Federiko Garsija Lorka

Krvave svadbe

Drama u tri čina

Naslov originala: Federico Garcia Lorca – Bodas de sangre

Preveo sa španskog: RADIVOJ NIKOLIĆ

LICA:

MAJKA

VERENICA

TAŠTA

LEONARDO

ŢENA LEONARDOVA

VERENIK

OTAC VERENIĈIN

SUSETKA

SLUŢAVKA

DEVOJĈICA

DEVOJKE

MLADIĆI

DRVOSEĈE
MESEC (kao mlad drvoseča)

SMRT (kao prosjakinja)

ĈIN PRVI

SLIKA PRVA

Soba obojena u ţuto.

VERENIK: (ulazeći) Majko!

MAJKA: Šta ćeš?

VERENIK: Idem.

MAJKA: Kuda?

VERENIK: U vinograd. (Polazi.)

MAJKA: Pričekaj!

VERENIK: Jesi šta htela?

MAJKA: Sinko, evo doručka.

VERENIK: Ostavi! Ubraću groţđa. Daj mi noţ.

MAJKA: Što će ti?

VERENIK: (uz smeh) Za groţđe.

MAJKA: (kroz zube i traţeći noţ) Noţ, noţ... prokleti bili svi i lupeţ
koji ih izmisli.

VERENIK: Govorimo o čemu drugom.

MAJKA: I nek su proklete i puške i pištolji i najmanji noţić, prokleti i
ašovi i vile.

VERENIK: De, dosta o tome.

MAJKA: Prokleto bilo sve što moţe poseći čoveka. Ĉovek lep, u cvetu
mladosti, iziđe u vinograd ili ode do maslinjaka, jer su njegovi,
nasleđeni...

VERENIK: (spuštajući glavu) Prestanite!

MAJKA:... i taj se čovek ne vrati. Ili ako se vrati, onda metneš so na

njega da se ne nadme. Kako se samo usuđuješ da nosiš noţ sa sobom i
zašto ja moram da drţim zmiju u kovčegu?

VERENIK: Zar nije dosta o tome?

MAJKA: Stotinu godina da ţivim samo bih o tome govorila. Najpre

tvoj otac mirisao mi je na karavilje, a nisam ga milovala ni tri godine.
A zatim tvoj brat. Zar je pravo da tako majušna stvar kao pištolj ili
noţ obori čoveka jaka kao bik? Nikada neću zaćutati. Meseci prolaze,
a očaj mi oči nagriza i svu me obuzima.

VERENIK: (oštro) Prekinimo to!

MAJKA: Ne, neću da prekinem. Moţe li ko da mi vrati tvog oca? Ili

tvoga brata? A ubice su samo na robiji. Šta je to robija? Tamo jedu,
tamo puše, tamo sviraju. A po mojim mrtvacima nikla trava; oni su
umukli, trunu pod zemljom, dva čoveka kao dva cveta... ubice, na
robiji zdravi, gledaju planine.

VERENIK: A šta biste hteli, da ih ubijem?

MAJKA: Ne bih... Govorim, zato... kako da ne govorim kad vidim da

izlaziš na ta ista vrata. Govorim zato što ne volim da nosiš noţ. Ne
bih... ne bih htela da izlaziš u polje.

VERENIK: Dosta!

MAJKA: Volela bih da si mi se rodio ţensko. Sada ne bi išao na potok

i obe bismo vezle pervaze.
VERENIK: (Hvata majku za ruku i smeje se.) Majko, ako i vas
povedem u vinograd?

MAJKA: Šta da radi u vinogradu jedna starica? Hoćeš li da me

gurneš pod čokot?

VERENIK: (diţući je na rukama) O, stara, stara moja!

MAJKA: 'Tvoj otac je umeo da me izvede. Bio je dobrog soja. Krv! Tvoj
deda je na svakome ćošku ostavio po sina. Takve ljude volim. LJudi
da su ljudi, a ţito ţito!

VERENIK: A ja majko?

MAJKA: Šta ti?

VERENIK: Treba li da vam opet kaţem?

MAJKA: (ozbiljno) Ah!

VERENIK: Zar vam se čini rđava?

MAJKA: Ne.

VERENIK: Pa onda?

MAJKA: Ni sama ne znam. Tako, odjedared me iznenadi. Ja znam da

je devojka dobra. Zar ne? Skromna. Vredna. Sama mesi hleb i šije
haljine, pa ipak, kad je pomenem osećam kao da me nešto udara
kamenom po čelu.

VERENIK: Gluposti!

MAJKA: Znam da su gluposti, ali ostajem sama. Ti si mi jedini ostao i

teško mi je što odlaziš.

VERENIK: Pa vi ćete biti s nama.

MAJKA: Neću. Ne mogu da ostavim ovde same tvoga oca i tvoga

brata. Svako jutro moram da ih obilazim, a ako odem, lako moţe da se
desi da umre neko od Feliksa, neko iz porodice ubica, pa da ga
sahrane pored mojih. To nikako! Ne! To nikako! Pre bih noktima
grobove raskopala pa bih s njima tukla po ogradi.
VERENIK (glasno) Opet!

MAJKA: Oprosti. (Pauza.) Otkad se sastajete?'

VERENIK: Tri godine. Još nisam bio kupio vinograd.

MAJKA: Tri godine. Nije li već bila verena?

VERENIK: Ne znam. Verujem da nije. Devojke treba da paze za koga

se udaju.

MAJKA: Da. Ja nikoga nisam gledala. Gledala sam samo tvoga oca, a
kad ga ubiše, gledala sam zid preko puta. Jedna ţena sa jednim
čovekom i to je sve.

VERENIK: Vi znate da je moja devojka dobra.

MAJKA: U to ne sumnjam. Pa ipak mi je ţao što nisam poznavala

njenu majku.

VERENIK: Nije li to svejedno.

MAJKA: (gledajući ga) Sine!

VERENIK: Šta biste, majko?

MAJKA: Neka bude. U pravu si. Kad da je zaprosim?

VERENIK: (veselo) Šta vi mislite, u nedelju?

MAJKA: (ozbiljno) Odnećeš joj mesingane minđuše. Starinske su, i

kupićeš joj...

VERENIK: Vi to bolje znate...

MAJKA: ... kupićeš joj vezene čarape, a sebi dva odela... ne, neka
budu tri! Ti si mi jedinac!

VERENIK: Sad idem. Sutra ću do devojke.

MAJKA: Da, da, i da me obraduješ sa šestoro unučadi, ili koliko god

te volja, kad se već tvom ocu nije dalo da me obraduje.

VERENIK: Prvenče je vaše.

MAJKA: Dobro, ali da bude i devojčica. Htela bih da u miru vezem i
pletem.

VERENIK: Uveren sam da ćete zavoleti moju devojku.

MAJKA: Zavoleću. (Prilazi mu da ga poljubi i trza se.) Beţi, već si

suviše veliki za poljupce. Daj ih svojoj ţeni. (Pauza. Za sebe.) Kad to
bude.

VERENIK: Sad idem.

MAJKA: Okopaj dobro onaj deo oko mlina, zapušten ti je.

VERENIK: Znači, u redu?

MAJKA: Idi zbogom. (Verenik odlazi. Majka ostaje sedeći leđima

prema vratima. Pojavljuje se Susetka. obučena u tamno, sa maramom
na glavi). Uđi.

SUSETKA: Kako si?

MAJKA: Eto vidiš.

SUSETKA: Sišla sam do dućana pa svratih k tebi. Ţivimo tako

daleko.

MAJKA: Već dvadeset godina nisam išla do kraja ulice.

SUSETKA: Dobro se ti drţiš.

MAJKA: Misliš?

SUSETKA: Svašta se događa. Pre dva dana sinu moje susetke mašina
otseče obe ruke. (Seda.)

MAJKA: Rafaelu?

SUSETKA: Da. I eno ga sad. Ĉesto pomišljam da je tvome i mome

sinu bolje ovde gde su, da mirno spavaju i odmaraju se, nego da se
negde osakate.

MAJKA: Ćuti! Sve su to pričanja, ali ne i uteha.

SUSETKA: Ah!
MAJKA: Ah! (Pauza.)

SUSETKA: (tuţno) Gde ti je sin?

MAJKA: Izašao je.

SUSETKA: Najzad je kupio vinograd!

MAJKA: Imao je i sreće.

SUSETKA: I sad se ţeni.

MAJKA: (Kao da se budi iz sna; privlači svoju stolicu stolici Susetke)

Slušaj!

SUSETKA: Reci.

MAJKA: Poznaješ li ti verenicu moga sina?

SUSETKA: Dobra devojka.

MAJKA: Jeste, ali...

SUSETKA: Ali je niko ne poznaje sasvim dobro. Ţivi sama sa svojim

ocem tamo, tamo daleko, deset milja od najbliţe kuće. Ali je dobra.
Navikla se na samoću.

MAJKA: A njena majka?

SUSETKA: Znala sam joj majku. Lepotica. Lice joj je blistalo kao u
sveca, ali mi se nije nikada sviđala. Nije volela svoga muţa.

MAJKA: (glasno) Šta ti svet ne zna!

SUSETKA: Oprosti. Nisam htela da vređam, ali je to istina. A da li je

bila poštena ili nije o tome niko nije govorio. Bila je ponosita.

MAJKA: Uvek iste priče.

SUSETKA: Ti si me pitala.

MAJKA: Zato što bih htela da ih niko ne poznaje, ni ţive ni mrtve. Da

su kao dva drača koje niko ne spominje, a koji bodu kad ih neko dirne.

SUSETKA: Imaš pravo. Tvoj sin vredi mnogo.

MAJKA: Vredi. Zato ga i čuvam. Rekoše mi da je devojka već imala
verenika.

SUSETKA: Tada je imala tek petnaest godina. On se oţenio nekom

njenom rođakom. Niko se više toga ne seća.

MAJKA: A kako se eto ti sećaš?

SUSETKA: Kakvo pitanje!

MAJKA: Kad nekoga nešto tišti rad je da zna i zašto. Ko je bio

verenik?

SUSETKA: Leonardo.

MAJKA: Koji Leonardo?

SUSETKA: Leonardo Feliks.

MAJKA: Feliks!

SUSETKA: Ţeno, zašto bi Leonardo bio kriv? Bilo mu je tek osam

godina kada se desilo ono.

MAJKA: Istina je... Ali čujem to ime Feliks (kroz zube) pa mi se usta
pune blatom. (Pljuje.) I moram da pljujem, moram da pljujem, da ne
bih ubijala.

SUSETKA: Priberi se; šta imaš od toga?

MAJKA: Ništa. No ti to razumeš.

SUSETKA: Ne staj na put sreći tvoga sina. Ne spominji mu to. Ti si

stara, a i ja. I ti i ja treba da ćutimo.

MAJKA: Neću mu to spominjati.

SUSETKA: (ljubeći je) Nemoj.

MAJKA: (sumorno) Svačega li ima u ţivotu.

SUSETKA: Idem, sad će i moji s posla.

MAJKA: Vide li kakav je ţarki dan danas?

SUSETKA: Mnogo se premoriše dečaci nooeći vodu kosačima.
Zbogom, ţeno!

MAJKA: Zbogom! (Majka se upućuje vratima levo. Na pola puta

zastaje i lagano se krsti.)

Zavesa

SLIKA DRUGA

Soba obojena u ruţičasto sa bačsarnim tačkicama i cvećem. U sredini

sto sa stolnjakom. Jutro je.

(Leonardova tašta sa detetom u krilu. Uspavljuje ga. Ţena u drugom

uglu, plete.)

TAŠTA: Spavaj, dete, sanjaj

konja golemoga

koji ne hte vode.

Voda beše crna

međ lisnatim granjem,

kad stigne do mesta

zastane i peva.

Ko li će ti reći

šta sve nosi voda

na svom dugom repu

odajom zelenom?

ŢENA: (tiho) Spavaj, karavilje,

konj neće da pije.

TAŠTA: Spavaj, ruţičice,

konjić će da plače.

Kopita mu ranjava,

a griva smrznuta,

međ oči zabijena

pozlaćena kama.

Na reku siđoše.

Jao, kako su išli!

Krv je tada tekla

silnije neg' voda!

ŢENA: Spavaj, karavilje,

konj neće da pije.

TAŠTA: Spavaj ruţičice,

konjić će da plače.

ŢENA: A obalu mokru

ne hte da dodirne

sa gubicom vrelom

i srebrnim đemom.

Na planine tvrde

rzao je tuţno

sa presahlom rekom

u vrelom mu grlu.

Ah, vranac veliki

ne htede da pije!

Jao, sneţni bole,

svitanja vesniče.

TAŠTA: Ne prilazi! Stani!

Prozore zatvori

tim granama snova

i snovima granja.

ŢENA: Moje dete spava.

TAŠTA: Moje čedo spava.

ŢENA: Vranče, dete moje

svoj jastučić ima.

TAŠTA: Kolevku gvozdenu.

ŢENA: Ĉaršav od batista.

TAŠTA: Buji, baji, spavaj.

ŢENA: Ah, vranac veliki

ne htede da pije!

TAŠTA: Ne prilazi! Stani!

Idi na planinu

dolinama sivim

tamo kod kobila.

ŢENA: (gledajući dete) Moje dete spava.

TAŠTA: Moje čedo baji.

ŢENA: (tiho) Spavaj, karavilje,

konj neće da pije.

TAŠTA: (ustaje i sasvim tiho) Spavaj, ruţičice,

vranac će da plače. (Odnese dete. Ulazi Leonardo).

LEONARDO: A dete?

ŢENA: Zaspalo je.

LEONARDO: Noćas mu iije bilo dobro. Celu noć je plakalo.

ŢENA: Jutros je sveţ kao cvetić. A ti? Jesi li bio kod kovača?

LEONARDO: Otud i dolazim. Zamisli, već više od dva meseca kako

mećem konju nove potkovice i stalno mu otpadaju. Izgleda kao da ih
kida po kamenju.

ŢENA: Moţe biti suviše ga jašeš.

LEONARDO: Ne. Skoro nikada.

ŢENA: Juče mi rekoše susetke da su te videle na kraju ravnice.

LEONARDO: Ko je rekao?

ŢENA: Ţene koje skupljaju mirođiju. Iznenadile su me. Jesi li ti to

bio?

LEONARDO: Nisam. Šta bih traţio tamo, po toj pustinji?

ŢENA: I ja tako mislim. Ali sa konja je liptao znoj.

LEONARDO: Jesi li ga ti videla?

ŢENA: Nisam. Videla ga majka.

LEONARDO: Gde je ona? Sa detetom?

ŢENA: Jeste. Hoćeš limunadu?

LEONARDO: Hoću, s hladnom vodom.

ŢENA: Kako to da nisi došao na doručak?

LEONARDO: Bio sam sa kupcima ţita. Oni uvek zadrţe čoveka.

ŢENA: (praveći limunadu, neţno) Da li bar dobro plaćaju?

LEONARDO: Dobro.

ŢENA: Treba mi jedna haljina, a detetu kapica s mašnama,

LEONARDO: (diţući se) Idem da ga vidim.

ŢENA: Pazi, zaspalo je!

TAŠTA: (ulazeći) Ko to tako juri na konju? Eno ga dole leţi, očiju

izbečenih kao da je stigao s kraja sveta.

LEONARDO: (kiselo) Ja.

TAŠTA: Izvini, tvoj je.

ŢENA: (bojaţljivo) Bio je sa kupcima ţita.

TAŠTA: Što se mene tiče, moţe da crkne. (Seda. Pauza).

ŢENA: Evo limunade. Je li hladna?

LEONARDO: Jeste.

ŢENA: Znaš li da prose tvoju rođaku?

LEONARDO: Kada?

ŢENA: Sutra. Venčanje će da bude za mesec dana. Nadam se da će i

nas pozvati.

LEONARDO: (mračno) Ne znam.

TAŠTA: Mislim da njegova majka nije baš naročito zadovoljna tom

ţenidbom.

LEONARDO: Verovatno je u pravu. Opasna je ona.

ŢENA: Ne volim da rđavo govorite o jednoj dobroj devojci.

TAŠTA: Pa kad on to tvrdi, znači da je poznaje. Zar ne znaš da je tri

godine bio njen verenik?

LEONARDO: Ali ja sam je i ostavio. (Ţeni) Sad ćeš opet da plačeš?

Mani! (Naglo joj skida ruke s lica.) Hajde da vidimo dete. (Odlaze
zagrljeni. Pojavljuje se devojka, vesela. Ulazi trčeći.)
DEVOJKA: Senjora.

TAŠTA: Šta se desilo?

DEVOJKA: Bio verenik u dućanu i kupovao sve što je najbolje bilo.

TAŠTA: Je li bio sam?

DEVOJKA: Nije. Bio je s majkom. Ozbiljna, visoka. (Imitira je.)

Kakve li raskoši!

TAŠTA: Lako im je, botati su.

DEVOJKA: Kupili su vezene čarape. Ah, kakve čarape! San svake

ţene! Ovde jedna lasta (pokazuje gleţanj), jedna lađa ovde (pokazuje
list), a ovde jedna ruţa (pokazuje bedro).

TAŠTA: Dete!

DEVOJKA: Ah, kakva ruţa, sve sama svila!

TAŠTA: Spojiće se dva dobra imanja.

(Pojavljuju se Leonardo i njegova Ţena.)

DEVOJKA: Došla sam da vam kaţem šta sve kupuju.

LEONARDO: Baš nas briga!

ŢENA: Pusti je nek priča.

TAŠTA: Leonardo, pa šta ima u tome?

DEVOJKA: Izvinite me. (Odlazi plačući.)

TAŠTA: Zar ti je potrebno da se zavađaš sa svetom?

LEONARDO: Nisam vas pitao za mišljenje. (Seda.)

TAŠTA: U redu. (Pauza.)

ŢENA: (Leonardu) Šta ti je? Kakve te to misli muče? Ne ostavljaj me

u neizvesnosti...

LEONARDO: Pusti me!

ŢENA: Neću! Hoću da me gledaš u oči i kaţeš šta je

LEONARDO: Pusti me! (Ustaje.)

ŢENA: Kuda ćeš, mili moj?

LEONARDO: (kiselo) Moţeš li da zaćutiš?

TAŠTA: (energično, svojoj kćeri) Ćuti! (Leonardo izlazi) Dete! (Izlazi i

vraća s detetom na rukama. Ţena ostaje stojeći nepomična.)

Kopita mu ranjava,

griva mu smrznuta,

međ' oči zabijena

pozlaćena kama.

Na reku siđoše.

Jao, kako su išli!

Krv je tada tekla

silnije neg' voda.

ŢENA: Spavaj, karavilje,

vranac će da pije.

TAŠTA: Spavaj, ruţičice,

vranac će da plače.

ŢENA: Buji, baji, spavaj.

TAŠTA: Jao, vranac veliki

ne htede da pije.

ŢENA: (dramatično) Ne dolazi! Stani!

Idi na planinu.

Jao, sneţni bole,

svitanja vesniče!

TAŠTA: (plačući) Moje dete spava...

ŢENA: (plačući i pribliţujući se polako) Moje dete spava...

TAŠTA: Spavaj, karavilje,

konj neće da pije.

ŢENA: (plačući i oslanjajući se na sto) Spavaj, ruţičice,

vranac će da plače.

Zavesa

SLIKA TREĆA

Unutrašnjost izbe u kojoj ţivi Verenica. U dnu, krst od velikih ruţa.

Vrata su na svod, sa zavesama od čipaka i ruţičastim pantljikama. Po
zidovima od belog i tvrdog materijala okrugle lepeze, plavi bokali i
mala ogledala.

SLUŢAVKA: Izvolite... (Vrlo usluţno, puna hipokrizije. Ulaze verenik

i njegova majka. Majka je obučena u crnu haljinu i nosi
mantilju[Marama od čipaka. - Prim. Prev.] Vereniku crnom odelu i sa
velikim zlatnim lancem) Izvolite sesti. Odmah će doći. (Odlazi. Ostaju
Majka i sin nepomični kao statue. Duga pauza).

MAJKA: Jesi li poneo sat?

VERENIK: Jesam. (Vadi ga i gleda.)

MAJKA: Treba na vreme da se vratimo. Kako li daleko ţive ovi ljudi!

VERENIK: Ali je zemlja ovde dobra.

MAJKA: Dobra je, ali napuštena. Ĉetiri časa putovanja, a nigde kuće
ni drveta.
VERENIK: To su peščare.

MAJKA: Tvoj otac bi ih već zasadio drvećem.

VERENIK: Bez vode?

MAJKA: Našao bi on i vodu. Za tri godine što je proveo sa mnom

deset trešanja je posadio. (Kao da se priseća.) Tri orahova drveta, ceo
vinograd i neku biljku što se zove jupiter, sa crvenim cvetovima, ali se
osušila. (Pauza.)

VERENIK: (o verenici) Verovatno se još oblači.

(Ulazi Otac verenice. To je starac, svetle, sede kose. Pognute je glave.

Majka i verenik ustaju i rukuju se s njim u tišini.)

OTAC: Je li vam bio dug put?

MAJKA: Ĉetiri časa. (Sedaju.)

OTAC: Znači došli ste najduţim putem.

MAJKA: Suviše sam već stara da bih mogla da idem stazama uz

reku.

VERENIK: Brzo se zamara. (Pauza.)

OTAC: Dobro je ponela letina.

VERENIK: Zaista dobro.

OTAC: Nekada ni ţukva nije rasla na ovoj zemlji. Bilo je potrebno

kaţnjavati je, pa čak i plakati, da plodom urodi.

MAJKA: Ali sada rađa. Nemoj da se ţališ, nisam došla da te išta

molim.

OTAC: (smešeći se) Ti si bogatija od mene. Samo vinogradi vrede ti

čitav kapital. Svaki čokot po dukat. Jedino mi je ţao... razumeš... što
su nam zemlje odvojene. Ja volim da je sve ujedno. Trn jedan mi je
zabijen u srce: ona njivica usred moje zemlje, a neće da mi je prodaju
ni za sve zlato ovoga sveta.

MAJKA: Tako to uvek biva.

OTAC: Kad bismo mogli sa dvadeset pari volova, da dovučemo ovamo
tvoje vinograde pa da ih metnemo uz obronak, kakvo bi to bilo veselje!

MAJKA: A zašto?

OTAC: Sve moje je njeno, a sve tvoje je njegovo. Eto zato. Da bude sve
u jednom, jer ujedno bi bila lepota.

VERENIK: A bilo bi i manje posla.

MAJKA: Kad ja umrem prodajte ono tamo pa kupite ovde.

OTAC: Prodajte, prodajte. Bah! Kupiti, ćerko, kupiti sve. Da sam ja

imao sinove bio bih kupio celo ovo brdo sve do potoka. Zemlja nije
dobra, ali ruke je učine dobrom, a kako ovuda ne prolazi svet, ne
kradu ti voće i moţeš mirno da spavaš. (Pauza.)

MAJKA: Ti već znaš zašto sam došla?

OTAC: Znam.

MAJKA: Pa šta veliš?

OTAC: Meni je po volji. Oni su se već dogovorili.

MAJKA: Moj sin ima i moţe.

OTAC: I moja ćerka.

MAJKA: Moj sin je lep. Ţene još nije upoznao. Ĉist je kao čaršav na
suncu.

OTAC: A šta da ti kaţem o svojoj... Ustaje pre zore i mesi hleb.

Nikada ne govori. Meka je kao vuna, ume da veze svaki vez, a zubima
moţe konopac da prekine.

MAJKA: Bog ti kuću blagoslovio.

OTAC: Neka bude volja boţja.

(Pojavljuje se Sluţavka sa dva posluţavnika. Jedan sa čašicama, a

drugi sa slatkišima.)

MAJKA: (sinu) Kad hoćete da bude venčanje?

VERENIK: Idućeg četvrtka.

OTAC: Baš toga dana puni dvadeset i dve godine.

MAJKA: Dvadeset i dve godike. Toliko bi imao sada moj stariji sin.
Da ljudi iisu izmislili pištolje sad bi ţiveo zdrav i jak kao što je i bio.

OTAC: Ne treba više misliti na to.

MAJKA: Treba, i to svakog minuta. Metni ruku na srce.

OTAC: Znači u četvrtak. Je l' tako?

VERENIK: Tako je.

OTAC: Mladenci i mi ići ćemo do crkve u fijakeru, jer je vrlo daleko, a

pratnja neka ide kolima i konjima...

MAJKA: Slaţem se. (Prolazi Sluţavka)

OTAC: Reci joj da moţe da uđe. (Majci.) Ţeleo bih da ti se svidi.

(Pojavljuje se Verenica. Ruke su joj spuštene u skromnom gestu, a
glava pognuta.)

MAJKA: Hodi. Jesi li zadovoljna?

VERENICA: Jesam, senjora.

OTAC: Ne treba da si tako ozbiljna. Na kraju krajeva biće ti majka.

VERENICA: Zadovoljna sam. Kad sam rekla da, znači da sam to i

htela.

MAJKA: Pa naravno. (Uhvati je za bradu.) Pogledaj me.

OTAC: Ista je majka.

MAJKA: Zaista? Kako li samo lepo gleda. Znaš li ti šta to znači udati
se, dete?

VERENICA: (ozbiljno) Znam.

MAJKA: Jedan čovek, nekoliko dece, i zid širok nekoliko metara za

sve ostale.
VERENIK: A zar je potrebno šta drugo?

MAJKA: Nije. Neka svi poţive, da, neka poţive.

VERENICA: Znam šta mi je duţnost.

MAJKA: Ovde su pokloni za tebe.

VERENICA: Hvala.

OTAC: Zar se nećete posluţiti?

MAJKA: Hvala, ja neću. (Vereniku) A ti?

VERENIK: Ja hoću. (Uzima slatkiš, Verenica takođe)

OTAC: (Vereniku) Vina?

MAJKA: On ne pije.

OTAC: I bolje. (Pauza. Svi stoje.)

VERENIK (Verenici) Doći ću sutra.

VERENICA: U koliko sati?

VERENIK: U pet.

VERENICA: Ĉekaću te.

VERENIK: Kad odlazim od tebe teško mi je i kao da me što steţe u

grlu.

VERENICA: Kad mi budeš muţ neće ti biti tako.

VERENIK: I ja to mislim.

MAJKA: Hajdemo! Sunce ne čeka. (Ocu.) Jesmo li se sporazumeli o

svemu?

OTAC: Jesmo.

MAJKA: (Sluţavci) Zbogom.

SLUŢAVKA: Zbogom pošli.

(Majka ljubi Verenicu. Izlaze u tišini.)

MAJKA: (sa vrata) Zbogom ćerko. (Verenica otpozdravlja rukom.)

OTAC: Da vas ispratim. (Odlaze.)

SLUŢAVKA: Jedva čekam da vidim poklone.

VERENICA: Beţi!

SLUŢAVKA: Ah, mila moja, pokaţi mi ih.

VERENICA: Neću.

SLUŢAVKA: Makar samo čarape. Kaţu da su sve izvezene. Ţeno!

VERENICA: Ne, pa ne!

SLUŢAVKA: Pobogu! Dobro. Ĉini mi se kao da nemaš volje da se

udaš.

VERENICA: (Ujede se besno za ruku.) Jao!

SLUŢAVKA: Dete, kćeri, šta ti je? Ţao ti je što napuštaš ovaj ţivot
carice? Ne razmišljaj o tmurnim stvarima. Imaš li razloga za to?
Nikakvog Hajde da vidimo poklone. (Uzima kutiju.)

VERENICA: (ščepa je za ruku.) Pusti.

SLUŢAVKA: Ah, ţeno!

VERENICA: Pusti, kad ti kaţem!

SLUŢAVKA: Jača si od muškarca.

VERENICA: A nisam li ja radila i muške poslove. Kamo sreće da sam

muškarac.

SLUŢAVKA: Ne govori tako.

VERENICA: Ćuti kad ti kaţem! Govori o čemu bilo drugom. (Svetlost

posteleno iščezava iza scene. Duga pauza.)

SLUŢAVKA: Jesi li noćas čula konja?

VERENICA: U koliko sati?

SLUŢAVKA: U tri.

VERENICA: Verovatno je to bio neki odbegli konj iz čopora.

SLUŢAVKA: Nije. Nosio je jahača.

VERENICA: Otkud znaš?

SLUŢAVKA: Jer sam ga videla. Stao je kod tvoga prozora. Mnogo me

iznenadilo.

VERENICA: Da nije moţda bio moj verenik? On je već dolazio u to

doba.

SLUŢAVKA: Nije on.

VERENICA: Ti si ga videla?

SLUŢAVKA: Jesam.

VERENICA: Pa ko je bio?

SLUŢAVKA: Leonardo.

VERENICA: (glasno) Laţ, laţ! Zašto da dolazi ovamo?

SLUŢAVKA: Bio je.

VERENICA: Umukni! Prokleti jezik! (Ĉuje se topot konja)

SLUŢAVKA: Pogledaj, vidi. Je li on?

VERENICA: On je.

Brza zavesa

Kraj prvog čina

ĈIN DRUGI
SLIKA PRVA

Trem pred kućom Verenice. Vrata u dnu. Noć je. Verenica se

pojavljuje u beloj haljini sa volanima, čipkama i vezovima. U beloj
kecelji s kratkim rukavima. Sluţavka isto tako.

SLUŢAVKA: Ovde ću da te očešljam.

VERENICA: Unutra je nesnosna vrućina.

SLUŢAVKA: U ovom kraju ni zorom nema sveţine.

(Verenica seda na jednu nisku stolicu i gleda se u dţepno ogledalce.

Sluţavka je češlja.)

VERENICA: Moja majka je iz kraja gde ima mnogo drveća gde je

zemlja bogata.

SLUŢAVKA: Zato je ona i bila uzek vesela.

VERENICA: Ali je ovde uvela.

SLUŢAVKA: Takva joj je bila sudbina.

VERENICA: Svi ćemo uvenuti. I zidovi ovde ognjem dišu. Jao, ne

čupaj toliko!

SLUŢAVKA: Samo da ti popravim ovaj uvojak, hoću da ti padne

preko čela. (Verenica se gleda u ogledalo) Ah, što si lepa! (LJubi je
strasno.)

VERENICA: (ozbiljno) Ĉešljaj me!

SLUŢAVKA: (češljajući je) Moţeš biti srećna što ćeš uskoro da zagrliš
čoveka. LJubićeš ga. Osetićeš njegovo telo.

VERENICA: Ćuti!

SLUŢAVKA: A najlepše će ti biti kad se probudiš pa osetiš da je uz

tebe, a po ramenima te miluje njegov dah kao perje slavuja.
VERENICA: (oštro) Hoćeš li da umukneš?

SLUŢAVKA: Ali, dete! Pa šta je onda udaja? Udaja ti je to i ništa više.

Je li to slatkiš? Ili je to cveće? Nije! To je blistava postelja i jedan
čovek i jedna ţena.

VERENICA: O tome ne treba govoriti.

SLUŢAVKA: To je druga stvar, ali je ipak vrlo prijatno.

VERENICA: Ili vrlo gorko.

SLUŢAVKA: Venac ću da ti metnem ovde, ovako, tako da se kruna

istakne u kosi. (Namešta joj venac od narandţina cveta.)

VERENICA: (gleda se u ogledalu) Daj ga. (Uzima venac i gleda ga, pa

zatim tuţno obara glavu.)

SLUŢAVKA: Šta ti bi?

VERENICA: Pusti me na miru.

SLUŢAVKA: Sad ne treba da budeš tuţna. (Ţivahno) Daj mi taj

venac. (Verenica baca venac.) Dete! Kakav li greh ţeliš da učiniš
bacajući venac! Gore čelo! Ili moţda ne ţeliš da se udaš? Reci. Još
uvek ima vremena da odustaneš. (Pauza.)

VERENICA: To je samo neizvesnost, sumnja. U srcu mi je teško. A

kako i ne bi bilo?

SLUŢAVKA: Voliš li ti svoga verenika?

VERENICA: Volim.

SLUŢAVKA: Da, znam.

VERENICA: Ali je ovo ipak vrlo vaţan korak.

SLUŢAVKA: Treba ga učiniti.

VERENICA: Već sam obećala.

SLUŢAVKA: Daj da ti metnem venac.

VERENICA: Samo poţuri, jer već treba da pristignu gosti.

SLUŢAVKA: Verovatno su već puna dva časa na putu.

VERENICA: Koliko ima do crkve?

SLUŢAVKA: Pet milja potokom, a drumom ima dvaput vigde.

(Verenica ustaje, a Sluţavka se oduševljava njenim izgledom.)

Probudi se, mlada,

u svadbeno jutro,

Nek' sveta sve reke

venac ponesu ti.

VERENICA: (smešeći se) Hajdemo.

SLUŢAVKA: (ljubi je oduševljeno i igra oko nje.)

Neka se probudi

sa kitom zelenom

cvetnog lovora.

Neka se probudi

na stabljici i grani

cvetnog lovora.

(Ĉuju se udarci zvekira.)

VERENICA: Otvori! To su prvi gosti. (Odlazi. Sluţavka otvara

iznenađena.)

SLUŢAVKA: Ti?

LEONARDO: Ja. Dobar dan.

SLUŢAVKA: Ti si prvi.

LEONARDO: A zar nisam pozvan?

SLUŢAVKA: Jesi.
LEONARDO: Zato sam i došao.

SLUŢAVKA: A tvoja ţena?

LEONARDO: Ja sam došao na konju. Ona ide drumom.

SLUŢAVKA: Jesi li koga video usput?

LEONARDO: Prošao sam pored njih na konju.

SLUŢAVKA: Ubićeš tu jadnu ţivotinju.

LEONARDO: Kad crkne, crkla je. (Pauza.)

SLUŢAVKA: Izvoli sesti. Još niko nije ustao.

LEONARDO: A mlada?

SLUŢAVKA: Sad baš idem da je obučem. (Menjajući temu razgovora.)

A dete?

LEONARDO: Koje dete?

SLUŢAVKA: Tvoj sin.

LEONARDO: (kao iz ona) Ah!

SLUŢAVKA: Jesi li ga doveo?

LEONARDO: Ne. (Pauza. U daljini pevaju glasovi)

GLASOVI: Probudi se, mlada,

u jutro na svadbu.

LEONARDO: Probudi se, mlada,

u jutro na svadbu.

SLUŢAVKA: Gosti. Još su daleko.

LEONARDO: (ustajući) Verenica će da nosi veliki venac, zar ne? Ne

bi trebalo da bude tako velik. Manji venac bi joj bolje stajao. A je l'
verenik već doneo narandţin cvet da se zakiti?
VERENICA: (pojavljuje se još uvek u istoj haljini i sa vencem na
glavi) Doneo ga je.

SLUŢAVKA: (oštro) Pa šta?

VERENICA: (tmurno) Zašto me pitaš da li je doneo narandţin cvet?

Šta si naumio?

LEONARDO: Ništa. A i šta bih? (Pribliţujući joj se.) Ti me dobro

poznaješ i znaš da ništa ne smeram. Reci. Šta sam ja značio za tebe?
Seti se.

VERENICA: Zašto si došao?

LEONARDO: Da ti budem na svadbi.

VERENICA: I ja sam bila na tvojoj.

LEONARDO: Da, ali moju si ti udesila, s tvojim rođenim rukama.

Mene mogu ubiti, ali ne i pljuvati.

VERENICA: Laţ?

LEONARDO: Neću da govorim, neću da sva ova ništavila ovde čuju

moj glas.

VERENICA: A moj bi bio još jači.

SLUŢAVKA: Ovako ne ide više. Ti nemaš zašta da govoriš sada o

onome što je već prošlo. (Sluţavka se osvrće na vrata, iuna
uznemirenosti.)

VERENICA: Tako je. (Leonardu) Ne bi trebalo ni da razgovaram s

tobom. Ali mi se nešto u duši pobuni kad vidim kako dolaziš i njuškaš
oko moje svadbe i da me sa nekim skrivenim namerama ispituješ o
vencu. Idi i na vratima čekaj svoju ţenu.

LEONARDO: Znači nas dvoje ne moţemo više da razgovaramo.

SLUŢAVKA: Ne, ne moţete da razgovarate.

LEONARDO: Posle venčanja razmišljao sam danima i noćima o tome
ko je kriv i svaki put kad razmišljam iskrsne nova krivica koja
potisne onu raniju, ali uvek je neko kriv.

VERENICA: Jedan čovek na konju zna mnogo i mnogo moţe da učini

da bi zaveo jednu devojku koja ţivi sama u pustinji. Ali ja sam
ponosna. Zato se i udajem. I biću samo sa svojim muţem koga treba
da volim iznad svega.

LEONARDO: Ponos ti neće mnogo koristiti. (Primiče joj se.)

VERENICA: Ne prilazi mi!

LEONARDO: Ćutati i trpeti najveća je kazna koju smo mogli sebi da

nametnemo. Ĉemu mi sluţi ponos, čemu sluţi to da te ne viđam i
puštam da noći sama provodiš? Ničemu. To je bila samo vatra na
vatru. Ti veruješ: vreme leči i da zidovi sve skrivaju, ali to nije tako.
Kada stvari dođu do dna, nema toga ko bi ih iščupao.

VERENICA: (dršćući) Ne mogu da te slušam. Ne mogu da odolim

tvom glasu. Kao da sam ispila bocu anisa i zaspala na čaršavu od
ruţa. I vuče me i znam da se gušim, ali ipak idem za njim.

SLUŢAVKA: (hvata Leonarda za kaput) Sad treba da ideš.

LEONARDO: Ovo je poslednji put što s njom razgovaram. Ne boj se.

VERENICA: I znam da sam luda i znam da mi je ţuč puna otrova, pa

ipak sam tu, da bih ga čula, da bih ga gledala kako mlatara rukama.

LEONARDO: Ne mogu da budem miran dok ti sve ne kaţem. Ja sam

se oţenio. Udaj se i ti sada.

SLUŢAVKA: (Leonardu) Pa i udaje se.

GLASOVI: (čuju se sve bliţe) Probudi se, mlada,

u jutro na svadbu.

VERENICA: Probudi se, mlada. (Odlazi trčeći u svoju sobu.)

SLUŢAVKA: Već su stigli. (Leonardu) Nemoj više da joj prilaziš.

LEONARDO: Ne brini. (Izlazi levo. Počinje da sviće.)

DEVOJKA I (ulazeći) Probudi se, mlada,

u jutro na svadbu.

GLASOVI: Probudi se, mlada.

SLUŢAVKA: Neka se probudi

sa kitom zelenom

te cvetne ljubavi.

Neka se probudi

na stabljici i grani

cvetnoga lovora.

DEVOJKA II (ulazeći) Neka se probudi

sa dugim vlasima

na sneţnome putu,

s čizmama od laka,

s jasminom na čelu.

SLUŢAVKA: Hej, čobanice

Izašao je mesec!

DEVOJKA I: Hej. dilbere lepi.

baci šešir u masline!

MLADIĆ I (ulazi sa šeširom u dignutoj ruci)

Poobudi se, mlada,

poljima već nose

veseli svatovi

svadbene darove.
GLASOVI: Probudi se, mlada.

DEVOJKA II: Mlada je već metla

venac svoj beli,

a mladi ga veţe

zlaćanim vrpcama.

SLUŢAVKA: Ni u matičnjaku mlada

ne moţe da spava.

DEVOJKA III: Pod granom narandţe

dragan joj njen nudi

sofru i postelju.

(Ulaze tri gosta.)

MLADIĆ I: Ustaj golubice,

zora veće sviće.

GOST: Mlada, bela mlada,

danas si devojka,

a sutra udata.

DEVOJKA I: Siđi, garavušo,

svilom ogrnuta.

GOST: Siđi, garavušo,

jer rosa ti rosi

tvoje sveţe jutro.

MLADIĆ I: Probudi se, gospo, probudi,

jer narandţine cvetove vetar ti donosi.

GLASOVI:
Probudi se, mlada,

MLADIĆ. I

U jutro na svadbu.

GOST: Kad pođeš na svadbu

lepojka da budeš,

da budeš, o cvete,

k'o ţena vojvode.

OTAC: (ulazeći) A ţenu vojvode

mladoţenja prati,

već je u kočiji

da blago svoje vodi.

DEVOJKA III: Verenik je

kao cvet od zlata,

kud god hodi

na smilje miriše.

SLUŢAVKA: Oj, čedo moje presrećno.

MLADIĆ II: Probudi se, mlada.

SLUŢAVKA: Oj, lepojko devojko.

DEVOJKA I: Svadba ti već kuca po svima oknima.

DEVOJKA II: Nek iziđe mlada.

DEVOJKA I: Nek iziđe, nek iziđe.

SLUŢAVKA: Nek zvone, nek bruje,

sva ta teška zvona.

MLADIĆ I: Evo je, ezo je izlazi sad!

SLUŢAVKA: Kao bik snaţni, svatovi,

na noge se digli svi.

(Pojavljuje se Verenica. Nosi crnu haljinu iz 1900, sa nabranim

rukavima i dugim šlepom sa plisiranim batistom i uštirkanim
čipkama. Na glavi nosi venac od narandţinog cveta. Ĉuju se gitare.
Devojke ljube Verenicu.)

DVVOŢA III: Ĉime si to namazala kosu?

VERENICA (smejući se) Ničim.

DEVOJKA II (gledajući joj haljinu) Ovakvog tkanja nema sada.

MLADIĆ I: Evo mladoţenje.

VERENIK: Zdravo svima.

DEVOJKA I: (stavljajući cvet za uvo) Mladoţenja je kao cvet od zlata.

DEVOJKA II: Oči mu pune sreće i spokoja.

(Verenik prilazi Verenici)

VERENICA: Zašto si obuo te cipele?

VERENIK: Zato što su veselije nego crne.

ŢENA (Leonardova): (Ulazeći i ljubeći Verenicu.) Zdravo.

(Svi bučno razgovaraju.)

LEONARDO: (ulazeći kao po duţnosti) U jutro na svadbu vencem te

kitimo.

ŢENA: Nek se polja vesele, sjaju tvoje kose.

MAJKA: (Ocu) Zar su i ovi došli?

OTAC: Rođaci su. Danas je dan oproštaja.

MAJKA: Ćutim, ali ne opraštam.

VERENIK: Kako si lepa sa svadbenim vencem.

VERENICA: Pođimo u crkvu.

VERENIK: Ţuri li ti se?

VERENICA: Ţuri. Jedva čekam da ti budem ţena, sama da sam s

tobom i da čujem samo tebe.

VERENIK: To i ja hoću.

VERENICA: I da ništa drugo ne gledam sem tvoje oči, i tako čvrsto da

me zagrliš da se ne bih mogla odvojiti od tebe ni kad bi me zvala moja
pokojna mati.

VERENIK: Ruke su mi pune snage. Grliću te punih četrdeset leta.

VERENICA: (dramatično hvata ga za ruku) Uvek!

OTAC: Poţurimo! Na konje, na kola! Sunce je zeć granulo.

MAJKA: Pripazite da se ne desi kakva nesreća.

(Otvaraju se velika vrata u dnu. Počinju da izlaze.)

SLUŢAVKA: (plačući)

Kad od kuće pođeš,

lepotice mlada,

seti se da ideš

čista k'o zvezdica.

DEVOJKA I: Kad od kuće pođeš

čisto ti je telo,

svetlo ti odelo.

(Odlaze.)

DEVOJKA II: I dom tvoj ostavljaš,

pred oltar ideš sad.

SLUŢAVKA: Vetar cveće veje

po belome pesku

DEVOJKA III: Oj, lepojko devojko!

SLUŢAVKA: Ĉipke na marami vetar ti taj tamni.

(Odlaze. Ĉuju se gitare i bubnjevi. Ostaju sami Leonardo i ţena mu.)

ŢENA: Pođimo i mi.

LEONARDO: Kuda?

ŢENA: U crkvu. Ali nemoj na konju, nego sa mnom.

LEONARDO: U kolima.

ŢENA: A kako bi inače?

LEONARDO: Nisam ja od onih koji se voze kolima.

ŢENA: Ni ja ţena koja bez muţa ide na svadbu. Ne mogu više!

LEONARDO: Ni ja!

ŢENA: Zašto me gledaš tako? Trn ti u svakom oku.

LEONARDO: Dosta!

ŢENA: Ne znam o čemu sve mislim, a htela bih da ne mislim. Znam

samo jedno, a to je da sam već odbačena. Ali imam sina. I drugog na
putu. Istu sudbinu je imala i moja majka. Ali ja se ne mičem odavde.
(Glasovi spolja.)

GLASOVI: Kad od kuće pođeš,

mlada lepotice,

seti se da ideš

čista k'o zvezdica.

ŢENA: (plačući) Seti se da ideš

čista k'o zvezdica.

I ja sam takva išla pred oltar. Ceo svet mi je bio na svadbi.

LEONARDO: (ustajući) Hajdemo.

ŢENA: Ali samo zajedno!

LEONARDO: Dobro. (Pauza.) Hajde. (Odlaze.)

Lagana zavesa

SLIKA DRUGA

Ispred Vereničine kuće. Osvetljenje je u svetlosivom i hladno plavom.

Veliko smokvino drveće. Tonovi tamni i srebrnasti. Panorama
visoravni ţućkaste boje sve stvrdnuto kao pejsaţ na narodnoj
keramici.

SLUŢAVKA: (nameštajući čaše i posluţavnike po stolu)

Vrtelo se kolo,

vrtelo,

a voda je tekla.

Kad stignu svatovi

nek se grane šire

i mesec ih krasi

na beloj terasi.

(Glasno) Namesti stolnjake.

Pevali su mladi, pevali,

a voda je tekla.

Kad svatovi stignu

nek blešte mrazevi

i medom se pune

ti gorki bademi.

(Poetično) Spremi vino!

(Glasno) Devojko, devojko,

lepojko,

kako teče voda!

Kad stitnu svatovi

skupi svoje roklje

i s krila njegovog

nikad ne odlazi.

Mladi je kao golub beli

U grudima mu oganj ţivi,

dok polja iščekuju

uzburkanu krvcu vrelu.

Vrtelo se kolo,

vrtelo,

a voda je tekla.

Jer stiţu svatovi,

pa nek buči voda.

MAJKA: (ulazeći) Najzad.

OTAC: Jesmo li prvi?

SLUŢAVKA: Niste. Već je stigao Leonardo sa ţenom. Jurili su kao
demoni. Ţena je premrla od straha. Došli su brzo kao da su išli na
konju.

OTAC: Taj traţi zlo. Nema čistu krv.

MAJKA: A kakvu bi mogao da ima? Krv svoje porodice. Potiče od

njegovog pradede, koji je počeo da ubija, a to je naslelilo celo njegovo
potomstvo, ljudi laţnog osmeha, a vešti u rukovanju noţem.

OTAC: Dosta o tome.

SLUŢAVKA Zašto dosta?

MAJKA: I ţile u telu me bole. Na čelu svih njih ja ne vidim ništa

drugo do li ruku koja je ubila ono što je bilo moje. Pogledaj me. Zar
ličim na samu ogbe? Luda sam jer ne vičem koliko mi grudi ištu. U
grudima mi je stalno jedan krik koji moram da potiskujem i
ugušujem. Oni odnose moje mrtve a ja treba da ćutim. A svet posle
ogovara. (Skida maramu)

OTAC: Ne bi trebalo da se baš danas sećaš tih stvari.

MAJKA: Kada se o tome govori, moram da se sećam. A danas još više,

jer ostajem sama u kući.

OTAC: U očekivanju da dobiješ društvo.

MAJKA: To mi je ţelja: unuci. (Sedaju.)

OTAC: Ja bih hteo da ih bude mnogo. Ovoj zemlji su potrebne ruke,

ali ne nadničarske. Treba voditi bitku sa korovom, sa kamenjem koje
izvire i sam ne znam otkuda. Te ruke moraju da budu gazdinske,
ruke koje. kaţnjavaju i vladaju, koje stvaraju izvor za semenje. Treba
imati mnogo sinova.

MAJKA: I poneku ćerku. Sinovi su kao vetar. Oruţje ih odvede, a

devojčice nikad ne izlaze na ulicu.

OTAC: (veselo) Verujem da će biti i jednih i drugih.

MAJKA: Moj sin će je voleti svom dušom. Od dobrog je soja. NJegov
otac je mogao da ima sa mnom mnogo dece.

OTAC: Hteo bih da se sve to desi za jedan dan. Da odmah rode dvoje
ili troje muškarčića.

MAJKA: Ali nije tako, treba duto čekati. Zato je i strašno kad vidiš
svoju rođenu krv prolivenu po zemlji. Izvor koji presuši za jedan
minut, a nama je trebalo toliko golina da ga stvorimo. Kad sam stigla
la vilim svoga sina, on te već leţao nasred ulice. Pokvasila sam ruke
krvlju i lizala sam je, jer je bila moja. Ti ne znaš šta je to. U kovčeg od
kpistala i topaza metla bih ja zemlju njom natopljenu.

OTAC: A sada treba da čekaš. Moja ćerka je široka, voj sin je jak.

MAJKA: Tome se i nadam. (Ustaju.)

OTAC: Spremi ţito.

SLUŢAVKA: Spremno je.

ŢENA: (Leonardova, ulazeći) Neka bude svaka sreća.

MAJKA: Hvala.

LEONARDO: Hoće li biti zabave?

OTAC: Malo. LJudi ne mogu duto da se zadrţavaju.

SLUŢAVKA: Evo ih već.

(Gosti ulaze u veselim grupama. Mladenci idu pod ruku. Leonardo

odlazi.)

VERENIK: Nikad se nije videlo toliko sveta na jednoj svadbi.

VERENICA: (tmurno) Nikada.

OTAC: Bilo je divno.

MAJKA: Svi su rođaci došli.

VERENIK: Ĉak i oni koji nikad ne izlaze iz kuće.

MAJKA: Tvoj otac je mnogo posejao, a ti sada ubiraš plodove.

VERENIK: Bilo je rođaka koje dosad nisam viđao,

MAJKA: Ceo svet sa obale.

VERENIK: (veselo) Bojali su se konja.

MAJKA: (Verenici) O čemu razmišljaš?

VERENICA: Ni o čemu.

MAJKA: Blagoslov je veliki teret?

VERENICA: Teţak kao olovo.

MAJKA: Ali ne bi trebalo da bude.

VERENICA: Ostajete li noćas ovde?

MAJKA: Ne, sama mi je kuća.

VEREKICA: Trebalo bi da ostanete.

OTAC: (Majci) Vidi kako igraju. Tako se igra na moru.

(Ulazi Leonardo i seda. NJegova ţena stoji iza njega nepomična.)

MAJKA: To su rođaci moga muţa. Kao kremen kamen su u igri.

OTAC: Volim da ih gledam. Neka i ova kuća doţivi veselje. (Odlaze.)

VERENIK: (Verenici) Je li ti se dopao venac?

VERENICA: (gledajući ga nepomično) Jeste.

VERENIK: Sav je od voska. Traje večnost. Voleo bih da ga nosiš uz

svaku haljinu.

VERENICA: Ne treba. (Leonardo prolazi desno.)

DEVOJKA I: Da ti pomognem da se skineš.

VERENICA: (Vereniku) Odmah ću doći.

ŢENA: Nek ti je srećno s mojom rođakom.

VERENIK: Uveren sam da će tako i biti.

ŢENA: Ostanite ovde, nikud ne idite i podiţite svoju kuću, kamo sreće
da i ja mogu da ţivim tako daleko.

VERENIK: Zašto ne kupite zemlje? Brdo je jevtino, a i deca bolje

rastu.

ŢENA: Nemamo novaca, a nije ni prilika.

VERENIK: Tvoj muţ je vredan čovek.

ŢENA: Jeste, ali voli da menja posao. Nije staloţen.

SLUŢAVKA: Zar se ničim ne sluţite? Idem da uvijem nekoliko od ovih

kolača za tvoju majku; ona ih mnogo voli.

VERENIK: Stavi jedno desetak.

ŢENA: Ne, ne, pet-šest je dosta.

VERENIK: Nije svaki dan svadba.

ŢENA: (Sluţavci) A gde je Leonardo?

SLUŢAVKA: Nisam ga videla.

VERENIK: Biće da te s gostima.

ŢENA: Idem da vidim. (Odlazi.)

SLUŢAVKA: Ala je divno!

VERENIK: A zašto ti ne igraš?

SLUŢAVKA: Kad niko neće da dođe po mene.

(U dnu prolaze dve devojke. Za celo vreme ove scene prolaze u dnu
mnoge osobe.)

VERENIK: (veselo) To znači da još ne znaju da stare ţene kao ti

igraju mnogo bolje nego mlade.

SLUŢAVKA: Dete, ţmarci me podilaze. Kakva li ste vi porodica?

Muţjaci među muţjacima. Još kao dete videla sam ti dedu kad se
ţenio. Kakav stas. Izgledalo je kao da se ţeni gora.
VERENIK: Ja sam manjeg rasta.

SLUŢAVKA: Ali ti je u očima isti sjaj. Gde je mlada?

VERENIK: Otišla je da se presvuče.

SLUŢAVKA: Ah! Vidi! Pošto noćas nećete spavati spremila sam vam
šunke i nekoliko čaša starog vina.

VERENIK: (smešeći se) Ne jedem noću.

SLUŢAVKA: (maliciozno) Ako ti ne jedeš, jede mlada. (Odlazi.)

MLADIĆ I (ulazeći) Hajde da piješ s nama.

VERENIK: Ĉekam mladu.

MLADIĆ II: Bićeš već s njom u zoru.

MLADIĆ I: Jer onda je i najlepše.

MLADIĆ II: Samo jedan trenutak.

VERENIK: Hajdemo.

(Odlaze. Ĉuje se velika galama. Izlazi Verenica. S druge strane izlaze

dve devojke trčeći joj u susret.)

DEVOJKA I: Kome si dala prvu ukosnicu s vela? Meni ili njoj?

VERENICA: Ne sećam se.

DEVOJKA I: Meni je dala čim se vratila.

DEVOJKA II: A meni pred oltarom.

VERENICA: (uznemirena i s velikom unutarnjom borbom.) Ništa ne

znam.

DEVOJKA I: Ja bih htela da ti...

VERENICA: Ne tiče me se. (Prekidajući je.) Imam i o čemu drugom

da razmišljam.

DEVOJKA II: Izvini. (Leonardo prolazi.)

VERENICA: (vidi Leonarda) A ovi trenuci su vrlo uzbudljivi.

DEVOJKA II: Mi još ništa ne znamo o svemu tome.

VERENICA: Znaćete kad dođe vreme. Teško se odlučuje za ovaj

korak.

DEVOJKA I: Jesi li se naljutila na nas?

VERENICA: Nisam. Oprostite.

DEVOJKA II: Zašto? Pa i ove ukosnice sluţe za udaju, zar ne?

VERENICA: I prva i druga.

DEVOJKA I: Ali se jedna udaje pre.

VERENICA: Zar se toliko ţurite sa udajom?

DEVOJKA II (srameţljivo) Da.

VERENICA: Zašto?

DEVOJKA I: Jer...

(Grli drugu devojku. Ove odlaze trčeći. Dolazi Verenik i vrlo lagano
grli Verenicu s leđa.)

VERENICA: (usplahireno) Pusti!

VERENIK: Zar me se plašiš?

VERENICA: Ah, to si ti!

VERENIK: A ko bimogao da bude? (Pauza.) Tvoj otac ili ja.

VERENICA: Istina.

VERENIK: Samo što bi te tvoj otac zagrlio s manje snage.

VERENICA: (tmurno) Jasno.

VERENIK: Jer je star. (Snaţno je grli i pomalo grubo.)

VERENICA: (hladno) Pusti me.

VERENIK: Zašto? (Pušta je.)

VERENICA: Jer... Mogu da nas vide. (Ponovo prolazi Sluţavka koja

ne gleda na verenike.)

VERENIK: Pa šta? Već je blagosloveno.

VERENICA: Jeste. Ali pusti me... posle.

VERENIK: Šta ti je? Kao da si uplašena.

VERENICA: Nije mi ništa. Nemoj da ideš. (Ulazi Ţena Leonardova.)

ŢENA: Je li ovuda prošao moj muţ?

VERENIK: Nije.

ŢENA: Nikako da ga nađem, a i konj nije u štali.

VERENIK: Biće da je izjahao. (Ţena odlazi uzkemirena. Ulazi

Sluţavka)

SLUŢAVKA: Jesu li vas obradovali toliki gosti?

VERENIK: Hteo bih da to što pre prođe. Mlada je već i umorna.

SLUŢAVKA: Šta ti je, dete?

VERENICA: Kao da me nešto bije u glavu.

SLUŢAVKA: Mlada iz ovih planina mora da bude jaka. (Vereniku) Ti

si jedini koji moţeš da je izlečiš, jer je tvoja. (Izlazi trčeći.)

VERENIK: (grleći je.) Hajde da malo igramo. (LJubi je.)

VERENICA: (utučeno) Ne, htela bih da malo prilegnem.

VERENIK: Da ti pravim društvo?

VERENICA: Nikako. Zar pored tolikog sveta. Šta bi rekli. Pusti me

da se malo odmorim.

VERENIK: Kako hoćeš, samo noćas nemoj da budeš takva;

VERENICA: (s vrata) Noćas će mi biti bolje.

VERENIK: To i hoću. (Pojavljuje se Majka.)

MAJKA: Sine!

VERENIK: Gde ste bili?

MAJKA: Sa svom tom bukom, jesi li zadovoljan?

VERENIK: Jesam.

MAJKA: A gde ti je ţena?

VERENIK: Otišla je da se malo odmori. Ovakav dan je teţak za

mlade.

MAJKA: Teţak dan? Jedini dobar. Za mene je bio kao da sam primila
nasledstvo. (Ulazi Sluţavka i upućuje se sobi Verenice.) To je kao
krčenje zemlje i sađenje novog drveta.

VERENIK: Vi odlazite?

MAJKA: Da. Moram da budem kod kuće.

VERENIK: Sama.

MAJKA: Neću biti sama. Puna mi je glava stvari, ljudi i borbi.

VERENIK: Borbi koje nisu više potrebne.

(Izlazi Sluţavka uţurbano.)

MAJKA: Ĉovek se bori dok je ţiv.

VERENIK: Uvek ću vas slušati.

MAJKA: Budi neţan s njom, a ako vidiš da je tvrda, pomiluj je tako

da je malo i zaboli; snaţno je zagrli i malo je ujedi, a zatim je neţno
poljubi da ona ne moţe da se naljuti, ali i da oseti da si muško, da ti
zapovedaš. To sam naučila od tvoga oca, a pošto ga nema, moram da
te ja u to uputim.

VERENIK: Uvek ću da radim ovako kako mi vi kaţete.

OTAC: (ulazeći) A gde mi je ćerka?

VERENIK: U sobi je.

DEVOJKA I: Kada dođu mladenci da igramo kolo.

MLADIĆ I: Ti ćeš da povedeš.

OTAC: (izlazeći) Nije ovde.

VERENIK: Nije?

OTAC: Biće da je izišla na verandu.

MAJKA: (Ocu) Šta je to? Gde ti je ćerka?

(Ulazi Ţena Leonardova.)

ŢENA: Pobegli su! Pobegli su! Ona i Leonardo! Na konju! Zagrljeni!

OTAC: Nije istina! To nije ona!

MAJKA: Jest, ona je! Tvoja ćerka, tvoja! Plod zle majke, a i on, takođe
i on. Ali ona je već ţena moga sina.

VERENIK: (ulazeći) Za njima! Ko ima konja!

MAJKA: Ko ima konje, sad odmah, ko ima konja? Daću mu sve što
imam, oči i jezik daću mu...

GLAS Evo jednoga!

MAJKA: (sinu) Idi! Za njima! (Verenik izlazi sa dva mladića) Ne,

vemoj, ti ljudi brzo ubijaju i... ali, idi, i ja ću za tobom.

OTAC: Neće biti ona. Moţda se bacila u bunar.

MAJKA: U vodu se bacaju samo poštene, čiste, a ovakve, ne. Ali je već
ţena moga sina. Dva tabora, ovde su već dva tabora! (Ulaze svi.) Moja
porodica i tvoja! Svi napolje! Očistite prašinu sa cipela. Idemo da
pomognemo mome sinu. (LJudi se razdvajaju na dve grupe.) Ona ima
svoje ljude; rođake s mora i sve one koji su došli iza brda. Napolje! Za
njima! Po svim stazama za njima! Opet je kucnuo čas krvi! Dva
tabora! Ti sa svojima i ja sa svojima. Za njima! Za njima!

Zavesa
Kraj drugog čina

ĈIN TREĆI

SLIKA PRVA

Šuma. Noć je. Velika vlaţna stabla. Tama. Ĉuju se dve violine.
Pojavljuju se tri drvoseče.

DRVOSEĈA I: Da li su ih našli?

DRVOSEĈA II: Nisu. Ali ih svuda traţe.

DRVOSEĈA III: Naći će ih sigurno.

DRVOSEĈA II: Pst!

DRVOSEĈA III: Šta je?

DRVOSEĈA II: Izgleda kao da se primiču po svim putevima

istovremeno.

DRVOSEĈA I: Kad se pojavi mesec onda će ih naći.

DRVOSEĈA II: Trebalo bi da ih puste.

DRVOSEĈA I: Svet je velik. Za svakoga ima mesta.

DRVOSEĈA III: Pa ipak će ih ubiti.

DRVOSEĈA II: Treba ići za srcem; dobro su uradili što su pobegli.

DRVOSEĈA I: Obmanjivali smo se uzajamno, ali je na kraju krv

pobedila.

DRVOSEĈA III: Krv!

DRVOSEĈA I: Treba ići putem krvi.

DRVOSEĈA II: Ali zemlja pije krv koja ugleda svetlost.

DRVOSEĈA I: Pa šta? Bolje je biti mrtav sa šiknulom krvlju, nego

ţiveti sa ustajalom.

DRVOSEĈA III: Tišina!

DRVOSEĈA I: Šta je? Jesi li čuo nešto?

DRVOSEĈA III: Ĉujem cvrčke, ţabe i pretnju noći.

DRVOSEĈA I: Ali se konj ne čuje.

DRVOSEĈA III: Ne.

DRVOSEĈA I: Sada je s njom i voli je.

DRVOSEĈA II: NJeno telo je bilo za njega i njegovo za nju.

DRVOSEĈA III: Traţe ih i ubiće ih.

DRVOSEĈA I: Ovi su verovatno već izmešali svoju krv i sada su kao

dva prazna krčaga, kao dva presahla potoka.

DRVOSEĈA II: Oblačno je i lako moţe da bude da se mesec ne pojavi.

DRVOSEĈA III: Bilo ne bilo mesečine, Verenik će ih da pronađe.

Video sam ga kada je pošao u poteru. Bio je kao beona zver. Lice mu
je bilo sivo kao pepeo. Izraţavalo je sudbinu svoje rase.

DRVOSEĈA I: Svoje rase umrlih nasred ulice.

DRVOSEĈA II: To je.

DRVOSEĈA III: Veruješ da će im uspeti da promaknu.

DRVOSEĈA II: Teško! Na deset milja okolo vrvi od noţeva i pušaka.

DRVOSEĈA III: On ima dobrog konja.

DRVOSEĈA II: Ali vodi ţenu.

DRVOSEĈA I: Već smo blizu.

DRVOSEĈA II: Jedno drvo od četrdeset grana. Brzo ćemo ga srušiti.

DRVOSEĈA III: Evo, izlazi mesec, poţurimo! (Sleva se pojavljuje
blaga svetlost.)

DRVOSEĈA I: Meseče, meseče, široko ti granje.

DRVOSEĈA II: Krvca ti je puna tih belih jasmina.

DRVOSEĈA I: Meseče samotni, meseče zeleni.

DRVOSEĈA II: Belo si ti srebro na mladom joj licu.

DRVOSEĈA III: Joj, meseče zlobni. LJubavi ostavi granje tamno.

DRVOSEĈA I: Joj, meseče tuţni.

Ostavi ljubavi tamno granje.

(Odlaze. Kroz blasgu svetlost sleva pojavljuje se Mesec kao mlad

drvoseča bledog lica. Scena dobija ţivo osvetljenje u plavom.)

MESEC: Labud sam beli na reci,

oči sam svih katedrala,

laţna zora po granama,

pa zato neće umaći.

Ko se tu skriva? Ko jeca

po šipraţju doline?

Mesec je kao oštar noţ

napušten u vrelom zraku,

i jer je đule od olova,

bol hoće da bude venama.

Pustio me, smrzao sam se

po zidovima i kristalima.

Otvorite prsa i krovove

da bih mogao da se zgrejem.

Zima mi je. Pepeo tela moga,

puno zaspalih metala,

traţi gomile ognjeva

po sokacima i gorama.

Ali se nose pahuljice

na leđima od jaspisa

hladne i tvrde, ne daju mi

da pijem vode sa izvora.

Jer ove noći dobiće

obrazi mi boju krvi.

Nek nema senke ni zaklona

gde bi mogli da se skriju.

U vrela; prsa ću da uđem

da bih mogao da se grejem.

Srce jedno treba meni.

Vrelo. Pa nek pljusne silno

iz grudi mi po gorama.

Pustige da uđem, pustite!

(Granju) Neću senke! Zraci moji

ući moraju gde ja hoću,

a neka se tamna stabla

svetlucanjem prelivaju,

da im se obrazi ove noći

boje bojom vrele krvi.

Ko se skriva? Napolje, velim.

Neće moći da umaknu,

jer konjic će da im blista

ejajem oštrog dijamanta.

(Iščezava između stabala, a scena ponovo tone u tamu. Izlazi jedna

starica potpuno pokrivena tamno-zelenim krpama. Bosa je. Lice joj se
jedva nazire ispod krpe. Ovo lice ne figurira u ulogama.)

PROSJAKINJA: Ovaj mesec ode, a primiču se oni.

Odavde neće dalje. Ţuborenje reke

ugasiće sa ţamorom stabala

razdiruće letove bolnih krikova.

I ovde nek se desi. Odmah. Umorna sam.

Otvorite kovčege, a konci beli

nek čekaju po podovima odaja

teška telesa raljenih vratova.

Ne budi se ni ptica, a povetarac,

koji im skuplja te bolne jecaje,

nek beţi s njima po crnim krošnjama

il' u platno belo neka ih sahrani.

(Nesgrpljivo) Gde je taj mesec, gde je taj mesec?

(Pojavljuje se Mesec, vraća se jaka plava svetlost.)

MESEC: Evo ih, već dolaze. Jedni idu kroz trske, a drugi rekom.
Osvetliću stenje. Šta si htela?

PROSJAKINJA: Ništa.
MESEC: Vazduh je tvrd, sa dve oštrice.

PROSJAKINJA: Osvetli grudnjak i raskopčaj ga da bi noţevi znali

put.

MESEC: Ali neka dugo umiru. Neka im ta krv

ostavi međ' prstima svoj neţni prizvuk.

Vidiš li da se moje doline pepela već bude,

u čeţnji za onim vrutkom ustreptale krvi.

PROSJAKINJA: Ne puštajmo ih preko potaka. Tišina!

MESEC Eno ih! (Odlazi. Scena ostaje u tami.)

PROSJAKINJA: Brţe! Baci svetlost! Mnogo svetlosti! Jesi li me čuo?

Ne mogu da umaknu.

(Ulaze Verenik i Mladić I. Prosjakinja seda i pokriva se ogrtačem).

VERENIK: Ovuda.

MLADIĆ I: Nećeš ih naći.

VERENIK: (enertično) Naći ću ih.

MLADIĆ I: Ja mislim da su otišli drugom stazom.

VERENIK: Nisu. Malopre sam čuo galop.

MLADIĆ I: Biće neki drugi konj.

VERENIK: (dramatično) Ĉuj. U celom svetu nema drugog konja, to je

taj. Razumeš li? Ako hoćeš da me pratiš onda ćuti.

MLADIĆ I: Ja bih hteo...

VERENIK: Ćuti! Siguran sam da ću ih ovde naći. Vidiš li ovu ruku?

To nije moja ruka. To je ruka moga brata i moga oca i svih mrtvih
moje porodice. A ima u njoj toliko snage da bih mogao da iščupam ovo
drvo kad bih hteo. Hajdemo brţe, jer osećam zube svih svojih zabijene
ovde tako da ne mogu mirno da dišem.
PROSJAKINJA (ţalosno) Jao!

MLADIĆ I: Jesi li čuo?

VERENIK: Idi ovuda i pogledaj.

MLADIĆ I: Pato je hajka.

VERENIK: Hajka najveća što moţe biti. (Odlazi Mladić. Verenik brzo
odlazi lenjo i nailazi na Prosjakinju)

PROSJAKINJA Jao!

VERENIK: Šta hoćeš?

PROSJAKINJA: Hladno mi je.

VERENIK: Otkuda ideš?

PROSJAKINJA: (stalno kukajući kao prosjakinja) Odonud... izdaleka.

VERENIK: Jesi li videla jednog čoveka i jednu ţenu da beţe na

konju?

PROSJAKINJA: Ĉekaj... (Gleda ga.) Lep čovek. (Ustaje.) Ali bi bio

mnogo lepši da spava.

VERENIK: Reci mi, odgovori, jesi li ih videla?

PROSJAKINJA: Ĉekaj... Kako li samo široka pleća ima. Zašto više

voliš da budeš prostrt na njima, a ne da ideš po stopama koje su tako
male?

VERENIK: (tresući je) Pitam te, jesi li ih videla? Jesu li ovuda prošli?

PROSJAKINJA (energično) Nisu prošli, ali evo ih, silaze s brega. Zar
ne čuješ?

VERENIK: Ne čujem.

PROSJAKINJA: Poznaješ li put?

VERENIK: Ići ću kako mu drago.

PROSJAKINJA: Idem s tobom. Ja poznajem ovu zemlju.

VERENIK: (nestrpljivo) Hajde već! Kuda?

PROSJAKINJA (dramatično) Ovuda.

(Odlaze brzo. Iz daljine se čuju dve violine kao šum šume. Vraćaju se
drvoseče. Nose sekire na ramenima. Lagano prolaze ispod stabala.)

DRVOSEĈA I: Jao, mrti koja dolaziš.

Smrti grana velikih.

DRVOSEĈA II: Ne otvaraj vrutak krvi.

DRVOSEĈA I: Jao, sramotna smrti!

Smrti grana suvih.

DRVOSEĈA III: Ne pokrivaj cvećem svadbu.

DRVOSEĈA II: Jao, smrti ţalosna!

Ostavi ljubavi granje zeleno.

DRVOSEĈA I: Jao, smrti zlobna!

Ostavi ljubavi granje zeleno.

(Odlaze dok razgovaraju. Pojavljuje se Leonardo i Verenica.)

LEONARDO: Ćuti!

VERENICA: Odavde ću da idem. sama. Idi! Hoću da se vratiš.

LEONARDO: Ćuti, rekoh!

VERENICA: Zubima, rukama, kako hoćeš,

skini s moga vrata poštenog

gvoţđe ovog teškog okova

i baci me negde u zapećak.

A ako nećeš da me ubiješ

kao zmiju neku otrovnicu

stavi cev od svoje puške

u moje ruke verenice.

Jao, kakav jad, kakav oganj,

što me muči da preevisnem!

Oštro staklo zabijeno

po jeziku mom je mekom.

LEONARDO:

Natrag ne moţemo, ćuti,

jer nas slede vrlo blizu,

a ja moram da te vodim.

VERENICA: Al' to moţeš samo silom.

LEONARDO: Kaţeš silom? Ali ko je

stepenicom prvi poš'o.

VERENICA: Ja sam bila.

LEONARDO: Ko je novu

ormu konju ovom metn'o?

VERENICA: Ja sam, istina je.

LEONARDO: Ruka čija

mamuze mu oštre stavi?

VERENICA: Ove ruke što su tvoje,

kad te vide one ţele

da ti slome plavo granje

i u srcu ţubor krvi.

Volim te, volim! Pusti me!

Da te ubijem kad bih mogla,

metla bih ti tuţan pokrov

od cvetova ljubičice.

Oj, kakav jad, kakav oganj

da presvisnem što me muči!

LEONARDO: Oštro staklo zabijeno

po jeziku tvome mekom.

Zaboravit ja sam hteo.

Zid kameni ja sam dig'o

izmeđ kuća vantah dveju.

Istina je. Sećaš li se?

Kad te gledah izdaleka

prah ja bacih seb' u oči.

Al' na konju ja sam iš'o

i on nađe vrata tvoja.

Krv mi vrela posta crna,

a san mi je ispunjav'o

otrovima telo moje.

Ja ne mogu krivac biti.

Krivica je zemlje ove

i mirisa što se diţe

iz kose ti i nedara.

VERENICA: Oh, bezumniče!

Neću s tobom hleb ni leţaj,

al' u danu nema trena

da ja ne bih tvoja da sam.

Jer me vučeš i ja idem.

I sledim te po vazduhu,

zavitlana kao slamka.

Pustila sam snaţna momka

i sav porod što je hteo,

na tebe će kletva pasti,

a to baš ja ne bih htela.

Ostavi me. Beţi sada.

Da te brani nikog nema.

LEONARDO: Ptičice jutarnje

kroz granje se lome.

Na izdahu noć je plava

na oštrici kamenova.

Do zaklona had'mo mračnog

gde ću uvek da te volim,

jer ne marim sad za ljude

nit za otrov što ga liju.

(Snaţno je grli.)

VERENICA: Spavaću ti čelo nogu

da ti sanak bude lakši,

sasvim gola, a na polja gledajući

(Dramatično) kao da sam kakva kuja,

a to jesam. Kad te gledam

ubija me ta lepota.

LEONARDO: Sa ognjem se oganj grli,

isti onaj plamen mali

po dva klasa ţita ţeţe.

Hajdemo. (Vuče je.)

VERENICA: Kud me vodiš?

LEONARDO: Tamo gde nam prići neće

ovi ljudi što nas gone.

Tamo gde te gledat mogu.

VERENICA: (sarkastično) Vašarima ti me vadaj

u mom bolu čedne ţene,

pa nek ljudi lepo vide

čaršave mi sa venčanja

po vazduhu ko barjake.

LEONARDO: Kad pomislim ko što treba

i ja hoću da te pustim.

Al' ja idem kud ti ideš.

I ti isto. Kroči! Probaj!

Mesečina vezala je

bedro moje s telom tvojim.

(Cela scena je violetna i puna čulnosti.)

VERENICA: Da li čuješ?

LEONARDO: Neko ide.

VERENICA: Trebalo bi tu da umrem

sa notama u potoku

i sa glavom punom trnja,

pa nek lišće oplakuje

nevinost i muke moje.

LEONARDO: Ćuti! Evo ih!

VERENICA: Idi!

LEONARDO: Tiše! Ĉuće nas. Idi napred, idi, rekoh! (Verenica se

usteţe.)

VERENICA: Samo s tobom.

LEONARDO: (grleći je) Kako hoćeš.

Rastavit nas oni mogu

samo kad ja budem mrtav.

VERENICA: I kad i ja mrtva budem.

(Odlaze zagrljeni. Pojavljuje se Mesec vrlo polako. Scena dobija vrlo

intenzivno plavo osvetljenje. Ĉuju se dve violine. Odjedanput se
začuju dva duga krika, a sviranje violine prestaje. Posle drugog krika
pojavljuje se Prosjakinja koja se vidi s leđa. Ona širi svoj ogrtač i liči
na neku veliku ptičurinu. Mesec se zaustavlja. Zavesa pada usred
potpune tišine.)

Zavesa

POSLEDNJA SLIKA

Soba obojena, sa svodovima i belim zidovima. Levo i desno bele

stepenice. U dnu veliki luk i zid iste boje. Pod je takođe beo. Ova
jednostavna soba treba da ima monumentalni izgled crkve. Nema
nijednog sivog tona niti senke, čak ni toliko da se oseti perspektiva.

(Dve devojke obučene u tamnoplavo namotavaju jedno povesmo.)

DEVOJKA I: Povesmo, povesmo,

šta ćeš da radiš?

DEVOJKA II: Haljinu od jasmina,

kristale od papira.

Da se rodim u četiri

i da umrem u deset.

Da budem nit od vune

i lančić ti na nogama,

čvor što steţe gorku lovoriku.

DEVOJĈICA: Jesi li bila na svadbi?

DEVOJKA I: Nisam.

DEVOJĈICA: Ni ja nisam bila.

Šta se desilo

pod čokotima tamnim?

Šta se desilo

pod maslina granjem?

Šta se desilo

da se niko ne povrati?

Jesi li bila na svadbi?

DEVOJKA II: Rekosmo da nismo.

DEVOJĈICA (odlazeći) Ni ja nisam bila.

DEVOJKA II: Povesmo, povesmo,

kome ćeš da pevaš?

DEVOJKA I: Ranama od voska

i bolu od mirte.

Da jutrom spavam

a noću bdem.

DEVOJĈICA (na vratima)

Nit se spotiče

po kaldrmama.

Planine plave

puštaju ga da prođe.

Trči, trči,

i na kraju stiţe

da noţ zabije

i hleba da otme (Odlazi.)

DEVOJKA II: Povesmo, povesmo,

kome ćeš da kaţeš?

DEVOJKA I: Draganu bez glasa.

Verenik u rumenom.

Na obali nemoj

videh mrtva oba. (Stanu i gledaju povesmo.)

DEVOJĈICA: (izvirujući sa vrata.)

Trči, trči, trči,

evo nit je ovde

blatohm pokrivena.

Videh kad su došli. (Odlazi.)

(Pojavljuju se Ţena i Tašta Leonardova. Dolaze slomljene.)

DEVOJKA I: Idu li već?

TAŠTA: (sa gorčinom) Ne znam.

DEVOJKA II: Šta kaţete o svadbi?

DEVOJKA I: Recite.

TAŠTA: (suvo) Ništa.

ŢENA: Htela bih da se vratim tamo pa da sve saznam.

TAŠTA: (energično) Ti, kući! Hrabro i sama u svojoj kući. Da ostariš i

da plačeš, ali vrata da ostanu zatvorena. Nikada! Ni ţivog ni mrtvog!
Zakovaćemo prozore. Pa neka padaju kiše i noći na gorke trave.

ŢENA: Šta se desilo?

TAŠTA: Svejedno šta. Pokri lice velom. Tvoji sinovi su tvoji i ništa
više. A na krevet gde je bio jastuk metni krst od pepela. (Odlazi.)

PROSJAKINJA (na vratima) Malo hleba, devojke.

DEVOJĈICA: Odlazi!

(Devojke se pribliţuju jedna drugoj.)

PROSJAKINJA: Zašto?

DEVOJĈICA: Jer ti naričeš. Idi!

DEVOJKA I: Dete!

PROSJAKINJA: Moţe da potraţi i tvoje oči. Jato ptica Nas prati.

Hoćeš li jednu?

DEVOJĈICA: Hoću da idem.

DEVOJKA II: (Prosjakinji) Nemoj na nju da se obazireš.

DEVOJKA I: Dolaziš li preko potoka?

PROSJAKINJA: Otud dolazim.

DEVOJKA I: (bojaţljivo) Mogu li nešto da te zapitam?

PROSJAKINJA: Videla sam ih, ubrzo će doći, dva pljuska najzad

stišana među velikim kamenjem, dva čoveka pod kopitama konja,
umrli u lepoti noći. (Sa nasladom). Umrli, da umrli.

DEVOJKA I: Ćuti, babo, ćuti!

PROSJAKINJA: Oči su im slomljeni cvetovi, a zubi dve pregršti

tvrdog snega. Obojica su pala, a ona se vraća sa suknjom i kosom
krvlju obojenim. Pokrivene pokrovima nose ih visoki mladići. Samo je
to bilo i ništa više. Pravo je. Po zlatnom cveću prosut je prljavi pesak.
(Odlazi. Devojke polako odlaze spuštenih glava)

DEVOJKA I: Prljavi pesak.

DEVOJKA II: Po zlatnom cveću.

DEVOJĈICA: Po zlatnom cveću donose mladence s potoka. Crne puti

je jedan, crne puti je drugi. Neka slavuj leti i jeca nad zlatnim
cvećem. (Odlazi. Scena ostaje sama. Pojavljuje se Majka sa Susetkom.
Susetka plače.)

MAJKA: Ćuti!

SUSETKA: Ne mogu.

MAJKA: Ćuti kad ti kaţem! (U vratima) Zar nikoga nema ovde?

(Hvata se za čelo.) Moj sin treba da mi se javi. Ali moj sin je već uveli
cvet. Sin mi je taman glas iza planine. (Susetki sa besom.) Hoćeš li da
ćutiš? Neću plača u ovoj kući. Vaše suze su samo suze očiju, a moje će
da naziru kad budem sama, navreće iz stopala, iz korena i biće vrelije
od krvi.

SUSETKA: Dođi kod mene, nemoj sama ovde da ostaneš...

MAJKA: Ovde, ovde, ću da budem. I biću mirna. Svi su već mrtvi.
Mirno ću da spavam. Ni noţ ni pištolj neće me više uznemiravati.
Druge majke će izvirivati kroz prozor. Tući će ih kiša kad budu
provirivale da vide idu li im sinovi. Ja ne. Od svog ću sna da
napravim hladnog goluba koji će na groblje da nosi kamelije od
mraza, na groblje, ne, nego postelju od zemlje, leţaj na kome se
odmaraju i koji ih njiše po nebu. (Ulazi jedna Ţena obučena u crno,
upućuje se desno i tamo kleči. Susetki). Skini ruke s lica. Treba da
provedemo strašne dane; nikoga neću da vidim. Zemlja i ja. Moj plač i
ja. I ova četiri zida. Jao, jao, jao! (Seda slomljena.)

SUSETKA: Imaj obzira prema samoj sebi.

MAJKA: (zabacujući glavu) Moram da budem pribrana. (Seda). Doći

će susetke i neću da me vide ovako slomljenu, tako jadnu, ţenu koja
nema ni sina da poljubi.

(Pojavljuje se Verenica. Dolazi bez venca i u crnom ogrtaču.)

SUSETKA: (sa mrţnjom) Kuda ćeš?

VERENICA: Dođoh ovamo.

MAJKA: (Susetki) Ko je?

SUSETKA: Zar je ne poznaješ?

MAJKA: Zato i pitam. Jer ne bi trebalo da je poznajem da joj ne bih

zube u vrat zabila. Zmijo (Brzim pokretom ide prema Verenici, zatim
se ustavlja. Susetki.) Vidiš li je? Evo tu je i plače, a ja joj oči ne vadim.
Ne razumem samu sebe. Biće da ne volim svoga sina. A ti, gde ti je
čast? Gde ti je čast? (Bije Verenicu. Ona pada na pod.)

SUSETKA: Pobogu! (Pokušava da ih rastavi.)

VERENICA (Susetki) Pusti je; došla sam da me ubije pa da s njim

budem sahranjena. (Majci) Ali ne šakama, već kukama, srpom, i
snaţno, sve dok mi kosti ne zdrobiš. Pusti je. Hoću da zna da sam
čista, da mogu biti luda, ali nijedan čovek ne moţe reći da mi je video
belinu nedara.
MAJKA: Ćuti, ćuti, šta se mene tiče sve to?

VERENICA: Jer sam otišla s drugim. (Sa očajanjem) I ti bi bila otišla.

Ja sam izgarala i spolja i iznutra, a tvoj sin je bio malo vode od koje
sam očekivala decu, zemlju, zdravlje. Drugi je bio tamna reka puna
granja koja me je privlačila vrbama svojim i pesmom svojom. Ja sam
trčkarala s tvojim sinom koji je bio kao neko detešce sa vode, hladan,
a drugi mi je slao stotine ptica koje mi nisu puštale da hodam i bile su
kao mraz jedne uvele ţene na mojim rukama, devojke plamenom
milovane. Nisam ga volela, razumej, nisam ga volela. Tvoj sin je bio
cilj moj i ja ga nisam prevarila, ali me snaga drugog odvukla kao udar
mora, kao udarac kopita mazge, i uvek bi me odvuklo, uvek pa makar
bila starica, makar me i svi sinovi tvoga sina drţali za kose. (Ulazi
jedna susetka)

MAJKA: Ona nije kriva, a ni ja. (Sarkastično) Ko je kriv, najzad?

Slaba, neţna ţena, rđavih snova, baca venčani venac da bi našla
postelju još toplu od druge ţene.

VERENICA: Ćuti, ćuti! Osveti se, evo me! Vidi kako mi je vrat mek,
trebaće ti manje snage nego da ubereš daliju u tvom vrtu. Ali, to ne!
Poštena sam, poštena kao dete tek rođeno. I jaka da ti to dokaţem.
Naloţi vatru, pa metnimo ruke; ti za tvoga sina, a ja za svoje telo. Ti
ćeš pre da trgneš ruku. (Ulazi druga Susetka)

MAJKA: Ali šta se mene tiče tvoje poštenje? Šta me se tiče tvoja
smrt? Ništa me se sve to ne tiče. Neka su blagoslovena ţita, jer moji
mrtvi počivaju pod njima; neka su blagoslovene kiše, jer miju lica
mrtvacima. Blagosloven nek je bog koji nas sve vodi na odmor. (Ulazi
još jedna susetka)

VERENICA: Pusti sa tobom da plačem.

MAJKA: Plači, ali na vratima.

(Ulazi Devojčica. Verenica stoji na vratima. Majka na sredini scene.)

ŢENA: (ulazi i upućuje se levo)

Lepotan je bio jahač,

a sada je gomila od snega.

Prolazio je vašarima, planinama,

i kroz zagrljaje ţena.

A sada suva mahovina

kruniše mu lepo čelo.

VERENICA: Suncokrete majčin,

ogledalo ove zemlje.

Nek ti stave na grudi

krst od gorkih leandera,

čaršavom nek te pokriju

od suve, sjajne svile,

a voda nek tuţno jeca

na mirnim ti rekama.

ŢENA: Oj, četiri snaţna mladića

dolaze umornih ramena.

VERENICA: Oj, četiri ona lepotana

donose smrt na plećima.

MAJKA: Susetke!

DEVOJĈICA (s vrata). Evz ih, dolaze.

MAJKA: Neka ih, dajte krst.

VERENICA: Neka smrt zaštiti mrtve i ţive.

MAJKA: Susetke, sa jednim noţem,

jednim noţićem,

jednoga dana, između dva i tri časa,

zbog ljubavi ubiše se dva čoveka.

Sa jednim noţem,

jednim noţićem

što jedva staje u ruku,

ali prodire nečujno

u meso iznenađeno

i dopire tamo

gde treperi zamršen

krika tamni koren.

VERENICA: I to je taj noţ, taj noţić

što jedva staje u ruku,

riba bez ljuspe i reke,

da jednoga dana, izmeđ dva i tri časa,

zbog toga noţa

padnu s uvelim usnama

dva snaţna čoveka.

(Susetke, na kolenima, plaču.)

(Zavesa)