Хришћанство

Хришћанство (грч. χριστιανισμός, лат. christianitas) једна је од

три највеће монотеистичке (једно ожачке) религије која је
настала на простору некадашњег Римског царства током 1.
вијека.

Основу хришћанског учења чине Стари и Нови завјет. Према

хришћанском схватању, Стари завјет је васпитач, претходница
и припрема за долазак Месије, о ећаног спаситеља свијета.
Нови је, пак, завјет испуњење старозавјетних пророчанстава и
проповијед по једе над гријехом и смрћу, те о ећање доласка
Божјег царства и вјечног живота. Први дио Новог завјета
сачињавају четири јеванђеља која описују живот, чуда,
проповиједи, смрт, васкрсење и вазнесење Исуса Христа,
рођеног у Витлејему, у Галилеји. Хришћани заједно чине
Христову цркву која, по Новом завјету Светог писма, Српски православни крст
представља Исусово тијело.

Хришћани вјерују да је Исус син Божији и Месија (Христос) за кога су пророци најавили да ће
доћи на Земљу (Стари завјет) да спаси људе од смрти. За хришћане, Исус Христос је учитељ,
модел за прави начин живота на Земљи, једно од три личности Бога, спасилац човјека, који је на
крсту дао свој живот за све људе, да и се људи могли искупити за своје гријехе и на тај начин се
спасити од смрти. Хришћани вјерују да је Исус васкрсао из мртвих, трећи дан по распећу, да се
узнио на не о, и на тај начин по иједио смрт. Већина хришћана сматра да ће Исус поново доћи на
Земљу, узети своју Цркву и судити свим људима (живима и мртвима) који су икада живјели на
Земљи.

Исус Христос је проповиједао о удућем Божјем (не еском) царству и значају његовога оравка
на Земљи. Многи по орници су га сматрали Месијом. Грчка ријеч Χριστός у преводу значи месија,
па су тако прве Христове сљед енике у Антиохији назвали хришћанима (χριστιανοί), именом које
је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот
дотадашњим националним религијама, и проповиједало једнакост свих људи пред Богом: Јевреја,
Грка, Римљана, сиромашних, огатих, жена, мушкараца. З ог свега што је Исус проповиједао, а
што је описано у четири јеванђеља (која су прве четири књиге Новога завјета), рој Исусових
ученика и сљед еника рзо је растао, посе но међу простим људима.

Хришћани називају поруку Исуса Христа јеванђељем („до ра вијест“) и тако се књиге гдје су
записана Исусова проповиједања и живот, зову јеванђеља (четири јеванђеља у Новом завјету).

По поријеклу, хришћанство је сродно јудаизму, са којим има доста заједничких текстова.

Хе рејска Би лија, је у хришћанском контексту позната као Стари завјет. Хришћанство се сматра
за Аврамску религију, заједно са јудаизмом и исламом. Најраније свједочанство о хришћанима и
хришћанству налази се у Апостолским дјелима (једна од и лијских књига Новога завјета) Дјела
11:26: „И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учаше многи народ; и најприје у
Антиохији ученици ише названи хришћани.“

Догматске разлике, као и политичке прилике и разни интереси довели су до тога да је данас
хришћанство раздијељено и разједињено. Међу великим ројем људи, који се изјашњавају као
хришћани, многа хришћанска начела се данас не примјењују и не поштују. Велики рој хришћана
 р , р д р ј ују ују р ј р
у разним деноминацијама свели су своје „хришћанство“ на неколико ритуала — о реда, којима
присуствују неколико пута годишње (на црквене празнике).
Хришћанство је играло виталну улогу у о ликовању Западне цивилизације, ар од 4. вијека нове
ере. Данас, хришћанство представља територијално најраспрострањенију и ројчано највећу
свјетску религију, са ројем вјерника који се креће у распону од 1,5[1][2] до 2,1 милијарде осо а.[3]

Садржај
Историја хришћанства
Рани период
Милански едикт
Средњи вијек
Протестантска реформација
Ново доба
Хришћанске општине
Црква и ширење хришћанства
Подјеле
Подјела Католичке цркве
Вјеровања
Симбол вјере
Исус Христос
Живот Исуса Христа - по Библији
Спасење
Свето тројство
Библија — Свето писмо
Живот послије смрти
Богослужја и организација
Свете тајне
Симболи
Хришћански сабори
Распрострањеност
Референце
Литература
Спољашње везе

Историја хришћанства

Рани период

Званично, хришћанство настаје у 1. вијеку нове ере међу сљед еницима Исуса Христа. Рођење
Исуса Христа представља почетак нове ере и новог рачунања времена.

Под водством апостола Петра, Павла и осталих, настајале су хришћанске заједнице најприје од
Јевреја који су напустили јудаизам и прихватили Исусово учење; те хришћанске заједнице од
невјерника (не Јевреја).
Може се рећи да су темељи хришћанства постављени 2000.
година прије н. е, појавом пророка Аврама, Исака и Јакова.
Аврам, Исак и Јаков представљени су као пророци који су
вјеровали у ога кога су називали Јехова (хе р. ‫— יתזח‬
правилан назив је Јахве, а не Јехова али се овај други појам
одомаћио од 14. вијека). Они су проповиједали ожије
ријечи међу људима и тако је народ знао о постојању Јехове. Риба — стари симбол
хришћанства (и данас у употреби).
Рано хришћанство појављује се на тлу Израела, који су тада
или освојили Римљани. За само три вијека, постало је
званична религија многих држава и народа. Хришћанство се раширило преко Средоземља, са
прогонима од стране римских императора.

Од почетка, хришћани су или изложени разним врстама злочина, укључујући спаљивања,

мучења, распећа, прогоне итд. Римски император Нерон је 64. године оптужио хришћане за
велики пожар у Риму. Хришћанска црква сматра, да су тада под Нероном, апостоли Петар и
Павле у ијени у Риму. Даље прогањање хришћана и цркве се наставља и под девет других
римских императора, највише под владавином Деција Трајана и Диоклецијана.

Негдје око 150. године хришћански учитељи, у сврху од ране своје вјере, почињу са писањем
теолошких и апологетских дјела. Ови аутори су знани као црквени оци. Посе но познати су:
Игњатије Богоносац, Поликарп, Јустин Филозоф, Иринеј Лионски, Тертулијан, Климент
Александријски и Ориген.

На хришћанство су у то вријеме имале утицај друге различите вјере као, гностицизам и

митраизам. Исто тако хришћанство је прихватило неке елементе од паганских религија. О нивоу
или степену утицаја на хришћанство, мишљења међу научницима се доста разликују.

Император Константин Велики (4. вијек) је 313. године озаконио хришћанство, а Теодосије I га
380. године прогласио за религију Римског царства. Константин је сазвао Први васељенски са ор
који је одржан у Никеји у Малој Азији током маја и јуна 325. године. То је ио први васељенски
са ор хришћанске цркве, а његовом најзначајнијом посљедицом се сматра, доношење прве
о једињене хришћанске доктрине „Никејског сим ола вјере“.

Милански едикт

Цар Константин Велики (306—337) је 30. априла 313. године Миланским едиктом прогласио
равноправност хришћанства са осталим религијама, и оно 380. године (67 године послије) постаје
и званична државна религија у Римском царству.

Константин Велики је ио ам ициозан човјек који се за хришћанство везао постепено. У том

постепеном прелазу, удаљавајући се од паганства, већ 315. године од ија да се попне на капитол
како и принио жртве пред паганским храмом ога Јупитера. Године 319. цар је толико одступио
од паганства, да је те године о јавио едикт о поништавању паганских вјера. Ипак, унеколико
помирљива политика према паганима остаје на снази, све до 323. године, када по јеђује свог зета
Лицинија у ор и за власт, и када постаје једини владар Империје.

Посљедњих година, пред смрт, Константин је наредио градњу Цркве Светих апостола у
Цариграду, на једном узвишењу које надвисује цио град. Имао је жељу да уде крштен на ријеци
Јордану, али га је лоше здравље у томе спријечило. Непосредно након Васкрса 337. године, у
Никомедији га је крстио Јевсевије Никомедијски, а умире 22. маја 337. године на сам празник
 о ед ј а је рс о Је се је о ед јс ,ау ре . аја 33 . од е а са раз
Духове.

Средњи вијек

У то вријеме развијају се и први о лици монаштва. Око 500. године Бенедикт Нурсијски је
поставио монашка правила, са чиме је основао систем по којима су се управљали манастири на
западу.

У 8. вијеку долази до спора око икона (иконо орство), које је византијска страна промовисала.
Коначно, 787. године на Другом никејском са ору, ор е су се окончале у корист признавања
икона и иконографије.

Изван граница Римског царства хришћанство се проширило на Јерменију, Етиопију, Персију и

Индију и међу Келтима. За вријеме Велике сео е народа, разни германи су прихватили
хришћанство (Аријанство — међу Готима и Вандалима), али касније је хришћанство надвладало,
почевши са Францима. Источноевропски Словени генерално су прихватили византијски о лик
хришћанства (као нпр. Русија 988. године). Културне, догматске и друге разлике су раздвојиле
Источну и Западну цркву и направиле Велики раскол (1054).

Долази до подјеле хришћанске цркве на Западну (латински језик) са сједиштем у Риму, и Источну
(грчки језик) са сједиштем у Константинопољу, са значајнијим заједницама у Египту и Сирији.
Западна и Источна црква се не слажу у многочему прије свега у вези ројних административних,
литургијских и доктринарних ствари, од којих иступа посе но учење о филиокве, учење о
чистилишту и примат папе у црквеној хијерархији. Шизма је остала и до данашњих дана.

Од 7. вијека, источно хришћанство је на удару ислама који је освојио Блиски исток, сјеверну
Африку и већину Пиринејског полуострва. Слиједили су многи војни конфликти, укључујући:
Крсташке ратове, шпанска Реконкиста, пад Византијског царства и југоисточне Европе под
турску власт.

Протестантска реформација

Западно хришћанство у средњем вијеку карактеришу суко и локалних власти и Папа, развој
римокатоличке теологије и филозофије. З ог великог незадовољства и корупције у Католичкој
Цркви, појавила се потре а за реформацијом. Католичка црква успијева да покрене
Контрареформацију са Трентским савјетом (1545—1563), након издавања 95 теза 1517. године од
стране Мартина Лутера. Ово је један од кључних периода у историји западног хришћанства када
долази до реформације, која је довела до појаве ројних огранака у западном хришћанству из
Римокатоличке цркве. Тако 1534. године енглески краљ Хенри VIII, проглашава се е поглаварем
цркве Енглеске, 1536. године укидају се манастири у Енглеској, Велсу и Ирској.

Као резултат колонијалне експанзије од стране моћних западних држава, као и з ог мисионарског
жара, западно хришћанство се у разним о лицима проширило на подручја Сјеверне и Јужне
Америке, Океаније, источне Азије и подсахарске Африке. У западној Европи долази до ратова
гдје су религијски суко и играли велику улогу.

Ново доба

Са све већим просвјетитељством, западно хришћанство се суочава са новим научним

тумачењима, као и са појављивањем и лијског критицизма, скептицизмом и савремене
политичке идеологије, ли ерализмом, национализмом и социјализмом (комунизмом). Долази до
појава дехристијанизације током Француске револуције Шпанског грађанског рата а посе но
појава дехристијанизације током Француске револуције, Шпанског грађанског рата, а посе но
Окто арске револуције.

У 19. и 20. вијеку, развијају се још и екуменизам, Харизматични покрет и Хришћански

фундаментализам. У новије вријеме приврженост хришћанству у Европи (посе но западној)
прилично је опало, гдје се модернизација и секуларизам учвршћују.

Хришћанске општине
У 1. вијеку, хришћани су се з ог прогањања морали тајно окупљати. Заједнице хришћанских
вјерника звале су се црквене општине. Било их је у свим дијеловима римског царства, и у њима је
имовина ила заједничка. Општине су иле организоване у епархије на чијем челу је ио
епископ.

Црква и ширење хришћанства

Црква првих хришћана формирана је око апостола у Јерусалиму. Послије Духова (дан када је, по
Исусовом предсказању, Свети Дух сишао на апостоле), они о јављују вијести о Исусовом
васкрсењу. Оснивају цркву по цијелом Средоземљу које је тада ило под влашћу Римљана. Према
списима апостола Петра (15—67. н. е), многи јудеисти окрећу се хришћанству. Они ивају
искључени из јеврејских заједница.

Распадом Римског царства 476. године, хришћанство ће постати једина веза између двије
новонастале државе — Западног и Источног римског царства. Распадом западног и развојем
Источног царства, Средоземљем се развија риљантна хришћанска култура, која ће прве
значајније суко е имати 650. године са новооснованом исламском религијом.

Подјеле
Бројне несугласице између истока и запада Римског царства, као и различитост филозофских
оријентација и тумачења теолошких питања (на примјер тумачење догме о Светом тројству) у
различитим деловима царства проузроковале су раскол, односно подјелу хришћанске цркве.
Велики раскол (грч. шизма) се десио 1054. године чиме је завршен спор између римског папе
Лава IX и цариградског патријарха Михајла Керуларија. С једне стране је остала Православна
црква (која поштује и чува каноне и одлуке седам васељенских са ора), која од ацује и не
признаје универзални ауторитет, непогрешивост и примат папе, и која је данас организована
углавном на националном нивоу. На другој страни, настала је Римокатоличка црква, над којом
папа има потпуну јурисдикцију.

У хришћанству постоје разне групе са разним вјеровањима које се прилично разликују од културе
до културе и од мјеста до мјеста. Од времена реформације, хришћанство се дијели на три главне
гране:

Римокатолицизам: Римокатоличка црква — највећа од свих хришћанских цркава; чине

је Западна црква и 22 источне католичке цркве; има преко милијарде крштених људи;
Православље: Православна црква — друга највећа хришћанска црква; чине је
аутокефалне и аутономне цркве; има око 340 милиона крштених људи;
Протестантизам: Има разних група и деноминација као што су: англиканци,
евангелисти, харизматици, презвитеријанци, аптисти, методисти, анабаптисти,
адвентисти, квекери, пентекостници или пентекосталци итд.

Касније групе су настале одвајањем од старијих. Једни протестанти једноставно се изјашњавају

као хри ћани или наново рођени хри ћани. Други, посе но у англиканизму и неолутеранизму, се
изјашњавају као „и католици и протестанти“. Постоје и недоминацијске хришћанске цркве, које
не спадају ни у једну од горе наведених група.

Мање источнохришћанске деноминације настале су из монофизи с ва (оријентално-

православне цркве: јерменска, етиопска, еритрејска, коптска, маланкарска и сиријска црква),
односно из нес оријанс ва (асирска црква).

Друге цркве које су се прогласиле за „хришћанске“, али које се удаљују од горње класификације
роје око 275 милиона чланова су афричка домородачка црква са око 110 милиона чланова (гру а
процјена), мормони са око 12 милиона чланова, Јеховини Свједоци са око 6,6 милиона чланова и
друге групе. Све ове групе су настале из разних протестантских група.

Између једних група — заједница, владају велика несугласја — неслагања, док међу другима
постоје симпатије.

Крајем 20. вијека, јавља се међу неким хришћанским огранцима жеља за сарадњом, помирењем и
међусо ним з лижавањем. Екуменски покрет започео је међу протестантским црквама гдје је
про лем заједничког дјеловања ио најизраженији. Идеје о помирењу православних и католика
су посе но ојачале међу теолозима после II ватиканског са ора и повлачењу анатеме између
римског папе и васељенског патријарха (посјета Павла IV Цариграду 1967. године).

Подјела Католичке цркве

У 16. вијеку у западном хришћанству се јавља снажан вјерско-политички покрет реформације

чији је вођа ио Мартин Лутер. Реформација је западно хришћанство подијелила на двије основне
струје: католицизам и протестантизам (латински: protestatio - протест). Повод за по уну Мартина
Лутера ила је продаја индулгенција, односно опраштање гријехова, чак и удућих, вјерницима за
новац. Индулгенцију је одо рио папа Јулије II. Покрет реформације и противреформације,
расцјеп до ког је дошло у западном хришћанству, или су повод за многе дуге и тешке вјерске
ратове (Вартоломејска ноћ, Стогодишњи рат). Касније је Жан Калвин створио своју
интерпретацију протестантских учења. Оно што разликује протестантизам од католицизма је
од ацивање свих црквених одлука, неприхватање папе као посредника између Бога и вјерника и
од ацивање култа светаца, икона и Моштију. Савремени протестантизам се дијели на
Лутеранску, Калвинистичку и Англиканску цркву.

Вјеровања
Мада постоје велике разлике у мишљењима и тумачењима међу хришћанима, до ар дио
хришћана има заједничке темеље који су потре ни за њихову вјеру.

Симбол вјере

Сим ол вјере (лат. credo „ја вјерујем”) представљају доктриналне изјаве, о ично на религиозној
основи. Почело се са формулом крштења да и се касније то раширило на изјаве вјере.

Апостолски сим оли вјере (Symbolum Apostolorum) су или развијени између 2. и 9. вијека
Апостолски сим оли вјере нису се ни до данас промијенили и више или мање су присутни у
већини деноминација.

вјера у Бога Оца, Исуса Христоса као сина Божијега и Светог Духа
 смрт, спуштање до пакла и Васкрсење
светост цркве и причешће светих

радиционалних хришћанских заједница

Поновни долазак Исуса, страшни суд и спасење вјерних.

Никејски сим ол вере, који је ио одговор на аријанизам, је формулисан на

Никејском са ору 325. године и у Константинопољу 381. године. Потврђен је
као универзални сим ол хришћанства Ефеским са ором 431. године.

Мада је Бог извор све љу ави и до роте и сам савршена љу ав и савршен

до ар, Бог је исто свеправедни и савршени Судија који човјеку суди по
његовим дјелима, јер смисао човјекове егзистенције, није само овдашњи Најраширенији
живот, него и удући живот вјечни. симбол
хришћанства
данас у
Исус Христос употреби је
крст
Основно начело хришћанства је вјера у Исуса, сина Божијега и Месију
(Христа). Исус је рођен је у Витлејему у Израелу (Палестини). Хришћани
верују да се Исус Христос родио да и проповиједао Јеванђеље, Божију до ру вијест, и да и
народ поучавао. Кључно вјеровање је вјеровање о Исусовом распећу, које представља откуп свих
људских гријехова, и његово васкрсење из мртвих. Дан Исусовог рођења хришћани празнују као
Божић, а дан његовог васкрсења из мртвих као Васкрс. Дан Христовог страдања — распећа,
о иљежен је као Велики петак. Хришћани вјерују у опште васкрсење мртвих и у нови живот.

Година Исусовог рођења представља годину почетка Нове ере и новог начина рачунања времена.
Исус Христос, Божији син, шири своје учење о спасењу од смрти међу људима, да и се коначно
мученичком смрћу жртвовао за људски род и устао из мртвих те у ускрснуо и вазнео се на не еса.
Исус је према хришћанском вјеровању ширио своју веру, љу ав, разумевање, скромност,
снисходљивост по Галилеји, Јудеји и околним провинцијама з ог чега је осуђен на смрт
разапињањем на крст, да и трећег дана васкрсао из гро а у који је ио смјештен послије смрти на
крсту.

Најновија истраживања потврђују да је Исус постојао (дјела нехришћанских књижевника из

првог вијека Нове ере — Јосифа Флавија и Тацита). Основни извор о животу и раду Исуса
ћ (
Христа представља Нови завјет, други дио свете хришћанске књиге, Би лије (грч. Би лија у
преводу „Књига“) или Светог писма.
Живот Исуса Христа - по Библији

Према Би лији Исус је Божији син кога је родила

дјевица Марија. Наиме, његов долазак најавио је
арханђел Гаврило којег је послао сам Бог. Гаврило је
о јаснио Марији да је она иза рана да роди Божијег
сина и да ће у рзо ити оплођена Светим Духом. То је
о јаснио и Јосифу Праведном - удућем Маријином
мужу. Рекао им је да дјетету дају име Исус. Тако је и
ило.

Исус у рзо постаје мудар проповједник. Сакупља народ

и преноси им поруке од Бога дате, учећи их
хришћанском моралу и принципима. У рзо затим,
почиње да чини чуда: лијечи олесне, храни гладне,
оживљава мртве, поји жедне... Око 30. године свог
Бесједа Исуса Христа на гори од Карл
живота ива крштен код Јована Крститеља. Потом ира Хајнрих Блоха (Carl Heinrich Bloch),
дванаест апостола: Петра (Симона), Андрија, Јакова, Дански сликар, d. 1890.
Јована, Филипа, Вартоломеја, Матеја, Тому, Јакова,
Симона, Тадеја и Јуду. Послије три године
проповиједања ива ухапшен и доведен пред Санхедрин (јеврејски суд), а потом је предат
римском гувернеру Понтију Пилату. Исус је осуђен да умре као ро разапет на крсту. На тајној
вечери, уочи своје смрти, говори ученицима ко ће га издати. Такође им говори да ће, трећег дана
послије своје смрти, васкрснути и придружити се своме оцу на не есима. За хље који је
преломио и разделио на тој вечери, Исус је рекао да је то његово тијело, а за вино које је насуо и
које су пили, да представља његову крв. И да тако тре а и да остане. У тренутку када је подлегао
у мукама разапет на крсту, спустио се мрак, иако је ило подне и наступио је земљотрес.
Последње ријечи су му иле: „Опрости им оче, јер не знају шта чине.“

Спасење

Спасење од „гријеха и смрти“ се постиже само преко Исуса Христа. Ко вјерује тај ће ити спашен,
а ко не тај је већ, с тим да не вјерује у Христа, сам се е осудио.

Највећи рој хришћана вјерује да спасење подразумијева одлазак у рај (из јегавање пакла) послије
овоземаљске смрти, мада има теолога који се по овом питању не слажу.

Свето тројство

Православни, католички и монофизитски хришћани и већина протестантских хришћана вјерују у

Исуса Христа као једну од три ипостаси (личности), једног јединог Бога. Бог је један, у лику Оца,
Сина и Светог Духа — Света Тројица или Свето Тројство. Има хришћана који не прихватају
Свето Тројство. Они вјерују да је Исус Божији син, али да није исто што и Бог.

Библија — Свето писмо

Би лија или Свето писмо је хришћанска света књига. Хришћани вјерују да су цијело Свето писмо
написали људи надахнути Светим духом. Састоји се из два дијела: Старог завјета, у којем је
Н З ј ј ђ И Х
описан настанак Не а и Земље и људи на њој, прошлост човјечанства, до рођења Исуса Христа, и
Новог завјета, у коме је описан живот Исуса, кроз четири јеванђеља, и удућност људи на Земљи.
Оригинално, Нови завјет је написан углавном на грчком језику у првом и другом вијеку Нове
ере. Иначе, сам Исус је говорио арамејским језиком. Овај језик данас је скоро мртав. Говори се
само у Сирији у Маалули и у неколико мањих енклава. Нови завјет садржи укупно 27 списа
канонизованих у неколико фаза закључно са четвртим вијеком, иако су сви текстови или
довршени до средине другог вијека. Садржи четири јеванђеља (грчки: evangelion - до ра вијест) и
то по Матеју, Луки, Марку и Јовану. Прва три јеванђеља су синоптичка. Нови завјет такође
садржи рану црквену историју (Дјела апостолска), двадесетједну посланицу и једну апокалипсу
(Откровење Јованово).

Управо четири јеванђеља представљају извјештај о Исусовом животу, о његовим казивањима и

дјелима. Према Би лији, Исус је зачет езгрешним зачећем. То је најављено од стране
старозаветног пророка Исаије „да ће Дјева зачети и родити сина“. Према историјским подацима
рођен је у 31. години владавине римског императора Августа, у Витлејему, у Јудеји, од мајке
Марије, у сиромашној јеврејској породици, која се склонила у Галилеју. Галилеја је планинска
о ласт западно од ријеке Јордан и Галилејског језера. Према Јосифу Флавију, код Јевреја су у то
вријеме постојале три филозофске струје: фарисеји, садукеји и есени. Тре а напоменути, да је
Исус ио попут ра ина (хе рејски: учитељ, познавалац Светог писма), односно јеврејски
свештеник и да је он у ствари изнутра реформисао јеврејску религију.

Јеванђеља (што у преводу са грчког значи „До ра вијест“), написана су између 65. и 100. године
н. е. А написали су их Матеја, Марко, Лука и Јован, по којима су и до ила имена. Сматра се да је
Би лија писана између 100. и 300. године нове ере. Данас Би лија представља не само
хришћанску свету књигу, него и најпродаваније дјело свих времена преведено на око 1500 језика.

Поред хришћанске Би лије, која се разликује код католика и православаца, постоји и Хе рејска
и лија (енг. The Hebrew Bible, хе рејски: Tanakh).

Живот послије смрти

Хришћанско гледање на живот послије смрти о ично подразумијева вјечни рај или вјечни пакао,
с тим да католици додају и међуваријанту — чистилиште. Чистилиште је за оне који нису имали
смртни гријех на се и. Православни хришћани не верују у чистилиште, као ни већина
протестаната.

Многи хришћани нису у сагласности да ли живот послије смрти почиње непосредно по смрти
или по судњем дану; и да ли то подразумијева и физичко васкрсење или само претварање у
духовни о лик. Један рој хришћана сматра да свијест и душа продужава да живи по земаљској
смрти. Јеховини свједоци вјерују, да ће праведници имати могућност да вјечно живе у рајским
условима које ће Бог да успостави на Земљи.

Велики рој хришћана вјерује да ће, приликом поновног доласка Исуса на Земљу (у последња
времена), сви који су умрли да устану тјелесно из мртвих за последњи суд (Страшни суд).
Универзалисти сматрају да пакла нема, те да ће сви људи на крају ити спашени. Међутим, ова
теорија универзалиста није у складу са и лијским учењем.

Богослужја и организација
Хришћани су од самог почетка или организовани у јединствене хришћанске заједнице епархије
- цркве.
Свете тајне
Свете тајне (грч. μυστήρια — тајна (мистерија)), сакраменти (лат: sacramentum) су хришћански
о реди. Њихов рој се разликује код различитих хришћанских деноминација.

Већина хришћана међутим признаје седам светих тајни, које су признате у сљедећим црквама:
Стара католичка, Католичка, Независна католичка, Православна древноисточне, и донекле
Англиканска: крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, рак и јелеосвећење.

Већина других деноминација типично примјењује само два о реда тј. крштење ( аптизам) и
причешће. Неки протестанти, као нпр. Квекери, све о реде завраћају.

У Православној цркви, крштење, миропомазање и свештенство не могу се поновити, док се

остале тајне понављају. По хришћанском вјеровању, света тајна је чин који прео ражава.
Прео ражење је истински циљ Господа Бога у његовим спаситељским дјелима. У Христу, Бог не
само да спасава човјека, не само да људима опрашта гријехе него, такође, и прео ражава људски
живот. Свете тајне су свештене радње којима хришћанска црква прео ражава живот човјека,
„освећује га“ и припрема га за долазеће Царство не еско. Бог је створио материју као и дух, а
гријех човјека је што је раздвојио и подвојио материју и дух да и се подредио материји и постао
њен ро . Свете тајне поновно спајају раздвојено.

О ично се каже да у цркви има седам светих тајни, јер рој седам означава савршенство.
Међутим, у Цркви има ез рој светих тајни.

Симболи

Први хришћани су, за сим ол вјеровања у Исуса Христа,

Божијега сина и спаситеља, ода рали знак ри е. „Исус
Христос, Божији син, Спаситељ“, се на грчком пише Ису
Хис у Теу Иос Со ир, а прва слова дају реч „ИХТИС“, што
у преводу са грчког, значи ри а.
Рани кружни ихтис симбол,
направљен комбинацијом грчких
Данас најпознатији и најраширенији хришћански сим ол је
слова ΙΧΘΥΣ у коло. Ефес, Мала
крст, који може да се нађе у многим о лицима, у зависности
Азија.
од тога која црквена организација га је издала: распеће код
католика, православни крст код православних и једноставни
крст код неких протестантских црквених организација, гдје
неких посе них правила нема. Неке хришћанске заједнице употре љавају знак ри е, као што су
то радили хришћани у рано до а хришћанства.

Хришћански са ори
Са ори или концили (грчки σύνοδος, латински concilium) у хришћанству означавају скупштине
којима присуствују епископи, ради савјетовања о важним теолошким питањима и доношења
закључака и прописа. Разне епископске са оре иљежи црквена историја већ у 2. вијеку.

Најшире значење има екуменски или васељенски са ор коме присуствују патријарси, епископи,
кардинали, примаси (некадашња титула између митрополита и патријарха), над искупи... и
сазивају се у изузетним приликама, а закључци су им о авезни за читаву цркву.

Првих Седам васељенских са ора (325—787) признају и Источна и Западна црква, док остале
признаје Католичка црква, иако су у њима учествовали некад и неки цариградски патријарси.
Д ј Ј XXIII
Другом ватиканском концилу, инспирисаном екуменским идејама папе Јована XXIII,
присуствовали су и представници протестантске и Православне цркве.
Седам васељенских са ора:

Први никејски cабор (325): посебно осудио Аријеву јерес.

Први цариградски сабор (381): посебно осудио Македонијеву јерес.
Ефешки сабор (431): осудио Несторијеву јерес (одвојени несторијанци) и Пелагијеву
јерес (пелагијанци).
Халкидонски сабор (451): осудио Евтихијеву монофизитску јерес, потврђено
вјеровање да су у Исусу двије природе: божанска и човјечија.
Други цариградски сабор (553)
Трећи цариградски сабор (680—681): осудио монотелете.
Други никејски сабор (787)

Римокатолички концили:

Четврти цариградски сабор (869): осудио и свргнуо патријарха Фотија I. Овај сабор
заправо представља почетак прве шизме између источне и западне цркве. Даљи
сабори се одвијају на западу. Умјесто овог источна црква као равновасељенски
рачуна Цариградски сабор (879—880) који је осудио сабор из 869. године и
рехабилитовао патријарха Фотија.
Латерански I (1123): санкционише Вормски конкордат.
Латерански II (1139)
Латерански III (1179)
Латерански IV (1215): дефинисао науку о трансупстанцијацији.
Лионски I (1245)
Лионски II (1274) (доноси одлуку о реформи цркве и за кратко вријеме успоставља
јединство источне и западне цркве, ради заједничке борбе у крсташким ратовима.
Виенески (1311—1312): укида ред темплара.
Константски (1414—1418): почиње шизма у западној цркви, осуђени Јан Хус и Јеролим
Плашки.
Сабор у Базелу, Ферари и Фиренци (1431—1445): Овај сабор је отпочео рад у Базелу,
па је 1438. премештен у Ферару, а затим 1439. у Фиренцу. На сабору је разматрано
питање о двоструком исхођењу Светог духа (Филиокве) и проглашена је Фирентинска
унија, коју Православна црква није прихватила. Унија је 1439. године проглашена и са
делом Јерменске цркве, а 1442. године са јаковитима.
Латерански V (1512—1517)
Тридентски (1546—1563): осудио Лутера, Калвина и Цвинглија, подјела на
римокатолике и протестанте.
Ватикански I (1869—1870): дефинише се догма о папиној непогрјешивости.
Ватикански II (1962—1965): расправља о екуменизму, о слободи вјере и о увођењу
народног језика у литургију.

Распрострањеност
Хришћанство је данас најраспрострањенија религија на свијету, уз ислам, са највећим ројем
вјерника. Хришћани чине већину у Европи, цијелој Америци, Аустралији, а има их и у Азији и
Африци. Само католика има чак 980.000.000 по подацима из 1991. године. Цркве католичке
исповијести дјелују у Шпанији, Француској, Италији, Аустрији, Пољској, Мађарској, јужној
Њемачкој, Словенији, Хрватској, Чешкој, Словачкој, готово целој Латинској Америци. Црква
 ј, ј , р ј, ј, ј, ц ј ј р ц Цр
Енглеске развијена је у Енглеској.

Протестантске цркве покривају

све скандинавске земље, сјеверну
Њемачку и Холандију. Калвинизам
доминира у Шкотској, Швајцарској
и Холандији, док лутеранство
преовлађује у Скандинавији,
Њемачкој и Балтичким земљама.
Мањи рој протестаната живи у
Источној Европи и Француској.

Православље је заступљено у Најбројније религије света. Земље, у које су хришћанске

Европи (Ср ија, Црна Гора, религије најбројније, означене су љубичастом (Римокатолици),
Бугарска, Грчка, Румунија, плавом (Протестанти) и црвенкастом (Православци) бојом.
Северна Македонија, Молдавија,
Русија, Украјина, Белорусија и
Грузија, дијеловима Хрватске, Босне и Херцеговине, Ал аније, Јерменије, Естоније, Летоније,
Кипра), те на лиском истоку, а сада у порасту и у земљама западне европе, Америке, Далеког
истока.

Референце
1. McGrath 2006, стр. 16.
2. Hinnells 2005, стр. 441.
3. Maakovor Religions Ranked by Size (http://www.adherents.com/Religions_By_Adherents.ht
ml) Архивирано (https://web.archive.org/web/20181226054926/http://www.adherents.com/R
eligions_By_Adherents.html) на сајту Wayback Machine (26. децембар 2018),
Приступљено 24. 4. 2013.

Литература
Hinnells, John R. (2005). The Routledge Companion to the Study of Religion (http://books.g
oogle.com/books?id=XmRGuH6eopMC). Routledge. ISBN 978-0-415-33311-5.
Hinnells, John R. (2010). The Routledge Companion to the Study of Religion (http://books.g
oogle.com/books?id=RyuJ_BfJki8C). Routledge. ISBN 978-0-415-47328-6.
McGrath, Alister E. (2006). Christianity: An Introduction (http://books.google.com/books?id=v
26doW8jIyYC). John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-0899-7.
World Religions: An Introduction for Students (http://books.google.com/books?id=qCmfOU6
KTxwC). Sussex Academic Press. 1997. ISBN 978-1-898723-49-3.
González, Justo L. (1984). The Early Church to the Dawn of the Reformation (http://books.go
ogle.com/books?id=GlAVwB1zsxoC). Harper & Row. ISBN 978-0-06-063315-8.
Вукомановић, Милан (2013). Историјски Исус, п. н. е. Смедерево: Хеликс. ISBN 978-
86-86059-42-0.
Јакшић, Душан Н. (1931). Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с
обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска
штампарија.
Матић, Златко, ур. (2012). Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема.
Пожаревац: Епархија браничевска.
Поповић, Радомир В.; Перовић, Давид, ур. (2005). 950 година од Великог раскола
(1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни
симпосион (https://books google com/books?id=4OwkAQAAIAAJ) Београд: Православни
 симпосион (https://books.google.com/books?id=4OwkAQAAIAAJ). Београд: Православни
богословски факултет.
Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума:
аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије:
Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
Пузовић, Владислав (2008). Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола
1054. године (https://books.google.com/books?id=v1VMygAACAAJ). Београд:
Хришћански културни центар.

Спољашње везе
313. (1700 година слободе хришћанства), РТС Културно-уметнички програм - Званични
канал (https://www.youtube.com/playlist?list=PLxbMnBfiy6iEfmHb_uq4jaMBlaSanaZph)
Историја Хришћанске цркве 1-2, elektronska књига (https://web.archive.org/web/2009101
8073154/http://www.antikvarne-knjige.com/elektronskeknjige/detail-item_id-22)
Библија (http://wwwyu.com/biblija/)
Православље о хришћанству (http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%A5%D
1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B
E)
Православни и католици - Исусова два крста („Вечерње новости“, фељтон, децембар
2013 — јануар 2014) (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=834)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хришћанство&oldid=24070782”

Датум и време последње измене странице: 2. октобар 2021. у 03:21

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и
додатни услови. Погледајте услове коришћења за детаље.

Политика приватности
О Википедији
Одрицање одговорности

За програмере
Статистика
Изјава о колачићима