Јеврејско ишчекивање Месије

Од самог почетка, народ Израеља вјерује у долазак Месије. Схватање Месије је различито,
и сам развитак те идеје о доласку се може подјелити на три епохе.

Опште очекивање Месије

Почетак се огледа у избору Адама и обећања потомства. Обећања која су дата
патријарсима служили си као мотив. Много тога је будило наду народу Израеља - падање
у Египатско ропство, али и избављење, добијање Синајског савеза. На вратима обећане
земље стоји Аврам а народ све више вјерује Богу и у долазак Месије. Све је то био
предуслов за културно сазријевање народа и формирања државе.

Месијанска династија
Царство настаје на челу са Саулом(1020-1000г.), међутим царство иако тада осуђено на
пропаст, достиже свој врхунац доласком Давида на власт(1000-961 г.). Народ је повезао
своју егзистенцију са Давидовом лозом, очекујући од ње светлу будућност и вечно
благостање, што је био утицај пророка као што је Натан, матрали су да је Јахве уз Давида.
Њега је могао наследити само његов син. Однос Јахвеа и Израиља је био однос као између
оца и сина. Пад под вавилонско ропство сматрају као губитак наклоности Јахвеа. Пророци
сада виде пад непокорљивог Давидовог царства, које је најављивао Натан. Тако се развија
идеја о доласку месије, личног месијанизма.

Лични месијанизам
Иако је цартво пропало, вјерују Божијим обеђањима, вјерују у долазак личности,
Давидовог потомка, неког из његове породице. Месија је сматран за цара, али и за
пророка који страдава, Евед Јахве, такође и као Син човечији у периоду „краја дана“. У
време после вавилонског ропство јавља се идеја о Јахвеу као Цару над Израиљем. Након
Давида , јеврејску заједницу води свештенство, идентитет Јевреја се све више
преусмерава на Јерусалимски Храм који је саградио Соломон (Давидов син). Библијска
књижевност се почела стварати под контролом свештеника и пророчка служба полако
умире доласком писане речи. Давидова лоза постаје покровитељ храма и богослужења. На
место Давида долази свештеник и писар Јездра.Свештенство се ослања на Мојсијеве
књиге, постају чувари Мојсијеве Торе и свестеничких списа древног Израиља. Овај период
је познат и као „мрачни“ период јер се о њему најмање зна. Сматра се да је у том периоду
било јако мало књижевног стваралаштва, и да сводило на „чување“ књижевности.

Марија Михајловић, II4