Svaka mačka zna kako se rađa.

Genetski, mačka i žena imaju razliku od samo 300 gena od

30.000. A ta razlika u 300 gena ne bi postojala na uštrb tako važnog aspekta našeg opstanka kao
što je rađanje.

Dakle, teoretski, žena treba da bude u stanju da rađa, kao i svaka mačka.

Ali ako njena sopstvena porođajna trauma nije neutralisana, čak i ako čita sve prave knjige,
dobro jede, vežba, stvara mirno okruženje za porođaj, sve dobre knjige koje su napisane neće biti
u stanju da otvore njen grlić materice, jer knjige čita njen korteks, koji upravlja njenim
mentalnim procesom i razvijen je mnogo godina nakon što je njena trauma prilikom rađanja
registrovana u njenom nervnom sistemu.

 Otvaranje grlića materice je funkcija reptilskog mozga, koji je još uvek u stanju šoka od
sopstvenog rođenja. Dakle, ako je žena spremna da u svom umu i srcu ima bebu, ali njena
fiziologija nije na istoj strani, to će sigurno imati uticaj na njen porođaj.

Zato porođaj ne bi trebalo izuzeti iz konteksta života. On je kao hologram i odražava sve što se
dogodilo u životu žene.

Odražava njenu kulturnu pozadinu, njenu porodičnu istoriju, odnose sa muškarcima, sa svetom
uopšte i sa samom sobom. Većina komplikacija prilikom porođaja se može sprečiti.

U slučaju da koreni mogućih komplikacija nisu nutricionističke ili mehaničke prirode, zbog neke
specifične povrede ili zdravstvenog stanja, onda će, najverovatnije, biti emocionalne prirode. U
psihološkoj pripremi imamo dobre šanse da pronađemo korene nadolazećih komplikacija u
obrascima ponašanja trudnica, u njenom sistemu verovanja, istoriji njene ženske loze i u njenoj
seksualnoj istoriji.

Ako trudnicu posmatramo sveobuhvatno, možemo joj pomoći da se pobrine za ona nerešena
pitanja koja se zadržavaju oko nje i onda se komplikacije u porođaju jednostavno ne pojavljuju.

Autor Elena Tonetti-Vladimirova

Priredila Nataša Vukićević, redakcija Mamino ćo