Miodrag Mima Karadzic - PRVA BRAČNA NOĆ

Navrli na me da se ženim, navrli da me zamaknu, oće silom da me utope, živ ostanut ne

mogu! Koga goj sretem, a nekog ugledam, raširi usta od uva, do uva, pa veli: Našo sam ti
ženu! Pronašao sam je! E i ja tvoju, mislim u se, e i ja tvoju, samo da ti je znat đe! Da ti je
kukavče, znat s kim sam ti je vidio i u kaki je položaj bila, skupila bi ti se usta, ko da si
drenjina ručo! Imam, veli, jednu lijepu sestru... Pa nek imaš, pazite da vi je ko ne ukrade!
Pazite da joj kaka strana sila zamku ne namjesti, čuvajte da vi je rad ucjene ne otmu! Ogra
du oko nje, bodljikavu žicu raširite, mine postavite, reflektore oko kuće, dako ostane živa! U
bocu š njom, pa začepite! Vosak na glavu, pa zapečatite!
Ama đe se goj pojavim, đe goj nos pomolim, svi uglas, ko da su tice zagaču: Steta, taki
momak, taki delija, taka ljucka ljepota, taka boža preobuka, a neoženjen! Steta, taka snaga da
se uludo troši, taki jakota da se rasipa na svašta, a još ono oprobo nijesi... Đe goj svrnem: Ovi
je neoženjen! Ovi je neoženjen, vataj ga! Vataj ga, uteče! Sitno je kad viču: Ovi je lud, ja kad
ti kažem! Poturaju mi na svaki ćošak mišolovku, poluđeću! Kod doktora uđog, a čeko sam
preko četiri debela sata, uđog i sjeo ljucki nijesam, kad on veli: Jesi li oženjen? Kako ušo,
tako izišo! Podgovorili ga, nema druge. Uđi u opštinu za neku jadopotvrdu, a oni te sjedi za
šank, ko da se krije, ni pet ni šes no upita: Bračno stanje? Reko: Imaš li sestru? Veli: Imam!
Reko: Jebem ti potvrdu! Pišam ti se na nju, da znaš! Kad on zva miliciju?! Uđe patrola, ja se
oduzo, ništa
ne vidim, uđe patrola, utegnuta zbirno u opasače, ko da je parada, i a uđoše, ko na komandu
povadiše lapise jedan crveni, a drugi plavi, zavisno od čina, olizaše ig, otvoriše tefter, pa
uglas: Bračno stanje? Reko: Samostalni zanatlija! Nijesi ženjen, čude se oba, a više oni s
višim činom i crvenom olovkom. Nijesi ženjen, je li? Izvinite, eto nijesam... Kako im to
rekog, omekšaše. Omekšaše, turiše lapise za uvo, pa prvo poče stari: Imam, veli, jednu
rodicu... kad i drugi doda: Imam i ja jednu sestru... Tun sam im uteko i otad još u grad išo
nijesam. Raspitivali su se za mene, al me još uvatili nijesu.
Steta, taki karakter, taka miso, a još ženu nema... Sam idem, šećem se, a svuđe to čujem.
Izluđeg, pomanitag, svrnug s uma, gotovo je! Steta za ovu božu ljepotu, zemljotres za ovog
anđela s neba! A da mi brkova junače nije, da ig lično istico nijesam, da se nijesam za njig
zauzo, da ig u prvi plan ne gurnug, ne bi me imo ušta pogledat. No, na svu sreću, ia niig
izmrjem, začešliam, usiak
tim ig, podvijem, zaviljušim, popridignem, pa onda i pomozi bože. Onda ti i ličim na nešto. E
koliko mi za ženom kukaju, koliko je traže, tačno me strag da će je rastrgnut a se pojavi!
Reko: nema druge, no naumili da je probaju! Sve nešto izviruju, gledaju, snimaju,
premjeravaju, ko da je oklen krenula, pa kasni pruga.
Kako mi je ko u zadnje vrijeme prilazio i viko: Pomaga bog! ja sam njemu: Fala, ne treba mi
žena! Fala, ogadili ste mi svaku na svijet! Đe goj šćag ugledat ženu, obilazio sam po dva
kilometra da me ne napane. Kod nas svaka neudata ide s dva sjedoka, pa a sjedeš, piši
propalo. Skoče: Uvatili smo te! Sram te bilo, znaš li ti čija je ona? Znaš li iz kake je kuće, a ti
tun š njom ovoono! Moraš se il ženit, il ratovat, pa biraj.
Sve bi i nekako, rvo sam se ja sa selom i s mojima dosta dobro, obilazio zamke vještije no iko
na svijet da jedan dan crni đavo ne dovede kod nas u kuću Avetnog Todora, nekog izvanjeg
babi
nog rođaka. Kako Todor stade na prag, zaleleka baba: Vakat je da mi se ovo dijete priženi, da
leže s kakom, jel de Todore? A on još oženjen nije, zgranu se Todor, a on još oženjen nije, pa
se zaljulja! Zaljulja se Todor, drž ga, kukala nam jadka, drž ga, pogibe nam čoek na prag!
Donesosmo pešes komada cukra u kocku i kantu vode, pa kocku silom usta, a vodu pljus po
njemu! Masiraj, udri, štipaj, razvrći vilice, puštaj krv, umalo ga ne ubismo! Dođe nekako
sebe, sa stotinu čuda se dozva, objasnismo mu đe je, svi se redom ponovo š njim ižljubismo,
pa kad ču, nastavi: A on još žene nema, je li? pa ponovo u nesvijes! Bogomi Todore, cukra u
kocku više nema, izio si sve što smo imali, zalud padaš, veli mu majka. Jopet ga zalismo
vodom, okupasmo ga, prizva se nekako, pa jopet: Ma je li to moguće da... Eto, moguće je,
moj Todore, kuku mene, moguće je! nadoveza baba, pa udari u plač! Uuuu... zajauka Todor,
uuuu... Taman ko da je prva srijeda u mjesec, pa zavijaju vatrogasci! Casti mi, jaće on sad, no
oni u podne! Pa znaš
li ti kukavče šta nam činiš, pita me, a troje ga drži. Znaš li ti šta činiš? Ja uvuko glavu u
ramena, čekam ka' će pas', a mislim: sad ako pane, dizat se više neće! Budem li mu ja krv
pušto, istočiće! Taman to pomislig, kad se on prekrsti i sruči u stolicu! Duva, koluta očima,
priziva vazdug upomoć, reko: Ubig ga! Kad se oduva, uprije mi prs u oči, pa veli: Znaš li ti da
vas svijet nina đecu, nako ti? Znaš li ti da se u današnje vrijeme svačija đeca upišavaju, nako
tvoja? Ženi se, a pritiska prstom, ženi se, a pritisnuo, mozak probi, ženi se, znaš li ti šta je u
današnje vrijeme imat ženu? Oću rekog, ženiću se, skočiću s mosta, ako treba, samo prs
makni! Makni ga Todore, slijepa me ni jedna neće! Makni prs Todore, miči to šilo neđe, šta si
zaburgijo š njim, kumim te bogom! Ništa on, ućera mi oči u glavu! Kad drugi put dođem,
nastavi: ako se ne budeš oženio, nemoj me čekat ni u kuću, ni pred kuću! Jesi li čuo? Jesam,
čuo sam, samo te vidio nijesam! Makni to čudo, probi mi glavu! Miči ga neđe, oženiću kokoš,
ako treba, vjenčaću se sam sa
sobom, ako oćeš, registrovaću se s tobom, samo ga makni! A znaš li ti, kukavče koliko je
ljepše svoju đecu vuć za uši, no tuđu? Znaš li? pa me uvati za uvo! Zavrće, reko: okinu ga!
Odšarafi ga, svega mi! Ništa ti ne znaš! Niđe ništa! Ti si, veli mi, jedna obična neznalica! Ako
se ne oženiš, doklen drugi put dođem, vodim te u bolnicu! Nek te snime ozgo dodolje! Nek
vide šta je s tobom, nek ti krov pretresu, jesi li čuo? Nijesam đavolju. Sad te vidim, a čuo te
nijesam. A pušti mi uvo, jadan, imaću, ako treba u svaki džep po jednu ženu, da ig neđeljno
mijenjam, samo me pušti! Ajde, molim te, nastavi on: bolesan, da mi znamo, nijesi, gubav
nijesi, lud, a namiguje na me, još nijesi, sakat nijesi, ćorav nijesi, fala bogu muško si, pa jopet
namignu! Dobro, reko, što namiguješ, života ti? Vaki sam, kaki sam, šta tun mogu. Ništa on,
no nastavi: Muško je, jel tako? Baba isti minut uskoči: Jes, eto, muško je Todore... Eto vidiš,
muško si, pa jopet namignu, dosta si vako i zgođušan, gledan si, polijep si... E jesam, mislim,
lijep sam, ne daj bože da
sam ljepši! Vakig niđe više nema, prestala proizvodnja! Svaki put kad se u ogledalo ugledam,
streknemo i ja i oni u ogledalo! Svaki boži put! Dvatri put umalo pred ogledalom pamet ne
izgubig! Reko: poslali nekog da me straši! Da se neđe, ne daj bože, u noć sretem, ne bi me do
Galicije stizali! Na nas si, nastavi on, lijep, stasom si čita baba, a u glavu kad te gledam, ko da
vidim pokojnog Samuila, pa zaplaka! Zaplaka Todor, zaleleka baba! Uvati nas plač, sjetismo
se Samuila, sve jedno drugom na ramena palo. Tun smo ti plakali dva tri sata, pa kad se
oduvasmo nastavi: I da znaš svi mi tamo svisnusmo što ti oženjen nijesi! Svi! Ostanuli su iza
mene plačući i rekli mi: Plakaćemo doklen se ne vrneš i rečeš šta je odlučio. Ako ne bidne
šćeo, nastavićemo! Eto ti, čuo si, pa se presaberi! E... A kaka je to crna vamilija, kaka je to
jadorodbina da ti je znat... Mi bi, a smo posujmali da bi Todor mogo doć odma jedno dijete u
apoteku slali da kupi mas za srab i prašak protivu buva i uši. Kupimo mas i prašak, pa se
namažemo i naprašimo,
pa okomotamo krpama glave, bi reko: Navalili Turci! Udarili Janičari, pokolj će! I u apoteku
su nas po tom znali. Samo uđemo i rečemo: Dobar dan, stigo Todor! Stigo Todor, a apotekar
pakuje, ni jednom ne pita šta nam treba! Zna! A baba mu je uši biskala. Vadila mu je uši i
gnjide. Uzme oni gusti češalj, zalije mu gasom glavu, mogli smo ga stotinu puta upalit da gori
dvatri mjeseca, pljusne gas na svako bože mjesto, a nit vidi češalj, nit Todoru glavu, no grebe
i struže osumice kudijen goj stigne i kobajagi istresa na kaki lis papira, pa šta ispane. Kad se
umori veli: Nema ti Todore više ništa u glavu! Nema, da znaš! Ne, je li? vas sretan pita.
Nema više ništa živo u nju, sve što je bilo sam izbiskala i istrijebila. A više buva i uši je na
njegovu glavu umrlo prirodnom smrću, no od njena češlja. Više ig je preminulo što on
glavom uždije na kaku gredu, koliki je bio, no od davljenja gasom.
E, uglavnom, kako Todor ode, kako on zamače, obrni, okreni, stio, ne stio, branio se, ne
branio, nađoše mi ženu!
Pazarili mi drugaricu, moj junače! Kad sam je prvi put ugledo kad sam je vidio, prvo što mi je
panulo naom je: Na ovu navala bila nije! Ođe levori radili nijesu! Oči joj na vrg glave, jedno
gleda u tebe, a drugo u komšiluk, il đe čuva ovce, čelo iza njig, a iza čela kosa, raspletena do
peta! Taman ko da si krug opiso! A glava joj rumena, rumena, ko da si mjesec s neba skinuo,
pa joj ga na glavu nazuo! Rumena joj glava, sestro mila, ko da niđe na svijet krvi nema, nako
u nju! Reko: ne daj bože da je ko stisne, pršte žena. Ma poznata mi odnekle, a oklen sjetit se
ne mogu... Neđe sam je bogomi vidio, a đe... dok mi ne sinu: u bukvar, kad smo učili
zagonetku: Oko panja dva lopara!
Stoji ona nasprema me, pa se smije! Smije se ona, smijem se i ja! Reko: ako sam ja tebe
smiješan, vala si i ti mene! Smijemo se mi, kiki jedno, kiki drugo! Nasta arlak, moj junače, svi
razvalili usta, umalo ti crknuli nijesmo! A mene su ti zalud uređivali prije no što je ona došla,
uređivali od ujutru do uveče! Obu
ku me, pa vele: ne valja, skidaj! Jopet obuci, jopet vele: ne valja, skidaj! Obucisvuci!
Svuciobuci! Ušta sam bio, je li? To znam taman koliko i ti. Svak je na mene ponešto dodavo.
Okićen sam bio ko crkvena knjiga. Išaran vala, mo^go si me komotno ko novinu prodat! Sta
drugo da ti pričam, no da su me od jutros četiri puta šišali i brijali. Kako goj ko uđe,
nasapunja me po licu, britvu i nožice u ruke, pa struži i striži! A upoznali smo se ko dva
državnika. Ovo ti je, vele, osad žena, a ovo ti je, vele, osad muž! Milo mi je, veli ona, bogomi
reko i mene! Dako sviknemo jedno na drugo, dako obiknemo kadtad! Zajebali su me, vidim,
al i nju, ne mogu te lagat. Zajebali je vala, grđe nijesu mogli! Divni li smo, kukala nam đeca!
Bude li se u njig spajalo nešto od oca i nešto od majke, našta će ličit, ako pogodit mogu,
pogodilo me sad s neba! Ako nam se ikad išta rodi, uvalićemo ga jedino ako đe okupiramo
teritoriju, drukčije neće ić! Taman ja to mislim, kad ona spušti glavu! Spušti ona glavu, obali
je, pa spuštig i ja moju! Obalig je! Reko: aj
da se sramimo, što da ne? Udarila joj krv u glavu od srama, pa udarila i mene. A došli ko
dvije visibabe. Strag me cijelo vrijeme bio da nas ko ne ubere. Svi su protivu nas, vidim, svi
do jednog! Noćas ćete vas dvoje spavat zajedno, veli mi majka. Ko bona zajedno? Vas dvoje!
Ja š njom neću, ne poznavam ženu, ne poznava ni ona mene... Ajde ćuti, dočeka baba! Noćas
ćeš š njom i da činiš đecu! A...?! Noćas da činiš đecu! E ako ću baba, ne mako se odole! Cini
ti šta ti je volja samo mene pušti. Kako moš jadna take stvari na glas pričat, može ova žena
svašta o nama pomislit. Pušti nas jedno dvijetri godine doklen sviknemo jedno na drugo,
doklen se obiknemo, pa ćemo onda lakše... Namjesti im ti oni krevet, veli ona majci, a ti ćuti!
Zaveži! Znaš šta baba: pušti ti to ćuti, ostavi ti to zaveži... Ne čini se živ stvor ofrlje, no
natenane, pa je li? Ima u čoeka iljadu djelova, ne znam jesi li znala. Noćas jedno i dosta!
Pričam ja, raspravljam se, došlo mi da udavim babu, a majka raspremila krevet! Namjestila
krvnika!

19
Džabe se ja batrgam, džabe se branim, dođe prva bračna noć! Prva noć s drugaricom u krevet!
A u ovu sobu đe je krevet raspremljen, po joslednjem popisu, spava nas četrnes! Cetrnestoro,
ako nijesam koga izostavio. Toliko nas je prije tri godine bilo, ako se nije koje pridodalo il
koje đe izgubilo. A oklen ću znati koliko nas je, kad ni jednu snaju bez trbuga ne pamtim.
Kako uđe u kuću ostane sandruga, pa po dvades godina tako. Neđe na krevet spava dvoje,
neđe troje, a na pod šestoro đece! Jedino oni mali te se u noć upišava spava sam! Ako se on ne
upišava da mu bude komotnije, bog me ubio! Kuj se i ja ne počeg upišavat ranije, ne bi mi
silom ženu doveli. Da počnem noćas, pada mi naom, da je zalijem, da je iznenadim, dako
uteče, ide li zaboga? Ne vala sad iznenada, bio o tom druže ranije mislit. Misli, ne misli, radi,
ne radi, jadi, ne jadi, dunu baba u lampu, učinje: Pu! nastanu mrak! Stvori se tmuša, ponor
nebeski, ko u groblje da smo! Sve jedno preko drugog leti. Izgazismo se, izgibosmo! Ujutro,
na brojanje,
viđećeš dvojetroje fali. Zajauka neko: Og mene, puče nekome silet, čujem neko viče: A
nijesam ja, što mene? neko mu jopet veli: Ne no sam ja, pa mu saši još jedan! Nastanu gužva,
stvori se trka, ko da bomba u kuću ima! Tako mi svaku noć. Ko si ti? pita me stari brat, jesi li
ti to ženo? Jesam, kako nijesam, jesam jadan, ne žena, no manastir ženski, jesam srednja
medecinska, jesam evo internat krenuo u krevet! Aha, veli, potamo se, bogomi sam mislio da
je Jovanka. Učinje mi se Jovanka od tebe... E nijesam vala Jovanka još dva dana!
Tamoamo svi se nekako nagurasmo. Nađe li on Jovanku, nijesam ga pito, a ako nije, nije se
on mlogo sjekiro, komotnije mu i zdravije samu. Oni kad goj zajedno ležu bliznad prave!
Ispod dva komada on činio nije, pa ti vidi! E tako, dunu baba u lampu, učinje: Pu! utrnu je,
pa legosmo!
Lego ja u stav mirno, ko da je smotra, ko da polažem zaklervu, opružio ruke niz tijelo, ukočio
vrat i noge, po
kupio usta na jedno mjesto, zauzo ozbiljno lice, pa lego! A i ona legla taman ko i ja! Isto!
Ukočila mi se drugarica, pobratime, ko da je vojsku služila, pa zauzela stav ko stari vodnik na
poligon! Samo joj čizme fale! Prikrpila ruke uz tijelo, pripila ig, opružila tabane, reko: Mora
da se bogu moli! Došlo nas dvoje ko dva komada ljeba u lernu! Isto ko dva ljeba! Pođekad
vidiš nadošli, pa nenadošli! Ne dovatamo ti se više no da je jedno u Ameriku, a drugo u
Rusiju. Ležimo ko dva pokojnika, a ona donijela u miraz jastuk izvezen ko vijenac, pa nam ga
turili pod glavu! Da je đe bilo popa, molitvu, pa u zemlju s nama. Ni jedno se glasnulo ne bi!
Reko u sebe: ako noćas preteknem, ako se živ izvučem, sjutra ćemo drugče! Sjutra veče ću leć
sam, pa da ću na drvo! Evo joj kreveta, prost joj bio! Neuviđavna je, pa nek se raširi! A mene
ti još ubi sram, ja u donje gaće! Ja ništa na sebe, nako svitice! Lego, časti mi u donje gaće! A
ni po jada što sam u njig, no što ništa na glavu nemam, izjede me sram. Samo
mi majka pred spavanje na noge nazula suknene čarape da ne ozebem, da se ne naladim, ništa
na mene drugo! Ja u gaće, pa pomislig: ako je i ona, ne daj bože i daleko bilo, samo u njig, ja
je sjutra u oči pogledat ne mogu! Ne vala, rađe ću izić pred četu na strijeljanje, no što ću je u
oči pogledat. Reko: izvini drugarice, brezobrazno je, smisla nema, sramno je, sramnije bit ne
može, mene su, da izvineš u krevet gurnuli u donje gaće, jesu li i tebe? Veli: jesu i mene! I ja
sam samo u njig! Mislim laže, oće kučka da me zacrveni, oće da me do kraja zastidi, pa jopet
velim: E jesi...? Jesam, veli, evo pipni! Ko bona da pipne? Ti! Ja? E. A što ja? Veli: najbliži
si. Pa jes, mislim, u pravu je, najbliži sam. Aj reko da pipnem, a računam šali se, laže, ćera
šegu sa mnom, ćosa da se družimo... Kreni ti ja, moja drugarice, rukom, ko da u struju diram,
ko da živi oganja vatam, ko da zmiju prisojkinju vrebam, sve milimetar po milimetar! Drž,
drž, primakni, pa odmakni, drž, drž, ko autobus pro Krnova, mic po mic! Uuuu?!
Ujede me nešto, zakla me neko čudo za ruku, osječe se desnica, udari ladan znoj na nju,
oduzeg se! A idi se obuci, sram te bilo, obuci nešto na se, zamotaj se u nešto, crn ti obraz,
kako su te vaspitali! Đe ćeš skoro gola u krevet s muškijem, s nepoznatim čoekom, zlo ti
upamet! Obukla big se ja, veli ona, zastidio si me, no ne znam đe mi je preobuka... Ne znam
đe mi je, nagaziću nekog... E pa, rekog, kad je tako, potamo se! Potamo se, šeni se malo,
ustranu se brate, makse od mene drugarice, ne odgovaram za posledice, ćušni se tamo, da ne
puca kastig! Makse, sretne ti gaće! A ukočile mi se noge... Prvo noge, pa onda sve živo. Počo
da se kočim na svako bože mjesto! Prevrnule mi se oči, ukokotio ti ja u tavan, pa mislim:
Mogu me komotno sjutra ujutru neđe u plot zakovat! Ako iđe fali vrljika, tun sam! Rađe big
se prevrnuo, no vasionu da mi daš! Jebem ti Avetnog Todora, oženi me, manit se ženio! A kuj
da se prevrnem, kuko? Kuj? Na koju veliš stranu? Odem li udesno, na
lećeg na nju! Nalećeg na nju, može žena svašta o mene pomislit. Može me s puno prava
mršnut, može reć: Mrš tamo, šta to oćeš? Može zvek nastanut! Odem li lijevo, ete me na pod,
pogaziću ovu crnu đecu. Pognječiću i podaviću ig, napraviću Jasenovac u kuću, mislim, a kuj
da idem, ne znam... Uvatio me, brale mili, grč u taban, a trpim, trpim, ko da je tuđa noga!
Reko: ovu sam jednu otpiso, pola nogu više nemam, pa sjutra ko kokoš skači na jednu
Gorčilo! A zasrbljelo me svako bože mjesto! Svako! Da mi se iščešat, da mi se kukavcu
izrgat, dao big i ovu drugu nogu, pa na ruke, doklen stignem. Bio Todor prije neki dan, sad je
počelo! Noćio je on i kod njig, pa reko: aj da upitam srbi li što i nju. Reko: srbi li tebe đe
drugarice? Veli: srbi! Laknu mi! Pade mi kamen s vrata. kako jedno, tako i drugo! Kaki
mladoženja. taka mu i mlada! Sta da radim mislim, krenuli mravi po mene. razmiljeli se na
svaku stranu, šta da radim. kako da se živ izvučem, kako da se iskobeljam, pa počeg da
zviždućem!
Počeg da sviruckam, ko: baš me briga! Sviruckam ti ja, ko da srbi nekog drugog a ne mene.
Zviždućem i muziciram, a muziciram crnoga đavola... Suva mi usta, niđe pljuvačke na tri
dana oda, pa šištim ko pred smrt da sam. Kad ona veli: Muziciraš li ti to? Aha, rekog,
sviruckam... Imam ovi duvački instrument, pa muziciram, kako ti se dopada? Svaka ti čas
kako zviždućeš! Kako sviruckaš, c, c, c... Nije to ništa, ja tako po vas dan. Od kad ustanem,
doklen ne legnem, muziciram. Sviruckam doklen mi ne utrnu usta... Svaka ti, veli, čas! A
pojačali se mravi, razmiljela se gamad, đavo mi u muziku! Utrnuo i zakočio se na svako
mjesto, moš u mene komotno ekser zakovat, moš me izblanjat, ništa osjetio ne big! Mislim:
ujutru ću ja pravo u pilanu, pa pod šegu!
Taman se ja zamislio kuj ću i šta ću, kad mali Zeljo s poda, ko da neće, pita: Striko, jesi li ga
načinio? Slušaj Zeljo! Tebe su načinjeli, pogani, jednom ma nijesu dobro! Nijesu dobro, nijesi
srećo dovršen ka valja, treba kod tebe
mlogo toga popravljati. I slušaj: ako ti ja sad ustanem bićeš za sva vremena dovršen, jesi li
čuo nesoju. A osjećam da u sobu niko ne spava. Niko! Svi čekaju prenos! Kašljucaju, prevrću
se, viču jedno drugom: pss, psss a čekaju prenos. Najcrnja mi baba, ona do zore trenut neće.
Dok je ona kod Uroša preskočila pokajanje, znam šta čeka! Čekaju utakmicu, oće go da vide,
pa me uvati inat te iz svega mozga zavikag: Evo igraju Jugoslavija i Mađarska, baba, tek
toliko da znaš! Kad ona ništa...?! Ništa, ušućela se, pravi se da spava. Počela kobajagi da rče...
Spavaš li to baba, upitag? Spavam, a ti? Spavam baba i ja, šta drugo da činim? Spavam vala,
nikad tvrđe! Samo ti Gorčilo spavaj, veli, a vidim da namiguje! Mrak je, tmuša je, a vidim!
Znam ja kako ona šta reče.
A da znaju na koje sam muke, ujutru bi mi treće jutro dali! Ne treće, no četeresnicu! Tijesan
krevet, uzak krvnik, oči izvadi. Da ja ženu znam, da je bolje poznavam, reJco big joj: Lezi
brate neđe
drugo, sve ti prosto, platiću da spavaš s kim odabereš, samo se makni od mene, pošeni se
zeru, tamo se komad, al je ne znam, ne poznavam je, nijesmo još toliko intivni, pa ne mogu...
Držo bi čoek i gurbeta u krevet, a ne drugaricu, pa je li? A napala me vatra, napanuli me
plamovi, sagoreg! Sagoreg ti, mogo si od mene grijati po kugle zemaljske!
U neko doba ona veli: E... pa pomače nogu! Nogu, svega mi na svijet! Pomače je, pa pravo š
njom put mene! E taman put ovoga što ti je pred nos! Odmakni ja moje, a ona jopet veli: E...
pa jopet primače! Ja jopet izmakni, ona jopet eknu, pa je primače! Trpi ja, šeni se, pomakni
se, zguči se, zamotavaj se, ulazi u se, pokupi se, rja mi dosadi! Dobro, rekog, što ekćeš? Sta ti
je? Ajde, šta oćeš? Kućete, znaš li? Oćete li da me išćeraš iz kreveta? A ja kad sam ljut, ja
persiram svakog. Isti minut pređem s ti na vi! Ako oćete, reci, pomaću se ja sam! Maću se ja,
ništa se ne gurajte! Ako me ne trpite, spavaću ja s onim malim te se upišava, dabogda me
zalio! Držite se brate te tvoje polovine kreveta, ona te po zakonu pripada, kućeš amo? Oli da
te u sud prijavim? Ako oćete, odma ću te prijavit! Odma, a svane! Bogomi ko da amo ima
blaga, ko da je kod mene udobnije... Ajde, bježi! Ekala ne ekala, drž se svoga kraja! Slučajno
sam, veli ona, slučajno sam... Izvini... Ma ajde bježi, izvini ti na tako ponašanje! Malo vi više
od pola, zgučili smo se, što se mene tiče, ko puž u kućicu, a ti se guraš! Oćeš nešto na silu, je
li? Izvini, veli ona, molim te izvini... Omaklo mi se... E bogoti! Što se mene ne omače, ču
omaklo?! To ja omaklo ne priznavam, izvinite! Ja s tobom više ne govorim, mislim u se, pa
pričaj šta oćeš! Guraj se, moš me za nos uvatit, riječ ti reć neću! A kako me tače nogom,
pojača se vatra! Požar! Vruć ja, a vruća junače ona! Udaraju munje nebeske kroz tijelo,
udaraju sveti i nesveti, sve se lomi i puca! Da mi se kukavcu do izvora stvorit, samo da
zamočim glavu u njega. Vruća joj noga, sestro mila, vruća joj noga, ko da je peglu nazula.
Ako mi je i danas jasno kako cipele ne istopi, jad me pojasnio. A ruke ne mičem. Gore noge,
smrzoše se ruke! Vidim da zoru nesretnik iščekat neću. Ne, ni prve pijetle. Srbe me koljena,
oči izvadiše! Srbe me, počo da ludim. Reko: izvini drugarice il druže, kako oćeš, oli mi
počešat koljeno svega ti, ne znam đe su mi ruke. Kad sam lego bile su sa mnom, a evo ig sad
nać ne mogu. Ja je li? pita ona. Ili ti, ili vi, koja goj oćete, dobrovoljno je, pa kako odlučiš...
Kad ona osu...! Planu žena! Te šta ti o mene misliš, te šta misliš ko sam ja, od koga sam ja,
kaka sam ja! Ti misliš da ja braće nemam da nemam zaštite, je li? Ja sam vazda poštena
đevojka bila, vazda na svoje mjesto, po tom sam čuvena, a ti tako...! Uuuu...! Drvljanik sruči
na mene! Reko: Nemoj, jebem ti koljeno! Nemoj, evo ne srbi me! Nemoj brate, samo šuti.
Kad ona veli: Dobro, učinjeću ti toliko. Žrtvovaću se toliko... Nemoj, ako će zbog tog posle
grke bit, nemoj ako će za to braća znat, nemoj ako ti to utiče na poštenje. Oću veli da
ti pomognem, odlučila sam, počešaću ti ga, samo reci koje treba. Koje goj dovatiš, dobro je.
Na koje goj naletiš, zadovoljan sam. Kad me ona dovati, pa pita: Je li ti ovo koljeno? Uuuu...
oskočig ko da sam na federe ležo, uuuu..., a oklen to koljeno, znaš li zašta me dovati
kastiguljo, ne brukaj naku vamiliju, đe to koljeno, to koljena viđelo nije, a ko zainat Zeljo s
poda jopet: Načinjeli ga striko? Aha, rekog, načinjeg, evo vidi, pa mu prilijepig pešes komada
uz uši, te se na momenat smiri. Njega moraš svaka dva sata bit, inače zaboravi.
Vrni se ja u krevet, pa reko: Daj ruku amo, da ti ja pokažem đe mi je koljeno, bolje je tako, no
da ti pretrage vršiš i pipaš po organizmu. Kako je dovatig za ruku, ni ja ga ne mogu nać! Sta
je ovo, pitaj boga? Tamo, amo, je li ovo, nije, je li ovo, jok, je li ođe, tun je neđe... sa sto čuda,
nađosmo ga! Uvati ona mene za njega, stisnu mi koljeno, pa poče da češe! Poče da češe,
grebe i struže, a mene mrče svijes! Okrenu se kugla zemaljska oko glave, pa izustig:
Oli da i ja počešem tvoje, ako te srbi? Ela, veli, srbi me. Kreni ja rukom doljegore, doljegore,
tamoamo, ne mogu ga nać! Sve mi došlo naopako. Mislim: Zaboga nalazi li se i kod nje
koljeno na isto mjesto ko i kod mene? Je li i kod žene ono tamo đe i kod muškoga? Reko: Je li
ovo? Ne, veli, to je tvoje. Izvini, greška. Je li ovo? A ne to, streknu, a ne to, to mi je da
izvineš... Uuuu... e je li, svega ti? Jes, veli... Izvinite, sestro mila, izvinite, ko brata te molim.
Oprostite, ako ikako moš, a nijesam znao... Ko, voli big da sam oni momenat ruku izgubio,
voli big da sam je u oganj turio, no tamo. Ne jednu, no oblje!
Nađosmo ga sa stotinu čuda, al ga isto nađosmo. Kad sam ga opipo uzviknug: Eve ga, tun je!
Bravo ti ga, izusti ona. Cešem ja nju, češe ona mene, ogulismo kožu! Reko: ujutru oboje
invalidi! Ko, da nam se ruke nijesu umorile, da nam prije svadbe nokte okinuli nijesu, oboje
bi sjutra išli na jednu nogu! Taman se mi začešali, taman uvatili ritam, kad baba pita: Spavate
li đeco? Spa
vamo, velim ja, spavamo baba! Ti bogomi ko da u miliciju radiš, svaki čas nešto pitaš?! Ako
radiš, nabavi onu legetemaciju, pokaži, pa pitaj! Pušti nas noćas, šta si navrla svaka dva
minuta?! Spavajte, veli, samo vi spavajte, a jopet vidim da namiguje! Reko: Ništa baba ne
trepći! Ništa ne namiguj! Ništa ne potkočuj oko i ne žmurkaj, vidim ja! I znaš šta: ako
progovoriš još koju, bekneš li samo, ja ću izić iz kreveta, pa ti š njom radi šta oćeš! Ako te
zanima šta pričamo, lezi brate pomeđu nas, niko ti ne brani! Lezi, pa slušaj, naslušaj se do
mile volje! Možeš i da odrediš dnevni red, privatamo! Ušuće baba, poklopig je na brzinu,
nema ona dnevnog reda nako pod razno, pa reko aj da malo ovoj ženi ugodim, nijesam
odavno. Pitaću je nešto dobrovoljno, da uspostavimo saradnju, zajedno smo u krevetu i na
jedno mjesto, mora se. Reko: Drugarice da ti nije tijesno? A ona, ko lukava žena odgovori: Da
nije tebe? Mene? E? Mene bogomi nije, baš mi je komotno, široko, dođe mi sad u krevetu
lopte da igram!
Dođe mi sad da optrčim krug, nije mi tijesno, a ču nije... Ja na samu ivicu kreveta ležim,
poginuću, ako panem! Poginuću i pognječit crnu đecu, a vičem da mi je komotno! Reko: Nije
mi tijesno, no ako je tebe, slobodno se ti amo... Ima i do mene mjesta, dočeka ona, pa se ti
šeni amo. Oće da ja dođem do nje, oće da ja prvi popuštim! Idi se obuci, pa oću. Turi nešto na
se il se bar ubradi, pa oću. Ne mogu vako, ti si u donje gaće, moraš me svatit. Ko jadove da se
obuče? Ko? Ko da turi nešto na se, manit se po krevetu preturo? dočeka baba! Slušaj ti baba!
Slušaj! Evo ti ova žena, darivam ti je, pa ti lezi š njom, kad sve znaš! Lezi, prosta ti bila!
Izvolte baba! Evo ti, pa lezi! Ugrizi je, ako oćeš, okini joj bubreg, uvrni joj ruku, slomi joj
nogu, nemam ništa protiv! Lezi tun, ne brukaj nas! Lezi tun i ćuti, veli ona. Lezi jadove i čini
nešto, da ne pukne bruka.
A u sobu čujem, guše se od smija. Drže se za nos i usta, pomrijeće. Zakikotala mi se vamilija,
zapuktala mi se
rodbina, sve jedno drugo za nos drži! A kako se goj mi, drugarice moja, šenemo, kuj se goj
pomaknemo, štice za nama! Škripi krevet, krklja, ko da se devet Jugovića čini! Te ciju, te fiju,
te mjau, te krrrr, te ueee, a u kuću arlak! Panula mi kuća od smija, temelji se tresu! E, reko,
što ćemo ja i ti načinjet neko smiješno dijete, što ćemo neko samaštanije sklepat, zvečku ćemo
dobit, ako je ikad klepali budemo! Biće neko da krepaš od smija! A mu je priprema vako
smiješna, kako li će tek ono bit, kukali mu roditelji! Načinjećemo neki vic, neku šalu od
čoeka, neku anegdotu ljucku, viđećeš! Nijesam se više mogo uzdržat, nijesam ovi
brezobrazluk više trpljet mogo, nijesam ig više slušat mogo, no se poispravig na krevetu,
popridigog se, pa iz svega mozga zapitag: Dobro, šta vi je smiješno? Aj šta je to toliko
smiješno, da se i nas dvoje smijemo? Sta vi je toliko golicljivo, života ti? Šta, a? Niko ništa!
Svi ćute! Jekću sebe u bradu, kirlikću sebe u mozak, reko jedno će ujutru manito od smija
bit. Da viš kad krene džadom, pa počne da se smije. Ha, ha, ha, ha! zamozgag! Dabogda se
zacenuli zbirno, eto vi! Dabogda vi prisjelo na okup! Crkli svi redom! Doveli mi kući ženu,
pa se smijete! Jesam li je ja tražio, a? Nijesam, jel tako? Đavo će vi bit kriv, ako ja sklepam
nešto budibog s nama šta! Kasno će bit da se posle svi bijemo šakama u prsi šta načinjesmo!
Jeste li mogli da se ne smijete Peru, vidite li, oči vi ispale, kaka su mu đeca! Taman se ja dao
u raspravu, kad oni mali te se upišava usta! Usta, pa pravo leže kod nas! Nosi te đavo, đe ćeš
amo, a on ništa! Znao je on u noć da ide tamoamo, al kod mene još dolazio nije... Ma nosi te
đavo, miči se, a on ništa spava! Reko: upišaće se avetinja, može žena svašta o mene pomislit.
Pomisliće ona svašta o mene ni krivu ni dužnu, te ga ja ćušni! Učinje nešto: brep! sruči se ko
s tavana da je pao, pa se primiri. Laknu mi, kad ova moja zacvili: amo se ti, pušti ti njig, ima i
do mene mjesta, komotno se ti amo... Ma slušaj ti, jopet mi mrče,
slušaj ti: mene se doslen smijali nijesu, znaš li? Mene se doslen niko smijo nije, niko me
pogledat smijo nije, nemoj sad da te iz kreveta išćeram! Nemoj sad da uždijem lampu, pa da
se vidi koje je od nas dvoje smješnije! Nemoj, jedva je čug, nemoj me ćerat, smješnija sam ja,
nemam ja đe, nako s tobom... E pa kad je nemoj, e pa kad nemaš đe, lezi s mirom i ćuti! Lezi
ko ostala čeljad, primiri se malo, što vazda nešto išteš? Vazda ti neki đavo fali! Te potamo se,
te amo se, te uvis se, te uniz se, ko da sam na lastiku! Ma ajde, molim te! Ako je tebe tijesno,
ako nemaš mjesta, ako ti smeta bračni suprug, šenuću se ja, dabogda svu đecu pobio! Leću
sad s ovijem malim te se upišava, dabogda vodoskok po mene! Znam ja kako mi je bilo kad
sam ti koljeno tražio. Svako mjesto minirano, svuđe dinamita! Oli da poginem? Oćeš? Odma
ću, ako treba? Skočiću sad na glavu s kreveta, ako imaš ćef? Da priznavaš borački staž, pa da
čoek i rizika, da se polomi rad budućnosti, al vako izvini! Pa nijesam ni ja
nađen na ulicu, majku mu! Pa nijesam ni ja bez iđe ikoga, imam i ja braće, ako je do braće! I
slušaj, nastavig, i slušaj: pomakni neđe tu kosu, makni tu kosurinu, što si je opružila od istoka
do zapada! Makni je neđe, večero sam! Ošišaj se ko ostala čeljad, postriži se ljucki brate,
pokosi to čudo, šta će ti tolika kosa? Veli: To sam mužu čuvala... Reko: Nemoj ti mene mužu!
Pušti to! Đe ja muž, ne sprdaj se. Legle dvije žene, legle dvije drugarice, vidiš li? Ništa ona,
no jopet veli: To sam čuvala za udaju, čuvala da mi muž vidi... Eto si se, reko, udala, čestitam
na izboru, muž ti je vidio, najeo se, pa se šišaj! Umijem i ja da postrižem, ako oćeš. Dovatiću
sad nožice, ako pristaješ. Ne mogu ja tuđe dlake žvakat, nijesam sviko, gadljiv sam na dlaku,
oću drob da vrnem! Cmi sam ja mladoženja, mislim u se, lijep mi je brak, a mi se s početka na
mladu povraća! Pomaću ja glavu, ako ti je malo mjesta, maću je s kreveta, nek u vazdug visi,
dako se ne okine, pa se ti raširi, raskomoti se, sretna ti ko
mocija! Razleti se po krevetu, nazdravlje ti let! Kad se ona naljuti! Ona se, kume moj, naljuti,
a mene glava u vazdug visi! Klepeće mi glava tamoamo, a ona podiže nos! Naljuti se, pa
okrenu leđa! A, mislim, što me zajeba, što me nagrdi, što me osakati, aferim! Podvali mi, ne
bi bolje da si me pitala!
Okrenu ona mene leđa, okrenug ig i ja njoj! Kako se okrenusmo, kako se džilitnusmo,
dovatismo se! Cuknusmo se, udarismo se šotama, svega mi! Uuuu... izvini, nijesam stio!
Ništa veli ona. Ma nije baš ništa, a šta sad mogu? Šta sad mogu, tako je, kako je. Bi šta bi!
Ništa veli jopet ona nije bilo ništa. Ma nije baš da nije bilo ništa, a šta sad mogu, šta da
radim, ajde reci? Mogu da kukuričem, ako pomaže. Izvini, ako oćeš, nijesam namjerno...
Omaklo mi se, slučajno sam... Ma što se izvinjavaš, čoeče boži, nije bilo ništa! Kako nije?
Kako nije? Jesam li ja muško? Jesi, vele da si... Jesam li te dovatio? Jesi. Jesi li ti, da izvineš,
žensko? Jesam, veli, eto žensko sam... Eto vidiš! Eto vidiš, uzviknug
pobjednički: Dovatilo muško žensko, kako nije bilo ništa? Kako? Ti bi tako i da te neko drugi
cuki, je li? Ne big, sigurno ne big, a ti si mi muž... Bi, bi! Vidim ja kaka si ti! Eto, dovatio si
me u prolazu, nije otišla glava. Ama nijesam stio ženo boža, upamti što ti kažem, čuješ li šta
pričam, nijesam stio, ču u prolazu?! Nije bilo u prolazu, a šta sad mogu? Šta? Ne mogu živ u
zemlju, jel tako? Pogriješio, pa šta? Nije otišla glava. Neću više, obećavam! Kad te ikad više
dovatim, poseri me! Paziću ko da si otrovna! Paziću ko da iz tebe duhovi izlaze! A ne bi se
bogomi toliko gicala ni da sam ti glavu okinuo, ne pa da sam ti svu braću pobio a ne što sam
te dovatio! Dovatio, pa šta? Dovatio, pa eto! Drago mi bilo, ako oćeš tako, drago mi bilo, iz
inata sam! Iz inata sam i jopet ću! Ako mi pane naom, saću! Ama nije bilo ništa, čoeče boži,
što se stalno ljutiš...? Ja se ne ljutim, no pričam. Pričam, a to što sam te dovatio, evo nijesam
stio, vrni mi ako oćeš, dovati i ti mene, ako ti je stalo, udari mi
šklempu, uvati me za nos, širok ti je izbor, ako će ti lakše bit, samo više ne pominji!
E... veli ona, e... šta sam ja svašta za tebe slušala, doklen amo nijesam došla... Svašta li sam
čula, lijepo me strag za prvu noć bio... Slušala si što si slušala, ođe začepi uši, nećeš ti
komandovat! Ja sam muško još koji dan, ja gaće driješim, pa ćemo po mome! Aha, veli,
vidim da si muško... Vidim, veli, muškarčina! Viđela, ne viđela, pitaj koga oćeš. Evo ti babe,
pa provjeri. A što, da nijesi ti muško, drugarice? Ja...? E, taman ti! Nekako si se postavila ko
da jesi! Pa ja nijesam ni rekla da jesam... Bogomi i da si rekla, isto bi ti bilo! E, šta su mene
svašta za tebe pričali, c, c, c... Vele da si opasan za žene, da si munja nebeska, oganj živi, da si
grom u neke srvari, šta su svašta nalagali, bože, bože... I jesam opasan! Aha, veli, vidim kako
si opasan, vidim koliko si munjast, pa poče da se smije! Zakikota mi se živa žena u krevetu!
Ma slušaj ti, poluđeg, ma slušaj ti: nemoj sad da ti
glavu razvalim, nemoj sad da te u kosti uvatim, pa da vidiš kaki sam! Bogomi, ako te za šiju
dovatim, kveknuti nećeš! OpauČim li te jednom, moraćeš s rodbinom glavu tražit! Ne znaš ti
izgleda ko sam ja!
Taman se mi zavadismo, Ijepota boža, kad Zeljo s poda uključi: Striko, jesi li ga načinio?
Jesam Zeljašu, jesam jadan, kako nijesam, evo samo da mu glavu završim, pa je gotovo!
Samo još neke sitnice da popravim oko nosa i usta, tun je, srećo! Onda sam usto i reko: E
Zeljo, sad si najebo! Sad si Zeljašine moj! Prišo sam mu, pa kad sam mu sašio silet, kad sam
mu šamar odvalio, mislio sam: Ode glava! Ode, rekog, ubig crno dijete! Zbog tuđeg ženskog
dao svoje muško, kami mi u pamet! Kako udarig Zelja, zalelaka Joviša: A ne mene striko, a
ne mene, nijesam ja Zeljo! Ja sam, Joviša, Zelja gađo, ne bili se mijenjat! A slušaj i ti Joviša:
nemoj sad da i tebe nešto nađem, malo će ti ovo bit! Znam da si i ti nešto kriv,
znam da vazda neki kastig načiniš, pa se primiri! Bogomi da te čoek po vas dan bije, ima
zašta!
Vrnug se u krevet, krivi se Joviša! Krivi se, uši probi! Ma slušaj Joviša, ustanem li ti, nećemo
sjutra znat či si, jesi li čuo? A ko da sam znao? Znao sam da mi je od brata, a od kojeg, nijesu
ni oni, a ne ja. Primiri se, jekće pomalo, al se isto primiri. S njima na lijepe moš samo
kamenjem da se gađaš, ništa drugo. Sta je ovo, mislim, svak me zajebava, vas sam van sebe,
ko da mečka u krevetu igra, ko da cirkus gostuje, kad ona veli: Bože, što si mi lijep prsten
uzo! Sto mi se dopada, što mi je mio, što je prelijep, neću ga skinut doklen sam živa. Nikad ga
izuti neću! Reko: drugarice i tebe i prsten mi je otac biro, pa se sjutra š njim raspravi, noćas
nije ođe, na pokajanju je. Ako ti se dopada, dopada, ako ti se ne dopada, nek ti uzme drugi. A
to da ga nećeš skinut, da ga sazut nećeš, kako oćeš. Da ti ga nijesu sa sto čuda na prs nabili,
skinula bi ti njega brzo, vidim ja kaka si ti što
se skidanja i sazuvanja tiče. A kad ti inače liježeš, života ti? Što? Pitam bona kad liježeš, ne
pitam vojnu tajnu? Kad si lijegala doklen si kod oca bila, oli mi reć? Zažmurite li vi u kuću
ikad, a? Spavaš li ti ikad il po svu noć džedžiš, života ti? Svašta, veli ona, svašta... Bože ti
pomozi šta ti pitaš...?! Pitam kad ste u kuću lijegali, pa odgovori, ako oćeš! Oko devet smo svi
lijegali. Utrnemo lampu, pa legnemo. Pa što jadna ne spavaš, vidiš li ti koje je doba? Sto ne
spavaš, kako misliš zoru na noge dočekat? Probam, veli, pa ne mogu... A sklopim oči, svašta
mi sijeva kroz glavu... Ma nemoj! Ma nemoj! Vidi, vidi! Svašta ti sijeva kroz glavu je li? Jes,
veli, jes baš svašta... I ono, je li? I ono! I ono, vjerovat mogo nijesam, i ono, je li? Jes, ni pet
ni šes veli, i ono! Pi, sram te bilo! Pi, sramote! Uuuu... kastiga! Iz nake kuće, od nakig ljudi,
naku braću imaš, pa ti ono pada naom! Reću im, a ig vidim! Reć, evo koji sam! Reću im: njoj
ono ne izlazi iz glave! Vidi, molim te, ko bi to reko?! Niko na tebe sujmo
ne bi, kad te vidi, a ti taka! E to što ti sijeva kroz glavu noćas gledat nećeš, sad kad big ti život
spasio! Lezi s mirom, za bresposlice se ima kad! Mene su rekli, dočeka ona, da ćemo noćas da
izvineš činjet đecu... Branim li ti ja, iznenadig je brzinom! Branim li ti, a? Ne, je li? Ne
branim, jel tako? Čini šta oćeš, izvolte! Uzmite glijeto, šegu, kosijer, blanju, uzmi šta oćeš pa
pravi! Pravi, otvori radionicu! Pravi, đelji, zidaj, zakivaj, ako imaš š čim! Cini šta oćeš, sretna
vi rabota bila! Mene su, veli ona, rekli da ćemo đecu činjet zajedno... S kim zajedno, umalo s
kreveta panuo nijesam! S kim zajedno, anđeli ženo s tobom! Da nećeš mobu da kupimo, a?
Neću mobu, veli ona, no aj ti reci šta da činimo? Je li ti dosadno? Jes. Oli da se cikvamo? Oli
da se cikvamo, pade mi naom? Ako oćeš, ja sam tun! Stojim na raspolaganje, pa počni! Ne
umijem ja da se cikvam, a big... Ne umiješ da se cikvaš, je li? Da se cikvaš ne umijeŠ?! Ne ja,
veli, eto ne umijem... Uuuu...! Uuu... ote mi se, što si pametna, što si
načitana, bistra li si, aferim! Ču ne znaš da se cikvaš?! Ne znam, veli ona, pa poče da plače!
Plače, lije suze, ko kiša da pada. A i ja ti boleć, lak na suzu, pa za njom. Aj reko da plačemo
zajedno, što da ne? Ja ti se rasplako za njom, pa onda ona za mnom. Zao mene nje, a njoj
mene! Plačemo ko na groblje da smo! Ražalilo nam se nešto, ražalilo, zaustavit nas nemoš.
Ležimo i jekćemo! Jesmo dva debela sata! Srčemo oboje, sve što s oči pani, kroz nos vrni, pa
jopet: juris! Mogli smo do zore. Šmrkćemo ko dva sirota, ko da smo oboje jednu majku
izgubili! A došlo mi je žao, plače, vješta u plakanje, došlo mi je žao, dva put sam pomislio:
Umro ženi muž! Preminuo joj bračni suprug, nesto joj životni saputnik, ostanula bez druga, pa
plače! Umalo joj saučešće izjavio nijesam! Dvatri put mi se ruka trzala da rečem: Učestvujem
u žalosti, divan je to čoek bio! Malo se u neko doba stišasmo, popušti jeka, kad ona veli: E...
drukča su vremena nekad bila... Drukča i ljepša, velim i ja...
A namirisala se su nešto, moj junače, nakacupala se su nešto moj kume, namazala se nakim
čudima, moja drugarice, taman ko da su pored mene lipu posadili! Ne lipu, no bagrem! Ne ni
bagrem, no ko da si u crkvu ušo, pa kade, kade ko da je vladika umro! Miriše mi nevjesta,
mogo sam joj svaki komad upakovat, pa prodavat! Reko: drugarice, najebali smo, a svane! A
svane, a se sunce pomoli, piši propalo, gotovi smo! Moli se bogu još koji sat, posle nećemo
imat kad! Sto smo gotovi, što da se bogu molim, upituje. Viđećeš što, kad svane, pa počnu na
nas čele da slijeću! Namirisala si se, nemoš dvije godine izvjetrit! A dopada ti se, je li? Kako
da ne! Kako da ne! Dopada mi se oću drob na usta da vrnem! Sušto su te to namazali, života
ti? Đe nađoše da te tako nakade, života ti? Tebe ništa ne valja, veli ona, ništa ti potaman nije,
nisušto zadovoljan nijesi, pa se jopet naljuti! Naljuti se, a zašta, pojma nemam. Aj reko da se
ne svadimo prvu noć svaka dva minuta, imaćemo kad, pa
zavikag: Čekaj bona, i mene su izmili! I mene su oribali, uši su mi vimom prali, troje mi je
đece leđa kupalo! Svak iz kuće je za ponešto bio zadužen. Svak, a baba za inspekciju! Teža
mi je inspekcija od kupanja bila! Da je vidiš kaka je kad u vizitu dođe, sad bi za mnom
zaplakala! Kupaju me, da izvineš, evo sedam dana, svaki dan po četiri puta! Svaki boži dan
me u vodu gnjuraju, poluđeg! Taman ko da sam plovka! Isto ko da ribu ili žabu žene! Ako
nijesam iljadu puta pomislio da ti gnjurca za muža traže, ne pomako se! Od kad su te
spomenuli, ja ti iz vode ne izlazim! Ne, nako kad ležem! Milija mi je noć bila, no išta na
svijet! Noću sam jedino na kopno bio! A ustanem oni u vodu sa mnom! Bace u vodu, pa posle
cijede! Ronim sedam debelijeg dana, na muke sam drugo! Đe goj me ugledaju, koje me goj
vidi, zalije me vodom! Šta da ti rečem, nako da je vazda jedno za mnom s punom kantom išlo.
Više sam ti se ovijeg dana najeo sapuna, no išta na svijet! Doručak, ručak, večera! Vjerujem
da ga još iza zuba ima! Ne znam oli mi vjerovat, ja tebe ne big, a i zube su mi prali od jutra do
mraka! Nabavili četku, pa struži! Šes dana mi je krv iz desni išla, šes dana mi je lila, doklen
sedmi sviko nijesam! Jedno me vazda držalo, drugo širilo vilice, a treće zube ribalo! Ako
nijesam mislio da će mi i crijeva ispirat, ne mako se nikad više! Velimir mi je izvadio dva
najzdravija zuba, vele: Ljepše ti je bez njig, ne stoje mu dobro! Vadi! Ako se nijesam bojo da
će mi jednu ruku žrtvovat, zadnje mi bilo! A svi zubi su mi izmiveni, samo što otkuvavani
nijesu! A najeo sam se, velim ti, sapuna i pomada, ko mi ig više ikad u život pod nos turi, nek
mi jebe oca! Ubiću prvoga koji mi sapun doda, da znaš! Kad ona veli: A i mene nešto miriše,
miri nešto, osjećam ja... Nešto miri, miri, c, c, c... Kako nećeš osjetit sestro mila, kako da ne
osjetiš, i da nosa nemaš čula bi, zadnji su me put kolonjskom vodom oprali! Okupali me u
nju, pa ti vidi! A što ja volim, nastavi ona, što ja volim da se kupljem, što ja volim
da se plačem i isplakujem, što ja volim da se zalivam, vjerovat nemoš. E, zajebavaš, a? Ćosaš,
jel de? Ne, časti mi, no baš volim! Voliš da se kupaš, ne sprdaj se, svega ti! Ne sprdam se, no
volim! Da ne voliš i zube da ribaš? Volim ujutru! A ustanem prvo njig oribam! Koga, zdravo
bila? Zube! Zube? E! Svako jutro? Svako! Drži li te ko? Ne niko! Uuuu... mene su rekli da si
ti zdrava žena, da si normalno i moralno čeljade, da ti ništa ne fali, a vidi...?! E volim, ko da
ništa bilo nije, nastavi ona, volim to je čudo jedno! A kad se vi ođe kupate? Kako kad? Đecu
kad uvatimo, eto kad! Ne pitam to, no kojijem danom? Šta kojijem danom? Pitam, kojijem se
danom kupate? Je li određeno? Kupate li se subotom, il možda neđeljom? Kako je li
određeno, ništa te ne razumijem? Sta subotom i neđeljom? Mi se kupamo po potrebi, za
krupnije svece i pred Novu godinu, eto kad! A ja, veli ona, volim da se okupljem jednom u
neđelju. Lažeš, pa da ti je bog ujak! Ne lažem, no jednom neđeljno...
E, to otpiši! To kući ostavi! Što si plivala, plivala si, što si ronila, ronila si, što si se plakala,
plakala si se, kupala si se, što si se kupala, ođe neđeljno nećeš! Nijesi bašča da te zalivamo!
Nijesmo mi za mene plovku prosili, no ženu, ako nijesi znala! Da mi je trebo vodozemac, da
mi je riba trebala, sam big je ulovio, bacio big dinamit, pa šta ispane, ne big oca i Todora
upomoć zvao! Odviću ja tebe takig navika, ovo ti je poštena kuća!
Striko, je li glava pri kraju, jopet me zajeba Zeljo! Doklen si stigo, striko! Doklen ti jebem
oca, vi nijeste đeca, no stoka obična! Sjutra Zeljašu činimo tvoju nanovo, upamti! Sjutra te
oslobađamo vojske, moj sokole! Sve se ušuće, prepadog ig s vojskom, reko: aj da danem
dušom, kad ova moja jopet zacvrkuta! Veli: Utrnulo mi uvo, aj ga izmasiraj! Šta jadna da
masiram? Uvo mi izmasiraj. Koga? Uvo! Uvo? E! Oli s jednom ili s oblje ruke? Kako oćeš,
veli, odaberi sam. Oli posle uva da masiram nokte? Ne ja, no mi sad samo izmasiraj
uvo. Da ti masiram uvo? Uštuklo te uvo, je li? Ma šta veliš? Jesi li ti pri sebe? Pa aj da su te
presjekla krsta, aj da te uštuko vrat, aj da ti se zakočila noga, pa da čoek i pomogne, al da
masiram uvo neću, kad ti se otkočivalo ne bi. Prevrni se na drugo, pa volj ti rukama, volj ti
nogama izmasiraj sama! Ti ništa nećeš, veli ona. Neću, taki sam karakter. Ako ti ne valja,
poljubi, pa ostavi! Isti sekund kad ovo rekog, ona poče da se proteže! Isteže se, zijeva, širi
ruke, širi noge, glavu širi, rasteže organizam, išćera me žena iz kreveta! Koje je čudo napade,
ko da se od vještica brani?! Uuuu... ubiće me, časti mi! Ja se pomakni, šeni se, ona su nešto,
za mnom! Ja ustranu, ona ustranu! Ja dolje, ona dolje! Ja gore, trči ona za mnom! Ja tamo,
ona tamo! Da se branim, pada mi naom, da je jednom ošarafim, ide li, zaboga? Nema se kuj
više, doćerala cara do duvara, prićerala me na zadnji milimetar, držim se ko planinar uz oni
krevet, obisnuo už njega, ko da smo zajedno rođeni, pa mislim: ako panem,
troje đece preteć neće. Šanse nemaju! Vidi đe me kučka na zločin ćera, oca tamo njoj jebem!
Drž se kukali Gorčilo, zabo prste u one štice, a posjekla mi paščad nokte pred ženidbu! Da
nijesu štice trule bile, sedam sanduka bi nam sjutra trebalo. Ses malih i jedan za odrasle!
Isprotezali se više, ženo boža, izijevali se više, izraširivali se više, kuj ćeš avetinjo, kuj si
navrla kobilo? Padog bona, prekidaj! Padog, stani! Padog, pobig crnu đecu, bjež od mene!
Kad ona jopet! Razjapi usta, pa čini: UeeeH! Ko, da je nijesam gicnuo, da je nogom ne
ćušnug, sad big ti ja u zemlju bio! Ćušnuo sam je nogom, gicnuo je u bubrege ko nikoga
svoga! Odvalio sam je koliko sam krakat i reko: A potamo se drugarice, šeni se zeru, joč
uistu, ako ćemo na snagu, nijesam ni ja za bacanje! Udarig je, reko: zaplakaće kad ona ni pet
ni šes no veli: Bože što si ti jak, što si ti u noge jak, c, c, c... Jak si u noge, mora da si i u ruke
taki... Gorčilo, zajeba je baba, šta misliš oće li prvo bit muško ili žensko, šta ti mis
lis? Ne daš se ti baba kocetrisati, pa vidi šta će bit. A se pipnemo, ti uskočiš! Imaš sjutra vas
dan, pa gledaj u pasulj i prevrći šolju, gataj, brani li ti ko? Ma pušti babu, skopa me rukom za
ruku ova moja, pušti babu, imam ja nešto vrlo važno da ti rečem, imam nešto da ti šanem, nu
primakni uvo. Dodaj ga, veli, da ti nešto saopštim. Pričaj drugarice na glas, ničeg se ja u ovu
kuću ne stidim. Sramim se ja, pa primakni uvo... Pa nije uvo tiganj il ćikara, da ga nosaš
tamoamo. Znaš li ti da ono ide u komplet s glavom? Znaš li? Senem li njega, dodam li ti uvo,
moram i glavu, pa je li? Pa jes, veli ona, istina je, no ja o tom nijesam mislila... E zato sam ja
tun da razmišljam i da mislim, no ajde, kad si navrla, evo ti i uvo i glava, pa saopšti! Išćućori
se i išapći koliko te volja, izvolte uvo!
Šta je šćela da reče, moš pitat babu, ona je sigurno slušala. Kako joj primakog uvo, kako
nasloni usta na njega, oglunug ti junače! Uđog u naku šumu, ništa se, sestro mila, čut ne
može! Ro
mori ona sigurno nešto, ćućori nekoga đavola, a mene svaka dlaka na svoju stranu! Nijesu
dvije u par bile! A podignuli mi se brci, odlećeše! A usta joj topla, topla, povelika, pa
podgrijana! A i mene uvo pozamašno, pa kad se to dvoje oslonilo jedno na drugo, moj junače!
Da si pomeđu nas priganicu zamijesio treći minut bi pečena bila! U jedan mag poče da me
drma i pita: Jesi li čuo? Ništa ja, ukočio se, ukokotio ko pokojni, a ona jopet: Jesi li čuo? a
drma me! Kako dođog sebe, ne znam, a znam da sam reko: Jesam, sve sam čuo! Pa, je li ti
jasno? Jes, kako nije! Jes, nikad jasnije! A je li tako? Tako, no kako, no tako! Eto vidiš, veli
ona, pa pomače glavu. Kućeš š njom? Da je ostavim đe je i bila, a? Nemoj samo da ispane
kako sam te ja nagovaro. Tvoja je, pa ako ćeš na vrg kuće š njom, ne branim. Moja je,
namjestiću je ja kako odgovara, pa legosmo jedno spram drugoga! Dišemo jedno drugom
usta, sve što ona izdani, ja udani, sve što ja izdani, ona udani! Duvam ti ja u nju, ona
u mene! Zaduvali se ko da je takmičenje, pa dobija nagradu ko najprvi crkne! A ona ti se, kad
uduvava nadme, pa me takne s ona dva šiljka, svako mi krvno zrno pomanita! Ko, rađe big ti
na četu kopljanika udario no njoj na prsa, evo što me gledaš!
U jedan momenat pomakog ja nogu, pomače i ona nogu! Pomakog ja drugu, pomače i ona
drugu! Pomakog treću, pomače i ona treću, pomakog četvrtu, zaplekasmo se! Koja je čija, ima
ig dvjesta, ne znam, pomiješa nas neko! Zapleli se ko zmije u klupko, a mene poduvatila
milina!... Sve trnci goredolje, doljegore! Krenule gusjenice i skakavci uza me, rastopig se! A
zavardalo srce, pomanitalo, zaklepetalo, njiči od radosti i gori ko logorska vatra! Udara na
svaku bandu, proviruje, svuđe ga ima! Zaveza nas neko ko cipele na mrtvi čvor, ne bi nas
svevišnji odriješio! Dakćemo ko topljenici, ko da ni jedno zoru iščekati neće! Kolutamo
očima, izvrćemo trepavice, a naježili se! Da si ti u sobu ušo, mislio bi od onog njenog
jednog oka da je saobraćajna milicija upalila svijetlo, pa vata š njim krugove. Vidim šta
činimo, jasno mi je kuj smo krenuli, al preduzet ne umijem ništa. Odvojio big ja noge da
znam koje su moje, al ne znam, pa je mogu povuć za nogu, mogu ženu raskrečit! Ušli smo u
raj, bez kucanja, bogomi ćemo glavačke ić napolje, viđećeš!
Slatka žena, brate mili, slatka, što jesjes, mogo si je komotno u teglice pakovat, pa prodavat.
Da se nije cukra prije spavanja najela, da se medom namazala nije, zaboga? Zadimila mene
glava, pukćem na svaku stranu, samo što ne zanjištim, kad ona veli: Bože, što ti imaš divne i
fine noge...! Bože, što su lijepe! Tun me malo osvijesti, dođog zeru sebe, pa zavikag: Moje su,
drugarice, pa kake su, take su! Znam kake su, pa neka su! Ako ti ne valja, poljubi, pa ostavi!
Znam da sam ko škotski general u suknjicu, a šta mogu? Cu lijepe? Krive i dlakave, a šta da
činim? Tvoje su lijepe, oblje su prave ko su lundari, a moje su vake kake su! Ma
nijesam se ja dobro odrazila, veli ona, nijesam šćela da rečem da su lijepe, no su one mene
mile! Moje noge tebe mile, je li? Taman tvoje! E ne laži, mislim u se, ne laži, nijesu ni
vlasniku, a ne tebe. Malo se tun sporečkasmo, a inače liše zaplekavanja sramotno ne činimo
ništa. Zapetljali noge, ništa drugo. Ja turio ruke na vrg glave, skrstio prste, nek se vide đe su,
zlu ne trebalo. Uždije li ko lampu, nek se vidi đe je ko! A oznojili se mi, curi voda š njig, curi
s glave, ležimo tako, ne sujmam ja ništa, kad mi nešto začepi usta! Sljap, začepiše mi ig!
Porva se neko, junače sa mnom, pojaka se neka sila! Ma koga to jadna oćeš da udaviš, na
koga si to koptisala, koga si to napanula, znaš li? Kome disat ne daš, šta to oćeš, života ti?
Jedva je nekako odguraj, kad ona jopet: pljos! Sljapnu me, zalijepi me ustima, reko: Ova
ujeda, bog te jebo!
Vidi ti, reko sam joj, slušaj dobro! Nemoj se sa mnom u kosti vatat, znaš li ti s kime si se
pojakala, znaš li ti da su i veći na mene padali? Ništa probat
'nemoj, jer ako te ja preko pasa stegnem ako te uvatim, predvojiću te! Ništa ona, ama baš
ništa, no ko da uši nema obatisnula uza me! Da je nije strag ošta, da se nije prepanula,
zaboga? Ništa ona, no zakoljodavila, prevrće onijem okom, kruži po vasioni š njim, pa čini:
Fljas! Auuu... sjetig se ja, ovo je ona počela junače mene da ljubi! Počela da me poljubljuje!
Zaljubila se žena, svega mi u mene! E mene ljubi, evo što me gledaš! Što mene, je li? Što je
jad u glavu znao, oklen znam?! Ništa ona, no malo malo, pa: Cmok, pa fljas, pa šljap, pa
pljus! Čuće, vičem ja zalud, ne davaj uzbunu, ne pljoskaj iz svega mozga ženo boža! A ona
ništa! Kad uzima vazdug, isto ko da ga srče! usko joj grlo, na kašiku si joj ga mogo davat!
Branio sam ti se ja, branio vala doklen sam mogo, branio, sve doklen se u kosti uvatili
nijesmo. Kad smo se skopali, kad smo se u kosti uvatili, kad sam ja ovariso da tun ne treba
neka velika škola, nastanu lom! Zemljotres se stvori! Umalo je udavio nijesam. Neko
liko puta sam pomislio: Ova je bila, što je bila! Ujutru u sanduk zakuj, pa nazad ocu. Kad
oćeš, moj pobratime, ništa njoj! Jaka i ona u kosti, bog te jebo. Koliko ja juriš na nju, toliko i
ona juriš na mene! Ma čekaj, mislim, čekni malo, te ja stisni! Stisni ja koliko me damar služi,
stisni koliko me život nosi, kad oćeš, stisnu i ona! Stisni junače, rvo sam se s mlogima, al s
vakim čudom, nikad do sad! Reko: vala ću te obalit, obalio sam i jače od tebe na leđa, dako
nekako i tebe nogu poplekam. A panule joj da izvineš prsi, taman na moje prsi! Panule joj,
moj pobratime oblje prsi, uzeše mi snagu! Zanemoćo ja, zanemoćale mi ruke kašiku ti držat
ne big mogo! A nemam zašta ni da je uvatim, da je obalim, pa mi pade naom: ima gaće, drž se
za njig! Tun ti je Gorčilo jedina šansa! Skupi snagu, stisni vilice, napni mišice, uvatig je za
njig! Skopag je za gaće! Povuci iz svega mozga, učinje nešto: frrrr, odoše u komade! Slomiše
se! Ostanu živa žena bez gaća! Oskočila lastika, pa pravo babu u glavu! Treba li vi
ovo, pita baba, isti minut! Ako ne treba, valjaće, pa se ušuće. Ostanula žena, velim ti bez gaća,
bez iđe išta na se, nema na nju niđe krpe, pa se pripila uza me! A mene ti nešto presjeklo
podno stomaka, nešto me potkočilo, lizne me podekad jezikom, ko baterijom da dira, pa se
rad toga prikrpio i ja už nju. Prislonili se jedno uz drugo, zalijepili se, zašili se, a turili usta na
usta, pa šištimo i sviramo kroz nos! A pasuju nam usta, vjerovo do sad nijesam, pasuju vala,
ko da nam je ko mjere uzimo. Ne puštamo se, no se zatresli ko u groznicu da smo. Braniću ja
nju, pada mi naom, a ako znam od koga, ne mako se. Olabavile mi se ruke, ja oću š njima
tamo, one odu amo. Osjećam šta su naumile, a ništa im ne mogu. Spušti se desnica na jedno
sramotno mjesto, izgubi se! Kako moja napravi kastig, napravi i njena! A ona sva fina,
svilena, razmiljeli mi se prsti, vataju krugove, ko oro kad vreba, taknu, pa odmaknu, mile sve
ko baš ig briga, ko u goste došli, ko nikome ništa, ko: ako znamo oklen mi ođe, jad nas znao...
Dira ti i ona mene, moj junače! Sve je to išlo i nekako, sve je to doslen i bilo pošteno, doklen
ja iz svega mozga, onoliko koliko me glas služio, ne zavikag: Blagoš meneeee!!! Blagoš,
blagoooššš!!! Kako ja zavikag: blagoš mene učinje nešto: Puk! zapjevaše pijetli, i otad ti
imamo Milutina! Sad mu je prva godina, dogodine će, ako bog da, druga, pa onda treća, sve
doklen ne dođe do sedme i krene u prvi razred, a onda nek broji sam, pa je li?