Rudolf Štajner

Iz GA 145

Sadržano u ciklusu od 10 predavanja održanih u Hagu 20-29. marta 1913.

«Kakvo značenje ima čovekov okultni razvoj za njegove ovoje
(fizičko, etersko, astralno telo i njegovo Ja)»

LEGENDE O RAJU I GRALU

VI od X predavanja u Hagu, održano 25. marta 1913. godine

Posmatrali smo promene u čovekovom fizičkom i eterskom telu, ukoliko ih

čovek doživljava tokom ezoteričnog razvoja, koji nastoji da sprovede. Ako hoćemo da
izrazimo osnovni karakter tih promena tada možemo da kažemo: čovek svoje fizičko
telo i svoje etersko telo tokom razvoja oseća sve više i više unutrašnje. O fizičkom telu
mogli smo da naglasimo, da se pojedini organi osećaju sve samostalnlji i samostalnlji
ukoliko se dalje prodire, da u neku ruku postaju međusobno nezavisnlji. Moglo bi se
reći da se fizičko telo oseća življe u sebi. O eterskom telu smo naglasiti da se ono
ne samo oseća življe, već da uopšte postaje osetljivlje, da se ono prožima nekom
vrstom svesti; jer ono počinje finlje da saoseća tok spoljašnjih događaja. Naglasili smo
kako čovek tokom svog ezoteričnog razvoja postaje sve osetljivlji za tok proleća, leta,
jeseni i zime. Kako za njega taj tok postaje nešto sasvim izrazito, tako da on može te
vremenske činjenice, što teku jedna za drugom, više da razlikuje nego što je to slučaj u
običnorn proticanju života; može da ih odvaja i da ih diferencira. Dakle, možemo reći
da čovek počinje da sadoživljava zbivanja spoljašnjeg etera. To je prvi početak
stvarnog oslobađanja od svog tela. S time što čovek počinje stvarno da sadoživljava svoju
okolinu, postaje on sve više i više nezavisan od svoga tela. Takoreći, on će unutrašnje
sadoživljavati proleće, leto, jesen i zimu. Ali time što živi u spoljašnjosti, prestaje da
živi u onome što je njegovo telo. No, juče smo naglasili da je sve to skopčano sa postajanjem
vlastitog tela sve osetljivljim. Time što postaje nezavisnlji od svoga tela postepeno
primećuje, da kada postaje nezavisnlji od svoga tela, telo postaje neka vrsta nevolje.
Primećuje da sve ono što se odnosi samo na vlastito telo, izaziva neku vrstu prekora. I zato
je za neki viši razvoj već mnogo postignuto, kad čovek otpočne sa takvim predstavama i
osećanjima, kakve smo juče opisali, te ne bude više saglasan sa svojom ljudskom ličnošću;
a kada to doživljava u sve jačoj meri, tada je već mnogo postignuto za viši, za spiritualni
doživljaj.

No, danas bih pokušao da nastavim dalji tok ovih razmatranja, koja su do sada
više vodila iz unutrašnjosti prema spolja, tako što ću najpre pokušati da opišem
stanovište, time podupirujući napredovanje, kao da je čovek sa svojim astralnim telom i
svojim Ja već postao nezavisan od fizičkog i eterskog tela. O međustanjima ćemo još
govoriti u narednim danima. Zbog lakšeg razumevanja ja ću, dakle, postaviti hipotezu,
da čovek u spavanju doživljava trenutak da postane vidovit van svog tela, i da može da
gleda na svoje fizičko i etersko telo.

Do sada smo učinili samo nekoliko koraka prema tom stanju, došli smo dotle, da
smo u neku ruku izašli iz samih sebe i da smo naučili sadoživljavati tako nešto kao
vreme(tok) godine i dana. Sada bismo u uočili stanje koje bi nastupilo, kada bismo na
jednoj strani imali fizičko i etersko telo, a odvojeno astralno i Ja, kao što je to slučaj sa
Ja i astralnim telom u spavanju. Uzmimo da bismo tada mogli gledati natrag na
1
ostavljeno fizičko i etersko telo. Tada bi nam se ono što smo ostavili ukazalo u sasvim
drugačijoj svetlosti, nego što u običnom životu izgleda našoj svesti. U običnom životu
gledamo na svoje materijalno telo kroz svakidašnje zapažanje, ili preko spoljašnje
fizičke nauke, i u njemu vidimo, sa izvesnim pravom, u fizičkom pogledu krunu
zemaljskog stvaranja. Raščlanjujemo to zemaljsko stvaranje u mineralno, biljno, životinjsko i
ljudsko carstvo; i vidimo sve te prednosti koje su izlivene na razne životinjske vrste, kako su
one, takoreći ujedinjene u toj fizičkoj kruni stvaranja, u ljudskom telu. Videćemo da to
ima izvesno opravdanje za fizičko spoljašnje razmatranje, pa na osnovu današnjeg
predavanja ne treba zamisliti, kao da se daje konačno razmatranje o fizičkom telu, time
što se najpre pokazuje posmatranjem fizičkog i eterskog tela u snu kada čovek iznenada
postane vidovit, već se samo fiksira jedan trenutak vidovitog gledanja. Iz jednog takvog
trenutka, može se ovo ukazati: gledajući tada najpre naše etersko telo, vidimo, da nam
se ono ukazuje kao neka u sebi raščlanjena maglovita tvorevina sa raznim strujanjima, koja
ćemo kasnije tačnije opisati. To je jedna u punom smislu umetnička tvorevina, koja je u
neprestanom toku, pokretu i ni na jednom mestu ne miruje. A zatim pogledajmo na ono
što je umetnuto u etersko telo, pogledajmo na naše fizičko telo.

Setite se sada onoga što je rečeno, da se mora isključiti vlastito mišljenje, dakle, ne
pravimo vlastite misli o tome, što tu vidimo. To je pre svega jedan od osnovnih zahteva
za taj vidoviti pogled, da se potpuno dajemo da nas inspirišu takoreći svetske misli, što
u nas utiču. Dakle, što tu vidimo, to posmatramo, a to pre svega deluje na naše osećanje
i volju. A ako smo zaista postigli to o čemu je govoreno, tada nam izgleda kao da smo
izgubili naše vlastito mišljenje. I tako gledamo sa osećanjima, na fizičko telo koje je
umetnuto u onu maglovita tvorevinu našeg eterskog tela što se neprestano pokreće.
Tada imamo najpre neki potpuni utisak. A taj potpuni utisak je takav, da nas to što tu
ugledamo neizmerno rastuži, strahovito rastuži. I, moji dragi prljatelji, to raspoloženje
duše, mora se reći, ta strašna tuga, nije zavisna od ljudske individualnosti, već je ona
sasvim zajednička. Nema čoveka, koji onda, kada – kao što je opisano – pogleda spolja na
svoje fizičko telo, kako je položeno u etersko telo, koji u tom času ne bi bio prožet
neizmernom žalošču. Svi ti utisci, što ih sada opisujem, utiskuju se najpre u osećanje, a
ne u mišljenje. Kada pogledamo prema svetskim mislima koje se u nas ulivaju, obuzima
nas neizmerna tuga, jedno sasvim melanholično raspoloženje. Te misli, koje nisu naše,
već stvaralačke, što tkaju i deluju u svetu, osvetljavaju nam takoreći tvorevinu našeg
fizičkog tela i one nam kazuju, putem i načinom svoga rasvetljavanja, šta je to što tu
vidimo. One nam kažu: sve to, što tu vidimo jeste poslednji dekadentni proizvod jedne,
nekad postojeće veličanstvenosti. A na osnovu toga što nam te misli kažu, dobijamo
utisak: to što gledamo kao svoje fizičko telo, to je nešto, što je nekada bilo silno i divno,
pa je splasnulo i sasušilo se, a sada nam se ukazuje kao mala splasnuta tvorevina
nekadašnjeg velikog sjaja. To, što je položeno u naše etersko telo, izgleda nam kao
neko, u fizičkom skamenjeno sećanje na predivnu veličanstvenost. Tu nam se ukazuju
naši pojedini fizički organi, što danas takoreći spadaju u naš sistem probave, cirkulaclje
krvi i disanja. – Gledamo ih duhovno spolja – i gle, izgledaju nam tako, kao da bi nam
kazali: sve to što imamo pred sobom u fizičkom telu, sve su to splasnuti i sasušeni
produkti živih bića što su nekada postojala, živih bića što su živela u jednoj divnoj
okolini, a koja su sada splasnula i sasušila se. A žovot koji danas u sebi imaju organi,
srce, pluća, jetra i drugi organi, samo su poslednji dekadentni ostaci života, nekadašnjeg
moćnog unutrašnjeg života.

I pred našim vidovitim poglednom polako se uobličavaju ti organi u ono, što su

nekad bili. Kao što neka davna misao, na koju se mnogo kasnije sećamo, kada se
trudimo da je dozovemo u pamćenje, kao što ta misao izrasta u ono što je nekada bila,
tako raste i ono što u sebi nosimo, na primer kao pluća, najpre se ukazuje kao poslednje

2
sećanje na pradavni sjaj i divotu. Ali osećamo: to ide unatrag, kao što neka sadašnja
misao ide unatrag na neko davno sećanje, koje se zatim uobličava u ono što je
nekada bilo. U našem gledanju izrastaju pluća u imaginaciju onoga, što je nekada
poznavao okultizam kao trajni simbol, pa i danas još poznaje kao simbol ljudskog
oblika: u imaginaciju orla. I dobijamo osećaj: ta pluća su nekada bila jedno biće, koje
se ne može uporediti sa današnjim životinjskim bićem orla, jer taj životinjski orao sa
druge strane takođe predstavlja dekadentni produkt nekadašnjeg silnog bića, koje se u
okultizmu označava kao orao, kao u nekom kosmičkom sećanju, okultisti ta pluća
postaju orlom koji je nekada postojao. – A ako svoj vidoviti pogled upravimo na naše
srce, onda osećamo, kako nam se ono ukazuje kao splasnuti, sasušeni i smežurani
proizvod, kao podsećanje na davni sjaj – tada osećamo kao da se vraćamo u davna
vremena, u davno prohujala doba ka jednom biću, koje okultista označava lavom. A
zatim donji telesni organi, organi ishrane, ukazuju nam se kao sećanje na ono, što se u
okultizmu naziva bikom, na ono drevno biće, koje je jednom bilo živo u sjajnoj okolini, a
koje se u evoluciji sasušilo i splasnulo, i danas se ukazuje kao donji telesni organi.

Tako bih mogao šematski da nacrtam ono, što je nekada bilo, a do čega
dolazimo kad spolja vidovito posmatramo naše telesne organe: bik, lav i orao, jedan
iznad drugog. Tako vidimo nešto što je živelo nekad kao tri sjajna živa bića u drevnoj
prošlosti. Ja ću sada ovo da nacrtam umanjeno i šematski.

Oko tih osnovnih organa možemo naokolo da vidimo i druge organe u onome, što
je ranije postojalo u drvenoj prošlosti; i na taj način dobijamo pred našim vidovitim
gledanjem nešto, što se da sravniti skoro sa svim oblicima zemaljskog životinjskog
carstva.

Ako još jednom svratimo pogled na naše fizičko telo, koje je umetnuto u naše
etersko telo, i pogledamo na ono što se u anatomlji naziva nervni sistem, tada nam
i taj nervni sistem izgleda kao splasnuti i sasušeni produkt. Ali to, što je danas
umetnuto u naše fizičko telo kao nervni sistem, to pred vidovitim pogledom izgleda kao
šuma čudnovatih biljnih bića, koja se na razne načine međusobno prepliću kroz ona bića,
koji se nazivaju životinjskim, tako da vidimo poredak biljnih bića, koji se kroz etersko
telo provlače na sve strane. Čitav nervni sistem se raspliće u šumu pradivnih biljnih
bića, tako da nam se stvarno predstavlja nešto, kao moćno razgranato biljno biće, u
kome stanuju životinjska bića, o kojima smo sada govorili. Kao što sam rekao, ja
opisujem ono, što se ukazuje vidovitom pogledu, koji je prikazan kao da bi se pojavio u
spavanju, tj. kako spolja posmatra fizičko telo položeno u etersko telo.

Kada to sve ima pred sobom, tada čovek kaže sebi – iz razloga, što to čoveku kažu
misli sveta i na neki način mu tumače ono, što ima pred sobom – tada čovek kaže sebi:
sve to, što ti kao čovek nosiš u sebi, sve je to splasnuto i smežurano od onoga, što ti se
sada vidovito ukazuje kao u nekom kosmičkom sećanju. – A sada se radi o tome, da se

3
do te tačke razvoj vodi tako, da se čovek neprestano vežba u samokontroli i
samosaznanju. Samosaznanje vodi čoveka dotle da osećanjem može da shvati: Ti si
izvan svoga fizičkog tela. Ono što se tebi ukazuje kao tvoje fizičko telo, položeno u
etersko telo, pred tvojim se pogledom preobrazilo u ono, o čemu smo sada govorili. A
to što sada vidiš, to ne postoji u sadašnjosti; to je moralo postojati u prošlosti, da bi
moglo postati ono, što se tu dole nalazi kao fizičko telo. Da bi taj splasnuti proizvod
mogao nastati, moralo je nekad postojati ono, što sada vidiš pred sobom vidovitim
pogledom. – Zato fizičko telo izaziva isprva onaj žalosni utisak, pošto se upoznaje kao,
nešto što je nastalo kao poslednji svenuli proizvod nekadašnjeg sjaja, koji se sada
pojavio pred vidovitim pogledom.

Ako je čovek, razvijajući se, dovoljno ojačao svest, tako da je stigao do ovog
stepena razvoja, tada zapaža da u astralnom telu, koje je sada napolju izvan eterskog i
fizičkog tela, ne može drugačlje... – molim vas da me ne razumete pogrešno. Ja
opisujem činjenice i vi ćete već videti kako se te činjenice ipak razjašnjavaju, ako se to
tako može reći, u slavu mudrog vodstva sveta. Jer prvo se moraju upoznati
činjenice, a sledećih dana će se već razjasniti o čemu se tu radi – rekoh, čovek ne
može drugačije, već da upozna sebe, takvog kakav je tu u svome astralnom telu, kao
egoistu, apsolutnog egoistu, kao jedno biće koje ne poznaje ništa drugo već samo
sebe, pa čovek tako upoznaje da ima dosta razloga da bude tužan. Jer sada se nameće
osećanje, da znamo zašto se to dogodilo, zašto je sve to splasnulo. Jer, radi se o tome: ko
je krivac za to splašnjavanje? Ko je učinio da ono što vidovito gledaš pred sobom, ta
divna biljna bića, sa savršenim životinjskim stvorenjima u sebi, splasnu na ovaj
današnji produkt tvog fizičkog tela? – A sad zazvuči kao unutrašnja inspiraclja: Ti si to
sam učnio, ti sam! I što si uopšte postao, to što si danas, imaš da zahvališ okolnosti, što
si imao snage, da celu ovu uzvišenost prožmeš svojim bićem. Tvoje biće je ušlo kao
otrov u ovu uzvišenost, i taj davni sjaj dovelo na ono što je on sada! Dakle, čovek je to
sve sam skrivio i što može biti takvo biće kakvo jeste, ima da zahvali baš okolnosti što
je svojim bićem uneo klicu smrti u sav taj sjaj, što je smrt u njega utisnuo, impregnirao,
te je taj sjaj morao splasnuti. Kao da pred sobom imate moćno stablo, što sjajno raste i u
sebi hrani raznovrsne životinje, koje mogu da žive samo, od njega, pa ga na jednom
mestu izbušite tako da počne da se suši, da vene i da splašnjava sa svim onim bićima,
što se nalaze na njemu i njime se hrane, pa sada i ona izumiru – tako se širi pred
vidovitim pogledom, ono što se dogodilo s onim što je splasnulo u ljudsko fizičko telo.
Neizmeran je utisak, koji se izaziva u tom momentu vidovitim načinom posmatranja. –
A čovek sve više i više teži u svome astralnom telu da dozna, kako je došlo do toga. U
tom momentu među životinjskim prabićima, koja tu opaža, pojavljuje se takoreći u
pozadini bašte, uvijajući se u jednom predivnom obliku, istinski Lucifer.

4
 Tu se sada čovek putem vidovitog posmatranja upoznaje s Luciferom, te sada
zna: O da, tako je bilo snagama što su danas splasnute u fizičkom ljudskom telu, od
vremena kada se Lucifer pojavio u celom tom biću, koje sada vidovito gledaš.

Sada čovek zna, da je u onim drevnim prošlim vremenima, kada je to sve,

što se sada ukazuje vidovitom pogledu, bila stvarnost, da se u svemu tome tada čovek
osećao živim; u tome je on bio, to je bilo njegovo carstvo. U tome carstvu ga je privukao
sebi Lucifer, čovek se vezao, s Luciferom – i posledica toga je bila da su ga bića viših
hijerarhija potisnula u struje snaga, koje se otprilike mogu nacrtati ovim linljama, pa su
čoveka koji je stupio u savez s Luciferom – a to se sve ukazuje pred vidovitim pogledom
– potisnula ispred sebe u ove regione. Ta je oblast dobila otvore ovde (gore
desno), a ti su otvori u splašnjavanju postali naši čulni organi. Kroz te otvore je čovek
izguran napolje iz ove oblasti, u kojoj je ranije živeo zbog toga što se vezao s
Luciferom. A time što je čovek odatle istisnut, on živi sada u svetu izvan ove tvorevine,
a ta se tvorevina splasnula i pretvorila u ljudsko fizičko telo. – Da bi dobili šematski
pregled, predstavite sebi to tako, kao da fizičko telo postaje sve veće i veće, da se svi
organi povećavaju, organi za varenje, za cirkulaclju krvi, za disanje i da u tom
povećavanju nastaju od njih moćna životinjska bića, a od nerava da postaju biljna bića.
U toj moćnoj tvorevini zamislite čoveka za gospodara. A sada se s jedne strane
pojavljuje Lucifer; čovek biva privučen od Lucifera, a zbog toga onda bića viših
hijerarhija počnu da potiskuju čoveka i izgone ga napolje. A zbog toga što je Čovek
isteran napolje, sva ta tvorevina polako splašnjava na jedan mali prostor, koji
obuhvata danšnje ljudsko telo, i čovek je sa svojom dnevnom svešću izvan svoga
tela. Jer, time je izazvano to da čovek ne zna šta se tu unutra nalazi, a što je pre znao,
već da zna o onome što je izvan tela. On je isteran kroz otvore, koji su danas čula, i tako
je danas u čulnom svetu, a ono u čemu je bio u drevnoj prošlosti i što je danas
splasnulo, to predstavlja njegovu unutrašnjost. – Sada sam vam dao jednu predstavu o
tome, kako čovek vidovitim posmatranjem dolazi do toga, što se naziva RAJ. U stvari,
tako je u misterljskim školama ljudska predstavu vođena do raja. – „Gde je bio raj?" –
pitaju ljudi. Raj je bio u jednom svetu, koji danas svakako više ne postoji u čulnom
svetu. Raj je splasnuo i umnožio se, jer raj je kao svoj poslednji ostatak uspomene
ostavio fizičku unutrašnjost ljudskog tela. Samo što je čovek iz nje isteran, ne živi više u
svojoj unutrašnjosti. Tu unutrašnjost može on da upozna takvim načinom vidovitog
gledanja, kao što je ovde opisano. Čovek upoznaje stvari spolja, poznaje ono što je pred
njegovim očima, što je oko njegovih ušiju. Inače je on znao šta je bilo unutra, ali to
veliko što beše unutra, bio je raj.

Pokušajte sada da dobijete predstavu, da je čovek u stvari postao biće, koje širi
svest preko spoljnjeg čulnog sveta time, što je svet u kome je boravio pre nego što je
stupio u čulni svet, što je taj svet postao jedan splasnuo i smežurani produkt, njegova
telesna unutrašnjost. Tada su se bića (vidi crtež), koja su ga prvo isterala napolje a
potom naknadno delovala, poslužila s Arimanom i drugim duhovima, čiju su
delatnost okrenula na dobro, i postavila mu udove, ruke, noge, formirala lice i dala mu
time mogućnost, da služeći se rukama i nogama i s onim, što kroz njegove čulne organe
ulazi unutra, da se posluži tim splasnutim rajem.

Tako smo našim duhovnim pogledom videli u ogromnim razmerama uvećano

ljudsko telo, koje, dakle, u svom današnjem stanju predstavlja splasnut produkt
nekadašnjeg raja. Kada to posmatramo, tada iz toga možemo unekoliko dobiti
predstavu i o tome, kako napreduje vidovito posmatranje. Videli smo kako čovek
postaje sve senzitivnlji prema svome fizičkom i eterskom telu. Sada smo, kao nekim
skokom preko provallje, pregledali kakvi se utisci dobijaju kada čovek, sasvim spolja,

5
gleda na svoje fizičko telo umetnuto u etersko telo. Tada se vidi da je etersko telo u sebi
pokretljivo, da u njemu ništa ne miruje, sve je u kretanju, neprestano se zbiva nešto. Ali,
što se čovek više uči da preko duhovnog školovanja gleda na to što se tada zbiva, utoliko
se više povećava tablo toga zbivanja i sve dobija na smislu. A kao što na neki način
fizičko telo postaje rajskom baštom punom smisla, tako i ono što se zbiva u eterskom
telu postaje zbivanje puno smisla. I čovek bi jednom mogao preduzeti pokušaj da ispriča,
kakve sve tipične činjenice i događaje tu vidi, kada gleda na etersko telo i o onome što se
pritom zapaža na fizičkom telu. Fizičko telo, kao što sam ga opisao može se videti samo
onda, kada se čovek iznenada probudi vidovito u najdubljem snu. Tada se fizičko telo
proširi u takvu tvorevina kakvu sam opisao. Ali, etersko telo je u izvesnoj meri još
lakše vidljivo. Ono se može videti već onda, kada čovek pokuša da uhvati izvesni
moment pre nego zaspi, tako da odmah ne pređe u besvest, već da neko vreme
ostane svestan i pošto astralno telo i Ja napuste fizičko telo. Tada se uglavnom gleda
na etersko telo; ove pokretljive činjenice eterskog tela se vide kao sasvim živi snovi.
Sebe čovek tada vidi odeljenog, kao dubokom provalijom, od onoga što se u
eterskom telu zbiva; ali sve se to vidi u vremenskom, a ne u prostornom zbivanju.
Dakle, kada je čovek već izvan svog eterskog tela, mora da oseća te doživljaje, te
pokretne doživljaje u eterskom telu, kao kad bi se sa svojom svešću još jednom u njih
uvukao.

Dakle, mora se imati osećanje, kao da smo nekom provalijom odvojeni od svog
eterskog tela, a provalija je isto tako ispunjena eterom, opštim svetskim eterom; kao kad
bi čovek bio odvojen jednom takvom provalijom, kao kad bi bio na drugoj obali
eterskog tela, a pred njim se odigravaju najraznovrsnija zbivanja. Pošto se ovde radi o
zbivanjima koja se sasvim odigravaju u vremenu, čovek se oseća kao neki putnik koji
putuje prema svom eterskom telu. A u stvari ga čovek ostavlja sve više i više, a u
vidovitoj svesti mu se približava. U tom približavanju svom vlastitom eterskom telu čovek
oseća, kao da mu u susret dolazi nešto što ga odbacuje. Čovek stiže kao na neku
duhovnu stenu. Tada to izgleda, kao da bismo u nešto ušli. Isprva smo bili kao
napolju, a sada smo unutra, ali ne tako, kao kad je čovek danju unutra. Napolju smo
astralnim telom i Ja, a svojom svešču opažamo šta se zbiva unutra. Čovek opaža što se
unutra dogada. – Na neki način sve je preobraženo, kao što se i fizičko telo preobražavalo
u raj; ali ono što se tu zbiva, ipak je još uže u vezi sa sadašnjim zbivanjima u čoveku.
Samo, imajmo na umu, šta spavanje u stvari znači, šta znači to biće „van svog fizičkog
i eterskog tela". Jer, mi smo pretpostavili da se vidovita moć dobija iznenada za vreme
spavanja, ili da u času usnivanja ostanemo vidovito svesni. Imajmo na umu, šta je to:
spavanje! Ono što svešču prožima fizičko i etersko telo nalazi se napolju, a unutra se
sada odigravaju takoreći samo vegetativna zbivanja, odigrava se ono što opet
nadoknađuje u toku dana potrošene snage. Primećujemo kako se u fizičkom telu
nadoknađuju snage, koje su istrošene, naročito istrošene u mozgu. Ali ne vidimo, na
primer, mozak kao što ga vidi anatom, već vidimo da je čovek fizičkog sveta, kojim se
za vreme dnevnog budnog stanja služimo, kako je taj čovek – koga smo napustili u snu,
ali nam se jasno ukazuje da je on naše oruđe – vidimo kako taj čovek leži kao začaran u
nekom dvorcu. Kao što se naš mozak nalazi kao neko znamenje zatvoreno u lobanji, tako
nam se naše ljudsko biće na Zemlji ukazuje kao neko začarano biće koje živi u nekom
zamku. Prilazimo našem ljudskom biću kao biću koje je zarobljeno, opkoljeno stenama.
Sažeta čulna slika, simbol zato jeste naša lobanja. Spolja nam ona izgleda kao mala
lobanja. Ali, ako pogledamo na eterske snage, koje su joj u osnovi, tada nam u stvari
zemaljski čovek izgleda tako, kao da je, nalazeći se unutra u lobanji, zarobljen u nekom
zamku. A tada iz ostalog organizma struje snage, koje održavaju tog čoveka, koji je
unutra u lobanji, kao u nekoj moćnoj tvrdavi. Ovamo ustrujavaju snage. Prvo, tu struji
ona snaga, koja dolazi iz oruđa astralnog tela, koje je rasprostranjeno u ljudskom telu;

6
struji gore sve ono što zasijava i čini čoveka moćnim putem njegovih nerava; to sve
struji u čovekov mozak: a to izgleda kao moćni mač, koji je čovek sebi na Zemlji iskovao. –
A ovamo stižu i snage krvi, i čovek se postepeno nauči da ih upoznaje – izgledaju nam
kao nešto, što ranjava čoveka zatvorenog u začaranom zamku lobanje, kao krvavo koplje
su te snage, što u eterskom telu struje prema zemaljskom čoveku, koji leži zatvoren u
začaranom zamku mozga. A tada zadobija čovek jedno saznanje. To je saznanje, da se
može posmatrati sve to što struji u najplemenitije delove mozga. O tome čovek ranije
nije ništa slutio.

I vidite, dolazim s drugog gledišta na ono, što sam ovih dana dodirnuo. Ma
koliko da Čovek jede životinjske hrane, za izvesni deo njegovog mozga to je
neupotrebljivo, sve je to samo balast. Neka se drugi organi time i hrane, ali u mozgu
ima nešto, od čega etersko telo odbija sve, što dolazi iz životinjskog carstva. Šta više,
etersko telo ne dozvoljava da u jedan mali plemeniti deo mozga dođe ništa, ni od
onoga što dolazi iz biljnog carstva, pa u jedan mali plemeniti deo mozga pušta samo
mineralni ekstrakt; a taj mineralni ekstrakt dovodi zajedno s najplemenitijim zračenjima
koja dolaze kroz čulne organe. Ono što je najplemenitije u svetlosti, u zvuku i toploti
dodiruje se tu s najplemenitijim produktima mineralnog carstva; jer, samo od
spajanja najplemenitijih čulnih utisaka s najplemenitijim mineralnim proizvodima, hrani
se najplemenitiji deo ljudskog mozga. Od toga najplemenitijeg dela ljudskog mozga,
odeljuje etersko telo sve što dolazi iz biljnog i životinjskog carstva. Tada sve stvari,
koje je čovek uzeo kao hranu, prodiru naviše; mozak ima takođe manje plemenite
delove; one zadržavaju hranu, sve ono što struji naviše a od čega se zapravo organizam
hrani. Samo najplemenitiji deo mozga mora da se hrani zbirom najplemenitijih čulnih
oseta i najplemenitijim mineralnim ekstraktom. Tu se upoznaje jedna divna kosmička
veza čoveka s celim ostalim kosmosom. Tu, takoreći, gledamo na jedno čovekovo
mesto, gde se pred nama odigrava kako ljudsko mišljenje, preko nervnog sistema kao
instrumenta astralnog tela, priprema mač za ljudsku snagu na Zemlji; tu se
upoznajemo sa svim onim šta je primešano u krv, a šta unekoliko doprinosi uništavanju
baš onog najplemenitijeg u mozgu. A ipak, to najplemenitije u mozgu uvek ispravno
održava spajanje najfinijih čulnih oseta s najplemenitijim proizvodima mineralnog
carstva. Za vreme spavanja, kad se mišljenje ne služi mozgom, struje prema mozgu
proizvodi koji su se u donjem delu tela obrazovali iz biljnog i životinjskog carstva.

Tako je to – kada čovek uđe u svoje etersko telo – kao da je došao do neke
provalije, pa preko te provalije gleda u svoje etersko telo, šta se u njemu događa; a
sve to nam se ukazuje u moćnim slikama, koje predstavljaju zbivanja duhovnog
čoveka za vreme sna. To Ja i astralno telo, taj duhovni čovek koji zaranja u začarani
zamak, koji se obrazuje iz onoga što se samo simbolično predstavlja u lobanji, gde
čovek leži spavajući, ranjavan krvlju, leži čovek, na kome se vidi kako su misli njegove
snage – to što ovde mora da se hrani svim onim što dolazi iz prirodnih carstava, što u
svom najplemenitijem delu mora se da hrani onim najfinljim, koje smo opisali – to
sve, izneto u slikama, daje Bajku o Gralu. A Bajka o Svetom Gralu objavljuje nam
sliku o onom čudesnom jelu, što se priprema iz najfinijih dejstava čulnih utisaka, i iz
najfinijih ekstrakta mineralnog carstva, koji su određeni da hrane najplemenitiji
čovekov deo kroz ceo život koji čovek fiziči provodi na Zemlji; jer ga sve drugo ubija.
Nebeska hrana je ono, što je unutra u Svetom Gralu. A ono, što se inače zbiva, što
dolazi iz ostalih carstava, nalazimo dovoljno označenim, kada pogledamo na opisanu
prvobitnu bajku o Gralu, tamo gde se privodimo na gozbu, gde se najpre
poslužujemo jelom od košute. Probijanje u mozak, gde uvek lebdi Gral – to
znači, posuda za najplemenitiju hranu čoveka heroja, koga sve drugo ubija, a koji se
nalazi u zamku mozga – sve nam se to ovde prikazuje. A ona nije najbolje prikazana

7
kod Volframa – nego je još najbolje prikazana spoljašnje egzoterički – što skoro svako
može upoznati ako obrati pažnju na to, kako je ova bajka o Gralu jedan okultni
doživljaj, koji svaki čovek može doživeti iznova svako veče – već je najbolje spoljašnje
egzoterički prikazana kod Kristijana fon Troja, i pored profanisanja koje je već i tu
nastupilo. A on je dovoljno ukazao raznim nagoveštajima na to, da je egzoterički
dao ono što misli; jer on se poziva na svog učitelja i prljatelja, koji je živeo u
Elzasu, koji mu je ezoterički dao to, što je on izneo u egzoteričnim oblicima. To se
dogodilo u ono vreme u kome je to bilo potrebno, radi onoga prelaza na koji je ukazano
u mom spisu „Duhovno vodstvo čoveka i čovečanstva". Kratko vreme pre toga je bajka o
Gralu učinjena egzoteričnom, 1180. godine.

Takve stvari izgledaju danas spoljašnjem svetu kao fantastika, pošto njemu
često kao stvarno izgleda samo ono, što se nalazi izvan čoveka. Da se čovek u jednom
jos mnogo višem smislu ukazuje kao kruna stvaranja, upoznaje on baš onda, kada vidi
svoje fizičko telo u prvobitnoj sjajnoj veličini, i kad svoje etersko telo vidi kako ono
unutrašnje radi na fizičkom telu, da bi opet probudilo u život ono što se neprestano
ubija i koči onim ubodom, o kome sam vam govorio da dolazi iz krvi. Etersko telo radi
na tome da ga odmah što bolje može probuditi za život, da ga tokom celog ljudskog
života održava pored toga, što je osuđeno na smrt već onda kada je rođeno. Etersko
telo održava fizičko telo time, što iz jednog malog dela ljudske organizacije izbacuje
sve ono što dolazi iz životinjskog ili biljnog carstva, a uzima samo najplemenitiji
mineralni ekstrakt spojen sa najplemenitijim utiscima spoljašnjeg čulnog sveta. Kada
to čovek zaista, zaista duboko oseća, tada mu se taj najplemenitiji deo ljudskog
organizma ukazuje kao mnogostruko umnožen Sveti Gral. Sa ova dva naznačivanja
hteo sam da pokažem, kako se tipično javljaju imaginacije, kako za stvarno vidovito
gledanje, posmatranje fizičkog tela postepeno prelazi u imginacije. A u najveće
imaginacije, što ih možemo doživeti, bar u zemaljskom vremenu, spada imaginacija o
Raju i ona o Svetom Gralu.

***

Pokušao sam da ukažem na dve legende, na legendu o Raju i legendu o Svetom

Gralu. Pokušao sam da ukažem na to, da te dve legende u stvari predstavljaju dve
okultne imaginaclje, koje se zaista mogu doživeti, kada nastupi odgovarajući trenutak.
Kada čovek nezavisno od svoga fizičkog i eterskog tela – kao što je nesvesno u spavanju
– svesno vidovito posmatra, s tim da je za posmatranje podstaknut od svog fizičkog
tela, tada se ukazuje legenda o Raju; ako je podstaknut svojim eterskim telom, onda se
ukazuje legenda o Svetom Gralu. No, mora se ukazati na to, da se takve legende daju, u
izvesnoj meri kao pesnička stvaranja ili kao religiozne legende, i da su na jedan
izvestan način i u određeno vreme bile učinjene ljudima pristupačne. Prvi izvor tih
legendi, koje nalazimo u obliku pesničkih tvorevina ili u obliku religioznih spisa
u istoriji fizičkog razvoja čovečanstva, dolazi iz misterijskih mesta, gde je njihova
sadržina bila prvo ustanovljena vidovitim posmatranjima. A kod sastavljanja takvih
legendi naročito je potrebno da se najveća brižljivost usmeri na to, da se pogodi ona
sadržina i onaj ton, koji odgovara baš onome dobu i onome narodu, kome se te legende
daju.