Косовка девојка

Jедна од најлепших песама из косовског циклуса народних епских песама је Косовка девојка.
Испевана је непосредно после Косовске битке, а у садашњем облику је забележена 1817. године.
У овој песми визија пораза се преноси са колективног на лични план. Косовка девојка,
идеализовани тип српске девојке постаје симбол сачуване части отаџбине и оличење верности,
доброте, хуманости.

Косовка девојка после Косовског боја лута по бојном пољу, на плећима носи бели хлеб, а у рукама
два кондира златна са водом и вином. Она преврће мртве и рањенике тражећи вереника Топлицу
Милана, кума Милоша Обилића и девера Косанчић Ивана. Рањене јунаке расуте по Косову,
"умива хлађаном водицом, причешћује вином црвенијем и залаже хлебом бијелијем". И док их
причешћује вином, њени рукави постају крвави. Најзад наилази на тешко рањеног јунака, младог
барјактара кнеза Лазара, Орловића Павла. Да би истакао храброст и јунаштво изгинулих ратника,
народни певач Орловићу Павлу даје библијско име апостола Павла, и презиме Орловић које
асоцира на неустрашиву и снажну птицу која је и на грбу Србије. И њега Косовка девојка дарива
"хлађаном водицом, хлебом бијелијем и вином црвенијем", и обасјава хуманошћу и добротом.
Умирући у њеним рукама Орловић Павле беседи да су сва три јунака која тражи страдала храбро у
боју.

У завршним стиховима народне епске песме Косовка девојка не оптужује никог, јер би ударила на
Божју одлуку и законе витештва. Зато она жали себе и оплакује своју злу судбину, и каже: "Јао,
јадна, худе сам ти среће! Да се, јадна, за зелен бор 'ватим, и он би се зелен осушио!"

У тешким тренуцима после пораза на Косову и слома Српске државе Косовка девојка се
поистовећује са својим народом, делећи са њим тешку судбину губитка слободе. У лику ове
безимене девојке, народни певач је насликао судбине многих младих девојака које неће имати за
кога да се удају, јер њихови снови о срећи и све што су волеле остаје у крви на Косову пољу.
Истовремено песма Косовка девојка наговештава мрачне векове српског народа кроз казивање
последица крвавог Косовског боја.

Косовка Девојка - Анализа песме

Косовски циклус заузима средишњи положај у средњовековној епопеји. Он не обухвата велик број
песама али оне показују чвршћу међусобну повезаност, све имају јединствено исходиште. У
косовским песмама, упркос томе што су неке од њих сачуване само у одломцима, назиру се
контуре јединствене целине, епоса. Као и у средњовековним списима о кнезу Лазару
Хребељановићу, у косовским песмама најмање се говори о самој битки.

Тежиште казивања пренесено је на збивања пре и на збивања после битке. Све песме о
догађајима пре битке говоре у суштини о истом: о драми опредељења за борбу. Она се развија у
неколико варијација, у свакој од њих један од протагониста косовске драме стављен је пред исту
дилему – да ли поћи у битку за коју се унапред зна да је изгубљена или избећи борбу по цену
моралног пада. Прва је дилема Лазарева: он мора бирати између вазалне покорности султану или
смрти на бојном пољу. У песми Пропаст царства српскога Лазарево опредељење схваћено је као
хришћанско приволевање "царству небескоме".
Други кључни моменат косовске драме јесте опредељење главнога косовског јунака Милоша
Обилића, оклеветаног витеза, који херојским подвигом и смрћу доказује своју исправност
(Кнежева вечера и др.). Као антитеза Милошу Обилићу дат је лик издајника Вука Бранковића.
Лазар Хребељановић и Милош Обилић главни су протагонисти косовске драме, њихово
опредељење за борбу чини основицу косовске легенде. У њиховој позадини дата су опредељења
других косовских јунака. Мусић Стеван из истоимене песме долази на Косово после битке, када је
све изгубљено, па ипак улази у борбу и гине. Овде је опредељење за борбу проистекло из
кнежеве клетве која садржи претњу најтежом казном, казном неплодности:

Ко не дође на бој на Косово

од руке му ништа не родило.

Бошко Југовић из првог дела песме Цар Лазар и царица Милица, иако је од кнеза добио
разрешење од заклетве, одбија да остане на двору, јер је Косово за њега испит витешке части и
дужности. Исто чине и сва његова браћа. Највише људске величине има у поступку не зна(т)ног
слуге Голубана из исте песме, који косовски позив схвата наивно, као зов срца:

Ал свом срцу одољет не може

да не иде на бој на Косово.

У песмама које говоре о збивањима после битке у први план избијају они који су остали код кућа:
супруге, мајке, сестре, веренице погинулих јунака. Косовски пораз схваћен је апокалиптички, као
погибија свих, изузев оних који су издали с Вуком Бранковићем. На бојном пољу остали су само
мртви и рањени. Гласник који је дошао да јави владарки о битки такође је у ранама. Та тоталност
пораза и свеопште погибије дата је у другом делу песме Цар Лазар и царица Милица те у песми
Царица Милица и Владета војвода. У двема најлепшим косовским песмама Косовка девојка и
Смрт мајке Југовића визија пораза пренесена је с колективног на лични и породични план. У
обема жена (вереница односно мајка) лута по бојном пољу и међу мртвима тражи оне које је
изгубила. На ту епску основу надограђена је дубока туга због губитка најближих и најдражих,
карактеристична за женску народну поезију, што ове песме, нарочито другу од њих, уздиже међу
најдубље и најпотресније песничке творевине целе наше књижевности, усмене и писане.

Косовка девојка представља идеализовани тип српске девојке, која после косовске трагедије вида
ране и превија рањене јунаке. У тешким тренуцима после слома Српске државе, судбински се
поистоветила са својим народом, делећи са њим тешку судбину губитка слободе.

Косовка девојка ходи Косовом са ибриком у руци, са жељом да напоји, да ублажи ране и помогне
болном човеку. Косово поље, косовски бој и косовски јунаци добили су њеним ликом још једну
нову вредност. Са њом је над Косовским пољем засијала још једна светлост. Морало је и мртвим
јунацима бити лакше кад их оплакује тако чисто девојачко срце. Косовка девојка и косовски
божури дали су на том простору нешто ново што и најкрвавији бој претвара у поезију, а историји
српског народа дарују најсветлије странице, странице узора и поноса што смо њихови потомци.
Представља и симбол невиђене патње и бола, због пропасти српске, али и народног достојанства
и поноса у тешком моменту српске историје.

Песник се сетио племенитости наше девојке. Њу изводи по свршеној бици на бојиште да напоји и
превије рањенике, она, Косовка девојка. Све је Косовско. Све је сад везано за место на коме је био
велики пораз народни. И од тада па кроз векове, то ће бити свето, то име Косова.

Оличење је не само неизмерне доброте и милосрђа, него и моралне чистоте и племенитости. Она
је рањеним јунацима расутим по Косову даривала не само лађану водицу, хлеба бјелога и вина
црвеног, него им је поклонила и своју чистоту обасјану хуманошћу и добротом. Она помаже
рањеним јунацима. Она им блажи муке, подсећа Саша Божовић.

Она никога не криви за своју тужну судбину и судбину свога народа, са којим дубоко и искрено
саосећа. - Она то чини смерно и пожртвовано, у складу са строгим етичким начелима тога
времена. Она никога не оптужује и не усуђује се да то учини, јер би ударила на божију одлуку и
законе витештва, она жали себе и оплакује своју злу судбину, примајући на себе одговорност.
Нико није крив већ проклетство судбине. Увек се у оваквој великој трагедији деси неко зло
противно разуму, законима и вери, пише Светозар Радојчић.

Појава Косовке девојке на попришту битке нема само хуману мисију, у циљу превијања и
неговања рањених јунака. Она има и обредни и култни карактер, добија и атрибуте духовности.

Певач је хотимично или не појачао свечани обредни карактер читаве песме тиме што девојка на
пољу међу рањеницима чини исто што је и свештеник чинио пре битке, у цркви. Она рањеницима
у агонији даје хлеб и вино, још једну причест како се изреком и каже: причешћује вином
црвенијем. Аналогија може бити ненамерна, али не може бити случајна, нити без дубљег
значења. И док причешћује јунаке вином, њени рукави постају крвави, као да се на лицу места, на
свештеном пољу, догађа претварање вина из златних кондира у крв која се излива из
многобројних рана на телу јунака, пише Миодраг Павловић.

Кнежева вечера :
Кнежева вечера је епска народна песма у којој је опевана здравица кнеза Лазара српским
великашима и витезовима и одговор Милоша Обилића на кнежеву здравицу.

Скуп кнеза Лазара са српским великашима и витезовима одиграо се на тајном месту у Крушевцу,
ноћ уочи битке на Косову пољу. Сви су за столом имали своје место и били су распоређени по
важности. На челу стола седео је Лазар, с његове десне стране стари Југ Богдан и девет Југовића, а
са леве стране Вук Бранковић и остала господа. На дну стола, наспрам кнеза Лазара седео је његов
навећи и најбољи витез, Милош Обилић. У својој здравици Кнез Лазар наздравља својим гостима
по њиховој важности и особинама, прво по старештву, па по господству, милости, лепоти, висини
и на крају по јунаштву. Заплет настаје када кнез наздрави Милошу Обилићу и својим речима
искаже сумњу у његову верност. Кнежеве речи прекора су пуне благости, јер уместо претње
казном он Милошу нуди награду за дотадашњу верност. Неправедно оптужен за издају и
осрамоћен пред осталом српском господом, Милош Обилић на кнежеве благе речи је реаговао
бурно. Дошло је до сукоба између две централне личности косовског епа. Милош се захвалио
кнезу на дару, али не и на његовој беседи. За себе је рекао да никада није био, нити ће бити
издајник и упозорио је кнеза да је прави издајник онај ко је њему најближи. Милош је сумњао да
су клевете потекле од Вука Бранковића и знао је да своју част може одбранити само јуначком
борбом у боју на Косову. Да би доказао своју исправност и оданост био је спреман и да умре. Због
тога је дао заклетву пред свим гостима да ће убити турског цара Мурата и да ће се, ако којим
случајем преживи, осветити Вуку Бранковићу због клевете.

У овој песми кроз кнажеву здравицу каталошки су набројана имена српских јунака према њиховој
важности и епској слави, а главни мотив песме су сумња на издају, међусобно неповерење и
свесно жртвовање Песма Кнежева вечера има средишње место у циклусу песама о Косову -
описује атмосферу непосредно пред бој. Ова кратка песма садржи више мотива и то усложњава
како садржину тако и смисао песме. Мотив издајника и издајства, кључно питање, немир и
неспокојство кнеза Лазара, на првом је месту и чини срж песме. По томе она подсећа на библијску
причу о Исусу и Јуди. На овај мотив наставља се мотив неслоге и поделе, наглашено присутан у
преткосовским песмама. Стиче се утисак да је народни песник био опседнут овим мотивом јер је
баш то сматрао главним узроком косовског пораза. Мотив витештва је устаљен мотив косовских
песама и незаобилазан у оним

песмама у којима се појављује личност Милоша Обилића. Најзад, ту је и кључни мотив жртвовања
- свесно одлажење у смрт за земљу, веру и витешку част. Тако је ова песма ушла у темеље
косовске легенде о издаји и жртвовању.

Композиција песме :
1. Увод - место и прилика: Крушевац и кнежева слава.

2. Опис софре: слика угледа и друштвеног ранга појединаца из феудалног слоја (господа -
господичићи).

3. Кнежева здравица.

- Истицање својстава гостију, али и њиховог места у кнежевим очима и срцу.

- Обраћање Милошу Обилићу.

4. Милош Обилић одговара на кнежеву здравицу.

- Одговор кнезу.

- Обраћање Вуку Бранковићу.

- Обраћање целом скупу - завет.

Основни композициони принцип на коме је грађена ова песма јесте КОНТРАСТ, АНТИТЕЗА -
ређање мотива или слика по супротности, по ономе што их разликује:

Лазарева беседа (здравица) - Милошева беседа (здравица)

-Милош јунак: - Милош издајник:

Ако ћу је напит по јунаштву - Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!

напићу је војвода Милошу - Прва вјеро, потоња невјеро!

верност - неверност

оданост - издајство

јунаштво - кукавичлук

отвореност - притворност

Милош - Вук

господа - господичићи

исказивање (испољавање) - ћутање (сакривање)

Овај принцип компоновања условио је истицање снажних контраста, напету атмосферу, снагу
вербалног обрачуна, лепоту витештва и моралне чистоте.

Вербалии сукоб
Песма је прилично статична - нема развијене радње која подразумева динамику и кретање,
промену амбијента, преокрете, деловање јунака, драмске сукобе, причу. Има само један догађај
(кнежева вечера), једну ситуацију (вечера код кнеза), два актера - кнеза и Милоша. Има и сукоба,
али је то вербални сукоб између кнеза Лазара и Милоша Обилића.

Атмосфера је напета из два основна разлога:

- дошло је до вербалног сукоба између кнеза и његовог миљеника Милоша; најмучније у том
сукобу је атак на витешку част Милоша Обилића;

- сукоб прати мукла тишина која делује мучно: када се удара на част једнога витеза, сви ћуте.

Ћутање присутних у тој мучној ситуацији може се објаснити на више начина.

- Психолошки: кнежеве речи су изазвале изненађење, сви присутни су били у шоку због тако
оштрих речи на Милошев рачун, завладао је мук.

- Обичајно: није долично упадати кнезу у реч, још мање приличи супротстављати се јачем у корист
слабијег (у хијерархијском смислу) или, пак, нападати већ нападнутог.

- Уметнички: народни певач није хтео да развија и тиме расплињује догађај, задржао се на
кључним мотивима - мотиву издаје и мотиву јунаштва. То је урађено свесно као објашњење
разлога што је битка изгубљена на Косову. То је истовремено и зачетак косовске легенде.

Две реплике (здравице, беседе), Лазарева и Милошева, имају више усмерења. Лазарева здравица
је у првом делу упућена свим гостима ("Коме ћ' ову чашу наздравити") а при крају само Милошу
Обилићу ("Здрав, Милошу, вјеро и невјеро"). Милошев одговор има три правца:
 кнезу: Вала тебе, славни кнез Лазаре!

Вуку: А проклети Вуче Бранковићу!

господи: А тако ми бога великога.

Није случајно народни певач дозволио Милошу Обилићу да изговори тако дуг одговор кнезу и
присутној господи: он је јунак и витез који је невино осуђен за издају коју није учинио и неће
учинити.

Снажна психолошка и емотивна напетост карактерише ову песму од тренутка кнежевог обраћања
Милошу Обилићу. Атак на част таквог јунака какав је Обилић, делује мучно, шокантно и
застрашујуће. Милошев сигуран и разложан одговор, отворено обраћање кнезу Ти Вуку, те завет
да ће убити Мурата, полако смирују напетост, шок попушта, присутни као да су одахнули под
утиском да је Милош витешки отрпео увреду. Последње Милошеве речи да ће Вука однети на
Косово "као жена куђељ' уз преслицу" нагло ублажавају напети мук, лагано изазивају комешање и
осмехе, макар и прикривене због озбиљности ситуације. Народни певач уме да најмучније и
најтеже ситуације запахне свежином благог хумора.

Песма о Обилићу

По наслову би ово била песма о кнезу, али је вечера само повод и прилика да се предочи стамени
лик Милоша Обилића. Кнез Лазар је домаћин али и највећи угледник. Одмах до њега су два
значајна великаша Југ Богдан и Вук Бранковић. Поред њих су девет Југовића. А тамо негде при дну
софре седе остали витезови нижега ранга у феудалној хијерархији: Милош Обилић, Косанчић Иван
и Топлица Милан. Разлог вечере је коначан договор пред бој, али се она претворила у вербални
сукоб Милоша и кнеза Лазара. У својој здравици кнез градацијски ређа госте по различитим
мерилима вредности: старјештво, господство, милост, лепота, висина, јунаштво. Овде су три
вредности кључне: старјештво (Југ Богдан), господство (Вук Бранковић) и јунаштво (Милош
Обилић). Ако је јунаштво на крају, не значи да му кнез придаје најмањи значај. Напротив,
најистакнутије су две вредности: старјештво (године, искуство, мудрост) и јунаштво. Да је тако,
показује кнежева здравица. Он наздравља Милошу јунаку јер је он по тој особини изнад свих
присутних. Али ће кнез као најистакнутија личност Србије и најодговорнији човек у тешком
времену, начет сумњом у могућност издаје, подстакнут од других (Вук), уз здравицу исказати и
прекор:

Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!

Прва вјеро, потоња невјеро.

Речима "прва вјеро" кнез изражава своје уверење у Милошеву дотадашњу оданост, изражава
своје дотадашње поверење и поштовање. "Потоња невјеро" је израз сумње која нагриза кнеза,
прекор свом миљенику што мисли на издају. Међутим, у кнезу није утрнула његова наклоност
према Милошу, љубав и поштовање према највећем јунаку - поклања му пехар у знак дотадашњег
уважавања и поштовања. Трагика кнежева је у његовим осећањима човека који ће бити издан, у
разочарању у онога кога је ценио и волео и, најзад, у заблуди. Највећа трагика је прављење
грешке у незнању и заблуди. Величина кнежева је у одавању поштовања дотадашњем Милошу -
поклањање пехара је израз љубави и жаљења што је, како се њему чинило, изгубио највећег и
највернијег јунака. У том чину кнежевом не треба видети праштање - нема праштања као што није
било ни издаје - она тек треба да се догоди.

Кнежева вечера јесте, али уместо да она укаже на издајника, указала је на јунака, зато је ово
песма о Милошевом витештву и јунаштву. Милош Обилић је оличење витештва (достојанства и
части) и жртвовања за земљу, веру и сопствену част која је доведена у питање кнежевом
здравицом. Његова величина је у снази да издржи понижење и у спремности да делом покаже
своје витештво. На кнежеве речи Милош реагује

брзо - Скочи Милош на ноге лагане.

с поштовањем - Пак се клања до земљице црне

одштетно - Ач' не вала на такој бесједи.

уверено - Ја невјера никад био нисам, нит' сам био, нит ћу икад бити.

сигурно - Него сјутра мислим у Косово за хришћанску вјеру погинути.

отворено - Невјера ти сједи уз кољено испод скута пије ладно вино, а проклети Вуче Бранковићу!

витешки - Сјутра јесте лијеп Видовданак, виђећемо у пољу Косову ко је вјера, ко ли је невјера.

јуначки - Но ћу отић 'сјутра у Косово, и заклаћу турског цар Мурата и стаћу му ногом под гр 'оце.

духовито - Ухватићу Вука Бранковића, везаћу га уз то бојно копље, као жена куђељ' уз преслицу,
носићу га у поље Косово.