Krv je sasvim osobit sok

Rudolf Štajner

Svako od vas zacelo se seća da se ovo današnje predavanje

svojim natpisom vezuje za jednu reč Geteova Fausta. Vi
svi znate, da se u tom spevu prikazuje, kako Faust,
predstavnik najviše čovečanske težnje, stupa u savez sa
zlim silama, a njih u spevu opet s njihove strane prikazuje
Mefistofeles, izaslanik pakla. Vi svi znate, da Faust mora
sklopiti ugovor sa Mefistofelesom i da tada to pismeno
Faust mora potpisati krvlju. Faust isprva smatra ovo za
šalu, ali Mefistofeles izgovara ovu izreku, koju je Gete na
ovom mestu zacelo ozbiljno smislio : „Krv je sasvim osobiti
sok."
Kod ovoga mesta Geteova Fausta desilo se •nešto
zanimljivo tako zvanim Geteovim tumačima. Vi zacelo
znate, da o Geteovu Faustu postoji tako obilata
književnost, da bi se njom mogle napuniti čitave knjižnice.
Razume se, da moj zadatak ne može biti razlaganje onoga
što ovi razni Geteovi tu-mači govore upravo o ovom mestu
iz Fausta, ali oni ne objavljuju nešto mnogo drukčije od
onoga čemu daje primer komentar Fausta, jedan od
poslednjih, od univerzitetskog profesora Minora. On slično
drugim tumačima raspravlja o ovoj izreci kao o nekoj
Mefistofelesovoj napomeni zajedljivoj, a Minor je stavio
napomenu zanimljivu, upravo vanredno zanimljivu
napomenu. — Saslušajte tačno šta on kaže, da biste se
začudili, na šta sve može doći jedan Geteov tumač. — On
kaže: „Đavo je neprijatelj krvi", i pri tom upućuje na to,
da je krv ono što upravo uzdiže i održava život čoveku, i
da zbog toga đavo, neprijatelj ljudskoga roda, može biti
samo neprijatelj krvi. Ali on s pravom obraća pažnju na
to, da ova krv igra istu ulogu već u starijoj obradi
Faustova izdanja,. a osobito u priči.
U jednoj staroj knjizi o Faustu jasno Je opisano, kako je
Faust malo zagrebao nožićem levu ruku, kako tada umače
pero u isteklu krv, i potpisuje svoje ime ispod ugovora,
kako tada na levoj ruci krv se zgrušava i stvara reči: „O
čoveče, beži:" Sve je ovo tačno. Ali sada da vidimo
napomenu, kako je đavo neprijatelj krvi i kako zbog toga
zahteva krvni potpis, baš zato što je neprijatelj krvi. Ja bih
vas zapitao, da li neko može zamisliti, da on žudi baš za
onim što mu je nemilo. Razborit čovek može samo
pretpostaviti da je Gete na ovom mestu mislio — da ne
samo Gete, nego i glavna priča i starije pevanje o Faustu
mogli su jedino i samo to misliti —, da je đavolu osobito
stalo do krvi i da njemu nije sve jedno, da li dobiva ugovor
potpisan običnim, neutralnim mastilom ili krvlju. Ovde se
ne može pretpostaviti ništa drugo nego da predstavnik zlih
sila veruje, šta više da je ubeđen, kako će on Fausta baš
naročito imati u ruci time što će se dočepati bar jedne kapi
njegove krvi.
Ovo se potpuno razume po sebi, i niko ne može drukče
razumeti ovo mesto, nego da Faust treba krvlju da potpiše
ne zbog toga što je đavo neprijatelj krvi nego zbog toga da
bi se on, đavo, dočepao krvi.
Ovo se zasniva na jednom značajnom osećaju, da onaj
vlada čovekom koji se dočepa čovekove krvi, i da je zbog
toga krv sasvim osobitn sok, jer je krv tako reći ono za što
se čovek mora upravo boriti onda kada se bori za čoveka s
pogledom na dobro i na zlo.
Sve ove stvari, koje su nam došle iz narodnih priča i mita i
koje imaju veze sa čovekovim životom, menjaju se u naše
vreme na osobit način s obzirom na celokupno gledište i
shvatanje čovekovo. Za nama je ono doba, kada se na
priče, gatke i mite gledalo tako kao da se u njima izražava
samo detinjska narodna mašta. Za nama je šta više i ono
doba, kada se nekim detinjski učenim načinom govorilo o
tome, da se u priči izražava pesnička narodna duša. Ova
pesnička narodna duša nije ništa drugo nego proizvod
zelenog naučničkog stola. A zeleni naučnički sto postoji
isto tako kao što postoji zeleni birokratski sto. Ko upravi
pogled u narodnu dušu, taj vrlo dobro zna, da se narod ne
zanima izmišljotinama i tako nečim, nego nečim mnogo
dubljim. I to se izražava u njegovim pričama i mitima o
čudnovatim silama i čudnovatim događajima.
Ako se sa novog gledišta duhovnog ispitivanja ponovo
udubimo u priče i mite; ako pustimo da na nas utiču one
uzvišene i silne slike, koje smo primili iz iskonskog doba i
pošto smo snabdeveni duhovno-naučnim postupcima
ispitivanja — to nam se ovi miti i ove priče prikazuju kao
izraz neke duboke pradavne mudrosti.
Istina je da se čovek ponajpre pita, kako to biva, da mi
ipak pre svega imamo posla sa primitivnim narodnim
pogledima. Istina je da je bezazleni čovek u ovim pričama i
gatkama mogao slikovito i jasno prikazati svetske
zagonetke i da mi, ako se danas udubimo u te priče i gatke,
uvek sagledamo u slici ono što nam danas jasno otkriva
duhovno istraživanje.
U prvi čas ovo nas zadivljava. Ali onome koji sve dublje i
dublje ulazi u način, kojim su postale ove gatke i ove priče,
nestaje svako čuđenje, nestaje svaka sumnja, i on u ovim
pričama i ga-tkama neće naći samo ono što se naziva
bezazleno gledanje. On će u tome spaziti mudri izraz
jednoga starog, istinitog, mudrog gledanja na svet.
Više, mnogo više još može čovek naučiti, ako stvarno ispita
osnove ovih mita i priča, nego ako prisvoji sadašnju nauku
razumsku i iskustvenu. Razume se, da čovek ovim
stvarima mora prići opremljen načinima ispitivanja
duhovne nauke. Sve što se o krvi nahodi u pričama i sta-
rim pogledima na svet obično ima značaja. Jer u tim
pradavnim vremenima postojaše jedna mudrost, koja
duboko poznavaše krv, onaj osobiti sok, koji je upravo
tekući čovečiji život.
Mi se danas ne možemo zanimati pitanjem, otkuda je u
pradavna vremena došla ona mudrost, mada završetak
ovoga predavanja mora i na to ukazati. Pravo posmatranje
ovoga predmeta mora ostati za potonja predavanja. A
danas mi želimo posma-trati samu ovu krv, u njenom
značaju za čovečanstvo i za razvitak čovečanske kulture.
Ovde neće biti izneto kao neko fiziološko ili čisto
prirodnjačko posmatranje, nego jedno po-smatranje iz
duhovnog gledanja na svet. A ovo mi najbolje proničemo u
svaku stvar, ako ponajpre budemo svesni značaja jednog
prastarog stava, koji je vezan sa prakulturom staroga
Egipta, gde je vladala sveštenička mudrost boga Hermesa.
Taj stav, koji vredi kao načelo cele duhovne nauke,
nazvano hermesko načelo, glasi : „Gore je sve kao dole."
Vi možete naći poneko diletantsko objašnjenje ovoga
stava; ali ono objašnjenje, koje nas danas ovde ponajpre
zanima, jeste ovo. Cela duhovna nauka na čisto je s tim, da
ovaj svet, koji je čoveku pristupačan ponajpre preko
njegovih pet čula, ne prikazuje ceo svet. On je samo izraz
za svet dublji, koji je iza ovoga skriven, za duhovni svet. U
smislu ovog hermeskog načela ovaj duhovni svet nazvan je
gornji svet, a čulni svet, koji se širi oko nas, koji mi svojim
čulima možemo opa ziti i ispitati svojim razumom, vredi
kao donji, kao izraz duhovnoga sveta. Tako da duhovni
istraživač ne vidi u ovom čulnom svetu nešto poslednje,
nego jednu vrstu fizionomije, koja mu izražava duševni i
duhovni svet koji postoji iza ovoga sveta. Upravo onako,
kao što čovek, kada posmatra čovekovo lice, ne sme se
zadržati na oblicima lica i na pokretima, nego će ga,
razume se, pokreti i fizionomija uputiti na duševno i
duhovno, koje se u njima izražava
Ono šta svaki čovek čini prosto, kada pristupa jednom
duševnom biću, to okultist ili du-hovni istaživač radi prema
celom svetu. Na čoveka preneta izreka „Gore je sve kao
dole" glasila bi: na čovekovu licu izražavaju se oni impulsi
koji počivaju u njegovoj duši: u licu oštru, grubu —
duševna grubost; u osmehu — unutrašnja veselost; u
biseru suza — duševna patnja.
Dopustite mi, da na pitanje: šta je upravo mudrost, izložim
hermesko načelo.
U duhovnoj nauci uvek se o tom govorilo, da čovekova
mudrost ima veze sa iskusšvom, i to sa bolnim iskustvom.
Onaj koji upravo potone u bol i patnju možda će u ovom
bolu i u ovoj patnji pokazati neki unutrašnji nesklad. A
onaj koji je nadvladao bolove i patnje i koji nosi u sebi
njihov plod, uvek će vam govoriti samo to, da je time dobio
neku mudrost. Radosti i uživanja u životu, zadovoljstva
koja mi je život pružio, zahvalno primam; ali sve to bih
dao za moje proživljene bolove i patnje.
„Mojim bolovima i patnjama zahvalan sam za mudrost".
Tako je od vajkada duhovno istraživanje videlo u
mudrosti kao neki kristalizovani bol, koji je savladan, pa se
preobratio u svoju suprotnost.
A zanimljivo je, što se čudnim načinom baš na to povratilo
sadašnje više materijalističko istraživanje. Nedavno je
izišla jedna lepa knjiga o mimici mišljenja, knjiga dostojna
čitanja. Knjigu nije napisao teosof, nego ispitivač prirode i
duše. On pokušava dokazati, kako se u fizionomiji
izražava čovekov unutrašnji život, njegov na-čin
predstavljanja. Pa i ovaj ispitivač obraća pažnju na to, da
mislilac u izrazu svoga lica ima uvek nešto što podseća na
upijen bol. Tako vi vidite, kao lepu potvrdu prastarog
načela duhovne nauke, kako se ovo načelo opet po-malja u
više materijalističnom shvatanju našega vremena. Ovo ćete
uviđati sve dublje i dublje, i naćićete, doslovice, da je
prastara nauka opet postala predmet izučavanja današnje
nauke.
Biće duhovnog istraživanja jeste u tome, da se sve što nas u
svetu opkoljava — mineralni oklop, biljni pokrivač,
životinjski svet naše zemlje — smatra kao fiziognomični
izraz ili donje jednoga gornjeg, jednog duhovnog života
koji leži iza ovoga. Sa gledišta okultnog ili duhovno-
naučnog razumeće se tačno ono što nam je dato u čulnom
svetu tek onda kada se upozna gornje, duhovna praslika,
duhovna prabića, iz kojih je sve proizišlo. Tako nas danas
mora zanimati ono što se nahodi skriveno iza pojave krvi,
ono što je sebi u krvi, ovde u čulnom svetu, stvorilo fizio-
gnomski izraz. I kada čovek ima ovu duhovnu osnovu krvi,
tada će i uvideti, kako jedno takvo sa-znanje mora uticati
na CRO naš duhovni i kul-turni život.
Velika pitanja nameću se u naše vreme lju-dima, pitanja
vaspitanja ne samo mlada čoveka, nego pitanja vaspitanja
čitavih naroda. Tako i veliko vaspitno pitanje, koje će
čovečanstvu postaviti budućnost i koje svaki mora spaziti,
ako upravi svoj pogled na velike, društvene preokrete, koji
se svuda javljaju — bilo žensko pitanje, društveno pitanje,
pitanje mira i t. d. — sve ovo izlazi pred našu brižnu dušu.
Sva ova pitanja postaju svetla i jasna, kada poznamo što
postoji iza krvi kao duhovna bitnost.
Ko će poricati da s ovim pitanjem nije vezano rasno
pitanje, koje se vidno ponovo javlja i u naše dane? Ali mi
razumemo rasno pitanje samo onda, kada razumemo
tajanstveni uticaj krvi i krvnog mešanja među narodima.
Najposle s tim je u vezi još jedno pitanje, koje će postajati
sve aktuelnije, što se više čovek u ovoj stvari izvija iz
jednoga čisto besciljnoga postupanja i što više prodire do
postupanja u ovoj oblasti, sasvim jednakog punoga
jedinstva. Pitanje, na koje se ovde ukazuje, jeste pitanje
kolonizacije. Ovo pitanje se pomalja, kada se susretnu
ljudi uljuđenih naroda sa neuljuđenim narodima: koliko
mogu neuljuđeni narodi usvojiti nove kulture? Kako se
može uljuditi jedan crnac, jedan varvarski divljak,. kako
čovek da se ponaša prema njima? Ovde se ne posmatraju
samo osećanja jednoga tamnoga morala,. nego velika,
ozbiljna i značajna životna pitanja bivovanja.
Onaj koji ne zna, pod kakvim pogodbama stoji jedan
narod, da li napreduje ili nazaduje u svom razvitku, da li
je njegova krv određena ovim ili onim, taj ne može naći
pravi put, da makakvu kulturu uvede u neki drugi narod.
Sve se ovo pojavljuje, kada se postavi ovo značajno pitanje
o krvi. — Šta je krv po sebi, vi svi dobro znate iz prirodne
nauke. Kada posmatrate ljude i više životinje, vi znate da
je ta krv zaista tekući život. Vi znate, da se krvlju čovekova
unutrašnjost otvara prema spoljašnosti, i dok se to događa,
čovek krvlju prima životni vazduh, kiseonik. Ovim
primanjem kiseonika krv se obnavlja. Ona krv, koju
čovekova unutrašnjost tako reći nudi kiseoniku koji struji
unutra, jeste neka vrsta tvari otrovne za organizam, neka
vrsta uništača i razorača. Ova plavetno-crvena krv
pretvara se u crvenu, životvornu krv primanjem
kiseonika, nekom vrstom sagorevanja. Ova krv, koja
prodire u sve delove tela i u svima delovima tela slaže
gradiva za ishranu, ima zadatak, da gradiva spoljnjeg
sveta primi u sebe neposredno i da ih najkraćim putem
upotrebi za ishranu samog bića.
Čovek i više životinje imaju potrebu, da ove hranljive
sastojke prvo prevedu u krv, da stvore krv, da kiseonik iz
vazduha prime u krv i da krvlju telo sagrade i održavaju.
Nije nepravo rekao jedan oštrouman poznavalac duše :
krv sa svojim kretanjem jeste kao neki drugi čovek, koji se
kao neka vrsta spoljnjega sveta odnosi prema onom
čoveku, sastavljenom od kostiju mišića i nervne mase. I
zaista ceo čovek neprestano prima iz krvi sile koje ga
održavaju, i s druge strane predaje krvi ono što nije
upotrebio. U krvi se dakle nahodi pravi čovekov
udvojenik, koji ga neprestano prati, i iz koga on
neprestano crpe svoje nove sile, a kome on predaje ono što
njemu više ne treba. Zbog toga su s punim pravom nazvali
krv čovekovim tekućom životom i odredili joj značaj,
sličan gradivu ćelijskom u nižih organizama. Što je ćelijsko
gradivo nižim drganizmima, to je čoveku taj tako
mnogostruko preobražavani „osobiti sok", krv.
Jedan znamenit ispitivač, kakav je Ernst Hekel, sagledao
je duboko u radionicu prirode i u svojim narodskim
delima s pravom je obratio pažnju na to, da u organizmu
krv postaje upravo najdocnije. Kada se prati razvšak
čovekova začetka u materinom telu, nalazi se, da su osnove
za stvaranje kostiju i mišića stvorene pre no što postane
osnova za stvaranje krvi. Tek vrlo pozno vide se osnove za
stvaranje krvi, i s njim sistem krvnih sudova u čoveka; tek
vrlo kasno izlaze one, i iz toga prirodna nauka zaključuje s
pravom, da se u razvitku sveta stvaranje krvi u opšte tek
pozno pojavilo, da su — tako reći — druge sile, koje tu
bejahu, tek uzdignute do visine krvi, da na ovoj visini
izrade ono što treba-da se izradi u čoveku. Kada je čovek
kao ljudski zametak prošao kroz pređašnje mene u
razvitku čovečans^va, kada ih je ponovio, tada tek on sebi
prisvaja ono što se bejaše nahodilo u svetu pre stvaranja
krvi, — da bi tada stavile krunu evoluciji preobraženjem,
izdizanjem svega pređašnjeg u ovaj osobiti sok, u krv.
Ako sada želimo proučiti tajanstvene zakone duhovne
vaseljene, koji upravljaju iza krvi, moramo se pozabaviti
najosnovnijim pojmovima antroposofije. Ovi osnovni
pojmozi antroposofije ovde su već često izlagani. Vi ćete
videti, da ovi osnovni pojmovi antroposofije jesu gornje i
da nam se ovo gornje — ako smo ga upoznali — izražava u
značajnim. zakonima krvi kao i u zakonima ostaloga života
— kao u nekoj fizionomiji. Oni koji odavno poznaju
osnovne zakone antroposofije zacelo će mi dopustiti, da ih
ukratko ponovim onima koji su ovde prvi put. Pri tome i
njima samima ti zakoni postajaće sve jasniji i jasniji, ako
nauče da ih ponovo primenjuju u osobitim novim
slučajima. Doduše, onima koji još ništa ne znaju o
antroposofiji, koji se još nisu uživedi u ono posmatranje
života i sveta o kom se ovde govori, — tima je ono što ću ja
sada reći više ili manje: samo ređanje reči, pod kojima oni
ništa ne mogu zamisliti. Ali nedostatak jednog pojma koji
se krije iza neke reči zaista nije uvek kriv, ako neko pri
nekoj reči ne može sebi ništa zamisliti. Ovde. se može
primeniti, nešto izmenjena, jedna napomena, koju je
učinio duhoviti Lihtenberg. Kada se sudare jedna glava i
jedna knjiga, pa to zvuči šuplje, za to ne mora uvek biti
kriva knjiga. Tako je i sa ocenjivanjem antroposofskih
istina od naših savremenika. Ako ove istine ljudima često
zvuče u ušima kao obične reči, pri kojima oni ne mogu
ništa zamisliti, za to ne mora uvek biti kriva antroposofija.
Ali onaj koji se uživi u ove stvari videće da iza oznake i
pokazivanja na viša bića zaista se i kriju takva bića, koja
se ;ne mogu naći u našem čulnom svetu.
U antroposofskom gledištu na svet vidimo, da čovek, u
koliko se on u spoljnjem svetu pojavljuje našim čulima, u
koliko vidimo njegov oblik i lik, čini samo jedan deo
čovekova bića i da šta više iza fizičkog tela postoje mnoga
druga bića. Ovo fizičko telo ima čovek zajedničko sa svima
mineralnim, nazvanim beživotnim, stvarima, koje ga
okružavaju. Ali iznad toga čovek ima tako na-zvano
etersko ili životno telo, — eter nije ovde upotrebljen u
onom značenju, kako to čini fizička nauka. — Ovo etersko
ili životno telo jeste ono načelo, koje za duhovno-naučnog
istraživača nije samo nešto izmišljeno, niti samo nešto
izmudrovano, već je nešto što za njegova otvorena
duhovna čula isto tako stvarno postoji kao što postoje
spoljašnje čulne boje za čulno oko. Vidovit čovek može
videti, zaista videti ovo etersko ili životno telo. Ono je ono
što neorganska veštastva (tvari) izaziva na živo bivovanje,
podiže ih iz neživota, da bi ih nanizalo na nit života.
Nemojte misliti, da je okultnom istraživaču ovo životno
telo samo nešto što on uz beživotno još zamišlja. To
pokušavaju istraživači prirode ! Oni pokušavaju to, da
upotpune ono što mikroskopom i sličnim sredstvima mogu
videti na stvarima, da izmisle nešto za sebe, što oni tada
nazivaju životnim načelom. Antroposofsko istraživanje ne
stoji na tom gledištu. Njegovo je tvrdo načelo da ne govori
: „Ovde stojim ja kao istraživač, kakav sam takav. Što
postoji u svetu, mora se pokoriti mom sadašnjem gledištu.
Što ja ne mogu saznati, to ne postoji." To je od prilike isto
tako pametno, kao kad neki slepac kaže, da su boje neka
maštanija. O nekoj stvari ne može odlučivati onaj koji o
tome ništa ne zna nego onaj koji je od toga nešto doživeo.
Čovek se nahodi u razviću; zato antroposofija govori: ako
ti ostaneš onakav kakav si, ne možeš ništa videti od
eterskog tela, i zaista možeš govoriti o „granicama
saznanja" i o „Ignorabimus". Ali ako postaneš drugi, kao
prisvojiš potrebne sposobnosti za opažanje duhovnih
stvari, — onda se ne može govoriti o granicama saznanja.
Ova granica samo postoji dotle dok čovek nije otvorio
svoja unutarnja čula. S toga i agnosticizam nije ništa
drugo nego silan teret za našu kulturu. On kaže : čovek je
takav i takav, i kada je čovek takav i takav, on može
saznati samo to i to. Na ovo treba odgovoriti: ako je čovek
danas takav i takav, mora on upravo drukči postati, i tada
će on i drukče saznavati.
Drugi čovekov deo jeste dakle etersko telo, koje čovek ima
zajedničko sa biljnim svetom.
Treći član jeste tako nazvano astralno telog vrlo lepo i
osobito značajno tako nazvano, patre-ba ovde i docnije još
jednom pokazati, da je ovo astralno telo s pravom tako
nazvano. Teosofi koji htedoše izabrati drugo ime mesto
ovoga i ne slu-te o čemu se ovde radi. Astralnom telu
dužnost je — u čoveku i u životinji — izazvati ono što je
živo na to da postane osećajno veštastvo. Tako da se u
živome ne pokreću samo sokovi, nego da se u njemu
izražava ono što se naziva prijatnost i patnja, radost i bol.
Time ste u bitnome nagovestili i razliku između biljke i
životinje, mada ima prelaza.
Jedna nova grupa naučnih ispitivaчa prirode mislila je da
može pridati biljkama osećanje u pravom značenju. Ali to
je samo igra s rečima. Za neke biljke razumljivo je po sebi
da se draže, kada im se nešto približi, kada nešto na njih
utiče. Ali to nije osećaj. U unutrašnjosti stvorenja mora se
pojaviti slикa kao refleks nadražaja, i ako se u nekih
biljaka dogodi odraz na neki spoljnji utisak, to ipak još ne
dokazuje, da biljka jednu takvu draž i iznutra izdiže do
jednog osećaja, da je iznutra doživljuje. Ono što čovek
iznutra doživljuje nalazi se u astralnom telu. Tako dakle
vidimo, da se ono što se izdiglo do životinje sastoji od
fizičkog tela, od eterskoga ili život-nog tela i od astralnog
tela.
Čovek nadmašava životinju nečim sasvim o-sobitim, a to
čime čovek nadmašava životinju, mi-saoni ljudi uvek su
osećali. Na to ukazuje ono što Žan Pol u svom životopisu
sam govori o sebi : on se seća sasvim tačno, kako njemu
kao malom detetu, u dvorištu roditeljske kuće prolete kroz
dušu misao : ti si zaista jedno „ja", ti si jedno biće koje
može sebi iznutra reći „ja."Toučini na njega značajan
utisak.
Sva tako nazvana spoljašnja nauka o duši previđa
najznačajniju stranu ovoga pitanja. Pratite me za nekoliko
minuta u jednom tananom razmišljanju, i ono će vam
pokazati o čemu se radi. U celom jeziku postoji jedna
jedina reč, koja se načelno razlikuje od svih drugihreči.
Svakoj stvari, koja je ovde u dvornici, može svako od vas
kazati ime; svaki može nazvati sto stolom, a sto-licu
stolicom. Ali ima jedna reč, jedno ime, što vi možete
izgovoriti samo za ono čemu pripada ovo ime : to je rečica
„ja". Niko ne može drugom kazati „ja". To „ja" mora
isticati iz same dubine duše : to je ime koje duša može dati
jedino sebi. Svaki drugi je za mene jedno „ti", i ja sam sam
za svakog drugog jedno „ti".
Sve religije osećahu da se u tom ja izražava ono biće u
duši, kojim duša u seba samoj može dati reč svojoj
osnovnoj bitnosti božanskom, u sebi. Tu počinje tada ono
što nikada ne može ući u nas preko spoljašnjih čula, što se
po svom zna-čenju nikada ne može nazvati spolja, već što
mora zazvučati iz najunutarnjijeg. Tu počinje onaj
razgovor duše sa sobom, u kom se božanska ličnost javlja u
duši, kad se otvori put duhu u dušu. U starijim kulturnim
religijama, još u staroj jevrejskoj, nazvali su ovo ime
„neiskazano ime Božje", i ma kako to prevela današnja
filologija, staro jevrejsko ime Božje ne znači ništa drugo
nego to što se danas iskazuje rečju „ja". Pokretahu se
redovi slušalaca, kada posvećeni izgovaraše „ime"
..nepoznatog Boga", kada se slutilo ono što se iskazuje tom
rečju, kada to „ja sam koji sam" u hramu odjekne. — U
ovoj reči iskazuje se četvrti član čovekove bitnosti, koji u
krugu jednog ze-maljskog bivovanja ima jedino čovek.
Ovo „ja" opet obuhvata u sebi i izgrađuje klice višim
stepeni-ma čovečanstva. Samo treba ukazati na to što će u
čovečanskom razviću biti ostvareno u budućnosti ovim
četvrtim članom. Treba ukazati na to, da se čovek sastoji
od fizičkog tela, od eterskog tela, od astralnog tela i od
svoga „ja" ili od pravog unutrašnjeg života i da se u ovom
unutrašnjem životu nahode klice za tri dalja stepena
razvića, koji će postati iz krvi, a to su Manas, Budhi i
Atma, ili drugim rečima:
Manas = duhovno „ja" u suprotnosti prema
samom telu;
Budhi = životni duh;
Atma = duhovni čovek, pravi istiniti duhovni čovek, koji
danas čoveku lebdi samo kao ideal, koji je začet kao mala
klica u unutrašnjosti i usavršiće se u dalekoj budućnosti
Tako mi imamo, kao u dugi sedam boja, u zvučnoj lestvici
sedam tonova, u carstvu atoma sedam stepena atomske
težine, i sedam stepena ljudskoga bića, koji se opet dele na
četiri donja i tri gornja stepena.
Sada pokušavamo, da sebi jednom objasnimo kako se ovo
gornje, duhovno, fiziognomski izra-žava u donjem, kako
nam ono izlazi pred oči u čulnom svetu. Uzmimo najpre
ono što se u čoveku hristalovalo kao njegovo fizičko telo.
On to ima zajedničko sa tako nazvanom mrtvom
prirodom. Kada o ovom fizičkom telu govorimo
antroposofski, tada nikako ne govorimo o onom što oko
vidi — nego govorimo o spoju sila, koje su sklopile fizičko
telo, o onom što iza fizičkog tela stoji kao sila-priroda
Pogledajmo biljku kao biće već s eterskim telom, koje
fizička gradiva izdiže do života. A to znači : etersko telo
preobraća čulnu materiju u životne sokove. Šta je to, što
takvim načinom tako nazvane beživotne sile preobražava u
životne sokove? Mi to nazivamo etersko telo, i ovo etersko
telo deluje i u životinji i u čoveku kao i u biljci: ono izaziva
ono što je samo čulno .do životinjskih oblika. To etersko
telo prožeto je opet astralnim telom, a šta čini ovo astralno
telo? Ono izaziva pokrenuto veštastvo na unutrašnje
zajednačko kruženje sokova i tvari. I to tako, da se
spoljašnje kretanje ogleda u unutrašnjim doživljajima.
Mi smo time toliko odmakli, da shvatamo u koliko je čovek
postavljen u životinjsko carstvo. Sva veštastva od kojih je
čovek sastavljan nala-zite i na polju u beživotnoj prirodi:
kiseonik, ugljenik, vodonik, sumpor, fosfor i t. d. Ako je
potrebno da se izazove ono što je eterskim telom obraćeno
u živo veštasto za unutrašnje shva-tanje, za stvaranje
unutrašnjih slika kao u ogledalu o onom što se napolju
zbiva, onda ono što mi zovemo astralno telo mora biti
prožeto eter-skim telom. Astralno telo izaziva osećaj. Ali
sada, na ovom stepenu, astralno telo izaziva osećaj sasvim
osobitim načinom. Etersko telo pretvara neorgansko
veštastvo u životne sokove, astralno telo pretvara ovo
životno veštastvo u osećajno veštastvo. Ali — i molim da se
ovo naročito za-pazi — šta oseća neko biće, koje je
snabdeveno samo sa ova tri tela? Ono oseća samo sebe
samo, samo svoje životne pojave; ono vodi jedan u sebi za-
tvoren život. Ovo je jedna veoma zanimljiva činje-nica, od
vanrednog značaja, dostojna da se zapamti.
Pogledajte, na primer, neku nižu životinju. Šta je nju
stvorilo? Ona je pretvorila neživo veštastvo u živo
veštastvo, i živo, pokretno veštastvo — u osećajno
veštastvo. A osećajno veštastvo nahodi se samo onde gde
ima bar podloge za ono što se docnije javlja u izgrađenom
živča-nom sistemu. Tako mi imamo dakle beživo veštastvo
i veštastvo prožeto osećajnim živcima.
Kada posmatrate jedan kristal, dužni ste ponajpre
predstaviti sebi u ovom kristalnom obliku izraz nekih
prirodnih zakona, koji vladaju napolju, u tako nazvanom
neživom carstvu. Kristal ne bi mogao postati bez cele
prirode, koja ga okružava. Vi ne možete iščupati jedan
član iz vaseljene i postaviti ga zasebno, — isto tako kao što
ne možete iščupati čoveka iz njegove cele okoline, pošto bi
morao umreti, ako bi bio izdignut iznad zemlje samo za
koju milju. Kao što se čovek može zamisliti samo na onom
mestu na kome je, gde se odnosne sile u njemu moraju
spajati, u njemu moraju živeti, tako je to već i kod kristala.
I ko kristal tačno posmatra, videće u njemu celu prirodu,
celu vaseljenu u pojedinačnom otisku. Sasvim je tačno ono
što je Kivije rekao, da sat vršen anatom po jednoj kosti
može zaključiti, kakvoj je životinji pripadala ta kost, jer
svaka životinja mora imati svoje sasvim osobite oblike
kostiju.
Tako i u obliku kristala živi cela vase-ljena. A isto tako
izražava se cela vaseljena i u živom veštastvu pojedinoga
bića. Pokrenuti so-kovi jednoga bića već su mali svet,
otisak velikoga sveta.
A kada je veštastvo izazvano do osećaja, šta živi tada u
osećajima najprostijega bića? U ovim osećajima ogledaju
se vaseljenski zakoni, i tako da pojedino živo biće
mikrokosmički oseća u sebi ceo makrokozam. Osećajni
život prostog bića jeste dakle jedan otisak vaseljene, kao
što je kristal otisak njenog oblika. U takvom prostom
živom biću čovek ima posla sa jednom tupom svesnošću.
Ali što je ta svest više tupa, to je ona na drugoj strani
izravnata većim obimom. Cela vaseljena zablesne u tupoj
unutrašnjoj svesti živoga bića, Ali u čoveku se sada
također ne nahodi ništa drugo nego zapleteno razviće onih
triju tela koja se nalaze u najprostijem osećajnom
životnom biću. — Uzmite čoveka, bez obzira na tu krv, —
uzmite ga kao jedno biće koje je stvoreno od ve-štastva
fizičkog sveta koji ga okružava. I ljudsko biće, kao i biljka,
ima u sebi sokove, koji ga izazivaju da postane živo
veštastvo, a u kome je učlanjen i jedan nervni sistem. Ovaj
prvi nervni sistem jeste tako nazvani simpatični Ovaj sim-
patični nervni sistem u čoveku širi se duž kičmenog stuba s
obe strane, na svzkoj strani ima red čvorova; grana se i
račva i šalje svoje končiće raznim organima: plućima,
priboru za varenje it. d. Bočnim strukovima on je svezan
sa kičmenim stubom. Ovaj simpatični nervni sistem znači
ponajpre — osećajni život, koji vam je malo čas prikazan.
Ali čovek svojom svešću ne može segnuti do onoga što se
preko ovih živaca saznaje kao ogledalom o svetskim
pojavama. Ovi živci su iz-ražajna sredstva, i onako kako je
čovekov život sagrađen iz okolnog vaseljenskog sveta, tako
se opet ovaj vaseljenski svet ogleda u simpatičnom
nervnom sistemu. Ovi živci žive tupim unutrašnjim
životom. Kada bi čovek mogao utonuti u ovaj simpatični
nervni sistem, on bi (kada bi uspavao svoj viši nervni
sistem) video kao u nekom svetlosnom životu, kako veliki
zakoni vaseljene upravljaju i rade.
U čoveka iz davnoga doba beše jedna danas savladana
vidovitost, koja se može poznati, kada se osobitim
postupcima isključi rad višeg nervnog sistema i time se
oslobodi niža svest. Tada čovek jednim osobitim načinom
živi u tom nervnom sistemu, koji postaje ogledalom sveta
oko njega. — Neke niže životinje svakako su održale i
sačuvale još i danas ovaj stepen svesnosti: ovo je dakle
jedna tupa, sumračna svest; ali je ona u stvari prostranija
nego li današnja čovekova svest. Ona zrcali prostrani svet
kao tup unutrašnji život, ne samo mali isečak sveta, što ga
opaža sadašnji čovek. — Ali za čoveka nastupa nešto
drugo. No mada je u toku razvića do sim-patičnog nervnog
sistema vaseljena odražena kao u ogledalu, na ovom se
stepenu razvića biće otvara opet prema spoljašnjosti;
simpatičnom sistemu pridružuje se kičmena moždina.
Sistem kičmene moždine i moždani sistem dovode tada do
organa koji postavljaju svezu sa spoljašnjim svetom. Kada
je u čoveku stvaranje toliko odmaklo, tada se od njega više
ne traži, da se u njemu samo ogledaju iskonski stvarački
zakoni vaseljenski, nego sama odražena slika stupa u
odnos s okolinom. Kada se simpatični nervni sistem spoji
sa višim delovima nervnog sistema, tada je ovo izraz
svršenog preobražaja astralnog tela. Ovo telo tada ne
preživljava više samo vaseljenski život u tupoj svesnosti,
nego ono spaja s ovim svoj osobiti unutrašnji život.
Simpatičnim nervnim sistemom jedno biće oseća šta se
zbiva izvan njega, a višim nervnim sistemom ono što se
zbiva u njemu. I najviši oblik nervnog sistema, u
današnjem opštem čovečanskom razvitku, uzima gradivo
za stvaranje slika spoljašnjega sveta iz više raščlanjenog
astralnog sveta.
Čovek je dakle izgubio podobnost doživlja-vanja iskonske
tupe slike spoljašnjega sveta; on oseća svoj unutrašnji
život i iz ovoga svoga unutrašnjeg života gradi on sebi na
višem stepenu novi slikovni život, koji doduše zrcali mali
komad spoljnjega sveta, ali svetlijim, savršenijim načinom.
S ovim preobražajem ide uporedo na viši stepen razvića
drugi preobražaj. Promena astralnog tela proširuje se do
eterskog tela. Isto onako kako etersko telo menjajući se
izaziva astralno telo, kako se simpatičnom nervnom
sistemu pridružuju sistemi kičmene moždine i mozga, tako
i ono što je iz eterskog tela proizraslo i oslobodilo se,
primivši niže kruženje sokova, pretvara niže sokove u ono
što nazivamo krv. Krv je isto tako izraz oličenog
(individualisanog) eterskog tela kao što su mozak i
kičmena moždina izraz oličenog astralnog tela. I ovim
oličavanjem postaje ono što se proživljava u našem „ja".
Kada smo s ovog gledišta tako prostrano propratili čoveka
u njegovu razviću, vidimo, da mi imamo ionajpre jedan
petočlani lanac, koji je ovako sastavljen: 1) fizičko telo, 2)
etersko telo, 3) astralno telo (ili 1. neorganske, neutralne,
fizičke sile; 2. životni sokovi koji se nahode i u biljci; 3. niži
ili simpatični nervni sistem); 4) više astralno telo, izdignuto
iz nižega astralnog tela koje je izraženo u kičmenoj
moždini i u mozgu; 5) ono načelo koje etersko telo oličava.
Kao što su ova dva načela bila oličena, tako se i u čoveka
oličava prvo načelo, preko koga neživa gradiva prodiru
spolja i stvaraju čovečje telo. Ova promena kod današnjeg
čoveka nahodi se tek u prvoj klici.
Vidimo kako spoljašnja, bezoblična gradiva utiču u
čovečje telo; kako etersko telo izaziva ova gradiva u žive
tvorevine; kako se tada preko astralnog tela stvaraju slike
spoljašnjeg sveta; kako se dalje odraz spoljašnjeg sveta
razvija u unutrašnje doživljaje; i tada ovaj unutrašnji
život proizvodi iz sebe samog slike spoljašnjega sveta.
Prelazi li sada promena na etersko telo, postaje krv. Krvni
sistem sa srcem jeste izraz promenjenog eterskog tela, kao
što su sistemi kičmene moždine i mozga izraz promenjenog
astralnog tela. Kao što preko mozga spoljašnji svet postaje
čovekovom unutrašnjošću, tako se preko krvi ovaj,
unutrašnji svet u čovekovu telu preobražava u jedan
spoljašnji izraz. — Moram govoriti u slici, kada želim
prikazati zapletene pojave, koje se ovde posmatraju. Krv
prima slike spoljašnjeg sveta,, koje su preko mozga postale
unutrašnje, pretvara ih u žive stvaračke sile i preko njih
gradi današnje čovekovo telo. Tako je krv sok koji gradi
čovekovo telo. Ovde se nama stavlja pred oči jedan
postupak, kojim krv prima ono najviše što može oduzeti
okolnom svetu, kiseonik, to jest ono što krv svagda
obnavlja, novim životom snabdeva. Time se krvi daje
prilika, da sebe otvori spoljnjem svetu. Ovim načinom
prošli smo mi put od spoljašnjega sveta unutrašnjem i opet
natrag od unutrašnjeg spoljašnjem. — Sada je dvoje
mogućno; Mi vidimo, da postanak krvi počiva onde gde
čovek kao samostalno biće staje nasuprot spoljaš-njem
svetu, gde čovek iz osećaja, postalih od spoljašnjeg sveta,
ponovo samostalno stvara likove i slike, gde čovek postaje
stvarač, gde dakle može oživeti njegovo „ja", njegova
lična volja. Nijedno biće, u kome ovaj postupak još nije
ostvaren, ne bi moglo iz sebe samoga kazati „ja". U krvi
počiva načelo za postanje našega „ja". Jedno „ja" može
doći do izražaja samo onde gde jedno biće može u samom
sebi stvarati slike, koje ono proizvodi o spoljašnjem svetu.
Jedno „ja-biće" mora biti podobno primati u sebe
spoljašnji svet i ponovo u sebi samom proizvoditi.
Kada bi čovek imao samo mozak, on bi mogao u sebi
proizvoditi i u sebi proživljavati samo slike spoljašnjega
sveta; tada bi on mogao sebi , reći samo ovo: „Spoljašnji
svet ponovljen je u meni još jednom kao slika u ogledalu."
Ali ako on može ovo ponavljanje spoljašnjega sveta
sagraditi u jedan nov oblik, tada ovaj oblik nije više samo
spoljašnji svet: on je „ja."
Jedno biće sa samim simpatičnim nervnim sistemom zrcali
spoljašnji svet; ono dakle još ne oseća ovaj spoljašnji svet
kao sebe, još ga ne oseća kao unutrašnji život. Jedno biće
sa kičmenom moždinom i mozgom oseća stvaranje slika
kao u ogledalu unutrašnjim životom. Ali biće s krvlju
proživljava svoj unutrašnji život kao svoj oblik. — Svoje
telo uobličavamo krvlju prema slikama unutrašnjeg života
s pomoću kiseonika spoljaš-njega sveta.
Ovo oblikovanje dolazi do izraza kao opa-žanje svoga
„ja". Na dve strane upućuje ovo „ja", i krv je spoljašnji
izraz toga upućivanja. Prema unutrašnjosti upravljen je
pogled ovoga „ja", prema spoljašnjosti upravljena je volja
toga „ja"; prema unutrašnjosti upravljene su krvne sile:
one grade unutrašnjost; prema spoljašnjosti one su
upravljene kiseoniku spoljnjega sveta. Zbog toga čovek
kad zaspi pada u nesvesno stanje; on pada u ono što
svesnost može doživeti u krvi. — Ali kada čovek otvori
svoje oko spoljnjem svetu, tada krv prima u svoje
stvaračke sile one slike koje su proizveli mozak i čula.
Krv stoji tako u sredini između unutrašnjeg slikovnog
sveta i spoljašnjeg sveta živih likova. Ova uloga biće nam
jasna, kada posmotrimo dve pojave; jedna pojava jeste
poreklo, srodnost u svesnih bića; druga pojava jeste
iskustvo sveta spoljašnjih doživljaja. Poreklo nas stavlja
tamo gde mi po svojoj krvi spadamo, kako se to obično
kaže. Čovek se rađa iz jedne zavisnosti, iz jedne rase, iz
jednoga plemena, iz reda svojih predaka, i ono što on
nasleđuje od svojih predaka nalazi svoj izraz u krvi. U krvi
se isto gako obuhvata što se obrazovalo iz stvarne prošlosti
čovekove, ali u krvi se također unapred stvara ono što se
pri-prema za čovekovu budućnost.
Otuda, kada čovek priguši svoju višu svesnost, kada je u
hipnozi, somnambulizmu ili u predačkoj vidovitosti —
tada on uronjava u još dublju svesnost i opaža velike
svetske zakone kao u snu, samo mnogo jasnije i sjajnije
nego u najsjajnijim snovima običnoga spavanja. Čovek je
tada prigušio rad mozga, a u najdubljem somnambulizmu
i rad kičmene moždine; on proživljava rad svoga
simpatičnog nervnog sistema, što znači : u tupom, tamnom
obliku život u celoj vaseljeni. U ovakvom slučaju krv tada
ne izražava više slike unutrašnjeg života, koje su dobivene
preko mozga, nego ono što je spoljašnji svet u nj ugradio.
Ali su na čoveku gradile sile njegovih predaka. Kao što
čovek ima oblik nosa od nekog svog pretka, tako ima i
oblik svoga celoga tela. U prigušenoj svesnosti oseća on u
sebi svoje pretke tako kao što pri budnoj svesnosti oseća
slike spoljašnjeg sveta, stvorene čulima. To znači: njegovi
pretci komešaju se u njegovoj krvi. On tada tupo
proživljava još život svojih predaka.
Sve u svetu nahodi se u razvitku, pa i čovekova svesnost.
Čovek ne bejaše uvek svestan na takav način na kakav je
sada. Ako se u vremenu vraćamo našim daljim pretcima,
nalazimo drugu vrstu svesnosti. Sada čovek u svom
budnom dnevnom životu opaža svojim čulima spoljašnje
stvari i pretvara ih u predstave. Ove predstave spoljašnjeg
sveta utiču na njegovu krv. Otuda u njegovoj krvi živi i
radi sve ono što je primio spoljašnjim doživljajima svojih
čula. Pamćenje je sada ispunjeno ovim doživljajima,
čulnim iskustvima. Naprotiv, ovom današnjem čoveku
ostaje nesvesno, šta je u unutrašnjem životu njegova tela
nasleđeno od njegovih predaka. On nema ni pojma,
kakvog su oblika njegovi unutrašnji organi. Tako ne beše
u davno doba. Tada u krvi življaše ne samo ono što čula
behu primila spolja, nego i ono što se nahodilo u telesnom
obliku. I pošto je ovaj telesni oblik nasleđen od predaka, to
je čovek osećao u sebi život svojih predaka. Ako se takva
svesnost zamisli pojačana, dobiva se predstava o tom da se
ona izražava i u jednom sećanju koje tome odgovara. I
čovek, koji proživljava samo što opaža svojim čulima, seća
se samo onoga što je proživeo spoljašnjim čulnim
iskustvom. On može imati svesti samo o tom što je od svog
detinjstva naučio ovim načinom.
Drukčije beše ovo u čoveka davnog doba. On proživljaše
ono što u njemu beše, pa kako je ovo „unutrašnje"
posledica nasledstva, preživljavaše on u svojim
predstavama doživljaje svojih predaka. On se ne sećaše
samo svoga detinjstva, nego i doživljaja svojih predaka.
Ovaj život njegovih predaka bejaše u slikama koje primi
njegova krv, živ kao u sadašnjosti. I ako je to neverovatno
za današnji materijalistički način predstavljanja, ipak je
istina, da jednom postojaše svest, kojom ljudi posmatrahu
ne samo svoje čulne opažaje kao svoje sopstvene doživljaje
nego i doživljaje svojih predaka. Tada oni govorahu: „ja"
sam to proživeo, ne samo o onom što je njihova sopstvena
ličnost preživela nego i o onom što pretci behu iskusili. Oni
se sećahu toga.
Doduše ovaj raniji oblik čovekove svesnosti bejaše taman
prema sadašnjoj budnoj svetloj sve-snosti, više kao neko
živahno pojačano sanjanje, ali zato on beše obimniji. On se
prostiraše preko predačkog iskustva. Sin se osećaše vezan
u jedno „ja" s ocem, s dedom, jer on preživljavaše njihove
doživljaje kao svoje.
Zato što čovek imađaše ovu svesnost, zato što življaše na
samo u svom ličnom svetu nego zato što u njegovoj
unutrašnjosti oživljavaše svesnost njegovog prethodnoga
pokolenja, zato on i ne označavaše jednim imenom samo
svoju ličnost, već čitav red pokolenja. Sin, unuk, i t. d.
jednim imenom označavahu zajedničko ime, koje prolažaše
kroz njih sve. Čovek se osećaše članom či tavoga reda
pokolenja. To beše osećanje stvarno i istinito. Pa šta to
izmeni ovaj oblik svesnosti u drugi?
Jedan događaj, koji tajno-naučna povesnica dobro
poznaje, izvede ovu promenu. Kada se vra-tite povesnicom
u prošlost, tada zapažate, da svima narodima zemaljskim
nastupa trenutak, koji vam se kod svakog pojedinog
naroda može označiti sasvim tačno. To je trenutak, kada
narod stupa u novo kulturno stanje, u kome on prestaje
imati stara predanja, u kome on prestaje posedovati
prastaru mudrost, onu mudrost koja strujaše kroz krv
mnogih pokolenja. Narodi imaju svesnost o tome, i ovu
svesnost nalazimo izraženu u starim narodnim pričama. U
ranije doba plemena ostajahu zatvorena u sebe; pojedini
članovi porodice stupahu u brak među sobom. Ovo
nalazite u prvo doba kod svih rasa i plemena, i značajan je
trenutak za čovečanstvo, kada je slomljeno ovo načelo,
kada se tuđa krv meša s tuđom krvi, kada bliski brak
prelazi u daleki brak. Bliski brak čuva krv pokolenja ; on
pušta da kroz pojedine članove teče ona ista krv koja
tolikim pokolenjima proticaše kroz pleme, kroz narod.
Daleki brak uleva čoveku novu krv, i ovaj proboj
plemenskog načela, ova mešavina krvi, koja se u svih
naroda nahodi i ranije ili docnije nastupa, znači rođenje
spoljašnjega uma, rođenje razuma.
Ovo je baš značajno, što u starim vremenima bejaše
postajala jedna vrsta sumračne vidovitosti i što su miti i
priče potekli iz ove vidovite moći koja se u srodničkoj krvi
može iživljavati, kao u pomešanoj krvi sadašnja svest. S
pojavom dalekoga braka poklapa se i rođenje lotičkog
mišljenja, rođenje razuma. Mada ovo tako iznenađuje, ovo
je istinito. To je saznanje, koje će se sve više i više
potvrđivati spoljašnjim ispitivanjem. To je već započeto.
Mešanje krvi, koja se javlja; sa dalekim brakom, u isto
vreme jeste ono što odvajkada ponajpre gasi vidovitost, da
bi podiglo čovečanstvo na viši stepen razvitka. Kao što
onaj koji prolazi kroz okultno razviće ponovo podiže ovu
vidovitost i pretvara je u nov oblik, tako je obratno
današnja budna svetla svest razvijena iz jedne stare
sumračne vidovitosti.
U sadašnje doba ceo okolni svet, kome se čovek predaje,
izražava se u krvi, i ovaj okolni svet stvara tako
unutrašnjost prema spoljašnosti. Kod pračoveka telesna
unutrašnjost više se izražavaše u krvi. U davna vremena sa
sećanjem na predačke doživljaje nasleđivahu se i njihove
sklonosti prema ovom ili onom „dobrom ili rđavom". U
„krvi" potomka mogahu se osetiti uticaji predačkih
sklonosti Kada krv bi pomešana dalekim; brakom, tada bi
presečena i ova veza s pretcima. Čovek pređe na svoj lični
život. On se nauči u svojim moralnim sklonostima
upravljati se prema onom što je iskusio u ličnom životu.
Tako se u nepomešanoj krvi izražava sila predačkog
života,, a u mešanoj krvi sila svojih doživljaja. O tome
pričaju narodne pripovetke i miti. Oni nam kažu: što ima
silu nad tvojom krvlju, to ima silu nad tobom. Sila
narodnih predanja presta, kada ne mogaše više uticati na
krv, kada se ugasi podobnost njenog primanja takve
predačke sile meša-njem sa tuđom krvlju. I ovaj stav vredi
u najširem obimu. I koja sila makad želi zavladati jednim
čovekom, ona na njega mora uticati tako, da se taj uticaj
izražava u krvi. Ako dakle neka zla sila želi zadobitg uticaj
na čoveka, tada ona mora vladati njegovom krvlju. U
ovome je duhovno dubok zamah pomenute Faustove reči.
Stoga predstavnik zloga načela govori : Napiši mi svoje
ime krvlju ispod ugovora. Kada tvoje ime tvojom krvlju
na-pišem, tada sam te ščepao tamo gde se čovek jedino
može uhvatiti; ja sam tebe privukao sebi. Čija je krv,
onoga je i čovek, ili čovekovo „ja".
Kada se sudare dva skupa ljudi, kako to obično nastupa u
kolonizaciji, tada će onaj koji poznaje evoluciju moći
kazati, da li jedna strana kultura može biti primljena ili ne
može. Uzmite jedan na-rod koji je izrastao iz neke okoline,
u čijoj sekrvi izgradila ta njegova okolina, i pokušajte, da
mu nakalemite jednu stranu kulturu. To je nemogućno.
Ovo je također razlog, što neki praljudi moraše propasti,
kada kolonisti dođoše u određene krajeve. S ovoga gledišta
moraće se ovo pitanje prosuditi, i tada se neće više veroviti,
da se sve može nakalemiti svakom. Od krvi se može
zahtevati samo ono što krv još može podneti.
Otkriće novije nauke, da kada se krv jedne životinje
pomeša s krvlju njoj nesrodne životinje, jedna krv ubija
drugu, jeste jedno staro okultno saznanje. Pomešajte
čovekovu krv s krvlju nižih majmuna, —
nastupauništenje, jer su one suviše uda-ljene jedna od
druge; pomešajte čovekovu krv s krvlju viših majmuna,
nećete ih ubiti. Kao što mešanje krvi životinjskih vrsta,
kada su suviše udaljene, izaziva pravu smrt, tako ovo
ubijaše staru vidovitost nižega čoveka, kada se njegova krv
pomeša s krvlju nesrodnoga porekla. Ceo današnji
duhovni život nije ništa drugo nego posledica krvnog
mešanja, i u dosta bliskom vremenu proučavaće se uticaj
mešanja krvi i moći će se u čovekovu životu pratiti
unatrag, kada se ispitivanje pono-vo započne s ovog
gledišta. — Dakle : krv sa krvlju životinjskih vrsta koje su
u razvitku uda-ljene ubija; krv sa krvlju srodnih
životinjskih vrsta ne ubija. — Fizički organizam čovekov
izdržaće, i ako tuđa krs pređe tuđoj krvi, ali vidovita snaga
umire pod uticajem mešanja krvi ili dalekog braka.
Čovek ja tako stvoren, da se rađa razum, ako se krv i krv
mešaju, a nisu suviše udaljene po razvitku krvi. Time se
uništava sila vidovitosti, koja postanjem dolazi iz
životinjskog carstva, i u razviću rađa se nova svest.
Kod čovečanskog razvića nahodi se dakle na višem stepenu
nešto slično onom što je u životinjskom svetu na nižem
stepenu. U životinjskom svetu tuđa krv ubija tuđu krv. U
čovečanskom svetu tuđa krv ubija ono što je vezano sa
srodnom krvlju : tupu, sumračnu vidovitost. Budna svetla
svetlost sadašnjega čoveka jeste dakle posledica jednoga
čina ubijanja. U toku razvića bio je ubijen duhovni život
bliskog braka, ali se zato iz da-lekoga braka bilo rodilo
nešto novo, — razum, budna svetla svest.
Ono dakle što može živeti u krvi čovekovoj, to živi u
njegovu „ja". Kao što je fizičko telo izraz fizičkog načela,
etersko telo izraz životnih sokova i njihovih sistema,
astralno telo izraz nervnoga sistema, tako je krv izraz
našega „ja" — Fizičko načelo, etersko telo, astralno telo
jesu „gornje", stanje krvi i „ja" jesu „srednje", a fizičko
telo, životni sistem, nervni sistem jesu „donje". Zato ono
što želi zavladati čovekom mora zavladati njegovom
krvlju. Na ovo se čovek mora obzirati, ako želi napredovati
u praktičnom životu. Može se, na primer, ubiti tuđ narod u
njegovoj osobenosti, ako se kolonisanjem od njegove krvi
zahteva ono što njegova krv ne može podneti Jer se u krvi
izražava Ja". Lepota i istina vladaju čovekom tek onda
kad imaju njegovu krv. Mefistofeles dokopava se krvi
Faustove, jer on želi imati njegovo „ja". Stav koji čini
osnovnu misao ovoga predavanja uzet je iz dubine
saznanja, -- zaista : „Krv je sasvam osobiti sok".