Добрица Ћосић

ДЕОБЕ
трећа књига

роман

БЕОГРАДСКИ ИЗДАВАЧКО-ГРАФИЧКИ ЗАВОД

1984.
РОПАЦ
 И на крају свега велика је неизвесност:
пре него што су жене на вилама
понеле главу с брадом и бациле је у Мораву, пре но што је у заранцима изгинуло грдно
чокоће, сирак и пчеле, пре незапамћеног лумповања у лозичкој кафани после наредбе о
унапређењу официра и подофицира Моравског корпуса Југословенске војске у отаџбини,
пре но што је пуковник Коста Цветић сломио црни штап са змијском главом од сребра,
пре но што су се штапски коњи парили на месечини, пре него што се задимила лозичка
школа, пре но што је Моравски корпус целу другу половину дана нем марширао кроз
винограде, пре но што су велики странци одлетели једне ведре ноћи, пре моје дуге
неизвесности:
кад је почела њихова, да ли је и њих само Откриће довело до Разлога, а Разлози
све у Заседе, да ли је Прослава најзначајнија последица победе у Заседама; за време
гадне и узбудљиве сумње у моћ да схватим њихове стварне судбине, док још нисам
сазнао њихов и свој крај (под ножем) док се нисам ослободио, док још нисам објавио и
ову своју неизвесност:
ћутао сам много, упорно размишљао и бринуо, исиитивао се, присећао, тражио
савете из књига и од пријатеља, лагао и лагао се, измишљао, анализирао, конструисао,
жалостио се и гневио музиком и својом лакомисленошћу, кајао се, презирао, одрицао
свега и целог себе, лукаво и искрено, подлачки сумњао у смисао моје свирепе, луксузне,
несрећничке игре, којој је неизвесност и вредност и казна, али знам:
свака игра има хиљаду почетака и још више крајева, хиљаде могућности да се
паћење оправда и нож разуме, безбројне неизвесности и пред тајном једне коју најзад
морам да означим почетком краја мога ослобађања и ослобођења, књиге коју морам да
завршим, коју никада стварно нећу завршити, па је та немоћ и моје ослобођење и овај
почетак Ропца, ипак.

Бата Павловић, излазећи из куће, прескочи праг, стаде на врху дугих степеница
над зањиханом згорелом травом, загледа се у таласаве косе, у припаљене брегове,
завитлане шљиваре и винограде под несносном ватром одозго: није могућно, није, да
останемо сада сами, док Руси иду, Румунија већ, проигран живот, опет авионима, опет
као априла, оне ноћи, тад је Загорка први пут рекла, тад је пукло, шта да урадим са
децом. Злочин, али није могућно, чекајте, господо, па то је и против ваших интереса.
Ваших, свакако. Европу Совјетима. Стаљин подвалио Черчилу. Није могућно, Черчил
наиван, мртве или болесне баци ајкулама, спасава империју, није могућно, ми смо
војници, шта смо ми сада, Србија, шта сада, шта ћу сада.
Четник под колена обара прасе да га закоље за ручак команди корпуса и
савезничкој војној Мисији, прасе цичи; поплашене кокоши кокодачући прелећу плотове.

Младен Ракић у јабучару записује:

Само о Њој мислим. Не постоји ниједан догађај који би могао Њу да истера из
мојих мисли. Ноћас је по мојој несаници прала ноге и терала ме од бунара с
нежношћу која ме излуђивала. Јутрос сам, да бих је уловио док се чешља и видео јој
врат под бакарним таласом косе, пропустио јутарње радио-вести, које сам после
морао да измислим за штаб и војску. Сада седим под јабуком и невешто цртам нашу
вилу на обали Мораве, коју ћемо почети да зидамо чим се заврши ова пуцњава. Биће
то пријатан кутак, а заслужен после толиких патњи и ужаса. Намештај и
ентеријер сасвим функционални. У мом салону камин са три фотеље какве има отац
Сава у својој соби. Вучја кожа пред камином. Један мек диван пресвучен тканином са
аутентичним шумадијским мотивима. Клавир за Њу. На зиду моје оружје и Њен
портрет. Ту ћу написати своје мемоаре у којима ћу
 Утрином марширају чете мобилисаних сељака, с дрвеним пушкама о раменима, а
стари четници и подофицири, с тојагама, трчкарају поред њих: Лева, лева! Зашто тако
усрано газите, да вам сестру и матер! Чета, стој! Марш, марш напред! Па лева, мајчина
ти трапава.
У штабу I јуришне бригаде играју покер, осванули су, три пута јели кајгану са
сланином, а пију само љуту ракију, тако од синоћ, настављају да се мрзе, блефирају и
боре се. Миле Савковић узео им сав новац, сатове, револвере, официрске блузе, покупио
им и чизме; жели да им поскида и чакшире, па да отвори врата и покаже штаб Јуришне
бригаде у гаћама, да их потпуно порази, да види како им се и сељаци смеју, па да им онда
све врати, и да сваком даде још по пет хиљада бакшиша што су га забављали пошто му се
није спавало — ал се тресу мокре рутоње — густирајући отвара: Флеш манке. Са обе
стране. Од десетке до даме у херцу. Блефираће их као и прошли пут. Неће смети да
прате. Грогирани су. Психолошко преимућство. Да му дође кец херц или деветка, скинуо
би им чакшире. Пази, овај купује две карте. Сигурно три попа. Серви. Је ли — значи фул
или каре; мени једну, не дише — херц, деветка, није трепнуо. Ех, сада ће остати у гаћама.
Одсутно каже: Пас. Пот. Тај је стиснуо фул, или можда каре. Репот. Немам да платим,
Миле. Играм тапи. Тапи су панталоне, је ли. Плати. Тресе се зврндов. Да га видим. Три
кеца, осмица и четврти кец. Баца карте на сто, купећи пот: Скидај чакшире, капетане.
Гаврило је у гуњу закопчаном до грла, у чакширама и цокулама, и дугим вуненим
чарапама иако је врућина: то једино и може, сам себе да мучи, непотребан војсци,
сувишан одувек; пуцкарајући зглавковима руку, усправан, загледан преда се, корача да
би корачао. Само то и може, да се бар тако умори, замори: хоће ли и овај дан проћи а да
нико и ништа не зажели од њега; зашто се побунио, зашто је напустио оца Саву. Ако и
овај дан буде исти као и прошли, и ноћас је сањао Милошеве везане руке у папрати, саме
везане руке у зеленом, набрекле плаве жиле, накострешене длачице, може и сад да их
изброји. Зашто ови што кољу прасе не кажу: Захвати нам воду, Гаврило, опери црева,
покупи изнутрицу; зашто ова жена не каже: Исцепај ми дрва, почисти ми шталу,
Гаврило; како му је јуче отела виле, покушао деци да љушти орахе, шта она знају о њему
те су га онако псеће гледала; улази у собу корпусне пропаганде, мобилисан сељак окреће
гештетнер: умножава опет летке, опет вести, неку наредбу, коме, чему, можда ће се
нешто и њему од те наредбе догодити, можда: узима папир чита: Срби, постоји само
јвдна застава отаџбине, један тробојни барјак слободе, части и славе: једно свето
знамење наше вере и победе — то је краљева застава. Она је на зборном месту
пободена: не каје се, и сад би убио Милоша Бабовића; зна: једино Урошу Бабовићу био
је потребан, сад више није ни њему, нешто је значио док је Урош Бабовић био
командант: шта би било да сам послушао оца Саву:
Брате, уморан си, одмори се мало. Ја ћу да окрећем гештетнер.
Хоћеш да ми узмеш дужност и да ме отерају у бригаду па да изгубим главу, јеси
ли то и мени наумио.
А зашто, брате, мислиш да сам ти зло наумио. Зашто не помислиш: овај човек
хоће да ми помогне.
Нећу да ми ти помажеш. Ово је лакше но копање и пуцање.
Командант Моравског корпуса Коста Цветић седи за столом на коме је његов
црни штал са змијском главом од сребра и литрењак ракије поред непоједене џигерице.
За леђима му је карта европских бојишта, изубадана црним, црвеним и белим
заставицама на иглама, на крилу ћерка која унезверено гледа официрске дуге браде и
косе пале на рамена и плећа, док он, расејан, замишљен и мамуран, прима јутарње
рапорте команданата бригада и обавештајних официра: Руси газе Румунију, а Душан
Катић командује дивизијом у Топлици, Титове банде надиру са свих страна, Немци се
повлаче из Грчке, а њему су хиљаде људи ненаоружане, без топова је и бацача, а око
њега сви од другог нешто чекају, у другог се надају, нико у своје и са својим не верује,
зар и Спасојевић:
Ако нам Американци не баце оружје, како ћемо да их нападнемо, господине
пуковниче. Чиме, молим вас.
 Шта си рекао, капетане. Мене питаш чим и како српска војска напада. Са мном
тако говориш.
А шта ће сутра бити, тата.
Биће добро, све ће бити добро, ћерко. Као што сам наредио, мобилизација да се
изведе до краја. Дезертере и бегунце — по ратном закону. Одмах.
То више није ефикасно, господине пуковниче.
Зар и то није ефикасно. Стрељање. Како се брзо поквари, ко толико поквари овај
народ. Онда им хапсите породице.
А шта ће онда да буде, тата.
Нарочито чисти оне који шире комунистичку пропаганду. Биће све добро, ћерко.
Иди мало прошетај по јабучару. Бери јабуке. Донеси тати јабуке. Шта, зар опет. И ноћас
њихови леци по селима. Шта раде наше команде места. Разоружали команде. Које
команде разоружали. Где су вам патроле и ноћне страже. Одмах да се покупе сви радио-
апарати. Најважнији задатак овог часа: спречити, онемогућити њихову пропаганду. Је ли
јасно, господо. Сваких шест сати хоћу да имам тачне извештаје о стању немачких
гарнизона и о њиховом кретању железницом и друмовима. Ми ћемо ратовати, господо.
Шта ви мислите, зашто сте постали четници. Са секирама и будацима има да се јуриша и
на Немце и на комунисте. Ја ћу командовати.
А куда ћу ја, тата.
Невена, дете, ја те молим. Бањац, донеси још грожђа. У овим данима, од својих
официра ја тражим ратничко држање и дисциплину. Шта је с вашим јуначким духом,
молим вас. Па деветсто осамнаесте у пробој Солунског фронта ми смо ишли као на
свадбу, а данас, знате ли ви, господо официри, да се последње битке воде за ране и
одликовања. Срамота. Ко сме да каже да је ратовао ако није био рањен неколико пута. И
ко од вас има ратни трофеј.
А шта је то, тата.
Бањац, шта је са тим јабукама. Невена, молим те. Замислите ту битку кад кренем
корпус у пет колона, па се сударимо у покрету. Лазићу, разастри секцију. Погледајте, на
пример, ову позицију.
Пипиличе радио-станица војне Мисије, трубачи увежбавају команде, у висинама
грме амерички и енглески бомбардери.
Бата Павловић улази у јабучар, ослања се на стабло, паде јабука, опет јабука тупо
лупи о суву гажевину: кад они оду, шта ћу ја, с ким ћу, како сам изигран, а тако сам био
близу победи; фатално, опет преварен, ко ми је сада пријатељ, нећу, одмах се предати
партизанима, написаћу изјаву за радио, Дража Михајловић, шовинистички милитарист,
издао демократска и слободољубива осећања народа, пре рата, увек сам био опозиција,
шанса, искористити Титову демагогију с патриотизмом, шта ме директно компромитује,
то је најбитније, сем манастира, оне свињарије коју сам гледао, затекао, било је касно, а
за стрељање у Чаршији, Загорка је фатална по мој живот, није ваљда испричала, Бањац
био командир затвора, одмах га смакнути, Милоша Бабовића спасавао, зна пола Србије
како сам га бранио, па онај састанак са Душаном Катићем.
Из распореног прасета, обешеног за јабуку, четник с ножем у зубима, чупа црева и
изнутрицу, грана се тресе, јабуке падају у крв, у црева.
Седе уз стабло: онемогућити их да оду, нека деле нашу судбину, ситна освета над
десеторицом авантуриста, па после Јалте било је јасно да смо жртвовани Стаљину, шта је
и требало очекивати, шта сам могао ван Драже Михајловића, њему лично одмах
телеграм, апел свету, пред мачем, пред тенком бољшевизма нећу да капитулирам, не
предајем се, не, господо савезници, демократија је заувек изгубљена за свет, свршено је с
људском слободом, општа катастрофа, ви сте издали Европу, целу Европу, али сте и себи
потписали смртну пресуду, какав ужас, мрак, тајна, никако да војска сазна, наивно, шта
ја то чиним, да ли сам у животу имао пријатеља, свима остао дужник, деци и њој, а себи,
себи највише, где је спас, шта рећи Цветићу, много, много сам хтео, српско проклетство,
увек трећи одлучи нашу судбину, с ким ћу, с неспособним официрима, нећу да
капитулирам, није све изгубљено:
Донеси ми чашу воде:
 дрхти, а дан је: трубе, псовке, пуцањ: за небо обешена, беласа се закланост,
распореност, крваво липтање: испија воду, устаје:
Не предајем се. Сад ја узимам ствар у своје руке:
жури према кући у којој командант Цветић борави: у своје руке, да, страшила су,
нису људи, та престрављена девојчица на очевом колену, Коста Цветић, војник целим
бићем, сада брбља о бици с Душаном Катићем, напада га, пијан осваја Топлицу и Пусту
Реку, побеђује, једног дана морам рећи истину о њима:
Коста, треба да останемо сами. Господо, извините.
Енглези и Американци неће да нам баце оружје, је ли. У реду, свеједно, ја
нападам. Још сутра увече водим корпус у битку. Ако. Друмови су пуни немачке коморе.
Разумели сте, можете ићи. Само шта кажу ти покварењаци.
О важнијој је ствари реч. Нека неко изведе Невену напоље. Хајде, девојчице (три
године нисам видео Мирјану. Деци сутра послати писмо).
Тата, шта ће то да буде,
Биће све добро, ћерко. Кад те чика Бата моли, изиђи напоље. Седи на праг, ми смо
овде. Не могу да одем. Нећу те оставити. Нигде без тебе не идем, ћерко.
Хајде, девојчице, морамо разговарати о војним стварима, то није за тебе
(немилосрдно, одмах очистити штаб од пијанаца и очајника).
Кад те молим. Добро, добро, седи и ћути, ћути. А шта за тебе може данас бити
важније од оружја. Шта, Бато. То ме, видиш, занима (не може ни да говори, кукавица).
Узми ракију и смири се. Шта је то, богаму, са свима вама. Сви само слушају вести, само
о томе говоре, овде сви воде политику, а ово је штаб корпуса и ми смо у рату. Сада, кад
је победа на прагу, зашто сте сви изгубили главе. Добро, зашто нам не дају оружје.
Више им нисмо потребни. Да. Свршена ствар. Свршена. Нама је то требало да
буде јасно још јесенас. Кад је Черчил послао мисију код Тита.
Како. Зар неће да ратујемо за њих. Чују ли те команде, виде ли наше ненаоружане
пукове, само мој корпус броји десет хиљада људи. То је дивизија, дивизија Срба, бога им
поквареног. Србија је наша, шта кажу, чекај, а наша влада у Лондону. А краљ.
Ми им више нисмо потребни. Шта се чудиш. Лордови наоружавају бољшевике.
Тако је, Коста.
Али рат није готов. Чуј, Бато, ја ћу пострељати те шпијуне. Они мисле да ја не
знам да су чинови које они носе, у ствари полицијски чинови. Главом гарантујем: међу
њима нема ниједног официра. Зар они Србији да кроје капу. (Како да се борим кад је мој
штаб пун кукавица и шпијуна.) Одмах ћу напасти немачке трупе које се повлаче из
Грчке. Па одлучну офанзиву на Јастребац и Јабланицу. Дајем ти реч да ћу разбити
Душана Катића и те банде које зову дивизијама.
Рат је готов. Закаснили смо, Коста.
Рат није готов. Немачка није капитулирала. Свеједно што Тито насрће са свих
страна. Молим те, јеси ли чуо да је онај мангуп Душан Катић командант дивизије.
Дивизије, замисли. Вас је све обузела паника. Невена, ћути кад те молим.
Черчил нас је жртвовао Стаљину. Бољшевизам ће сатрти Европу. Историја се
понавља. Опет варвари руше Рим. Ми смо изиграни, упропашћени. Не видим спаса. А
глупо смо радили. Нисте ме слушали. Најпре Урош, сељаци, онда официри, Црногорци,
жандарми, ти, да и ти, на жалост, и ти.
Шта ми на жалост. Све су ово скували политичари, твоји пријатељи у
емигрантској влади, а не ми, војници, ми који се боримо. Чекај, не причај којешта. Треба
се тући, драги господине. Треба ратовати. Кренути напред, пред стрељачки строј,
повести војску у јуриш. Ућути, Невена. Да слушам како куршуми свирају око ушију, да
улећем у митраљески рој, да оглувиш и обневидиш, ех. Лако је брбљати, слушати вести и
писати летке. Којешта. Ту дивизију, замисли дивизију Душана Катића, разбићу ја као
лонац. У парампарчад. Биће све добро, тата се шали, један стари лонац хоћу да разбијем
у инат чика-Бати. Шта су ти рекли.
Да одлазе. Коначно. Само то. Одлазе. Коста, молим те, престани да пијеш.
Али ја нисам учинио ништа за последње две године са чим се нису сложиле те
хуље Џорџ и Сарторис. Апсолутно ништа. Не брини, трезан сам. Ја сам ревносније
слушао њих него ли самог Дражу Михајловића и Врховну команду, знаш ли то. А ја сам
српски официр и командант корпуса најхрабрије војске у првом светском рату, знају ли.
Сваку нашу акцију они су одобрили, шта су хтели још. Да рушим пруге и бацам у ваздух
мостове, да убијем батаљон Немаца па да окупатор слисти Србију. Како су могли и да
помисле да ћу ја поступати супротно наређењу Врховне команде и наше владе. Јеси ли
им то рекао. Ништа, не бој се, душо, тата онако виче, биће све добро (шта ће с њом бити,
шта ћу с њом.) Чак и када је Радио-Лондон почео по неколико пута дневно да хвали Тита
и партизане, ја сам се и даље понашао часно и верно. Савезнички.
У томе и јесте наша несрећа, Коста.
А како сам могао друкчије. Шта сам могао сем да будем веран.
Требало је радити тако да ниједног тренутка не буду сигурни у нашу верност.
Не разумем ту бургију. Не бој се, душо моја мала.
Да смо тако радили, онда би и они нешто жртвовали да задобију наше
пријатељство и да имају на Балкану неког ко би могао у последњем обрачуну са
Совјетима нешто да им значи. У томе је фатална грешка целог нашег покрета и нашег
вођства. О тој тактици ја сам много говорио Дражи Михајловићу, а он то није могао да
схвати. Идиотски смо опет играли, и све на једну карту. Уместо да развијемо игру и са
Немцима и са Русима, и са Енглезима и са Америком, па да према сваком будемо
друкчији и за сваког да имамо по карту, да сви сумњају у нашу верност, да, да знају да
им се нисмо дали и предали, онда би видео како би се они борили за нас. Имали смо
јединствену прилику у својој историји. Једном смо били потребни великима. Једном смо
ми мали били велики савезник. Да, могли смо на сукобима великих сила у овом рату да
одиграмо значајну улогу и да наплатимо све дугове од комшија. Били бисмо доминантна
сила Балкана и средње Европе. (Да сам се прошле године одвојио и водио своју
политику, сад бих ја Титу био неопходан.) Кад су у нашу Врховну команду засели
паланачки адвокати и ћифте.
Није истина. Влада је све упропастила. Твој Слободан Јовановић, твоји
политичари, где је генерал Симовић.
Какав генерал Симовић. Двадесет седми март је најнесрећнији датум наше
историје. Тада смо подместили врат и под немачку и под енглеску секиру. И под
бољшевичку, да (кренути њима у сусрет, одмах, у име прогресивних интелектуалаца
Србије дати изјаву за Радио-Москву). А генерала Симовића треба обесити на Теразијама,
његова вешала да остану ту, као споменик Интелиџенс сервиса. Симбол жртвоване
нације. Споменик официрској глупости и фунтама.
Бањац, донеси ракију. Па где им је част, они су империја, пола света држе а издају
своје пријатеље, срамота. А ми, мали народ, ми никад нисмо издали пријатеље. Никад. Те
шпијунчине, које смо две године гостили и чували више но своју децу, неће ми побећи.
Иди и кажи им да су моји заробљеници. Па јесу ли бар поцрвенели кад су ти рекли да нас
напуштају. Каква ти је то ракија, клипане. Проспи.
Таман посла. Онда смо без икаквих изгледа. Слушај, Коста, можда бисмо још
нешто могли да учинимо. Можда још није све изгубљено.
Ко је изгубио. Шта је изгубљено. Хоћете и војску да ми деморалишете. Ја ћу
преки суд за своје официре и све вас. Ступам у офанзиву. Згазићу Јастребац и Топлицу.
Тата, шта ће то бити.
Рекао сам ти да ћутиш. Бато, ракију лиј, она најбоље смирује живце.
Покварењаци, мисле да смо црнци. Да знаш, са нама има да сачекају Русе. Нека се загрле
са својим црвеним савезницима. Има да пољубе „каћуше". Како могу да беже сад. Хуље,
покварењаци, шпијуни. Велика Енглеска, велика Америка, слобода, демократија.
Срамота. Ја сутра ступам у борбу. Не бој се, душо моја мала, ох, кад ти тата каже, не бој
се, победићемо. Слушај, треба ратовати, а кад кренеш у јуриш, онда се све речи
позаборављају, кад лине крв постоји само једна реч. Па ко им је у Европи био вернији
савезник и пријатељ од нас. Ко.
Доста с јунаштвом, доста (како ћу сам, опет сам, ако Џорџ не пристане, онда са
Русима одмах). Коста, схвати једном: политика није попова ћерка која се чува да би се
невина удала за српског поручника. Схвати, богаму, политика је игра у којој сви желе да
добију, и том игром нико се не бави због поштења, већ ради интереса. Тако је и данас. Да
се спасу колоније, Русима је жртвована Европа. (Али шта ја говорим, зар смем, минути
одлучују.) Невена, кад те чика Бата моли, иди мало прошетај. Добро, изиђи из собе и
седни на праг.
Шта је страшније могло да нам се догоди, је ли, Бато. А моји официри причају да
нисмо наоружани и да не смемо да се упустимо у велике битке с комунистима док не
набавимо муницију. Господа хоће магацине. А сећају ли се Џорџ и Сарторис да су се
потпуно слагали с нашом тактиком. Две године о томе говоримо. Добро, Невена, добро,
дете моје, видиш ли да разговарамо о војним стварима. Сети се неке песмице, мисли на
нешто.
Коста, морамо да изградимо аеродром за атерирање четворомоторног авиона. За
недељу дана да буде готов. Они траже.
Аеродром. Још и аеродром. Шта мисле о мени. Зар корпус да трси врзине,
заравнава јендеке, вуче земљу да би неколико хуља побегло у Италију. Нисам ја енглески
слуга, ја сам српски официр, ја имам своју част и национално достојанство.
Замисли, пет гусала купује Мисија, где да им нађем пет гусала. А је ли у фунтама
плаћају. Шта ће сад Енглезима гусле. Је ли неко одскора видео кулу. Ал ћеш да их
ошишаш. Да нам свирају. Свирају у гусле. Значи, одсвирали смо. Где ћу, браћо, да нађем
сад пет гусала. Може се људима. Они купују гусле, а шта ће бити с нама. Да играмо.
Благо нама кад нас толико воле па нам и гусле купују. Хајд’мо људи у место рођења. Ако
плаћају десет фунти једне гусле, ја ћу да им набавим. За десет фунти могу да купе
упрегнут фијакер. Шта се тебе, улизицо, тиче; кад може нека им дрпи човек, Србин је.
Пст, Енглези купују гусле. Гусле. Благо нама. Гусле. Јасно. Баш гусле. Воле људи да
свирају уз гусле. Може им се да свирају уз гусле. Кад је тако, само за фунте и да масно
плате. Шта ли је било с кулом.

Дајем главу и уверавам те, Бато, да се Француска никад тако свињски не би

понела према нама. Знам Французе са Солунског фронта. Наша је несрећа што смо ми
Француску изгубили као пријатеља и савезника. Ви, ви политичари. Деца вам то неће
опростити. Ух, људи, како су нас подлаци издали. Иди, молим те, и кажи Енглезима да се
Србија не може продати Стаљину. И кажи им, то им ја поручујем и главом јемчим, да ће
Србија сама и на бојном пољу да одлучи о својој судбини. На бојном пољу. Сама. То
кажи шпијунима и хуљама. Какав аеродром. Никад. Још дрхтиш. Зашто је тебе толико
страх. Бато, кажи ми искрено, пријатељски, да ли ти сумњаш у нашу победу.
Не, не. Није реч о томе, победа, не, није реч о томе. Зашто ме саслушаваш.
Ракија је најбоља за живце. Знаш да нисам пио од оне Бадње вечери. Бањац,
донеси ракију. Међу нама је, Бато, било свашта. Не волим о томе да причам. Али ја сам
теби увек био пријатељ. Не бој се док си са мном. Борићемо се јуначки. Разбићемо у
парампарчад те партизанске дивизије. Пре него што Руси стигну. Да знаш, храбри не
могу да изгубе рат. Никад јунаци нису изгубили рат.
А шта ће после да буде, тата.
Па ја командујем дивизијом. Кад их стегнем, па их згомилам и почнем да газим и
мрвим, чету по чету, петокраку по петокраку. Не бој се, душо, биће све добро, победа је
наша, ћерко. Ви политичари криви сте за све, ви сте замесили ову говнарију. Чим сте се
ви умешали у рат, знао сам — крај. Сећаш ли се оног нашег разговора кад смо се по
киши враћали из манастира. Забрањујем да се слушају вести и штампају леци. Узимам
команду у своје руке. Кога чујем да говори о политици и препричава радио-вести, ко се
год бави пропагандом, пред преки суд.
Коста, молим ге, прибери се. Сад треба доносити трезвене одлуке. И брзо
дејствовати да бисмо нешто учинили. Сарторис предлаже да са њима пође једна наша
делегација на челу с тобом.
Са мном.
С тобом, с тобом. Треба да је прими лично генерал Вилсон. Они ће уредити да
будеш примљен код њега. Вилсон је прави војник, и он мора бити импресиониран тобом
и твојим извештајем о стању у земљи. А владе у Лондону и Вашингтону морају да воде
рачуна о ономе што им предлаже један од тројице њихових највећих ратних
команданата. Ја сам уверен да ће нас он схватити. Уосталом, то је наш једини излаз.
Треба да пође један, један који добро зна језик.

На утрини, уз писку трубе, дрвеним пушкама јуришају чете сељака, бацају капе-
бомбе, падају, устају, и, погурени, трче даље, за њима командири: Лево крило, заломи.
Заломи лево крило, мајке ти га. Лети док дејствује митраљез. Зар се тако виче „ура" кад
се јуриша. Кад викнеш „ура" — има комунисти да напуне гаће.
Ја да напустим свој корпус, своју војску, па да луњам по штабовима, да ме
малтретирају енглески подофицири. Ја да идем Енглезима пред ноге, да клекнем, да
молим, ја, Коста Цветић, шта ти мислиш о мени.
Миле Савковић, с чакширама и једном чизмом у руци, смејући се, бежи
јабучаром, за њим капетан Секула у чарапама и дугим гаћама, с црном брадом и дугом
косом под официрском шајкачом, јури га: Убићу. Стани, убићу: за њима, кроз плотове,
смех и навијачки повици.
А ја, Коста, видиш, кад се тиче општих интереса, отаџбине, реч коју ја ређе од
свих вас изговарам, кад је у питању управо отаџбина, која је мени синоним за грађанску
слободу, видиш, за отаџбину, то јест за слободу и, то јест, кад је реч о спасу народа од
комунистичке тираније, иако нисам официр, иако ме никад и никакве заклетве нису
обавезивале да се борим, да стварам четничку војску и три године гомбам са свакојаким
идиотима, хохштаплерима, официрима, сељацима, пијанцима и олошем, ја, који сам по
својој људској савести постао четник, и не својом кривицом упао у ову вучју јаму, данас
ја, кукавица, лисица, покварењак, човек без светиња, немилосрдан каријерист, ја, Бата
Павловић, овог часа спреман сам да своје грађанско и људско и национално и четничко
достојанство и све друге части, почасти, сујете, поносе, свој живот и живот своје деце
жртвујем ако само могу нешто, ако се још нешто може учинити. Да, Коста Цветићу, да.
Ја сам спреман и да клекнем, и да пољубим руку, и да пољубим чизме, не само генералу
Вилсону већ и његовом вратару и посилноме, ако би мој народ од тога могао да има било
какву корист. Па чак и да нема никакве користи моја савест ми налаже да покушам, да и
клечим и љубим чизме странцима, како бих народу, пријатељима, својој деци могао да
гледам у очи и кажем: учинио сам све што сам могао. Дао сам снагу, време, част,
достојанство, амбиције, све. Више нисам имао шта да дам за одбрану наше слободе. А
мени, робу совјетске републике, мени пораженом, Бати Павловићу у комунистичкој
земљи и Бати Павловићу изрешетаном лешу није потребно никакво достојанство и
никаква част. А теби, Коста Цветићу.
Гаврило прилази четницима који ложе ватру и побијају ракље за ражањ: не могу
да ћутим, не могу више само да ћутим и само да мислим:
Треба ли вам још дрва.
Гледај, калуђеру, свој посао.
Гаврило се пришуња четницима који натичу прасе на ражањ, он им се суља низ
траву, хвата, придржава ражањ:
Данас је петак и не мрси руке, попе.
Гаврило, ломећи зглобове, улази у јабучар и хвата се за грану: лак тутањ јабука
око њега: јесте лагао себе још онда кад су се око манастира мртви партизани помешали с
јабукама и киснули, лагао оца Саву, није му их било жао, људе није могао да жали, иако
се мучио да у то верује и доказује, сем Мирона, кад је плачући у зору заувек одлазио у
манастир Студеницу, а и он, ни он му није ни на једно писмо одговорио, лагао је себе
молитвама, казнама, исповестима, годинама уверавао себе да су људи браћа, ти гадови,
зверови, да доживи, само да доживи да од њега зависе, да је некоме спас, рањеника да
нађе у потоку, гадови, зверови, опет бих га убио, ја, мојом руком; неко долази,
приближава се: биће и његова реч, кад ће доћи тај час да стане пред штаб и строј и све им
изговори.
Добро. Учини што мислиш да треба. Ја не могу, Бато. Нећу из Србије. То не могу.
Ја хоћу да пуцам, пуцам, пуцам. Сутра ступам у борбу. Погледај секцију, ево Пасјаче и
Копаоника, ту је та дивизија Душана Катића. Једна њихова велика колона надире из
Босне. Не плачи, Невена, не плачи, душо, твој тата каже да ће бити све добро, ћерко.
Чудно, неочекивано брзо сам га сломио, нова ситуација, невероватан обрт, шта
могу у Италији сем што ћу спасти главу, у чије име идем, кога заступам, кад би ме
Врховна команда опуномоћила да је заступам код генерала Вилсона и савезничких влада,
одмах телеграм лично Дражи, гром за емиграцију у Лондону, и за Београд, сада кад су ме
сви сахранили, кад мисле да сам политички леш, бивши, али како Мисију да убедим да
ме убаци у тај авион: излази из Цветићеве собе и стаје у велики, пусти, светли дан, сам је
у њему: одлази у Италију. Почиње велика мисија. Историјска мисија. Спасавати
изгубљено. Пораз претворити у победу. Најзад велика акција: корача, корача пустим
светлим: даном: у последњем часу његова реч, касно, сада свака реч и сваки гест морају
бити добро промишљени, израчунати по сто пута, једна грешка, катастрофа, најпре
телеграм, одмах телеграм Дражи Михајловићу: застаје: на предлог Сарториса,
одређујемо Бату Павловића да се са Мисијом пребаци у Италију и да ступи у контакт с
генералом Вилсоном и савезничким владама, да, да и владама, и у име, у чије име, кад би
био послан у име Врховне команде, у телеграму рећи неодређено, у име југословенског
народа, може и у име српског народа, затражи хитно искрцавање савезничких трупа на
Јадранску обалу, које би помогле националне снаге у спасавању земље од комунистичке
тираније и грађанског рата који бесни, да, Русе не помињати: улази у амбар у коме је
смештена радио-станица:
Где је шифрант. А, ту си. Кад имаш везу са ВК. За пола сата. Срећа. Пиши:
Врховна команда на личност генерала Михајловића стоп.

Младен седи уз стабло јабуке, пише:

Она, аутентична жена, чулна, здрава, дивно чиста од идеја,
неконвенционална природа, сасвим ослобођена бриге за отаџбину, демократију и
човечанство, без предрасуда и хипокризије, један русоовски примерак човека, она,
Гордана, узела ме је за руку и повела у истинитији свет. У обичном сагледам истину.
Мрзим сада све што је велико и необично. Јабучар је велики музеј. Поток је чиста
музика. У судару ветра и траве истинска је драма. На стаблу јабуке, у кори, исписане
су велике мудрости. Јесте бесмислено носити крв само зато да бисмо је у
избезумљености просули у неком трњаку.

Бата Павловић журно улази у собу пуковника Сарториса, ту је и Џорџ, шеф

енглеског дела Мисије, и обавезан сладуњав мирис цигарета кемел:
Господо, морам на жалост да вам саопштим непријатне ствари. Пуковник Цветић
и штаб корпуса нису, у овим критичним часовима, у могућности да одвоје гро наших
снага за изградњу и обезбеђење аеродрома. Наш корпус започиње велике операције
против Немаца и партизана. Већ сутра прелазимо у офанзиву. Морам да вам изразим
дубоко разочарање у вашу одлуку да нас напустите у овако критичном часу. (Без ефекта.)
Ми смо у овом тренутку једина наоружана нација у Европи (главни аргумент), апсолутно
једина војска која је данас способна да да отпор бољшевизацији и да спречи долазак
комуниста на власт. (Зашто се мршти.) Сем ако ви нисте, то јест ако Черчил и Рузвелт
нису на Јалти оставили Стаљину одрешене руке за увођење комунистичке власти на
територији преко које пролази Црвена армија. Ако се Черчил и Рузвелт нису одрекли
своје Атлантске повеље и поштовања права нација да слободно изаберу облик државног
живота. (Коме говорим. Глупавим игнорантима, шпијунима који спасавају своје главе.)
Запамтите, господо: само три нације могу да спасу Европу од комунизма. Само Немци,
Југословени и Пољаци могу да се супротставе Русима.
Мени су несимпатични такви разговори, господине Павловићу.
И мени, господо, више него вама. Али сам принуђен да тражим да ме саслушате.
Зашто не мислите реалистички. Ствари стоје овако: Немачка, по закону тога рата, мора
бити скршена. Мора, без обзира што сам ја уверен да ће се свет тешко кајати кад буде
нестало јаке Немачке. Остајемо ми и Пољаци. А ви се нас одричете, нас жртвујете. То су
катастрофални потези за будућност света. Азија ће преко Европе да се загрли са
Африком. Руска степа преселиће се на обале Ламанша. Знајте, Стаљинове козаке у
вашим шерманима неће нико успети да најури из Рима и Париза (смешкају се, хуље). Кад
би Лењин био жив, њега би ударила кап од смеха. Америчка и енглеска влада помажу
бољшевичку револуцију.
Веома су интересантна ваша размишљања. Али вама је познато да смо ми
војници. Ми се у политичке ствари не мешамо. Политика је ствар владе. Ви, господине
Павловићу, имате право да критикујете и да се не слажете с политиком британске владе.
То сте, уосталом, увек и чинили. То је нама било одувек, и сада, врло симпатично. Ја, на
жалост, нисам партнер за политички разговор. Од своје команде добио сам наређење да
одмах напустим вашу земљу, и то наређење морам да извршим.
Али ви, господине Џорџ, овде код нас никад нисте били само војник. Како то сада
истичете (рећи све, глупо, опасно). Ако се сећате, ви сте нама преносили и политичке
инструкције, које смо ми увек и извршавали. Зар није било тако, господо (упропастићу
ствар, ал нека зна).
Да, ја сам вам преносио инструкције о организовању отпора нацифашизму. Ако ви
то сматрате политиком, онда је то само ствар српске лингвистике и значења појмова. Код
вас Срба, то сам схватио још исте ноћи кад сам се спустио у вашу земљу, код вас је
политика сваки посао који радите. И играње карата, свечаности, разговор. Нарочито
љубазност и неискреност. У мојој земљи је друкчије. Моји погледи на политику друкчији
су од ваших. Шта се ту може. Ви сте упорно, из својих домаћих разлога, одбијали нашу
жељу да ступите у борбу против Немаца. На жалост, Тито са својим партизанима
одлично их туче.
Оставите се тих досадних дебата. Што се мене лично тиче, одлучио сам да никад
Ие уђем у Конгрес. А ни за гувернера Мисисипија, признајем, не желим да се
кандидујем. Ни у ком случају.
Да, господине Сарторис. Ви сте човек са задивљујућом енергијом.
Али, господине Павловићу, ако сам ја некад и рекао своје мишљење о
југословенским стварима, ја то нисам чинио из политичких разлога и са политичким
циљевима. Не:
густ, сладуњав мирис цигарета кемел:
За нас је, господине Џорџ, битно да сте ви то чинили из пријатељских разлога. Ми
ниједног момента нисмо сумњали у ваше пријатељство. И због тога од вас данас
очекујем да разумете колико нам је тешко због става ваше владе према нашем покрету и
Дражи Михајловићу. А ваша одговорност пред историјом је огромна. (Прави тон, остати
на висини.) Очи целог народа упрте су данас у вас. (Организовати делегације старих
сељака.) Сви сада од вас очекују спас. Зар не осећате страву у очима сељака, зар не
видите колику тугу носе у очима наша домаћица и њена деца. Примичу се Руси, и
партизани су започели незапамћене одмазде над српским живљем због његових, вама
одлично познатих, антикомунистичких и демократских уверења и љубави за Британију и
Америку. Зар ви и ми смемо равнодушно прећи преко те трагичне чињенице.
Мене интересује за колико ви дана можете да изградите аеродром за атерирање
четворомоторног авиона.
Ја вас уверавам: ако се Енглеска и Америка у овом часу оглуше о вапај српског
народа, изгубиће Југославију заувек. Апсолутно заувек ви губите љубав деценијама вама
оданог народа. И то нације која је, као ниједна европска нација, од почетка светског рата
везала своју судбину за судбину западне демократије. Ви ћете коначно изгубити своје
позиције на Балкану. Апсолутно све. Тито је ваш крај овде и ваш највећи пораз у овом
часу. (Зашто се смешка.) То вам говорим као пријатељ, а ви знате да ја добро познајем
душу и менталитет овога света. Ја бих желео, молим вас, да то разумете. Реч је о вашем
интересу.
Извините, господине Павловићу, али те ствари о нашим интересима на Балкану
мене се не тичу. О томе веома добро води бригу господин Черчил. Нас занимају
практичне ствари: колико вам треба дана да припремите аеродром:
бљутаво сладуњав, гадно сладуњав смрад цигарете кемел
 савладати се, савладати се, не, никако, савладати се, то је једини спас, или још
вечерас да пођем у сусрет Русима, упутство деци, ваљда неће и деци да се свете, требало
је спасти Милоша Бабовића, ако је Адам Катић стварно поштен, мора да памти шта сам
му говорио и шта сам учинио за њега, толике сам људе спасао, одвратне циничне њушке,
да наговорим Цветића да их постреља.
Пред штабом силази са чеза „црна тројка": Љубиша Дачић, Професор и Кореја,
гласови се стишавају, штапска чета шапуће и гледа у њих, Равногорке и официрске
веренице журе својим вереницима, а Љубиша Дачић, гледајући преда се:
Професоре, кажи Васовићу да су нам тројица побегла, бем ти сунце, морам да
оперем руке. Остали су по списку скраћени.
А Професор уморно:
А што да му кажем. Јао, што је моћно. Ко од вас може трупачки да прескочи ватру
и прасе на ражњу. Ако је не прескочим, дајем му женску за целу ноћ. Ако неко тврди да
не могу, има да ми исфикса чизме да се могу огледнути.
А Љубиша Дачић, гледајући у земљу:
Шта чекате, дајте ми љуту ракију да оперем руке, и сапун, бем ти сунце. Трк. Ја
сам целу ноћ радио, ви сте чешали јајца. Што је један лепо запевао. Часна реч. Викну
човек партизанску песму. Не можеш да замислиш. Би ми жао певача, бем ти сунце.
Одмах сам га креснуо камицом. Часна реч. Није се мучио. Да ли боље пере врућа ракија.
Како не видиш да ми нису чисте. Марш, ја добро видим да нису. Помириши сад. Шта
осећаш, бем ти сунце. Марш. Како ја осећам на шта миришу а ти не осећаш. Марш.
Ја то вама изјављујем у своје име и из чистог пријатељства. Покушаћу. Можда,
можда ћу успети да убедим Цветића. Ви знате колико је он упоран човек. Наравно, онда
треба и цео штаб убедити да за који дан одложи припремљене нападе на Немце и
комунисте. Само у једном случају. Молим вас, схватите, само у једном случају то је
могућно. Ако заједно са вама пођу у штаб генерала Вилсона три наша човека, који ће у
име нашег народа предати меморандум савезничкој команди и владама.
У тој делегацији били бисте и ви, господине Павловићу.
Делегацију ће да одреди наша Врховна команда. Није искључено да будем и ја
одређен. Кажем, у принципу није искључено.
Ми немамо ништа против да се у авион укрцате и ви, ако
Ја сам вам рекао да није реч о мени. Напротив, ја ћу предложити делегацију у
којој мене неће бити. Да, господо, ја у овим часовима никако не желим да се одвојим од
војске. Сада никако не желим да напустим земљу, да се упутим у толику неизвесност и
да оставим децу комунистичкој одмазди. (Не верују.) Ви знате шта чека моју породицу.
Ви то, господо, морате да знате.
Ми треба да тражимо дозволу од команде у Барију. Ми вас на своју руку не смемо
повести:
раздражљив смрад кемела:
И ми, на жалост, нисмо у могућности да вам на толику вашу несигурност у
обавезама које имате према нама, на вашу равнодушност према судбини Југославије, да,
ни ми не можемо да вам одговоримо испуњењем ваших готово неизводљивих захтева. А
ви, господо, у овом часу, ипак покушајте да будете реалисти. И достојни представници
народа које заступате. Наравно, ако нисте самоубице. То је једино у вашем интересу.
Искључиво у вашем. До виђења, видећемо се на ручку.

Три заседе. Кота 190. По батаљон, не, то је поток. Није добро. Ово је кривина.
Никако. Ћуприја. Пола километра у оба правца. Може. Само бомбе и митраљези.
Запалити их, одмах јуриш на комору. Педесет запрега да буде спремно за извлачење
плена. Моја операција. Видим, запалићу их. Нека буде цео пук. Дивизију ћу сатрти:
Девојчице моја, куд си се то загледала. Не бој се, биће све добро:
само да немају тенкове. Лично ја командујем. Да виде како се постављају заседе и
води препад. Ево га опет, шта ћу са том кукавицом. Мора са мном, нема куд, како је блед.
Опет дрхти.
 Коста, молим те, остави сада мапу. Ту нема шта да тражиш. Ти си у праву. Они су
свирепи, они су бездушни према нама. Потпуно су равнодушни према судбини наше
земље. Ми смо за њих црни лешеви. Беже.
Баш мене брига шта они мисле о нама. Сад сам примио извештај да комора једне
немачке дивизије стиже у Паланку. Спалићу их. Невеном ти се кунем, спалићу их. А
после, после смо на коњу. Биће митраљеза и муниције за три бригаде. Знаш ли ти, Бато,
шта смо онда. Изгазићу Топлицу и Јабланицу као питу. Сравнићу их. А кад разбијем
комунистичку главнину, кад сравним ту дивизију Душана Катића
Ја ти предлажем да никако не градимо аеродром ако Мисија не буде хтела да
поведе са собом нашу делегацију.
Јасна ствар. То би ми задржало операције. Ја теби Бато, тврдим: сада се одлуке
доносе само на бојном пољу. Добро је. Ја се радујем. Много се радујем што ћемо да
покажемо ко смо. Ако ми, у садејству два наша шумадијска корпуса, разбијемо
комунистичке снаге у Србији, онда смо господари ситуације. Ноћас су опет заузели неке
варошице. Пролетери. Откуд их је толико. Ал Тито неће успети да пређе Дрину, буди
сигуран. Ништа тако не смирује живце као ракија. Узми, човече. Па ја сам оптимист.
Ако се савезници за десет дана не искрцају на нашу обалу, нас ће Руси смрвити.
Шта ће наши сељаци пред Толбухиновим тенковима.
Како шта ће. Да гину за отаџбину. Није Србима први пут да се испрсе сами. Сами
против свих. То је наша судбина. Пиј, ракија је првокласна.
Ми морамо да учинимо нешто велико. Нешто о чему ће читав свет да говори. Шта
желите, господине Кејн.
Господине Цветићу, најкасније за пет дана ми морамо да летимо. Ви према нама
имате обавезе и ја вам, у име Мисије, саопштавам
Бато, кажи му да са њим нећу да разговарам. Поручник је. Ишамараћу га. Ако
нешто жели, нека се обрати капетану Спасојевићу. Ако господин Сарторис жели нешто
од мене, нека лично дође. Он лично да дође. Тај шпијунски пуковник. Реци овоме да ћу
га избацити напоље. Кажи му да не мумла. Кажи му да ме разјарује његов језик.
Коста, немој тако.
Кажи му да ме толико разбешњава његов језик да ћу га ишамарати ако се одмах не
торња напоље. Не бој се, Невена. Ја сам командант корпуса и нећу да разговарам с
једним полицијским поручииком. Сарторис нека дође. Да стане мирно и да ме прописно
поздрави:
бајат задах цигарета кемел:
Чули сте шта вам је Цветић поручио. Ви, господине Сарторис, знате колико је он
упоран и јак човек. Он је гневан, он је очајан због ваше равнодушности према судбини
вама оданог народа. А и ја морам да вам саопштим врло неиријатну вест. Наша служба је
са најпоузданијег места сазнала да је једна немачка дивизија добила наређење да што пре
уништи наш корпус и обезбеди несметано повлачење немачке армије из Грчке. То је
сасвим нова ситуација и за вас и за нас. Ја сматрам да је у овим часовима и у вашем и у
нашем интересу да се не подајемо осећањима. Дајте да се споразумемо. Ми смо
природни савезници. Ми смо стари пријатељи. Ми ћемо остати пријатељи, без обзира на
Титове интриге и несрећну и трагичну заблуду ваших влада.
Рекао сам вам да нисам овлашћен да водим са вама политичке разговоре. Мени
треба аеродром. Ја, господине, хоћу за три дана да имам аеродром да бих извршио
наређење своје команде. А ви ме уцењујете. Уцењујете и убеђујете да сте нам пријатељи.
Не, ничим вас ми не уцењујемо. Ми, господо, водимо судбоносну битку. У
питању је коначна судбина ове земље. Реч је не о слободи и демократији, јер видим да је
и то луксуз на који имају право само велики и моћни, реч је буквално о физичкој
егзистенцији једног народа, о стотини хиљада породица, о тоталном уништењу највећег
националног покрета у Европи. Како можете то да заборавите. Па ви сте сарађивали са
нама, ми смо вас слушали, а ви добро знате шта се догодило са народима које су
бољшевици поробили.
Господине Павловићу, вама је познато да сам ја дубоко заволео Србе. Ви сте за
ове две године били сјајни према нама. И то је вредно сваког поштовања. Ја ћу одмах
послати телеграм команди и тражити дозволу да ви летите са нама. Али ја морам да
јавим када ће авион моћи да атерира.
(Провокација подвала, није могућно, одједном убедљив је, нема куд.) Морам да
вам изјавим да се дубоко радујем што у овим часовима разумно и храбро доносите
одлуке. (Да ли одмах.) Аеродром за пет дана не може бити готов. Покушаћу да убедим
Цветића. Нисам сигуран да ћу успети. Дакле, ручаћемо заједно. Видео сам, прасе је
изванредно.
(Сломио сам их, одмах курира у Београд да доведе децу, а Загорку, па ми смо се
разишли, више од две године она ми није ни реч написала, нека је, она је мати моје деце,
освета за модрицу, оно фатално Бадње вече, шта ће рећи свет, цео Београд ће да ме
осуди, можда је ова катастрофа стварно мој час, историјска улога, мој тренутак, најзад тај
велики тренутак, а ако ме Сарторис изигра, а овај опет блене у војне секције):
Слушај, Коста, Сарторис је ипак наш пријатељ. Ми смо могли катастрофално да
погрешимо према њему. Не интересује те.
Говори, говори.
Кад сам га засуо нападима, директно у лице сам му рекао, пас не би појео шта сам
му рекао, спреман на крају да му саопштим да Мисија више не може уживати наше
гостопримство, чак и хране сам хтео да их лишим, да их просто најурим одавде, био сам
спреман да напујдам сељаке да их прошћем изјуре из села као Цигане, а, замисли, то је
тако неочекивано, просто ме ошамутио. Избацио је из собе целу Мисију. И Џорџа чак.
Кад смо остали сами, он ми ћутке пружи телеграм за генерала Вилсона, телеграм у коме
пише, невероватно, извештава да су комунисти, користећи приближавање Руса, започели
у историји невиђен црвени терор и да је његово мишљење да нам треба пружити хитну и
енергичну помоћ, да америчке и британске трупе треба да интервенишу у угушивању
комунистичке побуне (не верује ми). Не можеш веровати колико се Сарторис у том
извештају ангажује за нас (сасвим отупео, пијан). Био сам толико ганут да сам га загрлио.
Он сматра да је слање делегације најпаметније што можемо у овој ситуацији да урадимо.
Јер то је и њему подршка у борби за сагледање стварне ситуације на Балкану. Коначно, у
питању је његова каријера. Рекао сам му да ћемо нас двојица ручати са њим. А сад одмах
треба организовати изградњу аеродрома. Бацити две бригаде на тај посао и мобилисати
неколико села. Успећемо, Коста. Зашто се не радујеш.
А шта ће то да буде, тата.
Доћи ће краљ, ћерко.
То је идеја. Доћи ће краљ. Доћи ће краљ да прими команду над својом војском. Са
краљем, авиони ће на наш аеродром да спусте артиљерију, тенкове, наше трупе. То ти је
паметно, Коста. Доћи ће краљ. Хало, зовите ми Младена. Нико, апсолутно нико, сем нас
двојице, не сме да зна зашто се прави аеродром. За народ и војску: доћи ће краљ.
Добро, добро. Ко га зна, можда ће и доћи. Требало би да дође. Бањац, донеси
ракију. Не треба. Прошетаћу мало с Невеном. Идемо, душо. Дај тати руку:
са црним штапом и девојчицом, гледајући преда се, улази у јабучар, а пратећа чета
хитро, панично, поставља се у обезбеђење команданту корпуса: две десетине трче у
побочнице, једна у заштитницу, а друга на плотове око јабучара поставља два
пушкомитраљеза: Невена се сагиње, купи јабуке и ћутке их ставља у џеп очевог шињела;
пуковник Цветић црним штапом набада јабуке, промашује их, котрља, потпоручник
Бањац притрчава, хвата их, ставља пред команданта који ћути и мучи се да забоде штап у
јабуку: деца виркају кроз плотове, митраљесци мотре на шљиве, псе, овце, сељанке,
живину, Љубиша Дачић брише руке, мирише их, опет брише, Професор прескаче ватру и
прасе на ражњу, труба свира збор.
На жалост, драги Младене, то је неизводљиво. Цветић неће пристати да ти пођеш.
Зашто неће. Нисам заслужан. Нисам способан. Па кога ће кад међу овим
официрским клипанима нема ниједног који зна две енглеске речи.
О томе ћемо још разговарати. Има времена. А ти одмах напиши летак и заспи
села. Тон да буде свечан и оптимистички.
Знам да све од вас зависи. Мислим да нисам заслужио да ме оставите на цедилу.
 Сувише си рано бацио копље у трње. У реду, вечерас ћемо разговарати. Нека
хитно дођу мајор Лазић и капетан Спасојевић.
Хоћете ли и мене преко палубе.
Докле с фразама и патетиком, Младене. Стиди се. На посао.
(Ако успем, обрачунаћу се с тобом. Најпре њој. Да је невина, дао бих десет година
живота. Да је невина.) Гордана, само неколико речи.
Ту је Браца, доћи ћу касније.
Нећу касније, молим те. Па нека види. То више нема никаквог значаја. Морам да
те загрлим и кажем
Гле дечака како брбља.
Мила, летимо заједно у Италију. Схвати, летимо у Италију, летимо.
Што си ти један мали сладак брбљивко.
Заједно са Мисијом, часна реч. Бићемо срећни. Зашто се не радујеш. Слободни,
срећни. Шетаћемо улицама пуним света, а нико нас неће знати. Чекај, чим будеш могла
сврати у моју собу, преклињем те, одмах (тај ход, те ноге, ноге, јесам све изгубио, не, за
њу живим, она је дивна, буздован, како сме да је грли, смакнућу га идуће ноћи).

Срби и Српкиње!
Главе горе! Завршена је наша Голгота. Долази нам Његово Величанство Краљ
Петар Други. Долетеће авионом којим ће Он лично управљати. Донеће нам слободу
Он који је три и по године патио у туђини одвојен од Свог љубљеног народа.
Спремајте се да достојно свог имена дочекамо нашег Домаћина. Не слушајте гнусне
лажи комуниста, тих највећих крволока српског народа. Спремајте се за последњу
битку, Слобода је наша.
Срби збор!
Живео Краљ Петар Други!

Гаврило, ослоњен на плот, гледа: Цветић са ћерком игра се јабукама. А зашто ме

он мрзи. Какво сам зло њему, сина му нисам судио: играју се јабукама а ћуте, играју се
забринуто, немо, с напором, из све снаге раде тежак посао. Још од првог виђења, одмах,
оне ноћи у Прерову, кад сам побегао из манастира, принео лампу да ме види, од тада:
пратећа чета помиче се за Цветићем и девојчицом која трчи за јабуком, четници узмичу,
премештају митраљезе, зверају низ плотове, уз сењаке и шљиваре, чувају команданта.
Шта ли би га сад најјаче заболело: прилази му журно, пуцка зглобовима: треба да се
осмехнем, морам, презире ме, насмејаћу ти се, сви ће чути:
Јеси ли чуо највећу новост.
Не интересују ме новости. Деде, лепо ми баци. Ту, ту жуту.
Сад радио храни војску. Радио, Коста. Радио команданте. Он казује шта да се
мисли и осећа. Радио.
Зато ћу и да забраним слушање радија. Ја сам забранио. Сутра ћу теби да наредим,
ти лично да их запалиш. Сви да буду на гомили. Невена, погледај душо.
Требало је то раније. Пре пола године, требало је пре годину. Доцкан је сада,
Коста. На прослави си морао. Тада.
Доцкан. Шта мумлаш, попе.
Па цела наша војска зна да је Тито унапредио Душана Катића у чин пуковника.
Замисли: пуковник (погледај ме, куд ћеш, погледај ме).
Невероватно. То је крај света. Један разбојник — пуковник. За месец дана биће
генерал (испустио јабуку, држ' се за грану, команданте): прискаче му, хвата га за шињел:
Знаш ли, видиш ли, овде нико не мисли на борбу, нико. Твоји официри картају се по
читаву ноћ, војници пију и шапућу. Само о Русима и партизанима шапућу. А жентураче,
погледај их. Ено их. Жентураче нагрнуле на штаб. Све смрди. Све је трулеж.
Шапући.
Зар се са оваквом војском спасава Србија. Зар ћеш са оваквим официрима,
пропалицама и пијаницама да победиш комунисте.
 Шапући кад ти кажем. Невена, иди убери црвену јабуку. Ону тамо. Иди кад ти
кажем.
Ко је у твом штабу спреман да погине за заставу коју смо онако осветили. Ко међу
вама има снаге и вере да понови Лазаров чин на Косову и да се за царство небеско
одрекне ове срамоте у коју је огрезло све. И та јабука што је ломиш
Шта бунцаш о Лазару и Косову, будало калуђерска. Ми смо војска. Победа је
наша. Ти сумњаш. Трујеш ми војску, ти си тај што шапуће, уноси панику. Кукавицо.
А зашто сам ја напустио монашку ћелију. Зашто сам судио Милошу Бабовићу. Ја
сам га осудио, није отац. Зашто сам оца Саву напустио. И један сан, сваке ноћи исти сан,
знаш ли. Две године исти сан.
Шапући. Шапући, разбићу ти зубе. Одбијте даље. Тамо. Повуците се уз плот. Трк.
Зар ми се нисте смејали. Шта сте говорили о крсту и вери коју сам носио. Сећаш
ли се да сам међу вама увек био сам. Погледај их, види како се јуре жентураче. Чујеш ли
како се кикоћу, а око нас се већ пале ватре, опкољавају, реже црвени. У шта сад верујеш.
Што ми не кажеш.
Бата Павловић пише:
Драга моја децо, ситуација је таква да вам се, изгледа, нећу моћи да јавим ускоро.
Ја сам се примио историјског задатка. О томе ће вас други обавестити. О томе ћете за
који дан да сазнате више. У овом часу, судбина нашег народа зависи од мене. Верујем да
ћете и даље бити поносни на свога оца. Не кажем: и срећни тиме. За срећу је потребно
много мање. Оно што данас изгледа немогућно, ја ћу покушати да постане стварност.
Нека вас то не занесе, нека вас улога, борба и патња вашег оца, у овим тешким данима не
учини нескромнима и нереалнима у проценама и ставовима према приликама и
догађајима који долазе.
У овим моментима велике пометње, забуна и заблуда, кад привидно наша ствар
стоји лоше, ја желим, драга моја децо, да сачувате паметно и реалистично држање и
однос према догађајима. Сад се мисли. И мисли само чињеницама. Ко се препусти
паници, осећањима, нервима, афектима, изгубљен је. Молим вас, ово ни за тренутак не
заборављајте и помозите мами да преодоли своју нежну и сувише осећајну природу.
Њена љубав према вама може је учинити неспособном да вас мушки и мудро саветује. Ви
према њој будите нежни и одани, као увек. Будите данас нежнији но икад. Ја сам у
толиком послу да морам после сваке реченице да прекидам писмо. Због тога сам
приморан да будем кратак и груб. Сигуран сам да ћете ме добро и паметно разумети. Ја
сам срећан и спокојан. Верујем у вас. Хвала вам, децо што ме у овим напорним часовима
решавате брига за вас, што ме храбрите, па могу и непријатне истине да вам кажем. С
обзиром да Руси наступају кроз Румунију, с обзиром на неке свету још непознате уговоре
међу савезницима, с обзиром на задатке које су примиле наше трупе у вези са
искрцавањем америчке и енглеске армије у Грчку и на нашу Јадранску обалу, идемо им у
сусрет, с обзиром на све те и многе друге ствари, које наравно не могу у писму да вам
кажем, неће бити никакво чудо ако комунисти, помогнути Русима, привремено заузму
власт у Београду, па чак и у већем делу земље. Ја верујем да ће се то догодити пре него
што са југа и запада стигну Американци и Енглези. Само, децо моја, узети власт и
држати је совјетским тенковима, то још није победа. Она стварна, политичка и
историјска. Битка за власт у Југославији тек по одласку Немаца почиње:
подиже главу, зури у прозор: шта почиње, шта у мом животу почиње после свега
што је прошло, нисам успео победнички да прођем кроз дворску капију, добро је што је
мати мртва, ко је мој пријатељ, коме сада могу: топао тутањ срца, бол мрси крошње
јабука, стамњује.
Ти, Гаврило, говориш искрено. Гледај ме. И спреман си на све.
Нареди, Коста. Нареди што год хоћеш. Видиш ли, сам сам.
Да с Мисијом одеш у Италију. У моје име. У име српског народа да кажеш
генералу Вилсону, кажеш, да му кажеш да ће у Југославији победити четници, а не
црвени.
Не могу. То може Бата Павловнћ, ја не могу. Ја никад.
 Ниси ти ни за шта. Кажи бар шта причају официри. Ко говори да ја бежим пред
Душаном Катићем.
И ти. И ти хоћеш, и ти тражиш од мене оно, то што сам оцу Сави двадесет година.
Да ме још више мрзе. Зашто сам од свога постанка увек неког морао да слушам, увек да
се покоравам.
И треба да се покораваш. Ово је војска. Сутра те водим у битку на Немце. Ако си
прави човек. Да, на Немце. Одмах иза мене, на челу Јуришне бригаде. Видећеш ти шта је
и колико вреди човек кад засикћу ројеви куршума. Јунак, то је човек. Кад ти срце нарасте
као брдо. Кад ти земља постане мала као поњава. Кад јуришаш па порастеш, па ореш
главом по небу. Толики си кад загрми око тебе, а ти смеш и можеш да јурнеш напред.
Повешћу те. Нападамо пуковску комору. Збрисаћемо пук. Па оно је батаљон, батаљон
симуланата: жури према колони сељака која се пружила према вајату, Невена трчи за
њим, четници пратеће чете прескачу плот, пиштаљке, пратиоци се сјурују за
командантом према вајату, под којим доктор Васић у болничком мантилу, са
слушалицом око врата, пушећи лулу:
А теби.
Срце, господине докторе. Срце ме гуши да цркнем.
Иди лево. А ти што си се погурио.
Боли ме подгруди. Не могу да се усправим. Спасавај.
И ти лево. А шта не боли тебе, младићу.
У тишину, одједном, у занемелост, ступа командант Цветић, с рукама на леђима,
стаје, стреља их очима, редом: сељаци гледају један другом у леђа, гуре се, криве, зевају,
стењу. Доктор Васић прилази, стаје мирно:
Господине пуковниче, стање здравља нашег народа врло је забрињавајуће. Очајно.
Видите колико их је.
Бањац, приђи. Свим овим болесницима одмах да се удари по двадесет прописних
батина. На посао. А ви, докторе, ако досад нисте знали, запамтите: у рату не постоје
болесни. У рату постоје само рањеници. Ја нећу више да вас видим са слушалицом око
врата. Од данас је завој ваше једино средство. Ваша је дужиост ране да превијате, а за
болесне одсад су надлежни потпоручник Бањац и пратећа чета.
Бата Павловић протрља очи и чело, наставља писмо:
Позната је ствар да ниједној револуцији није војничка победа била довољна за
коначну победу. Ти победници што руше бивају поражени чим одложе оружје. Чим
престану да руше. Запамтите, децо, запамтите, Ацо, Свето и ти Мирјана, тата вам је увек
говорио истину, ваш тата добро познаје живот: све те револуционаре, све те рушитеље
природних закона и хармоније живота побеђује сам живот, дневни живот, свакодневица,
она тиха и иста свакодневица пред којом су устукли Робеспјер и Лењин. Увек је било и
биће да револуционари, превратници и бунтовници чим сиђу са барикада, данас чим
изиђу из совјетских тенкова, постају и постаће уморни од себе самих. Од свог дела. Они
изгоре на својој ватри. Тирани увек постају сентименталци. Бесни реформатори брзо
схватају да је удобна постеља, удобна и чиста соба, и којештарије у њој, најбоље што има
свет. Ви разумете на шта мислим. То ће нарочито да важи, сигуран сам, баш за наше
партизане. Њих се треба бојати само док не уђу у Београд и велике градове. А после
постаће питоми и безопасни. Време, децо, има божанску моћ: победнике преобраћа у
људе, награђујући их особинама и врлинама њихових поражених непријатеља.
Размислите добро о овоме. Немам времена да вам наводим примере. Ево вам неколико
практичних упутстава. Ако се деси, као што изгледа, да комунисти освоје Београд, ти
Ацо и ти Свето одмах се добровољно пријавите у њихову војску. А тамо снађите се. Рат
са Немцима биће брзо готов. А ако оцените да би то требало, ви се борите и против мене
и моје војске. Тако мора и тако треба. Мирјана нека иде у болничарке, ионако жели да
студира медицину. Ово је најважније, ово никад не заборављајте: наши комунисти су
руски ђаци, и они воле да се посипају пепелом по глави, они то сматрају врлином. Они
верују покајањима, траже покајања, покајницима све опраштају. Запамтите:
самокритика. То значи: кајати се. Говорите свуда и на сваком месту да сте били у
заблуди, мене слободно називајте издајником, грдите ме, одрекните се мене. Свето,
молим те, обуздај се и ие препуштај се осећањима, не понашај се глупо. И ово запамтите:
комунисти су примитивци, и они не трпе разлике. Зато прихватите њихов стил, навике,
односе, песме, појмове, баците кравате, носите стара и изношена одела. Верујте у време,
будите разборити и мудри, ми нисмо побеђени.
На моју жалост, и најдубљу тугу ових часова, ја вам нисам доказао ни своју
нежност ни очинску бригу за вас. Сад морам да вам кажем: нисам имао времена. Љубав
захтева време, она се, као и музика, временом остварује и постоји, а ја сам био у грдном
послу који се стално започиње и никад не завршава. Политика је никад завршен посао,
она нема ни доколицу ни замор, она се и сном ради. Поред ње ништа не постоји у
мислима и срцу, та страст сваког и све сагори. А ја сам се баш том демону предао. Тај
демон ме освојио и потчинио. Има за то много разлога. Можда ћете једног дана и то
моћи да схватите. Можда ћете разумети смисао моје обузетости и оправдати њене жртве.
Схватићете, верујем, да ниски интереси и одбрана себичности никад нису били моји
мотиви. Децо моја, дајем вам реч: кад се сврши рат, три године бићу само с вама. Вама ћу
се посветити. Знам, Мирјана више неће желети да са мном шета калемегданским
бедемима. Друкчије речи и друга рука биће јој у жељи. Света више неће имати потребу
да се преда мном истиче, показује, више га неће узбуђивати моје похвале. Аца је такође
нашао друштво за лов и шуме. Ако, децо. Ја вам нећу сметати. Ја ћу само себи
обезбедити време да мислим на вас и да вас невидљив осећам. Било шта да освојим од
вас:
прекида, зури у ништа: да напише: Је ли прошла мами она модрица на колену. Не,
не. Срамота. Зар сада то опет. Не, свршено је. Заувек је то свршено: мора да заврши
писмо:
Она два писма из 1943. ако сте сачували, она писма у којима вас грдим за
равнодушност према мени, писма у којима сам се, да бисте имали нешто у случају да вас
Гестапо ухапси због мене, та писма, Ацо, у којима сам се и вас одрекао, одлично ће вам
послужити и сада, ако буде потребно. Наравно, не предајте их, нека их они у претресу
нађу.
Јао, дечко, не смем да се надам. Тебе ће Бата да изигра, маме ми. Он те не воли,
зашто си толико лаковеран, Младене.
Да, кад ја њему не бих био неопходан. Он је цивил. Требаће му неки официр.
Репрезентативан. Ко из овог штаба може у иностранству боље од мене да заступа земљу
и нашу ствар. Они су принуђени да мене уврсте у делегацију. Мила, замисли Напуљ,
Рим. Тишина, замисли, тишина. Око нас се људи ничег не боје. То да дочекам: да видим
људе који се не боје. Нису то глупости. Две и по године нисам чуо прави људски смех. У
Италији је јесен дуга и, замисли, једне топле звездане, једне тихе ноћи нас двоје грлимо
се и једемо поморанџе. Опет се грлимо и једемо поморанџе. Ти ми љуштиш поморанџе и
храниш ме. Тако некако обично, као деца да смо. Да ли то још можемо.
Ми жене имамо непогрешиве инстинкте, зашто ме не слушаш. Опасно је ако се
ослонимо само на Бату. Најбоље је с Мисијом. Од њих све зависи. Кад њих ухватимо,
онда Бати и Цветићу можемо само из авиона да махнемо: па-па! А ти, дечко, немој после
да ми правиш сцене и играш љубоморног мушкарца. То не волим. Рекла сам ти још код
воденице. Презирем љубоморне и та малтретирања због измишљотина.
Не брини ништа, све ћу ја да свршим. Од тебе желим само да се радујеш. И да се
више не цмачеш са оним твојим типом.
Дечко, дај ми реч да нећеш бити љубоморан.
Ја те не разумем.
То је још боље. Онда ми вечерас, кад пођем у шетњу са Дејвидом, не прилази.
Пусти нас да сами ходамо сокацима. Не бој се, права је беба. А као кер је зацопан. Али
ништа више од руке, маме ми. Хајд’ здраво, дечко, долази Браца.
Никако. Гордана, не, то не могу. Чекај да се објаснимо. Чуј, нећу, никад, никад:
седа на орахов трупац, гледа за њом дуго, онда записује у дневник:

Кроз каква се огледала бесмисла и апсурда прелама живот. Време или нека
још неизбежнија несрећа. Владан је отишао у партизане. Та морална ништарија
биће за Београд, чак и за мога оца, паметан и поштен, храбар и патриот. Свет се
поставља на главу. Ја сам поступао и храбро и поштено и све сам жртвовао својој
идеји, а данас сам за свет и издајник и покварењак. Глупак, чак. И ко сада сме да ме
осуди ако се само покоравам овом свирепом и срамном животу. Зар. Не, чекај,
Младене. Хоћу ли се ја стварно покорити. И ли сам се већ покорио. Може ли још и
више да се савије шија.

У пољу, опкољеном бригадом четника, хиљаде сељака и сељанки секу међаше,

трсе врзине, секу кукурузе, косе конопљу, чупају паприку и купус, затрпавају јендеке,
копају и вуку земљу воловским запрегама, колицима, тергачима, корпама, равнају њиве и
баште, маљевима набијају земљу, табанају је, гледају небо, слушају америчке и енглеске
бомбардере, експлозије партизанских мина:

Благо нама. А што мислиш да није. Па кажем, благо нама, да ли ће скоро.

Да га видим, па одмах да умрем. Кога мислиш. Па краља. Знам шта знам. Јао,
пропадоше ми двоја кола кукуруза. И ја. А кад дође, ћути, иду. Кад дође наш
краљ. Знаш ли ти шта ће да буде кад дође. Еј, кад дође, јао, није кад дође, но кад
слети. Краљ кад долети, онда мирно. Краљић наш српски, он уме још и авион да
тера. Спреман дечак, алал нам вера. Куд баш науми на наше поље да се спусти.
Благо нама. Мора држава да нам плати одштету за упропашћен берићет. Ћути. Ух,
што ћу да се нарољам ракичине, недељу дана сам мртав. Знам те на кога мислиш.
Па на краља, живео. Глас да вам не чујем. Удри га кундаком. Ко не извршава
наређења, удри на лицу места.

Беже кољачи, дочекасмо. Лепо, одлетеће они. А ти не знаш који су они.

Фијуу, а у мајчину, народе скотски. Мислиш, Цветић и Бата. Него шта, пљуну те
одозго, из неба. Ако пљуну, опет им хвала, могу нешто и горе. А ти не би одлетео
кад би могао. Слепче, сви ће ови одлетети, а нама сељацима ће они други, кад
дођу, маму мамину за све. Нек завлада ко год хоће, ал само Немци и ови нек
одлете. А шта фали Русима што живе у колхозима. Пст, игра глава. Јесте, сад су
главе јевтиније од патлиџана. Ако.

Рекао сам да заклопите пљуце и да вам не чујем глас. Мазни тог грбавог што
стоји. И тога до њега, зет му је у партизанима.

Луд сам, глув сам, ништа не видим. И ја, а јеси ли чуо шта је радио јавио.
Ваља Руја Румунију као лан. Каћуше. Тенкови као школе. Љуља Стаљин. Душан
Катић ушао у Прокупље, пст. Цело Прерово оде у партизане. Из Њива три
десетине. За три дана стижу овде, ал ником, ником. Тито са три дивизије прешао
Дрину. Јао, боже, има те, има те, ради, ринтај, не забушавај. Душан Катић, јеси ли
чуо. Знам шта знам. За недељу дана. Ама за три.

Брже, брже. Шта бленеш. За твоју слободу, за твоје добро радиш. Краљ нам
долази. Краљ, мрцино.
Четници ноћу пуцају на бегунце, јуре сељанке и гомилају их по врзинама, и пију;
тада уз пуне флаше ракије, мокрих брада, они жалостиво и тихо мрморе о несрећној
судбини и о злу које одувек и које ће навек да прати људе, па пију, гунђају на штаб, псују
официре и због њихових жена, вереница, Равногорки, толиких госпођа и госпођица које
последњих дана долазе у штаб и смуцају се са штаблијама, Енглезима и Американцима,
певају неке блесаве песме, смеју се, бем им сису, тек пред зору заспе, да им Исуса, њима
што мисле само како своје врснице да сачувају, чекај док припуца, чекајте, ћери моје
беле, док стигне Душан Катић, па ћу ја вас, најпре њих митраљезом, деце ми, чујеш ли
како се смуцају, а поноћ је, бем им корзо, донеле нам корзо, а гори земља, какве угледне,
боли мене што су им стричеви и очеви тртови па им се запалила вуна пред комунистима,
вала не дам им да се попну у авион, бацићу бомбе.
 Соња, како се каже супа на енглеском. Супе. Некако тако, али ја ћу француски,
баш ме брига. Сваки културан човек мора да зна француски. Вода је — уотер. То је
дивно што је сендвич енглеска реч. Кафа, кафе. А време није лепо. Шта ће ти то, лудо. Ви
сте дивни. Ви сте племенит човек. Бред је хлеб. Је ли, Бебо, сада треба научити речи које
су њима пријатне. Кажи сваком „тенк ју “ и „бој", схватиће. Јао, Саша, па ја ћу да
полудим ако идуће ноћи не одлетимо. И ја. Хау ар ју. Запамти: хау ар ју. Је ли да ови
сељаци страшно саботирају. Они ни сутра неће завршити аеродром. Како се каже: мој
ујак је министар краљевске владе. Не знам ујак и не знам влада. Ја ћу рећи: госпођа, не
леди, вашег амбасадора је пријатељица моје маме и молим вас адресу мистер Кембела.
Благо теби, твој Роберт је срце. Много сладак дечко. Али твој је пуковник, ти си сигурна.
Ах, што смо биле глупе. И мене је мама преклињала да учим енглески. Имала сам и
наставника. А ја француски, тако ми и треба. Те наше школе нису ни за шта. Замисли, да
сада знаш енглески колико знаш немачки. Што сам ја глупо, ни у шта, провела
окупацију. Запамтите, децо, ово је најважније: Ај ем глед ,ту си ју. Понови још једаред. А
шта то значи. Мило ми је што вас видим. Ух, то је важно. Јао, децо, ја се бојим, ја се
страшно бојим. Ми никад нећемо отићи из овог пакла. Доста, кукумавко. Кладим се у
бразлетну: летимо идуће ноћи. Ја ћу одмах у колеџ, и док не научим енглески нећу да
видим Србина. Бебо, ено твог Френка. Јао, перверзан је. Баш те брига. Како баш ме брига
кад то боли, не можеш да замислиш како језиво боли. Здраво, бој.
Господине Павловићу, наш стари је наредио да распродамо сељацима јахаће коње.
Молим вас да нам будете тумач. Жури ми се.
Зашто, какве коње, коме ви, Фред, продајете коње.
Ми ноћас летимо. Да.
Доиста. Одлично. Последњи је час. Да ли се радујете, Фред. Последњих дана,
признајем, веома је непријатно. Има ли неких нових ствари за нас.
Мени бар није познато. Треба да пожуримо. Молим вас, реците момцима да их
оседлају. Одмах да пођемо.
Зар сада да се бавимо коњима. Шта ће вама новац. Оставите се, молим вас, таквих
шала.
Коњи су наши. Ви сте нам их поклонили. И зашто их не бисмо продали вашим
сељацима.
Али шта ће народ рећи. Наш свет неће моћи да то разуме. Деморалисаће се,
увредиће се, имаће лоше мишљење о вама. А то у овим тренуцима није корисно, поред
осталог.
То су ваше предрасуде, господине Павловићу. Јесу ли коњи наши.
Добро, Фред, добро. Продајте шта год хоћете. Ја имам много посла. Остало ми је
још неколико сати за припреме. Ја — тумач на распродаји коња. Извините. Па то је, за то
ја немам времена. Нађите Младена: далеко бомбардовање, брзе експлозије: Чудне, чудне
ствари. Страшни људи. Најзад. Шта сада. Присебност. Последњи час. Последњи. Може
да се спасе, не, није изгубљено. Шта ли ме чека тамо. Требало је да нађем грађанско
одело. Смејаће ми се. Етнографски егземплар са Балкана. Како на то нисам раније
мислио. Дипломатска мисија, гуњ, шубара, опанци. Ја ћу да представљам државу,
Југославију; у отпору, њену војску, стварну снагу. Ако све не предвидим, катастрофа.
Доктор Васић. Али он је мален, смешно. Да то није совјетска авијација. Сигурно
бомбардују Ниш. Како нисам мислио, како сам тако важну ствар превидео. Фотографије.
Светска штампа. Којешта, смешно сад. Бар ново шумадијско одело. Онда је јасно да је
стил, намера. И аутентично је:
Слушај, Бањац. За два сата хоћу да имам ново шумадијско одело. Па да, да је за
мене. Савезници се искрцали у Грчкој. Како кад. Па не морате ви да знате све шта се у
свету догоди. Не тиче ме се. Шта си начуљио уши. Америчка авијација дејствује.
Наравно да ће и пешадија да стигне. Плати колико затражи. Не знам, не знам, то је твоја
ствар, не задржавај ме. Отми, убиј, чини шта год знаш. Рекао сам: за два сата хоћу одело
(можда једно генералу Вилсону на поклон. То је четничка униформа). Бањац, чекај. Још
једно. Два. Али какве величине. Иди питај пуковника Сарториса, не, не. Ништа. Једно,
само за мене (ми смо политичка војска, цивилизована земља, зашто да се урођенички
удварамо. Фасцинирати га достојанством. Чињеницама. Политичком анализом Европе и
Балкана. То мора да га збуни. Последњи час, дванаести час. Нисам изгубио присебност
духа, то је срећа. Да ли да обријем браду. Не, и то је некаква чињеница. Треба да имам
написан меморандум владама у, Лондону и Вашингтону. Повељу храбрости Де Голу,
Ајзенхауеру, Монтгомерију, Макартуру. Идеја. Иницијатива. Почетак обнове
пријатељства са Француском. Притисак на Черчила из Европе. Ако не успем код
Вилсона. Младен не зна са српског на енглески. Како се нисам припремио, сад минути
одлучују. Писаћу у авиону. Најзад, мој час. Разборито, хладно, без икаквих осећања. Ако
није касно. Ако ме онемогуће техничким и формалним моментима. Све су војске на
свету подједнако глупе. Рим, одмах. Не, право у Њујорк. Погинути, ал доћи до Рузвелта.
Задобијем Американце, битка је одлучена. Они диригују светом. Лондон је провинција.
Лондон, тек кад ме прими Рузвелт. Нећу у амбасаду. У хотел, па портир да ми пријављује
ту господу. Нећу краљу. Карађорђевићевски мућак. Нека и тај мангуп дође мени у хотел.
Најзад. Најзад. После толико патњи и пораза, најзад. У хотелском холу примаћу господу
ексминистре, ексшефове странака, бивше пријатеље који су ме у априлу оставили са
коферима и Загорком. Портир их пријављује, њему предају визиткарте, а ја, ја, сад треба
радити страховито брзо. Опет мапа, опет црта, ко зна да ли ћу га више видети. Не.
Сигурно. Да је мало интелигентнији, тај несрећник би вредео за многе ствари у земљи):
спушта руку на раме пуковника Цветића који уцртава стрелицу на војној секцији у
јато стрелица ка Јастрепцу, Топлици и Јабланици:
Коста, драги мој пријатељу. Морам да ти кажем: не радујем се. Не могу да се
радујем. Ми смо четири године, еј, четири године заједно. А можда се заувек растајемо.
Последњих дана прогоне ме мисли о пријатељима. Присећам се и другова из основне
школе.
Јеси ли чуо да су Немци бацили партизане од Ниша у Суву планину. Према томе,
моје лево крило је обезбеђено. Гарантујем ти да ће још вечерас да поврате и Прокупље. А
онда ја наступам у пет колона. Погледај.
Вечерас стиже авион, Коста. Ко зна шта ме све чека тамо. Остављам тебе, војску,
децу. Све остављам. Тешки, несрећни дани долазе.
Да знаш: Србија ће на бојном пољу да одлучи о својој судбини. Ја сутра ступам у
офанзиву. Пет дана сам изгубио због аеродрома. И ти знаш шта за рат значе пет дана.
Куда ће ови са коњима.
Да их прошетају. Сарторис и Џорџ воде бригу и о њима. Да, драги мој пријатељу:
прилази прозору, узбућен је, гледа: капетан Фред и Пера Енглез са Младеном
Ракићем, посилнима и коњовоцима Мисије узјахују коње, далеке експлозије бомби а
сунчан и топао дан, као некад. Професор, Кореја, Љубиша Дачић и Вранчић гранама
насрћу на коње и јахаче, ударају их, смеју се и јуре док им коњаници не откасаше низ
пут, селом ка аеродрому, према сељацима који маљевима набијају земљу, изводе
последње радове на земљаној писти и прекидају рад чим међу њих стиже група
коњаника, фрктање и облак прашине, а Младен Ракић виче, не скидајући се с коња:
Људи, приђите ближе. Продајемо коње заједно са седлима. Ухрањени су, здрави
су, нећете се покајати (како да јој јавим. Сетиће се. Морала је да нас види. Ако је спавала.
После оде у шетњу. Шта да радим. Може Цветић да нареди покрет Јуришној бригади, и
она пође са својим буздованом. Како сад да одем. Зашто ме мрзе. Стока, нису људи. Ви
сте ми живот упропастили. Нећу вечерас ни сузе да вам оставим. Отаџбина, земља, то су
људи. Свирепа, покварена стока. Нећете ме више. Све сте ми порушили. Немам шта да
жалим. Нећу заплакати. Заувек. Кога да пошаљем. Сутра у ово време, сутра са њом, сами,
спасени, она и ја, окупани, чисти, у белој постељи, три дана не излазим из собе). Ко хоће
да купи нека се јави. Немамо времена да се погађамо. Витомире, приђи. Одјури до штаба
Јуришне и реци госпођи Гордани, ал да нико, пази, нико да не чује, нека буде спремна за
вечерас. Само то. Разумеш ли. Понови. У реду, али галопом. За десет минута да си овде.
Шта бленете. Ко хоће да купи коња.

А ви ћете да идете пешке. Није ред, господине Младене, да ви идете пешке.

Није. И баш сад. Шали се човек, куд би официри продали коње и ишли пешке, и
 то сад. Није ред, никако. Нека су вам коњи. Јашите их. Требају вам, краљ долази.
Сада, кад краљ долази, мора да постоји коњица. А кад ће он да долети. Кад
погибосмо, кажи, да знамо. Шта то грми, господине Младене. А ведро је.

Доста брбљања. Ово су коњи савезничке Мисије. Деде, ко купује. Немамо

времена. Шта сте начуљили уши. То су наше мине, ми пуцамо (ех питаћу те, стоко,
питаћу те кад ти дођу комунисти, кад комесари, они ће вас натерати да будете људи, за
вас сам жртвовао младост, сад смо, ако је отишла у шесту са Дејвидом).

Зар Енглези и Американци да иду пешке. Пешке, највећа господа на свету,

никако. Живела Мисија. Нек вам бог да лепо време, па здрави кући да стигнете.
Ћути. Мислим, ноћас биће ведро. Нема ни ветра. Има бога. О, лепи наши коњи.
Сточицо наша брзонога. Пијан је, немој га, брате. Не пуцај у народ. Мени сте
реквирирали два коња, зар своје да купујем. Није поштено своје да купујемо. Шта
ће вам српске паре, а нису ни српске. Дукате немамо. А колико тражите за наше
коње. Где да нађемо толике паре. Чујете ли, грми около. Браћо, људи, купујте.
Купујте коње, купујте све. Колико тражиш за ова моја два вранца. Пошто моје
седло.

Молим вас, господине Младене, кажите овим људима да ћемо ми бити принуђени
да пострељамо коње ако они не буду хтели да их купе. Било би жалосно да животиње
гладне лутају брдима.
Миле, пробуди се. Кад те молимо. Буди човек, све те молимо. Зашто Мисија
распродаје коње. Затворили се у кућу, замисли. Је ли истина да ноћас стиже авион. Буди
лаф, Миле, срце си, кажи је ли ноћас.
Бежите од мене. Јутрос сам у шест легао. Не занима ме авион. Даме, оставите ме у
мајчину.
Буди човек, Миле, ти си лаф, једини каваљер овде. Зар мени нећеш да то учиниш.
И мени, погледај ме. Замисли што су свиње. Затворили се у кућу, а стражару рекли да
никога не пусти. Јесам ли ти рекла да је Френк подлац. Миле, зар можеш сад да спаваш.
Па они ће ноћас да одлете. Замисли, да нас оставе.
Е, моје фрајерке, и ви сте ми некакве Српкиње. Штета само за Роберта. Тај тип
генијално осећа карту. Он је најбољи покерист кога сам у животу видео. Па оставите ме,
девојке, не могу очи да отворим, језиво ми се спава. Је ли то негде пуца. Зашто не
разоружате стражара и грунете у срце Мисије. Будите Српкиње. Ако сте их добро
веслале, онда се не бојте. Летећете. Спава ми се. Ако су заранци, оставите ме, даме.
Не смем. Господине Бато, не смем ни вас. Пуковник је наредио, часна реч.
Апсолутно никог. Молим вас, ви знате шта је стражар.
Ма не бенави се, будало. Чији си ти војник. Чим те смене, да се јавиш команданту
батаљона на рапорт: одгурну стражара и отвори врата собе пуковника Сарториса: седи,
пије, загледан кроз прозор, по кревету и поду неспаковане ствари, српске гусле, две
полупразне вређе дубе насред собе: сви су одласци неред, бежи, зашто се осамио:
То је врло добро што сте дошли, господине Павловићу. Признајем вам. Сада су
моја осећања сентиментална. Тужан сам. И још нешто, да.
Ситуација је врло, врло озбиљна. Мислим да је малопре тукла совјетска авијација.
Већ започињу операције на нашој територији.
Није то. Не. Гледам последњи залазак сунца. Одавно сам приметио да ваше сунце
и излази и залази у воћњаке. То је врло узбудљиво. Врло добро што се дошли. Врло
добро, признајем вам. Чувао сам овај коњак да га попијем кад Хитлер потпише
капитулацију. Сада нисам могао да издржим. Изволите. Читајте. Курвоазје. Првокласан,
стара фирма. Признајем вам, Срби су освојили моје симпатије. То је народ достојан
највећег поштовања. И ви сте сви изванредни момци. Али шта се може. Таква вам је
војничка судбина. Да. Врло горка, признајем. Стаљин је веома, веома неугодна личност.
 Ви можете постати спасилац нашег народа, ви имате нашу судбину, господине
Сарторис. Један странац никад није могао нама више да помогне. Зар вам је то мало, зар
вас то не узбућује.
Ја нисам достојан таквих похвала. Нисам, признајем. Зар коњак није првокласан.
А ја сам ову боцу добио у Казабланци јануара 1942. године. На Нову годину. Француски
генерал Лефор послао је нашем штабу. Свима по боцу. Ми смо се зарекли да ћемо тај
коњак попити кад Хитлер потпише капитулацију. И сетити се један другог. Најпре
мртвих, да. Ја сада нисам могао да одолим осећањима, признајем. Мене за Србију вежу
незаборавне успомене. На жалост, види се по свему, бог никада није био издашан према
њој. Пијте.
Коњак је одличан. Имам много посла. Реците ми шта је било с нашим договором
да летимо са вама.
Србија. Земља у којој се у воћњацима и рађа и умире сунце. Као и њени ратари и
сточари. Да, ви сте ратници достојни највећег поштовања. Пијте. Погледајте сунце. Ово
никада нећу заборавити. Сад могу искрено да вам кажем: признајем, ни у једној земљи на
свету нисам видео више несрећних људи. Ваша лица и ваше очи, да. Увек таква, као да
су ишамарана. А ви сте тако одважни момци.
Говорите трагичну истину. Хвала вам, пуковниче. Је ли ваша команда потврдила
пријем наше делегације.
Надајмо се да ће то учинити везом у осам часова.
Шта кажете. То још није готово.
Немојмо сада о рату и пословима, господине докторе. Признајем вам, досад нисам
одлазио из неке земље а да сам био толико узбуђен и сентименталан. Погледајте, молим
вас. Овог тренутка сунце пада негде у Атлантски океан, а овде у воћњаку пала је једна
црвена јабука. Погледајте је како се котрља према нама. Слушајте, господине докторе.
Сад се у Америци гасе светла и буде ђаци. Свет више није велик. Ми смо у могућности
да чујемо човеково дисање и са оне стране Атлантског океана. То је од изванредног
значаја. Пијте, молим вас. Пијте, не губите наду и останите верни свом природном
оптимизму. Поред храбрости, признајем, то је највећа способност вашег народа. Ја бих
био срећан да пуковник Цветић буде сада са нама и да заједно испијемо ову боцу. Он на
њу, можда, има веће право од нас двојице. Ви сте мудар човек, разумете ме. Реците да га
позову.
Не разумем зашто је потребна формална сагласност да нас тројица летимо са вама.
Авион се ставља вама на располагање, и стварно је ваше право да одлучите кога ћете
повести са собом.
Чујте ме, господине докторе. Ја сам одавно поверовао у једну особиту корист од
овога рата. Или важност. Признајем вам, ако вас нисмо презирали, ми Американци били
смо љути на Европу. Зар ви не верујете да је овај рат створио другарство и пријатељство
између Европе и Америке. А од тога зависи будућност света. За ових неколико година,
људи су се гадно истукли. А то је најбољи начин упознавања. Признајем, тек сад је
могућно да људи постану пријатељи. Да, без обзира на разлике. Признајем, веома ме је
импресионирала једна ваша мисао о Србима. Рекли сте да сте ви народ који има само
ратна пријатељства међу људима. Памтићу док сам жив. Ја вас уверавам: за Србе ће
сазнати сви Американци у Мисисипију.
Хвала вам, пуковниче. Ми смо вас од првог сусрета заволели. Ми смо од ваше
прве речи осетили у вама искреног пријатеља. И сада смо уверени да ћете такав остати и
у овим најтежим часовима наше историје. Али, молим вас, шта ви мислите: зашто ваша
команда није потврдила долазак наше делегације. Зар бисте ви могли, ко сме њих да
разочара ноћас:
трубе, мукла ниска песма, команде са псовкама:
Да, тај ваш природни оптимизам. То је незаборавно. Чујте, Чујте. Неки војник
тресе јабуке. Топот коњице. Збогом, српско сунце. Пијте. Где је Цветић. Ми морамо
испразнити боцу. Ја никад са толиком тугом нисам напуштао једну земљу. Ову чашу за
вашу земљу. И моју Југославију, признајем вам. Сад за ваше здравље. Молим вас,
господине Павловићу. Молим вас, још једну, и за више среће земљи у којој се сунце и
људи и рађају и умиру у воћњацима.
Дечко, не буди свиреп. Младене, шта ти мислиш о мени. Браца је племенит човек,
он је десет година заљубљен у мене. Он ме никад, сигурна сам, никад рије преварио. Он
је спреман да да главу за мене. Како онда могу да га оставим као болесно маче. Да
побегнем, да му не кажем збогом. А толике смо године провели, ја сам била срећна.
Питам те: да ли ме волиш. Реци: да или не.
Па какве то везе има са мојом жељом да не одем а да свом мужу не кажем збогом.
Ја нисам курва, ја нисам, па то не би учинила ни последња уличарка. Не вређај ме.
А ако те онемогући да пођеш, ако те спречи да се попнеш у авион. Шта ћеш онда.
Не, не, драга, ја сам сувише добро упознао живот и људе. Више ни нокат не ризикујем.
Па Браца је најбољи човек кога сам срела у животу. Он се никад не би
супротставио мојој жељи, он ће бити срећан што ћу се извући из овог ужаса.
Једноставно нећу дозволити да се сада цмачеш са њим. Моја част, моје
достојанство то не дозвољавају.
Ти си један љубоморни простак. Марш, не пипај ме. Ти ниси достојан моје жртве,
бежи од мене.
Зар се овако растајем од отаџбине. Своје земље, свега што имам. Живот сам
жртвовао, разумеј. То је, дакле, моје последње вече у Србији. Последње вече.
Не фразирај више, иди и спремај се. Наћи ћемо се код авиона. Захтевам од тебе да
се поздравиш са Брацом и да се понашаш као мушкарац.
Гаврило, ходајући јабучаром, у осветљеном прозору види Бату Павловића како
облачи ново шумадијско одело: бежи фарисеј: улази у собу, жели да се смешка: Бата
Павловић на извезене чарапе обува нове опанке:
Ти, Гаврило, знаш да смо нас двојица од првог дана блиско сарађивали.
Зашто ти дрхте руке. Зато што ти је савест чиста док се спремаш да одлетиш.
Остави се, најзад, те калуђерске позе. Понашај се као човек. Ти одавно ниси
монах, знаш и сам. И хвала богу што ниси. Али кад се у теби појави твој учитељ, грдно
си несимпатичан.
Можда дрхтиш што са поштеним срцем летиш у Италију. Хоћеш ли сада, на
растанку, да кажеш, можеш, не бој се. Нас двојица се више нећемо срести. Сигурно, не
бој се. Дајем ти реч. То је последње што можеш да ми учиниш. Кад те молим, кажи.
Зашто си бранио Милоша Бабовића.
Зато што сам мислио
На овакав крај, на ове дане.
Да, да не дођу ови дани. Због много чега другог што ти никад нећеш моћи да
схватиш. Него то је прошлост и ми више немамо времена да се њоме бавимо. Треба
мислити на будућност, на спас земље, треба радиги брзо, свим силама. Ти много можеш
да учиниш.
Моја будућност је чиста. Нећу да побегнем. Спреман сам.
Да поздравиш оца Саву и да му кажеш да, без обзира на неке наше неспоразуме, ја
верујем да ће он остати доследан и да ће
Јудо. Јудо Искариотски.
Осам је сати, морам код Сарториса. А после стојим ти на располагању све до
поласка авиона. Морамо да се договоримо о неким стварима.
Не, Вуче Бранковићу, не. Ја знам своју дужност. Одавно сам изабрао крст. Чекај,
лепо ти је ново одело. Чекај, неколико речи. Не завидим ти што ћеш одлетети. Не
завидим ти, знај. Жалим те. Ако бежиш. Могао бих да заплачем колико те жалим.
Сиромашак си. Међу нама ти си одувек био највећи сиромашак. Признај да никад ниси
веровао у нашу заставу. Зато си и бранио Милоша Бабовића.
Молим те, ти лично преузми бригу око Уроша Бабовића. То је наш дуг. Цветић
нема времена. Остали, видиш. Људи мисле на своје главе. Без обзира у каквом је стању,
још сутра га доведите у штаб. Молим те као брата, старај се о њему. Заслужио је
несрећник. Ти. Па ко ће сада други. Ти. Наравно, ти: одскочи према вратима:
 Гаврило је дланом ударио лампу на зиду, разбио је, мрак смрди на петролеј,
његово дахтање се примиче: Бата Павловић истрча из собе, стаде дрхтећи: ако не
потврде, ако Сарторис одбије, ако нас не приме: пред кућом Мисије галама, неко на
енглеском разбеснело виче: Гангстери! Лопови! Где је моја пушка, па зар вечерас да
краду. Зар вечерас кад је све на коцки: утрча међу енглеске и америчке официре и
четнике.
Ми нећемо да летимо док нам не вратите пушке. Гангстери. То је пљачка,
господине.
Чекајте, молим вас. Шта се догодило. Молим вас, Џорџ, смирите се и реците ми
шта се догодило.
Разоружани смо. Опљачкани смо. То нам је хвала, то нам је српски поздрав.
Смирите се, молим вас. Чему такве тешке речи. Шта вам је нестало.
Оружје. Наше пушке. Остале ствари опраштамо, господине.
Само то. Па добро, Џорџ.
А желите ли још и главе да нам узмете.
Али молим вас, Џорџ, ви сте искусан човек, зар има смисла да сада један другом
говоримо увреде. Пронаћи ћемо пушке. Људи су узели пушке, разумејте, нису вам узели
кошуље. Схватите војнике и борце у овом часу. Веровали су да вам пушке нису
потребне. Летите у слободу, а они ће ноћас и сутра да се боре тим пушкама. Да погину
као јунаци. Пуковниче Сарторис, ја вам дајем реч, наћи ћемо пушке. Издаћу наредбу,
верујте ми. Хајдемо ка аеродрому. Будите сигурни:
прилази му и шапуће у лице:
Да ли је потврђен наш пријем.
Пушке су нам ратни трофеји. Официрска част. Ви четници треба да разумете.
Па пронаћи ћемо пушке.
Моји момци су гневни, видите ли, господине Павловићу. Признајем, инцидент је
врло нелагодан. Ја морам да заступам њихову официрску част. Ми без пушака нећемо
узлетети. А до доласка авиона имамо само још седамнаест минута.
Гарантујем, пронаћи ћемо пушке. Али шта ћу ја да чиним. Ја морам с вама.
Одобрење да летите са нама могу донети и авијатичари. Ја верујем. Хало, Џорџ.
Молим вас, мајоре, у моје име саопштите пуковнику Цветићу да су његови војници
разоружали нашу Мисију. Тај акт не могу сматрати пријатељским.

Ко узе, посветиле му се руке. Пст. Знам ко су. И ја, пст. Машинске.

Аутоматске. Њиву бих дао. Ма кућу бих дао. Ако, нек нас памте. Ако, буразеру.
Али ће да причају да су Срби лопови. Пст, ко изда пушке, неће да осване. Ако.
Тоне кула. Не сери, каква срамота. Ми под руску и партизанску секиру, па још и
пушке да однесу. Ко је узео биће стрељан. Оде Џорџ код Цветића. Вуна, Бато.
Цела пратећа чета биће стрељана. Шта ли је онолико грмело вечерас. Иду, иду,
брале. Марш. Е, нећеш га. Баш ми га што господа и курве неће одлетети. Неће.
Заклаћемо га ко изда пушке. Руси за два дана прелазе Дунав. Партизани кренули
из три иравца. Ако. Потонуће кула, људи. Боље да причају да смо лопови, но да
смо наивни и слепци. Шта ти каж е Дејвид. Јао, не знам. Љут је због пушке. Због
пушке, зар због пушке. А ти. Где је Френк. Бебо, држи Френка. Кад смо ми стока,
лопови смо, стидим се што сам Српкиња. Саша, буди паметна, јао, па кажи му на
француском. Он је културан, мора да разуме. Па они су џентлмени, неће нас
оставити. Робер, сил ву пле, бој. Хеј, бој, Хари. Каћа, не пуштај пуковника. Лећи
ћемо испред авиона. Хоћу ја. Као Сабињанке. Шта ће нам живот под
комунистима. Јао, да ми је само да се венчам, па нек одмах умрем. Узећу
револвер, и пуковнику у груди. Бебо, моли буразера нек земљу преврну за пушке.
Хало, Дејвид.

Колосално, је л' да чика-Васићу. До поноћи не морам да играм карте. Хоћете

музику. Може. Можете и вести да слушате, чика-докторе, ал да их запамтите. Можда
морам да их штампам сутра. Чујте ове Српкињице. Равногорке. Д рж’га, девојчице.
Браво. Дакле, дочекао сам да мог шефа Младена пратим у његовој првој дипломатској
мисији. Да ли вас овај призор подсећа на нешто што сте читали. Молим шефе. Пардон,
амбасадоре једног лоповског, пардон, једног дивног јуначког племена.
Миле, нема смисла. Зашто си пио, па ми се растајемо вечерас. Можда се више
никад нећемо видети. Очајан сам. Нисам ни слутио да ће ми оволико бити тешко. Ви ме
разумете, чика-докторе.
Ниси више шеф пропаганде, ни мени шеф, и не фразирај више, Младене. Ти и
Бата Павловић сте уденули. И то сад. Кад висимо. Изасланици, дипломате, слободан
свет, новинари, фотографије, интервјуи јунака балканског подземног покрета, а тек
италијанске курве. Е, видиш, на томе ти завидим. Лажем, чика-докторе. Никоме,
апсолутно никоме на свету не завидим. Можда ми је мало жао ових наших брбљивих
женскица. Чујте их. Опет лажем. Шта је ово, мајку му, стално себе хватам у лажним
расположењима и лажним речима. Не знам шта сам. То је моја мука. Ако вас нисам
слагао. Немам могућности да то проверим. И тако, дакле, Младене. Ти си сада пилот.
Алал вера, одиграо си карту. А дибидус си висио. И хокус-покус, па авионом у Италију.
Мртвац, тако рећи, унапређен у амбасадора.
Миле, ја мислим да смо нас двојица такви другови да нема смисла да ме сада
вређаш. Дај ми оне фотографије.
Чика-Васићу, знате ли ви да наше судбине зависе од Младенове дипломатске
вештине. Шалим се. Ја немам судбину. Ч ак ни судбину. Покушао сам све, у реду. Човек
без судбине. Часна реч, Младене, ја искрено желим да говорим о теби, твом путу и тој
рутавој и гологузој Италији. Ја стварно сад желим да слушам тебе, а оно, не знам зашто,
само причам о себи. Гадан сам. И још сам гаднији, је ли, што се тога не стидим. Ево, опет
а себи. Распали ми шамар, шефе. Хајде, причај. Поруке отаџбини. Тестамент потомству.
Генерацијама хохштаплера који неће знати да смо ми били више несрећни но зли,
пардон, више слаби, слаби, него шта. Говнари, мој бивши шефе пропаганде, говнари,
амбасадоре. Ево сам ти. За прву реч звизни ,ми шамарчину.
Пуковник Цветић помера флашу и оловку са војне секције, заваљује се у столицу,
углављује се у њено крцкање: хвата се рукама за сто:
Младене, кажи господину британском мајору да ме поздрави и да стане мирно.
Избацићу га напоље.
Саопштавам вам да пуковник Сарторис сматра крађу наших пушака за
непријатељски гест. И ваш штаб је одговоран.
Кажи му да разговара с пуковником српске војске.
Ја вас јмолим, приберите се, ја се слажем са вама, али сада, сада никако не смемо
да их љутимо, све од њих зависи.
Умукни, тебе ништа нисам питао. Преводи.
Ми нећемо да летимо док нам не пронађете пушке.
Опет му кажи да разговара с командантом корпуса српске војске.
Ми смо разоружани, опљачкани, господине. Ваши војници још од нашег силаска
на југословенско тле систематски нас поткрадају. Ви сте, господине Цветићу, толерисали
те крађе.
Кажи му да понови то, нисам га добро разумео: устаје и држи се обема рукама за
сто: крцкање стола пуни собу, галама, његово дахтање: стеже вилице да му се не чују
речи и јечање.
Господине команданте, приберите се, немојте, ја вас разумем, ви сте најчаснији
човек, Џорџ је безобразан, али сада, молим вас, отаџбина од вас тражи: хвата га за рукав
да га задржи, веша му се за рукав: Цветић га се гадљиво и лако ослобађа и расте, расте
над гадним искривљеним лицем, подлачким, неверничким, нема више куда у себи, нема
више куд себе: опусти, откиде руку, пљусну Џорџово лице:
На! Издајицо!
Тата, пгга си то урадио:
он јој се окреће и смеши ослобођено, победнички, срећнички, загледан некуда: сад
опет могу, могу.
 Браћо, наш командант разби Џорџу нос. Ау, сад смо начисто. Живео Коста
Цветић. Два му зуба избио. Јао, нека зна Енглеска како Србин бије. Ако. Земљу
љубим којом гази. Боље да је мајку убио. Марш, подгузњачо. Три му зуба избио.
Море, изломио му вилицу. На здравље нам пријатељство и савезници. Нек се
пропада, ал нек знају да смемо и Енглеској зубе да избијемо. Јао, зар Енглеску.
Него шта, и Енглеску и Америку, и океане и бога лично, посред њокалице. Кад
Цветић скочи Енглеској у трбух, па кад стаде да га меси. И не плаче као човек,
кмечи као зец. Ух, кад и ово дочекасмо. Дајем бомбу за чутурицу ракије. Живео
Коста Цветић.

Господнне Сарторис, ја имам најмучнију дужност у животу. Верујте ми, у овом

часу једина ми је жеља да опалим себи метак у главу. Само да није ових десет хиљада
војника који још од мене чекају излаз и спас, и овог несрећног народа који је толико
патио. Замислите: кад се Европа, кад се цео свет радује и слави слободу, Југославија ће
огрезнути у крви своје деце. Ех, да није, то је оно, ја морам, ја сам осуђен да живим, да
патим, да се понижавам, господине Сарторис. Разумем вас, разумем. Ништа горе није
могло да се догоди. Схватам вас, схватам. Али, молим вас, сви официри, цео штаб, сва
војска је запрепашћена и огорчена његовим безумним гестом. Па ви знате да се Цветић
данима не трезни. Он више није способан да влада собом и да доноси нормалне одлуке.
Он је у делиријум-тременсу, господине пуковниче. То је гест једног неуротичног
болесника, једног ненормалног несрећника, разумејте. Нама је најгоре, молим вас, ми
смо осрамоћени, сви га се стиде. Хоћете ли да питамо људе шта о томе мисле. Ми ћемо
га сигурно сменити. Ја сам издиктирао депешу лично Дражи Михајловићу. Чекајте,
молим вас. Зар сме један лудачки гест, један шамар да доведе у питање судбину нашег
покрета, побогу пуковниче, ја почињем да лудим:
спотиче се пољским путем, тетура мраком, шапуће, види: пале се ватре, пали се
месец.
Љубиша Дачић носи врећу Пере Енглеза, нутка га орасима, хоће да га загрли:
Да поздравиш мајку и сестру, моје куме. И одмах да јавиш адресу. Ја знам шта сам
обећао, ал ти да дођеш на свадбу моме Петру. Он већ трчи као керче, слику ти дајем, а ти
ми обећај да ћеш доћи, без обзира. Куме, нешто бих те молио. Ако можеш, гледај ако
икако можеш, куме, да ми пратиш неко средство за прање руку. Рекао ми човек у
поверењу: енглеско је најбоље. Кад владате над пола света, их, куме, што ми је жао. То
нарочито средство за чишћење руку мора код вас да је најбоље. Среће ти, да ти се ја
нисам нешто замерио. Рат је, бем му сунце, и немаш кад да будеш људски човек. Молим
те, запиши: Љубиши средство за руке. Кад полетите, среће ти, викни: Збогом, куме
Љубиша. Молим те да сви чују. Слушај, куме, никад не знаш шта ти ко мисли, бем му
сунце. Ал среће ти, не заборави за средство. Ваше је најбоље. Кад авион летне у небо,
раздери се да сви чују моје име:
стижу на аеродром: сенке играју, секу се, ниште, израњају.
Господине Павловићу, наредите вашим људима и дамама да се удаље ван
простора за атерирање. Апарат је сигурно на хоризонту. И питајте ваше момке јесу ли
пронаћене пушке.
Наши људи вас воле, пуковниче. Године смо провели заједно и делили зло и
патње. Хоће да вас поздраве. Сви су несрећни. Чујте их, плачу. Но, у реду, наредићу.
Васовићу, пуковник Сарторис жели да се сви удаље одавде: пољем горе ватре, ватрени
крстови: ако не донесу авијатичари, ако ме не приме у авион, ако ме оставе, зар опет:
хвата дрво, спусти ее низ стабло, пали цигарету, затрпава га галама и цика жена: устаје:
Васовићу, побогу, шта је било с пушкама.
Све сам учинио. Ништа.
Ништа. Како ништа. Онда смо изгубљени. Стрељај два пратиоца.
Равногорке, девојке и даме гушају се с четницима, гребу их, неће да се одвоје од
америчких и енглеских официра, циче, запомажу, бацају се на земљу:
Дејвид! Хари! Зар ме остављаш. Не дај ме, Френк. Роберт, ти си увек био
џентлмен. Марш, стоко. Нећу да се померим, убиј ме, нећу. Пуцај у мене, нека знају
какви смо. Бебо, они ће да нас оставе. Јао, Саша, шта смо то урадиле. Авион. Чујеш ли.
Пусти ме. Јао, авион. Ево га. Нек ме згази. Младене, где си. Младене, ах зликовче.
Бацићу бомбу, не дам ти да одеш без мене. Мистер Сарторис. Мистер Џорџ:
грмљавина мотора, хук елиса, велика сенка лети пољем, сенкама између ватрених
крстова, између великог месеца и свакојаких речи што се више не чују, разноси их ветар
елиса које дуго хује, па све тише, онда само лепећу тишином из које ничу гласови и речи
Бате Павловића, он трчи према авиону: у вратима се раскречила два авијатичара: ако
нису донели одобрење, одобрење, ако нису:
Браво момци. Одлично сте атерирали. Јесте ли донели одобрење за југословенску
делегацију: хвата се за шине авионских врата: нећете без мене.
Удаљите се од апарата. Хало. Чујете ли, удаљите се.
Тата, авион. Тата, долетео краљ. Пробуди се, тата. Дошао је краљ. Пробуди се. А
шта ће сада да буде, тата.

Нек стреља, нема пушке. Десетину ће да стреља, еј. Немам појма. Ни ја

нисам видео. Стрељај, нисам. Ал неће да иду без пушака. Боли ме стојко.
Прекидају све везе, еј, због пушака. Браћо, не играјте се децом. Ал се примиче
Душан Катић. За Батино и Младеново дупе да дам пушку. Делегација код
Черчила. Рузвелт тражи нашу делегацију. Ма нема пушака. Браћо, због усраних
пушака оде све у мајчину. Пуцај. Краљ и све. Они су савезници, шта учинисте,
људи. Стрељај. Кад тоне кула, стрељај. Част српске војске и српског народа.

Младен Ракић јури по гомилама четника, виче, прети, преклиње, опет трчи ка
авиону: да му не одлете, да га Бата Павловић не остави, убиће најпре њу, онда себе,
протест, како сме њом да условљава одлазак, иде званично, у мисију, члан делегације,
како може жену са отаџбином сада, њу касније, боље, првим авионом њу, тамо може то
да уреди:
Гордана, где си. Па ја се борим, не вређај ме. Доказаћу ти.
Али зашто, господине Сарторис, зашто не можете три човека, три представника
југословенске националне војске која вам се ставља под команду, схватите. Ми
прихватамо вашу команду, ми смо спремни да се боримо под вашом заставом где год
хоћете на земљи. Слушајте, господине Сарторис. Енглеска губи овај рат. Она мора да
чини уступке Совјетима, она је нас жртвовала да би нешто друго за империју спасла. Ви
то одлично знате. Али ви, Америка, ви не смете у Европи да следите енглеску политику.
Сад ви браните Европу и демократију. Ви, не Енглеска и Француска. Није могућно, то
није истина, ви сте само увређени и љути због пушака. Хоћете ли наше револвере. Биће
вам задовољена част. Изволте. Васовићу, нађи још седам револвера.
Ја сам учинио за вас све што сам могао. Признајем, ја више нисам у могућности
било шта да изменим. Ја сам само војник, господине Павловићу.
Али ми смо три године слушали ваша наређења. Ми смо увек радили оно што сте
ви желели. Вашим оружјем борили смо се против комуниста, вашу пропаганду смо
спроводили у народу. Шта смо више могли да учинимо.
Не, господине Павловићу. Ја добро знам своју дужност. Послан сам код вас кад
сте ви већ постојали као покрет и војска. Јесте ли ви променили циљеве и идеје по нашем
доласку. Ако смо ми нешто учинили, признајем, то је војничка помоћ да постанете то
што сте ви сами са генералом Михајловићем желели. И што сада јесте. Да. Али ви нас
нисте послушали. Знате добро колико смо последњих месеци тражили од вас акције
против Немаца. Мени је жао што нас нисте послушали.
Глупо, је л' да, Роберт. Да, наш матори је гадан. Ако не полетимо за двадесет
минута, биће неугодности. Хало, Дејвид. Реци матором да је глупо због пушака. Те жене
су врло несрећне, Фред. Да, на жалост, матори је као и увек упоран. Твоја мала је дивна и
ја сам убеђен да те искрено воли. Јесте, врло је нежна. Пилоти кажу да за десет минута
морамо узлетети. Увек су ми били несимпатични частољубиви људи. Мислим да ове
несрећне даме немају довољно достојанства. Знаш да мрзим цинизам. Хари, ако одмах не
узлетимо, Срби ће нас линчовати. Треба их разумети. Да, изгубљени су. Замисли Русе,
Фред, да ли се ти сада осећаш частан човек. Девојке је обузела хистерија, хајдемо. Ах,
дао бих пет хиљада долара да заборавим ову ноћ. Џорџ, зашто да не примимо револвере.
Ви са Острва никад се лепим осећањима нисте истицали. Доста са игром, ми летимо.
Ено, жене пробиле кордон. Господине пуковниче, хајдемо у авион.
Васовићу, задржите жене. Пуцај. Не тиче ме се, пуцај. Нећете ме, пуковниче
Сарторис, никад убедити. Овога часа само од ваше добре воље зависи судбина мога
народа. И хиљаде ових људи који вас чувају да можете узлетети. Дођите себи, то од вас
тражи ваша влада, интереси и циљеви ваше земље, демократија, слобода. Ова земља ће
вас схватити као свога спасиоца, зар је истина да одлазите: јурну вратима авиона у који
улазе чланови Мисије: Без нас не. Ја вам нећу дати. Чекајте. Нећу збогом. Нећу. Зар вам
више нисмо потребни. Чекајте, само још неколико речи:
хучи месец:
Ја сам војник, дајем вам реч. Молим вас, преведите војсци мој поздрав: Драги
моји Срби. Ја ћу се свуда борити за вашу слободу. Не губите наду. Демократија и
слобода победиће и у Југославији. Ја и моји сарадници учинићемо да цео свет сазна за
ваше подвиге и патње. Ви сте диван јуначки народ:
пале се мотори, лепећу елисе:
Срећан ти пут, куме Перо.
Нисте џентлмени. Подлаци. Хуље. Свиње.
Марш, курве, не брукајте нас пред људима. Чујеш ли ме, куме, викни ми име.
Срећан ти пут, куме, и не заборави ону ствар.
Србија никад неће заборавити ову издају. Никад, Сарторис. Никад, Џорџ. Балкан
сте изгубили, Европу сте изгубили. Није Русима до Београда, чујете, Руси марширају на
Сан Франциско, Чикаго, на Вашингтон. Ваши унуци носиће црвене заставе, знајте,
марширају Србијом, марширају на Калифорнију, Атлантик вас неће спасти, кажите
Черчилу и Рузвелту
грмљавина мотора, хук елиса, ветар: Бата Павловић пљуну себи у лице, ветар
елисе баци га на земљу.

Бем ти веру. Јао, Енглеска. Бем те, срце издајничко. Не Америку, барабо. И
њу, и све на свету, са Енглеском, што српски не говори. Бем ти језик говеђи. И
кошуљу зелену. Бем ти лулу и дуван смрдљиви. И ја се попишам у конзерву.
Јесам ли рекао, шта сам ти рекао, чим сам видео падобране и њих што се клате по
небу, знао сам да ђаволи долазе. О, људи, о, усрана судбино. Па ко је нама добра
донео. Ко, веру му туђу. Хоћеш пушку, ево ти га. На. А у мајчину. У реду ствар.
Америко и Енглеска, то вам је последње. Чујте, ми умемо и сами да порасипамо
ову црвену сплачину из нас. Ево вам пушке. Умемо да поцркамо:

кратки, густи, танки рафали америчких пушака праште из кукуруза на авион, на

звезде и месец: из сенке смех.
Милетов, мисли Младен Ракић.
Гаврилов, мисли Љубиша Дачић.
Четници мисле да се смеје Љубиша Дачић.
Звезде расту свима.
Коста Цветић подиже главу, смешка се капетану Спасојевићу:
Мало сам задремао. Ни прошле ноћи нисам спавао. А слатко је заспати на војној
секцији.
Треба да се свучете и да легнете, господине пуковниче. Они су отишли, а
непријатељ је на двадесет километара. За сада само патроле истура. Пипа, проба нас.
Свучен и у кревету не бих заспао да ме обесиш. Сад је све добро. Одлично се
осећам. Давно, месецима, нисам се овако орно и чило осећао. Могу брдски топ да
изнесем уз Планину. Могу без одмора да марширам до Ужица. Бањац, донеси ракију.
Слушај, Спасојевићу, имам план. Ноћас сам га смислио. Све сам предвидео. За нас више
не постоје препреке. У офанзиву. Офанзива води у победу. Напред, свим силама и
средствима.
 Муниција. Нисмо способни ни један сат да водимо борбу. Муниције немамо.
А шта ти предлажеш. Како да дођемо до муниције и оружја, мој велики стратеже.
Слушам те.
Да нападнемо немачки гарнизон у Паланци. Нема друге.
Нема друге. Па како, бога ти усијаног, са једним ненаоружаним пуком да
налетимо на немачку дивизију с тенковима и артиљеријом. Како. Да извршимо
самоубиство. То предлажеш. Да Душан Катић без метка ушета на мој терен и крене на
Крагујевац. Са својим бандама да прегази Левач и Шумадију и сатре све, је ли. Нема шта,
треба Врховна команда да те постави за свог начелника.
Разумем вас, господине пуковниче.
Са капетаном Витезом одмах да кренеш у Паланку. Право у штаб дивизије, Код
команданта. Генерал је. Зашто дрхтиш. Плашиш се да те не заробе. Као први ти је пут да
идеш у немачку команду.
Не, не плашим се.
Нећу да разговараш са другим. Немаш ти шта да причаш. Ја сам све написао. Да
сачекаш генералов одговор. Само то. Па зашто дрхтиш, капетане.
Не брините. Разумео сам вас.
Вечерас крећемо у офанзиву. Право на штаб Душана Катића. На комунистички
штаб за Србију. Спалићу Топлицу. Чим се вас двојица вратите са одговором и осталим.
Хоћу и две батерије топова. Разумеш ли, капетане. Хоћу да мобилишем и наоружам још
десет хиљада људи:
стреса се: чује песму из села:

Ни у вољи ни невољи,
нико од нас није бољи

Пре него што је разумео грмљавину од Јастрепца, присетио се Гаврила и затражио

да му дође, пре него што није препознао Виту кад је, нем и обријан, стао у камени
довратак, пре но што је остао сам у колиби од камена у свом винограду, ограђеном
зидом, пре тога страха коме се по нечему обрадовао Урош Бабовић и поверовао у спас:
Гаврило и Вита су неколико пута потврдили да он није ни сузу пустио, ни јаукнуо,
ниједну гласнију реч изговорио док је у винограду, сам, будаком посекао шест чокота
пуних црног грожђа, онда риљем и лопатом ископао до изнад појаса жуту раку, а
проговорио тек кад је њих двојицу позвао да му помогну да спусти лес у раку, пажљиво
га подглавио да лежи чврсто и водоравно, па га, тапкајући споро, засуо жутим песком и
жућкастом иловачом и лепо поравнао и уобличио хумку: тада се, у дну винограда, у
чокоћу, усправила Вида, долазећи споро, нема, тад је Урош Бабовић, који је седео уз
хумку и припаљивао цигарету, рекао Гаврилу да Виду отера из винограда и поновио:
„Шта чекаш. Рекао сам, отерај је", онда је Гаврило јурнуо низ виноград и почео да је
гура, она се без гласа отимала, рвала, али је Гаврило био јачи и изгурао је из винограда у
стрњиште, где се свалила и ту остала, тад је Урош Бабовић, седећи уз жуту хумку,
прислоњен, заваљен уз њу, остао до краја дана и сву ноћ до изласка сунца, он, Аврам,
коме ни бог не хте да задржи руку кад је замахнуо ножем на свог Исака, у сваком случају
пре свог ослобођења из винограда и пре но што је одјурио у битку:
одмах после прославе краљевог рођендана и освећења заставе Моравског корпуса
Југословенске војске у отаџбини, Урош Бабовић је смењен са дужности команданта. Није
био стрељан само зато што се Бата Павловић свим средствима томе супротставио и
Дражу Михајловића убедио и придобио да се Урошу Бабовићу дозволи да живи у свом
винограду, а да га чува десетина трнавских четника, два пушкомитраљеза и Вита, његов
стари пратилац. Али они нису могли да га сачувају од Виде, која је по вас дуги дан, и
увече, луњала око винограда. Нико је није чуо да кука, само је покушавала да се дошуња
до Милошевог гроба, па су је Урошеви стражари пажљиво и непопустљиво одгуривали у
стрњишта и забран, док није почела да пузи и вуче се врзинама, па су четници морали да
вичу, прете и грубо се бране; узалудно: није их се ни плашила ни љутила се на њих;
наставила је да се прикрада, шуња, пузи и ћути око винограда. Страже нису могле да
сачувају Уроша Бабовића ни погледа из њива и винограда и са пута којим су пролазили
преживели из Трнаве и околних села. Морао је да се досети једине одбране и да затражи
да му се виноград озида зидом два и по метра високим, и да се поред Милошевог гроба
подигне за њега и стражу ниска колиба од камена, са два одељења и са пушкарницама
уместо прозора. Вита је, уз одобрење и помоћ Бате Павловића и Гаврила, присилио
неколико села да довуку камен и сазидају му зид око винограда и ниску, метар у земљу
укопану колибу од камена, коју су сељаци из необјашњивих разлога прозвали: кула.
Онда су почели да тврде да кула тоне у виноград, у земљу. То их је грдно обузимало,
гледали су кришом из кукуруза и са брда, пели се на дрвеће, да виде колико је за ноћ
утонула. Долазили су и из других села да се увере да кула тоне, веровали су. А он је дане
проводио у колиби, пушио, једном дневно и сасвим мало јео, пио много. Стражари и
Вита тврде да он никако није успевао да се опије зато што је „нечовечански замислио
себе". Увече би се извукао из камене колибе и тихо луњао по винограду, ослањао се уз
трешње, шубаром пригушивао кашаљ, гледао преда се, пред зору се враћао у колибу.
Нико од стражара није приметио да је стајао или седео уз Милошев гроб, пролазио је
поред жуте хумке као поред чокоћа. Једном је заустио нешто „Док ми није Милош
погинуо", па заћутао и још једном је хтео нешто да каже „Кад је погинуо Милош", и опет
ућутао. Само је једне вечери, у време сетве, узјахао коња и, праћен Витом, пошао
њивама, пољем, виноградима, и кад су осванули у преровским ливадама, он је зауставио
коња пред старицом која је терала овце и проговорио прве речи тог луњања по орањима:
Који је најпречи пут за Трнаву.
Теби је свеједно којим путем идеш и кад ћеш да стигнеш у твоју кулу. Ако није
већ потонула.
Он је тргнуо дизгине и потерао коња касом, дојурио у Трнаву, упутио се својој
кући, пред капијом је нагло зауставио коња и окренуо назад, пустим сокаком, касом у
виноград, иза зида, у колибу. Неколико дана касније послао је Виту да му позове два
вршњака, које је он поштовао и волео: Да им нешто кажем. Нису дошли. Опет га послао.
Трећи пут Вита је морао да му призна да они неће да разговарају са њим и неће да му
дођу. Тад је наредио Вити да им каже да ће им похватати синове и довести у виноград: За
њих ће морати да дођу да ме моле. Нису ни тада хтели; ни кад им је теже поруке упутио;
рекли су Вити да Уроша Бабовића чак ни за своје синове неће доћи да моле; рекли су још
и то да ће му до јесени потонути кула до крова у земљу и да је најбоље да остане у њој.
Неколико дана пред одлазак Мисије послао је Виту по Адама Катића, и овај је још
истога дана сгигао и ушао у колибу. Остао је у њој до пред поноћ, шапућући. Стражари и
Вита успели су да нешто чују Адама:
Ето, промени се на земљи. Ти то ниси дао, а ја нисам веровао да може. Долази
власт наших синова. Чега више да се бојим. Шта је мене брига што је та власт као у
Русији. То је власт наше деце. Од памтивека су деца слушала очеве. Од сада ћемо ми
морати њих да слушамо. Што би њихово било горе од нашег. Ти знаш да се теби нисам
покорио и да ја не волим да се покоравам. Сину хоћу. И његовим законима. Како више
смемо да будемо против њих кад знаш и сам колико су испатили за ту слободу. А ја
верујем да неће своју правду да истерују до краја и сваку рану да наплаћују. Смркнуће
им се јутро. Жао ми те, Уроше. Још више бих те жалио да није твој Милош победио.
Куда ћеш, седи, смири се. Син ти је победио. Деца су победила.
Стражари су се понапијали толико да се један од њих продрао из све снаге:
„Живео Адам Катић".
Од Адамовог одласка Урош Бабовић није излазио из колибе да лута виноградом.
У тами је седео на храстовој клупи уз храстов сто, пио ракију, пушио, ослушкивао.
Грмљавина је долазила из самог срца земље, разливала се преко зидова у виноград,
затрпавала колибу, улазила у зид, подривала темеље; јежили се камен, сто и кревет.
Подавијао је дугу браду под чело, спуштао главу на сто, можда спавао.
А Вита би стао уз довратак, гледао га, није знао шта ће: није смео да му каже да су
од топова сви стражари побегли, да је једва разјурио његове унуке и неколицину дечака
који су будацима насртали на зид да га руше, да жене вичу преко плотова како је кула до
крова потонула, да се појавила Вида у забрану, одмах иза зида. Кад је кров закрцкао од
експлозије, Урош Бабовић се тргнуо, устао, пришао му, дуго га нетремице и замишљено
гледао, па се као осмехнуо. Вита је помислио да побегне, али је Урош Бабовић зашаптао
да одмах пронаће Гаврила и одмах, како год зна и може, доведе га њему.
Морају, знају: они су иза шума и брда, у тами што се усправља у небеса, тешка,
неизвесна, непојмљиво наднесена. Отуда пуцају топови, а толико је тихо овде, свуда око
њих под голим небом, да не чују своја корачања, ни звецкања оружја, ни шкрипу и лупу
коморских кола, и да нису загледани тамо према шумама, одакле пуцају топови,
виноградима би, за ниским сунцем, пролазила само једна дуга зубата сенка. Уста су
отворена, сви су погледи коси: ка сунцу, Јастрепцу, топовима: ка њима којима иду да их
зауставе, пресретну, униште: мора се, хоће, нека се то збуде и одмори се земља. Коме
залази сунце, некоме заувек: загледну се, зверају: сем њих што корачају споро и замукло,
виноградима, брдима, путељцима, нигде човека, ни жене, ни детета да у поглед стане. Ни
стоке. Да бар једног облачка има; кад би бар ветар шушнуо у острику и пиревини. Тако
од подне: кад су у колони примилели до неколико немачких камиона да приме
митраљезе, да напуне реденике и торбе муницијом, свака чета по лаки бацач да натовари,
са минама на коње, поред Немаца у шлемовима, који су јели јабуке и мотрили их
озбиљно, док су се командири и команданти драли „Пожури, пожури!'', па онда за
заставом и штабом корпуса Њивама и Шљиварима и кроз сва села кроз која су
пролазили: ни људи, ни стоке. Да су бар пси лајали како треба и како им приличи; гадно
су режали и скичали, бежећи под сена. Од животиња, понека сврака на шљиви, понеки
врабац на трну, ућутала врана на ораху. Поред пута, изгубљеног кривудања, мирује зрео
сирак, понеки сунцокрет у коме се стврдло лето и небеска ватра, па му је боја иста као и
земље што га стегла. И виногради, виногради краја им нема, стрминама, брежуљцима,
између њих и топова, под ниским падајућим сунцем: чокоће се погурило, поклецнуло,
бестидно извалило и покорнички нуди гомилице зрелих гроздова; никад толико није
родило, коме, за кога. Из чокоћа, мобилисане сељаке густим очима гледају остављене
жене, напуштена деца. Зачућено, запањено, безнадежно: гуре се под пушкама и
муницијом, под згуснутом грмљавином топова са Јастрепца, иза Планине, испод сунца.
Распуклог. Гледају далеку измаклу заставу, малу, шарену, окрећу се. Претња и утеха:
преко неколико коса отегло се то корачање у колони што се кида у потоцима, тоне у
врзине и израња из вијугања и таласања у зрењу лозе, купина и дивљих крушака, према
тами Јастрепца и топовима, ка партизанским дивизијама што тутње Србијом, са свих
страна. Нико не једе грожђе.
А њих петорица, са дугим косама и брадама, двојица у оделима од немачких
шаторских крила, један у униформи америчког авијатичара, четврти у шумадијском
оделу и гојзерицама, пети носи жут кожни капут, толико жут да се ништа друго не види,
њих петорица из црних тројки трчкарају поред колоне, стално је прекидају, ломе врзину,
неће никако путем, газе чокоће, саплићу се о згореле вреже бостана, шутирају гњиле
лубенице и краставце, кидају гроздове и гађају колону. Не једу грожђе. Смеју се, псују,
церекају. Сами. На њих нико не сме да се наљути. Они немају командира, они само једну
наредбу примају: да закољу.
Песму хоћу да чујем:
виче командант Цветић и њише се на алату, који лако и искошено каска и
копитама баца грудвице смонице на три командантова пратиоца који, с машингеверима,
трчкарају за командантовим коњем, задихани дахћу неразумљиве псовке четницима што
их не сустижу.
Песму, песму наређујем:
опет виче командант Цветић, то понављају команданти бригада и надају се да ће
немачка дивизија разбити Душана Катића.
Песма:
деру се команданти батаљона са истом надом:
Па певајте, сунце вам крваво:
задављују се командири чета, мислећи: ако Руси прелазе Дунав. Само Немци нек
смрве Душана Катића, па после нека буде шта буде.
 Ваљда ће нешто да буде, више овако не може, нека буде шта год хоће, само више
да не буде ова тишина у виноградима, да се не ћути више, да виногради не буду пусти, да
их тројкаши не салећу као пси; неки запеваше, мукло и претеће, преплашено и
равнодушно:

Ни у срећи, ни несрећи
нико од нас није већи.

Виде: сунце погоћено гранатом тоне у шуме, клатећи се, откинуто, угрижено,
одваљено: замуче песма, колона стаје и гледа гомилицу ватре у Планини: сви слушају
топове: на застави тамни копље: топови ближе туку: можда последњи пут залази сунце:
рањено, упаљено, сагорело у Планини: ако их немачка дивизија не заустави, како да их
заустави кад долазе са свих страна, Руси прелазе Дунав: мобилисани сељаци тромо
полежу у јарке, потањају у врзине, гледају: црна крива стабла трна, чокот отекао
страшним грожђем; тишином се смеју и гађају се дуњама црнотројкаши у различитим
оделима; нема сунца, расту брда и дрвеће.
Тата, шта ће ноћас да буде.
Песму хоћу да чујем: нећу да га нападнем док се бије с Немцима. Хоћу часно. Да
не кажу напао га Цветић с леђа. Сад могу на три њихове дивизије. Могу. Освојићу
Паланку или ме неће бити. Да форсирам марш, па у зору да примим битку. Или да
изјутра заузмем положаје. Нећу. Да се сударимо у маршу, да му покажем како се корпус
у маршу развија у битку. Обруч. Најпре бацачи, па корак по корак, зликовца по зликовца.
Муниције имам за три дана битке. Сем Невене и Бранка, шта сам још имао у животу.
Само ноћас да ме подмукло не нападне. Не ухвати у заседу ноћас. Кад су ми овакви
официри и војска. Једва се вуку под муницијом и бацачима. Нека ми сада неко каже чим
ћемо: Зашто је стала претходница.
Љубиша Дачић гази гојзерицама у чокоће, гази грожђе, притком обија гроздове:
ништа не чује.
Бата Павловић седи на бусену острика, припаљује цигарету: тамни ужутео орах:
како да спречи катастрофу. Ако војску сачува. Оружану снагу, организовану. То једино
може да натера Русе на преговоре, на поделу власти с Титом. Коалиција. То је могућна
формула. Ако би сачувао наоружану и снажну војску, пуста су села, нека им остане пуста
Србија, да видимо онда. Избећи сваку битку. У дубоке планине. На запад. Усиљеним
маршем на запад. Кад би сачувао војску. Једина антикомунистичка армија у Европи
натерала би Черчила и Рузвелта да дођу себи. Ако то не успем. Ликоваће емиграција,
ликоваће генерал Недић, сви ће бити у праву. Упутили смо се у самоубиство: Какав је то
дим у Лозици.
Младен Ракић пипа грожђе, поједе понеко зрно, круни га, баца: треба остати
човек. Морам остати доследан себи у инат овом срамотном животу. Свима.
Командант Цветић упери дурбин према селу на коси, из њега расте дим, усправан,
висок, модрији од неба.
Гаврило уз врзину, ослоњен на пушку, гневно гледа заставу, сваљену на
оскорушу, клонулу, попалу по трњу.
Црнотројкаши угризају дуње, гађају колону, смеју се.
Гордана, звана Цица наредник, на зеленкастој кљусини пролази виноградом поред
поседалих ућуталих четника, јаше према штабу.
Коста Цветић спушта дурбин, обема рукама хвата се за седло, гледа у гриву коња:
кад су већ стигли у Лозицу, кад брже, кад: брада му дрхти: виде само његови пратиоци и
стају мирно:
Нека доће Витез: гура руку у џеп шињела, тражи нешто. (Шта то гори. Запаљена
Лозица. Школа гори. То је комунистичка слобода. Они су.) Ни реч да не чујем: топови и
бацачи су гласнији и ближи; као да чује и митраљеску паљбу:
Летећа бригада у стрелце и јуриш на село. За пола сата да је освојено.
Чекај, Коста. Да се договоримо. Имамо ми и други пут: Бата Павловић брзо му
прилази.
 Да им окренемо леђа. Пред једном бандом да бежимо са корпусом до зуба
наоружаним, а. Шта ме гледаш, Витез. Наређење си добио. За пола сата хоћу извештај да
је село освојено. Заробљеници ми нису потребни.
Поред бежања и срљања главом о зид, постоје још и друге могућности. Сјаши да
се договоримо. Имам предлог који ће ти се сигурно допасти: чује митраљезе и ручне
бомбе лево (откуд сад тамо. Одмах усиљеним маршем ка Приморју). Морамо да
разговарамо. Шта сте начуљили уши. Удаљите се.
Изгубио сам недељу дана због аеродрома и твојих петљања са оним
покварењацима. Али сам кренуо. Знаш правац. Више ништа не може да ме заустави. Не
причај.
Командант Летеће бригаде, Витез, очајан је што се пред ову битку није поздравио
и опростио са Цицом, њој је данас рођендан, бригади командује „у стрелце" и трком
опкољава Лозицу: Чистите редом, не требају нам заробљеници, само вечерас да не
погине: Летећа бригада развијена у стрелце трчи виноградима и шљиварима, вуче се уз
врзине, од чокота до чокота, од шљиве до шљиве, опкољава село с великим све гушћим
димом, један пуцањ баца бригаду и штаб у заклоне, на трбухе, Витез помисли на Цицу,
али је та пушка грешком опалила и он наређује да се тај спроведе њему; докле ће он са
својом бригадом увек да прима најтеже задатке, докле ће њега да жртвују, а он је још
увек само капетан, напред, напред, не пуцају јер су узели заклоне, чекају нас на цев,
јуриш на прве куће, шта то тако страшно смрди из села: Будите опрезни, нешто су
подмукло смислили, клопку су нам поставили: не пуцају а толико смрди: стиже до првих
кућа, сумрак, тишина, узима заклон иза јабуке: вечерас да погине, зар вечерас кад су се
договорили да скромно прославе, можда последњи пут прославе њен рођендан, погинуће
ал неће њих дочекати, неће, погинуће ал неће дочекати да партизан њој шири ноге, шта
су њих двоје зло учинили на овом свету, партизанска бараба њој шири ноге, ал нећеш је
живу: дрхти, плаче.
Жив из Србије никад, Бато. Не борим се ја за твоју и вашу демократију и слободу,
ја се за свој народ борим. Нећу на запад. Никуд из Србије. Ја сам у офанзиви, ја ћу сутра
треснути по банди мангупа. Разјурићу их као мачке. Шта се мене тиче што Руси прелазе
Дунав, разумеш ли ме. А ти ако нећеш да слушаш моју команду, пушку у шаке па на
запад. Тамо су и они покварењаци одлетели. Тамо, са свим кукавицама, и не уносите ми
више панику у војску, све ћу вас пред преки суд.
Тише. Тише, Коста. Војска те слуша, команданте. Војска коју смо заједно
стварали и коју заједно морамо сачувати (убити га ноћас. Наћи човека. Кога.
Ликвидирати га ноћас. Безусловно. Једино решење. Шта ми још остаје). Коста, не вређај
ме више. Ми морамо да сарађујемо. Знаш да морамо.
Господине пуковниче, једна партизанска бригада заобилази Паланку. Овог часа је
стигао извештај. Те митраљезе и бомбе што чујете. Задатак им је да нам зађу иза леђа.
Откуд ти знаш какав задатак има та банда. Зашто не би напали Паланку, зашто ће
баш нас да нападну. Васовићу: завлачи руку у џеп шињела, извлачи бочицу љуте ракије,
повуче гутљај:
Ко командује том бандом.
Не знам. То им је нова јединица.
Ти мораш да знаш ко је командант. То је твој задатак. Хоћу да знам с ким се
бијем.
Студент је свакако, господине пуковниче.
Одлично. Одлично. Само нек се окупљају, да их ја не гоним по Србији. И тога ћу
балавца научити памети: трже се, поклецну у јендек уз врзину: дуги рафали у Лозици,
пушчана паљба: опет заседа, опет Катић: тражи дурбин, хоће да погледа село, врзине,
сумрак надолази: шта је то с мојим живцима.
Тата, тата.
Госпођо, смирите ту јадну девојчицу. Узмите је, молим вас.
Узмите је ви, господине Бато, узмите је ви.
Ја немам нерве ни за себе. Коњоводац, држи ми коња, еј, куд си запео. Женетине,
мук. Лазићу, поставите бацаче на тридесет метара један од другог. Уз врзину, где су вам
мине. Невена, лези у јарак и ћути (ако не освојим Паланку, Дану ће ми убити у кревету.
Ако је болесна. Моја је жена. Чим њега разбијем, одмах на Паланку).
Младене, где си. Јеси ли чуо. Ах, шта сам дочекала. Једна матора простачина да
ме овако вређа и ја да трпим. Да ли је Браца сада, у стрељачком строју, кажи ми искрено.
Не бој се за њега, не квари очи, мила. Све је ово један бесмисао. Постојимо сада
само нас двоје. Смири се, нешто ти је рука знојава. Нисам ти ово испричао. Смири се,
слушај. Једних пролећних заранака био сам у четвртом гимназије и седео сам уз прозор.
Сунце на Ади Циганлији. Велико, топло. Сава упаљена, а у нашој башти расцветали се
јорговани и оно украсно дрвеће са жутим цветовима и необично интензивним мирисом.
Узбудљивим, еротским мирисом, знаш га. Према мојој руци симсом мили гусеница.
Жури, дуга, накострешена. Страшна и лепа. Да не измакнем руку. Почео сам да дрхтим.
Ако померим руку, кукавица сам.
Зашто више не пуца. Јао, Браца сад сигурно мора први да устане и крене напред.
А мени је данас, како баш данас, зашто сам се родила.
Узми ми руку и ћути. Тама је наша. Хоћу да се ноћас не одвојиш од мене. Обећај
ми. Ја сам одлучио. Ја сам идеолошки борац, и хоћу да будем доследан својим идеалима.
Идеали нису људи, ова стока што лежи по врзинама и ове официрчине што урлају.
Земљу бих могао да запалим, толико мрзим. Убијаћу, убијаћу док чује: Љубиша Дачић
стење, дахће, гази чокоће, гази грожђе, гојзерицама ломи ластаре: Ноћас ћу те грлити,
ноћас те не дам њему.
Али ја сам му обећала, како могу. Пусти ме, дечко, чујеш ли да не пуца више. Јао,
што су страшни ти проклети топови у овој тишини.
Тата, где си. Ено месеца, тата.
Професоре, чујеш ли је. Њу бих слатко заклао.
Марш, Кореја.
То женско што цичи на месец.
То је командантова ћерка, соме.
Бих је да је и Богородица.
Памет, брале.
Куда ћеш. Сад баш може да залута куршум.
Жене су саме. Кад их је страх, знаш, најбоља је прилика. Бар ћу Јевдокију. Доста,
Љубиша. Распашће ти се гојзерице, будало. Какав је оно месец. Ко га кокнуо, погледај га.
Не може да се подигне из винограда. Потону кула.
Командант Цветић гледа Лозицу на коси без иједне лампе, под облаком дима,
пуну лавежа: Ако се Витез повукао, одмах пред преки суд. Откуд та банда што ме
заобилази, што намерава с леђа:
Лазићу, пошаљи војника у Другу јуришну по мог сина Бранка. Одмах да ми се
јави. Невена, душо моја, седи ту. Сад ће Бранко да ти дође, не бој се. Рубоња, галопом
пронаћи штаб Летеће и види зашто је тишина. За пола сата хоћу чисту Лозицу. Лазићу,
какав је оно месец.
Летећа бригада осваја село, ломи плотове, туче кундацима псе, претреса куће,
само жене налази, деца и старци су у постељама, жене неће да пале лампе, каж у да
немају гаса, мужеви и младићи су у пољу и у четницима, тврде, капетан Витез са целим
штабом наступа одмах за својим стрељачким стројем, љут и уплашен због толике
пуцњаве коју је започела нека кукавица, онако, у мрак, у плотове, у шљиве, наредио је да
се пронаће тај што је први развукао митраљезом, тај паничар, ако је само то, мојој жени
нека сељачина да шири ноге: бацачи се примичу, ручне бомбе, неко јуриша: удрите жене,
што лажу, све су партизанке, курве, виче и кашље, што то гори, шта је то што толико
смрди, људи: зрак месеца нашао позлаћен грб на врху копља заставе, сваљене на врзину,
и припалио га: Заставниче, скоте покварени, заставниче, где си. Зар си светињу бацио у
трње: командантови пратиоци задрхташе, скочише и усправише заставу допола у
месечину; месец се извукао из чокоћа и букти у орасима.
Каћа, је ли оно месец.
Црнотројкаши се смеју Љубиши Дачићу што је до изнад колена мокар од сока
погаженог грожђа: он јекну и скочи у чокот.
 Гаврило се одмиче од врзине, уноси се Бати Павловићу у лице:
Не, не. Никог ти више нећеш да убедиш. Сада постоји само једна храброст: српско
достојанство. А то је вера. Ми је немамо. Ни ти. Хтео си да побегнеш. Опет хоћеш.
Погледај месец и ућути.
Овој деморалисаној руљи, Гаврило, треба понудити нешто стварно, нешто што је
по свему људско. Оно што желе. Овде је, у овом часу, потребно само десет људи који ће
имати смелости да кажу истину: Браћо, ми смо овде битку изгубили. Не можемо и
против комуниста и против Руса. Крећемо на запад, крећемо према Италији. Комунисти
стрељају сваког ко је понео кокарду. То треба рећи. Дати људима наду. Шта ли је урадио
онај мамлаз Витез.
То су глупа заваравања чак и за те жентураче које циче уплашене месецом. Нема
више Крфа. Не може да се понови марш преко Албаније. Може само Косово да се
понови. Лазаров чин да се понови. Смрћу и поразом да се победи и спасе национална
част и достојанство. Ти немаш ту веру. А Цветић је има. Уверен сам, знам. Причај шта
год хоћеш, ал он разуме историју. Он неће да се осрамоти и побегне од судбине.
То су приче за ћаке. Будимо реални, Гаврило. Потребна ми је твоја помоћ. Ти
ноћас можеш постати јунак. Схвати, немамо времена. Пуцњава се чује и са истока.
Не, Бато. У овом часу постоје само две врсте људи. Једни верују, а други су као
ти. Кукавица бежи од судбине. Нећу. Верујем у победу лазаровске жртве. Ти немаш
снаге то да схватиш. Доста сте ме ви газили. Испатио сам вас. И ослободио се. И сад ја
могу све.
Све су то рђаво научене и још унакажене идеје твога учитеља Саве. Ниједну
људску реч ниси рекао. Не верујем ти. Крупне речи не могу да сакрију страх. Да,
Гаврило. Знам ја добро шта ти осећаш, али те уверавам да то није пут никаквом спасу.
Чујеш ли. Ако желиш да се ослободиш те море
Зар смо опкољени.
Седи. Не бој се. То команданти батаљона пуцају у дезертере. Одлично. То је прави
гест. Цветић је некада говорио, и у праву је: Страх се само јачим страхом лечи.
Пуцањ, јаук у винограду, неколико пуцњева.
Будало манастирска, дођи памети. Доста комедије с кајањима и исцелењима.
Милош Бабовић је мртав, и ту се више ништа не може учинити.
У комори, згомиланој у потоку, интендант Славко притком туче четника што је
просуо у врзину две канте масти кад се чула пуцњава из Лозице: Маст. Маст. Зар маст да
проспеш. Ако је помрачење месеца, не смеш маст, ја сам месец.
А Јевдокија, љубавница потпоручника Бањца, командира Пратеће чете штаба
корпуса, стоји у колима и држи сингер шиваћу машину, час псује потпоручника Бањца
што ју је с машином оставио међу битангама без душе, час преклиње и улагује се
коњовоцу шефа санитета да јој, ако опет припуца, помогне да скине машину с кола и
сакрије је у трњак.
Тишина тамо. Тишина, скотови сељачки:
трчи Миле Савковић и граном шиба и коње и људе, који унезверено гледају
месец, и оне храбре што беже виноградима.
Тата, зашто тај човек толико кука.
Не да јој руку, стреса је са себе: неће да чује јаукање рањеног бегунца у
винограду, он, командир чете Мишићеве армије, он кога је лично војвода Мишић
писмено похвалио и одликовао наредбом за целу армију, он, командант корпуса, мора да
стреља своје војнике као онда на обали Мораве, пре три године, оне ноћи кад се растао с
Душаном Катићем, по наређењу, по својој савести, тада је први пут командовао
Спасојевићу да пуца у оне који нису хтели да пређу Мораву са њим, и зарекао се, ал шта
да ради кад је толико издајника: виноградима се црне и гомилају четници, светлуца
оружје, неколико далеких рафала са истока, бацачи испод Јастрепца, тешка артиљерија
на западу: кришом угриза бочицу с ракијом: Пуцајте у леђа. У леђа, чим заостане, чим
мрдне из колоне. Кукавице. Зар сте ви Срби. Где је заклетва, где вам је част, деца ће да
вас се стиде. Не питај га куд је кренуо, пуцај. За ваше добро. Поклаће вас комунисти,
кукавице: кад сам ја доспео да се у Немце уздам, ја да чекам њихову победу: он,
командир чете у Мишићевој армији, која је 1914. однела највећу битку у првом светском
рату, а војвода Мишић га одликовао и честитао му пред постројеним пуком, кад су ме
издали Енглези и Американци, курве, ја, ја сам морао од Немаца оружје да узмем, пред
њима да савијем шију, морао сам, морао сам:
Шта је са Витезом. Докле ћу да га чекам.
Вежите Кореју. Те што се цере. Тишина.
Миле Савковић, витлајући граном, стиже до доктора Васића који, у кабаници,
седи на обали пута и светлуца лулом:
Зашто не умирите ова говеда око себе, чика-Васићу.
Седите и смирите се, ви сте млад човек. У оваквој паници то је најбоље.
Да, чика-Васићу, био сам млад. И кад бих то опет могао да будем, не знам да ли
бих зажелео.
Не претварајте се. Сувише је озбиљно. Видите ли како је месец чудан.
Имате ли неку добру цигарету. Најпре треба стрељати капетана Витеза као
паничара, а онда ове гураве сељаке. Кад бих поново био млад, можда бих поновио једну
глупост.
Ви сте обавештени. Реците ми на кога се то сада пуца.
Та велика пуцњава су Немци и црвени. А ова ситна пуцкарања по виноградима, то
Цветић заводи дисциплину. Шта је вас за то брига. Кад вас заробе комунисти, ви ћете
лако потврдити да сте били партизан. Да, и то је опасно. Али не бојте се, њима су лекари
увек потребни.
То ме, Миле, овог момента не интересује. Желим само да слушам зрикавце.
Бебо, кад би моја мама знала где сам сада. Јао, само ова ноћ да прође, да сване. И
мени. Па шта намерава тај кретенски штаб, куда ћемо сад. Морам га натерати да се ноћас
венчамо, хоћу поштена да умрем. Соња, сећаш ли се, Соња, кад сам ти говорила да су
официри идиоти. Кад су нам људи лепо нудили да нас аутомобилом одведу у Беч. Ја ћу
се убити. Ни ја нећу дочекати да ме комунисти силују. Госпођо Љубинка, погледајте
месец, јао, што је овакав месец. Шта мисли тај господин Цветић, да нас искасапе ноћас.
Каћа, послушај ме: хајдемо код ових мобилисаних сељака, они могу да нас сакрију. Јао,
толики су смрдови, не могу да их смислим. Али куда ћеш сад. Миле, буразеру, срце си.
Кажи нешто лепо.
Лепо. У сваком случају ви ћете ноћас бити јахане. Баш вас брига да ли јахачи носе
петокраке или кокарде.
Свиња си.
Чак ни то. Пст. Дисциплина се заводи.
Господине пуковниче, запосели смо Лозицу. То је све црвено. То је све заражено,
господине пуковниче.
Изнад дванаест година, море од колевке то све треба под нож, господине
пуковниче.
Не питам ја тебе, поручниче Вучко, шта ти мислиш о сељацима. Шта је било у
оноликој пуцњави. Где је Витез.
О томе хоћу да вам рапортирам, господине пуковниче. Сељаци нам поставили
заседу. Неки су и жене видели с пушкама. Обичне сељанке, молим вас. Сигурни смо:
партизана нема на петнаест километара у близини. Замислите, господине пуковниче,
сами сељаци су запалили школу. Поскидали прозоре, изнели скамије, ма то је до колевке
заражено црвенима, господине пуковниче. Онда су, замислите, унели стајско ђубре и
запалили. Зато је толики дим. Не може да се дише од смрада, господине пуковниче.
Не брбљај више. И ти и Витез сте паничари. Марш у обезбеђење. Спасојевићу,
Летећа и Јуришна бригада на обезбеђење.
Доктор Васић, шеф санитета, чуо у врзини зрикавца и вуче се на коленима да му
се приближи, јер га од топова и мина једва чује.
Постројте бригаде за покрет. Правац Лозица, за мном. Невена, не бој се, ту сам.
Нећу без тебе. Шта је било са Бранком. Наредио сам одмах да дође: казаће да свог сина
повлачим себи, рећи ће уплашио се Цветић, чува сина, опет протекција, какво је ово
време и морам све што не желим да урадим, и као да ја нисам ја, нисам: прилази коњу,
пратиоци смирују коња, придржавају узенгије, поцупкују да му помогну да узјаше, он
стоји, клонуо: морам да победим тог балавог студента, тог мангупа и разбојника који ће
постати генерал пре мене, пре мене генерал, Душан Катић командант дивизије, ал су га
данас Немци научили памети, а сутра ћу ја.
Чика-докторе, реците ми нешто у поверењу. Је ли истина да Саша има трипер.
Мислим да нема. Али вам је, Миле, не препоручујем.
Брбљам. Као да сада има неког значаја што неко има трипер. Можда ћу морати у
некој да се опружим, макар и у Јевдокији.
Јесте ли некада свирали на неком инструменту.
Цветић се углављује у седлу, пратиоци му поправљају узенгије: чује смех
црнотројкаша што дуњама гађају кобилу Цице наредника, која уз помоћ Младена Ракића
хоће да узјаше: с ким ћу сутра у борбу: тера коња низ колону што се постројава,
командири виком секу жагор, хтео би да види лица својих војника, да им погледа у очи:
светлуцају кокарде, кугле на затварачима, цеви „шараца": зашто га не гледају, зашто
крију лица у сенке, њега, командира Мишићеве армије, као брата и оца волели бу га
његови војници: зауставља коња: Како сте јунаци. Имате ли ракије. Јесте ли гладни. Биће
вечерас, биће свега. Знате ли ви да смо ми сада боље наоружани него моја дивизија
деветсто осамнаесте, кад смо пробили Солунски фронт. Ко, браћо, сада може да нас
заустави.
Чика-Васићу, слушај војсковођу.
Ја њега не могу да презирем, Миле.
То је страшно. То је најстрашније. Потрошили смо мржњу. Часна реч, не мрзим
комунисте. Не знам шта да мрзим. Искрено кажем. Сигуран сам.
Могуће. Људи се уморе у љубави. Мало теже, ал се уморе и у мржњи. Јеси ли
икад волео жену.
Мислио сам. Не знам. Јесам, јесам. Зашто ме питате. Чујете ли команданта.
Комунисти нам нагрдише отаџбину, опоганише земљу и домове. Ал победа је
наша, браћо. Деде песму, јунаци.
Заставниче, развиј заставу.
Чика-докторе, реците ми ако знате. А Каћа.
Шта Каћа.
Има ли Каћа трипер.
Не знам. Ал вам не препоручујем.
Морам у некој да се опружим. Макар у Јевдокији. Изгледа ми да се у овом животу
оних неколико секунди ерекције ничим по значају не могу превазићи. Замислите ту
концентрацију. Кад би, рецимо, човек на било каквом послу постигао ону концентрацију,
сви би људи били генијални.
Могуће. Али је много интересантније шта о нама мисли и осећа овај зрикавац што
се тако неодлучно јавља. Очигледно је у неком односу према нама. Не, није само
уплашен.
Барабе сте, паничари сте. Па с ким ћу ја сутра да победим, с ким, капетане,
разумеш ли капетане. Ових десет хиљада људи за нама, Невена, ућути, лудо.
Косово, царство небеско, порази. Калуђерске будалаштине. Чујеш ли га како урла.
Је ли то командант. А тај смех Професора и Кореје, је ли то људски смех. Свима су чула
унакажена. Утваре се гађају дуњама, раздражене месечином. Уместо коморе, ми треба да
вучемо кавезе за умоболне: Бату Павловића лупи дуња: Зверови. Бањац, нареди
лудацима да се смире или их повежи. Чуј, Гаврило, захтевам од тебе.
Три године ти мене засипаш гомилама речи. Доста је. Одавно сам престао да ти се
дивим и да те се плашим. Ти си одувек имао једну једину мисао. И сада. Слушај ме или
ћу одмах отићи у колону. Ти стално истичеш да се бориш за будућност. А за тебе је
будућност побећи од судбине. Плиткоумни, слепи себичњаче. Сиромашку празнореки.
Куда ћеш: устаје, хвата га за гуњ и привлачи себи у врзину; по Бати Павловићу гране
месечине и гране сенки, ухваћен је: Саслушај ме докраја. Ти никад ниси плакао. Ти
никада ниси био сам у животу, ти ништа ниси жртвовао љубави. Ти се себе никад ниси
одрекао, а хтео би да си вођа оволиких несрећника. Зашто ти желиш да њих спасаваш, у
име чега.
Свакако не у име божје промисли. И пусти ме. Полазимо. А ти мрзиш све те, како
их зовеш, несрећнике. Зато и говориш о жртвовању и Косову. Ти си очајник, и теби је
пораз једино што видиш и желиш. Ти хоћеш да се осветиш, ти желиш да сатреш свих
ових десет хиљада људи за нама. Какав твој Лазаров чин. Какво Косово. Пусти ме, немам
времена за твоје параноичне идеје.
Само још неколико речи, фарисеју. Боље од мене знаш, јер си стално уз радио, ти
тачно знаш колико је још сати нама остало. И јасно ти је да смо опкољени, и никако до
Мора не можемо стићи. Можемо да се предамо комунистима да нас они пострељају, или
да часно изгинемо. Као четници и људи. Чекај, само још неколико речи. Питам ја тебе,
тосподине Докторе, по чему ће нас да памте будућа поколења. Кажи ми шта ћемо да
оставимо потомству. Лулу и каму Драже Михајловића. Празну флашу Косте Цветића.
Шта. Кажи.
Незапамћену количину чињеница о нашој глупости. Ето то. Пусти ме. Нас двојица
смо готови.
Једино лепо и велико што може да остане од нас, то је, то је честит и јуначки
пораз. Само по томе могу да нас памте.
Гордана, преклињем те не спавај ноћас са њим. Ноћас мораш бити само моја,
разумеш ли. Измисли нешто, буди жена.
То није могућно, дечко мој шашави. Због рођендана, обећала сам му вечерас. Он
је несрећник, толико пажљив и нежан. Знаш колико те ја волим.
Онда је свршено са нама.
Ох, како ме мучиш, Младене. Зашто.
Зато што већ сутра можемо бити мртви. Ми можда имамо само још једну ноћ.
Зар ти је мало једна ноћ, шефе.
Миле, не буди бараба, остави нас.
Шефе, доста панике и не буди глуп. Једна ноћ је ужас од времена. Да ли ти, Цицо,
то разумеш. У једном сату има три хиљаде и шест стотина смрти, и то старом, ручном
техником. Брзином митраљеза неколико, десет пута више. Цицо, кажи буразеру колико
пута може овај мој шеф.
Опалићу ти шамар. Одвратан си.
Марш. Нема ниједне мушке и женске избезумљености којој је кратка ноћ. Уз
серенаде топова и бацача поготову. Саша. Саша, чекај ме.
Не, Бато. Не можеш ме увредити. Овог часа ти си ми најближи човек. Ја те можда
и волим. Јер ме присиљаваш да ти се супротставим. Дајеш ми снагу. Ти си ме сада опет
уверио да ме отац Сава никад није волео. Он је тражио само да га слушам, само да му се
покоравам. Не дам ти да одеш. Цветић још није кренуо. Хоћу нешто да ти поверим:
Милош Бабовић ме ослободио оца Саве. А ти ме ослобађаш Милоша Бабовића. Од оног
момента кад сам те из јабучара видео у соби како облачиш ново шумадијско одело и
спремаш се да побегнеш са Мисијом, кад сам ушао код тебе, ти си ми дао снагу да се
одлучим. Ослободим кајања. Сад сам четник. Прави четник. Ти си ми помогао да то
постанем. Чекај само још неколико речи. Зато што ви то више нисте. Зато што вас
презирем. И сад само ја могу оно што од вас нико не може. Од вас десет хиљада. Од сто
хиљада. Једино мене није страх од оволике пуцњаве. Ни од овог месеца: види: са
Јастрепца испаљена граната, зажарена, заустављена пред њим, не зна куда ће: стоји у
трњаку, ухваћен трњем и сенкама трња, сам: пролази реденик. Гласови. Сенке. Звецкања.
Заставниче, усправи копље. Горе заставу. Парадни корак хоћу. Песму хоћу.

Ни у срећи, ни несрећи
нико од нас није већи:

поче неколицина, па замуче. Виноградима ка Лозици трче њих петорица у

различитим оделима, гађају се дуњама, кикоћу, скачу у чокоте, прескачу их, спотичу се о
вреже диња, јуре с месецом између ораха и бресака; бреговима се разастире још густа
огарављена месечина, плитка још, између дугих сенки, смеђег чокоћа и припаљених
гомилица грожђа; земљом, бреговима, странама светлуца грожђе; њих петорицу плаше
хладне ватрице, па се смеју и беже у село по ракију: иду преко шљивара, ломе плотове,
неће да их прескачу, утркују се, ритају псе, утрчавају у кућу; Љубиша Дачић застаје пред
прагом: видео је дечака кад је из врата шмугнуо у кућу: пропипава торбу: пуна је
бомбона; али најпре мора да опере руке, Одмах мора да опере руке, шири прсте, моли:
Сестро, донеси ми врућу воду. И пераћи сапун. И пепео. Дај сирће, жива ти деца:
није много старији од мог Петра. Да ми не побегне кроз прозор, бем му сунце.
Коњовоци воде коње, њих двојица иду пешке, шапућу, Бата Павловић хвата под
руку капетана Васовића:
Срећан сам што смо једномишљеници. Можда ћемо успети да нешто урадимо.
Видиш, Васо, колико су чудне наше судбине. Да си оног сутона, сећаш ли се, да си ме
онда послушао и потрошио један рафал на њега, бегунца, ех, данас би све друкчије било.
Сигурно не бисмо ово дочекали. А ти би био командант корпуса. Свеједно, можда није
касно. Бићеш сутрадан: Човек мора да се бори до краја. И кад никакве наде нема. Било
шта да чини. Јер никад се не зна шта ће бити идућег тренутка.
Пази, да не буде после врдања. Ја ћу да блокирам штаб са мојим људима: И знам
шта треба да урадим.
Сем Спасојевића кога још треба очистити.
То је моја ствар.
Ти одмах да разговараш с командантима бригада. Да нас Катић не предухитри.
Примећујеш ли, бацачка ватра се приближава. Немци сигурно одступају.
Кад те као сестру молим. Како немаш вруће воде. Није могућно да немаш пепела.
Не могу у кућу да ти уђем са оваквим рукама: док она угреје воду, дете може и да заспи.
Ако га није страх од мене, дете ће да заспи. Ако га уплашим, шта ћу онда.
Бата Павловић сустиже Младена, он јаше поред Гордане, чешу се листовима:
Сјаши. Драги мој, у оваквој ситуацији човек се не бави љубакањем.
Молим вас, не говорите свињарије и не вређајте ме.
Хоћеш ли да живиш, хоћеш ли да се спасеш.
Хоћу само да останем честит човек и да будем доследан. Остало није у мојој
моћи. Чујете ли, примичу се.
У томе и јесте ствар што је све у нашој моћи. Ако смо још људи, ако нисмо
очајници. Потребна ти је храброст и да ме слушаш.
Ја сам се зарекао да вам више никад нећу дозволити да будете у праву. О чему је
сада реч.
Морамо вечерас до десет смакнути Цветића и преузети команду корпуса. А онда
усиљеним маршем напоље из обруча. На запад, према Италији и Аустрији. Да се спојимо
са Црногорцима и Херцеговцима. Ако сачувамо армију, Тито мора с нама да дели власт.
А кад седнемо за сто и уђемо у скупштину, онда ћемо лако с металцима и студентима.
Домаћице, па шта је с врућом водом. Пожури, ти знаш, Љубиша сам ја: ако се дете
уплаши, чуло, шта ћу онда ако се уплаши: Шалим се, сестро. Кило вруће воде плаћам ти
сто банака. Петра ми мога, сто банака: мућка чутурицу уз уво: нема ни за чашу колоњске
воде. Мора да сиђе у Паланку. Балон ће да узме, Паланку има да преврне за балон
колоњске воде. Ово мало мора да сачува кад нема вруће воде.
Ти си се Лазићу, заклео на верност краљу и отаџбини а не Кости Цветићу. Немамо
времена да се убеђујемо, то је једини излаз. Он нас води у пропаст. Ракија га целог
разорила, он је очајник и самоубица.
Бато, молим вас, оставите ме. Никакав ваш план не интересује ме. Уморан сам. Ја
сада имам једну једину жељу. Да се окупам, обучем чисту пиџаму и легнем у чист
кревет. Да миришем чист веш. Разумете ли, чист веш. Па нека ме ту и убију комунисти.
Кажем ти као сестри, не бој се мојих колега. Они су само весели. Воле да се шале.
Заклињем ти се у дете. А жедни смо.
Пратећа чета штаба Моравског корпуса улази у сенке брестова и дудова, у кратка
залајавања и режања паса: командант Цветић, јашући за њом, опкољен пратњом са
енглеским машингеверима, која за њим трчкара јарцима, повика:
 Песму хоћу. Да нас чују партизани.
Командир чете, потпоручник Бањац, одмах узвикује.
Песма је наређена. Пази корак. Лева. Одстојање: ноћас му је последња прилика да
се ослободи Јевдокије, мада му је жао, ниједна жена не уме тако да цокће под њим као
Јевдокија, али мора најпре да јој узме фунте, њима може и главу да спасе: Песма је
наређена, чујете ли: изгледа мораће да је убије, кад она држи фунте испод појаса, до
голог трбуха, кад би хтела лепо да му их да, њој нека остане сингер-машина, шта ће јој
више сад, то је капитал и хлеб у рукама, мора, изгледа, да се курталише Јевдокије, ако не
може лепим или на превару, кад је она фунте турила на пупак: Држи одстојање. У шта
бленете: овде нема пите, жали боже муку, сад главу и фунте да спасе, ако не успе да дође
до Трста, онда, браћо и другови, ја сам Србин, активан официр нисам, а морао сам, а ако
хоћете фунте имам, ако хоћете и главу, онда изволите, господо комунисти, да вас
бездушне: Како то носиш заставу. Нису то гаће, дроњо.
Заставнику пада копље на раме, тробојка мека, свилена, пала низ коњске сапи,
потамнела сенком; четници пратеће чете изгубили корак, нагнули се за својим сенкама,
косо, ка плотовима у месечини, гледају, зинули, чују бацаче и митраљезе; потпоручник
Бањац скрену поглед на плотове, потера коња за сенком своје главе, тргну дизгине.
Командант Цветић заустави коња, загледа се косо, наниже, скрши му се поглед:
„Смрт издајицама": кредом исписано по тараби и плоту; тарабе и плотови се криве,
крцкају, поломиће се, порушиће се од тих речи, месечине: јекну: Зар сам ја издајица. Ко
је већи Србин од мене. Ко више воли слободу од мене. Ко више мрзи Немце од мене.
Немце, ако сам примио оружје, ако сам: зарива руку у џеп шињела, тражи нешто, угриза
чутурицу: „Смрт издајицама".
Младен Ракић: месечина и креда имају исту боју. Како дневник да доставим
Милану. Или да га уништим. Спалим. Ни реч да не остане од мене. Као да нисам
постојао. Остаће мамин и Миланов бол и татино огорчење. И онај неуспео
аутопортрет. Зашто га је оставио. Код свих осталих презир и гадне речи. Издајица:
Господине Павловићу, сећате ли се оне језиве битке с партизанима у Топлици, кад
смо извукли главе само благодарећи немачким тенковима и бугарској артиљерији.
Сећате ли се шта сам вам рекао тога јутра, кад смо седели у потоку и умивали се.
Ничег нећу да се сећам, Младене. Остави сећање. Ово су последњи тренуци за
последњи покушај. Зар ти то не казује и овај поздрав плотова.
Зар вам нисам онда рекао, добро се сећам сваке речи: Да бисмо спасли српски
народ, да бисмо му уштедели непотребне жртве за слободу, ми смо изгубили идеолошку
чистоту и снагу да извршимо националну револуцију. И право на њу. У антитези
фашизам—комунизам, ми нисмо успели да нађемо и створимо формулу нове
демократије и будућности. Зато смо данас издајници чак и за сељачку стоку.
Тражим од тебе да будеш енергичан. Ако већ морамо да погубимо главе, не
понашајмо се као волови.
Зашто га нисам ликвидирао пре месец дана. Зашто. Сам сам и ноћас. Ниоткуда
подстрека. Само сада да се извучем. А онда ћу ићи према Трсту или према Бечу. Трст,
Трст. Имам ли ја уопште пријатеља на овоме свету. Политички пријатељи нису истински
пријатељи. Ја друкчијих пријатељстава нисам имао. Људи најпре траже да им посветиш
своје време. Нисам имао времена, нисам стигао да волим. Време је моја несрећа. Време.
Оно ме побеђивало, не људи. Не. Сада, ноћас, опет време. А само су ми три дана
потребна. За два дана ја бих узео ствар у своје руке и учинио нешто.
„Смрт издајицама": Миле Савковић, корачајући поред Каће која јаше, трже руку с
њеног колена: Браво сељаци. Овај виц вам је сјајан: поново стави руку на Каћин голи
лист, успуза се прстима до колена, округлог, топлог: ту, и још навише, једино је топло
место на земљи где се не чује пуцњава; идиот сам, шта ме се тиче трипер:
Каћа, да се нас двоје сместимо у онај сењак.
Какав је то смрад, Миле. Страшно.
Обичан. Сељаци пале балегу да уплаше голубачке мушице. Она им стоку напада:
насмеја се: Браво, Миле Савковићу, кад можеш сада да се насмејеш, велики си човек,
часна реч. Каћушице моја. Изгори ме ти. Боље ти но руска. Изабрао сам те, знаш ли.
 Шта си рекао. Дај ми марамицу. Грозно смрди.
„Смрт издајицама": Гаврило погурен под ранцем пуним листова Слобода или смрт
застаде, погледа у небо: ништа; дим гарави велики амбис месечине: треба убијати: тргну
ремник, припи пушку уз кук: Саша га хвата за руку, топло стеже, дахће му у браду:
колике су очи:
Оче Гаврило. Мој живот је у вашим рукама. Поверавам вам се. Будите ми брат.
Шта желите: хоће да истргне руку, дрхти: на шта јој миришу речи: Страх те.
Много.
Помоли се: куша ме: Хајдемо: дрхти: зар тако жена дише.

„Смрт издајицама". Коме. Нама. Хвала им кад нас и овако дочекују. Ал ћу

да се наједем ракије. Смрт. Добро вече. Још би било горе да није смрти. Кад сам
издајица, онда кољем редом. Шта то гори. Чије оружје имаш, ко те данас
наоружао. Али ја немам шта да издам. Љуља ми се стојко што сам издајица. И
јесам и јесам и јесам. А где је народ. Види шта пише. Јеси ли чуо, потонула је
кула. Неписмен сам. Чуј партизанско добровече. Неписмен сам. И кинески ћеш да
знаш до сванућа. Глув сам и полудећу од месечине. Сад у мојој кући можда
вечерају партизани. Шта ли су урадили Немци. Чујеш, ближе се. Јао, потонула је
кула. Кажу да не убијају децу. Марш, сумњив си ми. На шта смрди ово село.
„Смрт издаји". Не блени у плотове. Деца се играла. „Смр дајицама". Деца се
играла. „Смрт цама". Лепа наша деца. Их, кад сад јурнем у кућу и почнем да
кокам. Све ближе пуца, одоше и Немци у мајчину. Опкољени смо, брале. „Смрт
из". Људи, браћо, шта толико смрди. Пст. Нешто се кува по штабовима. Бата и
официри клиснуће ноћас. „рт издајицама". Само нека покушају, поклаћемо их.
Шта то гори. Па што не лају кучићи, где су кучићи, ух „Смрт издајицама". Не
пуцај, будало. Морам да убијем ту реч. И ја морам: неколицина јурну из колоне да
разваљује тарабе и плотове: „Смрт издајицама".

Не крљајте народу имовину, бога вам, виче интендант Славко, он не види по

плотовима и тарабама „Смрт издајицама", он је једна невиђена будала, само
поднаредник, кад и сада, а све иде у амбис, гине чувајући војне ствари и државну
имовину, може му се догодити, то је и заслужио, да му, не комунисти но баш његова
браћа четници, пробуше главурду, где сад наиђе и овај килави месец да се овако упали,
зашто њему од секирације да прсне жуч због две канте масти кад је већ оглувео од топова
и партизанских бацача, дан и ноћ, и све су ближи, мада то никако неће, мушко је, да
призна Јевдокији, која стално тврди да Немци одступају, а где ћемо осванути, и да се
ближи Душан Катић, да ли он има вереницу, нема, зна човек шта је женско, крвопија
држи се за сингер шиваћу машину и стоји у колима, окренута Јастрепцу и месецу, ни та
лампа сад не личи на себе, само да оне задрибанде из штаба поново не нареде покрет
даље у Планину, не дам му ни динар, каква фунта, ил ћу да кажем за ону двојицу што их
пребритви за врећу из авиона, куд ће тамо да вуче машину, а само мртва може од ње да
се одвоји, само мртва; почиње да кашље; почињу да кашљу и Славко и цела комора са
коњовоцима и пратиоцима штапске архиве: виде кафану и дућан: значи стигли су насред
села, стају: чују кркљање радио-апарата.
Та та та тааа: певуши доктор Васић, ослоњен на багрем у калдрмисаном
дворишту, опкољен зградама, пред њим је гомила официра око ниског балкона нове куће
у коју се сместио командант корпуса Цветић, балкона под вињагом пуном гроздова,
улеглом од месечине: Дао бих кућу и сву двадесетогодишњу уштеђевину да чујем
Ероику. Бетовен, пар јабука, кришка хлеба и комад сира, само је толико потребно човеку.
Али он то неће. Та та та тааа:
поред њега чучи председник преког суда судија Лукић, мисли, шапуће: Лако је
теби да изиграваш лудака и занесењака и брбљаш глупости, господине, лекар си, глава ти
је сигурна а немаш ни жену ни децу, питао бих те ја како би сада лудео, и како би се
Бетовена сетио да су ти деца у Чачку, а комунисти ће да се освете, нема пријатеља,
заборавиће га сви којима је главе спасао, зашто још чувамо архиву, глупи записници
смртних пресуда: прилази мајору Лазићу: Ја мислим да би било паметно да одмах
спалимо архиву преког суда. Не смемо дозволити да комунисти заплене тај материјал.
То ме не интересује. Хоћу да чујем вести.
Али ово је твоја компетенција, само издај наредбу.
Не шири панику, иначе
Лако је теби, господине, ти немаш децу.
Бежи у мрак, расположен сам да те стрељам.
Та та та тааа. Младене, молим вас поправите скалу.
Пуковник Цветић у соби разастире по столу карту војних секција, Бањац му
чергама застире прозоре, пратиоци са енглеским машингеверима постављају се пред
врата и под прозоре, Невена јури мачку по соби, капетан Спасојевић помаже му да
разастре мапу:
Село је комунистичко, цела чета отишла је Душану Катићу. И школу су запалили
да не бих ја у њој одсео. Знаш ли да су јуче овде ухватили три угледна домаћина и, после
мучења да би признали да су моји обавештајци, побили их. За два сата хоћу да покупите
све мушкарце изнад шеснаест година и да их приведете мени. Ти си ми лично одговоран.
Спасојевићу, имаш ли тачан извештај докле су се повукли Немци.
Још немамо.
Срамота. Командант дивизије регуларне армије да устукне пред једном бандом.
Један немачки генерал да дозволи да му се некакав преровски студент завуче у комору и
нападне му штаб.
Тата, а шта ћеш онда да радиш.
Играј се с мачком и не прислушкуј. Зашто Бранко још није стигао. Бањац, одмах
Бранка. И донеси нешто.
Господине пуковниче, мислим да морамо послати на обезбеђење још једну
бригаду.
Цветићу су руке у џеповима шињела; прсти му даве грлић празне боце; загледа се
у официра коме највише верује, кога највише воли: уплашио се, не сме да му погледа у
очи, није могућно:
Зар и ти, Спасојевићу.
Шта желите да кажете.
Свом снагом држи се за грлиће боца у џеповима, њега не може да опсује:
Ухватила те паника. А с ким ћу онда да ратујем.
А где ћу ја, тата.
Уверен сам да ће их Немци до јутра разбити. Дејствују дивизија и артиљеријски
пук.
Па зар се и ти уздаш само у Немце. Невена, вуци се у другу собу. Зашто да нас
Немци спасавају, Спасојевићу. Ја не желим да их Немци униште. Ја хоћу сутра да се
сударим са њима, да се ја сретнем с преровским генералом.
У сенци бачије шапућу Бата Павловић и капетан Васовић, лице уз лице, додирују
им се браде:
Најпре Спасојевића. Одмах Спасојевића. То је његов човек и дрзак је.
Вучко ће њега. Јеси ли спремио депешу.
Чује их неће да их чује Гаврило шћућурен уз багрем и тарабу загрлио колена
ухватио себе у наручје грчевито стегао смалаксао у себи они шапућу о убиствима а
последња је ноћ пред како сад да побегне да их не чује и да не сме на месечину видели би
му све отац Сава припаљену свећу принесе лицу ослепи га и види све у њему она је
једини човек која је са њим тако проговорила људски очи очи говорила однекуд из
мучења кад су мрак и река ишли њим по сву ноћ а на таваници одједном би блеснуло
небо и он је увек крикнуо од сласти и смрти она је сестра само мати ни мати није била
мати нагнут камен у трњаку зашто њега да убијете безумници после неколико година
последњи пут после Мироновог одласка први пут тај шапат чуо хтео јесте хтео да је
одгурне у јарак и пљуне Еву где јој борави такво дисање зашто су баш све неискрене
човек поверила му се заискала помоћ због тих топлих руку убија се лаже мрзи ако је неко
наговорио да ме понизи опет сад кад само ја могу кад само ја имам снагу да запалим
ватру славе ако је нечији шпијун да ли јој нисам обећао ако омами ако помама обузме
душу.
Младен је већ написао летак војсци и народу. Пази, Васовићу, Лазића само
разоружати.
Мени се не чека вечера. Ја бих одмах на посао.
Никако. Никако. Наредио је да сви официри буду на вечери. То је права прилика
да објаснимо шта хоћемо и да нам се корпус не распе.
А ако, Бато, већина буде на његовој страни.
Кад га покосиш и скљока се под сто, ко ће бити за њега.
Бам бам бам буум.
Идем да чујем вести, ја морам бити уз њега. Пази, кад будем рекао „Господо
официри, у овом часу отаџбина тражи од нас“ , ти пуцај. Невену треба некако извести
напоље, свакако је извући напоље. Дете је, нема смисла. Добро, то ће Младен да уради.
Ти ме знаш, Бато. Ако неко изда и не буде ишло како треба, ја ћу да креснем две
бомбе, и сви ћемо у мајчину.
Гаврило хукну, још више се згрчи и ухвати: да га чују и знају да их је он чуо шта
да чини како злочин да спречи одмах каже Цветићу одмах како ће да устане кад је
месечина и све се види до балкона и њих што су се згомилали око радија неко ме зове
како ће а калдрма се упалила она је остала у шљивару до кафане скрушено да ли јој је дао
наду није обећао ништа није обећао рећи ће издајник смрт издајницима опет издајник
опет ја опет боже докле боже јесам ли при свести ја спасавам само сам спасавао спасавам
не издајем они су издајници кукавице бегунци зашто ја опет морам како ћу кад се све
види упалио се кров и вињага горе и багремови и коњи а после шта ће бити: чује: Где је
Гаврило. Гаврило: ко беше тај глас можда она неког послала змија спрема се злочин а ја
Из лозичке школе кроз поскидане прозоре и врата куља дим и гарави месечину
горким смрадом, разастире се селом, шљиварима, путевима.
Васовић се наднео над Гаврила, сагиње се, гура му револверску цев у уста: Знаш
ли, овако ћу те, као пса, у уста. Овако: удара га чизмом у слабине: Изгазићу те као мачку
Гаврило осећа снагу, она надолази, опет: усправља се уз багрем, расте: и некаква
она радост: стаје му уз лице: не боји га се, сад опет може и сме: Шта сте то наумили,
безумници. Зашто враћаш револвер у футролу.
Писни само. Клаћу те ја. Длаку по длаку.
Али вам ја не дам да учините то што сте наумили.
Професор, Кореја и Вранчић коцкају се с три карте и пију, а Љубиша Дачић,
држећи на коленима пуну торбу бомбона, пије, није баш сигуран да је руке добро опрао,
чека да остане сам па да позове дечака који је шмугнуо у другу собу кад га је угледао, да
му да бомбоне и узме га у крило, ако не заспи, само ако не заспи, шта да ради ако заспи,
деца су кењкава и плачу, нису ни за шта кад их пробудиш из сна: Професоре, ако си
човек, и ти, Кореја, идите у кафану па тамо људски играјте карте. Је ли, сестро, је ли ти
дете рано заспи. Мој син не спава до поноћи, игра се са мном:
добро је што се уплашио, неће моћи да заспи, добро је, чекаће док не одемо, сад
он сиромах дрхти као пиленце.
Вита, командир страже Уроша Бабовића, луња гомилама четника и тражи
Гаврила, моли да му кажу где је, зове.
Па где си, Саша. Јао, изгледа ми да нисам скувала калуђера. Па шта да радимо.
Шта ти је рекао.
Митраљески рафали слили се у туп, сув тресак, прасе цичи пред ножем, гргољи
све муклије и тише.
Само је дрхтао. Часна реч, толико се уплашио, ја не разумем. То је било много
жалосно.
Па ти си фрајерка, шта је ту жалосно, куд ти је шмугнуо калуђер.
Младен Ракић и Миле Савковић чуче поред радио-апарата, лица им уз звучник
радија, окрећу скалу да зујањем, циком и кркљањем скрију своја шапутања: Знам, Миле,
да је хазард. Али са њим друкчије није могућно. Васовић каже да се Немци повлаче. То
значи, већ сутра.
 Чему та комедија. Официрски пуч, револверски пуцњи у штабу, једна лешина у
крви и ракији, ако му флашице нису празне.
То нам је једино. Бар смо нешто учинили да сперемо срамоту. Треба сами да
казнимо кривце.
Ја се, шефе, ни пред ким не осећам осрамоћен. Боли мене шта џулови дрљају по
плотовима. И мрзи ме да се још и вечерас петљам с некаквим заверама и пуцњавом. Зар
ти је мало, слушај како штекће. Па онда
Као интелектуалац, ти си позван да будеш изнад ове руље очајника. А то је
заједничка и општа ствар.
На колима штапске коморе Јевдокија украденим губером покрква сингер шиваћу
машину да је не попадне роса и кашље псујући школу и светог Саву.
Добро, Младене, шта ја могу да учиним за историју.
Не буди свиња. Имаш да разоружаш Лазића и да га држиш обореног на земљи док
ми не свршимо са осталима. Шта ти је смешно, мајку му.
Лазић се распада у шуљевима, и сада ја ту мрцину да разоружавам и ваљам по
земљи. Не зезај ме.
Рекао сам ти, Миле. Идем. Време знаш. Сад ће вести.
И кад смо нас двојица дванаестог априла иза Нишке Бање тешким митраљезима
сами тукли немачку моторизовану колону. Сећаш ли се, Спасојевићу, како смо тукли
партизане у Топлици. И кад сам био рањен, сећаш ли се. Никад нећу заборавити јуриш
мога корпуса кад смо Титову пролетерску дивизију бацили преко Дрине. Бањац, ухвати
Невени мачку. Дете, душо моја, пусти сада тату, ех. Па где је тај Бранко. Он је, пре свега,
мој војник па онда мој син. И кад сам му ја као командант наредио да дође, има да се
створи овде. Спасојевићу, на овом свету верност је и најмање и највеће што човек може.
А војници су заступници верности на овој земљи. Ми.
Зашто ви то мени, господине пуковниче.
Слушај ме, слушај ме. Официр не мора да буде јунак ако се није родио за
јунаштво. Није дужан ни да буде војвода Мишић. За то се треба родити. Постоји само
једна врлина на земљи коју официр мора да има. Добро, добро. Онда ми кажи: шта
официри говоре о мени.
Нелагодно ми је да вам говорим у лице. Ви најбоље знате и осећате колико вас сви
поштују.
Поштују. А зашто ме поштују. Зашто.
Како зашто, господине пуковниче. Ваша храброст. Ваша.
Шта, шта ваша.
Цела ваша личност импонује људима. Ваша бескомпромисност у борби против
комуниста. Ви сте легенда. Цела Србија говори о вама.
А што примамо оружје од Немаца, што смо се са њима споразумели: прилази му,
привлачи столицу, примиче му се уз лице, загледа га: Ти друкчије мислиш. Ти се не
слажеш са мном: под шаком шушти карта војне секције: од прославе је престао да говори
истину, лаже; од тада избегава разговоре.
Извините, али мислим да немате право да сумњате. Ја годинама савесно
извршавам ваша наређења. Сва ваша наређења, господине пуковниче.
Узми ракију. Наређујем ти. Није то лек, то је ракија. Пиј као човек: хвата га за
руку: Зашто мене официри поштују кад не ратујемо против окупатора, кад недељама
бежимо. Ти све знаш. Рубоња, замрачи врата. Нећу ни прст месечине да видим у соби.
Губите се напоље. Сада ти је лакше да будеш искрен. Слушај, поручниче. Ословљавам те
са „поручниче", јер ти ништим чин који си стекао под мојом командом. И на мој предлог.
И себи ништим чин који сам добио од Драже Михајловића под његовом командом. Ја сам
за тебе, ал само за тебе, мајор Коста Цветић. Одговори ми да ли ти верујеш мајору Кости
Цветићу: испушта му руку: Одговарај.
Безгранично вам верујем. И спреман сам да погинем за сваку вашу наредбу.
Гледај ми у очи, гледај ми. Што ти дрхти брада.
Збуњен сам. Не разумем чему овакав разговор сада.
 А шта ће сутра да буде. Сутра. Сутра. Ти не верујеш у нашу победу. Не верујеш.
Не лажи. Ошамарићу вас, поручниче.
Спасојевић скаче, стаје мирно, подрхтава. Коста Цветић устаје, низ шињел му се
клате руке; гледају се: он је најбољи официр у корпусу, он му је највернији, највернији
официр: жели да му стави руку на раме; кад су напали Паланку, пред јуриш на Коњичке
касарне оне ноћи спустио је руку на раме Душана Катића, била помрчина, то нико није
видео; стеже песнице, командант не сме да повуче реч, никад, никад, да ли и то памти,
опет ће слагати:
Ми нисмо завршили разговор. Јавите ми се после вечере. А ја сам већ наредио да
вечерају овде са мном сви официри мога корпуса. Наредио сам да вечера буде у десет
сати. Онда ћемо да завршимо разговор. Је ли монтирана радио-станица. У пола десет јави
се Врховној команди. А Васовић, до дванаест сати детаљан извештај о оволикој пуцњави
и партизанским позицијама.
Ја вас молим да сада ви мени одговорите на једно питање. То ми је јако важно, и ја
вас молим
Бам бам бам буум.
Хоћу да чујем вести. Разговараћемо после. Рекао сам вам.
Ја вас до сада никад и ни за шта нисам молио. Одговорите ми одмах. Одавно ви
никако не успевате да сакријете једну страшну мржњу према мени. Зашто.
Мржњу. Какву мржњу. Што се ви, капетане, понашате као госпођица.
Сигуран сам. Ви то и не кријете. Ви то свачим и стално показујете, господине
пуковниче. После смењивања Уроша Бабовића, кад сте постали командант корпуса
Разговараћемо. Рекао сам, после вечере. То су будалаштине. Шта ти пада на
памет:
излази на балкон, у месечину: како је осетио. Како нисам успео. Требало је одавно
да га склоним даље. Бацим у бригаду. Тај све зна. И памти сваку реч, подмукао је.
Четник који у пропагандном одсеку рукује гештетнером и има задатак да утишава
разговоре око радија за време емисија вести, по наређењу Милета Савковића подиже
изнад главе, да би сви видели, велики картон на коме пише „Док су вести, најстроже су
забрањени разговори, чак и Чичи“ ; четници се стишавају и шуњају сенкама куће и
вињаге ка радију, привлаче се и јарцима поред тарабе, и стражари се на прстима
примичу: у наглој тишини пред штабом корпуса примаче се пуцњава под Јастрепцом,
кашаљ четника по селу, гакање гусака, па удар секире у гакање, у пањ; пратиоци
команданта корпуса, с машингеверима, размештају се око њега.
Цветић види облак дима над школом, одмах преко пута, дим га дражи на кијање,
кашље му се, а тишина је: задрхта: платићете ми и за школу.
Браћо, где је Гаврило. Ја сам Вита. Где је.
Вито, је ли истина да је потонула кула.

Овде Радио-Лондон. Британска радио-станица даје за Југославију своју другу

вечерњу емисију на српскохрватском језику

Привезани за тарабе, ржу штапски коњи.

Најпре преглед најновијих вести

Не, не, то више нема никаквог значаја: Младен Ракић брзо, на прстима, удаљава
се, улази у георгине и хризантеме иза куће, види је: долази равнодушно, са рукама у
џеповима официрских панталона, у чизмама је, дуга коса, те ноге, ноге, тај витак ход под
месечином. Амазонка. Не жури. Не зна да им је можда последњи састанак, последњи
тренуци: Гордана, пожури: заволео сам је, да, зашто, моја прва стварна љубав, а моји
другови, моји бивши другови три године су се швалерисали са официрским женама, пун
је Београд белих удовица, они сада пишу пароле и плакате, дочекују Црвену армију и
партизане, Владан ће и комесар постати, а ја сам издајник, кољач: Па пожури, Гордана.
Мила, ми имамо само неколико тренутака, не мучи ме: шчепа је за руку и повуче у сенку,
на траву, у цвеће: Ја играм на последњу карту. За један сат биће одлучена наша судбина.
Али сад је ја одлучујем: љуби је: Први пут, најзад, сам да одлучим о својој судбини.
Нашој. Па пољуби ме.
Сви сељаци су варвари и смрдови.
Сад постојимо само ми. Усне, усне.
Пусти ме. Чујеш ли. Пусти ме. Руси
Нећу, не чујем, заборави топове, смрт, постојимо само ми, само ти, ближе, ближе
хоћу.
Побећи ћу, чујеш ли, ох.
Последње, не чујем, не тиче ме се, ти си ми једина жена, Снежану сам измислио,
не отимај се, све сам измислио, себе сам измислио, али ти постојиш, само ти, не буди
свирепа, за сат ћу бити мртав, загрли ме.
Ево ти рука, љуби њу, хоћу да чујем, ах, глува мушкарчино, простак си ти, па
чујеш ли

Црвена армија је јутрос у свитање форсирала Дунав код варошице Кладова и

ступила на тле Југославије

Не плачи, спашћу те, кажи да ме волиш, лажи ме, лажи ме.

Лажеш: Цветићев урлик трже Гаврила из сенке и он истрча на месечину.
Па што се не одазовеш, Гаврило, кад те цело вече тражим. Ја сам, Вита. Одмах
мораш код Уроша. Да примиш много важне ствари.

Јединице Народноослободилачке војске под командом Маршала Тита, после

дводневне битке с моторизованом немачком дивизијом, наневши јој тешке губитке

Лажеш, скоте: пуковник Цветић клати се над радијем и држи револвер у руци,
Миле одскочи до зида, четници и официри прснуше у сенке сем четника који држи
наредбу на картону. „Док су вести, најстроже су забрањени разговори, чак и Чичи".
Доктор Васић примаче се Гаврилу, њих двојица стоје на месечини, слушају:
Лажеш, курво енглеска: скреса у радио три револверска метка: још више се саже
над радијем, који кркља и зуји, погури се, огроман у шињелу, на балкону, под вињагом и
месецом.
Тата, тата.
Ржу штапски коњи и топћу по калдрми.
Младен Ракић судари се с четником, који баци картон с наредбом за тишину за
време радио-вести: Командант уби пропаганду.
Судија Лукић шапуће мајору Лазићу иза лећа: Нареди да се спали архива. Буди
човек, нареди.
Одмакни се, не подносим шапутање. Ја сам стварно расположеи да ти окинем три
метка у правдину главу.
Доктор Васић хвата Гаврила за рукав:
Делиријум тременс, масовна ступидност, колективна манија гоњења, оче Гаврило.
А шта хоћете да ми кажете.
Кажем да после ова три пуцња у радио, командант над овом војском и њиховим
командантима могу да будем само ја. Лекар опште праксе. Не смета. Случајеви су
банални. Специјалност овде није потребна.
Стидите се.
Ви сте сви болесници и ја вас страшно жалим. Погледајте команданта:
Цветић с револвером у руци седи на степеницама и зури у радио који зуји и
кркља, Невена се држи за очев шињел и блене у месец, командантови пратиоци у ставу
мирно, са енглеским машингеверима, мотре на сенке.
На шта вас ово подсећа, оче Гаврило.
А зар се ви не кајете.
Зашто.
 Јер сте издајник. Да, ви. Зашто вас нисмо казнили као Милоша Бабовића. Ви сте
се покорили, докторе. И издали.
А ја вама саветујем да се ничега не сећате. То важи за све. Све да заборавите. То
вам је једини лек.
А ја вама саветујем да сутра узмете пушку и пођете са нама у битку. Да бар
умрете као човек. Као Милош Бабовић.
То од вас никад нисам очекивао. Браво. Дивно, оче Гаврило.
Чему се дивиш: уноси му се у лице. Бата Павловић брзо прилази Цветићу.
Штапски коњи нервозно топћу по калдрми, дере се ухваћен петао, секира меко
лупи у пањ, закука жена.
Шта се догодило, Коста.
Јеси ли сад убеђен да сам у праву што сам оној енглеској битанги, мајору Џорџу,
опалио шамар. Он мени да наређује да бацам у ваздух српске мостове и рушим српске
пруге. За кога, за чији интерес, а.
Вита на прстима, као преко леда, прилази Гаврилу: Морамо одмах да кренемо.
Чујеш ли. До зоре не знам шта ће бити.
Како ти није рекао зашто ме зове.
Кад Урош Бабовић нареди, и ти још смеш да питаш.
Њима су комунисти, Бато, ослободилачка војска. За њих је Тито маршал. Курве,
покварењаци енглески.
Тата, зашто сада кољу петлове.
Одмах на спавање. Је ли стигао Бранко. Нека пуца: извуче флашицу из џепа, испи
је до дна:
Ти си крив што сам пустио да ми одлети Сарторис. Требало је да их свежем и
водим по селима као мечке. Да запамте људи како изгледају издајници и упропаститељи
наши. А вечерас бих их стрељао. Ено, онде, уз онај зид, ја бих њих поређао.
Не треба губити наду, Коста. Ја верујем у тебе и твоје командантске способности.
Извући ћемо се. Зашто си у тако касно време заказао вечеру.
Ух, да знаш какву сам шамарчину опалио мајору Џорџу. И сад осећам брид у
прстима.
Напротив, докторе. Били сте дужни да се супротставите. Да не пристанете.
Па шта бих постигао. Да не доживим ову ноћ. Једино ви, оче Гаврило, мислите да
је супротстављање храброст. Чекајте. Можда вас нико није боље разумео од мене. Ви ни
у једном поступку нисте имали своју вољу. Иза вас је увек стајало нечије приморавање.
А да ли бисте ви сада отишли Урошу Бабовићу:
доктор Васовић брзо одлази у сенку багрема:
Гаврило осећа: гледа га; из свих сенки гледају га; стоји сам на жеравици месечине:
опет ће ме назвати издајником. Шта сада спасавам. Кога браним. Да им одавде све
изговори: сенка му се клати и гаси белутке.

Вито, је ли потонула кула.

Ћути. Време је да пођемо, Гаврило.

У тој незапамћеној грмљавини, Урош Бабовић није могао више да ћути и повикао
је: Стража, Стража! Опет је позвао стражу, без срџбе, не чују га или су пијани па заспали.
Стајао је, држао се за сто и видео да је сам у колиби. Како је могао да заборави Гаврила.
Изишао је из колибе; пред месецом се тргао, застао, онда пожурио низ виноград и
спотакао се о брежуљак између чокоћа: много сам остарео и онемоћао, шапутао је. Небо
је било запаљено, све се видело, па је гурнуо главу у чокот, у лишће, у грожђе; клечао је;
брада му се уплела у ластаре и старе заперке: шта да радим ако не дође Гаврило. Извукао
је главу из чокота, усправио се, слушао, гледао кроз виноград, пошао, али га пресрео зид,
побегао је у сенку трешње. Чокоће у стрељачком строју, у колонама, у четама јуришало
је на зид, на њега, припијао се уз стабло трешње, бацали су бомбе, тукле су хаубице, зид
је непрелазан, неразрушив, сва ће војска улудо изгинути. Зид је ишао месечином,
опкољавао, наваљивао на гиџе и трешње, тукли су тешка артиљерија и далекометни
мерзери, у обручу је, окован, узидан, како ће напоље. Ако не дође Гаврило. Пошао је
поред зида, журио сенком трешања, чокоће са свих страна јуришало, како да изиђе, како
без Гаврила, како је заборавио. Није могао да пронађе капију, покушавао је да се успне
уза зид, није успео, толико је остарео. Опет је наставио да хода поред зида, мора да
сачека Гаврила. Ако не дође Гаврило. Потамнело је чокоће, трешње, ораси. Зид није, он
се беласао и јурио према забрану одакле је на Бадње вече опалила пушка, то зна само
Гаврило. Стража, шапутао је и журио колиби. Стража, опет је хтео да викне, затворио с
треском врата за собом, спустио резу. Стоји непомичан, тутњи у темељу, зидовима,
крову, јече даске. Зауставио је дисање. Зидови га стежу. Ако не дође Гаврило. Морао је
нечујно да ишчупа нож из каније и стегао га за држак, дисао је гласније. Ако дође
Гаврило, онда може и њих да дочека. Не казни ли Гаврила, куд ће онда. Испустио је нож.
Дим из школе гарави месечину, њише се између звезда и шљива; међу њима и по
путевима кашаљ; сенке и четници месечином и авлијама; шапат букти међу плотовима:
Руси прешли Дунав, Стаљин одликовао Тита, Душан Катић разбио немачку дивизију.
Командант уби пропаганду: пужу се уз јабуке и дудове и хватају кокошке, гране се ломе
с њима и кокошкама, стресају их, обарају моткама, хватају док падају, одмах откидају
главе, гуске и патке гоне око амбара, газе их; налећу на торове са исуканим камама у
тутањ оваца, згомиланих у ћошкове торова, и боду их, обарају и рањене кољу: Тито иде
на Београд, Душан Катић слистио Немце: Каћуше пале земљу: наваљују на сељанке, туку
их кундацима, ништа, опет немам, немам, ни хлеба, ни трунке, меси, немам брашна,
немам од кога да узајмим, имаш да створиш три хлеба за сат, погледај: зашкрипи канија,
низ каму клизне се месец, траже сланину по оџацима, жене посакривале лестве па не
могу на таван, доносе столове, на столове столице, придржавају се, најпре пушку забију у
мрак тавана: ако ти је неко на тавану, све ћемо вас поклати, и у колевци, претурају наћве
и постеље, за сланину, кило сланине однеће те до мора, сланину или живот: цев пушке у
женину сису: убиј, немам, а где ти је човек, где ти је брат, ко је писао кредом по
плотовима, чекаш комунисте, на. Деца зациче испод кревета, немој да пуцаш, треба нам
после вечере, стара је, само нек је женско: Цветић коке-коке у пропаганду, ако,
комунисти ушли у Ваљево и стрељали две и по хиљаде људи и жена, и чисте све ,без
обзира, све што се крсти и што је српско, нема живота, брале, да се снабдемо чарапама и
чергама, зима ће, ко зна, Руси прешли Дунав, Душан Катић сутра ће на нас: обијају
ормане, ковчеге, рију по креветима и пуне торбе чарапама и пешкирима, облаче нова
одела, партизанско је, и што да погинем у старом, нећу ни ја да ме мртвог једу вашке, дај
кошуљу: чарапе и своју спрему не могу жене да прежале и налећу на четнике, јече и рву
се са њима, чупају им браде и дуге косе: Зар мене што гинем за краља и отаџбину и
браним те од комуниста, сутра гинем, а ти за чарапе, о, сисо, о, млеко: ко за било шта
буде дао отпор, убиј на лицу места, све је комунистичко, школу запалили, пуцали на
Летећу бригаду, смрт издајницима: али ако жене сад, како сад, а после шта ћемо,
последња је ноћ, морам у бутине, морам последњи пут: онда удри бабе, редом скотове,
браћо за кога ми гинемо и крв ћемо да проспемо, бем те народе и слободо: утрчавају у
бачваре и подруме, у ракију и вино, жедни и горки; овима завиде четници трећег
батаљона Прве бригаде који хватају мушкарце, везују и гоне у штаб корпуса и гневно их
туку што беже, што их је мало, па ће командант опет да их тера да копају сена и пењу се
по таванима: а пуцњава се примиче и иде Моравом, заобилази: још колико је остало, баш
ме брига.
Професор одгурну и пљуну три карте: Имате ли још. Или вам је доста.
Кореја уздрхтало шапну: Предајем ти оно од недеље (сат). Где ћемо сад кад нема
ништа.
Вранчић прети: Дај сто банака за адвоката (табакера). Мешај, побратиме.
Професор уздахну уморно: Добро, децо. Жао ми је да останете сами.
Љубиша Дачић седи на троношцу уз довратак, ослоњен на зид: Доста, буразери.
Шта ће вам карте кад је напољу галама: заспаће сигурно. Увидело да му нећемо ништа.
Да галамим, да певам. Трезан сам: Сестро, дај љуту ракију: пије из костаре загрцну се:
ако се уплаши што сам пијан. Шта да певам, шта да певам. Како сам заборавио, бем му
сунце: Кореја, кажи ми неку песму. Молим те, буразеру, кажи коју било песму.
 Не знам. Заборавио сам, среће ми.
Гаврило гура сенку измећу Бате Павловића и Косте Цветића, сад је без главе,
згазио је њен патрљак, стоји: смешка се Бати, чује га: Признај, Коста, да се ниси надао да
ће Гаврило (зашто га нисам одмах, издајника). Какав дух. Отац Сава. Светосавски. Кад
би још десет официра имало његову снагу одрицања и оданости. Његову верност (сад га
убити, сад). Ех, кад би још имао снагу да нешто ризикује. Само сутра да победимо. Онда
се више Не бојте. Ја вам тврдим: Гаврило се искрено, радосно осмехну; види: Бата
Павловић, откопчава футролу, хвата се за револвер: смех му расте; Бата Павловић му
спушта шаку на раме, стеже га свом снагом: Само кад би се ослободио сплетака,
калуђерских навика сумњичења (да убијем, убијем сад). Ухватила те манија неповерења
у људе, одувек, сећаш ли се, Коста, отац Сава више пута скренуо нам пажњу на ту
његову опасну ману (одмах спас). Зашто ти, Гаврило, у сваком човеку видиш Јуду.
Дрхтиш. Истину сам рекао, зато, разумеш ли ме, зато дрхтиш, знаш да могу сада све,
знаш: Гаврило окрену лице у сенку да се скрије (зар и за њега Јуда, опет Јуда).
Цветић врти штап међу белуцима: У рату, војник види само опасност: Али
командант мора да неће онако како јесте. Мора натерати војнике да верују како
командант све зна и све може. И да они виде да њега никад није страх.
Гаврило збаци са себе Батину згрчену руку, загледа га: Видиш ли да он има снагу
да остане поштен. Једино он. А ви сте јадни, покварени, хоћете да се извучете. Хоћеш ли
да ти кажем шта те мучи сада.
Професор ђипи са столице: Ево вам све. Шалио сам се, децо. Ево вам и моје паре.
Газдарице, ево ти сат за успомену. Хоћеш ли још нешто. На и табакеру. Себи остављам
само своју каму. Децо, што је добро кад немаш ништа. Је ли ово свануло.
Кореја спустио чело на карте: Где ли је Лазар Обичан.
Вранчић гледа себе у огледалцету и чешља косу палу по раменима: Нисам знао да
сам оволико леп.
Љубиша Дачић зури у врата собе у коју је шмугнуло дете, једва чека да они оду,
сутра мора у Прерово да види Петра.
Бата Павловић нестаде у сенци иза куће; Цветић хитро устаде са степеница. Шта
му је. Куд бежи. Шта се догађа око мене: хвата Гаврила за браду.
Ништа, ништа. Избезумљен. Полудеће од страха.
Зар и он сада. Спасојевићу.
Бата Павловић вуче се сенкама, не зна куда ће, свуд су страже, митраљези, мора
да бежи, убиће га, где је Васовић, и деца ће да га се одрекну, ко ми је пријатељ на овој
земљи, ко, право Русима, да сам пре, пре три месеца: рони кроз шимшир и георгине: да
сам, да сам, ко ће сазнати да сам се убио, стаде укопап: између шимшира, Младен и
Гордана на гомили: пљуну на њих:
Младен скочи, допола је у месечини: Бата га одгурну гадљиво: Ноћас би свака
животиња имала више достојанства. А зашто се онда ја борим за ову стоку. Зашто.
Издани смо, знаш ли.
Ко је издао. Да бежимо.
Куда. Чујеш ли бомбе. Куда да бежимо. И с тобом да бежим, марш. Колико сам
идиотски веровао у тебе.
Љубиша Дачић затвори врата за Професором, Вранчићем и Корејом, који
искочише у месечину, у плотове.
Младен Ракић хвата Бату Павловића за гуњ и вуче га у шимшире, у сенку: Чекајте
да се договоримо. Ја ћу с вама.
А ја, куд ћу ја сада.
Гордана, молим те. Ја сам спреман.
Пусти ме, касно је. Касно, Младене.
Наредите ми нешто. Да га одмах убијем, да га заспем бомбама. Наредите, учинићу
одмах, часна реч. Кажите, ја сам вам свој живот ставио у руке: Бата Павловић се отима,
рони кроз шимшире, упада у месечину.
А ја, а ја:
 одшрафљује бомбу, види: Спасојевић са четником трчи према Бати Павловићу,
који стоји мирно на месечини:
Да бацим бомбу, Гордана, је л’ ако, Гордана: хвата је за косу, чује:
Изволите. На располагању сам вам господо.
Шга вам је, господине Павловићу.
Пуцајте, Снасојевићу. Ја сам учинио све да спасем земљу. Савест ми је мирна.
Зашрафи бомбу, Младене, зашрафи. Ја нећу да ме ти искасапиш, нећу ти. Ах,
јадна моја мама.
Не бој се, шта говориш, Гордана.
Везујте ме, Спасојевићу. Неко ће ипак написати историју.
Шта ви то говорите, господине Бато. Приберите се, молим вас.
Извршите задатак, Спасојевићу. И ја сам свој извршио.
Ама шта вам је, човече, пођите са мном. Командант вас чека. Зове вас на разговор.
Младен испусти бомбу, клону у траву поред Гордане. Али се она одмаче:
Поверила сам ти живот, а ти си обична кукавица.
Четници трећег батаљона Прве бригаде спроводе Шљиваром поред школе два
сељака и жену, кашљу од горког дима из школе, псују и мувају их кундацима, пресрећу
Јевдокију с тигањем пуним прженог меса, виде: пуши се на месечини, а гладни су, и туку
похватане, а Јевдокија застаде с тигањем, неиздрживо мирише месо: И то су вам ти
комунисти што запалише школу. А ви, да бог сачува, толика ука и бука и само то
ухватисте. Наздравље вам панаија; четници јурнуше на њу, претећи и псујући, она скочи
из кола, спусти тигањ на сингер-машину, дрпи тојагу којом и потпоручник Бањац заводи
ред и дисциплину, замахну, нудећи им своје месо.
Ти си тако слаб, дечко. А ја сам веровала да си јак и смео човек, да ћеш ме спасти,
Младене. Снагу сам заволела у теби, јер Браца, Браца је нешто друго. Како си ме
обмануо, дечко: иде му прстима кроз косу, гребе: Како овако слабог да волим. Ти
тражиш од једне жене да те спасе, а обећао си, шта си све напричао. Доста, смири се.
Осећам жељу да те газим. Разумеш ли, дечко, да те изгазим. Ох, кад би моја јадна мама.
Чујеш ли тај митраљез. То је много близу. Дакле, Младене:
грубо му гурну главу с крила.
Кад се то догодило, био сам у четвртом разреду гимназије. Почео сам да мислим о
себи. Много сам читао. Појавиле су се амбиције. Хтео сам да сам формирам своју
личност.
О чему говориш, дечко.
А онда, био је ваљда најленши пролећни дан. Никад више. Кад помислим на
пролеће, тај дан, тај залазак сунца над Адом Циганлијом, а из баште је мирисало.
Јоргован, зумбул, оно украсно дрво са жутим цвећем. А ја сам ошамућен стајао на
прозору. Нешто ме вукло да скочим, да се пободем главом у бетон. Нека омама скока,
падања.
Мислиш ли ти да сам ја гуска, Младене. Кога то играш сада. Еј, постојим и ја.
Тад се на симсу појавила огромна гусеница. Право ка мојој руци. Пуна длака, сва
у очима, шареним очима, какво чудовиште. Хоћу ли померити руку. То је тада било
питање живота или смрти.
Булазни само. Здраво.
Гордана, не иди. Ућутаћу, ћутаћу, ја сам хтео да ти се исповедим, објасним, ја сам
изгубљен ако одеш.
Професор се сјури низ шљивар кашљући, скрши повију и бану на пут пред комору
штаба корпуса: Где је штаб; четници по јарковима и сенкама шљива ћуте: видевши га
неколико жена застаде, не знају куда ће, зверају према колима коморе, шапатом дозивају
Јевдокију; Професор, играјући се сребрним ланчићем каме, каже уморно: Браћо моја,
морам да прекршим закон: погури се као да ће да јурне, затопта у месту: жене побегоше
под кола, он се кратко засмеја, Јевдокија се на колима усправи поред сингер-машине и
подиже тојагу: Губи се у своје друштво.
Какво друштво. Ја сам сам. Ја сам бригада. Ја сам корпус. Где је штаб: неко му
преко плота довикну, он уморно, споро, пође ка штабу, а Јевдокија се саже и преко
канате исприча госпођама и госпођицама да је тај Професор свакоме кога је заклао
ишчупао длаку из косе и завезао је око дршке каме, то је сада перчин, тврди, и куне се да
су све те длаке поседеле на његовој ками.
Гордана, дајем ти реч, учинићу све што зажелиш. Ја још само због тебе живим.
Мрзим и дрво и ово цвеће и земљу на којој стојим.
Пуковник Цветић и Бата Павловић стоје под вињагом, шарени сенкама и
месечином: Бата Павловић помиче лице, тражи сенку (достојанство вам не дам),
пуковник Цветић помера главу из сенке (сумњив је, тресе се нешто): Гавро, дај ракију
(зар њега да се бојим). Зашто мрзиш Гаврила.
То више нема значаја (можда му није рекао). Манастирски подлац, интригант (ако
му није рекао). Толико ме нервирао.
Узми ракију. Она најбоље смирује живце. Сви сте изгубили присебност духа.
Морам да уведем преке судове и по батаљонима.
Зашто је толика галама по селу. А где су Руси прешли Дунав (можда није рекао,
тактика, да ме понизи и сруши мој ауторитет, тактика или немоћ, предухитрим Гаврила и
жртвујем Васовића, а онда, онда, ко је све чуо, мој ауторитет, шта ми је било). Откуд
пуцњава и на Планини, кад су стигли тамо. Васовићева обавештења, он је неспособан.
Ја и желим, Бато, да они изврше концентрацију својих снага. Па да им дам велику,
фронталну, уништавајућу битку. Још ноћас морам да очистим војску од панике и
малодушности. (Окрену му лицс, загледа, тебе првог треба стрељати пред корпусом.) Па
деветсто петнаесте српска војска била је истерана ван граница, две државе и Море смо
прешли да бисмо успоставили фронт. И победилп смо. А сада. Овај страх морам већим
страхом да истерам. Ово, ту галаму, то, видиш да помаже ракија: не гледа га (сутра ћеш
са мном да јуришаш, са мном кроз пљусак куршума).
Али ово је друга ситуација, Коста. Зашто ме не послушаш. Кренимо одмах на
запад (то мора да буде полигички догађај, цела земља да сазна, мој ауторитет, Загорка ће
се отровати, не, тријумфоваће, Београд ће бити запањен, влада у Лондону, сви мисле:
свршено је с Батом Павловићем).
Знаш ли ко је победио у колубарској бици, то је најславнија битка наше историје.
Невена, иди спавај. Заједно ћемо. Кад те тата моли. Страх, мој Бато. Велики страх.
Генерал страх. Све је било отишло у бестрагију, војска се расула, безглаво се бежало.
Нико на човека није личио. То је био крај српске војске.
Чуј, Коста, сад ће нам се јавити Врховна команда. Девет је. Да питамо Дражу
Михајловића куда они крећу. Главом ти гарантујем: хвата га за колено, шапуће: Ако се
нас двојица не сложимо
Кад генерал Мишић ишчупа револвер и стаде пред руљу војника без пушака:
Куда. Назад. Тамо ти је кућа. Опали. Сручи једног. Заплакао сам. Они стоје и не личе на
људе. А генерал Мишић нареди нама официрима да пуцамо у бегунце.
Коста, да се договоримо. Нама је тачно поноћ. И ничија искуства не могу да нам
помогну (мој ауторитет). Порази, капитулације, све је то без икаквог значаја за коначан
расплет ситуације ако ми знамо шта хоћемо. Сад треба одмах, овог часа, нешто велико и
мудро учинити (а вечера, где ли јс Васовић). Нешто што ће у сваком да роди наду.
Не, не, господо. Немате куд. Ни ти. Заводим гвоздену дисциплину. Једног ћу
официра за пример да стрељам пред корпусом, нека види овај покварени народ,
Постројте зликовце.
Чегтници дотерују повезане сељаке.
Тата, шта ће они.
Гаврила пресрете плот, ухвати се за повије: не могу, не могу. Трећи пут Јуда.
Господе, шта да урадим. Смилуј се, двадесет година молитава. Трећи пут не могу више.
Не могу. Вечера. А ја, вечера. Сад њега издајем, јединог јунака, он ми верује. Опет ја,
рањеници ја, Милош Бабовић ја, докле, а сутра, зашто увек ја. Где си, Саво, неоче, сада
где си, моја веро. Не могу. Нећете, не дам: враћа се шљиваром, жури штабу: а она
вечерас, зашто и она: хвата се за шљиву: шта сам јој рекао: последњи сам бедник на
земљи, оче Саво. А Урош Бабовић од мене тражи спас. Верује само мени. Опростио ми.
Зато што ми опростио зове ме. Ако не одем, ако њега не спасем, треба да спасем
Цветића, спасем и њу, буди ми брат. Шта сам учинио. Гаврило, шта да чиниш.
Величанствено. Виц за саме богове. Унапређење мртваца. Одликовање лешева.
Генијално. Браво, Дражо. Дај мени да однесем. Бобане, дај ми депешу мајке ти. Хоћу да
видим пуковника у тренутку кад постаје генерал. Сјајно.
Миле, не зезај. Како смем да дам депешу Врховне команде. То је војна тајна.
Ма више не постоје војне тајне. Преклињем те, клечим. Затражи шта хоћеш, ал дај
мени да однесем Цветићу депешу. Какав генијалан виц. Каква ће то представа бити,
Бобане. Ко се надао да је Дража Михајловић оволико духовит тип. Бобане, имај духа,
фрајеру, мртваци су унапређени. Хоћеш лову. Плаћам у злату: извлачи из џепа платнену
кесицу с дукатима, треска је. Није ратни плен. То је мамин мираз, послала ми да
подмитим Душана Катића: звецка дукатима пред Бобановим запрепашћеним лицем:
Фрајеру, за дукат чуваће те џулов у каци месец дана, а дотле ће, дотле ће Тито да објави
амнестију за инжењере. Дај ми депешу.
Пред четницима, с пушкама на готовс, грче се похватани сељаци, повезани у
тамну лесу на месечини, а пуковник Цветић лупка штапом степеник, и огроман тихо,
шапатом:
Реците ви мени за кога се ја борим. И оволика војска што ће сутра против
комуниста да пролива крв. Молим вас као браћу, Срби сте, кажите ми људски, поштено,
шта се то преврнуло у вама. Куд се сјури народ.
Пратиоци с машингеверима, са стране и за његовим леђима, загледају се,
уплашени командантовим шапатом и молбом; Бата Павловић накашљава се да га
опомене, штапски коњи топћу и лупају главама о тарабу, из села врекну хармоника,
кашаљ сокацима, дим из школе гарави месечину и разастире се над оџацима и
брестовима. Гаврило изиђе из шљивара, застаде на разгорелој калдрми.
Кажите ми људски, слободно, зашто сам ја издајник. Зашто сам издајник. Шта сам
ја то издао. Шта, људи:
гласније од речи лупка Цветићев штап о степеник, он гледа преда се: шапуће:
У прошлом рату мени је лично војвода Мишић пред постројеним пуком предао
Карађорђеву звезду, ко је од вас прешао Албанију. Како могу бољшевици да буду Срби, а
ја издајник, а ни четрдесет прве, знате, нисам хтео, кад су сви, ја се нисам предао
Немцима. Добро, како ћете ви да живите под комунистима. Ви, сељаци, како ћете после.
А мени кажете „смрт издајицама". Зашто, побогу. Људи, земља ће нам иструлети у крви.
А тек срамота. Немци су нам разбили државу и узели слободу. Комунисти ће нам све
отети. Све што имамо. Што смо некад имали. Све што помислимо. Немојте да се кријете.
Толика срамота. Добро, онда зашто „смрт издајицама". Пустићу вас одмах кући, само ми
кажите.
Бата Павловић прилази му и хвата га за руку, шапат у сенкама тараба и багрема,
лесе свезаних сељака грче се на распаљеној калдрми у месечини, црне се.
А знате ли ви да сам ја ишамарао енглеског пуковника Џорџа. Знате ли.
Подигните главе да вам видим очи. Да видим како ме гледате, личите ли на људе.
Коста, остави их, хајдемо у собу да разговарамо.
Чекај мало, Бато. Знате ли ви ко је Коста Цветић. Кажите. Реците. Ништа вам
нећу. Чујете ли, Заклињем вам се официрском чашћу, пустићу вас на слободу.
Тата, зашто шапућеш.
И нећете да проговорите. Добро. Знам. Водите их у поток и стрељајте их.
Извините, господипе пуковниче. Нисам вас чуо.
Стрељајте их, рекао сам. Поступи по пропису.
Лукић нека напише пресуду. Доктор Васић да констатује смрт, па ми, Рашковићу,
рапортирај:
извуче из џепа флашицу с ракијом, понесе је устима, али је брзо врати у џеп. И, не
погледавши сељаке, уће у собу, за њим утрча Невена.
У двориште улази Професор и виче: Дај их мени, као бога те молим. Учини ми
последњи пут: леса сељака схвати, тек сада схвати, занесе се, удари у пушке, заљуља,
згомила, смањи, упласти на калдрми под месецом, између уперених пушака и самог
Професора у униформи америчког авијатичара, Бата Павловић стоји на балкону, види
Гаврила: спречити га да уђе код Цветића, по сваку цену; шапну ордонансу: Гаврила не
смеш пустити у кућу. Разумеш ли, ни по коју цену. Пуцај ако покуша на силу. Ја
наређујем. Сутра ће ти бити јасно. Не играј се. Пошаљи неког да нађе Васовића.
Господине Павловићу, Лазић тражи да пишем пресуде, молим вас, шта то значи
сада, какав записник. Ја их нисам осудио. И реците да се уништи та архива, ви једини
овде мислите.
О томе, Лукићу, разговарајте са командантом.
Неко од осућених узвикну његово име, претеће и осветно, он брзо уђе у
Цветићеву собу.
Докторе, пођите са нама да констатујете смрт.
Ја сам лекар опште праксе, господине начелниче. А ово није случај ни за судску
медицину.
Зар је један од тих зликоваца одглумио смрт, па после. Слушајте, Лукићу, и ви,
Васовићу. Да вршите своју дужност. Ја сам расположен за све. Разумете ли, пуца ми се.
Онда да ме слушаш, дечко. Ја имам идеју.
Хоћу, Гордана. Само ме не остављај ноћас.
Знам тачно да Душан Катић не убија оне који му се предају са нечим значајним.
Треба се откупити. Доказати.
Како то мислиш, мила.
Једноставно. Мушкарац си, брате. Шта је с твојом интелигенцијом, Младене.
Невероватно.
Не разумем те. Реци на шта мислиш. Дајем ти реч. Тебе да спасем, све ћу учинити.
Да дигнеш корпусну архиву и радио-станицу. И одмах да кренемо у Катићев
штаб. Знам сигурно да ћемо се извући. Заједно идемо. Не буди глуп. Руси су прешли
Дунав. Тито је до недеље у Београду.
Господине команданте, ја сам ваш најсрећнији војник.
Не брбљај, Миле. Шта хоћеш.
То је као права божја промисао, то је истинско провиђење, кад у овом часу
Марш напоље.
Господине генерале, ја сам најсрећнији војник Моравског корпуса, ја сам други,
одмах после Бобана, други сам сазнао да нас отаџбина није заборавила. Нас, њену одану
децу, њене спасиоце и хероје. Врховна команда је извршила налог отаџбине. Награђени
смо.
Шта је теби, Миле, јеси ли при свести. Јеси ли пијан. И ти си за лудачку кошуљу.
Господине потпуковниче Павловићу, и ви сте добили признање за ваше ратничке
способности. Али ни ми остали нисмо заборављени. Сви смо одликовани за осведочену
храброст. Сад је наша света дужност да будемо достојни овог признања.
Бањац, избаци мангупа напоље. Вежи га и удари му двадесет пет батина.
О, господине генерале, дајем вам четничку реч, ја ћу бити срећан и са таквом
наградом само, молим вас, најпре прочитајте депешу Врховне команде. Да је не бих у
слатким мукама изгужвао. Изволите.
Вежи га.
Јеси ли при себи, будало, лудаче, чему се смејеш. Чекај, Коста.
И ја сам унапређен, господине потпуковниче Павловићу. У чин поручника. А
ступио сам у четнике као редов. Узбуђен сам. Опростите ми. Изволите депешу.
Врати се ти, чика-докторе, и ништа не брини. Што Професор уради, то је урађено.
Знате ли ви, господине Лукићу, да интелигентан коњ има боље памћење од
просечног човека. Немојте да сумњате. То је наука доказала.
Докторе, молим вас, Васићу, извините, али ако сте човек, кажите ми на шта све
ово личи.
Па ово је дебакл. Незапамћен дебакл. Априлска капитулација, па то је била песма.
А ја морам да пишем записнике, незапамћено.
 Ви афективно реагујете. Пораз увек постаје песма. Сваки пораз. Реч је о
психолошким последицама. То добро разуме наш духовник Гаврило. Његова идеја о
понављању Косова јесте поетска идеја.
А зашто ви не присуствујете стрељању, молим вас.
Замењује ме Професор. Он је одувек необично пажљив према мени. Јер ми се
једне ноћи исповедио, а ја сам му дао енглески препарат за спавање. Али о другој ствари
желим да разговарамо.
Онда ме оставите да напишем записник, чули сте шта је Лазић рекао. Па тај
господин је без трунке човечности, тај нема деце и може да чува архиву. Записник, па то
је злостављање, то је апсурд.
Нисам сигуран. Пишите записник. До сада човек ништа сувишно није учинио.
Ипак. И глупост и злочин. Уверен сам. А ви, оче Гаврило. Седите. Овакву месечину ја не
памтим. Хоћете ли цигарету. Узмите, пробајте. Сад вам је неопходно да пропушите.
Отрови изванредно користе за концентрацију воље. Имам тему која мора да је вама
блиска по струци. С обзиром да нисте никад пушили, немојте тако нагло да увлачите
дим. Треба полако, постепено. Док се навикнете.
На отров. Хвала, докторе. Да, то је тај дуван. То што људи толико воле.
Прва цигарета била ми је исто тако велико узбуђење као и прва жена.
И то је тај дим. Тај дим због кога људи и краду и лажу. И понижавају се.
Јер је отров.
Отров је у нашој души. То је оно. Кажите ми, докторе, шта да учинимо. Шта још
смемо и можемо да учинимо, докторе.
То је сада пре свега физиолошки проблем. Ствар нервног система, мислим. Тај
косовски комплекс, о коме сте ми говорили, може да отрује. Али само људе са изразитом
духовном структуром.
Жртвовање је суштина нашег постојања. Жртвовање ослобођено личног интереса.
Али ви хоћете слободу, све вас је страх. Нема слободе. И овај дим.
Сад баците цигарету. Прву не смете више. Погледајте, молим вас, овај багрем.
Какво чудо. Просто и несхватљиво чудо.
То мора одмах да се реши. Шта још смемо. Шта ја да учиним. Вечера ће почети.
Ено их, секу печење, носе. Дајте ми још једну цигарету. Ако, дајте ми.
На овом багрему хиљаде, можда милиони листића, а ни два дису иста. Сви
багремови света, а опет ни два листа нису иста. Све планине, све шуме света, а апсолутно
је сигурно да не постоје два иста листа. Остало је просто и схватљиво. Чак и што је
месечина оваква. Штета је што од ове галаме не чујемо зрикавце. Шта мислите, хоће ли
се памтити ова јесен.
Зар мислите да вас не видим. Како смете. Ништа вам не помаже. И то што
говорите је дим. Овај дим и ваш дим, не помаже. Не можеш да се отрујеш. И зашто сада.
Будите бар неколико часака просто и искрено. Брат. Човек. Нешто. Кажите шта још
смемо да учинимо. За спас или, не знам. Да нисмо издајници. Или само да заспимо. А кад
нас ухвати дан, онда више не знам или смо, ако разумете, објасните одмах. Ено уносе
вечеру. Јесте ли ви икад разговарали са оцем Савом. А да ли и ви мислите да ми је душа
зла, да ми је срце, будите искрени. Да ли бисте једног човека спасли смрти, а жртвовали
неког другог рецимо. Једног непоштеног човека. Он је наш Јуда. Јесте ли позвани на
вечеру. Људи су одувек нешто у мене сумњали, шта мислите. Кунем вам се својим, бога
имам, није ме страх. Бата Павловић је нас упропастио. А ви све затрпавате листићима.
Будимо, можете ли да будете искрени према мени и да ми кажете шта ја могу да учиним
за нашу заставу коју смо, знате. То је отаџбина, вера, и Урош Бабовић, и та кукњава. Он
је жртвован комунистима. Али ја ћу ноћас да спасем Уроша Бабовића. Он је мученик и
највећи јунак. А ја сам се понадао у вас, докторе, можда, ви не смете да пођете на вечеру.
Признајте. Досад нисам знао како се земља љуља. Да ли се и вама љуља. То је тај час, то
је, кунем вам се да могу, чућете.
Одликовани сте. Унапређени сте. Сви смо унапређени, живела врховна команда.
Али људи, буразери, Бобане, да знаш, као Шекспир сам извео.
 Гордана, Гордана. Како можеш тако нешто да тражиш од мене. То је исто што и
самоубиство. Само самоубиство без части. Срамотно, грозно. Чуј, ја ти животом
гарантујем: за сат ће бити решено наше питање. Идем на вечеру, све је припремљено. Ми
ћемо узети ствар у своје руке и извући се. Тачно у поноћ крећемо на запад.
Ништа ви више не можете да учините. Ништа. Чујеш ли, са свих страна тутњи. Ви
сте неспособни, ви само један другог плашите. Па онда. Да се потуцамо по планинама, да
нас једу вашке, да се распадамо у прљавштини, и ко да стигне до Аустрије или Италије.
Ко сад да пређе Босну и Хрватску. Наседаш Бати Павловићу. Ах, кад би моја јадна мама
Преклињем те, Гордана, немој, не тражи од мене да будем издајник. Лопов. Ја не
могу да се предам комунистима. Ја не могу толико понижења да поднесем, Гордана.
Понижење. Забога, понижење. Господин данас не може ни понижење да поднесе.
А цео свет, а Београд. Неће они владати пустом земљом. Као да ја од тебе тражим да
постанеш комунист. Ја желим да ти помогнем, ја теби да помогнем, ја теби уместо ти
мени.
Хоћу да останем частан и доследан. Не четничкој идеји и отаџбини. Пљујем на све
то. Хоћу да будем доследан само Младену Ракићу, дечаку, младићу који је маштао о
препороду отаџбине док није отишао у четнике и док није упознао Бату Павловића. Док
није.
Доста. Мени је јасно да си ти један слабић, и то себичан слабић. Једино себе
волиш. А ја сам, ја сам последња курва кад сам и вечерас изневерила Брацу. Збогом.
Више никад.
Не. Гордана, чекај, не разумемо се, ако ти
Више никад. Никад. Збогом.
Пристајем, хоћу, пристајем.
Пусти ме, викаћу.
Кад те молим, зашто му не кажеш да изиђе испод кревета. Дете ће да назебе.
Сине, види: пуна торба бомбона. Изиђи слободно и узми колико хоћеш. Само повири.
Види, види. Свилене, шарене, јагоде, купине, слатке. Као мед. Имам једног малог Петра.
Црномањаст је. Чим се родио, имао је песницу као дуња и по вас дан гледа у моје слике
више кревета. Пуни су зидови мојих командантских слика. Мој кум Пера Енглез и ја.
Знаш ли ти, сестро, ко сам ја. Питам те знаш ли ми име и друге ствари. Немој да лажеш,
молим ти се. Боље је и за тебе да ми кажеш ко сам ја. Тебе није страх од мене. То мораш
да ми кажеш. Молим те, без обзира. Је ли зато што долази Душан Катић или онако.
Немам куд, толика је галама и упалило се све, бем му сунце. Зашто те страх кад ја не
могу да убијем. Кажем ти као сестри, не могу више. Петра ми. Ето, жив ми Петар. А што
ми дрхте руке, то је онако, бем му сунце. Нервозан сам. Био сам код доктора Васића, и
ништа не зна. Прашкове нисам хтео. Ако ми мој кум Пера Енглез прати средство. Зашто
ме тако гледаш. И ти имаш ту нервозу. Стави руке међу колена и стегни. Рат је, бем му
сунце. Цео народ погубио живце. Доктори ће грдне паре да намлате за прашкове чим
престане да пуца. Гарантујем, не помаже. Ти мислиш да сам ја кољач. Ти ћутиш, а знаш
ко сам ја. Немој да плашиш дете, среће ти. Ево, Петра ми, кажем ти као сестри, не могу
више. Ево, бацићу каму. Отвори врата. Видиш ли. Сад видиш да сам Љубиша Дачић из
Прерова. Први командант Прерова.
Официри на коњима стижу пред штаб корпуса, гомилају се коњи, чифтају се,
фрчу, туку коленима о тарабу, посилни их везују и јуре да краду сено и зоб, па да опколе
штапску кухињу и нешто дрпе од толиког меса, официри ходају калдрмом, купе се под
вињагом, беже у сенке, сви око штаба шапућу после командантовог шапата похватаним
сељацима. Толбухин неће на југ, и ја се кладим: Русима је циљ Београд, жена и деца
сместили се код таста па шта им да бог, историја се спрда са светом кад Димитров, један
терорист, један Коминтернин агент, један тип кога је чак и Бугарска изјурила из својих
граница, тај тип сада постаје председник владе и спасава Бугарску, Хрвати и муслимани
пале српске домове и ваљају се по нашим постељама, опет се Бугари извукоше, а ми
Срби, што смо први у Европи, и Хрвати се извукоше, а милион покланих Срба, кад
имамо такве политичаре као Бата Павловић, Тито честитао Димитрову ослобођење, еј,
животе мој, ослобођење нашег окупатора, Бугарске, знам поуздано, пролетерска дивизија
редом коље по Мачви, Васовић ће да сврши ствар, буразеру, шта има за вечеру, јеси ли
чуо за последњи летак Душана Катића, зашто нас вечерас Врховна команда одликује:
четници претрчавају поред њих и проносе пиће и печења: Одмах сам оптимист, и ја, пре
две године ја сам тврдио да ће Черчил за спас империје да жртвује Југославију Русима,
Васовић је спреман, опет топови, зашто артиљеријом кад комунисти немају положаје,
ако неко дигне руку на Цветића, ја имам пуну торбу бомби, неслога то је српска
трагедија, зар сада завера, ја сам се заклео на верност старешинама, пардон, ја сам српски
официр, карта Бате Павловића за предају, али Чича је изгубљен, треба се извући,
маршујемо: правац Аустрија, тамо су Американци, да знаш, имам две дефанзивне и
држим вас све на оку.
Потпоручник Бањац виче са степеница: Изволите, господо, на вечеру.
Молим те лепо као сестру, кажи ми како га зовеш. То можеш и ред је да ми
учиниш, ја имам заслуге за овај народ. Кад је горела Трнава, ја сам завео ред и под
четнички барјак све. Памтиш ли, бем ти сунце, колико је срце тада требало.
Генерал Цветић, прислоњен уз карту европских бојишта, окачену на зиду, мотри
официре како улазе и поздрављају, гледају ли га у очи: ко ли је против њега, ко сада
може бити против њега.
И кад сам се женио, Енглез ми је дошао за кума, и све газде, и најбољи свет дошао
да се весели и лумпује целу ноћ. Јеси ли чула за свадбу Љубише Дачића. Лажеш ме, ил си
се много уплашила па не смеш да ми кажеш. Па цела Србија зна за моју незапамћену
свадбу.
Гаврило одгурну стражара који покуша да му спречи улазак, са треском уђе у
собу, гледа трпезу редом и кад спази Васовића, пође право на њега, између карте
европских бојишта и стола натовареног вином и месом: Желим до Васовића да седнем.
Сви га гледају сем капетана Васовића. Цветић се хвата за сто: Зашто баш до њега.
Бата Павловић му шапуће: Избаци манијака напоље.
Не. Зашто баш до њега, Гаврило.
После тебе, Васовић је овде најстарији четник. А ја сам, мени је до њега место.
Васовић му прави место: Ал мораш, попе, да пијеш са мном.
А кад ми се Петар родио, још сам био командант, и на Петрову колевку почеше да
пљуште дукати. Наполеони. Доста, ја викнем, удавићете ми дете. А Цветић лично пратио
ордонанса, је ли се то причало овде. Еј, мали, кажи чики како ти је име. Ти си јунак и
кажи. Само погледај торбу.
На штапској трпези истртили се петлови у тупом грудачком паду у гњецаве масне
кромпире, углавили се, крилца савили у згореле патрљке, атлетске ноге без прстију
поболи у зидове шерпи и тепсија, заустављени у залету, свршетку лета, прете шијама,
заљушћеним, извијеним, спеченим.
Молим те, много те молим, изиђи испод кревета. Донеси ми ракију. Видиш да сам
бацио каму. Шта још хоћеш. Ако те од мојих, ових руку страх. Празне су, опрао сам их.
Шта ћу онда.
Нећу сад извештаје. Васовићу, где је Спасојевић.
После вести нисам га видео, господине пуковниче.
Иди и пронађи га. За десет минута да сте овде (зашто Спасојевић последњих дана
хвали Васовића). Куда ћеш ти, Гаврило.
Видео сам га. Брже ћемо га наћи.
Седи на своје место. Наређујем ти, седи на своје место.
Ја морам да изиђем.
Зашто мораш. Не мораш: хвата се за револвер. Господо. Ви све знате. Али мене
нећете уплашити. Ја се не бојим. Не предајем се, знајте.
Ма кажем ти, Коста, да је манијак. Нареди да га вежу. Уклони га, смири се, нема
смисла сада.
Бато, не шапући. Ти знаш да ја могу. Нисам ја Јуда. Цветићу, на десну страну
гледај. Ти знаш да ја не чувам своју главу.
Гаврило, врати се на своје место (ко је десно, Васовић био лево. Секула није, једе,
Младен гледа у сто, зар њега да се бојим). А ви немате ништа да кажете. Нико. Верни сте
заклетви, или што сте чули за депешу. Ти, Младене, предај дужност Савковићу и сутра у
Летећу бригаду. На положај. Тамо се тече каријера. Ред је да огаравиш пушку, знамо
летке. Витез, распореди га, али да ми се не мува око штаба.
Хвала вам, господине пуковниче. Ја одавно желим да постанем обичан војник.
Не испуњавам твоје жеље. Наређујем. Немаш ништа да ми кажеш, Гаврило.
Чувај се фарисеја. Желим само да изиђем напоље.
Ти ме не чувај, седи ту (зашто се Бата мршти, стално држи руке под столом, ако
су убили Спасојевића, ако су, ко је још десно, обмана, калуђерска обмана, не, нисте се
родили, није се родио тај). А да ли неко од вас сматра да нисам у праву што сам
енглеском тајном пуковнику, оној битанги Џорџу, распалио неколико шамара да ме је
два дана болела рука у зглобу. Да ли неко мисли да сам погрешио што сам оним
шпијунима показао да Срби губе главе за достојанство и част.
Да није мене било, сестро, Прерово би изгорело. Цео срез би изгорео да није било
Љубише Дачића. Код Немаца сам главу заложио. Лаже Душан Катић. За свашта.
Његовом оцу ја сам сачувао живот. Стражом сам га чувао, колико ноћи нисам спавао
због њега, не питај. Јао, да ти знаш, сестро, колико сам народа спасао. Прерово хтело
живом споменик да ми подигне. Од црног мермера. Питај људе како је сиротиња живела
док сам ја био командант. Станем пред команду, а деца иду из школе. Сва ми редом љубе
руке. Па ми дођу у крило. Па се играмо. Шалимо се. После једу бомбоне. Ником зло
нисам учинио, ником, чујеш ли. Без обзира на пропаганду. Ником, је ли верујеш. А што
ми не верујеш. Што ми не верујеш. Како смеш Љубиши Дачићу.
Данас се слуша савест а не Радио-Лондон. И врши се дужност, господо официри.
Невена у постељу.
Тата, зашто не једете.
Невена, доста. Па шта је са Бранком. Бањац, Гавро, јесам ли наредио да доведете
Бранка, он је мој војник, како сме да не дође.

Побегао.
Како смеш да кажеш. Заклао бих га. Али да гинемо за његовог оца. Да
гинемо. Командантов син, ми да гинемо. Што да погинемо за генерала. Не смем
да кажем. Мораш. Ако га опет тражи. Ко сме да каже. Па имај сина и живи. Не
смем да кажем. Онда да удавимо Невену. А кад би ти имао дете. Шта чекају, што
не вечерају официрчине. Не брини, дрпио сам плећку за нас. А шта да кажемо за
Бранка.

Господине пуковниче, нисам нашао Спасојевића. После вести нико га није видео.
Шта мислите. Шта мислите, све вас питам (генерал сам).
Волим другарство, ал кад се мора, браћо, мора се. Видео сам га са Бебом,
господине пуковниче. Замаче у сењак.
Зашто ћутиш, Секула. Зашто нас малтретираш ноћас, капетане. Тај ће ми искијати
ово.
Твој миљеник. Твој Милош Обилић отишао у швалерацију. Ми смо овде. Добро,
онда да почнемо вечеру. Не жури с вечером, Бато. Дај официрску реч да си га видео са
том женском. Зашто гледаш у друге.
Дајем вам часну официрску реч. Зар ви мени не верујете.
Седи. Слушајте. Сутра ујутру, после шест сати, нећу ни једну једину жену да
видим у моме корпусу. Ми смо српска војска, ми нисмо Французи па да нам комора вуче
курве. Коњи служе да носе митраљезе и муницију а не ваше сукњетине.
То је сада најважнија ствар.
Умукни, Гаврило: гледа га; тај је нешто наумио, али ја сам сада генерал, генерал,
да није подвала са депешом: вади депешу из џепа, чита: дрхти, шта се догађа: мотри
официре редом: јесте, сумњиви, и он, ни Лазић га не гледа у очи: сипа себи ракију, пије.
Миле Савковић улази, стаје уз мапу европских бојишта и помера заставице на
шпенадлама; официри гледају, окрећу се, придижу: Цветић узима штап и руши, стреса
заставице са мапе:
 Нас се не тиче свет. И доста панике. Ми имамо свој ров и своју мету. Ми не
бранимо Нормандију и Пруску: мотри их редом, депеша Врховне команде у џепу, нису
достојни, Гаврило не сме да га погледа, издајничка душа, зашто Васовић опет искапи
љуту, он зна где је Спасојевић: Секула, иди у тај сењак и доведи Спасојевића. Мора да се
нађе. Нећемо вечерати без њега. Чекам га: он је најхрабрији, све зна, он једино сме
против мене, или се уплашио, зашто Бата не вади руке испод стола, цело вече шапуће:
Бато, напуни чашу.
Нема смисла, Коста. Људи су нервозни и уморни. А ноћ је одмакла.
Имамо времена.
Морамо мало и да се одморимо. Сутра, ко зна: види: Цветић гужва депешу, дрхте
му прсти: да ли су се добро распоредили, ко је против мене, ови што пију или, ако је
Васовић већ ликвидирао Спасојевића, успећу, израз лица, можда: Младене, молим те
пођи и ти и потражи Спасојевића, охладиће се петлови.
Нема потребе, ја немам појма: опет ће ме изиграти, одмах му рећи: нећу функцију,
нећу ваша унапређења ако ме она не чека, још сат имам, ако ме не чека, докле обзири,
никога не издајем, коме ћу дневник, стрељаће ме чим ме саслушају, зашто ме сви гледају:
Ви нешто желите од мене.
Што ми гледаш руке, бем ти сунце. Не гледај руке. Јао. Није то од лаког живота и
великог уживања. Био сам слуга. Био сам. Лажу комунисти, све је пропаганда. Није
Љубиша Дачић клао Србе. Ни Српско пиле, а камоли, ми смо много лажљив свет, кажем
ти као сестри. Јао, човек. Их, човек, човек, бем му сунце. Што си детету рекла да сам
кољач. Ја морам поштено да кажем. Ја сам Немце, Гестапо, петоколонаше. Јесам. Њих
јесам клао. Бем ти сунце, крвавог окупатора. Јао, да знаш, да знаш. Па видиш ли да више
не могу, шта се прича за мене. Добро, сестро, зашто ја нисам заслужан да видим твоје
дете. Учини ми. Смилуј се. Имаш ли душу, нека изиђе да му дам бомбоне:
Нисам вас разумео, господине команданте.
Да запамтите: великим страхом лечи се мали страх (неколико пушака, рафал,
пушке). Видите ли да беже. Јесу комунисти. Нека опет пишу по тарабама и плотовима.
Официри наваљују да штрпкају погаче, около, сви крајике.
Замислите, молим вас, савезници су на Загреб бацили свега шест бомби. Молим
вас, за четири године на Павелићеву престоницу свега шест бомби.
Сумњив а унапређен у мајорски чин, он мајор, побегао из последње битке, што те
нисам пред преки суд.
Цветићев човек, сменити га одмах, неког подофицира за команданта бригаде.
Наполеон је с наредницима победио Европу.
То нам је награда што смо одбацили Тројни пакт и што смо четири године,
Београд је брдо рушевина.
Улизица Батина, вести, политика, пун му је штаб курви, министарски зете, нећеш
ми га.
Крволочан, ступидан дух, ништа.
Ако. Нека такав дочека Тита. Нека сада буде комунистичка престоница.
Мој, још пет овде таквих.
Мој.
Мислиш да га зато бомбардују Енглези и Американци. Пардон, зашто Загреб не
руше. Зашто усташку престоницу, Хитлеровог и Мусолинијевог савезника: сменити га,
дрхти му чаша, само сутра да их поткачим.
Корумптиван а паметан док ће и њега Васовић не лочи више
Опет ће Хрвати да се извуку. Као хиљаду деветсто осамнаесте са Југословенским
одбором. Сада са Титом:
где ћу сутра Невену и Бранка, генерал сам, а сутра, најпре смотру трупа, Србија ће
да запамти, згромићу вас, уза зид, све пред преки суд, да капитулирам је ли.
Супило и Трумбић сад Тито Шубашић Рибар а Слободан Јовановић сенилни
интригант Пурић хохштаплер један инфантилни краљ један ожењени малоумник, а ја
ноћас овде ја атентатима треба да пуцам и убијам бесмисао.
 Черчил и Рузвелт су мислили да могу и нас као црнце за конзерве да купе. Српску
крв, српско месо.
Једна за другом, две далеке тешке експлозије стресају прозоре.
Вечерас обилазим бригаду на положају и угледам на западу букет. Ватрени букет.
Туку контраавионском, светлећа муниција. Величанствен призор. Грандиозно. Као
ватрени водоскок, као огромна ватрена корпа. Гирланде, серпентине, репатице, комете.
Хексагонално, пирамидално, спирално, бриљантно. Неописиво велнчанствено.
Нагрђене погаче, иштрпкане, немоћно и безнадежно испуштају лаку магличасту
пару.
Бањац, па шта је с капетаном Секулом.
Молим те, Коста, то нема више никаквог смисла, ја хоћу бар један сат да
одспавам.
Миле Савковић прилази мапи, купи оборсене заставице и опет их побада по мапи
европских бојишта, озбиљно, службено, према последњим вестима назначава фронтове;
официри заћуташе, окрећу се мапи, гледају, придижу се (брза бацачка паљба на
југозападу); командант Цветић узима штап и руши заставице с мапе, ћути, дохвата се
своје флашице; неко се за столом задавио речима, не зна ко је, не види га.
Рат је потпуна мистерија. Рат је највећа тајна. Наука је немоћна, наука о биткама
не постоји. Ту је људски ум немоћан. Нико, господо, није успео да објасни тајне великих
битака у историји. А те битке исковале су свет. Одредиле му будућност. Дале му лице.
Судбину, све. Нико није успео чињеницама да докаже узроке пораза и победа.
Битку може да одлучи једна банална ситница. Нешто што нико не очекује.
Спотакне се командантов коњ.
Свеједно. Нестане му у аутомобилу бензин. Пробуши му се гума на фронту
Неко психолошко средство. Једна вест
Лаж. Велика лаж армију обара. Целу државу
Шпијунажа је свемоћна. Она одлучује рат
Јаки нерви
Страшан сан
Зар су једном у историји велике војсковође губиле већ добијене битке.
Довољно је да се једна десетина пробије до штаба и уништи га
Наш диверзант може да убије Тита
Београд неће Тита цвећем. Бомбе ће летети на Стаљиновог маршала
Битка може да се добије једном генијалном реченицом
Цезар је
А кад је Александар Велики
Па Наполеон је, кад се искрцао
У Старом завету је написано и доћи ће дан
Јесте, са истока ће се појавити
Тачно
Ово је искушење. Да се одвојимо од кукавица
Понори вина, бунари, пањеви, стубови вина, подупирачи месечине, стогови сена,
зањихана огледала, опкољена претња, ухваћено подсећање, крв и причест.
Мирно. Моји официри, моји сте и ви са срцем издајничким. Ја сам ваш командант
и вршим своју дужност. Честитам вам чинове. Јунацима нека су срећна одликовања. Али
ви можете, морате сутра да их заслужите. Врховна команда је пожурила. Ја мислим да је
она хтела да буде праведна и великодушна.
Љубиша Дачић клекнуо, ослонио се на руке, бауља према кревету.
Неки међу нама треба да падну сутра. Немци изгледа ништа нису могли Душану
Катићу. А ми ћемо да га слистимо са земљом. Он је кренуо, наваљује. Чујете, и са севера
неке банде. Треба да се зна да наше жртве нису непризнате. Ви сте учили историју у
академијама, а ја у рову, у армији војводе Мишића. За Косово знате и из основне школе.
Ствар је проста.
Љубиша Дачић завлачи руке под кревет, оставља торбу с бомбонима, измиче се,
мотри на њу.
 Одувек постоји Лазар и Турчин. Навек је тако. Има да будеш за Турчина или за
смрт. Наш Лазар не хте с Турчином, Србин изабра царство небеско. Оде јуначки у смрт.
Али у славу. Зато га сва српска деца знају. Гледајте ме у очи. Али знају и Вука
Бранковића. И ми их имамо. И ја их имам, овде су ра мном, за столом. Гледајте ми у очи,
генерал сам, а ви сте официри, војници.
Љубиша Дачић оставља торбу са бомбонама уз кревет, излази из куће, чучнуо на
степенице уз довратак, вирка, тражи дечака под креветом.
Лазар је имао да бира и да се одлучи између царства земаљског и царства
небеског. Ми то немамо. Наш комунистички Турчин нуди само пакао. И немамо шта да
бирамо. Слажете ли се. Ко нешто друго мисли, нека поступа као прави официр. Јесу ли
вам предавали у академијама о Десетом пуку који је хиљаду деветсто петнаесте био
последња одбрана Београда. Знате ли за ту наредбу Врховне команде српске војске:
„Врховна команда избрисала је ваш пук из својих спискова. Ви можете да погинете само
за славу".
Љубиша Дачић пође полако са степеница у месечину без каме, али га пресрете
сенка јабуке, стаде, звера около, свуда су сенке по месечини, јурну да их обилази и мале
да прескаче, као ватре, као огњишта.
Ја у поноћ шаљем депешу нашој Врховној команди. Одлучио сам. Нека Моравски
корпус брише из свога списка. Он ће пасти за славу. Зашто вас је страх. Шта
ослушкујете, шта зверате у прозоре. Слава је за војника важнија од победе.
Љубиша Дачић утрча у шљивар и стаде, гледа око себе, не зна куд би, свуда су
сенке, зажмуре, залете се и прескочи врх шљиве, стаде, нема куд, свуда су сенке, ухваћен
је шљивама, опкољен: четници леже по јарковима и вире кроз плотове, гледају, ћуте: шта
ће бити.
Има срамних победа. И постоје славни порази. Слушајте. Ја знам, ја вам тврдим:
за војника постоји само слава и срамота. Нема пораза и победе. Не постоје. Те речи
измислили су политичари и трговци.
Љубиша Дачић прескочи сенку врха, али с ухвати у сенци гране и замаха рукама,
одскочи, брише рукавом зној, дахће, сагиње се, гледа, пође па се врати: четници што
вире кроз плот хватају се за прошће, бауљајући придолазе им други, не шапућу: не може
да побегне.
А ја, Коста Цветић, кажем: Једна војска само једном може да се бори за славу.
Једанпут се задобија слава. Отаџбина нас зове у бесмртност. У храм славе. Сутра. Сутра
је тај дан.
Љубиша Дачић тетура међу шљивама, напред, назад, заобилази, шеврда, прескаче
сенке врхова и грана, млатара празним рукама: четници вире кроз плот, гуркају се
лактовима, не шапућу: не може да изиђе из овог шљивара.
Гаврило хоће да пољуби руку генералу Цветићу.
Младен Ракић плаче.
Мајор Васовић точи ракију у себе, зури у колена.
Бата Павловић накашљава се претеће и значајно.
Миле Савковић, испод мапе европских бојишта, тихо скупља оборене заставице.
Унапређени официри пију, пију, пију.
Поручник Бањац виче са балкона:
Добили смо генерала. Браћо, дочекасмо, и нека неко врдне и писне сад кад смо
сви унапређени и одликовани.
Генерал Коста Цветић ставља у џеп депешу Врховне команде:
Зашто сте се ућутали. Ви сте унапређени и одликовани, а ране тек треба да
задобијете. Радујте се. Зар сад да мислимо о неком преровском студенту, једној усијаној
глави, зна само да брбља дуге говоре. Нисмо ми Немци којима се у кући запалило. Ја
њега знам, ја сам му неколико пута пребио ноге. Увек сам га најурио. Њега је сам ђаво
спасао. Па ја сам са њим јуришао на Паланку. Каква олуја, какав је то мушки јуриш био.
Млели смо Немце. Душан Катић је код мене учио командовање, ал ја ћу њему сутра
Па он га не мрзи
Треба одмах дејствовати, сад
 Страшан ризик, није тренутак
Последњи тренутак, ако је генерал
Сви ћемо изгинути, не
Морамо изићи
Сачекајмо до сутра, па онда
Издани смо
Већина је за нас
Никако, генерал је, ко зна
Будите спремни, одлучни, спашћемо се
Изгубљени смо
Њиште коњи на месечини.
Честитам вам, унапређени сте, господине Лукићу. Судски мајор, то је каријера.
Али и ви сте одликовани и унапређени, господине Васићу.
Све је у реду, чика-докторе. Ништа не брините. Чекао сам и пазио док су им
гркљани засушили. А месечина је. Ух, што сам много гладан.
У реду, Професоре. Ено ти кухиње. Иди. Осећаш ли, мирише.
И верујете да сте се спасли једног греха, докторе.
Спасао сам се једне неприлике, господине Лукићу.
И мислите да сте без моралне одговорности, да нисте саучесник. Петнаест их је
било.
То је само правно питање. Судски случај. Ваш.
Постаће и ваш, будите сигурни.
Не. Све су ране апсолутно аполитичне. Крв, без обзира на заставе, има исту боју,
као што вам је познато.
Мислите и комунистичка крв.
Препоручујем вам да слушате и посматрате коње. Дивни су.

Генерал. Син му побегао. Унапређени смо, браћо. Не бежим, неко мисли на

нас. Отац генерал, син партизан. Ако и свети Петар, живели. Господа, чинове.
Опет господа. Ћути кад смо унапређени. А Тито, а Руси. Чујеш ли, Душан Катић.
Пиј, шта ће ти глава. Потонула кула. Генерал, одлетео син, живели. Живели мртви
редови: крећу у бачваре и подруме, жене што бране гурају их у мрак, чупају
чепове, шикће, бије, пљуска вино и ракија, свеједно, не виде се у мраку, исте су
боје: не вадите чепове оточиће се брзо а после још није ни поноћ и кад ће зора и
док сване кад тутњи свуд около артиљерија и ми смо одликовани браћо је ли
сигурно потонула кула пуцајте лепо револверима најпре при врху па после
наниже после мало ниже где су вам чутурице дајте шерпе шаком пиј сви смо
унапређени може и шубара чизма је најбоља ал кад сам опанак подмести и њега
клекни и лочи то је најбоље клекни лочи у велику бачву пуцај кад се родило ваља
га љуљати још је питко вино доста ти је шта ћемо док сване хоћу у вину да се
удавим ако смо унапређени потонула је кула и ја ћу у вино важи ли браћо лепе ли
смрти заћутите мало да чујемо како жубори дебело пева видиш да

Кажите ми, људи, као браћу вас молим, где је Миле Савковић.
Шта ће ти Миле. Седи ми, секо у крило, даћу ти пушку.
Ја сам вереница Милета из шгаба. Срам те било, пусти ме.
Браво, секо. Па ти си напумпана. Не бој се буразера. Сви смо ми из штаба, сви смо
сад браћа. И одозго, сви смо напуњени. Мало Черчил, мало краљ Петар, мало Урош
Бабовић и Бата Павловић, а највише бог лично. Погледај нас какви смо.
Чика-Славко, ти ме познајеш, чика-Славко, не дај ме, јаој. Где је Миле.
Пусти је, битанго, то је домаћинска ћерка.
И ја сам домаћински син, губи се, матори.
Матер вам пијану, па ја ћу бомбе да бацам.
Хајде, ћерко, са мном. Хоћеш ли да попијеш нешто. Дај детету једну малину. И да
ти кажем нешто у поверењу, као отац, јер твој отац и ја смо вршњаци, познајемо се и
волимо. Што се војске тиче, то је ствар пропала иако смо унапређени. Баш мене брига
што долазе Руси и Тито. Хоћу да ти кажем да је све ово што видиш на месечини и што не
видиш ио сенкама, све је то с коца и конопца, и нико ни о чему не води рачуна, а
одликовани су. Баца, растура, упропашћује војне ствари и државну имовину. Ти си
домаћинско дете и знаш шта су две канте пуне масти. Две пуне канте просули.
Молим те, чика-Славко, кажи ми где је Миле.
Какав Миле, сви су овде исти. Иди кући, дете. И што се удаје тиче, отпиши, то је
пропало. Ја овде гинем за државне ствари и војну имовину, целом народу сам се замерио,
моја браћа четници разбиће ми главу кундацима. Зашто, дете. Трећа је година како сам
Цветићу интендант, а унапређен сам само у нареднички чин. Три калајисане звездице за
толике муке. Еј, три године, а само интендантски наредник.
Кад те молим, чика-Славко, води ме код Милета.
Чекај, ћерко, мало. Ти си ноћас једино трезна, коме ћу онда да се пожалим. Бањац,
не вичи толико, побогу. Еј, добога, зар се тако чувају штапске и војне тајне.
Наредник си, и куш. Браћо, сви сте, ал да нисте писнули, сви смо, ујутру ће бити
саопштено, добили смо генерала, по чин више, божју вам мајку, одликовани смо. Точи
вино, хармоникаши где сте, нечувена песма да падне. Јевдокија, на своје место.
Шта си, питам те.
Поручник, и марш у ћоше.
Поручник. Само поручник. Пишам ти се на унапређење.
Јао, па шта ћеш више, ајкуло, зар ти је мало што сам поручник, за годину дана сам
капетан, јао, крмачо, зар мислиш да ћу, капетан, на теби да се возим, марш у ћоше.
Песму, браћо:

Ни у вољи, ни невољи,
нико од нас није бољи.

Бата Павловић једва се усправља, углављен је измећу стола и столице и неколико

официрских погледа, зачућених, непријатељских, охрабрујућих: ћути, гледа их редом,
многи склањају погледе у месо и погаче и држе се за бокале вина: занемео, нешто је
шапнуо, није чуо шта је шапнуо, али сад све од њега зависи, од њега се чека спас:
осмехну се.
Младен Ракић задрхти: не сме, нас жртвовао, ал нећеш побећи.
Гаврило гњечи парче погаче: Јудо, овде сам.
Генерал Цветић: мило му што је унапређен, мило му, зашто су њега унапредили,
потпуковник, потпуковник а метак није опалио.
Бацачи на западу, раздра се хармоника, њиште коњи, клокот вина.
Кочи му се вилица: лице му се затеже, усне се згрчише, шапуће:
Морам да се сложим с генералом Цветићем. Овим одликовањем и унапређењима
наша Врховна команда не одаје признање за досадашње заслуге. Она нас задужује,
обавезује, подстиче и храбри да не клонемо у овим најкритичнијим тренуцима нашег
дела. Да не презамо ни од кога, ни од каквог средства да бисмо изменили наш положај.
Да, господо, да не устукнемо ни пред ким, ничијом силом и ауторитетом. У овом часу,
историја тражи од нас, у овом часу, браћо, у овом часу: хвата се обема рукама за сто, не
чује себе: Највећа дела наше историје, и не само наше, реч је о судбини
Говори гласније, не чујемо те.
Морамо, морамо најсмелије да размислимо о узроцима шта је са нама, молим вас.
То нас је довело довде, у ову ноћ
Васовић зури у чашу, држи се за њу.
Није ни ноћ, ова месечина раздражује, ја нисам способан да се сконцентришем и
да средим мисли, осећања су јача, а ви мене знате, извините. Ви, ви, мајоре Васовићу,
верујте, верујте, побогу, у овом часу, у овом часу
Унапређен сам.
Зато и треба у овом часу, у овом часу ми све можемо, ми сами, кажем вам, верујте
у будућност, наша је победа, аман, људи, дођите себи
 Не могу. Терај даље.
Гаврило грли Васовића, овај се брани, стреса га, официри гледају у Цветићев штап
што лупка о сто, Младен Ракић устаје.
Куда ћеш, седи док старији говори. Васовићу, зашто те грли Гаврило.
Не знам, господине генерале. Не могу више да пијем.
Не можеш више да пијеш, је ли. Што не можеш. Је ли, Гаврило.
Уморни су, Коста. Сви смо уморни. Треба гледати истини у очи, не смемо више да
се обмањујемо. Можда је прилика, јесте, морамо видети истину, а то је оно, не смемо,
страшно је тешко.
Имате право, највећи ризик, сам ћу. Чекајте, господо, али ми морамо трезвено,
кажем, мудро и храбро да мислимо, молим вас
Јевдокија се упрла у зид поред стола, држи Бањца за врх опанка, шубару му
загрлила, бесна је, зна му нарав: кад је у оваквом стању, он не разликује банку од
хиљадарке, не да она ни Недићев динар тој лопужи хармоникашу што за две године
пушку није понео, барут није омирисао, а паре намлатио, а сад паре главу спасавају, не
да му ни динар, има бесплатно да свира, поручнику свира, поручнику Бањцу, и то је
вајни поручник, а смоља и слепац: увија му врх опанка да му згњечи прсте: сад му до
лумповања кад треба да виде шта ће да ураде са шиваћом машином, где да је збрину, а
тутњи са свих страна, сутра ће бити незапамћен кркљанац, знаш ли, поручничицо: увија
му врх, гњечи му прсте: он трза ногу, рита је и наставља камом да диригује певачима
заваљеним у столице, преваљеним преко столица, а он само отвара уста, на сто се попео
због Јевдокије, да је не чује, да не слуша звоцања о шиваћој машини сад кад је добио чин,
да му ајкула не гледа у очи, таква је то ајкула да увек зна шта он мисли, а он је одлучио и
мора ноћас по сваку цену да јој отме фунте, његове су, два су човека главом платила те
фунте кад је дрпио Мисији врећу, њој нека остане машина, сингер је, шта ће више.
Само тихо, тихо, пјано:

Ни у злу, ни у добру,
нек не изда побра побру.

Ако не може лепо, људски, да јој узме фунте, мораће да је кокне, ако је женска
какве јој нема равне на кугли земаљсхсој, сад нико не задржа Тита, Руси љуљнули
одозго, команданту побегао син у партизане, савезници нам одлетнуше као лептири, а ми
остадосмо на дну каце и хајд у здравље, ако неће лепо, мора да је кокне.
Само тихо, пјано.
Ако не желимо да нас униште, молим вас, опростите, узбућен сам. Зашто њиште
ти коњи. Немојте ми замерити, али ја бих вас молио да затворите врата.
Рубоња изиђи и смири коње.
Ваш пастув, господине генерале.
Рекао сам, смири га.
Ставите черге на прозоре, месечина је. Село је њихово, знате колико су дрски.
Ништа не помаже, Бато. Све се чује. Попиј још једну. Смирићеш живце. Седи и
кажи шта мислиш.
Имаш право, Коста. Треба да видимо како стоје ствари. Морамо да нађемо излаз.
Слушамо те, само ти причај.
Морам, Коста. Кад ви ћутите. А знам шта мислите. Знам, иако друго говорите и
радите. Још двадесетак дана, вечерас сам израчунао, па ће бити три пуне године откако
сам све што имам заложио у нашу ствар. У манастирској шуми било нас је десет. Живи
смо четворица.
Младен Ракић клону главом: кад није познао своје руке тад је почело не на
станици кад су га издали Владан комесар Владан нека ти га Снежана Бадње вече до
смрти ће да памти смрзнуте птице није је ни иомиловао она језик залеђени прозори
помаже бог браћо имаш ли сестру облачно смрдело село голубови није тад одмах да се
ошишаш хоћеш ћата да будеш тресао се манастир иконостас кандила црно је пузало
право на њега и стењало побегао је у олтар да се није вукао не би да је ишао не би није
личио на човека сетио сам се гусенице на симсу згадио па опалио згадио није се уплашио
после је осетио кад није познао своје руке мора да каже некоме Гордани у манастиру није
убио партизана вукао се као гусеница убио четника признаће првог човека кога сам убио
вукао се гусеница четник се уплашио као ја као ја побегао у цркву гусеница
Тад је Србија горела, сећате ли се, Трнава, Крагујевац, Краљево, то не сме да се
заборави. А нас је било неколико.
Миле Савковић одмаче се од мапе, чучну иза Цветићевих леђа: шта је било пре
три године за чију историју у реду Докторе тад си ти био Доктор а не Бата Павловић
звизнуо ми шамар Урош Бабовић што сам заспао на стражи старац је под стечајем
ненаплативо мама и Љиља дошли фијакером у Њиве мама пала у несвест кад је видела да
сам дао сељацима зимски капут и гојзерице а џемпер изгубио на картама шта је још
значајно Љиљу искибицовали џулови и целе те зиме писали по кафанским нужницима
Љиља и цртали неке огромне голике кренула лафица најпре с љотићевским поручником
сад ће да укеба комесара бригаде има добре ноге ал ћу Цветићу да вратим дуг за Бранку
игра је почела ако га Душан Катић не извади сутра
Ветрови су комунистима дували, генерал Цветић мора добро да се сећа тих дана.
Буди кратак. Нећу да се сећам.
Молим те, Коста, да ме слушаш. Делио сам са тобом толике патње, а било је
много тешких тренутака. Морам, не стидим се да кажем, нисам узмакнуо ни пред чим,
нисам се колебао, ништа ме није спречило да и поред толиких ваших глупости сачувам
веру.
Генерал Цветић престаје да лупка штапом: на месту вољно ово је била моја
последња команда, а Бата се смејао донео сам одлуку ми само симулирамо
непријатељство према Немцима и кријемо се по шуми Немци знају да смо кукавице и
страшила са брадама да имамо официрску част ми бисмо поскидали еполете да не
срамотимо српску војску а Бата му пришао цвокотао из вас говори поштење и храброст
српског официра али ми смо одговорни влади у Лондону и краљу ако ја немам право да
убијам грађане моје земље који се боре против окупатора само зато што носе петокраке
звезде нећу метак да опалим на Србина нисам потурица ви Коста знате циљ комуниста
знам постоје јунаци и постоје кукавице и ништа друго ал ко се сада бори против Немаца
помаже комунисте да дођу на власт да ли сте зато официр да гурате земљу у анархију и
пропаст војник сам Србин сам нечасно је тући партизане док туку Немце поклаће нас
дођите памети Цветићу ко жели да прими моју команду за мном ратоваћемо с Немцима
војник и девојка што једном изгубе више никад не могу да поврате никад никад
постаћете генерал створићете армију бесмртна слава Цветићу слушам савест господине
Докторе ви ћете бити убица своје деце и Бата га ухватио за груди измећу отаџбине и
породице не колебам се вршим своју дужност не Цветићу идете у издају
Кад нисам веровао да радите добро, рекао сам. Узалуд. Ви ме нисте слушали.
Време ми је давало за право, и наша несрећа. И у овом судбоносном часу ја сматрам
својом људском и националном дужношћу, савест ме гони да вам изнесем своје
мишљење о нашем положају
Гаврило види: низ Планину, потоком, Урош Бабовић носи лес са закланим
Милошем, а низ леђа, антеријом, цури крв, крв канула на белутак, крв канула на лозу,
крв капала по жутој земљи, капље, жубори: манастирска река под прозором његове
ћелије, мраком, ветровима, хучи мрак, носи га некуд загледаног у мрак, цури ватрица
кандила у очи, у несаницу, у цвокот чекања: пије вино из бокала: кроз грање и папрат
Урош Бабовић носи и ћути
Не заборавите, ми не смемо заборавити да историја не осуђује вође зато што су
изгубиле битку. Тако је, на жалост. Генерал Цветић има право. Јесте, постоји славан
пораз и постоји срамотна победа. Али, људи, да би побећени заслужили било какво
поштовање будућих судија, неопходно је, ја вас уверавам, да побеђени увере своје судије
да су учинили све што су могли, све, да не би били поражени. О томе је реч. Ја ваљда
говорим јасно.
Побеђен. Ко је побеђен. Ко је побеђен, питам.
И ја питам, господине генерале.
 Саботерство и деморализација.
Предлажеш ли да се предамо Душану Катићу. Хоћеш ли да клекнемо пред
комесаре, иред руске тенкове.
Он је капитулирао чим је Мисија одлетела.
Такви као што сте ви, ви политичари сте потписали Тројни пакт, ви сте нас 1941.
године издали, ви сте за министарске фотеље присилили и краља да се приклони пред
Титом. Н а преки суд.
Пред преки суд.
Одмах пред преки суд.
Спреман сам, господо. Изволите, спреман сам. Па ви сте преки суд.
Тихо, пјано. Јевдокија, разбићу ти вилице.
Јаче, јаче, нећу да чујем топове:

Ни у срећи, ни несрећи,
нико од нас није већи.

Доста је било проливања братске крви. Ступајте у Народноослободилачку војску

да сложно уништимо окупатора. То пише.
Да то није пропаганда. Певајте као људи, не мумлајте.
А шта је то, људи, братска крв. Где на земљи постоји братска крв.
Живели мртви каплари.
Тихо, пјано. Сад пази, свирачу, распорићу је.
Ала пуца, јао, што пуца. Гаси лампу, кафеџијо.
Удри га, уби га, брале, сви су овде комунисти.
Молим те као брата, кажи ми где је Миле. Ја сам његова вереница.
Секо, учини буразеру. Много ми се свиђаш. Нисам сељак. Вечерас сам унапређен,
добио сам за потпоручника. Шта те то кошта. Само једанпут. Већ си се заокруглила.
Миле је варошки кицош. Има трипер, часна реч.
Пусти ме, бежи, тужићу те. Људи, ако имате душу, кажите где је Миле.
Поред Славка, интенданта штаба корпуса, литрењак тресну о келнерај, он се
продра, мокар од вина, кафеџија закука, други литрењак излете кроз прозор, сручи се са
стаклом, опет закука кафеџија, Милетова вереница истрча напоље, за њом истрча четник
и на месечини је ухвати за рамена, свијајући јој леђа, хармонике замукоше, поручник
Бањац скочи са стола, Јевдокија му пружи трнову батину, о којој за време марша брине
интендант Славко, као и за све војне ствари, Бањац се залете према келнеру тукући редом
и стењући гласно, Славко чучну уз келнерај и ухвати се рукама за шубару: један дебео
смех, пуцњава, њиска коња: четник из кафане истрча на месечину, загледа се нем у
месец, крстећи се.
Тражим да неко води записник. Не заборављајте: ја сам члан Централног
националног комитета Југославије, ви њему и Врховној команди морате послати
записник мог саслушања. Добро, онда мог мишљења. Чекајте, чекајте, ја ћу
достојанствено да одем са овога света. Чему толике увреде, браћо. Зашто. Ја вас ценим,
поштујем, ја вас сматрам браћом и пријатељима. А четник сам, и то ћу заједно са вама
остати до смрти. Будите уверени. Ја немам мање снаге од вас. Напротив. Сигурно,
господо официри.
Кажи го што си наумио. И спремио. Не врдај више.
О, не бој се, Гаврило. Рећи ћу, није ми потребна твоја подршка. Ми смо одувек
знали да наша ствар зависи од савезника. Од њихових међусобних рачуна и политике. Ја
сам то говорио, сви смо тако мислили. У Лондону и Вашинггону одлучује се о нашој
судбини. Тамо се свет дели. Ништа ми ту не можемо изменити. Знам шта мислиш.
Саслушајте ме, молим вас. Па Черчил засад помаже Тита, јер му је Тито покриће пред
Стаљином. Не будите наивни, људи. Откуд Черчил може бити пријатељ комунистима.
Глупост, бесмисао. Онда је крај света. Привремен, тактички потез.
Поручник Бањац опет је на столу, диригује хармоникашима и певачима:
Пст, пст, пјано:
 Србин страда кад се нада
кад зло снује, он лумпује.

Јевдокија стоји уз Бањца, држи му шубару и трнову батину, иза келнераја,

раскрвављених усана, плаче кафеџија, плаче се и интенданту Славку на нареднички чин,
на пасју муку, на песму: месечина куља кроз разбијен прозор: модре се лица четника,
плаве им се дуге косе и браде, а певају, зевају, да не ћуте, да не чују артиљерију са
запада, у вратима четник до појаса у месечини промукло шишти сенком: Живели мртви
каплари.
Немачка је поражена. Капитулација је питање дана. Свршено. А то је и крај
пријатељства лордова с бољшевицима. Мислим да је то сваком јасно. Сукоб између
демократије и комуниста неизбежан је. Он се већ припрема. Ја главом гарантујем, у
најкраћем времену светски рат ће ући у своју другу фазу. Хитлер је само увод у велики
обрачун. Ми морамо бити спремии, браћо, за нас не постоји дилема, ми знамо своју
заставу. Јесте, али ми морамо из ове ситуације да се извучемо, господо.
У кафану, у песму и свирку хармоника, улази потпоручник Вучко и носи црну
женску чарапу, пробија се до Јевдокије, шапуће јој нешто у уво она виче: Ја сам поштена
жена, шта ме лижеш.
Поручник Бањац престаје да диригује, сагиње се Вучку, чучи на столу, узвикује
свој чин, и Вучко узвикује унапређење, обојица по неколико пута, лице у лице, пљују се,
понављају предратно занимање, опет Бањац скочи ногама на Вучка, падоше у гужву,
хармоникаши Цане и Ђаво гурнуше хармонике под столове: Мир, говеда, мир. Доле
поручници, живели мртви каплари. Пишам се на чинове, човек сам. Боље је да те
умлатим ја него комунисти: јауци, псовке, трескање столова, цика чаша, гомилање,
ритање у сенкама и слапу месечине кроз прозор и врата, све надвисује Јевдокија својим
погањењем на Вучкову главу, прибија се уза зид, држи се обема рукама за појас, узвикује
да је поштена жена, чика целом корпусу, ако ју је неко такнуо руком, неко јој из таме и
гужве гура шаке међу ноге, она још грчевитије држи на појасу замотуљак с фунтама, још
поганије псује, стишће се, гомила је још јаче притисну уза зид, сад јој две шаке миле
стражњицом, сави се, стисну фунте у сало трбуха, занемела: Јастучићи, деце ми,
јасгучићи. Јесам ли тврдио да она носи вунене јастучиће на гузици. Дај да видимо, узми.
Да је не жуље грудве кад смо на положају, војна женска. Где су јастучићи: дижу јој
сукњу, чупају јастучиће, Јевдокија се сагиње и грчи за замотуљком с фунтама, урива их у
пупак, умреће ал их неће дати, четници се церекају, потцикују, пљескају је и штипају по
голој стражњици: Удри, удри. Зар моју жену, ко је моју жену, Јевдокија, не дај,
Јевдокија, фунте, Јевдокија; доктор Васић стаје у врата кафане и виче: Тишина, господо,
хоћу да слушам зрикавце, не вас, зрикавце.
А то је судбоносно за нашу ствар, циљ коме морамо апсолутно све да подредимо,
морамо, ви ме разумете. Сачувати војску, повући се пред Русима, не примати борбу с
партизанима, усиљеним маршем на запад, Аустрија, Италија, тамо где су нам ближе
Енглези и Американци. Американци свакако. Извући се одмах. То је наш излаз и победа.
Од чега, из чега се извући. Реци јасно, Бато.
Из партизанског обруча, забога Коста.
И оставити Србију у ропству, комунистима. То се зове политика, је ли, Бато.
Па побогу, Коста, реч је о тактици. Треба добити у времену, сад оно одлучује.
А шта ћемо са пустим селима и пустим виноградима кроз које смо данас
пролазили, шта ћемо са овим димом што се диже из школе коју су сељаци запалили да не
бисмо ми свратили у Лозицу. Шта ћемо са оним претњама по плотовима и тарабама, шта
ћемо
Да ћутиш, Гаврило. Јесу ли они стрељани. Зовите ми доктора Васића.
Будите спокојни, господине команданте.
Не водите бригу о моме спокојству, докторе. Питам вас јесте ли констатовали
смрт.
Да. Заклани су савесно.
Идите. Санитет да буде спреман за покрет. А ти, Бато, хоћеш да се извучемо.
 Да. Одмах усиљеним маршем према Италији или Аустрији. Према Американцима.
Је ли тако, браћо (слажу се, већина). Ми немамо избора, један је пут у нашу победу,
време ради за нашу ствар (телеграм Дражи Михајловићу, делиријум тременс, именујте
команданта). Ако желимо да избегнемо катастрофу, ако хоћемо да наше жртве и
страдања, ако нећемо да изгинемо за нечије фикс-идеје и косовске будалаштине, молим
вас, браћо, злочин је, издаја је бацити војску у пропаст, самоубице и очајници хоће да
дочекају дан у Лозици, Душана Катића чекају.
Генерал Цветић устаје, стеже штап, левом руком придржава се за сто, официри
устају и гледају у штап, само Младен и Гаврило седе, Миле узмиче у угао, прекршта
руке.
Њишти пастув, псовке, артиљерија на западу.
Ви хоћете победу и слободу, нећете смрт, срамоту, је ли тако. Ваша будућност,
заклетва не обавезује на глупо самоубиство, слушајте своју савест, пођимо одмах, одмах,
ја морам да учиним оно што ви мислите и желите, ево и главе, ево, само из овог пакла да
се извучемо, на запад, за два месеца, људи, ја вам главом јамчим, ми ћемо на америчким
тенковима ући у Београд. И ја овог часа морам
од Цветићеве дрхтавице тресе се сто, пуни се соба Батиним јечањем:
Ја морам, као члан Централног националног комитета и члан овог штаба, да
тражим од генерала Цветића да прихвати наше мишљење или да поднесе оставку, одмах,
одмах: генерал Цветић распали штапом Бату Павловића по глави, још једном, штап се
сломи: Да се сетиш манастирске шуме. Марш напоље, издајниче. Марш: седа, пије,
ослања се на сто који крцка и тресе се, зврје чаше, Миле Савковић смеје се пригушено,
стиснутих вилица, официри стоје, њихови погледи по месу и погачама: Господо,
изволите, вечерајте. Па ћу да вам саопштим наредбе.
Бата Павловић ошамућен клонуо на сто и просуо бокал вина, Миле Савковић
узима комад сломљеног штапа, услужно га ставља пред генерала Цветића, подиже Бату
Павловића: Треба да се умијете: изводи га напоље, нико не погледа за њима.
Стој. Ко иде.
Милетова вереница. Кажи ми где је.
Ово је штаб Летеће бригаде. Губи се у поток. Или чекај. Сачекај док ме смене,
среће ти. Скоро ћу.
А где је штаб корпуса.
Тамо где вришти коњ.
Цветић разби Бати главу.
Браћо, Бата крвав, не види се човек.
Зар и њега.
Он и њега.
А у мајчину, сви смо унапређени.
Ако политику. Ако.
Пст, почело у штабу.
Онда нек је са срећом. Их, кад би неко угасио овај месец.
Је ли вам сад јасно, потону кула.
Шта ће да буде сад кад прште највећа глава.
Четник стаје у врата кафане и опали увис револверски метак, туча престаје,
четници се извлаче испод столова, подижу са пода, усправљају, бришу рукавима знојава
и раскрвављена лица и руке о чакшире, дахћу, стењу, сви гледају према вратима.
Важно саопштење. Генерал Цветић разбио главу Бати Павловићу. И ви се сад
равнајте према томе.
Поручник Бањац испљува крв, брише се и пење на сто:
Цане, Ђаволе, пртите хармонике. И одмах песму. Ал најлепше, најпјаније. Ни у
срећи, ни несрећи, нико од нас није већи. Такви смо. Деде. Кафеџија, точи вино.
А не питаш и не гледаш шта ти је са женом било, хапсанџијо.
Шта си рекла, ајкуло.
Не питаш јесам ли спасла
Заклаћу те ако ниси.
 А што су ми пред тобом свашта ручердама, срам те било, слепац си, какав си ти
поручник. Жену ти срамоте и гледају где се не гледа а ти, не дам ти оно па да генерал
постанеш.
Хоћеш, хоћеш. Деде, Ђаволе, ал пјано, само ја да те чујем.
Иза куће умива се Бата Павловић. Миле Савковић га полива, прилази дрвљанику,
седа на пањ уз плот, у његову сенку:
Два дана нисам јео. Донеси ми нешто.
Идите у кухињу. Ако неунапређени иосилни нису очистили.
Донеси ми овде.
Па ја сад постајем значајна личност, је ли. Личност од вашег поверења.
Ти си добар младић, добар човек.
И ја сам, дакле, унапређен. Сјајно. Донећу вам вечеру. Само најпре морам
генералу Цветићу и унапређеним официрима да испобадам заставице по мапи. Да не
забораве стање на фронтовима. За бољи апетит.
Донеси ми нешто да једем. Молим те.
Смирите се. Запалиге цигарету. Имамо да живимо још најмање читаву ноћ. А то је
страшно много. Не секирајте се. До сванућа има времена да и ви разбијете Цветићу
главу. И Младен Ракић да постане командант корпуса. Има времена и Гаврило да постане
генерал а ја пророк.
Стао ми сат. Погледај колико је сати.
Тек је десет. Још вам мало крвари чело. Послаћу вам доктора Васића. Биће му
мило. Давно није видео мирнодопску рану.
Не треба. Зауставићу марамицом. Само ми донеси нешто да једем.
Миле Савковић улази у штаб: вечерају официри: Најновије вести: окрећу се,
гледају га, жваћу тише, он побада заставице по карти европских бојишта: А наш фронт
стоји овако Генерал Цветић узима патрљак штапа и стреса заставице са карте, Миле
Савковић, још озбиљнији, узима са трпезе ћурећи батак и комад погаче: Ово је за члана
Централног националног комитета.
Вита, командир страже Уроша Бабовића, изводи Љубишу Дачића из шљивара,
држећи га под руку, доводи насред пута, у месечину. Љубиша Дачић седе на коловоз,
дахће, знојав:
Хвала ти као брату. Видим да си стари друг.
Подигни се па да седнемо уз плот. Лакше је.
Мрак је тамо. Свуда су они. Вито, ти ме познајеш. Били смо први. А је ли кула
цела потонула.
Водим му Гаврила. Знам шта му треба. Право је да и њему лакне пред крај. Прође
наше, Љубиша. Ко се надао. Ми мислили нешто, а оно, видиш. Зашто партизани нама да
скину главе. Ја слуга, ти слуга. Што да нас побију кад причају да су за сиротињу.
Нека убију, бем им сунце. Убијао сам и ја. Убијао. Више не могу. А они гоне,
гоне, душу не пуштају.
Више официре и војводе, добро. Али ми смо морали да слушамо газде.
На овој земљи нема правде, бем јој сунце.
Нема. Душан Катић долази. Докле ће, кажи, докле ће Катићи да владају Преровом
и народом моравским. То ми кажи па иди куд знаш. Овде светли, могу сам.
Прича се да ће газдинска имања одмах да поделе сиротињи. Тај им закон није
рђав. Ал неправда је да опет Катићи владају. Неправда, и извини што ја морам да идем.
Долазе, скупљају се сви. Опколиће ме, онда шта ћу. Светли ли негде лампа, молим те као
брата.
У штабу корпуса светли лампа.
Па тамо сам и ја пошао, бем им сунце. Право тамо, чим се смркло кренуо сам, ал
сам се досад играо с децом.
И ја чекам Гаврила, још не можеш тамо. Нешто дебело већају. А јеси ли чуо да
смо унапређени и одликовани.
Да ми се не инфицира убој, докторе.
 Не брините, господине Павловићу. Ставићу вам само фластер. Тада ћете личити
на рањеника. А то сада није добро.
Молим вас, докторе, ако није убој, ако није, од чега онда настаје модрица.
Зависи на ком је месту. Обично је узрок механичке природе.
Али ако годинама стоји на истом месту. На колену.
Као лекар, ја могу само да вам кажем: спас је да се не сећате. Сад никако
успомене. Разумете ли. Ничег, апсолутно ничег да се не сећате. Мрзите, мислите на смрт,
и то је боље за овај тренутак. Наравно, спавање је најбоље. Сан од свега спасава.
Чика-Бато, дрпио сам добар ћурећи батак и мало парче белог меса. Нисам могао
ништа боље. Унапређени имају одличан апетит. Вино ћу одмах да донесем.
Хвала, Миле. Ти си добар дечко.
Сјајно, чика-Бато. Кад донесем вино, претворићете ме у бебу. То је најдуховитије
унапређење ове ноћи. Убице се претварају у бебе, бебе постају убице. Кад сване, сви
ћемо бити бебе. Корпус беба, сјајно. Зар вам нисам рекао да је ова ноћ исувише дуга.
Ако има, ја бих молио црно вино. Шта би сада вредела кашичица кавијара, а,
докторе. Једно зрно кавијара. Кад год сам хтео себе да частим, ишао сам на кавијар. Тај
укус дубине мора, алги, слузи, укус животне постојбине. Било је то ретко.
Официри око вина, разломљених петлова и погача, мичу брадама, не гледају се,
гризу, жваћу шапат: Логори у Сибиру, Џорџ рекао десет мнлиона, Сарторис тврдио
петнаест, Тито је руски Јеврејин а сад се продаје за Хрвата, културне екипе, највећи
комесарски изум, да се зна шта је народна власт, наше дамице, наше гимназијалке, наше
Српкиње друговима певају и играју, ни сељаци се више не чуде разврату Душана Катића,
нација доживљава нечувену моралну катастрофу, не вређај, не пљуј на светиње, а сећаш
ли се пропасти Рима, према истоку пуни друмови, армије се откинуле од коморе и
резерве, пуни друмови Румуна, Пољака, Естонаца, Словака, Мађара, ако, ослобођени
журе у Сибир, Европа погурена, гладна, боса маршира у Сибир, ето им слобода, Сибир
слобода; Гаврило шапуће команданту Цветићу:
Побећи ће Бата. Треба га одмах везати.
Нема куд.
За њега има места свуда на земљи. Нареди да га вежу. Он је Јуда. Видиш ли шта је
смислио.
Вечерај.
Војска га мрзи, народ га мрзи.
Говори гласно. Зашто шапућеш. Зашто сви шапућете: официри заћуташе, и
Гаврило, враћајући се на своје место: жвакања, клокоти.
Њиште коњи, хармонике, артиљерија на западу:
тамне се кости ћурана, мркли се вино: цеви бацача, митраљеза, топова.
Господине генерале, ова унапређења, ваш чин. Дозволите нам да запевамо.

Младен Ракић:
рећи ће, мора. Зашто одмах није рекао: Ја се слажем с Батом
Павловићем. Слажем се. Предајте команду, изволите. Пуцајте у мене. Не постоји спас, не
постоји излаз. Нећу у Аустрију, нећу у Америку. Хоћу часно, до краја. Доследно. Ја се
слажем са Батом Павловићем. Одмах. Устати, викнути. Да бацим бомбу. Сад одмах
опалим у чело. То не могу да сакрију. Протест, оптужба. Зашто одмах, одмах нисам
рекао, није Гордана, не њој, шта да урадим с дневником, како да се сачува, остане, то је
све, сад све, ал најпре рећи, најпре рећи па онда

Гаврило:
спасао сам га. Корпус сам спасао. Сви ће сада сазнати какво
сам добро учинио. Да нисам спречио Бату, да нисам Васовића, поклали би се овде. И
отац Сава мора да сазна. Је ли то та победа. И Уроша морам. Спасићу га. Од кога да
потражим цигару. Шта ли је са оном јадном Сашом. Чека, где сам рекао да ме чека.
Женине речи, девојачке речи, мајчине. Нису мајчине. Зашто се баш мени обратила,
мирише, то је дим. Спасићу и њу. Или да пијем вино. Никад ме нису видели да пијем. За
њих сам још Гаврило. Нећете више. Цигара, цигара је боља. Спасао сам војску, корпус.
Још Цветића страх. Шта још могу. Да ли имам доста муниције. Нисам пуцао, зашто
досад нисам пуцао, сутра ћу. Како Уроша, где ћу Уроша, зна да само ја могу, послао
Виту, где ме чека. Ако јашем, на коњу могу да стигнем до манастира. Рекао си да дођем
само кад победим. Победио сам, оче Саво. Нисам више Гаврило. Добривоје сам, јесте,
Добривоје сам. А сад збогом. Настављам, идем да се борим. Победио сам, спасао сам
Цветића, штаб, корпус, војску. Онда запалим цигару. То је гром за њега. Ракију. Оче
Саво, нека неко од твојих калуђера донесе ракију. Уморан сам, борба ће. Победио сам.
Рекао сам да се зовем Добривоје. Свршено. Хоћу да се женим. Полудећу. Одлучио сам да
се женим. Сећаш ли се, ја сам Добривоје. Знао сам за заверу против Цветића, нисам одао.
Али сам га спасао. Од кога да тражим коња, најпре манастир па онда кула. Добривоје
сам, господине Саво, одмах с врата. Карабин на коленима, чачкам око затварача док
говорим:
Васовићу, дај ми једну цигару. Не, не шалим се. Колико теби треба вина да се
опијеш. Слушај, ти знаш да знам. Не бој се. Не бих те издао па кад бих био одмах распет.
Браћа смо, не, брате, ми смо стари четници и пријатељи. Ми смо људи, човече. Бата је
наша несрећа. Њега треба одмах стрељати и мирни смо. Да ли би ми дао твог коња на два
сата. Морам да узмем неке своје ствари из манастира.

Генерал Цветић:
не, није сам. Ко ли је још. Од тога зависи све, а ја пио, пио.
Јесте завера, зато носио револвер, хтео лично да ме убије. Уплашио се, кукавица. Ноћас
их очистити, корен, сваку жилицу Уроша Бабовића треба одмах ишчупати из корпуса. То
је несрећа, све одатле. Урош. Од њега почело, штитио најпре сина, обавештавао га кад
крећу наше потере, док нису ојачали. Нећу ракију да видим, зашто нисам друкчије,
војнички, одмах на почетку. На прослави је требало да их очистим. Зато је Бата бранио
Милоша, после није дао да га очистимо, Дражу потегао, па Мисију. Мисија је за све
крива. Младен, сигурно његов. Миле, цео пропагандни одсек очистити. Па Васовића,
њихов. Урошев начелник штаба док нисам дошао, то се не опрашта. Тек сад, ноћас, ја то
видим. Шта сам радио, у шта сам своју част, углед, а гурали ме у срамоту, из срамоте у
срамоту, Бата, Урош, Мисија, зато пишу „доле издајица", ја дочекао, ја издајица. Шта сам
радио, ни кап више. Команду у своје руке, дисциплина, над сваким моја рука. Нећу више
да пијем. Дисциплина је спас. Пред официрима, не, сутра на смотри, после читања
наредбе о унапређењима и одликовањима, пред целим корпусом стрељати их све. Народ
ће ми опет веровати, војска, сви ће људи опет да верују мени. Уза зид школе, ако је
изгорела. Урош Бабовић са њима. Одмах послати по њега. Најпре Уроша, до њега Бату,
па Васовића онда. Одмах списак, одмах их свезати. Не пијем више. Али вешто, да не
побегну, с ким ћу, с ким ћу сад:
Па где је тај Спасојевић, богаму. За десет минута да је овде. Чујеш ли ме, Лазићу.
Господо, пожурите с вечером.
Љубиша Дачић наиђе на плот, подиже се на повију, застаде, оста на плоту, на
сувом крцкању, држећи се за прошће:
Јао, па то си ти, господине Бато, бем ти сунце, а ја мислио овога не познајем, их,
кад се човек не нада, а свуд се црни. Баш добро што си ти, тебе и тражим.
Сиђи с плота, Љубиша. Лепо да разговарамо.
Знао сам да си човек, ал не могу да сиђем. Где се год попнем, не могу да сиђем.
Остарео сам много, не бој се. А ја сам све могао, ти знаш, бем ти сунце, знаш ли кад ми
рече. Задрхтах ја. Ти ми држиш руку на рамену, а ја растем. До сутра увече да га нема. Ти
кажеш, а ја ти видим злато у устима.
Тако је морало. Сиђи с плота, пашћеш, Љубиша.
Кад ти кажеш да га нема, онда нек је божји син, Исус лично, има да га нема. И
нема га, господине Бато. Нема га. Теби га нема, бем ти сунце. А мени свуд, свуда су.
Чујеш ли, иде Душан Катић.
Хоћеш ли вина, јеси ли жедан. Пашћеш. Узми. Разумем те, разумем.
 Иста оваква месечина била кад се они први пут појавили. Пролетос. Сви. Ти не
познајеш све, ти си издавао наредбе, бем ти сунце. И кажем ти, ја сам спавао са женом у
кревету, до кревета колевка, у њој мој Петар. Опколише сви, нећеш веровати, јао, кад
опколише, откуд одједном сви да се скупе. Пуна соба. И предсобље. Пуна авлија, видим.
А ћуте, ништа, ћуте. Од тога сам се уплашио. Што ћуте. И чујем, моја жена кука наглас.
Скочим, она ме држи за руке, а вришти Петар, раздрао се као јунац. Ал пошто је била
месечина, видим ја, кама заривена у колевку. Поред саме Петрове слабине, бем вам
сунце.
Ти си поштен човек, Љубиша. Ти ниси крив. Ниси. Чујеш ли ме, ниси.
Нисам га убио. Нисам. Ал само је прст фалио па да му закачим слабиницу. А ви
сте ми наређивали да кољем. Куд бежиш, немаш куд. Иде Душан Катић, немаш куд:
шапуће, клати се на плоту, у светлости, над сенкама и сивим крцкањем повије.
Њишти пастув, хармонике, револверски пуцњи, артиљерија на северу.
Бата Павловић узмиче ка згради, ка белом зиду, Младен Ракић истрча из сенке:
Ту сте.
Момент, господо: генерал Цветић устаје, узима патрљак штапа: Гаврило, дођи:
пратиоци отварају врата, затварају за њима, сјурују се с балкона, њих двојица стају у
месечину. Гаврило се смешка, клима главом:
Коста, ја сам Добривоје. То је моје име. Молим те, Коста.
Немам времена. Шта причаш, какво ново име.
Није ново, то ми је право име. То сам. Добривоје сам био док нисам отишао у
манастир. Коста, сад кад си наредио да вежу Бату, ја сам сигуран у нас. Сад верујем у
тебе. Сељаци ће престати да беже, сад ће веровати да се за народ боримо. Господске
издајничке душе, оне су криве што смо данас пролазили кроз пуста села.
Немам времена. Слушај: Узми одмах десетину војника и приведи Уроша
Бабовића. Пре зоре да си овде.
Зар и њега. Уроша Бабовића, Коста. Њега да доведем. Опет. Зар опет. Зашто њега.
Шта је. Страх те од њега. Лудог старца, куле, чега те страх. Он је главни кривац.
Прави кривац, окаљао заставу. И због кога. Отад је све и код нас почело. Дрхтите, сви
дрхтите. Или сте издајници, или дрхтите. С ким ћу онда сутра. С ким да се борим. У реду
ствар, Гаврило. Ништа ти нисам рекао, пази.
Могу. Одмах идем. Нађите ми Виту из Трнаве. Не брини, Коста. А ако покуша
нешто.
Сврши с њим. Пре зоре, до три да ми се јавиш. Рубоња, јеси ли нашао Бранка.
Реци његовом команданту батаљона да га стражарно приведе мени. Одмах.
Тата, а шта ће бити кад сване.
Затвори прозор. Спавај. Невена. Доћи ћу после код тебе. Биће мирно, доћи ћу.
Љубиша Дачић чучи на плоту, нем, зури у месец.
Опет сте ме преварили. А био сам у себи рашчистио. Нешто сам хтео, а ви сте
опет. Ал сад је све свршено.
Нема смисла, Младене, да се још вређамо.
Ви сте кукавица. Ти си, Бато, чудовиште.
О, дочекао сам да ми кажеш „ти". Толико је година било потребно. И сада, ноћас.
А толико сам се трудио да ти постанем близак. Зашто се овај војник шета око нас.
Има разлога.
Војниче, молим те, удаљи се. Чему се смејеш.
Питај Младена. Младене, мени се спава.
Одмакни се и чекај. Сад смем да будем искрен: јеси чудовиште. Ти си, Бато
Павловићу, био фаталан за све нас.
Можда. Не, нисам. На жалост. У томе и јесте ствар. Нисам имао снагу, нешто ме
је онемогућило да будем докраја. Нисам стигао. Само сам једно погрешио и то је било
довољно.
Успео си. До краја. Систематски си убијао и убио у мени оно што сам лепо и
људско донео у четнике. Згазио си ме. Као маче. Као оно маче у гусеницама тенка о коме
си ми неколико пута причао. То маче у тенковским гусеницама, оно је за тебе било
највећи ратни ужас. Твој најдубљи доживљај. Једно маче у оволиком покољу.
Сада ти добро памтиш. Али свеједно. Прошло је и то. А мени се учинило да могу
нешто, и зажелео сам: нека овај младић не понови моје неуспехе. Нека неко у овој земљи
успе. А ти си због нечега увек хтео да будеш против мене. Против себе. И сатро си се.
Никаквом скрушеношћу и никаквим шапутањем ти више не можеш да ме
обманеш.
Не, Младене. Тебе, ни било кога ја немам чиме да ганем. А нећу ни да обманем
чак ни самога себе. Пусти ме мало да ћутим.
Да не будем као ви, да нисам ти, три године, од оне шетње у Њивама, ја се борим.
У томе је можда твоја грешка. Од првог поздрава с четником, не, откако си почео
да записујеш своје доживљаје лагао си себе. То су сви знали. А знао си и ти да се зна.
Одбацио си моју руку. Сећаш ли се Бадње вечери.
Нећу ничег да се сећам и не покушавајте да ме придобијете. Свршено је. Само ми
одговорите шта сад намеравате, куда ћете са том модрицом од Цветићевог штапа. Са тим
фластером на челу. Ударац тољаге.
Ја сад само желим да се нас двојица мало боље разумемо. А не знам да ли смо
више способни. Ти и сад хоћеш да ме мрзиш. Пусти ме да ћутим, молим те.
Ја вас страшно мрзим. Разумете ли.
Младене, Младене, не настављај се више. Све је то зато што смо поражени. Не
побеђени, поражени. Схвати ту разлику. Поразили смо се. Чекај, ја се не предајем. Ни
говора. Нећу да капитулирам. Пљуваћу бар. Док могу да пљујем. На неколико секунди
пред смрт ја ћу успети неком да се насмејем.
Чему. Коме.
Имам за то много разлога. А сад, ако већ нећеш да ме се оканеш, да будемо бар
мало искрени. Макар мало искрени, несуђени мој пријатељу. Више немамо разлога да се
бојимо један другог. Можда бисмо ноћас могли постати и пријатељи.
Ви нисте способни за искреност. За три године ви нисте једну реченицу искрено
изговорили.
Глупост, Младене. Човек најмање снаге има за неискреност. Да је искреност
снага, то је глупа измишљотина. Био сам ја веома много, сувише сам био искрен. Да, на
моју несрећу. Нешто друго нисам био и нисам успео. Нешто сасвим друго. Не, није
којешта. Није, јер то ме је довело у Лозицу. Двадесет и једну годину путовао сам до овог
плота и овог пања. И успео сам једино да ми разбију чело. Мало, је л' да. Јевтино. Да
гледам Љубишу Дачића на плоту. Чујеш ли.
А шта ћете радити сада. То ми само реците.
Бар док не сване, ништа не могу да учиним. Ни да изменим. А смрт још не осећам.
А савест вам је спокојна, је ли.
Е, мој младићу. Постоји памет људска, а не савест људска.
Сећате ли се кад сте ми рекли, пред целим штабом: смејући се: Вера у савест је
глупља од вере у краву. Кајеш ли се.
То нећу. Али нисам био доследан. Нисам увек слушао себе. Нисам. Али о томе
ноћас не желим да разговарам. Остави ме самог, молим те.
Замукоше хармонике, у Лозици само топћу коњи, Љубиша Дачић чучи и дрхти на
плоту, у висинама светлости испод звезда круг месеца над шљивама, чокоћем и
бесаницом, над кукурузима и око себе, изгубљене Мораве.
Сто је очишћен, го, по њему разастрте војне карте, чекају на команданта Цветића:
он седи, зури у таласаве изохипсе, долине и косе, у зелене мрље Планине, у плава
канурања Мораве: Васовић сигурно Батин, њега не сме вечерас. Има обавештајну
службу. Држати га на оку. Коме да га повери. Лазић, одан. Спасојевић, у кога је толико
веровао, сад се курва:
Лазићу, нека поручник Вучко одмах ухвати Спасојевића и разоружа га. Да се
ухапси. А ја ћу ујутру да га саслушам: није подигао поглед са секције, која зашушта од
њега, али стеже патрљак штапа и упаљену батеријску лампу: не, ни кап ракије више,
ауторитет, гвоздена дисциплина над корпусом, свуда да се види његова измахнута
песница, командант усправљен у срцу војника, некад рекао генерал Попадић, командант
који се од страха воли више но отац, то побеђује, немилосрдна, свемоћна командантова
рука страшнија од непријатељеве, војвода Мишић, генерал Попадић, зато смо победили у
прошлом рату, запамти Цветићу: Страхом од команданта, војник воли и брани отаџбину:
устаје, гледа их редом:
У шест ујутру извршићу смотру корпуса. Ви сте ми непосредно одговорни за
борбено стање, морал и изглед војске. Вечерас сам вам саопштио одликовања и
унапређења. То ћу сутра учинити и пред корпусом. Али ћу истовремено сваком официру
чија јединица не буде у реду, на лицу места, пред његовим војницима, да покидам
еполете и лишим га чина. Наређујем начелнику штаба корпуса да одмах напише наредбу:
Свака и најмања непослушност према старешинама, свако пијанчење, пљачкање и
вређање народа, свако препричавање алармантних вести биће одмах кажњено смрћу.
Право кажњавања имају сви официри, закључно са командантом батаљона и
командирима чета.
Миле Савковић стоји у вратима кафане, ником не види лице, ни поручнику Бањцу
који седи на столу, али види заставу савијену у црну кожну футролу, ослоњену на
келнерај, пресечену месечином, врх позлаћеног копља са круном огаравила тама, а
заставник Моравског корпуса клечи уз келнерај, држи сифон и сам себи сипа соду у уста:
Миле Савковић хвата довратак, гура главу у таму кафане, дуго гледа црну футролу
заставе, па браде и косе згомилане по столовима и око њих, по поду, уза зидове, ником не
види лице:
Док се не утишате, дисање само да вам чујем, нећу да кажем.
Ако су вести, нећемо да слушамо.
Ћути, можда је важно.
Никад се не зна шта све може бог.
Па не мучи. Миле, разбићу ти вилице.
Да чујем само дисање. Тако, сад заслужујете.
Вечерас је дезертирао Бранко Цветић, син генерала Косте Цветића, команданта
Моравског корпуса. А кад ћете ви:
пробија се између гомила брада и коса, према келнерају, одгурну Јевдокију, шчепа
Бањца за каиш и свуче га са стола, овај му се унесе шапатом у лице:
Да нисмо стари четници, сад бих ти исцепао трбух:
седа на Бањчев сто, тишином неко повраћа испод стола:
Зашто сте тако тужни. Где су вам очи. Да ли то размишљате о својим јуначким
делима. Сећате се. Чик да ми кажете шта ће сутра бити с вама.
Вуци се ти у своју пропаганду, пиши летке, куцај на машини. Марш, господска
говнаро.
Лакше, лакше, волови. Чекајте да вам испричам.
До шест ујутру, до смотре, ниједну жену да не видим у мом корпусу. Не тичу ме
се ваше супруге и ваше веренице. Ја хоћу да имам чисту војску. Ја ћу од руље створити
војску, или неће бити ни вас ни мене. Запамтите. Одмах чим завршим, са овог места, на
посао. Ви знате, ви морате да знате да ја, мајор Коста Цветић, да, ја, мајор Коста Цветић,
не, нисам погрешио, нисам пијан, ја сам мајор Коста Цветић, изволите седите: спушта се,
збија у столицу да некако пригуши то срце, зарива руке у џепове шињела, стеже
флашице с ракијом, зури у патрљак штапа на војној карти, брзо враћа руке на сто, ставља
песнице на планине, реке и косе: ни кап више, ни кап, мајор Коста Цветић, он може, ни
кап, да ли они сумњају у мене, шта ће мени војне секције, ја сам оперативац, командант у
рововима и јуришима. Мора да види свако дрво и сваки камен, на положајима да направи
план и изда команду под шрапнелима и куршумима. На мапама ратују генерали,
штаблије, академци, протекционаши, мапе су измислиле кукавице, и теорије и стратегије.
Војвода Мишић није гледао у мапу кад је командовао битком на Церу, ал је са положаја,
без дурбина, гледао непријатељске шлемове и бајонете, засут куршумима издавао
команде. Ни кап, ни кап више:
Васовићу, саопшти последње извештаје са положаја. И позиције непријатеља.
Миле Савковић седа на сто, лупка ногама о келнерај:
 Часна реч. Ено га човек у штабу. Лично генерал Цветић га саслушавао. Сумња да
је шпијун. Ал човек сав осмуђен. Где би сад шпијун пристао да га пеку.
И шта тај прича. Понови још једаред.
Ништа нарочито. Постоји, сигурно, Титова наредба да се заробљеници четници не
стрељају. Због штедње муниције. Заробљене одмах воде у шљивар и везују за шљиве.
Кад их повежу, онда партизанке с флашама пођу од шљиве до шљиве, то јест од четника
до четника, и мало попрскају браде и косе. Као у берберници, сећате ли се.
Чиме попрскају.
Па не мислиш ваљда да ће колоњском водом да те намиришу. Бензином те
поквасе. Кад то буде готово, онда крену од шљиве до шљиве, то јест од браде до браде, и
кресну шибицом. А ви ћете завречати као јарци.
Их, кад би само то.
Али не губите наду. Ономе ко ишчупа шљиву, Душан Катић опрашта живот.
Јеси ли проверио податак, Васовићу. Глупо ти је то, Душане Катићу. Мене у
кљусу. Видите ли, наумио да нам спречи одступницу на запад. Мислите ли да је то
случајно, господо. Али то је за нас врло повољно. Развлачи снаге. Комунистички генерал.
Па тај зна само да брбља дуге говоре. Ја сам Душана Катића учио ратовању, ја ћу му
сутра очитати буквицу. Зар је вас, школоване официре, страх од једног студента.
Заставник испусти сифон, сви се тргоше од његовог треска, Миле Савковић
прекиде причу, неко се продра из мрака, из ћошка кафане: А тебе ће твој татица дукатима
да откупи. Је ли. Паре не пале код комуниста, печен си.
Имаш право, буразеру. Не пале. Ништа код њих не пали. Добро, зашто ћутите.
Заставниче, изнеси заставу пред кафану, лепо је разви, нек се бар она види. А памтите ли
како смо је осветили. Заборавили сте. Одлично.
Летећа бригада да се укопа на Трнавској коси. Ни стопу назад. Чујеш ли ме,
Витез, ни стопу. Они могу да освоје косу тек после твог револверског куршума у чело. И
то последњег куршума из последњег шаржера.
Тихе хармонике, велика далека експлозија.
Све вам је било јасно, о свему сте имали спремљено мишљење. И желели сте да
буде запамћено све што кажете. Силази с плота, Љубиша. Уживали сте у свакој својој
речи: Ја, Бата Павловић, а прали сте руке од свих прљавих послова. Зашто си се тако
гадно чувао, ах, Љубиша, сиђи доле.
Младене, не вичи. Три године смо заједно, а ти ме не познајеш. У томе је моја
песрећа. Овде ме нико није разумео.
Знам те, и више ме нећеш обманути. Памтите ли шта сте ми говорили оних
заранака у Њивама. Тога дана дошао сам у четнике.
Знам да сам веровао у тебе. И сада, можда више но онда. Седи да пушимо, да се
средимо. Морам да ти кажем неке ствари.
Не. Доста је било обмане. Љубиша, Пашћеш, лудаче. Ја имам само још мало
стида, ал само пред собом. И жељу да се светим. Зар вас није стид што сте онако
кукавички савили руке над главом кад је Цветић други пут замахнуо. Кад би ти знао како
си јадно изгледао, ја сам јаукнуо, никад такво понижење нисам доживео.
Немојмо више о томе. Будимо мало и људи, Младене. Бар док не сване. Пошаљи
неког да нам донесе вина.
Љубиша, сиђи с плота, Љубиша. Глупост, зашто да се лажемо. Ми смо тоталан
промашај. Историјски, национално, људски пре свега. Људски. Због тебе. Све што је
људско у мени, ти си ломио. У име памети, користи, политике. И сад желиш да ме
увериш да је то судбина, треба да смо узбуђени што пропадамо, је ли. Треба да смо
мудри у овој беди. Сећаш ли се кад сам крвавог џемпера, Цветић је био рањен, кад сам
ушао у вашу канцеларију, а ви сте са госпођом били у брачном разговору.
Доста, побогу. Опет се вређамо. Заћути. Ти ћеш несрећно да завршиш.
На једно питање да ми одговориш. Пре но што је све готово: Зашто прошле
године ниси дао да ступимо у борбу против Немаца. Кад је Цветић то желео, кад су
Енглези захтевали.
 Није то ствар која тебе ноћас треба да занима. Шта ће нам ноћас политика.
Разговарајмо као људи, поражени људи, живи. Да се схватимо једном.
Памтим сваку реч. Зашто ми да постанемо енглески и амерички други фронт у
Европи. Зашто они нашом крвљу да испуњавају своја обећања и дугове Русима. Зашто да
ми трошимо снаге против Немаца, који ће ионако ускоро бити побеђени. А у земљи
армија од сто хиљада партизана спрема се да освоји власт. Она је наш једини непријатељ.
Да ли вас тачно цитирам.
То више нема никаквог значаја. Будимо ове ноћи другови. Ратни другови. То
једино можемо. Испричај ми своју праву муку. Немам никог ближег овде. Никог не
волим више од тебе. Није могућно да ми не верујеш. Зар ми никад ниси веровао, зар и
сад.
Зар нисте говорили: Хитлер је руско и енглеско питање. Нека га реше без нас.
Револуција је наше питање. Од ње се треба спасти. То је наше ослобођење. Партизани су
данас наш главни непријатељ. А тада је Италија капитулирала. Силази с плота, Љубиша.
Љубиша, пуцаћу.
Док стигне десетина, па идемо одмах. Дај ми цигару. Пушим, пушим, дај ми.
Вито, да ли би ти могао да убијеш Уроша.
Зашто то, побогу Гаврило.
Ја те питам да ли би могао, без обзира зашто. Нареди ти се. Нареди ти командант.
Све зависи, Гаврило.
Ал њему нема спаса. Убиће га партизани. Сутра или прекосутра. Боље ми. То је
часније. Они ће да га муче и понижавају.
Не бој се ти за њега. Њега ће да спасе Адам Катић. Врана врани очи не вади. Чуо
сам. Каже: Родило се, ваља га љуљати.
Шта си чуо. Дај ми другу цигару, ова се поцепала.
Био Адам Катић код њега и лепо разговарали од подне до мрака. Адам паметно
каже: Родило се, ваља га љуљати. Мора да слушамо. И тврди да неће бити горе но што
јесте. И доста нам је ове несреће. У шта год хоће, ал нек се промени. Како то пушиш.
Немој да ми квариш цигару.
А ти се не бојиш партизана.
Како да ме није страх. Ал се надам да су људи и да ће сиротињски сталеж имати у
виду. Ако су и они покварени, онда смо начисто. Ја сам човек сиромах и морао сам да
радим што газда нареди. Ти, исто. И ти си морао да слушаш твога старешину, оца Саву.
Зна се за то.
За шта се зна.
Да си радио шта је отац Сава хтео. Е, волео бих да њега обесе. Право да ти кажем.
Није истина. Ништа нисам радио по његовој жељи. Ја сам радио оно што сам
сматрао да треба да радим. По својој савести. Какав ти је ово дуван.
Онда не ваља. А зашто ти мене питаш да ли бих убио Уроша. Зашто ћутиш. Па да
се предамо Душану Катићу. Да му однесемо Урошеву шубару и још нешто за доказ. Је
ли. Важи. А да остане под камен. Пази, ти знаш какав сам.
Могао би, иако ти је чинио добро. Плаћа те, кућу ти направио. Верује у тебе, је ли,
Вито.
Немој сад да ми врдаш. Па он је јадник памећу померио. Не би ни осетио кад
бисмо га убили. Уђемо у кулу, цев у главу, то ни здрав не осети. Али само заједно. Немој
да врдаш.
Попе Гаврило, ти знаш за душу, каж и ми где је Миле Савковић. Ја сам му
вереница. Сви ме нападају, нико неће да каже. Куд ћу ноћас без њега. Помози ми, молим
ти се. Шта ћу.
Не вреди да плачеш, сестро. Вито, иди зови нека пожуре (откуд овако лепа
сељанка). Откуд ти знаш, ко ти је рекао да сам добар човек. Како ти је име.
Борка. Знам. Ниједна се жена на тебе није пожалила. Ниједну ниси нападао и не
говориш као ови. Ако не нађем Милета Савковића, ја немам где да се вратим. Отац и
брат истерали ме из куће. Долази Душан Катић, шта ћеш нам таква, кажу, ти ћеш кућу да
нам запалиш, ми ћемо због тебе главе да погубимо. Кажу иди са својим вереником. Нама
таква не треба. А Милета никако да нађем.
Пусти ми руку. Пусти, жено (опет жена, зашто оне, где сам Саши рекао да ме
чека, зашто жене мени верују). Је ли, ко је тебе послао баш код мене.
Нико. Видим те, а знам да си добар човек и да можеш разумети како ми је. Молим
те као брата, нађи ми Милета.
Хоћу, али сад немам времена. Морам одмах да идем (какве су им то руке,
несрећнице, спасићу их). Брзо ћу да се вратим. Ако не нађеш Милета, он је сигурно у
кафани, ако га не нађеш, идем у кулу, ако се вратим, ти ме чекај, ако га не нађеш.
А онда Друга бригада и Први паланачки батаљон да запоседну Гвоздац. И кад
будем командовао „јуриш“ , за петнаест минута мора да пређе Лозички поток. Да чисти
поље према Шљиварима. Они ће покушати да се извлаче ка Морави. А тада да ступе у
дејство тешки бацачи. Чешеш браду, је ли ти нешто није јасно, Каране.
Зашто ти, Младене, толико патиш због Гордане. Зашто си толико љубоморан.
Бата Павловић га милује по леђима и руци, шапуће:
Хоћеш ди да ти је ја одвојим од Витеза вечерас. Он је још у штабу. Зашто си се
ућутао. Немој да се стидиш. Људи смо. Не верујеш чак ни да сам неког волео. Драги мој,
мене петнаест година мучи љубомора. Не, тачно шеснаест и по година. Ја годинама
мислим о једној модрици на колену. Није постојало ништа на овом свету, у мом животу,
политици, странкама, изборима, каријери, деца, дугови, ништа, апсолутно ни о чему
нисам толико мислио, гризао се и очајавао. Ништа није могло да збрише ту модрицу
изнад колена.
Мени је гадно, мени је страшно гадно да вас слушам. Ја се стидим због вас,
ћутите. Љубиша, шта то радиш, Љубиша, силази с плота, убићу те.
Свуд су око плота, а ја пошао у штаб, бем ти сунце.
Шта је ту гадно, шта је ту стидно. Ја желим да ти нешто испричам пре него што
сване.
Нећу, не могу.
Зашто устајеш. Куда ћеш, Младене. Док не сване ремамо куд. Седи и слушај ме.
Ти си ухапшен. Устани и пођи.
Ти ме хапсиш.
Напред. Не присиљавај ме на грубости.
Младене, ти. Баш ти.
Да, ја. Али нећу твоју судбину. Уверићу те пре но што сване.
Знам да не чиниш по својој вољи. Добро. Куда треба да пођем.
Војниче, пусти га. Чиним по својој вољи, слажем се са Цветићем.
Како је могао тако да те казни. Сад те разумем. Па куда, човече.
У амбар. Полази.
Можда више нећеш моћи да ме мрзиш. Упознали смо се мало.
Напред.
Бато, ти си добар човек и разумеш, бем ти сунце. Помози ми да сиђем с плота,
упали лампу, мрак је. Бато, чекај, и ја ћу у штаб.
Четврта бригада да их пропусти до пута Трнава—Лозица. Ни метак да не опали.
Морамо их у колонама навући до забрана. Онда одељење са десет митраљеза од Записа,
пуним рафалима у леђа. Са њима ћу ја бити, ја ћу им командовати паљбу. Немају куд.
Морају јурнути у забране. Тад Четврта да се дигне на јуриш. Бомбе и бајонети.
Господине команданте, извршио сам наређење. Бата Павловић је у амбару. Под
стражом.
У реду, губи се.
Ја се слажем са Батом Павловићем. Сваку реч, ја исто мислим, ви нас гурате у
пропаст.
Слушај ти, студентска будало. Слушај. Ја сам Черчиловом сину разбио вилице,
слушај, кад сам ја министру, доктору Бати Павловићу, кад сам њему, избаците га напоље.
Његов сам присталица. И ја сам у завери. Стрељајте ме.
Напоље скота.
 У вратима је Љубиша Дачић, држи се за довратак, блене у њих, официри се
одмичу од стола и мапе, Младен се прибија у ћоше, уз врата, Љубиша Дачић и генерал
Цветић сад су један према другоме, Љубиша Дачић загледан у генерала Цветића, који
забија руке у џепове и стеже флашице.
Пси лају на хармонике, митраљези на Мораву.
Добро вам вече, команданте и сви. Код вас светли лампа, бем вам сунце. А вас
баш брига, што Љубиша Дачић остари и више не може. Па бежим, а они ме јуре. Јао, баш
тебе, команданте, брига колико људи Љубиша Дачић заклао. Био сам слуга Адаму
Катићу. И мој отац био слуга, и деда био слуга код Катића. Не бојте се. Ја сам толико
остарео да више не могу. Ал ти, команданте, да ми кажеш, долази Душан Катић, бем му
сунце, да ми кажеш одмах зашто деца беже од мене, а ја им дајем бомбоне. Она неће
бомбоне. А сва деца воле бомбоне. Зашто деца неће моје бомбоне. Кад сам руке опрао
господским сапуном. Помириши, погледај.
Иза запаљене школе, између месеца и шљива, мирује облак дима, присилно
мобилисани сељаци леже по јарковима уз плотове и дрхтуре од месечине, четници стоје
у сенкама и не могу поглед да откину од црне футроле, од копља које држи заставник
седећи пред кафаном, потопљеном месечином, четници се сећају: кад је застава први пут
развијена на Планини, тада је блистала на сунцу и стидела очи, а отац је убио сина, а
свако је од њих отац, ако отац није, онда јесте син: Потонула је кула.
Командант Цветић гаси лампу да му не гледа лице и опружене дланове, то једино
може, скљока се у густиш сенки, зарива руке у џепове, само уста да окваси, само
неколико капи.
На кревету, застртом црвеном и црном чергом, светлуцају официрски
машингевери, официри запањено гледају команданта, уза зидове су, неки пресечени
месечином.
Младен Ракић се саже и, поред Љубише Дачића, јурну у месечину.
Љубиша Дачић шапуће:
Ако је неправда, ал иде Душан Катић, чујете ли како грми, бем вам сунце.
Мајор Васовић јурну на њега и баци га на балкон, у месечину.
Господине генерале, луд је, треба га убити. Одмах.
Ако.
И остале. Кореју, Професора, све црне тројке. Видели сте шта су радили данас.
Цео корпус, сви мобилисани боје се њих.
Сви мислимо да је неопходно да их нестане.
Они уносе панику у трупе, господине команданте.
Имаш право, Лазићу. Све су то Урошеви људи. Урошево време. Урошеве руке.
Очистите ми војску. Истребите бригаде. Одмах. Васовићу, на смотри ниједног да не
видим. Немојте да палите лампу. Ви, господо, знате да је наша дужност да будемо војсци
пример храбрости и одлучности. Српски официр не командује из заклона, с носем у
земљи. Српски официр је у ватри, у стрељачком строју. Дисциплина изнад свега. Ми
ћемо сатрти тог комунистичког генерала.
Као бога вас молим, браћо, је ли ту Миле из штаба.
Чујеш ли, тражи те она што је у другом стању. Ено је код врата.
Најури је.
Миле, јеси ли ту.
Ишамарај је и најури кући.
Нећу. Ти си се возао на њој.
Ево ти хиљадарка.
Без две не грејем дланове. Е, сад могу. Вуци се кући, кући, курво.
Пази шта говориш, ја сам Милетова вереница. Пусти ме. Јао, покварена душо.
Мајор Васовић журно прилази амбару у коме је затворен Бата Павловић:
Стражар, удаљи се десет корака: приљубљује лице полуодваљеним вратима,
шапуће: Није ме било страх, части ми. Хтео сам да га убијем, али сам се сажалио.
 Сад је свеједно, Васовићу. Рат смо изгубили оног сутона у манастирској шуми. А
ти ниси смео да пуцаш. Ни онда ниси смео. Много сам жедан, донеси ми нешто да
оквасим уста.
Части ми, није због унапређења и што ме страх. Видео сам да му дрхте руке, и
нисам могао. Јеси ли видео како му дрхте руке. Ја сам само у њих гледао. Било ми жао и
кажем себи: Васо, не буди свиња, па нек иде цео свет у мајчину. Немој, молим те, да
помислиш да сам одустао због мајорске звездице. Ево, и сад ме нека ватра обузме кад се
сетим како су му дрхтале руке.
Штета што нисмо имали прилике и времена да се спријатељимо, Васовићу.
Можда не би ни дошло до овога. Нека ми донесу мало воде, молим те.
Стражар, брзо донеси хладну воду. Са бунара, пожури. Они прсти, јеси ли видео
како су му помодрели зглобови. Као да му је неко штапом претукао руке.
До сада су храброст или кукавичлук стварали историју. Сад је то, изгледа ми,
сажаљење. И то твоје сажаљење. Али у то никад нико неће поверовати.
Молим те да ми верујеш.
Грдна је штета што ми нисмо веровали један другоме. Још није поноћ. Ако ти није
незгодно, седи да мало разговарамо.
Сад журим. Свратићу, и немој, молим те, да мислиш да је нешто друго. Ђуро,
узми митраљез и поведи твоју десетину. Вежите Љубишу Дачића. Руке на леђа. Њега,
њега. И за мном.
Ако. И шта ће ми руке кад долази Душан Катић. И ти си, Васовићу, и ти си, бем ти
сунце, клао. Ух, остарео сам па не могу да идем. Шта ће ми више руке.

Дрипци, пијандуре. И то су наши официри. Срамота, ужасно. Ја сам, Цицо,

очајна. Бата Павловић је овде једини господин. Глава, интелигенција. Ми смо
изгубљени без њега. Јесте, нас ће сељаци да прождеру. Ми смо јадне. Бебо, ти
увек имаш идеје, реци шта ћемо. Господа ноћас, чујете ли, ох, прослављају своја
унапређења. Јадни народ. Пију. Зар ти нисам рекла да смо жртве. Шта тај стари
кретен тражи у овој разбојничкој селендри. Ми смо ништа без Бате Павловића.
Часна реч, ући ћу и рећи: Зар вас није стид. Имаш право, неспособни су, кукавице
су. А ми смо сањале, глупаче, ми сањале о њима, они били наши идеали, јунаци.
Јао, Каћа, што си ме насанкала. Сад бих ја била у Бечу. Кад би јадна мама знала.
Децо, да јурнемо у штаб и да кажемо. Немој да си глупа. Ако не кренемо за један
сат, чујеш ли, почело од месеца да пуца. Треба одмах да се венчамо, нећу да
осванем оваква. Пази ако ме издаш. Да ли је боље под Русима или партизанима.
Не бих се нашим комунистима предала, убићу се. Руси су Тургењев, Чајковски,
Словени су. Ал си ти блесава, ћути. Ми смо јадне. Ако су бољшевици, и мећу
њима има идеалиста. Кад сам ишла с једним Црногорцем давао ми совјетске
романе. Јесу крволоци, али има и финих људи. Јао, Саша, прости су много. Сећаш
ли се журнала. Смешна си, то је немачка пропаганда. Ено Младена. Младене,
буразеру мој најдивнији, шта су одлучили у штабу. Немој да си важан кажи
сестри кад полазимо. Јадне смо ми. Младене, шта ти се догодило. Јао, па шта је то
било. Младене, Младене. Куд ћеш, ево ти Гордане. Он није при свести, он је.
Цицо, видиш ли да смо жртве.

Пастув се угиба, пружа главу ка звездама, раскрива зубе: кобила коракну назад,
углави се у светлост, маше репом и расипа месечином свој мирис: пастув искреће главу
према њој, срче месечину, затеже се.
Гордана, преклињем те. Најпре да ти објасним.
Немаш шта. Ти си кукавица, ти ниси достојан, како сам могла да ти поверујем.
Чекај. Васовић је упропастио ствар. Није смео, импресионирао га мајорски чин.
Слушај ме, молим те. Пођи да прошетамо, чуће нас овде.
Нећу ништа да ми објашњаваш. Ни корак с тобом нећу.
 Гордана, све сам учинио. Рекао сам му, сви су чули. Кажи шта још могу. Реци.
Све, све хоћу. Пођи са мном до шљивара. Они још неће изићи. Буди са мном бар
неколико тренутака.
Никад више.
Преклињем те. Тамо у шљивару ми кажи. Ја морам
Не пипај ме. Гадим те се. Да, гадим те се. И сад бих разнела себе што сам ти се
дала. Зар сам могла с тобом да изневерим Брацу.
Гордана, ако ти не пођеш сада са мном, дајем ти реч, нећу те дирнути, Гордана,
убићу се. Чујеш ли ме. Гледај ме.
Ти. Коме то. Ничим, разумеш ли, ничим ме нећеш узбудити. Пуцај. Нећеш ме
више. Ни чизме ми више нећеш додирнути. Гадим те се. Хајде, пуцај. Да си бар добар
глумац.
Ја сам поштен човек. Запамти, Гордана. И ово запамти. На овом свету, чујеш ли.
Бежи, не гњави више. Свршено. Ја чекам свог мужа.
Кобила се љушка још опуштеније главе, клонулија, открива се: пастув њишти са
дна себе, густо, престрављено: кобила се шире љуљну, ка њему укоси, хитро пусти реп:
пастув занеме, затопта ситно, загледан у њу: коњи, повезани за тарабу, окрећу главе
према њима, гледају их.
Жена руком показује Васовићу на подрум, он прилази, стаде у вратима:
шесторица четника, специјалних кољача, између буради и бачава, у снопу месечине из
врата, седе око корита пуног црног вина и пљускају се вином по лицима, цере се, немају
времена, не умеју, не могу да се смеју.
Мирно: погледаше Васовића, па настављају да се пљускају још бешње: Руке увис.
Везујте их: они, с рукама умоченим у вино, блену у њега, четници силазе у подрум,
кољач у жутом кожном капуту јурну из подрума да бежи, Васовић опали из револвера,
кољач у Жутом капуту паде: кољачи из подрума озбиљно говоре: Ако. Био кукавица и
дупе: кољач у жутом капуту пуже четвороношке према Васовићу, који узмиче ка зиду
подрума и још једним метком гађа у жут капут што бауља месечином: кољач у жутом
капуту остаје четвороношке, али подиже главу и озбиљно се плази на Васовића, Васовић
панично истресе све метке из шаржера, кољач у жутом капуту не престаје да се плази:
Васовић виче четницима: Везујте их, шта чекате: четници јуре мокре кољаче по подруму,
везују их и изводе на месечину. Жив ти је. Ал слабо гађаш: говоре кољачи Васовићу:
кољач у жутом капуту усправља се. Бем вам сестру улизичку. Подигни револвер, Васо.
Васовић се сагиње и узима револвер, загледа га: Напред, у винограде.
Кољач у жутом капуту:
А како ћу ја кад си ме зезнуо у ногу.
Вежите га за њих. Напред.
Кобила расрђено маше репом, подиже главу, гледа га: пастув се укива у ледину,
грчи врат, њишти мукло, претеће: кобила развилапи губицу, лупи предњом ногом о
тарабу, испусти патрљак њиске, угризе своју сенку: коњи и кобиле почињу да топћу,
фркћу, љутито машу главама и реповима.
Куд вас воде, Љубиша.
На суђење.
Суђење. Какво суђење. Зашто суђење.
Зато што не можемо више.

Преврат. Руси прешли Дунав, Тито ће у Београд. Душан Катић у Паланку.

Команданту побегао син. Људи, у штабу извршен цреврат. Бата Павловић везан у
амбару. Шта ће да буде. Чисте кољаче. Ко то није. Потонула кула. Зар најбоље,
праве четнике, старе четнике. Суде Љубиши Дачићу, суде црним тројкама. А Шта
ће онда да буде. Ако њих вечерас, нас ће сутра. Браћо, не дајмо. Потонула кула,
Бата у амбар, њих у поток. Баш ме боли стојко. Ал њима суде. Какво суђење.
Генерал суди, пст. Коме, питам. И ја, коме. Идемо на суђење. Нама. Није нама,
зашто нама, ко сме нама. Онда њима, што су много. Јесу, брате, много клали. Ни
зверке више нису. Нека се одморе, несрећници. Где ће да им суде. А је ли што
 нису више. Браћо, идемо за њима, суђење почиње. Пресуђени смо. Бата у амбар,
прсла тинтара, Руси, Тито, Душан Катић, а у мајчину, ал смо унапређени, сви смо
одликовани, морамо на суђење. Пожури, одоше у винограде.

Четници излазе из бачвара и вуку бокале и бакраче вина, излазе из сењака, из

сенки: какво суђење сад, на некакво суђење сви одоше у винограде, идемо да чујемо,
ионако ко да спава кад оволико светли, а волимо парнице, да тужимо и сведоци да смо,
што да се криво не закунемо ако друго не може, изгубиш парницу па опет другу, слатко
је то кад га тужиш, па осудиш, па си јачи, а слатко је и кад ишчивиљиш, изврдаш, лажне
сведоке па, у недостатку доказа, адвокат одложи, сведоци нису стигли, па опет нови
сведоци, онда звизнеш жалбу на апелацију, од апелације на касацију, тамо човека
подмажеш, онда јово-наново од среског, унуци од дедова наслеђују парнице, пуни су нам
џепови пресуда, позива и жалби, тапије, војне књижице и тужбе јесу све што имамо и
шта ће нама више хартије, ал ко сад треба, ко ноћас да седне на црну клупу, Бату за
адвоката, ал му прсла тинтара, ако, хоћу да чујем говорника, где је Гаврило да изврши
заклетву, нађите крст и јеванђеље, може и нека друга књига, дајте неку дечју књигу, било
шта, има ли ко календарче, а нотес, блокче неко, новине бар, има ли Ново време, има ли
неко од оволиког народа макар какву признаницу или позив, шта било од хартије, побогу
народе, какав смо ми народ, нигде ни парчета хартије да нађеш ноћас а суђење треба да
почне, а не може док се заклетва не изврши, јао, кад се судије намрште а адвокат
намигне, а сведоци гледају право у краља и не трепћу, јао, заборавили смо краљеву
слику, дајте краља, живео краљ, у Младеновој пропаганди краљ, трк у пропаганду по
краља да га обесимо за шљиву, море за месец краља, шта је с крстом, крст, трчи по
Гаврила, мора службено да дође, није ту, нађи другог попа, киднули су, трчи код госпође
Гордане, има крст око гуше, не може, њен је међу сисама, шта му фали што је међу
сисама, одлично, знаш шта је жуљио па можеш криво да се закунеш, људи, суђење ти је
најинтересантнија ствар на свету.
Кобила се окреће пастуву, месечина јој облива сапи, пали, разгорева, спушта
главу ниже, стреса се, нема: пастув се пропе, знак му из сенке набоде месечину, зањихан,
румен, звера у звезде: коњи и кобиле њиште, топћу, покидаће конопце, поломиће тарабе:
коњовоци и посилни леже у сенкама и гледају их. Младен Ракић држи плот: поред њега
пролазе свезани и невезани који их са Васовићем спроводе, за њима и око њих несвезани:
Васовић га спази, приђе, стаде:
Зато што су му дрхтале руке. Дајем ти часну реч, Младене.
Свршено је. Иди, иди.
Ово морамо. Не може се више од њих. За три године ја сам се два пута уплашио.
Од бесне краве у Трнави и вечерас од Љубише Дачића.
И тебе ће до зоре. Ал мене неће.
Јеси ли му видео прсте. Да је Душан Катић био, па би ми било незгодно. Пођи са
мном. Да се договоримо шта ћемо с Батом. Кад те молим, пођи са мном. Ових морамо да
се отарасимо.
Стари четници прескачу плотове, журе за Васовићем, довикују се, псују:
Док смо слушали добри смо, а сад у поток. Ако једна пукне, коси редом, нек се
затре ствар. Да падне крв. У зору везаће мене, кад сване, ти си на реду. Шпијунска ствар.
Завера. Неко ради за Душана Катића. Мислиш. Није да мислим, знам. Кажи да га
пречистимо. Не дамо нашу браћу, зато што су, сад нису потребни. Генерал наредио. А
његов син. А што Бату везао. Шта ће бити с нама. Ако смо људи, боље сами да се
пречистимо. Море да јурнемо и ослободимо нашу браћу.
Присилно мобилисани сељаци полазе последњи, опрезно излазе из сенки, споро,
корак по корак, па стану, од сенке до сенке, од шљиве до шљиве, па ћуте, гледају месец,
чују њиску коња, хармонике, топове и са севера: Куд си пошао. Не спава ми се. Куд
кренула оволика војска. Немам појма. Ни ја, а видим, иду. Хајдемо заједно, полако. Иди
сам. Ни мене се ништа не тиче. И ја онако. Не знам, ништа нисам видео. Нећу да гледам.
Туђа посла. Кад се овако упалило, не може ни да сване.
 Кобила се углављује, силази низ себе, гледа низ себе, срче месечину, па зањишта
из све снаге: пастув се пропиње цептећи, распрснуће се од грча, од њиске, расте зањихан,
разгорен: кобила и пастув сливају њиске у једну: он загледан у звезде, она у себе и њега,
он бежи високо и гневно, она зове у себе, тише, мрклије; коњи и кобиле топћу у месту,
гледају их: у сенкама зидова и багрема ћуте коњовоци и посилни команданата, гледају,
тугују.
Свезани кољачи, и несвезани, излазе из села, улазе у стрњишта, пењу се на ћувик:
на ћувику се црни шљивар, около су виногради, све виногради ка Морави, до Трнаве и
Прерова: Љубиша Дачић стаде у стрњишту, пред шљиваром:
Ја тамо не могу.
Напред, не прави се луд.
Доле не могу. Ни у ком случају. Судите овде где се лепо види.
У шљивар су наредили.
Стрњиште је боље за судницу. У шљивару је мрак. Професоре, што ћутиш.
Нећемо у мрак.
Напред.
Не дамо нашу браћу. Да се најпре испитају кривци. Да видимо шта су скривили да
ово дочекају. Васовићу, крв ће да падне. Не може право у поток. Има да се саслушамо и
утврдимо за шта људи губе главе. Правду. Шта сте наумили ноћас. Зашто и Бату. Јесте
ли зато унапређени.
Не галами. Одбиј даље. Марш у своје чете. Везујте их за шљиве.
Из сенки, из врзина, четници улазе у стрњиште, у светлост, опкољавају пратећу
десетину и повезане кољаче, присилно мобилисани сељаци вуку се врзинама око ћувика
и шљивара, улазе у винограде, чуче, пузе, суљкају се браздама, лакат по лакат, гњурају се
у чокоће.
Гаси цигару, онако ништа не видим, и ја сам онако дошао у виноград, волим да
гледам Мораву, а ја уживам у зрикавцима, једи грожђе, дођи да видиш што је дренак, не
могу, још није зрело, а штета је, човек копао и прскао, тако ће неко и наше, чујем нешто
ал немам појма, ни ја, ја сам ти само публика, то сам и ја, публика.
На ћувику шљивар; од њега, у таласима, виногради и висока месечина пуна вреве
зрикаваца; далеко доле искидана, поразбијана Морава: бљеска се; шљиве су старе
мукотрпнице ветрова и мразова, паћенице многих градова, лишајивих леђа, забрадателе
сребрнастом маховином; многе су олујинама рањене, скршених врхова, крњих крошања,
многе су богаљи мрког изгледа; сенке шљива су гараве, а између њих је месечина густа и
дубока; у шљивару нема зрикаваца, тишина, мали поткорњаци и мрави не чују се, иако
раде; по тек опалом лишћу спавају ларве губара и још неких гусеница, увијене, у листове
повијене, стуткане као бебе; мрави њушкају по бебама-ларвама; кад четници повезаше
седморицу кољача за прве шљиве до винограда, у пуну светлост, окренувши их месецу и
постављеном митраљезу, кад сенке кољача постадоше и сенке стабала, три свраке
закрешташе у шљивару и одлетеше у месечину, над винограде, а неколико јесењих
лептира задрхта крилима и јаче се припи уз испуцале вратове шљива:
Зашто нас везујете. Ми никад нисмо везивали. Не пристајем да ми судите везаном.
Кукавице. Четник сам, шта ми можете. Васовићу, зар и теби пуне гађе.
Назад. Куд сте нагрнули. У своје чете.
Морамо да знамо шта сте наумили. Зашто им судите. Зар четник четника, шта смо
дочекали.
Марш у бригаде. Одбиј доле. Пуцаћу.
Чик. Нећемо одавде. Браћо, пожурите, да чујете. Зашто смо четири године крв
лили. Зашто им судите. Ко ноћас сме да суди нама, ко је већи намученик. Јесте ли зато
унапређени.
Све због страха. Нама ништа. Било је и били смо. У реду ствар. Ако ви мислите да
је правда, хвала вам, браћо. Ал само да не будемо везани. Везани, а гледамо.
Одмах се губите у своје чете. То је побуна.
Морамо да знамо зашто се суди нашој браћи.
 Кореја, хоћеш ли вина. Професоре, донео сам две чутурице. Зашто сте људе
везали за шљиве.
Осудио их преки суд штаба корпуса. Командант је наредио, и вас се више ништа
не тиче. Ако се одмах не удаљите, покосићу вас митраљезом.
О, господине мајоре. Је ли тако, господине мајоре. На нас митраљезе. Што смо
три године слушали, гинули, шта ћемо сутра. А наше куће, наша деца. И што нас и бабе
зову кољачима. Нашим главама хоћете да се откупите. Јесу ли вам оне објава за штаб
Душана Катића.
Васовићу, опкољени смо. Има их триста. Треба их умирити.
Само тројицу да оборим, биће пуст шљивар.
Пусти ме, Младене.
Не. Треба им све рећи. Нећу да ме зову убицом.
Мени се толико спава, срушићу се. Ноге ме не држе.
Не узнемиравај опет, чујеш ли, не узнемиравај.
Ја немам ни сат времена да спавам. Прошле ноћи нисам ни ока склопио. А сутра.
Дајем ти реч. Свршено је.
Не шапућите. Нема тајни ноћас. Они стоје везани. Најбољи четници. Наши
највећи јунаци. Кад си ти клао. Где ти је кама, Васовићу. Ко сме овако да их осуди.
Осудио их штаб. Да више не пролазимо пустим селима. Зашто нас Лозица
дочекала димом. Зашто ви ноћас не спавате. Зашто се један другог бојимо.
Јер је кула потонула. А Бата у амбару. А чујеш ли около. Пропаганда. Издали нас
савезници. Издао нас краљ. Одрекао се бог. И шта још хоћете од нас.
Слушајте, људи. Ми морамо да се ослободимо ових вампира. Морамо да се
очистимо. Исцелимо. Да бисмо видели и децу и непријатеља. Да бисмо могли и Мораву
да погледамо. Да се народ увери да ми нисмо Кореје, Љубише Дачићи, Професори,
Вранчићи. Лудаци да нисмо. Не вичите, не псујте. И ја их жалим, више од вас. Они су
несрећници, они су жртве.
Ух, пропагандо. Јао, политико, школо и књиго, у мајчину. Људи смо какви смо,
зашто да се кајемо. Немам за шта. Бију, бијем. Ми или они. Баш ми га до слободе,
господине Младене.
Чекајте, лакше. Ово је најтежи час. Ово је последња ноћ. И ја сам везан за шљиву.
Кунем вам се.
Немаш у шта. Страх те, не верујемо. Не дрљи више, не балави. И ја сам везан.
Везани смо сви. Сви смо ми помало Љубиша Дачић, Професор, Кореја, сви сте ви, сви
којима дрхте руке. Али морамо да се очистимо од ових вампира.
Марш. Не брукај ме. Ви сте гузице, и никад не можете да будете Кореја. Још
триста година да си четник, и немаш част да будеш Професор. Побратиме, додај нам
вино. Жедни смо. Има ли неко ракије. Пустите руке, нећу да бежим.
Хоћемо да се очистимо.
Од вас да се очистимо. Очистимо. Јунаци су везани за шљиве. Они што су нас још
живе осветили. Кукајте, зрикавци. Плачите, шљиве. Подавите се у Мораву. Где им је
душа да њих осуде. Земљо, што се не умориш, што се не уводиш, па губер жабокречине
над Планином, а ми песак и белуци, чисти. Дај тај бакрач вина овамо. Чабар вина
донесите. Да се људски напијемо и нашки се пресудимо. Ред је да и свезани кажу неку
реч. Чујмо нашу браћу. Људи, да ли неко пише, да сезапамти ово. Ко је писмен. Има ли
ђака овде. Не будали, не треба нам. Што није помлаћено, то је у партизанима. Људи,
доста тог вина, свашта говорите. Срамота, о главама се ради. Професоре, зашто си
осуђен.
Шофер на камиону, познајете ме. Вукао дрва и вино, углавном. Могло се. У
Европи, знате сви из овога краја, било добрих женски. За три банке, час се скину. Па ми
није било нужно да се женим, што ми је сад, кад овако мислим, много криво.
Болест.
Сигурно. Сам на свету, што да не коље. Кад си живео, плати, буразеру. Сигурно
преко сто банака имао плату. Механика, више.
 Живот није био баш згодан кад ти задња осовина љуљне у јендек и кад у смоници
зашлајфују сва четири. Заборавио сам. Ал кад је мраз, па се смрзне вода у карбуратору.
Хтео човека пешака да повезе. Кад немаш пет динара, само цигару да му даш. Пас
је. Зашто је пас. Пас је, уплашио ми говеда, те јурнуше у јендек, пуна кола тикава ми
претурише. Имаш право, дизао прашину да цркнеш кад прође путем.
Болео мене голик и за четнике и за партизане. Тад ме позваше у штаб војводе
Планинског. Дошао четник с пушком и каже: Мораш да оправљаш митраљезе, знаш
механику.
А што си отишао. Морао. Ко је смео да не дође кад војвода Планински зове. Ћути,
потонула кула. Фуњара, није добровољно четник. Види се, знало се. Па он би отишао у
партизане да је Душан Катић неког послао с пушком. То је главно питање за његову
кривицу. Нико од радости није понео пушку. Сви смо морали. Јесте, морало се. Време је
такво. Није крив. Није. Нисам ни ја.
После почнем ја да оправљам радио-апарате у штабу бригаде. Није било рђаво за
живот. А тада дођоше Енглези да инсталирају радио-станицу. Катоде нису биле у реду,
али ви сте сељаци. Енглези нису каваљери, знате и сами. Па ме капетан Васовић пита
једне вечери: Цане, можеш ли да закољеш једног опасног немачког шпијуна. Ако је
Немац, могу зубима.
Васовићу, је ли тако било. Истина. Тако је било. Зна се кривац. Команданте за
шљиве. Спава. Није. Пијан. Тако сс почињало. Најпре онога кога највише мрзиш. Најпре
кога можеш.
Дај ми вина. После кад сам се вратио нисам могао да заспим.
Јадан. Сад овако. Где им је душа. Сад може да спава. Јао, где је сад Лазар Обичан.
Ракија нас одржала на ногама. Ракија рат добија. Ракија је живот. Љубите шљиву, мајку
нашу, љубите шљиве, жене наше. Ако се гине, и ја сам да буде уз шљиву. Шљивар је и
постеља и гробље, пијте, браћо. Дај Љубиши љуту.
Други пут, исто сам целу ноћ дрхтао. Трећег нисам. И после нисам. Знате и сами,
на све се човек навикне. Командант Цветић у шали ме прозва Професор. Није рђаво. Дај
још мало вина. Још вас страх од мене.
Невин човек. Одвезуј га. Није крив.
Лаже. Није само комунисте клао. Клао је људе због сата. За те чизме, знате да је
заклао човека. И ону девојку у Њивама што му се није подала, зар сте заборавили. И оног
дечака.
Мислиш да ме страх што јесам. И оног твог студента и колегу, кад ми рече „баци
га у Мораву", а ја, у реду ствар, Младене.
А што ћутиш сад. Студент, писмен човек, отац продао имање да га ишколује,
писмене ћемо од глиба да правимо. Причај ти, Кореја. Да чујемо Кореју.
Има да ме запамтите. Баш ме брига. Избеглица сам из Хрватске, не знате где ми је
село. Усташе ми поклаше седам укућана. Оца, мајку, остало су браћа и сестре. Целу ноћ
провео сам у бунару, а онда пребегох у Србију и баш ме брига.
Јадан. Доста. Невин си. Ма клао бих, све бих клао да су мени. Поган је. Баксуз, не
виде му се ни очи. И воли свашта пред старим женама да каже. Нека га пречисте. Ако,
нема ко да га жали и оплаче. Кад неког мора, њега ако.
Код кафеџије служим ти ја у Чаршији. Само за хлеб, баш ме брига. Бата Павловић
господски дође свако јутро на кафу и човечански ме пита ко сам и шта сам.
Јесте Бата земаљски човек, зар њега у амбар. Боље целом корпусу да је поразбијао
главе но њему. Оде глава. Оде говорник. Златоусти. Кад и Мисији скреса и пљуну
Сарториса.
А он ми рече: Дођи у штаб па да ти дам пушку да се бориш против усташа. Ту му
доброту никад не заборављам, иако је господин. Баш ме брига. Не знам после шта је
било. Секула каже да је заробљен партизан Хрват. Ухвати ме неко дрхтање. И заплачем
ја лично пред Цветићем. Да ми дозволи. Алал вера, момче. Баш га брига за Хрвате. Тај
ми је био најслађи.
 Ако смо четници, ослобаћајте Кореју. Ако је клао. Боље он, него ми. Децу нема,
мајку нема. Специјалист човек. Неко мора. Хрвати прешли Дрину, браћо. Шта је то
Кореја. Име наопако. Нека иде.
Погледајте како се смеје. Чујте га. Да ли вам личи на човека. Зар смо то ми. Кога
браните.
Чикам целом корпусу ко од мене може боље и лепше. И Енглези су ме сликали.
Баш ме брига. А женске ме воле и ниједна није одбила. Има да се памти. Још једну, па
тридесет рецака.
Алал вера, Кореја. Кад је толико могао, свака му част. Јао, што немам гранату па
да кокнем у месец, да се смркне. Бежи у врзину. Вранчићу, кажи истину. Ко је крив,
кажи.
Ја гинем за Уроша Бабовића, и да чујем ко каже да је потонула кула.
Волимо најпре нож. Деца воле нож. Мушко гине за пушку. Песмице о јунацима
много волимо. Дајемо краву за пушку. Њиву за пушку. Заклињемо се на ножу. Такви смо.
Донеси још један бакрач вина, деце ти. Кад имаш пушку, имаш њиву. Имаш главу. Са
ножем и дугове одужиш и парнице добијаш. Уз пушку свака мора да легне. Шта смо
криви. Нисмо криви. Откад постоји, тако је на свету.
Комунисти ће да одузму земљу, све у колхоз и на казан. Не дајте. Да погинемо
поштено. А ја, које мушко, које у сукњи, накупило се двадесет и троје. Да сте сви ви не
по двадесет, но бар по двојицу скратили, гарантујем: ни партизанско дугме не би
постојало. Дај ми лонче вина. И заћутите, или ме одвежите.
Опасник. И мајку би он. Да му нареде, поклао би бригаду. Нек иде. Ни ја не волим
овакве. Незгодно је. Чули сте, наређење је човек извршио. Мора војник, мора да слуша.
Није правда.
Доста. Није ово среска судница. Ово је рат. Војници сте, наређујем вам, одмах да
се губите у своје бригаде. Ја морам да извршим наређење генерала Цветића. Знате за шта
су осуђени, знате ко су.
А ти. А Цветић. Сви официри. Где је Гаврило. И Бату, ако је у амбару. А шта ћемо
са газдама из Чаршије и Паланке. Шта су радили Младен Ракић и Миле Савковић.
Срамота. Чекајте, где су они који су доносили спискове комуниста и сумњивих, где су
они што су нам давали паре и вечере. И снаје. И ћерке, и ћерке. Па они који су издавали,
тужакали, шпијуни што су. Нису само они. Још су више криви они који су мрзели.
Кукавице су криве. Покварене душе. Себичњаци. И ненавидници. Јесу и новине, браћо,
криве. Како да нису хартије. Него како, и попови и учитељи. А глад. А босотиња. Није то
важно, не кукумавчите. Радио-Лондон, браћо, шта ћемо с њим. Јао, Радио-Лондон не
можеш везати за шљиву. Черчил. Черчил је крив. Њега ухватиш за томпус. И Џорџа и
Сарториса и целу Мисију. Где је краљ сада. Где је влада. Живео краљ. Командант је
Дража Михајловић. И њега за шљиву. Не врдајте, не оптужујте. Срби смо, будите људи.
Толико је зло на земљи, не можемо. Па добро, шта смо сад. Јао, нема шљива на овој
земљи, нема шљива за све кривце, нема ко да нас повеже, па ко ће нас да постреља.
Љубиша, кажи истину. Љубиша, шта си крив.
Питајте Добрицу Ћосића. Он треба да зна шта сам.
Ух, зар њега. Шта си рекао. Окорелог комунисту што ми за длаку измаче. Зар смо
дочекали да он сведочи, познати ништак и лажов. Ако ће он правду да дели, дајте да се
лепо сами покољемо, нек на земљи остану само наши ножеви и зрикавци. Тако је, нек се
све шљиве посуше. Сто метара нек буде под земљом, нек буде на небу, пашће ми тај под
нож. Донесите још вина. Наше је. Ни кап да не остане њима. Важно је, пожурите. Ух,
што ме гадно срамота. Од чега, побратиме. Па од шљива и лозе, побогу. И од сирка,
богову му мајку:
присилно мобилисани сељаци згутили се у чокоће, у сенке чокоћа, гњурају главе у
ластаре и заперке, у гроздове: стари четници нуде вино свезанима уз шљиве, приносе у
лончићима, нуткају нежно, припаљују цигарете и стављају им у уста; свезани се
оклембесили низ стабла, кољач у жутом кожном капуту смуљио се низ стабло и озбиљно
не престаје да се плази Васовићу и месецу, Професор клечи, Љубиша Дачић хоће да
клекне, не може, чврсто је привезан; разгореле се очи, оружја и кокарде на шубарама.
 Шта су то идеали. Да га чујемо. То су неке студентске ствари. И господа има
идеале. Благо нама што то нисмо имали.
Ви сте злочинци, ви сте наше жртве осрамотили, ви сте убице, ви сте
Чик да пуцаш, кукавицо. Чик. Чик, новино.
Не уме ни да убије, јао, људи, па он не уме ни човека да убије, не мучи, пуцај у
главу, сероња.
Захтевамо да нас официр стреља. Васовићу, буди друг, деде. Нећу ни ја да ме
избуши обичан четник.
Слађи вам господски и официрски метак, улизице. Нисте људи ни били. То сте
заслужили.
Одвежите Љубишу Дачића. Љубиша, пострељај друштво.
Хвала ти као брату, ал сам много остарео и ослабио. Ала тутњи, чујете ли Душана
Катића.
Јао, не дајте ме, браћо. Пустите, нисам крив за оно што сам радио. За шта гинем.
Слиноње. Срамота. Ух, па он се упогани. Удри свињу. Пази, и он плаче. И њега, и
њега, ни сад нису људи.
Дај Професору један у чело да се не мучи човек.
Кореја, можеш ли ти да пострељаш.
Што да не могу. Баш ме брига.
Ја не пристајем.
Ни ја.
Ја сам пре њега постао четник.
А ја сам предратни подофицир, Исуса вам.
Баш ме брига. Ал хоћу да живим секунд дуже од тебе.
Е нећеш, старији сам по чину.
Одвежите Подофицира. Ви се вуците одавде. Марш у чете.
Збогом, браћо. Није правда. Ал је наређење. Нек се одморе несрећници. Људи,
није смрт рђава ствар. Може бити. Гордићу, шта да поручим оцу.
Нек гледа свој посао.
Љубиша, имаш ли нешто.
Опет ће Катићи да владају. Нема правде, бем ти месец и оволико видело.
Никад мајка неће више родити овакве јунаке. Имаш право. Мислим да смо
упрскали мотку. Васовићу, дозволи да им дамо још по лонче вина. Мораш последње
жеље да им испуниш. Зовите Гаврила. Манте се људи, и бог је пропаганда. Крштени су,
ред је да се исповеде и причесте.
Доста. Вас ћу да причестим оловом. Дајте им вино и губите се.
Умиј га вином. Тако. Кад човеку оквасе чело лакше је. И Професора умиј вином.
Видиш ли, повраћа се човеку.
Пожури. Остаћеш с њима.
Тражим да ме поп опоја и хоћу лично да чујем своје опело. А моја жеља: нећу
куршум. Тражим нож и да гледам Мораву. И ја хоћу нож. Ал, побратиме Подофициру, да
радиш поштено. Био нож, нек буде нож, баш ме брига. Сви смо за нож, он нам приличи.
Подофициру, шта бленеш. На посао.
Помози боже, збогом моја браћо.
Чекај, узми моју каму, знаш да је најлепша у корпусу.
Пуцајте, пуцајте.
Нагрдиће шљиве. Јесте, све ће да се посуше. А шта ћеш, таква нам је судбина:
присилно мобилисани сељаци дубље гњурају главе у чокоће, стари четници
полако иду стрњиштем ка селу, са вратова шљива полећу последњи лептири у месечину,
увис.
Пастув поиграва по авлији, топће калдрмом, игра се сам, шени у месту, с
накострешеном гривом полази према њој, стаје, гледа је, расте: она је нема тамна
дрхтавица: пастув је дуго удише, непомичан: кобила њисну: коњи и кобиле се чивтају,
фркћу, машу реповима: кобила се љушка и ситно топће: он прилази, укрштају главе,
вратове угризају: пастув одскочи, врисну, ушени се и пође на задњим ногама. За њим к
њој, нем, загледан у звезде, занемео: она се престрави и укипи: он поскочи, пропе се
преко себе, преко снаге, и кад се сруши, она се прену, згрчи, спасе га: коњи и кобиле
неми, непомични, гледају.
Месечином се ваља мукла грмљавина топова и бацача; густо миришу коњи; звезда
репатица над Моравом косо посече небо.
Ох, ви са здравим нервима. Штета је, господине Павловићу, што ово не видите.
Било би вам то највеће охрабрење ноћас. Верујте ми. Чујте их. Осећате ли тај мирис
здравих мишића и снаге. Ништа лепше од коња. Глупост је одбијати наду, верујте ми.
Грешите, докторе, ако мене прекоревате. Желим да вам кажем неке ствари.
Осећате ли како снажно, чисто, миришу коњи.
Личи на освету. Можда и на претњу. Ви, докторе Васићу, обмањујете себе.
А зашто сте ви и ноћас упорни у своме.
Сад могу да вам кажем. Од првог сусрета били сте ми несимпатични. Прилазећи
нама, ви сте наметљиво истицали да сте ничији. Којешта, докторе. Непоштено.
А шта сам друго могао. Да бих бар мало часније дисао. Да бих бар мало мање и
нечасно дисао. Мој случај терети управо вас. Вас лично. Не. Ви сте могли да се
определите. Ви сте то били дужни. Много вас је таквих.
Ви се варате ако верујете да ја чекам партизане па да се предам Душану Катићу. Ја
више немам кога да напустим. Ни да изневерим, господине. А немам ни шта да предам.
Боље да разговарамо о овим дивним коњима.
Ако бисте били љубазни. Не ангажујем вас ничим. Много ми смета што вам не
видим лице док говорим.
А мени смета што и ви почињете да се сећате. Стављате ме у неугодан положај.
Ма не тражим ја ваше сажаљење. Сад имамо времена да ликвидирамо
неспоразуме. Као да су топови и митраљези престали.
Да. Још ми да се смиримо.
Ово је гадно. Докторе, разумејте ме. Молим вас изиђите из сенке. Знате ли шта је
најкобније по живот.
Жеља да се побеђују људи.
Не. Најкобније је то што имамо пријатеље само међу својим присталицама. Не
успевамо да имамо пријатеље међу онима који нам нису истомишљеници. Зар ви нисте
сами ноћас.
Не. Зато што умем да уживам у овом мирису коња. И што знам шта је тишина. И
што, господине Павловићу, никад, никад нисам зажелео да победим човека.
Таквим фразама не можете ни од себе да се одбраните. У животу сам највише
мрзео неутралце у политици.
Добро, молим вас, зашто се ви сада, кад сте у безизлазном положају, бакћете око
мога проблема. Зар не можете да будете искренији са мном.
Баш зато што сам у оваквом положају.
Чујте, ја вам отворено кажем: ви немате разлога да се кајете. Учинили сте све што
сте могли да не бисте дошли ту где јесте. Чак и више.
А шта се у овом часу говори о мени. Шта кажу људи.
Мислим да вас више не жале. Свеједно им је.
Лажете, докторе. Ни сад немате куражи да признате шта сте.
Мајор Васовић стиже пред кафану: галама, псовке, јауци: зауставља коња пред
заставником који седи на путу, у месечини, оборене главе, повраћао је: једва држи
заставу у црној кожној футроли:
Каква је то гужва.
Бију се.
Зашто седиш кад разговараш са официром. Устани. Мирно: заставник се једва
држи, држи се за копље, подупире се њиме, клати се, не може да стане мирно, клонуо
главом, зинуо, стење: мајор Васовић скаче из седла, удара га по врату из све снаге:
заставник се скљока: Васовић стиже да ухвати заставу да не би пала: ћуте обојица:
Васовић са заставом утрча у кафану, застаје: заковитлана, роптава, тамна гомила псовки
и јаука: стеже копље, распали по људима, столовима, јауцима: Бандо, бандо: прште
копље, позлаћена круна с јабуком одлете и тресну о келнерај: интендант Славко завапи:
Јао, застава.
Славков јаук пресече све покрете, измахнуте песнице, сифоне, подигнуте столице,
псовке и претње: гледају сломљено копље у Васовићевим рукама, у црну кожну футролу
превијену на врху: Васовић гледа у заставу, устукну, прислања се на зид: тама, комади
месечине, роптава дисања: четници без речи, погнутих глава, излазе из кафане у
месечину: Васовић зури у сломљено копље.
У испражњеној кафани, до бедара у месечини, Јевдокија припасује сукњу, срећна
што је спасла фунте: седећи на келнерају, гледа је Миле Савковић, насмеја се радосно.
Мајор Васовић са заставом излете напоље, у месечину.
Јесу ли ти исцепали гаће, Јевдокија.
Питај ти своју сестру шта је с њеним гаћама, а мене остави на миру, битанго
варошка.
Миле Савковић урликну од смеха.
Интендант Славко извлачи се испод келнераја, стаје у месечину пред разбијеним
прозором, држи у рукама комад копља с позлаћеном јабуком и краљевском круном,
загледа је:
Ај, ај, јадна круна, јадна наша застава. Ај, Петре и Карађорђе, мајко наша, државо
и отаџбино, о, људи, браћо, Срби, несрби, шта дочекасмо. Круна у келнерају, наша
светиња у келнерају. А крв што се лила, крв што смо лили, лили, лично краљева застава,
са двора, скотови, из његових руку, несрби, па у енглески авион, паде као сунце на
Планину, Урош Бабовић остаде без сина, и сад је лопови поломише. Еј, кад би покојни
краљ Александар ово видео, кад би Карађорђе, кад би Петар Први, из гроба би још дубље
јурнуо у земљу. Срби, марш у мајчину. Миле, сине, видиш ли ову несрећу: окреће се
келнерају, на рукама му светлуца круна:
Не богоради, стари. Стави то у торбу и ћути. Ја нећу ником казати. Ако те сутра
не умлате комунисти, можеш од тога правити прстенчиће и продавати их по вашарима.
Шта си рекао, мајчина ти скотска. И ти си ми из штаба, и ти си ми војне школе
учио. А ја сељак, прост човек, ја са два разреда основне школе па знам да поштујем
светиње и гинем за државне ствари и војну имовину. А имам само нареднички чин. Ако
сам стварно унапрећен, ако не лаже Бањац. Зар сам само то заслужио. Ај, ај, јадна
застава, јадна наша светиња, и заклетва, и Урош Бабовић, и мој нареднички чин, и сви
идите у мајчину. Какав Душан Катић. Где сте Турци да још газите Мораву.
Јевдокнја излази из кафане вукући Бањчеву мочугу.
Милету Савковићу пресече се смех: улази Борка, иде према њему:
Па где си, Миле, целу ноћ те тражим.
Миле Савковић лупка ногама о келнерај, интендант Славко, псујући, износи
напоље, у месечину, комад копља и круну.
Шта хоћеш од мене. Не прилази ми ближе.
Како, Миле, шта хоћу. Па ти знаш, ја сам у шестом месецу. Тата ме најурио из
куће. Каже: губи се где знаш. Ја треба кућу и ову другу децу да спасавам. Миле ти је у
Лозици, нек те он чува, његово носиш.
Шта његово.
Па каже: кад сте знали до тог стања да дођете, сад заједно лупајте главу како
знате.
Слушај, сестрице. Врати се ти лепо кући и кажи твоме тати да сам му ја поручио:
подмештао је он тебе још неким официрима и командантима, па кад комунисти
нормализују пошту нека потражи њихове адресе. Зашто бих само ја бринуо о твоме
трбуху.
Миле, зар сам то заслужила.
Ишамараћу те, не подносим плач. Пумпао те цео штаб, а твој тата је доносио
стари ризлинг и суво месо.
Срушићу се. Не могу више. Коста, дозволи ми да одем. Ако не одспавам, бићу
сутра неспособан. И ти, човече, треба да се одмориш. Чист веш, то ће да те препороди.
 Немој да се брукаш, Лазићу. Војнику је доста између првих и последњих петлова
да одрема. Ти си стари официр и ратник. Ја од тебе очекујем да дижеш дух осталим
официрима. Треба да ободриш људе. За њих је Душан Катић непобедив, чудо, вампир.
Већ сад им пуне гаће. А шта ћемо сутра, богаму.
Сад треба спавати, треба се опружити у чистој постељи, човече.
Слушај, ја одлично познајем Душана Катића. Ми смо четрдесет прве заједно
нападали Паланку. То је био српски јуриш. Као дивови. Сећаш ли се нашег контрајуриша
код Обреновца девет стотина петнаесте. И пази, молим те, што је лукав. Немце треба
психички сломити. Како, питам. Гледам га, не верујем. Једва му се бркови оказали,
војску није служио, говори о тактици. Мислим куша ме комунист и кажем: Али нас
двојица да идемо напред. Да видимо, дечко, ко ће први да легне. И чим сам опалио
ракетни пиштољ, потрчим што игда могу. Али он је, он је младић. Кад смо стигли до
гробља, кад смо стигли, слушај, Лазићу, не сећам се гушће ватре. А рат је тек био почео.
Рат је почињао. Ал да знаш, четрдесет друге и четрдесет треће у јесен млатио сам га по
Јастрепцу и Топлици, бос је бежао. Два пута сам му торбе запленио. Слушај, Лазићу, са
њима је главна ствар: први напасти. Они не умеју да се бране и повлаче. Они или јуре
или беже. Чекај, наспаваћете се.
Гаврило:
корак му се скраћује: пред њим зид, стрњиштем зид, ту су
били кад је Милош пуцао, он клекнуо, зид према забрану, из њега Милош пуцао на оца,
зид се успиње према коси, ка месецу, и онда месец, тада је, погођен његовим куршумом,
заплакао, Урош клечи на снегу, пушка пободена у снег, уз чокот, тада су све молитве
постале бесмислене, а поуке оца Саве лаж, љескала се ледена кора, није могао да гледа у
срчу месечине, једва пробио, морао петом да разбија ледену кору, уз дрво у снег затрпао
Нови завет, уз које дрво, лево, зид се беласа, јурнуо да бежи, враћао се, са косе се вратио,
око Мораве свуда пуцале пушке, више није могао да пронаће дрво поред кога је затрпао
Нови завет, клечао и копао, рио рукама, зид се беласа, смрзли прсти, није знао куда ће,
могао само у манастиру да се огреје, да не излуди од бола ушао код оца Саве, да му је у
торби био Нови завет не би му ни рекао да међу људима не постоји љубав, бојао се да он
не каже: Читај, моли се: више није имао куд, морао да каже: Хоћу слободу, зид, зид, кроз
њега побегао, иза овчарника кроза зид побегао у Прерово да каже за рањеника, кроза зид
опет се вратио: застаје, седа у стрњиште:
Чекајте. Вито, дај ми цигару.
Предомислио си се. Онда нека се ови други одмах губе. Само нас двојица.
Шта то шушка у винограду. Да ли то он шета.
Коњ. Откинуо се. Једе грожђе, чујеш како мљацка.
А зашто он мене зове. Кажи ми све шта је рекао.
Ако баш хоћеш да будем поштен, онда је овако било. Вито, ствар се окончава,
каже он. Ја ћутим. А мени ће онај бездушни Гаврило да побегне. Ја само ћутим. Па ми
каже: Иди и како знаш доведи ми пса. Морам да га пречистим пре но што они стигну.
Има ли неко од вас ракије. Како немате.
Жедан сам.
Једи грожђе, после ћемо лако. Ниси ваљда луд да те он исцепа ножем. Како то
пушиш. Само ми квариш цигару. Чујеш ли, и од Прерова неки митраљези. Ако мислиш
да нешто радимо, онда да пожуримо. Затекну ли нас овде, обрали смо бостан. Знаш какви
су крвници.
Кога је још помињао последњих дана. Може ли са њим да се разговара нормално.
Једино тебе. Псује и прети. Ма то је стара лопужа, не знаш ти њега. Правио се луд.
Мислио да ће то упалити код Душана Катића. А кад видео да код Адама нема заветрине,
одмах проговорио и не симулира више. Пази шта ти кажем. Искокаће те као репу. За
Милоша.
Скоте. Покварењаче: испљуну цигарету, скочи, тресну Виту кундаком, обори га, и
још неколико пута, онда цокулама, неотпорног, млитавог:
Скоте покварени. Узмите му пушку.
 Бата Павловић:
то сећање увек једнако почиње. И сада, овде у амбару.
Богосав седи пред фотографијом краља Милана. Колико су дуго њега, Бату, звали
Богосављев син. Нико није говорио Богосава Павловића. Богосављев син. Икад је свршио
студије, кад је постао доцент, Богосављев син. Зар се Богосављев син оженио ћерком
професора Рашковића. Богосављевог сина истерали с факултета. Богосављев син изгубио
на изборима. Богосављев син основао странку. Богосав. Седи пред фотографијом
његовог величанства у гала-униформи. Барокни рам, спуштене завесе, гомила
француских новина. Испод ногу његовог величанства увек свеже цвеће на сточићу.
Плаво. Ако Десанка ујутру не промени цвеће, ако није плаво, од Богосава се тресу
прозори: Срамота. Генерал, министар краља Милана Обреновића, а са женом француски.
У кући увек француски. А он се тога стидео, знала деца, улица, школа. Француски језик,
Богосављев револт на просту, сељачку и неверничку средину. Лакејски револт, у
лакејском стилу. Због француског говора, од стида није доводио кући своје другове. Ако
се пријатељ у младости не стекне, да. И ту је време учинило своје. Због француског и
због Богосављевих страшних погрда краљу Петру Карађорђевићу и свих „тих Цигана из
Тополе" што се жене црногорским чобанкама. Министар, а ордонантска тачност. Онај
исти и бол и презир на лицу. Офарбани ишчешљани бркови. Исте речи, једна једина
тема, свеједно да ли га ко слуша. „После деспота Стевана, његово величанство краљ
Милан био је једини господин који је живео на Балкану. И последњи господин". Тако
почињао, тако и незавршавао Богосав о свом величанству. И кад уђе у собу, увек се лако
приклони његовој фотографији. Онда седне скрушено. Па оне приче о њиховом смешном
и јадном ратовању с Турцима и Бугарима, путовања у Беч, ловови, живот у Паризу. Седи,
пије и сузи. Највећи обреновићевац, министар у пензији, побеђен, омрзнут, бивши моћни
човек. У ствари, дворски лакеј. Још као дете осећао је то, па је у инат оцу писао по
њиховој тараби „Апис“, „Живео Апис", док се није сажалио на Десанку, која је врелом
водом и четком рибала тарабу, прала креду и речи да их не би прочитао Богосав, који је,
свечано обучен, то је било најтужније, најсмешније, дворским фразама честитао свом
одавно покојном величанству рођендан, Божић, Ускрс, славу, државне празнике. Да ли је
Загорка испричала деци о њему. Сигурно. И ко зна шта. Кад ја нисам стигао својој деци
ни о деди да испричам. Загорка, увек у свађама, спусти глас и „твој отац је злостављао
твоју јадну маму“ . „Жене су змијурине. Жене су жабетине". И то је била Богосављева
мудрост. Јер је његово величанство због жене био најнесрећнији човек, а жене су,
„змијурине су срушиле династију Обреновића а не протува Апис". Ни Богосав није имао
пријатеља. Ко њему није био карађорђевићевска улизица и цигански пандур. Згади се,
пљуне у марамицу. Ноћу изиђе на улицу, у истом правцу. Опрезно се ушуња у авлију с
великим орахом на Врачару. Мати Десанка уздахне: „Спремају заверу". Тада га она грли,
дуго стиска у наручју, уздише и плаче: „Само тебе да сачувам." Зелена, до грла стегнута
хаљина. Униформа. „Кад те толико страх, зашто си само мене родила." Она га пусти из
наручја, гледа запрепашћено, нема. Несрећница. Ни за њу није имао времена. „Само даље
од историје". Откуд њој та патетична и неженска фраза. „Само даље од историје".
Колико пута истим преклињућим гласом засузи, стави му руку на главу. Још док је био у
гимназији. А тек после, кад су остали без Богосава, најмучнији дани. Удовица и јединац.
Удовица самоубице, најомраженијег министра. И Богосав у свему, свуда. На улици
шапутања, загледања. Али тада је био поносан на Богосава. И зато што су га толико
мрзели радикали, ћифте, и пискарала у Малом журналу. Због снаге и доследности. А она
како се све није борила да он буде учитељ. „Сине, само даље од историје". Учитељ.
Учитељ, а син Богосава Павловића. „Штета, госпођо. Ваш син је најбољи ђак наше
гимназије. Њему предстоји велика каријера. Ја верујем, Србија ће се поносити
Милошем." Да, највећа похвала, никад више толико радости као тога дана, тих дана међу
шимширима, сам. Цветале липе, голубови. Шаре од лишћа. Толике радости. Колико се
намучио да мајку увери како је судија даље од историје него учитељ, доказујући јој да су
сви учитељи радикали и да су у странкама. Једва је уверио Десанку да учитељ мора бити
у Радикалној странци и бавити се политиком, а судија, ако га влада гони, може у
адвокате. Тај је хлеб сигурнији. Србија не може да живи без парница. Збунила ју је та
његова прва измишљотина о народу. Седели у кухињи, кували слатко, он јој помагао да
љушти обарене шљиве, допало му се и двапут поновио: Србија не може да живи без
парница.
На оној слави, кад се први пут посвађао са Загорком, таст му је, пијан, академик за
запете, неколико пута рекао: „Срећан сам. Зет ми је из куће највећег обреновићевца. Ко
не памти Богосава, првог Милановог министра. И тај је кривац за развратан живот на
двору Обреновића. Кад је посланик из ужичког округа довикнуо Богосаву: Твој краљ
Милан продао српско држављанство за милион динара. Замислите, Богосав се насмејао:
Јесте, ал то је доказ да земља чији је владалац био и не вреди више. Замислите Србина."
Да је Загорку одвојио од њих, живот би друкчије, живот би, није имао снаге. Није имао
времена. Није имао времена ни да Десанки објасни, да је убеди да у политици неће
пропасти, неће доживети Богосављеву судбину.
Војниче, донеси ми воде. Нешто да попијем.
„Мама Десанка је отишла." Мама Десанка. Загоркина дистанца. Вратио се са збора
у Крушевцу. Успех, одушевљење, испраћај до Сталаћа, а испустио кофер кад му је из
своје собе, из кревета, голо колено, гола нога, десну, са модрицом, увек десну открије.
„Куда је отишла." Стао уз прозор. Дувала кошава, шкрипели олуци. Није му било жао.
Богосављевски гест. „Зато што је прочитала у новинама да си покренуо лист и да
осниваш странку. Ни мој тата неће ти то одобрити. Зар ти Богосав није опомена." Загорка
је ликовала, он се осећао осрамоћен пред светом. Баш у том часу, на почетку ударац, и то
од мајке. Зато и није хтео више да је види. Тек кад се шлогирала. Гледала и клатила
главом. Непријатан, понижавајући прекор. Њеним гласом у себи изговарао: „Само даље
од историје", и беснео. Шта је могао да јој објасни. Она је Богосављева жена, лудачка
упорност, гестови, стил. За његов роћендан, за Божић и Ускрс честитке на картама у
боји: „Нека вам бог да здравље. Десанка." Није јој била мала пензија, није гладовала и
оскудевала, иако су у предизборној агитацији јерезовске барабе штампале летак: „Зар
ћете да гласате за човека кога се и рођена мајка одрекла. Бата Павловић је и своју мајку
пустио да скапа од глади, а шта ће тек с тобом да уради, сељаче."
Војниче, донеси ми мало воде. Кад те молим као човека.

Урош Бабовић:
можда је чуо гласове, никог није видео, па леђима подупро
врата. Није чуо кораке од тутња у себи, нож је био на столу, пободен у сенку, само држак
у месечини. Како да га дохвати, док га дохвати они ће отворити врата, а пушка је далеко,
чак на кревету. Измећђу њега и ножа испречила се светлост, у њој ће се видети, биће
ухваћен, мора да их види, они ће одмах за њега да питају. Адам је лажов. Песнице у
врата, у леђа, личиле су на грмљавину која није престајала, и тек кад је чуо и разабрао: Ја
сам Гаврило, оказао се бол, оказала се даљина; схватио је: топови пуцају иза Планине,
Вита је обријао браду, стража је побегла, партизани долазе.
Отвори чика-Уроше, ја сам Гаврило.
Не може, дуго не може да се помакне. Врата га држе, зури у нож, дрхти нож,
дрхте сто и клупа, колиба се љуља, и крцка око светлости, дубоке обале.
Звао си ме, чика-Уроше.
Клону. Чика-Уроше. Чика-Уроше. Кад је то било. Кад. Исти му је глас као онда
кад је испио чашу и рекао за Милоша. Прегази светлост, седе на кревет. Како је то могао
да заборави.
Ја сам Гаврило. Добро вече, чика-Уроше.
Друкчија дрхтавица: није више сам, чује речи, чује дисање, човек је сигурно
говорио нешто, не разабире све од пуцњаве, само нека говори, нека убије, нека говори.
Помера се у сенку. Између њих је амбис светлости. Пружена рука. Празна рука.
Препознаје је. Палац без нокта, он је. Држао чашу вина, тада је први пут видео да нема
нокат на палцу. Јесте он. Сад више нема куд. Време је, последњи је час. Зато су и људи
бежали од њега. Не види нож и не може да устане и оде до стола. Мрак. Гаврило.

Гаврило:
 трже руку, устукну према вратима: није више он, није човек:
чује: јечи у сенци: он пред преровском општином на коњу, помрчина, киша, он,
најстрашнији глас, најстрашније речи и претње, коњ се пресијава, у Чаршији кад лупи
сакатом црном руком, само чавке и воз се чују, војвода Планински, командант Моравског
корпуса, пола Србије дрхти од једне његове руке, од његове речи, само да му не види
очи, како сад да побегне: светли му брада, жбун косе, крцка кревет: зашто сам дошао,
свршено је с њим, од чега да га спасем, не, не кајем се више, он је већ у гробу, минирати
га као трнавску цркву, то је правда: узмиче у сенку, клупа му удари о ноге: шта да му
помогнем, не могу, нећу и њега, нећу, Цветићу: свиће, низ поток носи на леђима ковчег,
на белутак канула крв:
Чика-Уроше, имаш ли дувана:
чује: јечи у сенци, крцка кревет: мора да седне, под лактом одскочи, лупи: трже
се, ухвати го нож: у ћошку, у сенци светли брада: стеже оштрицу ножа: низ свитање, низ
шуму, потоком, крвав гуњ, жута рака међу чокоћем.
Ја сам ти га убио. Ја, Уроше.

Урош Бабовић:
чу тресак, виде нож на поду, у виделу. Посумњаће, погодиће
шта је наумио. Сумњиво је и то што ћути, како ће да га гледа. Чује: Гаврило плаче. Тама
и дисање. Ко плаче. Зашто плаче. Ако му сада побегне, ако оде, онда га више никад неће
видети. А он највише зна о њему. С ким ће после да поразговара о Милошу. Руца
Гаврило, нож је у виделу. С ким ће да разговара, ко ће онда о Милошу да му исприча.
Толико га чекао:
Гаврило. Еј, Гаврило:
глас испуни колибу, зидове, видело. Сагиње се, узима нож, ставља га у канију за
појасом. Дочекао је да га опет боли. Дочекао Гаврила. Стежу зидови. Само с њим може о
Милошу да разговара. С њим, он зна, видео је кад су му везали руке и онако крвнички
стегли конопцем. Помодреле. Са Адамом није могао, жив му је:
Хвала ти што си дошао. Много ти хвала, Гаврило. Ово ти никад нећу моћи да
заборавим:
Прилази, седа на клупу до њега, у светлости су, узима му руку и чврсто стеже.

Миле Савковић:
седи на келнерају и лупка петама о њега, а Борка плаче у
пустој кафани, међу испретураним столовима и столицама, месечина липти кроз разбијен
прозор. Од њеног плача све му је гадније, неподношљивије, а не иде му се, угодно му је
да седи, и да му ноге тако слободно висе. Борка упорно плаче због нечега, мрзи га да је
ишамара, мрзи га да је отера. Женски плач нечим изазива, мами: скаче с келнераја, узима
је за руку, изводи из кафане, одмах у сенку иза ње, али ту се свађају Бањац и Јевдокија,
помињу фунте и шиваћу машину, мора даље. Некуда. Сад му је угодно да је тако вуче за
собом. Ћутећи. Ћути и она, не плаче, то опет нечим омамљује, прескочи плот, пусти је.
Она му нешто као нежно протепа. То га опет згади. Жури шљиваром. Она за њим. Он
прескочи други плот. И она прескочи плот. Он пође брже, у тору је, прескочи плот. И она
за њим. Он се склони у сењак, седе у сенку, уза стог. Куд ће даље и шта ће даље. Она
стиже и седе поред њега.
Само ме не дотичи. Опомињем те:
припаљује цигарету, меко му је за леђима. Само нека ћути, овде му је баш угодно.
Знаш ли, Миле, шта си ми онда рекао кад сам ти казала: пази, Миле, молим те као
бога.
Ништа нећу да знам. Најбоље је за тебе да ћутиш.
Ја ћу крв да прегледам, и ако се утврди да није твоје, одмах ме убиј. Ја ћу сама.
Људски те молим, ћути. Не могу да те слушам. Добро, кажи шта желиш. Учинићу,
ал да се одмах одвучеш одавде.
Тражим само да напишеш писмо за твог оца. Кажи само да је дете твоје, и ништа
ти више не тражим.
 Он скочи, раскречи се, погури над њом; Борка му загрли колена, цвилећи.
Кујо сељачка:
хоће да је удари ногом, пљуне, али се зауставља, збуњен, изненађен: успела је да
га наљути и увреди. Осећа некакве жеље. Личе на бол. Бол после ударца. Сад треба
нешто да каже. Или да учини. Због нечега. Постоји жеља. Пригњечена рана. Нагажен.
Повратак себи. Коме себи. А шта је сада. Стално је нешто желео. Онда више није ништа
желео. Шта да уради док бол траје, док га расположење држи. Као да се однекуд јавља и
некаква жеља. Зар је могућно. Беба има дивне ноге. Српкиња са најлепшим ногама. Да ли
то стварно жели, је ли то може да узбуди. Зато што су најлепше, или зато што су ноге.
Најлепша нога, виткост, благи и нежни лукови до мале таме, она нежност испод тајне,
две лаке топле приљубљености, две спојене висине које омамљују и излуђују за нечим
што се не види, што се ретко виђа, нешто што се голо свије и потчини, што постоји да се
продужи, удаљи, освоји та дубина. Откуд сад сећање. Зашто су ти мамлази престали да
пуцају. Можда му још увек реагују нерви. А зашто би се сад бранио. Још је гадније да се
каје. У име чега и чему. Шта је то што је изгубио, шта је то што вреди у том животу па би
сад требало себе да малтретира и тера вољу на егзерцир. Кад би разум био његова јача
страна, кад би имао поузданију интелигенцију, најзанимљивије би сада било да
анализира неизвесност. Тај мост, ту границу између страха и смрти. Да предвиди
могућности, да изабере, да поверује. Па да чека. Онда да гледа у себе. Откуд сад
успомене. Или да једноставно оде до Бебе. Ако га Беба одбије: фригидан тип. Мора
најпре да је разјари.

Бата Павловић:
киша, сутон, последњи разговор са Богосавом под
фотографијом његовог величанства. Киша. Стајао уза зид, увек је стајао док Богосав
говори. Можда баш о том последњем разговору треба да напише деци. Зашто га по тим
речима не би памтили. Заслужује. Свеједно, Богосављева истина јесте истина, аманет.
Убеђено и чисто говорио. Зато што је предосећао, запамтио: „Сине, ја сам одлучио да
испуним завет. Жалим што сам те створио. Бог неће и не треба да ми опрости тај грех."
Тада је умукао, киша, сутон, Миланова сабља сивела се на слици. „Створио сам те да
будеш поданик радикала и Карађорђевића. Знам да ћеш бити несрећан. Као и његово
величанство, као ја у овој неверничкој земљи. Његово величанство ми је више пута
рекло: „Ех, мој Богосаве. У овој земљи нема пријатеља. То ми није ни жена. Ни син. Чак
ни мој пас Бего. Страх га је." Тако је говорио он, после деспота Стевана једини господин
на Балкану. И последњи господин. „Никад ми немој опростити што сам те створио да
будеш поданик свињарске и циганске династије из Тополе." Онда му рекао да иде. После
је, лежећи одевен на кревету, слушао како Богосав плаче и говори сам у мраку, у киши.
Није ни реч разумео. Десанка му није дала. То не може да јој опрости, рекао јој. Више га
није ни видео ни чуо. Ни мртвог. Пробудио га пуцањ. Зора, знао је, покрио се преко
главе, није могао да плаче. Можда га је тада и мрзео. Кад је прочитао у новинама, дуго је
плакао. „Јуче у зору, Богосав Павловић извршио самоубиство. Отишао је и последњи из
Милановог времена, из дана због којих ће да нас се стиде и наши потомци. Богосав
Павловић, највернији Миланов слуга, онај злогласни министар који је гулио народу кожу
да би његов господар могао да расипа у развратном животу по Европи, Богосав ни
сточјег гробља није достојан. Треба га бацити рибама. И то не рибама у Сави. У Дунав,
дунавским рибама, јер Дунав је дубљи, рибе су веће. Да у српској земљи ни кости његове
не остану." Тада је заволео тога лудака, тада је донео и одлуку. Последњи господин на
Балкану, последњи поданик Богосав, толико зла претрпео у животу, тај Богосав што га у
свим његовим подухватима протонио величином, злогласношћу, лудачком доследношћу,
опомена, зашто и сада тај лудак, зашто сада о њему, зашто га се сећа. Стрељаће га пре
сванућа.
 Гаврило:
покушава да ишчупа руку из Урошеве, која је истовремено и
претња и нежност, та је рука све могла, али страх га сређује, даје снагу, може да га гледа:
светли седа дуга брада, гологлав у месечини зури некуд, шапуће:
Не бој се, Гаврило. Причај.
Гаврилу сад почиње да личи на оног правог Уроша Бабовића, на војводу
Планинског од кога је дрхтало пола Србије, који је сину постављао заседе, то је тај отац,
тај човек који га охрабрио, ослободио оца Саве, од њега је сазнао шта је љубав:
придолази снага, истрже руку:
Ја се не кајем. Не враћам се више назад. То је свршено заувек.
Сад знам да сам те много чекао.
Можеш ли да не верујеш да те искрено волим. Као оца. Дошао сам да те спасем.
Хоћу да ми верујеш да сам за то дошао.
Причај, Гаврило.
Доцкан. Стража ти се разбежала. Ни Вита ти више неће доћи. Ти мораш одмах
кренути са мном у Лозицу.
Кад си ти овде, више ми нико не треба.
Знаш ли шта се догађа. Немци се повлаче, Руси долазе, са свих страна долазе, ми
смо сами, ми смо сад без савезника. Морамо одмах да кренемо. До Лозице нам треба
више од сата:
хоће да устане, али га Урош хвата за руку и вуче да седне:
Корпус може сваког часа да крене, морамо одмах. Пусти ме. Дошао сам да те
одведем из овог камена.
Причај слободно, Гаврило.
Заробиће нас овде. Причаћемо уз пут, морамо одмах.
Седи у видело, одавно те нисам видео. Ову кућу заједно смо зидали. Наша је.
Кажи ти мени шта је било с Милошем. Милош. То причај.
Ја морам одмах да кренем. Цветић ми наредио. Дужност ме чека, Бата Павловић је
издајник. Биће стрељан. Све је спремно за велику битку.
Ко је Милоша заробио. Не мешкољи се, не врдај. Причај, ја опет видим.
Зашто сад о томе. Зар ти је мало патње, зар нам је свима мало Милоша. Дошао сам
да те извучем из ове гробнице, заробиће те овде. Зашто држиш нож. Ја сам дошао да те
спасем, чика-Уроше.
Причај све што знаш.
О чему. Зашто сад. Схваташ ли, опкољавају нас.
Ако. Да се ниси помакао. Како сте га заробили.
Не знам ко га је заробио. Ваљда Шиља и Миле Савковић. Не сећам се. Хоћеш да
ми се осветиш, а. Због тога си ме и звао. Мислиш да ме страх смрти.
Колико је пута ударен ножем. На ком је месту нагрђен:
у гласу му не осећа ни претњу ни мржњу, али рука му је на ножу, ако је у канији,
шта да ради, ако покуша да бежи стићи ће га ножем, ножем у леђа, нож, опет, докле нож,
да се ухвати у коштац, левом руком му ништа не може: измиче се у сенку, суља се
клупом вратима: Урошево тешко дисање, светли брада и коса, као да га не гледа више:
Само ти поштено причај, Гаврило.
Тих грозних појединости ја не могу да се сетим. Било је страшно кад си га понео
низ Планину, кад си га носио потоком, па онда у винограду, шта хоћеш више. Шта још
хоћеш. Удри, не могу о томе више.
Седи и кажи истину. Да ми кажеш с каквим је ранама отишао. Наша је кућа од
камена. Немаш куд, једино ти знаш. Дошло је за све, а толико сам те чекао.
Схвати, разумеј ако можеш. Дошао сам да те одведем одавде, заробиће те. Ти
знаш шта те чека.
Ако ме још жалиш, ножем ћу те посред уста.
О Милошу ми причај.
 Био је издајник. Шта још хоћеш. Ми смо се бранили, ти си дао највише. Твоја
судбина. Али и ја ћу да дам све што имам. Још ноћас, сутра је крај. Ја не бежим, чујеш
ли.
Сети се где је све нагрђен. Не врдај ми калуђерски.
Знаш да је била ноћ.
Била је месечина, Гаврило. Видело као сад.
Видео сам једну рану, ону под грлом. Ону коју си и ти видео.
И смеш ли тврдити да је отишао само с једном раном.
Смем. Смем, јер се мање мучио од мене, смем јер је имао тебе који си за њега
Мораву пунио покланима, сећаш ли се. А ја сам, ја сам само себе имао. Ја никог нисам
имао. И сад му завидим. Сви сте ви имали нешто. Сви сте бранили нешто. Шта још
хоћете од мене.
Све, од почетка причај, Гаврило. Не жали, ја сада опет све могу. Добро ме
погледај. Не зверај на врата.

Младен Ракић:
жури јарком поред плота, сенкама. Гледају га са свих страна.
Спотиче се и застајкује. Ослушкује. Није њен глас. Опет жури. Нешто га припиткују
четници. Можда и прете. Ћути, долази до вајата, чује разговор жена. Шуња се сенком
коша, ослушкује. Није ту. Жури низ пут. Стражар га зауставља, не одговара лозинку, иде
према њему. Штаб Летеће бригаде. Стражар му прети:
Командант је легао човек.
Је ли с њом.
Најпре је нешто певао, па се ућутао.
Је ли у соби један кревет.
Исто би било да имају и два.
Полази врховима прстију, шуња се кроз шимшир и цвеће поред куће, стаје под
прозор, крцка кревет, припија се уза зид, ослушкује шапат, сагиње се, убацује метак у цев
револвера, усправља се, ослушкује шапат и тих мукао јаук, враћа се стражару:
Донеси лестве.
А стражарско место.
Ништа те не питам.
Где ноћас да нађем лестве.
Пожури.
Стражар му доноси лестве, говори нешто.
Он узима лестве, црвене георгине, носи их поред куће полако, пажљиво их
прислања уза зид поред прозора. Блешти зид. Седа у сенку шимшира. Помрчина. Пење се
споро, једва, застаје на свакој пречази, не крије се, сија зид, погне главу, мрак, наставља
да се успиње ка прозору, гори зид, споро, једва, опет стоји на лествама у висини прозора,
тишина, шапат. Привлачи главу прозорском раму, приљубљује лице уза зид и рам, не
гледа у собу. Расте месец. Завирује у собу. Гола нога. Не крије се, гледа. Голо раме.
Гледа. Брада, њено раме, гола нога, његова рука. Спусти се за једну пречагу, наслања
чело на лестве. Његова погурена леђа. Нагиње се кућа, зид на њега. Једва силази, стаје,
држи се за лестве. Љуљају се кућа и дрвеће и месец. Лестве падају на шимшир.
Помрчина. Одлази полако, погурен излази на пут, иде коловозом низбрдо, враћа се, иде
узбрдицом, успиње се.

Миле Савковић:
у јабучару лежи поред Бебе, главу подиже на њене ноге, једе
јабуке, гледа звезде:
И сад звезде гледају с неба. Добро смишљено. Звездица чин, звездица разлика,
петокрака, опет звезда.
Миле, тешка ти је глава.
 Не понашај се глупо. Одсад па док ми не разлупају главу, твоје ноге су ми све. То
ми је малопре одједном дошло. Дајем ти реч да могу апсолутно све, знаш ли кад кажем
све, ал морам да ти видим бутине.
Немој да си свиња. Не бих ти сад допустила па да ми одмах овде пред ноге
поставиш мост за прелаз на америчку подморницу. Одмах ћу отићи ако се и даље будеш
блесавио.
А знаш ли ти да сам ја убио девојку која је имала лепше ноге од твојих. Девојку
која ме презирала док смо били студенти, девојку која ме никад не би хтела. У белој
сукњи, боса потрчала преко снега. Онда слетела с плота. Часна реч, нисам хтео да
осветим своју сујету. Ал већ више од године дана ја верујем да се те ноћи све догодило.
Са том Бранком. Тај један пуцањ. Покрет прста. Дрхтај. Можда случајно. Можда сам се
уплашио. Можда сам се узбудио. И сад ми то личи на сан. Знам да не верујеш. Али она
је, апсолутно сам сигуран, она је била једина девојка коју сам могао да волим.
Причаш којешта. Глупости које не могу да слушам. Зашто си ме довео овде.
Добро, признајем. Нешто сам можда у овом часу и измислио. Али само нешто.
Бебо, ја сам на Бадње вече четрдесет и друге убио једину девојку коју сам поштовао. Која
ми је импоновала. У коју сам могао да будем заљубљен.
Ах, свима вама крваве су руке. А то је из Београда друкчије изгледало. Не волим
морбидне приче. Кажи ми кад полазимо одавде. Чујеш ли, више не пуца.
Батали штапске и ратне бриге. Желим нешто да ти кажем. Не могу због нечега да
пристанем да ми разлупају главу оваквом какав сам. Нећу да скончам овакав какав сам
последње две године. Немају ни шта ни кога да убију. Нећу комунистима дозволити да
пуцају а да ми је свеједно. Хоћу себи да личим на човека у тренутку кад ме звизну
рафалом по ребрима и челенци.
А шта ја ту могу да ти помогнем. Мени се живи, мени је савест чиста.
Да ме буде страх. Да нешто жалим. Ето, твоје ноге. Малопре сам се одједном
сетио њих. Знаш да ти се никад нисам удварао. И сада ми твоје ноге постају свет.
Почињем да осећам нешто. Видиш ли да дрхтим. Стави ми руку у недра. Добро, дај ми
руку. Кад те молим, само да се увериш да дрхтим. И то да ми потврдиш. Можда се
обмањујем. Молим те, Бебо. Можда ћу моћи да будем кукавица. Можда ћу бити и
храбар. Али ћу нешто моћи да будем. Изгледа да је боље бити кукавица. Више се осећа,
више се живи.
Јеси ли ме звао да слушам твоје глупости. Како те није стид. Ја морам да бринем
куда ћу из ове селендре.
Ти, Бебо, не треба ничега да се бојиш. Озбиљно ти кажем. Ти имаш такве ноге да
нема животиње која би могла пуцати у њих. Теби је сигурна глава. И удаја за комесара
бригаде. И Стаљин би задрхтао кад би ти видео ноге. Чак и кад си у панталонама.
Миле, згадићеш ми се. Како можеш да говориш свињарије у оваквој ситуацији.
Чуј, ја сам сигуран да је на овом свету бескрајно већи број људи био несрећан због
стања у панталонама, него због стања у глави и такозваној души. Дајем ти реч. Кад би
моја сестра имала ноге као ти, ја бих јој сада задигао сукњу. Чекај, фрајерко, не буди
глупа. Ми смо једно другом неопходни ноћас. Ја ти опет кажем: тај такозвани човеков
крст, о коме су нам говорили и професори веронауке и сви остали мудраци, тај човеков
крст је у његовим гаћама, Бебо.
Марш, свињо. Пусти ме.
Не фолирај ми отменост. Да се ниси помакла, разбићу ти зубе.

Зашто га ти ниси спасао, чика-Уроше.

Ако и то. Ал не шапући. Причај, Гаврило.
Зашто. Ти си могао али ниси хтео. Издао те. Пуцао у тебе. Ниси хтео да га спасеш.
Не мучи ме више.
Толико ћеш да живиш. Само док причаш о Милошу: устаје, ослања се на врата:
Видиш да опет могу. Напољу мора да је наопако чим и ти носиш пушку.
 Ти си сину поставио заседу. Сећаш ли се колико сам те молио у шљиварској
кафани. А кад си га опкољавао у Њивама и после пострељао заробљене рањенике и
сељаке код којих је заноћио и вечерао, а ја клекнуо да им опростиш.
Нисам те за мене питао. О Милошу причај. Зашто те страх кад си онда на
прослави онако могао. Пред оноликим народом, Јудо.
И теби. Ех. Чекај онда. Чуј: ти си ме одвео из манастира, ти си ме од оца Саве
одвојио, у шта си ме повео, ти, ти си ме натерао да Нови завет закопам у снег, твој сам
четник постао.
Не вичи толико и не дрљи. Кад сте га заробили, је ли Милош споменуо мене. Шта
је рекао за мене. То мораш да кажеш, то ћу ти њиме ишчупати, видиш ли.
Није те ни поменуо.
Је ли истину говориш, Гаврило.
Није те поменуо. Удри, није.
Никако, ни опсовао.
Никако.
Хвата га за руку: ако га казни, с ким ће онда о Милошу да разговара. Зарекао се.
Чекао га. Због Милоша. Још то треба да учини пре но што они стигну, пре но што сване:
милује му руку: мора да га казни. Ал шта ће онда. Шта ће после, с ким ће о Милошу.

Бата Павловић:
Загорка му је била прва победа, завист вршњака, заводника,
целог мушког Београда, неопходна по повратку из Француске, најотменија лепота.
Личило је то на велику победу. И због оне неподношљиве солунашке атмосфере
победничких година кад су га презирали зато што није ратовао, а није ратовао јер је био
дечак, свеједно, покварењаци, до овог рата у свакој прилици, у свим изборима подсећали
свет да није Албанију прешао пешке и да није лио крв на Кајмакчалану. Много ју је
волео. А она увек незадовољна, надмоћна. Колико је испатиозбог њених авантура, зашто
му се светила, зашто је хтела на сваки начин да га увреди. Можда он њу није разумео,
можда је не познаје. Зашто. Није имао времена. То је оно. А обмањивао се. Полазило му
за руком, успевало му још од свадбеног путовања на Ривијеру. Парама њене маме.
Грешка. И остало. Та задуживања била су неминовна, у тим годинама није могао да их
избегне. Нису му ни сметала. Ништа му није сметало кад је почињао, кад се успињао.
Никад се ни у чему није осећао дужник, мислио је само на циљ. Веровао, био сигуран да
ће лако, узгред, једним даном, једним потезом свима да се раздужи. Као што је веровао
да ће том великом политичком победом и њу да освоји и потчини, пред децом да се
искупи. Све је подредио циљу, политичкој победи, некаквој историји. Кад би Загорка
знала, кад би бар сада Загорка сазнала да је био најнесрећнији кад би по њеном касном
повратку кући угледао модрицу више колена, уловио је кад се свлачи, нагло палио
лампу, вирио испод јоргана, у највећим бригама и неочекивано долазио да је помилује
само да би видео модрицу, а никад, никад је није питао од чега јој је та модрица изнад
колена, чији је тај угриз који не пролази, који се понавља увек на истом месту, злобно,
намерно, да он види, годинама се мучио, а није смео да је пита, није хтео. Издржао. Да је
не изгуби, да јој не да повода да му призна, после због достојанства, сујете. Веровао или
се само успешно обмањивао. Зато што није могао без ње. Или због света. Све је то
непоуздано. У овом часу ништа није јасно. А све се однекуд гура, гомила, долази из
прошлости, опкољава. Ујутру ће га можда стрељати. Не, није то било значајно у његовом
животу. Лаж. Толике лажи, сва сећања. Много је важно. Ствар времена. Једне ситуације,
стања. Загорки више ништа не може да објасни и докаже. Органски неспоразум.
Захтевала да живи за њу, за сваку и најобичнију нежност, захтевала читаве преображаје,
посебну атмосферу, све да потврћује и подстиче њена осећања и расположења. Колико је
пута истргла руку и бесно рекла: „Не мислиш на мене. Осећам по руци, држиш ме као
рукавицу". Био неспособан, немоћан, није имао времена да све постане догађај а постеља
позориште. Требало је да постане свечаност њено свијање колена, просто и животињско
грљење да буде празник, јубилеј, тих неколико минута — велика драма. А после, тек
после. Никад неће моћи да схвати ону њену ганутост, некакву несрећу, исповести, приче,
мучења до сванућа, мучилачка миловања. Није имао снаге, није имао времена. Али се
обмањује и сада. Можда су у њему и узрок и грешка. У самом почетку. У њему. Зато је
није ни питао од чега јој је модрица. Можда је она то желела, можда би била задовољна
њим, чак била срећна и без његовог великог успеха, велике победе. Зар је једном рекла:
„Ја сам убећена да ме ти не волиш. Имам необорив доказ." Зашто јој није открио толику
љубомору, зашто није признао своје сумње. Пре сванућа стрељаће га. Мора некако,
свакако мора да јој достави писмо. Бар неколико реченица. Бар то да му је она једина
жена у животу. Једина, за студентску малу љубав зна. Касно, касно је за такву исповест.
Био би јој смешан, још више би га презирала, она је за то способна. Није исповест. Једно
разјашњење. Само једно људско, пријатељско разјашњење. Мора и због деце, одмах.
Цветић не сме да дочека дан с њим у амбару.
Војниче, одмах ми донеси лампу. Реци некоме. Шта се тебе тиче шта ће мени
лампа. Од Младена или Васовића. Можеш и од мајора Лазића тражити лампу.
Чујеш ли, не пуца више. Сад је опасно. Господине Бато, молим те, шапући.
То сте ви, докторе Васићу. Баш вам хвала. Ћутање у овој тишини постаје
неподношљиво.
Знате ли зашто је одједном престала онолика пуцњава.
Не знам. Војне ствари, војне тајне.
Баш вам много хвала, докторе. У томе је незгода што човек не зна ко му све може
постати пријатељ. И у каквим приликама. Зато и греши. Ова тишина личи на укресану
бомбу.
Слушајте, скоро ће поноћ. Очигледно морамо да се растанемо.
Кад ће да ме стрељају.
Не знам. Не знам ни да ли ће вас стрељати. А хтео бих један сат да спавам.
Чекајте, најпре ми одговорите нешто. Да ли ви још увек верујете да људе не треба
шамарати. То јест. Не, молим вас. Сећам се тачно ваших речи: Човек који је једном
ошамарен, заувек је изгубио достојанство. То сте ми рекли оног јутра пред освећење
заставе. У нашем првом разговору.
С људским достојанством је свршено. Ако нису све куће и све главе поразбијали,
достојанство је мртво, господине Павловићу.
А зашто је онда вама стало до тога да вас ја сматрам поштеним човеком.
Да бих, мој господине Павловићу, могао да заспим. Један сат да одспавам. Кад сте
ме заробили, шта сам ја по вашем мишљењу био дужан да чиним. Да извршим
самоубиство. Је ли требало да бацим бомбу на вас. Да покушам бекство и погазим часну
реч коју сам дао Милету Савковићу и Урошу Бабовићу. Јесам ли неверством морао да
узвратим за вашу великодушност. Због чега ме нисте заклали у боровњаку.
Како је то незгодно и страшно што вам не видим лице. Што вас не гледам.
Значајно је то што говорите. Докторе, молим вас, кажите ми искрено: да сте сада у мом
положају, да сте у амбару, да ли бисте извршили самоубиство.

Коста Цветић истерује напоље пратиоце који, као и сваке ноћи, с машингеверима
улазе да стражаре поред кревета док он спава, седа на кревет; Невена се придиже, он је
пригрљује, огрће шињелом.
Тата, шта је то слобода.
Сутра. Сутра, девојчице моја. Сутра ће бити велика битка. Највећа битка у Србији.
У овом рату није била већа. Најпре ћу рано ујутру, док ти још будеш спавала, да
извршим смотру својих трупа. Па ће твој тата да саопшти наредбу о унапређењима и
одликовањима. Одржаћу говор. Само да им издам наређења. До последњег, сине. Не
може се више овако. У јуриш крећем и ја. Пред корпусом. Да их чујем и сретнем. Да га,
ћерко, погледам у очи.
А шта ће после да буде, тата.
Слобода, ћерко.
Тата, шта је то слобода.
Ја ћу да освојим Паланку, па ћу да те одведем кући. Мајка ти је болесна. Она
брине за тебе и Бранка. Онда ћеш да наставиш школу. У Београду ћеш учити. Ја ћу бити
у генералштабу. Имаћемо ауто. Твој тата је то заслужио. Па ћеш да студираш. Ти ћеш
бити професор, а Бранко ће у Војну академију, да ме наследи.
А онда, тата.
Бићемо срећни. Ми смо се много намучили. Заслужили смо.
А после, тата.
Ти ћеш учити ђаке, бићеш професор. Онда ћеш да се удаш за неког паметног
младића.
Тата, ја нећу да учим школу, и нећу да идем у Београд, и нећу да будем професор.
Тата, ја никад нећу да одем из Планине.
Али ће доћи слобода. Па ће бити слобода, Невена.
Тата, ја нећу слободу. Нећу.
Ћерко, не дај тати више да пије. Не дај, побогу. Тебе ћу да слушам. Не дај ми,
сутра морам да имам чисту главу. Узми ми флашице из џепова шињела. Па их разбиј.
Учини то кад те молим. Ја сам сад генерал и не смем више да пијем. Због тога што морам
сутра да јуришам пред корпусом. Да виде како се бори Коста Цветић. Био сам
најхрабрији у армији војводе Мишића. Узми флашице, Невена.
Жао ми је, тата.
Узми, не жали. Ја сам војник. Ја сам, ћерко, способан да трпим. И да се одричем
кад отаџбинат ражи. Сутрашња битка има да уђе у српску историју. Али ми, молим те, ни
кап ракије не дај.
А шта ће онда да буде, тата.
Нећемо, ћерко, да живимо у Београду. Ја ћу да тражим пензију и уредићу башту,
биће боља од расадника. Направићемо нову ограду, офарбаћемо је како ти волиш. Бело
или зелено. Свуда наоколо чучаво воће. Брескве, крушке, јабуке, малине. И рибизле,
само за тебе. Купићемо још десет кошница, мама јавља да нам је пет угинуло од оне
велике зиме. Опет ћемо да набавимо најлепше петлове. А у ћошку иза пчеларника
направићу сеницу од пузавице за тебе. Ту да учиш и да ти недељом долазе другарице.
Одлучио сам да терасу зазидамо, треба нам соба за Бранка. Он је момак. Мамину и моју
собу смањићемо и направићемо купатило. Да мало проживимо као људи.
А онда, тата.
Сваког лета, за време ферија, тата ће да те води у Врњачку Бању. Сећаш ли се оне
велике рунделе од цвећа — Врњачка Бања. Слова од цвећа. Ту смо се сликали, све
четворо. Ти си држала плави обруч. У парку свира војна музика, ми седимо под липама,
слушамо и гледамо цвеће. Липе. Низ речицу ветар с Гоча. А да ли се сећаш, у парку више
павиљона, одакле свира војна музика, ту постоји спомен-чесма. Подигао ју је један стари
српски генерал и пише: Жеднима. Заборавила си, а. Како си заборавила кад си се много
пута намучила да прочиташ, па ме питаш: Тата, где је „м". Али та генералова чесма је
пресушила. Жедна чесма. Жеднима, ћерко.
А онда шта ће бити, тата.
Ја ћу да подигнем чесму. Поред главног друма. Од гранита, три славине. Заштедео
сам десет хиљада, не зна ти мама за то. У банку сам ставио. А план чесме израдио сам
још 1936. Поред главног друма чесма и орах. На гранитној плочи има да буде урезано:
Српским пешацима Коста С. Цветић, командир. Не генерал, Невена. Коста С. Цветић
командир.
А после, тата.
Уморни пешаци пиће хладну воду. И одмориће се под орахом. Неко ће да каже:
Хвала му.
А каква је ово тишина, тата.
Дете моје, дете. Помози ми:
узима је у наручје и грли, после прилеже поред ње, одевен, с главом поред њених
ногу.

Не бежим, чика-Уроше. Вечерас сам заборавио да се за самилост главом плаћа.

Више не можемо да се варамо. Нисам извршио Цветићево нарећење.
Не бој се, причај све.
 Удри. Испуни своју правду. Ево сам ти. Није, није ме страх. Зато што те волим, не
знам зашто. Ниједног човека не волим више од тебе. Нећу твоје праштање. Кад си могао
њега, ти и њему ниси опростио, знам те, немој ни мени.
Кад те људски молим, о Милошу ми причај.
Урош Бабовић види како дрхти и почиње нечега да се боји, дуго га мотри, није
баш сигуран али му се чини да се боји тишине после
Губи се кад кажем. Коме ти одговараш. Ја одговарам. Кажи: Наредио Младен
Ракић. Гледа за стражаром који одлази споро, окрећући се, па прилази амбару, држи се за
катанац и резу неколико тренутака, отвара врата: са шкрипом месечина засеца таму
празног амбара, захвата Батине ноге, Бата измиче у таму, у угао амбара. Слободан си.
Можеш да бежиш.
Је ли то твоја одлука.
Моја.
Изгубићеш главу, а тебе не могу да носим на души. Ко зна шта би још могао да
учиниш у животу. Ја сам спреман да будем стрељан. Нечему ће ваљда да користи моја
смрт.
Шта би, на пример, могао да учиним.
Хоћеш ли да заједно побегнемо.
Нећу. А шта ја још могу да учиним у животу.
Уђи унутра. Видеће те неко. Зашто не вратиш стражара. Мени више није потребна
ничија милост.
А шта бих ја још могао да учиним у животу.
Мислим да је наша несрећа у томе што смо припадници малог народа. Мала
земља. У овом свету ми смо сиротиња и слаби. То је наша коб, Младене. Самим рођењем
ми смо несрећни. Ти плачеш, Младене.
Слушам.
Нисам то могао да ти кажем оног дана кад си дошао у четнике. На шта бих ти
личио. А морали смо да се обмањујемо. Постојала је једна велика нада. И свакојаке
могућности, али нисмо умели. Сељаци су упорно хтели да остану оно што јесу, а
официри су још упорније хтели да буду оно што не треба. А нас је било мало. Много
глупости.
Све сам то чуо стотину пута.
Хоћеш ли да се кајем и посипам пепелом пред тобом. Да ли ти то треба. Могу.
Док се Цветић не пробуди, ја сам спреман да учиним што год зажелиш, Младене.
Можете ли ви ноћас мени нешто ново да кажете. Нешто значајно.
Изиђи из сенке, молим те. Не могу да говорим кад те не видим. Каква је ово
тишина, Младене.
Ја више не могу. Више нећу.
Зашто ти дрхтиш. Ја треба да дрхтим. Куд ћеш, Младене. Нећу због мене да
страдаш. Не, не. Буди сигуран, не бој се, ја ћу овде сачекати Цветићеву наредбу. Ако си
отворио врата. Молим те, само још неколико речи. Учини ми, слушај. Желео сам слободу
људима, опште добро, прогрес нације. А то је опасна, страшна игра, то је, сине мој,
највећа авантура на овој земљи. Запамти, треба побеђивати људе. Људе побеђивати,
стално побеђивати. То је успех у политици. Запамти, не кајем се. Договорили сте се да ме
убијете у бекству. Знам вас добро. Опет сте глупост смислили. Страх вас је да ме
стрељате. Војска је уз мене, народ је за мене, не бежим ни корак одавде. Чекам, кажи
твом команданту.
Младена Ракића пред кафаном пресреће Миле Савковић.
Је ли у реду, шефе. Свашта се догађа. Не брини, има времена. То је најгоре. Много
времена.
Младен Ракић стоји, зури у Милета Савковића, држи револвер низ ногу.
Врати га на његово место. Највећи малер који сада може да ти се деси, то је нога,
шефе.
Младен Ракић улази у празну кафану, испретурани столови и столице, усправља
сто, седа, спушта револвер на сто, зури у под. Миле Савковић доноси му из келнераја
флашу ракије, спушта преда њ, седа. Младен Ракић узима флашу, пије, пије. Спушта
чело на ивицу стола, шапуће, муца:
Она је гад.
Кад нису курве, све су.
Ал ћу учинити што сам одлучио.
Признај ми, кога сад највише мрзиш.
Све су поклали у мени.
Мислиш на будућност, добар си, шефе.
Снови, циљеви, идеали. Мртваци. Миле, свршено је.
За то ја немам ни зрнце сажаљења. Да си одлетео, рецимо, у Италију. Али за то
псуј Черчила.
И кад бих сад имао авион, не бих бежао. Да знаш.
Лажеш, шефе. А мени се још живи.
Због чега, зашто даље. Све је отишло. Баш ме брига.
Лажеш.
Е, мој шефе, кад бих бар лагао. Досадило ми симулирање, фолирање, мрзи ме да
мислим. Право да ти кажем, ја и не знам какав је то посао мислити. Не верујем да то
нечему и користи. Обмањивао сам себе три године. А сад ћу да учиним крај.
Пиј и ћути. Имамо толико времена. Биће нам гадно и досадно ако се још сада
будемо исповедали.
Не дам се. Не дам се више.
Тврдим, шефе, да је све то непотребно. Повуци још мало, па ћеш заборавити да се
кајеш. А дотле ће и да сване. Па ће бити посла.
Чујеш ли, гледај ме. Могу да победим себе.
Је ли ти закочен револвер. И лези на клупу. Тишина те раздражује. Ни ја је не
подносим. Морам да спавам.
Гадови, курве, убице, идиоти. Зашто ми сада не верујеш. Како смеш да ми не
верујеш.
Слушај, шефе. Бар док сване, бар ове ноћи имај мало укуса, мајку му. Доста с тим
позирањем. Зар ти није досадило.
Мораш, Младене. То је твоја победа. Морам.
Ко сме себе да убије, тај је бог. Је ли тако беше. Лаку ноћ, шефе, лака ти месечина.
Чекај, хоћеш ли да ми учиниш највеће добро у животу. Последњу доброту. Да, да.
Не дајем часну реч, немам разлога. Јесте. Да ти нешто испричам. Моју собу у којој сам.
Нешто трагично. Био сам у четвртом разреду кад је прозором милела та гусеница од које
сам задрхтао. То је несхватљиво. Притиснуо сам је оловком по средини. Она се грчила,
грчила, тад сам чуо њен врисак. Побегао сам и сео на кревет и тад опет чуо: Ала си
кукавица. У шта да ти се закунем. Тренутак буди човек.
Знам. Имаш јаку вољу, победа воље и убио си гусеницу. Па шта. Пијан си, шефе.
Кад год си пијан причаш о гусеници.
Не, Миле. Није о томе реч. Нешто друго хоћу да ти кажем. Важно. Најважније.
Наравоученије: треба убити гусеницу. Молим те остави револвер ако нећеш
пијаног да те разоружам. Мени се не буши у овој говнари сељачкој. Ево ти друга клупа.
Лези.
Зар можеш сада спавати. Зар ћеш стварно да спаваш. Зар нећеш, еј, да ти то
кажем. Неколико реченица, једну само, чујеш ли, ја ћу се ноћас убити.
Миле Савковић леже на клупу и окрену се према зиду.
Чујеш ли, убићу се, устани, гледај ме, убићу се.
Тише, тише. Одлучио сам да сиавам.
Онда је све пропало. Кад ни сада нећеш да се окренеш. Ја сам желео да ме свет
воли. Да ме људи воле. Да ме воле воле воле
Па рекао сам ти да закочиш револвер, будало,
Миле Савковић остаје лежећи на клупи, окренут зиду, не види, неће да гледа
Младена Ракића.
 Иза келнераја трже се кафеџија из сна, погледа, кафана је празна, опсова, спусти
главу на келнерај, међу полиће и сифоне.

Сад Гаврило хвата Уроша Бабовића за руку и стеже је, држи се за њу, страшну
руку, једину коју има ноћас, најближу, његову по нечему, по свему, и зато што је мрзи и
што га је једино страх од ње, више никад не може да се врати тамо, у своју ћелију, оцу
Сави, њима што су га Јудом прозвали, та рука може, једино она може да га избави, само
му он може рећи шта да уради док не сване, док не почне та битка, не сме да дрхти: да
укреше бомбу и оконча све.
А Урош Бабовић је готово сасвим уверен да то што је толико чекао, због чега и
држи нож, не може више да учини. Чим је мртва, рука не постоји. Кога ће онда да чека.
На кога ће после да мисли ако зликовац помери руку са његове. Не може да га моли.
Гаврило устаде, затисну леђима прозор, тама процепана танком месечином, не
види га али му чује дисање, нека остане ту, ту му је судбина, а он мора одмах у Лозицу,
Саша га чека, чекају га људи.
Гаврила је отац Сава створио и крстио. Чујеш ли, Уроше Бабовићу. Са њим ти
причај о твом Милошу. Саветујем ти да бежиш у манастир. Тамо можеш да се сакријеш.
А ја сам Добривоје. То је моје име. То сам ја сад, Добривоје:
полази, кроз прозор севну месечина и упали Урошеву браду и косу, излази у
виноград, стаје: онде где је празно, где је Урош будаком одсекао осам чокота, ту је гроб.
Живот му поделио. Испречио се очима, ноћима, свитањима, свим мислима. Није зло дело
учинио. Борио се како се људи боре. Не каје се. Не жали. Нека га оцу. Нека га са оцем.
Његов је. Све је то њихово. Виноград, љубав, гроб. Чује из колибе дозивање: Гаврило, еј,
Гаврило. Али неће да му се одазове. Нема више кајања. Прошла је поноћ, треба журити.
Узима своју пушку прислоњену уз довратак камене колибе, пребаци је на лећа, заобиђе
гроб, пожури зиду где га чекају четници и коњ.
Еј, Гаврило, Гаврило.

Под вајатом косо посеченим месечином, под косо налеглом сенком, слама и жене,
шапат и плач:
Јао, смири се, Бебо. Јеси ли нешто чула
Зликовци, себичњаци, заборавили да су их мајке родиле, заборавили да имају
сестре
У кога смо се надале. Куд смо за њима пошле. Ал нас изиграше, мама моја
Причајте нешто лепо
Сви желе једно. Па да нас као поцепане чарапе баце у трње. Ни Немци нас не би
овако
О, боже, претвори ме у кучку. Претвори ме, Богородице, да лајем, да уједам. Бар
то, бар то, боже, сад сам ништа. Девојка сам, ништа. Људима требају само ноге, боже,
само ноге
Јадне смо ми, децо
Ја га морам натерати да се до сванућа венчамо
Каћа, ти си се забављала с неким Црногорцем, знаш ли где је сад
Не бих га тражила, обесићу се. Ја сам Српкиња
И ја сам, али нећу да оставим кости у овој језивој селендри
Излудећу. Излудећу, осећам, излудећу
Причајте нешто
А шта им то значи: Родило се, ваља га љуљати
Идем у Паланку, хоћу чиста и окупана да умрем. Нека ме у постељи убију. Нећу
да устанем
Ах, а ми смо сањале
Била је част волети официра. Шта смо криве
Што си одвратна. Хоћеш да се осећаш као Југовића мајка, хоћеш да будем
Косовка девојка
 Желим само мало достојанства. Српкиње смо, суђено нам је да страдамо. Не
цмиздрите више
Причајте
Одвратна си
Јао, ућутите ноћас. Бар мало да заспимо.
На шта ћемо личити кад сване
плотови се нагнули ка сенкама, плотови и сенке беже низ сокаке, око јабука,
шљива, брестова, између звезда и полеглих четника хладњи кава месечина, тишину буше
зрикавци, пад зрелих јабука, шапати, чешања, неколико повраћања и хркања пијаних по
јарцима:
Браћо, иде Лазар Обичан. Ено га. Ако је стварно и команданту побегао син
Он. Каква му је оно униформа. Сад је најгоре ономе ко носи шињел.
И енглеске цокуле. Зар није мртав. Где је био после прославе
На терену. Покриј се преко главе Из Врховне команде. Дража Михајловић га
шаље. Куда ћемо сад. Још три партизанске дивизије прешле Дрину
Само да сване. Жмурите иако вам се не спава. Не могу. Видиш ли и ти Лазара.
Сећаш ли се оног партизанског курира што смо ухватили пролетос. Издаће ме комшије
Ја сам присилно мобилисан, цело село ће да потврди. Зашто поручник чешка
шљиву
Претили камом, морао сам. Опкољени смо чим не пуца
Брата ми убили комунисти, коња узели, куд сам могао. Јесам, али само у борби.
Зрели су кукурузи
Поштено сам се борио, шест рана, деци ће свашта да напричају, то ми је жао. Руси
ће у Зајечар да стигну док сване
И ја сам их косио, не знам ни сам колико. Што је онако омршао Лазар
Држао сам антикомунистичка предавања. Зна се. То су моја уверења, господо. Ко
је тај Лазар. Обичан
Ако носи ново наређење Драже Михајловића. Никог не знам
Јавља да су Енглези овамо кренули из Грчке
Стигле америчке подморнице
Дража се споразумео с Титом
Да га не шаље Душан Катић, људи
Да ли у Енглеској има винограда
Клима, Ништа не узри
Ја ћу да отворим кафану. Српски специјалитети. Шљивовица, ћевапчићи, прасе на
ражњу. Видео си по Џорџу, Енглези добро цугају
Да ли стварно и Рузвелт једе конзерве
Људи, кад ти месец падне на главу, свашта се сања
Није добро. Љут је. Чујеш како дише сита стока
Доноси примирје. Рат је готов, зашто више, због некакве власти божје, Србин у
Србина. Кад би пуцало заспао бих
Пст, родило се, ваља га љуљати
А што смо јуче примили од Немаца онолико оружје
Сад можемо на њих, будало
Јесам, брате, убијао, јесам комунисте где сам год стигао
И ја. Опет ћу. Док мрдам. Ух, куд ћу од зрикаваца
Зашто је Лазар Обичан обријао браду. Комесари су школовани људи, где би они
драли, клали и палили живе
Још једанпут да се родим, боже, дај да будем овај во. Благо њему
Никад српски во. Видиш како гледа
Све зна, среће ми
Баш ме брига што спавају с мајкама и сестрама. Са својима спавају
Где му је кама
Благо томе што хрче
Смеје се. Америка наредила Русима да не улазе у Србију
 Шта ћемо без Бате, ако је лопов
Презреле, опадају саме
Ко се надао да ће Цветић. Генерал човек
Чујеш, шушти месечина
Ништа
Потонула кула
Ал се родило и ваља га љуљати
Шта ће сад Лазар Обичан
Мало нам, па још сад и ове јабуке што падају
Што неће земља. Што неће она да љосне негде
А ти да си црв у њој
Црви смо сви. Погледај како смо се згурили
Уцрвљали смо земљу
Кад морамо и Немце да ухватимо под руку
Жмурите, то је лек, браћо
Има ли неко ракије, само на језик да канем
Тројицу знам тачно да сам кокнуо
Жена ми је много лепа и добра домаћица
Наши су гадни. Не бојим се Руса.
А мени се једе качамак
Горе него што јесте не може никако да буде
Баш ме брига
Ко да заспи од оволике тишине
Ипак је тај Младен био човек
Могао бих да не лупају јабуке
Што је омршао Лазар Обичан. Нас Енглеска сахрани
А мени доће млађи
Лепши
Ти си стара кукавица. Сед је као овца
И ти си оседео
Најбоље да мислиш на женско
Обријао браду. Тврдим: партизани стрељају само брадоње
Пст
Немам за шта да се кајем
Пст, знам човека који има бријач
И ја сам поштено пошао за Урошем Бабовићем да се одбранимо од комуниста, а
што је сад потонула кула, кад нас и бог остави на цедилу, напио сам им се крви, боли ме
стојко
Четник сам, нећу да је шишам
Доктор тврди да се може полудети од месечине
Хајде, људи, да отресемо јабуке па да се смиримо
Али шта ћемо са зрикавцима
Сведоци
Памћење
Њихова је победа
Нисам ни живео
Да ли ће ми бити верна
Деца
Мајка ме неће преживети
Негде си морао
Нисам хтео да будем кукавица
Душан Катић ми убио оца
И мени комунисти брата, ал сам се осветио
Бијем се док постојим. Не спава ми се
Ове јабуке што падају, идем у шталу
 рикавци су гори, немаш куд
Жалим само што им свако семце нисмо затрли
Да смо могли
Ко то сад тресе јабуке
С механичарским занатом пролазиш под сваком влашћу
Котрља се јабука, личи на бомбу
Направићу бункер, како људи издрже робију двадесет година. А дотле ће Америка
Је ли то неко плаче
Да ли ће наше породице да чисте. Где је Лазар Обичан
Јао, само мало да дремнем
Веровао сам Черчилу и Рузвелту више но оцу и мајци
Је ли то негде пуче
Јабука пала
Наше вођство је криво
Шта је мени требало да напуштам Београд.
Сад моје колеге спавају у подрумима и чекају
Сад господа чита Максима Горког. То је најтежа валута данас
Ову сељачку стоку не стрељају. Интелектуалце, чим чују
Нисам хтео да устајем у шест сати, а канцеларије се не ложе. Шта је људски
живот, шта су идеали
Што сте кукавице. Јесам националист, не кајем се
Да смо ми имали способне вође
Пријавио сам два типа из седмог разреда. Писали на табли: Живели партизани.
Оног шуцу не жалим. Лажу. Ко може да докаже да сам га ја пријавио Немцима
Лако је теби, ти немаш никог
А мајка, а Лела
У шта се надате
Ма какав бог. Да смо му убили девет синова
Још једаред да се родим
Колико дана може да се живи од једног америчког пакета
У Америци сипају шећер у море
Слатко море. Што је то добро
Да је море ракија
Па да је угреје сунце
Па клекнеш, лочеш, лочеш
И жито сипају у море
Пшеницу. Где им је душа да пшеницу бацају
Што бројиш метке
А шта ћу друго
Ако пострељају интелигенцију и нас инжењере, ко ће да им држи државу
Они су неспособни да организују живот
Енглеска и Америка неће дозволити да се српски народ уништи
Само да ме не ране у ноге
У стомак је најгоре
А мене страх за очи
Будало, па то је срећа
Не предајем се жив
Је ли то неко плаче
Убићу бар једног
И ја. Пустићу га на цев
Може да избије вулкан
Немци пусте у дејство ново оружје
То не желим
Што. Само комунисти и Руси да не постоје
Кога највише мрзиш
 Оца
Мајка је крива
Зна се
И ја, док гледам
Оне што нису ни с нама ни с Душаном Катићем
Умели људи
Те што умеју, те што су увек паметни
Онога што ме научио слова
Ја своју главу
Очи су сад најгоре
Кад не чујеш, све је лако
Мрзим све који ме знају
Бем ти мали мозак човеков
Ја ове јабуке што падају
Месец. Светлост, то је највеће зло
Пријатељи
Шта ће нама слобода
Толицна буба, а колико се дере, побогу
Бата у амбару. Команданту побегао син. Руси прешли Дунав. Душан Катић
треснуо немачку дивизију. Тај Тито заљуљао земљу. Зна ли ко кад ће да сване
Ништа не осећам, не знам Лазара
Што ли се смешка
Шпијун
Чија униформа
Немци се повлаче, а Цветић генерал
Готов Бата Павловић
Можда је то добро
Убили су Младена Ракића
Није он најгори
Где је Спасојевић
Је ли и он
Да неће неки преврат. Ко то јечи
Чега си се сад сетио, побратиме
Никад неће бити правде. Ни добра, ни поштења. Свет је пропао
Лепо ти кажем, причајмо о женама
Кад сам апсолвирао, летовао сам на Бохињу.
Једна комунисткиња заљубила се у мене
Ако није комесар, ништа
Сећаш ли се кад је освећена застава. Не памтим ведрији дан и дубље небо
Једне овакве ноћи рекао сам да је волим
Не брини, утешиће је пролетери
Марш. Разбићу ти зубе
Цркни, дигнуће јој ноге
Не лај
Да ли ће ове јесени да почну школе. Где су ти учитељи
Твоја су велика. Зарадиће хлеб. Ал моја
Моја
Лазар Обичан је први заклао партизана у манастиру. Где му је кокарда. Кад немам
ракију, морам јабуку
Господине капетане, да опалим један рафал, ко бога вас молим
Дозволи му, господине капетане, човек си
Не дижи узбуну. Стрељаћу те
Бар један метак, молим вас
Да пукне било шта, сви молимо
Нек пукне. Заспаће људи, части ми
Или у месец, среће ти
Удри у јабуку
Да имам секиру
Јао, те покварене зрикавце
Тишина
Никог не жалим
Ни ја
Кад би могао да изабереш
Не бенавите више, људи. Покријте се преко главе
Да одмах јурнемо. Терај Лазара у мајчину
Стварно, људи, на шта мислите кад ове јабуке и ово
Да закољем Душана Катића
А ја да се претворим у муву
У курјака, па да им заскочим за врат
У твора, најбоље
Само још двадесет и четири сата да владамо. Нека им после слобода
И ја бих гробља палио
Људи, што ми не бисмо запалили шуме
Паметно. Све планине треба да запалимо
Суша, гореле би
Боље је да отрујемо Мораву. Да им све воде затрујемо
Зашто поља не бисмо палили
Кукурузе редом
Села. Редом села
И вароши, нека им онда власт
Нека изгори Србија
Свет бисмо поново запрепастили
Нек се зна ко смо
Ту славу нико нема
Наше ослобоћење
Шта прича Лазар Обичан
Док смо живи не можемо да проговоримо истину
Није да не могу, нећу
Ја знам шта сам
Ни себи не верујем
Не мучите се
Опасно је сад говорити
Зар нам остаје само да гледамо
Морамо да се гледамо
Гледам а ништа не видим
И ја мислим да сањам
Чик да погодиш на кога личиш
Не знам
На мртваца
И ти си, оригинал
Жмурите, то је спас. И затисните уши, браћо
Миришу сена
И младе сламе
Највише кукурузи. Осећаш ли трску
Ја обожавам труле јабуке
Неко прао бачве за бербу. Осећаш ли
Једино мирише мишевина и триња. Чистили амбаре и кошеве
Што миришу торови
Газда човек
Пасуљевина
 Суше паприку
Партизани пљачкају све
Осећам пут. Згорела прашина
Време је да се оре за пшеницу
Волим кад стари плотови заударају на лишаје
Кад старо ћубре овако замирише, не бој се за кишу
Шта ћеш, родило се и мораш га љуљати
Доста, сељаци. Не шапућите више, спавајте
Стварно смрди месечина
И мени на нешто труло
На некакву изгоретину
Убиј тог зрикавца, деце ти
Знаш ли на шта личиш
Баш ми га
На мртваца. Правог
И ти
Стварно
Позеленео си
И ти. Кад заћутиш
Пст, преклаће те
Цркла Планина, цркла земља
Ко може више овако
Х ајд’мо некуд
Куд било, и ја ћу
Види куд је клиснуо месец
Кукавица
Куд ће Лазар Обичан
Не гледај ме
Сви личите на мртваце
Месец је мртвац, кукавицо
Мора да је овај месец неки грдни камењар. Видиш, светло, а личи на стене
Каменолом. Кад се запали
Од њега никад добро нисам запамтио
Мојој свадби лепо послужио. Имали смо само једну карбитну лампу
Може и да се сече шаша под њим
Добар за вучење сена
Није рћав ни за вршидбу
Рекао сам вам као људима, покријте се гуњевима
Угрејала ти се кокарда
И теби
Горе митраљези. Погледај. Ко каже да месец не греје.
И теби гори глава
Ко нема гуњ може шубаром. Шајкачом
А што не може марамица
Ал кад не гледаш, а јабуке падају
Знаш ли на шта личиш
Не гледај ме, камом ћу те
Гледај ме, гледај. Такав си и ти
У сењаку поручник Бањац не успева да успава Јевдокију. Трудио се као некад, све
чинио, а њој као да је баш то сумњиво: држи десну руку за појасом, на фунтама, не
помишља да спава. Наговара га да шиваћу машину пренесу овде и сакрију је у стог сена.
Док прође гужва. Он то неће из ината. Зато што неће да заспи. Одмакао се од ње, пуши,
ћути, прежа. Чека да је зора обали. Нема је, кад ће. По месецу, иако се нагнуо Планини,
не зна. Хоће да погледа сат, виси му само ланчић. Псује Вучка, лопова, да му није испао
у кафани кад су се рвали. Уђе у кафану, кресну шибицу и пође између испретураних
столова и столица:
Дижи се, битанго. Пијана стоко: ритну га ногом у леђа, ухвати за косу, подиже и
пусти: глава тупо лупи о циглу и тако оста. Битанга цркла од ракије. Кресну опет шибицу
да види ко је: Младен. Мртав. Ко га укокао. Могу посумњати да га је он убио. Окреће се,
звера по кафани, не зна шта да чини, спази неког како спава на клупи, прилази, дрмуса
га: Еј, Младен је мртав. Ја тражим сат, кад он под столом. Ти си, Миле. Ено ти га колега
под столом.
Губи се, спава ми се.
Чујеш ли, Младен умлаћен. Немој после да одрекнеш да те нисам пробудио и
рекао: брзо истрча из кафане.
Миле хоће да заспи, не мисли на Младена, а осећа га за леђима, уз себе, огромног,
мртвог. Брдо. Леш брдо. Ако би се окренуо, лицем би притиснуо Младеново, не
Младеново, на лице би му се суљнуло мртвачево лице, лице леша, брдо леша, под којим
он лежи, жмури, шкргуће зубима, припија се уза зид, заудара креч, леш у распадању, у
седмом разреду хтео да види ексхумацију леша управника поште, посумњало се да га је
жена отровала, овај већ смрди, пригњечен мртвим, два дана се припремао, те ноћи није
могао да заспи, у свитање се сакрио иза надгробног споменика, угушиће га, притиска
лице уза зид, после, после, да ли је изгубио свест, нешто видео или од смрада,
полицијски писар ошамарио га, тако као зид, као сад, угушиће се, скаче, јурну у келнерај,
нађе сифон и сасу га себи у лице, нађе балон с ракијом, пије, пије. Порасте себи. Испуни
кафану, једва прође између столова. Једва се смести на столицу, скршиће се под њим:
гледа Младена у сенци. Мора да га види. Устаје, узима га за ноге и довлачи у месечину.
Гадно. Виче:
Кафеџија, где си. Устај.
Овде сам.
Гладан сам.
Је ли свануло.
Скувај литар ракије и добро зашећери. И испржи шест ја ја на око.
Не знам да ли имам.
Пиши у рачун: јаје хиљаду динара. Пожури:
види исцепану хартију, листове, згужвану свеску на поду: сагиње се, пали
батеријску лампу: Младенов рукопис. Леци. Радио-вести. Не. Свеска. Дневник. И на
крају исти. Дневник и леш. Идиот. Позер. Као покушао да уништи свој дневник, као и то
не оставља за собом. Прелистава, чита:

Страх се толико дубоко зарио у човекову изнутрицу и на њеном дну нашао

младу и снажну животињу. Једино њеном бесвесном снагом може да се брани
против истих таквих животиња које су насрнуле. Спасавање себе, Срби данас могу
да виде једино у суровом уништавању комуниста. У овом времену нема дилеме.
К. ми је послала бео џемпер. Дивно изгледам. Нисам ни сањао да су сељанке
тако насртљиве. Праисконска чулност, огољена, омамљива до лудила. Навикавам се.
Постим за причест. . .
Лав је моја мисао. Пуцаћу од снаге, младости, страсти за борбом. А старци се
боје младости више но смрти. Морам да кријем своје амбиције.
Седим у мраку и осећам чежњу целог света.
Одржао сам говор о патњама Србије и њеном духу. Она мора бити и глава и
душа будуће државе: треба васкрснути пијемонство. У равногорском покрету, под
вођством Драже Михајловића, Србија доживљава своју ренесансу.
Био сам узбуђен гледајући како људи плачу. Досад сам веровао да сељаци нису
сентиментални и да не умеју плакати. Био је то сјајан говор. Био сам у великој
форми.
Слободне српске планине. Бадње бече. Толико сам узбуђен да верујем: видим се
из Београда. Не знам шта пре да запишем. Вероватно нећу успети да запишем
најбитније.
 Данас сам стигао у Врховну команду. Он, горски див, херој, легендарни борац о
коме говори свих пет континената, по слави други човек у свету, генерал, министар
рата, наш вођа, Дража Михајловић загрлио ме је и пољубио. Мене, обичног војника
без чина, без руководеће функције. Очи су ми биле пуне суза док сам гледао њега у
банатском кожуху, нежне, крхке конституције, са благим, мало избледелим очима
због наочара, али продорним и интелигентним. Кад би ову сцену и њега тако обичног
по изгледу и држању, а тако великог по значају и слави, видели и они у Београду што
се колебају и тактизирају, морали би да се одушеве и крену у наше редове. Он ми
благо узбуђен рече:
— Причај како живи моја Србија.
Поред њега седео је Драгиша Васић, тај једини српски писац који је оставио
свој писаћи сто и библиотеку, и пошао са народом да дели његове патње, веран му
увек, служећи му својим пером, својом мишљу и сада кад су га оставили сви
интелектуалци који су се двадесет година разметали национализмом и на томе
градили каријеру, богатство, друштвени положај. Збуњен сам присуством
Васићевим и његовим строгим ћутањем. Посматрао ме као да сам на саслушању, а ја
сам врло конфузно и веома дроњавим реченицама говорио о ситуацији у Србији. Да се
тако лоше изражавам и да буде тако неуспешан мој први наступ на највишем
месту, због чега сам очајан и огорчен на себе, допринеле су и сузе које сам видео у
Његовим очима. Горски цар, херој, генерал, командант такве војске као што је наша,
а сузе су му у очима док говорим о комунистичком терору над најбољим људима, док
говорим о кукавичлуку и пасивности српске интелигенције и градова уопште.
— Ех, мој Београд! — уздахнуо је Он и загслимао главом.
Васић је тражио конкретне чињенице, не кријући да сумња у веродостојиост
моје оцене политичких прилика у Србији.
Не знам колико је дуго трајао тај разговор. Онда ми је Дража очински рекао:
— Иди да се мало одморши, па после дођи на дочек бадњака. Знам да ће те
обрадовати као и све нас који га други ггут дочекујемо у ропству.
Не знам колико је дуго срајао тај разговор, али ово знам: досад сам
животарио, од данас почињем да живим великим, правим животом. Више не
сумњам у своју будућност.

Миле се окрену и загледа у њега: на цигланом поду између испретураних столова

крваво лице.

На Сињајевини, под снегом, дочек бадњака био је узбудљив, скроман а

величанствен. Ескадрон црногорских четника са хармоникашем донео је бадњак
врховном команданту. Он је после војничког поздрава загрлио и пољубио бадњачара и
одржао кратак говор; у њему је истакао вредност и значај традиције и српских
обичаја што смо их управо ми дужни да чувамо и преносимо у наслеђе будућим
генерацијама као наше највеће духовно и морално благо, благо које је Србину дало
снагу да издржи и пет векова под турским јармом. Командант је честитао празник
српско народу, изражавајући своје уверење и своју жељу да следећи Божић славимо у
слободи. Кад је он спустио бадњак на огњиште, одјекнуо је плотун. Онда је настало
опште љубљење и грљење, па је око казана с врућом ракијом заиграло коло што га је
повео командант. До њега је играо Драгиша Васић, па Мољевић, Жујовић, Остојић,
Лалатовић и остали команданти. Узбуђен хармоником, иако не знам да играм, и ја
сам се ухватио до енглеског пуковника Бејлија, утешен да је он још гори играч од
мене. Онда се командант пусти из кола, рекавши:
— Мени је доста, играјте ви млаћи.
Играло се, певало, пило, пуцало, па су опет држани говори.
Дража је изразио жеље српског народа: слободу, захтев и уверење да ће
Скадар, Солун и Темишвар бити српски. Одушевљење, грљење и љубљење у
кулминацији. Онда је др Стева Мољевић одржао помен великој Енглескињи мис
Аделини Тирти. Сви су разумели да Мољевић провоцира пуковника Бејлија како би и
он нешто казао. А он је подигао чашу наздрављајући свима и изјавио:
— За ствар за коју се ви борите, бори се и Енглеска.
Одушевљени поклици Енглеској и Черчилу.
Онда је врховни командант подигао руку да стиша песму и клицање, па се
изнад ватре на стену, која симболично подсећа на трибину, попео Драгиша Васић и
прочитао свој чланак „Одмазда и наш пут“, у коме је песнички и филозофски
изложио нашу равногорску идеологију, задатке и циљеве, истичући да се ми
налазимо у националној револуцији, и да историјска правда захтева нашу
немилосрдну одмазду над Хрватима и комунистима.

Негде тихо скамичи пас.

Пред почетак вечере, командант је показао прстом на мене и ја сам пуним

гласом, као млад ђакон, изговорио Оче наш. Потом је командант забранио озбиљне
разговоре и почела је вечера. Гуслар је певао најпре јуначке песме, а онда је певао своје
песме о Дражи и осталим истакнутим командантима. Било је мало препирке:
млађи су тражили да свира хармоникаш, а старији гусле. Командант је рекао да
жели и хармонике и гусле, помиривши их елегантно и ненаметљиво.
Мене је све ово страшно растужило. Сећао сам се свих својих Бадњих вечери,
у мислима сам био са својима. Мама сад плаче пред воштаницом и моли се Богу за
мој живот. Они су несрећни и они су у неизвесности за мој живот, они и не слуте да
ја сада с највећим људима ове земље седим за истим столом и једем посан пасуљ,
сардине, орахе, јабуке, готово све оно што ове вечери једу сви Срби. Мислио сам и на
Њу. Сви су устајали и држали командапту здравице. Драгиша Васић дао ми је очима
знак. Разумео сам. Ја треба да га поздравим у име омладине Србије. Говорио сам тако
да сам и пијанима изнудио сузе. Дража ми је пришао и пољубио ме. Срећан сам што
сам се рехабилитовао као говорник пред њим и Драгишом Васићем. О мом говору
причало се целе вечери.

Миле Савковић неколико тренутака зури у крваво лице на поду, уз претурену

столицу и сенке.

Драгиша Васић рекао ми је да ћу спавати, са водећим људима из Врховне

команде, у бараци у којој спавају политичари, будући министри и команданти
корпуса, будући геперали. Заморен узбуђењима, бацио сам се на кревет и одмах
заспао.
Данас је Божић 1943. Пробудио сам се: са супротног зида у мој поглед улетела
је гола жена са црним псом међу ногама. Згадио сам се, зажмурео. То мора бити
фотографија исечена из неке порнографске ревије какве се штампају за немачку
војску, помислио сам и зачудио се: ко је њу овде донео? Можда је нека шала са мном.
Устао сам и погледао по овој дугој соби што личи на брод, с креветима са једне
стране, ограђеним даскама, па личе на кабине. Али видео сам много разних
фотографија по зидовима, уверио се да је фотографија жене са псом међу ногама из
немачке ревије, и морам због свега да опишем ову бараку, да ово остане као
историјски документ о амбијенту у коме живе људи из Врховне команде
Југословенске војске у отаџбини. Та барака са обликом бродског трупа зове се „Квин
Елизабет" кад се не воде борбе, а кад су трупе у ватреним окршајима, сви је зову „Њу
Џерси". Кревети су прекривени сивим италијанским ћебадима, чаршави су од
енглеских падобрана. Изнад кревета висе гаће, кошуље, пешкири, има и неколико
кишобрана. Они свакако припадају цивилима, тј. политичарима. Супротно од
кревета пружа се дуг сто од простих дасака; на њему су фењери, бокали, конзерве,
новине. Цела соба декорисана је познатим глумицама испод чијих фотографија стоје
разни натписи. Испод фотографије Бренде Џојс пише: „Тражим јачег"; Соње Хени:
„Само петком“; Оливије де Хевиленд: „Хоће чича, хоће рано, хоће чича полагано. . . "
Код Дороти Ламур, која је шеф харема, а стоји поред Рузвелтове фотографије,
парола је најпрепотентиија: „35 пута недељно".

Миле Савковић загледа крваво лице: кад се вратио, причао му о патњама, глади и
паћеничком животу Врховне команде.

Морам да хгризнам: прилично сам запањен оваквом декорацијом одаје у којој

спавају и живе људи што руководе четничким покретом у Југославији, људи стари,
породични, познати и цењени од читавог народа, људи у чијим је рукама судбина
Југославије и који ће сутра с равом крманити нашим државним бродом.
У ову собу не бих волео да уђе ниједан сељак, ниједан обичан четник, о овоме не
би смеле никако да сазнају наше присталице у Београду. Жалости ме ова атмосфера.
А нисам ли ја сувише пуритански дух, без моћи да разумем живот онакав какав
јесте? Није ли Бата стварно у праву што исмејава мој романтизам? Можда. Али
шта могу, такав сам.

Поред кафане пас вуче ланац,

Ми још нисмо сви били ни поустајали кад је у нашу собу у пратњи Драгише
Васића ушао Дража Михајловић и рекао:
— Христос се роди и срећан вам Божић, браћо.
— Ваистину се роди — одговорили смо сви, неки у гаћама пришли му, грлили
се и љубили, честитајући један другоме празник.
Поседали смо око стола, донесена је врућа ракија, и дуго се ћаскало у
изванредно пријатном расположењу. Командант је велики лаф. Најпре сам се
стидео, а онда сам и сам био освојен општим одушевљењем, његовом присношћу и
срдачношћу, док је са свим пикантним појединостима евоцирао своје успомене на
париске и бечке локале. Ја презирем све те куплерајске приче и ја бих био дубоко
разочаран, дезертирао бих из четника да ми је неко коме верујем причао, пре доласка
овде, да министар рата и командант Југословенске војске у отаџбини с таквим
уживањем говори о женама са којима се проводио као генералштабни официр и
војни аташе у нашим дипломатским представништвима. Али слушајући њега,
морам ипак да признам да у свему томе има неке чисте људскости, нечег обичног,
неке заводљиве „грешности". Још једна потврда старе истине: Велики људи су
обични људи. Или, можда, ближе би било истини: Највећи људи имају и највеће
мане. Морам да учиним озбиљан напор да све ово што је ново, и запањујуће за мене,
овде схватим исправно и не препустим се депресији. Живот је поган дозлабога.

Пас стаје у врата кафане, гледа сенке, њушка.

За време божићног ручка, иако ми је било стало да у чесници нађем дукат,

целог дана размишљао сам о својим илузијама које се ипак гасе и ја постајем
резигниран. Пред вече, за време шетње, Драгиша Васић ми је поред осталог рекао и
ово: „Ми смо у револуцији. Она увек претпоставља груба и свирепа средства борбе.
Она мора њима да се служи. Према томе, глупа је и измишљена свака
сентименталност. У овој револуцији, уз све могућне жртве, мора да се иде до краја.
Ми сада или ћемо радикално, до краја, поразити револуцију, или ћемо бити
уништени у грађанском рату.“ Он ми је дуго и у старим фразама говорио о тиранији
у Совјетској Русији.

Пас улази у кафану, вукући ланац, нестаје у сенкама.

У Врховној команди веома се цени спорт. Пошто је сада зима, то значи и

скијање. Кад дође лето, ваљда почиње вожња на ролшуама, јер и она користи
кондицији за живот у планини. Овде се сви скијају: командант зато што воли
скијање, а сви остали зато што то воли командант или зато што то воле
команданти. А посетиоцима, новодошлима, куририма и осталим „обичнима" каже
се: Вежба за терен.
Дража Михајловић воли скијање исто онако као што воли радио, телефон,
расклапање револвера; у томе проводи по читаве дане, стално чачка нешто и онда
кад издаје наредбе и слуша извештаје команданата. Он се бави расклапањем и
склапањем револвера и радија исто толико колико ревносно говори о сигурном краху
Немачке чим се отвори други фронт, о нужности реформисања војне униформе, о
лепотама париских кафана. Чудан је то човек. Несхватљиво одан ситницама, а
неупоран у битним стварима. Он је апсолутно човек детаља. Њега интересује веома
много ствари, али оно што је најкарактеристичније — све ситнице, само саставни
делови, само појединости. Ситан, наборан, са наочарима и жмиркавим очима, он
сугерише пензионисаног професора ботанике а никако фигуру армијског генерала и
министра рата Југославије. Он има смисла за ширину погледа на живот, али не и за
дубоко продирање, осећање перспективе и узрочних веза. Он има велико искуство из
оне угодне стране живота, али и ту је опет у конкретним детаљима. Он не уме да
мисли уопштено и апстрактно. У његовој личности има нечег привлачног. То је,
нема сумње, његова присност, приступачност, његово учествовање у свему,
акцентовање у говору, пријатан смех, воља да у сваком човеку пронађе нешто што
би одобравао и са чим би се слагао. Он се никоме не супротставља, брзо и лако
помирује разлике у погледима и мишљењима, мири, све спаја. Он је тај који се први и
највише смеје на најбаналнији виц, увек пун воље да се ангажује у најбаналнијим
стварима. За ових десет дана откако сам у његовој близини, ја сам га неколико пута
чуо како прича анегдоту о једном нашем истакпутом генералу који је са откопчаним
шлицом ушао у кафану „Руски цар“, и увек се искрено и интензивно смејао. А онда та
његова чудна, пасивна доброта. Избегава да учествује у важним одлукама, нарочито
кад се доносе смртне казне. Та доброта није доброчинство: она личи на праштање
једне личност са слабом вољом.

Пас у сенци под столом глође кости, звецка ланац.

Његова политичка визија будуће Југославије оваква је: „Војску морамо да

реформишемо и не смемо попустити пред политичарима да се Хрвати увуку на било
какве командне позиције. Највећи положај који могу да добију то је — командант
батаљона. Али добро их проверити. То могу бити само сиротињска деца коју ћемо
ми школовати. Униформу морамо променити. Наш будући војник имаће цокуле и
грубо сукнено одело. Исто и официр и генерал. Само ће их еполете и ширит
разликовати, тако да ником не падне на памет да изиђе на корзо. Корзо је, господо,
свему крив. Он је разорио борбени и спартански дух српске војске. Униформа је и
генерала извлачила на корзо. У будућој држави, а то ће бити наша Југославија, јер ми
Срби не волимо с коња на
магарца, биће организовани велики јавни радови да се запосли сиротиња. Ја ћу се
залагати да се заведе обавезан петнаестодневни кулук за све грађане без обзира на
функцију и професију. Ми морамо да гајимо традиције и да их уносимо у васпитање
млађих генерација.“

Пас крцка кости, звецка ланац.

Морам опет да се вратим његовој наклоности за предмет и конкретну

ситуацију. Он објашњава састав акумулатора исто онако убедљиво, и сав се
заносећи, као кад на скијању десет пута намерно пада да би што очигледније
приказао правилан пад на кук. Како год упорно нагони људе да се скијају, он исто
тако упорно препоручује да се учи радио-телеграфија. Скијање је обично пре ручка.
Дража стане на чело те колоне и викне радосно као дечак: „Ја ћу први, а ви сви за
мном па као змија да кривудамо", и полети низбрдо. Министар рата, први герилац
света — забавља се. Мада је врло опрезан и воли нагибе са што мањим углом, његови
падови нису ретки. Њих пропраћају повици и смех: „Паде министар, ал се влада
држи." И тако проводи дане Врховна команда у слободним врховима Сињајевине,
завејана снегом. А ја једва чекам да примим пошту и да се вратим назад својима.
Овде ми је неиздржљиво, а још страшније биће тамо: морам да причам све друкчије
но што јесте. Да, да. То је свакако тај прави, истински живот.

Пас жваћући излази из сенке, стаје пред Младена, гледа га, онда гледа Милета
Савковића, гледају се.
Кафеџија приноси лонац са врућом ракијом и тигањ са јајима испрженим на око.
Овај је, изгледа, мртав.
Одавно.
Озбиљно ти кажем. Глава му је у крви,
Сипај ракију.
Да га избацим напоље. Незгодно је да буде овде.
Не дирај га. Јеси ли ми написао рачун.
Мислим да је боље да то не пишем као рачун за попијено пиће. Нека буде
признаница као да сам ти дао паре на зајам. Знаш и сам да ти је отац незгодан за те
ствари.
Миле престаде да жваће, гледа му лице:
Добар си, лопове. Важи. И губи се. Не подносим човека за леђима. Чекај. У рачун
унеси и оно што ће људи да попију за покој душе мога шефа.
Колико да додам.
Додај колико хоћеш, али ко год уђе данас укафану, било четници, било партизани,
свакоме одмах да донесеш на сто ракију и да кажеш: Миле Савковић даје ово за покој
душе шефа пропаганде Моравског корпуса. Не урадиш ли тако, премлатићу те као пса.
Упалићу ти кафану:
наставља да једе јаја и пије ракију. Месечина мили по цигли, пада по Младеновим
чакширама.
Ја сам Добривоје. Каква лозинка. Запамти: није Гаврило. Добривоје је моје име.
Губи се: да ли има кога у кафани: излази пас вукући ланац: ко зна где је она сад. Морам
да је нађем. Обећао сам: полази јарком, шуња се поред вајата: хрчу, шапућу: жене
друкчије дишу. Жене друкчије и дишу; стаје, хвата се за повију: како да позна Сашу, није
сама, видеће га сви, баш ме брига, она је девојка, она не може, шта се каже први пут. Али
она је васпитана и културна девојка, она би побегла кад би чула. Не може сад да спава.
Ако није у кући: иде јарком погурен, збија се у сенке плота: зауставља га стражар, скаче
на пут: Ја сам, Гаврило. Моја је ствар шта радим: враћа се према кафани, жури, можда је
тамо: људи не пију без разлога и да би трошили паре. И срећни и несрећни пију. Сви
људи пију. И жене. И деца су почела да пију: улази у кафану:
Ко је ту.
Одлично. Дођи, седи. Шта ти, попе, мислиш о Младену. Ал поштено.
Миле сигурно зна где је она: прилази столу, седа:
Ја сам Добривоје. Гаврило и све то што је било са мном, свршено је. Разумеш ли.
У реду, Добривоје. Одговори ми.
Каква је то ракија.
Сад треба пити само љуту. Због брзине. Прошла поноћ.
Кафеџија, донеси љуту. Дај и мени кајгану. Дај сланину. Све што имаш донеси.
На мој рачун. Не увијај. Шта ти мислиш о Младену Ракићу. То је сад важно.
Јеси ли негде видео Сашу.
Шта ће ти. Дебеле ноге, а сопран. То је најгори случај. Младен је био глупак за
жене.
Шта мислиш, да ли је Саша поштена девојка.
Немам појма. Док ти не стигне, пиј моју ракију. Ево ти, једи. Не сећам се кад сам
повраћао. Доручак поред свежег мртваца. Да ли ти смрди. Најпре се распадају
беланчевине. Да, оне се најбрже кваре. Ту хемију научио сам од маме.
 Од свих ових жентурина, Саша је најпаметнија и најозбиљнија. Није ни кукавица.
Има јак карактер. Човекољубива је, мада је господско дете.
Гаврило, да ли можеш да се убијеш. То јест, да постанеш бог.
Рођени смо да живимо. Шта осећаш кад се опијеш.
Да сам небеско тело. Ти се Младена неколико пута свињски цинковао Цветићу.
Брзо једи. Повраћаћу незапамћено.
Каква су то пића што су Енглези пили. Срамота. Дозволили смо да се онако
блуднички нонашају с нашим женама. Најпре се изгуби понос, па онда све.
Немој сад да се наљољаш. Имаш прилику да се реваншираш Младену. Истераћу
кафеџију. Хоћу да му отпеваш велико опело. Па ћу ја да му одржим посмртни говор. Из
хигијенских разлога, рат треба да се води само зими. И још сам пио слатку ракију. Жури,
Гаврило.
Би ли ти хтео да будеш друг и да позовеш Сашу. Молим те, вратићу ти то.
Ако и даље пијеш, шта ће ти. Ни мој шеф није имао нимало талента за ракију.
Иди одмах. Морам да јој предам неке ствари. Ако неће да дође, нареди. Како
знаш.
Важи. Ал да отпеваш велико опело мом шефу. Јер ја не могу дуго да издржим.
Постаћу непристојан. Тихо да певаш. Он је грешник, веровао у бога. Погледај га бар,
божју ти матер.
Младен Ракић. Ко га је убио.
Идеја. Отаџбина. Бог. Чашу соде. Брзо. Не лажи. Дај сифон који си за партизане
оставио. Дај, они не пију. Вечерас се ваљао по шимширима са оном курвом. А шта сад
мислиш о њему. Попе, буди искрен, знам те. Тај човек је нешто учинио у животу.
Гадно.
Часна реч. Понови то. Не жалиш га. Је ли зато што му је прљаво лице. Смрт је
прљава, је л' да. Ружна, смрдљива. Е, мој фрајеру, не пије се тако. Бићеш клада за десет
минута. Ал ти мораш да му отпеваш велико опело, не пуштам те одавде. Ја ћу да му
одржим говор. Написаћу му и некролог. Летак. У вести са фронтова. Прва вест: In
memoriam Младен Ракић. Не заслужује војничке, ал на пропагандне почасти има право.
Још једну чашу соде. Ако ми буде горе, све ћу ти поразбијати. Један првокласан млад
Србин. У реду ствар. Причао да је био најбољи ђак Прве мушке гимназије у Београду.
Хвалио се да је два пута добио награду за светосавски темат. Студент права треће или
четврте године. Небитно. Председник клуба демократске омладине. Веровао да је
генијалан говорник. Мислио да је велики антимарксист. Онда борац за демократију и
слободу, то јест за краља и отаџбину. То је нарочито важно: веран националним
традицијама. Веровао у бога из филозофских разлога. Наравно, сматрао себе
образованим, васпитаним, јаким карактером, волео мушки човек, уопште велик
идеалиста, црна брада, без џемпера, презрео окупацијски комфор и дошао у четнике.
Гаврило натеже литар, пије.
Имао амбицију да буде четнички вођа, а дневник, е, то је већ уметност, па је ноћас
у нервном растројству постао светао пример, постао нешто, постао
Миле Савковић држи се за столицу и клати с њом, зури у Младена Ракића, сад у
сенци, Добривоје излази у месечину, тетура са сенком:
светлост најопасније небеско тело ноћ је почетак опет ноћу се родио Исус постао
човек се постаје опет ноћу иако то ракијом једним грехом са женом се почиње и постаје у
жени из жене све са женом зашто да погинем где да је нађем баш зато зато што има
дебеле ноге све лепе жене имају дебеле ноге и професорка што је долазила на исповест
оцу Сави сама рекла дисала у очи светлост јао:
Где су жене. Знаш ко су жене. Је ли тамо Саша.
Најпре у недра за недра сисао док није пошао у школу девојка мирише на дисање
мирише ако је не нађем не нађем:
Не вичи, будало. Ја сам Добривоје. Гаврило је монах, искушеник. Добривоје, то је
моје право име. Јесу ли ту жене. Па где су. Добро, не дери се. Ја сам из штаба, не галами.
У поноћ се родио Исус готово кад сване зашто да погинем:
Је ли трећа кућа одавде. Колико је сати:
 не сме да трчи светлост имам нешто да ти кажем у поверењу идемо у штаб порука
радио-станица депеша из Врховне команде ујак министар може Миле је хватао за ноге
сешћемо у сенку где има сена он је мангуп најбоље за ноге Саша ја могу да ти спасем
живот ја ћу да ти спасем живот молим то ја морам највише најпре да кажем не
изненадиће се званично:
Јесу ли ту жене. А Саша. Ту је Саша. Иди зови. Одмах мора у штаб. Кажи, Цветић
иаредио:
зашто сам толико пио неће да верује шта сам ћутим док не уђемо у шљивар
званично ако почне да виче:
Па где је. Питај где спава. Мора у штаб одмах:
ако је нема Каћа ми се увек насмехне зашто кад год ме види Сарторис нећу зора
ух како не знају где спава одвео је неко курва курва београдска убићу је неће курва да
спава у сељаку се то ради:
Има ли кога ту. Ниједна жена није ту. Зато што ми је воља. Тражим шпијуне.
Претурићу село. То си ти, Јевдокија. Где је Саша.
Пих, зар се и ти нароља. Наздравље нам панаија. Па се нешто надај.
Кажем ти званично. Доведи је одмах.
Мислиш, попе, да сам ти посилни.
Јевдокија, молим те као сестру.
Не дувај ми, смрдиш. Откако се смркло нисам видела Сашу.
Јевдокија, молим те као сестру.
Шта ме пипаш, еј.
Молим те као Богородицу. Нико неће сазнати.
Марш, разбићу ти њокалицу. О, господе боже и Мајко божја, шта дочекасмо.
Носи ту ручерду. Да бог сачува. Јао, да ли ће сванути. Кад и ти тражиш покварено, кад и
ти, марш.
Молим ти се, учини. То је први пут. Никад. Молим ти се, као мајку те молим.
О, људи, о, Господе боже, мора да си се и ти нарољао кад по земљи оваква чудеса.
Слушај, Гаврило, ако ме још будеш пипао
Колико тражиш.
Па шта ћеш онда.
Тражи колико хоћеш.
Е, овоме се нисам надала. Свршена ствар. Па ко ти рекао да тражиш од мене.
Знаш ли ти да сам ја поштена жена, попешањо.
Знам. Јеси. Смилуј се, Јевдокија. Нико не види, нико.
Шта имаш да ми даш. Чекај, лупићу те.
Све.
Имаш ли фунте.
Јао, немам, Јевдокија.
А дукате.
Дукате ћу кад сване. Имам, имам.
Онда остави ствар кад сване. Пусти ме, зваћу Бањца.
Па шта да ти дам. Шта, Јевдокија. Чекај, хоћеш ли крст.
То. Је ли од злата?
Од сребра.
Нека ти га. Губи се.
Зар ни за њега нећеш. Ако ти
Зваћу Бањца. Бежи, блесавко. Ко би рекао. Да бог сачува. Ствар пропала. Где ћу
сад машину.
Молим ти се. Молим ти се. Мајко, сестро.
Куку, боже, што је жалосно. Дижи се. Слушај, Гаврило. Ено ти је онамо уз сламу
она другостанка. Она што јури оног мангупа Милета. Даће ти. Ако ти баш она не да, да
те отац твој калуђерски, онда дођи. Господе боже, ко се надао. Био светац, па сад овако.
Тамо право, видиш стог. Чекај, брљивко, да ти кажем нешто. Немој тако да тражиш од
жене. Нисмо ми дућани. Треба мало циле-миле и да шапућеш нешто. Треба да не уме да
исприча како је било. Кад си се ти тако нарољао. Жалосно. Пропао је свет. Право, право.
Ено је, кашље.
Јеси ли ти, Борка. Од поноћи те тражим. Сестро моја јадна. Немој да бежиш од
мене. Морао сам да пијем. Нешто да ти кажем. Ја ћу да ти помогнем. Живот дајем за
тебе. Што си ти лепа девојка.
Јеси ли ти, Гаврило. Где ћеш рукама. Шта то тражиш.
Не бој се. За тебе живот
Шта причаш, живот
Зора ће, Борка. Теби ја дајем живот. Што си ти мека девојка.
Пијан си па причаш. Како ћеш да ме спасеш.
Све што хоћеш. Тражи. Све. Ја ниједну жену нисам слагао. Што си ти топла
девојка.
Гаврило клечи и шапуће; Борка опуштено, нечујно плаче, звера у звезде; он је
милује по стомаку и пада у сламу; стог ожутеле сламе тамни одоздо, као да трули; само
му се још врх светлуца на месечини; месечина по њему, стогу, као стари дим: губи се,
бледи.
Бата Павловић провирује из амбара: под вајатом и уза зид куће леже четници. Не
види стражара. Можда је иза коша. Ако га опази пуцаће. Убијен у бекству. То Цветићу и
треба, то они и желе. Убио га стражар. Покушао да побегне. Хтео да пребегне
партизанима. Тако је он чинио читавог свог живота. Пребегавао некоме. Касно. Ако.
Заслужио. Убио га сељак. Бата Павловић. Све изневерио. Нека сељак. Уз плот. Ко зна где
га бацио. Тако ће рећи Загорки и деци. Седа на под амбара, зури у таму. Смрачује се.
Мрак:
чује заустављање стражара. Звецка оружје. Реже пси:
Шта има да спасе. Зашто да се спасе. Никако. Достојанствено и часно. То. Нема
излаза. Ово је крај. Достојанствено. Да буде жртва. То је највише што сада може да
учини. Где да се сакрије, шта ће онда, ухвате га, опет анонимно убију, најпре муче, туку,
повлаче по апсанама, јавно вешају, понижавају. Кад би тако било. Можда сад њима треба
неко. Изјава, признање. Победили су, не треба им пропаганда. Не, свршено је.
Достојанствено и часно. Доследно. Борио се. Убили су га. Учинио је све, није хтео да
извуче главу. Само се жртве памте. То је. Једино. То је највише што може сада:
хвата се за гредицу врата, устаје, вири. Кашљу, реже пси, пролазе.

Можда је Урош Бабовић схватио да је сам, па зато изишао из колибе; можда су му

се нагли брегови, зид и трешње, зато пошао низ виноград, па сео уз чокот; можда му се
причинило да чокоће дише и шапуће, зато је завукао руке у чокот, онда загњурио и
главу; стари заперци ухватили му браду; можда су му лишће и окца мирисали на опрану
бурад, па је зато задремао, заспао:
по винограду опадају презрели ораси:
бледило неба прену паука у пазуху листа: затитра ножурдама, смири се: небеса
узмичу, гаси се висина: паук устрепта, стрмоглави се, заљуља се над дубином, над
земљом, на својој изнутрици, снази и умећу, ухвати се за њу, падајући споро, нечујно,
гипко, вешто се дохвати гране, спаде, окрену се, шчепа своју путању и устрча уз њу на
грану коначишта, појури њоме, опусти се, падајући скакачки, згрчених и напетих удова,
опет стаде на исту грану, врати се назад, одскочи, баци собом себе у лук: хитро се
поставља у заседе сунцу, мувама и ситним лептирима;
на сувом врху шљиве поткорњак извија рилицу, умива је у осахлу месечину, пође
око стабла, уђе у сенку, пожури наниже ка дебљој кори, ка тами;
сагорева месечина, бледе сенке, дрвеће се уједињује са собом, као и куће и
плотови, путеви и брда, све се ствари на земљи иримичу једна другој, узмичу од неба и
истока, постају, расту;
исток се нагиње, шири у висинама, надноси над земљу, све јаснију, једну, саму
пред тим огромним угарком, лукаво запретаним;
земља се згури, потамни: цикну сеница;
 а жене, из винограда са свих страна, опкољавају Лозицу и Моравски корпус: да
виде синове, браћу и мужеве, да им дошапну да беже пре сунца, додају писамце, поруку
партизана, брата, комшије, друга, летак Душана Катића, за доказ кад буде заробљен, он је
топла знојава гутица хартије, стуткана испод сисе, увијена њом коју је дојио несрећник,
њом коју је шашољио и гњечио проклетник, куд ћу сама с децом; оне којима синови и
мужеви носе дуге косе, браде и каме, оне носе ћутање, гнев и преобуку, понеко питање о
кућевној ствари, о дугу и зајму, морају да их виде и погледају јесу ли учинили баш
толика злодела да немају где да се склоне док протутњи освета; оне које знају да
њиховима нема ниоткуд наде, журе да их подстакну и охрабре, да угризу још, колико
могу, што више могу, да им главе буду скупље, да се туђим болом прочују и том славом
загасе мајчин и сестрин јад; жене са много деце и празним наћвама долазе да увреде, да
се освете кратким прекорима, сувим очима, ћутњом на растанку. Тако, по томе шта носе
и коме иду, тако су се и поделиле, нашле, здружиле журњу, убуључиле; оне које иду
саме, зна се чије су, од њих се застаје, свраћа, заобилази, а оне запрете, неке гласно и
камом, неке себи у недра, па једне и друге истим плачу: онда иду путем. Све друге
протињу се кроз врзине, иду виноградским браздама, међама, од ораха до ораха, од
брескве до брескве, па се утињу у село: између мамурних стражара и још синоћ
заћуталих паса, од шљиве до бреста, шуњају се око плотова, не прескачу их због тишине
и да не причине штету, иду низ плотове док пе нађу псећи пролаз, хитро задигну сукњу,
осврну се, заскоче, провуку се, стану. Само жене које путем долазе, оне што познатима
долазе, одмах питају стражаре за своје, а све остале не казују кога траже. Зверају. Оказују
се уздасима. Њима дозивају. Загледају поспале и полегале под шљивама и јабукама,
шуњају се даље вукући бисаге, бошче, котарице, флашу ракије, ниједна празне руке.
Вену им сенке;
четници их неиспавано погледају, не гледају, увлаче главе под гуњеве и шаторска
крила, стављају шубаре на лица: с гневном тугом на све, и та подсећања, с прекором, са
стидом. Али жене су виђене, виђена је и зора: студ, више не напушта дрхтавица;
у женама што надолазе дежурни официри виде партизанске претходнице, уходе,
шпијуне; жене уплаше, забрину, посеју ћутање, жене само пред пораз и после њега
долазе војсци: Назад. Куд си нагла. Марш, кући. Стража. Кога видиш са женом, удри,
пуцај;
жене устукну немо, заобиђу, стану уз стабло, гледају, па иду, шуњају се: освајају
корпус, буше га. Као кртице, глисте, као поткорњаци. Шапат. Љута туга. Накарадне и
страшне вести о партизанима који долазе из Топлице, са Јастрепца, од Дрине, о Русима,
све невиђено; присилно мобилисани сељаци суљају се у јарке да буду што ниже, да су у
заклону, привлаче се уз стабла јабука и шљива, одмичу се да не чују један другом цвокот,
погледну небо, исток што се бистри, одмиче, купећи звезде. Биће ветра. То је крв. Тамне
сокаци, плотови, дрвеће, расту опале јабуке, из белог трња ничу некакве хартијице,
беласају се, брзо се виде. Можда је један прочитао, други знају: партизани позивају на
предају, гарантују живот, живела Црвена армија, живео Тито. Примакну им се, зуре, виде
своје куће, децу, необране њиве;
стари четници излазе из кућа и вајата, протегну се с псовкама, замукну одједном,
погледну ка истоку: замахнуто свитање, тишина, цев уперене пушке. Треба се одмах
најести, треба се што пре опити. Па јурну по авлијама, где су кокошке, ослушкују, зашто
ћуте петлови, зора је: уздрхте, сете се: синоћ су их разјурили са седала и дрвећа, сад су
под кошевима, уз амбаре, под вајатима, траже мотке, узимају виле, примичу се живини,
притворно, полако, као не гледају је; кокошке и патке прхну, село са свих страна засецају
коса узлетања и крештања живине. Сва се стока устумара, грди, муче, блеји пред
секирама и ножевима, да ли ће се још јести, кад ће се јести. Ракија је најпреча, за сећање,
за рану: нема да нема, има да има, погледај: кама севне мутно, она је истог лица као и
свитање, личи на дан који долази;
ко је летке растурио ноћас. Како кад се све видело. По свим четама. Откуд. Све
сумњиво, не веруј ником. Ником. Ништа. Ракија и муниција. То је сад најважније;
 опколили буриће; нагли се над сланине. Сколетели жене; неке, из разних крајева
села, закукаше: четници се тргоше, замукоше, устукнуше, слушају, зверају око себе, на
небо, на исток: свиће:
паук стоји у центру своје мреже, непомичан, у заседи; косови и дроздови из
забрана и врзина слећу у винограде, у чокоће; пиште, хватају укоштац гроздове, зобљу
кљуновима, као крвавим.
Борка подиже у крило Гаврилову главу. Затрпава му лећа сламом, утуткава:
Сад треба мало да се одмориш.
Како сад да спавам.
Сад се увек спава.
А шта ти радиш.
Гледам те и чувам.
Је ли то може овако одмах да буде.
Може ако не лажеш.
Смрдим ти на ракију. Ти ћеш да побегнеш.
Нећу, ћути.
Шта ћу сад да ти будем, Борка.
Мој човек ако не слажеш.
Он би још нешто рекао, али не може; он нешто осећа, али не зна шта је то; он би је
гледао, не може ни то. Једино пребаци руку преко њене ноге, стави шаку на њен опанак.
Она разрогаченнх очију гледа стог сламе који се засеца у зору, припаљује при дну, само
што није букнуо.
Невена се надноси над оца, одевеног на кревету, у шињелу и чизмама; наслања му
се на груди:
Тата, чујеш ли, кукају жене.
Генерал Цветић трже се, не отвара очи: боли тутањ у грудима: зашто синоћ није
напустио Лозицу.
Невена плаче:
Ти си њима убио тате.
Он је загрли, притисну на груди да је не чује, да задави срце: дочекао дете, она му
каже: стиска је под браду, она дрхти, јеца: шта сам учинио да ово дочекам, њу да не
гледам, од ње да бежим, да жмурим: чује: наричу жене, прете: да ли нешто може. Шта
још може да уради. Шта: отвара очи: уз прозор пратилац с машингевером, уз врата други:
Напоље. Шта гледате, напоље.
Они те чувају, тата.
Напоље:
зажмури: они га чувају. Њега они чувају. Два митраљеза уз кревет, пратећа чета
око куће, корпус у селу, бригада на обезбеђењу, а њега два митраљеза уз кревет, гледају
кад спава, слушају, кад је то само почело. Од прославе. Кад је отишла Мисија. И она зна
да га је страх, он, Коста Цветић, кукавица: притисну Невену на груди да задави себе:
свануло, извештаји, зашто их у селу чека, те жене, жене: спусти Невену поред себе,
устаје, дрхти, хвата се за кревет: она види шта је са њим. Она зна. И она. Сви знају: у
огледалу на зиду преплашен старац, страшило: ја, то сам ја. Зар сам то ја: изгужван
шињел, црна кошуља, брадурина, прљава коса: зар сам то ја.
Кад ћемо да идемо из овог села, тата.
Да ли ме памтиш кад нисам имао браду.
Ноћас сам се сетила. Кад си пошао у рат.
Јесам ли много остарео.
Много. А где ћемо одавде да идемо, тата.
Ћути мало:
зашто се овако запустио. Страшило. Старац. Два митраљеза поред кревета. А он
са дететом спава, командант корпуса, генерал. Војници знају, народ, сви виде. Паника,
дезертери, шпијуни. Не верују му, не слушају га. Руља пије, пљачка, убија. Шта ће данас,
шта ће сутра. С ким да се бори.
Рекао си ноћас да ти више не дам ракију.
 Ћути, спавај:
старац дрхти, сузи, зури у себе: Зар сам то ја, Коста Цветић.
Селом жене наричу, од четника се зацрнели сокаци и авлије, ускомешали се,
сунце ће: то разјарује четнике па кидишу на куће, млекарнике, бачваре, гушају се и туку
жене што изговарају једну исту реч: Немам, а није их страх ни кундака ни песница, не
јаучу, зверају около, ослушкују те што наричу, по њима разабирају кога је однела ноћ,
нека обијају ковчеге и оставе, последње им је: то и они слуте, па што им не стане у торбе
и ранчеве они газе, просипају, јер се путеви и шљивари шарене партизанским лецима, у
које блену присилно мобилисани сељаци: како да узме, види се, колико дајеш да ти га ја
чувам док треба, пет хиљада, глава је мало скупља, буразеру, дајем десет, ал ако слажеш,
а ако ти слажеш па ми га не даш кад треба, пст: поручник Вучко с десетином јури
сокацима и купи летке, псује, прети: расте им важност, расте им цена; по комори и око
кафане трчи заставник Моравског корпуса и тражи заставу, зна да му је неко у чизмама
ноћас отео и газио га, ако је не нађе до смотре стрељаће га: Треба у нужник да се удавиш,
гунђа интендант Славко и све до задњег момента неће да му да позлаћену јабуку с
позлаћеном круном, свађа се с Јевдокијом што неће с кола да скине шиваћу машину, кад
је ово војна интендантура, шта ће жена и државне ствари.
У огледалу је само брада, прљава, поседела, из огледала је више стид но кајање:
Шта то гледаш, тата. Чујеш ли. Где су ти флашице:
Невена му гура руке у џепове шињела; он стиска шаку и песницу да она не види
како му дрхте прсти, зажмури: да ли је доцкан, да ли још нешто може: селом наричу
жене.
Невена плачући тресну једну па другу флашицу о гвоздене шипке прозора,
прснуше комади стакла по соби, она се баци на кревет, поклопи, грчећи се у раменима.
Он је запањено гледа, шапуће:
Ћерко, зар и ти, Невена. Ако си, ако си: клати се неколико тренутака, прилази
прозору: под прозором поред митраљеза спавају митраљезац и његов помоћник, наричу
жене, галама, лупњава, свануће, грање, он се продра:
Дежурни.
Улази официр, прљав, изгужван, са дугом косом и брадом, стаје мирно:
и он поручник, страшило, постаћете војска, постаћете:
Одмах доведите берберина. Кошуљу ми набавите. Начелник штаба да ме чека са
спремљеним извештајима. Вратите се, поручниче. Реците Васовићу нека одмах стреља
Бату Павловића,
Гордана, голишава, подлакћена, буди мајора Витеза, загледа му се у лице:
Брацо, јеси ли ти убио неког комунисту.
Ћути, мила, само још мало. Страшно ми се спава.
А јеси ли наређивао стрељања. Преки суд твоје бригаде, оне што сте хватали.
Само још пет минута, молим те.
Ако ти лично својом руком ниси убијао, онда зашто. Сви су убијали. А ти ниси
композитор, ти си официр. Морао си да ратујеш.
Да, да.
Онда зашто да глупо страдамо. Ми смо млади, можемо да будемо срећни. Па
Радио-Лондон је јавио да Тито признаје чин официрима који му се предају и ступају у
његову војску. Банда, комунисти, шта те брига. Ти ниси Дража Михајловић, чујеш ли.
Шта се мене тиче ко влада. Ја хоћу да живим.
Саша пружа сељанки прстен, шапуће:
Ево ти. Дај ми, тетка, стару сукњу и опанке. Видиш ли како сија. Живота ми,
вреди више од четири краве.
Немам ни једну чиме да исхраним.
Мој отац има само мене, он је богат, наградиће те, све ће ти дати. Ујак ми је
министар, тетка. Сукњу коју си бацила, коју више никад нећеш да обучеш, молим те.
Замисли да твоје дете овако неког моли као ја тебе. Твој дроњак мени ће живот да спасе.
Српкиње смо, жено.
 Немам ништа старо. Ако си ти то што кажеш, онда ћеш одмах изићи из моје куће.
Постоји шпијунажа, а ти сн учила школу, немам старе сукње.
Ружа из Шљивара шуња се комором да ошацује шта ће да дрпи кад припуца,
загледа у кола и сандуке, шта ли је у њима, да нису падобрани, официри воле шећер, где
лп га држе, пролази, смешка се, намигује и тврди коморџијама да су жене најтоплије у
свануће, а они ћуте, зверају према истоку, дрхтуре од студи: свака војска одмах јуриша
на комору.
Брацо, свануло је. Како ћемо да се извучемо. Сад секунди одлучују.
Да. Смотра. Глупо. Ја да погазим заклетву, ја да се предам комунистима.
Невена, рекао сам ти: рат је, зато жене кукају. Спавај, још је рано да ти устајеш.
Дежурни официр отвара врата, стаје мирно:
Господине генерале, траже вас неке жене.
Мене. Шта хоће: излази на балкон: гледа га буљук жена: он подиже поглед ка
истоку: по врховима багрема руменило: Шта ви хоћете од мене: не гледа их, понавља у
себи: може ли да спасе, да није доцкан: хвата га сунце, хватају га њихове очи: гледа их:
бедем очију: устукну:
Кући се губите.
Нашу децу тражимо.
Каква деца. Ово је војска. Одмах кући.
Преокренуло се, сви видимо. Куд их сада водиш.
Ко вам је то рекао, шта се преокренуло. Борба тек почиње. А ви, кући. И гледајте
свој посао.
А где ти је син.
Мој син. И мој син је војник.
А што није твој син с мојим сином.
Дежурни официр викну иза његових леђа:
Све су оне партизанске шпијунке. Оне су летке растурале, господиие генерале.
Какве летке. Па ми ћемо. И оне летке. Шта, опет ноћас. Терајте их све у школу.
Глас да вам не чујем. И те што кукају. Све их покупите и затворите у школу:
неиздржљиво му се пије ракија: брзо улази у собу: зарекао се, неће, одмах после смотре
покрет, напашћу их, само данас да победи:
Дежурни, шта је с берберином.
Сунце уби месец.
Е, ако.
Миле Савковић подиже главу са стола, мора да је подупре руком, загледа се у
Младена Ракића: једно око не види се од крви што је куљнула низ образ и згрушала у
бради, друго чкиљи стакластим резом, а мува му иде носем и опрезно њушка крв, одмиче
се, примиче: И то је све, мој шефе. То је све: у сузама заплива крваво лице и рој мува по
њему. И другом руком прихвати главу отежалу сећањем на човека кога као да тек сада
почиње волети, и жали себе згађеног собом, одавно, можда од Урошевог шамара у
Трнави, оног поврађања у манастиру, оног пуцња у Бранку кад се њихала на плоту и
снегу, не зна. Плаче.
Командири чета извикују своје чете и команде, четници из Пратеће чете штаба
корпуса гоне жене, хватају и терају ка школи, бабу ухваћену с пуним недрима летака
везују за шљиву, вешај, кољи скота, председник преког суда, судија Лукић, увлачи се у
шатор доктора Васића:
Докторе, молим вас, устаните. Свануло је. Неиздрживо је тихо. Они нас сигурно
опкољавају. Они су подмукли као хијене.
Хијене не нападају ујутру. Не волим рано да устајем.
Хтео бих нешто да вас замолим. Жртвујте нешто за мене.
Узмите термометар из моје торбе и измерите температуру.
Ми смо опкољени, докторе. Будите човек, знам да сте добар човек. Дајте ми
лекарски мантил као бога, као брата вас молим, реците да сам лекар. Све стрељају сем
лекара. Спасите животе моје четворо деце. Ја сам две године студирао медицину.
Немојте бити наивни. Пустите ме сад, хоћу још да спавам.
 Али забога докторе, у питању је живот. Архиву сам уништио, не постоји корпус
деликти, сад само ви.
Не, не. Ја имам само једну злоупотребу у животу. Али она није на службеној
дужности. Оставите ме, спава ми се.
Ружа из Шљивара шуња се око рањеника, загледа под шаторе, видела ћебад, броји
их, где ли су им прашкови, они су скупљи од пара, њушка, нуди рањенике крушкама и
тврди да су жене најслађе ујутру.
Сунце улетело у кафану, припалило претурен сифон на поду, лизнуло кости што
су их оглодали људи и пас на ланцу мили ка Младеновом лицу: Миле Савковић устаје,
прилази разбијеном прозору, четници погурени под торбама и пушкама трче, гомилају се
у строј, официри вичу, прете, погледају на сат, запомаже баба у шљивару под школом:
Миле Савковић устукну, али се врати: Нема куд. Неће. Каква освета, над ким. Кога сад
да мрзи. Пред ким дужност. Ни Младену ни њему овде нису веровали: Двојица су
пљунула кроз прозор, псовали их обојицу. И шта још више може човек. Три године
нечим се мучио, желео да постане, нешто да буде. И шта је сад. Није чак ни оно што су
ови џулови који вичу и псују, ти што су пљунули Младена а њему псовали сестру
господску. А зашто би сад био друкчији од њих. За слободу, част, због комуниста, зашто.
И по његовом носу сраће Зунзаре. Кроз дан-два. Већ сутра. Да доказује да је храбрији од
тих бараба који млате бабу. А нема шта ни да га уплаши као Младена. Повраћање,
мамурлук, несвестица. Данас не може ни да пије. Више га ништа не обавезује, никоме на
земљи није дужан, а шта је сада он, шта му је остало, куда ће с тим, због чега да се
спасава кад се не стиди, не каје, не жели, не жели ништа. Зашто да се мучи с главом и
зашто да мисли и да се сећа: Заслепи га сунце, хвата се за прозорски рам, не узмиче,
остаје ошамућен блеском дана који почиње, и заједно са официрима пуни собу штаба
Моравског корпуса, открива несанице и беспокоје у очима и код оно мало лица
неухваћених брадама, показује изгужване официрске доламице и чакшире, посветлуца
дуге прљаве косе и неуредне браде та млада светлост међу прљавим умором
команданата, светлост што осваја мапу европских бојишта, мапу која виси на зиду испод
два венца сувог смиља и обузима неме и ниске погледе официра, та светлост ухвати до
опасача и Косту Цветића који уђе обријан, с кратким брковима какве је носио од времена
кад је постао поручник па све до окупације, у платненој белој кошуљи, усправан, узбуђен
иекаквом осветничком радошћу, охрабрен запањеношћу својих официра, као да чује
узвик, уздахе, као да мумлају протесте а не стоје мирно, не поздрављају га: он снажно
тресну потпетицама, одсечно их поздрави војнички, они му збуњено и панично
отпоздрављају, он хитро прилази столу и, пре но што седе, посече их погледом редом,
рече:
Треба да знате, господо, да се војвода Мишић сваког јутра и на фронту бријао и да
је псовка само капларска команда. Наређујем: сви официри до сутра да буду обријани, а
војници до недеље. Ми више немамо шта да жалимо, нити више треба да плашимо жене
и децу. Недисциплина је сестра вашака и прљавштине. Нећу да сте такви. Ви личите на
људе којима се не живи. Како онда можете бити храбри. Ко ће овако да верује вашим
командама. Да ли се разумемо. И још ово: ко се опије, биће одмах разоружан. Јесте ли
жене најурили из штабова.
Симуланти се гомилају пред шатором доктора Васића, стењу, машу лекарским
уверењима о срчаним болестима, туберкулози, живцима, моле, преклињу, прете, називају
га ветеринаром, а он је сагласан са тим да је ветеринар и да се само говедима бави и моли
их да га оставе на миру док доручкује, напомињући да су за њихове болести
специјалисти њихови команданти, али се с краја шљивара појављује поручник Бањац с
тојагом и натуштен се сручи на симуланте тојагом по леђима, то је моја слушалица, диши
дубоко, Ружа из Шљивара закикота се и побеже међу рањенике, дели сваком по крушку,
мотри ко има сат, одлучена да пре свега дрпи лекарску торбу доктора Васића, Лозицом
се деру команданти, мирно, на парове разброј с’, шта мумлаш, мајчина ти.
Јесу ли вам бригаде спремне за смотру. За петнаест минута да је корпус постројен.
Шта кажу последњи извештаји, Лазићу.
 Три партизанске колоне иду на нас. За одступницу још за сада имамо југозапад.
Трнова—Бело Брдо.
Каква одступница. Ја остајем при синоћној наредби. Одмах ћемо на положаје.
Даље. Шта је с Немцима.
Изгледа да се спремају да евакуишу Паланку. То су синоћна обавештења.
То је нов момент. Кад би нам дали нешто лаке артиљерије. Неко треба одмах да
иде у Паланку. Одреди. Ако данас разбијемо Катића, ми ноћас улазимо у Паланку. Да. У
сваком случају ми ноћас освајамо Паланку. Две бригаде у варош, остале јединице
напоље. Лазићу, одмах разради план кретања бригада. Шта има још.
Две партизанске бригаде заноћиле у Прерову.
Какве бригаде. То су батаљони. Пропаганда је смислила њихове формације. Не
падајте у панику.
Друга група наступа више Њива, косом. Трећа усиљеним маршем силази с
Јастрепца. А Руси су јутрос пред Зајечаром.
Не тичу ме се Руси. Даље.
Онда је то све.
А колико су далеко непријатељске претходнице.
Ушли су у шљиварске забране.
У том правцу баците један батаљон. Све остало по синоћњем плану. Они
наступају баш онако како желим. Разбићемо им колоне и тући чету по чету. Дошао је
наш тренутак, господо, Сад командује знање и искуство. Више се не ратује лецима и
говорима. Смотра да буде завршена за десет минута. Ја ћу да кажем војсци само
неколико речи. А шта је са Спасојевићем. Питам за мајора Спасојевића.
Дезертирао синоћ.
Шта ви то говорите.
Још је и пет људи повео са собом. Сви су однели по лаки митраљез.
Спасојевић. Чекајте. Спасојевић побегао. То није могућно. Ко то тврди.
Чуо да Тито издајницима признаје чин. Жао ми једино митраљеза. Данас ћемо га
заједно с Батом Павловићем чути преко радија.
Какав радио, откуд сад Бата. Шта је то, опет мени иза леђа. Ко све овде није Вук
Бранковић, шта је то с вама. Васовићу, је ли стрељан Бата.
Преварио стражара и побегао јутрос. Кад га нисам ноћас. Ја тврдим да је он у
договору са Спасојевићем, господине генерале.
Па шта ви радите. Како је то могућно. Шта то значи, Васовићу.
По шљиварима, раскрсницама и путевима вичу команданти батаљона и
командири чета, постројавају јединице, броје дезертере и митраљезе, чекају команду
штаба бригаде па да крену ка школи где ће да се изврши смотра, четници никако да се
построје, гомилају се, криве стројеве ка плотовима, ближе заклонима, шапућу:

Командант обријао браду. Цветић. Брада. Генерал се обријао. А ми. Пст.

Тито. Руси. Ником. Опкољени смо. Ал ћемо да се искокамо. Киднуо Бата. Памет.
И треба да изгинемо као стока. Брада. Памет. Први. Други. Други. Лепо
добројутро. Ако. Дан је, а ено га месец. Ал ове што побегоше ноћас. И ја бих њих
слађе него партизане. Брада је главно, брате. Шта ћемо без Бате, људи. Ух, што
ћемо да се избушимо данас. Имаш ли летак. Ал шта ћу ја с мојом брадом,
Богородицу му његову.

Интендант Славко псује заставнику све од чукунбабе па до руку поганих, којима

једино може кафанске нужнике да чисти а не да носи светињу српску под којом се крв
пролива; псује и себе у браду и нос псећи, и мучи се да чекићем укуца у копље неколико
ексера и некако га скрпи, накалеми на њега комад копља с позлаћеном јабуком и
позлаћеном круном, али копље је округло и масном бојом натопљено па ексерчићи
одскачу и криве се, заставник му помаже избезумљено стежући копље, зинуо од страха,
колоне већ иду на смотру, стрељаће га на лицу места:
Убићу се, чика-Славко. Спасавај, убићу се.
 И треба, јер човек и ниси. То никад ниси ни био, и онај ко ти је оволику почаст
дао да се дичиш пред војском, тај је заједно с тобом чучећи негде памет оставио. Држи
чврсто, нос ћу да ти одсечем. Еј, добога, још само два ексера имам.
Сад ће труба да писне, убићу се.
Ма рекао сам ти, у нужник иди, нека иде све у материну, искриви се и овај. Шта
ћу сад.
Јевдокија седи на колима уз шиваћу машину, једе кувана јаја без хлеба, виче
преко залогаја:
Жицом увијте ту мотку. Баш сте слепци.
Жицом. Заставу жицом.
Славко баци чекић, подбочи се, цепти:
Е, нека иде и земља и сунце у материну. Жицом српску заставу. Слушај,
Јевдокија. Да ниси некаква официрска жена, да ниси
Шта би, кажи да те чујем.
Ја бих тебе овде, на лицу места, пред целим корпусом, знаш ли, јао, ја бих тебе
С ким ћу онда да се борим. Шта ће бити од српске војске. Шта се то догоди с
нама, људи. Ко смо, шта смо сад. А шта ћемо данас. Све данас. Претресите село. Тамо
где их нађу, нек побију гадове. Чекајте. Саопштите јединицама да су Бата Павловић и
мајор Спасојевић ухваћени и стрељани. На своја места: официри журно излазе, Коста
Цветић седа, повлачи руке са стола, спушта их на колена: неиздрживо је жедан, не,
зарекао се, само данас да издржи, данас само:
Је ли ми оседлан коњ. Приведите га: улази Миле Савковић, стаје, гледа збуњено:
Шта још и ти хоћеш.
Замислите, не дају ми два човека да га сахраним.
Кога.
Шефа пропаганде вашег штаба.
Добро си ме подсетио. Лазићу, растури пропагандни одсек. То је Батино гнездо.
То ми је војску отровало и збунило. Никакве вести, никакве летке више да не видим.
Сокацима журе колоне, корак, корак, лева, куд бленете, лева, гледај у потиљак,
стоко: четници виде: у шљивару, обешена за ноге, виси баба којој су нашли летке, сукња
јој пала на лице: четници окрећу главе, погуре се, губе корак.
Сви из пропаганде у Јуришну бригаду. Носи мапу: то више да нисам видео. Шта
бленеш. Пушку у шаке и на положај. Доста си забушавао. Данас покажи шта си.
А ако немам шта да покажем, господине команданте.
Вуци се у чету.
Наредите шта да будем данас. Шта да покажем.
Слушај ти:
устаје, хвата се за опасач:
Ти чак ни Бати Павловићу ниси био потребан, ни он није хтео да те поведе, па
ћеш сад
Реците, реците, молим вас.
А зашто ти се убио Младен.
Вероватно да покаже шта је.
Марш напоље. У Јуришну бригаду, ту покажи идеје. Пушку у шаке, забушанту.
Ако те случајно нађем у штабу. Ћути, Невена. Доћи ћу. Спремите јој доручак.
Гаврило се чисти од сламе и плеве, Борка му грли колена:
Ја ћу да те сакријем. Ја ћу да те чувам, само док прође. Цветић обријао браду, куда
ћеш.
Колико си била с Милетом.
Не помињи ми ништака. Јао, шта ћу ја кад ти одеш.
А ко је још из штаба долазио у твоју кућу.
Сви су покварени и зликовци. Шта ћу ја кад ти одеш. Погинућеш, еј, иду
партизани, ја ћу да те сакријем, они не дирају жене, знам сигурно. Па обећао си ми да
ћеш ме водити тамо. Шта ћу ја без тебе, Гаврило.
Он клекну и ухвати јој длановима лице, загледа јој се у очи:
 Јеси ли ти верна.
Јесам, видећеш. Што се ти бојиш кад никад ниси носио каму. Јао, то сам
заборавила. Је ли истина да си издао Милоша Бабовића.
Нисам. Никога нисам издао.
Па где ћеш.
Морам да стигнем на смотру, војник сам. А ти ме чекај овде. И ако буде борбе,
остани ту. Не плачи, ја нисам лажов. Одвешћу те у манастир. Ја ћу да дођем по тебе.
Чекај ме. Морам да дођем. То је нешто што нисам знао. Ако до мрака не дођем овде,
онда сам погинуо. Јеси ли ми запамтила право име.
Бата Павловић, чучећи у тору, види: долази жена с ведрицом да помузе овце:
хвата две овце као заклон али му се, једна па друга, истргоше и он оста седећи,
незаштићен: жена га угледа, узмаче: срећа је што нема браду: позива је шапатом, маше
руком: жена му неповерљиво приђе.
Где ти је човек.
У ропству.
Ко је домаћин.
Ја док се он не врати.
Познајеш ли ме.
Никад те нисам видела.
Ја сам лекар из Паланке. Четници ме присилно мобилисали па сам побегао. Они
сад одлазе, не бој се. Дошао је крај.
То се мене ништа не тиче.
Ал ћеш да ћутиш ако те неко пита.
Ја те нисам ни видела.
То ти је паметно, то је за тебе најбоље. Никог ниси видела. Музи. Па да ми даш
лонче млека.
Ни за дукат ти не бих дала лонче млека.
Генерал Коста Цветић стегао руке међу колена, погурио се над својом картом,
загледан, изгубљен у шумама, ухваћен рекама, опкољен планинама. Мртва земља
пуцкара, шушти. Жедан је.
Улази мајор Васовић, стаје мирно, неколико тренутака ћути, па неодлучно шапну:
Господине генерале, корпус је спремеш за смотру.
Коста Цветић уздрхта и оста с погледом на карти: шта да каже војсци. Како да им
поврати веру. Кад би могао да их уплаши:
Васовићу, зна ли се за Спасојевића и Бату.
Зна.
И шта кажу људи.
То се шапуће и ћути. Знате
Нека ми приведу коња. Ти и Лазић јашите за мном. Да ли то негде пуца.
Можда су се среле патроле.
Како можда су.
Не знам шта би друго било.
Чуј, Васовићу: ставља му руку на раме: Ако умлатиш Спасојевића и Бату,
постављам те за мог заменика: Васовић се, мамуран и неиспаван, клати и гледа у прозор:
Видиш ли колико смо покварени и слаби. И четрдесет прве пропали смо због издаје. И
сад опет издаја. Ми не заслужујемо слободу, Васовићу. Шта то би са српским народом.
Ако смем да вам кажем
Кажи. Ти си храбар човек, ти имаш право.
Није требало да обријете браду.
Требало је да и даље останем страшило, а.
Само се о томе прича.
За три дана не сме бити необријаног човека у мом корпусу. Ех, само да се сретнем
с том Катићевом бандом. Хајд’мо:
излази, на балкону га пресреће сунце још у грању, заустави га, занесе, збуни, коњ
топће калдрмом, пушке са севера: само да их сретне док се не помешају с Русима, једном
да их шчепа, данас: неиздрживо му се пије ракија, видеће корпус да му дрхте руке: гура
их у џепове шињела, чује Невену:
Па добро, Гавро, ја сам још синоћ наредио да дође Бранко, зашто није дошао. Где
је.
Не знам, господине команданте.
Тата, опет пуцају. И ја ћу с тобом.
Док ти доручкујеш, ја ћу да се вратим, Невена. Послаћу ти Бранка. Зовите
Јевдокију, нека она буде с Невеном:
зарекао се, неће више да је окуси, чиме да заплаши војску: узјахује, коњ поскочи,
једва се задржа у седлу, то га прибра: усправи се, затеже дизгине, зањиха по такту коња,
искаса на пут шарен од сунца и лишћа, за њим топот официра који га прате: командант је
корпуса иде у битку рећи ће кукавице и издајници нису наша историја шта ће нам живот
без слободе Косово рећи ће пушке је ли то митраљез.
Љубиша Дачић кога је патрола нашла још живог и одвезала од шљиве,
израњављен, вуче се поред плота шљиваром према школи где се постројио Моравски
корпус, поручник Бањац у кафани претура столове и тражи сат каквог у целом корпусу
није било, није успео да Јевдокији отме фунте, а већ почиње, чује пушке, уз Младена
Ракића под столом нађе свеску, прелистава је, то су сигурно извештаји, подаци, шифре,
бројно стање, спискови, то сад више вреди од торбе фунти, може главу да спасе, чим га
заробе, другови, имам податке, водите ме Душану Катићу.
Генерал Цветић зауставља коња: црне се, прете густи стројеви четника
постројених у кару око заставе пред школом, кара прешла у шљивар, извила се: не види
ниједно лице: писну труба: уздрхта: очајан, срећан, неиздрживо жедан:
Корпус мирно.
Бригада мирно.
Батаљон мирно.
Поздрав надесно:
четници се гуркају, обријао браду, грче, усправљају, чују пушке, крију један иза
другог, голубови лете небом, севну, прхну, тако лете и прхћу мине из минобацача
уперених у њих са свих страна, побегао му син, обријао браду, из школе, кроз огореле
прозоре и врата, излазе танки праменови дима, отуда кашљу позатваране жене, далеки
пуцњи сад и са југа;
командант Коста Цветић, праћен официрима из штаба, пође стројем, ниједно лице
не види, само блеска оружја, победиће данас, пред заставом, клонулом, искошеном,
стаде, не поздрави, препаде се: застава на сломљеном копљу, шта је ово, није пио,
опомена: гледа је: црвено:
Љубиша Дачић довуче се до строја: строј се изви, узмаче, хукну, корпус гледа у
свој ускомешан и згомилан део строја, официри се збуњено згледају, командант
нападнуте бригаде шапатом сикће: Мирно, Коста Цветић загледан у заставу што
подрхтава, казаће, враћа чинове и унапређења, он је само мајор, то ће рећи, мајор Коста
Цветић, окреће се, викну:
Помоз бог, јунаци: нису га чули: понавља из све снаге, галама, комешање,
митраљези:
Браћо, јунаци: строј се преломи: искрвављен човек на лактовима бауља ка њему.
Љубиша Дачић:
Иде Душан Катић.
Близу кратки митраљески рафали.
Убиј. Шта гледаш, убиј.
Корпус се разломи, згомила, официри јурнуше и опколише Љубишу Дачића, који
клече кркљајући: Иде Душан Катић, официри га засуше куршумима са свих страна.
Љубиша Дачић се поклопи и смири.
Браћо, јунаци, на положај. Ја ћу напред.
Бата Павловић види: четници и вика команданата испунише сокаке, према косама,
виноградима, висовима: он претрча у сењак, углави се међу стогове: Овде га неће наћи,
Петао и две кокошке чепркају по плеви. Јуче појео само неколико ораха. Или да се завуче
под стог, и више ништа не ризикује. Зашто да не доручкује. Бар да доручкује. Још само
да доручкује. Док се село не испразни, сигурнији је под стогом. Под стог. Не. Мора
храном да се снабде. Петла или кокошку. Добро је што пуца. Нек се најзад сврши. Мора
да ишчупа проштац да убије петла, понесе га у Планину, биће му за три дана. Могу га
видети. Сељанка закука, дигне галаму, позове их. Још права борба није почела.
Искористити панику. На шаку кукуруза намамио би кокошке. Да има клип кукуруза.
Сељанка му неће дати кукуруз. Да покуша без кукуруза, да ишчупа проштац, зађе иза
стога и лупи најближу. Видеће га, још пролазс. Човек, живот, фуј. Или да се завуче под
стог и ту сачека ноћ: седа уз стог: последњу паклицу цигарета дао патроли која га
пропустила. За три дана мора да се обезбеди храном. Шума. Сељаци. Треба да допуже до
плота и вешто да ишчупа проштац: вуче се око стога на лактовима. Ако види да јој
разваљује плот, убиће га секиром. Ако не погоди кокошку, закрешти, дигне се галама,
сељанка закука, битка још није почела, још иду, чуће, још га могу ухватити: човек, јесам
ли ја још то: човек: не сме, застаје, глава му је на сунцу, мирише топла слама: Да заспи.
Да се бар испава: бауља ка плоту, дохвата га, клати проштац: Ако га чује сељанка, готово
је: повија крцка, лако изваљује проштац: бауља назад између стогова, ка петлу и
кокошкама: Кад би сад почела борба и да закрешти, нико не би чуо кокошку: петао и
кокошка се измакли, не може да их дохвати. Бар да доручкује. Завуче се у поток, лако ће
да је испече. Ал само дању. Нешто да смисли, досети се. Или да устане и ризикује. Да је
једна кокошка, сигурније би било: не може све три одједном, две ће закрештати и чуће
сељанка. Кад би се затрпао сламом, замаскирао, па да приђу, руком одмах за шију. Зашто
да се жртвујем. Девојчица излази из куће, гризе хлеб, иде према њему, стаде: Секо, дођи
овамо. Дођи слободно. Хоћеш ли чику нешто да послушаш. Ево ти да купиш бомбоне и
да ми донесеш само један клип кукуруза: даје детету стотинарку, оно узима, иде полако,
па се хитро окрену и јурну да бежи, замаче иза куће: Народ. Поштен народ: хитро бауља
назад: Више ништа не сме да ризикује. Мора да се завуче под стог. Да сачека док не
почне битка. Док не падне ноћ. Шта је историја, шта идеје, народ. Шта. Човек не сме да
постане копље ниједној застави. Ниједној: завлачи се под стог сламе. Победити, то је
победа. Победити. Победа.
У шљивару иза кафане кафеџија копа раку, Миле Савковић га пожурује и
шљивовом граном растерује муве с Младена Ракића, доктор Васић прилази, ослања се на
стабло шљиве:
Откуд вама сад снага и време за лешеве, гроб, затрпавање. С престанком срца,
драги мој, све остало је посао чистачке колоне.
Ви ме, чика-докторе, највише нервирате у целој овој говнарији.
Ја у вас никад нисам веровао. И тај, с чијег лица растерујете муве, није веровао.
Оставите муве.
А нисам веровао да ће то да уради, окренуо сам му леђа. Шта слушаш, пожури.
Сува земља.
Копај, не објашњавај. Шта сте рекли, чика-докторе.
Пушке, кратки рафали, муве, доктор Васић прилази му, шапуће:
Све до ноћас ја сам вас мрзео. Ви сте ми обешчастили знање и натерали да се
стидим те слободе која долази. Ви сте ми упропастили све.
Па шта онда.
То. Само то. Али ја сам од ноћас престао да вас мрзим. Да, мој младићу.
Нешто ми личите на Бату Павловића. Боље је да заћутите.
Ја вас жалим. Страшно вас жалим. Јесте ли видели Цветића пред заставом, јесте
ли чули Љубишу Дачића. Каква је то несрећа. Мени је жао да вас сада напустим. Нећу
одавде.
Коме ви то говорите.
Теби. Шта могу. Ти си ми сад и штаб и корпус. А нико други не би ме ни разумео.
Хоћу да ти кажем: ја више немам снаге да желим друкчију судбину од ваше. Не, не. Има
нечег грандиозног у вашој пропасти. Нечег несхватљиво значајног. Треба бити с вама.
Ми још увек можемо да убијамо:
маше граном, тера муве с Младена Ракића, издалека рафали.
 Знам. Зато вам и кажем. Али и убијање је сад без икаквог смисла.
Боље је да ућутите. Можда још увек могу да се постидим. Чујете ли.
Немојте, Миле, да се врећате. Ја вам дајем часну реч да не желим да вас
преживим. Бати Павловићу нисам смео да кажем то што мислим, иако сам био у амбару.
Знате ли зашто сте дочекали прошлу ноћ.
Не занима ме то. Још копај. Да ли би ти свог брата тако до колена сахранио.
Пропали сте зато што вам је застава стара. С једном заставом само једном може да
се победи. И зато што сте ви, колико вас год има, хтели свакојаке жеље и рачуне да
наплатите од свог сиромашка и одрпанка који се зове народ. А он јадан није имао чиме,
није да није хтео, није имао, није могао да задовољи ваше жеље. А ви сте га клали.
Јесте ли ви заборавили да сам вас ја заробио.
Знам. Да вас није било, мене би заклали у оном боровњаку.
И сад ми се светите;
удари граном Младена Ракића по лицу, далеко експлодираше две мине.
Не, напротив. Ако неког човека сада волим, онда сте то ви, Миле. Али морам сада
да говорим. Без речи не може ни добро ни зло да се учини. Без речи не може ни да се
умре, разумете ли. Каква пропаст, каква грандиозна и величанствена пропаст. Шта ће
настати из ње, шта је то што ће њу да смени у овој земљи.
Муве, чика-докторе. Муве ће усрати све. Облаци мува. Рониће се кроз муве.
Удисаће муве, угушиваће се мувама, липсаваће исисани од мува. Као глисте. Јесте ли
видели глисту коју су исисале муве:
из Младенове браде тера крупну зеленкасту зукару:
Оглувеће од њих. Чујеге ли како зуји.
Страшно. Тешко победницима. Они ће до појаса бити у вашим четничким
гробовима. Шта им вреди што ће им руке бити слободне кад човеку нису довољне само
руке. Тешко њима. Да, то је то. Биће све затровано вашом смрћу. А биће и много стида.
Правог, људског стида. Богами, није човечно завидети победницима.
Очајан сте глумац. Да сам ја још човек, ја бих вам оставио сад један куршум као
успомену. Шта ти звераш. Нека пуца. Док не ископаш прописну раку нећеш одавде.
Доктор Васић уноси му се у лице:
Схватате ли, нема мени друкчије судбине од ваше. Свршено је и са мном.
Ретке пушке и понеки краћи рафал из забрана, врзина, ћувика, од Мораве, од
Јастрепца, под Планином, битка у јутро посећује своје међе, означава своје гувно,
проверава домете, заобилази, затрчава се, замахује.
Унуци Уроша Бабовића с неколицином трнавских дечака каменицама гађају
дединог коња привезаног за брескву пред колибом, коњ фркће на ударце, чивта се, бежи
укруг, њишти; дечаци из забрана наваљују каменицама, коњ поскочи, откиде улар и
појури виноградом, стаде код заспалог Уроша Бабовића, дечаци се пењу на зид, опазише
Уроша Бабовића, поскакаше назад и навалише да га гађају каменицама:
од њих се пробудио Урош Бабовић, придигао, ухватио за ластаре. Видео коња,
погледали се, загледао се у чокот; пуцњава и каменице око њега расанили га. Клечао је уз
чокот, слушао, чуо дечаке иза зида, досетио се, препознао Војинове и Ранкове претње и
подигао се да га целог виде. Али је ухватио коња за дизгине да се придржи. Тада су
дечаци престали да га гађају. А он је то чекао и слушао рађање битке. Сунце је било у
трешњама. Између далеких и разговетних пушака чуо је ударце будака о зид винограда.
Чекао је каменице, чекао да им чује глас, реч. Сетио се да су се Војин и Ранко уплашили,
привео коња бетонском резервоару за бордовску чорбу, с њега узјахао, али тад је видео
да је без пушке, па притерао коња колиби, нашао пушку и пун реденик, па косом изјурио
из винограда, застао у стрњишту да разазна положаје, па преко детелине и кроз кукурузе
упутио се према бици да више не буде сам.
Моравски корпус у виногорју опколила је слобода страшна, неизвесна, сва у
дугогодишњим обећањима и претњама да све на свету промени. Све:
нико не зна кад су брегови и шуме са свих страна опколили и стегли виногорје,
заталасано у косе што се гоне и сударају пропињући се ка сунцу лозом, орасима,
бресквама; по косама виногради се сучељују, гурају, оплазују, бране се међама, један на
другог замахнули дивљим крушкама, оскорушама, остриком, врзине кидишу у туђе, у
путеве, газе их, прикљешћују, даве да не постоје, да се прошире и заузму макар за бусен
пиревине. Све је тако и исто у очима: трн против трна, травка против травке, лист против
листа; зна се, тако је и под земљом; укоштац се похватале жиле, сударају се и боре
људске кости и корење дрвећа; слути се свим сећањима: мржња је са земљом изделила и
људе. Занавек, многи верују и знају да они што долазе са Јастрепца и Мораве неће да је
тако, зато и пуцају у винограде:
Хоћемо да је тако. Нећемо. Је ли баш морамо да нећемо:
јутром зукћу куршуми, слећу на чокоће, у врзине, у траву. Као осе. Роса
препаднута од сунца са ниског и огромног, при дну улубљеног неба, роса са ластара
густо капље у сенке, за презрелим орасима што их сунце и вране откидају из зелених
љуски, па се све мање чује то меко и крупно капање ораха на земљу и чокоће, јер из
винограда пред куршумима полећу косови и дроздови, лете ниско и пиште, бежећи у
шумарке и забране, у дна врзина и повите, са ораха полећу и светлим дубоким јутром
лепршају вране, уплашене колонама Моравског корпуса испуштају свој плен и гачу
љутито. Четници их не чују и не виде испуштене орахе, журе на висове, улазе у шумарке
и забране да заузму положаје, погурени под оружјем и кућама, сећањима и женама,
кајањима и децом, претњама и једом:
сунце слеће на митраљезе и бацаче, бајонете и чутурице: рубом виногорја
Моравски корпус хвата положаје: за леђима му је Планина и живот; у погледима жути
ораси, црвене оскоруше, рујне брескве; виноградима ретки кратки рафали, суви и чисти
као гласови млатача у гранама ораха:
јесењи дан; смркло јутро; земљом ничу раке; грдна берба треба да почне:
али битка још не почиње. Вребају се брда и потоци, трње и лоза, павити и
купињаци. Коста Цветић, на коњу, догледом хвата пут којим у винограде силази
партизанска колона, дуга, густа:
Нека се Трећа бригада одмах спусти у парлоге. Не пуцајте док не командујем:
спас је само ако се сунце угаси. Земљотрес није, видећемо се опет и моћи ћемо
преко урвина да нишанимо. За бербу изабрасмо најлепши дан. О, има ли на земљи
лепших винограда. Биће вина незапамћено:
прозукћу куршуми, млатачи у орасима, сунце пали чокоће и врзине, сенке
нагрнуле на њих, путем између врзина свићка оружје партизанске колоне, која долази
споро и немо. Коста Цветић ставља доглед у футролу: До она три ораха да сиђу, па онда
јуриш за мном:
чокоће и дрвеће привлачи себи своје сенке и помиче их ка северу, гасе се нишани,
земља се смањује на пушкомет.
Закуни ми се да ћеш ме убити ако ме ране па не будем могао то сам.
Нећу ни ја жив у њихове руке.
Одмах кажи: Живели Тито и Стаљин.
Тишином зује пчеле, капљу презрели ораси, јато јаребица прља погледе, земљом
топћу срца, од њих шумори и трава.
Коста Цветић излази из врзине, подиже руку с револвером:
Помози боже, за мном јунаци.
Летећа бригада провали врзине, зацрни се и зањиха међу чокоћем и бресквама,
кроз ретке куршуме јурну низ винограде на њих што тону у парлоге, у бразде, у
травуљаке.
Јуриш, четници. Живела Србија. Живео краљ:
са псовкама букну битка. Сунце засмрди на барут. Узавре дан. Партизани узмичу.
Коста Цветић виче:
Напред, не требају ми заробљеници.
Летећа бригада се згусну, урликну и јурну за својим бомбама и партизанима који
беже преко косе. Строј се кида, таласа, слама с јауцима и претњама, сјурује у поток,
успиње косом. Четници чупају каме и скачу на партизанске рањенике, на заробљене, на
мртве. Јече и боду. Глуви, слепи. Чују се само они, јер одједном замуче оружје, а Летећа
бригада са заробљеним митраљезима и својим рањеницима журно, готово бежећи врати
се на полазне положаје, у шумарке и забране. Навалише на чутуре и флаше, навалише на
ракију и замукоше. Помичу се за сенкама. Ћутању се не утоли жеђ. Над виногорјем
мекана лупа чутурица и шкргути начетих реденика. И широки погледи.
Бар сам главу откупио. Ово ћемо скупо да платимо. Ко сад сме да им се преда. Тек
је подне. Нигде ни облачка, а месец ће одмах за сунцем, као ноћас крупан. Људи, памтите
ли лепшу јесен:
зри грожће и кукуруз, расту купус и отава: жути ораси посађују се у очи: на
обзорју, по косама, ломи се поглед; зеница је само грудва земље да држи лозу, кукуруз и
гроб, по њој вијугају и теку путеви, сви на једно место, под свој кров, тамо одакле су
пошли и све оставили: по трави сокаци, улице, куће: небо је пуно соба, кухиња, постеља
и прозора: из коре дрвећа гледају их жене и девојке, очеви и браћа: по лишћу купина и
храстова претње партизанских летака: звуком мува и пчела речи радио-станица, колега,
пријатеља: суше се уста: клокоти: писка флаша:
сенке расту и помичу се ка истоку, а погледе Моравског корпуса засецају курири
на коњима, са свих страна, трком ка забрану у коме, ослоњен уз цер и с рукама у
џеповима шињела, стоји Коста Цветић и понекад догледом погледа ка Морави и
Јастрепцу, а некакав осмех не силази му са обријаног лица, што збуњује официре,
пратиоце и задихане курире од којих узима цедуљице, погледа их, не прочита докраја,
згужва и баци у траву:
Ништа, ништа. Свако на своје место, како сам јутрос наредио:
шапат пође положајима, многи се пропињу кроз врзине, неки се вуку парлозима и
суљају браздама ка чокотима, кидају гроздове, загризају их, бацају, откидају друге,
зверају. Прете им ови у заклонима што им откривају положаје; шапатом се псују.
Виноградима коњаници јуре на све стране.
Опкољени смо:
то се не изговара, зна се, види се по сунцу, по шапату официра, по погледима
најхрабријих, по тами врзина, по најеженом острику, по журби мрава, по јеци мува;
слути се најдубљим жилицама, свим сећањима расте страх:
Ка оружју. Заклон. Ни корак без команде.
Стежу се кундаци, уривају се у травуљаке, купине, жбуње. Расте и гоји се оружје.
Небо силази на врзине, на траву, на нишане: свет се смањује на парче обзорја, трњак,
дивљу крушку, лист хајдучке траве. Четници се грче, увијају, трзају ногама, осећају
целим телом да се цели и са свих страна виде. Осипа се зрнаста земља, шумори трава од
дрхтавица, од топота војске која долази и свих војски које су пролазиле земљом. Само да
пресеку дах и поглед, да спусте ноћ. Да се нестане. Али мрави и бубе све виде. И дрвеће
и лоза све виде:
Благо листу, благо осици, благо травки тој уз трн, и оној уз чокот, њу ни мотика
не закачи, а човек не може и неће ваљда да се баш за сваку травку сагне. Кажи због чега
те на овом свету страх, кажи шта још можеш да волиш и жалиш. Ух, што ћу им се
напијем скотске крви;
команданти наређују командирима да кукавице и бегунце стрељају одмах, и још
неко наређење заустише, али не изрекоше. Са три стране дуги и густи рафали скршише
се у виноградима, парлозима и врзинама, поразбијаше светао дан, пљуснуше по
официрским доламицама, сељачким гуњевима, краљевским кокардама, камама. Задрхта
чокоће, стресају се брескве, са дивљих крушака пада црвено лишће, пршти кора с цера и
трна, на ластарима се распрскавају окца, шуморе ораси.
Јуриш, четници. За мном, јунаци:
не чују Косту Цветића, који усправљен, и још сам, корача међу чокоћем, па стаје,
окреће се својима, гледа их полегле, ћути у роју куршума. То виде стари четници и
откидају се из купињака, чупају се из наручја дивљака и церова, полазе њему, њима што
претећи вичу о слободи, по рафалима помињу братство; од тих речи четници заборављају
себе, ослепљују за куршуме:
Убиј, убиј:
ноге их некуд носе, руке саме раде оружјем. Престигоше команданта. Газе по
гвожђу:
 гледају их присилно мобилисани, не знају шта ће, не чују ни себе од пуцњаве, а
земља им се смањила на то под собом, толика је и рака; земља се смањила на грудву,
заклон од ока, на бусен; сва је шума то стабло уз кундак и раме; не види се нико, више
ништа не постоји. Али касније ипак долазе себи: између својих пуцњева толико је кратко
да стане цео живот, толико је дуго да се најбитније не заборавља. Чауре скачу у траву. А
официри их ритају у слабине, газе, машу енглеским машингеверима: морају да се дижу.
Трче, падају, беже. Убијају:
светлосг је пуна зуке куршума. Небом некаква птица лелуја, лепрша, не зна куда
ће. Осица гура главу у зрно грозда:
Убиј. Убиј:
сељаци из парлога и с путева пужу у винограде да се сад и тиме и за сваки случај
разликују од оних што имају само себе, каму и ноћ, чин и дућан, плату и господски
живот, велико обећање од некога и жељу за нечим; сељаци се надају да ће им партизани
опростити животе кад их у винограду заробе: сељаци хоће да су уз лозу коју су
калемили, резали, прскали, желе да су на земљи коју су риљали и копали, па је свака
грудвица триста пута проваљана међу прстима, натопљена знојем и сузама дечака и
девојчица због распрслих жуљева од мотика и крвљу посечених палаца резача и копача;
у винограду је земља мека као прва постеља са женом, као постеља по повратку из
војске; земља је у винограду чиста као девојачке груди, мајчина рука, детињи образ; у
винограду ће и рана мање да боли, јер ту су се свикли иа свакојаке болове, због раних
мразева, пламењача, града, скупог плавог камена, јевтиног и непродатог грожђа,
јектичавих жена и породиља што су се склупчале уз мотике, под чокоте; око њих и над
њима толико је куршума да нема спаса, сељаци пужу виноградским браздама да више
буду на земљи коју су мучили, они, мужеви њива, верни им као голубови, љубоморни
као јелени; они, подмукле убице, ситни лопови, бесловесници, безнадежници,
послушници, приморанци, хоће да се урију у земљу због које и гину и убијају одувек, и
довека, док их храни и држи, док их мртве узима у себе, она, проклета земљетина занавек
кажњена људским рукама, крвљу и смрадом. Не осећају да беже, не знају, само журе
тамо куда увек журе, где треба свагда да буду, с мотикама и пушкама, под теретом
облака и празног неба, неродице и сунца, свакојаких дугова свима на свету, вуку своје
кости да их врате земљи, опет не коначно. Неки ружно јаучу. Многи ћуте. И умиру
сељаци, себичњаци, баксузи, злореци, псовачи, ћуталице, несрећници, проклетници,
мрзници свега што им није корисно, неверници у свако сутра; гину згрчени, црни, вечито
неослобођени; гину за своју неслободу, неки уплашени да без ње може бити још горе,
многи приморани да бране нешто што немају, застрашени нечим што не знају ни шта је,
преварени да је под краљевом заставом сигурнија глава; коштуњави и земљом прљави
прсти грче им се у песнице. Они имају несрећне очи и чисту крв. Кад морају и могу
убијају и они:
гину пчеле:
убијају и гину чиновници који су хтели више но што су имали, који су били
сигурни у Енглеску и Америку, што никад нису поверовали да се може ратовати против
Немаца; грче се иза ораха и оскоруша, ваде из џепова и цепају сумњиве хартије, они који
су се гозбили по газдинским кућама, слушали радио, држали антикомунистичке говоре,
бирали чисте удовице, делили положаје и заузимали власт пошто Немци оду; вуку се по
парлозима правници, богослови, учитељи који су шаптали смртне пресуде и писали их на
писаћим машинама; од сељака моле гуњеве, нуде им шињеле, доламице, чизме, скидају
наочаре, сатове, желе да личе на сељаке, завиде им први пут и преклињу да их не одају
кад их они други заробе, да не кажу ко су, подсећају на крвна сродства; они што су из
вароши под претњом стрељања дошли у штабове бригада бацају оружје, затрпавају се у
павит, муче се да се присете партизанских парола, имена команданата и комесара,
школских другова:
гину дроздови, гине сирак:
убијају и гину ситни трговци, мале занатлије, црноберзијанци, и што морају и што
хоће; подваљено им је, псују себе, беже низ потоке, крију се у купињаке:
гину бубе:
 стари четници нишане, често помињу краља, отаџбину, бацају бомбе, испијају
чутурице, гађају оне који беже, довикују партизанке; официри претрчавају од ораха до
ораха, гоне бегунце, прете, ретко пуцају; Коста Цветић на коњу јури потоцима, виче: Ни
корак назад. Нишани, нишани:
куршуми кидају гроздове, разбијају их, размрскавају; капље шира, цури низ
ластаре и кондире;
чокот лети у очи; грозд тресне у срце; орах се њише небом; прште сунце;
заранци су пуни гроктања бацача; у винограде слећу мине у јатима: увис куљне
црвена земља и чокоће, гуњеви и кундаци, реденици и кокарде;
виноградима, у заранцима неколико лептира земљане боје лелуја као да су
рањени, лете као да не знају куда ће;
под Костом Цветићем скљока се коњ и он паде у вододерину; Миле Савковић
пушкомитраљезом посече два партизана и врзином продужи да се привлачи
партизанском бацачу; мајор Витез, у заклону базена за бордовску чорбу, тражи по торби
бријаћи прибор; Гаврило купи бомбе од погинулих и приноси митраљесцу муницију;
доктор Васић даје себи инјекцију морфијума; интендант Славко товари гештетнер на
коња; Јевдокија моли коморџију да скине с кола шиваћу машину; Гордана у сукњи и
спортском џемперу у сеоској кухињи пегла белу блузу; Борка стоји уз стог сламе и гледа
према виноградима;
а Урош Бабовић на коњу, бежећи из винограда, укаса у долину кукуруза, велику
необрану њиву којом луња Морава, стаде, сучељен сунцем над топољацима: светле се
брегови кукуруза, кукуруз тече Моравом, кукурузом се надимају обале, изломиће се
кукуруз и преплавиће села, затрпаће их, подавиће народ и стоку. Тргну дизгине и потера
коња преко редова да гази и ломи кукуруз, коњ се љути, хтео би да заобиђе, а он га
мамуза и натерује на стабљике кукуруза, на гомиле жутих тикава, улази у конопљу,
вршља по њој, мучи младу детелину, налази баште, гази купус, паприку, парадајз, жуто
цвеће, враћа, гази, галопом тера у прпориште лозних калемова, прегази га неколико пута,
онда опет навали на кукуруз за сунцем које брзо силази у топољаке, знојави и он и коњ,
не престаје да га удара кундаком да би прегазио све усеве, све што је родило за људе, али
коњ га износи на друм пред Чаршијом, појури напред, пред кафаном Орач једва га
заустави. Види: људи и жене беже у дућане и куће, затварају се, скривају у шупе и на
таване. Испразни се главна улица Чаршије. Опусти. Он се једва смуљи с коња, привеза га
за багрем, седе за празан сто, али одмах устаде, натучс шубару на чело, гледа пусту
улицу у којој се извалило сунце између дућана и кафана, испунило све до стреха, тону
оџаци, пламсају прозори, крцка ћерамида, пуцају греде тавањаче, ватра се пресипа у
баште, захвата дуње и георгине, ниоткуд људског гласа. Само за леђима, у виногорју,
кључа битка. Пролази средином улице, загледа куће, баште, дућане, иде на врховима
прстију, окреће се, долази до Среског начелства у коме је био његов штаб, где му је
батаљон коњаника донео бадњак: с балкона на коме је држао говоре виси бела застава.
Дуго је гледа. Онда шубаром обриса лице и пође назад, али тротоаром, полако, корак по
корак, шуња се зидом, и кад наиђе на излог тресне га кундаком; за њим се сручи стакло,
тресак се слије с вревом битке, он се прикрада даље, од прозора до прозора, разбија их,
не окреће се, а за њим, тихо и опрезно, невидљиви вешају беле заставе на све куће и
капије.
Јуриш, живи. Нека им мртви. За мном:
битка се згомилала у потоке, парлоге и врзине. Искидала се, згуснула се:
Коста Цветић чучи у вододерини иза убијеног коња, изнад њега партизански
митраљез коси ластаре и сунцокрете, он гура руке у празне џепове шињела и наређује
мајору Васовићу да се што пре и како год зна пробије до Паланке и затражи од Немаца да
одмах нападну партизане с леђа; у шипрагу гури се заставник Моравског корпуса, и да га
не заробе са заставом цепа је и баца крпе у травуљину; Гаврило лежи у сирку покошеном
рафалима и поваљаном рањеницима, пуца на пут којим протрчавају партизани, никако да
погоди, неће одавде док не види да је двојицу убио; Миле Савковић спази партизанску
петорку како опкољава Косту Цветића, пун шаржер стави у пушкомитраљез и пође на
њих:
 од оружја више се не чују команде, ни претње, ни јауци; гоне, беже, пробијају се
ка шумама, свако за себе, хватају их, хватају се, докончавају рањеници, једни друге и
сами, увлаче се у повите и дивљу лозу, гурају главе у чокоће и острик, мокри и утрнули,
ослепели и оглувели; виногради се таласају, усправљају у небо, разносе, прште с
бомбама, горе са очима, пуца се у пуцањ, у чокот, у брескву, у сунцокрет; пуца се да
пуцање не би престало, да што пре буде ноћ, да настане крај:
Миле Савковић сјури у поток партизанску петорку и дотрча до Косте Цветића,
наднесе се над њега с пушкомитраљезом: Коста Цветић, чучећи уз мртвог коња, држећи
се за седло, гледа га запањено.
Устани, команданте. Брзо за мном, ухватиће вас.
Имаш ли мало ракије:
шапуће, блене у њега, не подиже се.
Не треба ти више, свршило се:
Миле Савковић се сагиње, узима га за рукав, подиже и вуче за собом уз врзину, ка
шуми:
уђоше у забран: куршуми зује и шуште по врховима храстова и церова, Коста
Цветић стаде, окрену се виноградима, загледа у пуцњаву, па притиште дланове на лице,
погури се, смањи, сузи и уздрхта раменима. Таман, међу тамним церовима.
Миле Савковић окрену главу да га не гледа оваквог, прислони се уз цер, али се
одједном трже, прискочи и шапну.
За мном, за мном, ја сам сад командант:
шчепа га за рукав и поведе уз брдо. Планини. Али их у првом потоку срете
партизанска тројка с пушкомитраљезом: Миле Савковић засут рафалом јурну у леске, а
Коста Цветић стаде, зину, загледан у пушкомитраљез, партизан виче да подигне руке, а
он гурну руке у џепове шињела, партизан виче, он зури у пушкомитраљез и гужва
поставу у џеповима, партизан виче: Коста Цветић клече, па се преклопи, опружи и
порасте под куршумима.
Гаврило успе да обори једног и пресавије другог, и кад поверова да тај више не
може да се придигне, он с пуном торбом бомби поче да бежи ка Лозици, коју је већ
захватио широк и густ талас битке, засипао шљиваре и прве плотове, за четницима који
су из винограда могли да беже само у село, где интендант Славко седи на колима са
упрегнутим коњима и чека наредбу за повлачење, неће без команде да крене, јечи и држи
бич и дизгине, веран државној имовини и војним стварима што их је једва одбранио од
коморџија и лозичких старица; доктор Васић преви последњег донесеног рањеника,
скиде болнички мантил, даде рањеницима балон препеченице коју је употребљавао за
дезинфекцију рана, рече им да пију што више могу, пређе у кућу где је смештена
штапска пропаганда, упали радио на батерије, нађе некакву музику и пусти је свом
снагом, онда седе на праг и сасу себи у бутину још једну инјекцију морфијума. Радио
трешти и кркља, коморџије и болничари јурнуше у сењаке, сви рањеници који могу да се
помичу кренуше низ шљивар суљајући се, музика уплаши коње интенданта Славка те
одјурише низ пут, али на првој кривини налетеше на рафал и скршише се у плот:
сутоном шуште куршуми; врели и густи; сокацима, авлијама, шљиварима; буше
плотове, заривају се у зидове, ломе ћерамиде и прозоре; буше наћве и буриће, сена и
амбаре, постеље и огњишта; гине проја и ракија; светлећи меци пале сено; гине стока и
храна:
чокоти прилазе један другом, хватају се врзине и дивљаке, силазе шуме; тамом се
уједињује све дрвеће и све биље; небом расту ораси и мир; за сунцем и великом раном
над Планином, виногорјем, заљуља се и скрши тишина, миришући на барут и јесен: црне
се мртви и гроздови, по њима капљу презрели ораси:
као клобук вина из стрељаног чокота, са Јастрепца пође месец, па се то винасто
светлуцање осу грожђем, разбацаним оружјем, кокардама и камама; у брадама и острику,
гуњевима и чаурама, гроздовима и официрским опасачима зачиње се роса; виноградима
се дижу измаглице и беласају се месечином; поред мртвих лежу и сенке:
зрикавци, хорови зрикаваца; под ретким звездама, њихова бескрајна и бистра јека;
дише земља, ноћ корача некуда.
 У преровском манастиру отац Сава наређује јеромонаху Никону да Бату
Павловића обуче у монашку ризу и одведе га у некадашњу собу јеромонаха Гаврила, који
сада с Борком иза манастирског зида узалудно дозива калуђере и оца Саву, и псује, први
пут псује, лупа на малу капију иза овчарника, ону кроз коју је отишао у четнички одред
Уроша Бабовића, од сада заувек затворену за њега, као што је затворена и капија Уроша
Бабовића пред коју га у свитање, нечијом вољом, донео коњ што се стреса и топће
предњим ногама, док Урош Бабовић кроз капију зури у врата старе куће, опкољен
тишином и свитањем, па се скиде, отвори капију, коњ одлази у стају, тресак калдрме,
руке су му празне: на праг старе куће стаје Вида: он се спусти низ стуб капије, седе, гледа
је, она улази у кућу, опет се враћа и иде ка њему, висока, нема, црна, са српом у руци, он
браду и очи примиче калдрми, здравом шаком хвата се за белутак, сакату руку са црном
рукавицом упире о стуб капије, док се она нагиње над њега са српом:
одлази ноћ, газећи само врзинама и шумама, одлази заједно с преживелима из
велике битке, заједно се скривају у јазбине, бунаре, таване; роса потапа зрикавце: чује се
још покоји и мукло, као и дозиви жена што мокре до паса, празних руку, пустим очима са
свих страна улазе у винограде да најпре поберу мртве.

Сунце је било још у забранима на коси изнад Трнаве, а шумама, виногорјем и око
Мораве ниједна пушка није се чула кад је жена, боса, журно пошла путем, прљавим од
сенки. Та жена што је некуда хитала по тишини, вриснула је, пред зиданом капијом,
једином таквом у Трнави, а глас јој је био толико ужаснут да свима који су га чули није
уопште личио на женски глас. Од тога она је морала да стане, па да се придржи за плот,
јер је у јарку, с ретким белим трњем, угледала само човекову главу са дугом брадом.
Жена се толико уплашила да није могла да побегне, а да се одбрани, морала је да гледа у
главу са брадом и тако препозна Уроша Бабовића. Онда јој се снага повратила, па је
пошла путем, али назад, и преко плотова посејала селом свој шапат, свуда га посејала док
је сунце изишло из вршја забрана и над срушеном црквом почело косо да се усправља.
Само је та прва жена вриснула и више ниједна тога јутра у Трнави. Онда је дошла
друга с вилама и ћутке зарила шиљке у бусен браде. Па је главу на вилама подигла увис
и тако, и она боса, пошла путем низ Трнаву, ћутала, гледала преда се, ишла споро,
трудећи се да виле чврсто држи да се не би њихала глава с брадом. И све су жене
заћутале чим би угледале њу, не казујући деци и старцима ништа, мужева тога јутра није
било у селу, остављале су кофе спуштене у бунаре, прекидале мужу, испуштале метле и
посуђе, излазиле из чатрља с тек припаљеном ватром, босе и с прљавим кецељама
излазиле на пут, придружујући се оној првој, са главом на вилама. И ишле за њом, не
питајући је куда се упутила, ни чија је то глава, ни где ју је нашла, ни ко ју је одсекао.
Жене су ћутале, гледале преда се, слушале своје меко табанање по сувом путу, било их је
безмало тридесетак кад су изишле из Трнаве и наставиле да се пењу уз косу, ка
виноградима, зрелим, потопљеним сунцем. Пролазећи поред озиданог винограда, жене
нису виделе два дечака на крову Урошеве колибе, коју су растурали бацајући ћерамиде,
ни Виду што је, држећи се за чокот, стајала погнута над сувом жућкастом хумком.
Виноградима, замрлим бојиштима, жене успорише ход, заобилазећи мртве,
прескачући њихову крв, замишљене, све тромије, за својом срамном и страшном
осветом. Стаде жена са вилама, замре босо табанање, погледаше се стиснутих усана, а
неке прођоше кроз врзине, уђоше у винограде и из њих се вратише, носећи голе каме које
су покупиле од мртвих. Једна се саже, брзо накида лишће гавеза и раздели женама које
држе каме, ове лишћем увише дршке ножева и, згуснуте, брже пођоше низ винограде.
Кад трнавске жене уђоше у Шљиваре, успорише ход, а жена с вилама застаде,
пропусти пред себе десетак друга, и тако опкољена, осигурана, настави да мили путем, за
њом све, свечане, очајне за неким својим што су га заклали четници. Њима су прилазиле
многе шљиварске жене, остављајући стоку ненапојену и децу ненахрањену, па се
поворка дебљала и дужила, пунила пут, од плота до плота, угибала на кривинама,
остављала за собом облачић прашине, кратка режања паса и чопор дечурлије што су их
на одстојању пратила до изласка из села, а онда пожурила у винограде да купе револвере,
да купе чауре; јер су од бакра а од бакра се прави плави камен за прскање винограда,
биће опет пролеће и лето. Старци нису гледали ову литију с главом на вилама зато шго
су слутили чија је, и били постиђени, уплашени, и што су људи и што су очеви. И што су
се бојали и те мртве браде.
За својом казном, жене су прошле и кроз Њиве, и покупиле уз пут и немо жене из
Њива, и кад стигоше на обалу Мораве, оне се успластише уз реку око усправних вила на
којима је, припаљена сунцем, светлуцала оседела коса и брада. Жене су гледале у бистру
реку, па у светлу главу, опет у реку, све ћутећи. Једино жена која је држала виле и
дрхтала са њима, замишљенија од свих, гледала је само реку, док није коракнула на сам
руб обале и свом снагом измахнула вилама.
Глава се ослободила вила и у оштром луку пала у матицу реке, која ју је узела
хитро и тихо. На обали је остало неколико муклих сувих врискова и виле што су се,
блиставе, заболе у светлост, у небо.
Онда су се све жене наднеле над реку, очију пуних пролажења али и нечега што
не личи на то. Оне које су донеле каме побацаше их за главом, и Морава би последња
жртва која нити јекну, нити закрвари. И виле се пободоше у обалу и тако остадоше.
А жене се не вратише путем којим су дошле, журно се расуше по њивама, у
необране зреле кукурузе.

(25. октобар 1960)