У корелацији са међуљудским односима функционише и природа и Њени појавни облици.

Као
што и људи дишу, осећају, умиру, воле се и растају, састављају поново, одлазе, вичу једни на
друге, тако се и облаци додирују врховима прстију, Сунце васкрсава заспало лишће, уситњено
туђим корацима, људским... Нити уништених на хладном плочнику.. Све мајке света су заштитнице
потомства и сви очеви борци за свој дом, била та заједница људска или птичја.

Човек је слепо егоцентричан и често му промичу лепоте Божије, или космичке креације, али се
неки тренуци, запечаћени проклетством своје краткотрајне лепоте заувек памте, јер и људи имају
у подсвести записан податак о томе да су сами пролазни у односу на појам вечности и да је овај
свет само њихова тренутна домовина.

Негде на средини хоризонта,који је одвајао утихнулу реку и врхове локалних планина, једва се
назирала граница тла и неба. Осећао се спокој у ваздуху, јер је сваки пролазник застао и погледао,
не остајући равнодушан. Сви смо ћутали. Из дивљења и страхопоштавања према свемогућим
небеским творевинама.

У даљини су гореле шарене ивице тамних облака.

До тог су момента били сложни да обаспу град кишом новембарског дана. Сложени у борбену
композицију бивали су заведени искрама Сунчевих екстензија и почели да се разбијају и
проређују направивши тунеле горећој светлости. Неки делови узвишене стазе били су још увек
бели чинећи овај тренутак тако другачијим.

Владало је доба, које није ни ноћ, ни дан, ни новембар, ни мај.. Ни реално, ни замишљено, нити
срећно, ни депресивно.. На том се спектру једнако умирало и оживљавало, летело и пливало,
падало..
Једно је сигурно. Свако од нас, ко се тада зауставио и погледао, успео да осети препознатљив
мирис оштрине зиме и смога, али и топлину пролећне вечери и да види све присутне
контрадикторности , да се суочи са Њима спреман да буде и победник и поражени...

Свако од нас је нашао део себе негде у небеској вечности, а вечност је трајала само један
тренутак.