Ivan Antić

SÂNKHYA
Beograd, 2010

Izdavač:
Samostalno izdanje
© Copyright: 2010 by Ivan Antić

Knjiga je besplatna samo za srpsko jezičko područje,

može se neograničeno umnožavati samo za ličnu upotrebu, i bez ikakvih izmena.
Registrovano u Autorskoj agenciji za Srbiju A.D. kao autorsko delo.
Svaka povreda autorskog prava u celini ili u delovima biće sudski gonjena.

Kompjuterska priprema:
Vladimir Ribar
Ivan Antić

Korektura:
Dojna Lapadat
Idejno rešenje korica:
Ivan Antić
Naslovna strana:
Sri Kapila Yantra
Štampa:
Agencija „Jovan“, Beograd
Tiraž: 500.

www.ivantic.net

ISBN 978-86-902035-2-9

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

233-852.5C

АНТИЋ, Иван
Sãnkhya / Ivan Antić. - Beograd : I.
Antić, 2008 (Beograd : Jovan). – 400 str. :
ilustr. ; 26 cm

Napomene i bibliografske reference uz tekst.

- Bibliografija: str. 400.

ISBN 978-86-902035-2-9

a) Самкја
COBISS.SR-ID 149541900
 Posvećeno mojoj majci Anđeliji,
mom najvećem učitelju
i najvećoj duši koju sam upoznao

2
 SADRŽAJ

PREDGOVOR …. 5
SHEMA KATEGORIJA PRAKRTI …. 8

UVOD U SĂNKHYU …. 10
Razlikovanje prirodnog i duhovnog …. 10
Arhajski model razlikovanja bića i Duha …. 12
Religioznost i sistem sânkhye …. 23
Alhemija prirode i savremenost sânkhye …. 32

IME I POREKLO …. 38

PURUŠA …. 43

PRAKRTI …. 56
Uzročnost …. 61
Emanacija …. 66
Gune …. 69
Prâna …. 73

DIMENZIJE PRIRODE …. 81
Oblikovanje prostorvremena …. 81
Oblikovanje dimenzija …. 90
Oblikovanje tela …. 95

TANMĂTRĂ …. 106
Neorganska bića …. 113
Prirodna neorganska bića …. 119
Veštački stvorena …. 119
Božanska bića …. 119
Vanzemaljska bića …. 124
Hibridi ljudi i neljudi …. 125
Demonizam i doktrina probuđenja …. 128
Rezime i ukratko o demonizmu i Novom dobu …. 138
Tanmâtrâ i maha-bhűtâni u savremenom dobu ….. 139

INDRIYĂNI …. 144

SEDAM STANJA …. 158

Sedam „stanja svesti” …. 160
Sedam nivoa religioznosti …. 163
Syâdvâda …. 165
Ji đing …. 166
3
AHAM-KĂRA …. 170
Princip individuacije ili uobličavanja …. 170
Ličnost …. 171
Volja ili namera …. 176
Điva – individualna duša …. 180
Sedam faza buđenja ličnosti …. 196

MAHAT-BUDDHI …. 211
Probuđenje kao inverzija spoljašnjeg i unutarnjeg ….220

KAIVALYA …. 225
1. Osvešćenje tela …. 231
Sabranost pažnje na dah …. 231
Osnovni položaji tela …. 232
Svi pokreti …. 232
Odvraćanje od tela …. 233
Osnovni elementi tela …. 234
2. Osvešćenje osećanja …. 236
3. Osvešćenje opštih stanja uma …. 237
4. Osvešćenje uzroka nastajanja svakog pojedinog
sadržaja (svake misli) …. 238
Pet prepreka …. 238
Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela …. 239
Šest unutarnjih i šest spoljašnjih osnova čula …. 240
Sedam činilaca probuđenja …. 241
Četiri osnovne istine o bivstvovanju …. 242
Rűpa-dhyânam …. 244
Plodovi …. 253
Arűpa-dhyânam …. 257
PRILOG - Tekstovi klasične sânkhye …. 265
Išvarakršna: Sânkhya-kârikâ …. 265
Kapila: Sânkhya-sűtrâ …. 272

BIBLIOGRAFIJA …. 279

4
 PREDGOVOR

Dužan sam da na početku dam neka objašnjenja o tome kako je nastao ovaj prikaz
sânkhye, te gotovo zaboravljene, a zasigurno malo poznate teorije prirode iz klasične Indije.
Da bih došao do toga kako je moj individualni razvoj sazrevao uvidom u sânkhyu,
moraću da započnem sa malom digresijom o razvoju naučnog saznanja. Rezultati istraživa-
nja u eksperimentalnoj fizici doveli su još u prvoj polovini dvadesetog veka do temeljnih
preokreta u pogledu na prirodu stvarnosti, a u novije vreme, sabiranjem sličnih iskustava iz
drugih nauka, do holističkog pogleda na svet i 'sistemskog mišljenja'. Osnovna odlika 'sis-
temskog mišljenja' jeste uvid da je živa celina nešto više od skupa njenih činilaca, zatim da
suštinska svojstva živog sistema potiču iz interakcija i odnosa između činilaca, i da se ti
odnosi ponavljaju u izvesnim konfiguracijama ili shemama. Radi se, dakle, o dinamičkom
procesu odnosa koji izražava određeni kvalitet, i on se ne može izraziti kvantitativno, mere-
njem veličina i težina. Tu je pre potrebno mapiranje shemama, kao što su to već davno uči-
njeno u Ji đingu, i u sânkhyi sa kategorijama prirode (slika 1). Najzad, upoznavanje odnosa
izraženih kroz shemu ne može se ograničiti samo na komponente jednog sistema, već se
mora proširiti i na njegovu okolinu, na kontekst sistema što upućuje i na prirodu subjekta
koji ga doživljava. Sve to zapravo upućuje na suštinski značaj subjekta.
Opisani proces razvoja naučnog pogleda na svet prisutan je na sličan način i u proce-
su individuacije svakog pojedinca, ukoliko se on valjano odvija usaglašavanjem individual-
nih iskustava sa univerzalnim. Mene su na taj razvoj naterale same egzistencijalne činjenice
koje nisam mogao da ne vidim, a one koje nisam želeo da vidim udarale su me same - ne
samo uobičajenim životnim iskušenjima koja trpe svi ljudi, već i mističnim doživljajima
koje imaju malobrojni. Oni su mi otvorili vrata percepcije tako da sam umesto poznatog
sveta video čudesni beskraj koji je nešto mnogo više od individualnog života. Kako sam u
svojoj sedamnaestoj godini već jednom prekoračio granicu koja deli život od smrti, stari
život me više nije držao jer mi je izgledao apsurdan, a beskraj tako privlačio da bi me sigur-
no i progutao da nije bilo jednog događaja. Krajem 1981. godine, 3. decembra, u snu me je
probudio savršeno jasan glas. Pozvao me po imenu i rekao da je sve u redu i da ne brinem
za sebe, da mi se javlja na ovaj način kako bi mi stavio do znanja da je u meni i da će me
voditi; da je sve što se događa u mom životu u savršenom skladu s razvojem i da tako treba
sve da prihvatam i pažljivo posmatram; da ne tražim izvan sebe jer u meni je sve; da ono
najbitnije nosim u sebi i da ću ga ispoljiti jedino svojom zrelošću u skladu sa vremenom. Na
moje spontano uobličeno pitanje u mislima: Ko je on i kako izgleda? - odgovorio je samo da
izgleda kao svaki čovek, i da nadgleda (karmički) razvoj ljudi. Za to vreme, oko jednog
minuta, dok je ovaj čudan susret trajao ni na javi ni u snu, bio sam potpuno paralisan od
strane vrlo moćne sile. Zatim sam se našao u svojoj sobi i, kada sam ustao da zapišem raz-
govor, osetio sam nečije prisustvo koje je tako snažno zračilo energijom da mi se telo kočilo
od njenog uticaja. Iako usled jutarnje polutame nisam nikoga jasno video, po snažnom ener-
getskom prisustvu znao sam tačno gde se nalazi, da je neka nevidljiva ili providna osoba
bila na dohvat ruke predamnom, ali po još snažnijem blaženstvu i strahopoštovanju, koje je
pratilo ceo događaj, znao sam da mi se događa nešto dobro. Mesec dana kasnije, kada je
ovaj događaj već počeo da bledi iz sećanja jer se moj svakodnevni život nastavio normalnim
5
tokom, u budnom snu došao mi je starac sa blaženim, detinjim osmehom u očima, i tokom
tri susreta uputio me u praksu meditacije, za koju sam kasnije saznao da je veoma nalik
zazen i vipassana metodi samospoznaje. Od tada sam počeo svakodnevno da je praktikujem,
i nisam se previše iznenadio kada sam posle nekoliko meseci „slučajno” naišao na fotografi-
ju svog učitelja iz sna i tako se uverio da je on živeo i u ljudskom obličju. Ispod nje je staja-
lo ime koje dotle nisam čuo: Bhagavan Sri Ramana Maharshi. 1
Ove događaje navodim (bez komentara o njihovoj prirodi) kako bih na početku skre-
nuo pažnju čitaocu da je knjiga koja sledi plod mojih transcendentalnih iskustava i pokušaja
da ih ustanovim i razumem, a ne potrebe za filosofiranjem. Čak je i pisanje bilo samo način
na koji sam konkretno ustanovljavao svoja iskustva. Da ne bih zalutao u subjektivnost,
razumevanje svojih iskustava stavio sam u teorijski okvir koji je dovoljno star, proveren i
objektivan, a stariji i objektivniji od sânkhye nije mi poznat. Pokazalo se da je i sânkhya
postala mnogo jasnija zahvaljujući mojim iskustvima; ona su bila neophodna za bolji uvid u
sistem, tako da ovo nije ispao subjektivan prikaz sânkhye, već samo originalniji i radikalniji
od dosadašnjih.
Sa praksom samoistraživanja kristalisala se sama od sebe shema kategorija prakrti
(prirode) iz teorije sânkhye (slika 1 i 2), kao univerzalna mapa bivstvovanja. Ne samo da
sam na njoj prepoznao ontološki status sopstvenih izmenjenih stanja svesti kroz sve dimen-
zije astrala, već i ontologiju religijskih, filosofskih, mističkih, naučnih, umetničkih i psiho-
loških iskustava, onako kako se prenose kroz istoriju i literaturu, i kako se manifestuju u
životnoj stvarnosti, ovde i sada, svakome od nas. Godine nepristrasnog opažanja i učenja
uverile su me da je shema kategorija prirode, koja se ovde opisuje kroz celu knjigu, univer-
zalna mapa na kojoj se nepogrešivo može ustanoviti ontološki status svakog oblika bivstvo-
vanja, i da se s njom niko ne može izgubiti na putu spoznaje onoga što jeste.
Sav moj napor ovde svodi se na razjašnjavanje svih detalja ove ontološke mape u
kontekstu holističkog pogleda na svet i 'sistemskog mišljenja'. Tekst je nastajao spontano
tokom više godina (krajem 1994. god. dobio je sadašnji izgled; od tada je, povremeno dote-
rivan, čekao izdavača), više kao putopisni esej nego filosofska studija, i sam se od sebe
manje-više uspešno uobličio u celinu ponajviše zahvaljujući podršci i podsticaju koje sam
imao u prijateljstvu sa Dojnom Lapadat i Vladimirom Ribarom. Shemu sam razjašnjavao u
svetlosti religijskih, mističkih, filosofskih i naučnih iskustava koja su do sada opšte poznata,
ili su bar dospela do mene preko literature i zapažanja. U tom smislu su ona ograničena i
ovaj prikaz je samo pokušaj da se podstakne dalje istraživanje u tom pravcu. Asocijacije sa
shemom su zaista bogate i neiscrpne. Tako, između ostalog, ova shema sânkhye pokazuje da
su sve „onostrane” dimenzije, astralni svetovi i njihovi „stanovnici” (elementali, anđeli,
đavoli, bogovi...) takođe deo prirode, njenog finijeg, energetskog i natčulnog područja.
Deluju kao numinozne i „natprirodne sile” samo onima koji nisu upoznati sa celinom priro-
dnog zbivanja, koji su ograničeni na njeno usko čulno i trodimenzionalno područje. Iz toga
je ovde spontano izbila snažna kritika religijskih učenja koja natčulne entitete prirode pro-
glašavaju za transcendentne, božanske i spasonosne (učenja koja sam svrstao u demonizam),
i afirmacija doktrine probuđenja (zastupljena u sânkhyi, jogi i budizmu) koja za cilj ima
diferencijaciju svesti i slobode spram bića uopšte, a ne samo njegovog uskog empirijskog
dela.

1
Iako je njegov metod samoistraživanja drugačije izražen, on u praksi dovodi do istog cilja kao budistička meditacija
vipassana. O njoj videti u knjizi William Hart: Umetnost življenja, vipassana meditacija po učenju S. N. Goenke, Loz-
nica: B. Milisavljević, 1994. Takođe i Njanaponika Tera: Budistička meditacija, Novi Sad, 1988. i P. D. Uspenski:
Četvrti put, Beograd: Esotheria, 1994.
6
 U tome je okosnica cele sânkhye, da se diferencijacija svesti i sloboda čovekova
ostvari u odnosu na celu prirodu kakva jeste, u odnosu na celokupno postojanje, kao odgo-
vor ili ishod samog postojanja, u Duhu neuslovljenosti (puruša) ili slobode koja omogućava
da bivstva prirode uopšte bude. To je, prema sânkhyi, jedina čovekova autentičnost, jer ona
sam Duh neuslovljenosti imenuje kao puruša, tj. čovek. Ona, dakle, autentičnu duhovnost
smešta na najviši ontološki nivo, dok svi drugi religijski i filosofski sistemi ne nadilaze
pojedine kategorije unutar prirode i ostaju opčinjeni njenom astralnom imaginacijom, koju
određuju kao božansku (i delimično demonsku) samo zato što ona nadilazi prostu čulnost.
Pored toga što duhovnoj autentičnosti daje najviši ontološki status, sânkhya neuslovljenost,
koja omogućava sámo postojanje kao takvo, prepoznaje kao bit čovekovu. Nije mi poznato
da je pored sânkhye iko drugi to prepoznavanje učinio tako jasnim, kao što su to učinili
Buddha i Ramana svojim osmehom.
Autor

7
 SLIKA 1

8
SLIKA 2

9
 UVOD U SĂNKHYU

1. Razlikovanje prirodnog i duhovnog

Od početka svog opstajanja na ovom svetu čovek je nastojao da na neki način razli-
kuje ono što je prirodno dato, od onog što je sveto i nadilazi prirodnu uslovljenost i obnav-
ljanje, da razlikuje večno od prolaznog, besmrtno od smrtnog, dobro od zla. Drugim rečima,
iskonska je težnja čovekova da se po svom duhu razlikuje od prirode, da bude svestan, jer
suština svesti je razlikovanje, a suština prirode je u uzročnoj povezanosti svih njenih pojava,
odnosno uslovljenosti zbivanja. Objektivno osvešćenje prirode jedini je način za nadilaženje
uslovljenosti.
Ovakvo suštinsko razlikovanje izrazilo se u arhaičnim vremenima kao naglašavanje
religijskog iskustva svetog naspram profanog. Od iskona čovek je nastojao da razlikuje sve-
sno od nesvesnog, da utvrđuje i proširuje znanje kao uslov za svoj opstanak, da razlikuje
duhovno od telesnog jednako jasno kao što se razlikuje nebo od zemlje ili život od smrti.
Sve duhovno prepoznavao je kao svoju autentičnost i slobodu, kao ono što je nebeskog ili
božanskog karaktera, što daje jedinstven smisao svakoj pojavi u opštem jedinstvu prirode.
Bez ovakve slobode život nema smisla i postaje područje borbe otuđenih delova i besmisle-
na prolaznost.
U svim starim kulturama uočava se nezadovoljstvo s čovekom kakav je prirodno dat,
i najdublja težnja za „drugim rođenjem”, u svesnom i duhovnom načinu postojanja. Svi
mitovi, obredi i legende od početka istorije pokazuju čežnju da se ljudsko telo oslobodi
nesvesne prirodne stihije i preobrazi u oličenje Duha, odnosno slobode bivstvovanja, stva-
ranja, odgovornosti i kulture. Neko postaje „pravi čovek” u onoj meri u kojoj prestaje da
bude „prirodan čovek”. Ovaj preobražaj nije rezultat prirodnog procesa, kao što je slučaj sa
svim ostalim psihofizičkim aktivnostima, već isključivo kulturni i duhovni čin preuzimanja
potpune odgovornosti za večni smisao bivstvovanja, to je podvig svojstven samo retkim,
duhovno zrelim ljudima – to je čin slobodne volje celovite ličnosti. To je sasvim nov doga-
đaj u kosmosu. Pored svekolike prirodne povezanosti svega, novo je jedino svesna ličnost i
njena slobodna volja. Taj preobražaj nastaje iskustvom transcendencije prirodnog uslovlja-
vanja. To je nešto što tek treba da se dogodi i događa se jedino u čovekovoj ličnosti kada
postane svesna i celovita. Bez ovakvog „drugog rođenja” u slobodnoj volji i svesti smatralo
se, s pravom, da čovek uopšte i ne postoji kao „pravi čovek”, jer se rođenje njegovog fizič-
kog tela ni po čemu ne razlikuje od ostalih procesa reprodukcije u prirodi - koje karakteriše
prolaznost, propadljivost, umiranje svega što se rađa (Jovan, 3:3-7).
Iz ovakvog fundamentalnog razlikovanja, odnosno iskustva transcendencije, nikle su
sve velike religije i etike. Zbog neophodnosti drugog rođenja postoji religioznost i duhov-
nost, ta je nužnost rodila svu čovekovu kulturu, čiji je opšti smisao nadilaženje nesvesne
prirodne uslovljenosti i vremena. Dakle, nadilaženje smrti. Ceo život religioznog čoveka je
proces rađanja u Duhu. Ovakvo razlikovanje oduvek je ukazivalo da je čovek autentičan
samo u duhovnoj slobodi koja nadilazi prolaznost bića i vremena, samo tako on uistinu pos-
10
toji. Jedino kada je nesvestan ovakve svoje duhovne autentičnosti čovek trpi smrt, prolaz-
nost i patnju. Samospoznajom to se nadilazi. Odlika svake religioznosti jeste čežnja za več-
nošću i to dokazuje da sadašnje stanje prirodnog rođenja nije autentično i otuda je bolno i
nepodnošljivo. Nepodnošljivo je zato što čovek s fizičkim rođenjem još nije počeo da postoji
u svom autentičnom stanju; to je još uvek spontani tok prirodnog dešavanja koji uključuje
sve fizičko kretanje, emocionalne i mentalne aktivnosti. Čovek tek treba da se rodi. Fizičkim
nastankom on je samo dobio pravu šansu da to svesno učini. Fizičkim rođenjem on je stvo-
reno biće. Sva bića u prirodi tako nastaju i u tome je njihov opstanak. Rađaju se od drugo-
ga i drugim su uslovljena. Čovek se od svih bića razlikuje po tome što tek treba da nastane
iz sebe samoga, iz svoje slobodne volje i svesti o Duhu u sebi. Drugo, pravo rođenje je nje-
gov stvaralački čin, koji je moguć samo onda kada sebe prepozna kao oličenje Tvorca, tj.
Duha koji sve omogućava.
Fundamentalni značaj 'drugog rođenja' najbolje je izražen gnostičkom vizijom ptice
koja se probija iz jajeta koje predstavlja kosmos. Da bi se čovek istinski rodio i postao mora
da probije ljusku prirodno datog sveta kao što ptica probija jaje, poleće svojom voljom i tek
tada uistinu počinje da postoji. Čovekovo prirodno, biološko rođenje je slično nastanku jaje-
ta, on jeste 'rođen' ali to nije završni čin, njegovo biološko rođenje samo je mogućnost za
drugo, istinsko duhovno rođenje, kao što ptica, simbol duha, tek treba da izađe iz jajeta sop-
stvenim naporom.
Drugo prigodno poređenje može biti sa semenom i drvetom. Čovek je biološkim
rođenjem kao seme koje u sebi sadrži drvo. Ono mora da se raspadne da bi iz njega izniklo
drvo koje puno roda rađa. Ako se ne promeni, istrunuće sámo. Ako hoće sebe da sačuva,
izgubiće se. Ako se preda, dobiće pravi život. Tako i prirodno nastao čovek, zatvoren u svo-
joj subjektivnosti, mora da nestane u transformaciji duhovnog rasta da bi iz njega izbio nje-
gov pravi potencijal, da bi se iz njega ispoljilo ono što objektivno jeste.
Da je proces nastajanja dovršen, da mi uistinu postojimo prirodnim nastankom, tada
nikada ne bismo mogli da postanemo svesni sebe niti bi postojanje postalo lično iskustvo
kroz probuđenje. Ništa se novo ne bi dogodilo. Ličnost tada ne bi bila moguća. Sve bi to i
dalje bio proces prirodne determinacije i ne bismo se razlikovali od životinja.
Mi smo svesni sebe u ovoj sadašnjoj, skromnoj svesnosti, samo zato što još nismo
počeli da postojimo, a predviđeni smo za postojanje. Svest nam je data da bismo počeli da
postojimo.
Ono suštinsko ljudsko nastaje tek s transcendencijom prirodnog uslovljavanja.
Iskustvo svetog naspram profanog ne samo što predstavlja suštinu religioznosti, već i
same svesti, čija je osnova u razlikovanju subjekta od objekta, ili poznatog sveta od nepoz-
natog.
Najpre se to ispoljavalo kao razlikovanje svetog prostora (hram, kuća ili kakav sim-
bol „centra sveta” oko koga su se podizala naselja) ili prostor poznatog kosmosa, naspram
nepoznatog i profanog prostora koji je smatran za nediferencirani haos, nestvoreni svet, ne-
biće. Takođe i razlikovanje svetog vremena, u kome se obrednim ritualom periodično obna-
vljalo sećanje na vreme božanskog dela stvaranja ili oduhovljavanja čoveka, naspram profa-
nog vremena svakodnevnog zbivanja u radu i dokolici. Uz to je praksa mnogih plemena bila
(a negde se i do danas zadržala) da samo sebe smatraju ljudskim bićima koja potiču od
Boga, tvorca sveta, dok su sve ostale ljude smatrali demonima, neljudskim bićima ili čak
neprijateljima koje treba pobediti i 'civilizovati'. Na ovaj način, putem čovekove osnovne
orijentacije u prostoru i vremenu, počeci religijskog iskustva jesu ujedno počeci osvešćenja

11
kroz razlikovanje subjekta od objekta, poznatog od nepoznatog, osvešćenja kao ustanovlje-
nja onoga što jeste.
Pored religije i najranija filosofska misao izražava isto razlikovanje kao osnovu same
svesti o biću kroz pitanje: „Zašto je uopšte ovo što biva, a ne tek ništa?” To je prvo pitanje
čoveka koji je spreman za duhovno probuđenje. Prvo je zato što je najšire i sveobuhvatno,
ono se ne bavi nikakvim posebnim zbivanjem već zahvata sve što biva u prostoru i vreme-
nu; ono je, zatim, i najdublje, jer ispituje osnovu ili razlog svega, i bića i mišljenja, ide do
dna svega i ne zaustavlja se ni na čemu što privremeno biva; kao takvo, ovo je pitanje na
kraju i najizvornije, jer samim svojim nezaustavljivim zahvatanjem svega, kristališe duh
onoga koji pita.2
Ovakvo ispitivanje - zajedno sa prastarom temom celokupnog religijskog iskustva, a
to je vaskrsenje kao nadilaženje (transcendencija) čovekovog prirodnog bića u božansko
bivstvovanje, ili bar povezivanje s njim - ukazuje da bez toga čovek ne postoji u istinskom
smislu. On će ući u autentično postojanje tek s drugim rođenjem koje neće biti rezultat pri-
rodnog procesa, nego duhovni čin slobodne volje, čiste savesti i svesti o bivstvovanju, o
tome da i sámo biće prirode kroz njegovo vaskrsenje zadobija svoj ishod i smisao. Priroda
postoji sa svrhom da dobije puni smisao svoga postojanja, svoj ishod ili suštinu, tek nas-
pram slobodnog čovekovog Duha. Sve dotle ona izgleda neostvarena, besmislena i destruk-
tivna. Zato tek duhovno preporođen čovek (iz iskustva transcendencije) vidi svet kakav jeste
u suštini: kao svetost božanske tvorevine. U takvom istinskom viđenju stvari kakve jesu,
sastoji se njegova duhovna autentičnost i sloboda. Ona je imanentna biću. Koliko je Duh u
čoveku nesvestan sebe, toliko priroda izgleda destruktivna i uslovljavajuća. Duh i priroda su
uzajamni i polarizovani, a ne dualistički i isključivi. Bez prirode Duh bi bio puka apstrakcija
i ništa, a bez Duha priroda ne bi imala mogućnosti za svrhovito stvaranje i, stoga, za sam
opstanak. Ne bi imala razlog postojanja. Bila bi tamnica bića bez izlaza u slobodu, i zato ne
bi bilo života u njoj. Priroda je sama težnja bića ka osvešćenju svoga smisla; njena raznoli-
kost odražava svu dijalektiku i dramu ove težnje. Priroda je način ispoljavanja Duha koji, s
druge strane posmatrano, predstavlja smisao i ideal ka kome se usavršava prirodno zbivanje.
Tako dolazimo do odgovora na pitanje u kom su kontekstu uopšte mogući ’drugo
rođenje’ i transcendencija prirodne uslovljenosti. To je moguće jer postoji polarizacija Duha
i prirode - o čemu govori sânkhya.

2. Arhajski model razlikovanja bića i Duha

Ako bi se čistota i veličina vizije čoveka merila jedino oslobađanjem njegove duhov-
ne autentičnosti od svake prirodne uslovljenosti bivstvovanja, a drugačijeg i poštenijeg
merila ne vidimo, tada bi se s pravom moglo reći da sânkhya nastoji da bude najčistija vizija
čoveka - oslobođena svake mitologije. Dolazeći do nas iza horizonta sagledivog vremena,
ali postajući poznatija kao jedan od šest srednjovekovnih filosofskih sistema u Indiji,
sânkhya predstavlja najstariji i najneposredniji pokušaj čoveka da izrazi suštinu svoje duho-
vnosti, poreklo i svrhu svoje svesnosti s kojom postoji u prirodi kao jedinstveno i stvaralač-
ko biće. Ono što drevno učenje sânkhye suštinski izdvaja od svih drugih pojava u duhovnoj
kulturi koje su imale slične namere, jeste njena jasnoća i celovitost. Ona zahvata celokupno
bivstvovanje bez izuzetaka, sistematski razotkriva poreklo, svrhu i svu uslovljenost ne samo
2
Detaljnije o ovom pitanju videti kod Martina Hajdegera: „Uvod u metafiziku” (Einfuhrung in die Metaphysik von
Martin Heidegger, Max Niemeyer Verlag, Tubingen, 1966.) Vuk Karadžić, Beograd 1976.
12
objektivnog, fizičkog sveta, već i subjektivnog psihološkog iskustva, i to na potpuno nepos-
redan način, raščlanjujući sve sačinitelje iskustva i postojanja, bez primese fantazije, simbo-
like i mita. Jedino putem svesnog uvida i praktičnog razlikovanja svega bivstvujućeg u vre-
menu (iskazanog u pojmu prakrti) od Duha neuslovljenosti (označenog kao puruša), čija
sloboda omogućava biću da uopšte bude, odnosno, da bude svesno sebe (što je označeno
kategorijom buddhi).
Jedinstvena jasnoća sânkhye zasniva se na njenoj polarizaciji bivstvujućeg (kao pra-
krti) i slobode koja ga omogućava (puruše). Po tome sânkhya predstavlja najviši ideal obje-
ktivnosti. Ovakva polarizacija čini viđenje stvari jasnijim, kristališe svest o bivstvujućem,
njegovu diferencijaciju, i tako nas navodi da u sânkhyi prepoznamo arhajski prototip fun-
damentalne ontologije, a ne samo puki dualizam, kao dosadašnji tumači ovog sistema. Nas-
tavljajući klasično metafizičko stanovište oni su purušu projektovali kao duhovnu monadu
otuđenu od prirode. Zahvaljujući postmodernističkom obrtu, mi ćemo danas lakše sagledati
purušu kao čistu neuslovljenost koja omogućava bivstvovanje, a najpre svest o njemu (bud-
dhi).
Oslobađanje čovekove duhovne suštine od prirodne uslovljenosti, od smrti i prolaz-
nosti, temeljni je poriv svih religijskih tradicija i sistema samorazvoja. To je poriv za tran-
scendencijom uslovljenog bića u Duhu slobode. Ova težnja se svuda kristalisala kao razli-
kovanje duhovnog od prirodnog, stvarnog od lažnog, božanskog od svetovnog, „spasenje
duše” u hrišćanstvu ili nadilaženje patnje u budizmu. Svoj najčistiji domet ova težnja dosti-
gla je u budizmu, naročito kod Nagarđune gde se razlikuju dve vrste stvarnosti: samvrti ili
relativna istina, koja je proizvod razuma i koja kao zastor zaklanja apsolutnu istinu, para-
marthu koja je krajnja svrha ili transcendencija uopšte. Dok se iskonska težnja za ljudskom
autentičnošću u drugim sistemima i religijama manifestovala na manje ili više zaobilazan
način, kroz mit, ideju Boga i vaskrsenja, dotle se ona u budizmu jasno izrazila kao nužnost
transcendencije. To je bilo moguće zato što je budizam sav izašao iz joge, a joga je praktič-
no iskustvo transcendiranja. Ovakva praksa joge postoji zahvaljujući njenoj teorijskoj osno-
vi: sânkhyi. Dok se u drugim religijama bogovi i njihovi vernici ubijaju i tuku oko teritorije
i prevlasti uz pretnju ognjem i sumporom, dotle sânkhya objektivno, nepristrasno i jasno
pokazuje: (1) šta se nadilazi ili transcendira (ovde je to prakrti kao uslov bića); (2) zahvalju-
jući čemu je to nadilaženje uopšte moguće (zahvaljujući puruši, Duhu koji nadilazi i omo-
gućava biće); (3) kakav je smisao celog tog procesa (da čovek prepozna svoju autentičnost u
puruši) i (4) kakav je čovekov položaj u njemu (da bude mesto u kome se postojanje - pra-
krti - i njegov smisao - puruša - prožimaju i razlučuju).
Najkraće rečeno postoji samo Apsolutno Jedno koje ima dva aspekta: aktivan i pasi-
van. U aktivnom aspektu je prakrti ili priroda, a u pasivnom ili statičkom puruša ili Duh.
Aktivni aspekt aktuelizuje statički ili potencijalni. Priroda aktuelizuje Duh koji sam po sebi
ne bi bio ništa bez aktuelizacije u svim oblicima bivstvovanja. Ova aktuelizacija ima svoj
ishod i svršetak u samosvesnoj ličnosti gde se Duh iznova prepoznaje, ali u svom aktuelnom
i životodavnom obliku.
Učenjem o puruši i prakrti sânkhya daje kontekst za razumevanje smisla transcen-
dencije. Transcendencija je probuđenje. Probuđenje podrazumeva dve činjenice: da je biva-
nje nesvesno i da može da postane svesno. Te dve činjenice su: prakrti kao nesvesno biva-
nje, i puruša koji mora da nadilazi (transcendira) biće ako omogućava svest o njemu.
Recimo ovo isto na jednostavniji način.
Cela priroda, ili kosmos, nastaje ispoljavanjem ili emanacijom iz nediferencirane pra-
tvari, prakrti. Emanacija je izazvana od strane Duha, on je vrhunski izvor i privlačitelj sveg
13
oblikovanja. Emanacija ili ispoljeni kosmos je imaginacija Duha, imaginacija s kojom on
sebi predstavlja sve aspekte svih svojih mogućnosti. Bez toga on sam bi ostao puka apstrak-
cija i ne bi bio svestan sebe. Njegov potencijal ne bi bio aktuelizovan i ostalo bi samo ništa-
vilo. Imaginacija Duha nije ista kao kada mi nešto zamišljamo, kod nas je to beznačajna
fantazija, kod Duha je to sva realnost fizičkog kosmosa. Tako je kosmos misao ili san Duha.
Otuda ideja u advaita vedanti da je kosmos iluzija ili san. To je tačno, ali budući da smo i
mi sastavni deo tog sna ili iluzije, za nas je ona krajnje realna i sukob sa drugim objektima
tog sna u kome učestvujemo često je bolan.
Celokupna emanacija prirode kroz sva životna obličja, koja se odvija pod privlačnim,
ili podsticajnim dejstvom Duha, ima svoj tok i ishod. Na najvišem planu puruša kao svesni
subjekt izaziva pojavu samog kosmosa. Na nižem planu on u kosmosu izaziva pojavu zvez-
da. I zvezde su svesni subjekti. U Vedama se kaže da puruša boravi u zvezdama, i da je to
onaj isti puruša koji je u čovekovom srcu. Na još nižoj razmeri zvezde izazivaju pojavu pla-
neta kao svesnih subjekata a one izazivaju pojavu organskog života. U povoljnim uslovima
organskog života inkarniraju se individualne duše, oličenja puruše, i one su kao svesni sub-
jekti privlačitelji sveg zbivanja koje vidimo kao ljudsko društvo, civilizacija i psihodinami-
ka života. Krajnji ishod celog tog procesa je namera Duha da osvesti i aktuelizuje sebe u
najfinijem aspektu bivstvovanja, na najintimniji način, u čovekovoj samosvesti. Na ovaj
način puruša privlači i izaziva svu pojavnost prirode, od kosmosa do svih pojava koje ljudi
privlače oko sebe zbog puruše u sebi.
U eksperimentima sa subatomskim česticama došlo se do otkrića da se one ponašaju
paradoksalno i dvostruko, i kao čestice i kao talas čiste energije. Ako su ljudi kao posmatra-
či prisutni u eksperimentu, ponašaju se kao čestice, ako ljudi nema, onda kao energija. Kao
da priroda zna da je posmatrana od ljudi i samo pred njima glumi materijalni oblik u vidu
čestica. O istoj pojavi se govori u klasičnim tekstovima sânkhye (Sânkhya karika 59 i
Sânkhya sutra III.69) gde se kaže da priroda kao plesačica prikazuje svoj ples pred posmat-
račem i povlači se kada biva spoznata. Ali učenje Sânkhye o puruši govori nam da se to ne
dešava samo na subatomskom nivou u eksperimentima, nego uvek i svuda. Puruša je
vrhunski privlačitelj na makrokosmičkom planu kada izaziva ispoljavanje samog kosmosa,
kao i u mikrokosmičkom kada kroz čoveka deluje kao privlačitelj svih događaja i pojava.
Najveće hoće u najmanjem da se ogleda, i prepozna. Dakle, u svemu. Takođe i da to
najfinije prepozna najveće kao sebe samoga. Apstraktno hoće da bude konkretno. Taj proces
sve veće konkretizacije apstraktnog, koji ide od najopštijeg do najintimnijeg, tj. najfinijeg,
možemo videti ako pogledamo zvezde, njihov hladni beskraj, a zatim dečiji osmeh koji
odgovara na majčinu ljubav, ili tiho razumevanje pogledom dvoje koji se vole. Najfiniji
modus bivstvovanja je čovekova ličnost koja zrači ljubavlju. Priroda dostiže vrhunac svog
oblikovanja u čovekovoj ličnosti, u njegovom Ja. Duh se prepoznaje onda kada Ja postane
svesno ljubavi koja sve omogućava kao svoju suštinu. Ceo kosmos postoji sa svrhom for-
miranja svesnog subjekta. Tu uvire smisao sveg ispoljenog života, tu se stiče i prepoznaje
sve što postoji. Ja u čoveku je ogledalce u kome Duh po prvi put vidi sebe. Naravno, ono je
u početku svog formiranja i glačanja mutno i iskrivljeno tako da ne daje jednu, već više
iskrivljenih slika. Prividno mnoštvo stvari i pojava nezrelom subjektu deluje kao realno
mnoštvo. Nezreo subjekt ima iluziju da postoji sam za sebe i zbog sebe, a svest koju dobija
jedino od Duha koristi za lične svrhe. Njegova svest je subjektivna. Sva patnja koju čovek
doživljava, i koju čini drugima, nastaje iz ovog nezrelog utiska subjekta da je izdvojen sam
za sebe. U tome je svo njegovo neznanje. Svo blaženstvo koje može da doživi nastaje iz

14
iskustva nadilaženja ove subjektivnosti. U tome je sva njegova spoznaja - da je on kao sub-
jekt samo pogodno mesto u kome se celina prepoznaje, a ne izdvojena jedinka.
Da bi sebe iskusio u najmanjem, najfinijem i najličnijem vidu, Duh sebe odašilje ili
emanira u vidu individualnih duša (điva). To su suštine ljudskih bića. Kroz njihova indivi-
dualna iskustva Duh sebe osvešćava u svim aspektima i mogućnostima.
Individualna duša sazreva procesom individuacije i dolaženjem do čistog Ja ili svesti
o sebi. Tada spoznaje da je oličenje duha. Dolaženjem do suštine svoje subjektivnosti, ona
postaje objektivna. To je paradoks: do objektivne svesti se stiže preko svesti o sebi, kroz
individuaciju. Sebe nadilazimo postajući apsolutno svoji.
Subjekt dobija svest od Duha, jer priroda je sama po sebi nesvesna, a svest je mogu-
ća samo od onoga što je već svesno. Da bi subjekt postao potpuno svestan on mora da spo-
zna svoju izvornost u Duhu i da nadiđe, transcendira prirodni aspekt svog postojanja. To
doživljava kao buđenje i kao transcendenciju bića. Buđenje otuda što se Duh tada kroz njega
potpuno osvešćava, njegova imaginacija prestaje i ostaje on sam potpuno aktuelizovan kao
individualna ličnost, a transcendencija otuda što se nadilazi prirodno oblikovanje i uslovlja-
vanje. Za probuđenoga priroda nestaje jer je ispunila smisao svoga postojanja, došla je do
svoga ishoda. Tada je svesnost u subjektu objektivna.
Buđenje je pored emanacije sledeći ključni pojam u sânkhyi. Suština buđenja leži u
ličnosti i principu individuacije. Može se reći da je princip individuacije završni proces
emanacije, a buđenje njegovo konačno razrešenje. Ono se događa ličnim činom slobodne
volje i svesti koja je u individui dozrela do objektivne spoznaje: da je ona samo oličenje
Duha u malome, a ne individua za sebe. Presudno je razumeti da to mora da bude čin lične
zrelosti, pokret koji čini sama individua, a ne da bude podstaknuta od strane Duha, jer u tom
slučaju ceo proces emanacije bio bi čin Duha i ništa novo ne bi nastalo. Buđenje ne bi bilo
čin lične zrelosti, a to znači da ne bi ni bilo nikakvog buđenja. Sve bi bilo samo slepa i bez-
lična emanacija bića bez odgovora o smislu postojanja, o ishodu i refleksiji ka samom
Duhu, refleksiji koja bi poticala od najfinijeg oblika prirodnog oblikovanja, od svesnog sub-
jekta, kao njegov lični čin, ili odraz njegove celovite ličnosti. Takva je sva priroda izvan
čovekovog Ja: bezlična emanacija. Zato sva priroda gleda u čovekovo Ja i čeka njegov ade-
kvatan odgovor: pokret i delo koje će biti usaglašeno s voljom Duha, delanje koje će biti
volja Duha u individualnom obliku. Moglo bi se reći da celokupno postojanje iščekuje
personalizaciju Duha, da se čovek uskladi sa Duhom prepoznavanjem svog jedinstva sa
njim. Otuda izvire sva religioznost čovekova.
Sva patnja čovekova potiče otuda što traži odgovor i utočište u drugome, u raznim
objektima, umesto da sam bude odgovor na dar postojanja. Sve ide ka njemu i uvire u nje-
govu samosvest. Čovek ne može naći ni jedno utočište izvan sebe, jer je on ishod svega.
Duh može jedino na indirektan način da natera individuu da postigne objektivnu sve-
snost. Ne može sve sam da odradi jer tada, kao što smo rekli, ništa se novo ne bi dogodilo,
to ne bi bio objektivan čin, odgovor i rezultat, već uvek jedan isti proces slepog odvijanja
emanacije. Da bi se svestan subjekt naveo da postane objektivno svestan, tj. da se probudi iz
samoga sebe, mora da bude izložen pritisku i prinudi spolja. Taj blagorodan pritisak indivi-
dua doživljava kao patnju, a osobe i okolnosti koje praktično sprovode taj pritisak i razne
vrste prinude, kao neprijateljske - sve dok naivno misli da njena individualnost postoji sama
po sebi i za sebe.
Čoveku ne može biti data svest spolja jer celokupno postojanje je izraz svesti. Sve je
svest. Pitanje je samo šta čovek svesno čini. To je pitanje karmana. Ono je suštinski veza-

15
no za buđenje. Delanje je opet vezano za etiku i estetiku. Otuda se sva suštinska učenja o
probuđenju (Patanjđalijeve Izreke o jogi i učenje Buddhe) zasnivaju na etici i disciplini.
Učenje o probuđenju je najznačajnija tekovina dvadesetog veka, zahvaljujući radu G.
I. Gurđijeva i P. D. Uspenskog. Njime se prelamaju svi prethodni i svi naredni vekovi ljud-
skog razvoja. Ono ne bi zaživelo na Zapadu da već eonima nije čuvano na Istoku kao teme-
ljno znanje, u sânkhyi kao izvornoj školi toga znanja, i u budizmu. Iako je probuđenje nago-
veštavano i na Zapadu, najjasnije čuvenom porukom sa krsta da ljudi 'ne znaju šta čine', tj.
da nisu svesni (Luka, 23:34), čamilo je neprepoznato. Ljudi od te poruke prave mit, dogmu i
religiju, tj. još jedan sadržaj njihovih snova. Za probuđenje je potreban ličan rad po školi za
to namenjenoj. Tek je radom Gurđijeva i Uspenskog, i širenjem budizma, ta škola postala
dostupna. Nadam se da će i ovo podsećanje na sânkhyu biti jedan mali doprinos radu te ško-
le, makar i kao zvono koje poziva na početak časa - ako uopšte može da se čuje od buke
bombi koju proizvode oni koji misle da su dovoljno svesni. (Simptomatično je da tu buku
najviše prave oni koji misle da su najsvesniji!)

***
Sagledali smo i povezali emanaciju kao buđenje, a sada ćemo i jedno i drugo sagle-
dati kao prizemljenje individualnog aspekta Duha, individualne duše, u ovde i sada bivstva
samog, u nadilaženje prostora i vremena, u ono ’tu’ bivstvovanja, prisutnost u onome što
jeste. Buđenje kao dovršenje emanacije Duha kroz oblikovanje prirode jeste proces prizem-
ljenja individualne svesti iz nediferenciranog i imaginativnog lutanja u prostoru i vremenu –
koje se manifestuje kao neznanje, nesvesnost, polusan, podložnost iluzijama i greškama - u
ovde i sada čiste bezvremene prisutnosti u onome što jeste. Kada nije prisutan ovde i sada,
čovek sanja ili zamišlja da je prisutan i da dela – on tada luta u mislima i u bivstvovanju. U
tu svrhu obilno koristi um i moć imaginacije s kojima predočava sebi kako bi trebao da
deluje i da postoji – i to uvek u nekoj budućnosti projektovanoj na osnovu neke prošlosti.
Um je mehanizam koji projektuje vreme. Onaj ko uistinu postoji ne koristi um jer mu nije
potrebno osmišljavanje postojanja i delanja, on nije u vremenu već uvek ovde i sada, u
stvarnosti, on dela neposredno i savršeno jer je realan i savršen kao i sama realnost u kojoj
postoji. Realan čovek nije različit od realnosti. Da jeste, ne bi bio realan, odnosno budan.
Probuđen je onaj koji jeste ovde i sada, koji postoji. Sámo postojanje je budnost. Budući da
sve već inače postoji, postojanje probuđenoga se svodi na njegovo svesno učešće i usagla-
šenost s postojanjem, s bićem. Kažemo ’prizemljen’ jer se misli na pristizanje u ishodište,
spuštanje na tlo realnosti bivstvovanja. Stvarnost nije ništa drugo do čista svest ili budnost.
Prizemljen čovek je probuđen u ’tu’ bitka samog bića, u njegovom ovde i sada, a to znači
njegovoj aktuelizaciji. Čovek je tu-bitak, odnosno prisutnost bitka. 3
Svekolika iskušenja čovekova i sve odiseje ljudskih duša svode se na to da li je pro-
jektovan od sebe ka objektima, a to znači u prostor i vreme, ili je sabran u svoj ishod, tu, u
biću, ovde i sada. Suštinsko je pitanje čovekovo da li je on prisutan ili nije, ili samo zamišlja
i sanja da je prisutan; da li postoji ili tek (večito) osmišljava postojanje. Videćemo kasnije (u
poglavlju o neorganskim bićima) kakve su sve sile umešane u to da obezbede ova iskušenja
čoveku, da ga odvrate od sebe, od bivstvovanja ovde i sada, od budnosti, i navedu da bude
rob snolike objektivizacije i projekcije - da zaboravi sebe. Čovek sebe i svoju suštinsku pri-

3
Detaljno udrobljenu i utemeljenu filozofsku razradu ove ideje videti u Hajdegerovom delu ’Bitak i vrijeme’ (Martin
Heidegger: Bitak i vrijeme, Sein und Zeit; Naprijed, Zagreb, 1985). Popularnu i lakšu za čitanje raspravu o istoj temi
videti u Ekart Tol: Moć sadašnjeg trenutka; Čarobna knjiga, 2004, Beograd (Echart Tolle: The Power of Now).
16
sutnost u Duhu napušta i zaboravlja dok sanja, laže, fantazira, i od svega toga pravi neku
metafiziku ili veru. Ta iskušenja su nužna stoga što je zaborav bitka uslov za spoznaju bitka.
***
U svim ostalim sistemima, religijama i filosofijama čovekova suština i smisao tražili
su se u nekim modifikacijama sámog bića, u prakrti, u njegovim čulnim ili natčulnim obli-
cima postojanja (koji su se u tu svrhu proglašavali „božanskim”), u zaboravu bitka, dok se
jedino u sânkhyi čovekova suština smelo prepoznavala u Duhu koji omogućava sámo posto-
janje kao takvo u celini, u Duhu iz koga izvire i kome teži cela priroda, u puruši. Sve religije
(osim budizma), filosofije i verovanja su mehanizmi zaborava bitka ili Sopstva, projekcije u
vreme i prostor, gubitka prisutnosti. Jedino se u sânkhyi čovekova autentičnost diferencira
spram bivstvovanja uopšte, kakvo ono sámo jeste, kroz osvešćenje, a ne ideološko ubeđenje,
dok se u svim ostalim pseudoduhovnim tradicijama ona tražila unutar uslovljenog bivstvo-
vanja (prakrti). Zato se za sânkhyu može s pravom reći da predstavlja prvu i pravu funda-
mentalnu ontologiju, odnosno osnovu za spoznaju sveta. Naime, kakav ćemo svet opažati
zavisi s koje ga osnove posmatramo, i zato je savremena filosofija došla do pitanja o temelj-
noj, tj. fundamentalnoj osnovi spoznaje onoga što jeste. Temeljniji stav od ovoga, koji zas-
tupa sânkhya, jednostavno nije moguće naći, jer ona subjekta koji spoznaje ono što jeste,
izjednačava sa neuslovljenošću ili transcendentalnim Duhom koji omogućava sve što jeste.
Šta praktično znači ova činjenica, da je Duh koji sve omogućava čovekova suština?
To znači da sve dok čovek ne postigne svesnu diferencijaciju sebe spram cele prirode, kakva
jeste, a ne kakvu je zamišlja - a to znači dok ne prevaziđe projektovanje bivstvovanja u
prostor i vreme i dok ne spozna da je on kao svesni subjekt ishod sveg bivstvovanja - on nije
ni počeo da postoji u autentičnom smislu, sve dotle postoji samo priroda i ona spontano
deluje 'njegovim’ telom, osećanjima i mislima. Ovakvo stanje podrazumeva bar dve stvari:
Prvo, da ni sama priroda, dok ovako deluje u čoveku, nije ostvarena u svome smislu i zato je
neuravnotežena i destruktivna; i to je, kao drugo, razlog zašto čovek u takvom stanju, dok je
identifikovan sa prirodnim zbivanjem, nema spokoja u sopstvenom ostvarenju i pati. Razli-
kovanjem svoga Duha od prirodne stihije on u sebi dovodi do autentičnosti i prirodu i Duh
koji je omogućava. U ovome je smisao transcendencije.
Stoga je rečeno da je Duh koji sve omogućava čovekova suština u smislu da je ishod
zbivanja prirode njeno sažimanje u svesnog subjekta i, da bi on ostvario taj svoj ishod i smi-
sao postojanja, treba da se okrene k sebi, a ne da se projektuje van sebe u prostor i vreme,
što praktično predstavlja zaborav sebe, ali i zaborav bića – nesvesno postojanje koje je osno-
va sve patnje.
Ovde moramo da spojimo prethodno rečeno - da prizemljenje u stvarnost bića ovde i
sada jeste buđenje - sa sledećim: to je ujedno i početak autentičnog postojanja čovekovog.
Sve dotle on ne postoji, dotle se sama priroda saobražava i sazreva za postojanje kroz oblič-
je čovekovog tela; čovek ja nesvestan, destruktivan i potpuno uslovljen spoljašnjim uticaji-
ma. Tek kada se probudi i nadiđe iluziju vremena i odsustvovanja u biću, kada prestane da
projektuje sebe u predstavu o sebi i bude on sam, čovek se istinski rađa i počinje da postoji.
Videćemo kasnije da je to povezano sa stvaranjem energetskog tela (’tela vaskrsenja’) kroz
sedam faza.
Razlikovanje o kome je reč ne podrazumeva dualizam niti odricanje od bilo čega, već
samo probuđenje. Naime, svaki čovek je svestan sebe i sveta. Odakle čoveku svest? Svest u
čoveku omogućava ono što omogućava sámo postojanje, i subjekta i sveta - ono je oduvek
tu, u čoveku, kao njegova suština. Naša svest je samo iskrica one iste svetlosti Duha koji

17
izaziva sveopšte postojanje. Stoga se ništa ne podvaja i predajom Duhu čovek ništa ne
napušta, već samo postaje ono što jeste.

***
Cela sânkhya bi se mogla svesti na sledeće: na biće i na Duh koji biće izaziva u pos-
tojanje. Biće je sve što postoji na bilo koji način. Sve postoji tako što biva izazvano u posto-
janje od neke više ili šire celine, svaki postojeći oblik u prirodi je (fizički) izraz težnje ka
nekom smislu koji je izvan njega. U svim verskim tradicijama ovaj duhovni privlačitelj zbi-
vanja naslućivan je idejom Boga. Samo je u sânkhyi on ustanovljen bez ikakvih psihomen-
talnih iskrivljavanja kao puruša. Jedino Duh koji sve omogućava može da omogućava i
svest o svemu. Zato je Duh prisutan u najsvesnijem biću - čoveku - kao njegova suština.
Stoga, da bi čovek ostvario svoju suštinu treba samo da svoju pažnju i svu životnu energiju
odvrati od vezanosti za objektivno bivstvovanje i okrene je (praksom meditacije) ka sebi,
svojoj Sopstvenosti ili izvoru svoje svesti. Taj okret ka sebi je ujedno i transcendencija jer
se njime nadilazi manifestovano biće, i postaje ono što sve izaziva u postojanje. Zapravo,
transcendencija i okret postoje samo za um koji je vezan za svoje objekte; samo zbog identi-
fikacije čoveku izgleda da mora da se odvrati od ovog sveta da bi 'ostvario' besmrtnu duho-
vnu suštinu, 'nešto' da napusti da bi 'nešto' opet dobio. Sve je to samo igra uma. Jedino je
uslovljenom umu puruša transcendentan; za biće je on imanentan.
Tajna transcendencije i okretanja ka sebi je u sledećem paradoksu: kada subjekt pos-
tane potpuno svestan sebe bez ikakve objektivizacije, kao čisto ’Ja jesam’, tada prestaje da
postoji kao subjekt, kao Ja, i postaje čista objektivnost, Duh koji sve omogućava. Subjekt
(Ja) izgleda kao odvojen i poseban entitet, kao nešto ’subjektivno’ samo onda dok na njega
gledamo kroz objektivizaciju, kao jedan od objekata. Greška je u tome što merila spoljnih
objekata primenjujemo i na prirodu subjekta, na Ja koje projektuje sve objekte. Kada se
okrenemo k sebi i vidimo sebe, Ja kakvo jeste, vidimo da je to zapravo Duh koji sve omo-
gućava, da je naše pravo Ja njegov individualni izraz.
Svoju duhovnost sânkhya postiže na osnovu razlikovanja bića uopšte (prakrti) i ono-
ga ko ga je svestan (puruša). Priroda je u suštini čovekov odnos prema samome sebi, njeno
bivstvovanje zavisi od stanja svesti čoveka. Ona nije objektivistička, nešto predmetno i spo-
lja, već je objektivna mera čovekove budnosti i odgovornosti prema sopstvenoj duhovnoj
suštini. U tom smislu je ona živa, sav njen život je usmeren ka tom smislu. Iluzija da je pri-
roda objektivan spoljašnji svet postoji zbog iluzije subjektivnosti. Koliko smo ubeđeni da
smo samostalan subjekt, toliko vidimo svet kao objekt. Objektivni svet je samo refleksija
subjektivnosti. Zato su prostor i vreme u prirodi relativno zbivanje koje zavisi od zbivanja
čovekovog. To je uzajamni proces: kada Duh čovekov nije svestan sebe automatski se kao
posledica toga stvara svet objekata, kao materijalizacija njegove nesvesnosti. To je jedini
način da postane svestan sebe, kroz rad i karmu. Stoga put ka duhovnoj suštini ne vodi
spolja, već unutra, a to znači u transcendenciju. Pored meditacije, uslov za transcendenciju
je individuacija. To znači da nema kolektivnog spasenja. Ostvarenje duhovne autentičnosti
je individualan čin postizanja lične zrelosti. Duhovnost počinje tamo gde počinje ličnost.
Duhovnost je unutarnji proces. Svi vanjski oblici duhovnosti, svi rituali, dogme i institucio-
nalne religije su lažna imitacija duhovnosti.
***
Cela shematska konstrukcija kategorija sânkhye predstavlja doslednost u omoguća-
vanju neposrednog i jasnog razotkrivanja bića kakvo ono sámo jeste. Pri tome se jedino
koristi, neguje i osnažuje prisutnost one osnovne sposobnosti svesnog razlikovanja i stvara-
18
lačkog izbora koja kao mogućnost postoji u svakom zrelom čoveku - sve do njegove potpu-
ne prevage i pobede nad svim prirodnim i nesvesnim uslovljavanjima. Ova se mogućnost u
spontanom životu običnog čoveka gotovo nikada ne usavršava i ne osnažuje do kraja. Naj-
češće se koristi u vrlo maloj meri ili pasivno, tek koliko je potrebno za biološko preživljava-
nje, i uvek unutar granica ega. Samo se meditativnom praksom ona u potpunosti ostvaruje.
Kategorije sânkhye su putokaz za kulturu objektivnog osmišljavanja bića, osvešćenja i afir-
macije Duha u nama.
Jedino zahvaljujući ovakvim pretpostavkama mogla je sânkhya da živi i razvija se
kao stablo bogatih plodova indijske duhovnosti. Na njenom su stablu u različitim pravcima
razgranavanja nikli mnogi plodovi u vidu raznih filosofskih škola i religijskih pravaca,
među kojima su budizam i praksa joge svakako najsočniji. Omamljeni njihovim ukusom
nismo do sada obratili dovoljno pažnje na sámo stablo, odnosno sistem, njegovu prvobit-
nost, jednostavnost i ukorenjenost u samoj biti bivstvovanja. U ovom prikazu sânkhye mi
ćemo upoznati ovo stablo, videćemo gde su mu koreni, kakva mu je građa, gde mu se grane
račvaju i kako održavaju težište cele strukture rasta.
Pojmovi koji ulaze u učenje sânkhye javljaju se vrlo rano u samim počecima indijske
duhovnosti i na različite načine su izneti u mnogim delima. Još u najstarijoj Rig-vedi kaže se
da je sunce vidljivo oko univerzuma u kome boravi čovek, puruša, i da je to onaj isti Čovek
u fizičkom čoveku, njegova unutarnja suština, Duh po kome je on svestan svoga bića i cele
prirode kao svedok (sakšin). Tu, takođe, nalazimo neke nejasne i početne nagoveštaje teorije
sânkhye o Duhu i prirodi (puruša i prakrti). Upanišade obiluju glavnim shvatanjima koje se
nalaze u teoriji sânkhye, ali ih iznose na sebi svojstven, raznovrstan način sa izrazitim teisti-
čkim sklonostima. Njima je sa sânkhyom zajedničko nezadovoljstvo neautentičnim bivstvo-
vanjem čoveka u svetu, osnovno načelo da je ispravna spoznaja jedino sredstvo spasenja i
da odlučujuću ulogu u tome ima subjekt. Veliki ep Mahabharata (nastao od 4 veka pre n. e.
do 4 veka n. e.) sadrži na sebi svojstven način gotovo sve pojmove iz teorije sânkhye i iscr-
pno se bavi njima, uglavnom u svojim delovima Anugita, Bhagavadgita, i Mokšadharma.
Ovde se govori o sânkhyi koja je monistička i teistička, puruša se izjednačava sa atmanom
(Sopstvom) iz Upanišada. U približno isto doba nastao Manuov zakonik takođe na sličan
način zasniva svoje kosmološke rasprave na osnovnim pojmovima koji ulaze u Sânkhyu.
Dovde se razvijala epska sânkhya u više različitih varijanti.
Tokom skolastičkog razdoblja indijske filosofije javlja se hrabar ali neuspeo pokušaj
da se zasnuje i izdvoji samostalan filosofski sistem sânkhye. Najstarije klasično delo ovog
pokušaja koje je dospelo do nas jeste Sânkhya-kârikâ od Išvarakršne, nastalo u trećem veku
n. e. Ovo delo sa svojih 69 strofa ulazi u red najlepših bisera stare indijske književnosti. To
je najznačajnija redukcija sistema ka čistoj duhovnosti koja je nadahnula mnoge komentato-
re. Drugo po značaju je Sânkhya-pravaćana-sűtrâ ili Sânkhya-sűtrâ, koje se pripisuje osni-
vaču sistema, Kapili. Nastalo je kasnije, u četrnaestom veku, iako su mnogi njegovi delovi
znatno stariji. Njegovo najznačajnije komentatorsko delo, Sânkhyapravaćanabhašya od
Viđnanabhikšua, nastalo u šesnaestom veku, Sânkhyu još više povezuje sa osnovama vedan-
te, čiji je uticaj u to vreme postao poguban za dalji razvoj sânkhye kao autentičnog sistema.
Još je vredno pomena i delo iz devetog veka, Sânkhyatattvakaumudi, od Vaćaspatija.
Zahvaljujući ovakvim delima, klasičan sistem pod imenom sânkhya, postao je priznat
kao jedan od šest ortodoksnih skolastičkih sistema (daršana, ostali su: nyaya, vaišešika,
yoga, purva-mimamsa i vedanta) u indijskoj filosofiji, koji su tradicionalno priznate tekovi-
ne brahmanske nauke i sačinjavaju grupu učenja koja potvrđuju autoritet Veda (astika). Iako
je ovakvo priznanje nesumnjivo koristilo sânkhyi da preživi u mnoštvu škola ondašnje Indi-
19
je, jasno je da ona nema ničeg zajedničkog sa sistemima koji potvrđuju autoritet Veda, jer je
starija od njih, budući da se same Vede pozivaju na pojmove sânkhye i njenog osnivača
Kapilu.

U savremenim prikazima indijske filosofije sânkhya se redovno predstavlja kao dua-

listička škola koja se bavi odnosom Duha ili čoveka (puruša) s jedne strane, i samostalno
delatne prirode (prakrti) s druge, koja se sastoji iz 23 kategorije. Tvrdi se da ona na parado-
ksalan način vezuje i obmanjuje Duh od njegove autentičnosti, slobode, neuslovljenosti i
savršenstva. Svi oni se uglavnom završavaju zaključkom da sistem ističe nepremostivi esen-
cijalizam i paradoks da savršeni i bezvremeni Duh, koji je čovekova bit, ipak nekako biva
uhvaćen i zanet vremenskim tvorevinama i aktivnostima prirode, da se neobjašnjivo poisto-
većuje sa njenom uslovljenošću, zbog čega čovek doživljava svu životnu dramu nametnutog
mu i neautentičnog bivstvovanja u svetu (samsara) kao da je to njegova sudbina, doživljava
patnju i ugroženost, pa zato i borbu za oslobođenje od patnje. Ovde ćemo pokazati da ovak-
vo već klasično nerazumevanje sânkhye proizlazi iz nerazumevanja samih kategorija prakr-
ti. One, naime, premošćuju jaz između bitka (puruša) i iskustvenog sveta (prakrti) time što
pokazuju svu relativnost njegovog prostornovremenskog ispoljavanja, tako da sânkhya ne
spada u naivna esencijalistička učenja niti u dualističke sisteme. Nerazumevanje kategorija
bilo je neminovno, jer osnovni uslov za njihovo razumevanje nije samo lična, već i kulturna
zrelost društva u celini. Dve najviše kategorije su ličnost i svest, i one predstavljaju dozre-
vanje ili sažimanje vremena. Sistem koji razotkriva pravu prirodu bića nije moguće razumeti
drugačije nego u dozrelosti vremena koje omogućava autentičnost samog bivstvovanja.
Klasično nerazumevanje sânkhye nastaje i zbog nedostatka meditativne prakse kao
uslova duhovnog razumevanja kod njenih tumača. Naime, osnovni paradoks, kako neuslov-
ljeni puruša ipak biva uslovljen od strane prakrti, pogrešno je viđenje stvari, tj. neuviđanje
prirode onoga ko posmatra taj problem. Individualna duša, điva, je ta koja poistovećuje
purušu sa prakrti, a ne sam puruša. Čovek je taj koji treba u svom individualnom iskustvu
da aktuelizuje neuslovljenost puruše, a ne sam puruša.
Sânkhya se izražava u terminima dualizma upravo zbog toga, zbog same prirode neo-
stvarene individualne duše kojoj je i namenjeno učenje, individua je ta koja stvari vidi sub-
jektivno i u dualizmu. Zašto sânkhya koristi termine dualizma možda najbolje kazuje Lao
Ce na početku svoga Tao Te Đinga: 'Bezimeno, ishodište je Neba i Zemlje; imenovano,
majka je svih stvari... Ovo dvoje izviru iz istog, ali su različitog imena. Njihovo jedinstvo je
duboko i skriveno.' Naime, o čistom bivstvu kao Jednome ne može se ništa reći, čak ni to da
ono jeste. Ako nameravamo da o tome ipak prozborimo i uopšte razmišljamo na najnepos-
redniji način, moramo to učiniti tako što ćemo Jedno razlučiti na ono postojeće, što biva na
bilo koji način, i na ono što postojeće omogućava, što biće izaziva u postojanje; na tvarnu
osnovu i na ideju koja tvar izaziva u oblikovanje. Samo zato sânkhya govori o prakrti kao
biću, i o puruši kao onome što biće izaziva u postojanje. Ona je namerila da uobičajeno
ljudsko razumevanje dovede do prosvetljenja ili samospoznaje, a uobičajeno ljudsko razu-
mevanje se kreće u relativnim dimenzijama subjekta i objekta; dakle - dualizma. Dualistička
konceptualizacija je nužnost razmišljanja, a ne stanje sâme stvarnosti. Sânkhya je proseč-
nom čoveku dualizmom približila razumevanje jedinstva, jer on zbog subjektivnosti dualis-
tički doživljava svet, a nije dualizam predstavila kao najvišu realnost. Osim toga, dualistička
konceptualizacija je najneposrednija i najčistija. Bez nje mišljenje propada u mit i simboli-
ku. Kao što je ilustrovano u Tao Te Đingu (42): 'Iz Taoa rađa se Jedan; iz Jednog dva; iz dva

20
nastaje tri. Iz tri nastaju sve stvari.' Ovde je 'dva' tj. dualizam, odmah do Jednoga. Od 'tri'
već nastaje mnoštvo koncepcija i mitova.
Sânkhyu čini jedinstvenom to što prikazuje prirodu u svim njenim kategorijama: od
najviše intuitivne i svesne spoznaje (buddhi), njene primene i refleksije u ličnosti (aham-
kâra), do svih čulnih i organskih sposobnosti (indriyâni) u svim dimenzijama, od fizičke do
nadfizičke (tanmâtrâ i maha-bhűtâni).4 Tu spadaju sva moguća iskustva: čulno, psihološko,
naučno, umetničko, religijsko i mističko. U sânkhyi svoje mesto nalaze svi prirodni zakoni,
od evolucije i mehanike do kvantne fizike, i to bez protivrečnosti, jer govore o njenim razli-
čitim dimenzijama i razmerama. Ona jedina od svih sistema uspešno sjedinjuje filosofiju s
prirodom zato što ih nije ni razdvajala, jer nije jednostrana. Jednako su joj bliska najviša
mistička stanja kao i najgrublja stvarnost, jer se bavi odnosom Duha i prirode iz njihovog
iskustva, a ne njihovom deobom ili naglašavanjem jednog od njih - što je uvek rezultat kada
se tumačenje ističe na račun iskustva. Ona ne tumači već ustanovljava kako jeste.
Zato što prikazuje celu prirodu, u svim njenim dimenzijama, kao jedno veliko polje
uzročnosti, sânkhya predstavlja vrhunski princip tolerancije. Ona opravdava postojanje sve-
ga: sve što postoji na bilo koji način, ima svoj uzrok i razlog postojanja. Ona je, tako, iznad
dobra i zla. Za nju ništa nije neprirodno, jer prakrti je sveobuhvatna.
Pored celog tog područja uzročnog ali svrsishodnog vremenskog zbivanja (prakrti),
sânkhya ukazuje na Duh neuslovljenosti ni od čega (puruša) kao osnovni uslov bivstvovanja
svega, a najpre svesti o zbivanju (buddhi). Stoga on nije izdvojen od prirode, niti je u duali-
zmu s njom, iako je nezavisan od njenih aktivnosti. On se u prirodi neposredno ispoljava
jedino kroz čovekovu samospoznaju; to je jedini otvor prirode kroz koji neposredno prosija-
va Duh apsolutne slobode i celu je osvetljava. Kroz čovekovo obličje priroda se otvara i
razotkriva svome ishodu. U ostalim oblicima Duh neuslovljenosti se ispoljava na posredan
način, kao privlačitelj evolucije prirode u nadilaženju uslovnosti radi opstanka, što je smisao
oblikovanja svih živih bića. Prostije rečeno, ispoljava se kao sâm život.
Duhovnost sânkhye nam tako razotkriva ključni problem svake kulture i civilizacije,
a to je odnos između prirodne nužnosti (gde spadaju i društvena ograničenja) i slobode. Ona
ukazuje kako se sloboda javlja u prirodi: iako je imanentna samom biću, jer ga bez nje ne bi
ni bilo, ne ispoljava se svuda jednako i difuzno, jer bi tada bila dezintegrisana, nego se pot-
puno ispoljava jedino kroz oličenje čovekovog autentičnog Duha. Dakle, kao vrhunac čove-
kove kulture.
Postavljanjem puruše kao iskonske slobode koja je imanentna postojanju, čovekovoj
suštini (Duhu) odriče se realnost i autentičnost patnje, bilo kakve uslovljenosti, jer ono što je
uslovljeno vremenom ne može da omogući večnu slobodu. Za tako nešto neophodno je da
Duh bude izvorno slobodan. Ono što je po svojoj prirodi sputano, nikada ne može biti slo-
bodno, a iskustvo prosvetljenih ljudi nam dokazuje da čovekov Duh može biti slobodan. On
to može jer mu je sloboda imanentna. Nešto ne može da nastane iz ničega. Ako iskustvo
patnje i neautentičnosti ipak postoji, to je samo znak da čovek nije integrisan sa sobom, da
nije budan jer zaboravlja sebe, da je izbačen iz rajskog stanja svoje Sopstvenosti, iz stvarno-
sti u kojoj se samo budan prebiva i da deluje na nižim kategorijama veće uslovljenosti bivs-
tvovanja kao kroz san, koristeći minimalne mogućnosti svoga razuma (manas) i tela
(indriyâni). Budući da čovek ne može da postoji bez svoje Sopstvenosti (buddhi), njeno

4
Videti shemu kategorija prakrti. Ovde izneta podela na organski i neorganski svet ne odgovara naučnoj podeli. Ovde
se ona odnosi samo na simbolično određenje modusa bivstvovanja. Ova shema kao da predstavlja daleki prototip sav-
remene podele realnosti na psihičku (res cogitans) - indriyâni; fizičku (res extensa) - tanmâtrâ i maha-bhűtâni, i kultur-
nu - aham-kâra i mahat-buddhi.
21
napuštanje, zaboravljanje ili negiranje radi nečega (ideje, autoriteta) ili nekoga drugog mora
da uzrokuje bol. Bolno je sve što nije autentično i sebi svojstveno.
Tako jednostavno rešenje najvećeg problema ljudske egzistencije (patnje) nije moglo
da bude prihvatljivo akademskim tumačima sânkhye koji su svoja saznanja o njoj zasnivali
isključivo na klasičnim tekstovima. Ovi su zbog arhaičnih okolnosti u kojima su nastali
nužno morali da budu savršeno precizni i zato za savremenog čoveka oskudni, nedorečeni i
neubedljivi. Precizni su u svojim informacijama za onoga ko radi na sebi i ne traži objašnje-
nja spolja, u gotovim tumačenjima. Većina starih tekstova su informativni kodovi koji svoj
smisao ostvaruju samo prilikom prave upotrebe, odnosno pri radu na sopstvenom buđenju.
Zato su nerazumljivi svakom ko ih tako ne upotrebljava. Najbolji primer je nerazumevanje
puruše. On je po definiciji iznad tela i uma, iznad svega što postoji, i zato se ne može razu-
meti relativnim umom koji je vezan za telo i misaone sadržaje. Šta je puruša može se uvide-
ti samo transcendentalnom svešću, koja je slobodna od tela i uma. Sânkhyu su do sada
tumačili uglavnom oni koji nisu imali to iskustvo. Pored toga, tumači su sânkhyi prilazili
uglavnom sa vedantinskog ili judeo-hrišćanskog stanovišta koje se zasniva na metafizičkim
spekulacijama o podvojenosti bića i suštine. (Kao izuzetak treba ovde svakako spomenuti
jednog od prvih priređivača sânkhye na zapadne jezike, Ričarda Garbea koji u svojoj studiji
Philosophy of Ancient India smelo kaže da se „u učenju Kapile po prvi put u istoriji sveta
izlaže potpuna nezavisnost i sloboda ljudskog duha, njegovo puno poverenje u sopstvene
snage” kao i da je „sânkhya najznačajniji sistem koji je stvorila Indija”. Ali, ove reči su
ostale samo kao jedno smelo lično viđenje. Ova knjiga će pokušati da ih dokaže.) Akadem-
ska tumačenja uvek štite kolektivne interese, a oni su protiv individualnosti i lične slobode.
Sve institucionalne religije i politička načela zasnivaju se na kolektivnim interesima i eks-
ploataciji. Otuda je za njih neprihvatljivo učenje sânkhye po kome je čovekova suština ona
ista sloboda koja omogućava svet.
Snažna vezanost uma za problematična iskustva u egzistenciji, i pasivno učešće sves-
ti u njoj, navodi na zaključak da je vizija klasične sânkhye o iskonskoj predodređenosti
čoveka za apsolutnu slobodu, samo jedna velika racionalizacija, a ne rešenje problema.
Zaista, problem ljudske slobode neće nikada biti rešen prihvatanjem bilo kakvog shvatanja,
već kada čovek preobražava sebe sve dok u njegovom srcu iskonska sloboda ne pobedi sva
gledišta i shvatanja. Kada iskustvo transcendentalne svesti prožme ceo njegov život. To je
put srca kojim se najređe ide jer se njime nadilaze sva iluzorna utočišta, naročito ona kolek-
tivnog tipa. Iskonska sloboda je moguća jedino kao individualno i lično iskustvo, sve kolek-
tivno je uslovljavajuće.
Čovekova spoznaja sopstvene biti, kao iskonske slobode koja ne nastaje rađanjem
niti biva ugrožena umiranjem tela, postiže se razlikovanjem (viveka) i razumevanjem (đna-
na) svih pojava prirode (prakrti) kakve one same jesu, prema njenim kategorijama i dimen-
zijama. Razumevanje predstavlja svest kao princip iskonske slobode zbivanja. Stoga osna-
ženje prisustva svesti predstavlja osnaženje slobode. Koliko svesti, toliko slobode. Koliko
smo prisutni ovde i sada, toliko smo svesni i slobodni. Ne postoji drugačija sloboda do slo-
boda prisustva svesti o bivstvu, sloboda od zaborava bića. Kako je svest (buddhi) sabranost
iskustva svih ispoljavanja zbivanja prirode u vremenu i prostoru, njeno prisustvo ujedno
predstavlja kristalisanje i stvaralačku afirmaciju svih oblika života, svih kategorija i dimen-
zija prirode. Svest je uvek plod stvaralaštva i afirmacije celog životnog iskustva, a ne podela
i negacije bilo čega. Jedino ovakva afirmacija može da kroz stvaralaštvo dovede do uravno-
teženja svih energetskih tokova zbivanja, kako bi na taj način opčinjavajuća vezanost uma
za obnavljanje iskustva (samsara) nestala kao san nakon buđenja. Vreme oslobođenja od
22
ove poistovećenosti zavisi jedino od jasnoće ustanovljenja i razlikovanja kategorija bivstvo-
vanja (prema shemi) i primene te jasnoće u živom iskustvu. Kategorije prikazuju svu razno-
likost ispoljenog sveta isto koliko i sve dimenzije zapadanja u vreme i prostor zaborava suš-
tine (puruše).
Sânkhya svoju duhovnost ne izgrađuje na nivou subjektivnog mišljenja koje, kada
postigne određenu kritičnu masu u kolektivu, sebe smatra „objektivnim”, nego na osnovu
ontološkog razlikovanja cele prakrti iz perspektive puruše. Zato je s pravom možemo smat-
rati za najviši i nepogrešivi model razlikovanja, jer ništa u prirodi ne deli i ne odbacuje, već
afirmiše; ona diferencijaciju duhovnog ishoda ne postiže unutar prirode, s jednim njenim
oblikom na račun drugog, nego spram (njenog) bivstvovanja uopšte, kakvo ono sámo jeste.

3. Religioznost i sistem sânkhye

Neophodno je razjasniti razliku između sistema, u koje spada sânkhya, i religijskih

praksi. Kada se ta razlika shvati, postaće jasno da je pitanje teizma i ateizma pogrešno i pos-
tavljati pred Sânkhyu, jer se njime bave religije i, delimično, filosofije, a ne sistemi.5 Sistem
je škola osvešćenja uma i celog bivstvovanja koja kroz praksu vodi direktnom probuđenju
čoveka ili, kako se to religijskim rečnikom izražava, njegovom oslobođenju ili spasenju.
Sistem ne traži nikakvo unapred ustanovljeno verovanje, nekritičko prihvatanje ili kolektiv-
no obožavanje bilo čega, već samo lični napor u osvešćenju slobode kroz razotkrivanje bića
kakvo jeste. Jedini autoritet na koji se sistem oslanja jeste iskustvo onih „koji su tuda prošli”
(tathagata). Mogu se uglavnom razlikovati dve vrste puta ka duhovnom ostvarenju. Jedan je
put kolektivnog obožavanja i predaje religijskom idealu i on je karakterističan za religije
koje preovlađuju u svetu. Drugi je put istraživanja i direktne, lične spoznaje bivstvovanja.
On je karakterističan za sisteme individualnog razvoja u koje spada sânkhya. Prvi put traži
podršku spolja u vidu religijskog autoriteta i zato je pogodan za većinu ljudi kojima je um
prirodno usmeren prema van i nije kontrolisan iznutra. Drugi put zahteva jedino naporan rad
na sebi i objektivan stav budnog ispitivanja celog bića i uma, što je odlika malog broja ljudi.
Ono što prvi, kolektivni put, projektuje kroz ideju Boga, to isto drugi, individualni put, iden-
tifikuje kao duhovnu samospoznaju ili stvarnost bića. Dakle, i religija i sistem kakav je
sânkhya tretiraju isti problem, ali na različitom ontološkom nivou.
Treba stoga razlikovati četiri vrste svesnosti ili mišljenja. To su: religijsko, filosof-
sko, teorijsko i praktično. Sva se ona mogu odnositi i najčešće se odnose na praksu oslobo-
đenja ili spasenja čovekovog, ali sa manje ili više odstupanja koja su neophodna zbog razli-
čite prirode ljudskog karaktera i moći shvatanja. Najviše odstupanja ima u religijskom miš-
ljenju (otuda toliko sukoba oko njega), ono je najopštije i stoga najprihvatljivije najvećem
broju ljudi. Ono se kao gotovo dobija spolja i nikada se ne menja, pa zato uliva sigurnost
onima koji ne mogu da se menjaju, a takva je većina ljudi. U filosofskom mišljenju je ideja
slobode bića i suštine dostupna nešto manjem broju ljudi, uglavnom onima koji su sposobni
da dosledno i kritički razmišljaju bar izvesno vreme i koji su skloniji da koriste inteligenciju
nego osećanja. Svoju „filosofiju života” sposobno je da ima nešto manji broj ljudi od većine
koja se zadovoljava time da već samim rođenjem pripada nekoj religiji. Teorijsko mišljenje
je mnogo bliže suštinskoj ideji osvešćenja, jer se zasniva na neposrednom opažanju i uvidu.
Iako je teorija nekada bila poistovećena sa filosofijom, ona se danas od nje razlikuje po svo-
5
Problem teizma ili ateizma postoji samo na prva tri od ukupno sedam nivoa religioznosti. O tome videti u poglavlju
Sedam stanja.
23
joj povezanosti sa praktičnom primenom. Teorijsko mišljenje daje pouzdan okvir i sistem s
kojim se može raditi. Teorija je sistem po kome se primenjuje praksa. Sânkhya je primer
takve teorije. Na kraju, praksa je najkonkretniji napor ličnosti u borbi za svest. Jedan od
najboljih primera je praksa joge. Teorijsko i praktično mišljenje jesu najuže i najređe
korišćeno područje, jer su najteže za prihvatanje i ostvarenje. Lakše je ostati u religijskim i
filosofskim sferama koje se bave opštim pitanjima i problemima, nego kroz praksu sagledati
ta pitanja u sebi i ceo život posvetiti napornom preobražaju. Praktično se može odnositi
samo na individualno iskustvo u skladu sa datim okolnostima, a filosofsko i religijsko na
opšte.6
Sva četiri načina mišljenja imaju svoju vrednost i stvarnost u sopstvenom poretku,
imaju svoju dimenziju i srazmeru, svoj razlog postojanja i velika je greška kada se mešaju
ili jedno drugom nameću. Svaki pojedini način mišljenja u sebi sadrži, bar u elementarnom
obliku, i ostale. Teško je biti praktičar bez filosofske ili religiozne vizije, niti bi religija
mogla opstati ako ne bi nudila neki vid prakse. Važno je primetiti da jedino praksa čini reli-
gijsko mišljenje ispravnim i zdravim. Praksom i filosofija dobija svoje izvorno značenje
koje je zbližava sa teorijom.

Suštinsko razlikovanje sânkhye i religije jeste u tome što je sânkhya sistem po kome
čovek menja i budi samoga sebe i tako dolazi do autentičnosti. Religija isti proces pretvara
u mit i projektuje ga van radi kolektivnog i simboličkog obrađivanja. Sânkhya je proces
individuacije koja oslobađa - religija je uvek proces kolektivizacije koji uslovljava.
Autentična duhovnost počinje jedino u ličnosti procesom njene individuacije, kako
bi apstraktni Duh dobio svoje konkretno oličenje. Sve što je izvan toga nije duhovnost.

Sânkhya je sistem koji govori o neophodnosti usavršavanja svesti o iskonskoj slobo-

di, jer svest koja je čoveku prirodno data za opstanak samo je minimum mogućnosti njene
prave upotrebe, često se gubi i deformiše zbog raznih uticaja i nije glavni temelj u čoveko-
vom iskustvu bivstvovanja. Da bi to postala, mora se osnaživati praktičnim radom na sebi.
Sânkhya pruža neophodnu teoriju i plan (shema kategorija) kao pomoć u takvoj praksi.
Upravo zbog svoje praktične svrhe ona u sebi sadrži suštinu filosofije i religije, iako se njo-
me ne bavi na svetovan način kao što to čine sveštenici i filosofi, da bi ih mase prihvatile.
Neosvešćeni ljudi se tom suštinom mogu baviti samo kroz projekciju u prostor (hram, idol,
simbol) i vreme (kosmogonija, mit, eshatologija). Praksa je čin osvešćenja i tu se prostor i
vreme svih projekcija sažimaju u čovekovu ličnost i neposrednu odgovornost za duhovnu
slobodu.
Kao što ćemo videti, sânkhya, iako je sistem, pogađa suštinu prave religioznosti, jer
nastoji da uzme u obzir celo bivstvovanje pažljivim ispitivanjem svih njegovih kategorija,
ne zadržavajući se nigde sve dok se kroz čovekovu ličnost ne aktuelizuje autentičnost Duha
koji omogućava bivstvovanje. Osvešćavajući svo iskustvo postojanja ona afirmiše život, jer
nije moguća drugačija svesnost niti religioznost nego afirmativna. Ona se razlikuje od sve-
tovnih religijskih praksi kao sistem po tome što norme za ovakvu autentičnu duhovnost pos-
tavlja na viši nivo od masovno prihvaćenih religijskih tradicija (ne ezoteričnih), naročito
judeo-hrišćanske, iznad poistovećenja sa psihomentalnim iskustvom ličnosti. Osnovna odli-
ka masovno prihvaćenih religijskih praksi jeste podložnost psihomentalnim uslovljavanjima
i postizanje raznih kompromisa sa njima, najčešće u vidu simbola i „čvrste vere” u mit.
6
Zato se o njemu može uopšteno i govoriti na javnim skupovima, dok se o praksi može razgovarati samo oči u oči s
učiteljem koji je taj put savladao, i zato može pomoći praktičaru da ga sam prođe, u skladu s vremenom i okolnostima.
24
Nema sumnje da je i to veliki uspeh za uslovljenog čoveka, ali na putu ka apsolutnoj slobodi
čovekovog Duha sve to mora biti prevaziđeno. U tom cilju sânkhya osmišljava osnovne
činjenice egzistencije na višem nivou. Ona ih razotkriva onakve kakve sáme jesu, izvorno i
neposredno.
U sânkhyi postoje samo dve činjenice:
1. Sve što postoji i sačinjava univerzum, u svim dimenzijama. To se naziva prakrti.
2. Ono što biće izaziva u postojanje, transcendentalni Duh koji privlači svaki oblik
postojanja svome ishodu kroz ispoljavanje. Naziva se puruša.
Na nešto nižem nivou razumevanja, koji je primeren većini ljudi usled veće uslovlje-
nosti njihove svesnosti, iste činjenice prirode i objave Duha bivaju modifikovane psihomen-
talnim uslovljavanjima. 7 Zato se projektuju kao mitovi o stvaranju sveta (sama njihova raz-
nolikost i brojnost dokazuje dejstvo psihološkog uslovljavanja pri njihovom nastajanju),
dramama božanskih bića i spasilaca i brojnim bajkovitim odisejama, koje kroz imaginaciju
prikazuju procese u prirodi i čovekovoj psihi kao njenom sastavnom delu. Razlikovanje bića
i Duha je intuitivno, ali i nejasno, postojalo u svim religijskim idejama, kroz razlikovanje
nebeskog i zemaljskog, Tvorca i stvorenog, večne duše i smrtnog tela. Najbliže čistom
Duhu bilo je iskustvo Duha Svetoga u Mazdaizmu. Ali, jedino se u sânkhyi Duh i biće usta-
novljavaju kakvi jesu, bez mitotvoračke funkcije uma, psihomentalnih iskrivljavanja i tradi-
cijskih uslovljavanja.
Osnovno značenje ideje Boga (Tvorca) u istoriji jeste da se nesvesnim ljudima ukaže
na značaj same egzistencije, da se na posredan način - u skladu sa psihološkim funkcijama
predstavljanja ideja na kolektivnom planu, a to je njihova projekcija u mit - ljudi navedu da
budu svesni samog postojanja kao takvog, i na taj način odgovorni prema njemu, kako bi
postali kulturna bića. Bez pomoći ideje Boga ljudi uopšte ne bi bili svesni da postoje, niti
suštinske vrednosti postojanja. Ukazivanjem na to bave se svi bogovi u svim mitovima. U
onoj meri u kojoj su ljudi svesni postojanja, Bog se pokazuje kao „onaj koji jeste”. Tačnije:
„onaj koji biva kao samo bivanje”. Dakle, u toj poznatoj biblijskoj izjavi Bog je sebe identi-
fikovao kao sámo postojanje, odnosno, postojanje se ljudima prikazalo kao Bog, tj. ono naj-
bitnije. Otuda je i smisao objave božjih zapovesti (zakona) taj da ljudi nisu svesni šta (da)
rade. Najvažnija zapovest odnosi se na zabranu politeizma kao izraza dezintegracije svesti i
psiholoških sadržaja. Naglašavanje važnosti monoteizma ima ulogu spasonosnog principa
psihičke integracije, odnosno kulture bivstvovanja kroz spoznaju jedinstva bića kao jedins-
tva Boga. Identifikacija Boga kao „onoga koji jeste” ukazuje na identifikaciju stvarnosti,
odnosno na svest. To znači da je najviši princip i smisao (Bog), svest o onome što jeste.
Kako biti svestan onoga što jeste nije moguće na bezličan način, već jedino kroz identifika-
ciju u ličnom iskustvu, kaže se „onaj koji jeste” a ne „ono što jeste”. „Ono” se uvek spozna-
je kroz „onoga” koji spoznaje, kroz ličnost. Time se naglašava značaj samospoznaje. Boga
nikako nije moguće spoznati objektivistički (spolja) iz istog razloga što ni čovek sebe ne
može spoznati drugačije nego da bude 'onaj koji jeste'. Ono što jeste jedina je stvarnost i ona
se spoznaje samo autentičnim bivstvovanjem, a ne objektivističkim odnosom subjekta pre-
ma objektu saznanja uz posredovanje mitotvoračke funkcije uma. U onoj meri u kojoj je

7
Ovaj problem, koji sânkhya rešava, prikazan je u Platonovoj „alegoriji pećine” (Država, VII, 514a2 - 517a7). On je
ostao nerazjašnjen sve do Hajdegera koji se, u spisu „Platonov nauk o istini”, potrudio da razluči neskrivenost bivstvo-
vanja (koju u sânkhyi omogućava neuslovljenost puruše) od ideje koja se nameće neskrivenosti u težnji da je dobro
osvetli (odgovara joj kategorija buddhi), i tumačenja stvarnosti kao tačnosti iskaza (lat. adaequatio), kojoj u sânkhyi
odgovara kategorija manas. Takođe o ovome treba videti njegova predavanja „Šta je metafizika?” i „O biti istine” (Vom
Wesen der Wahrheit, Vittorio Klostermann, 1967) u kojoj se bit istine razotkriva kao sloboda (puruša) onoga što biva
(prakrti).
25
čovek odgovoran za autentičnost svoga bivanja, u toj meri spoznaje sebe. Odgovornost za
bivstvovanje jedina je spoznaja Boga, jer odgovornost je samo drugi izraz za svest o bivs-
tvovanju. Biti odgovoran, znači biti svestan kao odgovor na čudesan dar postojanja. Takođe,
svest o Bogu znači odgovarati, biti podoban bivstvovanju. Bog je uvek Tvorac, što znači da
svesti može biti jedino u stvaralačkom odnosu prema životu, da se samo svesnim izgrađiva-
njem života postiže bogospoznaja i spasenje. Tako opet stižemo do starog pravila da čovek
jedino spoznajom sebe spoznaje Boga. Samo tako Bog više neće biti ideja, već živa stvar-
nost. Veličina i značaj ideje Boga u istoriji ne pokazuje ništa drugo do veličinu neophodnos-
ti da čovek sebe spozna. Spoznajući sebe i slobodu u kojoj sve uopšte biva kao takvo, čovek
spoznaje Tvorca u čijoj slobodnoj volji biće uopšte može da postoji. U tako osvešćenom
čoveku Bog je svest o slobodi svega da bude ono što jeste, svest da je ta sloboda jedini Tvo-
rac svega što postoji na bilo koji način, a najpre svesti o samom postojanju.
Sânkhya ovu slobodu, zahvaljujući kojoj sve uopšte i može da bude, naziva puruša, a
svest o njoj buddhi, koja je najviša kategorija prirode (prakrti). Sânkhya nam, pored toga,
ukazuje da su čovek i priroda sačinjeni od više dimenzija, pa se otuda i spoznaja njihovog
smisla, tj. religioznost, izražava na raznolik način. Zato postoji mnoštvo religijskih iskusta-
va. Ovo mnoštvo religioznosti je odraz prirodnog uslovljavanja - nijedno nije 'najviša istina'
samo po sebi - pa otuda i sukobi među njima. Predočavanjem ovakvog prirodnog stanja
sânkhya nas navodi na toleranciju prema svim verskim razlikama i okretanje prema autenti-
čnoj duhovnosti.

Religije imaju dve funkcije: obrazovanje i prinudu. Obrazovna strana svakog religij-
skog sistema uči nesvesne ljude šta je ispravno činiti. Prinudna funkcija je kontrola ljudi
putem nametanja mentalnog obrasca (žrtve i straha). Ona se postiže tako što se edukativna
proširuje i pojačava do nepotrebnih detalja i pokriva svaki aspekt ljudskog života, od jelov-
nika i garderobe do kosmogonije. Oni koji stvaraju religije su često zloupotrebljavali eduka-
tivnu funkciju i pretvarali je u funkciju kontrole uma. To je odlika judeo-hrišćanstva (u koji
spada i islam) i svih paganskih kultova i tradicija. Rani budizam je nastao na sasvim drugoj
osnovi i ne spada u ovaj obrazac, već predstavlja poriv za oslobođenjem od svake kontrole
uma. Kao takav on spada u jedinu autentičnu religiju koja ima samo obrazovnu funkciju.
Takva je bila izvorna funkcija religije. Njena upotreba za kontrolu uma nametnuta je kasnije
(videćemo ko i kako je to nametnuo u poglavlju Neorganska bića).
***
Moramo ovde naglasiti da je i prinudna funkcija religije potrebna isto kao i obrazov-
na, jer ljudi su u toj meri nesvesni da samo obrazovanje nije dovoljno, potrebna je i prinuda
da bi se naterali da se osveste. U ovome je jedna on ključnih činjenica ljudskog razvoja:
svest je kvalitet ličnosti, njene celovitosti i volje, tj. moći delanja. Svest ne može biti spolja
data kao poklon jer ona je već prisutna kao izvor bića, već je čovek mora sam kristalisati u
celovitoj ličnosti. Na tu kristalizaciju ljudsko biće mora biti spolja naterano putem raznih
pritisaka i prinuda. Čovek mora biti nateran da se oslobodi jer će samo tako sâm biti istin-
ski slobodan, ako ga neko drugi oslobodi neće moći objektivno da prepozna svoje stanje i da
razlikuje svesnost od nesvesnog ropstva, ostaće nesvestan i bez moći da dela svojom
voljom. Ali će zato od svojeg oslobođenja da napravi mit ili kakav religijski ritual.
***
U skladu sa istorijskom mladošću ondašnjeg čovečanstva, 'više sile' koje su stvarale
religije (u poglavlju o Neorganskim bićima videćemo koje su to sile) ideju Boga nisu mogle
izraziti drugačije nego mitotvoračkim rečnikom arhaičnog uma koji naglašava roditeljski
26
autoritet Boga kao „oca na nebu” i neophodnost kolektivnog kultivisanja. (Iz psiholoških
istraživanja je poznato da deca Boga zamišljaju isključivo u antropomorfnom obliku.) U
ranijim vremenima individualnost se surovije kažnjavala nego sada. Osnovna odlika svake
nesvesnosti, pa tako i one arhaičnog čovečanstva, jeste projektovanje sadržaja izvan. Tako
je, usled nesvesnosti samog bića (egzistencije) smisao njegovog bivstvovanja radi očuvanja
snažno projektovan van, u autoritet vrhovnog bića, Boga, u sveti prostor (hram) i sveto
vreme (božje stvaranje sveta). U skladu s tim i kontaktiranje s božanskim moralo je biti
vanjskog karaktera, kroz liturgijsko ili ritualno-magijsko ponašanje. U skladu sa svojim
vremenom, takav način kontaktiranja bio je ispravan i svakako delotvoran. On je nesvesnim
ljudima i danas od koristi, bar kao uteha. Ali, povezivanje sa ishodom bivstvovanja, sa smis-
lom, mora vremenom sazrevati, ne sme se mehanički ponavljati, jer se time uništava, i u tom
dozrevanju svest i samospoznaja moraju imati sve veću i veću ulogu, bez posredovanja mita
i simbola. Štaviše, uloga mita bi trebalo vremenom da opada ustupajući mesto ličnoj zrelosti
i neposrednoj spoznaji. Ta se zrelost ogleda u spoznaji da je sopstvenost bića jednaka po
važnosti sa spoljašnjim manifestacijama i da među njima nema bitnih razlika, da su smisao i
pojava kao dve strane istog novčića, da nikakva spoljašnja manifestacija (ritual, Bog) ne
mogu nadoknaditi sopstvenost čovekovog bivstvovanja. Božanski izvor bića ne može biti
spoznat izvan njega samog, to je moguće samo u biću koje je postalo svesno sebe kao lično-
sti. Svrha mita i ritualno-magijske prakse jeste jedino da očuva određene ideje kroz vreme,
za buduće generacije, a ne da budu istine sami po sebi. Zato, da bi čovek spoznao bezvre-
meno ili večno u sebi, a ništa se ne može spoznati izvan sebe, mora da napusti mitotvoračku
funkciju uma koja ga porobljava u vremenu.
Sânkhya ukazuje na činjenicu da bivstvovanja (sveta) ne bi ni bilo bez slobode
(Boga) koja ga omogućava u svakom trenutku, i da se ova sloboda najkonkretnije ispoljava
kroz kristalizovanu čovekovu samosvest (buddhi) i slobodnu ličnost (aham-kâra). Sânkhya,
dakle, nudi najčistije prefinjenje smisla ili ishoda bivstvovanja, kojeg uzalud imenujemo
božjim ako ga sami ne spoznajemo, i koga još uzaludnije smeštamo „na početak” i iščeku-
jemo „na kraju” vremena ako nismo svesni da sada sve uopšte i postoji zahvaljujući njego-
voj imanentnoj sveprisutnosti.
Suština svake religioznosti je svest o uslovljenosti vidljivog bića i života nevidljivom
višom silom. Nigde drugde ova suština nije tako jasno izražena kao u sânkhyi kroz razliko-
vanje prakrti - kao totaliteta svega bivstvujućeg, vidljivog i nevidljivog - od puruše, Duha
neuslovljenosti koji omogućava svemu da uopšte bude.
Do smisla religioznosti, odnosno samog postojanja, dolazi se na dva načina: preda-
jom (najvišem smislu koji je projektovan spolja, kao Bog), i samospoznajom (istog smisla
postojanja u sebi, u samom bivstvovanju). Ova dva načina zavise od činjenice da li je čove-
kov um usred nezrelosti spontano okrenut van, ili je kultivisanjem okrenut ka sebi, ka nepo-
srednom životu kakav jeste ovde i sada. Prvi način, koji uglavnom zastupa judeo-hrišćanska
tradicija, ali i niži, svetovni oblici drugih religija (u svoja prva tri nivoa - videti o tome u
poglavlju Sedam stanja), može biti samo uvod u odlučujući drugi način, koji jedini može da
razotkrije smisao bivstvovanja uopšte, u čovekovoj ličnosti. Kako postojanje jedino kroz
ličnost može doći svome autentičnom ishodu, i nigde drugde, drugi put, put samospoznaje,
predstavlja jedinu autentičnu religioznost, jer samo on dovodi do osvešćenja bivstvovanja.
Prvi ga prihvata onakvog kakvo je dato od strane nekog verskog autoriteta, a ne kakvo ono
sámo jeste.
Kako suština bića ne može biti izvan njega samog, jer je samo veštačkim stvarima
potreban Tvorac izvan, i zato što je biće jedno u svemu, put samospoznaje jedini je put ka
27
živoj stvarnosti. Svako njeno projektovanje van, u vidu Boga, u najboljem slučaju samo je
priprema za samospoznaju, priprema kroz objektivaciju koja je karakteristična za neo-
svešćeni um prosečnih ljudi. Otuda je za njih takva projekcija krajnjeg ishoda postojanja u
Boga opravdana i prirodna potreba, pa je tako treba i razumeti - kao jednu od prirodnih pot-
reba, odnosno prirodnih funkcija, a ne kao težnju ka transcendenciji, tj. autentičnoj duhov-
nosti. Ona daje neophodnu ravnotežu psihološkoj potrebi ljudi za smislom - ali, da bi se
smisao i spoznao, čovek se mora okrenuti ka svojoj Sopstvenosti.
Putevi predaje (bhakti marga) i samospoznaje (đnana marga) nastaju iz činjenice da
se univerzum može doživeti na dva načina: kao apstraktan zakon (dharma, logos) i kao
živo, jedinstveno i svesno biće (Bog). Oba su istinita. Ovaj drugi način je uzrok da se Bog
vidi u svemu, i sve kao izraz njegove svesti. Logika predaje zasniva se na sledećoj činjenici:
ako je univerzum (celina, Bog) mogao da stvori nas kao svesna bića, tada mora da je on
daleko svesniji od nas, i stoga se treba bezrezervno i s poverenjem predati njegovoj volji.
Takođe on iz istog razloga može, čak i lakše nego što je nas stvorio, da se inkarnira ili otelo-
tvori kao individua (avatar, Rama, Krišna, Babađi) ili Božiji Sin (Isus), što treba takođe iz
istog razloga bezrezervno prihvatiti. Takve individue dokazuju da su zaista božanske time
što ljude uče samospoznaji ili osnovnim principima ispravnog ponašanja, kojih čovek sam
nije svestan.
Verska predaja božanskom svojstvena je većini ljudi, jer je lakša i ne zahteva veći
napor duhovne prakse. Njima je um spontano okrenut van, jer oni još uvek zavise od čulnih
iskustava, nemaju svoje Ja u potpunosti i nisu dovoljno zreli da svesno kontrolišu svoj um,
otkriju njegov izvor i nadiđu njegov uticaj. Nije im poznato da je to uopšte moguće. Okre-
nutost uma van je prirodna činjenica i nužnost zbog potrebe reakcije na opasnost i obezbe-
đivanja opstanka. S tim se prosečan čovek rađa i umire. To smo nasledili od nižih oblika
života. Ona je izraz nesvesnosti i prirodne uslovljenosti, ma kako nam davala privid superi-
ornosti i ’svesti’. Sa takvim intelektom naš položaj u bivstvovanju nije ništa bolji, čak nam
pomaže da budemo destruktivniji. Jedino je okretanje uma ka sopstvenom izvoru, zajedno
sa nadilaženjem spontane reakcije u mislima, rečima i delima, istinski duhovan čin. Na tome
počiva logika puta samospoznaje.
Prema tome, suština religijskih sistema, jeste, ili bi bar trebalo da bude, čovekovo
vaspitanje - koje u svom krajnjem i najvišem vidu dovodi do suočavanja čoveka sa smislom
samog bivstvovanja, sa samim bićem, kako bi mu život bio autentičan. Dakle, da učini
čoveka svesnim samog postojanja. U kojoj meri je on toga nesvestan, pokazuje način njego-
vog življenja od kojeg stradaju i on i sama priroda, a takođe i njegovo suludo ubeđenje da je
već svestan. To suočavanje najradikalnije sprovodi sânkhya. Za razliku od religijskih siste-
ma, ona to čini neposredno, bez mitotvoračkih kompromisa.
Pretvaranje religijskog iskustva u (nacionalnu) tradiciju je najniži oblik življenja tog
iskustva. To je onda folklor, a ne duhovnost. Mnogi 'religiozni' ljudi danas poistovećuju
nacionalnu mitologiju, magijski ritualizam i folklor s religijom kojoj po rođenju pripadaju.
Tradicija je uvek imitacija i kao takva predstavlja najniži nivo iskustva bivstvovanja. Ona je
prirodan način regulisanja ponašanja nesvesnog čoveka, stavlja mu do znanja da je određeno
ponašanje, verovanje pa i oblačenje, provereno vekovnim iskustvom i stoga osigurano od
grešaka. Stalno ponavljanje takvog modela stvara naviku i obrazac po kome čovek dolazi do
svog identiteta u svetu i društvu. Sve tradicije (verske i društvene) postoje u onoj meri u
kojoj čovek nema identitet o sebi u samom sebi, svome Sopstvu, u čistom bivstvu koje jes-
te. Čovek sebe ne zna kao jedinstvenu ličnost u univerzumu sve dok mu je um spontano
okrenut van i opčinjen objektima. Zato do nejasne svesti o svom postojanju dolazi posreds-
28
tvom vanjskih kalupa stvorenih tradicijom, a to su pre svega jezik i verovanja, zatim teritori-
ja, pleme, nacija, sve do tradicionalne odeće. Koliko su ljudi manje integrisani kao individue
i celovite ličnosti, toliko su više identifikovani sa nacijom, plemenom i tradicijom. Koliko
manje imaju sebe, toliko im je više potrebna spoljašnja identifikacija po nekom tradicijskom
obrascu. Koliko manje vide sebe kao ljudska bića, podobna Duhu koji sve daje, toliko se
više međusobno tuku zbog razlika u veri i tradiciji. Duhovna evolucija se kreće ka čoveko-
voj sve neposrednijoj samospoznaji, ka oslobađanju od kalupa tradicijskog uslovljavanja.
Sve ovo možemo razumeti u skladu sa učenjem sânkhye. Prakrti je osnova za evolu-
ciju svih oblika, pa i ljudskog društva. Ono se kretalo od čopora i plemena do naroda i naci-
ja. Da bi sve ove grupacije bile kultivisane i kontrolisane bila je neophodna neka ideologija,
odnosno bio je neophodno da im se nametne neki mentalni obrazac po kome će živeti i
verovati. Tome su služile religije, kultovi i sva verovanja. Time je čovek bio uslovljavan
spoljašnjim uticajima. Time je i danas u potpunosti uslovljen. Da bi se probudio i došao do
svoje autentičnosti potrebno je sticanje nezavisnosti od svih spoljašnjih uticaja, a to znači
okretanje ka sebi. U tome je značaj puruše kao Duha koji sve omogućava i ujedno čovekove
suštine. To je ono što tek treba da se dogodi: da čovek svoju autentičnost i svoj identitet
nađe u sebi i u Duhu koji sve omogućava i da po njemu bude svestan i ispravan u svakom
pogledu, a ne u folkloru svoga čopora, plemena, nacije, niti po autoritetu i komandama
nekih mentalnih obrazaca koji su mu nametnuti preko neke religije ili propagande. Stoga,
sve religije pripadaju prakrti (zato su one nasledne), a sva autentična duhovnost nastaje u
čovekovoj ličnosti kao oličenju puruše (zato je ona individualna i čin svesne volje).
Na osnovu svega rečenog razlikujemo dva oblika religioznosti. Prvi predstavlja način
s kojim superiorna bića iz viših dimenzija prirode kultivišu nesvesne ljude. Putem zapovesti,
zakona i tabua, obećavajući nagrade i preteći kaznama ona nesvesne ljude uče da ispravno
žive. Drugi oblik se samo uslovno može nazvati 'religioznost' i on je težnja duhovno zrelih i
u dovoljnoj meri svesnih ljudi za transcendencijom, za predanošću Duhu koji sve omoguća-
va (božanskom). Prvi oblik je masovno prisutan kroz svetovne religijske institucije (crkve),
dok je drugi znatno ređi i zastupljen je kod nekih nezavisnih ličnosti, i u ezoteričnim krugo-
vima, tajnog ili polutajnog karaktera.
Kada se bivstvovanje osvesti kakvo jeste, nestaje objektivistički i otuđeni svet čvrs-
tih, materijalnih objekata kakav je poznat nesvesnim ljudima, i pokazuje se kao beskrajna, u
svemu jedinstvena energija koja je svesna sebe kroz oblikovanje, i koja je blaženstvo sama
po sebi. Tada se smisao svakog bića vidi kao svetlosna energija koja ga prožima i obasjava
u blaženstvu i slobodi od smrtnog vremena i prostora. Kada se biće osvesti postaje blaženo i
ostvareno u smislu. Nesvesno bivstvovanje uvek je destruktivno, isprazno i bolno. Ono je
takvo u iskustvu većine prosečnih ljudi. Otuda toliko sukoba među različitim religijama i
kulturama koje zastupaju gore spomenuti prvi vid religioznosti, kroz projekciju u ovog ili
onog Boga, iako bi trebalo da je Bog, ako je zaista tvorac svega, stvorio sámo biće (čoveko-
vo), a ne vernika ove ili one religije. Te podele su delo mnogo nižih sila prirodnog uslovlja-
vanja.
Ishod svekolike energije postojanja je u čistoj svesti koja se kristališe jedino kao
čovekova suština ili Sopstvenost. Nikako drugačije. Stoga je čovekova suština ujedno i suš-
tina kosmosa, čije ispoljavanje zato zavisi od zrelosti čovekove svesti i njegovog odnosa
prema samome sebi.
Odgovor sânkhye svakoj religiji jeste da nikakav Bog, koji je personifikacija najviše
stvarnosti, ne može dati zrelost i svest o stvarnosti čoveku dok je on sam u sebi ne spozna
svojom zrelošću i ličnim učestvovanjem u njoj. Stvarnost mu ne može biti spolja nametnuta
29
nikakvim božijim zapovestima, jer ona nije različita od čovekove lične zrelosti. Objektivi-
zacija stvarnosti u Boga poništava smisao čovekove ličnosti. Čovek ne može da primi stvar-
nost, ma kako ona bila božanstvena, može samo lično da bude to što ona jeste. Dok se to ne
dogodi Bog, ili najviša stvarnost, ostaće bezlični.
Ako bi duhovnost sânkhye iskazali religijskim rečnikom, onda bismo morali reći da
Bog nikada nije stvorio svet nego je ostao Onaj koji jeste, da je On jedina stvarnost i da
ničega nema osim Njega. Da mi uopšte ne postojimo, da samo Bog postoji kao sve što biva.
Predstava o našoj individualnosti, o stvaranju sveta, tj. objektivizacija prostora i vremena,
samo su naš san. Zato buđenjem spoznajemo da smo sâm Bog. (Jovan, 10: 30, 34)
Razlika između sânkhye i svake institucionalne religije je takođe i u sledećem: religi-
je se bave samo svesnim delom čovekovog bića, njegovim egom, a sânkhya celim bićem u
svim dimenzijama. Institucionalne religije se obraćaju samo svesnom delu ličnosti, javnom
mnjenju, čovekovom egu, raznim moralnim poukama, zapovestima i strahom od kazni. One
se zasnivaju na verovanju, na intelektualnom znanju koje se stiče sakupljanjem informacija i
razmišljanjem. Kao što znamo, verovanje je psihološka funkcija koja je izuzetno podložna
manipulacijama i zloupotrebama, tako da su vrlo česti i patološki oblici verovanja koji vode
destrukciji. Svaka vera se zasniva na egu, i otuda je subjektivna. Zato su oduvek postojali
sukobi između raznih vera. Svesni, egoički deo ličnosti je najmanji deo čovekovog bića, kao
vrh ledenog brega; mnogo veći deo čovekovog bivstvovanja ostaje nesvestan, ispunjen sva-
kojakim sadržajima (vasana, samskara) i njihova energija je mnogo jača od volje površnog i
nepostojanog ega. Zato on nije sposoban da savlada podsvesne sadržaje i pročisti biće od
njihovog vezujućeg uticaja. To se ne može izvesti nikakvim verovanjem, moralom, nagova-
ranjem, obećanjima, dogmama ni zapovestima. Da bi se to učinilo potrebna je disciplina i
praksa koja je najdetaljnije opisana u Patanjđalijevim Yoga-sűtrâma, a kojoj je sânkhya teo-
rijska podloga (knjiga se može naći na www.ivantic.net). Sânkhya se zasniva na drugoj vrsti
znanja, na onom koje se stiče disciplinom, praksom osvešćenja i transformacijom celog bića
- fizičkog, emocionalnog i mentalnog. Jedino se disciplinom i praksom meditacije dolazi do
čiste ili transcendentalne svesti, a to znači do izvora (svesnog i nesvesnog) uma. Jedino tada
čovek deluje ispravno (bez ikakvih moralnih obrazaca) i jedino tada može da deluje svojim
umom. Uvek je dotle um delovao čovekom. Filosofi, vernici, umetnici, kao i svi prosečni
ljudi, bave se uvek sadržajima uma i uslovljeni su podsvesnim tendencijama - tačnije, sadr-
žaji uma bave se njima. Jedino se meditant bavi sámim umom kao takvim i slobodan je od
njegovog (svesnog i podsvesnog) uticaja. Neki vidovi prakse za pročišćenje bića i iskustvo
transcendencije nalaze se u ezoteričnim oblastima svih religija (o tome videti u poglavlju
Sedam nivoa religioznosti), u monaškim redovima, ali oni nigde nisu tako pročišćeni od
uslovljenosti intelektualnog znanja, od svetovnog, egoičkog iskustva, od simbola, mitologije
i javnog mnjenja, kao u sânkhyi, jogi i budizmu. Samo u njima praksa osvešćenja zahvata
celo biće u svim dimenzijama. Videćemo da pored toga sânkhya uči toleranciji, jer u prakrti
sve ima svoje mesto, poredak i razlog postojanja, od najgrubljeg svetovnog stanja, do najfi-
nijeg duhovnog iskustva.
Stoga se sânkhya razlikuje od institucionalnih religija po tome što ne nameće spolja
etičke, moralne i dogmatske obrasce ispravnog postupanja koje treba imitirati – neuspešnost
takvih pokušaja očigledna je tokom cele istorije - nego ukazuje da kada čovek svesno dođe
do svoje suštine, do Duha koji sve omogućava, onda je usklađen sa njim i sam od sebe dela
uvek ispravno.
Dakle, razlika između sânkhye i institucionalnih religija i svih (njihovih) sekti je u
tome što sânkhya upućuje na samospoznaju i transcendenciju svakog psihomentalnog uslov-
30
ljavanja, dok religijske institucije i sekte upravo postoje zahvaljujući psihološkim uslovlja-
vanjima koja se nazivaju određenom verom. Međutim, iz ovoga ne treba izvesti zaključak
da su verske institucije nešto negativno; one su bile, pre pojave opšteg obrazovanja i
(post)modernog doba, jedini način da se nesvesni ljudi kolektivno kultivišu, i kao takve su
neophodne. Sa boljim obrazovanjem i većom svesnošću individua kao ličnosti, one će biti
sve manje potrebne u starom obliku.
Prirodno determinisan način postojanja, sa umom okrenutim van, od sebe ka objek-
tima (svetovnim i religijskim), dozvoljava prisustvo svesti samo u elementarnom obliku,
koliko je dovoljno za rad, reprodukciju i održanje vrste. S time je interes prirode zadovoljen.
Da bi čovek došao do duhovne suštine, mora da nadiđe (transcendira) ovaj interes i obezbe-
di potpuno prisustvo svesti u bivstvovanju. To se postiže jedino gvozdenom disciplinom,
naporom i praksom koja se zasniva na transcendenciji samog uma, kao najfinijeg aspekta
prirodnog zbivanja.
Ostalo što treba znati o institucionalnoj religioznosti je sledeće.
Pored fizioloških potreba ljudi poseduju jednako snažnu potrebu i za duhovnim smis-
lom. Tu potrebu na kolektivnom planu ispunjavaju institucionalne religije, crkve. Ključni
elementi života, kao što su rođenje, venčanje, smrt, datumi od istorijskog značaja za naciju
(verski praznici) moraju da se povežu sa višim, kosmičkim aspektom, da im se dâ duhovni
smisao. Taj posao obavljaju verske institucije kroz simbolične obrede i rituale, jer simbolič-
na i ritualna imitacija su jedini način da se na kolektivnom planu zadovolji privid duhov-
nog ispunjenja. U piramidalnoj strukturi društva, njenu donju, najširu osnovu, tj. najveći
procenat ljudi čine oni koji ne mogu neposredno i lično da spoznaju duhovne istine, već nji-
hove duhovne potrebe mogu biti zadovoljene samo na simboličan način obredom i kolektiv-
nom imitacijom. Crkve zadovoljavaju te potrebe, one se u potpunosti sastoje od simbola i
rituala. Stoga su crkve institucije društveno-političkog karaktera, a ne duhovnog. Crkva je
servis za usluge građanima i za njihovu manipulaciju, a ne duhovna institucija. Kao takav
servis ona je vrlo značajna i potrebna; ogroman broj ljudi ima koristi od nje, ako ni za šta
drugo, ono bar zbog inspiracije ka duhovnosti, održavanje vere i podsećanja na etiku. Istin-
sko duhovno ostvarenje moguće je samo kao lično iskustvo, nikada kolektivno. Otuda prois-
tiču sve zablude oko tumačenja duhovnih istina, jer su se one povezivale sa crkvom koja sa
njima nema ništa. Crkva samo koristi pojmove koji se odnose na duhovnost, koristi ih
isključivo na ritualno simboličan način, a nikada suštinski, i otuda zabluda da se ona bavi
samom duhovnošću. Dokaz tome su svi verski ratovi iza kojih su uvek stajale institucional-
ne crkve, ako ne rečima, onda uvek delima. Snažne individue, koje su dolazile do ličnog
duhovnog iskustva, uvek su bivale u sukobu sa crkvom. Crkve su oduvek proganjale one
koji su se povezivali sa istinskom duhovnošću (gnostici, Majstor Ekhart, Jakob Beme...). S
druge strane, one su oduvek bile povezane sa vladarima i kolektivnim interesima. Iako u
okviru crkve postoji pored egzoteričnog i ezoteričan aspekt izražavanja duhovnosti (monaš-
tvo), ono je kontrolisano i dozvoljava se samo kao privid i imitacija. Ni tu nije dozvoljena
nezavisnost duhovne spoznaje i njeno lično ispoljavanje - a ona se uvek lično ispoljava, tj.
samo kroz nezavisnu ličnost.
Institucionalne religije (crkve) postoje u onoj meri u kojoj su ljudi nesvesni, i u toj
meri su one potrebne za kultivisanje ljudi očuvanjem tradicije, ali ne tako što će ih učiniti
svesnijim, već dovoljno obuzdanim i kontrolisanim. Zato se religije i sastoje uglavnom od
zakona i zabrana. Tradicija ne menja ljude, već ih održava ukalupljenim. Institucionalna
crkva kao tradicija je protivmera nesvesnoj razuzdanosti čovekovoj, i samo zato je dobra.
Ona uvek postaje zlo onda kada se prikazuje kao 'duhovnost' - jer se onda kolektivnim i
31
nacionalnim interesima, koji sačinjavaju crkvu, pridaje duhovni značaj, što je apsurd koji
uvek vodi u nasilje i genocid.
Sve religije (osim ranog budizma), a posebno judeo-hrišćanske, služe vladarima za
kontrolu i manipulaciju ljudima. Ali od tog zla jedino je veće zlo da čovek koji je nesvestan
bude pušten da radi šta hoće. Na taj način, indirektno, vladari pomažu nesvesnom čoveku -
ne toliko da postane svestan, koliko da ne ide u štetu.
Duhovnost počinje tamo gde počinje ličnost. Ispravnost i spoznaja smisla postojanja
nikada ne može biti čoveku spolja data, čak ni od Boga. Čovek ih postiže sam u sebi tek
kada duhovnom praksom nadiđe (transcendira) prirodnu uslovljenost (prakrti). Tek tada on
vidi ono što jeste, i po prvi put počinje zaista da postoji kao čovek. Dotle je postojao kao i
ostala prirodno uslovljena i, stoga, nesvesna bića i pojave. Stoga je dotle i morao da bude
objekat prirodne razmene energije, da bude iskorišćavan zbog energije od strane 'viših sila'.
Tek kada počne da postoji on može da dela ispravno i da razlikuje dobro od zla neposredno,
sam od sebe, a ne slepim slušanjem autoriteta ('božijih zapovesti'), traženjem zasluga ili
strahom od kazne. Bez iskustva transcendencije čovek je uvek ili destruktivan, ili je rob
verskog i društvenog autoriteta koji mu zapovestima i zakonima nameću moral i kakvu-
takvu kontrolu u ponašanju.
Samo kada dopre do svog središta i uskladi se sa Duhom u sebi, onim koji sve omo-
gućava, čovek je sam od sebe ispravan i dobar uvek i u svemu, jer tada dela iz ljubavi koja
sve daje i to je jedino merilo da je zaista autentičan. Nema drugog merila čovekove autenti-
čnosti do ljubavi koja sve omogućava, jer ona je jedini izraz Duha koji sve omogućava.
Nikakva spoljašnja prinuda, moralna ni etička imitacija ne mogu čoveka učiniti dobrim i
ispravnim.
U klasičnim tekstovima sânkhye, u Sânkhya-sűtrâma (III - 56, 57) i u Yoga-sűtrâma
(I - 23, 24) jasno se tvrdi da najuzvišenije biće, Bog (Išvara) nije niko drugi do puruša koji
se individualno manifestuje i kao takav predstavlja ideal jogina.

4. Alhemija prirode i savremenost sânkhye

Sânkhya svoju duhovnu univerzalnost i temeljnost potvrđuje na dvojak način: polari-

zacijom puruše i prakrti, i u isticanju teleologije prakrti, njenom preobražavanju i usavrša-
vanju, kako bi oslobodila prisustvo Duha.
Prvu činjenicu smo sagledali kao ontološku diferenciju i uslov za svest, kao razlog
zbog kojeg se čovekova duhovnost zasniva na inicijaciji u kojoj se bivstvovanje određeno
prirodom i vremenom nadilazi iskustvom „smrti” njenog uobičajenog zbivanja, i u duhov-
nom vaskrsenju započinje nov ontološki status koji odgovara čovekovoj autentičnosti. Ova-
kva drama mističkih inicijacija prisutna je kod svih starih naroda u veoma sličnom obliku,
kao osnovna poluga njihove kulturne evolucije, ali je kod njih smisao vaskrsenja ponavljan
mehanički i nesvesno. Rituali inicijacije kod 'primitivnih' plemena takođe su često služili
kao tortura s kojom se um programira prema obrascu plemena. Inicijacija u novi život je
redukovana na jedan univerzalno važeći model pojavom Isusa Hrista i njegovim vaskrse-
njem. Hrist je duhovni ishod bivstvovanja učinio svesnim i time dostupnim. Smisao inicija-
cije u kojoj čovekov Duh svesno nadilazi uslovljavajuću nesvesnost prirode je, međutim,
najčistije i najkulturnije (bez prolivanja krvi i semitske agresivnosti) predstavljen u sânkhyi
razlikovanjem puruše (Duha u čoveku) i prakrti (prirode).

32
 Ono što je savremena filosofija na Zapadu prepoznala kao ontološku diferenciju isto
je ono što je religioznost prepoznala kao smisao mističke smrti i vaskrsenja. Na Istoku je
ista suština čovekovog bića prepoznavana kroz arhajske tehnike asketskog pročišćenja
(tapas), čiji smisao je svoju kristalizaciju pripremao u đainskom razlikovanju duše (đive) od
materije i karme, da bi je u punom sjaju dobio kao probuđenje (buddhi) u budizmu ili razli-
kovanju puruše i prakrti u sânkhyi i jogi. Nešto kasnije i umerenije razlikovanje, sa više
kompromisnih rešenja, javlja se u advaita vedanti koja prirodno proglašava iluzijom (maya)
a čovekovu duhovnu suštinu (atman) za ono najviše i božansko (brahman). Dodajmo još i
to da je na Zapadu o umiranju i duhovnom rođenju nadahnuto govorio Sokrat. Gotovo cela
Platonova filosofija sastoji se upravo iz dokazivanja ove nužnosti i rasvetljavanja svih nje-
nih aspekata.
Sve pomenute tradicije zasnivaju se na istom razlikovanju svetog (duhovnog) i pro-
fanog (prirodnog), odnosno na ideji transcendencije. Sva razlika među njima je u razmeri i
radikalnosti s kojom naglašavaju duhovno na različitim dimenzijama - od kojih se i sastoji
ljudska priroda.
Dodajmo ovde uzgred još i to da su Buda i Hrist obavili isti čin, ali na različitim
dimenzijama i razmerama: Buda je transcendenciju, odnosno probuđenje inicirao kao lično
iskustvo, dok je Isusovo delovanje bilo magijski čin inicijacije kojim je istorijski razvoj
celog čovečanstva iniciran ka Duhu. Zato on nije ostavio sistematski razrađeno učenje, već
svoj lik kao primer, tj. kao „magnetski centar” ili tačku privlačenja. On je tačka u kojoj se
vreme nesvesnog prirodnog obnavljanja prelama u razvoj i evoluciju ka Duhu. Budina raz-
mera je unutarnji put duhovnog pročišćenja, za koju je inače zadužena duhovnost Istoka, a
Isusova je put vanjske transformacije prirode (prakrti) ka Duhu putem tehnike, ekonomije i
razvoja materijalne kulture življenja celog ljudskog društva, zašta je zadužen Zapad preko
judeo-hrišćanstva. Tehnika je zapravo profinjenje prakrti s kojom ona kroz ljudsku delat-
nost postaje kompletno saobrazna nameri Duha.
Zahvaljujući svojoj ontološkoj preciznosti u iznošenju svih kategorija prirode, preci-
znosti koja po svojoj praktičnosti nadilazi druge duhovne tradicije, sânkhya predstavlja uni-
verzalni model objektivnog postavljanja problema bivstvovanja uopšte, model koji se uvek
potvrđuje u individualnoj spoznaji i ostaje nezavisan od svih istorijskih i društvenih okolno-
sti koje uslovljavaju ličnost. Svojom preciznošću u razumevanju svih kategorija, sânkhya
izbegava sudbinu svih tradicija koje su imale slične ambicije za spoznaju božanskog (duho-
vnog, svetog) i nadilaženje prirodnog. Znanje je oduvek bilo jedino rešenje koje se stiče
pažljivim i neposrednim uočavanjem - a to je i smisao reči sânkhya. To nije znanje koje bi
se moglo preuzeti kao tradicija koju treba održavati i ponavljati. Ostvarenje duhovnosti je
kulturan čin nadilaženja vremena i prostora, to je čin u kome se priroda sažima u svom
ishodu ovde i sada, kroz jedinstvenu ličnost, i zato se on ne može dalje prenositi njenim tra-
dicionalnim tokovima, pa ni mentalnim. Za afirmaciju tog čina neophodno je prisustvo pro-
buđenog Čoveka (puruša).
Govoreći o sažimanju prirode u svom ishodu približili smo se drugoj osnovi koja
Sânkhyu čini univerzalnim modelom duhovnosti, a to je teleologija prirode. Pored razliko-
vanja puruše i prakrti, osnovna pretpostavka sânkhye jeste da priroda nije besmislena, već
da se evolutivno preobražava u svrhu omogućavanja duhovnosti na pojedinim pogodnim
mestima, a to je dovoljno integrisana čovekova ličnost. „Priroda je sazdana tako da od naj-
višeg uma pa do poslednje čestice posluži oslobođenju Duha. Poduhvat je prirode zbog tuđe
svrhe kao da je njena vlastita.” „Nesvesno, kao što nastaje mleko za ishranu teleta, preobra-
žava se i priroda u svrhu slobode čoveka.” (Sânkhya-kârikâ, 56, 57) Prema tome, priroda je
33
u suštini afirmativna, jer sva služi oslobođenju, ali se to najviše ispoljava u njenim najvišim
kategorijama, u svesti (buddhi) i ličnosti čovekovoj (aham-kâra). Samo se tu događa preob-
ražaj prirodnog u duhovno. Na taj način polarizacija puruše i prakrti ukazuje na odgovor-
nost Duha (čoveka) prema bivstvovanju (prirodi), da je duhovnost izraz pune afirmacije pri-
rode, ostvarenje njenog ishoda, a ne njeno negiranje i odbacivanje. Kada se govori o duhov-
noj pobedi nad prirodom misli se na afirmativno ubrzavanje njenog zbivanja ka ishodu, i na
sužavanje područja obnavljanja njenog uslovljavanja. Priroda se tako, kroz čovekovo oslo-
bođenje, spasava od sopstvene muke.
Važno je, međutim, uočiti da nije cela priroda u svim svojim prostorno-vremenskim
oblicima ispoljavanja podjednako evolutivna i afirmativna. Njena struktura je piramidalna.
U svom najvećem delu ona je evolutivna samo u meri neophodnoj za biološki opstanak i na
tom se nivou uspešno održava (kroz ravnotežu grabljivaca i žrtvi). Područje njenog služenja
Duhu je suženo samo na individualnu ličnost (aham-kâra) i svest (buddhi). Tu funkciju pri-
rode, da posluži oslobođenju Duha, može, prema tome, ostvariti samo svestan čovek u svo-
joj ličnosti - i to uz tešku borbu sa mnogo većim delom (svoje) prirode koja nema takvih
interesa. Takva je borba za duhovni rast proces individuacije jer, shodno prirodi kojoj služe,
većina ljudi nema duhovnih sklonosti, njihov kolektivizam uvek je usmeren protiv individu-
acije i svesti. Ljudi iz mase ne mogu biti oslobođeni robovanju interesima prirodnog
opstanka, jer mu služe kao ostala živa bića, kao biljke i životinje. Organski život prirode bi
propao kada bi sva živa bića postala svesna, jer prosvetljeno biće je nezavisno od organskog
života. Ali u ekonomiji prirodnog opstanka svejedno je da li je u mnoštvu životnih oblika
prisutna jedna individua više ili manje (zato bića tako lako ginu u prirodnim stihijama kao
što su verski ratovi, lični sukobi, zemljotresi i dr.) odnosno, da li je neko postao svestan ili
nije. Priroda ima obezbeđenu većinu koja joj služi i u tome je šansa čoveka da individual-
nim radom na sebi umakne ropstvu prirodnog uslovljavanja koje se sprovodi kroz kolektivi-
zam.8
Naglašavanjem teleologije sânkhya manifestuje drevno iskustvo metalurga da sup-
stancije prirode, njeni minerali i metali, u utrobi Zemlje-Majke rastu kao embrioni i preob-
ražavaju se ka sve većem savršenstvu tokom vremena. Njihovo savršeno stanje predstavljalo
je zlato. Ovo iskustvo opšteg dozrevanja prirodnog rasta poslužilo je alhemičarima Istoka i
Zapada da razviju sistem duhovnog dozrevanja s kojim ubrzavaju takav proces prirode u
čovekovom biću. Ono za šta je njoj potrebno dugo vremena, čovek svojom duhovnom evo-
8
Poslužićemo se ovde rečima Osha iz knjige „Psihologija ezoteričnog” (The psychology of the esoteric): „Automatski
proces evolucije prirode završava se sa čovekom. On je poslednji proizvod nesvesne evolucije. Sa čovekom započinje
svesna evolucija... Nesvesna evolucija je mehanička i prirodna... zahvaljujući njoj razvija se svesnost (prema shemi
kategorija to je evolucija do manasa - nap. prir.). Međutim, u trenutku kada se svesnost pojavi, zaustavlja se nesvesna
evolucija, jer je ispunila svoju svrhu. Čovek je postao potencijalno svestan. Sada priroda više ne može da učini ništa...
na čoveku je da se odluči slobodno hoće li da se razvija dalje ili neće. Nesvesna evolucija prirode (do manasa) je kolek-
tivna pojava, ali u trenutku kada evolucija postane svesna ona postaje individualna. Nikakva kolektivna, automatska
evolucija ne ide dalje od stvaranja ljudske vrste. Od tog trenutka evolucija postaje individualni proces. Svesnost
(manas) vodi u individualnost (aham-kâra). Nema individualnosti dok se ne razvije svesnost.”
Kolektivna evolucija, koja se zasniva na čovekovom radu i biološkom opstanku, determinisana je prirodnim
zakonima, političkim i verskim institucijama. Zato ona izaziva osećaj sigurnosti i ispunjenja kod neprosvećenih ljudi,
nagoni ih na masovne pokrete i delovanja u okvirima raznih zajednica. U prirodi je apsolutno sve predviđeno i sponta-
no, što nesvesnim bićima daje bezazlenost. Lična evolucija je neizvesna, uvek nova i neposredna, najdublje se tiče sva-
kog čoveka posebno. Zato je njen početak uvek propraćen dubokom krizom. Svaka individua mora da nadiđe kolektivi-
zam da bi postala ličnost (aham-kâra), da bi razvila puni potencijal svesti u sebi i postala slobodna da bude oličenje
ishoda prirode (buddhi), ili smisla bivstvovanja uopšte. Ostajanjem u kolektiv čovek uvek ostaje nesvestan. A to je
upravo ono što i traže sve institucionalne religije (izuzev budizma) od svojih podanika, u saglasnosti sa vladarima.
Rasvetljavanje ovog problema jedna je od osnovnih tema Oshovih govora. Zato ga s istim lažima i podmetanjima zaje-
dnički napadaju i predstavnici institucionalnih religija i političari.
34
lucijom može ubrzati za samo jedan život. Dok se na Zapadu sa ovim tajno manipulisalo,
uglavnom preko simbolike vanjskih postupaka (laboratorija), usled čega se razvila tehnika i
nauka, na Istoku se isti proces otvoreno primenjivao introvertno. Tako je nastala praksa joge
i tantrizma u kojoj su biće i stanja svesti čoveka ono od prirode što mora biti pročišćeno i
preobraženo u meditativnoj kristalizaciji.9
Teleologija prirode nam osvetljava problem zašto je prakrti ujedno uslovljavajuća i
oslobađajuća sila. Ona mora u svojim nižim i elementarnim oblicima sama da dela. Bića ne
bi mogla da opstanu ako bi morala sama i svojom voljom da pokreću životne procese. Zato
majka priroda mora da održava život svojih bića. Njena struktura je piramidalna. Niža pri-
roda, što je bliže kvadratnoj osnovi piramide, više je uslovljena spontanim procesima. Što je
priroda viša, bliže vrhu piramide, njena uslovljenost se smanjuje. Na samom vrhu, koji pre-
ma shemi kategorija prakrti odgovara buddhi, tj. neuslovljenoj svesti, ona nestaje. Pošto je u
prirodi sve povezano, lako nastaje problem kada se pomešaju različite funkcije, kada se
način bivanja koji mora da bude mehaničan i prepušten prirodi primenjuje na funkcije koje
treba da budu slobodne i čin lične volje i svesti. Usled toga ljudi ne koriste mogućnosti svo-
je volje (aham-kâra) i neuslovljene svesti (buddhi) već se ponašaju mehanički, uslovljeno i
razmišljaju formativno umesto kreativno. Drugim rečima, prepuštaju se prirodnim nagoni-
ma i kada razmišljaju. Uslovljeno funkcionisanje, koje je prirodna nužnost na nižim nivoi-
ma, uvuklo se i u rad uma, koji spada u viši nivo.
Njena piramidalna struktura nije samo kosmička, već i mikrokosmička, ona je i u
samom čoveku. Najveći deo njegovog bića, njegovo telo, mora da bude vođeno prirodom,
ali um treba da bude slobodan. Prirodna uslovljenost ima kolektivni i individualni aspekt.
Kolektivni aspekt prirodnog uslovljavanja ogleda se u kolektivizmu, društvenim zakonima,
tradicijama, simbolima i ritualima, mitovima, dogmi, moralu i institucionalnim religijama.
Uz pomoć njih priroda brine o ljudima, kao majka o svojoj deci. Budući da pripada nižim
dimenzijama piramidalne strukture prirode, kolektivni aspekt je i najbrojniji. Ali, njena cela
struktura je kao što rekosmo, piramidalna, što znači da se u svojim višim oblicima sužava.
Ona, tako, samom svojom strukturom oslobađa. Stoga, da bi čovek i ljudsko društvo bili
celoviti, moraju biti u skladu s celom prirodom, i s njenim višim oblicima gde se ona sve
više individualizuje, sužava i nestaje oslobađajući prostor neuslovljenoj svesti o Duhu.
Alhemiju prirodnog usavršavanja sânkhya ispoljava već samom polarizacijom puruše
i prakrti gde jedno može biti usavršeno samo usavršavanjem onog drugog, dakle, samo
oplemenjivanjem i isceljenjem, a ne podelom i odbacivanjem. Budući da ovako celovito
zahvata biće i vreme, sânkhya nije istorijski dovršen sistem, jer predstavlja nastojanje da se
ukaže da stvarnost bića nije supstancijalna i objektivistički otuđena od čovekove suštine,
već je ishod bića upravo u slobodi čovekove suštine da uvek i u svemu bude ono što jeste.
Zato takav sistem mora biti otvoren u sadašnjem trenutku kako bi omogućio ličan i neposre-
dan uvid. U tome je etička svrha i sva verodostojnost ovog sistema. On postaje celovit tek
onda kada omogući direktnu spoznaju o suštastvenosti i nezavisnosti čovekovog Duha.
Sânkhya je nedovršena zato što se ne završava u sebi, kao sistemu, već u samoj čovekovoj
autentičnosti. Ona je egzistencijalna i zato može jedino da se usavršava. Da je dovršena,
davno bi već bila mrtva. Svojom nedovršenošću ona jamči autentičnost i neiscrpnost svoje
duhovnosti, koja započinje jedino neposrednim ispitivanjem bića. U skladu s istinom da ne
postoji neko znanje koje se može jednom naučiti i prihvatiti (otuda porobljavajuća bezuspe-

9
C. G. Jung je u delu „Psihologija i alhemija” jasno ukazao na paralelu koja postoji između „kamena mudraca” zapad-
nih alhemičara i iskustva Jastva koje odgovara stanju samadhi kod jogina. Takođe o jogi i alhemiji videti u knjizi „Joga
- besmrtnost i sloboda”, Mirča Elijade, BIGZ, 1984.
35
šnost svih tradicija), već samo učenje kao proces stalnog obelodanjivanja onoga što biva,
duhovnost sânkhye svoju vrednost ne nalazi u gotovom tumačenju već samo u nagovoru na
jasnom sagledavanju i delotvornom predočavanju prirodnog rasta i sazrevanja bivstvovanja
u ličnost - jer, ličnost samom svojom dozrelošću nadilazi prirodna uslovljavanja. Sámo ispi-
tivanje bića razlučuje i utvrđuje slobodu duhovnosti koju predstavlja sânkhya. Ispitujući
bivstvovanje kakvo jeste, razlučujemo one činjenice i univerzalne zakonitosti koje se same
od sebe, nezavisno od ičije namere, slažu u mozaik sânkhye i njenih kategorija. Stvarnost o
kojoj ona govori postaje živi događaj samo kada slobodno, odnosno svesno učestvujemo u
njegovom zbivanju i ne ograničavamo ga na neko učenje, „stanje svesti” ili proces koji u
budućnosti treba da se ostvari, koji zavisi od nekog drugog ili je zadat u prošlosti.
Svaka epoha doprinosi razumevanju stvarnosti prirode i duhovne slobode prema uni-
verzalnom modelu sânkhye. Sva je prilika da će sazrevati sve vreme zajedno sa čovečans-
tvom. Ali, već sámo iznošenje njenog učenja i prihvatanje njene vizije čoveka, alhemijski
sažima vreme sazrevanja i ubrzava ga. Jedan doprinos tome biće i ovaj prikaz sânkhye
usklađen sa savremenom holističkom interpretacijom postmoderne slike sveta. Možda će
ona biti utoliko izražajnija što se javlja u trenutku kada je judeo-hrišćanstvo dovelo do
ostvarenja svoju svrhu da konkretizuje vreme. Naime, osnovna uloga judeo-hrišćanstva je
da nadiđe ciklično obnavljanje uloge vremena i postavi ga u istorijsku linearnost ka cilju, a
to znači da ga učini svesnim. Samo zahvaljujući hrišćanskom Zapadu ustanovljeno je
jedinstveno merenje vremena svuda u svetu. Vreme je, kao što ćemo videti, osnovni modus
bivstvovanja i zato svest o vremenu predstavlja osvešćenje bića. Ako se vremenski proces
periodično mehanički obnavlja, ostaje nesvestan i nije moguće dovršenje prirodnog dozre-
vanja bivstvovanja kroz svest, niti sama duhovnost koja je uvek rezultat ovakve zrelosti,
odnosno nadilaženja i okončanja vremena. Uostalom, ništa se ne može proizvesti ako se
uvek ponavlja neki segment procesa proizvodnje, niti ikakav proces ima smisla (duha) ako
ne daje rezultat. Iako cikličnost vremena pretpostavlja kosmološku celovitost bivstvovanja i
učestvovanje u njegovom savršenstvu, ono se mora ostvariti u svim dimenzijama i celo biće
mora biti dozrelo u autentičnosti Duha. Za razliku od istočnjačkog shvatanja cikličnosti
vremena (bivstvovanja), Zapad je pod uticajem judeo-hrišćanstva bio izložen linearnom,
istorijskom vremenu. On, se, zapravo, kreće po istom krugu bezvremene celine bića kao
istočnjak (kuda bi inače?), ali s tom razlikom što to čini konkretno i objektivno kao po pra-
voj liniji, stopu po stopu. On iskušava svaki korak svoga hoda po liniji prirodnog dozrevanja
ka Duhu, zato je i mogao ta iskušenja objektivno da izrazi kroz umetnost i nauku. Ovaj hod
je postao suštinsko obeležje Zapada još u staroegipatskoj civilizaciji iz koje je, uostalom, i
proizašlo ono suštinsko i najvrednije u judeo-hrišćanstvu.
Zapadnjak zaokruživanje vremenskog dozrevanja bića sprovodi u delo na najkonkre-
tniji način, kroz alhemiju sopstvenog iskustva koje neminovno vodi kroz smrt i vaskrsenje.
Doživljavajući svoj hod kao pravolinijsko ostvarenje tokom vremena, on je izgubio iz vida
iskonsku celinu bivstvovanja, kakvu je sačuvao istočnjak u svojoj viziji, i postao je jednos-
tran. Linearno postavljanje vremena je, međutim, omogućilo da Zapad postane produktivan
na fizičkom planu razvojem tehnike. Usavršavanje tehnike na Zapadu treba razumeti u skla-
du sa alhemijskom koncepcijom sânkhye o dozrevanju bića ka svesti. Ona je, uostalom, u
skladu s izvornim značenjem starogrčke reči tehnos, koja govori o načinu na koji se dopušta
nečemu da se ispolji i postane, da iz skrivenosti pređe u neskriveno. Tek će dovoljno krista-
lisanje bivstvovanja prirode s čovekom u vidu tehnike, ali i društvenih odnosa (prava čove-
ka kao ličnosti i građanske slobode), omogućiti sve šire globalno oslobođenje autentičnog
Duha sveta, koji je individualno bio dostupan kroz praksu joge i alhemije. Takvo osvešćenje
36
bivstvovanja neće narušavati prirodnu ravnotežu, jer će biti zastupljeno u idealnoj srazmeri.
Osim toga, istinska duhovnost ne odbacuje prirodu, već je uticajem svesti alhemijski usavr-
šava i tek u savršenstvu nadilazi. Tada je savršenstvo prirode, kao u ogledalu, jednako savr-
šenstvu slobodnog Duha.
Današnje tehnološko i kulturološko susretanje Istoka i Zapada, pokazuje nam da se
veliko delo (opus magnum) dozrevanja bivstvovanja približava svom globalnom ishodu u
novom čoveku. To nam daje nadu da ovo novo osmišljavanje sânkhye stiže u pravi čas.

37
 IME I POREKLO

Ime osnivača sânkhye, „crvenog čarobnjaka” Kapile, bilo je legendarno još u doba
Rig-vedskih himni, početkom prvog milenijuma pre n. e., a u Mahabharati se pominju i nas-
tavljači njegovog dela. Kaže se da je spoznaja Kapile nepomućena. I Svetasvatara Upaniša-
da (V, 2) pominje Kapilu: „Brahma svojim znanjem podržava prvorođenog mudraca Kapilu
i motri ga od rođenja.” Bilo je pokušaja da se izvori sânkhye traže u Vedama i Upanišadama
ali, sudeći po ugledu njenog legendarnog osnivača i tada već uvažavane starosti učenja, jas-
no je da to nema mnogo smisla. Đainizam, budizam i sânkhya pripadaju starosedelačkom
kultu heroja ili pobednika (Duha nad prirodom), kultu duhovnog probuđenja, dok su Vede
plod kulta bogova koji su doneli Arijevci. Ova dva kulta treba jasno razlikovati. Između
ostalog i činjenica da su Arijevci često starosedeoce nazivali čarobnjacima, zbog njihove
snažne šamanske tradicije, govori da je Kapila možda bio starosedelac, ali svakako nije bio
od onih arijevaca koji su se držali Veda. Iako vreme njegovog života nije moguće ni približ-
no utvrditi, sigurno je živeo znatno pre šestoga veka pre n. e. Njegovo ime znači „riđ” ili
„crvenkast” i zato je otvoreno pitanje otkuda jedan riđokosi među tamnoputim Azijatima, i
to kao „prvorođeni mudrac” (rši).10 S druge strane, možda su u pravu oni vedantinski filoso-
fi koji ime Kapila tumače kao epitet „zlatne klice” (hiranyagarbhah) iz koje se razvio uni-
verzum.
No, svejedno da li je Kapila bio riđokosi stranac ili sam apsolut, sistem je dobio svoje
ime po tome što nabraja i razabira sve kategorije koje sačinjavaju biće (prakrti), kako bi se
razotkrio Duh neuslovljenosti koji daje smisao celini zbivanja prirode, i koji je jedini pravi
identitet čovekov (puruša). Reč sankhyă (s naglaskom na poslednje 'a') znači broj ili nabra-
janje, dok sănkhya (sa naglašenim prvim 'a') gubi smisao numeričkog računanja i odnosi se
na razabiranje, razvrstavanje, ono odmeravanje i objektivno ustanovljavanje koje se vrši
kada se nešto rešava. Po glagolskom korenu khya-, „izricati”, sânkhya dobija terminološko
značenje kategorizacije. Možemo je, dakle, razumeti kao logičko razabiranje radi razlikova-
nja i ustanovljavanja onog bitnog, kao učenje ili osvešćenje.11
Nije moguće ustanoviti tačno poreklo i vreme nastanka sânkhye, ali to nije mnogo ni
važno zato što ona opstaje jedino zahvaljujući sopstvenoj vrednosti. Pravo poreklo sânkhye
jeste u iskonskoj i fundamentalnoj težnji čovekovoj da u sebi razlikuje svesni Duh od nesve-
snog i spontanog prirodnog zbivanja. Ipak, zalazeći u korene duhovnosti koju oličava
sânkhya, nije moguće prevideti uticaj protokulture starosedelaca koja se razvijala u dolini
reke Sindhu (Ind) u izvanredno uređenim gradskim državama, od kojih se veličinom izdva-
jaju Mohenđo-daro, Harapa i Kalibangan. Iako ne postoje pouzdani materijalni dokazi da se
prvobitni izvori sistema sânkhye nalaze ovde, tri velika razloga navode nas da ih tu pretpos-
tavimo.12

10
Isto pitanje važi za Isusa koji je, prema opisu Lentule, rimskog protokonzula u Maloj Aziji, bio krupnih plavih očiju,
duge kose preko ramena, i brade „boje zrelog žita” - koja je zlatno-riđa. Otkuda takav stranac među tamnoputim Jevre-
jima?
11
Ovde treba naglasiti da slovo m nije labijalni nazal nego znak za nazalizaciju prethodnog vokala, slično slovu 'n' u
imenu Ana. To je u sanskritu anusvara ˆ koja se naglašava tačkom iznad vokala. U međunarodno ustanovljenoj latinič-
noj transkripciji koju ovde primenjujemo, to je crtica iznad prvog 'a' u reči. Otuda se săˆkhya transkribuje i izgovara
kao sânkhya.
12
U devetnaestom veku se naslućivalo da je indijska logika prenesena u Grčku. W. Jones je smatrao da je Kalisten, koji
je bio pratilac Aleksandra Velikog u pohodu na Indiju, našao kod Indusa gotovu logiku i doneo je svom stricu Aristote-
lu. C. B. Schluter objavio je knjigu „Aristotelova metafizika - kći Kapiline nauke sânkhya”. Ovim nepotvrđenim asoci-
jacijama možemo jedino dodati da se Aristotelova metafizika pokazala kao bludna kći.
38
 Prvi je taj što duh sânkhye svojim, za to doba u svetu jedinstvenim ateizmom i egzis-
tencijalizmom, svetovnošću i racionalnošću u materijalnoj kulturi jasno odudara od vedskih
metafizičkih i religijskih predstava koje su sa sobom donela indoiranska plemena. Ona su se
nazivala Aryah, Arijevskim ili „plemenitim”, bila su, za razliku od starosedelaca, izrazito
patrijarhalnog društvenog uređenja i na prelazu iz trećeg u drugi milenijum pre n. e. započe-
la su s Iranske visoravni invaziju indijskog tla područjem reke Sindhu (Ind) prema istoku i
tokom reke Gang.
Drugi razlog je uočljiva promena koju je pretrpela duhovna kultura pridošlih Indoev-
ropljana nakon prelaska doline Inda, a koja se ne uočava kod onih koji su ostali na Iranskoj
visoravni. Arijevci su doneli svoja verska predanja, mitologiju i kosmogoniju koja je u
osnovi bila zajednička i ostalim Indoevropljanima na zapadu sve do Sredozemnog mora,
čije ostatke nalazimo u biblijskom predanju. (Arheologija u poslednjih pedesetak godina
nailazi na sve više dokaza o jedinstvenom kontinuitetu osnovnih struktura na kojima se
počeci zapadne helenske kulture ispoljavaju tek kao kasni degenerisani ogranak velikog
indo-iranskog stabla, sa korenima u dolini Inda, a koji je širio svoje ogranke preko Sumera
sve do Egipta.) Za razliku od svojih zapadnih srodnika, ovaj deo arijevaca pretrpeo je dubo-
ke i jedinstvene promene. Naišavši na stariju i bogatiju civilizaciju starosedelaca, koja se
dotle nesmetano razvijala najmanje jedan milenijum, oni su je razorili ali su i preuzeli jedan
deo kulturnog nasleđa. Osnovni temelj indoevropske kulture arijevaca na indijskom tlu su
Vede, drevna predanja koja su se od 1500. god. pre n. e. prenosila usmenim putem, sve do
600. god. pre n. e. kada su tek zapisana kao vrhovni autoritet brahmanskog sveštenstva, koje
se njima izdvajalo od raznovrsnog starosedelačkog stanovništva, takođe i razvojem kastin-
skog sistema. Njih je četiri: Rig-veda, Yađur-veda, Sama-veda i Atharva-veda. Iako su srod-
ne svojim zapadnim izvorima, one su poprimile tokom svog kasnijeg nastanka i bitne razli-
ke od teološke tradicije onog dela arijevaca koji su ostali na zapadu i koji su pod uticajem
centralizovanog asirskog carstva primili monoteizam, neophodan svakoj centralizovanoj
vlasti. Najstarija je Rig-veda nastala dolaskom arijevaca i ona najotvorenije pokazuje njiho-
vu izvornu kulturnu tradiciju, što dokazuju i neke njene izrazite sličnosti sa staropersijskom
Avestom. Najmlađa je Atharva-veda, nastala kasnijim mešanjem uticaja sa starosedelačkom
kulturom i ona novonastale uticaje iskazuje u najvećoj meri. Zbog toga joj je najkasnije pri-
znata legitimnost od strane brahmanskog sveštenstva.
Jasno je uočljiva velika promena u sadržaju religije i filosofije do koje je dovela seo-
ba sa zapada u Indiju. Vodeći činilac ovih promena je sve prisutnije izražavanje apstraktnog
pojma kosmičke zakonitosti, označen Rig-vedskim izrazom ritam (rta), koji se suprotstavlja
mitskoj samovolji bogova njihovom depersonalizacijom. Ovakvo prenošenje težišta sa
bogova na zakonitosti prirodnog uslovljavanja od sudbinskog je značaja za razvoj mišljenja
u Indiji. Filosofija Upanišada, koja vremenski sledi Vede, još više napušta teološku i mito-
lošku isključivost i zaokupljenost, značajno unapređujući istraživanje fenomenološkog isku-
stva različitih stanja svesti, stavljajući naglasak na kontemplaciju i prastaru (nearijsku) tra-
diciju asketskog pročišćenja. Neki od glavnih mudraca Upanišada bili su askete, zatim pri-
padnici ratničke kaste, kšatrije, pa čak i oni sa nepoznatim poreklom, što je sve bilo daleko
od ortodoksnog brahmanskog, odnosno kastinskog elitizma koji krasi arijevski duh.
Gotovo sva indijska mitologija i filosofija predstavlja mešavinu uticaja starosedelaca
i novopridošlih, pri čemu protokultura ima mnogo veći značaj nego što su brahmani ikada
bili voljni da priznaju. U predvedskom i nepatrijarhalnom tlu korene ima u svetu najstarija
đainska religija koja se, pored toga što ima nekih osnovnih sličnosti sa sânkhyom (osloba-
đanje duše od sputavajuće materije), izrazito izdvaja od brahmanske prakse prinošenja žrta-
39
va pri vedskom obredu. Zatim, sva jogička i asketska praksa duhovnog pročišćenja iz koje
je ponikao osnivač budizma Siddhattho Gotamo (5. vek pre n.e.); bog Višnu, centralna figu-
ra indijske epske mitologije, koji je prvobitno predstavljao starosedelačko solarno božans-
tvo; zatim Šiva, rušitelj i ujedno graditelj sveta kao i njegov u Indiji svuda prisutni falusni
simbol, lingam - simbol stvaralačke moći; i prastari kult zmije. Naklonost starosedelaca kul-
tovima prirode, koju dokazuju brojne figurine boginja plodnosti, presudno je uticala na
„razmekšavanje” apstraktnog stava arijevaca prema duhovnosti. Ne samo u filosofiji već i u
umetnosti. Uvažavanje kretanja prirodne energije najduhovnije se izrazilo u tantrizmu. Sve
to zajedno čini danas prepoznatljivo i jedinstveno biće indijske kulture na koje vreme kao da
ne uspeva da utiče, osim što ostavlja otvorene rane posle takvih pokušaja.
Treći i najvažniji razlog koji ovde želimo da istaknemo, jeste srodnost i zajedništvo
između sânkhye i joge. Oni počivaju na potpuno istim pretpostavkama i razlikuju se samo
kao teorija i praksa. Sânkhya kao svoju najznačajniju odliku ističe ustanovljenje i razlikova-
nje strukture kategorija bića (viveka-marga) sa takvom preciznošću koja se ni sa čim ne
može uporediti, razlikovanje koje daje neophodnu jasnoću i orijentaciju za oslobođenje
čoveka od neznanja i uslovljenosti. Joga je pored ovoga posvećena i psihofizičkim vežbama
ovladavanja i podjarmljivanja (osnova „yuj” znači sprezanje, sabiranje) strastima razuzda-
nog i obesvešćenog bića u korist slobode i autentičnosti čovekovog Duha, jer, najčešće,
jasan uvid u problem ljudima nije dovoljan za njegovo egzistencijalno razrešenje. Određena
disciplina je neophodna da bi se Duh izbavio. Patanjđalijeve Yoga-sűtre (Yogasűtrâni, zapi-
sane oko 2. veka n.e.) mogu se smatrati najboljim prikazom sânkhye u praksi. Jasno je da
neki elementi joge potiču iz drevne šamanske tradicije koja je u osnovi zajednička gotovo
svim narodima sveta. Međutim, samo je u dolini Inda ova iskonska težnja čoveka za prevla-
davanjem prirodnih uslovljenosti dobila kristalnu jasnoću u jedinstvenoj i nenadmašnoj
duhovnoj kulturi zvanoj joga. U drugim je krajevima ona ili ostala arhajska tehnika ekstaze,
ili se izgubila u folkloru i religijskoj mitologiji.
U to doba na celom Srednjem istoku nije bilo tako visoko razvijene kulture kao u
dolini Inda. Prema nekim istraživanjima ona je izvornija i starija od sumerske i staroegipat-
ske i predstavlja pravo žarište kulturnih uticaja velike kosmopolitske celine Staroga sveta,
od Indije do Egipta. Ako uzore za jedinstvenu duhovnost sânkhye nisu sa sobom doneli
Indoevropljani - a jasno je da nisu nego su je samo na svoj način koristili na osnovu sebi već
poznatih uzora dualizma dobra i zla, svetlosti i tame, koje su nasledili od zapadnih kulturnih
uticaja - njeni se izvori nemaju gde tražiti nego ovde. Ostaci tih gradova, poznati kao Harap-
ska kultura, pokazuju izuzetno visok stepen društvenog uređenja i načina života koji su te
drevne zajednice vodile više od jednog milenijuma, ometane jedino od čestih poplava reke
Ind. Ti gradovi su savršeno isplanirane urbane celine nepastirskog naroda sa oko 30.000
stanovnika, sa ulicama koje se seku pod pravim uglovima u pravcu istok-zapad i sever-jug,
kućama na sprat sa ravnim krovovima i planski građenim od pečene cigle jednake veličine -
što se ovde javlja prvi put u istoriji. Većina kuća je imala svoja kupatila i kanalizaciju gline-
nim cevima povezanu sa pažljivo izrađenim uličnim kanalima. Glavni prostor u kućama bilo
je unutrašnje dvorište, a očigledno je velika važnost posvećivana i kupatilima (kao da obre-
dno kupanje u Indiji odavde potiče). Nisu nađeni nikakvi tragovi oružja niti bornih kola, čak
ni u figurinama i pečatima kojih ima veliki broj. Ima ponajviše pažljivo napravljenih igrača-
ka koje bi i danas bile praktične za decu, zaprege sa pokretnim točkovima i sl. Nađen je
takođe vrlo precizan sistem mernih jedinica, zatim kocka za igru sa stranama obeleženim
tačkama od jedne do šest, koja se danas uveliko zloupotrebljava. Takođe nije pronađena
nijedna zgrada koja bi odgovarala svetilištu ili hramu. Centralna građevina bila je veliko
40
kupatilo, pored spremišta za čuvanje žitarica sa detaljno urađenim sistemom ventilacije. S
obzirom na to da je u naseljima ovakvog značaja svuda u svetu tog doba, a i znatno kasnije,
presudnu ulogu u arhitekturi imala kosmološka i religijska simbolika, sve ovo daje Harap-
skoj kulturi jedinstvenu svetovnost u istoriji koja ni danas nije dosegnuta. Njihovo neprotu-
mačeno pismo će nam možda tek u budućnosti reći svoje tajne.
Ova civilizacija, koja se vrlo konzervativno održavala na istim temeljima, nestala je
sa ovog prostora pod uticajem velikih poplava i klimatskih promena koje su postepeno opu-
stošile predele dotle bogate šumom i obradivim zemljištem. Drugi razlog bio je najezda rat-
ničko-stočarskih plemena arijevaca sa Iranske visoravni u približno isto vreme, 2000. god.
pre n. e. Oni su neke gradove na jugu reke Ind zatekli napuštene. One na severu osvojili su
borbom. Na koliko su nadmoćniju kulturu starosedelaca naišli, pokazuje i to što su neka ari-
jevska plemena prelazila na njihovu stranu i tako se međusobno borila. O tome se govori u
Rig-vedi, a i tematika velikog epa Mahabharata zasniva se na bratoubilačkim ratovima raz-
deljenih arijevskih plemena. Jedan čuveni deo tog epa, Bhagavad-gita, jasno pokazuje kak-
vu su filosofiju primali od starosedelaca.13
Harapska kultura se više puta obnavljala tokom milenijuma nadgradnjom na uvek
istim temeljima. Takva konzervativnost je zbunjivala istraživače, pa je neke ova činjenica
navela na brzoplet zaključak da se radilo o civilizaciji nesposobnoj da se menja i razvija.
Navodi se tome u prilog i relativno mali broj pronađenih umetničkih dela, nakon svih pusto-
šenja i osvajanja. Pažljivije razmišljanje o ovoj pojavi ukazuje nam, naprotiv, da su oni
uporno obnavljali dotle već visoko usavršeno društveno uređenje i gradsku kulturu iz jedno-
stavnog razloga što u tom dobu nije ni moglo biti savršenijeg modela.
Svetovnost Harapske civilizacije i danas bi svojim jedinstvenim spojem materijalne i
duhovne kulture mogla biti uzor čovečanstvu preko duhovnosti sânkhye koja pretpostavlja
da je sloboda osnova svakog postojanja i da se ona ispoljava jedino kao čovekova autentič-
nost, kao vrhunac čovekove kulture bivstvovanja. U tome je njen doprinos principu toleran-
cije i slobode ličnosti na kojima teži da se zasniva građansko, tj. gradsko društvo. 14
Gradovi su čvorovi u kojima se ukrštaju i prepliću tokovi svih iskustava bivstvova-
nja, u njima se oni akumuliraju, dozrevaju i kristališu. Zato je građanska civilizacija takav
sistem življenja koji svojim uređenjem spolja navodi čoveka da bude kulturan, odnosno
svestan. Na taj način ona teži istom cilju kao i religije, samo bez ideoloških i mitoloških
uslovljavanja. I svetovna i religijska kultura (prva više materijalno, a druga više psihološki)
svojim spoljašnjim uređenjem kultiviše ljude. Sânkhya predstavlja unutarnje ostvarenje ide-
ala kulture bivstvovanja, koje se, zbog same prirode duhovnosti, može do kraja ispoljiti
samo kroz individualnost i ličnost. Savršenstvo građanske kulture (inače nikada ostvareno)
predstavlja samo slabi spoljni odsjaj savršenstva Duha koje se, po sânkhyi, ispoljava u čove-
ku. Građanska civilizacija je u svom najboljem vidu neophodna spoljašnja podrška izgradnji

13
I epski opisi i arheološki materijalni dokazi ukazuju da je Harapska civilizacija uništena u nuklearnom napadu. Pro-
nađena radijacija, kalcinisane kosti žrtava (koje su se zatekle u domovima i na ulicama što pokazuje da im se smrt izne-
nada dogodila), i ostaci stakla na tlu i rastopljenim glinenim ciglama (kakvi se javljaju na poligonima za testiranja
nuklearnih eksplozija) mogućni su samo usled iznenadnog izlaganja vrlo visokoj temperaturi kakva se razvija samo kod
nuklearne eksplozije.
Otkuda nuklearno oružje u tom drevnom vremenu videti detaljnije u mojoj drugoj krizi "Istorija galaksije, zem-
lje i čoveka". Inače u celom svetu postoje ogromni dokazi visoke tehnologije u obliku megalita i građevina koje ljudska
ruka ni danas sa svom tehnologijom nije u stanju da napravi. Zvanična istorija je lažna.
14
Svojim radikalnim učenjem o individuaciji i slobodi ljudskog Duha, sânkhya se suprotstavlja (malo)građanskom
kolektivizmu, po mnogo čemu bliskom tiraniji, i više nalikuje slobodnom personalizmu kakvog je pokušao da osmisli
N. Berđajev u svome delu „O čovekovom ropstvu i slobodi” (Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1990). Pod
građanskim društvom ovde se misli na ono najbolje što proizlazi iz gradske civilizacije.
41
unutarnje duhovne kulture, jer za razliku od religijske, ona ne manipuliše psihološkim uslo-
vljavanjem, niti je jednostrana, već daje opštu kulturu, i zato priprema čoveka za istinsku
duhovnu slobodu i zrelost postojanja. Otuda se s pravom može smatrati da je sistem sânkhye
mogao nastati samo u idealno uređenom građanskom društvu zbog svoje interakcije s njim,
društvu kakvo je Harapska civilizacija pokušala da ostvari. I samo na takvom tlu može ubu-
duće opstati.

42
 PURUŠA

Reč puruša označava čoveka, doslovno muškarca. U sistemu sânkhye ova reč se ne
odnosi na čovekovo telesno biće ili pol, već na čovekovu duhovnu suštinu, a to je potpuna
neuslovljenost koja nadilazi svu uslovljenost bića (prakrti). On predstavlja ishod ili suštinu
bivstvovanja cele prirode. Čovekovo telo je samo odgovarajući prirodni oblik za ispoljava-
nje ove suštine, za oslobođenje od uslovljenosti bivstovanja i sânkhya s purušom imenuje
čoveka kao jedino pogodnog i u celoj prirodi jedinog mogućeg mesta za takvo ispoljavanje.
Prema Brhadaranyaka upanišadi (1.4.1) etimološko poreklo pojma puruša znači
"onaj koji je pre početka sveta (pûrva) sagoreo sva zla (uš)" - dakle: čisto, iskonsko i apso-
lutno dobro.
Kao kada za nešto kažemo da je suština ili duh nekog doba ili neke pojave, tako za
purušu kažemo da je Duh čovekov. Ne radi se o uobičajenom shvatanju duha kao aktivnosti
psihe ili uma, kao inteligenciji ili duši. Videćemo da svi ti pojmovi spadaju u područje pri-
rodne uslovljenosti (prakrti), iako granično područje. Puruša se ne može svesti ni na Sops-
tvenost čovekovu, jer ona u ovom sistemu pripada najvišoj kategoriji prirode, buddhi. Puru-
ša je Duh neuslovljenosti koji omogućava i prirodu i čovekovu Sopstvenost. Puruša nema
nikakvih osobina. Ovde ćemo ga određivati i kao 'Duh' i kao 'čovek', a ponekad zajedno
izrazom 'Duh-čovek'.
Već smo rekli da je sânkhya najizvornija duhovnost jer je oslobođena svih naslaga
mitološkog i simboličnog. Ona direktno govori o stvari. Stoga u njoj imamo samo dva teme-
ljna pojma: purušu i prakrti. Prakrti je sve što postoji a puruša je ono što sve omogućava; u
čoveku se manifestuje kao svest o svemu što postoji. Prakrti je objekt, a puruša omogućava
svesnog subjekta, ali subjekta koji nije ograničen na svoju psihofizičku individualnost,
odnosno ego, već je subjekt u apsolutnom smislu, kao mesto gde objektivno postojanje pre-
poznaje sebe, gde nalazi svoj ishod ili smisao.
Puruša je drugi temeljni pojam u sânkhyi, pored prakrti. Celokupno postojanje uni-
verzuma je prakrti, u njemu je sve što se na bilo koji način zbiva. I sve što uopšte može da
postoji to oduvek već postoji u latentnom obliku u prakrti. Ništa tu nije statično niti sup-
stancijalno, sve je kretanje od uzroka prema svrsi ili smislu. Otuda se u svim tvorevinama
prirode može prepoznati smisao, ma kako skriven u prostoru i vremenu. Sve što pojedinač-
no postoji, bilo predmet, stvar, neko „živo biće”, energetski ili psihološki proces, ima svoje
uzroke na kojima se temelji njegova bit, a najopštiji uzrok svega je sámo postojanje kao
takvo, prakrti. Ona je praosnova (pradhana) svega, ali nam ostaje skrivena ili neobjavljena
(avyakta), jer mi uvek ustanovljavamo samo ono bivstvujuće koje prepoznajemo imenom i
oblikom, a nikada bivstvovanje uopšte, samo po sebi, kakvo jeste u celosti. Sve što uopšte
može da postoji to već postoji u prakrti, ali mi vidimo samo ono što nam je odstupno u
iskustvu bivstvovanja, što nam je ispoljeno. Takođe, sve što postoji u prirodi ima i neku
svrhu, kao što ima i tačno određene uzroke koji su ga stvorili u tom obliku. Uzročnost i svr-
hovitost osnovni su zakon svega. Taj dvostruki zakon sânkhya koristi za predstavljanje
ontološke diferencijacije puruše i prakrti. Ona kaže da priroda u celosti ima svrhu, kao što
je ima sve pojedinačno stvoreno u njoj. Dakle, prauzrok ili tvarna osnova svega što pojedi-
načno biva je prakrti ili samo bivstvovanje, dok je konačna svrha, ishod, suština ili Duh
43
zbivanja celokupnog bivstovanja nazvan puruša, i označava čoveka kome je sudbina da taj
smisao ostvari, da bude jedino pogodno mesto tog ostvarenja.
Puruša, kao suština bivstvovanja uopšte, jeste neuslovljenost ni od čega koja omogu-
ćava zbivanje svega, a najpre svest o zbivanju (buddhi). Ta suština se razrešava i obeloda-
njuje jedino u bivstvujućem zvanom čovek, pa je čovekova bit stoga identifikovana kao
puruša. U tome je suština svih drevnih predanja o božanskom poreklu čoveka, njegovoj sli-
čnosti s Bogom i nužnosti samospoznaje kao spoznaje Boga. To sudbinsko razrešenje se ne
stvara tokom vremena, već se događa jedino kao identifikacija slobode po kojoj sve jeste i
biva, dakle, svesnim prisustvom u njoj ili prepoznavanjem. To konkretno znači: čovekovim
probuđenjem za ono što jeste, za sámo postojanje i za neuslovljenost koja ga omogućava.
Ono se događa povlačenjem vremena, njegovim sažimanjem (u sada) na pravom mestu
(ovde), u sebi, u čovekovoj Sopstvenosti. Prakrti je vreme, puruša je bezvremenost koja se
doživljava kao večna sadašnjost. Tako je izrazom puruša identifikovana i neuslovljenost
koja omogućava prirodu i ono mesto u njoj iz koga izvire svest o neuslovljenosti. Duh
čovekovog opstanka je u tome da omogućava izviranje suštine i to postiže sopstvenim pro-
buđenjem, odnosno osvešćenjem onoga što jeste. I zato što bit čovekova nije u prirodi već u
Duhu koji je nadilazi (nakon ostvarenja njenog smisla), čovek nikada nije mogao naći utoči-
šte u njoj, niti će ga ikada naći - dok u sebi ne sažme i ne izrazi nadvremensku suštinu pri-
rode. Dokle god to bude pokušavao kroz vreme i vanjske objekte, patiće.
Relativnost prostornovremenskog zbivanja prirode proizvodi svu raznolikost koju
opažamo kao „svet”. Nju sažeto i konstruktivno prikazuju kategorije na shemi. Čovekovo je
telo jedino bivstvujuće područje u celoj prirodi koje ima sve organske sposobnosti, i stoga je
jedino pogodno mesto (i način) da se u biću delotvorno ispolji njegova bezvremena bit, a to
je sloboda zahvaljujući kojoj sve biva kako jeste. Ona se, svakako, ispoljava i kao samo
biće, ali tek kroz čoveka ona ispoljava svoj smisao. Svaki oblik postojanja u prirodi je
nepotpun, uzaludan i bolan bez onoga koji mu daje smisao, kao što je i smisao besmislen
bez pogodnog oblika (čovečjeg) koji ga ispoljava. Čovekovo bivstvovanje je zato samo pos-
ledica svrsishodnog sažimanja vremena prirodnog zbivanja u prostoru; prostornog sažima-
nja u odgovarajući psihofizički oblik tela kao mikrokosmosa, i vremenskog sažimanja u lič-
nost koja je oličenje svesti o smislu, autentičnosti i neuslovljenosti bića. Dakle, čovek je
rezultat svrsishodnog sažimanja prostora i vremena; ishodište sveg prostornog zbivanja je
telo čovekovo kao mikrokosmos, a ishodište vremenskog zbivanja je ličnost čovekova, nje-
gova svest 'Ja jesam' koja postoji kao autentična i budna jedino u bezvremenom sažimanju
vremena u ovde i sada. Stoga smisao čovekovog opstanka nije u telu i vremenu njegovog
trajanja, nego u bezvremenom ishodu bivstvovanja uopšte, u Duhu neuslovljenosti koji uvek
nadilazi iskustvo pojedinačnog bivanja. Sabranost prostorvremena bivstvovanja uopšte, u
ovde i sada radi njegove aktuelizacije, događa se kao čista svest koja je bit svakog individu-
alnog čoveka, njegova Sopstvenost (buddhi). Bivajući autentičan u svojoj Sopstvenosti,
čovek nadilazi svu uslovljenost bića. Takvo nadilaženje njegova je bit, sloboda mu je naj-
sopstvenija, sloboda koja omogućava svemu da bude.
Biće se ne zbiva u vremenu i prostoru, nego način zbivanja bića, njegovi prostorni
oblici, sami po sebi stvaraju privid vremena. Zato su vreme i bivstvovanje uzajamni i relati-
vni, zavise od datog načina, odnosno kategorije po kojoj se stvar zbiva. Posmatrano sa sta-
novišta prosečnog ega, vidi se objektivni svet i ego postoji utoliko koliko se razlikuje od
njega kao izdvojeni subjekt. S njegove tačke gledišta nešto je 'ovde' a nešto 'tamo', bliže ili
dalje, zajedno s tim za njega se nešto zbiva 'pre' a nešto 'posle'. Izvan ega, međutim, ne pos-
toji ništa izdvojeno i posebno pa otuda ni 'pre' niti 'posle'; sve je samo jedna celina. Relativ-
44
nost prostora i vremena jeste način ispoljavanja bića, i to ispoljavanje zavisi od statusa opa-
žanja svesnog subjekta prema kategorijama na shemi. Prakrti nije uvek jednaka u vremen-
sko-prostornom ispoljavanju svojih kategorija: gruba trodimenzionalnost sveta prisutna je
na najnižim nivoima (indriyâni, element zemlja), dok je najviša kategorija, buddhi, izraz
sjedinjenja prostornosti vremena prirode u celosti - sjedinjenja kao sažimanja i nadilaženja.
Idući naviše, od grubog i sporog ka finom i bržem oblikovanju, u prirodi postoji princip
nadilazećeg sažimanja prostorvremena s kojim ona uslovljava zbivanje, sažimajuće nadila-
ženje s kojim se usavršava opstanak. Sve kategorije prirode predstavljaju principe sažimaju-
ćeg nadilaženja uslovljenosti, efikasnijeg sažimanja prostorvremena zbivanja. Priroda je
tako sazdana, kao piramidalni geštalt, upravo zbog privlačnog dejstva čiste neuslovljenosti
(puruša). Samo čista neuslovljenost može omogućiti princip sažimajućeg nadilaženja uslov-
ljenosti, a to je svrha života prirode. Slikovito rečeno, prakrti je nalik na piramidu koja se,
idući prema vrhu ka najvišoj kategoriji (buddhi), sve više sažima i sužava, zbog prevage
okolnog, slobodnog prostora (puruša). Prema tome, nije bivstvovanje (prakrti) jedno, a neu-
slovljenost koja ga omogućava (puruša) drugo, nego je neuslovljenost izraz sabranosti i
ostvarenja potrebne brzine vremena za smisaono oblikovanje bivstvovanja. Neuslovljenost
je, stoga, uvek tu zato što je i biće tu, ali iza vremena njegovog relativnog zbivanja. Puruša
je bit bića u celosti, i oni su jedno. Razlikuje ih samo prisustvo ili odsustvo vremena. Svo
biće je u puruši kao bezvremeno jedno. Sloboda je jedini ishod svega. O tome svedoči
čovek (puruša) svojom samosvesnošću i duhovnošću.
Puruša čak nije ni ono što se smatra za apsolut, nego je sloboda koja apsolut omogu-
ćava, to je praznina lišena bilo kakvih negativnih određenja. On je prvi uslov bivanja svega,
uslov bez koga se ne može. Otuda ova praznina ima najveću tvoračku moć, iako sama nije
delatna.
Puruša je sloboda koja omogućava uvid u bivstvovanje kakvo jeste, jednako kao što i
samom bivstvovanju (prakrti) omogućava da bude to što jeste. Zato je uvid ili čista svest
(buddhi) prva kategorija bivstvovanja i ujedno njegov ishod. Neuslovljenost puruše je čisto
ništa ili, tačnije rečeno, ništa koje svojom čistinom onemogućava svaku prepreku da bivs-
tvovanja uopšte bude, kao i prepreke za njegovu spoznaju. Zato bezvremenost i nezavisnost
Duha-čoveka (puruše) naspram zbivanja prirode jeste jedino jemstvo čovekovoj slobodi,
svesti i stvaralačkom preobražaju. Jer bitna odlika svega stvorenog u prirodi (prakrti) je
nesvesna uslovljenost uzročnosti i sputanost obnavljanjem (samsara). Za biće koje je po
svojoj biti sputano ne postoji put niti način da se oslobodi. Svedočanstva oslobođenih kazu-
ju nam, međutim, od starine, da patnja prirodnog uslovljavanja i psihomentalna vezanost za
telesno obličje i psihičko iskustvo u vremenu, nisu bitna svojstva ljudskog Duha. Da jesu,
niko nikada ne bi bio oslobođen neznanja i probuđen iz nesvesnosti. Da je Duh čovekov od
iste prirode kao ono što je podložno i uslovljeno vremenom svoga sleda i zbivanja, ne bi
bilo svesnog subjekta u objektivnoj prirodi, čovek ne bi mogao biti ono što jeste, ne bi imao
u sebi svoje Ja, u koje uvire tok iskustva zbivanja. Da nije tog sažimajućeg uviranja u Ja,
sled iskustva zbivanja ne bi došao k sebi kao svest o zbivanju, nastavio bi se u nedogled sle-
po uslovljen vremenom svoga trajanja.
Sva ostala bića žive u jedinstvu s prirodom i ne osećaju patnju zbog toga. Jedino je
čovek u sukobu s njom jer je po svom ishodu različit, u sukobu sve dok ne osvesti njen
ishod i svoju nezavisnost (kaivalya). Tada postaje gospodar prirode, jer je otvoren za ispo-
ljavanje Duha koji je omogućava.
Da Duh nije različit od svih kategorija uslovljavanja prirode, čovek ne bi mogao da
razlikuje činjenice njenog zbivanja i odlučuje u svoju korist. Ne bi bilo pamćenja ni svesti u
45
prirodi da sloboda nije njen jedini ishod uobličen u čovekovu sudbinu. Zbog svoje slobodne
biti čovek može da bira između dobra i zla, odnosno slobode i ropstva. Koliko je slobodniji
za prisustvo u svojoj biti, toliko mu je izbor bolji. Dakle, čovek uopšte i može da bira izme-
đu slobode i ropstva jedino zato što je u suštini već slobodan. Da nije, ne bi se o tome nika-
da ni pitao, ne bi imao svest da je sloboda uopšte moguća. Iskonska sloboda puruše omogu-
ćava prirodi da bude u svemu uvek drugačija, nova i ni u čemu ista, da bude smrtonosna,
odvratna i ujedno čudesno lepa u svojoj životnosti, da bude i paradoksalna i logična.
Zahvaljujući neuslovljenom puruši cela priroda počiva na principu slobode, slobodna
volja omogućava prirodu i sav život. Ali sloboda je mač sa dve oštrice, to podrazumeva i
slobodu da se padne u ropstvo i zaborav same slobode. Sve je moguće u području slobodne
volje koja je priroda.
Dalje, princip slobode je uvek individualan, on se nikada ne ispoljava istovetno i ne
ponavlja. Taj se princip vidi u celoj prirodi po tome što ništa u njoj nije isto niti se ponavlja,
apsolutno sve je u njoj različito, a to znači da je sve individualno. To opet znači da se i sve-
sno ostvarenje slobodne volje u ličnosti čovekovoj, tom ishodištu cele prirode, ostvaruje na
individualan i uvek jedinstven način; kroz samospoznaju.
Zbog ontološke razlike između vremena i bezvremenosti, ili prakrti i puruše, bića i
suštine, nastaje svest i njen predmetni svet. Ona stoji na ovom razmeđu bez međa kao svet-
lost budnosti s kojom se uočava da svet uopšte postoji kao takav, a nije tek ništa. Ako je
suština svesti razlikovanje i nadilaženje, to je onda uvek razlikovanje nečega od ničega i
nadilaženje svega. Pri tome tek ništa omogućava uvid u nešto. Da nije ničega, koje sve
nadmašuje, ne bi bio moguć objektivan uvid u nešto. Posmatrač mora u svojoj suštini biti
iznad posmatranog. Ako je u nižoj ravni od posmatranog, tada ga je potpuno nesvestan.
Zato je sam čin nadilaženja posmatranog, svest o posmatranom. Psihička objektivnost nasta-
je nadilaženjem objekata i sadržaja. Svest nije ništa supstancijalno ili kakva druga aktivnost
ili stanje, već je sam čin nadilaženja predmeta ili sadržaja. Čista svest ili budnost (buddhi)
je nadilaženje bivstvovanja uopšte, potpuna objektivnost prema njemu, i direktno je omogu-
ćava neuslovljenost ničega koja sve nadilazi (puruša). Razlikovanje od celog bića i njegovo
nadilaženje omogućava pojavu svesti o biću (buddhi) i ovo totalno razlikovanje, koje je
čovekova samospoznaja i oslobođenje, moguće je zato što ga suština nadmašuje i stoga nije
ništa od sveg bića. Da je čovekova suština (puruša) od bića, ne bi mogla sebe da bude sves-
na, jer biće je po svojoj prirodi nesvesno. Biće je sve što postoji kao priroda i naspram njega
stoji neuslovljenost ni od čega. Zato svesna odluka i ustanovljenje da biće uopšte postoji
pristiže od onoga što ga već nadmašuje, od neuslovljene praznine ničega koja daje suštinu
biću, omogućavajući mu da bude, ovde i sada.
Puruša je, dakle, neuslovljenost bivstvovanja ni od čega, praznina (sunyam) koja kao
takva omogućava celovitost prirode. Zato ne može biti u bilo kakvom odnosu i vezi sa nje-
nim uzročno uslovljenim zbivanjem kroz vreme. On je Duh neuslovljenosti u čijoj slobodi
lebdi sva priroda, sve postojeće njemu duguje svoj opstanak iako se on sam ne primećuje. S
tom neprimetnošću uvek je izdvojen iz prirode i logički nesvodljiv na nju, jer je nezavisan
od vremenosti svakog procesa. Nije ova nepojmljiva praznina ničega rezultat odbacivanja
bića ili procesa negiranja. Naprotiv, sama sposobnost razlučujućeg negiranja radi ustanov-
ljenja, odabiranja i svesnog odvajanja (bića od ne-bića ili sebe od svega što nije naša sušti-
na) moguća je upravo zahvaljujući neuslovljenosti koja sve nadmašuje, a naša je suština.
Zato je ona potpuna afirmacija bića, ali ne na kraju vremenskog procesa afirmisanja, nego
pre ili izvan njega, kao ono što omogućava i biće i njegovu afirmaciju. Nadmašujući vreme
bivstvovanja, ona omogućava objektivnost o biću kao takvom, bezvremenost ničega privlači
46
vremenost nečega ka smislu svoga bivstvovanja. Ona kao vakuum izaziva eksplozivno šire-
nje i ispoljavanje sveta, čineći ga tako dostupnim jasnom uvidu.15 Svest je najveća brzina
bivstvovanja i nju privlačenjem omogućava ono što nadmašuje svaku brzinu vremena zbi-
vanja sveta - sama bezvremenost. Tako neuslovljenost bezvremenosti direktno omogućava
objektivnost koja je suština svesti.
Praznina neuslovljenosti je, dakle, izvornija i temeljnija i od bića i od njegovog negi-
ranja, od razabiranja i same svesnosti. Ona je bitan uslov svega iako ne spada u područje
bića. Upravo zbog nadilaženja svega, pojmovno se mora odrediti jedino kao „ništa”, iako to
nije puko ništa već sabiranje smisla svega i njegovo nadilaženje u slobodi koja sve omogu-
ćava, a koja je primerena jedino čoveku kao njegova bit. Tako je praznina i sve što postoji i
više od svega. Ta praznina je upravo punoća svega što jeste.
Puruša je sloboda koja nije ugrožena nastajanjem bića niti će biti oslobođena njego-
vim nestajanjem, jer je izvorno nezavisna od svega postojećeg, kao sloboda koja ga omogu-
ćava zajedno sa svim promenama. Ona prosijava jedino postojanim osvešćenjem
(satipatthâna) smisla bivstvovanja, njegovom afirmacijom. Svest kristališe biće tako da ono
postaje prozirno za prisustvo Duha neuslovljenosti koji ga omogućava. Tada postaje jasno
da je biće sámo uopšte moguće zato što praznina neuslovljenosti nije različita od njega, da
biće na njoj počiva, da je zahvaljujući dodiru bića s njom moguća svest o bivstvovanju.
Svest je manifestacija slobode u dodiru s bićem, slobode u bivstvovanju.
Praznina ne može postojati sama po sebi jer bi tada bila puko ništavilo, a ono je
nemoguće. Ona se mora izraziti kao nešto i to izražavanje jeste ono jedino što uopšte postoji
kao univerzum prirode (prakrti). On je po svom kategorijalnom ustrojstvu takav da se sav
sažima i usmerava ka manifestovanju slobode koja ga omogućava. Evolucija svih oblika
života pokazuje ovo usmerenje, a ono je takođe i jedina sudbina svih svesnih bića.
Zbog jedinstva praznine i stvorenog oblika, pojam „stvaranje” se mora razumeti
samo uslovno ili se zameniti izrazom „ništvovanje”, koje ne znači poništavanje nečeg „stvo-
renog”, već ispoljavanje slobode ničeg da se zbiva kroz oblik, pri čemu tvrdoća ili dramati-
čnost uobličenog zbivanja ne sputavaju prisustvo slobode, nego je sa svojom raznovrsnošću
i životnošću upravo potvrđuju i svedoče o njoj. Tako se pojmovi 'ništa' i 'praznina' u vezi
stvaranja ne odnose na neko objektivno 'ništa', već na poništavanje naše projekcije nečega,
koje je uvek iluzorno jer ono što jeste nikada se ne projektuje; ono uvek biva, a najpotpunije
biva kao čovekova Sopstvenost i autentičnost.
Stvaranje sveta iz ničega ili praznine (grč. haos), osnovna je tema svih velikih kos-
mogonija. Taj suštinski princip se u njima često gubi, iako je jasno izražen na početku, kao,
na primer, u Starom zavetu izrazom slobodne odluke „neka bude”. Odmah se zatim „stvore-
no” tako učvršćuje da slobodu (božju), iz koje biće u svakom trenutku može da bude ono
koje jeste, potpuno potiskuje autoritetom koji pokorava i koji materijalizuje interese bića
vulgarnim zakonom semena, plemena, krvi i tla. U Mazdaizmu je princip slobode daleko
više izražen. Ali tek se u budizmu, naročito u njegovoj suštinskoj interpretaciji kod Nagar-
đune, i u taoizmu kod Lao Cea, jasno naglašava jedinstvo praznine i oblika u vremenu,
ničega i nečega, apsolutnog i relativnog (Tao-a i Te-a), kao i načelo trenutnog stvaranja u
nelinearnom vremenu. U njihovim delima ovo jedinstvo je najdirektnije pogođeno kao ishod
bivstvovanja koji se kroz čoveka prolama. Nigde tako jasno nije rečeno da sam život prirode
jednostavno počiva na slobodi da ga bude, i da ona jedina ima stvaralačku moć, a ne na

15
Zahvaljujući ovakvom položaju puruše u sânkhyi, može nam postati jasnija tajna nastanka materije u kosmosu: nju
izaziva u postojanje sâm vakuum kosmičkog prostora. Praznina stvara oblik koji manifestuje kreativnost praznine. Ovo
je jedna od kosmoloških teorija savremene fizike.
47
nečemu apstraktnom ili fiktivnom, i da sloboda zato nije odvojena, različita od života, jer ga
tada ne bi ni bilo. Naša je namera da ovde i učenje sânkhye prikažemo ne samo u svetlu tog
fundamentalnog jedinstva, svetlu koje nesvesnim i uspavanim ljudima može biti zasleplju-
juće kao pogled u sunce, ili nedostižno kao „jasno svetlo” Tibetanske knjige mrtvih (Bardo
Thödol), nego i u celom spektru boja svih bivstvujućih oblika s kojima se neuslovljenost
ispoljava kroz život prirode (prakrti). Taj spektar je shema njene kategorijalne strukture koji
predstavlja suštinski model razlikovanja ove sadržajnosti praznine.
Ovako predočena, kao suština drevne baštine i religioznosti, praznina puruše pred-
stavlja uslov za budnost (buddhi). Zato je ne mogu spoznati neprobuđeni ljudi čije su spoz-
najne sposobnosti uslovljene razumom (manas) koji je od prakrti. Njima se može jedino
skrenuti pažnja da se mogu razlikovati četiri vrste praznine. Prva je statična i ona se postiže
u jogističkoj kontemplaciji (samadhi). Druga je dinamična i o njoj govore taoizam,
mahayana budizam i zen. Treća je praznina iz koje ističe izvor bića, to je puruša, i on omo-
gućava iskustvo prve dve praznine kao i bivstvovanje uopšte. Četvrta praznina je prosta
negacija bića, puko ništavilo, i nesvestan, neprobuđen čovek prazninu uvek tako i zamišlja.
Ništavilo je zapravo njegova projekcija, jer svojom nesvesnošću pretežno i živi u njemu,
negirajući biće i njegov ishod. Puruša nema ništa s tim. To je ništavilo koje samo nesvestan
čovek može da zamisli, i ono spada u gunu, ili modalitet bivstvovanja nazvan tamas. To je
tama mrtvila i negacije aktivnog života (rađas) koju naslućujemo u iskustvu teskobe. To je
nihilizam u koji nužno upada svako mišljenje i življenje koje za svoje uporište nema pro-
čišćenje bića (sattva), tj. iskustvo transcendencije. Sámo mišljenje uvek vodi u nihilizam,
zato što je od bića. Puruša je izdvojen (kaivalya) od svih iskustava i stanja bića (guna).
Koliko se smisao bivstvovanja sažima u čovekovoj svesti o sebi (buddhi), toliko se
praznina neuslovljenosti više otvara i pokazuje kao vrhunski privlačitelj ovog sažimanja
koje čoveka isceljuje. Tek iz praznine koja ga nadmašuje, biće biva ono što u svojoj celosti
jeste, jer tada ne preostaje ništa što bi celost uskraćivalo. Samo kada subjekat ovog sažima-
nja, čovek, svoje uporište za osvešćenje ne vezuje ni za koji oblik bivstvovanja, već ga nala-
zi u slobodi neuslovljenosti, u kojoj izvorno već stoji jer ga je ona iznedrila, može postati
potpuno budan. I jedino kroz blaženstvo budnosti može videti da biće uvek jeste celovito,
potpuno i slobodno, da ništa pojedinačno u njemu nema svrhu po sebi i za sebe i da zato
nikada ništa nije ugroženo. Kao kada se Zemlja posmatra iz kosmosa i vidi cela i okrugla,
kao jedno biće.
Zahvaljujući puruši koji nadmašuje prakrti, mogući su oproštaj i milosrđe prema
svemu što biva. Jedino zahvaljujući tome što je ljudski Duh neuslovljen (apsolutan) i tran-
scendentalan, mogući su tolerancija, milost i ljubav; jer puruša nadilazi svaku upletenost u
suprotnosti lokalnih (relativnih) zbivanja prirode. Zato što Duh čovekov nadilazi svet i
vreme, u čoveku postoje milost, prostodušna dobrota i ljubav; oni su utoliko jači ukoliko je
transcendentalni Duh u njemu svesniji sebe. Zahvaljujući puruši, ljubav je jedini mogući
opstanak. Neuslovljenost ni od čega jeste upravo bezuslovna ljubav i oproštaj. Sloboda koja
omogućava svet jeste ljubav koja ga stvara, jer ništa se ne stvara bez ljubavi, kao što ničeg
ne može da bude bez slobode da ga bude. 16 Svako zlo nastaje iz identifikacije sa bićem, iz
neznanja o transcendentalnoj prirodi ljudskog Duha.
16
Ortodoksna (pravoslavna) teologija ranog (nepodeljenog) hrišćanstva sačuvala je predstavu o Bogu Tvorcu kao neus-
lovljenosti (slobodi) koja omogućava bivstvovanju da uopšte bude. Zato se tu naglašava da je Bog ljubav, iznad dobra i
zla, da On kao sunce daje život pravednom i grešnom pa zato ne treba osuđivati grešnika nego samo greh i, što je najva-
žnije, da je čovek po svojoj slobodnoj volji sličan Bogu. Zapadna teologija, počevši od Avgustina, izgubila je ovakvu
viziju i za nju je Bog ostao starozavetni demon koji deli ljude na dobre i zle (a to znači: njemu podobne i nepodobne),
koji sudi i kažnjava.
48
 Ako je čovekova suština ono što omogućava sámo postojanje i život, tada se ona ne
može nikako drugačije ispoljiti nego kao bezuslovna ljubav koja omogućava život.
Nemajući uporište u praznini ničega, u bitku, čovek ga uvek nalazi u nečemu, i to
uvek najpre u svom biću, u identifikaciji s telom i interesima njegovog opstanka. Tako biva
uslovljen svojim umom i individualnošću koja se zasniva na podeli i jednostranoj subjektiv-
nosti, nikada ne uviđa svet kakav jeste, u celosti, kao jedinstvo koje oslobađa svake brige za
bilo šta. Ne vidi biće kao čistu slobodu bivanja, već opredmećene i materijalizovane projek-
cije svoga uma kojem robuje. Vezujući svoju svesnost za pojedinačna bivanja, fizička ili
mentalna, čovek luta u vremenskom sledu tih događanja kao u snu opčinjen njihovim trenu-
tnim sadržajima. Zato ne vidi da nema ničeg osim celine, i da je sloboda, koja celinu omo-
gućava i daje joj život, uvek prisutna, i da nikada nije ničim ugrožena niti sputana.
Samo na osnovu svoje izvornosti u slobodi ničega, koja sve nadmašuje jer sve omo-
gućava, čovek se može suočiti s prirodom i biti svestan njenog smisla. Sámo odnošenje sub-
jekta prema svetu omogućeno je time što njegovu Sopstvenost (buddhi) omogućava čista
neuslovljenost praznine. Sopstvenost je sabranost smisla sveg prostornovremenskog bivs-
tvovanja u srcu čovekovom, a to sabiranje izazvano je blizinom same bezvremene neuslov-
ljenosti čija sloboda omogućava smislenost svega. Jedino s uporištem u slobodi ničega,
čovek može da vidi smisao sveg prirodnog zbivanja i da se oslobodi vremenskog uslovlja-
vanja pojedinačnih sadržaja. Bez uvida u ispraznost svoga opstanka u vremenu, čovek se
nikada ne može svesno odnositi prema prirodi, niti prema sebi samome u celosti.
Neuslovljenost bezvremene praznine omogućava čovekovu Sopstvenost i jedino ga
ona budi iz nesvesnosti. Buđenje je nadilaženje bića, koje je po svojoj prirodi nesvesno.
Zato je budnost oživljavanje praznine koja nadilazi biće, to je čin kada sloboda koja stvara
svet zaživi kroz čoveka, kroz njegovu ličnost i njegova dela. Praznina je budnost, jer ništa je
sve kako jeste. Kada praznina zaživi kroz čoveka, kada se on probudi, tada sve stvari ostaju
kakve jesu: slobodne i prazne od bilo kakve supstancijalnosti. Za onoga ko tako vidi stvari,
kakve one jesu, kao čistu slobodu koja biva, kaže se da je probuđen. Takav čovek je autenti-
čan u svojoj Sopstvenosti, on je onaj koji jeste zato što vidi stvari kakve jesu usled svoje
budnosti. Da njegova Sopstvenost nije izraz iste slobode koja ispoljava biće, njeno ostvare-
nje se ne bi poklapalo sa prepoznavanjem bića kakvo jeste, niti bi se to poklapanje dogodilo
kao probuđenje.
Zbog neuslovljenosti čovekove suštine jedino se njemu, čoveku, objavljuje biće u
svojoj celosti i božanstvenosti. Zato je samo njemu moguće smirenje i utihnuće u oslobađa-
jućem prepoznavanju smisla svega što biva. Čovek (puruša) može biti autentičan samo kada
je uznesen u prazninu, kada je ispražnjen i oslobođen od tela nastalog u vremenu i sve svoje
lične i psihičke uslovljenosti (kad nadiđe indriyâni, tanmâtrâ i aham-kâra). Kada je tako
oslobođen prirodnih uticaja, ali zadržavši punu budnost (buddhi),17 čovek više ne vidi mate-
rijalni svet posebnih tvorevina, već jedino slobodu da bude sve što biva. Tada, kada je u sebi
ostvario tu slobodu, ona postaje ono jedino, najvažnije i primarno što se vidi i doživljava u
svemu, dok je bivanje koje ona omogućava ono sekundarno i nevažno ali, usled neminov-
nog paradoksa, i jednako važno kao sáma sloboda. Tada je, naime, sámo bivanje sloboda.
Nema jednog bez drugog. Kada je čovek sebe predano otvorio za sve što objektivno biva,
tada ono (bivstvujuće) svoj ishod prepoznaje kroz prisustvo čovekove budnosti koja je oslo-
bođena svake subjektivnosti. Nigde drugde, jer budnost je svetlost prepoznavanja. Zato što

17
Ovo je ključni momenat, jer materijalni svet nestaje za čoveka i spontano, u dubokom snu i u komi, dakle, bez prisus-
tva svesti.
49
tek u čovekovoj budnosti bivstvovanje prepoznaje svoju slobodu i autentičnost, cela objek-
tivna priroda stvara svesnog subjekta, to je njen temeljni poriv i uslov opstanka.
Dakle, praznina puruše u sânkhyi nije puko ništa kao negacija bića ili ispražnjenost
od nečega, već čistina koja omogućava neskriveno prisustvo bića, koja otkriva njegovu
punoću i stvarnost. Bez praznine i čovekove budnosti, biće bi samo po sebi bilo nepostoje-
će, skriveno ili neobjavljeno (avyakta). Ništa se, tako, odnosi jedino na ništa između čoveka
i potpunosti bivstovanja, njegove stvarnosti. Biti u stvarnosti bića znači biti potpuno budan.
Ljudi su, međutim, pretežno nesvesni i otuda nisu u stvarnosti bića, ono im je skriveno. Zato
pate i čine zlo. Ne vide da je praznina jedini uslov za biće, a još slabije vide da je biće u suš-
tini prazno (sunyam) i da baš zato uopšte može da biva. Da nije prazno, ne bi ga ni bilo.
Zbog punoće i čvrstine sadržaja svojih snova, čovek ne vidi izvornu prazninu koja
sve omogućava. Za probuđenog svet nestaje i on tek tada može istinski da živi s punim smi-
slom, jer nestanak sveta jeste ostvarenje njegove suštine ili smisla, to je oslobađanje prazni-
ne koja ga u svakom trenutku stvara. Tako je za probuđenog nestanak sveta isto što i nasta-
nak njegove suštine. Iskustvo buđenja je takvo da čovek jasno vidi da sledećeg trenutka zbi-
vanja sveta ne bi ni bilo bez večne slobode da ga bude, i da je ta sloboda njegovo jedino
uporište i sudbina, da nema ničeg osim (ili bez) te slobode i da zato ona nije različita od
svega što biva. Sloboda je uobličena zbivanjem, svaki oblik je aktuelizuje, jer bi bez oblika
bila neostvarena. Bez nje je bivstvovanje ništavno i nemoguće jednako kao što je i ona
nemoguća bez bivstvovanja. Iz ovoga sledi da predmetni svet nije nestvaran, već tačno ono-
liko „stvaran” i uslovljavajući, koliko je čovek nesvestan, odnosno identifikovan sa njim.
Zato se ljudi teško bude jer im se čini da će izgubiti ono što je stvarno (samo za njih), ono
što poseduju, biće s kojim su poistovećeni i da ih bez njega čeka samo 'mračno ništavilo'.
Ono je, međutim, posledica poistovećenja s bićem, a ne njegovog gubljenja, koje se zaista
događa samo nakon probuđenja.18 Tako nesvesni ljudi brkaju uzrok i posledicu. Svako zlo
proističe jedino iz neznanja o pravoj prirodi života i slepe identifikacije s njim. Pakao je
opisan kao mesto gde se ljudi oslobađaju iluzija i poistovećenja, pa je ono zato ispunjeno
bolom. Jer, jedino iluzije izazivaju patnju. Ko nije za života iskoristio priliku da se oslobodi
poistovećenja s bićem, u paklu ga sama priroda mora toga osloboditi na drastičan način, jer,
ona ne prihvata Duh čovekov koji je identifikovan sa njom. Stvar stoji obratno: ona mora
naći svoju suštinu u Duhu čovekovom (puruša). Otuda sve što je pakleno, đavolsko i zlo,
predstavlja naopako stanje gde je Duh čovekov identifikovan sa prirodom. Svako zlo počiva
na ovoj identifikaciji.
Neuslovljenost puruše je otvorenost koja biću i svesti jemči prisutnost i sapripadnost.
Tišina praznine u srcu čovekovom jedino je mesto koje pruža mogućnost sapripadanja bića i
svesti, njihovog jedinstva koje omogućava prisutnost i razabiranje sveta. Pitanje svesti ili
nesvesti jeste jedino pitanje neskrivenosti prisustva u zbivanju ili njegovog odsustva. Biti
prisutan u zbivanju znači biti svestan. Da čovekova Sopstvenost nije prazna, da u njoj ima
nečega, tada ne bi u njoj bilo mesta za biće, ne bi mogla da obuhvati svet kakav jeste. Da
ona nije tiha i bez misli, ne bi bila moguća svest, jer budnost se rađa jedino u tišini uma.
Nikako drugačije.

18
Fizičko iskustvo pojavnog sveta (indriyani) nestaje za čoveka na dva načina: spontanim prelaskom njegove individu-
alnosti u neorgansko područje (san ili smrt), i uzdizanjem u kategorije aham-kâra i buddhi - pri čemu je čovek budan,
dok je istovremeno oslobođen sveta pojavnosti. Zbog takve oslobođenosti je i probuđen. O tome više u poslednja dva
poglavlja.
50
 Neuslovljenost puruše nije „istina” već otvorenost koja omogućava svaku istinitost, i
subjekta spoznaje i spoznavanog. Istine kao takve može biti samo u elementu otvorenosti iz
koje sve proizlazi.
Iako je puruša izdvojen i nezavisan od svega što postoji, od našeg tela i od sveg
pojavnog sveta, on je čoveku bliži od svega, od svake misli i dela, od samog bića. Bliži je
zato što je uslov njegove Sopstvenosti i budnosti. Zato nesvesnim ljudima, a to znači pasiv-
nim, neaktivnim i neodgovornim, ono što je najbliže izgleda najdalje. Oni to najčešće proje-
ktuju daleko izvan, u ideju Boga. Bez potpune svesne sabranosti (samadhi), čovek nikada ne
dolazi do onoga što mu je najsopstvenije, uvek se hvata za ono što mu nije primereno i što
mu je tuđe, uvek biva kao nešto drugo, a ne on sâm, lutajući kao beskućnik u sopstvenom
svetu. U tome ga podržava kolektivno uverenje da je to drugo on sâm. To uverenje je kolek-
tivno nesvesno.
Neprobuđen čovek traži utočište u svemu što njegovoj Sopstvenosti nije primereno, a
nije joj primereno ništa do nje same. Sve što je od nje različito prolazno je, iluzorno i bolno.
Čoveku nanosi patnju i bol samo ono što mu nije autentično. Neprobuđen čovek traži uto-
čište u stvarima. Kada uvidi njihovu ispraznost, on se budi. Tako praznina omogućava
buđenje čovekovo - jednako kao što ga budi njegovo puno prisustvo u biću.
Duh neuslovljenosti u nama uvek je prisutan kao uslov naše Sopstvenosti, kao tvorac
naše duše, i on je bitniji od svih prolaznih prirodnih tvorevina. Zato tako lako umire sve što
se rađa, ono je zbog prolaznosti već mrtvo, ali zbog biti svega u besmrtnoj neuslovljenosti
nikada ništa što je živelo ni na koji način nije bilo ugroženo niti uzaludno. Sânkhya-kârikâ u
strofi 62. kaže: „Zaista (u prirodi) Duh čovekov ne biva sputan (ugrožen) niti se oslobađa,
niti prolazi nizom života (reinkarnira). Sáma se priroda, prolazeći kroz razne faze, vezuje i
oslobađa.” Puruša je uvek slobodan i ostvaren, jedino priroda deluje i trpi posledice svojih
dela (karma). Sa stanovišta sânkhye, dakle, čovekova suština se ne rađa, ne dela i ne umire.
Sve su to delatnosti prirode koje čovek može da sanja i da učestvuje u njima kao u snu, a i
ne mora. Može slobodno da bira. U dostupnosti slobode izbora leži sva tajna oslobođenja.
Da bi čovek izabrao svoju slobodu, nužno je jedino da je svesno prisutan na njenom izvoriš-
tu, u sebi samom. Nije slobodan samo onaj koji ne zna da to može da bude, i kako, koji slu-
ša druge robove i porobljivače i zaboravlja sebe i svoju iskonsku volju da bude onaj koji
jeste. Znanje o slobodi i njenom uvek dostupnom izboru ne može se steći sleđenjem prirod-
nog uslovljavanja, nego njegovim nadilaženjem.
Suština razlikovanja puruše i prakrti, a s time i suština prakse oslobođenja čoveka iz
nesvesnosti, po sânkhyi, jeste u tome da se spozna puruša kao nepokretno i bezvremeno
središte u čoveku, a prakrti kao uvek spontano delatno i uslovljavajuće življenje koje oko
tog središta, kao osovine, oblikuje svet, čovekovo psihofizičko biće i sudbinu (karma). Oni
su kao takvi neophodni kako bi pružili iskustvo za nalaženje ravnoteže i za centriranje nede-
latnog središta (puruše). Kada je to postignuto, ono se otkriva kao bitno za sve oblikovanje
oko njega. Nesvesnost i patnja nastaju čovekovim hvatanjem za svekoliko bivstvovanje
prakrti čime zaboravlja njenu suštinu kao i sopstvenu bit: da ona nije ništa od stvorenog i
pojavnog već je sâm princip usredsređenosti koji omogućava ravnotežu za kretanje i obliko-
vanje svega postojećeg. Hvatanje za biće stvara neravnotežu u spontanom oblikovanju živo-
ta ka svom ishodu i sputava ispoljavanje njegovog neuslovljenog središta tako što čovek
gubi prisustvo u njemu, u sebi. Gubljenjem prisustva i ravnoteže u središtu, remeti se i obli-
kovanje. Kao kod obrtanja lončarevog točka, samo što se umesto gline i ćupa ovde oblikuje
priroda i sudbina svih individua u njoj.

51
 Čovek treba da bude onaj koji oblikuje, pokretačka snaga i ravnoteža za oblikovanje,
a ne oblikovano. To je sva poruka sânkhye čoveku: da bude onaj koji jeste, koji biva, stvara-
lac, a ne predmet ili rob bivanja. Dakle, suštinsko razlikovanje puruše od prakrti možemo
označiti tako da je puruša onaj koji odlučuje o bivanju, što podrazumeva autentičnu svest o
sebi i o biću, a prakrti ono što biva, što pretpostavlja uslovljenost i nesvesnost. Po ovakvom
razlikovanju sânkhya predstavlja najjasniju doktrinu probuđenja.
Kao praznina (sunyam) u dijalektici Nagarđune ili Tao kod Lao Cea, i puruša je
nevidljivi i nespoznatljivi princip sveg vidljivog i spoznatljivog zbivanja. On je večno bez
delanja, ne zato što za njega nije sposoban, već, naprotiv, zato što je temeljni uslov koji
prethodi svakom delanju. Iako je izvor svega, nije svodljiv ni na šta. Ono što je od suštinske
vrednosti ne treba ni da bude dostupno ugrožavanju i prolaznosti. Svest o tom suštinskom
kristališe se jedino razlikovanjem i čuvanjem prisustva nedelatnog Duha u sebi, naspram
delatne i uslovljavajuće prirode spolja. Čoveka uslovljava i uspavljuje napuštanje i zaborav
sebe kroz poistovećenje sa spoljašnjim, a ono što ga oslobađa i budi jeste prisustvo u njego-
voj Sopstvenosti, bez odbacivanja ikakvog zbivanja, ni spoljašnjeg ni unutarnjeg.
Zbog takvog stanja stvari o puruši više ne može biti reči, jer on predstavlja on što
nadilazi svako racionalno iskustvo. Ovde dat opis ne pruža ništa od onog opisivanog. Jedino
se filosofskom terminologijom može reći ono što je do sada rečeno, da je on sloboda neus-
lovljenosti koja daje život svemu, da je izvor stvaranja koji uvek ostaje nezavisan, ali i u
jedinstvu sa svim stvorenim, jer inače ničeg ne bi ni bilo. Tajna ovog jedinstva čini svet
čarobnim, privlačnim i u suštini slobodnim; zbog njega se život uvek prihvata u celosti, s
nadom i ljubavlju, kao put za oslobođenje Duha; niko nikada ne bi ni prihvatio život da
nema intuitivnu svest o iskonskoj slobodi svoga Duha; zato je privlačna ona ličnost koja je
kreativnija, svesnija i slobodnija - kroz koju se Duh jače promalja; zbog tog jedinstva sva
bića žele da žive. Bez svesnog učestvovanja u tom jedinstvu s Duhom, bivstvovanje ostaje
tek surova borba u kojoj je ništavilo smrti uvek pobednik, život je negativna apstrakcija,
pusti san, iluzija (maya) u kojoj neprobuđen čovek pokušava da zaista postoji i živi, i u
tome nikada ne uspeva. Nezavisnost neuslovljenog puruše, sa svoje strane, obezbeđuje
oslobođenje i buđenje iz ovog sna, ona daje smisao i konstruktivnost životu, bez nje život je
uvek destruktivan. Bez puruše priroda bi bila potpuno uslovljena i beživotna, bila bi tamni-
ca svih bića, bez ikakvog izlaza u smisao postojanja, odnosno bez svrsishodnog sažimanja u
svest i slobodu. Njeno postojanje bilo bi, zapravo, apsurdno i nemoguće. Zahvaljujući puru-
ši, izlaz iz vrtloga uzročnosti bivstvovanja postoji, opuštenost i smirenje u smislu su mogu-
ći, rađanje i umiranje nisu sve što se događa, jer naša bit ih nadilazi.
Zato što je puruša naša bit, mi uvek postojimo (bez ega), izvan vremena i svih pro-
mena: na ovom i na onom svetu; u budnosti, sanjanju i dubokom snu, kada nema nijednog
sveta; iznad života i smrti.
Telo je samo mesto u kome naš večni Duh pri-vremeno boravi. Psihodinamika priro-
de ima privlačnu moć, zavodi nas da zaboravimo svoje večno prisustvo i da se poistovetimo
sa prolaznošću telesnog zbivanja. Tako patimo kao u snu zbog nečega što nam se ne događa
i što nas se ne tiče. Na žalost, ovu istinu uviđamo tek kada se probudimo.
Sva fizička tela imaju svoju gravitaciju, pa je tako i naše telo jedan magnet koji hoda
po svetu i dela skupljajući pri tom utiske (vasane) od svega onoga što mu se dešava. Skup
svih takvih utisaka sačinjava našu sliku sveta i ličnu prošlost. Tako oblepljeno s utiscima
telo postaje još snažniji magnet. Možda je ovo jedan od odgovora zašto se puruša poistove-
ćuje s prolaznim zbivanjem.

52
 Pored ovoga, važno je razumeti da puruša ne stvara prakrti (posebno ne u vulgarnom
smislu stvaranja kakvo je poznato u judeo-hrišćanstvu), nego je čista neuslovljenost koja
omogućava njeno bivstvo. Čin stvaranja mora da se dogodi u vremenu, a vreme ne može da
postoji pre stvaranja, ono nastaje tek kao modifikacija prakrti. Klasični tekstovi kažu da
puruša izaziva prakrti na stvaranje sveta samom svojom blizinom, odnosno prisustvom.
Kao što magnet privlači opiljke gvožđa. Odnos između prakrti i puruše je isti kao između
pojave i njenog smisla. Tekstovi se slažu da puruša nema osobina i da nije delatan. Time se
htelo reći da je njegova priroda transcendentalna, iznad posedovanja ili neposedovanja oso-
bina, iznad bića i nebića. Za purušu je svejedno da li osobine postoje ili ne postoje, da li on
biva kao trenscendentalan Duh koji nije ništa od bića, ili se manifestuje kao sámo biće, kao
svet. Za njega tu nema nikakvih razlika. Sve razlike postoje samo u neprobuđenom umu,
kome je relativni svet dualističkih odnosa jedina stvarnost. Bivajući upravo takav, transcen-
dentalan, puruša je vrhunski privlačitelj - ono što sve izaziva u postojanje. Na putu razume-
vanja puruše i prakrti pojmovi 'sve' i 'ništa' gube svoje granice i svaki smisao. Postaju jed-
no. Ali, to 'jedno' opet nije 'nešto', tako da se ne može reći ni da su puruša i prakrti jedno.
Duh 'stvara' biće nedelanjem; biće dela jer ga na to privlači nedelatni Duh. Otuda potiče
iskonska težnja bića za oslobođenjem.
Najtačnije što bi se moglo reći za odnos puruše i prakrti je da se prakrti preobražava
u korist nepokretnog i nedelatnog puruše tako da to izgleda kao da se sam puruša ispoljava
kroz prakrti, da je on tvorac svega. Dakle, ovde imamo efekat ogledala (prakrti) koje se
kreće dok lik koji se ogleda (puruša) stoji, ali izgleda kao da se i on kreće.

***
Najtačnije i najjednostavnije što bi se moglo reći za odnos puruše i prakrti jeste da
sav pojavni i materijalni svet prirode ili prakrti nastaje automatski kao odgovor na nesve-
snost Duha čovekovog ili puruše o sebi samom. Prakrti je materijalizacija čovekove nesve-
snosti, njegovog sna (ili karme, kako tvrde đaini). Čineći njegovu nesvesnost konkretnom i
materijalnom, ona mu pomaže da je spozna i da se probudi. Ona je karma s kojom se čovek
suočava sa svojom nesvesnošću, odnosno s kojom radi na svom osvešćenju. U tom smislu
se kaže da prakrti radi u korist puruše. Takođe zato se kaže da su tvorevine prakrti samo
prividne jer Duh ne može biti nesvestan sebe samoga. On je takav samo u čovekovom indi-
vidualnom iskustvu i zato radom – karmom – postaje svestan sebe. Čovek je oduvek puruša,
izvor svesti. Samo je pitanje šta radi s njome, kako je aktuelizuje ili ispoljava. To ispoljava-
nje i rad su prakrti. Zato je rečeno da se prakrti povlači i nestaje u onoj meri u kojoj je spo-
znata (kao plesačica koja je pokazala svoj ples). To znači da postoji samo u onoj meri u
kojoj čovek nije spoznao prirodu zbivanja.
***
Nezavisnost puruše je ključna za razumevanje čovekovog opstanka, a to je da ostva-
renje svoje suštine može naći jedino u slobodi od nesvesnog prianjanja za biće u vremenu i
njegovim nadilaženjem - koje postiže potpunim osvešćenjem i afirmacijom samog života, a
ne njegovim negiranjem. Tražeći utočište u nesvesnom bivstvovanju može naći jedino pat-
nju, jer čovekova bit (puruša) je iskonski nezavisna od bića i njegove nesvesne stihije. S
druge strane i sámo bivstvovanje teži da nađe svoj ishod i utočište u savršenom, nezavisnom
čoveku (puruši), u duhovnom čoveku, da se prosvetli kroz njega. Čovek svojim nadilaže-
njem uslovljenosti bića postiže svoju, kao i svrhu same prirode. Zato izaziva patnju sebi i
prirodi ako se ropski vezuje za nju. Bez sopstvenog savršenstva, probuđenja i nezavisnosti,
čovek nije dostojan života u prirodi, on je remeti i skrnavi. On tu doživljava samo patnju jer
53
se ponaša protivprirodno dok nesvestan traži utočište u biću ne uviđajući da je situacija sup-
rotna: da ga je cela priroda stvorila kako bi kroz njega dosegla slobodu, da je on sâm obli-
kovan kao oličenje celine bivstvovanja prirode (pa zato ničeg „drugog” i „novog” u njoj ne
može naći na objektivistički način, tj. spolja). Priroda kroz njegov oblik teži svom ishodu,
ka slobodi probuđenog čovekovog Duha. Zato čovek remeti ovu težnju ako se ropski vezuje
za prirodu. On mora utočište i smisao naći u sebi jer u njemu je cilj svega. To praktično
znači da sve ono što vidimo spolja, sve greške i nesavršenosti, ne treba da projektujemo van
u stanje sveta ili druge ljude, i da od toga stvaramo religiju i moral kojim na silu menjamo
svet i ljude, već da sve to prepoznamo i ispravimo u sebi onog trena kada se javi, da sebe
kristališemo svešću o sebi.
Čovekovo bivstvovanje je otvaranje prirode ka slobodi koja omogućava svemu da
bude i koja sve nadilazi. Zatvaranje tog procesa jedini je uzrok bola (dukham) kojeg je pri-
roda čak više svesna nego čovek. Jer, on spava čak i kada pati, u svome snu poistovećuje se
sa svim, pa čak i sa zlom koje čini. Zato ga i ponavlja. Da bi se poistovećenje odagnalo,
valja upoznati prakrti i sarađivati sa njom. A tada će i ona sarađivati sa nama. To je jedini
način, jer nezavisnost Duha je u interesu prirode kao i čoveka.
Iz nerazumevanja svega ovoga što je rečeno nastao je stari problem oko prave prirode
puruše: da li je on jedan i apsolutan, kao atman u advaita vedanti, ili postoji mnoštvo puru-
ša, kao monada, za svakog čoveka po jedan. Komentatori Sânkhya-sűtri su se trudili da
dokažu da ima mnogo puruša, koliko i ljudi, da bi se po tome razlikovali od advaita vedante
koja je u to vreme (oko četrnaestog veka) postajala dominantna i težila da potisne sânkhyu.
Jer, ako bi priznali da je puruša samo jedan i apsolutan, tada se ni po čemu ne bi razlikovali
od Šankarine advaita vedante. Njihov glavni argument bila je tvrdnja da ukoliko je puruša
samo jedan, tada bi prvi čovek koji je spoznao slobodu svoga Duha od prakrti automatski
oslobodio sve ljude. Takođe, ako je ljudski Duh univerzalan, ne bi postojale razlike u sudbi-
nama ljudi. Do ove zablude dolazi zbog nerazlikovanja relativne i apsolutne stvarnosti.
Relativna je ona stvarnost koju projektuje um (manas) iz iskustva prakrti, dok je apsolutna
stvarnost ona koja nadilazi relativnu, koja je transcendira. Samo relativni um je sposoban da
projektuje purušu kao kolektivno svojstvo ljudi, ili da ga zamišlja kao otuđenu monadu
zarobljenu u individui. Puruša nije ni individualan ni kolektivan, nego je transcendentalan.
Iskustvo transcendentalne svesti jedini je uslov za razumevanje puruše, a to je svest koja je
nadišla telo i um, sve sadržaje koji sačinjavaju svet i svemu daju osobine. Puruša nema
osobina. Sve su one odraz prakrti. Može se slikovito reći da kao što se u svakom od ćupova
ispunjenih vodom vidi odraz po jednog meseca, tako kada posmatramo kroz refleksiju pra-
krti izgleda kao da ima mnoštvo puruša, u svakoj individui. Transcendentalna priroda puru-
še kazuje nam jedino to da njega nikako ne možemo sebi predstaviti upravo zato što to jedi-
no možemo biti, jer to u suštini oduvek i jesmo. Ono što jeste, ne može se objektivno pred-
staviti.
Pored dileme o mnoštvu ili jedinstvu puruše, postoji i pitanje o odnosu puruše i pra-
krti. Ako je puruša večno slobodan i nezavisan, kako prakrti deluje na njega, i zašto on
uopšte ima njeno iskustvo? Odnos puruše i prakrti u sistemu sânkhye ne može se posmatrati
metafizički, već praktično i ontološki. Iako puruša nije uslovljen, on individualnoj duši
(điva) izgleda kao da je uslovljen, ona tako vidi stvarnost jer je sama uslovljena. Ona pro-
jektuje svoju uslovljenu realnost. Dakle, samo za nesvesnog čoveka postoji problem u kak-
vom je odnosu puruša prema prakrti. Pojavnost prakrti je relativna, iako Duh čovekov real-
no iskušava uslovljenost prirode, sânkhya stavlja do znanja da je apsolutna sloboda moguća
i dostupna, i to jedino kao čovekova autentičnost. Nikako drugačije. Tada se prakrti povlači
54
i nestaju njena uslovljavanja. Problem razumevanja odnosa puruše i prakrti svodi se na pro-
blem samospoznaje onoga ko taj problem treba da shvati. Puruša je njegova suština i ona se
ne može razumeti pomoću spolja primljenog znanja ili obrasca koji važi za sve ljude, nego
samo kao individualna i lična spoznaja. Drugim rečima, sânkhya nije metafizika. Egzisten-
cija je sled događaja koji određuju vreme kao takvo, a nije nešto što postoji u vremenu. Zato
sloboda ljudskog Duha mora da se dogodi u ličnom iskustvu da bi bila egzistencijalna, a
svako iskustvo mora imati svoju suprotnost da bi bilo iskušano. Stoga se govori o puruši i
prakrti u dualističkim terminima. To se čini zbog približavanja ljudskom iskustvu. Ne može
se poći od transcendentalnog i apsolutnog, već od relativnog i iskustvenog. Iskustvo svakog
čoveka je uslovljenost i patnja; sânkhya ukazuje na ceo kontekst postojanja, na to da se pod-
ručje patnje uvek može prevladati transcendencijom prakrti, i da je transcendencija patnje
moguća upravo zato što je čovekova suština - puruša - transcendentalna u odnosu na prakr-
ti. Da nije već takva, nikada ne bi mogla to da postane.
Pričom o puruši i prakrti, sânkhya razotkriva čovekovu komunikaciju sa samim
sobom, sa svojom pravom prirodom, i tim razotkrivanjem je omogućava. Jer, iako je čovek
uvek onaj koji jeste, on nije toga svestan dok to ne iskusi u nekom odnosu, dok ne prođe
fazu objektivizacije. Svet (prakrti) je za čoveka ogledalo bez kojeg ne bi mogao da prepoz-
na sebe, jer puruša je u toj meri potpun i apsolutan da nema potrebe ni za tim. Zato možemo
videti da čovek celog života ne radi ništa drugo nego komunicira: sam sa sobom, sa drugim
ljudima i sa svetom uopšte. Kada onaj koji komunicira, a to je misao-ego, prestane sebe da
projektuje van, na objekte, i ostane sam sa sobom, u tišini, onda nestaje i (radi konteksta se
može reći da) samo puruša ostaje. Kada u čovekovom odnošenju prema drugima, prema
svim bićima i svetu uopšte preovladaju beželjnost, nesebičnost, milost i ljubav, tada je on
blizu Duhu koji ne traži ništa, a sve omogućava, svojoj transcendentalnoj suštini, puruši.
Stoga, uvek kada se govori o oslobođenju Duha od prakrti, o postizanju duhovne
nezavisnosti, misli se na čovekovu mentalnu zrelost, na objektivnu svesnost, a ne na prome-
nu stanja samog Duha.
Govoreći o praktičnom iskustvu o puruši moramo ovde još jednom naglasiti da on
kao princip svesti izaziva u postojanje prakrti. Materija postoji zbog svesnog subjekta, a ne
obratno. Sav materijalni svet koji vidimo oko sebe (prakrti), i sve događaje u nama i oko
nas, izazvale su u postojanje naše duše (puruše). Univerzum je hologram, a mi smo njegov
svestan subjekt, njegov projektor. U tom smislu svi prosvetljeni otkrivaju da ništa nije izvan
nas, da je naše Sopstvo sam apsolut koji je svestan sebe ("ovaj atman je brahman" kažu
Upanišade). Ali ovakav uvid dolazi tek na kraju objektivnog ispitivanja bića (prakrti). Zato
sada izgleda neverovatan. Od njega se ne može poći, do njega tek treba doći upoznavanjem
prakrti. O puruši se više ništa ne može reći. Samo je o biću predmetnog sveta (prakrti)
moguće ispitivanje i mišljenje koje ćemo pokušati da iznesemo u narednim poglavljima.

55
 PRAKRTI

U svom izvornom ili autentičnom stanju prakrti je nemanifestovana osnova svega što
postoji kao priroda, univerzalno polje bića. Iz nje sve nastaje, a sama se nikada ne ispoljava
u iskustvu prosečnog razumevanja bivstvovanja. Doživljavamo samo njene učinke i proiz-
vode, ono što biva kao nešto posebno, dok o njoj zaključujemo po tome da sve postojeće
ima neki uzrok, a prauzrok ili pra-datost svega mora biti neispoljena (avyaktam) apsolutna
osnova celog univerzuma. Prakrti je skriveni ili implicitni poredak, sveobuhvatno jedinstvo
bića izvan vremena i prostora. Sânkhya je teorija emanacije zato što govori da se iz jedne
večne, neprouzrokovane i neuništive osnove ispoljava sve postojeće u nedeljivoj međupove-
zanosti i uzročnosti.
Reč prakrti sastavljena je iz dva dela. Koren kr- (raditi, činiti, delati) izražava stalno
delatnu snagu koja svojim vibracijama oblikuje svet. Prefiks pra- odgovara našem pro- u
reči „proizvoditi” i grčkoj proto-, posebno u reči „prototip”. Prema tome, svet proishodi,
neprestano se delatno ispoljava iz prakrti koja je jedinstvena kauzalna osnova (pradhana)
svega što biva kroz stalni preobražaj (parinama). Pra- takođe znači „pre-(stvaranja)” (krti),
tako da je smisao reči prakrti u tome da predstavlja onu univerzalnu i praiskonsku osnovu
po kojoj je moguće svako zbivanje. Ona je neispoljena (avyaktam) iz istog razloga zbog
kojeg postoji princip neodređenosti u kvantnoj fizici.
Sve zbivanje univerzuma je u prakrti savijeno (a-vikrti) u jedno, dok je svet predme-
tnog iskustva poznat kao razvijanje (vikrti) ili emanacija tog jednog u mnoštvo koje omogu-
ćava iskustvo bivstvovanja u svesnom subjektu. To je osnovni poriv cele prirode. Ovo prak-
tično znači da je prakrti implicitno polje u kome se bezvremeno nalazi apsolutno sve što
može da postoji na bilo koji način. Sve što je bilo u univerzumu, sve što jeste i sve što će
ikada biti već se nalazi u prakrti. Nikada ne nastaje ništa novo. Sve što uopšte može da pos-
toji i da se dogodi, negde postoji i događa se. Svakog trena. Sve što može da bude, već jeste,
ali neispoljeno. Mi opažamo kao aktuelni događaj i svet samo ono što je trenutno ispoljeno
u iluziji linearnog vremena u području naše percepcije. (Mi samo opažamo dok smo pasivni
i uslovljeni. Kada dođemo do jedne i celovite ličnosti, aham-kâra, do Sopstva, buddhi, i
tako steknemo moć delanja, onda mi odlučujemo o pojavama i kreiramo događaje, odnosno
šta će se ispoljiti u prakrti.)
Klasični tekstovi naglašavaju da je prakrti nesvesna, ali ipak delatna zbog blizine
puruše. Puruša privlači nesvesnu prakrti u dejstvo kao što magnet privlači opiljke gvožđa.
Kaže se takođe da ona spontano dela u tuđu korist (puruše), kao što krava spontano luči
mleko za tele. Tekstovi ne idu dalje od ovakvih opisa, ali nesvesnu delatnost prakrti može-
mo videti u celoj prirodi: u metabolizmu ćelija, u svim fiziološkim funkcijama, pa i radu
našeg mozga (on radi i kada spavamo), sve se to zbiva spontano, ali svrsishodno; u som-
nambulnom stanju, kada telo izvodi složene fizičke pokrete, iako bez prisustva svesti; u
nagonskom ponašanju životinja i ljudi. Za razliku od životinja koje nemaju individualnost,
već se razlikuju prema vrsti, kod čoveka je ovo nesvesno ponašanje modifikovano individu-
alnošću, tako da čovek za svoje (nesvesno) ponašanje misli 'ja činim', i samo zato, jer je
individualizovano, to mu izgleda kao svesno činjenje, različito od ostalog nesvesnog zbiva-
nja prirode. Ono jeste različito od životinjskog, po tome što je individualizovano, ali (još)
56
nije svesno. To je samo iluzija ega. Osećaj individualnosti, Ja ili ego, takođe su manifestaci-
je nesvesne prirode - iako su ključne za omogućavanje prisustva svesti, koja jedino pristiže
od puruše.
Nesvesne ili mehaničke funkcije prirode, koje su neophodne za život, postaju prepre-
ka u funkcionisanju uma i svesti. Naime, nezreo čovek je sklon da svesno imitira prirodnu
determinaciju u kojoj je sve predviđeno zbog opstanka vrste. To mu daje privid zbrinutosti,
čak i numinoznosti. Tada je njegov svesni život formativan, on živi mehanički, po obrasci-
ma (prirodnih nagona ili religijskih dogmi), a ne slobodno i kreativno. Stoga treba imati u
vidu da je prirodna determinacija u nižim dimenzijama prakrti neophodna (u indriyâni,
maha-bhűtâni i tanmâtrâ), a da se u višim (aham-kâra i buddhi) pokazuje kao glavna prep-
reka svesti o neuslovljenom Duhu, kao ono što treba pobediti. U manasu ili misaonom umu
odvija se razgraničavanje i razdvajanje nižih od viših dimenzija. Zato je naš um često kon-
tradiktoran, može da bude i uslovljen i kreativan.
Pre nego što počnemo sa upoznavanjem prakrti i svih njenih kategorija, biće nam od
velike koristi da celu tu strukturu u svojoj imaginaciji predstavimo na dvojak način, u skla-
du sa tradicionalnim načinom predstavljanja sveta kao jedinstvo makro i mikrokosmosa,
odnosno kosmosa i čoveka. Prvi način objektivnog ili kosmičkog prikaza prakrti biće da
celu njenu strukturu, prema prikazanoj shemi, sebi predstavimo u obliku jednakostranične
četvorougaone piramide. Drugi način, koji odgovara prikazu subjekta ili mikrokosmosa,
jeste u vidu zrakastog krsta.
To će nam biti od koristi iz dva razloga. Najpre zato što se radi o putu kojim naše
razumevanje još nikada nije ozbiljno i sistematski bilo usmeravano, pa će nam ovakva ima-
ginacija biti neophodna u orijentaciji na njemu. Tim pre što se ovde nećemo baviti nikakvim
idejama (sve one spadaju samo u jednu od 23. kategorija, u manas), već onim prirodnim
uslovima i zakonitostima po kojima nastaje sve, pa i same ideje. To je put koji nadilazi sve
racionalne i pojmovne granice zato što je jedini koji vraća do stvarnosti samog bića, koji
vodi ka celini. Takvo direktno usmerenje ka celovitosti bivstvovanja i suočavanja sa njego-
vim zbivanjem - a našom sudbinom - zahteva onu vrstu spremnosti i odlučnosti koju samo
jasna vizija može dati. Jasnoća ovakve vizije jeste ono što otvara dveri našeg zatvorenog
mišljenja i saznanju oslobađa jasan pogled na stvarnost. Do nas je jedino da te dveri ne
držimo zatvorene.
Drugi razlog je u tome što oblik piramide savršeno odgovara strukturi ispoljavanja
prirode (prakrti). Kvadrat u osnovi univerzalni je simbol fizičkog ostvarenja. Kao i krst, on
simboliše ostvarenje uticaja sva četiri elementa, odnosno dimenzija: zemlje, vode, vatre i
vazduha. Nematerijalni princip prostornosti u kojem se sve zbiva je akaša i on dobija svoj
vid u skupnoj tački na vrhu piramide, ili središtu krsta, s kojom se dvodimenzioni kvadrat
projektuje i ostvaruje u trodimenzionalnom prostoru. Na taj način se piramida može smatrati
za trodimenzionalni krst kojem je tačka ukrštanja njen vrh. Dinamički princip prakrti izra-
žavaju trouglovi čije trojstvo sačinjavaju gune (sattva, rađas i tamas), trostruki princip zbi-
vanja svega što postoji. Smisao cele strukture sažima se sintezom i svrsishodnim nadilaže-
njem u tački na vrhu, u mahat, stvaralačkoj kosmičkoj inteligenciji koja se u čovekovom
biću (mikrokosmosu) događa kao čista svest ili budnost (buddhi). Tačka na vrhu piramide je
jedinstvo bića iz kojeg proizlazi sve pojavno zbivanje. Ista tačka je na mikrokosmičkom
planu središte krsta koje predstavlja čovekovu Sopstvenost.
Ovo sažimanje od osnove prema vrhu, i nestanak piramide, odnosno prakrti u svesno
postignutom jedinstvu bića (samadhi), sa čime se ostvaruje njegova svrha, ključno je za
razumevanje prakrti i celog sistema sânkhye. Puruša je ovde Duh neuslovljenosti koji omo-
57
gućava zbivanje prirode uopšte. On se toliko oslobađa vela prakrti i dolazi do izražaja kao
ono bitno, koliko se piramida, ili područje uslovljenosti prirode, sužava do svog potpunog
nestanka ili utrnuća u bezdimenzionalnoj tački na vrhu, u svesti o neuslovljenosti kao isho-
du zbivanja prirode.
Struktura piramide jasno nam ukazuje na osnovnu zakonitost prirode da svaki nivo,
koji progresivno predstavlja gustinu njenih vibracija i ujedno brzinu vremena njenog zbiva-
nja, nadilazi kvalitativnim sažimanjem onaj niži. Osnova piramide pokazuje da su tu njene
vibracije najsporije, što znači da je uslovljenost prostorvremenskog zbivanja najveća. Ona je
ispoljena onim što nazivamo „materija”. Priroda je utoliko inertnija ukoliko su vibracije
njenog ispoljavanja sporije i tako se konkretno uređuju kao prostor i vreme. Na tu konkreti-
zaciju ukazuje simbolika kvadrata i krsta. Kako idemo ka vrhu, telo piramide sve se više
sažima i postaje finije, vibracije zbivanja su brže, što znači da je materijalna uslovljenost
slabija i sposobnost opstanka, preobražaja i odlučivanja u zbivanju veća. Drugačije rečeno,
vreme njenog zbivanja gore je sažetije. Pitanje vremena i prostora zapravo je samo pitanje
brzine zbivanja i nivoa piramide. Najveća brzina zbivanja bića ka svom ishodu ili smislu je
svetlost, ona osvetljava sve ostalo, sporije i uslovljenije zbivanje, ona otkriva da biće uopšte
jeste, a da nije tek ništa. Svetlost može da svetli zato što predstavlja ostvarenje smisla, i sav
ostali život teži ka svetlosti jer teži ka smislu. Vrh piramide je svetlost pomoću koje se vidi
samo bivstvovanje kao takvo u celosti. Ono što tako osvetljenom biću otkriva smisao je
svest (buddhi). Zato su svetlost i svest uzajamni kao što su to pojava i njen smisao. Jedno
bez drugog nisu mogući. Zvezda ne bi bilo bez čoveka (puruše), a bez zvezda ni samog
kosmosa.19 Prema piramidalnom modelu cela raznovrsnost oblika i načina bivstvovanja u
prirodi, od neorganske materije preko svih vidova organskog života, do pojave misaonog
ustanovljavanja i pamćenja u ljudskom umu (manas), može se posmatrati kao ispoljavanje
jedinstvenog spektra različitih brzina zbivanja prirode. Materija je, tako, usporeno i uslov-
ljeno, a misao slobodnije i ubrzanije zbivanje jedne iste prirode, njena veća diferencijacija.
Pri tome se ovi viši, brži i sažetiji nivoi (manas, aham-kâra i buddhi) samom svojom saže-
tošću kristališu i odražavaju niže i grublje nivoe; njihova finoća i brzina deluju kao ogledalo
u kome se odražavaju grublji i uslovljeniji oblici. Ovo odražavanje je poznato kao osvešće-
nje. Um je često upoređivan sa ogledalom. Na taj način misao nije izvan prirode, već samo
nadilazi vreme njenih nižih ispoljavanja. Kao što ogledalo odražava lik, dok zid, na kome je
ono okačeno, to ne čini jer nije dovoljno fin i uglačan, tako i unutrašnji organi (antahkara-
na) buddhi, aham-kâra i manas mogu da odražavaju smisao (ime) pojavnih oblika niže,
grublje prirode, jer su bržih frekvencija i finiji od njih.
Viši nivoi prirode su bliži neuslovljenosti (puruša) koja joj omogućava svest o sebi.
U njima je priroda inteligentnija, ali ti nivoi su sve uži i ređi jer je za veće prisustvo svesti
potrebno srazmerno veće ulaganje energije. Za to su sposobne samo one retke jedinke koje
imaju sve organske sposobnosti i iskustva (kulture) u bivstvovanju. Tako vidimo da su u
prirodi najprisutniji nesvesni oblici života, neorganska priroda sa svojim elementima i mine-
ralima. I ona je jednako živa, ali je karakteriše manje prisustvo svesnosti, ona se tu manifes-
tuje kao sâm oblik, tu je svest identična sa samim oblikovanjem i potpuno je uslovljena nji-
me. Znatno je manji broj živih bića koja u većoj meri koriste potencijal svesti. To su biljke i

19
Na prigovor da je zvezda bilo i pre ljudi na Zemlji, odgovor glasi da ima svesnih subjekata na drugim planetama. Na
primedbu da je zvezda bilo i pre njih, u ranom stadijumu razvoja kosmosa, odgovor daje Rig-veda, gde se kaže da u
zvezdama borave puruše. Bilo ih je, dakle, samo zato da bi stvorile čoveka, odnosno, svesnog subjekta. Svejedno je da
li je puruša u zvezdi ili u čoveku. Probuđeni tu ne vidi nikakve razlike, za njega je to jedno isto. Ceo univerzum je pro-
jektovan iz svesnog subjekta, puruše, čoveka.
58
životinje koje, pored oblikovanja, svest koriste za opažanje i kretanje. Potpuna samosvest
najređe je prisutna u prirodi. Tek u ponekom čoveku - koji smisleno i kreativno učestvuje u
zbivanju bića, a ne samo u pűkom postojanju i opažanju.
Piramidalna struktura prirode pokazuje hijerarhiju svih oblika života, pa i u ljudskom
društvu, u kome postoje uzvišeni, svesni i produhovljeni ljudi, kao i oni nesvesni, više uslo-
vljeni prirodnim nagonima. Široka osnova piramide odgovara širokoj ljudskoj masi, ona je
inertna i podložna (psihološkom) uslovljavanju i (medijskim) manipulacijama. Kako se ide
ka vrhu, broj ljudi koji je svesniji sve je manji, jer telo piramide se sve više sužava. Na
samom vrhu su potpuno probuđeni i oni su uvek individualni, nezavisne su ličnosti; svaki
prosvetljen čovek je originalan i jedinstven. Individuacija je jedini put do probuđenja, jer
vrh piramide prakrti čini antahkarana, 'unutarnji organ' - on se zato ne realizuje spolja, već
jedino kao čovekova samosvest ili probuđenje. Vrh prakrti je unutar čoveka, a ne izvan.
Samo ljudi iz nesvesne mase imaju zajednička verovanja i kolektivne obrasce ponašanja.
Ljudi sa vrha piramidalne hijerahije neposredno vide stvari kakve jesu. Koliko je čovek niže
na piramidalno-ontološkom nivou, toliko su mu potrebniji posrednici za spoznaju onoga što
jeste, razni koncepti, mitovi i simboli, a oni sa samog dna piramide u postojanju učestvuju
isključivo imitacijom tradicijskih obrazaca koje daju društvene i verske institucije; njihova
percepcija postojanja ograničena je na čulno dostupne fizičke objekte (sakralni objekti i
predmeti). Oni su u potpunosti uslovljeni vanjskim uticajima. Što je nivo piramide prakrti
niži, to je mehaničnost prirodnog zbivanja jača, a takođe i objektivizacija, tj. značaj objeka-
ta.
Ovakav pogled na ljudsko društvo jeste elitizam, ali nije diskriminativan, jer vrha
nikad ne bi bilo bez široke osnove piramide. Osnova daje vrh. (Osim toga, svako može uvek
da promeni svoj status u ovoj strukturi promenom stanja svoje svesti.) Zato niko ne može
doći do prosvetljenja ako to ne uvidi, i ne poštuje svakog ispod sebe kao onoga ko ga je svo-
jom životnom energijom uzdigao do prosvetljenog stanja. Otuda milosrđe i bezgranična lju-
bav prate svako istinsko prosvetljenje. Nažalost, niži slojevi nisu svesni takve svoje uloge -
jer prakrti nesvesno radi u interesu Duha - oni samo jače osećaju teret cele piramidalne
strukture življenja. Sânkhya nas, predočavanjem ovakve strukture prirode sprečava da ljude
delimo i upućuje na toleranciju prema svakom obliku života, i na prihvatanje apsolutno sve-
ga što živi i postoji - jer piramida nema nikakvog suvišnog oblika, ona je cela to što jeste na
svakom svom nivou. Sve što postoji, svako biće ili pojava, jeste jedan oblik saobražavanja
prakrti prema puruši. U tom smislu sve je jednako – iako postoji hijerarhija u prirodi. Pro-
svetljeni nikada ne dele ljude, jer vide celu strukturu – ali vide i njihovo funkcionisanje u
strukturi sveta prema stanju svesti. Podele među ljudima nastaju jedino od strane nesvesnih,
onih sa dna društvene piramide, jer oni na sve gledaju kroz optiku svoje tradicije i vere.
Diskriminacije, sukobi i ratovi su mogući jedino među nesvesnim ljudima.
Piramidalna struktura prirode nam pokazuje da iako postoji kao celina ona ima i jas-
nu hijerarhiju u kome svako bivstvovanje odgovara svom ontološkom statusu.
Evolutivno nadilaženje uslovnosti prirode i sažimanje piramide ka vrhu poznato je
takođe kao uzdizanje ka ideji dobra, lepote, istine i spasenja, dok je povećanje uslovljavanja
i dezintegracije, širenje piramide ka osnovi, opšte poznato u iskustvu kao propadanje u zlo,
u nesvesnost i patnju, kao gubitak sebe i autentičnosti bića. Puruša je izvan dobra i zla, on
je neuslovljenost u čijoj slobodi postojanje uopšte i može da se dogodi sa svim svojim sup-
rotnostima.
Piramidalna struktura prakrti nam može jednostavno objasniti smisao dobra i zla. U
njenoj strukturi svaki nivo ima svoju ontologiju i modus bivstvovanja koji su na svom nivou
59
ispravni i dobri. Međutim, nema čvrstih granica između nivoa, između različitih oblika bivs-
tvovanja, tako da se oni prelivaju na susedne. Kada se jedan modus bivstvovanja iz nižeg
nivoa preliva na viši, to se, u tom višem nivou, doživljava kao zlo. Kada se sliva iz višeg na
niži nivo, takvo se bivstvo doživljava kao ljubav, milost i dobro.
Piramidalna struktura prakrti, u kojoj vrh i osnova postoje istovremeno, pokazuje
relativnost bivstvovanja prirode: dok se njeno prostorvreme sažima na pojedinim mestima, u
buddhi, u samosvesti čovekove Sopstvenosti, dotle se ona istovremeno rasprostire u pred-
metni svet mnoštva bića i pojava. Otuda su integracija i dezintegracija interaktivni. Zato u
prirodi uporedo postoje samosvest i zaborav, ime i oblik, ljubav i mržnja, dobro i zlo. Sve se
to u vrhu piramide sjedinjuje i nadilazi u jedinstvu svih razlika. One sve nestaju u čistoj
budnosti. Takođe, da bi se do budnosti došlo, sve se one moraju proživeti.
Prošlost i budućnost svega, vreme i biće postoje na način piramidalnog sabiranja i
dovršenja smisla u sadašnjosti, uvek iznova i potpuno. Iako se proces sabiranja upravo
događa u svemu pojedinačnom, sve je večno zato što pripada celini piramidalnog vremen-
skog sklopa. Svaka pojava u prirodi predstavlja holističko sažimanje svega prošlog i uslov
je svega budućeg.
Drugi vid naše imaginacije u prikazivanju prakrti jeste vizija krsta. Središte krsta ima
istu ulogu kao vrh piramide. Horizontalna linija predstavlja horizont bića i vremena. To je
sav iskustveni svet prakrti. Vertikalna je večnost koja je prelama u sadašnjem trenutku -
koji je tačka ukrštanja. Središte krsta je čovekova Sopstvenost: tu se događa ukrštanje bića i
Duha večnosti, tu se uslovnosti vremena i bića nadilaze jer se suočavaju sa večnim duhov-
nim smislom. Zato je to ujedno i čovekovo središte s kojim je on povezan s univerzumom.
Kada se čovekovo bivstvovanje zasniva na svom pravom središtu, tada je univerzum njegov
dom, cela je priroda tada samo šira celina njegovog bića. Središte krsta je svesni subjekt;
kraci su prostor i vreme kosmosa. Oni se sažimaju u svom središtu. Ovo nam, kao i kosmo-
loška teorija Jačeg antropičkog principa (SAP), kazuje da kosmos postoji sa jedinim ciljem
formiranja svesnog subjekta. To znači da je kosmos naša sopstvena unutrašnjost, ili naše
Sopstvo. U takvom jedinstvu opuštenost i blaženstvo u harmoniji jedini je način življenja.
Za čoveka koji nije u sopstvenom središtu univerzum je neprijatelj, on se sukobljava sa pri-
rodom i zato pati. Patnja se javlja uvek kada neko odbija svoje biće jer ne uviđa njegovu
stvarnost. Ako je sve spolja naša unutrašnjost, tada je sve ono što nam smeta spolja, i osobi-
ne drugih ljudi, zapravo ono što u nama nismo osvestili i prevazišli, a nesvesno projektuje-
mo van. To je suština čovekove (po)grešnosti. Neuviđanje i neprihvatanje smisla egzistenci-
je kakva jeste, kao naše Sopstvenosti, izaziva osećaj izgubljenosti i neautentičnosti, što pri-
rodno donosi patnju.
Priroda nije slepo linearno odvijanje niotkuda u nedogled. Ona ima svoj ishod i on se
događa uobličavanjem bivstvovanja u jedan pogodan oblik gde će se taj ishod rešiti, gde će
se vreme odvijanja prevazići. Taj pogodan oblik prirode je čovekovo biće, njegova Sopstve-
nost je tačka preseka vertikale i horizontale i zato je njegova sudbina nadilaženje prirodne
uslovnosti i prolaznosti. To je krst koji on mora da ponese: da identifikaciju sa bićem prese-
če večnim duhovnim smislom u svom srcu. Na taj način, spasavajući sebe, on spasava i celu
prirodu. Ona se nigde drugde ne može dovesti do oslobađajućeg savršenstva, nego jedino u
oslobođenom čoveku.
Prema shemi, središte krsta je aham-kâra, dok je buddhi kao lotosov cvet koji iz tak-
vog središta niče i otvara se neuslovljenosti Duha (puruša).
Piramidalni geštalt je objektivan način prikazivanja procesa prirodnog zbivanja (pra-
krti), a krst subjektivan. On ukazuje na ukrštanje vremena i večnosti, odnosno na neophod-
60
nost prekidanja, uništenja ili nadilaženja vremena kao jedinog načina da se nadiđe uslovnost
bivstvovanja. Jer, uslovljenost nije ništa drugo do neuviđanje da vreme u apsolutnom smislu
ne postoji. Zato što je ta tačka ukrštanja čovekova Sopstvenost, ovo predstavlja subjektivan
način prikazivanja prakrti i on nije ništa drugo do egzistencijalno ostvarenje objektivnog
procesa. Piramidalni prikaz je kategorijalan, a krstoliki egzistencijalan, i oba se moraju
razumeti.

1. Uzročnost

Priroda je područje uzročnog nastajanja. Ništa u njoj nije stvoreno kao novo i poseb-
no, nego je proizvedeno ili ispoljeno iz jedinstvene i univerzalne osnove, prakrti. Stvaranje
univerzuma je samo ispoljavanje ili razvijanje svih mogućnosti koje su sadržane u prakrti.
Sve što je ispoljeno, kao nužna posledica dejstva odgovarajućeg uzroka, već je postojalo u
svome uzroku i pre svog ispoljavanja u čulnom iskustvu, u implicitnom ili skrivenom ali
jednako realnom stanju. Uzrok je, dakle, ono stanje u kome posledica postoji u skrivenom
obliku na finijim nivoima stvaranja, ali izvan prostorvremena subjektivnog iskustva o njoj.
Nakon sticanja odgovarajućih okolnosti ona se može ispoljiti u prostorvremenu psihofizič-
kog doživljaja nekog subjekta. Dakle, pojam stvaranja aktuelan je samo u subjektivnom
iskustvu (indriyâni i manas) koje je podložno linearnom sledu zbivanja u trodimenzional-
nom prostoru.
Svoj realizam sânkhya pokazuje time što tvrdi da ono što ne postoji ne može nikada i
ni na koji način da bude predmet neke aktivnosti ili iskustva. Zatim, da svaki proizvod sadr-
ži u sebi supstanciju svoga tvarnoga uzroka i realno je postojao u njemu kao mogućnost. Da
nije tako, sve bi moglo da nastaje iz svačega, što bi protivrečilo uzročnosti koja postoji u
prirodi. Dalje se kaže da uzročno dejstvo pripada samo onome što ima neophodnu moguć-
nost za izazivanje odgovarajuće posledice, inače bi sve moglo da izaziva svašta. Razvoj
svega na svetu samo je ispoljavanje onoga što je skriveno kao prisutna mogućnost na višim,
finijim nivoima stvarnosti od one koja je kroz fizička čula poznata razumu. Dakle, uzrok i
posledica predstavljaju nerazvijeno i razvijeno stanje jednog istog bića. Ono sámo je bez-
vremeno i apsolutno. Na taj način, iako se sve kreće i preobražava u svakom trenutku, iako
je prolazno sve što je nastalo u vremenu, ne postoji ni u čemu potpuno uništenje, bit svakog
bića ničim ne može biti ugrožena. Sva moguća stanja bića koja se ispoljavaju u vremenu,
prisutna su u svom bezvremenom ishodu, u mahat-buddhi, daleko iznad fizičkog nivoa
stvarnosti koju odlikuje supstancijalnost i deterministička inertnost, na kojoj se uz pomoć
ograničenog uma (manas) vidi jedino prolaznost svega stvorenog. Ovde su bezvremeno pri-
sutne i sabrane apsolutno sve mogućnosti bića koje se ispoljavaju u vremenu, prošlom,
sadašnjem, ili budućem. Tu ništa nije izgubljeno niti ugroženo, niti se šta rađa niti umire. Tu
su sačuvani svaka misao, svaka reč i svako delo. Usled jedinstva prirode, koju oličava
mahat-buddhi, nemaju se gde izgubiti. Suočavanje sa njima očekuje svakoga ko postaje sve-
stan da su to tvorevine prakrti, a da je puruša nezavisan. Zato, probuđen ne može biti niko
bez čiste savesti.
Već nam i sama logika s kojom ustanovljavamo prirodu kazuje da, ako su sve posle-
dice već sadržane u svojim uzrocima u latentnom stanju, da bi se izbegao regres u beskona-
čnost, mora postojati jedan neprouzrokovani uzrok, univerzalno polje bića u kome su sjedi-
njeni svi fizički zakoni. To je prakrti. Ovo se može dokazati i na sledeće načine. Najpre, sve
individue i pojedinačne stvari su ograničene i uslovljene nečim izvan sebe, širom celinom ili
61
višom silom. Stoga ništa pojedinačno ne može biti uzrok kosmosa ili celine. Zatim, sve
stvari prožimaju izvesne zajedničke osobine, kao što je atomska struktura, koje upućuju na
zajednički izvor iz koga su potekle. Postoji aktivni princip koji se ogleda u razvoju svake
stvari, a koji se ne može poistovetiti ni sa jednim stepenom toga razvoja. To je nešto šire od
svojih proizvoda, iako je u njima imanentno. Uvek više uzroka učestvuje u izazivanju jedne
posledice i zbog ovakve složenosti sve tvorevine u prirodi su različite. Sve su one, međutim,
uslovljene, i zato ne mogu biti sebi uzrok. Jedinstvo koje opažamo u kosmosu ukazuje na
jedinstveni uzrok svega i on ne može biti izvan prakrti, kao njen tvorac, jer nikakav uzrok
ne može da stvori od sebe potpuno različitu i nezavisnu posledicu. Uzrok mora da sadrži
više realnosti nego posledica ili bar najmanje isto koliko i ona. Iz ničega ne može ništa nas-
tati. Prakrti je stoga neispoljena kao osnova, ali nije ni različita od svega što postoji. Razlika
između ova dva stanja, između neispoljenosti i ispoljenosti, direktno je zavisna od stalnosti
prisustva, odnosno, neobmanutosti svesti koja ustanovljava prirodu kao takvu. Prisustvo
tako čiste svesti, pak, zavisi od otvorenosti za neuslovljenost koja omogućava i prirodu i
svest o njoj.
Holizam piramidalne strukture prirode i njena uzročnost kazuju nam da ona postoji
tako što se u njoj ispoljavaju svi mogući oblici. Priroda je polje potpune slobode ispoljava-
nja apsolutno svega što može da se ispolji, to je velika svaštara. Apsolutno sve što uopšte
može da postoji i da se dogodi na bilo koji način - to negde u prirodi postoji i događa se.
Ova definicija nam najbolje može dati toleranciju i razumevanje neugodnih pojava.
Polje ispoljavanja svih mogućnosti može postojati jedino u slobodnoj volji. To je
drugi način da se kaže da je sve slobodna volja, iako je uslovljena. Eto jednog objašnjenja
paradoksa: sve u prirodi jeste uzročno nastalo, ali istovremeno je nastalo zahvaljujući slobo-
dnoj volji da se ispolji sve što uopšte može da bude ispoljeno, i zato ima slobodnu volju u
sebi. Slobodnu volju omogućava neuslovljenost na kojoj počiva cela prakrti. Ovo podrazu-
meva da i slobodna bića mogu da budu neslobodna, kao što i neslobodna mogu da se oslo-
bode. Ovu dvostruku prirodu principa slobode treba uvek imati u vidu.
Zbog jedinstvenog uzroka cela priroda je jedinstvena i nepodeljena, apsolutno ništa u
njoj ne može se izdvojiti po sebi i za sebe. To jedinstvo prirode je, međutim, slobodno jer
počiva na neuslovljenosti i njoj služi u celosti kao svom krajnjem ishodu. Zato je sve bivs-
tvovanje u njoj uslovljeno i neautentično sve dok čovek ne dozri do celovitosti bivstva i
tako ga dovede do ishoda u svom životnom iskustvu. To je individuacioni proces, a ne kole-
ktivni. Samo čista neuslovljenost može omogućiti nešto tako jedinstveno i celovito, u sebi
potpuno, a raznoliko, savršeno i čudesno kao što je život prirode. Zato što počiva na neuslo-
vljenosti, priroda se može potpuno slobodno manifestovati na različite načine, prostor i
vreme prirodnog zbivanja mogu se trodimenzionalno sažeti u konkretan oblik ili pri-
vremeni entitet, u neki predmet, biće ili proces, a najpotpunije u svesnog subjekta - isto kao
što se može rasprostreti u objektivnu i neorgansku prirodu. Jedna mogućnost jamči drugu.
Sloboda direktno podrazumeva individuaciju. Naime, ona je razlog što je sve jedins-
tveno u prirodi, što ništa nije isto. To je tako stoga što sve teži svesnom subjektu a osnovno
svojstvo svesnog subjekta je samostalnost i originalnost u delanju. U gruboj spoljašnjoj
formi princip slobode se ispoljava u raznolikosti svih oblika - formativno, a na najfinijem
planu kao čin slobodne volje u delanju svesnog subjekta - egzistencijalno. Kada subjekt uči-
ni nešto novo i originalno to je dokaz da je on svestan šta radi, da može to da uradi i da je
uradio nešto novo po svojoj slobodnoj volji. (U skladu sa ovim treba reći da postoje subjekti
koji ne delaju originalno jer nemaju svoju slobodnu volju, uslovljeni su spoljašnjim uticaji-
ma, pa stoga i nisu svesni. Svesni su onoliko koliko su nezavisni od spoljašnjih uticaja i
62
delaju sami.) Oblik i delanje su grublji i finiji vid ispoljavanja slobode na kojoj se priroda
zasniva.
Da ne bismo došli u paradoks da Duh neuslovljenosti (puruša) omogućava uslovljenu
prirodu, moramo istaći da uslovljenost, tj. uzročnost prirode postoji samo za neprobuđenog
čoveka. Koliko je čovek svesniji toliko je priroda (samo) za njega slobodnija i manje uslov-
ljena. Osim toga ona nije jednolična i uvek linearna; ona je relativna, složena i često za
posmatrača koji se rukovodi „zdravim razumom” (manas) protivrečna, pa i nevidljiva. To je
usled toga što se uzročnost proteže preko različitih dimenzija prirode (na tanmâtrâ i maha-
bhűtâni) koje izazivaju relativnost vremena njenih zbivanja i tako nadilaze čulno iskustvo
(indriyâni). Proces uzročnosti je prisutan, dakle, u celoj prirodi, ali mi vidimo samo one
njegove delove koji prolaze kroz trodimenzioni fizički svet našeg čulnog opažanja, dok
ostale delove istog procesa, koji se protežu kroz natčulne dimenzije, ne vidimo. Ovakva fle-
ksibilnost uzročnosti prirode i neopažanje celog procesa daje racionalnom posmatraču iluzi-
ju da nije uslovljen i da su život i događanja u njemu slobodni, proizvod slučajnosti ili tek
donekle uslovljeni, da nepravda preovlađuje i da se dešavaju čuda. Ono što nam izgleda kao
nepravedna sudbina, bezrazložno zlo ili čudo, sastavni su delovi opšte uzročnosti koja pos-
toji u celoj prirodi, ali koje mi ne opažamo fizičkim čulima jer dolaze iz drugih dimenzija
prirode. Stvari nam izgledaju čudesne, nerazumljive i nelogične, nepravedne ili zle samo
zato što ne vidimo ceo proces uzročnog nastajanja u prirodi, već samo onaj njegov deo koji
nam je čulno dostupan. Probuđeni vidi da u prirodi kao celini ne postoji zlo, sve u njoj služi
u korist Duha čovekovog. (Otvoreno je pitanje da li savremeni čovek razume šta je njegov
pravi interes.) Takođe, zbog transcendentne i nelinearne prirode neorganskog područja
uzročnosti, mnogima može izgledati da je život uslovljen ćudljivim hirovima nekog Boga.
Radi se samo o drugim dimenzijama uzročnog zbivanja jedne iste prirode.
Da bismo je bolje razumeli iznećemo ukratko nekoliko modifikacija uzročnosti koje
su dostupne iskustvu razuma.
1. Direktna uzročnost (kao drvo koje počiva na svome korenu i opstaje onoliko koli-
ko i koren koji ga omogućava).
2. Uzročnost po istovremenosti (kada se pojavom jednog fenomena nužno javlja i
drugi).
3. Uzročnost po uzajamnosti ili kompenzaciji (kada se nešto događa zbog ravnoteže
suprotnosti).
4. Uslovljenost objektom (kada je nešto izazvano u postojanje zahvaljujući objektiv-
nim uticajima: svetlost za stvaranje vidne svesti i čulo vida, zvučni talasi za slušnu svest i
čulo sluha, objekti u umu za umnu svest i misli; položaji planeta na karakter i mentalitet
čoveka, fizičko prisustvo i kretanje nekog objekta itd.).
5. Uzročnost podržavanjem (kada jedan fenomen uvek prethodi nekom drugom i nje-
gova je osnova).
6. Uzročnost sadržajem (postoje sadržaji koji podstiču zlo i oni koji podstiču milosr-
đe i duhovnost, loša hrana i klima negativno utiču na zdravlje, čulnost i loše društvo vode u
loš život, a dobri prijatelji u dobar, bilo šta može postati sadržaj stanja svesti i svaki sadržaj
podstiče sebi slične sadržaje, dobre ili zle).
7. Uzročnost iz prethodnog rođenja.
8. Uzročnost preko akcije (karma - posledice koje se manifestuju samo s određenim
akcijama tj. delima).
9. Uzročnost koja se ispoljava samo kao rezultat meditativnog zadubljenja, samadhi
(sabranost, uvid, spokoj, siddhi...) i koja se bez meditacije ne može javiti.
63
 10. Uzročnost koja nastaje samo kada su određeni činioci spojeni.
11. Uzročnost koja nastaje samo kada su određeni činioci razdvojeni.
12. Uslovljenost imitacijom i ponavljanjem običaja, tradicijom, ubeđenjima ili suges-
tijom (implantacija određenih sadržaja u podsvest ljudi da bi se kontrolisali).
Zbog jedinstvenog uzroka sveg zbivanja ništa u prirodi niti nastaje kao novo niti nes-
taje, jer sve je energija pa zato oblici nisu ništa po sebi niti za sebe. Samo se energija preob-
ražava u kretanju (životu) usled delotvorne neuravnoteženosti prirodne konstitucije (gune).
Da se ne kreće, ne bi bila energija. Njena neravnoteža pokreće sopstvenu životnu energiju
(prâna). Takođe, usled postojanja neravnoteže u samoj konstituciji prirode, njena uzročnost
je takva da se nijedan uzročni proces nikada ne ponavlja na istovetan način. Zato je u njoj
sve različito iako postoji red. Dakle, uzročnost postoji zbog jedinstvene osnove ukupne
pojavnosti sveta, a stalna raznolikost svih uzročnih procesa zbog neuslovljenosti na kojoj ta
jedinstvena osnova počiva i kojoj kao celina služi. Istovetno ponavljanje nekih uzročnih
procesa događa se jedino čoveku, u njegovim neurozama, filosofiji, nauci i tehnologiji. Otu-
da je ona tako opasna za prirodu koja više voli da se slobodno preobražava i da svoju uzroč-
nost posvećuje svrsi, celovitosti bivstvovanja koje počiva na Duhu neuslovljenosti. Za razli-
ku od čovekove logične i tehnološke uzročnosti koja deli i porobljava, prirodna uzročnost je
u celosti posvećena celovitosti i jedinstvu.
Opšta uzročnost prirode na nižim i grubljim dimenzijama ispoljava se u fizičkim i
biološkim zakonima, dok u svom najvišem nivou, u umu (manas), dobija oblik skrivenih
predispozicija (samskara) koje uslovljavaju ali i uređuju psihomentalne aktivnosti subjekta.
Upravo zahvaljujući toj uređenosti, on može da prepozna fizičke zakone.
Uzročnost prirode je nužna da bi se održalo jedinstvo i celovitost, jer samo kao celo-
vita, priroda služi interesu Duha (neuslovljenosti). Zato svako biće, koje nije celovito, pati u
uslovljenosti.
Uzročnost je nužna samo do manasa, u aham-kâri ona počinje da se nadilazi otkriva-
njem jedinstva prirode, koja je analogna jedinstvenoj ličnosti, što rezultira čovekovim pro-
buđenjem (buddhi). Čovekova ličnost nadilazi uzročnost, u njoj se razrešava uslovljenost.
Reke, drveće i životinje nemaju ličnost, a imaju jedino uzročnost. Zato je opšta uslovljenost
uzročnošću najprisutnija u prirodi. Malo je ljudi koji su sposobni da budu celovite ličnosti,
da budu oličenje smisla bivstvovanja u celosti i tako ga učine duhovno prisutnim, bar na
području svoga iskustva. Uzročnost preteže u egzistenciji, i tu težinu oseća u svom srcu
svako ko se bori za ličnu svesnost, za slobodu od ropstva u prirodnoj nužnosti. Ona je takva
da mnoštvo bića mora da joj pripada kako bi se održavao proces organskog života koji poči-
va na uzročnosti. Većina ljudi mora da služi ovom procesu, oni su u najboljem slučaju pro-
sečni ljudi čiji su životi posvećeni zasnivanju porodice, radu i zabavi u dokolici, a u najgo-
rem propadaju u zlo koje predstavlja samo jaču stegu uzročnosti. (Zato rezultira smrću ili
uskraćivanjem slobode.) Oni nikada ne postaju celovite ličnosti (aham-kâra) usled neprepo-
znavanja jedinstva prirode. To je podvig koji samo poneki individualci ostvaruju teškom
borbom protiv gravitacije većeg dela prirode koji služi uzročnosti, a koji se manifestuje u
njima samima koliko i u društvu oko njih. Ako odole stihiji prirodne uzročnosti, koja je pri-
vlačna zato što je u njoj sve predviđeno i „prirodno”, i ostvare proces individuacije, oni spo-
znaju jedinstvo sveg bivstvovanja i tako postaju celovita bića, probuđena i nezavisna. Oni
su umakli prirodnoj nužnosti i patnji koju njena nepostojanost uvek izaziva. Umaknuvši
uzročnosti postigli su svrhu prirode kojoj ona služi u svojoj celosti jer, postajući celovita
priroda u malom, mikrokosmos, oni u svom iskustvu ostvaruju ishod prakrti uopšte, da služi
oslobođenju Duha. Oslobađajući Duh neuslovljenosti u sebi, Duh na kome počiva cela pri-
64
roda, oni postaju nezainteresovani za njenu uzročnost, mogu biti samo posmatrači, a ne i
učesnici koji se vezuju lancima njenih uzročnih zbivanja. Oni su svedoci (sakšin) ili posmat-
rači zato što vide smisao celog bivstvovanja i ostvaruju ga kroz sebe. Učinili su ono što je
trebalo učiniti, tako da više ništa nije preostalo, postigli su jasnoću viđenja svih zbivanja kao
zbivanja prirode, a ne svoja, jasnoću koja omogućava Duh neuslovljenosti u njima.
Priroda uvek ima obezbeđenu većinu koja joj služi u održanju organskog života
(naročito među ženama),20 pa zato može dozvoliti pojedincima da se oslobode. U tome je
njihova šansa, oni su njeni najzreliji plodovi koji u sebi nose seme celog njenog postojanja,
koji su oličenje njenog smisla. Prirodno je da takva akumulacija smisla može da se dogodi
samo u manjem broju ljudi jer to je, zapravo, koncentracija energije bivstvovanja uopšte.
Malo je njih sposobno da u sebi prihvati svu snagu života uopšte, sudbinu svih bića i odgo-
vornost za njihovo spasenje. Kultivisanju ljudi koji čine većinu služe sve velike religije zas-
novane na judeo-hrišćanstvu, hinduizam i konfučijanstvo.21 Ideal njihovog života je da služe
interesima organskog opstanka (indriyâni), a da bi se to služenje podstaklo, oduvek su
pomagali bogovi i druga nebeska bića iz neorganskog područja (tanmâtrâ). Zato je, uosta-
lom, osnovni motiv odlaska vernika tih religija u hramove, i obraćanja Bogu kroz molitve,
očuvanje organskog opstanka, zdravlja i porodice. Tu je takođe i „briga za dušu” čiji se
zagrobni opstanak zamišlja kao produžetak fizičkog života lišenog svih briga. Takve molit-
ve se često ispunjavaju, ponekad i čudesnim izlečenjima, jer priroda pomaže svojoj vernoj
deci koja rade u njenom interesu. Majke najbolje poznaju i sprovode njen blagoslov.
Agresivnost, koja se u obezbeđivanju biološkog opstanka često ispoljavala među
religijama (na „svetoj zemlji”), ima sličnosti sa agresivnošću koju pokazuju životinje u bor-
bi za teritoriju, hranu i pojila, ali su, za razliku od životinja, religije nasilne. Životinje nisu
nasilne u agresiji, prirodne su i nisu zle, dok čovek gotovo uvek jeste nasilan, jer ga na to
navode metafizička ubeđenja i njegovi ’bogovi’ koji su mu takva ubeđenja implantirali.
Nagrada za one koji ipak ne preteraju u zlu je lep odmor u raju gde se zadovoljavaju sve
infantilne želje upadljivo organskog karaktera - naročito one koje nisu mogle biti zadovolje-
ne za fizičkog života. Ali, nakon toga nastupa, kako se tvrdi na Istoku, ponovno rođenje i
novi rad - sve dok se čovek kroz životno iskustvo ne navede na razlikovanje puruše od pra-
krti.
Mora se naglasiti da je rad osnovni modus uzročnosti prirode. Ona ima teleološku
funkciju, u celosti je posvećena oslobađanju prisustva Duha koji je omogućava kao takvu.
Ta njena funkcija se ostvaruje radom koji se može odvijati jedino kroz uzročnost. Kroz rad
se cela priroda transformiše ka Duhu i tu transformaciju sprovode sva njena bića, od bakteri-
ja do ljudi i bogova. Jedino s takvim radnim učestvovanjem u životu prirode čovek kristališe
svest o Duhu koji život omogućava. Zato priroda prisiljava čoveka da kroz rad dođe do spo-
znaje i slobode.
Na nižim nivoima piramide prakrti, rad se manifestuje kao fizička aktivnost. Na
višim, a to znači unutarnjim nivoima (manas, aham-kâra i buddhi), to postaje psihološki rad
i karman. Otuda je karman sveobuhvatan termin koji označava sam rad kao takav, delo koje
nosi svoj rezultat, i same posledice rada odnosno dela.

20
Baš zato što su oličenje prakrti, neke žene, dovoljno zrele, na najlepši način mogu služiti interesima Duha (puruše),
svedočiti o njemu, osećati njegovo delo i sprovoditi njegovu nameru, ili biti posvećene istinski duhovnim ljudima -
bolje od mnogih muškaraca. S druge strane, muškarci, iako su u većoj meri oličenje puruše, upravo zato manje su sves-
ni njegove prirode od žena, u praksi su vrlo često više udaljeni od Duha nego žene. S ovim će se teško složiti i muškarci
i žene jer čovek je najmanje svestan onoga što mu je najbliže i urođeno. Na ovaj paradoksalan način muškarci i žene su
u istom položaju prema Duhu.
21
Isključivo na prva tri nivoa svoga delovanja. O tome videti u poglavlju Sedam stanja.
65
 Karma je suština oko koje se vrti smisao čovekovog postojanja.
U području ispod aham-kâre vlada uslovljenost uzročnošću prirodnog zbivanja i tu je
sudbina svakog bića određena. Ali, samo je čoveku koji je postao oličenje jedinstva i smisla
bivstvovanja (aham-kâra i buddhi), a to je sloboda od uslovljenosti, samo je njemu moguće
da sudbinu prevaziđe, da se oslobodi zakona uzročnog delanja (karma). Dakle, sudbina pos-
toji i ona se zbiva ispod aham-kâre, dok čovek nije svoj, dok nema jedno i celovito svoje Ja.
Osvajanjem aham-kâre ona se prevazilazi i pobeđuje. Sudbina se ne može promeniti po
želji, jedino se može nadići područje njenog zbivanja u slobodi ličnosti čija je svest uvek
čista i neuslovljeno prisutna po svojoj volji.
Kao i piramidalna struktura prakrti, i njena uzročnost nas upućuje na prihvatanje i
toleranciju prema svakom obliku postojanja. Ako je sve podložno uzročnosti, tada sve ima
razlog svoga postojanja u opštem poretku stvari.

2. Emanacija

Ispoljavanje prakrti iz neispoljenosti (avyaktam) može se posmatrati dvojako: makro

i mikrokosmički. Već smo ustanovili da bi makrokosmički vid bio imaginacija piramide.
Mikrokosmički vid bio bi subjektivni okret ka onome ko svet ustanovljava, ka Jastvu
(aham-kâra) i čistoj svesti (buddhi).
Svet ne postoji bez subjekta koji ga doživljava. Ovo ne znači da je svet iluzija, nego
nam ukazuje na smisao i egzistencijalan značaj koji subjekat ima za svet. Naime, svet posto-
ji da bi formirao svesnog subjekta. Subjekat u apsolutnom smislu je puruša. U području
relativnog zbivanja prirode on je posmatrač koji kroz čovekove otvorene oči svetu daje sve-
dočanstvo o postojanju. Ukoliko su one budnije i otvorenije, utoliko je puruša prisutniji.
Cela priroda postoji zbog posmatrača. Posmatrač postoji zbog cele prirode. Zato nema suš-
tinskih razlika između makro i mikrokosmičkog ispoljavanja. To je jedan isti događaj. Zbog
njihovog jedinstva, subjekat i svet u kome on biva su interaktivni.
Danas je na Zapadu, s primerenim zakašnjenjem, otkrivena u mnogobrojnim rezulta-
tima iz oblasti kosmologije, astrofizike i kvantne teorije, čitava serija zapanjujućih koinci-
dencija između numeričkih vrednosti nekih fundamentalnih konstanti prirode („prirodne
konstante”) kao što je, na primer, odnos između mase protona i mase elektrona. Uočeno je
da sama mogućnost postojanja života zavisi od ovih podudarnosti. Tako je ustanovljeno da
određena suštinska svojstva univerzuma moraju da budu upravo onakva kakva jesu da bi se
javila evolucija života zasnovanog na ugljeniku (po mnogima jedina osnova za spontani
nastanak života) i u krajnjem vidu čoveka kao svesnog posmatrača. Jasno nametanje ove
činjenice dovelo je do nastanka kosmološke teorije Jačeg antropičkog principa (Strong Ant-
hropic Principle ili SAP) po kojoj vidljive osobine svemira, ovakve kakve su u svemu, nisu
proizvod slučajnosti ili prirodne selekcije između više mogućnosti, već su posledica sasvim
određene svrhe: stvaranje uslova za nastanak svesnog subjekta. Taj princip kaže: „Vasiona
mora imati takva svojstva koja dozvoljavaju razvoj života u nekom stadijumu njenog posto-
janja.” Iz ovoga se dalje izvodi da je vasiona stvorena sa ciljem nastanka i opstanka posmat-
rača, i ti posmatrači su nužni za postojanje vasione.
Dok Jači antropički princip kaže da priroda postoji baš ovakva kakva je, a drugačija
ne može postojati, zato da bi stvorila svesnog subjekta, sânkhya ide korak dalje i tvrdi da
prirode ne može ni biti bez svesnog subjekta. On je primaran. On projektuje celu prirodu.
Purušu možemo razumeti kao apsolutnog ili transcendentalnog subjekta. U klasičnim deli-
66
ma o sânkhyi kaže se da je prakrti objekat, a puruša subjekat. Ovo ne treba razumeti na
uobičajen način, jer je za purušu objekat i sam um. Stoga se kaže da je on transcendentalan
(nadilazi um).
Smisao subjekta, i njegov fundamentalan značaj za postojanje objekata, može nam
postati jasniji ako uvidimo da svetlost jedne zvezde, na primer, nikada ne bi bila opažena da
nije pala na mrežnjaču oka posmatrača, subjekta. Širila bi se u nedogled u prazninu i ne bi
bilo smisla njenog postojanja. A bez smisla ništa u prirodi ne može da postoji. Zato, bez
subjekta koji je svestan njihovog postojanja, zvezde bukvalno ne bi ni postojale. Kada sub-
jekt opazi njenu svetlost i postane je svestan, širenje njene svetlosti je postiglo svrhu, dobilo
je adekvatan odraz u oku posmatrača i aktuelizaciju smisla svoga postojanja u njegovoj sve-
sti. Svi objekti traže i nalaze smisao postojanja u svesnom subjektu. Stoga je rečeno da pra-
krti služi puruši.
Sama reč emanacija kazuje o pojavi objektivnog sveta kao gubitku autentičnosti bića
(prakrti). To je isti događaj. Stoga je osnovna odlika bivstvovanja-u-svetu zaborav autentič-
nosti, neuviđanje (avidya) i nesvesnost jedinstva bića koje je uvek prisutno kao ishod svega.
Taj ishod iz kojeg sve proishodi je mahat-buddhi. To je vrhovno počelo, velika budnost, to
je suština bivstvovanja uopšte pa zato i čovekova suština. On je nje u prosečnom životu
nesvestan. Samo je povremeno svestan svoje individualnosti i volje (aham-kâra), dok je za
vreme svakodnevnog budnog stanja svestan površine i nekih funkcija svoga tela (indriyâni).
I to je jedino područje koje čovek opaža kao ispoljeni svet: organski svet i ona područja
neorganskog zbivanja koja su čulima dostupna ili mu se sama javljaju natčulnim putem. Za
prosečnog čoveka priroda se ispoljava jedino u trodimenzionalnom obliku usled empirijske
uslovljenosti njegovog opažanja. Organski život ne može postojati bez trodimenzionalne
uzročnosti. Zato je ona iskorišćena za objašnjenje osnovne zakonitosti prakrti jednom pro-
sečnom razumevanju. Emanacija kazuje o smislu same uzročnosti. Ono bitno, naime smisao
ili ishod zbivanja ispoljenog sveta kakav se čulima pokazuje, nalazi se na višim dimenzija-
ma prirode, a one nisu spolja nego unutar subjekta. Zato njegovo opažanje zavisi od zrelosti
subjekta, od neobmanutog prisustva svesti u njemu. Više kategorije, buddhi, aham-kâra i
manas sačinjavaju „unutrašnji organ” (antahkarana) – dok istovremeno predstavljaju više,
suptilne nivoe odakle emanira sva vidljiva priroda. Otuda su te više dimenzije prirode unu-
tar čoveka. One su aktivne u sva tri vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost), dok čulni i
delatni organi (indriyâni) postoje samo u sadašnjem trenutku linearnog vremena. Zato je za
razumevanje emanacije iz najviše kategorije nužno nadilaženje vremena. To je moguće
samo u potpuno probuđenoj (buddhi) ličnosti (aham-kâra). Stvarnost kao jedinstvo svega
čovek ne može doživeti dok sam ne postane njeno oličenje kao stvarna ili jedinstvena lič-
nost (aham-kâra), niti će stvarnost ili suštinu svega doživeti drugačije nego kao probuđeni
(buddhi) koji uvek biva kao onaj koji jeste u apsolutnom smislu, koji je stvaran. Jer, najviša
dimenzija bića (mahat-buddhi) isto je što i čovekova Sopstvenost. Zato spoznajući sebe
čovek spoznaje svet oko sebe, i obrnuto. To je uzajamni odnos. Priroda pomaže čoveku da
se spozna jer kroz njega postiže svoj krajnji smisao. Čovekov život je stalna obuka i proces
učenja. Što je svesniji sebe, to je budniji za stvarnost i utoliko je njegov odnos prema prirodi
humaniji, a takođe i manje pati zbog prirodnog dešavanja. Život je bolan i destruktivan
samo u onoj meri u kojoj mu nedostaje smisao. Stoga emanacija u sânkhyi nije objektivisti-
čka već personalistička. Ona pokazuje kako smisao bivstvovanja univerzuma zadobija svoje
oličenje jedino u čovekovoj ličnosti, i nigde više. Priroda se ispoljava samo zato da bi kroz

67
čoveka došla do svoga smisla, i da svoj smisao kroz njegovu ličnost i kreativnost učini aktu-
elnim.22
Prakrti se ispoljava dejstvom guna. Kada je buddhi pod uticajem gune sattva, tada je
čovek budan u svojoj autentičnosti i objektivni svet nestaje kao san. Kada je na delu guna
rađas, tada se ispoljava individualnost svega i svačega - i ličnosti i svih oblika života organ-
skog sveta. Pod tim uticajem nastaje sva dinamika živog sveta, njegova borba za opstanak i
stalni preobražaj. Prevaga gune tamas dovodi do ispoljavanja neorganskog područja bivstva.
Personalizam emanacije u sânkhyi ogleda se u njenom poređenju s čovekom koji se
budi.
U svom autentičnom stanju priroda je potpuno jedinstvo bez ikakvih suprotnosti,
bezvremena nenarušiva bit. To je mahat-buddhi. Kako je čovek u prosečnom životu nije
svestan kao takve, ona se u njegovom iskustvu događa kao stanje dubokog sna bez snova
(sušupta-sthana). To je jedina faza bivanja u kojoj je čovek potpuno nesvestan sebe i posto-
janja, iako opušten počiva u sebi, u samom biću koje ga sačinjava i regeneriše. Njegova
svest je tu uspavana jer nije naučila da bude jedno sa samim bićem, učena je da se projektu-
je van, da se poistovećuje sa svojim sadržajima, individualnim oblicima zbivanja, mislima i
delima, a oni su svi poništeni u jedinstvu bića. Kada se umoran od lutanja u događajima
izvan sebe, čovek potpuno opusti od misli i dela, on padne u jedinstvo sa sobom. Ali, tada
padne i u potpuni zaborav i nesvesnost jer je naučio da bude svestan uvek nečeg drugog, a
ne sebe samog, bivstvovanja samog. Probuđenog čoveka odlikuje stalna budnost koja traje i
za vreme tog jedinstva sa stvarnošću bića koje se spontano događa kao dubok san. Nejasna
svest o tom jedinstvu, kod prosečnih ljudi, nastaje u trenutku pri samom buđenju iz sna.
Tada se za kratko događa čista i bezlična svesnost pre javljanja svesti o sebi i ličnoj poseb-
nosti (aham-kâra). Ona nastaje usled opuštene prisutnosti u blizini samog bića. Već s prvim
pokretom tela i uma ova opuštenost nestaje.
Aham-kâra je princip individualnog uobličavanja. To je sledeća pojava u emanaciji.
Nakon buđenja i pojave prvobitne i čiste svesnosti (buddhi), čovek postaje svestan sebe
(aham) i pokreće (-kârah) svoje telo (indriyâni). Tada tek ustanovljava objekte (tanmâtrâ i
maha-bhűtâni), jer osećanje sebe nije moguće bez odnosa sa objektima. Kosmički posmat-
rano, aham-kâra je princip po kome se individualno oblikuje svaka tvorevina i pojava u pri-
rodi. Sve je individualno određeno, inače u bezobličnosti ne bi moglo biti nikakve aktivnos-
ti, a prakrti je uvek aktivna. Materija i energija sveta imaju zrnastu strukturu, odnosno, sve
može postojati samo kada je uobličeno na neki način.
Sa pojavom aham-kâre događa se razvoj objektivnog sveta. Na shemi vidimo da se
od ove kategorije emanacija deli na dva dela. S jedne strane imamo indriyâni, koje označava
fizičko telo živih bića koja su nosioci svesti, a s druge tanmâtrâ i maha-bhűtâni, koji sači-
njavaju fina i gruba počela objektivnog, neorganskog sveta prirode. Osnovna osobina svega
ovoga jeste postojanje u više dimenzija, ili stepena vibracija, finijih ili grubljih, kao što
pokazuje model piramide gde je svaki viši nivo suptilniji od nižeg. Poznavanje dimenzija
prirode od osnovne je važnosti za njeno razumevanje. Da bismo se približili tom razumeva-
nju, moramo prvo sagledati osnovnu dinamiku prirode kroz gune i energiju (prâna) koju ta
dinamika stvara za njen opstanak.

22
Ovo svakako ne znači da sânkhya zagovara antropocentrizam jer je on projekcija prosečnog, empirijski ograničenog i
neprobuđenog čoveka. Prakrti se oblikuje prema puruši koji se može aktuelizovati samo kroz probuđenog čoveka. A to
je vrlo retka pojava koju većina ljudi i ne sluti. Personalizam emanacije se teško prepoznaje zato što se najdublje tiče
samog čoveka.
68
 3. Gune

Jedno od najbitnijih obeležja sânkhye jeste njeno učenje o gunama. Tripartitnost us-
trojstva prirode najbolje je sačuvana u arhajskoj fizici đainizma i sânkhye. Sa manjim ili
većim izmenama ono je kasnije korišćeno u mnogim filosofskim i religijskim pravcima.
U svom izvornom stanju, u potpunoj uravnoteženosti i holističkom jedinstvu svih
suprotnosti i činilaca, prakrti postoji kao bezvremena i neispoljena bit, kao jedini uzrok
svega stvorenog (pradhana). Njen preobražaj (parinama) u iskustveni svet predmetne
stvarnosti mnoštva entiteta nastaje usled poremećaja idealne ravnoteže njenih konstitutivnih
stanja, guna, i nestanka jedinstva svih suprotnosti. Za taj poremećaj i nastanak sveta nije
potreban nikakav spoljašnji uzrok u vidu tvorca, jer ničega ne može biti izvan samobitne
prirode. On spontano nastaje dejstvom igre samih osobina triju konstitutivnih stanja prakrti
u svakom trenutku. Drugačije rečeno, da bi uopšte bilo prirodne aktivnosti neophodna je
izvesna neravnoteža i nepostojanost u samoj njenoj osnovi koja će je pokretati. Zato su sve
prirodne tvorevine i pojave prolazne, nepostojane i stoga će svako vezivanje za njih u svom
krajnjem ishodu izazvati jedino gubitak i bol. Kako se priroda ne zbiva u vremenu, ni pore-
mećaj njene ravnoteže, odnosno „nastanak sveta”, nije se zbio jednom u prošlom vremenu,
već se spontano zbiva svakog trena kao imanentna zakonitost svakog oblika života.
Tri kvalitativna svojstva, pod čijim uzajamnim dejstvom nastaju sve pojave u vreme-
nu kosmičkog zbivanja, nazivaju se gune, što doslovno znači 'strune': sattva, rađas i tamas.
Kaže se da one pletu uže kojim se vezuje Duh čovekov za objektivni, predmetni svet, i tako
gubi stanje nezavisnog svedoka. Oslobađanjem od tih veza, drama životnog iskustva i priro-
dne uslovljenosti nestaju, i puruša ostaje autentičan. Zapravo, s gunama priroda sama sebe
vezuje u različite oblike obnavljajućeg zbivanja koje, zbog neophodne dinamike, nikada nije
uravnoteženo i zato je nemoguće naći utočište u njoj. Umesto da kristalisanom svesnošću
(buddhi) i uravnoteženošću svojih stanja direktno omogući ispoljavanje Duha neuslovljeno-
sti po kome i postoji, ona sputava svoju propusnost za Duh, a ne njega samog. Svakako, ne
sputava u potpunosti jer je tada ne bi ni bilo. U nižim oblicima života, kao što su mineralni i
biljni svet, neuslovljenost je ispoljena u manjoj meri, dok je u višim jasnije prisutna, pri
čemu je svest najslobodniji oblik prirodnog zbivanja. Spektar svih oblika života predstavlja
različitu meru uslovljenosti bivstvovanja, ali nikada potpunu slobodu.
Sattva doslovno znači suština. Etimološki reč dolazi od korena „sat”, što znači bit.
Sattva izražava sve uravnoteženo, uzvišeno, nezavisno i čisto, to je posledica pobede nad
svakim nesavršenstvom i njena je priroda dobra i svetlosna. Ona je stoga najprisutnija u
svesnosti kao sposobnost razlikovanja. Rađas je strast za učešćem u aktivnostima i u borbi
nastaloj usled vezanosti za prethodna dela. Poistovećenje je njegova glavna odlika. Tamas je
tama, ona se suprotstavlja aktivnosti i održava inerciju postojećeg, to je mrak nastao usled
nesposobnosti razlikovanja i aktivnog učestvovanja u promeni.
U svetlosti ispoljenog sveta gunu tamas možemo videti kao „grubu” materiju, mine-
ralni svet, rađas kao područje grčevitih napora živih bića u borbi za opstanak, a sattvu kao
'nebeski svet', tj. kosmičku jasnoću svesnog uvida u stvarnost prirode, pamćenje i inteligen-
ciju. Govoreći jezikom savremene fizike, guna tamas je arhajsko oličenje konstante gravita-
cije (G), guna rađas oličava „kvant dejstva” Plankove konstante (h), dok je sattva jasna ana-
logija brzini svetlosti (C).
I ovde nam može pomoći imaginacija piramide. Kvadrat u osnovi je simbol materi-
jalnosti i inertnosti tamasa, trouglovi su simboli stvaralačke dinamike rađasa, dok je vrh
69
individualna samosvest kao atribut sattve. Materijalna osnova svima je data, slobodno kre-
tanje i razvoj samo manjem broju bića, a samosvest najmanjem. Trojstvo guna koje prožima
celu strukturu prakrti takođe je jasno predočeno trouglovima piramide. (Vidi sliku 2.)
Gune nikada nisu odvojene, one su uvek i u svemu prisutne, uzajamno se podržavaju
i prepliću. Sama pojava sveta i svega u njemu posledica je zajedničkog dejstva guna, dok
raznovrsnost pojava u svetu nastaje naglaskom energija jedne od njih. To jednako važi u
razlici između kamena i ptice, kao i uspešnosti ili neuspešnosti ostvarenja neke ideje. Mogu
se posmatrati, kao i sve ostalo u prakrti, na dvojak način: kao objektivna kosmička ispolja-
vanja i kao čovekova individualna stanja. Kosmički vid guna, njihova neravnoteža koja sve
stvara, očigledno je prisutan u svemu. U prirodi, naime, ništa nije isto niti je u potpunosti
determinisano. Priroda je savršeni haos, ali nije i potpuno nestabilna. To je uređeni haos,
savršenstvo višeg reda koje se ne može racionalno predstaviti. Haos prirode nastaje otuda
što početni uslovi bilo kog njenog procesa nisu određeni u linearnom vremenskom sledu.
Početni uslovi svega su u prakrti, odnosno u poremećaju idealne ravnoteže njenih guna, a
prakrti nije u vremenu. Dakle, ne postoji vreme ili trenutak (ksana) u kome su početni uslo-
vi bilo kog procesa, pa i samog sveta u celini, bili određeni i nakon čega je proces zapo-
čeo.23 Zbog nesposobnosti mišljenja da izrazi relativnost vremena, možemo samo reći da su
idealni početni uslovi svega prisutni u svakom trenutku, kao što možemo reći i da početni
uslovi nisu u vremenu našeg iskustva već u prakrti kao bezvremenoj autentičnosti prirode.
Iako su, stoga, uvek tu, oni su neuhvatljivi kao i samo vreme. Ustanovljeno je da ni u jed-
nom procesu u prirodi ne postoji uređenost koja bi se mogla predvideti; sve se menja. Naša
sposobnost predviđanja nekog determinističkog procesa zavisi od tačnosti merenja početnih
uslova. Ova tačnost nikada nije potpuna. Zbog malih razlika u početku, sistem će vremenom
svoga ponavljanja i razvijanja postati nepredvidljiv, neprimetno male razlike u početku, pos-
tajaće vremenom sve veće i veće. Ma koliko mogli da ga predviđamo u početku on će jed-
nom sigurno postati haotičan i nepredvidljiv. Ove raznovrsnosti i neodređenosti uslovi su za
sav život i svu lepotu prirode koju vidimo, za šaru na kamenu, obalu reke, koru drveta, kre-
tanje oblaka i let ptice. Sve je slobodno da postoji na svoj jedinstveni način, ali ovakva hao-
tična stvarnost prirode nije izraz njene nestabilnosti, već posvećenosti čistoj neuslovljenosti,
puruši. Priroda je uvek potčinjena puruši koji je uvek prisutan i stoga smisao njenog bivanja
nije vremenski uslovljen. Ono što nam izgleda haotično na lokalnom nivou, na globalnom
planu pokazuje osobine poretka i svrsishodne uređenosti. Drugim rečima, stalna dinamika
prirode koju stvaraju gune tamas i rađas, kao suprotni polovi, ima svoju svrhu u guni sattva.
Ona je privlačitelj svih nižih zbivanja prirode. Nepostojanost u prirodi je, dakle, prisutna
samo na lokalnom nivou, kada se posmatra jedan delić njenog zbivanja iz individualne tačke
posmatranja (indriyâni), što daje privid linearnog vremenskog sleda. Na globalnom planu
univerzum kao celina je izvan vremena, tu je priroda uvek prisutna u svom apsolutnom
ishodu, neuslovljenosti koja je omogućava.
Zahvaljujući gunama delovanje prirode ne može se razumeti pomoću nekog sistema
ili koncepta, umom koji je od vremena, koji deli i sintetizuje. Može se samo doživeti u svim
suprotnostima i jedinstvu, kroz blaženstvo njenih slepih strasti i patnje saznanja.
Pored ovoga što smo rekli o kosmičkom vidu guna, možemo dodati da sattva obele-
žava suštinu ili ideju oblika koji treba ostvariti, rađas snagu i rad na ostvarenju oblika, a

23
Zato Yoga-sűtre (III, 52) kažu da Duh (puruša) stiče slobodu kada se uvidi relativnost vremena. Iluziju kontinuiteta
vremena pletu gune u vidu naizmeničnih i vezujućih stanja. Uvidom u stvarnost sadašnjeg trenutka (ksana), da je upra-
vo tu, u njemu, večnost, tvoračka aktivnost prakrti nestaje i vraća se u prvobitno stanje u kome je puruša uvek slobo-
dan.
70
tamas prepreke ili materiju koja se obrađuje. Svaka pojava u kosmosu ima svoju svrhu koju
ostvaruje (sattva) i rad na njenom ostvarivanju (rađas) neposredno postoji u odnosu na ono
što daje otpor toj aktivnosti i što treba nadići (tamas). Svrha guna je da pokrenu (rađas) ka
cilju (sattva) i učvrste ostvareno (tamas). Sattva odgovara afirmaciji, a tamas negaciji,
rađas je borba između njih. Da ne postoje tri osobine već samo dve, rađas bi prevladao
tamas, ili obrnuto, i očigledna svrsishodnost (sattva) u prirodi ne bi postojala. Zapravo, bez
svrhovitog nadilaženja (sattva) ne može biti nikakve aktivnosti u kosmosu, odnosno samog
kosmosa. Stoga je trojstvo guna neophodno za postojanje bilo čega. Rađas i tamas ovde
predstavljaju borbu suprotnih principa, dok se sattva javlja kao nužno nadilaženje prethod-
nog stanja, inače dinamika prirode ne bi bila stvaralačka, bila bi apsurdna. Stoga je sattva
osobina stvaralačkog nadilaženja suprotnosti i protivrečnosti koje blokiraju razvoj, moguć-
nost novog izbora, pa je zato i odlika svesnosti.
Prema tome, svesnost je, kao izraz autentičnosti bivstvovanja, rezultat iskušenja svih
suprotnosti koje stvaraju rađas i tamas, ona je s one strane dobra i zla. Svesnost se rađa tek
na osnovu uzajamnog dejstva oba ova principa koji izazivaju suprotnosti, a ne naglašava-
njem samo jednog od njih. Istinska svesnost uvek počiva na spoznaji uzajamnosti i jedinstva
svih suprotnosti.
Tradicija slikovito predstavlja gune kao svetiljku. Tamas je gorivo koje sagoreva,
rađas je živi plamen, a sattva svetlost.
Psihološka stanja guna predmet su detaljnog opisa u Bhagavad-giti. Tamas je osobi-
na koja prevladava u svemu što je nesvesno, neaktivno, ropski potčinjeno nagonima i navi-
kama, dominaciji bilo čega bez poriva za promenom. To je nesposobnost razlikovanja i pre-
obražavanja, neaktivnost koja čoveka vodi u svakojaku podložnost, tupost i lenjost. To je
neosetljivost na bol i jednostavnu radost drugih, neuviđanje pravog položaja koji treba zau-
zeti, odnosno neobjektivnost. Rađas dominira u svim aktivnostima koje vode ka uspehu
preko pada i ponovnog podizanja. To je težnja za zadovoljstvom i ispunjenjem, prevashod-
no fizičkih potreba. On je uzrok nemirnog naprezanja i trošenja energije, večitog traženja i
večitog nenalaženja ničeg stalnog u svetu večnog preobražaja. Sattva je uvid u svrhu aktiv-
nosti i mirovanje nakon ostvarenja. Njene osobine su saznanje, finoća i pročišćenost od svih
taloga koji zagađuju čistotu čovekove samosvesti. Ovo su osobine oslobođenih od neznanja
i strasti (tamas i rađas), to je smirenje koje oslobađa autentičnost čovekovog Duha (puru-
ša). Sattva je svesnost, rađas je subjekat, a tamas objekat.
Jedna od najvažnijih odlika guna jeste univerzalni model duhovnog sazrevanja koje
one prikazuju. Prema njemu, guna tamas predstavlja mrak neznanja, potpune zatvorenosti u
ego i ropstvo uslovljenosti prirode, zbog čega se ona doživljava kao neprijatelj. Guna rađas
je dualizam dobra i zla, ropstva i slobode, borba jednog protiv drugog na isključiv način.
Rađas je bunt protiv ropstva svake vrste, ali spontan bunt koji je samo reakcija na ograniče-
nja i stoga donosi samo razuzdanost i jednostranost (to je iskustvo čovečanstva u dosadaš-
njoj istoriji, to je tzv. 'demokratija' Zapada), a ne pravu slobodu. Ona pripada području sat-
tve, u ovoj guni sloboda se ne ispoljava kao pobeda nad nečim, već kao opuštenost za prisu-
stvo onoga što kao bivstvujuće jeste u apsolutnom smislu. U sattvi su sve suprotnosti izmi-
rene, ali ne i poništene trećim stavom, u toj slobodi sve aktivnosti tela i uma postoje, ali više
ne kao problem, već kao čista moć ispoljavanja jedinstva koje daje život svim stvarima. Sat-
tva je sloboda koja omogućava svest o ropstvu (tamas) i njegovom nadilaženju (rađas), to je
svest o uvek prisutnom ishodu svih suprotnosti, njihovom jedinstvu u sadašnjosti koja je
večnost, kao i neophodnosti suprotnosti, da bi se iznedrila i kristalisala svest o suštini sadaš-
njeg trenutka.
71
 U vezi sa duhovnim pročišćenjem, gune možemo najbolje razumeti na sledeći način:
tamas je grubi telesni oblik čija su stanja objektivno merljiva i ustanovljiva (područje nau-
ke); rađas je područje subjektivnog iskustva interakcije ličnosti sa okolinom kroz njenu psi-
hodinamiku, to su subjektivna osećanja i misli izložene promeni i nepostojanosti usled
delovanja suprotnosti (područje umetnosti i filosofije); sattva je stanje neuslovljenog i uvek
budnog svedoka (sakšin), čiste svesti u čijoj svetlosti je moguće iskustvo tela i uma, ali čije
svakodnevne aktivnosti i promene stanja ne deluju na svedoka i njegovu nezavisnost (pod-
ručje religije kao čovekove autentične duhovnosti).
Takođe i razne duhovne prakse podležu gunama. U tamas spadaju sve one prakse
koje se zasnivaju na ritualima, imitaciji i gruboj kontroli fizičkog tela (ekstremni dogmati-
zam i asketizam nekih monaških redova, fakirizam, šamanizam). Pod rađas spadaju sve one
tehnike koje se zasnivaju na pukoj reakciji i doživljavanju efekata, kao i na posredovanju
nekih astralnih sila, prirodno ili veštački stvorenih. Ove tehnike su naročito popularne
danas, kao 'spiritualne tehnologije Novog doba'. Dobar primer je 'intenziv prosvetljenja'
Čarlsa Bernera (Charles Berner) gde se intenzivnim naporom um dovodi u pasivno stanje
kada je moguće za kratko uvideti nezavisnost od uma i svih njegovih sadržaja. Ovakvi trik-
metodi nude lako dostizanje transcendentalnih iskustava koja, međutim, nisu trajna, nego
postoje samo kao reakcije na neki napor ili izazov. Problem nastaje kada čovek na osnovu
tih kratkih iskustava, koja ostavljaju upečatljiv utisak, stvori fikciju da ih je zaista doživeo
na pravi način i da ih ima kao trajno svojstvo. Zato u ovu oblast spadaju i upotrebe droga. I
one donose neka transcendentalna iskustva, ali zbog hemijske reakcije, ne zbog istinskog
postignuća, i ostavljaju iluziju da je doživljaj realan. Ni potreba da se ovakva iskustva na
osnovu veštačkih reakcija ponavljaju nije dovoljna da razbije tu iluziju. Posredovanje
astralnih sila odnosi se na upotrebu magije. U gunu sattva, međutim, spadaju prakse koje
trajno preobražavaju celo biće, koje vode u duhovni rast (bhavana) i sazrevanje kome je
posvećen ceo život. Toj tradiciji pripadaju prakse joge i budizma. One sadrže ne samo
metode za postizanje transcendentalnih stanja svesti, nego i njihovo trajno ostvarenje kroz
etiku i razumevanje njihove prave prirode.
Gune nam takođe osvetljavaju složeni problem sudbine i slobodne volje. Prema nji-
ma, tamas odlikuje najveći procenat ljudi na svetu, one koji su potpuno uslovljeni zakonom
sudbine koju nije moguće menjati, i kod kojih takvi pokušaji proizvode samo patnju; rađas
pripada nešto manjem broju ljudi koji uspevaju delimično da utiču na svoju sudbinu i traže
slobodu, dok kvalitet sattva pripada onim malobrojnim pojedincima koji mogu da budu pot-
puno slobodni od sudbine koju nameće prirodno uslovljavanje.
Sattva je oličenje nesebične milosti, rađas strasti koja biće doživljava kroz korisnost,
a tamas inertne pasivnosti koja odbija doživljaj bića. Rađas i tamas preovlađuju u svetu,
dok se sattva javlja kao dar s neba, kao osobina prosvetljenih koji su nadišli uobičajenu
ljudsku egzistenciju kojom dominiraju dva načela: pasivna ravnodušnost prirodnog odabira-
nja (tamas) i aktivna surovost odnosa u društvu (rađas). Njihova nežnost se ne obazire na
suprotnosti kojima su izložene sve pojedinačne stvari ovoga sveta, jer ih sve vidi u svetlosti
celine. Otuda potiču njihova milost i oproštaj. Sattva se izražava prostodušnom dobrotom i
ljubavlju.
S učenjem o gunama sânkhya je presudno obeležila indijsku duhovnost, pružajući
tako na uvid najopštije razlikovanje ustrojstva bivstvovanja, što je od osnovne važnosti za
orijentaciju na putu razrešenja njegovog smisla, za razumevanje tkanja iskustvenog sveta
koji nam se događa i koji stvaramo. Njihova koincidencija sa stanjima svesti pokazuje da
svet nije podeljen, već jednako bivstvujući u kosmosu i u čoveku. Njegova suština jeste
72
sámo njegovo zbivanje koje se događa dejstvom tri imanentna konstitutivna svojstva, koja
smo ovde prikazali u najopštijim crtama, a ne podsticajem izvan sebe. U sânkhyi, priroda je
holističko jedinstvo, to je velika mreža uzajamnih odnosa gde svaki oblik bivstvovanja u
sebi podrazumeva sve ostale. Ništa u prirodi ne postoji kao izdvojeno (po mehanističko-
atomističkom modelu), već u organskom jedinstvu sa svim. Ovo jedinstvo i jeste ono što se
naziva život i po čemu se biće razlikuje od mašine. U svim stvarima postoji urođena životna
sila (prâna) koja im daje životnost. Učenjem o gunama sagledali smo kako osnovna konsti-
tutivna svojstva bića sama pokreću životnu energiju bez poriva izvan sebe. Samotvornost
daje biću životnost, jer samo veštačke tvorevine zahtevaju tvorca izvan sebe. Tajna samo-
kretanja univerzuma i njegove životnosti leži u relativnosti vremena stvaranja koje je omo-
gućeno holističkim prožimanjem između apsolutnog (večnog) i relativnog (lokalnog, vre-
menskog). Apsolutno i pojedinačno, večno i prolazno prožimaju se i podržavaju kao kod
disanja, ovde i sada. Tako se pokreće sve u prirodi.

4. Prâna

Ova reč označava dah. To je životna sila koju Aristotelov termin energeia u svom
doslovnom prevodu označava kao bivstvo-u-delu, životodavna delatnost bivstva ili njegova
aktuelnost. Prâna u sânkhyi nema nezavisno mesto kao u sistemu vedante zato što, kao biće
u kretanju, ne može da postoji nezavisno od bilo čega što svojim kretanjem stvara. Kao i
gune, ni prâna nije predmetna niti supstancijalna, zato o njoj zaključujemo samo na osnovu
posledica.
Ova energija, koja pokreće autonomni nervni sistem, obuhvata celo telo i sve njegove
finije nivoe. Ona stalno cirkuliše kroz njega delujući kao snaga koja oblikuje organe prema
potrebnim funkcijama. Prema najprimetnijoj cirkulaciji, disanju, deli se na pet dahova:
prâna je udisanje; vyâna je raz-disanje, odnosno raspodela udahnute energije po telu u tre-
nutku zastoja nakon udisaja; apâna je izdisanje; samâna je asimilacija energije pri zastoju
nakon izdisaja; udâna je istiskivanje, energija koja deluje nezavisno i suprotno od ostalih,
kao kod izlučivanja. Postoje i druge podele prâne u indijskoj filosofskoj i jogičkoj tradiciji,
ali sve se one zasnivaju na činjenici da se prâna ispoljava preko neke funkcije, nikako sama
po sebi.
Prâna se najbolje može razumeti kao Bergsonov „životni zamah” (elan vital). Ovaj
zamah (pokret) je svrsishodno preobražavanje oblika u vremenu, koje vidimo u celoj priro-
di, i ustanovljavamo ga kao stvaranje života. Osnovna konstitutivna svojstva prirode razlu-
čili smo na tri osnovna nivoa vibracija, na gune. Neravnoteža vibracija, koja na ovaj način
postoji u samoj osnovi prirode, uzrokuje sve kretanje u njoj, kretanje koje se ispoljava kao
životna energija, prâna.
Zamah životne energije izvire iz slobode koja omogućava da bića uopšte bude,
pokret prâne je pokret manifestacije bića, njegovo opiranje nemanifestovanom jedinstvu,
baš kao što se udisanje opire izdisanju. U suštini, životnu energiju prakrti pokreće potreba
za dozrevanjem iskustva o mogućnostima i svrsi bivstvovanja, odnosno za dozrevanjem
svesti. Svrha svakog živog bića jeste njegovo sazrevanje u nezavisnosti od vremenskog tra-
janja i oblikovanja u prostoru. Vrhunac ovakvog sazrevanja nalazi se u svesti o nezavisnosti
i samobitnosti probuđenog čoveka (buddhi). To je žižna tačka ili osovina koja upravlja kre-
tanjem prâne, to je uvir zbivanja cele prirode koja tome služi kao podloga za iskustvo. Otu-
da svest upravlja kretanjima prane.
73
 Videli smo da se sve zbivanje prirode svrsishodno sažima u vremenu i prostoru do
sadašnjosti u kojoj prepoznaje svoju bezvremenu celovitost i autentičnost. Vrhunac svrsis-
hodnog sažimanja prirode događa se u čovekovoj svesnoj celovitosti. Na taj način svest je
bivstvujući izraz holističke celovitosti prirode koja, kao bit svega, nikada ne može biti naru-
šena i predstavlja osovinu koja upravlja kretanjem prâne. Svest je uvir zbivanja cele prirode,
i bez procesa uviranja ili sažimanja ne bi bilo svesti. Sažimanje prirode je sužavanje i zaus-
tavljanje iluzije o njenom vremenskom zbivanju. Tako se svest budi za prepoznavanje nje-
nog konačnog ishoda u sadašnjosti, jer on je, kao bit, uvek imanentno prisutan. U svesnom
subjektu priroda dolazi do svesti o sebi i tu, u sadašnjosti, nestaje njeno projektovanje kroz
vreme. Svest (buddhi) je utoliko prisutnija u subjektu (aham-kâra) ukoliko je mentalno pro-
jektovanje vremena (manas) suzdržanije i manje. Otuda je upravo sadašnjost mesto kristali-
sanja čovekove Sopstvenosti. Neuslovljena svest o sopstvenoj celovitosti (buddhi) u najve-
ćoj meri je oslobođena vremena i utapa se u holizam nikada narušenog jedinstva prirode.
Tako pokret celog postojećeg života u energiju nastaje zahvaljujući tome što vreme u biti
prirode ne postoji. To je pokret ka nadilaženju vremena, ka probuđenju. Preobražavanje svih
oblika bivstvovanja koje subjektivno opažamo u vremenskom sledu zbivanja oko sebe i u
sebi, kreće se prema bezvremenoj svrsi kao svom ishodu, a to je postojana svest o neuslov-
ljenosti bivstvovanja. Možemo reći da večna neuslovljenost usisava vremensko i prostorno
ispoljavanje bića ka sebi, ka svesti o sebi, i u tom procesu sve zadobija životni oblik kreta-
njem energije. Svi životni oblici su taj pokret ka svesti, ka ishodu. 24 Jedino takvo usmerenje
kretanja daje životnu energiju svemu.
Događanje ovog vremenskog zamaha bića ka svojoj bezvremenoj svrsi, ka ishodu u
svesti, zapaža se mentalnim iskustvom kao životna sila koja sve oblikuje i stvara. Stara
indijska tradicija nazvala ju je prâna. Zvezde su fizički izvori prâne, odnosno prirode, izvori
svega što postoji, i odatle se ona kreće ka neuslovljenom čovekovom Duhu (puruša), ka
smislu svega što biva. U tom kretanju, od fizičkog izvora ka smislu, ona oblikuje sav živi i
predmetni svet. Svetlost zvezda ne bi bila ništa da nije Duha neuslovljenosti u čoveku koji
joj daje smisao i cilj u samospoznaji da jeste svetlost. Duh je postojao i pre nastanka čove-
kovog tela u drugim pogodnim mestima kosmosa, i biće ga do kraja sveta i posle toga, jer
on je sloboda koja omogućava da zvezda uopšte bude, iz te slobode one zrače. Otuda su one
ljudima bliske. Ljudi i zvezde su jedno kao što su jedno reka, izvor i ušće, razdvaja ih samo
nesvesnost subjekta da Duh neuslovljenosti u njemu prebiva, iluzija da se on otvara tokom
vremena i uz određene uslove. Dokaz da je on tu i od iskona otvoren, a da je njegovo traže-
nje i otvaranje puka iluzija i izraz nesvesnosti, jeste prisustvo samog sunca na nebu i sveko-
like prirode, prisustvo samog subjekta i njegova svest o suncu.
Prâna je energija kojom se prakrti ispoljava u sve postojeće, konstantna je i neuništi-
va, samo se preobražava iz jednog oblika u drugi, tako da je svaka pojava koja postoji u
univerzumu proizvod određenog rada ove energije pod uticajem guna.
Učenje o prâni ispravlja našu naivnu predstavu o svetu kao tvorevini materije u
sadejstvu sa energijom. Ono što nazivamo materijom sačinjeno je od onoga što nazivamo
atomima, a oni od još manjih čestica. Ali, iako su njihove dimenzije tako male, između njih
postoji ogroman prostor. Razdaljina između jezgra atoma i elektrona je oko sto hiljada puta
veća od njihove veličine. Čestice su tako male, a prostor ispunjen dejstvom njihove sile tako
veliki da su neki fizičari ustanovili da, ako bi se sva materija univerzuma sažela tako da
između čestica ne ostane nikakvog prostora, dobio bi se objekat veličine jabuke. Ali, ako

24
U poglavlju Tanmâtrâ videćemo kako je svaki oblik bivstvovanja zapravo informacija koja izgrađuje svest.
74
čestice nemaju prečnik, a ustanovljeno je da ne moraju da ga imaju jer se ponašaju i kao
talas, ne bi se dobilo ništa osim sile - prâne.
Ovo energetsko polje zahvata, pored čulnog ili fizičkog nivoa stvarnosti, i druge,
finije nivoe, koje poznaje i eksperimentalna fizika pod drugim imenima i pretpostavkama.
Oni su u hermetičkoj tradiciji na Zapadu poznati kao astralni nivoi. (O ovome će biti više
reči u poglavlju Dimenzije prirode.)
Zato što je energija sveprisutna i postoji u vanvremenskom holističkom jedinstvu
svega pojedinačnog sa celinom, nju svaki oblik zrači i prelama oko sebe. Vidljivi oblici su
posledice kretanja prâne. Oni su jedno, kretanje prâne oblikuje sve u prirodi, dok oblik pov-
ratno deluje kao informacija koja usmerava kretanje prâne. Oblici i boje koje vidimo u pri-
rodi spontani su izraz njenog autentičnog preobražaja ili kretanja, pa nas oni stoga najbolje i
regenerišu, ispunjavaju nas ushićenjem i blaženstvom, a prirodni lekovi najbolje leče. Zado-
voljstvo i zdravlje izraz su dobre cirkulacije prâne. Veštački oblici koje susrećemo u urba-
nim sredinama, neprirodno ravne površine i oštri uglovi, negativno deluju na nas jer nepri-
rodno usmeravaju tokove prâne. Stari arhitekti su to osećali bolje od današnjih kada su gra-
dili sa puno oblina i detalja privlačnih oku i duhu. Sa druge strane, kao suprotnost prirodnoj
razuzdanosti, prefinjeni i pravilni oblici koje srećemo u urbanim sredinama pomažu u kana-
lisanju i uređenju životne energije, što se ispoljava kao kultivisanje načina života. Iako
pomažu, sami nisu dovoljni. Kineska tradicija Feng Šui je otišla najdalje u iskustvu energet-
skog uređenja prostora.
Najveći dokaz da oblik oblikuje i usmerava životnu energiju, i obrnuto, jesu pirami-
de. One su jedini oblik sa ravnim površinama i oštrim uglovima koji pozitivno centrira
tokove prâne, u sebi i oko sebe. (Grč. piros - vatra i amid - u središtu.)
Ukoliko je neki materijal složeniji po obliku i sastavu, utoliko je njegovo zračenje
složenije. Stepen složenosti živih bića odaje složenost i jačinu cirkulacije prâne. Čovek je
najsloženiji i prâna kroz njega najsnažnije cirkuliše, što se i vidi po posledicama njegovog
delovanja na Zemlji. Spektar toga zračenja se deli prema delovima tela i pojedinim organi-
ma. Stanje i vitalnost tela i organa iskazuje se u zračenju. Pored disanja, najvažniji pokretač
cirkulacije prâne kroz telo je hrana. Biljke samo jedanput prerađuju sunčevu energiju,
prânu, pa je zato biljna hrana, kao i med, najkorisnija za ishranu. Životinje koje se hrane
biljkama dvaput je prerađuju i stoga njihovo meso već ima manju vrednost, dok meso
mesoždera uopšte nije korisno za ishranu. Oči su jedan od najznačajnih otvora kroz koje
struji životna energija. Zato se u njima vidi zdravlje i zračenje karaktera celog bića. Brzinu
cirkulacije prâne pokazuje širina zenica i pokretljivost očiju, radi kontakta sa zbivanjem i
upijanja iskustva, odnosno energije. Priroda svakog zbivanja jeste informacija za cirkulaciju
energije i te informacije čovek najdirektnije prima kroz oči, kao i ostala čula. Dalje, prâna
snažno cirkuliše kroz nervne završetke ili erogene zone, i ekstremitete na telu. Glava svojim
okruglim oblikom konzervira u sebi dosta energije zbog održavanja centralnog nervnog sis-
tema. Međutim, prirodno sedište prâne u telu nije u glavi već u centru tela (pleksus solaris).
Uravnotežena ličnost, svesna celog svog bića, svojim izgledom i držanjem pri kretanju oda-
je ravnotežu koja gravitira u stomaku. Njeni su pokreti celoviti i skladni, sigurnost i uravno-
teženost kretanja i držanja celog tela prvi je pokazatelj dobre cirkulacije prâne. Ljudi koji
nemaju ovu ravnotežu i nekontrolisano gube energiju, kao duševni bolesnici, narkomani ili
oni koji ceo vek provode u jednom ekstremnom stavu, svojim držanjem i kretanjem odaju
svoju psihičku neravnotežu i nestabilnost prisustva svesti. Svako zrači svojom energijom na
okolinu pri čemu je fizičko kretanje samo površan vid tog zračenja. Tako, na primer, ako
pogledamo zdravog, produhovljenog i zrelog čoveka, osetićemo zadovoljstvo i privlačnost,
75
dok ćemo pri pogledu na duševnog bolesnika osetiti spontanu odbojnost i teskobu. Svesnija
i zrelija osoba ima snažniju i bolju auru prâne. Njeno zračenje nije nevidljivo i ne odvija se
samo na nekim višim nivoima, već na svim. Njeno dejstvo, pored samog prisustva bića koje
zrači, prenosi se i putem fizičkog dodira, telesnim tečnostima, dahom i naročito glasom,
odnosno zvukom. Dejstvo muzike na raspoloženje svakome je dobro poznato, kao i to kak-
ve sve uticaje na okolinu može čovek postići svojim ponašanjem i govorom. Ukratko reče-
no, kretanje prâne pri stvaranju spoljašnjih situacija i okolnosti u direktnoj je vezi sa sta-
njem svesti. Usled jedinstva energije u prirodi, i dejstva zakona rezonancije, psihoenerget-
ska stanja kod drugih možemo doživeti u sebi. Jedino promenom stanja svoje svesti može-
mo promeniti spoljašnju situaciju i okolnosti.
Iz tog razloga se u indijskoj duhovnoj tradiciji nalaze primeri da učitelj (guru) samim
svojim prisustvom u tišini (satsang) dovodi učenika do prosvetljenja. Savršeno uravnoteže-
na prâna učitelja dejstvom rezonancije uravnotežuje prânu bića u svojoj blizini. Savršeno
uravnoteženje prâne nije ništa drugo do postojano prisustvo svesti u bivstvovanju. Jedinstvo
svesti sa autentičnošću bića pretvara tokove prâne u potpuno celovit sklad koji se ispoljava
kao svetlost. Približavanje ovom idealnom skladu primećujemo kod duhovnih ljudi kao sve-
tost. Svest deluje na fizičko telo usmeravanjem prâne i to je delovanje kod prosečnih ljudi
neuravnoteženo i nikada celovito, uvek je na neki način podeljeno. U trenutku smrti, kada
duh napušta fizičko telo, spontano dolazi do integracije svih tokova prâne, i to se doživljava
kao čudesna svetlost. Ona uliva neshvatljivo blaženstvo zato što predstavlja isijavanje isho-
da univerzuma. Za običnog smrtnika ono je neprihvatljivo jer zamišlja da je ishod postoja-
nja nešto drugo, a ne čista svest koja je njegova bit, i stoga biva odbijen natrag u iskustvo
ponovnog življenja, radi učvršćenja svesti kao njegove Sopstvenosti. Istu svetlost mogu da
isijavaju prosvetljeni ljudi za života u fizičkom telu jer su postali otvoreni za ishod. Njihov
Duh je potpuno nezavisan od tela, od bivanja pojedinačnog bića u vremenu, i ta nezavisnost
čini njihovo bivstvovanje celovitim i autentičnim. Zato prosijavaju kao putokaz drugima na
putu do sebe, do slobode.
Ne manifestuje se samo potpuno sjedinjenje tokova bivstvovanja (prâne) sa svešću
kao svetlost. I različiti oblici pojedinačnog bivanja mogu se čistom integrisanom svešću
doživeti kao svetlost, ali to više neće biti neopisivi sjaj nesvodljiv na boje, već raznolika
svetlost, čije boje zavise od prirode ili nivoa vibracija bivanja koja ih ispoljavaju. To je poz-
nato kao „viđenje aure”. Svaka „boja” tu predstavlja određen unutarnji doživljaj na određe-
nu frekvenciju zbivanja, a ne fizičku manifestaciju boja.
Iako je prâna jedina energija koja stvara sve u kosmosu, odnosno sam kosmos, ona je
na različitim mestima različito raspoređena. Da nije ovih razlika, njihovih prelamanja, kre-
tanja i preobražaja, ne bi bilo ničega u kosmosu. Zahvaljujući dejstvu guna, ovaj zamah pri-
rode ka svojoj svrsi, izražen kao životna energija, događa se na raznolik način pa tako nasta-
je mnoštvo oblika u kosmosu, zbog čega ništa nije isto u dva trenutka. Zato je vreme relati-
vno, i ova relativnost proizvodi raznolikost svega što je i uslov opstanka života kakav jeste.
Prânu u svom najčistijem vidu možemo prepoznati u svemu što je tek rođeno, mlado,
toplo i nežno. Čovek, kao mesto najvećeg prisustva svesti u prirodi, najsnažniji je korisnik
prâne. U svom novorođenom stanju, kao dete, čovekovo telo je najsnažnije zrači. Otuda
svetost koju spontano osećamo prema svakom detetu, sámo prisustvo njegovog bića nas
podmlađuje i isceljuje, ono oplemenjuje i najgoreg čoveka. Takođe nas njegova čistota
navodi na odgovornost i ispravnost u sopstvenim postupcima, na uravnoteženje izliva ener-
gije zbog uzročne veze prâne sa stanjem svesti (iako često projektujemo to navođenje pa
„vaspitavamo” dete, umesto sebe njegovim energetskim savršenstvom). Dete poseduje
76
ogromnu vitalnost, sposobnost rasta i opšte regeneracije, fizičke i duševne. Njegov jedins-
tveni i neodoljivi miris odaje čistotu prâne, a njeno snažno prisustvo se vidi u živahnoj i
stalnoj pokretljivosti kao i bezrazložnom blaženstvu deteta. Ono što liči na dečji nemir i
razigranost, zapravo je ples prâne u stalnom kretanju i razmeni sa širom celinom, što prepo-
znajemo kao sticanje iskustva.
U kretanju prâne možemo lako prepoznati dejstvo guna. Ona je u stanju tamasa tamo
gde otiče, gde život nestaje hlađenjem, sušenjem i raspadom. Gubitak prâne, odnosno nedo-
statak njene cirkulacije, možemo videti kod svakog čoveka koji na bilo kakav način živi
negativno. Njena razmena sa širom celinom je način spoznaje te celine i ostvarenja bilo kog
cilja, njeno potpuno otvaranje i oslobađanje protoka doživljava se kao blaženstvo najviše
spoznaje. Rađas je stanje dinamične izmene i cirkulacije u cilju izlečenja ili uobičajenog
ritma održanja postojećeg stanja i sprečavanja raspadanja. Gunu sattva čovek neposredno
doživljava u blistavom sjaju osmeha zdravog deteta koji ispunjava blaženstvom sve oko
sebe. Satvičko stanje prâne dolazi do izražaja takođe u svakom pozitivnom i optimističkom
ulaganju energije prema nekom cilju ili drugom čoveku, bez ikakvih sumnji i zadrški, dakle,
s ljubavlju. Jedino takve akcije su uvek uspešne, što nam pokazuju mnogi primeri isceljuju-
ćeg dejstva snažne vere. Ovakvo delovanje nam pokazuje da ne postoje objektivne prepreke
za ostvarivanje realnih ciljeva, već samo subjektivne. Kristalizaciju satvičkog ulaganja
energije nalazimo u „mekoj” školi kineske umetnosti (kung fu) za aktiviranje či-a ili prâne:
Či kung i Tai či čuan. Kineska filosofska tradicija, inače, iscrpno pokazuje kako se prâna,
ili či, kreće i deluje putem podele na polaritete, na jin i jang.
Svi međuljudski odnosi i celokupno čovekovo ponašanje može se razumeti u svetlos-
ti cirkulacije prâne, njenog kretanja i razmene. Pri tome je odlučujući zakon kompenzacije i
ravnoteže suprotnih stanja ili polova (jin i jang) koji deluje zajedno sa zakonom rezonancije.
Tako, delovanje prâne osećamo u emocionalnoj i psihičkoj vezanosti za neku osobu, naroči-
to suprotnog pola, koja je potpuna između roditelja i dece zbog zajedničkog fizičkog pore-
kla. Kada se taj odnos jednostrano naruši, makar samo zbog laži koja ljude razdvaja više od
fizičkog udaljavanja, ili se prekine iz bilo kog razloga, bolno stezanje u grudima, gde je
žarište prâne, redovna je posledica. Zato „bol u srcu” nije samo poetska metafora. Raspolo-
ženja drugih ljudi deluju na nas preko zakona rezonancije, jer predstavljaju specifične vibra-
cije prâne. Njih svesniji ljudi jasnije primaju, pa zato mogu neposrednije doživeti u sebi („u
srcu”) tuđa stanja i osećanja. Zato i mogu svoju energiju darovati ugroženima. Za bezose-
ćajne se kaže da „nemaju srca”. S druge strane, u retkim trenucima otkrovenja istine o sebi,
svom životu i svetu, ili u trenucima istinske sreće, preplavi nas blaženstvo u grudima i odat-
le snažno zrači celim telom, čineći ga potpuno laganim kao da lebdi. Ovo je čest događaj za
vreme meditativne sabranosti.
Delovanje prâne u svom najopštijem vidu predstavlja način bivanja bića u svetu. Ono
se uvek zbiva kao neko odnošenje, kao razmena energije i utisaka između suprotnih stanja
ili polova. Zato sva bića tako neminovno i sudbonosno deluju jedna na druge, privlače se u
ljubavi ili satiru u mržnji. Kretanje i razmena životne energije ima svoju gradaciju. U nižim
dimenzijama (veće) piramidalne uslovljenosti prirode, jedinstvo fizičkog oblika i kretanja
prâne kao prenošenja informacije očigledno je u izgledu i celokupnom ponašanju biljaka i
životinja, gde je ono gotovo u potpunosti na delu. Raspoloženja životinja direktno se ispo-
ljavaju kroz njihov izgled i ponašanje koje uvek ima informativnu funkciju za okolinu. Sa
višim mogućnostima čulnih organa, informacije se prenose artikulisanije i nezavisno od
fizičkog oblika, sadržaj im postaje apstraktan. Vrhunac apstraktne komunikacije životne
energije odigrava se u razumu (manas), kao misao. Mišljenje je imenovanje oblika bivstvo-
77
vanja (nama-rűpa). Ono je omogućeno dovoljnom koncentracijom iskustva ovakvog ime-
novanja ili ustanovljavanja na jednom mestu, u subjektu, i njegovom stavu „Ja sam činilac”
(aham-kâra).
Energija ne može ostati na istom nivou zato što nije supstancijalna već bivstvujuća.
Ako se kreativno ne kreće naviše ona će se prepustiti spontanom propadanju, odnosno šire-
nju ka onim bićima gde će moći da se preobrazi do svesnog ishoda. Širenje životne energije
od mesta gde se ne može više održavati ka mestu gde je potrebna, događa se svuda, ono je
poznato i kao entropija. To je umiranje koje oslobađa prostor za nov život. U kosmičkim
razmerama to se događa pri eksploziji zvezda, od čijih rasutih elemenata nastaju nova nebe-
ska tela, druge zvezde i živa bića. U mikrokosmičkom iskustvu, greške i stradanja drugih
služe nam kao iskustvo i opomena za sopstvenu ispravnost, ili, drugačije rečeno, deo njiho-
ve rasute životne energije prešao je na nas. Ona se prenosi na sve moguće načine, od aps-
traktnih simbola i pisanih poruka do vrlo konkretnih i sudbonosnih događaja. Svako ko je
dospeo do duhovnog probuđenja zna da je iza sebe imao bar jednog davaoca energije, neku
osobu čija je sudbina bila da služi kao prenosilac energije, makar i kroz informacije, ili pak
celokupnim delovanjem. Pravilo je da se, kada dođe do dovoljne koncentracije energije,
odnosno životnog iskustva pred probuđenje, davalac povlači, često i umire. Kako je ta osoba
najčešće čoveku bila najbliža i najdraža, tada nastupa „tamna noć duše”, najtamniji čas pred
svitanje novog sunca duhovnog probuđenja. Ova zakonitost je u klasičnim tekstovima
sânkhye opisana kao opšta težnja prirode da posluži oslobođenju Duha-čoveka, a ona to čini
najuspešnije kroz pojedine ljude, nakon čega se povlači.
Najveću moć usmeravanja i prenošenja energije ima ono biće u kome je ona maksi-
malnom koncentracijom došla do svog ishoda u čistoj svesti, a to je čovek rođen u Duhu.
Njegova svest je suština energije ili kristalizacije samog bivstovanja. Prenošenje ili darova-
nje životne energije, radi sazrevanja onog suštinskog u čoveku, jeste ljubav. Ljubav, dakle,
nije ništa drugo do nekonceptualno i direktno iskustvo opšteg jedinstva životne energije na
višim planovima bića, gde se ono osvešćava. Zato se kaže da je izvor bića, Bog, ljubav.
Svest je plod ljubavi i ljubav je jedini dar autentične svesti.25 Osvešćenje jedinstvene život-
ne energije deluje snagom simpatije prema svemu što po njenoj moći i postoji. Na višim
nivoima bića, gde je svest prisutnija, i jedinstvo svega je jasnije. Svestan izraz ovog jedins-
tva jeste ljubav. Isto kao što se svest izražava kao postojana prisutnost u biću, nezavisno od
njegovog raznolikog zbivanja, tako se i ljubav pokazuje kao nesebična prisutnost svesnog
saučestvovanja i naklonosti, nezavisno od svih uslovljenih promena koja bića trpe i u svom
ponašanju pokazuju. Mržnja je, nasuprot tome, neuviđanje prave prirode bića, njegove nevi-
nosti, i odvajanje od njega zbog nekih pojedinačnih manifestacija. Mržnja je, tako, samo
negativni izraz iste nesvesne naklonosti i strasne vezanosti za pojedinačna ispoljavanja
nekih osobina bića. Mržnja i strast su dva pola iste uslovljenosti i neznanja o stvarnosti
samog bića. Ljubav rođena iz svesti oba ova pola nadilazi, i naklonost i odbojnost prema
biću, ona je iznad svetlosti i tame njegovih preobražaja. Ona je njegovo najčistije iskustvo.
Ljubav je, tako, uvek pratilac ispravnog uvida i sazrevanja, i nije različita od njih.
Samo ih pojmovna upotreba imenuje i razlikuje. Vizija piramide nam pokazuje zašto je sve-
sna prisutnost u ishodu bića isto što i ljubav koja daje životnu energiju zbližavanjem svega u
jedno. Sve je to vremenski i prostorno sabrano i sjedinjeno u vrhu piramide, u čovekovoj
Sopstvenosti, gde biće stoji kao jedna jedina stvarnost, bez mnoštva i polarizacije.

25
Najpoznatiji izraz ovog iskustva dao je apostol Pavle u svojoj Himni ljubavi (1 kor. 13).
78
 Jedinstvo ljubavi i svesti u slobodnoj volji jedino je merilo čovekove duhovne zrelos-
ti i stvaralačke slobode u delovanju. Samo s takvom zrelošću može se jasno videti delovanje
prâne.
Sve nas ovo vodi ka jedinom zaključku da energija (prâna) i svest nisu različiti, da je
energija (bivanje) samo grublji izraz svesti koja bivanju osvetljava smisao. Kada energetsko
zbivanje ne bi bilo svesno, bilo bi nemoćno, besmisleno i apsurdno. A to nije slučaj. Svuda
u prirodi zapažamo svrsishodnost, a to nam ukazuje da je svaki oblik prirodnog zbivanja, od
ćelijskog do kosmičkog, svestan sebe kao takvog, bar na elementarnom ili neophodnom
nivou. Sve stvari su svesne sebe kao takve, znaju da postoje. Zato i mogu da služe interesi-
ma Duha-čoveka, u čijem se bivstvovanju događa najveće sažimanje energije svesti.
Naši preci su dobro osećali da su stvari svesne svoga postojanja. Još su srednjoveko-
vni majstori pozdravljali i ljubili svoj alat kada su počinjali da rade, kao i seljak svoga vola
ukrašenog vencima pred oranje. Naše današnje sukobljavanje sa prirodom, i ekološka kriza,
pokazuju da još uvek nismo svesni postojanja u onoj meri u kojoj je ono samog sebe svesno.
Svest - energija - oblik („grube” materije) tri su vida prakrti koja se mogu razumeti
kao gune i nerazdvojni su u svakom delovanju. To je trojstvo po kome priroda postoji, a
koje je naslućivano u religijskim iskustvima. Razlikuju se samo po brzini vibracija svoga
zbivanja. Zato što su manifestacije istog bića, svest može usmeravati energiju i biti svesna
oblika, kao što i energija može delovati na oblik i stanje svesti, a takođe i oblik može odre-
đivati sadržaj svesti i upotrebu energije. Da su razdvojeni, ništa od toga ne bi bilo moguće.
Dakle, biće, energija i svest su jedno isto, ali u različitim vibracijama i razmerama. Biće je
najgrublje, a svest najfinije zbivanje tog jednog. Biće je čist oblik, svest njegov smisao, a
energija neophodni posrednik između njih, izraz njihove interakcije. Doživeti biće kao čistu
energiju znači biti svestan i doživeti ga neposredno kakvo jeste - a to znači doživeti ga s
ljubavlju. Ljubav je najneposredniji doživljaj bića i otuda je osnova za svest. Bez nje nema
svesti (budnosti), a bez svesti ni samog bića. Sam doživljaj je energetski proces, pa su zato
biće-energija-svest tri reči koje označavaju samo jedno: ljubav.
Na kraju poglavlja o prakrti (mada je njenom razumevanju posvećena cela knjiga),
mora se naglasiti da ona niti je svesna niti uopšte postoji po sebi i za sebe, već jedino kao
piramidalna celina (geštalt) koja diferencira prisustvo Duha neuslovljenosti - koji je omogu-
ćava, a ne stvara. Njena pojavnost je spektar razotkrivanja Duha i, koliko je ova razotkrive-
nost veća, toliko je i njena pojava jasnija. Puruša omogućava iskustvo prakrti, i koliko je
priroda bliža principu neuslovljenosti, toliko dobija svest o sebi - kao što Zemlja izgleda
svetla, iako je samo obasjana sunčevom svetlošću. Ona ima svetlosti i života na sebi, ali je
dobija od Sunca. Priroda je najbliža Duhu u svom piramidalnom vrhu, u aham-kâri i budd-
hi, tu ona uvire u neuslovljenost (u purušu) i zato tu izgleda i ponaša se kao svesna iako
zapravo to nije po sebi, već zbog blizine slobode koja je omogućava, zbog blizine puruše.
Ono što omogućava postojanje, omogućava i svest o postojanju, jer nema postojanja bez
svesti. Stoga nije pogrešno reći da je buddhi čista svest ako se zna da nju omogućava blizina
Duha neuslovljenosti. O svesti u prirodi se zato može samo uslovno govoriti iz praktičnih
razloga za objašnjenje njene teleologije i kretanja energije. Jedina prava svest ili budnost je
apsolutna sloboda od sveta pojavnosti, od objektivacije. Da bi se došlo do takve slobode
„od”, nužno je najpre steći slobodu „za” svet pojavnosti, prihvatiti ga u potpunosti. Otuda
puno razumevanje i sámo iskustvo bivstvovanja vodi u njegovu transcendenciju. U tome je
smisao osvešćenja prakrti. Svi njeni oblici su informacije (vest) za svest čoveka (puruša). U
prirodi, dakle, nema svesti u supstancijalnom smislu, niti je ona negde smeštena, nego je

79
svest sámo razotkrivanje bivstvovanja, njegovo obelodanjivanje nezavisnom Duhu. I samo
njemu. Stepen razotkrivenosti postojanja jeste stepen svesnosti.
Sve je u prakrti informacija koja se pretvara u materiju. To se događa pod privlač-
nim dejstvom svesti u svesnom subjektu koja dolazi kao odraz Duha. Svesni subjekt je
onaj činilac zbog kojeg se informacija pretvara u materiju. Zapravo ne 'pretvara', već pri-
kazuje samom subjektu kao materija.26
Zato kad god svesni subjekt pogleda izvan sebe vidi materijalnu prirodu. Kada
pogleda u Sebe, svoju suštinu koja je odraz Duha, za njega materijalna priroda nestaje. Pri-
roda glumi materijalnost samo pred svesnim subjektom. Zato kada subjekt izgubi svesno
prisustvo iz nekog razloga (san, koma…) fizički svet za njega nestaje.
Pre ljudi, svesni subjekti su bile zvezde. One su na kosmičkom planu uticale da se
stvori materija u obliku planeta. Planete su zatim kao svesni subjekti uticale da se materija
još finije oblikuje u životnu energiju, u sav živi svet na njima, zavisno od svog položaja i
odnosa sa drugim planetama. Povezanost tog mikro i makrokosmičkog uticaja pokazuje
nauka astrologije. Na kraju ljudi kao individualne duše su najfiniji privlačitelji koji izazivaju
sve događaje koje vidimo kao ljudski svet iskustava.
Pre zvezda, sama božanska energija je bila svestan subjekt kao Puruša. Ona je to i
sada, samo što je preuzela najfinije individualno oličenje kao čovekovo Sopstvo, iskustvo
'Ja jesam'. Zato se energija samo u prisustvu uma, pod njegovim uticajem, ponaša kao mate-
rija i poseban oblik. I pod tim uticajem postoji sve što vidimo. Zato um može da deluje na
materiju. Zato deluje Zakon privlačenja. Zato svi prosvetljeni govore da je kosmos u nama i
da nismo različiti od Boga. Prosvetljen čovek je sâm Bog kao ličnost.
Svrsishodno razotkrivanje bića, teleologiju prakrti, ništa ne pokreće, nego privlači
sama neuslovljenost ni od čega, kao vakuum koji u univerzumu izaziva materiju u postoja-
nje i život. A ni vakuuma ne bi bilo da nije onoga što on izaziva da bude.
Dovde doseže prikaz prakrti. Ostalo je lični doživljaj koji će biti inspirisan prikazom
njenih kategorija, uz podsećanje da opis nikada nije ono opisivano.

26
Ovo je dokazano u eksperimentima sa subatomskim česticama. One se ponašaju dvojako: i kao čestice i kao talas
energije, materijalno i nematerijalno. Kako će se ponašati, da li kao materijalne čestice ili kao talas, zavisi od prisustva
posmatrača, od svesnog subjekta, od čoveka. Kada je čovek prisutan u eksperimentu onda se ponašaju kao materijalne
čestice. Kada čovek nije prisutan, ostaju kao talasi energije.
80
 DIMENZIJE PRIRODE

MAHA - BHŰTÂNI

1. Oblikovanje prostorvremena

Sve su dimenzije zajedno prisutne u prirodi, one nisu transcendentne ili „onostrane”,
niti su apstraktne činjenice. Prisustvo drugačijih dimenzija u našem fizičkom okruženju nije
ničim skriveno i možemo ih prepoznati u svemu, jer sve i postoji, takvo kakvo je, upravo
zahvaljujući prožimanju svih dimenzija prirode i prelamanju njihovih zakonitosti.
Sve dimenzije, ili svi modusi prostorvremena u kojima se priroda zbiva, predstavljeni
su na shemi (slika 1) pod objektivnim, neorganskim područjem kao tanmâtrâ i maha-
bhűtâni. Njihovom progresivnom kondenzacijom oblikuje se trodimenzioni organski svet,
indriyâni, koji izražava „spoljašnje” i (ili) „grublje” manifestacije prelamanja njihovih fini-
jih vibracija.
Aktivnošću tela i čulnim iskustvom (indriyâni) uočavamo samo jedan uzak nivo vib-
racija prirode koji nam je poznat kao trodimenzioni fizički svet. Njemu pripadaju samo
deset čulnih i delatnih organa (buddhindriye i karmendriye) koji se zato nazivaju grubim ili
vanjskim organima. Manas, aham-kâra i buddhi spadaju u finotvarne entitete koji nadilaze
trodimenzionu i vremensku uslovljenost fizičkog tela i sačinjavaju unutrašnji organ (antah-
karana) koji stvara duševni život (điva).
Već i u tom uskom ali najbitnijem području, u fizičkom svetu, prostorvremenost sveg
zbivanja vrlo je relativna pojava. Najpre treba da naučimo da razlikujemo dimenzije od
razmera. Neorganski svet ima svoje razmere postojanja, a organski svoje. Svaka životinjska
vrsta živi u svojim razmerama: svet gliste drugačiji je od sveta u kome leti albatros; grablji-
vice drugačije gledaju na svet od svojih pitomih žrtava. Obrazovan i zadovoljan čovek vidi
znatno drugačiji svet od maloumnog nesrećnika, a starac, opet, drugačiji od mladića, dok
onaj koji spava živi u sasvim drugačijem svetu od probuđenog. Ali, svi zajedno ga vide iz
trena u tren uvek malo drugačijeg, i iz svog ugla. Telo ima svoje zakonitosti postojanja, ose-
ćanja, opet, svoje, dok misli imaju sasvim drugačije i šire razmere u kojima postoje i deluju.
Zapravo, svako stanje svesti u čovekovom umu propušta spoznaju sveta samo u određenim
razmerama i različito kod svakog čoveka, iako postoji izvesna mera opšte saglasnosti. Ne
mnogo veća od broja reči i pojmova sa kojima se ljudi služe pri opisu sveta. Umetničko
stvaralaštvo i simboli služe za dopunu ove saglasnosti.
Razmere nisu dimenzije, iako ih mnogi poistovećuju. Dimenzije su različiti načini
postojanja univerzuma u kojima se javlja skup određenih različitih razmera. Mnoge greške
nastaju kada se brkaju razmere, kada iz jedne razmere sudimo o drugoj (na primer, kada
nezreo čovek sudi o postupcima zrelog i mudrog). To nije moguće sa različitim dimenzija-
ma, jer sa niže dimenzije nikada se ne može videti viša. Biće mora preći u višu dimenziju da
bi je spoznalo.
Dimenzije su u sânkhyi predstavljene sa tanmâtrâ i maha-bhűtâni.
Prostor i vreme su relativni. Njihova relativnost se ogleda u tome što postoje ujedno
na različit način: kada se projektuju i ispoljavaju to je onda objektivni svet, a kada su sažeti
u svoj ishod i smisao, tada su svesni subjekt. Dakle, svesni subjekt nije ništa drugo do saže-
81
tost vremena i prostora u jedno mesto, u Ja. Objektivni svet nije ništa drugo do projekcija
istoga u mnoštvo, napuštanje ’Ja jesam’, gubitak sebe. Otuda kada je subjekt potpuno sves-
tan, budan, vreme i prostor za njega nestaju.
Svaka misao je najsuptilniji izraz jedne dimenzije u kojoj se manifestuje svet ka
svome ishodu. Svesnost (subjekta, ’Ja jesam’) je sam vrh stremljenja prirode ka svrsi, vrh
njene piramidalne celosti. Njena se celovitost ne ostvaruje u objektivno datim kategorijama
vremena i prostora, nego njihovim sažimajućim oblikovanjem ka svrsi koje se progresivno
događa u sve višim dimenzijama, u aham-kâra i buddhi - a to znači ka Sopstvu subjekta. U
najvišoj se javlja čista svest (buddhi) kao izraz maksimalne integracije ili sažetosti zbivanja
i njegove najveće brzine u otkrivanju smisla, koji se manifestuje kao svetlost. Ovo sažima-
nje i oblikovanje možemo videti na primeru Zemlje. Njen oblik i putanja iz viših dimenzija
izgledaju drugačije nego u trodimenzionalnoj stvarnosti gde vidimo loptasto nebesko telo
koje se kružno kreće u prostoru oko Sunca tokom određenog vremena. Njeno kretanje zap-
ravo stvara vreme, a takođe i sam njen oblik - ona ne bi bila niti okrugla niti baš te veličine i
mase da se ne kreće baš tom brzinom. I obratno, da je manja ili veća, i brzina bi bila sraz-
merno drugačija. Njen oblik, masa i brzina (vremenost) su uzajamni i čine jednu celinu koja
se, međutim, zbiva u više dimenzija, pa se zato ustanovljavaju kao različiti činioci. Takođe,
i sve što postoji na njoj potpuno je određeno njenom putanjom i oblikom. Kao što su njen
oblik i kretanje jedno zbivanje, ali na različitim dimenzijama, i život na njoj takođe je deo
tog istog zbivanja, opet na jednoj drugoj dimenziji; ceo sunčev sistem je to isto zbivanje
(isto kao život jednog čoveka) ali na sledećoj, višoj dimenziji, i tako dalje. Može se reći da
su njen oblik i putanja, zajedno sa organskim i neorganskim životom na njoj, zapravo savi-
jenost i oblikovanje prostora ka višim dimenzijama bivstvovanja u kojima se kristališe svrha
svega. Sažimanje se odigrava kretanjem, jer kretanje je uvek zbivanje oblika ka smislu. Naj-
finiji oblik kretanja je mišljenje. Otuda se u mislima začinje vreme. Dakle, kretanje je odvi-
janje vremena u kome dozreva smisao oblika (tj. bivstvovanja) koji je modifikacija prostora.
Zato su prostor i vreme neodvojivi. Iz najviše dimenzije posmatrano, sa vrha piramide ili
mahat-buddhi, celokupno postojanje Zemlje, sav život na njoj od nastanka do nestanka i
cela putanja koju će preći, oduvek se već dogodilo i u celosti se uvek događa u svakom tre-
nutku - jer, događa se zbog svesti (buddhi) o sadašnjem trenutku, o onome što upravo jeste.
Svest, koja je ishod bića, opstaje samo u sadašnjem trenutku, a on je jedini realan. Ništa ne
postoji izvan njega. Drugačije rečeno, ne zbiva se u vremenu. Na taj način sadašnji trenutak
razvoja sveta, ili jednog pojedinca, nije različit niti odvojen od njihove konačne svrhe ili
samog bitka.
Zato svi aspekti bivstvovanja, iako različiti do apsurda i međusobno paradoksalni,
realno postoje u prirodi, slobodno i ravnopravno, tako da obrazuju jednu ipak skladnu celi-
nu. Celina se, međutim, ne može razumeti samo posmatranjem iz fizičkog iskustva. Ono je
proizvod elementa zemlje, poslednjeg u nizu maha-bhűtâni, i zato je samo posledica dejstva
viših dimenzija oličenih prototipskim počelima (tanmâtrâ) koja se kondenzuju u različite
vibracije i, zavisno od međusobne kombinacije, obrazuju velika počela (maha-bhűtâni).
Ta progresivna kondenzacija se odigrava na sledeći način: prototipsko počelo zvuka
proizvodi element etera (akaša); tanmâtrâ dodira i zvuka zajedno proizvode element vazdu-
ha (koji zato ima ova dva svojstva); tanmâtrâ dodira i zvuka sa bojom proizvode element
vatre; kada se njima pridruži ukus, nastaje element vode (koji za čulno iskustvo ima ova
svojstva); i kada se svim tim počelima pridruži miris, nastaje zemlja, koja je zbir svih osta-
lih počela i elemenata; ona je proizvod svih dimenzija i uticaja, pa se otuda na njoj manifes-
tuje sva realnost bivstvovanja. Fizička realnost poseduje najvišu ontološku vrednost. Ele-
82
menti koji je tvore takođe predstavljaju dimenzije njenog zbivanja. Tanmâtrâ znači prototip
ili „tome primereno”. Maha znači veliki, kosmički ili univerzalni, a bhuta dolazi od korena
bhu (rasti, bujati, bivati, nastajati) i može označavati dimenziju zbivanja, način na koji nešto
biva, a takođe i element o kome je reč. Srodna je sa grčkim physis koje označava proces
rastenja, tvarnu osnovu i počelo, ali i unutarnji princip, strukturu zbivanja ili bića.
Kompletno dejstvo tanmâtrâ i maha-bhűtâni proizvodi indriyâni, jer je poznato da
organski život proizlazi iz neorganskog. Ali, on proizlazi tako što postaje oličenje dimenzija
i principa neorganskog, njihovo egzistencijalno oličenje. Neorgansko je esencijalno, a
organsko egzistencijalno područje jednog istog bivstvovanja. Broj i kombinacija prototipova
i elemenata određuje broj čulnih i delatnih organa u indriyâni, a njihov broj, s druge strane,
određuje u kakvim će razmerama takvo biće živeti. Najkompletnije oličenje organskog bivs-
tvovanja je čovek, on je mikrokosmos u kome se sažima sav neorganski i organski kosmos.
Njegova percepcija (čulni organi) proizvod je kompletnog uticaja tanmâtrâ, a ovladanost
delatnim organima proističe iz njegove predisponiranosti za učešće u svim dimenzijama
prirode. Na shemi vidimo vertikalnu podelu kategorija na levu, neorgansku, i desnu, organ-
sku stranu. Leva, neorganska je makrokosmos, a desna, organska je mikrokosmos. Jedna
odražava drugu kao u ogledalu. Kada čovek prepozna ovo odražavanje kosmosa (leve stra-
ne) u mikrokosmosu (desne), on prepoznaje sebe kao jedinstvenu ličnost, a to je aham-kâra
koja nadilazi ovu podelu.
Tanmâtre su objektivne ali i delimično subjektivne, jer proizvode čulne organe u sub-
jektu, dok su veliki elementi čisto objektivni, jer omogućavaju sve zbivanje u prostoru. Leva
strana sheme je vibratorne ili talasne prirode, sve dok se ne kondenzuje kao zemlja, a tada
vibracije zadobijaju supstancijalni karakter. Nisu, dakle, supstancija, već se samo tako pona-
šaju zbog trodimenzionalnih uslova u kojima se nalaze. Tada postaje moguća desna, organ-
ska strana empirijskog sveta kojeg tumačimo na osnovu pojma supstancijalnosti, što je nuž-
no zbog koherentnosti spoznaje bivstvovanja.
Sa paradoksom različitih dimenzija suočavaju se i rezultati eksperimentalne fizike.
Što se ide dublje u manje dimenzije, dolazi se do većih brzina i neodređenosti svih parame-
tara. Na atomskom nivou dolazi se do granice kada još možemo razlikovati nešto kao što je
struktura atoma. Ispod njega vladaju sile čiste energije koje se, zavisno od načina posmatra-
nja u eksperimentu, manifestuju i kao subatomske čestice. One se ponašaju paradoksalno jer
za njih ne važe zakoni prostora i vremena našeg „grubog” ili „materijalnog” sveta. Iako se u
određenim okolnostima ponašaju kao čestice, u nekim drugim one prelaze u svoju fizikalnu
suprotnost, postajući talas energije. Kada je u eksperimentu prisutan posmatrač, čovek,
ponašaju se kao čestice, a kada je posmatrač odsutan, kao talas. Izgleda da priroda glumi
materijalnost samo u prisustvu čoveka. (Zato kada posmatrač, čovek. padne u san, fizički
svet za njega nestaje.) One mogu nelokalno da komuniciraju, odnosno da se ponašaju kao da
su zajedno, iako su u eksperimentu odvojene hiljadama kilometara. Preskaču i vreme, tj.
način svog postojanja u vremenu. One to mogu zato što kao talas energije pripadaju univer-
zalnom polju svih fizičkih zakona koje nije uslovljeno vremenom i prostorom, nego je
implicitno, i služi kao osnova emanacije svih entiteta u vremenu i prostoru.
Shematska podela kategorija na levu i desnu stranu daje nam uvid zašto se prirodno
zbivanje događa i kao talas (vibracija) i kao supstancijalnost (čestica), što zbunjuje fizičare.
Tanmâtre i maha-bhűtâni su samo otvorenije ispoljavanje vibratornog zbivanja energije u
višim (implicitnim) dimenzijama, dok je supstancijalnost indriyâni područje gde se stiču
iskustva tamo pripremljenih oblika na najkonkretniji način. Tu se akumulira svest o zbiva-
nju i zato je nužno da se bivstvovanje tu koherentno oblikuje na dovoljno „grub” ili konkre-
83
tan način koji se može definisati kao supstancijalnost. „Tvrdoća” oblika nužna je da posluži
kao podloga, kao suprotnost u odnosu na koju će postati prepoznatljivo vibratorno ili talasno
svojstvo objektivne prirode. Oblik je vest za svest. Nema svesti bez očitavanja (cittam)
oblika, tj. zbivanja. Stoga je kruna indriyâni manas ili um; razumevanje je vrh njenog
organskog oblikovanja koje je u celosti posvećeno percepciji i iskušavajućem delanju, obu-
čavanju da postane ličnost. Zato će i naučnicima sve tajne prirode postati dostupne i jasne
tek kada njihovo naučavanje bude u skladu sa ovom posvećenošću organskog života. Priro-
da postaje jasnija u onoj meri u kojoj se njen život afirmiše. Um je, međutim, vrhunac
razumevanja sa subjektivnog stanovišta. Vrhunac objektivne spoznaje bivstvovanja u celosti
je budnost (buddhi). Zato je buddhi od svih kategorija najbliže povezano sa vrhuncem svih
dimenzija u kojima se priroda nalazi, a to je eter ili akaša. Te dve kategorije su najfiniji
modaliteti prakrti, toliko su bliski i identični da se mogu razlikovati jedino po tome što je
akaša ishod samog oblika, a buddhi smisla oblikovanja bića. Jedno bez drugog nisu mogući,
oni su kao dve strane istog novčića. Kada čovek postane probuđen (buddhi) ovladaće aka-
šom i beskrajnom energijom koju ona daje.
Čovekov um je naviknut da se dobro snalazi samo u čvrsto ustanovljenim koordina-
tama koje tumači kao „svet”. To je, prema shemi, uglavnom samo organsko područje kome
prirodno i pripada, indriyâni, i element zemlja. On teško prepoznaje drugačiji svet od onog
kojeg je ustanovio učenjem i tumačenjem. I samo zato što je talasna priroda neorganskog
područja finija od organskog, ono sa empirijskog i umnog stanovišta predstavlja „drugi
svet”, nepoznato, onostrano područje. I zaista, neorgansko je područje svojim najvećim
delom (iznad elementa zemlje) u tradiciji poznato kao „drugi svet”, astral, „natprirodni svet”
(astral je na shemi predstavljen elementima vode, vatre i vazduha). To je takođe ono pod-
ručje prirode gde se odigravaju posmrtna iskustva, kao i snovi. Čovekova se individualnost
(aham-kâra) - koja okuplja buddhi i manas, pa tako te tri kategorije skupa sačinjavaju nje-
gov duševni život (điva) - sa smenom dana i noći premešta iz subjektivnog u objektivno
područje, prema shemi, s desne na levu stranu. Tada čovek pada u san. Kada se izjutra nje-
gova individualnost vrati u fizičko telo (indriyâni), čovek se budi. Isto se dogodi kada se
istroši životni vek fizičkog tela: njegova duša (điva) odlazi na „drugi svet” (tanmâtrâ) i,
nakon dozrevanja uslova za odgovarajuće novo telo, vraća se u područje indriyâni. Ukoliko,
naravno, nije otišla naviše, u probuđenje (buddhi) i neuslovljenost (puruša), ka svome izvo-
ru.
Samo u području indriyâni zbivanje ima čvrst karakter usled toga što je za akumula-
ciju energije svesti nužna trodimenzionalna kohezija svakog zbivanja kao informacije. Tu su
zbivanja samo onoliko trajna i čvrsta koliko su potrebna kao informacije subjektu, i ponav-
ljaju se na različite načine dok njihov smisao ne bude usvojen kroz iskustvo. Na neorgan-
skom području je zbivanje (prostorno oblikovanje) mnogo fluidnije, brže i neposrednije, a ni
vreme tu nije linearno. Usled nedostatka koherentnosti pojava, na koju je manas naviknut da
mu bude servirana u trodimenzionalnom iskustvu kao „prirodno” stanje, čovek je tu nesves-
tan, tačnije, još pasivniji nego inače. Da bi bio svestan i na neorganskom području, u svim
dimenzijama, njegova ličnost mora da postane koherentna nezavisno od zbivanja i organ-
skog i neorganskog područja. Njegovo Ja(stvo) mora biti nezavisno i od spoljašnjih i od
unutarnjih uticaja, i kao takvo uvek prisutno. On mora biti činilac, a ne pasivan predmet
svakojakih činjenja. Ukratko rečeno, mora biti neposredni učesnik u zbivanju.
Dok je identifikovan s područjem indriyâni, svog fizičkog tela, čovek nema jedno Ja
u sebi, jednu ličnost. To je zbog uticaja tanmâtrâ koje daju prototipove svih zbivanja, pa
tako i mentalnim aktivnostima i formiranju identiteta. Svaka ponavljana aktivnost može ste-
84
ći identitet i opstati kao entitet (kompleks emocija, mentalni obrazac, alter ego). Zato je
čovek višestruka ličnost. Postaje celovit tek na području aham-kâra. Tek tada postaje i akti-
van činilac sa svojom voljom. Sve dotle je nošen spoljnim uticajima tanmâtrâ i maha-
bhűtâni dok je njegov um uglavnom služio da lažira celu situaciju i stvara privid da sam
čovek nešto čini svojom voljom.
Na području indriyâni vlada subjektivnost, tu čovek stvara svoju realnost i dela samo
u području svog rukohvata, koliko dopiru njegovi čulni i delatni organi i njegova oruđa. To
područje je vrlo ograničeno i zato u svemu subjektivno. Otuda i toliko nerazumevanja i
sukoba među ljudima.
Objektivno područje tanmâtrâ i maha-bhűtâni je zajedničko područje svim organ-
skim bićima, ono je opšte i obezbeđuje zajedničke uslove za sve individue, tako da sve ima-
ju percepciju približno istog sveta u kome žive. To je zemlja na kojoj svi stojimo, voda koju
svi pijemo, vazduh koji svi udišemo itd. Tako sânkhya objašnjava dve protivrečne činje-
nice: da čovek sam stvara realnost i da može da deluje na objektivni svet, i kako je
objektivni svet nadmoćniji od subjektivnih pokušaja delanja. Subjekt i objektivni svet
su interaktivni. Takođe shema kategorija nam pokazuje gde se ta situacija nadilazi: u
području aham-kâra. Tek odatle, kada čovek postane jedna ličnost sa svojom voljom,
može da deluje na objektivno područje tanmâtrâ i maha-bhűtâni. To može zato jer deluje iz
čiste svesti (buddhi), a ne subjektivnog uma (manas) kojeg je nadišao.
Zajedno sa prostornim delovanjem, nadiđena je i iluzija vremena. Ona postoji samo
na subjektivnom području indriyâni i u elementu zemlje. Govoreći praktično kako vreme ne
postoji, možemo uslovno reći da u trenutku stvaranja stvoreno je apsolutno sve što može da
postoji. Sve što je bilo, jeste i biće svuda u univerzumu, stvoreno je u trenutku stvara-
nja univerzuma. Taj totalitet svega uvek bezvremeno postoji na nivou akaša i buddhi, i on
se postepeno ispoljava iskustvu svakog subjekta posebno. Subjektivni um, manas, samo
aktivira pojedine mogućnosti koje su dostupne u njegovom delokrugu i one se aktuelizuju.
Tako nastaje iluzija linearnog vremena. Izvan uma i na višim dimenzijama potencijali svih
zbivanja bezvremeno postoje kao pra-datost ili pra-krti. Rečeno je da sve što postoji se ispo-
ljava iz prakrti (emanacija) jer je u njoj već postojalo kao mogućnost (pra-datost = pra-krti).
Stoga sve što uopšte može da se dogodi, potencijal svega, već postoji u jedinstvu prakrti.
Um se samo fokusira na pojedine mogućnosti i one se aktuelizuju. Ta suma svih mogućnosti
i pojava nalazi se u najvišoj dimenziji, u akaši. Pristup njoj je moguć samo iz buddhi, čiste
svesti. Tu je prošlost i budućnost svega postojećeg. Na nižoj, materijalnoj, trodimenzional-
noj ravni, um samo sukcesivno aktuelizuje mogućnosti, ono što već postoji, a nama, iz naše
subjektivne tačke gledanja, izgleda da se nešto novo zbiva. Zbog svoje bezvremenosti i pra-
datosti svih potencijala, prakrti ima vibratorno ili talasno svojstvo, odnosno trenutačnost.
Vibratorno ili talasno ustrojstvo prakrti pokazano je na svih pet odeljaka sheme kao
najviše i najfinije stanje tih odeljaka. To su zvuk i eter u neorganskom i um, sluh i jezik u
organskom delu, i buddhi, kao najfiniju tvorevina prakrti. Uočimo pre svega, tanmâtru zvu-
ka, kao primarno ispoljavanje vibracija. Ono je moguće jedino kroz prostor (akaša) zato što
zvuk nije moguć bez prostiranja. Vibracije prostora oblikuju sve ostale elemente i sva ostala
zbivanja. Objektivno posmatrano postoji samo prostor (akaša) u kome su sve dimenzije i
sva zbivanja uopšte mogući. On je partikularizovan pojedinim oblicima na kojima se ogra-
ničava naše čulno opažanje i delanje. Samo ograničenom subjektu, zatvorenom u ego, koji
posmatra iz jedne referentne tačke, a drugačije čulno posmatranje i nije moguće, oblici
izgledaju kao da su u prostoru i međusobno nezavisni. Oni su zapravo sâm modifikovan
prostor (akaša). On ih sve povezuje u jedno, u sopstvenost svesnog subjekta, i na osnovu
85
toga su moguća sva mistična iskustva jedinstva univerzuma, a takođe i materijalizacija,
dematerijalizacija, teleportacija, telekineza, levitacija, astralna projekcija i telepatija. Na
primer, vreme se sažima u subjektu, u njegovo Ja ovde i sada, i zato on može da zna prošle i
da vidi buduće događaje (vidovitost); isto je sa prostorom, on se sažima u njegovo telo pa
otuda subjekt može i s objektima u prostoru da manipuliše (telekineza) kao sa sopstvenim
telom. Zato je rečeno da ništa ne postoji po sebi i za sebe, izdvojeno iz celine i jedinstva.
Zato za probuđenog nestaje predmetni svet, on vidi samo akašu, jedinu stvarnost svake
pojave. Iz tog jedinstva proizlazi zlatno pravilo koje kaže: čini drugima onako kako želiš da
drugi čine tebi; i etički put koji nalaže da volimo sve što postoji, pa i svoje neprijatelje.
Usled opšteg jedinstva koje sve povezuje uvek će nam, hteli mi to ili (radije) ne, biti onako
kako činimo drugima. Kakvom merom sudimo, tako će nam biti suđeno. Ako oprostimo
drugome i nama će biti oprošteno. 'Ko drugome jamu kopa, sam će u nju upasti' - to je
neminovno jer nema „drugoga”. Biće je jedno.
Buddhi i akaša su sinonimi: akaša sa kategorijalne a buddhi sa egzistencijalne strane
bivstvovanja. Sa njima je prakrti najbliža neuslovljenosti (puruša).27 Iako je najbliža, priro-
da i u njima deluje svojom gravitacijom kod neprobuđenih ljudi: u buddhi je to sklonost da
se budnost doživljava kao lična svest (aham-kâra) i osmišljava (manas), jer bezlična bud-
nost se kod nezrelog čoveka ne može održati i biva porobljena mentalnim procesima; dok
akaša teži da se partikularno oblikuje, jer iz istog razloga za neoslobođenog čoveka postaje
puko ništavilo.
Prostor je sam oblik zbivanja, dok je vreme subjektivno iskustvo kretanja ili zbivanja
tog oblika ka smislu, odnosno svesti. Zato je svest maksimalna sažetost vremena, ona je čis-
ta sadašnjost, samo prisustvo. Koliko je vremensko kretanje prevaziđeno, toliko je svest pri-
sutnija. Vreme je način na koji nešto oblikovano postoji u iskustvu. Vreme ne postoji po
sebi, već samo kao oblik zbivanja. Postoji, dakle, samo biće, a ne i vreme. Biće je bezvre-
meno jer nije ni supstancijalno. Ali, zbog neuviđanja njegove bezvremene suštine, zato što
ga doživljavamo kao nešto supstancijalno, mi njegovo zbivanje projektujemo kroz vreme.
Tako vreme postaje zaborav bivstvovanja, ono postaje način da se izbegne odgovornost za
preuzimanje smisla postojanja ovde i sada. Vreme je najčešće samo zamena za svesno pri-
sustvo u bivstvu, ono je razmak između znati i biti. Kako je do tog smisla teško doći jer zah-
teva potpunu akumulaciju energije, vreme je nužno zlo preko kojeg postupno i na zaobila-
zan način ('u znoju lica svog') dolazimo do bivstva. Ako ne bismo postupno dozrevali za
bivstvo, njegova silna energija bi nas uništila, kao što bi teško breme koje odrastao i snažan
čovek može da ponese, nejako dete slomilo. Takođe ne bismo ga ni bili svesni, jer naša sve-
snost sazreva vremenom. Samo dozrevajući tokom vremena mi spoznajemo bivstvo, iako je
njegova bit uvek prisutna ovde i sada. Bivstvovanje doživljavamo samo kroz vreme isto kao
što smo zbog empirijske subjektivnosti prinuđeni da ga doživljavamo kao supstancijalno
kroz partikularizovan prostor, i zato nam je biće vazda skriveno.
Vreme je proizvod subjektivnog iskustva u prostoru. Kada se prostor posmatra iz
jedne referentne tačke (tela, indriyâni), što je nužno u trodimenzionalnosti koja jedino može
da proizvede koherenciju percepcije, nešto se doživljava kao bliže, a nešto kao dalje. Taj
doživljaj se u psihi (manas) tumači kao da je nešto „pre” (stiglo do nas), a nešto „posle”.
Tako vreme postaje samo psihičko tumačenje prostornog zbivanja. Psiha se spontano uskla-
đuje sa fizičkom realnošću prostora koji je okružuje stvaranjem perspektive vremena. U psi-

27
Akaša u fizičkom svetu stvara svetlost, svetlost zvezda. Ako je ona povezana sa buddhi kako smo opisali, onda posta-
je jasnije delovanje Solarne joge (sungazing) u kojoj se gledanjem u sunce pročišćava telo i pobuđuje objektivna svest u
čoveku.
86
hi se trodimenziona perspektiva zbivanja subjekta-u-prostoru, kao u ogledalu, pretvara u
iluziju vremena. To znači, ako postoji samo večno biće, i ako je vreme samo projekcija uma,
onda je kretanje vremena samo iluzija - to se um kreće, a ne vreme. Um mora da se kreće
kako bi prikupljao informacije radi akumulacije svesti u indriyâni, ali ne mora da robuje
ovoj iluziji, kao što obično čini.
Vreme je način na koji um funkcioniše. Biće se ne kreće kroz vreme ka svome smis-
lu; ono u njemu oduvek već stoji, inače ga ne bi ni bilo, njegovo postojanje bilo bi besmis-
leno, a to znači nemoguće. Samo se um kreće ka osmišljavanju, ceo pojavni svet postoji
zbog njega. Jedino um dolazi do smisla i njegovo subjektivno iskustvo (indriyâni) biva pro-
svetljeno objektivnom spoznajom kad prevaziđe vreme, a to znači kad prestane da zamišlja
svet kao nešto drugo nego što jeste. Samo kada zaustavi svoje lutajuće misli, čoveku se
razotkriva svet kakav jeste. I tada vidi da ničeg nema po sebi i za sebe, u akaši je sve jedno,
dok je mnoštvo samostalnih pojava i bića samo prividno za subjekta koji opaža iz jedne
referentne tačke. Vidi da je iluzija subjektivnosti jedini uzrok iluzije objektivnog mnoštva.
Bića nisu oblikovana u prostoru niti se kreću kroz njega, nego se sâm prostor oblikuje od
jedne tačke do druge, stvarajući iluziju bića koje se kreće. Kao talas koji izgleda kao da se
kreće površinom, dok se zapravo sáma voda naizmenično podiže i spušta u jednom talasu.
Ili kao kod svetlećih reklama gde se sijalice naizmenično kontrolisano pale i gase, tako da
izgleda kao da se svetlosni oblik kreće, stvara i rastvara, rađa i umire, iako se ne događa niš-
ta drugo do složena iluzija svetlosti.28 Ceo taj svetlosni cirkus oblikovanja prostora događa
se, naravno, samo za nezrelog posmatrača, i zbog njega. On je jedini koji projektuje zbiva-
nja u prostoru kao supstancijalna. U stvarnosti celine, akaše, sve je jedno i bezoblično, nema
ničeg po sebi i za sebe - ali to ne znači da je sve poništeno, nego je upravo otkriveno u svo-
joj jedinoj suštini, akaši - nakon probuđenja (buddhi).
Ovde je, dakle, reč o trenutačnom stvaranju pojavnog sveta. Otuda ništa u njemu nije
isto u dva trenutka, već u sledećem stvoreno je kao novo i malo drugačije usled igre guna.
Na taj način sve se kreće. Trenutačnost stvaranja omogućava svekret (đagrat) univerzuma.
Ne postoji drugačije kretanje. Taj zakon oblikovanja prostora mogli bismo nazvati Talasni
model kvantne fluktuacije.

(Ideja o trenutačnosti zbivanja osnova je budističkog pogleda na svet. Iz nje proizlazi

učenje da stvari i bića nemaju realnost po sebi (anata), da nisu rođeni, tj. da ne nastaju. Ovu
ideju je naročito precizno pojasnio najvažniji obnovitelj izvornog Budinog učenja, Nagar-
đuna, a razjašnjavao ju je i Gaudapada, jedan od sledbenika Nagarđune navodeći klasičan
primer baklje. U svom delu Karika (na Mandukja upanišadu) Gaudapada objašnjava kako je
sve nerođeno. U kariki (stihu) IV 47-50. on kaže da kao što baklja, kada se brzo okreće,
izgleda kao vatreni krug, tako i svest kada se kreće izgleda kao da je podeljena na subjekat i
objekat, saznavaoca i znano, i tako stvara privid kontinuiteta i objektivnog sveta. Kada svest
(baklja) miruje, tada nema privida sveta (vatrenog kruga). Kada je baklja u pokretu, njen
izgled kruga nije joj spolja nametnut, niti je otišao od nje kada miruje, kao što ni vatreni
krug nije ni različit niti je isti plamen. U IV 91. on kaže da su sve tvorevine samo uobliče-
nje prostora, akaše (etra), i da među njima nema nikakvih raznovrsnosti. Ne postoje indivi-
dualne tvorevine (bića) koje se kreću kroz prostor, nego se sam prostor, na svom najsuptilni-
jem, subatomskom nivou, sukcesivno uobličava u sve što postoji iz trena u tren. Na taj način

28
Upravo je ovaj princip naizmeničnosti, prepoznat od strane Nikole Tesle, proizveo tehnološko vaskrsenje čovečanstva
iz zemnog mraka. Ovaj princip nam takođe osvetljava i svu iluzornost učinka tehnologije za smisao čovekovog opstan-
ka.
87
ništa se ne rađa ili nastaje, jer sve već jeste kao modifikacija celine, a ta celina nije ništa
sama po sebi. Jer, da jeste nešto, protivrečila bi svojoj prirodi, sve ostalo što je rečeno palo
bi u vodu. Da celina jeste nešto sama po sebi, tada bi i bića unutar nje morala da budu 'nešto'
sama po sebi, i tada im celina ne bi mogla dati život. Sve bi bilo odeljeno. Bića mogu da
postoje samo zato što nisu ništa sama po sebi, i zato što je celina ista takva. Drugim rečima,
individualna bića i celina nisu različiti.
Najopštije ubeđenje ljudi da su posebne, odvojene individue je ujedno i najveći
apsurd potpuno očigledan. Nijedno biće ne bi moglo da postoji da je izdvojeno od celine na
bilo koji način; svi dišemo, krećemo se i živimo zahvaljujući životnoj sredini koja nam to
omogućava. Štaviše, nijedno biće ne bi moglo ni da nastane kao izdvojeno.
Naše biće ne postoji kao individualno biće, kao što ni kap nije ništa drugo do voda
okeana. Mi ne dišemo, priroda diše kroz nas; mi ne delamo, celina dela kroz nas; mi ne mis-
limo, celina samu sebe osmišljava kroz nas. Mi smo u celini prirode kao fetus u majčinoj
utrobi. Mi tek treba da se rodimo. To rođenje je probuđenje (buddhi) koje nastaje spoznajom
ovakvog stanja, da ništa nije rođeno u opštoj prirodnoj uzročnosti, da se to sve sama priroda
uobličava i dela. Jedino čovekov probuđeni duh transcendira prirodu.
Sva patnja nastaje iz neuviđanja ove istine, iz ubeđenja da smo nešto po sebi i za
sebe, nastaje iz neosetljivosti da je naša suština ona čistota (sunyam) koja svojom nežnošću
omogućava svemu da postoji. Iz ovakvog pogrešnog uverenja nastale su sve iluzije o potrebi
'oslobođenja'. Zapravo, jedino pravo oslobođenje je spoznaja o izvornoj neuslovljenosti, tj.
nerođenosti individualnog bića. Da ono već nije takvo u svojoj biti, nikada ne bi ni moglo
biti 'oslobođeno'. 'Oslobođenje' je ostvarenje svoje prave prirode. Naša prava priroda je
nerođena i neuslovljena. Jedino zahvaljujući ovoj činjenici, da je naša prava priroda sloboda
koja sve omogućava (sunyam), čoveku su mogući davanje života, oproštaj, milost, ljubav,
svest i smirenje (utrnuće).)

Toliko o zvuku i akaši. Talasno ustrojstvo prakrti se u indriyâni ispoljava najpre u

umu (manas), kao misao. Misli nastaju kao najfinije vibracije organskog područja i rezonan-
tnom interakcijom deluju na vibracije najfinijeg dela nervnog sistema - mikrotubule. One
primaju utiske, vibracije spoljašnjeg sveta, a najpre iz tanmâtrâ jer, iako su organske tvore-
vine, jednako su fine kao i neorganske, i rezonuju ih kao svoje. Zato možemo da mislimo i
na javi i u snu. To se ne događa samo kao prosta rezonancija spoljašnjeg i unutarnjeg, već i
kao proces učenja. Učenje je omogućeno preko najviših dometa čulnih i delatnih organa koji
se takođe zasnivaju na vibracijama, a to su sluh i jezik (govor, reč, pismo). Na kraju, najviši
ishod vibracija zbivanja prosijava kao čista svest (buddhi) o svemu, o samom biću kakvo
jeste.
Buddhi, tanmâtrâ zvuka, eter i manas sa sposobnostima sluha i govora, najviša su i
najfinija svojstva pet grupa kategorija prakrti. Njihovu povezanost lako je prepoznati u svim
mističkim i religijskim tradicijama gde se stvaranje sveta događa zvukom, odnosno rečju
(logos, aum), to je prvobitna vibracija koja stvara sâm prostor sveta (akaša, njeno svojstvo
je takođe i svetlost). Reč kao modifikacija zvuka igra odlučujuću ulogu u modifikaciji zbi-
vanja. Taj zakon se pokazuje na delu u hinduističkoj mantra-yogi kao vibratorna formula
koja samim vibracijama proizvodi određene efekte, u jevrejskom tetragramatonu, devocio-
nalnom budizmu, filokaliji u pravoslavlju i dhikru u sufizmu. Istu ulogu imaju i razna „ime-
na božja”, čije vibracije odražavaju proces stvaranja. Otuda je ime, kao vibratorna formula,

88
ključ za identitet bića.29 Još je u staroegipatskim misterijama poznavanje imena božjih omo-
gućavalo prolaz kroz sve dimenzije i rađanje u svetlost čiste budnosti, oličene u Ozirisu kao
suncu. I u drugim kulturama poznavanje imena omogućavalo je uvid pa i kontrolu suštine
imenovanog - zato se ono skrivalo. Reč izgovorena u višim dimenzijama, u astralu, ima
direktno izvršno dejstvo, odmah se ostvaruje. Otuda potiče efikasnost svih magijskih rituala
koji obavezno sadrže vibratorno izgovaranje reči kao svoj glavni postupak, od liturgija i
molitvi, do vradžbina i kletvi. Svuda su u sprezi pomenute kategorije: svest (buddhi) o akti-
vnosti i njeno mentalno planiranje (manas), zatim govor, koji u sprezi sa sluhom iz područja
indriyâni koristi tanmâtru zvuka za vibratorno oblikovanje zbivanja preko akaše na sve niže
dimenzije, jer proces oblikovanja ide iz viših ka nižim elementima, sve do ostvarenja na
nivou zemlje.
Sve što je ovde rečeno ostalo bi nepotpuno bez razumevanja principa subordinacije.
On vlada među svim modusima bivstvovanja koji svojim zbivanjem proizvode prostorvre-
me. Nadređeno prostorvreme vlada podređenim. Nadređeni oblik prostorvremena može biti,
ali ne mora uvek, onaj stariji i veći, zatim onaj složeniji po ustrojstvu i aktivniji. Kao što
roditelj rađa i oblikuje prostorvreme svoga deteta, tako i Zemlja održava ljudske živote i
nosi na sebi njihovu kolektivnu istoriju kroz vreme, dok sunčev sistem, kao još šira celina,
uslovljava i Zemlju i sva zbivanja na njoj. Na kretanju Zemlje oko Sunca zasniva se hrono-
loško vreme ljudske povesti (mereno časovnicima i kalendarima). Mlada individua zavisi u
velikoj meri od svoje porodice, a porodica od društva i nacionalne kulture, koja opet biva
uslovljena istorijskim trenutkom opšteg razvoja kome je sve to podređeno. Nadređeno pros-
torvreme može, pored već spomenutih prirodnih entiteta, postati i energetski sadržaj (ele-
mental) koji je veštački obrazovan na višim (astralnim) dimenzijama ulaganjem nečije ener-
gije putem volje, imaginacije i govornih vibracija, i otuda delovati na zbivanja nižih dimen-
zija, na fizičkom planu. To može biti i običan kompleks koji upravlja ponašanjem jednog
čoveka, ali i veći sadržaj koji izaziva velike ratove između nacija. Stoga, iako je vreme rela-
tivno, subordinacija omogućava red u njegovom zbivanju.
Sve se uobličavanje odvija pod uticajem kategorije aham-kâra. Zbog nje se prostor-
nost savija u oblik svega što postoji, ona masu i energiju centripetalno sažima na pojedine
oblike. Najkrupniji oblici sažimanja mase i energije u prostorvreme nekog zbivanja su nebe-
ska tela, galaksije, zvezde i planete. Njihovo kretanje nije mehanističko, Zemlja se ne kreće
zakrivljenom orbitom oko Sunca pod dejstvom sile teže, već pravom putanjom, ali u prosto-
ru koji je zakrivljen gravitacijom Sunca. Sve se kreće pravo ka svom ishodu. Ali prostor se
zbog subordinacije uticaja savija kroz različite modifikacije, tako da će njegova savijenost
kroz organski život na Zemlji dovesti do maksimalnog sažimanja i usavršavanja sveg obli-
kovanja u liku čoveka, do čovekove ličnosti. Nadređeno prostorvreme uvek privlači i obli-
kuje podređeno: to je sila poznata kao gravitacija. Ona ne deluje samo među telima nego i
na mikroplanu, kao sudbina svih živih bića. Tako nam, na primer, neki događaj, osoba ili
informacija, kao nadređeno prostorvreme, može privući pažnju i svojom gravitacijom preu-
smeriti život na nov način. Svoju gravitaciju imaju emocije i podsvesni utisci (vasana).
Gravitacija svih ovih zbivanja koja deluju na smer našeg života i oblikovanje karaktera, nije
različita od gravitacije Zemlje, Sunca, Meseca i ostalih nebeskih tela. Njihova kretanja i

29
Kako je vibratorna formula zvuka povezana sa svetlošću pokazao je Spasoje Vlajić u delu "Svetlosna formula"
("Jugoart", Beograd, 1984)
89
odnosi oblikuju gravitaciju na mikroplanu. 30 To je sve jedna ista gravitacija koja se progre-
sivno spušta i deli kroz princip subordinacije.
Gravitacija deluje čak i na najveću brzinu zbivanja, na svetlost. Skup svih događaja u
prirodi nalazi se ispod brzine svetlosti. Kako je ona najbrži modus bivstvovanja, svi ostali
oblici prirodnog zbivanja samo su izraz njenog srazmerno sporijeg kretanja, koliko je ono
sporije toliko je njegovo bivstvovanje „grublje” i „materijalnije”. Iskazuju se najpre kao
radio-talas, zatim zvuk, a u najsporijem vidu kao „čvrst” oblik - koji se dalje kreće do lično-
sti, do posmatrača kome je svetlost namenjena. Kada se neka zvezda rodi, njena svetlosti se
širi sferno i svuda ravnomerno, noseći sa sobom događaj njenog nastanka. Što udaljenije
zvezde u kosmosu posmatramo, vidimo sve stariji kosmos, ono što se dogodilo pre više
milijardi godina. Gledamo svetlost davno ugašenih zvezda, dok svetlost novonastalih još
zadugo neće stići do nas. Ograničeni svojim trodimenzionalnim telom i čulima koja nam
nameću subjektivno, linearno vreme, mi vidimo samo nepokretno zvezdano nebo dok osta-
jemo slepi za zvezdani vatromet prostorvremena koji se stalno odigrava u celom univerzu-
mu pred našim očima. Zvezde su samo iskrice svetlosti koje žive kraće nego što je potrebno
da njihova svetlost dopre do drugog kraja univerzuma, do neke druge zvezde ili posmatrača.
Bezbrojni rojevi galaksija vrve od plamena tih iskrica, ceo univerzum blešti od tog vatrome-
ta preobražaja upravo u sadašnjem trenutku, dok nam izgleda da je sve mirno na zvezdanom
nebu. I jeste naizgled mirno, jer je smisao sveg tog difuznog prosvetljenja univerzuma
zadobio svoje konkretno oličenje u trodimenzionom telu čoveka koji ga posmatra. Kada
svetlost zvezda uđe u njegove oči, postigla je svoj cilj, došla je do ishoda svog putovanja, tu
se njeno kretanje kroz prostornost vremena zaustavlja i pretvara u smisao, u spoznaju koja
prepoznaje osvetljeni univerzum. Akaša, koja je svetlost, postaje buddhi, koja je čista svest.
Odiseja se završava u čovekovoj Sopstvenosti, samo tu se događa opuštenost i smirenje. A
tada, kada takav čovek prepozna svetlosni ples kosmosa u svom biću, zaplesaće i sam u
jedinstvu s njim. Postaće svetlost.
Ali, malo koji čovek oseća radost koju svetlost sunca zrači kada padne na njegovo
lice i ulazi u oči. To deca mnogo bolje osećaju, pa se zato i sunčevi zraci na njima lepše pre-
sijavaju i pretvaraju u njihovu razdraganost. Odrastao čovek opterećen mrakom svojih umiš-
ljenih iluzija i briga koje sam sebi stvara, ne vidi da se ta svetlost sažela i sačinila ga kao
svoje dete i dala mu oči i svest da kroz njih prepozna sebe kao svetlost.

2. Oblikovanje dimenzija

Pet velikih ili „grubih” elemenata, maha-bhűtâni, proishode iz suptilnih uzroka,

tanmâtrâ, i njihovih kombinacija. Tanmâtre su informativna polja za uobličavanje poja-
vnog sveta. Tanmâtre su natprostor, hipersvemir ili hyperspace, ono što je iznad čulnog i
astralnog prostora – a to su maha-bhűtâni. Unutar opažajnog prostora, elementi voda, vatra i
vazduh na shemi obuhvataju astralna područja, s tim što element vode predstavlja najpozna-
tije iskustvo astrala većini ljudi, jer je najbliže zemlji, to je onaj astral u kome boravimo u
snu i pri astralnoj projekciji, dok su vatra i vazduh viša i suptilnija područja astrala.
Tanmâtre su daleko suptilnije područje prototipova svega oblikovanog, ili arhetipova. Kada
se čovek tamo projektuje onda se nađe u blaženoj svetlosti prepunoj neopisivih boja uobli-

30
O oblikovanju mikrokosmosa (čoveka) od strane kosmosa detaljno uči nauka astrologije. Inače sama gravitacija je
elektrostatički fenomen. Kosmos je ispunjen elektricitetom. Sve pojave u kosmosu su električne pojave. Električna
energija je vid ispoljavanja prane.
90
čenih u svim mogućim geometrijskim i apstraktnim oblicima koji se brzo kreću u nezamis-
livim kombinacijama svuda oko njega. Zapravo, ne oko njega jer tu nema jedne referentne
tačke, nego ih on vidi sa svih aspekata odjednom. 31 Astral još uvek izgleda kao fizički svet
ili svet snova, tu su zgrade, ljudi, drveće, pejzaž... ali kad odemo iznad astrala u hiperpros-
tor, prostim uzletanjem naviše dok svesno boravimo u astralu, to sve nestaje, počinju da se
javljaju samo neverovatne geometrijske i druge figure u izuzetno jasnim bojama koje se
brzo kreću na sve moguće i nemoguće načine oko nas, na tamnoj pozadini. Sa izvesnim
iskustvom možemo da primetimo da se kreću onako brzo kako se kreću naše misli. To su
zapravo arhetipski obrasci naših misli koje tu vidimo kao da su spolja. To traje kratko jer
je potrebna visoka svesnost da bi se čovek tu održao. Ako još zna kakve arhetipske obrasce
može tu da stvori svesno, onda može u potpunosti da kontroliše dešavanja na fizičkom pla-
nu.
Zato što su tanmâtre istovremeno i prototipovi za čula (indriyâni), percepcija sveta je
uopšte moguća. Tanmâtre su unutrašnja čula koja omogućavaju spoljašnja, fizička. Zato se s
njima spoznaje ono što se fizičkim čulima ne primećuje, energetska i astralna realnost.
Tanmâtre su prototipovi fizičke stvarnosti, ono područje prirode gde se formiraju
arhetipovi i odigravaju mitovi. Njihova povezanost sa indriyâni ukazuje na mitotvoračku
funkciju u čovekovoj percepciji sveta, a veza sa velikim elementima, preko kojih tanmâtre
materijalizuju ili izgrađuju svet kroz sve dimenzije, razjašnjava nam funkciju mita u arhitek-
turi i umetnosti svih drevnih naroda. Prisustvo te funkcionalne povezanosti lako je uočiti i
danas u svim aspektima života, naročito u političkoj manipulaciji javnog mnjenja, iako ona
vremenom menja svoj izraz.
Pet velikih počela nam pokazuju kakva je zapravo struktura sveopšteg zbivanja. Ona
se može razumeti na spoljni, empirijski način, i na unutarnji, egzistencijalan, koji otkriva
smisao zbivanja spoljnjeg „grubog” sveta. Zato bhutani imaju dvojako značenje: i kao ele-
menti „grubog” iskustvenog sveta i kao dimenzije kroz koje se svet ispoljava i njegov smi-
sao spoznaje u bivstvovanju. 32
Spoljni način nam kazuje da je struktura sveopšteg zbivanja u potpunosti sačinjena iz
pomenutih elemenata u kombinaciji sa njihovim psiho-energetskim prototipovima
(tanmâtrâ). Njihovi međusobni odnosi proizvode sve razlike u opažanju sveta, istovremeno
proizvodeći svu raznolikost u samom svetu, sva svojstva koja bića i zbivanja mogu imati.
Jer, važno je opet naglasiti, tanmâtre omogućavaju sve dimenzije pojavnog sveta (maha-
bhűtâni) i istovremeno njegovu percepciju (pet čula u indriyâni). Tanmâtre su veza sub-
jekta sa objektivnim svetom. Zbog te dvostruke uloge tanmâtrâ, postoji subjekat koji
doživljava svet, i njegova percepcija je analogna dimenzijama u kojima se manifestuje svet.
Zato ona neće biti potpuna dok subjekat ne upozna područje tanmâtrâ - čovek će spoznavati
objektivni svet u onoj meri u kojoj u samome sebi spoznaje sve dimenzije bivstvovanja (o
tome u poglavlju Aham-kâra). Akaša predstavlja i prostornost i finotvarnu (eteričnu) kom-
ponentu zbivanja, pa joj je zato svojstvena propustljivost koja sve omogućava, vazduh sve-
31
O prirodi hipersvemira videti u delima Stjuarta Sverdlova (Stewart Swerdlow).
32
Četiri elementa, koji su ujedno i četiri dimenzije sveopšteg stvaranja (bez akaše, koja je nemanifestovani ishod sve-
ga), predstavljeni su u Kabali imenom božjim, Jehova ili Jahve, koje se sastoji od četiri slova (tetragramaton) hebrej-
skog pisma: Jod, He, Vau, He. Na taj način je u sámom imenu sadržan princip božjeg stvaranja. On se kao tajna preno-
sio samo posvećenim Jevrejima (kabalistima), pa otuda njihova veština u procesu materijalizacije stvari i njihovoj kon-
troli sa najvišeg nivoa stvaranja (informacije, mediji, novac, pa i psihološko uslovljavanje javnosti), dok je neprosveće-
nim Gojima (svim nejevrejima, goji znači ovca) ostalo samo „čudo” stvaranja „iz ničega” i ime božije za ropsko oboža-
vanje, ali ne i za spoznaju da je Bog zapravo sâm proces stvaranja u kome i čovek može da učestvuje ako prepozna date
dimenzije u sebi. Zahvaljujući jevrejskim osnivačima Hrišćanske crkve, takva spoznaja proglašena je za jeres, a najveća
vrlina hrišćanstva postala je ropsko služenje Boga, bez mogućnosti njegove lične spoznaje - Gnoze.
91
opšte kretanje i podsticaj, vatra toplotu i svetlost, voda privlačenje i prianjanje, a zemlja
koheziju svega što biva kao takvo. Elementi koji su nam poznati u zajedničkom iskustvu
kao fizička stvarnost, dele se na čvrsto, tečno, gasovito stanje i elektromagnetna zračenja u
prostoru. Ove razlike su preuzete iz poznatog iskustva da simbolično posluže u predstavlja-
nju različitih dimenzija ispoljenog sveta. Svako biće i pojava mogu se sagledati kao neka
kombinacija ovih elemenata koji su na okupu (skandha). Takvo sagledavanje čoveka budi i
oslobađa od svih iluzija.
Sânkhya govori o pet velikih elemenata (maha-bhűtâni) iz istog razloga iz kojeg
govori o pet tanmâtrâ. Reč je o svođenju opšteg ispoljavanja prirode na deset osnovnih
principa njenog zbivanja koja mogu da obrazuju one pogodne okolnosti koje omogućavaju
stvaranje svesnog posmatrača (indriyâni). Otuda njihova paralela sa čulnim i delatnim orga-
nima. Ona je neophodna za objektivnu spoznaju sveta od strane subjekta isto koliko je pot-
rebna da objektivni svet proizvede subjekta. Stvaranje sveta i njegova percepcija su isti, tač-
nije, uzajamni proces.
Budući da je delovanje tanmâtrâ čisto vibratorne ili talasne prirode, one su sama
energija, ne postoje određene granice između različitih dimenzija, odnosno elemenata koje
kombinacije tanmâtrâ stvaraju. Iako se mogu najopštije svesti na pet pomenutih principa,
između njih se stvara mnogo nijansi. Svi elementi se razlikuju po broju atoma, a ovi po bro-
ju elektrona i subatomskih čestica koje su talasne (vibratorne) a ne supstancijalne prirode.
Dakle, kakav će atom biti zavisi od brzine vibracija, a ona nema odeljaka i pregrada. Kao
što ni u duginom spektru nema jasnih granica među bojama, niti među zvucima različitih
tonova, tako i dejstvo tanmâtrâ stvara simfoniju života prirode koja se sastoji iz mnoštva
elemenata. Njihova priroda je talasna, ali samo na nivou zemlje oni postoje na način koji se
tumači kao supstancijalan. To je zbog nužnosti trodimenzione koherencije iskutva bića. Na
višim nivoima progresivno nestaje njihova supstancijalnost. Zavisno od razmere u kojoj
biva, svaki elemenat u prirodi može promeniti svoju strukturu i postati neki drugi samo ako
se uklone prepreke za to. Svest u aham-kâri je činilac koji uklanja i postavlja prepreke, ona
sve uobličava. Kao što baštovan, kada navodnjava svoje leje, ne mora da tera vodu u kanale,
već samo svesnom odlukom uklanja branu i ona sama teče. Nikakvih suštinskih prepreka
nema u samom biću, sveopšti preobražaj elemenata sačinjava vidljivi svet i život u svakom
trenutku. Čovekov uticaj na svet pomoću nauke i tehnike samo je delić neograničenih
mogućnosti koji istinski celovita i probuđena ličnost može da ostvari bez tehnoloških poma-
gala, jer buddhi je u jedinstvu sa akašom iz koje proizlazi svaki oblik. Srećom, ova moć
može da se koristi samo za afirmaciju ličnosti i probuđenje čovekovo, naspram čega je pre-
dmetni svet samo senka.
Jedna od klasičnih zabluda nauke je teza da je za preobražaj jednog elementa u drugi
potrebna ogromna energija i najviša tehnologija. Biljke neprestano preobražavaju sve ele-
mente u prirodi. U odrasloj biljci ima neobjašnjivo više elemenata nego što ih je bilo u
semenu i tlu iz koga je iznikla, iako je zalivana samo destilisanom vodom. To je u suprotno-
sti sa mehanističkim zakonom o očuvanju materije prema kome bi odrasle biljke morale da
imaju isti mineralni sastav kao i njihovo semenje. Biljke preobražavaju fosfor u sumpor,
kalcijum u fosfor, magnezijum u kalcijum, kiseonik u kalijum i tako dalje, zavisno od okol-
nosti i potreba. Ako u zemljištu nema nekog elementa koji je potreban, one ga stvore. Zato
je suvišna sva tehnologija i hemija koju čovek stvara u tu svrhu, ona samo ometa prirodni
proces obnove koji treba znalački iskoristiti. Zbog ovog čudesnog svojstva, u biljkama se
nalazi lek svakoj bolesti, a takođe su idealna hrana. U preobražaj elemenata kroz biljke uče-

92
stvuju sve okolnosti šire celine: mesto i vreme klijanja, temperatura, tip svetlosti, mesečeve
faze i drugo.
Takođe i telo čovekovo stvara i preobražava elemente prema potrebi. Iz kiseonika
stvara belančevine, i druge potrebne elemente. Hemoglobin u čovekovoj krvi veoma je sli-
čan hlorofilu u biljkama. Zato kada se čovekova krv izloži sunčevim zracima kroz oči, gle-
danjem u sunce (sungazing ili solarna joga), jer oči su jedino mesto u telu gde krv direktno
dolazi u kontakt sa suncem, tada stvara sve potrebne elemente za život tela i tako čovek
može da živi bez unošenja grube hrane, bez jela. Za to je potrebna praksa i visoka svest, jer
navika jedenja grube hrane je veoma duboka. Um o tome odlučuje, kao i o svemu ostalom u
telu. Čovekovo telo je most od animalnog ka duhovnom. Sve zavisi od toga gde se nalazimo
na tom mostu, na kojoj polovini. Ako smo bliže animalnom, tada ćemo morati da jedemo
grubu hranu kao životinje i da umremo od gladi ako ne jedemo. Ali ako smo bliže Duhu koji
sve omogućava, tada svu potrebnu energiju možemo dobijati od sunčeve svetlosti i kiseoni-
ka (pranayama). Sva energija već postoji u holističkoj celini prirode, svuda je prisutna. Zato
je nije potrebno uzimati na neki poseban način. Treba je samo biti svestan. Svest je najmoć-
niji privlačitelj i usmerivač energije.
Vibracije prakrti prisutne su na svim nivoima bića, a razlikuje se samo njihova fino-
ća. Ona određuje prirodu aktivnosti pojedinih nivoa ili dimenzija, tj. elemenata. Oni nisu
podeljeni u slojeve, već se međusobno prožimaju. Finiji nivoi prodiru u grublje i menjaju ih,
dok grublji regulišu finije. Zemlja, kao najgrublji element, predstavlja samo najviši izraz
koherencije smisla bivanja viših nivoa. Svi su prisutni u svemu istovremeno po modelu
holograma i tako sačinjavaju sve što postoji.
To što smo u neorgansko područje stavili i grube elemente fizičkog sveta i nadfizičke
prototipove, tj. više dimenzije bića zajedno, nije ništa neobično onome ko vidi „materiju”
kakva jeste; fizičari su tek počeli da otkrivaju neka finija svojstva i više dimenzije u njoj,
dok su probuđeni ljudi od starine videli zemlju koju stalno gazimo (pa je valjda zato i ne
opažamo često) kao savršeno svesnu energetsku osnovu svega, svesnu ne samo našeg bića
kojeg ni mi sami nismo, i cele ljudske istorije i budućnosti, nego i celog univerzuma.
Ovakav opis spoljašnje strukture sveopšteg zbivanja može nam pomoći da putem
analogije razumemo oblikovanje unutarnjih dimenzija. Vibracije prakrti se iz aham-kâre na
objektivnoj strani sheme oblikuju u vidu različitih svetova (dimenzija), dok se na subjektiv-
noj strani analogno ispoljavaju kao različita stanja svesti. Zato od stanja svesti zavisi koji (i
kakav) svet opažamo. Vazduh, vatra, voda i zemlja simbolično predstavljaju univerzalne
principe procesa emanacije. Akaša je nematerijalni i nesvodljivi princip protežnosti njiho-
vog dešavanja. Prema elementima, različite dimenzije svesti se dele na sledeći način: Čisto
prisustvo i budnost pripadaju elementu akaša. Element vazduha označava inspiraciju ideja-
ma, svesnost koja može da ustanovi ideje. Element vatre je područje mentalne aktivnosti,
razmene ideja i pripremanja energije za njihovo ostvarenje. Voda simboliše područje gde se
ideja izabira i emocionalnim uživljavanjem održava u stalnom obliku za usmerenje energije,
koja se na kraju realizuje na planu zemlje ili fizičkog iskustva.
Tako je, na primer, nabavka novog automobila u elementu vazduha prisutna tek kao
čista ideja efikasnijeg kretanja; na nivou vatre su svi mogući modeli prevoznih sredstava
ikada napravljeni; na planu vode izabran je i isplaniran jedan određeni oblik (model), i on se
konkretnim i stalnim ulaganjem energije na tim višim dimenzijama realizuje na zemaljskom
planu. Sve što postoji u fizičkom svetu zbiva se ovim procesom i njegovo bolje poznavanje
omogućava čoveku veću kreativnost. Sve što stvorimo imaginacijom (vatra) i uživljavanjem
emocija u astralu (voda) materijalizuje se na zemlji.
93
 Priroda je hologram u kome svaki deo odražava celinu. Otuda analogija između
objektivnog i subjektivnog aspekta bivstvovanja. Oni su interaktivni i rezonantni. U prirodi
su na delu sve njene dimenzije, a žižno mesto njihovog prelamanja je čovekovo bivstvova-
nje. Zato priroda (prakrti) nije ništa drugo do odnos čoveka-Duha (puruše) prema samome
sebi, svome bivstvu. Samo u svojim partikularnim aspektima ona biva kao nešto drugo (sve
osim čoveka) i otuda je sve drugo osim čovekove Sopstvenosti polovično i nepotpuno.
Čovek u svom bivstvovanju može spoznati sve dimenzije prirode jer su one sve zajedno
njega i stvorile. Ne mora ih tražiti spolja niti „promenama stanja svesti” jer je njihovo prisu-
stvo uslov i za njega samoga i svih mogućih stanja svesti. Ništa nije izvan njega i duhovna
zrelost se ogleda u prepoznavanju svih sposobnosti koje su u njemu. Čovek samo treba da
bude onaj koji jeste, a ne da postane nešto drugo, prema nekom idealu. Zato je to i najteže, a
imitacija ideala je oduvek bila lakša zamena. Stvarnost u kojoj sve postoji jedini je ideal koji
mu je potreban, a koji nikada nije bio opšte prihvaćen zbog nedostatka odgovornosti za nju.
Suština svih obmana kojima se čovek porobljava je u tome da bude nesvestan
činjenice da su sve dimenzije prirode u njemu a ne izvan njega, da je u njemu mera svega
spoljašnjeg, da se zato u njemu sve rešava, a ne izvan njega.
Projekcija smisla bivstvovanja izvan sebe osnovni je uzrok sve patnje čovekove, i u
nalaženju ishoda bivstvovanja u sebi sadržan je sav proces čovekove evolucije i saznanja.
Svako biće u prirodi mora proći kroz ceo spektar njenih stanja. To što opažamo neku
pojavu ili predmet, znači da smo samo locirali u trodimenzionom prostorvremenu jedan
detalj iz opšteg preobražaja. Kamen (mineral) će postati biljka, a jednoga dana će kroz
čoveka postati misao. Iako sa stanovišta indriyâni i njegovog razuma (manas) izgleda kao
da se ovaj proces odvija linearnim zakonom uzročnosti tokom vremena, čineći tako horizont
ispoljenog sveta, stvarnost sveg zbivanja prirode je simultana i vreme je relativno; ovaj pro-
ces se odmah sažima i ostvaruje kroz prisustvo svesnog subjekta. Kada on opazi kamen,
kamen je u njemu već postao misao.

Do sada smo razmatrali odnos neorganskog i organskog u oblikovanju prostorvreme-

na i subjekta. Sada možemo videti kako se to odvija iz druge perspektive, kroz takozvani
’zrak stvaranja’ o kome je učio G. I. Gurđijev.
Ceo univerzum se sažima u svesnog subjekta. To se odvija od najopštijeg do najfini-
jeg procesa koji se može predočiti kroz sedam faza. U svakoj vlada određeni broj zakona ili
sila koje predstavljaju broj ili meru uslovljenosti, i taj broj se udvostručuje na svakom nižem
nivou. Posmatraćemo kako se taj ’zrak stvaranja’ savija i sažima s naše tačke gledišta, jer se
na nas i odnosi.
1. Apsolut. Neuslovljeno. U njemu vlada samo jedan zakon i jedna sila: slobodna
volja Duha.
2. Sve galaksije. Ovde vlada zakon trojstva ili tri sile. To su gune.
3. Sve zvezde. Na ovom nivou vlada šest sila ili zakona.
4. Naše sunce. Ovde vlada dvanaest zakona. O njima govori nauka astrologije.
5. Sve planete. Dvadeset četiri zakona.
6. Zemlja. Četrdeset osam zakona po kojima je uslovljen naš život.
7. Mesec. Devedeset šest zakona.
Što je veći broj zakona, život je više mehanizovan i uslovljen. Volja Duha u svom
izvornom stanju postoji samo na početku, u sebi. Na nižem nivou deluje kroz trojstvo i odat-
le na sve ostalo sa sve većim brojem zakona. Važno je razumeti gde se nalazimo, na kom
nivou uslovljenosti, kako ne bismo bili u zabludi u pogledu svoga stanja. Na Zemlji smo na
94
pretposlednjem nivou gustine i mehaničnosti. Samo je Mesec više uslovljen. Iza njega nema
više sažimanja. Ako sve posmatramo kao spiralno obrtanje i sažimanje, s naše tačke gledišta
Mesec je poslednji, oko njega se ništa ne okreće. Celokupno ovo sažimanje od Apsoluta je
spirala i rotacija. Nebeska tela su magneti. Rotacija magneta stvara tj. indukuje energiju. To
je na kosmičkom planu sva bioenergija ili prana. Tako sámo kretanje planeta indukuje
život. On se oblikuje na sve finiji način, od Apsoluta do Zemlje, do života na Zemlji, sve do
najfinijeg oblikovanja: do svesnog subjekta - čoveka. Upravo zato što kosmos ovako obliku-
je svesnog subjekta, ceo ovaj zrak stvaranja smešten je u svesnom subjektu, duž njegove
kičme. Subjekt - čovek - je mikrokosmos, ili oličenje kosmosa u malom. Zato je razumljivo
da svi suštinski zakoni kosmosa, sav proces njegovog manifestovanja mora biti smešten u
njemu. Smešten je sa energetskim centrima koji određuju nivo i način bivstvovanja čoveka,
a nazivaju se čakre.
Upravo zato što je sve smešteno u nama, sav proces stvaranja i uslovljavanja, mi se
možemo osloboditi svih zakona uslovljenosti. Da nije tako, da je svet samo izvan nas, ne
bismo mogli nikako da budemo slobodni. Taj proces oslobađanja ide istim redom kojim je
prošlo stvaranje: aktiviranjem i osvešćenjem čakri, svesnom akumulacijom energije u njima
kako bi se afirmisala na višim nivoima, od najniže u osnovi kičme, ka višim čakrama, sve
do najviše, iznad temena glave, koja u našem biću odgovara Apsolutu.

3. Oblikovanje tela

Iako organsko i neorgansko područje zajedno proizlaze iz opšteg principa uobličava-

nja (aham-kâra), i oba su energetski talasi, ipak je u neorganskom lakše raspoznati vibrator-
na svojstva njegovih zbivanja nego u organskom, tj. u subjektu. Čoveku je mnogo teže da
sebe prepozna kao energetski proces, za razliku od „objektivnog sveta” u kome energetske
procese lako ustanovljava. Vibratorna svojstva neorganskog područja lakše su raspoznatlji-
va jer ona kao takva sačinjavaju objektivni svet, kosmos. Na organskoj strani te vibracije
energije se sažimaju i kristališu u koherenciju višeg reda, u psihičke procese, pa je zato sub-
jektu potrebna potpuna zrelost sopstvenog bivstvovanja da bi se i ova strana prepoznala kao
čista energija. Većina ljudi, usled svoje nezrelosti, organsko biće doživljava kao supstanci-
jalno, kao „to sam ja” i „to je moje”. To je izvor svih iluzija i problema.33
Poznato je da organski svet proizlazi iz neorganskog i da između njih nema jasnih
granica, ali je malo poznato kako se najviše oličenje organskog sveta, čovek, oblikuje od
strane neorganskog, kako kosmos oblikuje subjekta i njegovu svest o sebi, odnosno o kos-
mosu. To se oblikovanje odvija u skladu sa dimenzijama prirode (maha-bhűtâni) koje proi-
zvode tanmâtre. One svaka na svoj način oblikuju po jedan aspekt tela čovekovog. Čovek
je mikrokosmos. Zato što ima više dimenzija u prirodi, i čovek analogno tome ima više
tela koja tim dimenzijama odgovaraju. Zato može da se fizički kreće (zemlja), da oseća
svoje kretanje (voda), da bude ispunjen žarom volje i strasti za kretanjem (vatra), da misli
kuda ide (vazduh) i da bude vazda budan i svestan svega toga u sebi (akaša). Da ih nema

33
Pored ostalog, nezrelost takvih ljudi onemogućava da se životna energija mnogo bolje koristi. Nikola Tesla je govorio
i svojim delom dokazivao da čovečanstvu nisu potrebni generatori energije već samo prijemnici. Cela zemlja je sa jono-
sferom velika indukciona mašina (zemlja je nula, a jonosfera faza, i na svaki metar od tla napon je veći za 100V, njiho-
vom indukcijom nastaju gromovi i munje) a to su i sva nebeska tela koja rotiraju. Ljudi se međusobno satiru i eksploati-
šu zbog „izvora energije” umesto da je uzimaju slobodno iz prirode (iz vode, vakuuma...). Videćemo kasnije da ljudi
imaju kontrolore na vlasti koji im ne dozvoljavaju da budu svesni prave prirode energetskog aspekta bivstovanja i sup-
tilnih dimenzija, vać samo grube fizičke egzistencije.
95
nikada ne bi mogao spoznati sve dimenzije prirode, nju samu kakva jeste, niti bi uopšte bio
čovek. Zato se i ne ponaša kao čovek sve dok je nesvestan prirode kakva jeste, dok ne upoz-
na viša tela i više svetove. U njihovo postojanje oduvek su ga uveravale religije, ali verova-
nje je slaba zamena za direktno iskustvo. Iako ih po prirodi ima (esencijalno), on mora da ih
u iskustvu afirmiše kako bi ih učinio svesnim (egzistencijalnim).
Viša tela su matrice za formiranje fizičkog tela i zajedno se nazivaju linga-šarira. To
je astralno telo ili telo zvezda, kosmosa. Ono je sačinjeno od suptilnih principa koji formira-
ju objektivni svet. Od tih istih principa oblikovano je i fizičko telo (indriyâni) pa se zato,
kad čovek izađe iz njega, svojom svešću nađe u njegovoj kopiji, astralnom telu, i može s
njim da se kreće po svim dimenzijama (maha-bhűtâni) objektivnog sveta. Kada osvesti svo-
ja viša tela, odnosno učini ih aktuelnim, čovek može da upoznaje više dimenzije prirode, da
je vidi kakva jeste u celosti, da se približi njenom ishodu i tako postigne psihičku objektiv-
nost i zrelost. Nikako drugačije. Sve dok je zatvoren u indriyâni čovek objektivnu prirodu
(tanmâtrâ i maha-bhűtâni) doživljava posredno, kroz psihičke projekcije i mit, kroz znanje i
verska ubeđenja. Tek kada izađe iz organskog u neorgansko područje i doživi ga neposred-
no („licem u lice”) svojim astralnim telom, mitotvoračka funkcija nestaje u celovitoj spoz-
naji. Samo tako čovek postaje realan i objektivan. Bez tog iskustva uvek je subjektivan i
uslovljen svakojakim znanjima i ubeđenjima, a u najgorem slučaju psihozama i šizoidnom
podelom nastalom usled zatvaranja u svoju subjektivnost.
Neorgansko područje sadrži prototipove (tanmâtrâ) za formiranje organskog
(indriyâni) kao i sve dimenzije (maha-bhűtâni). Stoga neorgansko stoji kao unutarnji i za
fizička čula nevidljivi princip po kome se obrazuje organsko kao „spoljni”, čulno vidljivi
fizički svet. (Ono što mislimo da vidimo spolja kao „neorganski svet” samo je senka nevid-
ljivih sila.) Kako je potpuno oličenje organskog sveta čovek, tanmâtre i maha-bhűtâni su
njegove unutarnje dimenzije koje mu daju sav duševni život, sve snove, mitove i arheti-
pove. Zbog ove analogije drevna baština je videla kosmos u ljudskom obliku.
Telo nije ništa supstancijalno, ništa po sebi i za sebe, ono je samo trodimenziono
koherentan način bivstvovanja. Telo je delo (karma) a to je i celokupni fizički univerzum.
Ništa drugo. Telo je način na koji se svest oblikuje i dozreva, širi i raste ka potpunoj neuslo-
vljenosti. Svest, kao prisustvo smisla, ne može biti difuzna i bezlična, mora zadobiti konkre-
tan izraz i oličenje kako bi njeno prisustvo postalo aktuelno. Najlepše, najkonkretnije i naj-
potpunije oličenje mesta u prirodi na kome svest može postići aktuelizaciju smisla bivstvo-
vanja jeste čovekovo telo. Kako način na koji priroda postoji nije jednoličan već višedimen-
zionalan, i čovek je sačinjen od više tela, tj. načina na koje može da biva. Način bivstvova-
nja određuje i oblikuje svest o biću, i obratno. Tako su bivstvovanje i svest uzajamni. Upoz-
navanje svih načina bivanja, dakle i onih u astralnom telu, izvan indriyâni, ključni su za
proširenje svesti. Način bivstvovanja jeste način usmeravanja energije, a toga nema bez sve-
sti. Već je rečeno da su biće, energija i svest jedno isto, samo što je biće najgrublje, a svest
najfinije ispoljavanje. Biće je čist oblik, svest njegov smisao, a energija njihov neophodni
posrednik. Ovo treba imati u vidu pri kratkom opisu viših dimenzija objektivnog bivstvova-
nja koji sledi, jer će nam to pojasniti kako to područje učestvuje u prožimanju i oblikovanju
bića, energije i svesti u telo subjekta, čoveka.
O višim, implicitnim dimenzijama prirode na različite načine uveravaju i govore sve
religijske i mističke tradicije Istoka i Zapada, sva mitologija sveta upućuje na njih. U ezote-
ričkoj tradiciji Zapada finije vibracije i dimenzije od fizičke nazivaju se planom astralne
svetlosti, ili astral, takođe i Veliki magijski agens, Magnetni fluid, Duša Zemlje, Tetragram,
Inri, Azot, Eter, Od, itd. Ovde ćemo koristiti izraz astral kad god budemo mislili na finije ili
96
nematerijalne vibracije prirode koje su na shemi predstavljene kao elementi voda, vatra i
vazduh. Astralni svet je, dakle, područje koje obavija zemlju do izvesne visine i pomaže u
formiranju fizičkih oblika i procesa, ono je imaginacija s kojom priroda oblikuje fizički svet
i njegovu percepciju. To je svet u kome se odigravaju snovi, javljaju slike naše vizuelizacije
i područje u kome se odigravaju vantelesna iskustva. Taj svet jednako je realan kao i fizički
jer, da je nestvaran, kao što nezreli ljudi misle, ne bi bilo ni snova ni imaginacije - a oni pos-
toje. Mi svoje snove lako i brzo zaboravljamo zato što se oni odigravaju u drugačijim, fini-
jim vibracijama od fizičke. Naša pažnja nije uvežbana da bude postojana u svim vibracija-
ma, već samo u fizičkoj, zato što tu može da bude inertna, pa i tu ne u potpunosti. U višim
dimenzijama mora da bude svesni učesnik u zbivanju, a to je nešto što tek treba da postigne.
U smeni dana i noći događa se prirodno premeštanje prisustva individualnosti sa organskog
(indriyâni) na neorgansko (maha-bhűtâni) područje, i obratno. Astral je sam po sebi objek-
tivno područje pa je individualnost u njemu pasivna jer je potčinjena objektivnim zakonima
prirode. Ovu pasivnost psihologija pogrešno tumači kao nesvesnost. Čovek je i u snu sves-
tan, ali samo na nivou percepcije, ne i kao delatni činilac. To postaje tek kao celovita ličnost
(aham-kâra), samo tada on može u snu i da dela po svojoj volji, a ne samo da opaža. To se
postiže praksom (opisanom u poglavlju Aham-kâra). Viša područja astrala, vatra i vazduh, u
sebi sadrži obrasce iz viših kategorija, tanmâtrâ, koji su plod kolektivnog ili objektivnog
iskustva, arhetipove, ali je takođe i područje u koje se unose subjektivna iskustva iz
indriyâni, kao što su snovi bez arhetipskih sadržaja. Slično se događa i nakon smrti fizičkog
tela, samo što tada objektivnost ovog područja potpuno nadvladava subjektivnost koja više
nema fizičku podršku.
Za vreme spavanja, dakle, uvek dolazi do spontanog odvajanja astralnog tela od fizi-
čkog i ono boravi u astralnom svetu. Tu intenzivno proživljava stečena iskustva i obučava
se za nova. Pražnjenje nakupljene energije utisaka najčešći je sadržaj snova. U astralu, sto-
ga, čovek može boraviti na dva načina: pasivno („nesvesno”) kroz san ili smrt, ili aktivno i
svesno, kroz vantelesno iskustvo astralne projekcije. Svestan boravak se može postići
namernim obučavanjem, praksom meditacije, ili do njega može doći spontano, iznenadnim
poremećajem funkcije velikog mozga usled udarca, snažnog šoka, ili korišćenja nekih dro-
ga. Meditativna praksa obezbeđuje stalnu budnost kroz negu (bhavana) i očuvanje energije,
ona je plod duhovne kulture i donosi znanje o objektivnom svetu. Spontana iskustva, u koja
spada i povremeni „lucidni san”, samo su interesantni izleti koji mogu da budu podsticaj za
uvod u duhovnu kulturu, to su često događaji koji čoveku menjaju ceo život jer mu, bar za
kratko, otvaraju pogled u više svetove i uvid da je nezavisan od fizičkog tela. Bez takvog
iskustva nema duhovnosti i nikakva verovanja niti znanja ne mogu ga zameniti.
Aham-kâra je princip individualnosti koji pažnju svesti prosečnog čoveka usmerava
čas na fizičko (indriyâni) čas na astralno područje zato što kod njega individualnost nije ono
što treba da bude: jedinstvo, jedno Ja, izraz celine bića, nego je podeljeno i stoga promenlji-
vo. Umesto da osvetljava celo biće svetlošću svesti, ono je kod prosečnog čoveka suženo na
jedan zrak pažnje koji se naizmenično kreće od subjekta ka objektu, iz organskog u neor-
gansko polje kroz različite dimenzije. Kada se smesti u indriyâni tada smo u fizičkoj stvar-
nosti i ne sećamo se snova, a kada se smesti u astral mi sanjamo i ne sećamo se fizičke real-
nosti. Ovo kretanje je edukativnog karaktera, tako da čovek kroz snove u interakciji sa fizi-
čkim iskustvom uči o svim aspektima bivstvovanja sve dok, malo po malo, ne osvetli celo
biće u svim dimenzijama i vidi da je sve jedno, da je sve energija koja je svesna i da to nije
različito od njegovog bića.

97
 I na javi i u snu možemo da mislimo; na javi aktivno, a u snu pasivno. To je stoga jer
manas skuplja utiske iz organskog i neorganskog područja. I dok sanjamo i dok mislimo mi
činimo isto: preispitujemo mogućnosti radi kasnijeg delovanja. Dok u mislima preispituje-
mo sve mogućnosti na apstraktan način, to isto u snovima činimo konkretnije, kao u drami.
Niži plan astrala, predstavljen elementom vode, blizak je fizičkom svetu i njegove
neutralne vibracije manje ili više verno odražavaju njegove oblike. On je neka vrsta ogleda-
la fizičkog zbivanja. Tako je niži astral ogledalo najnižih fizičkih poriva, strasti i nagona.
Oni se tu manifestuju bez ikakvih ograničenja koja imaju u fizičkom svetu. Otuda su entiteti
nižeg astrala najnegativniji demoni koji postoje. Oni ne mogu da proizvode životnu energiju
i zato se hrane energijom organskih bića koja je proizvode. Njihova hrana je suptilna, to su
same energetske vibracije. Frekvencija straha i patnje je najgušća i zato ima najveću ener-
getsku vrednost za ova bića koja se njome hrane. Stoga demoni deluju tako da proizvode ta
stanja, strah i patnju kod organskih bića da bi im poslužila kao izvor hrane. Svaki oblik na
fizičkom planu ima svoj energetski izraz koji se vidi na astralnom, koji je područje čiste
energije. Pored spomenutih niskih poriva, postoje i uzvišene težnje koje odražavaju viši
nivoi astrala, elementa vatre i vazduha. U astralnom se stvaraju uzroci za izazivanje posledi-
ca na fizičkom. Budući finije, ovo područje višeg astrala ima veću stvaralačku energiju koja
se jasno oseća pri boravku u njemu, toliko jaču da čovek ne želi da se vrati u fizičko telo.
Usled energetske prirode astrala u njemu nema statičkih, inertnih stanja, već sve postoji kao
aktivnost. Ovde se sve objektivno događa bez ikakvih zadrški. Zato, da bi se prilikom pro-
jekcije održao u astralu, čovek mora da učestvuje u njegovoj aktivnosti, inače će se vratiti u
telo. Usled tolike objektivnosti, odnosno većeg stepena realnosti, čovek je u njemu „nesves-
tan” jer je naučen da bude samo subjektivno svestan (u indriyâni). On to ostaje i kada tuma-
či snove, projektuje na njih svoju subjektivnost i „nesvesnost”. Snove tumači kao nesvesne
procese jer je i sam za vreme dnevne budnosti u suštini nesvestan. Snovi su potpuno objek-
tivni i neskriveni događaji pa su jedino zato prosečnom čoveku nejasni i izgledaju mu
nesvesni.
Ontološki status prosečnog čoveka je isti u indriyâni kao i u višim dimenzijama, na
javi kao i u snu. Razlikuju se samo vibracije koje daju privid drugačijeg statusa. Java zbiva-
nju daje javan karakter, zbog prirode fizičke trodimenzionalnosti ona omogućava opštu
saglasnost više individua oko pitanja realnosti, dok se u snovima boravi samo individualno,
tu se svako za sebe suočava sa bivstvom, neposredno i lično. Jedini razlog „nesvesnosti”
snova je, dakle, što nisu u saglasnosti sa javnim mnjenjem. Iz istog razloga je čovek nesves-
tan i opšte stvarnosti bića jer je spoznaja stvarnosti uvek neposredna, a to znači individualna
ili lična. Sve dok ne postane ličnost, čovek ne opaža stvarnost, već samo ono što mu drugi
kažu da je stvarnost. Samo celovita ličnost (aham-kâra) ima viši ontološki status u spoznaji
sveta.
Prosečan čovek je podeljena ličnost i njegovo stanje budnosti ili jave je samo nešto
koherentnije stanje nesvesnosti od one koju ima za vreme sna. Njegova 'budnost’ je, dakle,
san u snu, 'lucidan san’. On nikada nije istinski budan jer, da jeste, nikada ne bi imao snove.
Snovi su uopšte mogući samo za vreme spavanja, tj. nesvesnosti, svejedno da li dnevne ili
noćne.
Ono što se u fizičkom ili subjektivnom iskustvu doživljava kao unutarnji sadržaj, sta-
nje i raspoloženje, to se na objektivnom području, za vreme sna u astralu, događa kao spo-
ljašnji čin, tu naša duševna stanja stvaraju sebi odgovarajuću atmosferu, okolnosti ili radnju
u drami sna, sadržaji našeg uma koji su trenutno nesvesni tu dobijaju vid drugih osoba (per-
sona, senka, anima, animus), dok čulni nagoni mogu uzeti obličja životinja ili se nesputano
98
iživljavati. Treba znati da je izražajna mogućnost astrala neiscrpna, kao i imaginacija (astral
to i jeste: imaginacija prirode), i da nikakva konačna tumačenja njegove simbolike i načina
delovanja nisu moguća - iako postoje neki obrasci za njegovo razumevanje, kao što su ovde
dat opis delovanja kroz dimenzije (elemente), i arhetipovi. Energija astrala je sama po sebi
neutralna, ona kao voda verno uzima onakav oblik kakav joj bivstvovanje i svest nametnu.
Zakon uzročnosti u astralu ne deluje na isti način kao u organskom, trodimenzionom
području. U njemu je sve moguće (kao na filmu – zato je filmska industrija jedan od onih
mehanizama koji nas drže nesvesnim i na javi). Fluidnost i veća sloboda ovog plana osloba-
đaju stege individualnosti i ona ovde pušta na volju svim svojim emocijama, sećanjima i
nekontrolisanim željama. Ovde sloboda donosi i veću moć, pa zato pribavlja inspiraciju i
kreativnost za delovanje u fizičkom stanju. Bez imaginacije čovek je nesposoban za delova-
nje. Astral je područje koje omogućava slobodno preispitivanje prošlih zbivanja u odnosu
na sadašnje i buduće aktivnosti. Na taj način se pripremamo za buduće delovanje. Pri tome
je najčešće na snazi kompenzacija, pa se nadoknađuje sve što je nedostajalo i smanjuje suvi-
šno.
Tu nema jednog izvora svetlosti, već je sve difuzno osvetljeno sopstvenom svetlošću
u skladu sa svojim oblikom, jer je sve energija. Ona neposredno daje svetlost svakom obli-
ku, zato su i boje mnogo jasnije nego u fizičkom svetu. Sva čulna iskustva su jasnija jer su
finija od materijalnih; zvuk se tu jasno širi. Nema sile gravitacije, hoda se kao na zemlji, ali
se može i leteti. O tome, kao i o svemu ostalom u astralu, odlučuju stečene navike na fizič-
kom planu. Na primer, naučili smo da ne možemo rukom proći kroz zid, ali u astralu može-
mo, i kada to pokušamo, osetićemo tačno onoliki otpor zida na svojoj ruci kolika je naša
neverica da je to moguće, i tada će zid postati elastičan ili plazmatičan. Isto je i sa letenjem
ili bilo kojim drugim sposobnostima koje se smatraju „natprirodnim moćima” (siddhi). Onaj
koji poseduje na fizičkom planu izuzetne sposobnosti, kao što je levitacija ili telekineza, u
tome se prethodno uvežbao, odnosno uverio na astralnom. Svako može da čini samo ono što
zna i zato se jedino proširenjem svesti proširuju stvaralačke sposobnosti.
Dok je niži sloj astrala blizak fizičkom svetu i odražava njegove niske strasti u najve-
ćoj meri svojim oblikovanjem, srednji je ispunjen svakojakim aktivnostima, gornji odražava
najviše težnje koje su moguće na fizičkom planu pa se zato odlikuje nadzemaljskom lepo-
tom prirode čudesnih boja i božanskim mirom. To je područje poznato u religijama kao raj.
Za neprosvetljene smrtnike ovo je najviši domet koji mogu doseći pre sledeće inkarnacije.
Kako je delatna snaga u astralu emocija, njihova koncentracija u vidu snažne vere omogu-
ćava doslednim vernicima neke od religija da ga dosegnu. Najznačajniji sadržaji religija jesu
razna uverenja o višim dimenzijama i mogućnostima njihovog dostizanja.
Dok je ezoterički simbol elementa zemlje kvadrat, elementa vode ili astrala je polu-
mesec.
Sledeća viša dimenzija astrala je mentalni nivo, on pripada elementu vatre i njegov
simbol je trougao. Zato što su na ovom nivou vibracije još finije nego na nižem, emocional-
nom nivou astrala, on se odlikuje time što u njemu ima još manje stabilnih oblika. Oni su
ovde onoliko trajni i postojani, koliko i misao koja ih izaziva u umu onoga ko ovde boravi.
Kao što se u nižem astralu može naći svestan samo onaj koji svoja osećanja može objektiv-
no doživeti kakva uistinu jesu i distancirati se od želja, tako i ovde može boraviti samo onaj
ko je objektivno svestan svojih misli, tj. onaj ko razlikuje sebe, svoju suštinu, od svojih mis-
li. Kad smo ih objektivno svesni, one se javljaju pred nama na sasvim nov, objektivan način
tako da odmah vidimo i uzrok svake misli. Ovde su česta iskustva arhetipskog karaktera ili
„čuvenje božanskog glasa”. Boravak ovde je izuzetno značajan i poučan događaj za čoveka,
99
najčešće presudan za dalji tok života, jer su na ovako visokom nivou objektivnog područja
subjektivna iskustva ostavljena daleko ispod, i čovek je bliži uvidu u kolektivno iskustvo
celog ljudskog roda.
Sledeći viši nivo pripada elementu vazduha i simbol mu je krug. Ovo je područje u
kome nema obličja već samog prisustva u blaženstvu koje traje onoliko koliko čovek može
izdržati da bude budan i svestan bez misli. Tu nema ničeg subjektivnog zbog celovitosti
bića koje svojom potpunošću izvan prostorvremena onemogućava podele i pojavu bilo kak-
vog posebnog objekta. Sama svest je postala objektivni činilac, i jedino što se ovde može
doživeti je čista svetlost koja je ishod bića, energije i svesti.
Kada se u astralu čovek uzdigne do ovakve budnosti, do dimenzije predstavljene
vazduhom, on odmah biva vraćen u svoje fizičko telo. Zato što je čista budnost sámo biće,
ona se ne razlikuje od čovekovog bivstva, od svakog postojećeg oblika koji se zbiva iz trena
u tren. Ovo iskustvo takođe izražavaju mahayana budisti izjavom da „oblik je praznina i
praznina je oblik”, odnosno da su samsara i nirvana isto.
Akaša omogućava sve dimenzije bića kao takve i zato je nesvodljiva na njegove
pojavne oblike. Sve dimenzije su njene modifikacije. Njen simbol je izdužen krug, elipsa,
klica ili jaje (iz koga po mnogim kosmogonijama nastaje univerzum). Akaša je čista budnost
koja ne zavisi od stanja svesti (vazduh) ili misli (vatra) i osećanja (voda), nego je prisutna
kao jedini ishod sveg zbivanja i oblikovanja sveta. Za nju se biće ne razlikuje od energije i
svesti, ovde i sada. Zato se u akaši ne može boraviti, jer ona već jeste sve što biva, i pretho-
di svemu. Za razliku od individualne, psihičke budnosti elementa vazduha, budnost akaše je
objektivno, iskonsko prisustvo kao samo biće, pa i više od toga: to je budnost koju je čovek
imao pre svog rođenja, pre nastanka sveta.

Područje tanmâtrâ je iznad svih dimenzija astrala, koji je niži i gušći. To područje
iznad astrala je poznato kao 'viši prostor' (hyperspace). Niži astral obavija planetu Zemlju do
izvesne visine. Iznad toga je viši prostor (hyperspace), tanmâtrâ. On je doslovno iznad
zemaljskog tla, u kosmičkom prostoru. Čovek može da se pri svesnoj astralnoj projekciji
uzdigne astralnim telom uvis i da dospe do ovog područja. Kada se boravi u njemu vide se
apstraktne geometrijske figure nezamislivo živih boja na tamnoj pozadini koje se pokazuju
iz svih mogućih uglova, pa čak i na način koji je na trodimenzionom planu nemoguć i
nezamisliv. Ovo je područje gde boravi čovekova izvorna duša (oversoul), ona koja se ne
inkarnira u fizičko telo već ostaje gore i poznata je kao čovekov ’Anđeo čuvar’. Za kontakt i
rad sa energijom višeg prostora (hyperspace) koriste se posebni simboli, boje (kraljevsko
plava) i imaginacija (simbol izvorne duše je matematički simbol za beskonačnost ∞, srebrne
boje na plavoj pozadini). Smišljenim degenerisanjem imaginacije, deformisanjem ovih sim-
bola i lažiranjem boja nastala je magija kakva je poznata najvećim okultistima.
Vrlo je važno znati da za čoveka nije dobro da boravi na astralu duže vremena jer je
to područje manipulacija energijama u negativne svrhe i demonskih bića. Čoveku je mesto
na višim dimenzijama, u tanmâtrâ, gde je područje arhetipskih prapočela i istinskih uzroka i
astrala i fizičkog sveta, to je anđeoska dimenzija naše izvorne duše.

Biti celovit znači imati savršeno telo, a ono je savršeno kada je aktuelno i bivstvujuće
u svim dimenzijama. Sve dimenzije se, međutim, aktuelizuju jedino u sadašnjem trenutku.
Ništa ne postoji izvan njega. Bezuslovnim prisustvom Duha čovekovog ovde i sada, njegova
celovitost je otelotvorena. Kada je um aktivan tako da projektuje vreme, tada su ove dimen-
zije razdvojene i ’transcendentne’ i njihovo iskušavanje podrazumeva izlaženje iz tela i
100
objektivističko upoznavanje. Um je uzrok svake objektivizacije, on razdvaja sve dimenzije,
od njegovog stanja zavisi koju ćemo dimenziju opažati i kako. Kada se um transcendira, sve
je ovde i sada jer sve je jedno.
Prisustvo Duha jeste čovekovo otelotvorenje ili osposobljavanje njegovog tela da
bude aktuelno u svim dimenzijama bića. Kada je u prošlosti ili u budućnosti, on luta u sno-
vima, njegovo postojanje je neutemeljeno i apsurdno, izaziva jedino mučninu. Samo je u
probuđenoj ličnosti čovekovoj pogođena sadašnjost, samo se u njoj ukrštaju puruša i prakr-
ti. Nigde više taj krst nije tako pravilan. U svim ostalim oblicima bivstvovanja prirode to se
ukrštanje događa nepravilno i nepotpuno, sve su to neki krivi uglovi, pa zato oni ne propuš-
taju u potpunosti svest o bivstvovanju, ona tu nije kristalno jasna. Odstupanja od pravilnog
ukrštanja proizvode sav spektar sveta, sav elementarni, mineralni, biljni i životinjski svet.
Međutim, ovo ukrštanje bića i Duha ni u svakom čoveku se ne događa savršeno pravilno,
kod većine ljudi vertikala večnog ne pogađa prav ugao na horizontali iskustva bića i odlazi u
vreme, prošlo ili buduće. Ovo odstupanje od prisustva u sadašnjosti, od potpune kristalizaci-
je svesti o stvarnosti, izražava se kao mentalno projektovanje vremena. Postoje manja ili
veća odstupanja od pravog ugla posmatranja, od kristalno jasne večnosti koja prosijava kroz
prozirno biće. Najveće odstupanje sasvim muti biće i čini ga neprozirnim, tada ono izgleda
kao grubo fizičko telo. To je sasvim krivi ugao posmatranja koji nije daleko od životinjskog.
Kada se započne kristalizacija, osvešćenje, ugao se pomera ka vertikali i tada tek biće posta-
je fluidnije i sadržajnije, upoznaje se njegova viša, astralna dimenzija. Kada se u tome uzna-
preduje i dođe do mentalnog sveta, ugao je gotovo sasvim prav, a potpunu pravilnost postiže
sa akašom, gde biće postaje sasvim prozirno i nestaje, da bi propustilo čistu neuslovljenost
koja sve omogućava. Imaginacijom možemo četiri kraka ovako nastalog krsta uporediti sa
četiri elementa, a središte sa petim, akašom.
Ispravljanje ugla je nadilaženje vremena i jačanje prisustva ličnosti u sadašnjosti, tj.
oličenje sadašnjosti u čoveku. Kako ni prošlo ni buduće vreme ne postoje, i sadašnjost je
bezvremena. Samo u takvoj spoznaji dozreva čovekova ličnost. Svest o onome što jeste, o
stvarnosti, ne može biti bezlična, ona mora imati svoje oličenje, a to je telo. Zato jasnije pri-
sustvo svesti izaziva srazmerno jasniju kristalizaciju viših tela čovekovih, njegovih viših i
bogatijih modusa bivstvovanja. Diferencijacija njegove svesti o bivstvu automatski diferen-
cira njegovo telo i ličnost iz bezličnosti bića.
U kojoj god da se dimenziji nalazi, čovek mora biti individualno postojan i samovo-
ljan, mora biti ličnost. Takva individualnost mu obrazuje telo od vibracija dimenzije bivs-
tvovanja u kojoj se nalazi. To se automatski događa pod dejstvom aham-kâre koja je princip
individualnog oblikovanja svega. Zato, koliko postaje individualan i svestan činilac na
višim nivoima bića, u osećanjima (astralu) i mislima, toliko razvija telo tih nivoa. To znači
da postaje svesno prisutan i nezavisan na tim nivoima, da su za njega osećanja i misli isto
tako objektivno prisutni i spoznati kao i njegovo telo. Čovek je otelotvoreno prisutan u onoj
meri u kojoj je objektivan prema datim zbivanjima i budan. Bez ovakve svesne prisutnosti,
bez tela, čovek se u tim modusima bivstvovanja ponaša bezlično, pasivno, on je nesvestan
prave prirode njihovog zbivanja i podložan je njihovim spontanim uticajima. Kad god se
nađe izvan ljušture fizičkog tela, on pada u besvest. Zbog slepe vezanosti za tu ljušturu i
njene ograničene sposobnosti koje dobija od elementarne prirode za biološki opstanak,
čovek deli jedinstvo bića na poznato i nepoznato, „moje” i „tuđe”, svesno i nesvesno, na
život i smrt, dobro i zlo, jer vidi samo fizičku pojavu koja niotkuda nastaje i odlazi u ništa.
Ne vidi više dimenzije, skrivene čulima, koje su uzroci vidljivog zbivanja, jer kada bi ih
video znao bi da smrti i propadanja nema, kao ni rađanja, već samo preobražaja besmrtne
101
energije koja svemu daje život i smisao - ako se u njenom preobražaju svesno učestvuje.
Nesvesnost je jedina smrt, a budnost jedino rođenje i vaskrsenje koje čovek može imati.
Osvešćenjem viših dimenzija čovek kristališe viša tela i s njima nadživljava raspad
fizičkog tela. U ovome je osnovni smisao religijskog i mističkog iskustva inicijatičke smrti i
vaskrsenja, koje je prisutno širom sveta od najranijih vremena, a najlepše i najpotpunije oli-
čeno u delu Isusa Hrista. Cilj ovog iskustva je nadilaženje smrti, raspada i nesvesnosti.
Svako više telo ili stanje svesti gospodari nižim jer su mu i sposobnosti po svojoj pri-
rodi veće. Svako više telo je finije, manje inertno, ograničeno, uslovljeno i neugodno od
nižeg. I ovde prepoznajemo formu piramide, gde je svaki nivo uži i finiji od nižeg. Kristali-
zacija višeg događa se svesnim i voljnim ovladavanjem uslovljavajuće prirode nižeg, kroz
razobličenje iluzije o njegovoj supstancijalnosti.
Takođe, sve ’više’ je zapravo unutarnje, pa ovo podrazumeva da ovladavanje višim
telima znači napuštanje vezanosti za objekte, nalaženje utočišta okretanjem unutra, ka Sebi,
to je ovladavanje Sopstvom kroz prepoznavanje da je sve spoljašnje zapravo unutarnje. Što
smo više u Sebi na ovaj način, to više aktuelizujemo svoja viša tela.
Svesno ovladavanje astralnim telom ključni je momenat u čovekovom životu, njime
spoznajemo da fizičko telo nije jedino koje imamo. Ono se postiže osvešćenjem i ovladava-
njem fizičkog tela, pažljivim suprotstavljanjem njegovoj nagonskoj impulsivnosti i samovo-
lji. Njime se ovladava spoznajom da ono nije supstancijalno niti išta po sebi i za sebe, da je
čista energija koja se zbiva na uslovljavajuć i grub način. Ovo se ostvaruje jačanjem osnov-
nog svojstva astrala, a to je osećanje. Suština osećanja je nadracionalni doživljaj, predanost i
vera. Svaka vera je zapravo stalna koncentracija osećanja i predanost nečemu ili nekome.
Pri tome nije bitan oblik vere već njena snaga i izdržljivost. Zbog neracionalnog karaktera
osećanja, postoje mnoge zloupotrebe verskih osećanja ljudi. Ona mogu biti isto onoliko
iskrena koliko i međusobno suprotstavljena, što često vodi do verskih sukoba. Većina ver-
skih pokreta u svetu i nije ništa drugo do sredstvo manipulacije masama. Da bi se osećanja
oblikovala, postoje različite religijske i meditativne prakse koje dovode do astralnih iskusta-
va. Najčešće su to astralne pojave božanstava u koja se veruje. Iskustva fakira, monaha i
drugih koji svoju koncentraciju isključivo zasnivaju na obuzdavanju stihije fizičkog tela, i
tako ovladavaju astralnom energijom, ispunjena su raznim fenomenima dejstva astralne
energije na fizička stanja, kao što su razne moći, moć čudesnih isceljenja bolesti, očuvanje
njihovog fizičkog tela i nakon smrti, a naročito neobičan miris njihovih kostiju. To se tuma-
či kao svetost. Pokazivanje ovakvih i sličnih moći glavni su činilac ovladanosti astralnom
energijom, a njihovo nepokazivanje je svedočanstvo o nadilaženju svih astralnih uticaja i
višoj zrelosti Duha. Disciplina i strogi post glavni su metodi u ovladavanju fizičkim telom.
Sa tako osvojenim astralnim telom osećanja nisu više direktno zavisna od čulnih iskustava,
nego su nezavisna od njih i okreću se široj celini, samoj egzistenciji. Čovek tada objektivno
i interaktivno oseća drugoga i svet oko sebe. Ljudi na ovom nivou obično imaju snažna uve-
renja u nekom obliku, a najčešće religioznom. Zato je kod njih često prisutna emocionalna
isključivost i ostrašćenost u odbrani svojih verskih ubeđenja. Nedostaje im viša umna spoz-
naja i kritičnost koja nije podređena emocionalnim ubeđenjima. Snagu njihovoj veri daje im
jasan osećaj da materijalna egzistencija čulnog područja nije sve što postoji, već da „ima
nečeg višeg”. Nažalost, to „više” oni teško razlikuju od verskog autoriteta kome bespogo-
vorno robuju.
Bez ovladavanja fizičkim telom nema svesnog buđenja u višim astralnim dimenzija-
ma predstavljenim elementima vatre i vazduha, koje po svemu predstavlja pravo spasonosno
„rođenje u Duhu” u „carstvu nebeskom” ili „drugo rođenje”. Ovakva kristalizacija je ključni
102
momenat ne samo u čovekovom individualnom životu, nakon čega on postaje daleko zreliji
za duhovne istine i slobodnji, nego i za dozrevanje čovečanstva u celini. Isusovo učenje i
delo posvećeno je u potpunosti takvom dozrevanju, on je u njega inicirao celo čovečanstvo.
Važno je napomenuti da ukoliko ne ovladamo fizičkim telom i ukoliko smo identifi-
kovani sa njim i zavisni od njegovih uticaja, onda ostajemo žrtve uticaja nižeg astrala i nje-
govih entiteta. Stoga je ovladavanje telom nužno za nadilaženje nižeg astrala.
Kristalisanje višeg, mentalnog tela, događa se kada osećanja i na njima zasnovana
uverenja postanu objektivno sagledana kao čisto energetski proces, tako da i najsnažnija
osećanja i ubeđenja nemaju realnost po sebi i za sebe, već su samo modifikacija određene
energije koja pripada celini. Tako se svim emocionalnim nabojima sagledava uslovljenost,
uzrok i ograničenost. Uslovljeni su zakonitošću astrala, uzrok im je subjektivnost
(indriyâni), a ograničeni su subjektivnom interakcijom sa astralom. Emocijama se oduzima
samovolja da svest bezuslovno vezuju za svoje objekte i dodaje im se kritičnost - jer astral-
no telo može biti oblikovano (osvojeno, aktuelizovano) i po naopakoj veri, u zle svrhe, kao
u crnoj magiji, na primer. Takođe i u intenzivnim patološkim doživljajima emocionalnih
utisaka i sadržaja. Astralna iskustva su česta pojava kod duševnh bolesnika, bilo kao vante-
lesna, bilo u formi „slušanja ili viđenja duhova”, ili tako snažnih vizija da se ne razlikuju od
fizičkih pojava. Različiti nivoi astrala se mogu prožimati međusobno, pa i sa fizičkim pla-
nom, tako da se jedan fizički oblik može videti, tj. doživeti kao nešto sasvim drugo.
Osvešćenje ili ostvarenje ličnog integriteta nije ništa drugo do kristalisanje svake dimenzije
u njenoj ravni i razlikovanje od drugih. Samo tako se one objektivno spoznaju. Bez objekti-
vnog razlikovanja i upoznavanja, njihov doživljaj je konfuzan, subjektivan i najčešće opasan
po duševno zdravlje. Usled nepostojanja integriteta ličnosti (aham-kâra), kao odlučujućeg
činioca u indriyâni i maha-bhűtâni, spontano se prožimaju svi nivoi bića pa se astralne tvo-
revine mogu videti i na fizičkom planu. Njihov uticaj se može preliti na indriyâni i tada
čovek može postati opsednut nekim religijskim ili psihotičnim sadržajima, zavisno od toga
da li su više objektivnog ili subjektivnog karaktera. Isto tako i snaga indriyâni može preva-
gnuti nad tanmâtrâma i čoveka učiniti ubeđenim materijalistom i ateistom koji se ne seća
čak ni svojih snova.
Kritičkim distanciranjem od svake jednostranosti, i razlikovanjem sebe od emocio-
nalnih identifikacija, osvaja se mentalno telo. Tek s njim um dobija punu slobodu u dostiza-
nju svojih pravih dometa. Dotle je bio pod uticajem astralnog tela, što znači da su misli bile
usmeravane emocionalnim sadržajima i nisu mogle biti okrenute ka samim stvarima.
Iznad mentalnog tela elementa vatre nalazi se duhovni svet elementa vazduha. Tu
nema telesnog obličja nego se prisutnost manifestuje kao čista integracija ličnosti u jedins-
tvenom Ja. Ona se ostvaruje nadilaženjem samih misli koje pripadaju mentalnom telu uvi-
dom da nisu ništa po sebi i za sebe, da nisu naše nego su tek najfiniji proces oblikovanja
energije koja pripada celini prirodnog sklopa, a ne čovekovoj suštini (puruša). Ma koliko
misli bile slobodne i kreativne, njih nema bez osećaja individualnosti ili Ja. On prethodi
mislima i zato ne može da se spozna dok postoje misli, jer se one uvek bave predmetnim
svetom pojavnosti (astralnim i fizičkim). Misli izviru iz osećaja individualnosti, a on izvire
iz čiste neuslovljenosti (puruša) koja je nezavisna od svih tih prirodnih tvorevina, i od indi-
vidue i od njenih misli. Tek se tako čovek smiruje u svojoj autentičnosti, tek tada je svoj i
slobodan od stranih uticaja i vezivanja karakterističnih za niža tela (stanja).
Drugi način da se opišu uticaji nižih stanja je reći da su ona plod delovanja mnoštva
Ja. Čovek je nesvestan i uslovljen nižim stanjima samo zato što je dezintegrisan na mnoštvo

103
Ja-stanja koja se sukcesivno i neprimetno smenjuju. Stoga dolaženje do čistog subjekta ili Ja
odgovara elementu vazduha.
Ceo proces formiranja i ovladavanja viših tela je zapravo dolaženje do svoje volje
(aham-kâra), do jedinstvenog Ja, nadilaženjem zavisnosti od uticaja vanjskih okolnosti
koje dominiraju životima nesvesnih ljudi. Kod njih uslovi fizičkog tela već predstavljaju
doživotna i nepremostiva ograničenja, ne znajući za više mogućnosti zavisni su od fizičkih
uticaja okoline. Zbog pasivne upotrebe svesnosti i neulaganja napora da se ona postojano
održi uprkos svemu i proširi njena prisutnost i delotvornost na sva moguća stanja bića, na
više dimenzije prirode, oni su nošeni okolnostima i aktivnosti su im određene uticajima ose-
ćanja, ubeđenja i mentalnih obrazaca koji im izgledaju kao njihovi, a koje upravo te okolno-
sti obrazuju i sprovode kroz njih. Nesvestan čovek nikako ne uviđa da je gotovo sve što nosi
u sebi i doživljava kao svoje i bori se za to - zapravo tuđa tvorevina, da ništa nije njegovo.
Zbog ovog neuviđanja zatvoren je krug samsare, ponovnih rođenja u najograničenijem telu.
U opisanom procesu možemo prepoznati uobičajeni sled čovekovog osećajnog, čuvs-
tvenog i mentalnog sazrevanja i postizanja psihičke objektivnosti o kojoj govori analitička
psihologija. Ono, međutim, nikada ne može postati potpuno i stvaralački delatno, ukoliko
nije propraćeno konkretnim iskustvom razlikovanja odvajanjem tri opisana tela, tj. načina
bivstvovanja, i doživljavanjem svakog područja njihovog psihomentalnog zbivanja isto
onako objektivno kao što se doživljava kretanje fizičkog tela. Ovde važi izreka da se pliva-
nje uči plivajući. Ko objektivno ne uđe u svet svojih osećanja i misli, neće ih nikada spozna-
ti kakvi jesu i zato će ga oni uslovljavati. Bez vantelesnih iskustava nema psihičke objektiv-
nosti niti celovite ličnosti. Suština čovekove slobode i autentičnosti je u što potpunijoj obje-
ktivnosti prema prirodi, a ona se postiže temeljnim izdvajanjem (kaivalya) i razlikovanjem
bitnog od nebitnog, onoga što je čoveku svojstveno od svega što nije.
Ukratko rečeno, opisano aktuelizovanje viših tela nije ništa drugo do njihovo razluči-
vanje, jer ona već postoje ali konfuzno i nesvesno, i zato ne mogu biti aktuelna. Njihovo
razlučivanje opet nije ništa drugo do osvešćenje onih funkcija koje ih sačinjavaju, a to znači
osvešćenje tela, osećaja, opštih stanja uma i samog mišljenja. Kako i ove funkcije već posto-
je, ali konfuzno i nesvesno, njihovo osvešćenje znači razlučivanje i ustanovljavanje kakvi
jesu sami po sebi. To je praksa budističke meditacije zvana vipassana i ona je detaljno opi-
sana u poslednjem poglavlju (Kaivalya).
Kao što smo već rekli o razlici puruše i prakrti, ni ovde se ne radi o objektivnom izd-
vajanju jednog iz nečeg drugog, to je privid koji nameće čulno iskustvo u fizičkom svetu,
već o izlasku iz vremena u kome nismo ono što zaista jesmo. To je ono što se ovde objekti-
vno iskušava kao izlazak iz fizičkog tela i odlazak u više dimenzije. Subjektivno robovanje
vremenu i supstancijalnosti je u toj meri objektivan problem, da spoznaja svoje bezvreme-
ne autentičnosti i duhovne realnosti izgleda kao objektivno oslobađanje od tela koje biva
samo u vremenu. To tako izgleda samo sa empirijskog stanovišta, ali ne i sa duhovnog, u
kome je cela priroda u čistom jedinstvu pa zato nema šta od čega da se izdvaja. Nemajući
duhovno već samo empirijsko stanovište, čovek živi u iluziji. Zbog snage iluzije i ropstva u
vremenu, čovekovo oslobođenje se nužno doživljava kao nadilaženje fizičkog tela kristali-
sanjem viših i trajnijih oblika. Snaga iluzije daje objektivnost tom doživljaju.
S ovim smo došli do uvida da je suština oblikovanja čovekovog tela viša kulturna
funkcija od oblikovanja prostora i vremena. To je proces čovekovog probuđenja, a ne stva-
ranja nekih novih „mističkih stanja”. Iako živi u fizičkom telu, čovek još nije rođen, to se
priroda reprodukovala, on tek treba da se duhovno rodi i aktuelizuje. Zato je smrt fizičkog
tela tako laka i česta pojava, s nastankom i nestankom tela ništa se bitno ne događa, računa
104
se samo ono što je čovek namerno i svesno učinio u radu na sopstvenoj integraciji i probu-
đenju. Fizičko telo koje ima samo je prirodno data osnova za rad. Prostorvreme objektivnog
sveta spontano oblikuje organsko telo čovekovo i ništa bitno nije učinjeno ako on lično ne
upozna objektivno područje sveta u kome biva. To neće moći da postigne fizičkim kreta-
njem okolo, kao što čine i životinje, nego kretanjem po višim, a za njega unutarnjim dimen-
zijama astralnog i mentalnog sveta, koja su čulima nedostupna. Njegov put je vertikalan.
Horizontalno se kreću samo bića koja nemaju potpune čulne i delatne sposobnosti, a to su
sva bića osim čoveka - pa i mnogi ljudi koji ih ne koriste u potpunosti. Kada se te sposobno-
sti upotpune u čovekovo biće, i afirmišu u stvaralačkoj interakciji sa tanmâtrâ i maha-
bhűtâni, što se događa samo kod pojedinih, naročito hrabrih ljudi, preostaje samo kretanje
naviše, ka aham-kâri i buddhi. To je jedina sudbina zrelog čoveka i on ne može postati zreo
i psihički objektivan bez neposrednog upoznavanja objektivnog područja. Aham-kâra se
integriše tek sa integracijom subjektivnog i objektivnog područja bivstvovanja (što se može
videti na shemi br. 1.).
Cela priroda je sazdana tako da preobražava grublje vibracije bića u finije. Ne samo
putem ishrane, nego asimilacijom i profinjenjem svih iskustava bivstvovanja. Ona u celosti
dozreva i bićemo autentični i blaženi samo ukoliko učestvujemo u njenom dozrevanju na
ovde opisani način, oblikujući telo, odnosno, način bivanja. Naše fizičko telo je samo seme
koje kultivisanjem treba da se razvija rastući naviše, ka duhovnom svetu, i u njemu rascveta
i dâ zreo plod znanja razlike između dobra i zla, istine i laži, čoveka i nečoveka, bića i nebi-
ća. Jedini cilj ovakvog dozrevanja i rasta, ubiranja ovakvih plodova, jeste da se Duh neuslo-
vljenosti u čovekovom iskustvu bivstvovanja izdvoji (kaivalya) od svega što ga sputava da
sve omogući: i dobro i zlo, istinu i laž, čoveka i nečoveka, biće i nebiće. Dozrevanje u smis-
lu bivstvovanja jeste proces pročišćavajućeg izdvajanja - jer puruša je izdvojen i nezavisan
od svih suprotnosti i osobina.
Kao što zreo plod, koji je nosilac novog života, otpada sa drveta na kome je dozreo, i
samo tim izdvajanjem njegov opstanak ima smisla, jer, ako ne padne istrunuće jalov na gra-
ni, tako nema ni dozrelosti čovekovog bivstvovanja bez izdvajanja i nezavisnosti. Čovek je
u onoj meri svestan svojih viših dimenzija u kojoj je nezavisan od nižih, a nezavisan od njih
ne može biti izbegavanjem, već jedino njihovom zrelom, objektivnom i neposrednom spoz-
najom. Kao što je plod zreo tek kada je spreman da otpadne, da se izdvoji od bića koje ga je
proizvelo, tako je i čovek zreo tek kada, spoznajući sve dimenzije prirode, prepozna svoju
nezavisnost od nje. Izdvojenost i nezavisnost su mogući samo s meditativnim iskustvom
čiste ili transcendentalne svesti.
Za ovo će biti spreman tek kada u svojoj ličnosti (aham-kâra) potpuno integriše i do
kraja afirmiše subjektivno (indriyâni) i objektivno (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) iskustvo bivs-
tvovanja, kada mu nijedna od svih dimenzija i mogućnosti života ne bude strana, kada pos-
tane oličenje života jer ga je celog prihvatio s ljubavlju.
Duh čovekov je već od iskona nezavisan od prirode, i stoga ne treba svoju nezavis-
nost da osvaja. Da bi se takva njegova autentičnost aktuelizovala i potvrdila, čoveku je jedi-
no potrebno da pomaže i afirmiše život prirode u svim njenim oblicima. Jedino takvom
apsolutnom i delotvornom ljubavlju prema svemu što postoji on potvrđuje svoje iskonsko
stanje, nadmoć, nezavisnost i neuslovljenost Duha koji (na taj način kroz njega) omogućava
sve što postoji. Nikako drugačije.

105
 TANMĂTRĂ

Pod dejstvom principa individuacije i formiranja (aham-kâra) - koji na različitim

nivoima i vibracijama prirode uobličava različita dejstva i pojave - na višim nivoima se
oblikuju polja uzročnog dejstva, tanmâtre, za oblikovanje nižih nivoa. To su matrice koje
proizvode oblike na nižim, grubljim područjima. Doslovno značenje tanmâtrâ jeste „tome
primereno” ili „prototip”. Dakle, tanmâtrâ je ono prema čemu je primereno ispoljavanje
oblika svih entiteta ili jedinki koje postoje u prostorima prirode. Ona je prema shemi iznad
maha-bhűtâni, prostornog oblikovanja dimenzija, i zato je poznata i kao hiperprostor ili
hyperspace, i zato su tu arhetipovi za oblikovanje svega u prostoru na svim dimenzijama.
Klasična sânkhya ustanovljava samo pet tanmâtrâ. To su prototipska počela zvuka,
dodira, boje, ukusa i mirisa. Razlog zašto se navode samo pet leži u tome što su oni nužni i
dovoljni za oblikovanje čulnih organa (sluh, vid, dodir, okus i njuh) koji su, kao takvi,
neophodni organski uslovi za nastanak ili pojavu subjekta opažanja u trodimenzionoj priro-
di. Ovo je dosledno osnovnom i najvažnijem teleološkom stavu sânkhye da cela priroda pos-
toji ovakva kakva je jedino sa svrhom stvaranja svih potrebnih uslova za pojavu svesnog
subjekta, koji je jedino pogodno mesto u njoj gde se događa svest o prisustvu apsolutnog
Duha (puruša).
Prema prikazanoj shemi (slika br. 1), na makrokosmičkom planu iz aham-kâre nasta-
ju tanmâtre kao polja uzročnog dejstva za oblikovanje svega postojećeg na nižim ili grub-
ljim planovima pomoću principa koje smo upoznali simbolikom maha-bhűtâni. To je objek-
tivno područje „nežive” prirode kojom dominiraju stvaralački principi zvuka i prostora
(akaša). Na mikrokosmičkoj ili subjektivnoj strani, tanmâtre kao matrice oblikuju čulne
organe, iz njih posledično i delatne, kao organski uslov stvaranja subjekta u prirodi. Iako se
iz praktičnih i soterioloških razloga možemo zadovoljiti sa ovih pet tanmâtrâ, moramo, radi
potpunije objektivnosti, ipak upoznati način na koji je tih pet izvedeno iz toliko mnogo polja
uzročnog, informativnog dejstva, koliko ima i stvorenih oblika u kosmosu.
To mnoštvo polja svodi se, kao što je rečeno, na pet prototipskih počela čulnog opa-
žanja usled teleološke svrhe prirode da u-obliči (in-formatio) neophodne čulne i organske
sklopove (indriyâni), kao primaoce informacija o sopstvenom zbivanju, primaoce vesti koje
kristališu s-vest subjekta. Videli smo da se u prirodi svekoliko zbivanje odigrava zbog neče-
ga ili nekoga. Usled ovakvog sažimajućeg uviranja u subjekta, zbivanja-informacije se kre-
ću ka puruši, Duhu sveopšteg zbivanja. Samo tu kretanje prirode dolazi do svog ishoda.
Inače, svako njeno zbivanje jeste informacija koja ima saobražavajuću funkciju u-
obličavanja primaoca, odnosno njegovih čulnih organa (buddhindriye), radi centriranja i
osnaženja (s)vesti sabiranjem na jednom mestu, u subjektu, a njegov je nosilac čovekovo
telo. Dok se u svesnom subjektu (buddhi i aham-kâra) priroda sažima i kristališe ka svom
ishodu, dotle se u ostalom području objektivno ispoljava u vidu grubih i finih oblika i proce-
sa (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) koje opažamo čulima (indriyâni). Zato se, dakle, zbog temelj-
nog značaja subjekta, sve tanmâtre svode na pet prototipskih počela čulnog opažanja.
Sam je oblik u prirodi jedna aktivna informacija, vest za svest; cela je priroda, sve
stvoreno i oblikovano u njoj, jedan veliki holistički informativni sistem koji oblikovanjem
106
organskih sklopova (indriyâni) omogućava prisustvo autentičnosti sopstvenog Duha na jed-
nom mestu, u svesnoj, integrisanoj ličnosti. Koliko je, s jedne strane, prisutnost Duha pokre-
tačka snaga za sámo oblikovanje prirode, toliko, s druge, sáma njena svrsishodna aktivnost
u razvoju organskog života omogućava svesno prisustvo Duha. Tako se privlače i podstiču
dva temeljna principa: suštastvenost Duha i oblikovanje prirode. Svestan subjekat je koris-
nik svih informacija o prirodi koje same po sebi nisu ništa drugo do vremenski i prostorno
sažeto ispoljavanje svih mogućnosti njenog zbivanja. Zato subjektovim okretanjem pažnje
ka svojoj Sopstvenosti, a to znači pažljivim primanjem i pročišćenjem s-vesti od svih upli-
tanja i nepotrebnih ponavljanja zbivanja u mislima (cittavrtti), prostorvreme ispoljavanja
prirode sabire se (samadhi) sve do potpune iskonske neuznemirenosti (nirodha) Duha-
čoveka (puruša) u svojoj autentičnosti (svarűpa).
Stoga, svrha razvoja organskog života jeste stvaranje mogućnosti za primanje infor-
macija (vesti) o zbivanju. Kao vrhunac ovog razvoja u prirodi se javlja čovekovo biće, ono
je mesto gde se objektivno sabiru informacije zbivanja i odakle, usled njihove dovoljne
sažetosti ili postizanja određene „kritične mase” (koncentracije), prosijavaju kao s-vest o
njenom smislu. Na taj način je svekoliko stvaranje prirode zapravo njeno osvešćenje prisus-
tva neuslovljenog Duha-čoveka.
Ne postoji mrtva priroda. Ono što smatramo materijom je u ogromnoj meri prazan
prostor ispunjen silom dejstva čestica. Kvantna mehanika je ustanovila da ni one nisu mate-
rijalne već talasne prirode. Kako će se one ponašati, direktno zavisi od informacija koju
oblikuje sama njihova talasna funkcija, odnosno način postojanja. A od ovog ponašanja
(informacije) zavisi kakav će fizički element nastati, da li papir ili ćelije kože na našem prs-
tu. Materija je čista energija koja se sastoji od praznog prostora, uopšte nema ničeg "materi-
jalnog", samo je naša percepcija takva da kretanje te energije umom tumačimo pa zato i
vidimo kao "čvrstu materiju". Tako mi samo zahvaljujući tumačenju znamo da postojimo
kao fizičko telo. Kako je sve Jedno, i naše tumačenje ima povratno dejstvo kao informacija
za oblikovanje energije, pa njeno stanje kao materije zavisi od prisustva posmatrača-tumača:
kada je posmatrač prisutan, ona se pokazuje kao "materija", talas postaje čestica, bez njega
energija ostaje čista energija.
Zato čista svest (buddhi), kao ishod svih informacija, ima najvišu tvoračku moć.
Prema tome, ništa ne postoji u prirodi kao zaseban materijalni entitet po sebi i za sebe, već
je svaka oblikovana pojava upravo sámo značenje ili onaj smisao koji informiše energiju za
stvaranje određenih čulno opažajnih struktura i oblika. Suština svakog fizičkog bivstvovanja
jeste neko značenje. Bivstvovanje je značenje, jedno postaje drugo, i obratno. Kako se
menja značenje (informacija) menja se i suština (oblik). Uzajamnost dejstva svesti i oblika
pokazuje se kao životna energija ili prâna. Njome se obavlja i prenošenje informacija izme-
đu ćelija. Sam njihov oblik i funkcija jeste informacija, odnosno oblik svesti koji se holisti-
čki prima i prepoznaje u celom organizmu. Kao medijum za prenošenje ovih informacija
služe tela suptilnija od fizičkog obličja, etersko i astralno. Ona informaciju prenose samom
svojom pripadnošću višim dimenzijama u kojima je vreme brže i sažetije od onog na fizič-
kom nivou. Tako sámo prožimanje tih različitih dimenzija automatski sprovodi vest od gru-
bog oblika zbivanja ka svesti. To sprovođenje je nalik usisavanju, gde sažetost viših dimen-
zija sama po sebi, svojim bržim frekvencijama, privlači i brže sprovodi informacije nižih,
sporijih i grubljih oblika zbivanja. Takođe se može reći da više dimenzije već sadrže plan za
sva niža ispoljavanja, i stoga se informacije ne prenose već samo prepoznaju. Svaka infor-
macija mora da se prenosi putem nekog oblika (od energetskog, kao što su elektromagnetni
talasi, do materijalnih kao, na primer, štampana slova), tako da informisanje znači uobliča-
107
vanje (in-formatio). Svaki oblik je konkretno ispoljavanje informacije u čulnom iskustvu.
Ne postoji nikakva suštinska razlika između energetske aktivnosti oblikovanja fizičkog enti-
teta, i sadržaja informacije za to oblikovanje. Sva je razlika u nivou dimenzija putem kojih
se jedan isti proces ispoljava i brzini frekvencija sprovođenja. Preobražavanje svih materi-
jalnih oblika koje vidimo u prirodi nastaje jedino usled prenošenja informacija kroz različite
vibracije iz viših, suptilnijih dimenzija na niže, i obratno. Sama različitost njihovih vibracija
(brzina zbivanja), kroz koje prolaze informacije (s-vest), izaziva mnoštvo svekolikog obli-
kovanja u prirodi.34
Na ovaj način se prevladava dualizam tela i psihe, fizičkih i mentalnih događaja i
objašnjava ispoljavanje svih potencijala viših planova na zemaljskom. Jedino neosvešćenost
i neuviđanje prirode u svim njenim dimenzijama izaziva iluzoran utisak o njoj kao mnoštvu
izdvojenih, nepovezanih i otuđenih jedinki koje svojom haotičnošću ugrožavaju subjekta,
utisak da je objektivno postojeća priroda sputala slobodu Duha-čoveka, da ga ugrožava nes-
rećnim slučajevima ili zlom sudbinom.
Značenje i bivstvovanje uzajamno održavaju jedno drugo prema zakonu uzroka i pos-
ledice, ali često u različitim vremenima i dimenzijama, tako da nisu uvek očigledni subjektu
s njegove trodimenzione tačke posmatranja. Oni tako čine suštinu procesa ispoljavanja
objektivnog sveta i, u holističkom jedinstvu cele prirode, između njih nema nikakvih razlika
i razdvajanja. To, uostalom, svaki umetnik zna iz sopstvenog iskustva. Ovo jedinstvo je suš-
tina svakog pravog religijskog doživljaja.
U Upanišadama je zabeleženo da se astralno ili suptilno (sukšma) telo, koje nadživ-
ljava izvesno vreme fizičko obličje (rűpa) i nosi latentne informacije za buduću inkarnaciju,
zove nama, što znači: ime. Takođe se ono naziva i lingadeha, pri čemu je linga znak, odno-
sno označitelj. Opažanje iskustvenog sveta odnosi se, prema tome, isključivo na ime-i-oblik,
nama-rűpa, odnosno na značenje (informacija) oblika zbivanja ili na osmišljavanje oblika.
Sagledajmo sada ukratko na koji način značenje i bivstvovanje odražavaju jedno dru-
go ili, drugačije rečeno, kako polja uzročnog ili informativnog dejstva (tanmâtrâ) pomoću
principa individualnosti (aham-kâra) oblikuju entitete fizičkog sveta preko astrala, bez
ograničavanja na čulne organe, čija je veza sa oblikovanjem subjekta očigledna. Danas o
ovome možemo slobodnije i jasnije da govorimo zahvaljujući nedavnom otkriću biologa
Ruperta Šeldrejka (Sheldrake) o morfogenetskim poljima (gr. morphe-oblik i lat. genesis-
nastajanje). Koristeći se donekle ovim otkrićem za prikaz dejstva tanmâtrâ u mnogo stari-
jem sistemu sânkhye, nazvaćemo ova polja, iz poštovanja prema tradiciji, T-poljima, pri
čemu je T skraćenica za tanmâtrâ.
Univerzum je u celosti prožet različitim poljima. Njihova priroda je ponekad tako
složena da se ne može objasniti rečnikom fizikalnih zakona zato što se protežu izvan dimen-
zija materijalnog univerzuma. Ovde su vidljive samo njihove posledice. Može se jedino reći
da su polja manifestacije matematičkih veličina u regionima prostora. U slučaju gravitacio-
nog polja to je geometrijsko svojstvo ili savijenost prostora. Polje je uvek način proizvođe-
nja samog prostora, imanentna sklonost ka celovitosti i uobličavanju. Na primer, magnetna
šipka ispod lista papira posutog opiljcima gvožđa elektromagnetskim poljem stvara linije
sila koje kruže s jednog do drugog kraja magnetnog polja. Ali, ako se magnet podeli na
pola, opiljci gvožđa se neće podeliti, nego će formirati dva nova kompletna polja. Na sličan

34
Da je sve holistički povezano i da se prenošenje informacija zato događa trenutno, dokazali su eksperimenti u kojima
je ćelijski i genetski materijal nekog čoveka odnesen na veliku udaljenost. Onog trenutka kada je na tog čoveka izvršen
uticaj na njegovo telo, njegove ćelije su istovremeno reagovale u skladu s tim uticajem kao da su bile i dalje u njego-
vom telu, iako su bile stotinama kilometara udaljene. Sve je povezano. Samo naš um razdvaja.
108
način, dejstvo ovakvih polja, kao realne ali nevidljive sile uobličavanja, jedino je objašnje-
nje problema sa kojima se biologija suočavala do Šeldrejkovog oživljavanja teorije o mor-
fogenetskim poljima, koja se prvi put marginalno javila početkom dvadesetog veka. Prob-
lem morfogeneze je: na koji način živa bića dobijaju svoj određeni oblik? Genima se ne
prenosi ova informacija, u DNK se nalazi samo složeni spisak svih materijala koji ulaze u
građu ćelija, informacije za stvaranje proteina. On je istovetan po svom osnovnom sadržaju
(97%) kod svih živih bića. Otvoreno je pitanje kako i po kom modelu se proteini spajaju u
telu? Osnovne ćelije su neizdiferencirane i, kako ćelijska masa raste deobom, nastaje embri-
on. Neke ćelije postaju ćelije mozga, a neke srca. Staro mehanističko shvatanje nije moglo
da odgovori na pitanje kako ćelija zna u šta treba da se razvije i gde je model po kome biće
dobija svoj jedinstveni fizički oblik. U DNK takvih informacija nema, kao ni u RNK.35
Drugi problem morfogeneze je regulacija, ili sposobnost organizma da zameni i pri-
lagodi svoj plan, ako se nešto neočekivano dogodi u njegovom razvoju. Tako, kada se jaje
vodenog konjica, dok je masa neizdiferencirane ćelije, podeli na dva dela, to neće prepolo-
viti budući embrion, nego će se preostala masa razviti u manjeg ali celog vodenog konjica.
Isto se dešava kod čoveka kada se ćelijska masa embriona podeli u nekom stadijumu razvo-
ja. Rodiće se identični blizanci. Ovakva osobina ćelija slična je osobini holograma, gde sva-
ki deo slike sadrži celu verziju slike. Svaka polovina razvijajućeg sastava ćelija sadrži kom-
pletnu verziju celog organizma. Mehanistički pristup ne objašnjava ni ovaj fenomen.
Treći problem je regeneracija ili začuđujuća sposobnost nekih organizama da obnove
izgubljene delove svoga tela. Četvrti je simbioza, neobjašnjiva pojava da se mikroorganizmi
udružuju u zajednicu koja se zatim, kada dostigne određenu kritičnu masu, ponaša kao
kompletan novi organizam. Ne postoje nikakve objektivne prepreke pretpostavci da je naše
fizičko telo rezultat velike simbiotske kolonije bakterija, a naš nervni sistem izraz najviše
bakterijske evolucije u simbiozi. Sa razumevanjem dejstva T-polja ovakva pretpostavka ne
samo da više nije smela nego je i logičan odgovor na ove i mnoge druge fenomene sa koji-
ma klasičan mehanistički pristup svetu ne izlazi na kraj, kao što i teologija u nastojanju da
dokaže stvaranje „odozgo” a ne iz evolucije materije, isti problem nepotrebno mitologizuje i
mistifikuje.
Delujući preko viših, astralnih područja kao prototipovi, T-polja oblikuju, kao
nevidljive protežne strukture, svaki organizam privlačeći ga njegovom posebnom obliku
ili svrsi u prostoru i vremenu. Dakle, svaki živi oblik se oblikuje pod uticajima koji pristi-

35
Tek su najnovija istraživanja kvantne genetike otkrila prave mogućnosti i dimenzije informativnih sadržaja DNK. No
i pored toga ne objašnjavaju morfogenezu. Zapravo, kvantna genetika potvrđuje postojanje T-polja i na genetskom
nivou, jer je utvrdila da informacije molekula DNK mogu postojati i kao biopolja, dakle, nefizikalno, i prenositi se
akauzalno, kao T-polje, da za njih više važe zakoni kvantne fizike nego biologije. Uzorak DNK trenutno reaguje na
emocionalna stanja svoga vlasnika ma koliko bio udaljen od njega. DNK se zasniva na istim principima kao gramatika,
sintaksa i semantika, kao jezik, odnosno razmena informacija ili način na koji funkcioniše svest. Zapravo, naš jezik je
takav zbog takvog DNK. Ako se informacija pretvori u frekvenciju i kao takva putem lasera ili radio talasa usmeri na
DNK, ta informacija će delovati na DNK tako da se promeni u skladu sa njom. Ruski naučnici su na taj način uspeli da
embrion žabe pretvore u embrion salamandera, jednostavnim prenošenjem informacijskog obrasca s jednog DNK na
drugi putem lasera. U ovome leži objašnjenje snažnog sugestivnog dejstva reči i misli na telo čovekovo.
Problem razumevanja DNK je leži najviše u činjenici da je sva nauka teško krivotvorena od sila koje vladaju
ljudima, mnoga suštinska naučna saznanja se skrivaju ili falsifikuju. Tako se i znanje o DNK veoma skriva, javno su
otkrivena samo manja istraživanja i saznanja o DNK, dok je sve ono što je od suštinske važnosti proglašeno za "smeće
DNK" (junk DNA). Naime, pored dve spirale DNK postoji još puno DNK sekvenci koje nisu povezane u spirale i za
koje se zvanično tvrdi da se ne zna čemu služe ili da ne služe ničemu. Ipak su neka nezavisna istraživanja u Rusiji utvr-
dila da upravo ova razbacana DNK ima najveću vrednost za čoveka i sve njegove više sposobnosti i prave potencijale,
dok dve poznate spirale koje se zvanično vode kao DNK predstavljaju samo informacije za delovanje proteina, odnosno
materjala za građu ćelija.
109
žu spolja. U njegovoj genetskoj strukturi su samo informacije o materijalu za izgradnju tela;
njegov oblik i kretanje (sudbina) nastaju pod uticajem spoljašnjih obrazaca, odnosno polja
uticaja. Važno je primetiti srodnost polja sa dimenzijama prirode, odnosno njihovu subordi-
naciju. Veće polje (telo) uvek deluje kao princip usaglašavanja i sinteze manjih polja (ćeli-
je). To se može videti u odnosu društva i pojedinca, ekološke ravnoteže u prirodi i bioloških
jedinki, kao i viših stanja svesti u odnosu na pojedinačna iskustva. Kako se svi planovi
međusobno prožimaju, i kako informacija i oblik nisu suštinski odvojeni, područje dejstva
T-polja preko viših astralnih nivoa nije odvojeno od fizičkog oblika i taj uticaj se ne odvija
samo u jednom smeru. Svaki pojedinačni organizam je povezan sa svojim T-poljem i njego-
vo ponašanje povratno deluje na strukturu T-polja. Takođe i svaka biološka vrsta ima svoje
kolektivno T-polje. Tako je u Japanu pedesetih godina otkriven efekat „stotinu majmuna”.
Ako pripadnik jedne vrste, kao što je majmun, otkrije nov način ishrane i pokaže ga grupi sa
kojom živi, kada se dostigne izvesna kritična masa jedinki koje su naučile novu veštinu, ta
sposobnost se najednom automatski nevidljivim dejstvom širi na sve ostale pripadnike iste
vrste svuda u svetu. Ista pojava je dvadesetih godina ustanovljena na Harvardu, u eksperi-
mentima sa pacovima. Sa željom da se dokaže Lamarkova teza da se nasledne osobine pre-
nose genetskim putem, grupa pacova obučavana je da pronađe izlaz iz lavirinta. Tek je dese-
ta generacija naučila da odmah pronađe izlaz, dok je prvoj bilo potrebno i stotinu pokušaja.
Međutim, i kontrolna grupa, koja nije genetski sparivana niti uvežbavana, pokazala je istu
veštinu da odmah pronađe izlaz. Nekoliko godina posle toga, zbog neverice u dobijene
rezultate, isti eksperiment je sproveden u Australiji. Tamošnji pacovi su već u prvom poku-
šaju našli izlaz – zahvaljujući T-polju koje su prethodni eksperimenti napravili.
Nezavisnost delovanja informativnih polja od prostora i vremena moguća je zbog
toga što je područje T-polja suptilnije ili više od fizičkog. Ova suptilnost je izraz sažimanja
prostorvremena u višim dimenzijama. Šeldrejk je ovu interakciju nazvao morfička rezonan-
ca. Iz ovoga je zaključeno da je memorija inherentna prirodi. Svi stvoreni prirodni sistemi
na fizičkom planu nasleđuju kolektivna iskustva iz ranijih sistema iste vrste, bez obzira na
prostornu i vremensku udaljenost. Ovako se može objasniti ponašanje mikroorganizama,
kolonije mrava, biljaka, životinja, pa čak i formiranje novih kristalnih formi. I čovek je,
svakako, uključen u kolektivnu memoriju svoje vrste. Prema istraživanjima neurologa Karla
Pribrama, koji je zajedno sa Dejvidom Bomom doprineo uobličavanju holističke ontološke
interpretacije savremenih naučnih rezultata u okvir holografske paradigme, naša memorija
nije smeštena negde u mozgu, već je mozak samo savršeni instrument za holističku komu-
nikaciju sa celinom, odnosno holografskim univerzumom.
T-polja postoje uvek i svuda, na svim nivoima: od elementarnih čestica, molekula,
kristala, hemijskih reakcija, vremenskih prilika, kretanja planeta i galaksija. Upadljivo je
njihovo dejstvo u čovekovoj psihi, stvaranju kompleksa i neurotičnih obrazaca koji se upor-
no ponavljaju (oni deluju nesvesno jer je astral područje nesvesnog). Takođe su delotvorna i
u stvaranju obrazaca svakodnevnog fizičkog ponašanja. Ogromnu većinu pokreta činimo
spontano, po stečenom modelu. Svest je tu prisutna više kao ukras, kao lampa koja osvetlja-
va ponešto u vrlo uskom krugu, dok samosvest gotovo da i ne odlučuje.
Na shemi (slika 2.) je prepoznatljivo kako se ličnost (aham-kâra) šizoidno deli na
svakodnevno svesno područje telesnog iskustva (indriyâni) i nesvesne prototipove ponaša-
nja (tanmâtrâ) u različitim dimenzijama bivstvovanja (maha-bhűtâni).
Pored obrazaca nesvesnog ponašanja tela i uma, delovanje T-polja možemo prepoz-
nati i u kolektivnim razmerama kao određene dominante ili arhetipove kolektivno nesves-

110
nog, pa čak i u metafizičkim obrascima vrednovanja stvarnosti. Ona takođe deluju u društvu
i kulturi kao T-polja rasa, nacija, društvenih grupacija i kulturnih obrazaca.
Zahvaljujući morfičkoj rezonanci, tj. povratnom dejstvu između fizičkog zbivanja i T-
polja, iskustvo bivstvovanja se ubrzava, učenje i način života postaju vremenom efikasniji,
danas se mnogi procesi mogu obaviti neuporedivo brže i bolje nego ranije.
T-polja svojim suptilnim informativnim uticajem privlače ili usmeravaju kretanje
životne energije (prâna), oblikujući tako svu stvorenu harmoniju i svrhovitost koju vidimo u
prirodi. Sve što postoji na bilo koji način, dejstvom T-polja zadobija tačno onakav oblik
kakav je potreban svrsi. To se ne odnosi samo na unutrašnje organe jednog organizma, već i
na sva bića u organizmu sveta.
Kao što smo ranije izložili, potencijali sa viših planova (voda, vatra i vazduh) nužno
se manifestuju na zemaljskom kao konkretan oblik ili proces, ali nama ti potencijali nisu
vidljivi pre takvog ispoljavanja, zato što smo naučili da prepoznajemo samo ono što čulima
opažamo i što možemo da osmislimo dok naše oči gledaju. Mi ne vidimo biće kakvo jeste,
već samo ono što smo naučili da tumačimo o njemu. Um je taj koji vidi kroz oči i sam odre-
đuje percepciju prema uslovljenim, najčešće socijalnim parametrima. Ostala područja zbi-
vanja bića, koja su izvan dometa čula i čvrste navike mentalnog interpretiranja, nisu
osvešćena, pa zato deluju nesvesno, kao „onostrana” ili „transcendentna”. Potčinjeni ovoj
navici racionalnog ustanovljavanja koja nas zatvara u jednu usku ravan postojanja (na nivou
manasa), mi vidimo fizički oblik kako pokretan čudesnim ali nevidljivim zakonitostima
nastaje, raste i kreće se svojom sudbinom, i zatim kako nestaje i raspada se na sačinjavajuće
elemente, koji opet služe za neko novo oblikovanje. Vidimo samo posledice i stalnu prome-
nu mnoštva događaja tumačimo kao slučajnosti, ne uviđajući više izvore njihovih uzroka i
svrsishodnu povezanost. Zato što ne vidimo (ne doživljavamo) više dimenzije i njihov
jedinstveni izvor, čini nam se kao da je jedina stvarnost ova u kojoj bića izgledaju odvojena
jedna od drugih, u sukobu, i satrta zakonom stalne promene. U slučajevima onih ljudi kod
kojih je ova mentalna granica pomerena iz bilo kojih razloga - bilo veštački, narkotičkim
sredstvima, bilo psihotičkim poremećajem svih vrednosti i granica, umetničkom inspiraci-
jom, prostom mladalačkom nezrelošću ličnosti da prihvati nametnute norme viđenja „real-
nosti”, ili, što je ređe, meditativnom sabranošću svesti (pažnje) nezavisno od misaonog
uslovljavanja - dejstva ovih polja se mogu jasno videti kako prožimaju fizičko obličje. To su
slučajevi „viđenja aure” nečijih psihomentalnih stanja i njihovu realizaciju u sadašnjosti ili
budućnosti. Redovni pratilac ovakvih iskustava je stanje vanvremenskog prisustva (kao da
'svet staje') kao i pojačan priliv energije koja je jača na višim planovima, a može se ispolja-
vati kao osećaj blaženstva i veličine koja sputava moć govora i bilo kakvog objašnjavanja.
Zbog toga mnogi ćute o ovakvim iskustvima ili vide mnogo više nego što mogu da kažu.
Često priliv energije izaziva trans koji obuzima celo telo i menja mu postupke. U svakom
slučaju raniji mentalni sklop više nije prisutan, bar privremeno, dok traje viđenje. U nekim
slučajevima može biti prisutan, ali je i tada ponašanje malo izmenjeno, možda samo kroz
ubrzani govor.
Sve postojeće na materijalnom planu ima svoj suptilniji vid zbivanja na višem ili
astralnom planu. Sve ima svoje tragove kroz vreme, zračenje kroz prostor čije oblikovanje
je ujedno i značenje. Ne samo živa bića, već i mesta. Ona koja su vekovima ispunjavana
određenim uzvišenim religijskim vrednostima i aktivnostima, sama zrače njima na svakoga
ko ih poseti, i to upadljivo različito od drugih mesta koja su ispunjena drugačijim aktivnos-
tima. Senzitivni ljudi mogu „videti” događaj koji se ranije zbio na nekom mestu, ili će se tek
zbiti. Ali i bez posebne senzitivnosti, svakome je dobro poznato da, kada se nađe na nekom
111
mestu na kome mu se nešto dogodilo, čak pre više decenija, taj će se događaj odmah oživeti
u sećanju, ma kako bezazlen bio. Tragove i značenja upečatljivih događaja već nosimo sa
sobom. Ovaj mehanizam se uvek odvija. Dok šetamo ulicom i nismo ničim zaokupljeni, naš
um deluje kao rezonantna kutija u kojoj se ponavljaju i prepliću vibracije raznih T-polja
koja je stvorila okolina ili mi sami.
Svi „parapsihološki fenomeni” nalaze svoje objašnjenje u dejstvu T-polja, odnosno
prožimanju viših dimenzija sa nižim. Takve pojave, kao i čudesna harmonija i svrhovitost u
prirodi, navode ljude na veru u njihovo božansko ili „natprirodno” dejstvo. Ograničenost
njihovog vida samo na materijalne posledice uticaja sa viših nematerijalnih planova jedne
iste (božanske) prirode, glavni je razlog za ovakvu pojavu. Njihov vid je ograničen čulnim i
mentalnim uslovljavanjima.
Ne možemo ustanoviti neko vrhunsko T-polje koje bi igralo ulogu Boga, jer ideja
Boga u svom najinteligentnijem izrazu, a to je apofatička teologija, odgovara neuslovljenos-
ti puruše. Ali zato možemo, i to je uvek slučaj, da uspostavimo kontakt sa već oformljenim
T-poljem religijskim ritualom - koji je oduvek bio samo metod za stupanje u kontakt sa
određenim T-poljem, ili meditativnom imaginacijom i vizualizacijom ustanovljenog božans-
tva, kao u tantrizmu. Ovo nam pokazuje da sve ritualno-dogmatske religijske prakse koje se
zasnivaju na tradiciji pripadaju dejstvu T-polja, a ne istinskoj religioznosti koja vodi ka neu-
slovljenosti Duha. To je i razlog zašto u svetu postoje različite religijske prakse. Da postoji
jedno vrhunsko ili 'božansko’ T-polje, komunikacija sa njim (ritualna praksa) bila bi svuda
istovetno ustanovljena. Na kraju, ono bi nadvladalo sva druga polja i ne bi postojala razno-
vrsnost religijskih pravaca koji se međusobno često krvavo sukobljavaju. Ne bi, zapravo,
bilo ni raznovrsnosti prirodnih oblika, ni same prirode kakva jeste.
(O ritualima ovde govorimo na ovakav način, u funkciji kontaktiranja tj. služenja
neorganskim bićima u astralu i T-poljima, jedino zato što je prava priroda rituala davno
zaboravljena i danas u crkvama uveliko pervertovana mehaničkim ponavljanjem. Naime,
suština rituala je nekada bila da se neosvešćenim ljudima pomogne da ojačaju 'magnetski
centar', odnosno da održe u svesnosti cilj svoga rada na duhovnom probuđenju. Takođe i da
se određenom simbolikom sačuvaju neke informacije koje putem ritualnog izvođenja deluju
na nesvesno. Ovo je sve bilo potrebno zato što čovek nije dovoljno svestan, nema jedno
postojano Ja u sebi, i njegovi se ciljevi i namere smenjuju sa smenjivanjem raznih vanjskih
uticaja i smenom Ja - što on nikada ne vidi kao takvo, već uvek pogrešno tumači kao plod
svoje volje. Stoga je takvom čoveku bio potreban jedan zajednički mehanizam koji će držati
na okupu njegovu nameru da radi na sebi, jer bi bez takve zajedničke podrške brzo zalutao i
skrenuo sa puta.)
Hvatanje dejstava raznih T-polja najčešći je uzrok ponašanja ljudi, posebno grupnog i
ritualnog ponašanja. Znanje o ovom dejstvu oduvek je bilo poznato manjem broju ljudi koji
su ga vešto koristili za manipulaciju masama. To su bili članovi tajnih društava, sveštenici i
političari.36 Vrlo je redak slučaj da je neko slobodan od takvih uticaja. Naše misli su najve-
ćim delom izraz dejstva raznih polja uticaja, bilo individualnog sećanja bilo kolektivnog
nasleđa, ili onoga što se dešava oko nas. Pojmovi su najfiniji oblici T-polja.
Sve zbivanje se može sagledati u svetlosti delovanja T-polja. Dublje ulaženje u ovu
analizu odvuklo bi nas od osnovne teme sânkhye, da bezvremena autentičnost Duha kosmi-
čkog zbivanja uvek postoji kao naša bit, i kao svrha postojanja samog bića. Recimo o ovo-
me još samo to da u makrokosmosu T-polja obrazuju prirodne zakone kao što i kolektivna
36
Tačnije: Iluminati. Njihovo poznavanje moći dejstva informativnih polja u kontroli ljudi, ogleda se u njihovoj prasta-
roj težnji da poseduju i kontrolišu sve informativne medije.
112
iskustva ljudi obrazuju T-polja arhetipova, dok u subjektivnom ili mikrokosmičkom svetu
bivaju uzor formiranja misli i osećanja koja izgrađuju našu ličnost, navike, karakter i sudbi-
nu.
Kristalisanje svesnog prisustva na suptilnijim nivoima zbivanja, prisustva koje je oli-
čeno izrazom „Ja sam činilac” (aham-kâra), jeste odlučujuće za čovekovu ovladanost svim
nivoima bića koja su dotle delovala dezintegrisano, autonomno i uslovljavajuće. Pod utica-
jem uobličavanja (aham-kâra), svako zbivanje se oblikuje kao samostalan entitet, pa tako i
energetska aktivnost svesti. U svom delovanju ona nije jednolična i stalna već oscilira, pa
čovek doživljava različita stanja svesti. Te oscilacije su takve da izazivaju izdvajanje nekih
delova (stanja) iz glavnog toka, delova koji od tada postoje kao relativno samostalni entiteti
koji se ponašaju kao svesna bića, iako nisu organskog porekla.

Neorganska bića

Važno je razumeti dve činjenice u vezi delovanja T-polja. Prvo: to je područje odre-
đenog modela vibratornog delovanja na životnu energiju da oblikuje zbivanje, koje će se
ponašati kao integralni živi entitet koji svesno teži za opstankom. I drugo: s tim poljem se
uvek stupa u kontakt određenim ponašanjem, kao što je ritual, mada je svaki vid naviknutog
psihofizičkog ponavljanja odraz robovanja ovim entitetima.
Sve u prakrti, usled relativnosti prostorvremena, može biti i subjektivno i „objektiv-
no” jer se prava objektivnost postiže tek sa stanovišta puruše i tada se odnosi na celu prakr-
ti, a ne na njene pojedine pojave. Zato su psihičke tvorevine jednako „objektivne” prirodne
pojave koliko su i subjektivne: one mogu ponavljanjem subjektivnih stanja i unošenjem
energije obrazovati T-polje koje će zatim, kao „objektivna sila”, povratno delovati na čove-
ka, da on mehaničkim ponavljanjem tog stanja unosi energiju stvorenom polju.
Aham-kâra je princip uobličavanja svega što biva, i organskog i neorganskog, i ono-
ga što predstavlja objektivni svet (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) i nosioce subjektivnosti
(indriyâni). Budući iz istog izvora (iz aham-kâra), svako uobličeno bivstvovanje može biti
ili organsko ili neorgansko, subjektivno ili „objektivno”, naizmenično jedno i drugo, ili oba
odjednom. Svako živo biće je, zapravo, rezultat prožimanja organskog i neorganskog pod-
ručja. Čulno bivstvovanje je tako obogaćeno imaginarnim, a imaginarno ostvareno kroz čul-
no. Kako su u svom ishodištu jedno, oba imaju podjednaku vrednost i stvarnost. Zato je iz
perspektive probuđene ličnosti (aham-kâra i buddhi), čulna stvarnost (indriyâni) u istoj rav-
ni s imaginacijom i snom (tanmâtrâ), a sposobnosti imaginacije jesu čula višeg reda za
neposredniju spoznaju, to su čula viših tela. Da nije ovakve interakcije organska bića bila bi
obične biološke mašine bez inspiracije i razvoja, što je u suprotnosti sa teleologijom prakrti
ka puruši. Ovakva dijalektika (indriyâni sa tanmâtrâ i maha-bhűtâni) predstavlja psihički
život ličnosti (aham-kâra) kao i jemstvo za spoznaju čudesnog jedinstva svih suprotnosti i
svega posebno oblikovanog, kada se u celovitoj ličnosti sjedine subjekat i objekat. Ovo
jedinstvo je kao imanentno već prisutno, pa je tako i moguća njegova spoznaja. Iz čovekove
ličnosti svet se projektuje i deli na subjektivan i objektivan, na imaginarni i čulno bivstvuju-
ći svet. Zato se, povratno, ove raznolikosti susreću u čovekovom Ja kako bi bile spoznate,
kako bi objektivna priroda bila subjektivno, odnosno lično doživljena i kako bi subjekat, s
druge strane, bio iskušan u neorganskom području i tako objektivno spoznao sopstveno sta-
nje i biće.

113
 Na ovaj način se mogu razumeti sva zbivanja, od najintimnijeg psihološkog, preko
svih oblika društvenog do najuzvišenijeg, koje pripada „religijskoj praksi”. Svaka reč ili
misao jeste najsuptilniji vid delovanja T-polja, dok su politički i verski ratovi i diktature
njihov najgrublji vid koji je glavni činilac dosadašnje istorije. Stoga svaki oblik religioznosti
koji se zasniva na bilo kakvoj spoljašnjoj zavisnosti i ritualu, bilo da se izvodi izvana, u
hramovima, bilo unutarnjem, u vidu ponavljanja nekih (kvazi „meditativnih”) tehnika ili
reči radi ostvarenja nekog „uzvišenog cilja”, jeste vid robovanja T-poljima. Istinska duhov-
nost, puruša, daleko je iznad toga.
Na shemi vidimo da se priroda ispod aham-kâre deli na organski i neorganski svet.
To znači, da bi čovekova ličnost bila celovita i slobodna, prisustvo svesti se mora integrisati
ne samo na celom području organskog iskustva, već i na svim nivoima neorganskog sveta
(tanmâtrâ), u svim njegovim dimenzijama (maha-bhűtâni). Ta integracija je poznata kao
„projekcija astralnog tela” ili umetnost sanjanja, stvaranje energetskog tela ili 'tela spasenja'
koje vaskrsava nad smrtnim fizičkim telom.
Pod dejstvom principa individuacije u prirodi se ne oblikuju samo živi entiteti u
organskom, trodimenzionom svetu, već i u neorganskom. U procesu stvaranja prvo su stvo-
rena neorganska bića, pa posle njih organska. T-polja formiraju neorganske entitete koji
postoje u astralu paralelno sa organskim i, kako su u višim dimenzijama od fizičke, u astra-
lu, koriste energiju organskih kao svoju hranu. Sve što je u prirodi na višoj dimenziji hrani
se i koristi onim što je na nižoj.37 Lanac ishrane ne postoji, dakle, samo u organskom podru-
čju, već u celoj prirodi.
Takođe su ta polja oni činioci koji utiču i omogućavaju da se organska bića (a naroči-
to čovek) ponašaju na način koji se ne tiče samo njihovog biološkog opstanka. U tim polji-
ma se odigrava sav psihički život (ali ne i duhovni - to je važno razlikovati). Ta su polja pro-
totipovi za oblikovanje svih iluzija, slika, imaginacija, želja, ideala i inspiracija. Tanmâtre
su zaslužne za psihološki život, a naročito psihopatološki, one oblikuju dešavanja snova u
astralu, one su medijum za učestvovanje u svim dimenzijama života (maha-bhűtâni). U nji-
ma se odigrava sve ono što obični, smrtni ljudi mogu da dožive kao privid „duhovnog živo-
ta”, usled nemogućnosti da vaskrsnu u istinsku duhovnost koja nadilazi celu prakrti. Može
se reći da tanmâtre stoje kao psihološka alternativa, odnosno prepreka pred ličnošću (aham-
kâra) u njenom spoznavanju smisla organskog bivstvovanja (indriyâni) u svim dimenzijama
(maha-bhűtâni), kao područje iluzija koje se mora prevazići zrelošću postojane svesti. Sa
druge strane, T-polja su neophodna jer pod uticajem aham-kâre, koji je tvorac oblika, daju
koheziju i smisao svakom bivstvovanju. Bez njih energija organski oblikovanih bića bila bi
bezoblično i besmisleno proticanje u kome ni svest ne bi imala koheziju. T-polja su medi-
jum preko koga upoznajemo sve tajne prirode.38 Bez viših sila („nebeskih”) čovek bi ostao
puka biološka individua, nesposobna za razvoj. T-polja izazivaju svu onu dramatičnost, pro-

37
Kada jedan živi entitet apsorbuje niži kao svoju hranu, on ga tada alhemijskim procesom transformiše u sopstveno
više stanje. Sva živa bića su instrumenti za transformaciju prakrti, od nižeg i grubljeg, ka višem i finijem nivou, do
najvišeg ishoda u svesti. Jedan od najgrubljih vidova takve transformacije je ishrana. Kako je čovek vrhunac transfor-
macije prakrti, njegova ishrana je i najraznovrsnija. On jede sve što se može jesti, pa i ono što nije za jelo!
38
Stvaralačke sposobnosti čovekove direktno zavise od njegove otvorenosti za kontakte sa T-poljima, jer prakrti preko
njih oblikuje fizički svet. Najbolji primer za to je jedan od najvećih stvaralaca čovečanstva, Nikola Tesla, sa svojim
sposobnostima imaginacije, vantelesnim iskustvima, divnim prijateljstvima koja je imao sa bićima iz drugih svetova, pa
i mističnim odnosom sa svojom belom golubicom (svetlost, koja je jednom prilikom iz njenog oka obasjala Teslu, bila
je 'nestvorena svetlost' Duha Svetoga koju su viđali mističari). Iz neorganskog područja, tj. 'nebeskih svetova’ stiže nam
najuzvišenija muzika ('muzika sfera’). Zato je Pol Makartni (Mc Cartney) melodiju svoje 'Yesterday’ čuo u snu, a J. S.
Bah (Bach), po kazivanju njegove žene Ane Magdalene, ponekad ustajao usred noći i na čembalu tiho svirao nebesku
muziku.
114
tivrečnost, opasnost i mogućnost spasenja koji su nužni pratioci svakog razvoja. To je pod-
ručje svih onih izazova koje čovek mora da prevaziđe nakon detaljnog upoznavanja, kako bi
postao celovita ličnost (aham-kâra) i uvek svestan, budan (buddhi).
Pored svega što je rečeno o T-poljima, najvažnije što treba znati je to da se pod nji-
hovim dejstvom mogu oblikovati i neorganska ali inteligentna bića, prirodno ili veštački
stvorena, koja imaju svoj život, duži ili kraći, i na svojim dimenzijama su na svoj način jed-
nako stvarna kao i organski oblici života na fizičkom planu. Ovo je moguće zato što princip
svesti (koji pristiže od Duha) prožima celu prirodu, na različite načine, ne samo na strani
njenog organskog oblikovanja već i u neorganskim tvorevinama. Sve su to energetska zbi-
vanja, a energija je samo grublji vid svesti. Zato energija (kao sámo biće) ne bi ni bila to što
jeste da nije svesna sebe, bar u najosnovnijem vidu, kroz uobličavanje. (Već je rečeno da
svest u prirodi nije njeno svojstvo, već je dobija od neuslovljenosti - puruše - koja je nad-
mašuje, ali i prožima. Otuda vidimo kao da je priroda svesna.) Tako je svaka ćelija svesna
sebe, svaki kamen na izvestan način, kao oblik energije, zna da je kamen. Sâm oblik je naj-
prostiji vid svesnosti. Energetska uobličavanja prirode moraju da budu svesna sebe jer, u
protivnom, ne bi moglo biti nikakvog koherentnog zbivanja. Postojanje i svest su u tolikoj
meri uzrok jedno drugom, da su nerazdvojivi. Svest (buddhi) je suština prirode (samo zato
što je priroda sa buddhi najbliža Duhu, puruši), ali od individualnog činjenja (aham-kâra)
zavisi u kojoj će meri biti prisutna i u kakvom obliku bivanja. Kako bi se inače ćelije hrani-
le, delile i spajale u životnom procesu, ako ne bi znale šta treba da rade? Papir zna da je
papir i informacija u vidu slova zna da je informacija, pa zato često možemo videti kako
neka knjiga dolazi tačno onome kome i kada treba. Cela priroda je (od strane puruše)
osvešćeno živo biće koje svoje delovanje ispoljava na različite načine (prema kategorijama)
upravo da bi bila funkcionalna i aktuelna. U jednoličnosti nema aktuelizacije ni života. I što
je još važnije, nikakve aktuelizacije nema bez svesti o njoj, inače bi svako ispoljavanje bilo
besmisleno, a besmislenost je suprotnost životu. Zato bi trebalo da prihvatimo kao smislenu
činjenicu da u prirodi postoje svesna neorganska bića u području astrala, isto kao što postoje
elementi grubog sveta (maha-bhűtâni) i svesna bića u organskom području (indriyâni), kao
što su biljke, životinje i većina ljudi.
Dok su na fizičkom planu sve stvari svesne sebe kao takve, i svest im je uslovljena
konkretnim oblikom postojanja, na višim dimenzijama neorganski entiteti svesnog bivanja
ponašaju se mnogo fluidnije; njihova svest je u jedinstvu sa celim neorganskim područjem.
Iako mogu imati svoj stalni oblik, mogu ga i po volji menjati i koristiti sâm astral za svoj
oblik bivanja. Tako često nalikuju na „duhovne tvorevine” ili „više sile” koje su u narodnim
tradicijama poznate kao bogovi, duhovi, demoni, vile i vilenjaci, ale i bauci, kao razni ele-
mentali prirode koji po svom ustrojstvu i karakteru mogu pripadati različitim dimenzijama,
odnosno elementima: zemlji, vodi, vatri, vazduhu i etru. Oni oblikovani T-poljima preko
kojih se određuje oblik fizičkog zbivanja i usmerava energija u njega. Kada ta polja uspos-
tave neposredan kontakt sa čovekom, ona se personifikuju kao pomenuta „natprirodna
bića”. U težnji za opstankom ona moraju da uzimaju energiju, kao i svi drugi entiteti u pri-
rodi. Uzimaju je od organskih bića koja je, zbog veće koherencije, proizvode u dovoljnoj
količini da mogu i nepotrebno da je troše, a naročito od čoveka koji ima dugu tradiciju i kul-
turu nepotrebnog trošenja energije. To je jedna od glavnih osobina čovekovih, da nepotreb-
no i neuravnoteženo troši svoju energiju, da sputava prirodan rast u sebi. Kada to ne bi
činio, priroda bi kroz njega nesmetano, lako i brzo došla do svog duhovnog ishoda.
Budući da postoje na višim dimenzijama, njihova moć delovanja je superiornija od
one na trodimenzionalnoj fizičkoj ravni, uslovljenoj vremenom i prostorom. Zato im je naj-
115
češći mamac za privlačenje ljudi onaj koji je upoznao Faust: moć „natprirodnog” delovanja,
mističkih iskustava i natčulne spoznaje. T-polja su matrice svih „natprirodnih” događaja.
Čovek sa sposobnošću telekineze, na primer, svojom voljom i svešću oformio je T-polje
koje deluje na predmet tako da se on kreće. Zato ovakva dejstva mogu biti oformljena i sa
„druge strane”, od strane već postojećih neorganskih bića. Ali, tada je njihovo dejstvo slabi-
je i svodi se na vizije, glasove i prikazanja koja, poput trodimenzionalnog filma, treba da
zavedu čoveka da služi njihovim ciljevima. Značajnije moći (siddhi) postiže čovek koji je
svest i volju udružio s neorganskim bićima. Budistička meditativna praksa i sânkhya, preko
Patanjđalijevih Yoga-sűtri, detaljno ukazuju na sve opasnosti ovakvog zastranjivanja od
jedinog cilja, a to je neuslovljenost Duha.
Vrlo je važno, pored svega ovoga, razlikovati prirodu delovanja neorganskih polja
uticaja (bića) prema dimenziji kojoj pripadaju (maha-bhűtâni). Ona koja pripadaju elementu
zemlje utiču na instinktivno i fizičko kretanje i stvaranje navika u njima. Ona iz elementa
vode utiču kroz emocionalne vezanosti svake vrste. Delujući iz viših dimenzija, „natprirod-
ne” pojave daju utisak numinoznosti ili božanskog delovanja što izaziva emocije i pojačava
„veru” čovekovu da se još jače identifikuje s ovim poljima. Uticaji elementa vatre iskazuju
se kroz podsticaje za aktivnostima i delima, potrebom za promenom, kao i za agresivnošću.
Delovanje neorganskih bića iz elementa vazduha odlikuju se intelektualnim tumačenjem
svega i svačega, mogu biti vrlo korisni ako se previše ne upotrebljavaju. Bića iz etra su naj-
čistija i najviša, njihov uticaj je najplemenitiji i najkorisniji za čoveka, zato je najređi i naj-
teže ga je zadobiti. Ona prenose čistu inspiraciju za duhovni rast.
Dok se dejstva neorganskih bića elementa zemlje direktno manifestuju kroz fizičko
ponašanje i navike, najčešće onih u vezi skupljanja materijalnih predmeta, striktno pridrža-
vanje verskih dogmi, kao i onih koje se tiču ishrane i reprodukcije čovekovog tela, kao i
zabave u dokolici, bića elementa vode koriste višu dimenziju za svoj uticaj, a to je astral.
Kako je on nalik vodi koja prima oblik svakog suda koji je sadrži, moguće je projektovati u
astralu svaku sliku. One su uvek nabijene emocijama koje su takođe glavni činilac elementa
vode, odnosno ove dimenzije, tako da astralne vizije čovek ne doživljava kao prosta viđenja
fizičkih stvari, nego ih doživljava celim bićem i potpunom opsednutošću osećanjem koje se
tiče viđenog. Zato ova bića najlakše deluju kroz snove, upadaju u njih stvarajući paradok-
salne i neverovatne situacije i pojave. Po tome ih možemo prepoznati u snu: po apsurdnosti
kojom hoće da privuku čovekovu pažnju. Čoveka je oduvek više privlačilo apsurdno nego
realno. Takođe su bića ovog elementa zaslužna za sve halucinogene vizije u „budnom” sta-
nju svesti. Ona moraju da koriste astralnu supstanciju kao projektor za svoje filmove s
kojima privlače pažnju ljudi jer su, u suštini, nemoćna kao biljke. Ona sama ne deluju toliko
koliko posredno utiču na delovanje, često u sprezi sa nagonima. Neorganska bića nemaju
sama po sebi nikakvu moć, ona uvek deluju posredno, preko svog elementa (astrala) kao
medijuma. Ona ne mogu da zarobe čoveka, već jedino da ga zavedu da se sam zarobi njiho-
vim uticajem. Nikako drugačije. Ovo je vrlo važno razumeti.
Bića iz astrala su negativna, opsedaju i porobljavaju čoveka preko emocionalnog
uslovljavanja i manipulacijom pažnje. To ide dotle da mogu da izazovu buđenje kundalini
energije u neiskusnom čoveku. To rade zato da bi takav čovek postao dobar izvor hrane za
njih; on je pun energije a ništa ne zna o prirodi svoga stanja, već je opsednut nekim "religij-
skim" ili mističnim sadržajima koja su mu upravo neorganska bića izazvala. U tom smislu
se može reći da je njihova uloga zapravo pozitivna, jer na delu pokazuju čovekove slabosti.
Tako i bića elementa vatre mogu koristiti niža dejstva zemlje i vode, fizičkog kreta-
nja i emocija, da bi uticala kao volja za delovanjem i određenim „stvaranjem”. Taj uticaj
116
prepoznajemo u čoveku koji ima cilj koji, objektivno posmatrano, nije u njegovom interesu
i fanatično, pa čak i agresivno radi na njemu. Rezultati čovekovih delanja prisutni su svuda
oko nas, ima ih konstruktivnih i destruktivnih, zavisno od uticaja višeg elementa, vazduha,
odnosno kreativnog mišljenja. Za razliku od nižih neorganskih bića koja deluju kroz telesne
navike, osećanjima, astralnim vizijama i voljom, ova iz elementa vazduha manifestuju se
kao misli. Čovek najčešće ne razlikuje kada ima svoje misli, koje sam stvara, a kada su mis-
li u njegovoj glavi manifestacija neorganskog polja uticaja elementa vazduha. To su sve one
misli koje donose nove i nepredviđene sadržaje u život, često neprihvatljive. Zbog njihovog
delovanja kroz um najteže je postaviti se objektivno prema njima.39 Kada čovek, usled
duhovne zrelosti, nauči da razlikuje sebe, kao čistu bezmisaonu svest, od misaonih sadržaja
i aktivnosti bivstvovanja tela i uma, odnosno kada spozna da sve te dimenzije oličene
pomenutim elementima su deo prakrti i da nisu njegove, tada se neorganska bića elementa
vazduha, pa i etra, pretvaraju u saveznike (izaslanike), koji mogu biti od koristi svojim pri-
čanjem. Čovek ih tada može čuti kao fini glas kraj levog ili, što je još bolje, kraj desnog uha,
u astralu i u fizičkom telu. Moguće je svojim mislima voditi dijalog sa njima i saznavati
mnoge skrivene stvari iz sadašnjosti, prošlosti i budućnosti.
Eterski izaslanici deluju kao čista intuicija i spoznaja koja nadilazi umne sposobnosti.
Uz njihovu pomoć čovek doživljava iznenadne i nezaboravne „bljeskove prosvetljenja” koji
menjaju tok života. Njihovom milošću čovek povremeno spoznaje najviše istine dok sâm
duhovno ne ojača i sazri, tako da može da ih bude dostojan, da ih prepozna u sopstvenom
iskustvu i trajno učestvuje u njima. Milost ovakvih spoznaja čovek dobija kao inspiraciju i
poziv za duhovni rast. U ovom najvišem elementu, eterskom, priroda je najčistija i najbliža
svome ishodu, mahat-buddhi, pa otuda ovakvi uticaji.
Naglasimo još jednom jednakost makro i mikrokosmosa: spomenute dimenzije
makrokosmosa oličene elementima (zemlja, voda, vatra, vazduh i eter) sačinjavaju ujedno i
mikrokosmos čovekovog bića i zato čovek ima telo (zemlja), oseća (voda), želi (vatra), mis-
li (vazduh) i dobija inspiraciju (eter-akaša) – sve su to njegovi omotači i sposobnosti prirode
koje on koristi, ali nisu njegovo suštinsko svojstvo. On se s njima identifikuje; koliko se
poistovećuje toliko se porobljava; koliko ih osvesti kroz upoznavanje, toliko se razlikuje od
njih i oslobađa.
Raznovrsnost uticaja „nebeskih bića” poznata je u religijskim i narodnim tradicijama
gde se razlikuju zle i demonske sile, koje čoveka vezuju i obmanjuju, od pozitivnih sila koje
inspirišu na uzdizanje, kao što su anđeli i arhanđeli. Može se s pravom reći da je ovako
visoko područje prirode svakom smrtniku najveća uteha, to je za njega raj. Ali, kako je to
još uvek unutar prakrti, to je i najveća klopka za Duh (čoveka), jer od rajskog samozado-
voljstva niko ne želi da se oslobodi kao od paklenih muka.
Entiteti iz vazdušnih i eterskih ravni najpozitivnije deluju kao čist glas koji obeloda-
njuje istinu o svemu. Pomoću tog glasa iz tišine u sebi čovek može da vidi energetsku sušti-
nu i smisao svakog zbivanja ili bića, odnosno da vidi svako bivstvovanje kao kretanje i
oblikovanje jedinstvene energije kao svetlosti; za njega su tada oblik, energija, svetlost i
svest jedno isto, i vidi ih celim svojim bićem kao doživljaj jedinstva sa celinom prirode.

39
Celo neorgansko područje je živo i inteligentno. Zato njegovi entiteti nemaju stalan oblik već koriste astralnu energiju
za sva svoja raznovrsna delovanja i manifestacije. Neka neorganska bića imaju stalan oblik, iako mogu da ga menjaju,
dok je oblik ostalih entiteta utvrđen obrascem i učestalošću njegovog delovanja kao arhetip.
U literaturi rane hrišćanske crkve nalaze se detaljni opisi ovakvih uticaja neorganskih bića svih dimenzija i
metodi odbrane od njih. Svakako, ova iskustva sadržana su i u drugim duhovnim tradicijama koje neguju kontemplativ-
nu praksu. Naročito joga i budistička meditacija najradikalnije i najefikasnije oslobađaju čoveka od svih prirodnih utica-
ja koji ometaju autentičnost i neuslovljenost Duha.
117
 Svi ovi elementi se prožimaju i prepliću, tako da je redak uticaj samo jednog. Često
jedni, koji su ojačali, kradu energiju i moć uticaja od drugih. Među njima se često vodi bor-
ba oko uticaja na čoveka, njegova konfuzija ovu borbu još više rasplamsava, tako da se
može dobiti haotičan rezultat: čovek sa čistom intuicijom i vidovitim mislima, ali sa pore-
mećenim ponašanjem (tzv. ludija, „božanski ludak” ili jurodivi); ili, obrnuto, uzornog pona-
šanja, ali bez imalo duha i kreativnih misli (političar).
Borbu za prestiž među neorganskim uticajima viših i nižih dimenzija najčešće prepo-
znajemo kao iskušenje. Kada više dimenzije izvrše uticaj i privuku čoveka naviše, niža bića
odmah stupaju u protivnapad pojačavajući svoje dejstvo ne bi li vratila čoveka dole pod svoj
stari uticaj, koji je često za tu priliku još i pojačan, za svaki slučaj, da bekstvo bude teže.
Zato „tamo gde je opasnost najveća, rađa se ono spasonosno”, i jedino tako, lutajući između
uspona i pada, dobra i zla, čovek pronalazi pravi put. Nikako drugačije. Samo takav pritisak
može da ojača i kristališe čovekovu ličnost i svest. Ovakva dijalektika je zakon rasta i to je
neophodno da zna svako ko misli da napreduje sam. Da ti uticaji nisu samo subjektivne pri-
rode i bezazleni, pokazuje i činjenica da neorganska bića mogu da utiču na situacije, pojave
i radnje svakodnevnog života, ona deluju na čoveka preko celog njegovog okruženja, i pre-
ko drugih ljudi. Mogu izazvati teške nesreće kao i zavodljive srećne događaje. Neorganska
bića se javljaju i na fizičkom planu, vrlo često kao životinje ili neki drugi oblik koji je pre-
poznatljiv čoveku. Ali, ovakva dešavanja su retka u urbanim sredinama savremene civiliza-
cije u kojima je čovekov um toliko blokiran i mehanizovan, da mu ni najviše sile ne mogu
pridobiti pažnju. Mnogo su češće u prirodnim uslovima, na selu. Njihovo najsnažnije dejs-
tvo se ispoljava kada nastupaju u astralu ili fizičkom planu u ljudskom obličju, pogotovu u
liku nama bliskih osoba, roditelja ili rođaka, voljene osobe i slično. Jedna od njihovih naj-
moćnijih delatnosti jeste sposobnost materijalizacije i dematerijalizacije, odnosno mogu
učiniti da stvari ili bića pređu iz jedne dimenzije u drugu, da nestanu iz fizičke i nađu se u
astralnoj, i obratno. Zapravo, ovaj proces se u blažem obliku stalno i dešava: iz viših dimen-
zija dobijamo misli, vizije i osećanja koja proizvode fizičke posledice na naš život. Sve ovo
nije toliko plod njihove moći koliko njihove sposobnosti da kao inteligentna bića utiču na
procese nižih zbivanja prirode koji se inače sami događaju. To su sve sposobnosti i moći
prirode uopšte, a ne specifično neorganskih bića. Ona kao inteligentna bića samo mogu da
preusmeravaju neke tokove događaja i koriste naše neznanje i ograničenu percepciju.
Od presudne je važnosti za čoveka da kontemplativnim osnaženjem svesti (buddhi)
nauči da prepozna razliku između ovakvih uticaja neorganskih bića, ili T-polja, na zbivanja
unutar i oko sebe, od delovanja samog Duha (puruše), što je najpre u Mazdaizmu (kod Zara-
tustre), a zatim i u Isusovom učenju i Pravoslavlju, sačuvano kao objava Duha Svetoga.
Puruša, naime, nije samo apstraktan i bezličan princip, već i najveća moć po kojoj sve (pra-
krti) i postoji. Zato se on prirodno manifestuje po svojoj volji ili kroz svest, odnosno samo-
svest (buddhi), što je najčešće, ili kao određena ličnost (aham-kâra), ili se zajedno sa ovim
otelotvorava u fizičkom telu (indriyâni), ne samo na fizičkoj već i na ostalim dimenzijama
(tanmâtrâ i maha-bhűtâni), kao avatar. Puruša je vrhunski privlačitelj sveg zbivanja, ali
većina događaja pripada prirodnoj uzročnosti, dok su samo neki, posebno važni, kreirani od
samog Duha. Njih mogu prepoznati jedino duhovni ljudi po znamenjima, ili neposredno.
Pored ovog, veoma je važno raspoznati uticaje vremenskog zbivanja prirode na naš
karakter, sudbinu i na sadržaje astralnih iskustava, što zavisi od položaja i kretanja Zemlje u
odnosu na Sunce i planete Sunčevog sistema. I ovakve astrološke uticaje treba razlikovati
od delovanja neorganskih bića, mada su ona često sa njima usaglašena, naročito s položaji-
ma i kretanjima Meseca, Neptuna i Lilit (mitološke majke svih demona). Astrološki uticaji
118
određuju celinu organskog zbivanja, dok su uticaji neorganskih bića povremeni i delimični;
oni ne moraju da odlučuju o sudbini.
***
Ovo bi bio uopšten prikaz neorganskih bića i njihovih dejstava prema višim ili nižim
dimenzijama. Sada možemo ući u njihovu glavnu klasifikaciju.

Postoje četiri vrste neorganskih bića:

1. Prirodna.
2. Veštački stvorena, elementali.
3. Božanska bića.
4. Vanzemaljska bića.

Takođe postoje i hibridi ljudskih i nekih od ovih neljudskih bića.

1. Prirodna neorganska bića

Prirodna neorganska bića postoje i žive na višim dimenzijama prirode, u astralu. Po

karmičkoj evoluciji ona su iza čoveka, što znači da je čovek bliži Duhu od njih, jer je ušao u
proces karme, sazrevanja kroz rad, stvaranje i svestan preobražaj. Prirodna neorganska bića
još nisu ušla u taj proces. Zato mogu da služe čoveku, magičaru, koji zna da ih koristi, ali
takođe i uzimaju životnu energiju onim ljudima koji ne napreduju u karmičkoj evoluciji,
nego žive pasivno ili negativno. Mogu se posmatrati kao astralne životinje. Ima ih malih i
velikih, pitomih i korisnih, kao i divljih i opasnih. Njihov je uticaj neutralan, od čoveka
zavisi da li će biti od pomoći, ili ne. Njihovo dejstvo je prisutno u nekim slučajevima opse-
dnutosti i psihoza.
Posebna vrsta prirodnih neorganskih bića su demoni. Njihov uticaj je izrazito negati-
van, ali sa svrhom. Oni postoje zbog ljudi, da ljude dovode u iskušenja i na taj način im
kristališu svest.

2. Veštački stvorena

Veštački stvorena neorganska bića su razni elementali. Ona su nastala ljudskim akti-
vnostima, svesnim ili nesvesnim, namernim ili spontanim, individualnim ili kolektivnim
(arhetipovi). Naime, svaka aktivnost na fizičkom planu, koja se ponavlja, formira na višim
dimenzijama svoje polje dejstva koje se kristališe kao elemental. To polje ponavljanjem
dobija sve više energije dok ne postane samostalno i počne povratno da deluje na fizički
plan. Njihova dejstva na fizički svet, tj. čoveka su isključivo negativna, jer u suštini ne rade
ništa drugo nego traže još životne energije. Njihovo dejstvo je takođe prisutno u nekim slu-
čajevima opsednutosti i psihoza.

3. Božanska bića

Božanska bića su ona koja su prošla kroz karmičku evoluciju na fizičkom planu,
nadišla fizički oblik postojanja i svesno deluju na najvišim dimenzijama prirode. Ima ih
viših i nižih. Niža su duhovi umrlih ljudi sa planete Zemlje koji su u toj meri prosvetljeni da
119
i nakon smrti deluju za dobrobit čovečanstva (kao npr. bodhisattve). Viša božanska bića su
ona koja mnogo moćnije deluju, stvaranjem čitavih planetarnih sistema, i koja su takođe
prošla karmičku evoluciju, ali mnogo ranije od zemaljskih individua, pa su zato daleko
moćnija od njih, jer su starija. A starija su zato što ne potiču sa Zemlje, nego sa drugih pla-
neta, koje su postojale dok Zemlje nije ni bilo. Ona se manifestuju ljudima kao Bog(ovi),
Arhanđeli i Anđeli. Njihov uticaj je uglavnom pozitivan, ali u najvećoj meri je neutralan
tako što stavljaju čoveka pred iskušenje da sam izabere pravi put.

Dok na makro planu veštačke neorganske tvorevine (elementali) mogu, zahvaljujući

čovekovoj obmani, da uzmu oblik božanskih uticaja i drugih većih sila, kako bi delovala na
čitava plemena, narode, društvena i istorijska razdoblja, ona na mikro planu, u čovekovom
intimnom svetu, uzimaju oblike njegovih podsvesnih sadržaja i tako učestvuju u njegovom
psihološkom iskustvu preko snova i svakodnevne psihodinamike. Zato, prigovor da su liko-
vi i pojave u snu isključivo vlasništvo i projekcije snevača otpada, jer prirodna i veštačka
neorganska bića deluju isključivo psihološki i koriste astral (koji je područje čovekovog
nesvesnog) za oblikovanje svojih aktivnosti. Ona gospodare astralnim svetom veštije nego
ljudi fizičkim. Zapravo, ona i postižu sve svoje psihološke uticaje samo zato što ih čovek
nije svestan kao stranih, objektivnih i svesnih neorganskih entiteta u njegovim snovima, i
ostaloj psihodinamici, nego je uveren, ili da je to 'nestvarno', ili da je to sve njegovo misleći
da je jedino svesno biće u univerzumu. Baš je zato on jedini nesvestan u kosmosu. Ceo
kosmos čeka da se čovek probudi, kao što buduća majka iščekuje rođenje svoga deteta.
Dejstva T-polja mogu biti pozitivna i negativna, što zavisi od stanja čovekove svesti i
od dimenzije iz koje dolaze. Veoma je važno razlikovati ih, jer nas jedna mogu spasti, a
druga porobiti.
Pozitivna i negativna svojstva viših sila samo zrela ličnost može razlikovati, ali ovde
možemo dati jedan opšti savet za njihovo početno ali nepogrešivo razlikovanje. Dobri i
čoveku korisni uticaji viših bića stižu vrlo retko u životu, možda samo jednom, putem vizi-
je, glasa ili događaja, i to vrlo upečatljivo i jasno. Njihova poruka je uvek inspiracija da
čovek radi na sebi. Loši uticaji se, međutim, često ponavljaju, deluju kao paraziti, primam-
ljivi su, liče na nagovaranje ili zavođenje, pa zato mogu da slude čoveka. Njihova poruka je
uvek u funkciji sprečavanja rada na sebi davanjem instant ili gotovih rešenja, makar i dava-
njem gotovih odgovora na sva moguća pitanja tako da čovek ima iluziju da je nešto sam
postigao i saznao, dok u stvarnosti ostaje isti, on ’dobija’ odgovor do kojeg zapravo treba
sam da dođe radeći na sebi.
Mnoge poznate istorijske ličnosti bile su marionete neorganskih entiteta.
Uticaje T-polja i neorganskih bića možemo videti u svemu, a najviše u ritualnom
ponašanju. Svaki ritual služi jedino kao način za uspostavljanje kontakta sa T-poljima ili
neorganskim bićima. Ritualno ponašanje nije samo odlika prosečnog, navikama uslovljenog
i nesvesnog čoveka, već je i jedna od glavnih odlika tzv. „religijske prakse” (prva dva nivoa
religioznosti), ne samo kod „primitivnih naroda” već i u „velikim religijama”. Budući da je
priroda relativna pojava, sve je u njoj moguće i sve mogućnosti su otvorene. Zato kontakti-
ranje sa T-poljima, odnosno neorganskim uticajima, može biti veoma raznovrsno po svom
karakteru i učinku. Od najcrnje magije (vudu) sa najgorim posledicama, preko mnogobroj-
nih zaluđivanja, do iskrenih namera u prizivanju najviših sila kao, na primer, u hrišćanskoj
liturgiji. Međutim, kako je ogromna većina ljudi uslovljena prirodom i bez dovoljnog duho-
vnog interesa, većina ritualnog ponašanja, a naročito ono koje se smatra „religijskim”, ne
služi ničemu drugom do obnavljanju ropstva koje je odavno postalo nacionalna tradicija.
120
 Organski svet nastaje iz neorganskog. Priroda oblikuje organski život pomoću T-
polja. To znači da je neorgansko područje medijum preko kojeg priroda podučava čoveka i
rukovodi njegovom sudbinom dok je nesvestan. Prirodna i božanska bića iz viših dimenzija
znaju sve o objektivnom svetu i zato su nezaobilazni učitelji svakom čoveku. Ne smemo se
s njima sukobljavati ni na koji način. Njima su bili nadahnuti svi mistici i sveci, niko nije
prevazišao subjektivnost (indriyâni) bez njihove pomoći. Ali, i oni samo služe Tvorca sveg
uobličenog (aham-kâra), kako je anđeo priznao Jovanu Bogoslovu. Kroz najviše entitete
neorganskog područja priroda manifestuje svoju najvišu mudrost i vrednost. Tačnije rečeno,
tu je priroda najbliža Duhu od kojeg prima sve najviše vrednosti. Niže dimenzije prirode
imaju elementale koji oblikuju minerale, biljke i životinje i prosleđuju energiju za njihov
opstanak. Sve iz neorganskog sveta može biti personifikovano subjektu na određeni način.
Ovi prirodni elementali se, tako, ponekad pokazuju ljudima kao patuljci, vile i vilenjaci.40
Oni upravljaju mineralnim, biljnim i životinjskim svetom. Njima zajedno upravlja elemental
koji je u grčkoj mitologiji poznat kao bog Pan. On je zadužen za život šuma u kojima se
pomenuti svetovi najviše prožimaju. Čovekov razvoj je složeniji i usmeren je na višu priro-
du (aham-kâra i buddhi). Zato u svrhu njegovog odgoja postoje božanska bića. Svi entiteti
imaju svoj piramidalni geštalt, minerali, biljke, životinje i ljudi. Sve ima svoj ishodišni prin-
cip uobličavanja.

T-polja su, dakle, imaginacija koja je neophodna čovekovom organskom ili fizičkom
sklopu (indriyâni), kao inspiracija s kojom se jedino može spoznati objektivni svet u celosti,
i tako objektivnije ustanoviti sopstveni položaj u svetu. S tom imaginacijom su se pretežno
bavile religije, ali pod njihovu aktivnost spadaju i sve druge kreativne aktivnosti.
Sve manifestacije bivstvovanja, uključujući i ona najviša i najlepša iskustva u drugim
svetovima, još uvek su unutar prakrti i plod su njene uzročnosti. (Dobra dela vode u raj,
loša u pakao - sve je to mehanizam prirode.) To sve još nije izraz potpune slobode Duha
koja pripada samo malom broju ljudi koji naporno rade na sopstvenom osvešćenju nadilaze-
ći struju prirodnog uslovljavanja (četvrti nivo religioznosti). Prepuštanje toj struji oduvek je
bilo lakše, tu je sve predviđeno i čovek može tu opstati izvesno vreme, ali to je pogubno za
smisao čovekovog opstanka, smisao koji zahteva nov, viši kvalitet bivstvovanja od onog
koji je dat bićem i vremenom, smisao koji je duhovan i večan, a taj smisao vuče k sebi jed-
nako jako kao i prirodna uslovljenost, čak i jače. Čoveku ne treba zameriti previše što se,
tako bolno razapet između večnog Duha u sebi i horizontale bića u vremenu, lakše prepušta
snovima svog organskog (indriyâni) i neorganskog (tanmâtrâ) bivstvovanja u vremenu,
nego ličnoj nezavisnosti (aham-kâra i buddhi).
Zbog interakcije organskog i neorganskog bivanja važno je naglasiti da prirodno i
veštački stvorena neorganska bića nisu toliko objektivne prirodne tvorevine koje same po
sebi deluju na čoveka kao njemu strane sile, koliko su plod nesposobnosti ili propusta
organskog sklopa, tj. čovekovog tela i uma, da bude nosilac i čuvar subjektivnosti, odnosno
svesti. Iz principa uobličavanja priroda se slobodno deli na levu i desnu stranu, na organska
i neorganska obličja bivstvovanja, čak se u mnogo većoj meri oblikuje u neorganskom vidu
nego u organskom, jer da bi se oblikovala u organskom sklopu mora sprovesti napor sves-
nog zadržavanja energije u njemu kao subjektu. Tu se energija zadržava da bi se transformi-
sala u viši nivo postojanja, tj. pretvorila u svest. Zadatak tog sklopa jeste da je sakuplja što

40
U medicinskoj literaturi ovakva iskustva su zabeležena kao Šarl Boneov sindrom.
121
više, dok ne prosija u punom sjaju svesti, odnosno dok se celo biće svesno ne prepozna kao
energija - koja je, opet, svesna sebe. Drugim rečima, zadatak mu je samospoznaja.
Sam po sebi Duh je apstraktno i bezlično prisutan, zato se organski život oblikuje s
ciljem da omogući konkretno prisustvo Duha u biću, da njegova stvarnost postane koheren-
tno i lično, najintimnije iskustvo aktuelizovano kroz celovitu ličnost. Akumulacija i preob-
ražaj energije u svest zahteva napor za kultivisanjem, svakojakim iskušenjem i žrtvovanjem
subjektovih ubeđenja o supstancijalnosti bića (njegovoj „materijalnosti”), ubeđenja koja su
tako čvrsta da se čoveku čini da s njima žrtvuje samoga sebe. Sama inertnost i trodimenzio-
nalnost fizičkog sklopa, i kratkoća njegovog života, razlog je što se energija u njemu skuplja
i zadržava u mnogo većoj meri nego kod astralnih tvorevina koje su fluidne i dugovečne.
Znanje i kultura su takođe oblici akumulacije energije organskih bića, čoveka pre svega. S
druge strane, energija se u neorganskom obliku bivstvovanja ne akumulira i ne sabira kao u
organskom subjektu, nego se odražava kao čist oblik i fenomen. Celo objektivno područje
jeste fenomenološko energetsko zbivanje, dok je u subjektivnom energija čvršće uobličena u
organske sposobnosti. Zato neorganskih oblika ima više od organskih, oni se lakše stvaraju,
održavaju i duže traju, nije za to potrebna nikakva kultura niti odgovornost. Ali ovo svojstvo
omogućava neorganskim bićima da neposredno prenose iskonsku inteligenciju prirode
(buddhi) koju ova ima od Duha (puruša). Zato je 'sirova priroda' ujedno i surova i božans-
tvena. Zbog ovakvog stanja stvari prirodna, veštačka i vanzemaljska neorganska bića uzima-
ju energiju svesti od organskih, jer je ova imaju više usled akumulacije. Ovde čak i nije toli-
ko na delu uzimanje energije koliko njena prirodna preraspodela, zbog potrebe za ravnote-
žom. Čovek svesno akumulira energiju u indriyâni da bi se iskristalisala u ličnosti (aham-
kâra) i potpunoj budnosti (buddhi). Da bi u tome uspeo mora prestati da je nepotrebno troši
i presipa u neorgansko područje, u mitove, snove i fantazije. (Konkretno rečeno, akumulaci-
ja energije u čoveku vrši se njenom transformacijom kroz energetske centre ili čakre. Njen
najgrublji vid u seksualnoj energiji sadržanoj u semenu, transformiše se u suptilniji, u ener-
giju koja se osvešćenjem podiže i širi po celom telu i svim njegovim aktivnostima, a zatim u
najsuptilniji, u samu svesnost.) Od neorganskih bića i celog objektivnog područja prirode
čovek se može naučiti neposrednosti u prihvatanju iskonske inteligencije prirode, on se tu
obučava da se oslobodi psiholoških komplikacija, koje karakterišu subjektivnost, objektivno
ih iskušavajući. Oči cele prirode i svih njenih bića uprte su u čoveka koji raste u svesnosti,
jer se u njegovom biću vrši veliko delo prosvetljenja njenog ishoda.
Prirodna i veštačka neorganska bića su, dakle, problem u onoj meri u kojoj čovek
propušta svoju svrhu, zaboravlja sebe i svoju samosvest. Koliko je izvan sebe i smisla svoga
opstanka, toliko luta u psihodeličnim projekcijama neorganskih tvorevina, i sanja zaborav-
ljajući sebe, svoje mesto i ulogu u bivstvovanju, svoje telo u kome se kroz vaskrsenje rešava
smisao kosmosa.
Prosečan čovek nema svesnog kontakta (iskustva) s neorganskim bićima (izuzev u
snu). Ona ga najčešće puštaju da obavi svoju prirodnu funkciju: rad i razmnožavanje. U
tome će mu i pomoći ako poštuje etiku vladajuće religije. Neorganska bića pretežno deluju
na ljude koji ne spadaju u prosečne, a njih je dve vrste. Prvi su psihički labilne osobe sa per-
cepcijom širom od uobičajene i koji stoga nisu korisni za obavljanje prirodnih funkcija, za
rad, reprodukciju i opstanak vrste (oni su, tehnički govoreći, škart prirode). Neorganska bića
ih s lakoćom napadaju, uzimaju im energiju, i takvi često završavaju kao duševni bolesnici
ili umiru pre vremena. Isti zakon opstanka, prirodne selekcije i ekološke ravnoteže dešava se
svuda u prirodi. Tako, na primer, lovci u savani (lavovi i gepardi) nepogrešivo napadaju
onaj plen kod koga izdaleka uoče fizički nedostatak. Druga vrsta su takođe ljudi sa prošire-
122
nom percepcijom, ali koji su psihički stabilniji od prosečnih ljudi. (Percepcija može biti
otvorenija i zbog labilnosti i zbog veće stabilnosti. Samo je prosečnim ljudima ona čvrsto
ukalupljena u jednu istu sliku sveta.) Oni su svesni „natprirodnih sila” i ova ih dovode u
razna iskušenja koja su tako moćna da samo pojedini uspevaju da ih prebrode snagom svoje
ličnosti i volje - ukoliko ne postanu ukalupljeni nekim religijskim tumačenjima tih sila. Suš-
tina ispravnog odnosa sa neorganskim bićima je u pokazivanju ličnog integriteta i volje.
Samo tada se ona od napadača i obmanjivača pretvaraju u bića koja služe čoveku u daljoj
integraciji svesti, prenoseći mu sve potrebne informacije. Jer, oslobađajući sebe on doprino-
si oslobađanju same prirode i svih njenih bića. Priroda svojom imaginacijom, kroz neorgan-
ska bića, izaziva čoveka da pokaže svoju snagu, volju i celovitu ličnost. Baš kao što to čini
svaka žena svome muškarcu, samo mnogo lukavije.
Uticaj neorganskih bića prestaje kada čovek postane celovita ličnost u toj meri da
može prepoznati sopstvenu nezavisnost od neorganskog područja, kao i od organskog. Van-
telesnim iskustvima on stiče nezavisnost od indriyâni i tako upoznajući pravu prirodu
tanmâtrâ i astralnog sveta u svim dimenzijama, prepoznaje sopstvenu nezavisnost i od ovog
područja. Jer aham-kâra je, prema shemi, iznad oba. Ona se afirmiše svesnom integracijom
oba ova područja, kroz neposredno iskustvo. Budući da su neorganska bića tu postigla svrhu
da kroz iskušenja obučavaju indriyâni, svesnog subjekta, kroz sve izazove da ga navedu da
bude svestan svog bića kao energije, da je sačuva i prosvetli, njihova uloga i moć prestaju.
Kao i sve druge prirodne tvorevine, i ove služe interesima Duha-čoveka. Čovek s tako inte-
grisanom ličnošću opšti neposredno s Duhom. Nije mu više potrebna imaginacija prirode
kao pomoć u tome. U njegovom bivstvovanju je duhovni ishod prirode ostvaren.
Ovde je dat samo opšti uvid u neorgansko područje bivstvovanja kao takvo. Njegovo
prepoznavanje u životu prosečnog čoveka podložno je teškim zabludama jer je to isto pod-
ručje u kome se odigravaju snovi i sadržaji kolektivno nesvesnog. Zato je ovo samo pokušaj
da se na njega objektivno ukaže. Budući da je ovo područje izuzetno bogato i složeno, boga-
tije i složenije od organskog, pa se još i prožima s njim, nemoguće je predstaviti ga u celosti
i sa svim detaljima. O njegovom bogatstvu svedoči sva raznolikost i dramatičnost čoveko-
vog životnog iskustva. Zaista je teško opisati sve načine na koje neka neorganska bića
pokušavaju da privuku pažnju ljudi i deluju na njih, sve njihove taktičke sposobnosti, pa i
humor koji pri tome pokazuju. Njihovo pojavljivanje i uticaj zavise od nesvesnosti čoveko-
ve. Zato su najsnažniji kod psihotičnih bolesnika s kojima se nesmetano poigravaju u snu i
na javi. Oni ne izmišljaju kada tvrde da vide i čuju ono što se fizičkim čulima ne vidi i ne
čuje. Oni su „bolesni” samo zato što nemaju kritičan odnos prema drugačijoj vrsti realnosti
koju doživljavaju svojom otvorenom percepcijom. Suštinski razlog većine psihoza je perce-
pcija koja nadilazi fizičko opažanje i neznanje o tako opaženoj realnosti, usled čega se pos-
taje žrtva njenih sila, i disharmonija koja tako nastaje između „ove” i „one” realnosti. Prete-
rano se utapajući u astral čovek gubi svoju ličnost (aham-kâra) kao i osećaj za fizičku real-
nost (indriyâni). Takođe uticaj neorganskih bića je izražen i kod male dece, zbog velike
koncentracije vitalne energije u njima koja ih snažno privlači, i zbog otvorene percepcije
dece koja ih lako opažaju (a roditelji im nikada ne veruju što opisuju). Isto se dešava i sa
čovekom koji u svom duhovnom uzdizanju akumulira svu energiju u svesnost: postaje meta
napada neorganskih bića kako bi ona proverila njegovu stabilnost, zrelost i snagu prisustva
svesti. Tako su nastala đavolova iskušenja Isusa i Buddhe.
Najveću teškoću za razumevanje neorganskih bića stvara činjenica da ona ne razliku-
ju istinu od laži. Boraveći na višim dimenzijama prirode, znaju i vide više od prosečnog
čoveka i to mu znanje mogu preneti (takav čovek često postaje „prorok”), ali ipak mogu da
123
zavedu i obmanu. Ona iz nižih dimenzija zavode jače i na prostiji način, a ona iz viših zavo-
de manje ali mnogo finije, pomoću istina i poluistina. Ona ne znaju za razlike istine od laži
prosto zato što se u višim dimenzijama prirode sve suprotnosti sjedinjuju u paradoksalno
jedinstvo. Cela priroda deluje iz takvog jedinstva koje je iznad dobra i zla, pa se njeno maj-
storstvo ne može opisati. To samo život može pokazati na svoj uvek jedinstveni način. Dob-
ro i zlo su u njemu potpuno pomešani i promenljivi, čovek pod uticajem „božanske inspira-
cije” čini izuzetne podvige i dela večne vrednosti, ali i teška nedela. Ovo zavođenje ima,
dakle, edukativni karakter, cela priroda dozreva i služi Duhu. Kao što se bajkama na divan
način vaspitavaju deca o univerzalnim i večnim vrednostima, tako i prakrti obrazuje čove-
čanstvo pomoću imaginacije svoga neorganskog bivstva.

Ovde moramo još jednom naglasiti da treba praviti razliku između neorganskih bića
kao takvih, malih i velikih, bliskih i onih koji potiču iz dalekih krajeva univerzuma a žive na
astralu, od raznih T-polja koja postoje privremeno ili trajno, a ponašaju se slično kao neor-
ganska bića, tako da ih je ponekad teško razlikovati. Naime, kao što u organskom području
postoje različita bića, od najmanjih mikroorganizama sa vrlo kratkim životom, do velikih i
dugovečnih (slonovi, kitovi, sekvoje..), tako i u neorganskom, u astralu, postoje različiti
entiteti: od malih i kratkotrajnih T-polja u vidu psihičkih utisaka (vasana) i kompleksa41, do
velikih i dugovečnih neorganskih bića koja deluju u velikoj meri (ali nikada potpuno) samo-
stalno. Takođe treba razlikovati moguće astralne uticaje od strane živih ili umrlih ljudi. Jed-
no od najvažnijih uticaja koji se mora prepoznati i od neorganskih bića razlikovati, jeste
uticaj Svetog Anđela Čuvara (egl. Oversoul). Njegova priroda je veoma različita od prirode
neorganskih bića, i ko bude imao sreće i blagoslova da se s njim susretne (pre smrti), neće
moći da ga ne prepozna. On je iskonsko i bezvremeno oličenje puruše, imanentno svakom
čoveku, koje čoveka nadgleda i prati kroz vreme, inspiriše ga i privlači ka duhovnom uzdi-
zanju i nadilaženju prakrti.

4. Vanzemaljska bića

Moramo ovde istaći razliku uticaja prirodnih neorganskih bića od uticaja vanzemalj-
skih inteligencija, tj. božanskih bića. Delovanja vanzemaljaca znatno su ređa od delovanja
prirodnih neorganskih bića, ali po svom sadržaju daleko ih nadilaze. Njihovi uticaji bili su
presudni za formiranje ljudskih rasa i razvoj kulture. Mnoga drevna predanja sadrže puno
tačnih informacija o tome kako su oni uticali na život ove planete, ali te informacije su
danas namerno deformisane i prikazuju se kao mitovi – i pored bezbrojnih viđenih i snim-
ljenih NLO-a.
Oni su ti 'bogovi' iz svih drevnih predanja koja sva do jednog svedoče da su 'sišli s
neba' i čije je 'carstvo nebesko', graditelji hramova i megalita koji ni ljuskom rukom ni
današnjom tehnologijom nisu mogli biti obrađivani, premeštani na veće razdaljine i podig-
nuti (800 do 1.200 tona) – ali njihova realnost je skrivena u mit, i pored svih materijalnih

41
Ezoterična tradicija govori o astralnim larvama. To su psihoenergetski entiteti određenog sadržaja koji su prikačeni na
čovekovu auru i prisiljavaju ga na izvesna ponašanja. Ponekad su to bezazlene navike, ali često čovek ponavljanjem
proizvede, ili se, već proizvedene, same nakače i jače larve koje izazivaju veće poremećaje u ponašanju, razne poroke,
opsesije i perverzije, koje mogu negovanjem i ponavljanjem prerasti i u teže psihopatološke poremećaje. Larve mogu
postojati i slobodno, a bivaju privučene onom čoveku čije im ponašanje odgovara. Tada se hrane njegovom energijom
terajući ga da ponavlja postupke koje im donose energiju. Larve treba takođe razlikovati od neorganskih bića, mada je
to ponekad teško. One spadaju u elementale. U hrišćanskoj tradiciji one su se najčešće poistovećivale sa uticajima
demona i đavola, ali to je samo donekle tačno.
124
dokaza, i pored činjenice da su drevni narodi imali znanja o kretanju nebeskih tela, kao što
je precesija od 25.800 g. i dr. koja nije moguće imati posmatranjem sa zemlje i tehnologi-
jom štapa i kanapa, kako nam zvanična nauka tvrdi da su je imali. Pored toga nijedna od tih
civilizacija nije trajala toliko dugo da bi mogla taj proces da izmeri. Za takva znanja neop-
hodna je kosmička tehnologija. Ljudi su tako naučno programirani da veruju u realnost
mitova da im je teško da prihvate jednostavnu realnost koja stoji iza mita. Koliko je za ljude
stvarnost pretvorena u mit, toliko mit i sve fikcije doživljavaju kao stvarnost. Simulakrumi i
simulacije.
Vanzemaljska bića deluju ređe na fizičkom planu, a mnogo češće preko viših dimen-
zija prirode (njihovo kretanje opisano je kao šesta faza u poglavlju Aham-kâra). Vrlo često
se dešava da prirodna neorganska bića imitiraju vanzemaljska, tj. božanska, i to vrlo ubed-
ljivo jer mogu ponekad i da se materijalizuju. Još češće se, međutim, dešavalo da su ljudi
uticaje vanzemaljskih bića, koja su pristizala iz viših dimenzija, tumačili kao objave i mani-
festacije „bogova”, ne razlikujući ih mnogo od ostalih astralnih tvorevina, svojih projekcija,
elementala, arhetipova i T-polja.
Suštinsko razlikovanje neorganskih uticaja od vanzemaljskih jeste u tome što su
neorganske tvorevine prirodne tvorevine (od prakrti). Zato je njihovo delovanje u saglas-
nosti sa prirodnom uzročnošću i uslovljavanjem. Iako je teleološka funkcija prirode da u
celosti služi Duhu, ne treba smetnuti s uma da je ona nesvesna i uslovljavajuća sila, pa su
takve i njene tvorevine, a neorganska bića su njene najeminentnije tvorevine. Može se reći
da se njihova edukativna funkcija sastoji u stvaranju najvećih i najperverznijih izazova za
samosvest i integritet čovekov, pri čemu pakao i đavo imaju sporedne uloge - izazova bez
kojih ne bi ni bilo svesti u čoveku.
Za razliku od svih ovih prirodnih uticaja, vanzemaljski su duhovnog porekla (iako ne
svi). Pravi izvor svesti u subjektu je puruša. Postoje planete sa organskim životom koje su
mnogo starije od Zemlje, koje su do sada i nestale. Na njima su se svesni subjekti davno
ostvarili kao puruše (mi smo tek u početnoj fazi). Kapila nam je ostavio do znanja da one
osvešćene ličnosti koje su došle do granice prakrti, koje su je sasvim spoznale, postaju naj-
uzvišenija bića u prakrti, i stoga sadrže sve mogućnosti postojanja kao mogućnosti svoje
volje. Na sanskritu (devanagariju, 'jeziku bogova’) se ovakvo „uzvišeno biće” naziva Išva-
ra, a prevodi kao Bog. Njihov jedini način postojanja jeste širenje duhovnog života na pla-
netama gde postoje organske mogućnosti za oblikovanje svesnog subjekta, jer se jedino
kroz njega može ispoljiti iskonska neuslovljenost koja omogućava sámo postojanje - puru-
ša. Iako je rečeno da je teleološka funkcija prakrti da stvara svesnog subjekta, interes priro-
de zadovoljen je već time da svesni subjekt bude na nivou primata koji lovi i skuplja plodo-
ve. Kulturna i duhovna funkcija u svesnom subjektu mora biti inicirana „odozgo”, od strane
bića u kojima je Duh već prisutan. Nesvesna prakrti ne može sama da stvori svesno biće.
Dakle, Išvara je personifikovani puruša. On ima ljudski oblik, ne zato što mi imamo sklono-
sti ka antropomorfizmu, već zato što je on nas stvorio po svom liku. A taj lik je takav jedno-
stavno zato jer je organski najpogodniji za osvešćenje Duha u prirodi i delanje u tom cilju, a
ne zato što neki Bog hoće da baš tako izgleda.

Hibridi ljudi i neljudi

Jedna od najvažnijih stvari koju treba znati u razmatranju odnosa neorganskog i

organskog područja prakrti (vidi shemu na slici 1), jeste da na ovom svetu, na organskom
području, indriyâni, na fizičkom planu, ne žive samo ljudi u ljudskom obliku, odnosno, da
125
nisu svi koji izgledaju kao ljudi zaista ljudi sa ljudskom dušom. I na neorganskom području
postoje svesni i delatni entiteti, ne samo na području indriyâni. Njih smo uopšteno nazvali
neorganskim bićima. Takođe postoje bića koja su njihova mešavina, mutanti, organski por-
tali ili hibridi ljudi i neljudi: nekih vanzemaljskih bića, neorganskih bića, i demona. Oni
fizički izgledaju kao ljudi, ali razlikuju se po delima. Ti hibridi su vladari na ovoj planeti, to
je sva aristokratija koja je vlasnik svih dobara i resursa, oni su vladari ekonomija, finansija,
država, i svih ratova na svetu koji su se ikada vodili.
Oni obavljaju na fizičkom planu isti posao kao neorganska bića i demoni na astral-
nom: materijalizuju čovekovu nesvesnost kako bi na taj način bio suočen sa neophodnošću
buđenja. Zato što celo neorgansko područje na shemi emanacije prakrti (shema na slici 1)
deluje kao ogledalo organskom (indriyâni). Oni su uzrok svih destrukcija i sveg zla koje se
dešava ljudima kada nisu integrisani kao celovite ličnosti (aham-kâra). Ljudi sa ljudskom
dušom, koji su svesni sebe, nikada nisu destruktivni, ne čine nasilje ili zlo. Čine ga samo
ako su nesvesni, opsednuti ili na drugi način prisiljeni da ga počine.
Kosmos opstoji na dijalektici suprotnosti, stvaralačkih i destruktivnih sila, i te sile
imaju svoje konkretno oličenje u određenim bićima (“sinovi svetlosti” i “sinovi tame”).42
Tako je sila stvaranja života oličena u anđeoskim i svim ljudskim bićima. Njihova suština je
da budu oličenje Duha, puruše, da daju i omogućavaju život i spoznaju iz svoje punoće, iz
Duha čije su oličenje. Sila razaranja je oličena u demonskim i bićima koja nemaju ljudski
oblik (osim kao imitaciju) ni dušu koja može biti oličenje Duha. Ona su isključivo tvorevine
prirode ili prakrti sa suštinskim svojstvom nagonske borbe za održanje sebe, jer su svesna
samo svog oblika, ne i Duha koji sve omogućava. Na fizičkom planu to su životinje, njih
poznajemo jer ih vidimo, ali na neorganskom području to su demoni, neorganska i neka
vanzemaljska bića, i njih ne vidimo uvek jer borave na višim dimenzijama.
Istovremeno kada su stvorena ljudska bića u ovom univerzumu, stvorena su i neljud-
ska da budu suprotnost ljudima. Fizički svemir se zasniva na dijalektici suprotnosti i zato se
svest u fizičkom svemiru kristališe kroz iskušenja suprotnosti. Takav je zakon. Zato postoje
bića koja taj zakon sprovode u delo.
Sve o poreklu ljudi, nastanku hibrida i njihovoj vladavini može se naći u mojoj dru-
goj knjizi: "Istorija galaksije, zemlje i čoveka", Drugo dopunjeno izdanje, 2010. godine.
(http://www.ivantic.net/moje_knjige.htm )
Takođe i u knjigama Stewart Swerdlow: "Blue blood, true blood, conflict & creation"
i David Icke: "Najveća tajna" (Consiglieri, Beograd, 2006).
Budući da je ovo rasprava o sânkhyi kao izvornoj, autentičnoj i kompletnoj nauci o
čoveku, moramo se upoznati i sa svim detaljima u kakvim okolnostima čovek danas postoji,
kako je uslovljen i kako su nastale te okolnosti.
Navedene knjige mogu pružiti sve potrebne informacije o tome, a mi ćemo se vratiti
našoj temi o samoj sânkhyi i ispitivanju drugih aspekata tanmâtrâ.

***

Svaka zavisnost i opsednutost, od onih malih iz svakodnevnog života, pa do mnogo

većih opsednutosti „natprirodnim” moćima i znanjem, jeste prepreka između čoveka i čiste
neuslovljenosti Duha, prepreka koju tvore neorganski oblici bivstvovanja, najčešće nižih

42
O tome videti u kjigama: Barbara Marchiniak: Bringers of the Dawn ("Donosioci novog svitanja") i The Emerald
Tablets of Thoth by Thoth the Atlantean; by Translation and Interpretation by Dr. Maurice Doreal [Claude Doggins]
("Samragdne tablice Tota Atlantiđanina")
126
dimenzija, i elementali. Čovek je najsnažnije opsednut mislima koje su najfinija i zato naju-
ticajnija T-polja. Čovekov ključni problem je mentalna uslovljenost. To ne znači da treba da
bude bez misli, već samo slobodan od njih. Tada će i misli delovati slobodno od čovekovog
subjektivnog nametanja, biće čistije i ispravnije kao poruke prirodne celine svom subjektu.
Kada je čovek mentalno uslovljen, on očajnički traži utehu i utočište u vezivanju za neki
oblik bivstvovanja; dok je neiskusan i mlad, pokušava da je nađe u organskim oblicima,
kroz telesno iskustvo, a kada ga takvo iskustvo pouči da su ti oblici promenljivi i propadlji-
vi, on postaje ozbiljan i „duhovan”, pa svoje utočište zdušno nalazi u neorganskim idolima i
demonima ili u inflatornoj funkciji manasa, u konceptima i ubeđenjima od kojih stvara tra-
diciju, moral i religiju. Unutarnja se uslovljenost uvek, kao lik u ogledalu, izražava spolja
kroz čovekovo kultivisanje raznih oblika zavisnosti. Cela je istorija sačinjena od takvog kul-
tivisanja čiji su predvodnici oduvek bili političari i sveštenici (sa prva tri nivoa religioznos-
ti). Ovakvu kulturu uslovljavanja možemo prepoznati po tome što se ona sama nudi sa svih
strana kao gotov proizvod i „prava” tradicija, kao nešto što ne zahteva od čoveka nikakav
napor da se uzdigne i postane jedinstvena ličnost već, naprotiv, da napusti individualnu slo-
bodu i osvajanje nezavisnosti, da se prepusti datom sadržaju prihvaćenog koncepta i da
jedini napor ulaže u njegovo obnavljanje i učvršćivanje. Takva pseudoreligija se nikada ne
zadovoljava tihim i jednostavnim ličnim ostvarenjem, koje čoveka ispunjava iznutra. Ona
uvek traži svedoke radi privlačenja novih žrtava i najbolje uspeva u živom blatu kolektiviz-
ma i nacionalizma.
Neprobuđen čovek živi po impulsima prirode i zato ima organsku potrebu da robuje
neorganskim tvorevinama iz dva osnovna razloga: zato što su mu strane više kategorije,
jedinstvena ličnost i stalna budnost, i zato što su organsko i neorgansko uvek u rezonantnoj
interakciji. Za razumevanje čovekovog položaja u toj interakciji presudno je shvatiti da pro-
sečan, neprobuđen čovek nema svojih misli, reči niti dela - sve su to izrazi uticaja raznih T-
polja na manas, bilo unutarnjih, psiholoških, bilo spoljnih. Misli su posrednici za doživlja-
vanje sveta i, kao takve, nastaju u indriyâni (manas) pod uticajem objektivnog područja.
Sve misli pripadaju svetu, a ne čovekovoj suštini. Ti mentalni uticaji se šire prostorom kao
talasi zračenja i nalaze svoje utočište u umu koji ih prihvata - kao svoje. Samo zato što se
misli ukrštaju u manasu, koji je njihov prijemnik i regulator, i nalazi se unutar čovekovog
tela, u njegovoj glavi, iza očiju, on je pogrešno ubeđen da je to njegova misao, da ga se njen
sadržaj bitno tiče i da mora da je posluša - u toj meri da je sposoban da na podsticaj neke
zamisli, reči ili informacije počini najdrastičnija nedela.
Upravo zato što misli nisu naše već delo prirode, stanje slobode od misli, koje posti-
žemo meditativnom praksom, doživljavamo kao samospoznaju, nalaženje sebe, svoje auten-
tičnosti.
Takođe, uticaji T-polja nisu strani čoveku samo u prostornom određenju, kao spolja-
šnji, već i u vremenskom, kao prošli, kao sećanje i teret lične prošlosti ili projektovane
budućnosti. To su unutarnji ili psihološki uticaji i zahvaljujući njihovom radu vreme uopšte
i postoji. Zato čovek, da bi se oslobodio misli i ostao svestan kao čisto bivstvo, mora da se
oslobodi svoje vezanosti za ličnu prošlost, ali ne i da je zaboravi, jer u svesti nema zaborava
već samo slobode i nevezanosti. Kada vidi i dela direktno, bez posredovanja osmišljava-
njem, on je u potpunosti efikasan - jer priroda je u svim svojim mogućnostima efikasna kada
je ne ometaju pogrešni stavovi. U njemu su se subjektivnost i objektivnost, spoljašnjost i
unutrašnjost, stvaralački sjedinile kao jedno biće i jedna ličnost.
S prirodno uslovljenim mislima, rečima i delima, čovek nikada ne postiže smisao
svoga života. On može svoj vek proživeti podnošljivo pa čak i zadovoljno po merilima pro-
127
sečne većine, ali na kraju će se osećati kao da nije ni živeo, da je propustio nešto bitno. Tak-
vom čoveku ono bitno mogu nagovestiti samo više sile neorganskog područja. Njihovo ime,
Anđeli, (na grčkom: angelos) znači glasnici ili vesnici. Oni su iskušivači i učitelji čovekovi
koji služe Bogu. Svako ko se uzdigao u duhovnosti, svoje uzdizanje započeo je tako što je
čuo poziv iz višeg sveta, poziv kao viziju ili glas.
Duhovna zrelost započinje tek sa aham-kârom. Ona je većini ljudi nedostupna jer
žive opčinjeni uslovljenostima nižih kategorija i to ih porobljava. Na slici br. 1. se može
videti da onaj ko ne dopre do aham-kâre, zapada u neorgansko područje tanmâtrâ. Zato su
im potrebni bogovi i nebeska bića kao instrumenti pomoću kojih priroda kultiviše čoveka -
iako na isti način pokazuje kako ga porobljava. Zašto priroda, preko T-polja i inače, porob-
ljava, kada joj je teleološka funkcija da oslobađa - rečeno je u poglavlju o prakrti. Njen
poredak je takav da samo mali broj ljudi može da se uzdigne iz sfere njene uslovljenosti u
duhovnu slobodu. To mogu samo celovite ličnosti, jer one, usled sopstvene celosti, vide i
prakrti kao celovitu. Ona većinu drži porobljenu nagonima biološkog opstanka, kako bi
održavali i reprodukovali organski život. Priroda koja nije celovita i savršena, a takva je kod
većine ljudi, porobljava. Priroda koja je spoznata kao jedinstvena celina, i kao takva različi-
ta od Duha-čoveka, oslobađa. Ona ne može zadržati onoga ko spozna svoju različitost od
nje.
Veliki deo neorganskih uticaja iz viših dimenzija prirode može neprobuđenom čove-
ku biti od koristi. Kroz njih Majka-priroda brine o svojoj deci. Ali, mnogo je nepovoljnih
uticaja iz nižeg astrala. Pravi odnos prema porobljavajućim uticajima neorganskih bića sas-
toji se iz znanja da je on četvorostruk. Prvi je poziv u kome se ti uticaji objavljuju čoveku,
preko nekih znakova prisustva, verbalno preko glasa, a često i vizuelno. Drugi je pristanak
na poziv, kada čovek obraća neumerenu pažnju tim uticajima i uspostavlja dijalog sa neor-
ganskim bićima, najčešće zahvaljujući emocijama koje njihova neobičnost izaziva, ili zbog
obećanja nekih „spoznaja” i moći. Treći je povremeno prihvatanje tih uticaja celim bićem,
kada čovek svojim ponašanjem sledi njihove podsticaje. Četvrti vid uticaja je potpuna i traj-
na opsednutost njima. Tada čovek gubi i ono malo svoje ličnosti i volje koje je imao (da je
imao u potpunosti svoju ličnost i volju ne bi mogao da potpadne ni pod čiji uticaj), u njemu
su se nastanili neorganski entiteti i razna polja tuđih uticaja, potpuno su ga opseli, tako da
sve radi po njihovom diktatu. Ove uticaje čovek mora odbiti na samom početku. Treba ih,
nakon prepoznavanja, hladno odbaciti s uverenjem da ništa osim bića nije stvarno i da je
čista svest o iskonskoj slobodi koja sve omogućava suština našeg bića - ništa drugo. Sve
ostalo su senke koje se uvek stvaraju tamo gde nedostaje svetlosti svesti. 43

43
Ovde je, dakle, samo ukratko i na najopštiji način iznet uvid u osnovne zakonitosti neorganskih oblika bivstvovanja u
prirodi. Detaljnije o ovoj problematici bave se sve drevne duhovne tradicije i religije. Najbogatija riznica svih zgoda i
nezgoda s neorganskim bićima svakako su bajke, a ne zaostaju ni priče „Hiljadu i jedne noći”. Treba spomenuti i dela
svetog Dionizija Areopagita „O nebeskoj jerarhiji” i Emanuela Svedenborga „Nebo i pakao”, koja mogu pružiti mnogo
značajnih uvida. Geteov „Faust”, naročito drugi deo, neophodan je priručnik za razumevanje svega ovoga. Opus Karlo-
sa Kastanede mnogo govori o neorganskim bićima, i to iz ličnog iskustva, bez judeo-hrišćanskog tumačenja. Samo su tu
ona prikazana kakva jesu, u svom prirodnom obliku i uticaju, bez iskrivljavanja nekim lokalnim pseudoreligioznim
stereotipima. Nezaobilazan je i Franc Bardon sa delom „Praksa magijske evokacije”. Ali, „Tibetanska knjiga mrtvih” je
svakako najvažnija i najkorisnija, u njoj je izneta suština neorganskog područja i čovekovog ispravnog odnosa prema
njemu.
Psihologija i psihoterapija se takođe bave pojavama neorganskog sveta, ali te naučne oblasti su pod najtežom
kontrolom i zloupotrebom Iluminata (hibrida) i zato ih tumače subjektivistički i lažno kao nekakve psihičke projekcije
koje, usled čovekove nesvesnosti, izgledaju kao objektivne pojave. Ovo je i tačno i netačno. U astralu postoji i ono što
je projekcija naših subjektivnih sadržaja, i ono što uopšte nije naše, nego manipuliše i nama i našim sadržajima; podsve-
sni sadržaji jesu, dakle, naši, ali neorganska bića, koja ih jasno vide, od tih sadržaja prave košmare. Iako to sve ima
svoju edukativnu funkciju u poretku prirode, mudrost je razlikovati to dvoje.
128
 Demonizam i doktrina probuđenja

Nakon poglavlja o T-poljima i neorganskim bićima, u kome je postalo jasno kakve

sve „religijske” oblike ona mogu dobiti, moramo izričito podvući razliku između autoritar-
nog ali i edukativnog demonizma - koji prožima niže oblike judeo-hrišćanske tradicije i sve
njene sekte, kao i sve mnogobožačke paganske religije - od doktrine probuđenja u koju,
pored ranog budizma, spadaju sânkhya, (filosofski) taoizam i ezoterične tradicije.
U edukativni demonizam spadaju sve religijske tradicije koje se zasnivaju na ritual-
nom, institucionalnom i dogmatskom pervertovanju otkrovenja dobijenih spolja, od viših,
’božanskih’ sila ili prorokovanjem, koje su autoritarne i dogmatske i koje sadrže bilo kakav
oblik žrtvovanja, bilo prinošenja žrtava, pravog ili simboličnog, bilo nametanja mentaliteta
žrtve čoveku. Sav taj demonizam je potekao od demonskih bića i do danas ga održavaju nji-
hovi hibridi, Iluminati.
Doktrini probuđenja pripadaju sve prakse koje čoveka navode da se sam probudi iz
nesvesne prirodnosti i oslobađaju od neznanja i robovanja čak i najvišim silama prirode,
prakse koje se prenose neposredno i lično, jer ga osposobljavaju da sam iskusi neuslovlje-
nost Duha. Doktrina probuđenja se, dakle, zasniva na duhovnosti koja je isključivo rezultat
čovekove lične zrelosti. Takva se duhovnost, koja proizlazi samo iz zrele ličnosti, s pravom
može smatrati autentičnom i jedinom koja je primerena čoveku, koja je humana. Demoni-
zam se, nasuprot tome, zasniva na uticajima koji su čoveku stigli spolja, koji su mu namet-
nuti od strane neke „više sile” i koje mora da prihvati imitacijom, dresurom ili silom. Takva
„duhovnost” je pseudoduhovnost i sve religije zasnovane na njoj su pseudoreligije. Istorija,
koja je puna ratova između takvih religija, najbolji je pokazatelj nehumanog karaktera takve
„duhovnosti”.
Doktrini probuđenja pripadaju one istine koje se otkrivaju ličnom zrelošću i radom na
sebi, uvek na jedinstven način. U demonizam spadaju sve 'istine' koje su pristigle spolja kao
gotove i nepromenljive, kao zakon koji se nameće svima (takve 'istine' najčešće diktira neki
drakonski Bog).
Doktrina probuđenja (budizam) poziva čoveka da sam bude svestan najviše stvarnos-
ti, jer smatra da on to može da bude. Ona čoveka čini aktivnim učesnikom u ostvarenju svo-
ga smisla. Demonizam čoveka čini pasivnim i negativnim kroz osećanje krivice i greha, uči
da je čovek „iskonski grešan” i stoga nesposoban da bude svestan najviše stvarnosti, već
samo njen sluga. Za stvarnost se tu smatra samo ono što neki viši entiteti i autoriteti prika-
zuju kao stvarnost, što uvek pristiže kao gotovo spolja, i što se zatim zapisuje i uči napamet
kao tradicija, dogma ili zakon. U tome je, dakle, osnovna razlika između demonizma i
čovekove autentične duhovnosti. Demonizam se uvek ropski prima spolja i prenosi tradici-
jom i institucijom (crkvom), dok se autentična, čovekova duhovnost ispoljava samo indivi-
dualno, ona se stvara procesom individuacije, kao lična zrelost (tj. kao zrela ličnost), nepos-
redan doživljaj i celovito učestvovanje takve ličnosti u najvišoj stvarnosti postojanja i smis-
la. Demonistička vera je uvek determinisana nacijom (plemenom) i teritorijom, njena se tra-
dicija ne razlikuje od nacionalizma. Zato je demonistička „duhovnost” uvek nasilna i isklju-
čiva, dok je duhovnost probuđenog univerzalna i kosmička, uvek je nežna i prihvata s ljuba-
vlju svakoga, bez obzira na verska (i ostala psihomentalna) ubeđenja, ona gleda i voli samog
čoveka, a ne njegove metafizičke iluzije. Stvarnost se ispoljava kroz probuđenog čoveka, on
zrači njenom duhovnošću kao zvezda svetlošću, ispoljava je humorom i slobodom, dok
demonistički vernik uvek izgleda kao sluga ili rob, u najboljem slučaju kao advokat "božije
129
istine" ili političar. On 'stvarnost' prihvata samo umom, uči napamet ono što misli da je
stvarnost, dok je probuđeni postao stvarnost koja je ishod samog bića, svakog čoveka i sveg
života (Luka, 17:20-21).
Isusovo učenje spada u doktrinu probuđenja, ali je naknadno, zasnivanjem crkve pre-
tvoreno u demonizam. Ovde je važno znati da prva tri nivoa svih velikih religija (judaizam,
hrišćanstvo, islam i mahajana budizam) pripadaju demonizmu, dok njihovi viši, ezoterični
nivoi, upućuju na probuđenje (mistično nadilaženje svega).
Ove dve sfere treba jasno predstaviti i razlikovati: demonizam kao nižu, a probuđenje
kao višu. Jasno je na shemi (slika br. 1) da demonizam spada pod dejstvo tanmâtrâ ili neor-
ganskog područja (astral) s kojim se nastavlja ropstvo u prirodi, ali sa kamuflažom nebeske
harizme, samo zato što je to područje različito od prepoznatljivog čulnog sveta indriyâni.
Doktrina probuđenja, međutim, nadilazi sve uticaje i celu prakrti afirmacijom ličnosti
(aham-kâra) i stalne budnosti (buddhi). Zato je ona jedina autentična duhovnost. Ove dve
sfere takođe treba razumeti kao nužnost prirodnog razvoja koja se vidi u individualnom
životu, kao i u istorijskom, kolektivnom razvoju čovečanstva. Niža, demonistička sfera je,
tako, nužna faza razvoja nezrelih individua koje nisu sposobne za drugu praksu nego jedino
za imitaciju, koje moraju biti podvrgnute prinudi i prisili, i koje moraju primati pouke spo-
lja, kroz autoritet (ne samo u religijskoj formi već i kroz totalitarna društvena uređenja, od
kojih su neka savremena bila i ateistička - edukativni demonizam može jednako uspešno biti
uobličen u komunističkog „velikog vođu” kao i u kapitalističku demokratiju, tehnokratiju,
reklamokratiju, potrošački mentalitet, medijsku manipulaciju javnošću...), dok je viša faza
probuđenje, kad čovek sam po sopstvenoj zrelosti spoznaje stvarnost i postaje sama stvar-
nost.
Iskustva mistika svih kultura pripadaju neorganskom području, mada se neki, u svom
najboljem vidu, trude da ga nadiđu i ponekad dopiru do spoznaje neuslovljenosti, ali im ona
ipak nije stalno uporište. Da jeste, došli bi do sânkhye ili bi postali budisti. Magijske prakse
se bave neorganskim svetom, ali ga ne nadilaze. One pokušavaju njime da ovladaju i kon-
trolišu ga, ali u tome ne uspevaju jer nemaju inspiraciju višeg, i magičar postaje rob neor-
ganskih bića ili njihov saveznik, ma koliko se pozivao na Boga. Da on ima inspiraciju Duha
neuslovljenosti ni od čega, koji je jedini Tvorac, ne bi se ni bavio magijom.
Uslovljenost civilizacija neorganskim područjem izražena je u različitoj meri, zavis-
no od različitih ideja Boga koje se u njima javljaju.
Ideja Boga se u judeo-hrišćanstvu javljala na različite načine. Oni su poznati svako-
me ko poznaje istoriju religija i zato ćemo ih ovde prikazati samo ukratko, u skladu sa she-
mom prakrti na slici br. 1.
Najstarija ideja Boga u judaizmu je bila elementarna, pripadala je području velikih
elemenata, maha-bhűtâni. To je bila ideja Boga kao tetragramatona, četvoroslovne reči
sačinjene od hebrejskih slova Jod, He, Vau, He. Ova formula, JHVH, predstavlja četvoro-
polni princip univerzalnog stvaranja sveta kroz četiri elementa: zemlje, vode, vatre i vazdu-
ha. Ona ujedno predstavlja sve dimenzije postojanja i može se reći da je takva ideja Boga
bila usklađena sa stvaralačkim principom koji je zaista na delu u univerzumu. On je izražen
u Mojsijevom „Postanju” ali samo na početku, u prvom poglavlju. Već od drugog poglavlja
nestaje istinski princip stvaranja, čija je dinamika izražena kroz simboliku broja sedam, i
Bog se prikazuje kao tipični demon, dakle, prelazi u područje astrala. On u antropomorfnom
obličju šeta rajskom hladovinom i postavlja pitanja na koja ne zna odgovore (Post. 3. 8-9).
To je toliko tipičan opis neorganskog bivstvovanja da ga samo nezreli um može prihvatiti
kao opis Tvorca. Njegov dalji prikaz kroz celo Mojsijevo Petoknjižje je čist demonizam. On
130
ubija prvorođenu decu u Egiptu da pokaže svoju silu, i u to ime traži ljudske i životinjske
žrtve – što je najveći dokaz njegove astralne, demonske prirode. On stalno sam tvrdi za sebe
da je Bog, što pravom Bogu uopšte nije potrebno. Ovde se radi o sugestivnom ubeđivanju.
On preti smrću onima koji ne poveruju, i ne postoji objektivan kriterijum po kojem bi mu
trebalo verovati. Jezik kojim je pisan gotovo celi Stari zavet je trgovački jezik, što je karak-
teristično za komunikaciju s neorganskim bićima.
Starozavetni Jehova je najznačajniji izraz edukativnog demonizma u istoriji čovečan-
stva. Tada nije bilo drugog načina da se kultiviše primitivna svest ljudi. U tom smislu, nje-
gova uloga je bila pozitivna. Takođe i uloga hrišćanske crkve tokom ranog i srednjeg veka;
pored svih loših osobina ona je bila jedini način da se ljudi kultivišu i da se stvori jedinstve-
na građanska (evropska) kultura - koja je osnova za aktualizaciju Duha na ovoj planeti.
Sledeća viša faza ideje Boga nastaje pojavom Isusa Hrista. On je tu ideju otelotvorio
u živu stvarnost sopstvenim bićem i tako ju je afirmisao na nivou aham-kâre. Sa Isusom
Bog dobija svoje najhumanije oličenje, postaje čovek. Ovo je hrišćansko stanovište koje
zastupa i današnja crkva, ali ranohrišćansko i gnostičko stanovište jasnije je ukazivalo na
činjenicu da je u Isusu Hristu Bog spasen od svoje demonske prirode (astralne tvorevine pod
uticajem tanmâtrâ) i uzdignut na viši ontološki nivo (aham-kâra). U Isusu Bog od bezlične i
nehumane sile postaje ličnost, a njegova stvaralačka moć ustanovljena kao ljubav - koja se
prepoznaje jedino kada energija stvaranja postane svesna, a to postaje jedino u ličnosti. Zato
se sa Isusom pravi razlika između Starog i Novog zaveta. Suština njegovog pojavljivanja i
delovanja je da se kroz pružanje idealne vizije savršenog, autentičnog Čoveka začne funda-
mentalna razlika između prirodno-demonskog (prakrti) i duhovnog u čoveku (puruša). Sto-
ga je uporno izgonio demone iz obuzetih ljudi i sebe nazivao Sinom Čovečjim, da bi nagla-
sio svoju različitost od tvorevina (sinova) demonskih, tj. neorganskih (ili je to njegova aluzi-
ja na purušu) i od demonskih hibrida (levitskih sveštenika). Mnoge njegove izjave sačuvane
u Gnostičkim jevanđeljima (Jevanđelje po Tomi, Knjiga Tomina) ne samo da savršeno uka-
zuju na jedinstvo čovekove ličnosti sa sveopštim principom stvaranja (aham-kâra), nego i
na višu kategoriju, na buddhi, po čemu se izjednačava sa budističkim i taoističkim iskus-
tvom. Isus je zato u potpunosti pripadao doktrini probuđenja i to je suština svega što je
govorio i činio. On nije pripadao demonizmu. Protiv njega se borio i tu bitku izgubio, izgo-
nio je demone iz pojedinaca, ali nije mogao iz čitavog naroda. O Bogu je svedočio ličnim
primerom, govorio je o Njemu kao o Duhu i istini koja se ne nalazi u ovim ili onim hramo-
vima. Zato je došao u sukob sa sveštenicima i hibridnim vladarima kojima je Bog bio i
ostao nacionalni fetiš s kojim oni već tri hiljade godina uspešno stvaraju monopol i trguju
ljudskim dušama.
Istočna crkva je pokušala da bude doslednija u diferencijaciji Duha od Zapadne. Zato
je i došlo do odvajanja Rima od Vizantije (1054 god.). Istočna, Pravoslavna crkva je sačuva-
la predanje pravih Isusovih učenika o značaju unutarnje molitve koja vodi monaha ka viđe-
nju nestvorene svetlosti, u mističkoj teologiji je sačuvala razumevanje Isusovih reči da je
Bog sloboda koja omogućava bivstvovanje u celosti i da je zato on ljubav koja svojom
energijom spasava sve tvorevine, svakog čoveka i celu prirodu; koja osuđuje greh, a ne gre-
šnika. To je značenje jevrejske reči cedaka. Njen prevod na grčki bio je ispravan u pojmu
dikeosini koji označava raspodelu dobara svima jednako, bez ikakvih razlika (Matej 20:1-
16, Beseda na gori i dr.). Njenim lažnim prevođenjem na latinski pojam justicia divina daje
se volji božjoj uski juridički smisao prizemne pravičnosti koja proizvodi sukob dobra i zla.
Zahvaljujući njoj, pravednost božja svodi se na nasilje koje proizlazi iz politikantske i šizoi-
dne predstave o dobru i zlu koja u prirodi ne postoji. Ali i to ima svoj razlog postojanja,
131
naime, juridičkom osudom grešnika jača se prinuda na čoveka i otuda je katolička, a još više
protestantska kultura materijalnog i društvenog uređenja postala daleko naprednija od pra-
voslavne, koja čoveku sve prašta po ugledu na ’dobrotu božiju’. Iako je zaostala u materi-
jalnom, pravoslavna je kultura očuvala duševni razvoj. Suština pravoslavlja je u saobraženju
i očuvanju čovekove duše u izrazu neuslovljene ljubavi i dobrote kojom Bog sve omoguća-
va, izrazu s kojim je čovek najbliži Bogu.
Videli smo kako se ideja Boga u judeo-hrišćanskoj tradiciji razvijala od elementar-
nog principa stvaranja, preko demonizma, do njegovog nadilaženja u ličnosti Isusa Hrista.
Moglo bi se reći da od judeo-hrišćanskog demonizma odstupa mistička tradicija sufi-
zma koja je vrlo uspešna u nadilaženju demonizma, i u svojim najvišim iskustvima svedoči
samo o probuđenju. Sufizam je stariji od islama i u islamu je postao deformisan. Islam su
Iluminati iz Rima stvorili kao program kontrole uma namenjen ljudima sa koji su osnovali
Sumersku i Mesopotamsku civilizaciju. Oni su naseljavali ceo Bliski i Srednji Istok, mnogi
od njih su postali Arapi, i sačuvali su mnoga drevna znanja i nesebično ih širili drugim naro-
dima. Da bi to sprečili Iluminati su stvorili Islam kao potpunu diktaturu nad umom i sa
ciljem uništenja sveg drevnog znanja o čoveku, uključujući i gnostička učenja koja su bila
veliki neprijatelj Rimskoj crkvi. Narodi Severne Afrike i Bliskog istoka uopšte nisu prihva-
tali autokratsku Rimsku crkvu zasnovanu na falsifikovanju Hristovog učenja. Oni su daleko
veće poštovanje ukazivali gnostičarima, jer su čuvali autentično učenje Hristovo, danas
delimično poznato i kao ezoterično hrišćanstvo, i bili su podvižnici, svojim primerom su
svedočili o Hristovoj nauci. Sveštenstvo Rimske crkve koje je vladalo diktaturom i licemer-
jem narod je otvoreno mrzeo. Slično gnosticima, i katare i bogumile u srednjem veku Rim-
ska crkva iz istog razloga morala da uništi.
Rim je najpre pokušavao da preko sv. Avgustina Arape obrati u hrišćanstvo, a kada u
tome nije uspeo, pokrenuo je indirektnu metodu, stvaranja druge vere koja će raditi u njiho-
vom interesu. Prvo su pustili glas u Severnoj Africi među Arapima da očekuju njima sasvim
nepoznatog judeo-hrišćanskog "proroka" ili "poslanika". Tu glasinu su negovali vekovima
dok nisu otkrili pogodnog za tu ulogu, Muhameda. Prva žena Muhamedova je bila hrišćan-
ka, udovica koja je izvedena iz manastira sa zadatkom da postane žena Muhamedova. 44
Njegov stalni pratilac, zapisničar i tumač Kur'ana, Vorakva, igrao je ulogu njegovog pro-
gramera, bio je hrišćanin i radio je po zadatku Rimske crkve. On je pisao (ili je dobio već
spremljene tekstove) i korigovao ceo Kur'an. Postoje delovi Kur'ana koji nisu objavljeni, a
zapisao ih je sam Muhamed. Te delove vrhovni poglavari islama skrivaju od naroda jer u
njima je Muhamed jasno napisao da su rimokatolici stvorili Islam.
Međutim, vrlo brzo se islam proširio i ojačao toliko da je postao nezavisan od Rimo-
katoličke crkve. Postoje dokumenta da je rimski papa u početku direktno naređivao musli-
manskim vođama i finansirao ih u osvajanju Severne Afrike. Kada su muslimani za račun
rimokatolika pobili sve gnostike, izvorne hrišćane i prave učenike Isusovog učenja koji su
za rimokatolike bili neprijatelji, i sufije, čuvare drevnog znanja o čoveku i njegovoj duhov-
noj autentičnosti, spalili sva drevna znanja i univerzitetske centre, okrenuli su se ka Jerusa-
limu kao svom "svetom gradu". Problem je što je njegova "svetost" već bila zauzeta. Po
planu trebalo je da osvoje Jerusalim, uklone uticaj Jevreja i ranih hrišćana kojih je u Jerusa-
limu bilo najviše, i predaju ga Rimskoj crkvi. Ali oni su ga zadržali za sebe. Od tada traju
njihove međusobne ucene jer niko od njih ne želi da se ova istina objavi. Da bi je zataškali,
povremeno su glumili "krstaške" ratove.
44
Kada neko ode u manastir ide za ceo život, naročito udovice, i stoga je upadljivo da je izvedena iz manastira, nije ga
sama napustila.
132
 Ovu istinu znaju vrhovni poglavari islama i danas, naročito u Saudijskoj Arabiji i
Iranu, i skrivaju je od javnosti. Istu istinu skriva i Vatikan. Ni jednima ni drugima ne odgo-
vara da se istina sazna. Zato se međusobno povremeno ucenjuju i sarađuju. Tako je, na pri-
mer, Vatikan pozvao muslimane da osvoje njima neprijatnu Vizantiju, i tako je nastalo
Osmansko ili Otomansko (Tursko) carstvo. Kasnije su ih pozvali da osvoje Balkan, ali samo
pravoslavni deo Balkana, sa ciljem da se uništi pravoslavna crkva na tim prostorima. Za
uzvrat, muslimani su dozvolili Vatikanu vlast u Libanu, povukli su se iz Španije (uz malo
ratova kao predstave za narod), a kada je Vatikan pokrenuo građanski rat u Španiji, general
Franko je imao uglavnom muslimane u svojoj vojsci. 45
Islam sadrži samo jednu jedinu istinu, a to je da je Bog jedan i svemoguć. Zato je on
privlačan ljudima jer je suština čovekova božanskog porekla. Takvo učenje deluje kao mag-
net za ljudsku dušu (otuda predanost, požrtvovanost i srčanost u veri kod Arapa i svih mus-
limana). Sve ostalo je program za kontrolu uma kojim su propisani svi aspekti života mus-
limana. I taj jedini Bog u islamu je spoljni diktator, uopšte nije unutarnja sloboda i ljubav.
Sufizam je mistička tradicija praktičnog rada na osvešćenju čoveka i stara je više desetina
hiljada godina. Kada je stvoren islam, koji nije imao ničeg duhovnog u sebi, pobio je skoro
sve sufi učitelje, ali i preuzeo neke ostatke sufijske tradicije i oni danas islamu daju jedini
duhovni sadržaj. Sva poezija i lepota mistike islama potiče od sufizma koji nije potekao od
islama. Dok je hrišćanstvo stvoreno kao program s kojim se ljudima nameće mentalitet žrt-
ve, islam je program za nametanje mentaliteta roba (islam na arapskom izvorno znači ”pot-
činjavanje”, ”pokoravanje” Bogu).
Takođe se stiče utisak da i pravoslavlje pokušava da nadiđe tradicionalni judeo-
hrišćanski demonizam, koji je Katolička crkva inače pretvorila u vrlo efikasnu političko-
ekonomsku instituciju za osvajanje i održavanje vlasti putem kontrole uma. Pravoslavlje to
nije učinilo jer se dobrim delom oslanja na učenja Svetih Otaca ranog hrišćanstva i tako je
sačuvalo neka sećanja na pravu ličnost Isusovu, na smisao i značaj vaskrsenja, ali je ipak
propustilo saznanje da je vaskrsenje najkonkretniji čin probuđenja celog bića, a ne samo
uma, potpuni preobražaj iz nesvesnosti i nepostojanja, u svest i postojanje. Iako su neke
mističke struje u pravoslavlju (apofatička teologija sv. Dionizija Areopagita i isihazam sv.
Grigorija Palame) obećavale uspeh u pomenutom nadilaženju i bez sumnje ga postizale,
probuđenje koje se tako ostvarivalo nije zaživelo niti je preraslo u doktrinu jer bi ugrozilo
izrazito konzervativne temelje Pravoslavne crkve. Pravoslavlje, koje je i nastalo s ciljem da
se sačuva suština Hristove objave i istinsko spasenje čovekovo od demonizma, zbog svoje
nefleksibilnosti nespretno je stalo i ukočilo se negde na pola puta od autoritarnog demoniz-
ma katolika, do probuđenja ili vaskrsenja, koje je suština Isusovih reči i dela. Upravo zato
što je suština pravoslavlja očuvanje ljudske duše kroz dobrotu i ljubav božju, što je nasleđe
izvornog Hristovog učenja i gnostičara, ono nije imalo dovoljno lukavstva da izgradi autori-
tet u prenošenju te suštine jer je slepo nasledilo rimokatoličke lažne doktrine i negiranje
gnostičkog učenja. Suština ljudske duše se na ovom svetu ispoljava kao bezazlena prostodu-
šna dobrota i detinja iskrenost. Ona nikada ne može postati dogmatska institucija, jer je u
suprotnosti sa njom. Ona se može ostvariti samo u oboženoj ličnosti monaha podvižnika.
Kontradikcija pravoslavlja je u tome što pokušava da spoji nespojivo: transcendentalnu
božansku dušu čovekovu sa političkim manipulacijama ovoga sveta. Zato sva politika pra-
voslavlja izgleda neuspešna, naivna i nespretna u odnosu na zmijsku lukavost rimokatolika.
Ali, nezavisno od crkve, monaška tradicija i, još više, ezoterično hrišćanstvo imaju u pravo-
slavlju dovoljno slobodnog prostora za individualno probuđenje. I to je ono što je daleko
45
Detaljnije o pravoj istoriji Vatikana videti u knjizi bivšeg Jezuite, dr Alberto Romero Rivere: Vatikanske ubice.
133
važnije od trenutnih vanjskih uspeha i svih lukavstava ovoga sveta, to će odneti konačnu
pobedu.
Bogospoznaja se, dakle, prema shemi, kretala od JHVH (maha-bhűtani), preko
demonizma (astrala pod uticajem tanmâtrâ), do ličnosti (aham-kâra) Isusove. Posle Isusa
javila su se u hrišćanstvu bar četiri mistika koji su o njoj progovorili na drugačiji način,
pokušavajući da je uzdignu na viši nivo, do buddhi i puruše. Tako je razvijana dvojna kon-
cepcija Boga: skrivenog i očitovanog. Ona je pokušavana u gnosticizmu i u delu Majstor
Ekharta kroz razlikovanje Boga (aham-kâra) i Božanskog (buddhi). Zatim, u delima sv.
Dionizija Areopagita, Jakoba Bemea i Nikole Kuzanskog možemo zapaziti slutnje da je Bog
nalik na neuslovljenost puruše. Ali, ovo su jedini uzleti u više shvatanje smisla bivanja uop-
šte. Njihova apofatička teologija je primer najviše spoznaje koja se može izreći, ali se ipak
ne može uvrstiti u doktrinu probuđenja jer je i dalje bila teologija, učenje o Bogu, dok govo-
ri o neuslovljenosti ni od čega. Tako svi završavaju u protivrečnosti 'nespoznatljivog sazna-
nja' ili 'učenog neznanja' (docta ignorantia) o 'jedinstvu suprotnosti' (coincidentia opposito-
rum) 'Jednoga koji je sve i ništa od svega'. Nema ideje Boga iznad aham-kâre, iako se to
„iznad” opravdano može smatrati božanskim jedino u smislu najviše vrednosti.
To je dobro poznato na Istoku, naročito u budizmu, koji ne govori o Bogu i o ličnosti.
Ne zato što ih ne poznaje ili negira, već što ih savršeno poznaje, i zato nadilazi u onome što
je više od svega, u neuslovljenosti koja i Bogu i ličnosti omogućava da uopšte budu, i ujed-
no oslobađa od svega - u nirvani. Za razliku od hrišćanstva, dakle, budizam zna za ono što
je iznad principa sveopšteg stvaranja (aham-kâra) i njemu teži. Neupućeni tvrde da budizam
negira ličnost i dušu, iako su Budini govori puni opisa šta duša čovekova doživljava posle
smrti, ali ne zbog volje nekog Boga, već kao posledicu sopstvenih dela (karma). Sav budi-
zam je u strogoj meditativnoj praksi, u stalnoj sabranosti pažnje ili osvešćenju, i svako ko to
zna, potvrdiće da čovek ne može ni minuta sedeti miran, opušten i pažljiv (buddhi), ako nije
celovita ličnost (aham-kâra), i bez duševne zrelosti. Koliko je kao ličnost celovit i zreo,
toliko je i sabran u budističkoj pažnji. Celovitost ličnosti je u direktnoj uzročnoj vezi sa
meditativnom sabranošću i sa nadličnom neuslovljenošću. Ovu celovitost budizam podra-
zumeva i ne govori protiv nje, već o njenom iskustvu i nadilaženju, jer ličnost, kao centar
kruga, ima vrlo snažno privlačno dejstvo i kada bi se o njoj govorilo kao o cilju, što je slučaj
u vedanti i hrišćanstvu, tada bi ona umesto da bude početak slobode, postala njen kraj.46
Buda nije govorio protiv duše i Boga, već samo da je svaka koncepcija duše i Boga pogreš-
na, da sve što možemo da zamislimo o bilo čemu nije ono sámo, da se ni na koji način ne
može zamisliti ono što jeste - a pogotovo ne naša suština - jer to već jesmo. Svakim zamiš-
ljanjem samo projektujemo, odvajamo se i gubimo to što jesmo. Zato je jedino upućivao na
smirenje i utrnuće, na transcendenciju. Svaka predstava je prepreka za transcendenciju. Ne
može se govoriti ni o čemu što je iznad manasa jer se tako postiže kontraefekat. Sve iznad
njega plod je iskustva transcendencije. Uostalom, sam pojam ličnosti na to upućuje: samo se
lično može dosegnuti. Takođe i o budnosti: ne može je naučiti onaj ko nije budan, već se
jedino može biti budan, ovde i sada. Sve što je Buddha govorio o sopstvu (pali: atta, sskt:
atman) odnosi se na egoizam, na refleksiju aham-kâre u indriyâni i u tanmâtrâ, a ne toliko
na samu aham-kâru.47 Kao probuđen, on je vrlo dobro znao da svi odgovori koji čoveku
46
O kraju metafizike ličnosti govori sam pojam vedante koji znači „kraj znanja”, a takođe i hrišćanstvo, koje s vaskrse-
njem upućuje jedino na transcendenciju.
47
Okosnica Buddhinog učenja o „srednjem putu” zasniva se na pobijanju i nadilaženju dva zastranjenja: materijalistič-
kog opstanka (uccheda-vado) koje se svršava materijalnim uništenjem i koje ovde predstavlja empirijsko područje
indriyâni; i idealističkog uverenja u večnost nematerijalnog („nebeskog”) opstanka (sassata-vado) kojem ovde odgova-
ra neorgansko područje. Prema shemi, srednji put vodi ka aham-kâri i buddhi.
134
pristižu gotovi spolja postižu kontraefekat, da čovek mora sam da dâ odgovor iz svoje spoz-
naje; da ništa tako lako ne prelazi u svoju suprotnost kao ličnost, naročito kada se sudi o njoj
bez iskustva; da je većina ljudi zapravo nema i zato informaciju o njoj spontano smešta na
niži nivo koji je njima dostupan, u indriyâni, pretvaraju je u ego; da se ličnost može samo
neposredno postati i to samo nakratko, faza aham-kâre je kratka, odmah zatim se nadilazi u
nadličnu budnost, u predaju onome što sve (pa i ličnost) omogućava. Ako se ne nadiđe pos-
taje egoički princip i preokreće se iz principa individuacije u princip inflacije mnoštva oblič-
ja. Isti je princip koji integriše i dezintegriše, jer on daje oblik svemu, i pojedinačnom i
samoj celini. Razlikuje ga jedino čovekova delatnost: aham - ja sam, kâra - delanje. Budd-
hin cilj je bio ono najviše, i zato je odbacivao sve niže. Njegova apofaza je najdoslednija jer
i ne pominje Boga, ili samo u negativnom kontekstu, iako mu je Brahma, vrhovni Bog, poz-
nat ne samo iz predanja već i ličnog iskustva: on je i zamolio Buddhu da objavi istinu svetu,
kada je ovaj hteo da zaćuti nakon probuđenja. Ovde, dakle, imamo duhovit obrt: dok zapad-
ni mistik moli Boga da mu se objavi, kao istina, Buddhu je sam Bog zamolio da objavi isti-
nu. To je i slika pravog stanja stvari, prema shemi: Buddha je buddhi, iznad aham-kâre -
tvorca svih oblika.
Neorgansko područje prima sve koncepcije i mentalne projekcije i daje im živi oblik.
Kao veliko ogledalo prirode neorganski svet odražava sva očekivanja i stanja. Zato se pre-
danom verniku svake religije 'javljaju' samo ona božanstva kojima on pripada - nikada tuđa.
Značaj apofatičke teologije i budizma je u tome što imaju u vidu ovu činjenicu i svu pažnju
ne stavljaju na spoznavanje onoga što jeste, već na uklanjanje svih takvih pokušaja. Samo
tada, u tišini smirenog uma preostaje ono što jeste.
Kada većina hrišćanskih mistika i učenjaka govore o Bogu i ličnosti, zdušno brkaju
sve kategorije neorganskog sveta, aham-kâru i buddhi, pa i manas, jedan pojam rastežu na
ono što sânkhya razlikuje kao nekoliko kategorija. Uglavnom su porobljeni neorganskim
područjem. Prezirući svet, čula i telo (indriyâni), svoju energiju u potpunosti predaju neor-
ganskim bićima koja im se za tu priliku prikazuju kao Isus i anđeli, i daju im za uzvrat, kao
bednu nadoknadu, neke moći, ili sladunjavi miris očuvanog leša, što, mora se priznati, odaje
njihov smisao za crni humor.
Zaratustra preko neorganskog područja dolazi do spoznaje kategorije buddhi, jer
samo ime Boga, Ahura Mazda, može se prevesti ne samo kao Vrhovna Mudrost, već i kao
Najviša Budnost. Mazdaizam je model religije koji teži istinskoj duhovnosti jer poznaje
gotovo sve kategorije o kojima i sânkhya uči, a takođe mu je jasan i dualizam Duha i priro-
de. Iz mazdaizma potiče ideja jednog vrhovnog Boga Tvorca, ideja vaskrsenja, eshatologija
koja obećava sveopšte spasenje, mit o Spasiocu i objava Duha Svetoga. Tu su takođe razja-
šnjeni uticaji anđela, koje je kasnije preuzela judeo-hrišćanska tradicija, naročito crkva
(zajedno sa ovim ostalim elementima), ne menjajući im čak ni neka imena, ali je degenerisa-
la čovekovu slobodu izbora u načinu bivstvovanja, koja je postojala u mazdaizmu, na rop-
sko služenje autoritetu. Mazdaizam je pravi izvor judeo-hrišćanstva koje nema ničeg ori-
ginalnog u sebi.
Svu raznolikost koncepcija Boga koja postoji u istoriji možemo prepoznati u katego-
rijama prakrti. One nam pokazuju zašto je Bog negde skriven (puruša) i zašto se ponekad
manifestuje na tako različite astralne načine (tanmâtrâ) sve do otelovljenja kao avatar
(indriyâni). Ne postoje čvrste granice između kategorija prakrti, pa tako ni između različitih
božanskih manifestacija. Istorije religija su dobra beletristika za sânkhyu.
Pored judeo-hrišćanstva na zapadu, Indija je na istoku još bolji primer demonističkih
prevrata i uticaja. Tu su se svi ljudi koji se nisu priklanjali vladajućem sistemu religijskog
135
ubeđenja proglašavali demonima (asure). Pokušaj da se nadiđe demonizam predstavlja Šan-
karina advaita vedanta i ona dopire do principa aham-kâra. Nigde kao u Indiji razni filosof-
ski i religijski pravci tako jasno ne izražavaju iskustva svih kategorija na shemi prakrti, od
krajnjeg materijalizma do najvišeg idealizma. U indijskoj mitologiji neorgansko područje
pokazuje svoju najvišu i najlepšu edukativnu funkciju.

Naspram svega ovoga, budizam je u potpunosti posvećen probuđenju od svih zbiva-

nja prakrti. On je potpuno ostvarenje doktrine probuđenja pa se zato i naziva po njoj. Praz-
nina (sunyam) i utrnuće (nirvana) jesu afirmacija čiste neuslovljenosti koju puruša pred-
stavlja u sânkhyi. Buddha je čistu neuslovljenost (sunyam) označio kao jedino ishodište
svega postojećeg. Slično kao nakon Isusove pojave, i nakon pojave Nagarđune, koji je u
budističkoj misli svoga doba (2 vek n.e.) najradikalnije afirmisao ontološku diferenciju sa
stanovišta čiste neuslovljenosti, neorgansko područje reaguje tako što u njegovu čistu duho-
vnost smešta čitave svetove nastanjene buda-demonima, zvanim bodhisattvama, uprkos
tome što je Nagarđuna rekao da je samo onaj kome je čista neuslovljenost (sunyam) jasna,
spoznao pravu prirodu svega (prakrti). Neorganski svet se nikada ne predaje i na sve projek-
tuje svoju imaginaciju. On se nadilazi samo u ličnom iskustvu probuđenja. Uvek kada se
doktrina probuđenja kolektivizuje, neorgansko područje je prisvaja i lažira. To se jasno vidi
po razlici između izvornog učenja Buddhe i Isusa, i onog koje se tokom vremena i omasov-
ljenja pretvorilo u tradiciju i verski folklor.
Pre pojave budizma teorija sânkhye je pripremila njegovo ostvarenje.48 Ona pokazuje
kako je budizam moguć i zašto je, zapravo neophodan čovečanstvu.49 Dok se sve ostale
religije mogu opravdano smatrati za programe kontrole uma, budizam je zbog svojih raz-
lika od ostalih religija praksa deprogramiranja ili mentalna higijena. Zato budizam nije
religija.
***
Nezavisno od religijskog iskustva, i u filosofiji Zapada možemo takođe prepoznati
shematsku podelu kategorija sânkhye. Tako, ispod aham-kâre prepoznajemo razlikovanje
ontičkog područja čulnog sveta (indriyâni) od ontološkog područja svih njegovih unutarnjih
dimenzija (tanmâtrâ i maha-bhűtâni). Dugo se ontološka diferencija u filosofiji Zapada
bazirala samo na ovom nivou, sve dok Martin Hajdeger (Heidegger) nije načinio kvalitativni
pomak naviše, tražeći bitak (Sein) u tu-bitku (Dasein), koji na shemi sânkhye po svemu
odgovara aham-kâri. Tako je ontološko razlikovanje bića i suštine on uzdigao sa razlikova-
nja indriyâni od tanmâtrâ na ono koje stoji između aham-kâra i svega ispod. Ovo pomera-
nje je moguće zato što sve u prakrti ima i ontički i ontološki status, a kakav će se trenutno
pojaviti zavisi od statusnog položaja posmatrača, da li se on nalazi u indriyâni (telu) ili
tanmâtrâ (snu, astralu), da li u aham-kâri ili u krajnjem vidu izvan svega, gde cela prakrti

48
Indikativno je da je Buddha rođen u gradu Kapilavatthu, čije ime jasno upućuje na osnivača sânkhye Kapilu. S ovim
ne želimo da izvlačimo zaključak da je Buddha bio sledbenik sânkhye, već da ukažemo da je njegovo probuđenje živa,
individualna i originalna manifestacija svega onoga što sânkhya kao teorija uči. Svako ko se probudi sve doživljava
onako kako sânkhya kazuje, bez obzira da li je ranije uopšte i znao za učenje Buddhe ili sânkhye.
49
Sa budističkog stanovišta, postojanje sačinjavaju: minerali, biljke, životinje, ljudi, bogovi, pa i judeo-hrišćanski
„jedini Bog”. To je sfera celokupnog postojanja, sve bivstvujuće. Ono podleže zakonu uzročnosti i, stoga, patnje. Ali,
izvan ove sfere postojanja je neuslovljenost ni od čega, sloboda koja omogućava postojanje svega. Buddha ju je nazvao
sunyam, praznina koja preostaje utrnućem strasti za uslovljenim postojanjem (nirvana). Ona daje svetlost svesti o sve-
mu što biva, i nezavisna je od svesti. Bogovi su joj bliži jer su u višim dimenzijama, ljudi nešto dalje, životinje još dalje.
Budizam stoga ne poriče postojanje bogova (Buddha se naziva „učiteljem bogova i ljudi”), nego ukazuje na ono više od
najvišeg Boga, ono što i njemu daje svest i postojanje, kao i svemu ostalom. Ono najviše je neuslovljenost, ona je sušti-
na budnosti kojoj budisti teže. To je puruša u sânkhyi.
136
ima ontički status, a puruša ontološki. Ili obrnuto, ako se stvar posmatra sa stanovišta puru-
še kao čoveka kome cela prakrti služi za sopstvenu diferencijaciju, za spoznaju svog pravog
bivstva. S tim pomakom je zapadnu filosofiju približio ontološkoj diferenciji Istoka, koja ju
je, još fundamentalnije od Hajdegera i od bilo koga na Zapadu, oduvek ispravno videla tek u
razlikovanju puruše od prakrti.50
***
Bilo je neophodno naglasiti fundamentalnu razliku između demonizma i njegove
pseudoreligioznosti, s opisima delovanja T-polja i neorganskih bića, i doktrine probuđenja
koja je suštinska vrednost celokupne baštine. Upoznavanje odnosa između organskog i
neorganskog bivstvovanja uslov je za razumevanje prakrti, naročito za razlučivanje njenih
ključnih kategorija: aham-kâra i buddhi. Jedino njihova aktuelizacija pripada doktrini pro-
buđenja, dok cela dijalektika subjektivnog i objektivnog bivstvovanja (ispod aham-kâre)
spada u područje organske i neorganske uslovljenosti i demonizma. Tom području pripadaju
svi bogovi, anđeli i đavoli, kao i svi oblici „religioznosti” koji se pod njihovim uticajima
javljaju, a takođe i sav okultizam poznat na Zapadu, kao i sve sekte. Ali, ovom nivou pripa-
da i svakodnevna egzistencija većine ljudi (na prva tri nivoa svesti), pa se zato njihov
demonizam mora razumeti kao prirodna potreba, kao prirodan način regulacije njihovih
života u nedostatku ličnog prosvetljenja. Prava je religija samo ona koja čoveka vodi ka
duhovnom probuđenju. Sve drugo je pseudoreligija, mitologija i demonizam.
Osnovni kriterijum za razlikovanje religioznosti koja služi demonima od one koja
podstiče istinsku duhovnost i probuđenje čovekovo, jeste prisustvo nasilja. Svaki oblik
nasilnosti, od sputavanja slobode od strane verskog autoriteta do ubistva, jeste vid uzimanja
energije od žrtve. Celokupna tradicija prinošenja žrtvi, koja oduvek postoji svuda u svetu,
jeste ishrana elementala ili bića sa astrala. (Jedan od detaljnih opisa prinošenja žrtvi nalazi
se u Mojsijevoj drugoj knjizi, 29, zatim u trećoj gl. 1-7). U svom krajnjem ishodu energiju
od žrtava verskog rata, pored samih počinilaca, uzimaju neorganska bića. Zato je princip
nenasilja (ahimsa), koji odlikuje jedino đainizam, sânkhya-yogu i budizam, nenasilja prema
svim živim bićima, najviši i nepogrešivi kriterijum za istinsku duhovnost ili religioznost.
Prolivanje krvi i sputavanje slobode iz bilo kojih verskih pobuda je čista negacija religioz-
nosti.
Što se ostalih tradicija tiče, ne treba mnogo dokazivati njihovu pseudoreligioznost.
Dovoljno je primetiti njihovu geografsku i nacionalnu podelu. Prilikom kontaktiranja sa lju-
dima neorganska T-polja, odnosno elementali primaju specifična obličja i simboliku, zavis-
no od lokacije i okolnosti u kojima se javljaju. Ona se uvek prilagođavaju lokalnoj tradiciji
psihomentalnog uslovljavanja kako bi bila delotvorna, i imaju teritorijalnu podelu interesnih
sfera (zato je pametnije poštovati lokalne demone, tj. religiju i kultove). Vrlo dobro znaju da
moraju delovati samo s odgovarajućim ’religijskim’ iskustvima i pravom scenografijom, da
neće privući jednog katoličkog vernika vizijom Krišne ili Ganeše, već samo javljanjem
Device Marije, da bi jednog Hindusa slabo zainteresovala vizija razapetog Isusa koju on
često viđa uživo na svojim ulicama, dok bi ona na taoističkog Kineza delovala morbidno.
Znaju takođe da se na sve te iluzorne projekcije jedan budista učvršćen u postojanoj pažnji
(zazen ili satipatthâna) ne bi ni osvrnuo, pa zato teravadinskim budistima šalju musliman-
ske i etničke fundamentaliste, katoličke misionare, vojne diktature, Coca-colu i CNN.

50
Kada se upoznao sa zen-budističkom filosofijom, Hajdeger je rekao: „Ako pravilno shvatam, ovo je isto što i ja poku-
šavam da kažem u svojim spisima.” U svom poznom delu Zur Sashe des Denkens (O stvari mišljenja - Beograd: Plato,
1998) on se još više približava puruši kao Duhu koji omogućava biće kada, raspravljajući o vremenu i bivstvovanju, u
osnovu stavlja 'Ono (koje) daje (omogućava) bivstvovanje i vreme' (Es gibt Sein, Es gibt Zeit).
137
 Neorganska bića se prilagođavaju duhu vremena. Ranije su se arhaičnom čoveku
manifestovala u vidu bogova i anđela, a danas to čine u skladu sa tehnološkom revolucijom
Novog doba. Prikazanja Device Marije ili pojava suza na freskama i kipovima Isusovim,
nastaju vanzemaljskom tehnologijom s kojom su ljudi oduvek bili manipulisani u svojim
verovanjima. Ponekad se te suze javljaju od silnog smeha neorganskih bića ljudskoj glupos-
ti.

Rezime i ukratko o demonizmu i Novom dobu

Sve što se zbiva sa čovekom i oko njega ima za cilj njegovo osvešćenje. Osvešćenje
čovekovo počinje svešću o sebi, okretanjem svesti ka sebi, ka sopstvenom središtu u kome
je Duh. Taj cilj sprovode bića koja su stvorila čoveka. Ljudska ga inspirišu u sticanju zna-
nja, a neljudska ga dovode u iskušenje i teškoće koje treba da ga navedu da se okrene unut-
ra, ka sebi, kroz iskušenje neznanja. Svi oblici manipulacije ljudi svode se na to da se čovek
dovede u iskušenje da se okrene od sebe, da se identifikuje sa nečim izvan sebe, i da izgubi
sebe - a to znači da služi drugome, da njegovu energiju koristi neko drugi. Na taj način se
čoveku praktično pokazuju posledice nesvesnosti.
Osvešćenje čovekovo je takvo da mu svest ne može biti spolja data, kao što mu je dat
život - zato što je svest već u osnovi svega. Ona je već sve i zato ne može biti ponovo data.
U pogledu svoje suštine pitanje je samo šta čovek čini (karman). Čovek jedino može biti
nateran da je aktuelizuje. Svest je takva da, iako je svepostojeća osnova svega, aktuelizuje
se samo iz čovekove lične volje. Kao lični odgovor i razumevanje emanacije prirode i auten-
tičnosti Duha. To je ono zatvaranje kruga aktuelizacije Duha na najsuptilniji način, o kome
smo govorili na početku, koje se događa kroz čoveka, u njegovoj ličnosti. Zato što mu svest
ne može biti spolja data, čovek se mora spolja raznim prinudama naterati da i funkcionalno
bude svestan, da svest koja on sâm jeste aktuelizuje na kreativan način. To radi cela prakrti
kroz sva svoja bića.
Na koji način neljudska bića kontrolišu čoveka time što ga navode u iskušenje da
zaboravi sebe i identifikuje se sa vanjskim uticajima?
To su demonska bića i njihovi hibridi, Iluminati, vladarske familije koje vladaju ovim
svetom još od Vavilona. Iste te krvne linije postoje i danas.
Da bi oni kao manjina vladali većinom moraju najpre da uspostave određene norme i
vrednosti šta je stvarno a šta nije, šta je prihvatljivo a šta ne. To postižu religijskim učenji-
ma. Moraju da uspostave granice percepcije sveta i društvene norme i kodekse, etiku i
moral. To postižu naukom. Granice percepcije su suzili na vrlo ograničeno područje čulnog
opažanja. To je zato što kontrolori ljudi pretežno borave na višim i suptilnijim dimenzijama,
u astralu, i potrebno je da ih ljudi ne vide, da ih ne bi bili svesni. Ova ograničenja percepcije
su postigli i genetskom manipulacijom. Čoveku je genetski skraćen životni vek kao i perce-
pcija, a posledica toga je bilo i gubitak celovitosti, čovek više nije bio jedno biće već je pos-
tao šizoidno mnoštvo različitih Ja koji se neprimetno smenjuju i tako razbijaju volju i moć
delanja.
Ovo što je učinjeno na genetskom planu učinjeno je na sličan način i na kolektivnom
planu gde je određena percepcija svih prihvatljivih vrednosti kroz nametanje mentalnog
obrasca krivice i žrtve putem religijskih učenja, društvo je razbijeno kroz različita učenja i
religije i time su nastali svi sukobi među ljudima. Tako je ljudsko društvo izgubilo jedinstvo
i postalo je šizoidno mnoštvo u stalnom sukobu. To mnoštvo je naterano da se samo održa-

138
va, da samo osuđuje pojedince koji pokušavaju da izmaknu kontroli, da ih osuđuje kao jere-
tike i grešnike, kao neprijatelje.
Sledeća stvar je da se svest održava u suženom stanju putem stalnog straha. Tome
služe sukobi među frakcijama i pojedinih grupa ljudi. Strah je stanje jake koncentracije
energije u vrlo niskoj frekvenciji koja je omiljena hrana demonskih bića iz astrala. Na taj
način zlo svake vrste, od ratova do ličnih sukoba unutar porodice, ujedno proizvodi hranu
astralnim silama i drži u pokornosti ljude. Strah parališe i ljude čini pokornim.
Oni takođe sprovode obrazovanje svake vrste, odnosno način na koji se prepoznaje
svet, nameću i kontrolišu akademsko znanje i nauku, a preko njih i mentalne obrasce ljudi.
Okosnica ovog obrasca je da su ljudi grešni, bića nižeg reda, nemoćni i da je samo ’Bog’
svemoćan. Naravno, zna se ko su ’bogovi’ i njihovi predstavnici: demonska bića i njihovi
hibridi, sveštenici i političari. Mentalne obrasce oni su hiljadama godina nametali i kontroli-
sali preko tajnih organizacija, pre svega masona.
Budući da se sve odvija po planu, treba razumeti da ovakve religije koje do sada
imamo jesu odraz onoga što je čovek zaslužio svojom zrelošću. One su s jedne strane način
da se čovek manipuliše ali su s druge i jedini metod njegovog obrazovanja i kontrole koja
mu je potrebna. Veliki procenat ljudi je još uvek toliko nesvestan i na niskom stupnju razvo-
ja da se može reći da je sve što mu se događa u pogledu kontrole i manipulacije odraz nje-
gove nezrelosti. To su sve oblici prinude da se natera da sam postane svestan jer ne može
više ništa dobiti spolja.
Jedino zlo koje bi bilo veće od sve ove kontrole jeste da nesvestan čovek bude prepu-
šten sam sebi da radi šta hoće.

Tanmâtrâ i maha-bhűtâni u savremenom dobu

Imaginacija prirode (tanmâtrâ), izražena kroz mitove i religije, nesumnjivo je bila

potrebna i delotvorna u ranim fazama arhaičnog čovečanstva, na isti način kao što je maloj
deci neophodna mašta za spoznaju sveta. U savremenim uslovima ona je svakako i dalje
potrebna, jer je čovek još uvek nesvestan, ali nametljivo održavanje njenih arhaičnih oblika
izražavanja izaziva pervertovanje, deformacije i inflaciju - što se jasno vidi u modernoj ver-
skoj propagandi. Imaginacija prirode se uspešno osavremenjuje kroz filmsku umetnost,
masovne medije i tzv. ’virtuelnu stvarnost’ računara. Preko njih ona uspešno globalno pove-
zuje kulture i uzdiže ih iznad arhaičnih podela, plemenske, nacionalne i verske isključivosti.
Ali, bez istovremene demitologizacije življenja, i osnaženja psihičke objektivnosti i indivi-
duacije, o čemu je ovde bilo reči, kompjuterizovana globalna imaginacija se može izroditi u
dosad najvećeg demona. To je ono na čemu rade Iluminati: da celokupnu realnost ljudi sve-
du na simulaciju i simulakrum, na imaginaciju, koja bi, naravno bila pod njihovom kontro-
lom. Savremena tehnologija življenja iziskuje od čoveka budnost više nego ikada ranije, u
njoj jednostavno nema mesta prepuštanju arhaičnim mitološkim i verskim obrascima. Nji-
hova se projekcija mora povući jer će se njihov porobljivački uticaj još jače ostvarivati uz
pomoć preciznih kodova na ekranu kompjutera. Zbog povezanosti svega, zbog blizine i
neposrednosti iskustva sveta i ljudskog opstanka u „globalnom selu”, u kojem se već nala-
zimo, naprosto neće biti prostora za objektivaciju smisla bivstvovanja u simboličko, dog-
matsko i mitološko tumačenje sveta. Bivstvo se ne može drugačije spoznati do lično i nepo-
sredno. Samo kroz demitologizaciju i neposrednost iskustva i ličnu zrelost ljudi će moći da
žive u jednom globalnom i realnom svetu i opstanu zajedno, a ne po uputstvima proroka i
plemenskih bogova od kojih je svaki ’stvorio svet’.
139
 Evolucija društvene svesti se kretala od čopora (praistorija), plemena (od biblijskog
doba do renesanse), do nacionalnih pokreta (XVIII - XIX vek) i svesti o međunarodnim
odnosima i pravima čoveka (sredina XX veka) u globalnom svetu (početak XXI veka). U
budućnosti bi svest trebala da evoluira do čovekove samospoznaje kao autentične ličnosti,
da čovek spozna sebe kao ljudsko biće i u sebi Duha koji ga omogućava, i da u tome bude
njegov jedini identitet - a ne više u mitološkim obrascima čopora, plemena ili nacije, ove
ili one vere. Istorija se dovršava u svesnom subjektu, u celovitoj ličnosti. Najveći izazov je
da se ne dozvoli da se mentalitetu čopora pridruži moć interneta, da se plemenskoj svesti ne
da moć savremene tehnologije u globalnoj svetskoj zajednici - jer to bi zaista bio 'kraj sveta'.
U sve većoj koherenciji življenja svih naroda i njegovom sve prisutnijem jedinstvu, stare
plemenske, nacionalne i verske razlike, koje su do šizoidnih razmera naglašene u judeo-
hrišćanstvu, mogu svet sukobiti jače nego ikada.
Ovu opasnost je uvidelo i samo judeo-hrišćanstvo pa pokušava da prevaziđe svoju
isključivost i produži svoj vek ekumenizmom i lukavim podmetanjem ideje o „jednom svetu
- jednom Bogu”. Ali, to se sve čini na prva tri nivoa svesti koji se zadržavaju samo na spolj-
nim oblicima, ne i na suštini. Ispoljavanja religioznosti, međutim, ne mogu i ne treba da se
mešaju na prva tri nivoa (videti o tome u poglavlju Sedam stanja). Rešenje je jedino u indi-
vidualnom uzdizanju čoveka na više nivoe svesti, u autentičnu ličnost, a ne u vanjskim pro-
menama.
Imaginacija postaje kreativna samo kod zrelog čoveka koji lično i neposredno doživ-
ljava svet odgovorno učestvujući u njemu. Svako drugačije delanje će se u ogledalu prirode
(ili na monitoru) neminovno (ili numinozno) pokazati kao ropstvo, kao demon koji mu kra-
de životnu energiju. U tom ogledalu čovek treba da prepozna sebe, a ne da se zanosi svojim
odrazom u njemu, kao da je on stvarniji od njega samoga.
Jasnije rečeno, ako čovek ostane nesvestan i uslovljen kao do sada (svejedno da li po
obrascima Starog ili Novog svetskog poretka), sile koje su ga držale nesvesnim izaći će iz
njegove podsvesti i snova i dobiće svu tehnološku moć za ostvarenje svojih uticaja.
Arhaični mitološki i verski obrasci uslovljavanja čoveka obrazuju kroz objektivaciju,
u njima su spolja dati modeli ponašanja i spoznavanja, tu neki Bog čoveku daje zapovesti i
tabue, a ovaj ga pasivno sluša. Ako se zadrži takav stav, koji zastupa crkva, da ono božan-
sko, odnosno bitno čovek zadobija spolja, i to samo ako je dovoljno pokoran, nastaje istin-
ska opasnost da uticaje koje doživljava kao suštinske čovek nastavi da prima spolja preko
medija i imaginacije koju stvara moderna tehnologija svojom virtuelnom realnošću, a koja
već sada nadmašuje moći imaginacije prosečnog čoveka. I to se upravo i događa. Ali sadr-
žaji takvih uticaja nisu nimalo božanskog karaktera, već samo dobro programirani da služe
interesima onih koji kontrolišu tehnologiju i javnost koja je konzumira. Da bi se ova opas-
nost izbegla nužno je da čovek ono bitno ne traži i ne iščekuje spolja, kroz razna verovanja,
već da nađe u sebi, u sopstvenoj ličnosti, da sopstvenom zrelošću ostvari ono bitno. Jer, ono
što se od iskona tražilo spolja kroz razna verovanja u Boga jeste zapravo Duh koji sve omo-
gućava, pa i samog čoveka, a on mora biti ovde i sada, jer bez njega ničeg nema. Stoga, on
je već tu, u svemu i u čoveku, kao njegova suština.
Ako je Bog u koga se veruje nešto drugo, a ne Duh koji sve omogućava, onda je to
demonizam.
Ključni preokret u celokupnom duhovnom sazrevanju je u tome da čovek po sops-
tvenoj zrelosti i svesnosti bude ispravan, human i usaglašen sa stvarnošću, a ne po naređenju
nekog drugog ili „višeg” entiteta. Takva naređenja nije ni mogao da posluša jer ih je doživ-
ljavao kao nametnuta spolja, kao tuđe interese. Zato je i odbijao odgovornost za svoje pos-
140
tupke čineći sva zla „u ime Boga” - a ne svoje. Zato i sada ne oseća odgovornost za ono što
čini po diktatu medija. Ispravnost je izraz lične zrelosti, a ona ne može nikako biti nametnu-
ta spolja. Ovaj preokret je započeo u dvadesetom veku. Zato je i bio tako buran.
Da bi čovek po sopstvenoj zrelosti sam od sebe bio ispravan treba da dođe do svog
središta koje je sam Duh koji sve omogućava. Čovek je neispravan onoliko koliko je izvan
svoga središta, toliko je ujedno pod uticajem spoljašnjih sila. Suština svih manipulacija i
obmana kojima se čovek porobljava je u tome da se on navodi da se projektuje izvan sebe,
da zaboravi sebe i identifikuje se s nečim.
Priroda fizičke stvarnosti je takva da joj je neophodna imaginacija u čijem se odrazu
može spoznati. Danas se ona opredmetila na monitoru kompjutera, pa je zato saznanje fizič-
ke stvarnosti brže nego ikada. S tom brzinom raste i izazov čovekovoj budnosti. Cela prakr-
ti postoji da bi čovek sebe spoznao, a ne da bi se u njoj izgubio - iako se to, nažalost, često
događa u nekim fazama sazrevanja. Sadašnja faza je presudna i zato je treba dobro razumeti.
U svim proteklim vekovima čovečanstvo je bilo uslovljavano i kultivisano spolja, od strane
objektivnog ili neorganskog područja prirode, uglavnom kroz verovanja, mitove, tabue i
religije. Takva se kultivisanost svesti zasnivala na plemenskom, nacionalnom, jezičkom,
teritorijalnom i verskom identitetu. S pojavom industrije, štampe i globalnog informisanja
uslovljavanje se premešta s verskog i nacionalnog na svoj finiji oblik, na kontrolu informa-
cija i novca - od epohe prosvetiteljstva, sa svim revolucijama do danas, kada je promovisan
Novi svetski poredak i Novo doba od strane ekonomskih moćnika. Ekonomska moć zahteva
globalizaciju i oni koji je imaju sprovode razbijanje starog modela uslovljavanja, koji se
zasnivao na verskoj, nacionalnoj i teritorijalnoj isključivosti. Vreme globalizacije traži i jed-
nu religiju, ne mnoštvo različitih kao ranije. Srednjovekovnu ideologiju crkve razbijaju
izmišljanjem novih sekti i zamenjuju je virtuelnom realnošću globalnog sela sa diktaturom
propagande. Jedna od glavnih odlika Novog doba, i degradacije savremene zapadne civili-
zacije uopšte, jeste u tome da upotrebu imaginacije sužava na parametre tehničke i ekonom-
ske eksploatacije, na stanovište korisnosti, da je povlači od bavljenja „velikim pričama” iz
prošlosti, metafizičkim idealima i konačnim pitanjima, kako je to bivalo uobičajeno sve do
početka dvadesetog veka - a što je crkva uveliko koristila za svoje interese - i svodi imagi-
naciju na tehničku korist i pragmatizam. Pozitivna strana toga jeste da je koncentracija ima-
ginacije na fizičku realnost dovela do naglog bujanja tehnologije. Negativna je u tome što je
nesumnjivi uspeh usavršavanja fizičkog okruženja povukao imaginaciju iz njenog prirodnog
područja, tanmâtrâ, unutarnjeg sveta, ostavio ga praznog i, što je još gore, u tu prazninu
smestio logiku uspeha na fizičkom planu. Tako je savremeni čovek postao psihički mehani-
zovan, otuđen od objektivne prirode i partikularizovan (čemu pomaže i takav sistem obra-
zovanja).
Drugačije rečeno, u starom poretku uslovljavanja i kultivisanja naglasak je bio na
objektivnom području neorganske prirode, otuda je imaginacija imala metafizičke, apsoluti-
stičke i kosmogonijske karakteristike. Novi poredak je, naglašavajući tehnološku efikasnost,
imaginaciju naglo prebacio u drugu krajnost, na subjektivno područje čulnog iskustva,
indriyâni, tako da je čovek postao materijalistički uslovljen, ali i uspešniji u fizičkoj real-
nosti, jer je objektivnim procesima stvaranja tu dao trodimenzionu koherenciju u prostor-
vremenu i izvesnu kontrolu razuma (manas). Razvoj tehnike se može videti kao plodno dej-
stvo imaginacije neorganskog područja na usavršavanje organskog (indriyâni), kao njihovo
prožimanje. Ta promena težišta je, međutim, bila tako nagla da je izazvala puno lomova
starih vrednosti (što se ispoljilo kroz Prvi i Drugi svetski rat i još mnogo drugih civilizacij-
skih sukoba). Cilj sveg ovog dešavanja jeste da se oba područja integrišu kroz iskustvo i
141
proizvedu celovitu ličnost, aham-kâra (ovaj proces je na individualnom planu opisan u isto-
imenom poglavlju). Budućnost sveta je, dakle, u procesu individuacije, u ličnosti, a ne u
bilo kakvom uslovljavanju, subjektivnom ili objektivnom, po nekom starom ili novom,
savršenijem modelu.
Od renesanse do danas možemo uočiti da način na koji objektivno područje kultiviše
ljude postaje sve finiji i konkretniji. Ranije je uglavnom koristilo imaginaciju kroz verska
ubeđenja. Religije i ’zakoni’ koje je davao ’Bog’ bile su jedina sredstva vaspitanja. U novi-
jem dobu se javljaju obrazovne institucije, tehnika, ekonomija i građanska društva kao sav-
remeni i daleko napredniji modeli kultivisanja čoveka. Građanska civilizacija razvijena na
Zapadu je verovatno najsavršeniji način na koji se nesvestan čovek može spolja kultivisati.
Nakon nje moguća je jedino unutarnja kultura, samospoznaja kroz meditativnu praksu.
Zapadna kultura može nastaviti svoju evoluciju samo u tom pravcu. U tome joj može pomo-
ći drevno iskustvo Istoka. Propadanje Zapada koje se danas događa, najbrže u Americi,
pokazuje da je spoljašnje kultivisanje već davno došlo do kraja svojih mogućnosti i da se
pretvara u svoju suprotnost i perverziju. Čovekov um se ne može kontrolisati, a još manje
kultivisati, medijskom diktaturom i lažima.
Čovek je od iskona do danas bio uslovljavan spolja, objektivacijom, jedino zato što
mu je um bio nesvesno okrenut van, ka objektima, a takav je zato što nije osvešćen iznutra,
od strane Duha koji ga omogućava. Suštinska promena koju donosi Novo doba je u promeni
takvog stanja, u sintezi duhovne autentičnosti, koja je bila rasuta po mnogim religijskim
tradicijama, i njihovo čišćenje od etničke i tradicionalističke isključivosti, mitologije i sim-
bolizma, tj. od objektivacije (što su Gurđijev i Osho već uspešno učinili), i na jačanje svesti
o uslovljavajućoj strukturi samog uma i njegovom nadilaženju kroz praksu meditacije. Šire-
nje meditacije kao elementarne čovekove kulture jedini je način na koji se može sprečiti da
čovekova nesvesnost dobije tehnološku moć i tako postane destruktivnija nego ikada. Sva
dosadašnja 'kultura' svodila se na modifikacije čovekovog vanjskog ponašanja i delovanja
uz pomoć zakona i prinuda, i zato je njen efekat bio slab, ljudi su danas jednako destruktivni
(zbog nesvesnosti) kao i ranije. Kultura budućnosti biće u osvešćenju strukture samoga
uma, onoga koji dela, u samospoznaji onoga ko je svestan. Tek tada će se čovekovo dela-
nje proširiti na više dimenzije i postaće istinski humano.
Sve što je ovde rečeno može se svesti i na sledeće: Pre razvoja tehnike i Novog doba
čoveku je prirodno bilo dostupno iskustvo o pravoj prirodi duhovnog cilja, i njegovo razli-
kovanje od materijalnog. Materijalni cilj je nešto što se spolja zadobija, dok je duhovni cilj
ono što se ne može spolja dobiti, već samo iznutra ostvariti sopstvenim preobražajem. Nai-
me, tehnika olakšava dosezanje materijalnih ciljeva, olakšava rad, i tako degeneriše zdravo
iskustvo o sopstvenom preobražaju pri radu na duhovnom cilju. Preobražaj je suština sva-
kog rada - rad je alhemija s kojom se priroda preobražava u korist Duha. Za razliku od
materijalnih ciljeva sa čijim ostvarenjem mi ostajemo isti, a tehnika nam u tome još i poma-
že, rad na ostvarenju duhovnih ciljeva ili ideala je zapravo naš preobražaj u skladu s idea-
lom, mi tim radom postajemo usklađeni s ciljem, postajemo sâm ideal. Zapravo, cilj je ono-
liko duhovan koliko nas navodi da se preobrazimo i sazrimo. Tehnologija Novog doba nam,
dostupnošću vanjskih ciljeva, uskraćuje neophodno iskustvo sopstvenog preobražaja u radu
koji vodi pravom ljudskom cilju - zrelosti za prisustvo Duha. Time nas obmanjuje da ne
vidimo svoj pravi cilj. Mašine su postale kreativne kao i mi, one nam pribavljaju sve što
nam treba da ostanemo isti tako da smo zaboravili šta je pravi cilj našeg rada. One su naš
proizvod, proizvod našeg ega, i zato ne služe ničemu drugom do održavanju ega. One ne
vode u progres, nego usavršavaju postojeće stanje. Jedini progres je afirmacija ljudske suš-
142
tine, Duha koji se jedino kroz čoveka aktuelizuje u postojanju. Stoga je izazov Novog, teh-
nološkog doba, u tome da ne poverujemo da duhovni ideal, ono bitno, možemo dobiti spo-
lja, kao gotov proizvod pomoću pragmatizma, kao što smo ranije isto očekivali do religija, a
bez sopstvenog rasta i preobražaja, da ne brkamo duhovne ciljeve sa materijalnim. A na
zameni tih ciljeva danas se zasniva ne samo ekonomska i politička eksploatacija (Novi
poredak), nego i religijska (Stari poredak).
Jedna od najsuptilnijih zamena ovih ciljeva na delu je kod raznih 'gurua' Novog doba
koji prodaju nove metode meditacija (Transcendentalna meditacija je stvorena da se uništi
pravi pojam o meditaciji) i 'spiritualne tehnologije' za instant ’prosvetljenje’, koje su navod-
no brže i bolje od starih metoda iz drevne baštine. Njihov argument se zasniva na tvrdnji da
se vremenom stvari usavršavaju i ubrzavaju, da danas nije potrebno isto vreme i isti napor
za postizanje duhovnih ciljeva kao nekada. Pri tome se oslanjaju na teoriju „stotinu majmu-
na” i na povratno dejstvo morfičke rezonancije R. Šeldrejka. Zaista, stvari se vremenom
usavršavaju, ali to se odnosi na zbivanja u relativnom, materijalnom svetu, na brzinu kreta-
nja stvari i informacija. Za razliku od toga, put od ega do Sopstva, od individue do božan-
skog ostao je isti. Zapravo, postao je teži upravo iz razloga koji smo ovde spomenuli, zbog
iluzije koju tehnika pruža da su svi ciljevi, pa i duhovni, dostupni kao stvari i informacije,
zbog zaborava sopstvenog preobražaja, i zato što nam tehnika svodi sámo bivstvovanje na
jednu informaciju, i time ga baca u zaborav, a nas čini neodgovornim prema životu. Olakša-
vajući nam egzistenciju, tehnika otupljuje naš osećaj za stvarnost, za pravo odmeravanje
egzistencije i doživljaj njenog smisla. Drevni metodi duhovnog razvoja zahtevali su ličnu
transformaciju i posvećenost celog života, sveobuhvatnu etiku (yama i niyama u jogi,
vinaya pitaka i sila u budizmu), dok savremeni metodi ’prosvetljenja’ predstavljaju samo
infantilnu imitaciju principa tehnološke korisnosti i tržišne eksploatacije u sferi duha. To se
vidi po njihovim ciljevima: svrha meditacije kod starih bila je nadilaženje smrti i vremena,
tela i uma radi predaje Duhu koji sve omogućava, dok kod savremenih 'tehnika' od toga
nema ni traga, one se reklamiraju kao sredstva za uspešnije iživljavanje svojih želja i strasti.
Suština prave duhovnosti i religioznosti jeste razlikovanje iskonske neuslovljenosti
koja sve omogućava, koja je naša suština - od svega stvorenog, od svih prirodnih uticaja
koji uslovljavaju; svejedno da li su oni fizički ili astralni, razni bogovi i demoni, ili slike na
kompjuterskom monitoru. Ovo fundamentalno razlikovanje nije nigde do kraja sprovedeno -
da jeste, došlo bi se do sânkhye - i ovde iznete kritike odnose se na taj nedostatak, koji se
sve više pokazuje kao tragičan po opstanak savremenog čovečanstva. Zbog veće brzine i
koherentnosti njegovog bivstvovanja, manje je prostora za ispravljanje grešaka, naročito
fundamentalnih.
Zato se s ovog opširnog objašnjenja delovanja tanmâtrâ i maha-bhűtâni vratimo
našoj pravoj temi: sânkhyi.

143
 INDRIYĂNI

Organske sposobnosti u prirodi (indriyâni) sačinjavaju područje čulno iskustvenog,

fizičkog sveta. To je jedino područje prirode u kome se energija njenog bivstvovanja, usled
potpunosti organskih sposobnosti, tako sažima da se kristališe i prosijava kao svestan sub-
jekt. Ovo sažimanje prepoznajemo kao svekoliko životno iskustvo i sposobnost učenja.
Indriyâni je, u svom kompletnom sastavu, u čovekovom telu, jedino mesto gde se priroda
sažima u lik i ličnost čoveka kako bi, kroz sopstveno određenje i ustanovljenje, u ličnosti
dobila oličenje svoga smisla. U svim ostalim oblicima priroda prosto postoji i obnavlja se,
ostvaruje svoju egzistenciju. Samo u čoveku ona ek-sistira, ekstatički se otvara ka duhovnoj
suštini nakon osvešćenja.51 Tu, u čoveku, ne samo da se sažima energija da bi proizvela sve-
snog subjekta, nego se, nakon toga, kao rezultat dozrevanja individue (indriyâni), rađa
nezavisna i celovita ličnost (aham-kâra). Ličnost je takva samo kada je svesna (buddhi)
Duha neuslovljenosti (puruša) koji nadilazi prirodu (prakrti). Čovekovo telo je, dakle, jedi-
no odgovarajuće mesto u prirodi gde ona nadilazi i razrešava samu sebe pod privlačnim
uticajem puruše, koji joj je na tom mestu najbliži. Čovekova sudbina stoga nije vezana za
biće-i-vreme nego za njegovo duhovno nadilaženje. Njegovo telo je most ka večnosti, ono je
oličenje večnog ili božanskog. Ako se, međutim, upotrebljava kao dom prirodnih uslovlja-
vanja, tada je leglo patnje i teskobe.
Sva se živa bića u prastarom sistemu sânkhye jednostavno dele prema broju čulnih i
delatnih organa koja poseduju. Od najprostijih mikroorganizama sa jednim čulom, preko
mnoštva bića sa različitim kombinacijama, do jedinog bića sa svih jedanaest organa, a to je
čovek. (Vidi sliku 1.) Već je po rodoslovu organizama na zemlji očigledna veza između
sposobnosti kretanja i čulnog opažanja, i inteligencije. Od jednoćelijskih organizama, bilja-
ka i životinja, preko podele životinjskog sveta na zglavkare, mekušce, bodljokošce i kičme-
njake, sve do sisara, možemo jasno uočiti da broj čulnih i delatnih organa, koji omogućuju
bolje kretanje i opažanje, i samim tim veće učešće u zbivanju, omogućava srazmerno veću
inteligenciju.
Nijedan od čulnih i delatnih organa ne postoji zasebno nego je direktno uslovljen
funkcijom koju vrši, odnosno, s onim čemu je primeren (tanmâtrâ). Aktivnosti, inteligencija
i sposobnosti bića razlikuju se prema broju i razvijenosti organa kojima ih priroda osposob-
ljava da kreativno propuštaju svetlost Duha u sebi. Broj organa je mera sposobnosti organi-
zma da ispolji ovakvu svrhu prirode. Razvoj tehnike takođe, kao produžetak organskih spo-
sobnosti, omogućava osposobljavanje bića da ispolji svoju svrhu. Duh neuslovljenosti pod-
jednako je prisutan svuda u prirodi, kao vrhunski privlačitelj sveg njenog zbivanja, ali mu je
ona manje pristupačna na nižim nivoima veće uslovljenosti grube materije, i u jednostavni-
jim oblicima života, a više na finijim nivoima razvijenijih organskih sposobnosti. Dakle,
nije u pitanju prisustvo puruše, nego samozaborav prakrti koji je veći u njenoj grubljoj iner-
tnosti i dezintegraciji svesti, u organskoj nerazvijenosti. Ova zakonitost liči na otvor koji
može da propušta manje ili više svetlosti, ali nikada ne može biti potpuno zatvoren, jer bi se
time izgubila svrha njegovog postojanja kao otvora, a to je upravo jedina svrha prirode,
naročito u njenom ljudskom obličju: da otvara prisustvo Duha neuslovljenosti koji je njena
51
Uporedi Hajdeger: Pismo u humanizmu (Martin Heidegger: Uber den Humanismus, Frankfurt/Main, 1949)
144
suština. Prema tome, svaki oblik postojanja i življenja u prirodi jeste određeni način ispolja-
vanja svesnosti i inteligencije. Cela priroda je živa i preobražava se u korist Duha-čoveka
sve kreativnije kako je nivo njene piramide viši. Tako su biljke svesnije od minerala, životi-
nje od biljaka, dok je čovek delotvorno najsposobniji i zato najsvesniji u prirodi (barem na
Zemlji).
Postoji piramidalna srazmera između broja čulnih i delatnih organa i broja bića koja
ih poseduju. Tako je najmanji broj bića koja poseduju sve organske sposobnosti, a to su lju-
di, dok je daleko veći broj jednoćelijskih organizama sa minimalnim brojem organskih spo-
sobnosti. Ova srazmera odgovara većoj prisutnosti svesti u većim mogućnostima sticanja
iskustva, pri čemu je kod čoveka najprisutnija. Na svakom nivou usklađenosti iskustava biv-
stvovanja javljaju se nova svojstva, dok se na najvišem nivou organskih sposobnosti za sti-
canje i razmenu iskustava, suma svih svojstava jednovremeno (simultano) ogleda u razumu
(manas).
Organ mišljenja, um ili razum - manas - jeste mozak. Njegova uloga je da reguliše i
sintetizuje čulna iskustva i rukovodi delanjem tako što sprovodi odluke i volju viših katego-
rija (aham-kâra i buddhi) i tokove prâne usmerava kroz aktivnosti delatnih organa. Kako ni
um, kao ni ostali organi, ne postoji nezavisno i ne odlučuje o sebi, nego postoji samo kroz
funkciju koju obavlja, on je samo medijum koji povezuje opažanje zbivanja i delanje bića u
njemu. On poprima različite oblike kada je u vezi sa različitim čulima i njihovim objektima,
i aktivnostima delatnih organa. On ih na fini način samo odražava, ali nema svoju volju. Um
ili razum je taj koji koristi čulne i delatne organe, on kroz njih sazreva iako, s druge strane,
predstavlja sintezu svih njihovih moći. Um određuje šta ćemo videti kroz oči i čuti kroz uši.
Zato, kada je pažnja uma usmerena na nešto drugo, mi ne vidimo ono što je pred nama niti
čujemo zvuk koji postoji. Stanje uma određuje našu percepciju, a ne čula. Um je saobražen
s funkcijama koje obavlja. Najsuptilniji vid saobražavanja čulnog i delatnog iskustva je
misao ili pojam. Stoga sve kategorije s kojima se razum služi za dedukciju empirijskog sve-
ta - a to su misli i pojmovi, imena obličja (nama-rűpa) - jesu čulnog porekla. Misao ili ime
jeste sinteza raznih oblika neposrednih čulnih utisaka na fizičkom planu, ili onih koji su
ranije oblikovani informativnim dejstvom starijeg T-polja. Nijedna misao nije nova, ona je
samo suptilnije ogledanje fizičkog iskustva na višim planovima sa kojima je kao medijum
povezan manas. Dakle, ime i oblik, predmet i subjekt koji ga ustanovljava nisu različiti, oni
su vidovi jedne iste prakrti, ali na različitim dimenzijama. Oblik je grublji ili materijalniji,
a ime ili misao viši, finiji vid istog zbivanja. Svesnost uma nije različita od svojih sadržaja,
od misli nastalih na osnovu iskustva.
Misli uopšte nisu naše, ali naše je njihovo stalno ponavljanje i kombinovanje sadrža-
ja. To je mehanička ili formativna funkcija uma. 52 Mi smo identifikovani sa mislima i zato
ih ponavljamo i kombinujemo. Misli su deo prirode; priroda samu sebe osmišljava pomo-
ću svojih najfinijih vibracija, a to su informacije, koje se u mozgu, manasu, aktuelizuju
kao misli. Zbivanje bića, prakrti, nije nikada besmisleno, već uvek svrsishodno. Krajnja
svrha zbivanja cele prakrti je puruša. Krajnji oblik svrsishodnosti pojedinačnog zbivanja
bića u okvirima prakrti je osmišljavanje zbivanja koje se događa u manasu ili umu. Ako je
zbivanje svrsishodno, tada nije dovoljno samo zbivanje, potrebno je njegovo ustanovlja-
vanje, identifikacija, pamćenje i osmišljavanje u odnosu na druga zbivanja. To je funkcija
manasa ili uma. On funkcioniše pomoću blizine principa individuacije, aham-kâre, i u nje-
govom interesu. Blizina aham-kâre stvara iskustvo ega u umu.
52
O ovoj i mnogim drugim uslovljavajućim funkcijama uma videti u knjizi "Četvrti put" (P.D. Uspenski: U potrazi za
čudesnim (P.D.Ouspensky: In Search of the Miraculous, Fragments of an unknown Teaching; Beograd: Opus, 1989.)
145
 Već smo rekli da je prakrti u suštini informaciono polje koje se zbog prisustva sves-
nog subjekta pretvara u fizičke pojave. Naš je mozak samo najfiniji organ koji može da
reflektuje te vibracije. One se reflektuju u našoj glavi i samo zato nam izgleda kao da su
naše. Priroda se aktuelizuje tako što se oblikuje (rűpa) u svom zbivanju, a krajnji ishod nje-
nog zbivanja je stvaranje uslova za pojavu svesnog subjekta kao ishoda sveg zbivanja. U
svesnom subjektu ishod sveg oblikovanja se odražava tako što se daju imena (nama) obli-
cima, ustanovljavaju se (nama-rűpa). Tako mozak ne proizvodi misli nego ih samo odraža-
va, upija kao utiske (samskara i vasana) i ponavlja usled nesvesne navike. Samo zbog tog
ponavljanja misli koje nisu naše izgledaju kao naše. Zbog toga se identifikujemo sa umom.
Tek kada u meditaciji se potpuno smirimo i prestanemo da ponavljamo misli, vidimo da one
nisu naše jer nestaju, a mi ostajemo, slobodniji i svesniji nego ikada. Koliko smo slobodniji
toliko možemo osmišljavanje prirode da izrazimo na najbolji način, bez iskrivljavanja. Tako
nastaju najveća i najbolja dela pisanih reči trajne vrednosti i objektivnog znanja.
Zbog saobražavajuće funkcije uma nastaje identifikacija, kao najveća prepreka duho-
vnom probuđenju.
Teško je naći reči kojima bi se dovoljno naglasilo koliko je um saobražen s funkci-
jama koje obavlja, s telom. Bilo bi dovoljno reći da um toliko vlada našim telom, da toga
uopšte nismo ni svesni. Ali nije dovoljno, jer nismo toga svesni. Na shemi vidimo da manas
dominira nad indriyâni, kao što i mozak dominira nad fizičkim telom. To nije slučajno tako.
Um u potpunosti određuje stanje tela, ne samo njegove pokrete, već i vitalne funkcije, život
svake ćelije i sav fizički izgled. Zbog negativne upotrebe uma mi živimo mnogo kraće i teže
nego što bi trebali. Ćelije se stalno obnavljaju, sav biološki život je u slobodnom kretanju,
on već ima sve što mu treba da ispuni sav svoj potencijal. Organizam spontano obnavlja
svoje ćelije kada je slobodan od prepreka. Deca su vitalna i rastu jer nemaju um opterećen
prošlošću koji bi ih u tome sprečavao. Međutim, um odraslog čoveka je ta sila koja koči
slobodno kretanje i obnavljanje ćelija iz trenutka u trenutak, um je sputan prošlošću i steče-
nim utiscima koje ne pušta. Što je um više opterećen prošlošću i utiscima, to je čovek manje
vitalan i brže stari. Takav um, koji živi u fikcijama, ubeđenjima i svakojakim sadržajima,
nije usklađen sa bićem koje se uvek slobodno kreće ka novom obliku života, i koje nema
nikakvih psiholoških ni religijskih problema, koje nema tradiciju ni prošlost koja ga optere-
ćuje. Možemo daleko duže i bolje da živimo samo sa umom koji je čist, slobodan od svih
uticaja iz prošlosti, i otvoren za bivstvovanje ovde i sada - koji ne robuje vremenu.
Um je mesto gde je neuslovljena svest puruše identifikovana sa mislima. Usled više-
dimenzionalnog holizma prirode, njena svesnost se u jednoj dimenziji (manas) pokazuje kao
misao, a u drugoj kao fizička aktivnost, stvar ili objektivna pojava u prirodi. Um je mesto
gde se to prelamanje jedinstva događa; sam um deli jedinstvo prirode na suptilno i grubo, na
misao i fizički objekat, na spoljnje i unutarnje.
Ovde je na delu pragmatizam. Razum deluje kao sinteza i regulacija čulnih i delatnih
iskustava subjekta u okruženju objektivne prirode, njenih prototipova i elemenata na taj
način što biva tačka preseka njihove interakcije i prijemnik njihove rezonancije. Priroda u
svojoj slobodi postoji višedimenzionalno i, prema shemi, dvojako: kao fizički predmeti
(prostorija u kojoj se nalazimo i sve stvari u njoj) i istovremeno, u suptilnijim dimenzijama,
kao subjekat u kome se sažima svesno iskustvo tih predmeta. Dok predmeti podležu svojim
fizičkim zakonima, njihovo svesno ustanovljenje u subjektu podleže psihičkim zakonima, u
njima predmeti mogu biti izmenjeni na sve zamislive načine. U sobi u kojoj se nalazimo
možemo da zamišljamo svakojake događaje i promene bez ikakvog uticaja na nju i da obu-
zeti takvim zamislima ne primetimo sve predmete koji se tu objektivno nalaze. I fizički pre-
146
dmeti i subjekat koji ih doživljava ista su priroda, samo predstavljaju njene različite aspekte
i dimenzije.
Svaki čulni i delatni organ predstavlja jedan odraz svesnosti ili iskustva onih objekti-
vno datih prototipova i elemenata (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) koji su ga oblikovali. Ta dva
vida bivstvovanja, subjektivni i objektivni, nužno su uvek u interakciji. Tačka preseka tih
interakcija je mesto sinteze datog iskustva, za svaki čulni i delatni organ posebno. Zbir svih
ovih preseka je manas, ali zato funkcija racionalnosti deluje u slabijem ili jačem vidu kod
svih bića, ma koliko čulnih i delatnih organa imali. Naše telo (zajedno sa umom) i bez naše
budne prisutnosti svrsishodno obavlja ono što je naučilo da radi. Zato celu stvorenu prirodu
krasi racionalna svrsishodnost i regulacija u cilju opstanka, i zato se ceo kosmički poredak
organskog bivstvovanja stiče i ogleda u ličnosti kroz mentalne koncepte (manas). Dakle,
zbirno mesto svih preseka subjektivnog iskušavanja objektivne prirode jeste manas ili um, i
on nije ništa više od toga. Regulativna sinteza uma ne bi bila to što jeste da je samo jednos-
trana, ona deluje i povratno pa zato uočavamo harmoniju i poredak u celom ispoljenom
kosmosu. Od stanja uma zavisi kakav ćemo svet opažati. U onoj meri u kojoj je naš um
harmoničan u svojoj funkciji sinteze i regulacije svih iskustava, u toj meri smo svesni har-
monije samog kosmosa. Manas je logos kojim se spoznaje predmetni svet i s kojim se sav
ispoljeni svet svrsishodno reguliše na jednom mestu, u ličnosti (aham-kâra).53
Kada je u satvičkom stanju um je u službi integracije ličnosti i volje (aham-kâra),
tada osmišljava jedino sopstveni ishod i ne bavi se obnavljanjem sadržaja i vezivanjem za
prošlost. U aspektu rađas on je vezan za čulna iskustva i zato grčevito učestvuje u borbi za
opstanak, što vidimo i kod životinja i kod ljudi, dok se u stanju tamasa izražava samo kao
elementarna sposobnost sinteze čulnog opažanja, raspoloživog kretanja i delanja, što zapa-
žamo kod životinja, biljaka, insekata i mikroorganizama. U satvičkom vidu najređe je prisu-
tan, samo kod zrelih i samosvesnih individua. U tom stanju manas je smiren od misli, odno-
sno od podela mnoštva Ja, i sprovodi volju jednog, pravog Ja, i čiste svesti koja takvom
voljom rukovodi. U stanju rađas um je izložen podeli i sukobu mnoštva Ja, učestvuje u sta-
lnoj borbi njihovih različitih interesa, usmeren je ka ciljevima ili idealima koje nikako ne
doseže jer su mu oni samo povod za ostvarenje sopstvenog kretanja od jednog utiska do
drugog, i održavanja podele. U stanju tamas um je obuzet identifikacijom sa spoljnim i unu-
tarnjim utiscima, misli stihijski naviru same od sebe, a ista stihija obuzima i telesno kreta-
nje. Ovakav manas najviše upravlja snovima, i dnevnim i noćnim, a u ekstremnom vidu i
psihozama. Ovakvo stanje preovlađuje u životu prosečnog čoveka. San je stanje u kome je
čovek snažnije obuzet mentalnom uslovljenošću, jače identifikovan sa misaonim sadržaji-
ma, ako ni zbog čega drugog, onda zato što su delatni organi pri ležanju opušteni pa se nji-
hova neiskorišćena energija preliva u manas, i tada njegove aktivnosti i sadržaji (misli) pos-
taju toliko intenzivni da nas potpuno obuzimaju zbog identifikacije s njima. Tako padamo u
san. Kada se u astralu aktiviraju delatni organi i razvije dvojnik (energetsko telo), energija
se raspoređuje na celo biće i zato su misli slabije a svesnost čistija kao volja ili namera
(aham-kâra), pa je i čovek budan u snu. Svi ovi procesi su uzajamni.
Sve misli u umu (manas) nastaju usled interakcije indriyâni sa tanmâtrâma i
maha-bhűtâni, interakcije koja je rezultat podele subjekta sa celinom i unutar njega
samoga. Misli su uvek direktan izraz neznanja i neuviđanja stvari kakve jesu, one su čuvari
sna, ali su upravo zato i težnja za znanjem. Da su one sámo znanje ili stvarnost, ne bi se
ponavljale. Postojanje misli je dokaz da čovek uopšte ne vidi stvar kakva jeste, i zato mora
53
Stoga se u Jogaćari, školi mahayana budizma, smatra da je izvan područja umnog predstavljanja svet bez uporišta ili
prazan, neuslovljen.
147
da je osmišljava - zaboravljajući da nikada nije ni postojala prepreka da se stvari vide kakve
jesu. Suština sveta nikada nije bila skrivena; čovek je taj koji je ne vidi jer mu svest nije
dovoljno čista za neposredno opažanje. Misli i pojmovi služe da nam prenesu informacije o
onome što nije u našem lokalnom okruženju i iskustvu. Ali te informacije mi upotrebljava-
mo i kada možemo neposredno da uviđamo. Na taj način misli vezuju čovekovu ličnost u
vrtlog zbivanja nižih kategorija. Uspostavljanjem jedne volje i jednog Ja (aham-kâra) u psi-
hofizičkom delanju otkriva se sopstvena nezavisnost od misli kao takvih, od svih imena i
obličja, otkriva se da se tek u tišini uma rađa potpuna jasnoća sopstvenog bića i prava bud-
nost (buddhi) koja se nikada ne prekida, da je svest bez misli pravi ishod našeg bića koji ne
može biti izgubljen, jer ishod uvek bivstvuje kroz samo biće, a ne kroz misao o biću. Zato se
ova svesnost postiže jedino osvešćenjem bivstvovanja i nikako drugačije. Usled ranije iden-
tifikacije svesti sa misaonim sadržajima ona je bivala pomračena zajedno sa pomračenjem
misli, odnosno, stanja uma su određivala stanja svesti (snovi, dubok san, koma i uobičajena
dnevna „budnost” sa mnogim oscilacijama, od kojih se neka smatraju „mističnim”). Sama
svest nema stanja, ona je ishod ili smisao bivstvovanja uopšte, jedno je s bićem. Budući da
misao takav smisao nikako ne doseže, ona je svest odvlačila od svog pravog ishoda, od
jedinstva s bićem u svim oblicima i dimenzijama postojanja. Zbog temeljnog poriva organ-
ske prirode da se obnavlja i održava svoj opstanak, misli, kao njen najfiniji proizvod, često
deluju kao preterano ponavljajuće preispitivanje.
Zato što niži oblici života (od ljudskog) imaju funkciju razuma samo u elementarnom
obliku, pamćenje je kod njih relativno slabo, svedeno je na prilagođavanje okolini, kretanje i
obavljanje fizioloških procesa. Čovek ima sposobnost relativno dobrog pamćenja usled toga
što se u njemu ukrštaju sva suptilna područja zbivanja prirode, i ono je utoliko jasnije ukoli-
ko je svesnost postojanije prisutna u svim tim područjima kao volja celovite ličnosti. Koliko
je svesnost prisutnija na višem i suptilnijem području, bliže vrhu naše piramide, toliko su
vreme i prostor zbivanja bića sažetiji u svojoj svrsi. Pamćenje i postoji na osnovu pirami-
dalnog principa sabiranja vremena i prostora sveg zbivanja u s-misao ili um (manas), odno-
sno većoj prisutnosti svesti (buddhi) u ličnosti (aham-kâra). Ukoliko je ova sabranost
(samadhi) svesti veća u samom središtu ličnosti, nezavisno od vremena, utoliko je i neus-
lovljenost Duha prisutnija, pa je stoga i opažanje smisla bivstvovanja jasnije. Otuda su u
sanskritu reči za postojanu prisutnost svesnosti (satti) i pamćenje (smrti) od istog korena.
Savršeno budan čovek seća se svega, ne samo sadašnjeg života već svih života od iskona,
kao da su jedan život.
Usled relativnosti vremena sveg zbivanja, njegove sposobnosti simultanog sažimanja
u vidu misaone svesti subjekta i rasprostiranja u vidu horizonta objektivnog predmetnog
sveta, možemo ovde da primetimo kako misao nije toliko objektivno različito zbivanje jed-
ne dimenzije u drugoj, koliko je fenomen poigravanja vremena usled njegove elastičnosti.
Tako je misao navraćanje ili ogledanje budućeg ishoda u sadašnjem uzročnom stanju, ili
prošloga u budućem kroz sadašnje ili se, pak, buduće ogleda u prošlom kroz prizmu sadaš-
njeg.54 Sažimanje nižih dimenzija bivstvovanja u više jeste zapravo sažimanje vremena, nje-
govo ubrzavanje ili drugačije kretanje, jer bivstvovanje nije različito od njega. Zato ideje

54
Zato, za vreme sna, kada je fizičko telo opušteno a njegov astralni prototip aktivan, manas putem slika sna može
mnogo slobodnije i tačnije doživljavati ne samo događaje iz prošlosti, nego i budućnosti. Ista elastičnost prirode koja se
događa u umu po pitanju vremena, na delu je i kada je prostor u pitanju. Misao je, tako, profinjenje spoljnog predmeta,
dok su predmeti projektovane i očvrsle misli. Njihovo pojmovno ustanovljavanje je zapravo navraćanje predmeta sebi
samima kroz um. Može se isto tako reći da um, koji sadrži sve oblike organskog i neorganskog bivstvovanja u latent-
nom obliku, ustanovljava sebe navraćanjem kroz predmete. Ovo je moguće zato što su organsko i neorgansko područje
na shemi (slika 1.) interaktivni.
148
služe kao projekcije ili planovi sadašnjeg delanja za ostvarenje u budućnosti. Prave ideje
uvek povezuju ostvarenja iz budućnosti sa sadašnjošću, i tako menjaju prošlost. Rešenje
tajne bivstvovanja i vremena leži u činjenici da oni nisu različiti. Holističko jedinstvo priro-
de podrazumeva, pored jedinstva svega u prostoru, i jedinstvo prošlosti i budućnosti u sada-
šnjem trenutku, koji je dovoljno elastičan da omogućava stalno kretanje između njih. Ele-
mentarni vid ovog sažimanja u sadašnjem trenutku je manas, viši oblik je aham-kâra, a naj-
viši buddhi.
Psihološka činjenica je da se misao uglavnom bavi iskustvima iz prošlosti, da sve
svoje predstave i ideje imamo zahvaljujući stečenim ili tuđim iskustvima iz prošlosti - koja
više ne postoji. Na taj način mišljenje je zid koji nas odvaja od stvarnosti koja uvek postoji
kao sadašnjost. Budući da priroda postoji kroz paradoks, mišljenje je ujedno i uvežbavanje
budućeg zbivanja na osnovu iskustava iz prošlosti. Kao najviši i najfiniji vid indriyâni miš-
ljenje je sposobnost preispitivanja zbivanja sa više aspekata. Na taj način zbivanje nam pos-
taje jasnije na suptilniji način.
Manas je nalik ogledalu u kome se odražavaju imena i likovi prošlog i budućeg,
spoljnjeg i unutarnjeg sveta u kome se telo kreće čulno ga opažajući i delatno iskušavajući.
Usled kretanja samog ogledala (uma) čini se da se likovi u njemu kreću i stvaraju sreću ili
nesreću. Njegova podela i razbijenost stvaraju još veću iluziju mnoštva i sukoba. Suština
bića je, međutim, samo jedna, a privid mnoštva odraz podele uma i ličnosti. Čoveka život
muči, ne zato što je takva priroda predmetnog sveta, nego što ga razdeljeni um zavarava.
Patnja je proizvod subjektivnosti i zato se ona tako snažno subjektivno doživljava. Uvek
patimo samo zbog sebe, tačnije, zbog iluzije o sebi.
U umu je, dakle, usled više suptilnosti i uzvišenosti nego u nižim kategorijama,
moguće znatno objektivnije uočavanje nekog fenomena nego na nižem, čulnom nivou,
moguće je njegovo osmišljavanje, promišljanje ili raz-mišljanje, odnosno, uočavanje iz više
aspekata, ili preispitivanje. Na nižim nivoima veće fizičke određenosti ovakvo preispitivanje
nije moguće, nego se opažanje ograničava samo na čulne utiske neposredno po njihovom
javljanju u vremenu i dostupnom prostoru. Zato je pamćenje ovde kratko i svodi se na čulna
iskustva bez mogućnosti stvaranja apstraktnih ideja. Mišljenje je samo složenije i finije opa-
žanje od čulnog, zato što je na višim dimenzijama od čulnog i ne zavisi od ograničenja vre-
mena i prostora kao opažanje na nižim dimenzijama. Stoga se misli, informacije i ideje
mogu prenositi u velikoj meri nezavisno od vremena i prostora u pisanoj ili nekoj drugoj
formi, čak i telepatski jer se u višim dimenzijama sažima i sjedinjuje prostor i vreme sveg
zbivanja. Zbog položaja manasa na shemi, i njegove blizine ovom jedinstvu sveg bivstvo-
vanja, prethodna misao ili utisak ne ostaju zamračeni i potisnuti sadašnjim, kao na nižim
planovima čulne određenosti, već identifikovani ostaju ravnopravno sa sadašnjim i budućim
pa je zato i moguće raz-mišljanje, odnosno, osmišljavanje nekog iskustva, predmeta ili stva-
ri na različite načine. Iako su viših dimenzija od fizičke, misli su inertne i ograničene ukoli-
ko nisu inspirisane višim kategorijama, aham-kârom i buddhi (ličnost, volja i svest koja je
izraz jedinstva bića). Bez takve inspiracije one su samo reakcije, suptilni odrazi tragova
formiranih zbivanjem na nižim dimenzijama i ne predstavljaju niti omogućavaju ništa novo.
Drugim rečima, sve dok egzistira do nivoa manasa čovek nema svojih misli jer ima
više ličnosti i uslovljen je spoljašnjim uticajima i reakcijama na njih. Tek sa nivoa aham-
kâre kada ima jedno Ja i stalnu svest o sebi i svoju volju, on ima i svoje misli. One su tada
retke i odmerene, uvek ispravne i kreativne. Misli do nivoa manasa su uvek reaktivne jer
su plod uticaja organskog i neorganskog područja.

149
 U svemu se zbiva ista priroda, vanjski objekti čulnog posmatranja su ispoljavanja
nižeg ili grubljeg nivoa, dok je misao o tom objektu viši i finiji vid istog procesa. Kao i
kvant u fizici, misao je samo najfiniji entitet delovanja u prirodi, i on nije realan u supstanci-
jalnom smislu. Zbog ovakve svoje materijalne i prirodne osnove, misli imaju to čudno svoj-
stvo, koje zavodi mnoge ljude, da nam omogućavaju detaljno upoznavanje sa (skoro) svim
pojavama u prirodi, ali nas ne oslobađaju njenog uslovljavanja, ne dovode nas do spokojstva
u sopstvenoj autentičnosti (puruša). Naprotiv, zbog svoje finoće misli postaju najfiniji vid
prirodnog uslovljavanja i stoga najteži za ustanovljenje i prevazilaženje. Mnogo je lakše
boriti se protiv tela i njegovih strasti. Zapravo, na takvu zaludnu borbu čoveka i nagone
same misli (ubeđenja), da bi opstale. Ovo je nalik pojavi da kada stisnemo jednu stranu deč-
jeg balona, druga se naduva. Isto tako, kada potisnemo prirodne funkcije tela, manas se pre-
nadima u inflaciji metafizičkih, pseudointelektualnih i pseudoreligioznih ubeđenja. Neor-
ganska bića posebno vole da primenjuju ovu taktiku nad asketama i ostalim misliocima, jer
tako uspešno uzimaju čoveku energiju i održavaju ga u iluzijama stalnim obrtanjem umnih
aktivnosti (molitve, mantre, ideje).
Ništa što je od prirode i vremena ne može čovekov Duh osloboditi, već ga samo
zavesti u promenljivost i propadljivost. Jer, Duh je večan, a sve što u vremenu nastaje mora
tokom vremena i nestati. Misli u najboljem slučaju služe utvrđivanju i konkretizaciji proživ-
ljenog iskustva kako se ne bi u nedogled ponavljalo, što pomaže u procesu diferencijacije
svesti. Tu funkciju imaju čitanje i kreativno pisanje. Oslobođenje je delo celovite ličnosti i
volje, koja je izraz čiste svesti jedinstva bića (buddhi), i da bi ona bila to što jeste, mora biti
oslobođena od misli. To je delo utrnuća neautentičnog i nesvesnog pripadanja vremenu kao
horizontali uslovljenog bivstvovanja. Mnogo veća sloboda delovanja koju ima mišljenje u
odnosu na niže, čulno iskustvo, zavodi svakog čoveka, manje ili više, u kobnu iluziju o nje-
govoj već ostvarenoj i potpunoj slobodi. Misao omogućava njeno predočavanje, ali ne i
ostvarenje, jer biće se ne preobražava niti dozreva promenom mišljenja. Biće kroz misao
sanja o slobodi i savršenstvu sopstvenog ishoda. Ono dospeva do pune zrelosti tek nadilaže-
njem svoje opsednutosti mislima, koje nisu najviša kategorija u strukturi bića. Prema mestu
koje na shemi zauzima manas, jasno je da misao treba da sluša volju ličnosti koja je iznad, a
ne obrnuto. Tako se rađa istinska volja u čoveku, i moć činjenja („Ja sam činilac”), nikako
drugačije. Znanje može čoveka dovesti do vrhunca ispoljenog sveta (organskog i neorgan-
skog), ali ga ne može učiniti oličenjem (aham-kâra) čiste svesti (buddhi) koja odražava Duh
neuslovljenosti (puruša). Um koji nije prosvetljen višim kategorijama, ne oslobađa čoveka
od uslovljenosti bića.
Biće čovekovo će dozreti do ostvarenja tek kada razdeljeni i nesvesni um bude pre-
vaziđen isceljenjem ličnosti i volje, kada mnoštvo Ja u čoveku, koje izaziva mnoštvo različi-
tih misli i raspoloženja, ustupi mesto jednom, stalnom Ja, Jastvu, koje je uvek budno (budd-
hi). Prevazilaženje manasa ne znači njegovo umrtvljenje ili odbacivanje. Funkcija ovog
organa je regulacija čulne percepcije i celokupnog delovanja tela, on je najsavršeniji i naj-
važniji organ i bez njega čovek ne bi ni bio čovek. Nadilaženje manasa znači sprečavanje
njegovog nepravilnog rada. Posao mu je da prima informacije, reguliše i uravnotežuje dela-
nje, a ne da planira i sudi o svemu i svačemu - a upravo to um neprosvećenog čoveka jedino
i čini zaboravljajući svoju pravu funkciju, pa mu je zato biće tako neuravnoteženo da ometa
stalni opstanak svesti. Ta neravnoteža izaziva promene stanja svesti u čoveku. Zato što
manas predstavlja središte regulativnih funkcija celog tela, može se dovesti u red jedino
osvešćenjem celog bića. Misli se smiruju jedino osvešćenjem tela. (O tome u poslednjem
poglavlju.)
150
 Nesvesno mišljenje uvek vodi horizontalnim putevima kroz bespuće bića i vremena.
Samo čoveku koji spava ti putevi mogu biti zanimljivi i privlačni, isto onako kao što usnu-
log čvrsto opčinjavaju zbivanja sna. Najkorisnija je ona misao, izrečena od strane probuđe-
nog Učitelja, koja čoveka smiruje i zaustavlja u lutanju kroz vreme, ka budućnosti koja ne
dolazi: „Ne brinite se za sutra, jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svoga”
(Mat. 6:24). Takva misao ga kontemplativnom sabranošću stavlja u sopstveni ishod verti-
kalnog uzdizanja. „Blaženi su smernoga uma, jer je njihovo Carstvo nebesko” (Mat. 5:3).
Smernost znači sa merom, to je smirenje koje omogućava sameravanje prave mere i pomi-
renje s njom. Takva je samospoznaja.
Najviši se ishod, međutim, ne sme imenovati ni na koji način, čak ni Bogom, jer je
svako imenovanje proizvod uma koji se mora nadići. Otuda su pravi Učitelji veličali tihova-
nje kao jedini put prema blagodeti Duha. To je posebno bilo izraženo u ranom hrišćanskom
učenju (Isak Sirin, Ava Dorotej, Jovan Lestvičnik, Jovan Zlatousti i dr.) ali je još radikalnije
pogođeno u ranom budizmu, gde je Buddha krajnji ishod odredio kao sunyam. Buddhina
nirvana je najčistije tihovanje. Kada je um smiren, pogrešna gledišta nestaju sama od sebe.
Zbog svoje funkcije da centripetalno sažima sva opažanja, manas je centar subjektiv-
nosti dok je čovek u telu i identifikovan sa njim. Stoga se čoveku čini da ima moć delanja,
da je „bog umesto Boga”, da je centar sveta i da mu je nemoguće da živi opušten od nepot-
rebnih misli. U toj meri je identifikovan sa sadržajima svoga uma (tj. sa ličnom prošlošću,
ubeđenjima i očekivanjima iz budućnosti) da mu oslobađanje od te identifikacije izgleda
kao smrt. Zato čini sve da bi je održao: poistovećuje se sa mislima tako što pokušava da ih
uništi ili, pak, jednostavno sledi sve što mu padne na pamet. Ta bi situacija bila smešna da
nije žalosno koliko ljudi strada zbog ove banalne iluzije. Svoj lik u ogledalu uma, koji služi
samo za refleksiju ili ogledanje postojanja, čovek drži za sebe - zaboravljajući sebe samoga.
Za njega je opis ono opisivano. Čovek je oduvek stradao samo zato što je više verovao
onome što ograničenim čulima spoznaje i mislima izmišlja, nego stvarnosti sopstvenog bića
koja nadmašuje sve što se može zamisliti, koja je čisto dobro. Problem koji um stvara je taj
što sve mora da doživi, da reguliše, ogleda i osmisli kroz svoje malo Ja, koje se menja zaje-
dno sa mišljenjem, pa menja čak i ono što jeste, samu stvarnost. Međutim, ono što jeste,
stvarnost, prethodi samom umu i daleko ga nadilazi, bezvremeno je i ne može ga ustanoviti
ništa što je od vremena - a takav je um. Tako on postaje mehanizam zamene stvarnosti. Kao
što je nemoguće živeti bez uma, još je teže živeti sa mislima koje nisu smerne, koje nemaju
pravu meru prirodom određenu.
A koja bi to prava mera bila prema sânkhyi i njenoj shemi kategorija? Um izvrće
osnovnu činjenicu realnosti u kojoj čovek prirodno postoji, a to je da on nema svoju volju.
Nju stiče tek radom na sebi, osvešćenjem. Tek u aham-kâri čovek stiče jedno Ja i moć ispo-
ljavanja svoje volje u nekim okolnostima. Sve ispod toga, manas i ostale kategorije prakrti,
uslovljene su vanjskim uticajima. Odlika manasa je da na shemi zauzima najviše mesto u
organskom području, da je najbliži aham-kâri, pa otuda ima mogućnosti učenja i promene
u pravcu oslobođenja od uslovljenosti. Ima mogućnosti, ali ako one nisu i ostvarene radom,
sama blizina aham-kâre daće umu iluziju da on već ima svoju slobodnu volju, da on nešto
čini. Takođe blizina aham-kâre umu daje iluziju da već ima svoje Ja, da je individua i
tako nastaje iluzija Ega. Blizina nečega moćnog uvek deluje, stvara utisak. Tako se gotovo
sva funkcija uma kod neprosvećenog čoveka svodi na generalno izvrtanje stvarnosti: on je u
potpunosti uslovljen i vođen uticajima iz okoline i svoje podsvesti, a tako počinjena delanja
tumači kao ispoljavanja svoje volje. Njegov Ego je kao list nošen maticom potoka, a koji
umišlja da on zapravo pokreće potok. Problem Ega u duhovnom razvoju nije ništa drugo do
151
kompletno izvrtanje realnosti: mislimo da vodimo a ne da smo vođeni; zaboravljamo da
smo stvoreni a mislimo da stvaramo; mislimo da imamo svoju volju dok zapravo samo rea-
gujemo i sprovodimo razne podsticaje; umišljamo da imamo jedno Ja u sebi, dok se mnoš-
tvo Ja smenjuje u nama; mislimo da smo svesni dok činimo sve gluposti i nedela.
Iz ovoga možemo izvesti možda najbolju sliku dvostruke prirode uma kao ogledala.
Ogledalo nam omogućava da vidimo sebe i svet, ali ono daje obrnutu sliku stvari. Tako nam
i um omogućava spoznaju, ali nam daje i obrnutu sliku stvarnosti: ono što je naša Sopstve-
nost, univerzum, vidimo kao da je spolja i nama tuđ svet; umesto svog jedinstva s celinom,
vidimo sebe kao da smo izdvojene, posebne individue koje nešto čine svojom voljom. To je
Luciferska priroda uma. On je jedina božija tvorevina koja misli da je izdvojena iz božanske
celine.
Upravo zato što jedino s umom spoznajemo sebe i svet, jedino je um razlog pogrešne
spoznaje sebe i sveta.
Najbitnija uloga uma ili manasa, njegova Luciferska priroda, da izvrće stvarnost iako
je osvetljava i omogućava njeno ogledanje, proishodi iz njegovog položaja na shemi. On
proizvodi razliku između spoljnjeg i unutarnjeg univerzuma. Spoljni je organski i neorgan-
ski svet ispod manasa: indriyâni, tanmâtrâ i maha-bhűtâni. Unutarnji univerzum je aham-
kâra i buddhi, svest o sebi i budnost koja nadilazi svet. Manas, kao najfiniji izraz ispoljene
prirode, deluje kao glatka površina u kojoj se ogleda spoljnje i unutarnje. Kao što ogledalo
daje iluziju da je lik u njemu stvaran, a radi se samo o dovoljno finoj i uglačanoj površini,
tako i um kao najfiniji organ organskog dela prakrti daje iluziju da je nešto zaista spolja, a
nešto unutra. Usled toga, u umu, svest o sebi gubi budnost i biva začarana svojim likom kao
da je on poseban, identifikovan sa telom i upleten u zbivanja ispoljenog sveta.
U skladu s našom piramidalnom vizijom prakrti, možemo uočiti dvojaku prirodu
manasa. Sa stanovišta učešća u vremenskom sažimanju, idući od osnove prema vrhu, um se
pokazuje kao najveća prepreka jer, svojom daleko većom slobodom delovanja u odnosu na
ograničena fizička i čulna iskustva, daje iluziju da je potpuna sloboda (puruša) već zadobi-
jena samo zato što je dostupna ideja o njoj. Tako se um pretvara u najfiniji oblik čovekovog
porobljavanja. Ali, sa stanovišta bezvremenog ishoda ili same slobode iz koje se sve ispo-
ljava, posmatrajući s vrha piramide, um predstavlja stvaralačko osmišljavanje i krunu organ-
skog života, logos koji postaje telo (indriyâni), tvoračku misao koja izgrađuje predmetni
svet.
Manas predstavlja vrhunac prirodnog načina opažanja. Zbog toga ga u prostijem
obliku imaju i životinje, a kod čoveka racionalizuje nagonsko i bestijalno ponašanje - on
promišljeno čini i najgora dela. Manas je vrhunska regulacija svih čulnih opažaja, iskustva
sveta, koja se događa spontano, tj, prirodno je uslovljena. Zato mišljenje (mnjenje) spada u
prvu vrstu znanja, a to je sve ono što se može intelektualno saznati i zaključiti. Aham-kâra i
buddhi predstavljaju drugu vrstu znanja, koja nadilazi prirodnu spontanost i mora se doseg-
nuti kulturnom funkcijom, disciplinom i praksom osvešćenja (sakupljanjem energije i
„pokretanjem skupne tačke”).
Budući da je um (manas) na vrhu organskih sposobnosti (indriyâni), on je i presudan
za moć opažanja. Mi ne opažamo čulima već umom kome čula služe kao sredstva opažanja.
U kojoj meri um odlučuje o opažanju pokazuju poznati eksperimenti sa hipnozom u kojima
je subjektu hipnotičkom sugestijom naloženo da veruje da određena osoba nije više prisutna
pored njim; nakon buđenja iz hipnoze ispitanik tu osobu ne bi fizički video iako bi ona bila
prisutna kraj njega. Ako bi ta osoba pomerala neki predmet, hipnotisani subjekt video bi
samo predmet koji se kreće kroz vazduh, ne i osobu koja ga pokreće jer je njegovom umu
152
data sugestija da ta osoba više nije prisutna. Takođe bi video i kroz tu osobu iako je ona
fizički pred njim. Ovo nam pokazuje u kojoj meri nas um obmanjuje – u istoj meri u kojoj
nam i omogućava opažanje.
Zato što su misli najfinije vibracije prirode s kojima se ona ustanovljava (dok su puki
oblici najgrublje), misli nisu naše. Priroda samu sebe osmišljava, i samo zato što se to osmi-
šljavanje događa u nama, tj. u telu koje koristimo, u iluziji naše individualnosti, imamo uti-
sak da su misli naše tvorevine. To priroda samo koristi naš osećaj individualnosti (Ja) da
kroz njega ustanovi sve aspekte svoga bivstvovanja - jer to ne može da čini u bezličnosti.
Zato nam izgleda da mi mislimo o svemu i svačemu. Kako su uopšte nastale misli, ako već
nisu naše? Nastale su iz iskustva bivstvovanja svih živih bića iz celog univerzuma. Iz tih
iskustava načinjen je jezik. Ta iskustva su ostala kao fini energetski entiteti u neorganskom
području prirode, na njenim finijim dimenzijama, tanmâtrâma, gde se ništa ne gubi. Misli
ima onoliko koliko ima i reči u jeziku na kome se misli. Zašto se to uopšte događa u nama?
Fizičko telo je, kao i sva tela, magnet, i ono privlači fine vibracije prirode, misli (kao kada
magnetom skupljamo metalne opiljke). Telo-magnet ima svoju žižnu tačku, to je Ja, i kada
telo kretanjem kroz život upija vibracije, one se sažimaju u Ja. Od tako nakupljenog materi-
jala (utisaka), koje čuva u pamćenju, čovek i sam kombinuje i mehanički ponavlja mnoge
misli kao svoje u unutarnjem dijalogu, jer Ja ne bi bilo Ja kada to ne bi činilo. Kombinacija
ličnih misli uvek je jedinstvena, a kakva će biti po svom osnovnom karakteru i temperamen-
tu, opet određuje šira celina prirodnog uslovljavanja koju detaljno razotkriva astrologija.
Sve što istinski znamo mi znamo neposredno, to osećamo i vidimo celim bićem. Čak
ne možemo ili teško možemo da objasnimo bilo šta što znamo. Ali uvek vodimo unutarnji
dijalog kojim sami sebi govorimo ono što već znamo. To je šizofrena situacija. Te misli
unutarnjeg dijaloga nisu naše, one su odrazi kolektivnog sna svih ljudi koji su ikada živeli
takvim istim životom, i te vibracije su pohranjene u suptilnim dimenzijama neorganskog
područja prirode. Mozak samo hvata misli (frekvencije) i rezonuje ih (rezonanca - razume-
vanje) kao svoje. Kao što rezonantna kutija hvata vibracije iz okoline i proizvodi zvuk.
Treba znati da manas nije smešten samo u glavi. Čovek ima sedam centara koji delu-
ju kao mozak (čakre), ali su kod prosečnih ljudi samo prva tri centra izražena.
Da bi se um (manas) ispravno razumeo treba znati da ga formira sve ispod aham-
kâre, a ne samo čulno iskustvo indriyâni. Um je uveliko sačinjen i od imaginacije različitih
dimenzija neorganskog područja prirode. Odatle mu pristižu mnogi konstitutivni činioci, i
subjektivni (kompleksi, ubeđenja, bazični stavovi...) i oni objektivnog karaktera, a to su slu-
čajevi kada neorganski entiteti (bića ili T-polja kao arhetipovi) formiraju misli u umu. Njih
čovek prihvata kao svoje, a ponekad ih čuje kao tuđe (glasove) ili ih samo prima kao never-
balno nadahnuće od strane „više sile” ili „Boga” - što može imati različite posledice. U sva-
kom slučaju smatra ih za autentične i ulaže dosta energije u njihovo ostvarenje. Um je,
dakle, smešten u mozgu (tačnije: telu) i čulna iskustva sa mozgom u velikoj meri sačinjava-
ju um. Taj fizički deo uma sačinjava ego i većinu svesnog iskustva. Ali, um nije samo
mozak. I objektivno područje prirode formira um i manipuliše njime na konstruktivan i des-
truktivan način, i taj deo uma je uglavnom nesvestan. Da nema dejstva objektivnog područ-
ja, ne bi bilo ni umnog saznanja objektivne prirode - koje se svodi na osvešćenje nesvesnih
sadržaja i uticaja, na samospoznaju.
Ono što je savremena psihologija otkrila kao 'nesvesno' jeste neorgansko područje na
shemi prakrti. Svesno područje je organsko područje ili indriyâni. Prakrti u indriyâni izra-
žava svoju tvorbenu moć čulnosti.

153
 O psihofizičkim sklopu, indriyâni, može se na kraju zaključiti da je ono samo odgo-
varajuće mesto u kome se životna energija sažima u svest, da se tu priprema oličenje Duha.
Prakrti se kroz naše biće, kao organski najpogodnije, osmišljava u svim svojim aspektima,
pozitivnim i negativnim, upoznaje sve svoje mogućnosti. Ako se to pogodno mesto valjano
iskoristi za šta je predviđeno, doneće blaženstvo. Telo je izvor patnje samo kada se ne upot-
rebljava shodno svojoj nameni: kao odgovarajući prostor u kome čovek raste ka Duhu. Zdu-
šno i svesno učešće u ovom rastu i otvaranju donosi telu neopisivo zadovoljstvo (ananda).
To se cela priroda kroz svoje najsavršenije obličje raduje blizini krajnjeg ishoda. Zato što je
celo psihofizičko biće čovekovo posvećeno onome što je iznad njega, ono se afirmiše, pot-
puno sazreva i ostvaruje upravo time što čovek kao celovita ličnost nadilazi sva psihofizička
uslovljavanja. Kada iskustvo bivstvovanja sazri onda možemo da prepoznamo sebe kao čis-
tu svest Duha koji omogućava prirodu i nadilazi je. Nadilaženjem uma dovodimo do ishoda
samu prirodu, sjedinjavajući um s Duhom mi spasavamo i isceljujemo prirodu i sva bića.
Zato nas sve tera da transcendiramo um i sjedinimo se s Duhom. Okosnica svih duhovnih
tradicija zasniva se na pobedničkom nadilaženju fizičkog i mentalnog uslovljavanja
(indriyâni), i poklanjanju većeg poverenja onome što je čoveku sopstvenije i bliže od miš-
ljenja koje svi mogu da dele - a to je potpuna budnost (buddhi) i njena volja (aham-kâra),
koja ne zavisi od sklonosti tela, od okolnosti i raznih uticaja iz vremena i prostora (tanmâtrâ
i maha-bhűtâni) na um, nego je svest o Duhu koji sve omogućava.
Misao je, zahvaljujući telesnosti, uvek subjektivno iskustvo, jer pripada linearnom
vremenskom sledu. Zato je jednostrana i nedovoljna da izrazi istinu koja je višedimenzio-
nalna jer je takva i celina bića kojeg istina izražava. Uostalom, i sama činjenica da je um
sposoban da osmišljava zlo i da s najvećom strašću učestvuje u najgorim delima, dovoljno
kazuje da mu ne treba slepo verovati ni kada se pokazuje kao dobar. Um je neutralan, on
radi sve s čime je uposlen i pri tome nema mogućnost izbora. Sav kvalitet njegovog rada
zavisi od integriteta ličnosti i njene volje, a ne od izmene mišljenja i zaključivanja.
Nepovoljne uticaje neosvešćenog uma nadilazimo tako što umu nikada ne treba da
verujemo, ali da budemo svesni cele njegove aktivnosti. Takođe ne treba da verujemo ni
drugim ljudima koji nesvesno koriste um. Um je povoljan i izvor je kreativnosti kada je
podoban uticajima viših kategorija, aham-kâra i buddhi. Stvaralačku volju čovekov um
zadobija u aham-kâri ili celovitoj ličnosti, i samo tako biva podoban za čistu svest (buddhi),
od koje prima najvišu intuiciju i spoznaju. Kada više kategorije odlučuju i deluju na niže,
događa se stvaralaštvo i dobrobit za čoveka. A kada odlučuju niže, uvek nastaje razaranje i
zlo. Jer, ukoliko su kategorije više, utoliko su celovitije, dok su niže razjedinjene i, stoga,
uslovljene.
Um (manas) je razmak između onoga koji jeste (aham-kâra) i njegove aktuelizacije u
fizičkom bivanju (indriyâni). Taj razmak je neophodan za njegovu refleksiju u bivanju,
refleksiju s kojom se aktuelizuje, baš kao što je za ogledanje neophodan razmak od ogleda-
la. Bez razmaka, u identifikaciji, nije moguća objektivna svest o sebi i svom postojanju.
Ono je ispravnije ako je um tiši i bistriji, jer tada u tom razmaku ne nastaju lažni sadržaji
koji bi remetili tačno i jasno ogledanje onoga koji jeste (aham-kâra) u postojanju (a to je
indriyâni i objektivno područje neorganskog sveta). Koliko je čovek nezavisniji od uma,
toliko celovitije i objektivnije može da sagleda i sebe, i sâm um. Priroda zna svoju svrhu i
neće je promašiti, jer je ta svrha njen ishod i vrhunski privlačitelj njenog zbivanja. Samo
kada je um smiren radi prisustva čiste svesti o onome što jeste - a to znači da u svakoj
organskoj sposobnosti i aktivnosti učestvuje nezavisno od drugih i samo onako kako ona

154
biva u datom trenutku - iz svekolikog prirodnog toka uzdići će se ličnost čovekova, aham-
kâra, da bude oličenje Duha u biću.
Smirenje uma je čin estetskog doživljaja sveta. Svet se može doživljavati na dva
načina. Prvi je zasnovan na funkciji indriyâni, i to je empirijski i egoički način kojim se
opaža samo oblik. Taj način je prikladan za fizički opstanak, za traženje hrane i izbegavanje
opasnosti. On je svojstven svim ljudima u fizičkom svetu i kao takav se prenosi nasleđem,
on je društveno uslovljen (egzoteričan). Zato s ovakvim opažanjem u društvenim zajedni-
cama preteže surovost borbe za opstanak. Ovakva slika sveta zavisi od saglasnosti javnog
mnjenja i ničeg drugog. Svako društvo stvara svoj obrazac percepcije sveta, on se prenosi
mentalnim uslovljavanjem, preko jezika i kulture. Razlikuje se u zavisnosti od vremena u
kome taj obrazac deluje, i podneblja, tj. nacije. Ali, svima im je zajednički jedan osnovni
obrazac, a to je da svet sačinjavaju čvrsti predmeti i konkretni objekti.
Drugi način opažanja pripada neorganskom području i s njime se jasnije vidi da je
sve energija koja je svesna sebe. Budući da živimo u fizičkom telu (indriyâni), um (manas)
percepciju sveta, kao beskrajnog mora energije, redukuje na određene obrasce koji su druš-
tveno ustanovljeni i prihvatljivi. Drugi način opažanja je ezoteričan, to je neposredan doživ-
ljaj bića kao žive i svesne energije. On je nezavisan od javnog mnjenja jer je isključivo ličan
doživljaj, i stoga je često u sukobu s društvenim normativima zato što društvo ne prihvata
vrednost ličnog iskustva, već ga osuđuje kao bezvredan subjektivizam. Neposredan doživ-
ljaj je estetski doživljaj i zato estetika povezuje lična iskustva i daje im univerzalan značaj i
karakter, ona spaja ljude mnogo intimnije nego društvene norme i jezik, a takođe je i trajnija
od njih.
Opažanje u astralu uvek je estetski doživljavaj. Samo u fizičkom svetu možemo neki
predmet opaziti nezainteresovano i objektivistički (pa zato ga i ne opaziti kakav jeste). Sve
što opažamo u astralu ujedno i snažno psihoenergetski doživljavamo, svaki detalj, oblik i
boja zrače smislom. To se ne odnosi samo na vizuelna već i na sva druga opažanja, a naroči-
to zvučna. Ono što čujemo u astralu (snu) deluje direktno na naša osećanja. Ukratko, sam
doživljaj je način na koji se događa opažanje u objektivnom području. To i priliči objektiv-
nom opažanju sveta.
I jedan i drugi način sami za sebe su nepotpuni. Subjektivni (indriyâni) je ograničen
na domet čula i konkretne oblike, dok je objektivni (tanmâtrâ) sklon dezintegraciji u bezlič-
noj energiji univerzuma. Oba se moraju razumeti i paralelno iskusiti. Bivstvovanje je najpre
energetski fenomen koji zatim, u fizičkom iskustvu, postaje čvrst predmet. Ako se držimo
samo čulnog iskustva, da svet sačinjavaju samo čvrsti predmeti, nikada nam neće biti dostu-
pno neposredno opažanje suštine prirode kao energije. Društvena osnova čulnog opažanja
treba da postane izvesnost da je ceo univerzum svesna energija čije se opažanje može uobli-
čiti samo kroz estetski doživljaj. Um može doživeti objektivno područje prirodne stvarnosti
jedino kroz umetnički doživljaj, a to je samo onaj doživljaj kojim čovek nadilazi sve dota-
dašnje predstave o svetu i sebi - koje su obrazovane društvenim uslovljavanjem - i u tišini se
otvori za svet kakav jeste.
Priroda indriyâni, u odnosu na svojstva neorganskog područja, pokazuje nam da
između ova dva vida bivstvovanja postoji zid percepcije. On je izgrađen od strane indriyâni,
tačnije, njegovim ishodom, razumom (manas). Taj zid je unutarnji dijalog koji stalno vodi-
mo sami sa sobom. Razliku između organskog i neorganskog bivstvovanja čini gustina vib-
racija njihovog energetskog zbivanja. Ta razlika u vibracijama je za nas zid percepcije.
Neorgansko se neskriveno zbiva kao čista energija. Zato je dinamičnije i nema trajnih obli-
ka, oni su u funkciji trenutne potrebe izražavanja i delovanja. Na organskom području oblici
155
su trajniji i postojaniji i oni zato energiju u većoj meri akumuliraju nego što je prosleđuju.
Najfinija akumulacija energije jeste njeno pretvaranje u informaciju. To se događa u najvi-
šem modusu indriyâni, u razumu. Tako celo bivstvovanje organskog sveta, naše empirijsko
iskustvo o svetu, može da se svede na informacije, odnosno jezik, na misli i pojmove, za
koje je zadužen manas. Za čoveka uslovljenog fizičkim iskustvom, misli i reči stvaraju mre-
žu ili prepreku opažanju zbog koje ne vidi objektivni svet neposredno kakav jeste, ne vidi
energetsku i nadvremenu suštinu svega što biva, jednog drveta ili čoveka, na primer, nego
informaciju (misao) o drvetu ili čoveku. On „vidi” tumačenje bivstvujućeg, a ne i biće sámo.
On objektivistički gleda kroz prizmu uma, kroz optiku pojmova i jezika. Posredstvom
informacije (jezika, misli), on „doživljava” drvo koje gleda. Kada ne bi bilo tog posredova-
nja, i video ga neposredno, bez uma, to bi bilo estetsko doživljavanje, celim bićem, bezvre-
meno i beskrajno. Energetska suština bića se vidi tako što se doživljava bez misli, celim
telom, ali to doživljavanje je precizno kao čulo vida. Tada ne bi video „drvo” već svesnu,
svetlosnu i beskrajnu energiju koja se tu, pred njim, u svom krajnjem vidu oblikovala kao
bivstvujuće zvano „drvo”. Dok su jezičke informacije (misli) iste i stare, nesvesno nasleđe-
ne kulturnim uslovljavanjem, direktan doživljaj energetske suštine objektivnog sveta je nei-
zrecivo ali živo iskustvo, uvek novo, ali ne i haotično.
Energetsku suštinu objektivnog sveta možemo direktno doživeti samo ako razum
(manas) nadiđemo tako što ćemo ga razumeti i afirmisati. Bez toga će nas istina objektivnog
sveta razbiti i progutati. Kroz razum, bezličan svet postaje poredak po meri čovekovoj, i
čovek se usklađuje s merom sveta. Samo kroz um čovek prima u sebe svet po svojoj pravoj
meri. Bez prave mere odnošenja prema svetu postaćemo dezintegrisani u njemu. Ključna je
stvar da nam pri tome merilo ne bude um i njegovo uslovljeno nasleđe, već naše sopstveno
biće i objektivni svet kakav jeste. Um treba da ih uskladi, a ne da im sudi. Jedino s razume-
vanjem možemo nadići ograničenja empirijskog iskustva vezana za fizički oblik (indriyâni)
i postati celovita ličnost (aham-kâra), koja fizičku subjektivnost nadilazi, a ne poništava za
račun objektivnog sveta. Indriyâni se smisaono nadilazi u aham-kâri, dok se u tanmâtrâ i
maha-bhűtâni gubi i dezintegriše. S druge strane, tanmâtrâ i maha-bhűtâni nalaze svoju
integraciju i osmišljavanje u indriyâni. Samo tu, kroz čovekovo empirijsko iskustvo, objek-
tivni svet ulazi u vremensko postojanje i osvešćenje svoga smisla, u logos. Pravo ishodište
oba područja, prema shemi, oličeno je u aham-kâri. Da bi se to oličenje ispravno uobličilo,
potrebna je naizmenična afirmacija oba područja u iskustvu. To praktično znači da čovek
savršeno koristi razum za ono što je namenjen, za komunikaciju i razumevanje, a kada doži-
vljava objektivni svet da to čini neposredno, bez mentalnog uslovljavanja, ali svesno. Kao
što noge koristimo pri hodanju, a ne i dok sedimo, tako i misli treba da koristimo samo kao
informacije, a ne i za direktan doživljaj. To se spontano događa između ljubavnika ili rodite-
lja i dece. Kad se um smiri, svet se doživljava neposredno kao jedna celina, i taj doživljaj je
čista ljubav. Ništa drugo. Samo tako se može uvideti da je suštinski značaj indriyâni i pose-
bno manas-a u sledećem: Ceo univerzum je stvoren kroz um svesnog subjekta. Kosmos je
hologram. Izvan uma Duh koje sve omogućava je sam Apsolut kao Jedno u kome ne postoji
ništa po sebi i za sebe (izdvojeno). Izvan uma kosmos je ono "ništa" o kome govori apofati-
čka teologija, ili šunjata u budizmu. Svaki oblik, vreme i prostor, postoje isključivo kroz um
svesnog subjekta. Ne samo kao njegovo tumačenje, ne samo na subatomskom nivou u
eksperimentima, u kojima je primećeno da sámo prisustvo posmatrača, ljudi, izaziva pojavu
čestica, koje su inače bez njihovog prisustva talasi energije, nego i kao božanska moć stva-
ranja uvek i svuda oko nas. Sve materijalne i stvorene stvari koje vidimo oko nas postoje
zbog nas, zbog svesnog subjekta, kako to tvrdi Jači antropički princip (SAP). Pre ljudi, sve-
156
sni subjekti su bile zvezde. One su na kosmičkom planu uticale da se stvori materija u obli-
ku planeta. Na planetama su svesni subjekti, individualne duše kao mnogo finiji privlačite-
lji, uticali da se materija još finije oblikuje u životnu energiju i sve događaje koji sačinjavaju
život. Pre zvezda, sama božanska energija je bila svestan subjekt kao puruša. Ona je to i
sada, samo što je preuzela najfinije individualno oličenje kao čovekovo Sopstvo, iskustvo
'Ja jesam'. Zato se energija samo u prisustvu uma, pod njegovim uticajem, ponaša kao mate-
rija i poseban oblik.
Kada to bude doživeo, čovek će celu svoju prošlost, svoje telo i um (a sve to zajedno
čini indriyâni), videti kao svoje senke, kao nešto što ne pripada njegovoj suštini, kao ljuštu-
ru (koša) koju mora pri-vremeno da koristi jer je jedino odgovarajuće mesto za delovanje u
prirodi, za delovanje iz milosrđa prema nesvesnim bićima koja ne razlikuju svetlost od sen-
ke, odnosno, sopstvenu stvarnost od svega što ona nije.

157
 SEDAM STANJA

Nemoguć je jasan uvid u stvarnost bilo kog oblika bivstvovanja, i organskog i neor-
ganskog, bez poznavanja njegova dva osnovna zakona. Prvi je zakon trojstva i upoznali smo
ga kroz gune. On pokazuje kako se održava svaki oblik postojanja i sámo postojanje uopšte.
Drugi je zakon broja sedam koji nam pokazuje univerzalni proces stvaranja svakog oblika,
proces kroz koji prolazi sve što biva od začetka do svog ostvarenja.55
Cela se prakrti sastoji iz vibracija. One se kreću iz različitih pravaca, prožimaju se,
udružuju, potiskuju i u toj dijalektici oblikuju sav život prirode u svim njenim dimenzijama.
Ali, njene vibracije nisu kontinualne i ne prostiru se ravnomerno iz svog izvora pod silom
početnog impulsa. One se razvijaju ujednačeno samo izvesno vreme, i ubrzo, kad napuste
svoj izvorni impuls, dolazi do promene kada usporavaju i menjaju pravac i prirodu delova-
nja. Ako za primer uzmemo vibracije od hiljadu u sekundi, dok se ne udvostruče na dve
hiljade u sekundi javiće se dva glavna mesta na kojima se događa usporavanje i promena, i
pet sporednih, odnosno slabijih. Tako nastaje linija razvoja koja je podeljena sa sedam
intervala, od početnog stanja do udvostručenog, koji je začetak sledećeg ciklusa ovakvog
razvoja. Ovi intervali su nejednaki, ali su uvek sedmostruki. Drevna baština je njihovu
zakonitost ovekovečila u mnogim mitovima u kojima se sedmostrukost javlja kao ključni
broj stvaranja i preobražaja, a takođe i u muzičkoj skali (druga nota „do” je začetak sledeće
oktave).
Ovaj zakon je, pored očitovanja zvukom (sedam tonova), poznat i u fizici svetlosti
(sedam boja), a nedovoljno je poznato da on takođe postoji i u širenju toplote, magnetizmu,
hemijskim reakcijama i svim ostalim prirodnim procesima.
Ovako predočen zakon stvaranja pokazuje nam zašto u prirodi nema pravih linija niti
simetrije, ničeg istovetnog ili ponovljivog, jer svaki proces stvaranja menja svoj tok u inter-
valima koji su jedinstveni. Ova promena omogućava raznovrsnost svega, kao i diferencijaci-
ju svesti. U jednoličnosti toga ne bi bilo, kao ni samog stvaranja, jer ništa novo ne bi moglo
nastati.
Na ličnom planu ovaj zakon možemo prepoznati kad, nakon početnog entuzijazma i
rada na ostvarenju nekog cilja, dolazi do promene raspoloženja, korekcije i unošenja novih
pravila, javljaju se novi činioci koji donose iskušenje, rad vremenom postaje sve više meha-
nizovan i težak, tako da je krajnji rezultat uvek bar malo različit od prvobitno zamišljenog -
ako do njega uopšte i dođe. Zamišljeno nikako ne ostvarujemo samo zato što ne znamo taj-
nu stvaranja, zakon broja sedam, koji ukazuje da ništa nije pravolinijsko ili linearno već da
preobražaj i promena prate put do svakog ostvarenja. Zamišljeno se nikada ne ostvaruje
ukoliko se proces ostvarenja prepusti stihiji prirodnog zbivanja koje se spontano kreće po
ovom zakonu promene. Od učešća svesti (buddhi) i lične volje (aham-kâra) u stvaranju
55
Zakon broja sedam danas je poznat ponajviše zahvaljujući učenju G. I. Gurđijeva (G. I. Gurdjieff), naročito u prikazu
njegovog učenja koji je P. D. Uspenski izneo u knjizi „U potrazi sa čudesnim” (P. D. Ouspensky: In Search of the Mira-
culous, RKP, London, 1950) Beograd: Opus, 1989. Druga knjiga P. D. Uspenskog, „Četvrti put” (P. D. Ouspensky: The
fourth way; Beograd: Esotherija, 1994) kao i knjiga „Rad Gurđijeva” od Ketlin Riordan Spit (Beograd: Esotheria, 1994)
neohodne su svakome ko misli da je dovoljno svestan. Nemoguć je ispravan rad na buđenju bez znanja koje je u njima
izneto.
158
odgovarajućih promena zavisi da li će se zamišljeno ostvariti. Većina ljudi, prepuštajući se
stihiji svoje prirode, koja je najočiglednija u delovanju uma (manas), pravi nesvesne prome-
ne u delovanju i nikada ne ostvaruje zadati cilj, već, usled nepoznavanja dejstva ovog zako-
na prirode, i dalje misli da ide ka njemu, ne primećujući da su odavno skrenuli s puta. Snaga
ovakvog zavaravajućeg zamišljanja je takva da najčešće nadjačava uvid u stvarnost koja je
uvek drugačija od zamišljene i željene. Ovo se ne dešava samo na ličnom već i na kolektiv-
nom planu, u nauci, umetnosti, filosofiji i naročito religiji, gde najbolje možemo videti kako
linija razvoja menja pravac u odnosu na svoj začetak (osnivača), i posle izvesnog vremena
skreće u drugom pravcu, zadržavajući samo svoje ime. Koliko je skretanje veće, toliko su
dogmatizam i jednostrana isključivost jači, jer predstavljaju napor da se fiktivno i idealno
nametnu promašenoj stvarnosti.
Ovo skretanje se tako očigledno razvijalo u istorijskom putu hrišćanstva od Isusove
nebeske ljubavi do inkvizicije, jezuita, organizacije „Agnus dei” i današnjeg Vatikana kome
su geostrateški interesi i finansijska moć jedina vera, i Pravoslavne crkve koja se od čuvara
autentične Hristove poruke svela na imitaciju, idolopoklonstvo i magijski ritualizam. Zatim,
od Buddhinih propovedi o neposrednom i ličnom probuđenju, do idolopokloničkog oboža-
vanja njegovih kipova i prizivanja Buddhe kao spasitelja i boga, iako je on u svom pozna-
tom Govoru o lavovskom riku rekao da „kad bogovi čuju reč Probuđenoga (Buddhe), i
shvate da su i oni prolazni kao i sve u prirodi, daju se u beg serući od straha, kao slonovi
kada čuju lavovski rik.” Isto skretanje postoji od Muhamedovog nedostižnog nadahnuća
Najvišim Bićem, Gospodarem svetova, Sveopštim dobročiniteljem, Milostivim, do teroriz-
ma i zločina njegovih sledbenika „u ime Alaha”, proizašlog iz namerno održavanog verskog
totalitarizma i neobrazovanja u islamskim državama. Takođe i u društveno-političkom ure-
đenju postoje skretanja od izvornog principa do tragičnih posledica.
Ovakve degradacije se, pored zakona broja sedam, mogu razumeti i u svetlu pirami-
dalne strukture sveopšteg zbivanja (prakrti). Prema tom modelu impuls koji se spušta od
vrha piramide zadobija sve veće širenje i zastupljenost, ali zajedno s tim i niži oblik posto-
janja, niži ontološki status. Tako osnovne ideje začetnika religija bivaju zajedno sa sve
većim širenjem u prostoru i vremenu spuštane na niže oblike, što veći broj ljudi ih prihvata,
to su više udaljene od izvornog značenja i svedene na mitsko, dogmatsko, ritualno i simbo-
ličko značenje. Široke mase, tj. društvene zajednice ih jedino u tom obliku i mogu prihvatiti,
na simboličan i ritualan način, kroz crkvene institucije. Autentične duhovne vrednosti mogu
biti spoznate, prihvaćene i ostvarene samo u pojedincu, u autentičnoj ličnosti.
Ova zakonitost nam takođe govori da u svakoj liniji razvoja postoje ciklusi, usponi,
padovi, ubrzanja i zastoji, bez kojih se ništa ne ostvaruje. Zakon broja sedam nam pokazuje
i da ništa ne može ostati istovetno, svaki proces bivstvovanja se ili razvija ka vrhu piramide
prakrti ili se degeneriše i slabi, idući na dole ka sve većoj dezintegraciji i uslovljenosti.
Samo su u mašti stvari postojane, nepromenljive i večne. Ništa ne može živeti ako se ne
kreće. Tada će ga privući gravitacija nekog drugog kretanja.
Vrlo je važno znati da ostvarenje bilo kog procesa zavisi od toga koliko smo svesni
promena koje nastaju u intervalima, i od svesnog unošenja dodatne energije kada te prome-
ne nastupe, kako bi se izvršila korekcija koja bi omogućila ostvarenje cilja. (Postoje dva
glavna intervala gde se ova dodatna energija ubacuje: prvi se ispunjava svešću o telu i disa-
nju, a drugi svešću o umu. O tome detaljnije u poglavlju Kaivalya.) Ukoliko se stvar prepus-
ti prirodnom toku zbivanja, neminovno će doći do skretanja u intervalima i dezintegracije,
ali ne u potpunosti, zbog teleologije prakrti. Nakon šest ciklusa u kojima su sadržana dva
intervala, linija razvoja završava pun krug koji ima dvanaest faza (to je poznata slika Zodi-
159
jaka ili kompletnog ciklusa prostorvremena). Kako se ništa ne ponavlja, linija se ne spaja sa
početnim stanjem, nego započinje nov ciklus u spirali. Navijanje te spirale predstavlja glo-
balnu teleologiju prakrti. Stoga za prirodni opstanak nije neophodno ulaganje dodatne ener-
gije svesti. Priroda ponekad obezbeđuje ispravljanje samo prvog intervala. Ispravljanje dru-
gog je stvar isključivo svesne namere, kulturni čin koji čoveka uvodi u nadilaženje prirodne
uslovljenosti. Dodatna energija svesti jeste naša sposobnost razlikovanja od spontanog zbi-
vanja i spontanog reagovanja na zbivanja usled identifikacije s njim; ona je činilac koji
ispravlja stihiju prirode. Osvešćenje tela i disanja je niži oblik takvog razlikovanja, a
osvešćenje uma najviši.
Zakon broja sedam je najveća tajna prirode jer ukazuje na to kako se sve u njoj ostva-
ruje i preobražava. Otuda je njegova simbolika prisutna u svim duhovnim tradicijama sveta.
Jedan od najpoznatijih primera jeste Stari zavet, prvo poglavlje Postanja (1-31), ali njegova
vrednost leži samo u originalnom tekstu na hebrejskom jeziku, gde svako slovo i reč, i nji-
hov raspored, imaju svoje posebne vrednosti koje samo upućenima (Kabalistima) daju pravu
sliku stvaranja kroz simboliku broja sedam. Prevod na bilo koji jezik ne pruža ništa više od
protivrečnog, ali zanimljivog mita koji zadovoljava maštu.
Ovde ćemo upoznati ovaj zakon kroz uvid u nekoliko njegovih najznačajnijih izraza.
To su, najpre, sedam „stanja svesti”, koja su poznata u praksi joge još od Upanišada; zatim
sedam nivoa ispoljavanja religijskih praksi; đainski princip tolerancije pri ustanovljenju isti-
ne bivstvovanja, zvani syâdvâda, i drevna kineska Knjiga promene, Ji đing.

1. Sedam „stanja svesti”

Iako je svest samo jedna i nedeljiva, jer je izvor i ishod bića uopšte, ona je u različi-
tim oblicima bivstvovanja ispoljena u različitoj meri. Ta mera zavisi od oblika ili načina
bivstvovanja (otuda su način bivanja i stanje svesti uzajamni). Kako subjektivno iskustvo
najčešće ne uviđa opšte jedinstvo bića, njemu se ti oblici čine izdvojeni i različiti jedni od
drugih, a to mu sve stvara iluziju da postoje različita stanja svesti, iako u stvarnosti postoje
jedino različita stanja nesvesnosti, dublja ili plića. Tako za čoveka postoje sedam različitih
stanja bivstvovanja u kojima se može naći (ona odgovaraju jogističkom sistemu čakri): 1)
dubok san bez snova, 2) sanjanje, 3) java ili prosečna dnevna budnost, 4) svedočenje o prva
tri, 5) svest o kosmičkom jedinstvu, 6) osposobljavanje svesti da aktivno učestvuje u tom
jedinstvu, i 7) svest o sopstvenoj suštini kao ishodu bivstvovanja univerzuma (i prethodnih
šest stanja), i nestanak prostorvremena (prakrti) usled potpune otvorenosti za prisustvo
Duha (puruše), tj. delatno učešće u univerzumu kao u sopstvenom biću.
Kao što se vidi, sedmo stanje jedino je autentično stvarnosti, dok druga izražavaju
nivoe njene nesvesnosti kao i proces njenog osvešćenja. Iako se to ne može znati bez ličnog
iskustva, dobro je ovde spomenuti da je čovek uvek i u svim stanjima u čistom jedinstvu sa
najvišom stvarnošću, jer nema gde drugde da bude. Dubok san je stanje u kome je čovek u
čistom jedinstvu s bićem, kao i u sedmom stanju, ali nesvesno. Njegovo probijanje kroz
sedam stanja u duhovnoj evoluciji svodi se samo na to da ovo jedinstvo postane potpuno
svesno, odnosno, aktuelno, da se izrazi kao njegova lična volja – kada njegova lična volja
bude odraz Duha. Čovek je u onoj meri nesvestan i u dubokom snu, u kojoj ne vidi stvarnost
bića. Zato se ovde bivstvovanje zasniva na elementarnoj i nagonskoj osnovi.
U stanju snova nagonima bića pridružuju se osećanja, sećanja i imaginacija. Snovi se
odigravaju u području tanmâtrâ.
160
 U stanju jave ili svakodnevne budnosti nagoni, osećanja i imaginacija dobijaju fizič-
ku inerciju i trodimenzionalnu koherenciju, pa se zato javlja sposobnost delimično stabilnog
razmišljanja i odlučivanja koja u prethodnim stanjima nije postojala. Tu sposobnost treba
razvijati i jačati rasuđivanje, ali bez nametnutih koncepata. To je funkcija manasa. Java se
odigrava u području indriyâni.
Ova prva tri stanja, dubok san, snovi i java, odgovaraju prvim trima čakrama: mulad-
hara, svadhisthana i manipura. Na njima deluje većina ljudi prirodno, što znači bez ikakve
duhovne kulture i svesne namere. Mogu se prepoznati i kao nagoni (prva), želje (druga) i
volja za moć (treća čakra).
Kada kritička funkcija manasa dovoljno ojača, javlja se četvrto stanje kao intuitivno
nadilaženje prva tri, i sposobnost svedočenja o njima. To je početak osvajanja kategorije
aham-kâra. Prva tri stanja su obezbeđena prirodom i za njihovu svakodnevnu izmenu nije
potrebno ništa činiti, dovoljno je prepuštanje jer su za prirodan opstanak ona dovoljna u
većini slučajeva. Zato u njima boravi većina ljudi celog života, s retkim i kratkim uzletima u
četvrto stanje, što obično biva izazvano nekim jačim emocionalnim stresom. Trajno ostva-
renje četvrtog stanja je plod duhovnog kultivisanja i uloženog napora da se čovek uzdigne
iznad gravitacije prirodnog opstanka, iz prva tri stanja. (Takvom kultivisanju je u potpunosti
posvećena budistička praksa kontemplacije, satipatthâna i dhyâna, na kojoj se zasniva
poglavlje Kaivalya.) To je podvig koji priroda dozvoljava samo malobrojnima, jer je za
opstanak njenog organskog života potrebno da većina bića bude uslovljena spontanom rep-
rodukcijom prva tri stanja. Jedna od glavnih odlika četvrtog stanja jeste da se, usled prakse
kontemplacije i iskušenja čiste, transcendentalne svesti o sebi, tj. svesti koja je čista od misli
i svih predstava, javljaju iskustva buđenja u snu, u astralnom svetu. Ovo je prelazno stanje i
odnosi se na početak čovekovog praktičnog rada na buđenju. Odgovara aktivaciji četvrte
čakre anahata.
Ako se taj rad pokaže uspešan, javlja se peto stanje u kome čovek konačno spoznaje
razliku između sopstvene budnosti i nesvesne uslovljenosti sveg prirodnog zbivanja. Tako
probuđen vidi celu prirodu kao jednu jedinu celinu i, zahvaljujući takvom viđenju, prepoz-
naje sopstvenu slobodu i nezavisnost (kaivalya) od te celine, od svega što biva. Vidi prirodu
kao jedinstvenu celinu zato što je sam postao jedinstven i celovit, postao je oličenje (aham-
kâra) njene stvarnosti, jer kao probuđen može da je prepozna, a samo se slično sa sličnim
prepoznaje. Materijalnost nestaje i duhovnost se javlja kao jedina perspektiva sada savršeno
jasna, što izaziva ljubav i blaženstvo (ananda). Na ovom nivou čovekova istinska budnost
postaje trajnija. Zahvaljujući redovnoj praksi meditacije u kojoj je iskušavao čistu svest o
sebi (četvrto stanje), to iskustvo postaje sve prisutnije i stabilnije, ono polako prožima i
ostala stanja, izvan meditacije (i tako postaje peto stanje). On je svestan kada se izmenjuju
tri prirodna stanja, jave, sanjanja i dubokog sna, zato što je postao jedna i celovita ličnost
(aham-kâra) koja ne zaboravlja sopstveno biće koje prolazi kroz ta tri stanja, koje postoji
sve vreme. Svestan je celog indriyâni i njegove interakcije s tanmâtrâ u različitim maha-
bhűtâni. Ovde se javljaju neke moći (siddhi) koje se tiču percepcije, kao što su telepatija i
viđenje aure. Ovaj nivo odgovara aktiviranju pete čakre vishuddhi.
Učvršćivanjem u stalnoj budnosti i dovoljnim osvešćenjem izmene tri stanja, kada je
čista svest trajno prisutna kao i samo postojanje, čovek ulazi u šesto stanje koje odlikuju
aktivno buđenje volje da se bude u jedinstvu sa svim i da se sve prepoznaje kao sopstveno
biće. Dok je peto stanje odlikovalo znanje o jedinstvu i o budnosti kao ekvivalentu sjedinje-
nja s celinom, šesto ovo znanje razvija u delovanje i volju da se učestvuje u jedinstvu, jer
njegova svest nije različita od bića. Zato takav čovek poseduje sve moći (siddhi) koje se,
161
pored percepcije, odnose i na konkretne fizičke promene (telekineza, levitacija, dematerija-
lizacija i teleportacija). Šesto stanje je viši oblik aham-kâre, a to je jedinstvena volja u
čoveku koja je izraz volje prirode da se u celosti izrazi na jednom mestu, kao ličnost čove-
kova. Ovo stanje na shemi odgovara trajnom povezivanju aham-kâre i buddhi. To je šesta
čakra ađna, koja se nalazi iza očiju.
Kada uspe da se tako izrazi, čovek više nije uslovljen prirodom jer je ona postigla
svoju svrhu, on je prevazišao sve što ga vezuje za biće i vreme i postao je mesto otvaranja
čiste neuslovljenosti (puruša) koja omogućava sámo bivstvovanje kao takvo, i još ga uveli-
ko nadilazi. To je stanje takve budnosti (buddhi) da se bilo kakva individualnost (aham-
kâra) i telesnost (indriyâni) više ne primećuju, jer je potpuno i trajno probuđenje neposre-
dan izraz čovekovog jedinstva sa celinom. Potpuna budnost je potpuno učestvovanje u
celom bivstvovanju. Drugačija budnost nije moguća, jer je ona jedinstvo sa apsolutom koji
je čovekova bit. Stoga čovek, sjedinivši se s njim, prestaje da se razlikuje od njega kao što
se voda ne razlikuje u vodi, vazduh u vazduhu, svetlost u svetlosti. To je sedmo stanje koje
nije dostupno neprobuđenim ljudima s prva tri nivoa. To je i sedma čakra sahasrara, na
temenu glave. Ljudi šestog nivoa bili su osnivači velikih religija, dok su oni sa sedmog osta-
li nepoznati svetu jer se više ne bave njime. Isus Hrist je primer čoveka šestog nivoa, a nje-
govo vaskrsenje označava prelazak u sedmi. Dok je na petom nivou čovek spoznao svoju
Sopstvenost, a na šestom je osnažio u delovanju, na sedmom se događa predaja i nestanak
čovekove Sopstvenosti u slobodi koja se u svemu tome jedino i zbiva, koja sve to omoguća-
va. U petom stanju je postao celovit u sopstvenom biću, a u sedmom je celovitost njegove
ličnosti postala analogna samoj celini univerzuma, apsolutu. Sve do šestog nivoa postojala
je neka individua koja nešto radi; u sedmom individualnost nestaje i na tom mestu ('telu')
ostaje samo Duh koji sve omogućava. Čovek je sve vreme jedno s celinom i to jedinstvo
može prepoznati jedino kada najpre osvesti sopstveno biće u celosti. Kada probuđen čovek
prepozna svoje biće kakvo jeste, on ga tada ne može razlikovati od celine univerzuma, on
vidi da se ceo kosmos sažeo i uobličio u njegovo telo i da ono sámo i ne postoji, da nije niš-
ta po sebi i za sebe, nego je refleksija celine. Dakle, čovekova celovitost je analogna celovi-
tosti univerzuma, i obrnuto. Kada dospe na peti nivo, u sopstvenu celovitost, čoveka auto-
matski privlači celina univerzuma koja se manifestuje na sedmom nivou (ako ga ne zavedu
moći šestog). Zato je sedmi samo rezultat potpunog proživljavanja i afirmacije svih pretho-
dnih nivoa. Glavni, najduži i najteži prelaz je četvrti nivo.
U skladu sa shematskim poretkom kategorija prakrti možemo reći da je čovek prvog
nivoa onaj ko ne vlada u potpunosti čulnim i delatnim sposobnostima (indriyâni), pa je zato
podložan njihovim uticajima, mehaničnosti i obnavljanju. Čovek drugog nivoa je ovladao
indriyâni (telom) ali na površan i neduhovan način, uglavnom prihvatanjem autoriteta koji
deluje preko emocija privrženosti i odbojnosti. Usled takvih emocija dominira poriv za odr-
žanjem i odbranom tela (svog entiteta, nacije, religije...), što nužno vodi u isključivost,
podele i sukobe sa drugim telima (entitetima) i okolinom. Čovek trećeg nivoa naglasak sta-
vlja na manas i njime pokušava da kontroliše svoje telo i život. Svu nepotpunost i jalovost
takvih pokušaja da se umom organizuje i tumači život, uviđa čovek četvrtog nivoa koji
indriyâni spoznaje u interakciji sa objektivnim, neorganskim svetom (tanmâtrâ) u svim nje-
govim dimenzijama (maha-bhűtâni) u borbi za ličnu celovitost (aham-kâra). Takav uvid
donosi praksa „četvrtog puta” s kojim se po prvi put stiče zaista objektivna spoznaja svoga
bića i prirode uopšte. To se postiže samo posebnim školovanjem i izuzetnim naporom.
Čovek petog nivoa je prirodna zbivanja upoznao u toj meri da više ne mogu da ga obmanu
toliko da zaboravi sebe i svoju volju. On je prevazišao uticaje neorganskog bivstvovanja
162
tako što ih je u četvrtom nivou upoznao, oni na čoveka deluju samo dok ih je nesvestan. To
je aham-kâra ili celovita ličnost koja je integrisana pri svim zbivanjima. Šesti nivo pripada
buddhi, svesti koja je jedno sa ishodom bića i koja je stoga prisutna uvek i u svemu i koja
može sve, jer je suma svih mogućnosti bivstvovanja. Čovek sedmog nivoa je onaj čija je
svest (buddhi) potpuno i bez ometanja otvorena ka Duhu (puruša) i koja, budući tako neus-
lovljena, celo bivstvovanje prosvetljava i oslobađa. Smisao postojanja se u njemu razrešio,
zato ga on sada razrešava u drugome. To se događa u samom prisustvu takvog čoveka, on je
Spasitelj koji je vaskrsao i prevazišao sve delovanje i sve moći (siddhi). Bivajući kao Onaj
Koji Jeste, on osvetljava sámo bivanje i svedoči o njemu kao o najvećem delu i nenadmaš-
noj moći.

2. Sedam nivoa religioznosti

Svaka prava religioznost služi da čoveka uzdigne sa nižih na više nivoe svesti. Zato
religija mora imati više nivoa na kojima može delovati, jer čovek nižih stanja nije svestan
viših, pa mu se ona moraju približiti na njemu razumljiv način. Tako se istine viših stanja
prikazuju ljudima na nižim u vidu mitova, simbola i rituala koji predstavljaju koncentraciju
informacija namenjenih nesvesnom biću čovekovom, biću koje samo po sebi sadrži sve
nivoe bivstvovanja i zato može prepoznati te informacije kada učestvuje u ritualu ili doživ-
ljava neki mit.
Prvi i najniži nivo religioznosti jeste dogmatski, njega odlikuje ritualizam i naglaša-
vanje spoljašnjih formi. To je nivo imitacije i zabrana (tabua). Znanje se tu stiče oponaša-
njem ili učenjem napamet. Ovaj nivo možemo prepoznati u vanjskim (svetovnim) izrazima
judaizma, pravoslavlja i teravada budizma, kao i u primitivnim oblicima religioznosti raznih
naroda.
Mora se naglasiti da, iako sve religije u sebi sadrže sve nivoe, ne ispoljavaju ih u jed-
nakoj meri, nego naglašavaju pojedine, neka od prva tri najčešće. Teravadinski budizam
najbolje zastupa svih sedam nivoa religioznosti.
Drugi vid je skeptičan i zasnovan na veri i osećanjima, obožavanju i predanosti ver-
skom idealu, svom Bogu, a to uvek vodi isključivosti i nasilju prema „jereticima” i „never-
nicima”. Svako ko drugačije misli doživljava se kao „bezbožnik”, protivnik i neprijatelj.
Otuda je ovaj vid religioznosti najagresivniji, ne samo u svojoj odbrani nego i u ekspanziji
(ako nikako drugačije, onda samim natalitetom). Tu čovek saznaje samo ono što mu verski
autoriteti dozvoljavaju da sazna preko emocionalnog uslovljavanja. Zbog autoritarnosti i
isključivosti, ovaj vid religioznosti je izvor najgoreg nasilja i verske netrpeljivosti u svetu.
Možemo ga prepoznati u spoljnim izrazima islama i katoličanstva.
Treći vid religioznosti je kritičkog karaktera i odlikuje se odbacivanjem rituala, inte-
lektualnim pristupom i tumačenjima svega i svačega. Znanje je ovde subjektivno jer se zas-
niva na ustanovljenim konceptima („svetim spisima”) i na mentalnom uslovljavanju, iako
pokušava da održi privid argumentacije i dijalektike. To su razni oblici protestantizma.
Budući da se ovde naglašavaju intelektualne funkcije u čoveku, države u kojima prevladava
ovaj nivo religioznosti civilizacijski su najnaprednije. (Protestantski vernik mora da bude
pismen da bi učestvovao u verskom životu, dok pravoslavni uopšte ne mora, jer se svo nje-
govo bogosluženje sastoji iz rituala koji se mehanički ponavljaju.)
Prva tri nivoa su jedini poznati oblici religioznosti za većinu ljudi jer su prirodno dati
kroz interakciju organskog sa neorganskim oblicima bivanja (T-polja i neorganska bića), a
163
to je područje u kome su ljudi s prva tri nivoa svesti zavisni od objekata, pa se zato njihova
religioznost izražava na objektivistički način, putem verskih objekata, simbola i rituala.
Spoljašnje manifestacije njihove religioznosti igraju važnu ulogu u kultivisanju svakodnev-
nog života ogromne većine ljudi, u njihovom uređenju prostora, vremena i događaja. To se
izražava kroz posete hramovima, obeležavanju praznika i važnih događaja za društvo kao i
za pojedinca - rođenje, smrt, venčanje i dr. Budući da većina čovečanstva prirodno živi u
prva tri nivoa svesti, ovde izneta prva tri nivoa religioznosti im odgovaraju i igraju presudnu
ulogu u regulaciji njihovog opstanka.
Četvrti nivo predstavlja unutarnji ili ezoterični krug i njega u sebi sadrže sve pome-
nute religije (izuzev protestantizma, pa otuda duhovna jalovost i otuđenost ljudi u njihovim
civilizacijama), ali dalje od očiju neprobuđenih ljudi i njihove javnosti. Četvrti nivo je put
praktičnog rada na biću u cilju probuđenja čovekovog. On se uglavnom odvija u monaškim
redovima - ali ne u svim, jer većina monaških redova danas predstavljaju imitacije pravog
rada iz prošlosti ili pervertovanje prva tri nivoa. Tajna društva ezoteričnog karaktera i
masoni takođe pripadaju četvrtom nivou - bar u onoj meri u kojoj im duhovnost predstavlja
ideal, a ne politika. Svoj nedostatak ovog nivoa protestantizam bezuspešno pokušava da
nadoknadi mnoštvom sekti.
Peti nivo religioznosti poznat je samo onim pojedincima koji su prošli put četvrtog
nivoa u radu na sebi. Njima je neposredno poznata sva istina i smisao duhovnog života.
Ukoliko ostaju u religijskim institucijama, obezbeđena su im uticajna mesta i zvanja. Ali
najčešće ostaju nezavisni i sami, jer se samo tako mogu razvijati dalje, do šestog i sedmog
stanja. Oni su sve nezavisniji od svih svetovnih oblika religioznosti i bliži opštem jedinstvu
sveg bića i Duhu u kome ono prebiva. Oni su u svim religijskim tradicijama nalik jedni dru-
gima jer su bliži središtu sveg zbivanja. To je nalik na krst čiji krakovi predstavljaju spolja-
šnje razlike u izrazu prva tri nivoa religioznosti, a takođe i prakse četvrtog nivoa. Razlike u
mitovima, ideologijama, ritualima i odeždama sveštenika pojedinih religija tako su izražene
kao i različiti pravci u kojima su kraci krsta usmereni. Što se čovek više uzdiže na unutar-
njem putu duhovnog rasta, više se približava središtu krsta gde više nikakvih spoljašnjih
razlika nema ili su nevažne, jer sve religije od četvrtog nivoa upućuju na isti cilj, na čove-
kovo probuđenje. (Po rečima Heraklitovim: „Probuđeni ljudi žive u jednom zajedničkom i
opštem svetu, dok oni koji spavaju žive svaki u svome posebnom.” (Fragmenti, I, 89))
Dakle, nikakvo „jedinstvo religija” nije moguće spolja, formalno ostvariti na prva tri nivoa
svesti. Do tog nivoa moraju postojati razlike. Istinsko jedinstvo Duha manifestuje se samo
unutra, u čoveku, u jedinstvenoj ličnosti, kao njegova sopstvena zrelost - a ne kao veština da
se sva stada strpaju u isti tor. A upravo na tome rade Iluminati kada pokušavaju da stvore
jednu svetsku religiju.
Stoga peti, šesti i sedmi nivo religioznosti karakterišu sve veća individualnost i neza-
visnost Duha od svih interesa društvenih i prirodnih zbivanja. Ili, njihova transcendencija.
To je put unutarnjeg ili ezoteričnog kruga svih religija: sufija u islamu, kabalista u judaiz-
mu, jogina, tantrista i taoističkih alhemičara, ezoteričnog hrišćanstva koje se sačuvalo u
nekim manastirima. Sve religije postoje da bi pomogle rast čovekov iz nižih u više nivoe
svesti. Pored joge i tantrizma, ovu funkciju u najvećoj meri zadržali su islam u sufizmu i
budizam u praksi kontemplacije (satipatthâna), i u zenu.
Pored ovih „regularnih” tokova, postoje nezavisne ili tajne, ali drevne šamanske tra-
dicije koje, neopterećene teologijom ili bilo kakvom dogmom i ideologijom, daju dobre
rezultate u duhovnom uzdizanju čovekovom do najviših stanja. Osnovni obrazac rada tih
tradicija može se samo naslućivati zahvaljujući trudu nekih istraživača (Mirča Elijade).
164
Ipak, šamanizmu nedostaje ontološka preciznost u viziji i iskustvu duhovnog, u transcen-
denciji uopšte, kakva postoji u budizmu. Šamanizam je opterećen neorganskim područjem.
Jedino se u opusu Karlosa Kastanede ne primećuje ovaj nedostatak. Zahvaljujući njemu
bogatstvo i superiornost šamanskih tradicija postali su nam mnogo jasniji.
Prvi, drugi i treći nivoi religioznosti jedino su poznati javnosti, dok se o četvrtom zna
tek po malo i on se povezuje sa mistikom. Prva tri nivoa su u potpunosti pod uticajem neor-
ganskih oblika bivstvovanja (T-polja) i samo tu postoje bogovi i demoni. Četvrti je proces
njihovog upoznavanja i nadilaženja, dok peti, šesti i sedmi nivo odlikuje sve veća sloboda
Duha, i od organskog i od neorganskog oblika bivstvovanja prirode.
Svi oblici religija iz prva tri nivoa su u onoj meri dobri i ispravni u kojoj podstiču rast
čovekov iz nižih u viša stanja, i u onoj meri su zli i naopaki u kojoj služe sami sebi, ukoliko
sputavaju rast i zadržavaju čoveka na istom nivou. Ta težnja uvek postoji u svakom entitetu
kao njegova centripetalna sila koja ga održava na okupu, ali savladavanje njene gravitacije
nužan je test za pročišćenje čovekove lične snage i individualnosti. To su vrednosti koje
čoveka uzdižu iznad trećeg nivoa.

3. Syâdvâda

Svako od sedam mogućih stanja svesti u kojima se čovek može naći ima svoj pogled
na svet: od najgrubljeg materijalizma i borbe za opstanak prva dva nivoa, mentalnog spoz-
navanja sveta u trećem i njegovih granica u četvrtom, spoznaje da stvarnost svega određuje
stanje svesti u petom, i da je svest najviša stvaralačka energija u šestom nivou. Sedmi je
iznad svih tih spoznaja i dozrevanja, on je plod šestog koji je za bivstvovanje najviši. Posle
najvišeg dolazi samo opuštenost u ostvarenju.
Od svih drevnih duhovnih tradicija sasvim je sigurno da nijedna nije dostigla takvu
toleranciju u iznošenju istine o svetu ili istine sáme, i prema stanju svesti koja je iznosi, kao
što je to učinila đainska logika u svome „učenju o možda”, ili syâdvâda. Reč syât potiče od
sanskritskog korena as, „biti”, i znači „može biti”, dok vâda znači „učenje”, tako da reč
syâdvâda možemo prevesti kao „učenje o može biti”. Ono je najčistiji izraz tajne stvaranja
ili same stvarnosti, jer u potpunosti negira svaku dogmatičnost i jednostranost. Nastala u
najvećoj strogosti asketskog pročišćenja Duha od svih spona uslovljenog bivstvovanja,
syâdvâda nam ukazuje da ispoljavanje bića, a zajedno s njim i njegova spoznaja, ima sedam
aspekata od kojih je svaki ispravan na svoj način i neophodan da u kontrastu i dijalektici s
ostalima omogući jasan uvid. Priroda stvarnosti ne izražava se nikada u potpunosti samo na
jedan način, njen izraz je uvek i u svemu bogat protivrečnostima koje izražava „sedmostru-
ka formula” (sapta-bhangi) koja glasi:

1. Možda jeste.
2. Možda nije.
3. Možda i jeste i nije.
4. Možda je neizrecivo.
5. Možda jeste, ali je neizrecivo.
6. Možda nije i neizrecivo je.
7. Možda i jeste i nije i neizrecivo je.

165
 Kao što sedam boja sačinjava sunčevu svetlost, tako i ovi stavovi samo kada su uzeti
svi zajedno daju ispravan uvid u stvarnost. Svaki je jednostran i nedovoljan ako se posebno
izdvaja. Upravo tome su skloni ljudi s prva tri nivoa svesti, jer njima su jedino poznata prva
tri stava, i to kao suprotstavljena.
Ceo univerzum postoji na ovaj sedmosturki način. Uslovno se mogu nazvati dimenzi-
jama postojanja prostorvremena. Sve postoji na svih sedam dimenzija istovremeno, iako se
svaka dimenzija odvija zasebno. I mi sami, naši životi i svaki događaj. Zapravo, ne mi ova-
kvi kakvi smo sada poznati sebi, već se nadduša (oversoul) deli na ovakvih sedam individu-
alnih duša (điva) od kojih je samo jedna nama poznata dok ne postignemo potpuno osvešće-
nje. Ostale su na ostalim dimenzijama prostorvremena i rade isti posao sa svog aspekta spo-
znaje i postojanja. Kada se svi aspekti individualnih postojanja iskuse i sjedine, individualna
duša se sjedinjuje sa svojim izvorom, naddušom koja je prva emanacija i oličenje Duha.
Podsetimo se da se celokupna emanacija prakrti događa da bi se iskusili svi aspekti bivstvo-
vanja na najindividualniji način.
Kako izgledaju te dimenzije? To su jednostavno sve moguće logičke varijante svih
mogućih zbivanja.
U prvoj, nešto se jeste dogodilo.
U drugoj, to se nije dogodilo.
U trećoj, i jeste i nije se dogodilo (jedinstvo suprotnosti).
U četvrtoj, nije se dogodilo ništa od prvih tri mogućnosti, i nastalo je nešto sasvim
drugo.
U petoj, dogodilo se, ali je nastalo nešto sasvim drugo.
U šestoj, nije se dogodilo, ali je nastalo nešto sasvim drugo.
U sedmoj, i jeste se i nije dogodilo, i nastalo je nešto sasvim drugo (izvan svih supro-
tnosti).

S ovim je syâdvâda obezbedila da na ovom podeljenom i sukobljenom svetu bude

vrhunski princip tolerancije na putu spoznaje i življenja, i sa svojim veličanstvenim „mož-
da”, koje smešta u osnovu svih aspekata kao najvažnije, verovatno nedostižan ideal za sve
smrtnike.

4. Ji đing

Tajna stvaranja i bivstvovanja, izražena kroz zakon broja sedam, utkana je u sve kul-
turne tradicije i škole duhovnog uzdizanja širom sveta od najstarijih vremena, i to na razne
načine, najčešće simbolične u obliku mita ili složenih formula namenjenih samo upućenima
(iniciranim). Mnoge od tradicija ni same ne dopiru do pravog smisla ove tajne tako da je za
sve njih sam mit stvarnost, umesto da im mit bude putokaz ka stvarnosti. To je, na primer,
slučaj sa hrišćanima koji prvo poglavlje Mojsijeve „Knjige Postanja” čitaju u prevodu, a ne
u originalu koji daje sasvim drugačiju sliku.
Syâdvâda daje najpreciznije usmerenje za razumevanje stvarnosti, ali i taj princip je
statičan, iako je istinit, odnosno, usklađen sa samom stvarnošću. Samo se na jednom mestu
tajna stvaranja obelodanila u potpunosti i sa svim detaljima u dinamičkom vidu, kroz sam
proces stvaralačkog preobražaja koji se događa ovde i sada kao i svuda: u drevnoj Kini, u
fundamentalnom ostvarenju njene kulture, u Ji đingu ili „Knjizi promene”. Najstariji sloj
teksta ove knjige potiče iz 12-tog veka pre nove ere, dok su trigrami i heksagrami, na koje
166
se komentari teksta odnose, još znatno stariji. Smatra se da je to jedna od najstarijih knjiga
na svetu, što i priliči njenom značaju. Ona je, naime, najznačajnija knjiga na svetu zato što
najsavršenije i neposredno izražava zakon stvaranja u njegovom dinamičkom vidu, sa svim
mogućnostima postojanja, i tako čoveku u svakom trenutku omogućava uvid u najdublji
smisao svakog zbivanja i njegov razvoj u skladu s vremenom i okolnostima i, iznad svega, u
skladu sa stvarnošću.
U kojoj je meri cela kulturna tradicija drevne Kine bila prožeta ovim stvaralačkim
principom vidi se i po tome da je mera muzike bila sjedinjena sa merom svih stvari. Tako je
carski ured za muziku u Kini bio priključen uredu za mere i težine. Vibracije zvuka najbliže
izražavaju vibratorne procese prakrti s kojima ona stvara i preobražava sve stvari. Zato je
preuređivanje muzike bila prva dužnost novog vladara koji bi došao na vlast jer, smatralo
se, prethodna dinastija ne bi bila smenjena da je njena muzika bila u harmonskoj saglasnosti
sa univerzumom („nebom”). Štimovanje instrumenata i usaglašavanje muzičke intonacije
polazilo je iznova od standardnog tona svake dinastije koja je dolazila na vlast.
Zakon broja sedam ne ispoljava se uvek kao sedmostrukost, već često kroz šest ili
osam činilaca. Tako je u „Postanju” Bog stvorio svet za šest dana dok je sedmi bio dan
odmora; Davidova zvezda ima šest krakova, dok je sedmi činilac središnja tačka. U oktavi
ima sedam nota pri čemu je osma, druga nota „do”, začetnik novog ciklusa u neprekidnom
stvaranju i preobražaju. Na mnoge se načine ovaj fundamentalni zakon obelodanjuje. Tako
je najveći hram sedmostrukog zakona stvaranja na Zapadu Keopsova piramida. Ona se sas-
toji iz dva geometrijska oblika: kvadrata i trougla. Osnova piramide je kvadrat koji kroz
simboliku broja četiri predstavlja ostvarenje svakog procesa, stranice su trouglovi koji kroz
simboliku broja tri predstavljaju stvaralačku energiju. Njihov zbir i sklop odaju zakon broja
sedam. Takođe, dimenzije ove piramide kao i raspored prostorija u njoj i prostor oko nje,
sadrže mnoge astronomske i kosmološke tajne. Dok je Ji đing, kao delo kontemplativnog
Istoka, posvećen objavljivanju stvaralačkog procesa na egzistencijalan način, kroz preobra-
žaj i lični doživljaj, dotle Keopsova piramida, kako dolikuje Zapadu, isti zakon obelodanjuje
predmetno i na objektivistički način, kroz monumentalnu građevinu ili hram. Keopsova
piramida i Ji đing nastali su istovremeno.
Izražavanje stvaralačkog zakona nije jednolično već dinamično, jer je takvo i samo
stvaranje, nikada nije statično i dovršeno. Tako i Ji đing ima osam osnovnih trigrama koji
predstavljaju sve temeljne procese u stvaranju, od prvog pokretačkog principa, Neba (Chi-
en), predstavljenog s tri cele linije, do trigrama Kun, koji sa tri prekinute predstavlja Zemlju
kao ostvarenje svega, podlogu na kojoj se stvara i koja je potpuno prihvatila stvaralački
impuls. Kao osmi činilac ona izražava aktuelizaciju i afirmaciju sedmostrukog procesa stva-
ranja. Sve kombinacije osam trigrama daju šezdeset i četiri heksagrama, simbola sastavlje-
nih od po dva trigrama sa šest linija, celih ili prekinutih. Oni predstavljaju celokupnost svih
stvaralačkih procesa univerzuma, od genetskih informacija do najviših zbivanja i sudbine
svega što biva. Isto kao što u osnovi sveg organskog života stoje genetske informacije za
njegovo odvijanje (sačinjene od kombinacija četiri baze: adenin, guanin, citozin i uracil -
kojih ima šezdeset i četiri za sav živi svet, isto koliko i heksagrama), tako i sva zbivanja
objektivnog, neorganskog sveta nisu proizvod haosa i slučajnosti, nego informativnog pore-
tka T-polja. Preobražaji kroz koje prolaze bića sledeći svoju sudbinu, a takođe i doga-
đaji koji ih prate, kodirani su u šezdeset i četiri heksagrama Ji đinga. Oni predstavlja-
ju DNK zbivanja u svetu. Deluju iz neorganskog područja i viših dimenzija na organ-
sko, u skladu s kretanjem planeta. Ono što je DNK u indriyâni, to je Ji đing u tanmâtrâ
i maha-bhűtâni.
167
 Knjiga se upotrebljava tako što se postavi pitanje s ciljem da se dobije razjašnjenje
situacije ili ishoda nekog zbivanja. Pitanje se postavlja samom univerzumu meditacijom na
njegov sadržaj, dok se nasumičnim razdvajanjem četrdeset i devet štapića (7 X 7) iz gomile,
ili slobodnim bacanjem tri novčića, dobija brojčana vrednost za jedan od heksagrama. Ova-
kav postupak za dobijanje odgovora, odnosno za kontakt sa Knjigom promene je nužan zato
što se ona u potpunosti zasniva na holističkom jedinstvu univerzuma. U njemu su simultano
prisutne sve situacije i sva moguća zbivanja. Kako je svest izraz najveće brzine bivstvova-
nja-vremena, i njegov privlačitelj, njeno prisustvo je glavni činilac koji pribavlja tačan
odgovor. Odgovor automatski dolazi kroz Ji đing tamo gde je svest o zbivanju prisutna.
Tačno postavljeno pitanje pola je odgovora. Knjiga promene je samo rečnik koji nam drugu
polovinu odgovora prevodi u pojmovno razumevanje. Ovde je na delu stalno prisutna inte-
rakcija organskog (indriyâni) i neorganskog (tanmâtrâ) oblika bivstvovanja. Kada je u
organskom sklopu (čoveku) prisutna svesnost određenog problema, tj. pitanje, budući da
svest usaglašava i privlači ishod sveg zbivanja, tada će neorgansko područje iz njegovog
okruženja automatski reagovati, i novčići će pasti tačno onako kako nalaže situacija ili sta-
nje nekog problema na koji je svest usmerena, odnosno, čiji ishod privlači kao privlačitelj
svega. U jedinstvu prirode ništa se ne dešava slučajno ili nasumično, mada tako izgleda pri
bacanju novčića, niti je išta skriveno, potrebna je samo svest da prepozna neskriveno. Svest
je već sama po sebi sažimanje smisla bivstvovanja prirode, a ličnost čovekova je oličenje
tog smisla. Zato, kada je u svojoj ličnosti čovek svestan nekog problema, priroda mu auto-
matski odgovara, jer se u ličnosti ona ogleda i osmišljava. Od svih knjiga, Ji đing najbolje
služi tom procesu ogledanja i osmišljavanja. Već samo osvešćenje problema kroz postavlja-
nje pitanja uobličava odgovor cele prirode koji dolazi odmah u vidu simbola (heksagrama).
Da bi se odgovor prirode bolje razumeo, za one koji ne vide neposredno, postoji univerzalni
rečnik za njegovo prevođenje na svakodnevni jezik ljudskih situacija. To je Ji đing. On je
prevodilac koji omogućava da svaki čovek komunicira sa univerzumom, sa vanvremenskim
principima stvaranja i preobražaja po kojima se sve zbiva.
Tako dobijeni heksagram simbolizovaće situaciju na koju se pitanje odnosi ili, češće,
u kojoj se nalazi onaj koji pita. Šest linija pokazuju sve procese stvaranja date situacije, sa
komentarima koji savršeno jasno obelodanjuju sve aspekte problema i proces njegovog
neminovnog preobražaja. Često se dobija jedna ili više promenljivih linija i to su one koje
treba zameniti u suprotna stanja (ako je to bila cela, onda prekinuta, i obratno). One predsta-
vljaju naročito važna mesta u procesu razvoja date situacije, one intervale u koje treba doda-
ti veću energiju svesti kako bi se namera privela cilju ili problem rešio. Tako heksagram i
šest linija čine sedam činilaca stvaralačkog procesa. Kada se promenljive linije zamene
dobija se drugi heksagram koji, kao sedmi činilac, predstavlja rezultat stvaralačkog procesa
i začetak daljeg ciklusa preobražaja ako se energija svesti pravilno upotrebi u pomenutim
intervalima razvoja situacije na koje ukazuju promenljive linije. Čitaju se samo komentari
koji se odnose na simboliku drugog heksagrama, dok se njegove linije ne uzimaju u obzir.
Poetična simbolika taoističkih i konfučijanskih komentara, koji rasvetljavaju svaki
simbol (heksagram) i njegove razvojne procese (linije), ostaće u ovoj najstarijoj knjizi rečita
i jasna svakom čoveku, i sve dok ljudi na svetu bude bilo ukazivaće im sa svim detaljima
sve tajne stvaranja i preobražaja. U svakom komentaru je jasno da se on ne odnosi toliko na
„proricanje budućnosti” koliko na usklađivanje subjekta sa procesima stvaralačkog preobra-
žaja univerzuma koji se trenutno zbivaju u njegovom iskustvu. Stoga je ova Knjiga rečnik
stvarnosti i mapa sveg zbivanja. Kao rečnik omogućava razumevanje, a kao mapa usmera-
vanje aktivnosti.
168
 Knjiga promene u celosti i potpunosti izražava poriv bića da se razotkrije i ostvari u
Duhu. Kao nigde drugde u njoj se taj poriv otkriva sa svim detaljima, i to u skladu sa indivi-
dualnom situacijom, a ne statično ili globalno u formi mita.
Iskaz stvarnosti zbivanja svuda se okamenjuje u mit ili koncept (u najboljem slučaju
to je syâdvâda). Samo se ovde on ispoljava neposredno, u skladu sa samim tokom zbivanja
ovde i sada. Potreban je samo čovek dovoljno svestan da bi se uskladio sa stvarnošću zbiva-
nja s kojim je u iskonskom jedinstvu. Zato ga Knjiga stalno poziva da to i učini. Ona deluje
kao ličnost zato što se, kao ni jedna druga tvorevina, direktno odnosi na čovekovu ličnost
(aham-kâra) u kojoj se stiču i ukrštaju sve dimenzije organskog i neorganskog bivstvovanja
i dobijaju svoje oličenje u zbivanju, oličenje koje služi osvešćenju (buddhi) ili krajnjem
ishodu.
U onoj meri u kojoj je čovek svestan svoje ličnosti kao oličenja ovog ukrštanja sveg
zbivanja, u toj meri je svestan da je Knjiga promene spoljašnji izraz istog procesa. Dok je
ličnost oličenje sveg iskustva bivanja na jednom individualnom području, Ji đing izražava
oličenje svih moći bivstvovanja prirode uopšte. Zato je on od presudnog značaja za čoveka.
Ovaj izraz je izvađen iz vanvremenskog holizma prirode i zapisan na samom početku ljud-
ske kulture osvešćenja, pa zato predstavlja i jedini pouzdani vodič ka njenom najvišem
ostvarenju.

169
 AHAM - KĂRA

1. Princip individuacije ili uobličavanja

Stvaranje sveta, i našeg celokupnog iskustva o svetu, nastaje dejstvom aham-kâre. U

ovoj kategoriji se integriše iskustvo bivstvovanja u ličnost koja je jedina sposobna za auten-
tični doživljaj sveta.
Teško je razlikovati aham-kâru i buddhi. Može se najbliže reći da ono što buddhi
predstavlja u apsolutnom smislu, to aham-kâra izražava na individualnom ili lokalnom pod-
ručju. U odnosu na ostale, niže kategorije prakrti, one su egzistencijali. Jedino sa stanovišta
puruše one imaju kategorijalno ustrojstvo kao i sve drugo u prakrti, iako granično. Moglo bi
se reći da zbivanja svih nižih kategorija u aham-kâri po prvi put postižu svoje pravo egzis-
tencijalno oličenje koje je neophodno za dostizanje krajnjeg ishoda koji se razrešava u bud-
dhi. Sve zbivanje ispod aham-kâre potčinjeno je uzročnosti i ona se nadilazi tek ovde, u
kategoriji koja daje oblik svemu, i subjektivnom i objektivnom. Samo u čovekovoj ličnosti
priroda se razrešava i obučava za slobodu, pa se zato u njoj najžešće i suočava sa neslobo-
dom.
Sam položaj ove kategorije na shemi ukazuje da je ona ishod svega što biva kroz
integraciju subjektivnog i objektivnog, organskog i neorganskog postojanja. Aham znači „ja
sam”, a -kara „tvorac” ili „činilac”. Ovde se integriše način zbivanja koji se u nižim katego-
rijama ispoljavao bilo na subjektivan ili organski, bilo na objektivan ili neorganski način. U
njima se način bivanja manifestovao kroz spoljašnji oblik, dok se on u aham-kâri integriše u
viši, egzistencijalni nivo: u smisao. Još preciznije rečeno: bivstvovanje ispod aham-kâre
ima ontički ili esencijalan karakter, dok ovde prelazi u egzistencijalan i ontološki, koji će
vrhunac svoje diferencijacije postići u buddhi i njegovom razlikovanju od puruše.
Aham-kâra kao princip individuacije na objektivan način se ispoljava tako što daje
oblik svemu što postoji u kosmosu, od suptilnih prototipova (tanmâtrâ) do velikih elemena-
ta (maha-bhűtâni), on individualno oblikuje svaku tvorevinu i pojavu u prirodi: telo nekog
bića, kamena ili drveta, elektromagnetne talase, planete i galaksije. Sve je individualno uob-
ličeno na neki način jer u bezobličnosti ne može biti nikakve aktivnosti, a prirodi sama akti-
vnost daje život. Na subjektivnoj ili organskoj strani oblikuju se čulne i delatne sposobnosti
za percepciju i iskušavanje objektivnog bivstvovanja. Tako vidimo da je aham-kâra uzrok
one interakcije koja kroz odnos subjekta sa objektom kristališe svest. Aham-kâra je princip
individuacije radi funkcionalnog razlikovanja bivstvujućeg i osvešćenja, a ne radi pukog
razdvajanja i otuđenja od celine. Jedino kada ovakvog dozrevajućeg osvešćenja nema,
aham-kâra se pokazuje kao princip koji otuđuje i deli na egoičke zasebnosti. U pozitivnom
aspektu on je princip individuacije celine radi njenog ustanovljenja, jer u difuznoj bezoblič-
nosti to nije moguće. Tada individuacija nije izdvajanje iz celine, već njeno oličenje u akciji
kroz koju postoji.
Kako u jednoličnosti nije moguće postojanje, u celoj prirodi prisutan je poriv za deo-
bom i udvajanjem kako bi se time omogućila buduća sinteza na višem ontološkom nivou.
170
Od kvantne fluktuacije i deobe ćelija pri razvoju života (i njegovom razlaganju), preko svih
iskustava odricanja koja nas teraju na sazrevanje, sve do napuštanja prianjanja za predmetni
svet probuđenog čoveka koji postaje nezavisan (kaivalya). Princip diferencijacije, koji iza-
ziva aham-kâra, jednako je prisutan u objektivnom ispoljavanju kao i u čoveku kroz njego-
vo psihološko iskustvo. Zbog interaktivne povezanosti organskog i neorganskog bivstva,
individualni procesi u objektivnom području (bića i pojave) izazivaju po analogiji individu-
alne procese u subjektu, oni se u njemu reflektuju kao psihološki procesi. Diferencijacija
spoljnjeg sveta, koja sačinjava vaskoliki život kosmosa, jednako je prisutna i u subjektu kao
njegova psihička diferencijacija. Tako subjekt doživljava objektivni svet, njegova psihodi-
namika predstavlja prostorvremenski sažeto iskustvo zbivanja objektivnog područja. (Sa
stanovišta subjekta, objekti su i drugi subjekti.) Vrhunac diferencijacije ličnosti vodi do nje-
nog nestanka u buddhi.
Kako ništa u prirodi nije statično i supstancijalno, sve što je u njoj oblikovano mora
da bude i razobličeno, odnosno preobraženo. Sam oblik je inicijator preobražaja, on je
informacija za dalje preobražavanje. Otuda toliko protivrečnosti u ličnosti čovekovoj, jer
ona je najgušće jezgro opšteg preobražaja prirode. U aham-kâri se ukrštaju dva suprotna
principa: prema nižim kategorijama to je princip koji sve deli i individualno uobličava, dok,
s druge strane, sve individualno objedinjava i isceljuje za višu kategoriju, buddhi, za spoz-
naju celine. Princip koji deli, nužno mora biti i princip koji objedinjava. Ovo kosmičko ukr-
štanje najsnažnije doživljava ličnost čovekova: kada se okrene nadole ona se dezintegriše u
bolu, a okretanjem nagore - isceljuje u blaženstvu. Zapravo, baš zbog tog ukrštanja aham-
kâra jeste ličnost.

2. Ličnost

Svekoliki preobražaji prirode svoj najviši kvalitet, snagu i dramatiku postižu u čove-
ku, kao njegova ličnost. Aham-kâra se sama po sebi inteligibilno ispoljava kao jedinstvena i
celovita ličnost. Kao takva ona je poznata samo manjem broju ljudi. Većina ima ličnost raz-
deljenu na mnoštvo Ja-entiteta koji nastaju spontanim dejstvom principa individuacije na
indriyâni.
Zahvaljujući dejstvu aham-kâra svaki oblik života, a ne samo čovek, može biti sub-
jekat doživljaja, iako nepotpun: jednoćelijski organizam, biljka ili sisar. I neorgansko pod-
ručje učestvuje u opštem doživljaju sveta, ali na pasivan način, kroz čistu reakciju ili kao
medijum. Organsko područje reaguje kroz učenje i kultivisanje, pa zato organski život svo-
jom sadržajnošću nadilazi neorganski (svojim kvalitetom, a ne kvantitetom). Kako organski
život proishodi iz neorganskog, on je svoje iskustvo sveta stekao najpre kroz njega, kroz
neorganski svet i njegova bića. Tako se princip aham-kâra, kao tvorac svega uobličenog,
najpre ljudima objavljivao kroz njih, kroz bogove, spolja ili na objektivistički način. Najdi-
rektnije i najgromoglasnije kroz starozavetnog Boga koji se i identifikovao kao „Ja sam onaj
koji jesam” - što je takođe slobodniji prevod aham-kâre. Takođe u ovome leži razlog zašto
taj isti princip objektivnog stvaranja čovek treba, po uputstvima religijskih začetnika i mis-
tika, da ustanovi u sebi, kao svoju ličnost, predajom „volji božijoj” odnosno, usaglašava-
njem s njom. Dakle, da u iskustvu integriše neorgansko i indriyâni. Prirodno je da se u
ranim fazama ljudske zrelosti opšti princip stvaranja manifestuje spolja, ne samo kroz mit
već i konkretnim otelovljenjem radi poučavanja ljudi. Isus Hrist je najbolji primer za takvu
manifestaciju, on je najlepši model savršenog čoveka i ličnosti, a njegova poruka jasno upu-
ćuje na integraciju o kojoj je reč, u aham-kâra; njegove reči, da je on jedno sa Tvorcem,
171
jasno govore o njegovom jedinstvu sa aham-kâra. Njegovo delovanje takođe ukazuje na
aktivni princip koji odlikuje aham-kâra dok, za razliku od njega, Buddha svojim smirenjem
u potpunoj slobodi manifestuje integraciju više kategorije - buddhi. Otuda mu i potiče ime.
Isusov simbol je krst koji predstavlja aham-kâra, jer u njoj, u celovitoj ličnosti, po prvi put
počinju da se pravilno ukrštaju i razlučuju puruša i prakrti. Buddhino je oličenje meditativ-
no smirenje, tihovanje i poništenje sebe radi onoga što sve omogućava (puruša). Zato Bud-
dha nema simbola već je predstavljen njim samim, čovekom (puruša) u meditaciji.
Kada zbir svih organskih sposobnosti uobliči čoveka (on je i po predanju stvoren na
kraju), tada se u njemu kristališu Ja-iskustva (lat. Ego). To još nije aham-kâra već njegov
proizvod ili odraz na subjektivnom području, indriyâni, u manasu. Ja je najviši vid kohezije
psihofizičke energije za koju je jedan subjekat sposoban u svom prirodnom životu. On nije
proizvod kultivisanja već golog instinkta samoodržanja. Zato, ako se kao takav kultiviše i
održava, neizbežan je sukob i sve žešća borba sa drugim Ja i subjektima koji čine isto. Ja je
samo psihološki odraz različitih oblika životnih procesa, zbog njihove diferencijacije deli se
i psiha koja ih ustanovljava. Iskustvo različitih oblika spolja, analogno proizvodi mnoštvo Ja
unutra. Kako sve zbivanje, pa tako i ono u indriyâni, nije statično već dinamično i procesu-
alno, tako se ni ova kohezija (u Ja) ne zadržava u jednom obliku, nego se preobražava i pri
tome deli na mnoštvo entiteta. Tako je svaki čovek u svom empirijskom iskustvu sačinjen
od mnoštva Ja. Samo zato što su svi oni procesi istog bića i koriste istu energiju za svoje
oblikovanje, održanje i fokusiranje pažnje ili prisustva, ne zapaža se njihovo mnoštvo. Ono
se primećuje samo naknadno, po posledicama, kada nismo učinili ono što smo nameravali,
ili smo učinili ono što nismo želeli. Mnoštvo Ja je nalik projekciji filma gde koherentnost
slike i pokreta stvara brzo smenjivanje različitih slika.
Zato što svaki entitet u prirodi postoji kao piramidalna struktura za sebe, i čovekova
psiha se može deliti po uzoru na mnoštvo i razdeljenost spoljašnjeg zbivanja. Koliko je
vezana za spoljne utiske, toliko se i deli. Tako nastaje šizofrenija. Svako Ja, koje se u čove-
ku trenutno aktivira, stvara ubeđenje da je apsolutno realno, čovek misli da je to njegov
jedini identitet i da će propasti ako ga izgubi, da će umreti. Jer, svako Ja stvoreno je centri-
petalnim privlačenjem univerzalne energije bića. Iako je samo jedan njegov aspekt ono to ne
uviđa, zbog holografskog karaktera bića misli da je ono celo biće za sebe. Zato se čoveku
koji je identifikovan sa njim čini da je njegovo delovanje jedino moguće, a njegov nestanak
smrt. Ne uviđa čak ni da se takva ubeđenja menjaju tokom vremena. U samoj prirodi ne
postoji smrt, već samo stalan preobražaj energije. Jedina smrt, a s njom i rođenje, jeste ona
koja se događa individualnom Ja. Zato samo pod njegovim uticajem čovek ubija i čini zlo,
jer mu se tako čini da je „nekoga” ubio i „sebe” sačuvao. Nagon za životom, koji se ograni-
čava u Ja, uzrok je sveg nasilja i sve patnje. Onaj ko vidi jedinstvo cele egzistencije ne može
da čini nasilje, on takvih namera ne može ni imati. Onaj ko je jedno sa apsolutnim bićem
nema svoga Ja, stoga i ne pokušava sebe da sačuva.
Diferencijacija na individualna Ja, koja se u manasu događa pod dejstvom univerzal-
nog procesa individuacije aham-kâra, nužan je proces u diferencijaciji iskustva bivstvovanja
i svesti. Svako Ja je jedan modus bivstvovanja i bez bogatstva njihove interakcije nema doz-
revanja svesti. Mnoštvo Ja na subjektivnoj strani analogno je mnoštvu bivstvujućih oblika
na objektivnoj koje zapažamo kao svet. Tako se svet ogleda u subjektu. Kada to iskušavaju-
će ogledanje dostigne „kritičnu masu” (krizu smisla egzistencije) dolazi do nove faze dozre-
vanja svesti ka celovitoj ličnosti, aham-kâra. Tada čovek vidi da je svaki pojedinačni aspekt
bivstvovanja, bilo spoljašnji bilo unutarnji (Ja), deo jedne iste celine koja ih sve stvara. Ta
celovitost, koja je tvorac svega, pa i čovekove ličnosti, jeste aham-kâra.
172
 Subjektivno iskustvo ne može biti drugačije do razdeljeno i neuravnoteženo. U meri
u kojoj se subjektivno stanje (indriyâni) nadilazi, princip individuacije se u čoveku kristališe
i obezbeđuje trajno prisustvo svesti, koje više nije promenljivo i nepostojano kao ranije.
Tako se s postojanošću svesti formira jedinstvena i trajna ličnost u čoveku, kroz uvid da je
energija univerzalna i da biće nije samo njegovo. Samo kada se celo psihofizičko bivanje
(indriyâni) ispuni svešću, energija se preliva i kreće naviše, ka aham-kâra. Dokle god se
energija troši na razdeljene aspekte bivanja, ne može se sakupiti dovoljno da aktuelizuje
aham-kâra kao princip univerzalne ličnosti. Razdeljeni aspekti su za čoveka sve ono vanj-
sko, bilo organsko ili neorgansko. Ono što sve objedinjuje je unutar čoveka, u aham-kâra.
Spoznajom uzaludnosti traženja utočišta u bilo čemu vanjskom, čovek se okreće unutra, ka
sebi, ka aham-kâra.
Kada je osvešćena i aktuelizovana, aham-kâra je jezgro doživljaja sveta, doživljaja
koji nadilazi podelu na subjekat i objekat. Budući da je aham-kâra istovremeno i tvorac
objektivnog sveta, postizanjem njenog nivoa nadilazi se sva subjektivnost područja
indriyâni, odnosno, objektivni svet prestaje da biva otuđen i suprotstavljen subjektu. Takođe
nestaje nemoć koju je subjekt imao u pogledu delanja. On tu po prvi put dobija moć delanja
po svojoj volji (siddhi).
Aham-kâra je potencijalno uvek prisutna u čoveku kao princip integracije njegovih
iskustava u Ja. Zato samo čovek može imati svoje lično Ja, svoju individualnost (može, ali
ne mora). U nekompletnim indriyâni, u životinjama, nema ličnog Ja u individualnom telu,
nego princip individuacije deluje na nivou čitave vrste. Svaka mačka, na primer, ne može
biti ništa drugo, nego će svoj lični karakter uvek pokazivati isto kao svaka druga mačka.
Iako postoje neke razlike među životinjama iste vrste, one su retke i daleko ispod osobina
ličnosti i uglavnom se javljaju kod onih životinja koje ljudi čuvaju i obučavaju. Svaka živo-
tinjska vrsta je određena na kolektivnom planu, dok biljke nemaju individualnost ni na
nivou vrste, nego je mnoštvo biljnih vrsta samo pokazivanje sposobnosti prilagođavanja
sredini i opstanka u njoj. Sve biljke imaju jedno Ja; razlikuju se samo po uslovima u kojima
žive i načinima opstanka.
Zato što svaki uobličeni entitet može biti i subjekt iskustva, od ćelije do galaksije, i
čovekovo bivstvovanje ne mora biti celovito, već razdeljeno. Mnogi ljudi stoga deluju kao
nekompletno indriyâni i nemaju svoje lično Ja, nego ga imaju, slično životinjama, na nivou
vrste, odnosno plemena, nacije, rase, religije, tradicije i drugih obrazaca objektivnog uslov-
ljavanja i oblikovanja subjekta. Koliko su nerazvijeni kao individualne ličnosti, toliko će
delovati po zakonima bilo kog autoriteta, kolektivnog, tj. spoljnjeg (religija, politika ili naci-
ja kojoj se pripada) ili unutarnjeg (nekog psihološkog ili psihotičnog sadržaja). S druge stra-
ne, za razvoj ličnosti neophodan je zdrav autoritet, njega priroda i obezbeđuje kroz objekti-
vno područje, organizujući društvena uređenja putem religija, mitova (čak se u tu svrhu i
manifestuje kao Bog, za šta je najbolji primer judeo-hrišćanstvo) i sakupljanjem svih iskus-
tava i smernica za ispravan život kroz predanje i tradiciju. Problem nastaje kada počne pre-
naglašavanje i jednostranost, kada tradicija ne dozvoljava novu ličnost - a ličnost je po defi-
niciji uvek nova i jedinstvena - nego čuva sebe, dok svoju svrhu, čovekovo idealno stanje,
ličnost, smešta u mit i još se nasilno brani od ljudi koji žele da ga ostvare. Problem nastaje
kada se ne veruje prirodi i njenoj savršenoj preciznosti u stvaranju subjekta i kretanju ka
ličnosti, i u krajnjem vidu ka neuslovljenosti, nego se pokušava sa nekakvom veštačkom
„duhovnošću” za račun prirode i njene svrhovitosti. Na takvim anomalijama zasnovane su
mnoge tradicije i njihove „kulturne politike”, kao i današnje religije sa svim sektama - iako
se verbalno pozivaju na obuzdavanje „niže prirode” i njenih destruktivnih nagona. Poriv ka
173
celovitoj i slobodnoj ličnosti je najsnažniji od svih, cela priroda postoji zbog njega, pa zato,
kada se pred njim ispreče jednostrane tradicije, razne religijske, kulturne i civilizacijske raz-
like među ljudima koji su po svom biću jednaki, dolazi do genocida. Ni zbog čega ljudi više
ne stradaju nego zbog svojih tradicija koje ne služe čoveku, već samo sebi i svom jalovom
autokratskom i teokratskom održanju. Jedina univerzalna tradicija čovečanstva koja se ne
može ulepšati lažima jeste uništenje, nasilje i sputavanje procesa individuacije čovekove
ličnosti. Nasilje je jedina posledica tradicija koje postaju jednostrane i isključive, pa tako
najnasilnije postaju one koje sebe apsolutizuju i hoće da zavladaju svetom. Svaka ličnost u
svom dozrevanju mora jednom da dođe u sukob sa tradicijom, jer ova postoji samo zato da
bi čoveka ukalupila prema određenom modelu, dok je ličnost uvek jedinstvena i nezavisna
od svega, ona je onoliko celovita koliko se oslobađa od svih veza, koliko je slobodna. Valj-
da je zbog dijalektike sazrevanja slobodne ličnosti i njenog kosmičkog značaja nužno da
postoje ovakve anomalije, paradoksi i izazovi. Oni verovatno stvaraju neophodan pritisak za
kristalisanje čoveka u pravu i slobodnu ličnost. Teško je samo razabrati da li je to sve potre-
bno zbog njegove slabosti i gluposti, ili snage i vrednosti.
Iz svega rečenog sledi zaključak da su autentična ličnost i nasilje suprotstavljeni jed-
no drugome: koliko je više jednog, toliko je manje drugog.
Zahvaljujući kultivisanju principa individuacije samo je u čoveku moguć psihološki i
lični doživljaj sveta. U svemu ostalom, u celoj preostaloj prirodi, on se manifestuje kao puki
prolazni oblik zbivanja - samo u čovekovoj ličnosti on se doživljava egzistencijalno, pa zato
samo u njoj doživljaj sveta postaje jednako konkretan i verodostojan kao i sam svet. U
čovekovoj ličnosti se priroda na najviši mogući način bivstvujuće odnosi prema sebi. Zato
tu i razrešava svoj ishod ili smisao. U svim nižim oblicima (na shemi, slika 1.) ona se prip-
remala za suočavanje sa sobom u aham-kâra. Ovo je suočavanje dramskog karaktera, pa je
takav i psihološki doživljaj. On je moguć jedino kada subjekat objektivno učestvuje u zbi-
vanju kao da je njegovo, kada ga lično doživljava kao svoje. Zato prevod aham-kâra može
biti i „Ja sam učesnik”. Čovek postaje ličnost u onoj meri u kojoj učestvuje u zbivanju upr-
kos svim teškoćama, jer samo učestvovanje osnažuje prisustvo svesti. Što svesnije učestvuje
i bori se s teškoćama, toliko bolje osvešćava principe prirodnog zbivanja i tako uviđa da to
nije ono u čemu treba da nađe svoje uporište, nego da ga nadiđe. Ličnost sazreva u onoj
meri u kojoj čovek čini ono što priroda nije učinila, u kojoj nadilazi granicu do koje vlada
prirodna nužnost. Onoga ko se ne bori i ne učestvuje u životu kakav jeste, težak i neprivla-
čan, ko ne pobeđuje propast i smrt gledajući ih licem u lice, život ostavlja po strani, da
vegetira i odumire. Čoveku se ništa dobro neće desiti u životu ukoliko ne učestvuje u njemu
i ne prihvata ga takvog kakav jeste da bi ga nadišao u Duhu – a on se uvek može nadići
nezavisno od okolnosti. Tek kada prihvati ličnu odgovornost za sve svoje postupke, postup-
ke koji omogućavaju prisustvo Duha koji daje sav život, on postaje čovek i nadilazi smrt.
Tada tek Duh počinje da komunicira s njim, tada počinje nešto suštinski da mu se događa.
Dotle je samo bezličan prirodni organizam kome je smrt jedina sudbina.
U manasu se takođe razvijalo čovekovo učešće u zbivanju, ali samo na mentalnom
planu, u vidu svakojakog preispitivanja i sa svih strana osmišljavanja nekog problema. Ovde
se isto preispitivanje i iskušavanje podiže na viši nivo, na dramski događaj i akciju celog
bića.
U ličnosti čovekovoj priroda postiže vrhunac psihofizičkog odnošenja i doživljavanja
sebe, i zato se u aham-kâra događa fina iluzija da je Duh čovekov (puruša) učesnik u zbiva-
nju prirode, a ne da se to ona sáma preobražava i dozreva da bude dostojna Duha neuslov-
ljenosti koji je omogućava.
174
 Kakva je veza između ocelovljenja ličnosti i učešća u zbivanju, tj. akcije, koje obje-
dinjuje aham-kâra? Suština ličnosti je identitet, a on je moguć samo kao akcija. Identitet je
akcija koja je svesna sebe. Akcija je promena i preobražaj, a identitet zahteva sigurnost. To
je kontradikcija. Da bi se ona nadišla spontano iz nje nastaje jedan nusproizvod: Ja ili trenu-
tna svest o sebi. Ja je pokušaj da se akcija i identitet dožive kao virtuelni objekti, jer se već
samom pojavom Ja kao virtuelne realnosti ne može doživeti jedinstvo akcije i identiteta
svakog trena u sadašnjosti.
U aham-kâra priroda postiže svoju maksimalnu integraciju kao pripremu i nužan
uslov za probuđenje (buddhi) u Duhu neuslovljenosti (puruša). Samo potpuno integrisana
ličnost može biti uvek budna (buddhi), kao što, s druge strane, čista svest može opstati samo
u čovekovom celovitom prisustvu i učestvovanju, a ne bezličnom i razdeljenom. Čovekova
ličnost je oličenje celine zbivanja i zato on, kao celovit, vidi da se sve zbivanje oblikuje
kako bi njega stvorilo, kako se sve uliva u njega. Ništa mu nije strano. Njemu ništa nije spo-
lja, niti je išta iznutra, jer sve što mu je spolja - iznutra je. On vidi da u celoj prirodi nema
nikakve greške, da je sve savršeno i da je sve onako kako jedino može da bude, da univer-
zum ne bi uopšte ni postojao kada bi i najmanja pojava bila drugačija nego što jeste, kada bi
postojalo išta pogrešno, da sve sazreva i integriše se ka svom savršenom liku prolazeći razne
faze, u organskom iskustvu (indriyâni, fizičko telo) i u neorganskom (tanmâtrâ, astralno
telo, posmrtna iskustva, reinkarnacija). Samo celovita ličnost vidi da se ništa ne gubi ako iz
organskog pređe u neorgansko (iz 'života' u 'smrt'), jer su joj oba područja poznata, niti se
šta novo dobija kada se na fizičkom pojavi iz nadfizičkog. Vidi jasno da svaka duša nemi-
novno stiže svome cilju, da nikad ništa nije bilo izgubljeno niti uzaludno. Samo se u celovi-
toj ličnosti priroda prepoznaje kao celovita, iznad dobra i zla, rađanja i umiranja.
U svim svojim oblicima, kroz sva bića, ljude i događaje, priroda se preobražava i
kreće se u svakom trenutku ka svom najpotpunijem oličenju, ka celovitoj ličnosti koja pri-
rodu doživljava kao sebe samu, posmatra je i vidi kao savršenu celinu, kao čisto dobro -
iako je uvek drugačija. Ona vidi ono trajno iza svake promene i preobražaja, a to je sámo
postojanje kojeg ne može ni biti ako nije onako kako jedino može da bude: celovito i savr-
šeno. Zato ništa nije ugroženo i sve mora proći svoj put razvoja i dozrevanja kroz spektar
svih iskustava, sve dok ne postane zrelo da sopstvenim savršenstvom bude oličenje celine
koja ga je sačinila. Kada tako vidi sva bića, čovek je uvek pozitivno raspoložen i s ljubavlju
prihvata svakoga, a naročito nesvesne grešnike, jer vidi njihovo biće, a ne obraća pažnju na
sadržaje njihovih iluzija.
Opšta neravnoteža i nepostojanost života, uzrokovana gunama, u aham-kâra po prvi
put nalazi svoju ravnotežu. Samo zrela ličnost vidi da sva dinamika i opšti preobražaj pripa-
daju celini i nikada je ne narušavaju čineći zlo. Zreo čovek je dobar na taj način što dopušta
stvarima da budu kakve jesu, ne remeti ih jer zna da sve ide svome ishodu. Dozvoljavajući
biću da bude kakvo ono sámo jeste, ne prilagođavajući ga svojim željama, on pomaže nje-
gov život. Opuštenim prihvatanjem stvari kakve jesu, on doprinosi njihovom preobražaju u
rastu.
Kada bi u tom rastu bilo ikakve greške, tada ne bi bilo ni celovitosti prirode ni njenog
analognog oličenja u celovitoj ličnosti čovekovoj, kao u ogledalu. Da bilo koji oblik zbiva-
nja sadrži u sebi nešto pogrešno ili zlo, da nije baš takav kakav upravo jeste - ne bi bilo
nikakvog oblika ni same prirode. Ono što je pogrešno ne može opstati; nije moguće destruk-
tivno stvaranje ni postojanje.
Ali, zbivanje je takvo samo sa stanovišta aham-kâra, zrele ličnosti. Sa svih drugih,
nepotpunih stanovišta, zbivanja su haotična, uveliko pogrešna i zla, svet nije celovit i savr-
175
šen, priroda nije autentična, onakva kakva bi „trebalo da bude”, i zato izgleda destruktivna.
Svakako, destruktivan je ovde jedino način posmatranja, ili stav posmatrača, a ne priroda,
jer, da jeste, ne bi bilo posmatrača. Priroda je kao točak i od položaja (ontološkog statusa)
posmatrača zavisi kako će se njeno zbivanje doživeti. Ako je čovek sâm celovit i usredišten
u svom Sopstvu, tada će zbivanje prirode doživljavati iz središta točka njenog obrtanja i
videće je svuda kao jedinstvenu harmoničnu celinu - jer, čovekovo Sopstvo nije ništa drugo
do centar i stožer sveg kretanja prirode. Ako nije u svom središtu, tada neće biti u harmoni-
čnom centru bivstvovanja niti u jedinstvu sa njim. Koliko od (svog) centra odstupa, toliko
će njegov život biti neharmoničan, neuravnotežen i pod uticajem centrifugalne sile vremena
koje vodi u rasulo (entropiju). Ako je sasvim na rubu zbivanja - a to znači identifikovan sa
objektima i vremenom - točak života će ga pregaziti. Čovek treba da bude celovit kako bi po
analogiji prepoznao celovitost, nepogrešivo savršenstvo i dobro samog postojanja. Jer, da
ono nije takvo, ne bi ga ni bilo. Stoga, tek u čovekovoj savršeno integrisanoj ličnosti svet
uistinu postoji kakav jeste. Nikako drugačije.

3. Volja ili namera

Samo celovita tj. objedinjena ličnost ima svoju volju. Dotle je nije imala jer su je
razna Ja rasparčavala i delila svako na svoju stranu.
Sva prakrti ispod aham-kâra na shemi je polje čiste uzročnosti. Tek u aham-kâra
postoji moć slobodnog i novog delanja po svojoj volji. To za čoveka praktično znači njego-
vo drugo rođenje. Prirodno uslovljeni ljudi, a takva je velika većina, pretežno žive u
indriyâni, do manasa. To je nalik jajetu. Ono postoji na ovom svetu, ali ptica još nije rođe-
na. Da bi se istinski rodila, ptica, taj drevni simbol čovekove duše, mora da uradi još nešto,
sama da probije ljusku jajeta i izađe van. Tako i čovek nije rođen púkim fizičkim rođenjem;
to je samo bezlična prirodna reprodukcija. On tek treba da se rodi svojom voljom i svešću i
nadiđe polje prirodne reprodukcije i nužnosti - a to je telo, indriyâni, i sve ispod aham-kâra.
U tome je smisao vaskrsenja.
S tom voljom koju je pokazao pri probijanju iluzija uslovljene prirode ispod aham-
kâra i istinski se rađajući kao nova, slobodna i celovita ličnost, on dobija i moć delanja,
koju nijedan prirodno postojeći čovek nema.
Kada u sopstvenom savršenstvu, kao u ogledalu, čovek prepozna svrhu bivstvovanja,
sudbinu svih bića, savršenstvo i lepotu sveg života - tada može postojati samo kroz čistu
ljubav i oproštaj. Videvši da se u celom univerzumu ne događa ništa drugo do jedinstvo koje
se u potpunosti aktuelizuje tek kroz njegovo prosvetljenje, on doživljava jedino ljubav koja
prihvata sve što postoji, oproštaj i pomirenje sa svim. Biće se energetski manifestuje kao
ljubavni doživljaj, a svest je tu neposredno razumevanje i praštanje svega. Ljubavi nema bez
potpunog i bezuslovnog praštanja i prihvatanja. Oni su uzajamni, jer kada se energija koja
oblikuje svekoliko zbivanje osvesti u ličnosti čovekovoj, tada se prepoznaje kao ljubav i
svaki se oblik prirode samo kroz ljubav doživljava i prihvata; ne vidi se više objektivni svet,
nego se samo neposredno i lično doživljava u ljubavnom zanosu sjedinjenja s njim. Oproštaj
i prihvatanje tada nastupaju kao posledica ispunjenja nastalog u tom zanosu.
Razumevanje i prihvatanje svega što jeste, svakog bića, svakog događaja i pojave, i
svih suprotnosti, predstavlja posredan put u transcendenciju. Naime, uvek kada nešto pri-
hvatimo kako jeste, mi to nadilazimo (transcendiramo), postajemo u Duhu viši, širi i svesniji
od toga. U tome je tajna verske predaje kroz prihvatanje svega kao božije volje. To je, pored
176
kontemplacije, drugi način da se dođe do iskustva transcendencije, i glavna je tema Isusove
Propovedi na gori. Takva iskustva uvek prati ljubav, slična onoj kojom roditelj prihvata sve
aktivnosti svoga deteta, pa je otuda volja božija oduvek izjednačavana s ljubavlju. To znači
da je ljubav drugi izraz za nadilaženje prethodnog, nižeg i ograničavajućeg stanja, odnosno
za iskustvo transcendencije.
Samo zreo čovek vidi da u svakom trenutku sve biva tačno onako kako mora da
bude, i da u tom trenutku nije moglo biti drugačije, da je sve na svome mestu, jer nema
ničeg pogrešnog u celini. Zbog holografske prirode univerzuma, najmanja stvar i pojava
jednako je važna kao i najveća, kao ceo univerzum, jer svaki "deo" je odraz celine i sadrži
celinu. Zato što su stvari uvek onakve kakve u datom trenutku jedino mogu da budu, on
ničemu ne zamera i sve prihvata onakvo kakvo u svom trenutku jeste sa najvećim poštova-
njem. On zato nije pasivan prema stvarima nego realan, samo tako se stvari mogu videti
kakve jesu, bez projekcija i psihomentalnih iskrivljavanja. Ako nešto izgleda loše onda je to
samo fragment nužnog procesa ka ocelovljenju, procesa koji pripada celini koja je sama po
sebi apsolutno dobro. Stvari nam izgledaju nesavršene i zle samo zato što ne vidimo celinu,
ceo proces; vidimo samo jednu epizodu, a ne celu seriju. Kao što, na primer, jedan prst
posmatran za sebe izgleda bezlično, dok ceo čovekov lik odiše smislom i lepotom. Takođe i
lik na fotografiji, uhvaćen u jednom trenutku, ne pokazuje mnogo, ali kada smo upoznati sa
njegovim karakterom i životnim delom on zrači svojim punim smislom. Ili, kao kada bismo
kroz uski otvor neke pregrade posmatrali šta se to kreće s druge strane; videli bismo samo
neke fragmente koji se iznenada pojavljuju i nestaju, možda u nekim ciklusima, a kada bi
pregrada bila uklonjena ugledali bismo ceo prizor i tek tada bismo razumeli šta se događa.
Budući da gleda na stvari kakve jesu, svet se pred očima zrelog čoveka stvara uvek
iznova svakog trena sasvim nov - jer on je sada jedno s kosmičkim principom stvaranja sve-
ga, aham-kâra. Tako on vidi kako se sve kreće i zašto ništa nije isto u dva trenutka: svakog
trena se stvara na malo drugačiji način. Kako je sve novo, bezazleno i nevino, čemu da
zamera bilo šta? On je zato i nezavisan od svega jer vidi da nema za šta da se drži. Nezavis-
nost od sveta je glavna odlika zrelosti čovekove.
U skladu s celinom koja se uvek iznova stvara iz trena u tren, ni ličnost nije supstan-
cijalna, ista kroz vreme, već je u svakom trenutku drugačija i nova, ali opet celovita. Celovi-
tost je ono što daje smisao ličnosti, a ne supstancijalna istovetnost - kao što je slučaj sa ego-
ičkom iluzijom. Štaviše, celovitost ličnosti je moguća samo zahvaljujući nesupstancijalnosti
bića. Ona je suprotnost supstancijalnosti.
Celovita ličnost je uvek u središtu univerzuma, jer ona i jeste njegovo središte. Ona je
centralna tačka posmatranja iz koje se vidi smisao svake pojave u perspektivi celine, svi
posmatrani detalji se sami od sebe, kao voda koja se sliva, stiču i slažu svoj smisao u sklad-
nu celinu, na kojoj sam kosmos počiva, a da čovek pri tom ne čini nikakav napor. Njegova
ličnost je celovita zato što je u njoj svekoliko prostorvremensko oblikovanje postiglo svoj
smisao i savršenstvo. Tek kada se biće razotkrije kakvo jeste, da nije supstancijalno, rađa se
celovita ličnost. Jer, iluzija supstancijalnosti uvek u sebi nosi partikularizaciju, podelu i
sukobe snaga, na njima se ona i zasniva. Celovitost je moguća jedino u slobodi od svih ilu-
zija bića, kada se ono vidi celo, kao jedno bez dvojstva. Bez ličnosti egzistencija je bezlična,
prazna, besmislena i nehumana.
Zreloj ličnosti više ništa nije potrebno, zato sve prašta i samo daje. Njen pokret nije
njen i svako njeno delo nije samo njeno, već celina dela kroz nju. Takav čovek se kreće
savršeno skladno i harmonično, kao ulje koje se lije, jer je celovit, svi energetski tokovi u
njemu su usklađeni; on je kao lopta: uvek je isti u svim položajima i aktivnostima. On je
177
uvek opušten od svega jer je potpun i ostvaren, nema šta više sam da čini, jer vidi da celina
u svakom trenutku čini sve što treba učiniti. Kako ona sada dela kroz njega, on je neumoran
u stalnoj aktivnosti, nikada nije pasivan i nedelotvoran, iako zna da nije on taj koji čini. On
dela uvek adekvatno i direktno, bez ičega suvišnog pa zato, iako izgleda da ništa ne radi,
postiže maksimum uz minimalan napor. On zna ko je tvorac svega i da je on samo njegovo
oličenje, zato sebi ništa ne pripisuje iako savršeno jasno vidi odgovornost za sve što se zbi-
va. Paradoksalna je istina da tek s pravom afirmacijom svoje ličnosti čovek postaje nesebi-
čan; da tek kada ostvari svoju volju, vidi da on nikada nije onaj koji dela.
Za takvu ličnost, koja je oličenje celine, ne postoje granice među stvarima niti razd-
vojenosti među događajima - sve se stapa u jedno. Za nju je iza svakog oblika ili događaja
jasno prepoznatljiva jedna univerzalna energija, koju uobličava jedan kosmički princip uob-
ličavanja, aham-kâra, koji je sada u njemu i sačinjava njegovo Jastvo. Ta energija uzima
različite oblike bivstvovanja, ali kada se osvesti u svom krajnjem ishodu, postaje oličenje
ljubavi, jer ništa se ne stvara i ne živi bez ljubavi.
Celovitoj ličnosti postaje na taj način jasan energetski aspekt bivstvovanja. Ona više
ne postoji kroz misao i druga psihofizička uslovljavanja i ubeđenja, kao što čovek sa nivoa
indriyâni čini, već samo kroz ličnu volju ili nameru. Samo slobodna ličnost može imati svo-
ju volju i činiti po njoj. Priroda se pobrinula da niko ne može imati svoju volju i moć dela-
nja po sebi, ako nije celovita ličnost, oličenje celine, kojoj je ljubav jedini zakon delanja.
Samo potpuno zrela ličnost može delati tako da to uvek bude izraz ljubavi, odnosno izraz
celine koja sve daje. Ona ne može imati drugačiju volju do podržavanja života i dozrevanja
svega ka smislu - a to je ljubav. Za celovitu ličnost svet ne postoji na objektivistički način,
kao ideja ili predstava, nego kao čisto i neposredno događanje u kome se lično učestvuje,
kao energetski fenomen, kao nešto što se voli.
Na koji način je ličnost celovita i kao takva doživljava celovitost postojanja? Celovi-
tost ličnosti ovde znači jedno Ja. Čovek nije celovit samo zato što je razdeljen na više Ja.
Sve promene naših raspoloženja, ponašanja, delanja i sećanja su zapravo prelasci iz jednog
Ja u drugo. Pri tome se, zahvaljujući posebnom mehanizmu, koji je Gurđijev nazvao 'odboj-
nik' (prema oprugama koje amortizuju sudare između vagona na starim vozovima), prelasci
iz jednog Ja u drugo racionalizuju i opravdavaju, makar ta stanja bila i krajnje kontradiktor-
na, i stvara se fina iluzija kontinuiteta jednog Ja. Zaista, kod prosečnog čoveka i postoji
izvestan kontinuitet, pa on zna šta je sve učinio (iako se potom kaje - jedno Ja je počinilo
nešto što drugo osuđuje, ili nije moglo da učini ono što je neko drugo Ja odlučilo), ali kod
patoloških slučajeva ovaj kontinuitet se prekida, što u ekstremnom vidu, u šizofreniji, vodi
do potpune odvojenosti pojedinih delova ličnosti pri čemu jedna ne zna šta čine ostale. Ako
sazna, tada se počinjeno delo negira, ili se uprkos svemu opravdava. Važno je znati da
čovek koji nije radio na sebi nikada nema jedno Ja, pa čak i ne zna da ih ima mnoštvo. Samo
sa ezoteričnom duhovnom praksom koja je ovde izneta kao 'četvrti put', može doći do celo-
vite ličnosti i jedinstvene, uvek prisutne svesti o sebi, tj. jednog Ja. To je nivo aham-kâre i
on se ne dobija púkim rođenjem, već samo radom na sopstvenom osvešćenju.
Kakva je priroda jednog Ja ili aham-kâre? To je ono stalno i uvek prisutno postojanje
u nama. Stanja bića i svesti se stalno smenjuju (java, san, dubok san bez snova...), ali sva se
ona događaju nama, mi uvek postojimo kroz sva stanja u kojima se nalazimo. Kao platno na
kome se projektuje film. U ovoj metafori film predstavlja sve sadržaje koji sačinjavaju nama
poznati život i sva stanja svesti, a platno ono na čemu je sve to moguće da se dogodi, ono
što ostaje isto dok se smenjuju sadržaji svesti i života projektovani na njemu. Mi učestvuje-
mo u sadržajima kao da su naši, i tim učestvovanjem spoznajemo svoju različitost. Otuda
178
ime aham-kâra. Aham se odnosi na ono uvek postojeće koje mi jesmo, a -kârah na učes-
tvovanje u zbivanju koje uvek postojeće omogućava.
Kakva je veza jedinstvene i uvek postojeće svesti o sebi, jednog Ja, sa voljom?
Mnoštvo Ja razbija životnu energiju na kontradiktorne aktivnosti, koje su vrlo često štetne.
Čovek dobija svoju volju i moć delanja samo kada upotrebljava ceo energetski potencijal
svoga bića.
Sada nam postaje jasnije jedinstvo principa individuacije ili uobličavanja svega, sa
namerom ili voljom. Tako je namera hvatanja oblikovala ruke, namera hodanja - noge,
viđenja - oči, itd. Snagom volje može se sve oblikovati i promeniti, što je očigledno u dras-
tičnim fiziološkim promenama izazvanim hipnotičkom sugestijom, kojom se volja snažno
koncentriše. Sve biva onako kako se energija ulaže, čovek postaje ono u šta ulaže svoju
energiju. Ako je uloži u destrukciju, onda će se raspasti, i svoj raspad će pokušati da spreči i
nadoknadi krađom energije od drugoga. Ali bezuspešno, jer energija je jedna i zato se ne
može ukrasti. Po zakonu analogije, uzimajući je od drugog, čovek je sam gubi. Zato se zlo
nikada ne isplati i kad-tad pravda pobeđuje. Istina, koja je životna snaga, može se potiskivati
ali ona, kao lopta pod vodom, uvek teži da ispliva na videlo. Laž je oduvek bila loša investi-
cija, ona u prirodnoj ekonomiji jednostavno ne prolazi jer je nalik na neispravan proizvod.
Kako je priroda čisto savršenstvo, laž joj i ne pripada, ona je negacija života pa zato, iako
može načiniti štetu u početku, ne može opstati do kraja.
Nema laži koja neće biti razobličena i sve što je skriveno biće razotkriveno. Otuda je
čista savest uslov za celovitu ličnost. Samo čistom savešću slobodna ličnost može da doživ-
ljava svet kroz svoje delovanje i svoju volju. Nikako drugačije, jer destruktivni činilac u
jedinstvu prirode mora samoga sebe razoriti.
Ličnost se zbog svoje zrelosti ne bavi toliko percepcijom sveta, jer je potpuno otvo-
rena za njega, koliko delovanjem u njemu. Njeno doživljavanje sveta u savršenom je skladu
i jednakosti sa njenim delanjem, jer zna da ne može drugačije spoznati svet nego kao učes-
nik, kroz stvaralaštvo i delotvoran odnos prema njemu. U aham-kâra svest po prvi put pos-
taje aktivan činilac. U indriyâni ona je pasivna, služila je samo za osvetljavanje uskog kruga
iskustva i delanja, čak i u manasu je bila više reaktivna nego aktivna i konstruktivna. Otuda
aham-kâra odlikuje volja. Tu je svest po prvi put u jedinstvu sa energijom i bićem, i takvo
jedinstvo je ono što ličnosti daje zrelost. U njoj svest po prvi put u prirodi postaje bivstvuju-
ća i delotvorna.
Ali, to njeno delanje je veoma nalik na ne-delanje zbog blizine krajnjeg ishoda, bud-
dhi, i zbog jasnoće da celina dela, a ne individua. Celovita ličnost zna da nije ona ta koja
dela, već celina čije je ona samo oličenje. Čovek koji je ograničen na neko svoje malo Ja,
uvek misli da je on taj koji dela, pa otuda svi sukobi među ljudima. Ličnost se po tome raz-
likuje od individue što zna izvor sveg delanja. Taj izvor je sveprisutan, izvan je prostora i
vremena, pa otuda delanje celovite ličnosti preskače uzročnost. Ona se ne kreće linearnim
vremenom od uzroka prema posledici, nego se odmah smešta u posledicu, u rezultat, koris-
teći imaginaciju (tanmâtrâ) koja relativizuje vreme, dok za neupućenog posmatrača izgleda
kao da se okolnosti i uzroci tokom vremena sklapaju sami od sebe tako da ličnost taj rezultat
s lakoćom „postiže”. Kada celovita ličnost nešto namerava ona samo izbriše prostorno obli-
kovanje i vremenski tok koji je deli do toga, i nameravano je ostvareno. Jer, u celini koju
ličnost oličava, sve postoji jednovremeno. Samo u indriyâni postoji iluzija da se stvari zbi-
vaju tokom vremena, izdvojene u prostoru i da čovek nešto radi. Ostvarena ličnost koristi
finije nivoe stvaranja (tanmâtrâ) u kojima je sve jedno i već sveprisutno za izazivanje pos-
ledica na nižim i grubljim (indriyâni).
179
 Aham-kâra je delovanje koje je pretvoreno u entitet. Ono može biti razdeljeno u više
različitih oblika ponašanja koji ravnopravno opstaju u individui (indriyâni) i smenjuju se
tokom vremena. Osamostaljeni entiteti percepcije i delanja u indriyâni imaju prevagu kod
dezintegrisane ličnosti, oni odnose energiju bića svaki na svoju stranu, a troše je i na među-
sobna sukobljavanja. Zato što takav čovek nema celu svoju energiju na raspolaganju, nema
ni snage da bude onaj koji čini dela, već je nošen zbivanjem i oblikovan njime. Stoga (s
pravom) ne može imati ni odgovornost za svoje postupke. Ima iluziju da nešto čini, dok je u
stvarnosti sačinjen i uslovljen okolnostima. Čak i takvi detalji kao što je treptaj oka, pome-
ranje ruke ili okretanje nadesno, na primer, potpuno su uslovljeni, jer čovek ne uviđa da u
tom trenutku nije mogao da ne trepne, ruku nije mogao da održi mirno, i okrenuo se nades-
no jer tada nije mogao nalevo. Ovu nužnost on uvek tumači kao svoju volju jer je i njegova
misao jednako uslovljena okolnostima kao i fizičko kretanje. Opšta uslovljenost je, među-
tim, dovoljno fleksibilna da omogućava život, organsku reprodukciju i rad koji je za to
neophodan. Manifestuje se na različitim dimenzijama, na fizičkoj više, a na mentalnoj
manje očigledno. Imamo izvesnu slobodu da izaberemo kako ćemo doći do hrane, ali ne
možemo izbeći nužnost ishrane. Zato i čovekovu odluku da u određenom trenutku učini
neki pokret određuje uslovljenost prirode, ma koliko bila fleksibilna u načinu njenog ostva-
renja. Prividna sloboda koju imamo u kretanju jeste samo izbor kako da udovoljimo prirod-
nom nagonu za opstanak. To je sloboda ega i nesvesnog bivstvovanja. Unutar svoga ega
možemo da činimo šta god hoćemo, kao zver u kavezu zoološkog vrta. Samo na nivou
aham-kâra počinje slobodno činjenje. Bez potpune odgovornosti za sve svoje postupke
nema zrele ličnosti, a samo sa njom čovek može prevazići sudbinu psihofizičke uslovljenos-
ti.
Nadilaženjem psihofizičke uslovljenosti problem determinacije i slobodne volje spo-
znaje se na sledeći način: Samo celovita, nezavisna i probuđena ličnost može imati svoju
volju, ali ta njena volja tada nije njena lična, već je to uvek volja Duha koji sve omogućava,
i integrisana ličnost je samo sprovodi. Dakle, ideja púke slobodne volje postoji samo u iluzi-
ji ega, i ona je tada uvek razuzdanost, a ne prava sloboda. Nesvestan čovek je determinisan
prirodom, a svestan čovek je determinisan Duhom koji omogućava prirodu.
Zato što je za zrelog čoveka sve ostvareno i potpuno, on svoju energiju ne ulaže u
iluziju da se stvari mogu promeniti ili popraviti, nego u osnaženje svoje potpunosti. To je
najbolji doprinos usavršavanju svih stvari. Postižući sopstvenu zrelost činimo najbolju uslu-
gu svim bićima, činimo ono jedino što uopšte i treba činiti i time sve automatski ostvaruje-
mo, jer sve se zbivanje kreće ka ličnosti, tu sve postiže svoj smisao. Ulaganje energije u bilo
šta drugo je čist gubitak i destrukcija.

4. Điva – individualna duša

Glavna odlika zrele ličnosti je nezavisnost. To je očigledno na shemi gde aham-kâra

stoji iznad sveg pojavnog sveta. Ona je iznad fizičkog tela (indriyâni), što znači da je neza-
visna od njega. Tu nezavisnost valja dobro razumeti jer je njeno razumevanje od suštinskog
značaja kao uvod u spoznaju budnosti (buddhi) i nezavisnosti puruše od prakrti.
Aham-kâra je središte „unutarnjeg organa” (antahkarana) koji se sastoji iz tri katego-
rije: manas, aham-kâra i buddhi. (Deset vanjskih organa koji joj ukazuju predmete su čulni i
delatni organi, buddhindriye i karmendriye.) Antahkarana obezbeđuje najvišu natčulnu i
intuitivnu spoznaju koja je moguća u prirodi, iako je njena tvorevina, ona se u njoj ponaša u
180
toj meri nezavisno da može poslužiti kao model za obučavanje i pripremanje „velikog buđe-
nja” u apsolutnoj nezavisnosti puruše (kaivalya).
Kada se „unutarnji organ” osnaži tako da zaživi u iskustvu, on deluje i sa prototipo-
vima čulnih organa (tanmâtrâ) i može biti aktivan u svim dimenzijama (maha-bhűtâni) - jer
nije vezan za indriyâni više od manasa. Tada se naziva sukšma-šarira ili „fino telo”. To je
astralno telo koje nadživljava smrt fizičkog, prelazi u objektivno područje i u sebi nosi utis-
ke (samskara) proživljenih iskustava koji će biti informacija za rođenje novog tela i obliko-
vanje njegove sudbine. Ono takođe individualnost prenosi u objektivno područje za vreme
sna ili astralne projekcije. Ono je najfiniji korisnik energije (prâna), njegovo zbivanje je
isključivo energetske prirode. Stoga se i naziva điva, što znači život, ili princip koji određu-
je život. Điva je finotvarni medijum koji povezuje subjektivno područje iskustva (indriyâni)
sa objektivnim uslovima, prototipovima (tanmâtrâ) prirodnog zbivanja uopšte. Ta poveza-
nost daje smisao ili dušu samom zbivanju. Na Zapadu je ovaj približno isti princip u ljud-
skom obliku stoga i poznat kao duša.
Nužno je da điva, kao trovrstan unutarnji organ, dozri u fizičkom iskustvu pomoću
deset vanjskih organa koji joj ukazuju predmete i iskustvo delovanja u trodimenzionom pro-
storu. Jedino tako duša postaje odlučujući činilac u pribavljanju spasonosne spoznaje u
višim dimenzijama astralnih svetova. Razvezana od deset fizičkih organa, koji su prisutni
kao jedno telo samo u trodimenzionalnoj sadašnjosti, điva preko tanmâtrâ može da deluje u
sva tri vremena, u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ti slučajevi se spontano dešavaju kada
u snu spoznajemo buduće događaje ili proživljavamo prošle, ili kada u iskustvima bliskim
smrti u jednom trenutku sagledamo ceo život.
Prilikom smrti fizičkog tela điva se potpuno suočava sa objektivnom stranom emana-
cije prakrti, odnosno, kolektivnim uslovima bivstvovanja ljudskog roda u celosti. Tom pri-
likom ona nosi sa sobom tragove svih subjektivnih iskustava u trodimenzionalnom telu s
kojim je bila u vezi za njegovog života putem razuma (manas) koji, iako nadživljava smrt
fizičkog organizma, ne može dugo da opstane bez njega.56 Sačinjena kao fino (astralno)
telo, od tanmâtrâ, điva deluje kao kalup ili prototip za ponovno rađanje grubog (fizičkog)
tela u tri dimenzije. Fino telo je uzor ponovnog rođenja kao što je i princip identiteta ličnosti
u različitim inkarnacijama. Ali, iako ovako deluje, điva nije supstancijalna kao što to nije
niti išta drugo u prirodi. Ne prelazi iz tela u telo jedna ista điva kao istovetni entitet, već
samo informacija prethodnog iskustva za oblikovanje narednog. To je tako zato što je điva
egzistencijalna, a ne esencijalna; zato ona ne postoji supstancijalno već samo kao informaci-
ja za sukcesivno uobličavanje entiteta iz akaše. Kao što vidimo da se površinom vode kreće
jedan talas kao celina, dok se zapravo voda usklađeno podiže i spušta, a sama ostaje nepo-
kretna, tako se isto iz jednog tela u drugo prenosi samo informacija koja podstiče uzročno
nastajanje bića. Ona nije supstancijalna stoga što je sačinjena od skupine triju činilaca: bud-
dhi, aham-kâre i manasa. Ta skupina triju vrhunskih kategorija prakrti daje dušu svemu
ostalom što je na shemi ispod njih. Gubitak informativnog kontinuiteta je jedini mogući
„gubitak duše” ili zaborav sebe. Njegovo očuvanje je od presudnog značaja za celovitost
ličnosti i smisla čovekove egzistencije. Kontinuitet je identitet.
Upravo zato što je duša egzistencijalna, što znači da svoje jedino uporište ima u smis-
lu zbivanja, a ne u smrtnoj supstanciji, mi se ne sećamo svojih prethodnih života, tj. gubimo
kontinuitet smisla postojanja, svoju dušu, kada svoj smisao i uporište tražimo u supstanci-
jalnosti, u identifikaciji s telom.

56
Opširnije o mentalnom uslovljavanju manasa nakon raspada fizičkog organizma videti u „Tibetanskoj knjizi mrtvih”.
181
 Fino telo đive (sukšma-šarira) naziva se još i linga-šarira ili „telo obeležja” ili odre-
đenja karaktera bivstvovanja. Linga je iskustveni entitet i ima telo nalik fizičkom zato što je
iskustvo koje predstavlja oblikovano u trodimenzionalnom sklopu. Svaka životna istorija
ima svoje obeležje (linga) i sve dok bude uzročnog uslovljavanja iskustva bivstvovanja pri-
rode, biće i linga, odnosno, novih inkarnacija.
Vrlo je važno razumeti ovu razliku između esencijalnog i egzistencijalnog karaktera
đive, ona je ključ za razumevanje aham-kâra kao principa uobličavanja i ocelovljenja koje
se odigrava trenutačno i sukcesivno iz akaše, a ne kao zasebno biće koje se rađa i kreće kroz
prostor. Različiti modusi ocelovljenja bića su ti koji se rađaju, kreću i deluju, a ne biće po
sebi. Samo tako aham-kâra može biti uvek dostupan, sveprisutan, ali i nezavisan princip
celovitosti.
Iako princip individuacije kao linga-šarira uvek nadživljava fizičko telo, on zavisi od
dozrelosti iskustva i nije isti u svim slučajevima. Njegov status zavisi od prisustva svesti,
pamćenja i iskustva bivstvovanja. Kao i svi ostali proizvodi prirode, i linga je određena
gunama. U njoj tamas preovlađuje kada postoji u životinjskom obliku koji nema sve organ-
ske sposobnosti, ili kod primitivnih ljudi u kojima one nisu valjano iskorišćene i dozrele,
uglavnom preteranim naglašavanjem nekih za račun ostalih. Tada se điva inkarnira sa
nepotpunim organskim sposobnostima (indriyâni) u vidu neke životinje.57 Ukoliko prevlada
rađas, znači da je điva naučila da potpuno učestvuje u svim organskim sposobnostima bivs-
tvovanja i da deluje kao ljudska individua. Tada se ponovo inkarnira u ljudskom obličju gde
učestvuje u borbi za nadilaženje suprotnosti i patnji koje one izazivaju. U ljudskom obliku
tek điva postaje ljudska duša. Ličnost može uvek da se sunovrati niz strminu nižih oblika
bivanja, u tamas, ukoliko bilo kako naudi sazrevanju svoga iskustva i slobodi učešća u nje-
mu. Ne samo sebi već i drugome, jer u apsolutnom smislu ne postoje dva bića već samo
jedno jedino, u njemu ništa nije podeljeno niti biva zagubljeno. Zlo koje činimo 'drugome'
činimo najpre sebi. Suština svakog zla je u sprečavanju učešća u iskustvu bivstvovanja, u
sputavanju slobode celovitog dejstva indriyâni s kojim sazreva učesnik kao ličnost (aham-
kâra). Čovek propada tačno onoliko koliko ometa ili uzima tuđu energiju života, i ne čini
napor da je sam prosleđuje kroz sebe za dobrobit svih. Sattva odlikuje đivu koja je potpuno
sazrela kao ljudska duša koja je na sebe preuzela odgovornost celokupnog iskustva bića i s
time došla do njegovog ishoda, ili prostorvremenske singularnosti kao čiste energije svesti,
koja je njen opstanak. Tek u potpuno osvešćenoj duši biće se spoznaje kao celovito i tek u
takvoj spoznaji Duh biva slobodan. Ideja bodhisattve odgovara satvičkom aspektu đive.
Izvorno, gnostičko hrišćanstvo najdoslednije se bavi ovim problemom. Samo sa zrelom i
dovoljno snažnom dušom možemo nadići prirodno područje uslovljavanja i približiti se
samoj neuslovljenosti koja sve omogućava, i koja nije ništa od svega. Samo kada svojom
dušom nadiđemo subjektivnost, koja rađa svako zlo i nužnost, bićemo sposobni da se suo-
čimo sa čistom neuslovljenošću. O takvom suočavanju govori rani budizam. Zato je njegova
poruka nejasna svakome ko nije izgradio svoju dušu i postao celovita ličnost (aham-kâra),
ona mu, zapravo, deluje bezdušno što i nije slučajno, jer sam nema dušu za takav podvig.
Điva, kao informativni entitet, postaje najpotpunija u satvičkom aspektu. Ona to pos-
taje evolucijom kroz puno inkarnacija u neorganskom i organskom životu, tokom kojih
sakuplja iskustvo bivstvovanja, svest o biću uopšte. Ova iskustvena svest se kristališe u
manas, ili um najiskusnijeg i najkompletnijeg bića: čoveka. Kada dovoljno sazri kroz niže

57
O seobi duše u životinjska tela videti kod Platona u „Timaju” (Timaio, 90a-92c), i u Surya-giti. Ova potonja izričito
pominje pse kao one životinje u koje se rađaju ljudske duše potonule u greh i požudu. Možda je zbog svog instinktivnog
sećanja na prethodni život pas tako vezan za čoveka, kao njegov 'najbolji prijatelj' - i čovek za psa.
182
inkarnacije điva postaje podobna da postane ljudska duša tako što će primiti svest Duha.
Dakle, ne reinkarnira se ljudska duša kroz sve niže oblike života da bi dozrela u iskustvu
(svesnosti), već samo informativni entitet prakrti sačinjen od potencijala triju kategorija
(buddhi, aham-kâre i manasa) u elementarnom obliku. Vrhunac tog akumuliranja utisaka
svih iskustava jeste ljudski um. Um - sa svojom prosečnom ljudskom svešću u stanju sva-
kodnevne budnosti - jeste zbir svih utisaka (samskara) iz svih oblika života. Manas je zbir-
no mesto svih samskara.
Informativni entitet s kojim se ustanovljava postojanje (iskustvo) u najgrubljem obli-
ku jeste onaj u obliku minerala. Tu je početak evolucije elementarne đive u fizičkom svetu.
Pre njega ona je postojala kao entitet u neorganskom području, kao neorgansko biće ili ele-
mental prirode. Svaki informativni entitet mora da pređe iz neorganskog u organsko područ-
je zato što je samo u njemu, zbog trodimenzionalnosti, moguća potpuna konkretizacija sveg
iskustva bivstvovanja iz svih njegovih dimenzija - u vidu manasa. U trodimenzionalnom
fizičkom svetu điva dalje, iz jedne inkarnacije u drugu, evoluira kao jednoćelijski organi-
zam, pa zatim višećelijski u različitim oblicima, najpre nepokretnim (biljke), a zatim i
pokretnim (životinje), i to evolutivnim redom koji određuje sposobnost kretanja kao jedinog
načina prikupljanja utisaka (samskara) o bivstvovanju i razvoja inteligencije. Kao zglavkar,
insekt, mekušac, riba, vodozemac, ptica, sisar - dok se utisci koji se mogu sakupiti prostim
kretanjem i brigom za opstanak ne kompletiraju, tako da se điva rodi kao biće koje je naj-
kompletnije snabdeveno svim čulnim i delatnim organima, u toj meri da može da koristi i
alat, a to je čovek.
Suština razvoja đive je da dođe do ljudskog oblika.
Kada sazri u najvišem životinjskom obliku, điva se inkarnira kao najprimitivniji ljud-
ski oblik - i tek tada za nju započinje zakon karme. To su najčešće ljudi iz „primitivnih
zajednica” sa snažno izraženom plemenskom, nacionalnom i verskom pripadnošću. To
pokazuje i totem plemenske zajednice koji predstavlja životinju od koje su, po predanju,
njeni članovi potekli, kao i verovanje da se duše umrlih sele u životinje, odnosno inkarniraju
kao one. I van takvih zajednica, primitivan ljudski oblik se može prepoznati po fizionomiji i
opštem načinu života koji je usmeren ka fizičkom opstanku kroz težak rad, i po tuposti kada
je u pitanju duhovnost. Takođe i po urođenoj fizičkoj i mentalnoj zaostalosti (npr. mongolo-
idnost). Vezanost primitivnog čoveka za utiske (samskare) ogleda se u uslovljenosti njego-
vog instinktivnog i nagonskog ponašanja, a naročito u navikama (u mislima, rečima i deli-
ma), u njihovoj mehaničnosti, kao i vezanosti za tradiciju.
Tek kada dospe do ljudskog tela điva postaje podobna da bude ljudska duša - u onoj
meri u kojoj dozvoljava prisustvo Duha, puruše - jer jedino Duh koji sve omogućava daje
suštinu ljudskoj duši. Puruša je čovekova suština. Čovekova duša ima poreklo od Duha, a
ne od prirode. Čovek ima ljudsku dušu samo onoliko koliko propušta i aktuelizuje Duh koji
sve omogućava. Pre toga postoji samo informativni entitet điva, kao princip individuacije
prakrti u životinjskim oblicima, ali i mnogim ljudskim koji su nezreli.
Slično kao i prakrti, i Duh koji sve omogućava, puruša, projektuje informativne enti-
tete kroz proces individuacije s kojima afirmiše iskustvo bivstvovanja u svim mogućim
aspektima i oblicima. Ti informativni entiteti su duše svih ljudi. One prvobitno postoje u
najvišim dimenzijama prakrti, u tanmâtrâ, kao arhetip ljudske duše, ili transcendentalne
duše (oversoul). Ona se spušta ka nižim dimenzijama tako što se deli na više individualnih
duša, i na svakoj dimenziji se projektuje kao jedna individualna duša, takođe i na zemlji. Ta
individualna duša koja je na zemlji, tj. na fizičkoj stvarnosti, upravo je ova koje smo mi
sada svesni, i s kojom živimo na ovom svetu. Pored nje, dakle, imamo i druge aspekte svoje
183
duše koje simultano postoje na drugim dimenzijama i iskušavaju sve druge aspekte zbiva-
nja. Ima ih sedam jer je sedam mogućnosti svakog zbivanja. O tome zašto baš sedam videti
u poglavlju Syâdvâda (Sedam stanja). Ova individualna duša, koja je proistekla iz transcen-
dentalne duše, puruše ili Duha, spaja se sa đivom, individuacionim procesom prakrti. Stoga,
čovek je jedinstven po tome što predstavlja spoj informativnih entiteta puruše i prakrti. Zato
čovek ima dvojnu prirodu, sposoban je za dosezanje božanskih visina i paklenog podzemlja.
Zato se njegovo ostvarenje ogleda u uzdizanju iznad prirodnog uslovljavanja prakrti, od
svega što je fizičko, mehaničko i uslovljavajuće. Sve što u sebi ima od svesti, dobrote,
nezavisnosti i objektivnosti, to mu je od puruše.
Ovo spajanje ćemo lakše razumeti ako zamislimo purušu kao čoveka i prakrti kao
ogledalo u kome se čovek ogleda da bi se objektivno video. Da bi se informativni entitet,
čovekova duša koja proističe iz Duha, potpuno ispoljila i afirmisala sve do fizičkog plana,
potreban joj je odgovarajući oblik u prakrti, tačan kao lik u ogledalu. Taj tačan odraz je điva
koju je prakrti oblikovala da bude podoban oblik za prisustvo ljudske duše, emanacije
Duha. Prakrti je svoju individualnu dušu, đivu, oblikovala pod privlačnim dejstvom puruše.
Zato se o đivi može govoriti kao o fizičkom aspektu duše (uključujući i astralne i energetske
aspekte koji nadilaze telesni oblik), njenom ispoljenom i delotvornom aspektu, dok je sama
duša u svojoj suštini transcendentalna i neispoljena. Kao i Duh čije oličenje predstavlja.
Prirodno svojstvo đive da se reinkarnira nastavlja se i dalje, i u ljudskom telu, i zato
ljudi imaju iskustvo da se i oni sami, tj. ljudska duša, puruša, reinkarnira, iako je on nerođen
i nezavisan od cele prakrti. To je utisak zbog vezanosti nezrelih ljudi, tj. duša za prakrti,
odnosno njenog najfinijeg informativnog entiteta, đive. Nezrelost i vezanost zasniva se na
iluziji da uopšte postoje individue, a ne da je samo apsolut stvaran i da jedino on postoji.
Ako smo rekli da je ljudska duša tačka ukrštanja puruše i prakrti, u toj tački ukrštanja puru-
ša ima iluziju da se inkarnira kroz modalitete prakrti i tako stiče svest o sebi i svojoj nezavi-
snosti, a prakrti dobija konačan ishod svoje emanacije kroz ostvarenu ljudsku dušu. I duh i
priroda se tako ostvaruju i prosvetljuju u čovekovoj duši.
Postoji i pitanje zašto se ne sećamo svojih prošlih života. Pre svega, ne sećamo se
utoliko koliko smo u prevlasti prakrti i njenih uslovljavanja, koliko smo u identifikaciji sa
najfinijim informacionim entitetima prakrti: sa mislima. Sećanje nam se vraća onoliko koli-
ko radom na sebi transcendiramo um i budimo se za prisustvo apsolutnog Duha čije smo
oličenje. To oličenje mora da se aktuelizuje od strane čoveka koji je bio nesvestan i postao
svestan. To samom Duhu nije potrebno, on je već Onaj Koji Jeste. To mora postati čoveko-
vo lično iskustvo. Proces individuacije i puruše i prakrti dovršava se u celovitoj ličnosti
čovekovoj. Duša raste i sazreva, vraća se Duhu čija je emanacija, samo pomoću onoga što
sama spozna i ostvari u sebi kao lično iskustvo i postignuće kao čovek. Da bi takvo lično
postignuće bilo potpuno, duša mu mora pristupiti kao sasvim novom, potpuno i bez rezervi.
Da se duša seća svog božanskog porekla i svoje prave prirode, nikada ne bi mogla potpuno
da učestvuje u tom procesu kao da je nov, i to u ovako niskim i ograničavajućim uslovima,
kao što je život na Zemlji. Ne bi htela u tome da učestvuje ni pet minuta. Zato je iz praktič-
nih razloga duši dat samozaborav pre inkarnacije u fizičko telo. Ona je na to pristala dobro-
voljno, kao što i sve drugo čini dobrovoljno. Iz tog razloga se sa stanovišta transcendentalne
duše o ovom fizičkom životu govori kao o snu, da je život san i da je ovaj svet iluzija.
Duša mora da prođe ceo put svoga karmičkog sazrevanja i zato mora da ima odgova-
rajuće uslove, odgovarajuća fizička tela u kojima će boraviti u skladu sa svojim sazreva-
njem, od najprimitivnijih do najfinijih. Ljudi slične karmičke zrelosti žive u određenim
društvenim ili nacionalnim zajednicama (ovo važi za većinu, ali ne za sve ljude). Zato pos-
184
toje razlike među ljudima i nacijama i one su nužne da bi duše imale gde da se inkarnira-
ju u skladu sa svojom zrelošću i razvojem. Velika je greška smatrati da svi ljudi i narodi
treba da budu na istom nivou kulturnog razvoja. To je izraz neuviđanja evolucije duše i
savršenstva prirode. Razlike među ljudima moraju da postoje zbog karmičke evolucije.
Kada bi se to uvidelo, postojeće razlike ne bi izazivale sukobe, već korisnu razmenu iskus-
tava.
Kada započne evoluciju u ljudskom obličju, duša i dalje nastavlja da sakuplja utiske
(samskare) i to mnogo složenije nego u životinjskom biću, gde se kretala samo horizontalno
brinući jedino o fizičkom opstanku. Životinjske inkarnacije đive su spontane, nesvesne,
automatske i otuda je život životinje bezazlen i one ne čine zlo, jer nemaju izbora ni za tak-
vo delanje. One nemaju karmu (jer nemaju ni rad). Prava drama za đivu počinje tek u ljud-
skom obličju. Ona se u ljudskom obliku inkarnira onoliko puta iz života u život, iz jednog
tela u drugo, koliko je potrebno da njeno iskustvo bivstvovanja dozri kroz iskušenja suprot-
nosti svih vrsta i oblika (sreće i nesreće, dobra i zla, počinioca i žrtve). Dok u tome ne dozri,
duša je karmički vezana za razna iskustva bivstvovanja, za objektivni svet, i te veze niko
drugi spolja ne može prekinuti nikakvim dobrim namerama dok ih duša sama ne istopi svo-
jom svešću i zrelošću. Kada se zasiti svih iskustava i postane ih svesna kao jedinstvenog
polja uzročnosti, koje joj u suštini ne pripada, duša se po prvi put okreće sebi, svom centru -
aham-kâri. Njeno bivanje po prvi put postaje vertikalno (iako je fizički već za to predodre-
đena uspravnim držanjem ljudskog tela). Tada ona počinje da se uzdiže do čovekove suštine
nadrastanjem tela (indriyâni) kojeg je dotle koristila za sticanje utisaka i ustanovljavanje
bivstvovanja, tada ona od vidljivog kreće ka nevidljivom, od čulnog ka natčulnom, od bića
ka Duhu. Za nju tada objektivni svet prestaje da biva privlačan i okreće se ka svom Jastvu,
aham-kâri, koje je uvek budno kao čista svest (buddhi), ili ishod postojanja u slobodi da ga
uopšte bude (puruša). Drugim rečima, ona se tada oslobađa svih utisaka (samskara) koje je
dotle sakupljala.
Važno je razumeti da oslobađanje od samskara i od karmičke vezanosti ne može
započeti sve dok se samskare dovoljno ne nakupe i postignu „kritičnu masu”, dok iskustvo
bivstvovanja ne postane sasvim zrelo. Tada će oslobađanje doći prirodno, kao pad zrelog
ploda. Stoga je odricanje greška, potrebno je sámo iskustvo bivanja učiniti što svesnijim.
Sámo prisustvo svesti pojačava i ubrzava iskustvo bivanja, ubrzava vreme sazrevanja
duše. Ono što inertna duša mora da proživi kroz mnogo inkarnacija i patnji, to duša koja
radi na osvešćavanju može da prođe za nekoliko godina. Ne istu prirodu grubih iskustava,
svakako. Svest podiže nivo iskustva bivstvovanja na višu dimenziju, i tako ga ubrzava.
Svest je iznad svih dimenzija prirode, i kada se držimo svesti onda bivstvujemo na višim
dimenzijama u kojima se prostorvreme sažima. Sama priroda viših dimenzija je sažimanje
prostorvremena i to je ono što ubrzava vreme i finoću iskustava u biću. Ne ubrzava se samo
vreme nego promena dimenzije u kojoj vreme iskušavamo. Zato se treba samo držati svesti i
tada se iskustvo bića i vremena ubrzava do nestanka.
Zapravo, iz perspektive transcendentalnog Duha cela ova emanacija kosmosa i indi-
vidualnih duša i njihova evolucija kroz mineralno, biljno, životinjsko i ljudsko iskustvo, ne
događa se u vremenu niti u prostoru. Sve je to trenutni čin imaginacije Duha. Sve duše su
jedno u Duhu kao on sam, i zato su svi aspekti iskustava svesti duša već ujedno prisutni
svuda oko nas i u nama kao mineralni, biljni, životinjski i ljudski oblici bivstvovanja. Svi
svetovi nastaju u imaginarnom trenutku. U sadašnjem trenutku. Iluzija individualnih duša je
da se njihovo postojanje odvija tokom eona reinkarnacija. Ta projekcija vremena je zapravo
san. Tako izgleda iz perspektive čovekovog uma. Iz perspektive Duha to je trenutni čin,
185
imaginarni čin, koji se stoga nikada objektivno nije ni dogodio. Bezvremeni božanski Duh
kao apsolutno jedinstvo jedina je stvarnost, a sve drugo je iluzija. Zato što je to tako,
buđenje je uvek moguće, i ništa drugo osim probuđenja nije moguće niti je potrebno.
Takođe iz perspektive nad-duše ili oversoula ne postoji mlada ni stara duša. To što
odavde vidimo kao mladu ili staru dušu je samo procenat učešća u fizičkom delu inkarni-
rane duše. Ako je nad-duša zapravo cela duša, onaj deo koji se inkarnira je manji, i koliko
je manji toliko se ispoljava kao više nezreo. Inkarnira se sve veći deo duše (i zato je prepoz-
najemo kao stariju i zreliju) onoliko koliko individua postaje celovita i koliko preuzima
odgovornost za sve svoje postupke, koliko uzima svesnog učešća u zbivanju i životu, koliko
je svesna i koliko sve prepoznaje kao sopstveno biće. Ili kako kaže Bhagavad Gita: koliko
sebe vidi u svemu i sve u sebi. Da bi duša bila zrela nije potrebno vreme, ona ne raste i ne
sazreva kao drvo, jer linearno vreme postoji samo za ovdašnji um, ne i za dušu. Duša sazre-
va od prisustva svesti. Koliko svesti toliko duše. To deluje nezavisno od vremena, dakle
automatski. Prisustvo svesti obezbeđuje se duhovnom kulturom i praksom osvešćenja. Zre-
lost duše se stoga odnosi na svest, objektivno razumevanje i svesno učešće u zbivanju, a ne
na vremenski proces.
Tako se nad-duša polako i postepeno spušta na fizički plan i deluje kao ličnost. To
postepeno spuštanje mi prepoznajemo kao sve zreliju dušu. Kada cela može da se ispolji ili
bar spozna u telu, tada je to Bogočovek ili Avatar.
Karmički zreo čovek nije više vezan za život, za svet objekata i postizanje nekih
ciljeva u njemu, već se okreće onome što sve omogućava i to prepoznaje kao svoju tran-
scendentalnu suštinu. Samo s takvom zrelošću meditacija daje ploda; i samo meditacija
dovodi do takve zrelosti - meditacija kao osvešćenje onoga što jeste kroz osvešćenje onoga
koji je svestan. Sticanje iskustva će samo po sebi čoveka najzad osloboditi od ropstva u
biću. Tako se priroda, pod privlačnim dejstvom Duha, sama oslobađa kroz čoveka bez „nat-
prirodnog” uzroka i „izbavitelja”. Sakupljanje iskustava čovek ubrzava osvešćavanjem i
učenjem, a ne prostim kretanjem, kao kod životinja.
Zajednička poruka svih velikih učitelja i osnivača religija jeste da čovek nadiđe hori-
zontalno kretanje, za nagonom čula i organske reprodukcije, i krene vertikalnim smerom, ka
smislu i Duhu.
Kristalizacija samskara u manas omogućava nadilaženje indriyâni. Zato kod duhov-
no naprednih ljudi, čija se duša okreće ka Sopstvu, a ne svetu, kojeg prepoznaje kao objek-
tivizaciju svojih samskara, ova zrelost duše se manifestuje kroz vantelesna i druga transper-
sonalna iskustva, i kao sve veća budnost. Osnovna odlika duhovno zrelih ljudi, koji su poče-
li da se oslobađaju karmičkih spona samskara, jeste nevezanost za utiske koje nameće obje-
ktivni svet, ravnodušnost prema svim suprotnostima, nevezanost za rezultat delanja uz
spremnost za svakojako delanje, lako prevazilaženje navika, instinktivnog i nagonskog rea-
govanja, sloboda od želja i strasti i, naročito, nečinjenje nikakvog zla i nasilja. Ljudi koji su
na nižem evolutivnom nivou, u fazi sakupljanja utisaka, odlikuju se upravo suprotnim oso-
binama, željni su čulnih utisaka u svim oblicima (imaju 'gladne oči'). Ovde leži još jedno
objašnjenje zla: karmički nezrelim ljudima potrebno je sticanje svih iskustava, a to znači i
pozitivnih i negativnih.
Svako afektivno ponašanje i reagovanje po navikama (reagovanje naklonošću ili
odbojnošću), koje sačinjava gotovo celokupan život prosečnih ljudi, jeste robovanje sam-
skarama. Jer, samskara nije samo utisak, već i spontana reakcija na postojeće utiske, reak-
cija koja stvara nove utiske. Nesvesnim reagovanjem na postojeća zbivanja, stvaramo nova,
i tako nastaje lanac uslovljenog bivstvovanja. Ovaj lanac se prekida kada (meditativnom
186
praksom opisanom u poslednjem poglavlju) osvestimo sebe u toj meri da možemo opaziti
(fizički, osećajni i mentalni) podsticaj na njegovom izvoru (kada se razvije onda je kasno,
onda nas on drži pod svojom vlašću i svako ga može opaziti), ostanemo mirni, ne reagujemo
na njega i sagledamo ga kakav jeste: prolazan i uslovljen drugim činiocima. Tada ostajemo
ravnodušni prema njemu, stvaramo distancu, nadilazimo (transcendiramo) lanac uslovljenog
zbivanja koji je oduvek bio samo prirodna reakcija, i osposobljavamo se za svesnu i kreati-
vnu akciju. Transcendencija je uvid da to nije naše, da možemo da budemo slobodni od toga
i da u suštini uvek i jesmo slobodni, samo smo nesvesno bili identifikovani s tim. Za razliku
od dotadašnjih nesvesnih reakcija, koje su uvek bile obojene strastima i odbojnošću, naša
akcija iz transcendentalne svesti će uvek biti adekvatna, pozitivna i u interesu Duha. Medi-
tacija je jedini način da se čovek okrene vertikalnom, duhovnom ishodu i da njegova duša
dozri u iskustvu postojanja i prekine nesvesno (ne)učestvovanje u njemu.
Ukratko rečeno, kada điva evoluira kroz životinjske oblike, ona ima samo svest o
objektima, a ne i o sebi. Zato životinje ne mogu sebe da menjaju (nemaju Ego) niti da kori-
guju svoje ponašanje, one nemaju izbora i uvek slede ono na šta ih okolnosti i instinkti
navode. Kada evoluira kroz ljudska obličja, duša ima dvostruku svesnost, o objektima i o
sebi, i sva ljudska evolucija se svodi na preobražavanje i usavršavanje subjekta kroz dife-
rencijaciju objekata. Ljudski oblik je prelaz od životinjskog ka božanskom, tj. duhovnom.
Zato postoje i nezreli ljudi koji imaju veću vezanost za objekte i sadržaje njihovih zbivanja,
kao i zreli koji pokazuju veću nezavisnost, psihičku objektivnost i individualnost. Kada zavr-
šava svoju evoluciju kroz ljudsko obličje, duša potpuno transcendira svet objekata i ostva-
ruje trostruku svesnost: o objektima, o subjektu koji je svestan objekata, i o Duhu koji omo-
gućava i subjekta i objektivni svet. Njeno konačno probuđenje sastoji se u uvidu da nema
ničega osim Duha, i u potpunoj predaji Duhu.
Glavni uzrok sukoba među ljudima jeste različita mera zasićenosti samskarama (utis-
cima, reakcijama) kod svakog pojedinca, odnosno njihova različita karmička zrelost. Nezre-
lim pojedincima je nužno potrebno sticanje više utisaka jer još nemaju „kritičnu masu”, a to
znači još iskušenja i patnji. Kada neko ko je zreliji dobronamerno pokuša da ga u tome spre-
či kako bi ga poštedeo patnji i ubrzao mu spoznaju, često će naići na otpor, i to žestok. Još
je češći slučaj da nezreli (koji obično čine većinu) nameću sadržaje i iskustva zrelim ljudima
kojima nisu potrebna, i tako ih sputavaju, a ponekad i ubijaju (setimo se Đordana Bruna!).
Otuda nijedna istina ili učenje nisu prihvatljivi za sve ljude, već oni samo u skladu sa svojim
trenutnim nivoom svesti prihvataju određene činjenice o egzistenciji. Zato se ljudi slične
zrelosti spontano okupljaju u verske, političke ili druge društvene grupacije, i stoga je tole-
rancija među njima uvek težak izazov. Proces evolucije đive nikako se ne može spolja ubr-
zati, kao što se ni jedna mačka ne može pretvoriti u psa ili čoveka, nego mora biti to što jes-
te, niti se pojedinac može (a i ne treba) poštedeti bolnih iskustava, jer upravo ona stvaraju
neophodan pritisak i temperaturu za alhemijsko kristalisanje svesti u njemu. Jedino lična
svest može u čoveku ubrzati karmičku evoluciju duše, jer svest je sama po sebi fenomen
sažimanja prostorvremena prakrti u ličnost. Zato je vreme (potrebno duši da sazri) relativno
jer zavisi od svesti, može biti vrlo brzo, a može se otegnuti u nedogled. Jedina pomoć lju-
dima jeste da se navedu da budu svesni svojih dela i svega što se zbiva u njima. Jer, samska-
ra, kao što smo već rekli, ne označava samo proste utiske, već utiske koji izazivaju povratno
dejstvo na život, one su predispozicije koje uslovljavaju dalje reakcije i tako predodređuju
čoveka da bude zarobljen prirodnom uzročnošću, da po navici reaguje na zbivanja koja se
ne tiču Duha neuslovljenosti, koji je njegov jedini pravi ishod. Nikakvim novim reakcijama
se taj tok ne može prevazići, nego jedino osvešćenjem samog tog procesa uslovljenog rea-
187
govanja u celosti (kojeg je Buddha nazvao paticca-samuppado, a metod osvešćenja vipas-
sana). Svaka reakcija je nesvesna i spada u uslovljenu dinamiku prakrti, dok je svesnost
jedina pozitivna akcija u interesu Duha-čoveka i njegove neuslovljenosti od prakrti. Dokle
god nesvesno i spontano reagujemo na utiske koji nam pristižu od tela, osećaja i uma, robo-
vi smo prirode i uopšte ne postojimo kao autentična bića.
Budući da je aham-kâra izvor i središte đive, kao tvorac svih oblika postojanja, kada
se oslobodi objektivizacije ona sva iskustva bivstvovanja u svetu, kroz sve inkarnacije, pre-
poznaje kao privid ili san, a svoju suštinu kao nezavisnu i bezvremenu budnost. Tako se
osnažuje ljudska duša, ono što oduvek i jeste, i što je sve vreme bila dok se zlopatila kroz
sva moguća životna iskustva. Karmičku evoluciju ne prolazi puruša; to se samo prakrti sao-
bražava puruši tako da to izgleda kao da je puruša aktivan. U čovekovoj duši se njeno saob-
ražavanje događa na najfiniji mogući način, kao lično iskustvo.

***

Iako je ova knjiga u celosti posvećena duši, njeno prepoznavanje je najteže. Najteže
je upravo stoga jer je duša čoveku najbliža, to je on sam. On uvek izbiva izvan sebe u
nekom obliku sna i projektovanja sebe u razne fiktivne sadržaje. Stoga se aktuelizacija duše
svodi na čovekovo svesno prisustvo u sebi, u bivstvovanju, i ni na šta drugo. On izbiva
(pada i prebiva) u san iz dva razloga koji se dopunjuju. Prvi je sama njegova nezrelost, a
drugi je porobljavajući uticaj demonskih bića iz nižeg astrala koji ga raznim obmanama drže
u snu, i hibridnih vladara koji tu situaciju sprovode na fizičkom, globalnom planu. Na taj
način oni igraju ulogu ogledala čovekove stvarnosti, konkretno odrađuju ono što je sam zas-
lužio svojim stanjem i nečinjenjem. Tako mu oni stavljaju do znanja njegovu nezrelost,
konkretno mu je predočavaju suočavanjem sa njenim posledicama.
Duša nije ista kod svih ljudi, može se uporediti sa biljkama: neke su male kao trava,
neke hranljive a neke otrovne, dok su neke velike i dugovečne kao hrastovi i sekvoje. Slično
je sa individualnim dušama kod ljudi: neke su mlade i nezrele, tek su počele svoj rast u
kompletnom ljudskom obličju i iskustvu, a druge su stare i iskusne, zrele za nadilaženje
ljudskog obličja.
Prepoznaju se po svojim delima. Zrelost duše je osnova za sposobnost opažanja sveta
i inteligenciju. Mlade i nezrele duše čine ljude malodušnim, emocionalno nezrelim i subjek-
tivnim, nesposobnim da sagledaju stvari iz više aspekata i objektivno, oni su više vezani za
čulno i materijalno iskustvo, identifikuju se sa objektima ćula i sadržajima uma, ti su ljudi
materijalisti, trgovci, ego i nagon za održanjem kod njih je jači od svega, njima cilj uvek
opravdava sredstvo, uvek će pre ubiti nego dopustiti da budu ugroženi, ne cene tuđ život
nego pre svega brinu za svoj. Otuda kod ovih ljudi strah kao glavna osobina, i prava pozadi-
na agresivnosti. Njihov strah proističe iz neuviđanja besmrtnog Duha kao izvora duše. To
jednostavno ne mogu da zamisle, ne veruju u to. Oni nikada nisu dobri na prirodan način,
nesposobni su za ljubav, uvek i u svemu vide i traže neki interes. Iz straha za sopstveno
očuvanje proizlazi nasilje, oni su ti koji su nasilni na ovom svetu jer malodušni su skoro
uvek vezani za uticaje nižeg astrala i negativna osećanja koja su karakteristična za njegovu
frekvenciju. Kao takvi podložni su opsednutosti bića iz nižeg astrala koja se uglavnom hra-
ne tuđom životnom energijom tako što ljude navode na strah i zločin.
Svakako, ima nezrelih ljudi koji nisu nasilni, ali njih je malo. Uglavnom nisu nasilni
samo zato jer nisu navedeni na to, vegetiraju svakodnevnim životom, a lako ih je navesti na
zlo jer su u potpunosti zavisni od spoljašnjih uticaja. Nezrelih ima više na ovom svetu, u
188
sprezi sa demonskim uticajima iz nižeg astrala i snažnim instinktom za održanje, najčešće
zauzimaju važne položaje u društvu, oni su najmoćniji ljudi na svetu. Što čovek manje ima
sebe i svoju dušu, to više teži da ima spoljašnju sigurnost u vidu vlasti i materijalnih vred-
nosti. Po tome se prepoznaju malodušni.
Ljudsko telo može da živi i bez božanske duše, samo kao individuacija prakrti, kao
điva, slično životinjama, i da bude izuzetno uspešno u svetovnom životu zahvaljujući
pomoći iz astrala.58 Naime, neorganska i neka vanzemaljska bića i demoni, najčešće koriste
takve malodušne ljude kao svoje organske portale, kao biološke robote koji na fizičkom
planu rade za njih i sprovode vlast i takav režim života na ovom svetu koji najviše odgovara
neorganskim bićima da se hrane energijom ljudi, a energija je najjača kada je nabijena ose-
ćanjima straha i bola. Otuda su ti njihovi organski portali (hibridi koji su stvoreni još u
Vavilonu, a danas su aristokratske loze) oduvek bili najmoćniji ljudi koji pokreću sve ratove
na ovom svetu i obezbeđuju uslove stalnog straha i neizvesnosti. Nikada sam čovek nije
pokretao ratove na ovom svetu. To su mu oduvek nametali neljudi. Čovek uvek čini zlo
samo kada je opsednut demonskim entitetima iz astrala zato što je sam isuviše malodušan,
slabe i nezrele duše, da bi mogao da se odupre tim uticajima. (Svakako, ne podstiču ga uvek
neposredno demoni na zla dela, već ih on uveliko čini sam po inerciji od ranije već primlje-
nih uticaja i navika koje mehanički ponavlja i čije vrednosti imitira.) Zato ti uticaji i postoje,
oni su ogledalo čovekove zrelosti i njegovo iskušenje. Bez njih čovek nikada ne bi bio sves-
tan koliko je slab i koliko treba da se osvesti.
Lako je prepoznati malodušne koji su još opsednuti demonima. Zakon dijalektike
suprotnosti je glavni pokazatelj, jer su demonska bića stvorena kao suprotnost ljudskoj
duši. Oni su po religijskom predanju 'neprijatelji čovekovi'. Zato ih je lako prepoznati po
suprotnosti: njima je lepo sve što je ljudima ružno, dobro im je sve što je za čoveka zlo.
Ljudi pod njihovim uticajima iskreno se raduju stradanju, vrlo spontano učestvuju u zlim
delima koja ih ispunjavaju strastima, dok su u trenucima kada treba pokazati nežnost i lju-
bav nespretni i neprirodni jer je to za njih uvek gluma. Uvek kada neko izražava negativna
stanja, makar i kroz svađe i psovke, time hrani svog demona iz nižeg astrala, čak i mirise
lepe ne podnose i bukvalno vole smrad. (Svi koji su videli Drako bića ili njihove klonove
Sive ili Greyse svedoče da oni nesnosno smrde, a da ovi smatraju da mi, ljudska bića, njima
smrdimo.) Postoje ljudi koji su demonizovani pri rođenju (tzv. 'Mesečevo dete'), posebnim
ritualom spojeni su sa jednim demonom. Ti ljudi imaju posebnu ulogu i njih je malo. Mno-
go je više onih koji su opsednuti entitetima iz astrala na osnovu posledica svojih dela i nede-
la.

Velikodušni su ljudi sa starom i zrelom dušom, oni bukvalno zrače dobrotom i ljuba-
vlju koja sve daje, pa i svoj život. Prepoznaju se po uvek iskrenom detinjem osmehu, po
duševnoj potrebi za dobrotom u svemu; po iskrenosti i uvek izuzetno mudrim savetima; po
potpunoj odsutnosti svih materijalističkih interesa i želja. Koliko je duša veća i zrelija u lju-
dima toliko oni više zrače ljubavlju i skromnošću, bezbrižnošću i bezazlenošću, prostoduš-

58
Transcendentalna duša ne boravi uvek i stalno sjedinjena sa đivom, sa telom i umom. Do sedme godine starosti ona
često izlazi iz tela i tek od tog doba počinje stalno da prebiva u telu i umu. Ali i kasnije iz nekih razloga napušta telo i
ostavlja ga u vlasti đive. Dvojna priroda duha i tela svakome je poznata iz iskustva. Možda ovde leži objašnjenje takoz-
vanih "duševnih bolesti", možda slučajevi šizofrenije nastaju kada duša iz nekog razloga potpuno napusti telo, ili presta-
je aktivno da deluje u njemu, a telo nastavlja da živi samo usled fizičke inercije i sa fizičkim delom uma, bez duše koja
mu daje plemenitost, smisao i višu svest. Tako nastaju i nerazumni zločini, "bezdušna dela" koja ovakvi ljudi mogu da
počine kada nemaju prisustvo duha, tj. duše u sebi. Po ovom opisu čovek može fizički da živi nezavisno od duše, to
pokazuju i somnabulna stanja pri kojima telo može da obavlja vrlo složena dela bez prisustva svesti.
189
nom dobrotom koja sve daje, uvek pomaže život i hrani sva bića. Ne zbog nekog razloga
već samo zato jer se sami tada bolje osećaju, nepodnošljiva im je i sama pomisao da učine
nešto loše, teško im je da shvate da neko može da bude zao. To je dobrota koja često ispada
naivna. Njihov odnos prema radu je oličenje nesebične delatnosti, rade krajnje požrtvovano,
neumorno i trenutno sve što treba učiniti, uvek ispravno i nikada za ličnu korist. Njihov rad
je sličan radu prirode u održavanju života. Oni su takvi jer u sebi znaju za ono što sve nadi-
lazi, svaki oblik, i što sve omogućava. Oni ništa ne rade za sebe i po sebi već ono što sve
omogućava radi kroz njih. Oni su bliski Duhu i zato im je duša iskusna i zrela. Zato ništa ne
traže za sebe i napuštanje sebe ih ispunjava. Smatraju ih za naivčine i gubitnike ali njihova
ljubav i dobrota je jedino što se pamti u intimnim trenucima i daje smisao životu. Oni su
razlog zbog kojeg postoji sav život. Njihova dobrota je zapravo krajnji ishod emanacije
prakrti i teleologije prirodnog zbivanja, sažimanja kosmosa u svesnog subjekta. Ono naj-
intimnije i najbolje što kosmos može da iznedri kroz svesnog subjekta je ta ljubav koja je
moguća samo u potpuno zreloj duši. Krajnji ishod svih kosmičkih procesa ostvaruje se u
toj prostodušnoj blagosti i dobroti koja zrači na sve.59
To su oni 'smerni, potlačeni i poniženi kojima pripada carstvo nebesko' u Isusovoj
Besedi na gori. Ta Beseda je najveća posveta objektivnoj svesti i ljudskoj suštini kao isho-
du postojanja uopšte.
Ljudska rasa sa Tau Ceti modifikovala je ljude na Zemlji i stvorila slovenske narode.
Genetski im je omogućila veće prisustvo i otvorenost za dušu. Otuda je karakteristika Slo-
vena, naročito Rusa, prostodušna dobrota, iskrenost i otvorenost, ali i veća podložnost sva-
kojakim uticajima jer ta duševnost nije svesno izgrađena, nego je data na gotovo tako da je
čovek nije svestan. Veća duševnost postoji zbog blizine Duha, a to znači i većoj neuslovlje-
nosti i slobodi - a sloboda ima dve strane: slobodu od, i slobodu za. Drugim rečima, veća
blizina Duhu daje i veću slobodu da se bude neslobodan, podložan uticajima. I to je upravo
svojstvo prirodno duševnih ljudi: podložni su uticajima jer su radoznali kao deca. Zato su
privlačni za napad demonskih sila i njihovih hibrida (Iluminata). Tako je došlo do stradanja
slovenskih naroda koje su ponajviše izazvali Iluminati predvođeni Hazarima (koji su Aške-
nazi Jevreji). Oni su primer najčistije ljudske duševnosti, ali i sveg zla koje privlači čovek
koji ima dušu, ali je nije svestan. To je isto kao da je nema. Istorija slovenskih naroda,
posebno Ruskog, dokaz je da čovek može da izgubi dušu ako je dobije džabe i od drugih.
Izgleda kao da su Sloveni stvoreni da pokažu svetu kako izgleda čovek sa dušom i kako
izgleda čovek koji nije svestan šta ima i kako se to može izgubiti. Ipak, blizina Duha čuva i
pobeđuje sva zla tako da duševnim ljudima ništa ne može nauditi, iako im se svašta događa.
Svakako da ovim ne mislim da kažem kako samo slovenski narodi imaju dušu, njih
navodim kao primer jedino na osnovu svog iskustva. Prisustvo duše je duboko individualna
stvar svakog čoveka i nema ničeg zajedničkog sa nacionalnim ili rasnim osobinama. One
zapravo zaklanjaju i deformišu dušu čovekovu. Uostalom, najdublje iskustvo duše imamo
kod Hindusa, gde se velike duše prepoznaju kao mahatme i poštuju kao sveci, takvi ljudi

59
Ovde dat opis zrelih duša je lični opis moje majke Anđelije Antić. Nedavno sam našao da se on tačno poklapa sa
opisom naprednih duša u knjizi Putovanje duša od Majkla Njutna (Michael Newton: Journey of Souls), gde se u
poglavlju "Napredne duše" nazivaju "mudraci" i "majstori", i "duše uskladitelji" u knjizi "Sudbina duša" (Destiny of
Souls) od istog autora Svoju majku sam video nekoliko dana nakon smrti njenog fizičkog tela 2008. godine. Tada mi
je, pored snažne inicijacije koju mi je tada dala, potvrdila sve što sam ovde naveo o dušama znatno ranije, kada sam
pisao ovo poglavlje, kao i sve što je navedeno u pomenutoj knjizi Putovanje duša, koju sam pročitao tek dve godine
kasnije, 2010. Iako sam odranije znao da je duša nezavisna od tela jer sam imao mnoga vantelesna iskustva, ovaj susret
mi je potvrdio to znanje sa mnogim detaljima. Ovde postavljam svedočanstvo o tome jer je neposredno i dokazano i
zato smatram da može biti korisno drugima.
190
zrače blagošću i mirom na sve oko sebe i zato su nazvani bhagavan ili ’blaženi’; tako su
oslovljavani Buddha i Ramana Maharši koji su bili primeri najvećih duša na Zemlji.
Ali nije slučajno upravo kod slovenskih naroda zasnovano pravoslavno hrišćanstvo,
jer ono je nastalo sa ciljem da se sačuva ljudska duša, to je i suština Pravoslavlja: očuvanje
ljudske duše. To je i razlog zašto je Hrist poslat na Zemlju (da razdvoji ljude sa dušom od
malodušnih hibrida, od neljudi sa ljudskim oblikom). Nažalost, ovaj se smisao potpuno
zagubio u ritualnom dogmatizmu pravoslavlja, a ostao je samo u individualnom iskustvu
nekih monaha podvižnika. Samo se još kod njih, i to vrlo retko, može naći ta prostodušna
blagost i blagodet kojom Duh zrači iz čiste duše. Ali zato se znanje o duši i njenom najtačni-
jem izrazu kroz dobrotu i ljubav dobro sačuvalo već kroz sam naslov najvažnijeg dela pra-
voslavne duhovnosti: Dobrotoljublje.60 Dobrotu kao suštinu božanskog pokušavao je u
svome delu da dokuči F. M. Dostojevski, ali nije uspeo, ma kako joj se približio nije uspeo
da shvati jednostavnost te najveće tajne postojanja. Prostodušnost je toliko nenametljiva da
se uvek previđa, čak joj se i rugaju. Potrebna je krajnja osetljivost da se u nevinoj dobroti
jednog deteta ili mudrog starca prepozna konačna svrha i smisao sveg zbivanja kosmosa.
Ona se uvek previđa jer se sa njome ništa ne može učiniti, to se može samo postati i tada
vreme sa svim projekcijama zbivanja staje i nestaje.
Svest je osnovni uslov za dušu. Zrelost duše nije nešto što se dobija, već nešto što se
svesno stvara, što se stvara svešću, procesom individuacije, uvek ličnim iskustvom,
osvešćenjem i radom na sebi, kultivisanjem (sadhana). Zato u pogledu duše ne postoji eliti-
zam, ljudi sa nezrelom i mladom dušom nisu u nižem položaju od onih sa zrelom; vreme
(sazrevanja duše) je relativno i svest kao uslov duševne zrelosti uvek je dostupna. Sve zavisi
od čovekovog rada na svojoj individuaciji.
Otuda je karman temelj za dušu. Karman označava i rad uopšte i rezultat rada (svako
delo koje činimo svakog trena, ali i tehniku i materijalnu kulturu uopšte), i svest o radu kao
uslov za svest o sebi, i razvoj svega toga skupa. Karman je ključni pojam koji definiše inte-
rakciju subjekta sa objektivnim svetom, i kako objektivni svet kristališe svesnog subjekta
kroz retribuciju akata.

Osnovna merila zrelosti ljudske duše su emocionalna zrelost i emocionalna inteli-

gencija.

Koliko je u čoveku duša zrela toliko je on emocionalno zreliji, a ta zrelost donosi

emocionalnu inteligenciju koja je merilo duše u čoveku. To nije ništa drugo nego sposob-
nost da se vidi srcem iako se ne poznaju činjenice i detalji, da se vidi tačnije nego mental-
nim upoznavanjem sa stanjem stvari. Istinski velike duše su vidoviti ljudi. Zapravo, uvek se
možemo uveriti da čovek uopšte i ne vidi ništa niti razume svojim umom, već je emocional-
na zrelost presudna u sposobnosti da se bilo šta spozna i razume, pa čak i da se vidi neka
fizička pojava kakva jeste. Emocionalno nezrela osoba nije sposobna da prepozna pravu
prirodu ni najjednostavnijih pojava, zato ili dolazi u sukob sa pojavama i ljudima, ili se
oslanja na pamćenje ranije naučenih šablona i obrazaca pa uvek deluje mehanički. To je još
jedna bitna karakteristika emocionalno nezrelih i malodušnih: mehaničnost. Ona se kreće od
bukvalne mehaničnosti u kretanju i svakodnevnom delanju koje je uvek isto, do mehanično-
sti u razmišljanju koje sve to sebi predstavlja kao neku 'tradiciju' (mnoge tradicije i 'narodni
običaji' postoje da bi se zadovoljile potrebe ovakvih ljudi) ili se opravdava 'racionalnošću'.
Emocionalno nezreli su karmički nezreli i zato su oni nesposobni za kreativan rad.
60
http://www.ivantic.net
191
 Svi sukobi i nesporazumi među ljudima potiču od različite emocionalne zrelosti.
Velika je greška smatrati ljude jednakima i da svi imaju jednaku dušu. Kada bismo razumeli
te razlike u duši i emocionalnoj zrelosti bilo bi nam jasno otkuda sukobi svih vrsta, od sva-
kodnevnih problema, zašto nekome ne možemo da objasnimo šta je ispravno činiti u datoj
situaciji iako je to očigledno, do teških zločina koje čine visoko obrazovani ljudi.
***
Već je rečeno da je čovek mikrokosmos, da se svi kosmički zakoni sažimaju u čoveč-
jem biću da tu dođu do svog ishoda. Ovo znači da čovekovo biće odražava sva stanja posto-
janja uopšte. Zato u svom izvornom stanju, pri rođenju, u dečijem dobu, čovekovo biće
odražava najizvornije stanje postojanja. Drugim rečima, deca najbolje odražavaju izvornu
autentičnost ljudske duše, njeno božansko poreklo. Otuda su deca tako privlačna. Njihova
prostodušna duševnost je najbolji putokaz za razumevanje ljudske duše. Na ovom svetu
nema boljih učitelja od dece niti ičega važnijeg i vrednijeg od njih. Otuda je rečeno da 'kada
postanemo kao deca ući ćemo u carstvo nebesko', tj. ostvarićemo sav potencijal svoje duše i
svrhu postojanja.

***
U trenutku svoga probuđenja duša prepoznaje svoju bit kao čistu neuslovljenost
(puruša) koja sve omogućava, a najpre njenu svest o sebi, dok svoje telo i tela svih živih
bića vidi samo kao obličja s kojima priroda oblikuje percepciju i konkretizaciju svesti o
samom bivstvovanju kao takvom. Vidi da se fizička tela oblikuju oko duše, koja je nosilac
svesti u prirodi, spontano kao što nevidljivi centar vira privlači vodu i oblikuje vrtlog. Vidi
da su na nevidljivi Duh oblepljena fizička tela. Sva tela koja je imala do tada bila su samo
usavršavanje percepcije prakrti da spozna svoje bivstvo u duhovnom ishodu. Najkompletni-
ju percepciju ona je postigla u ljudskom obličju, ali i to je samo grubi omotač percepcije
oko besmrtnog i nerođenog Duha koji svemu omogućava život, koji samim svojim večnim
prisustvom u temelju bića omogućava kontinuitet đive ili duše svega što živi. Duh neuslov-
ljenosti jedina je suština svakog čoveka, svakog živog bića i samog postojanja uopšte, dok
su prolazna tela samo grubi omotači, tvorevine prakrti s kojima ona oplemenjuje percepciju
za prisustvo Duha. Duh postaje živ i aktuelan kroz telo prirode koja sama dolazi do svog
ishoda i smisla jedino u prisustvu Duha. Otuda puruša i prakrti nisu dualistički u metafizič-
kom smislu, već su samo polariteti jedne iste celine. Jedino od naše samospoznaje zavisi da
li ćemo je prepoznati kao takvu.
Duša, ili životna energija, koja je došla do ishoda bivstvovanja, do oslobađajućeg
probuđenja (bodhi-buddhi) i postala đivamukta (oslobođena duša), nije uopšte različita od
životnog principa koji sačinjava dušu kamena, drveta, ptice ili neke životinje - koju đivamu-
kta može videti oko sebe. Ona je jedno u svemu, samo je prostorvreme u đivamukti saželo
ishod svoga zbivanja. U ostalim živim oblicima prostorvreme se rasprostire gubeći energiju
kroz različite oblike zbivanja, dok se đivamukta rađa kada se, zahvaljujući zrelosti svesti,
koja je sama po sebi sažimanje vremena, prepozna da sva energija ima ishodište u aham-
kâra. Na taj način, iako je slobodna od svih oblika koji evoluiraju, Sopstvenost čovekova ni
po čemu nije različita od njih osim po tome što predstavlja sažimanje vremena te evolucije i
prisustvo njenog ishoda; što je oličenje smisla postojanja i evolucije. Sopstvo čovekovo je
singularna tačka prostorvremena kosmosa.
Da bi čovek bio čovek u punom smislu, potrebno je da osnažuje svoju dušu u satvič-
kom aspektu, da je učini svesnom i aktuelnom kako bi omogućio apsolutnu budnost i slobo-
du od prirodne nužnosti i uzročnog nastajanja. To se čini sakupljanjem energije (svesti) u
192
telu (indriyâni). Dakle, potpunim sjedinjenjem bića, energije i svesti. Samo kada se dovolj-
no sakupi ona se može preliti u antahkaranu i linga-šarira može postati aktivno. Energiju
sakupljamo svešću o sebi, o celom svom biću i svim postupcima uma i tela. Priroda je
obezbedila tačnu količinu energije u čovekovom biću koja je potrebna da se to dogodi, ali
ona se troši na druge stvari. Umesto na osnaženje pažnje, kultivisanje znanja i učenje, ener-
gija akumulirana u telu prosečnog čoveka prekomerno se troši na niže, najčešće nagonske
potrebe, na suvišnu ishranu, seksualnost i zabavu. Osim na fizičko kretanje, ona se troši na
varenje i rad endokrinih žlezda. Pri tome sve žlezde i svi vitalni organi, praktično celo telo
učestvuje u stvaranju seksualne energije kroz rad polnih ćelija. Kada se ona isprazni tokom
seksualnog odnosa, celo telo mora se angažovati da je nadoknadi i obnovi. Slično je i sa
varenjem - kada se unese hrana, veliki deo tela je angažovan u njenom apsorbovanju. Vibra-
torno ili energetsko delovanje prakrti može biti uzlazno ili silazno, konstruktivno ili destru-
ktivno. Da bi ono bilo konstruktivno i uzlazno, radi osnaženja viših centara (mozak), pam-
ćenja i jačeg prisustva svesti (više čakre), mora se obustaviti navika da se energija preko-
merno troši kroz niže centre, na obnavljanje polnih ćelija, suvišno varenje i preterano fizič-
ko kretanje (prve tri čakre). Zato je oduvek među duhovnim ljudima važilo pravilo da su
preobražaj seksualne energije (a tantrizam i taoistička alhemija nas uče da se to ne postiže
jedino apstinencijom), post i meditativno mirovanje jedini uslovi da energija krene naviše.
Kada ispuni niže centre, ona se neće zaustaviti i, ako je u njima ponovo ne uposlimo praž-
njenjem seksualne energije i prežderavanjem, ona će krenuti naviše. Tu je na delu prirodna
ekonomija. Energija prirodno raste naviše - ako nema rupa kroz koje otiče naniže. Pri tome
je umerenost u svemu jedini zakon. Budući da je u biću već obezbeđena tačna količina
energije za sva ostvarenja, ona se angažuje autentičnim bivstvovanjem, bez ekstrema koji
jedini prekomerno troše životnu energiju - odricanje isto kao i preterivanje.
Čovek je mikrokosmos, i on, kao i priroda, ima svoja viša i niža stanja, odnosno pod-
ručja. Njegova svest uvek deluje sa nekog područja, višeg ili nižeg. Ta područja su opisana
kao čakre, energetski centri svesti i svaki centar je način bivstvovanja. Čovek deluje na naj-
niži način kroz automatizam nagona i seksualnost (muladhara i svadhistana čakra), a na
najviši kroz čistu svest (sahasrara čakra) i otvorenost Duhu. Svih sedam načina su modifi-
kacije jedne iste energije, i koju ćemo čakru koristiti zavisi od usmerenja naše svesti, jer gde
je svest tu je i energija. Svest (pažnja) je usmerivač energije. Ovo praktično znači da, budući
da smo mikrokosmos, način svog života i percepciju sveta (kosmosa) možemo kontrolisati
koncentracijom na određenu čakru, i ulaganjem životne energije u nju. Sebe smo svesni u
onoj meri u kojoj imamo energije u najvišem centru bića.61
Kakav je odnos između svesti i energije? Svest je nezavisna od tela i energije koja ga
sačinjava. Zašto se onda govori o vezi svesti i energije? Radi se o tome da veći potencijal
energije u telu stvara veću mogućnost za diferencijaciju svesti od tela, sticanja objektiv-
nosti. Kada je energija tela slaba, tada svest nema u odnosu na šta da se diferencira i
iskuša, i samim tim da ojača svoje prisustvo. Takođe je energija vezana za pamćenje i rad
61
Mogu da preporučim pet priručnika koji se detaljno bave transformacijom životne energije iz nižih u više centre
(čakre), i izlažu praksu koja mora da bude sjedinjena s praksom meditacije koja je opisana u poslednjem poglavlju ove
knjige. To su: Swami Satyananda Saraswati: Kundalini tantra (OM, Beograd, 1994); Peter Kelder: Fontana mladosti
(Ancient Secret of the Fountain of Youth) Esotheria, Beograd, 2000; Tajna zlatnog cveta (prev. Rihard Vilhelm, bibl.
čas. “Gradina”, Niš, 1982); Džon Blofeld: Put do besmrtnosti (John Blofeld: The Road to Immortality) Moderna, Beo-
grad, 1989; Mantak Chia & Michael Winn: Taoističke tajne o ljubavi (Dereta, Beograd, 1990).
Svaka meditacija ostaje tek mentalna avantura ako životna energija nije transformisana na najviši nivo bića,
pomoću taoističke ili tantričke alhemije, iznete u ovim priručnicima. Bez dovoljno energije u najvišim centrima (ađna i
sahasrara) ne možemo da sačuvamo čistu svest postignutu u meditaciji.

193
manasa čiji kvalitet učešća u osvešćenju je presudan. Manas je veza svesti i tela. Ako je ta
veza slaba, svest neće moći da stekne diferencijaciju u telu. A sve se rešava u telu, u čoveku.
Ništa izvan njega.
Pored ovoga treba naglasiti da čovek energiju gubi najviše kroz brigu za svoj ego, a
ego je sistem očekivanja koja društvo ima prema nama, i koja mi imamo prema društvu, a
takođe je i skup svih fikcija i ubeđenja. Energiju nigde ne gubimo toliko kao u našim očeki-
vanjima i emocionalnim ulaganjima u druge ljude, i ispunjavanju zahteva koja drugi imaju
prema nama. Društveni odnosi su razmena energije. Društvo je energetska berza, a mi kao
brokeri trgujemo svojom i tuđom životnom snagom - i nikada se ne obogatimo. Stoga je
prekid svih zaludnih društvenih veza, ili bar ekonomično ponašanje u njima, neophodno za
zaustavljanje oticanja najvećeg dela energije. To je proces individuacije i on se postiže
rekapitulacijom svoga života i meditacijom (o čemu će napred biti više reči). Meditacija je
direktan, a rekapitulacija indirektan ali temeljan metod. Rekapitulacija je jedan od osnovnih
procesa u razlikovanju puruše i prakrti.
Da bi u čovekovom životu svest postala aktivan činilac i tvorac energetskih procesa,
tj. da bi čovek postao zreo kao ličnost, da bi razvio i usavršio svoju dušu, potrebno je da
sprovede u delo dve stvari. Prvo: da energiju koja se prirodno skuplja u telu ne baca, već da
je akumulira, kako bi se uvećala i dospela do gornjih centara i celog ga ispunila, sve do gla-
ve. I drugo: da ostvari direktno iskustvo nezavisnosti od tela, kao što je na shemi i prikazano
da je aham-kâra iznad indriyâni. Tek kada ostvari prvo, ostvariće i ovo drugo.
Prvi zadatak se može ostvariti kada postane jasno da se energija u indriyâni sakuplja
na pozitivan način, a ne na negativan. Pozitivan način je kroz meditaciju, rekapitulaciju,
kulturu, obrazovanje, disciplinu i uvećanje duhovne nezavisnosti, kroz ljubav i nesebično
davanje. Negativan je krađa energije u bilo kom obliku. Naime, energija nije supstancijalna,
to nije materijal koji se može nagomilavati, nego je vibratorna i dinamična, ona je proces
koji se ostvaruje kretanjem među suprotnostima i polovima. To znači da se energija sakuplja
najviše davanjem i razmenom, jer što više dajemo ili razmenjujemo, po zakonu održanja
energije, više s druge strane možemo primiti. Svesnom i kontrolisanom razmenom energija
se transformiše u svest. Primanje energije dolazi samo od sebe kada je velikodušno dajemo,
kada ništa ne čuvamo samo za sebe od stvari, dela i osećanja. To znači, kada smo bez ega.
Koliko smo manje u egu, toliko smo više u čistom bivstvu koje je izvor svekolike energije.
Najviša svesnost je da ništa nije naše, pa tada imamo i najvišu moć delanja. Naš napor, sto-
ga, ne treba da bude usmeren na uzimanje energije nego na davanje i razmenu, na njenu cir-
kulaciju sa širom celinom. Samo tako ćemo je dobiti, ako svesno sprovodimo njenu cirkula-
ciju između individualnih bića i celine koja ih omogućava. Pri tome se ne misli na niže
oblike energetskog cirkulisanja, kao što je zadovoljenje nagona, već na njeno više i finije
kretanje, a to je sticanje iskustava i utisaka. Jer, kakvu energiju razmenjujemo, takvu ćemo i
imati, a od kvaliteta energije, i od toga u šta je ulivamo, zavisi u kakvoj ćemo dimenziji
živeti. Možemo biti snažni i zdravi kao životinja, ali ako je ulivamo u svest i individualnost,
imaćemo mnogo više koristi za postizanje smisla svog života. Što više centre za razmenu
koristimo, to će ta razmena i akumulacija energije biti pozitivnija.
Najsnažniji izraz energetskog stanja u čoveku su osećanja. Pozitivna odaju akumula-
ciju i davanje energije, a negativna njeno grabljenje i gubljenje. Zato je pozitivno osećanje
uvek pratilac dobre energije. To je jedino merilo ispravnog uvećanja energije: da su nam
osećanja sama po sebi pozitivna. Važno je znati da pozitivno osećanje ne sme da zavisi
samo od okoline, situacije i uticaja drugih ljudi, nego pre svega mora da zavisi od nas
samih. Samo tada se ono održava kao pozitivno. Možemo ga imati bez obzira na okolnosti,
194
jer ono je energetski fenomen i zaista ne zavisi od nečijih reči i prolaznih događaja. Sama
egzistencija je energetski fenomen - i to najpozitivniji mogući. Ona je uvek tu, uvek smo u
tom moru energije. Dovoljno je biti svestan egzistencije na takav način, prihvatajući je kak-
va jeste, kao pozitivnu, pa da se nađemo u moru blaženstva, u okeanskom osećanju besmrt-
nosti. Vrhunac pozitivnog osećanja je ljubav, i zato je ona najsnažniji energetski fenomen,
pa stoga i najlepši. Bezuslovnom ljubavlju se najviše životne energije zadobija, ali ljubavlju
prema svemu, bez razlike - jer sve što postoji energetski je fenomen. Ljubav treba da posta-
ne opšti način života, a ne jedan od načina, izbirljiva i isključiva. Kada je ljubav izbirljiva i
ograničena samo na neke objekte i vremenske periode, tada je ona samo polarnost mržnji i
postaje trgovina koja je suprotnost davanju. Ljubav je prava i bezuslovna kada je usmerena
na sámo biće, na njegovo postojanje, i ne obazire se na pojedine aktivnosti i sadržaje s
kojima se to biće zanosi u svom neznanju. Ovo svaki roditelj zna iz iskustva.
Kada ljubav nije bezuslovna, kada je trgovina, tada je polarizovana mržnjom, nju
mržnja kao protivteg održava u ispoljavanju i zato ne može dugo da traje. Ta klackalica je
nestabilna, i druga strana mora dati sebi oduška. Tako razmena energije kroz osećanja posta-
je uslovljena, postaje trgovina koja je drugi način akumulacije energije u indriyâni. To je
negativan način jer se zasniva na uzimanju energije od drugog, na krađi. Trgovcima je jedini
cilj zarada, da uzmu više nego što daju, a to je sa energetskog stanovišta krađa. Ovakav
način nagomilavanja energije dvostruko je negativan: za druge, jer su uskraćeni, i za onoga
ko to čini, jer mu daje iluziju ispunjenja i uzdizanja ka smislu života, dok je to u stvarnosti
samo kratkotrajna zasićenost s onim što je apsorbovano, kao kod svakog ždranja. Energija
se krade na mnoge načine, najčešći oblici ponašanja u porodici i društvu zasnivaju se na
njima. Mogu se poznati po tome što kod žrtava izazivaju negativna stanja i sukobe. Krajnost
negativnog uzimanja energije jeste psihičko i fizičko nasilje i zločinačko ponašanje koje
uzima same živote. Zato što se ovako energija ne akumulira, nego pruža samo trenutnu zasi-
ćenost i iluziju posedovanja, zločinac je više gubi nego dobija. On tako oseća sve veću glad
za njom i mora da je otima uvek iznova, sve češće, kako bi zadovoljio iluziju svoga opstan-
ka. Sa većim grabljenjem, sve se više raspada. Zato je tuđe prokleto i nikome se zlo nije
isplatilo, niti će se u budućnosti isplatiti. Zlo uvek daje samo iluziju trenutnog ispunjenja.
Najkompletniji vid pozitivnog akumuliranja energije jeste pošten rad. Po radu se
poznaju ljudi koji pozitivno akumuliraju energiju, jer neradnici je uvek kradu od drugih, a
takođe su uvek i nosioci negativnog ulaganja energije.
Neorgansko područje nižeg astrala i njegovi entiteti (demonska i reptilska bića) jedan
su od glavnih uzročnika i posrednika pri gubljenju energije iz indriyâni. Sva naša izgubljena
energija zapravo i odlazi u neorgansko područje. U tome je razlog za snažno prisustvo iraci-
onalnih i psihotičkih sadržaja kod svih zločina. Svi su zločini inspirisani iz ovog područja i
od strane ovih bića. Sam čovek ih nikada ne bi počinio, on čini zločine samo kada je opsed-
nut bićima iz nižeg astrala ili je mentalno programiran i uslovljen njihovim raznovrsnim
uticajima koje mehanički ponavlja.
Energiju možemo gubiti prostim gubljenjem vremena i lenčarenjem, a to je najveći
zločin prema samome sebi. Takođe i bavljenjem fantazijama, od kojih smo napravili i neke
dobro poznate institucije. Negativna cirkulacija energije oduvek je bila lakša i svakog je
čoveka primamljivala i dovodila u iskušenje da nastavi s njom - jer lakše je razarati i stvarati
iluzije uspeha, nego strpljivo graditi. Ako se dozvoli toj stihiji da uzme maha biće teže da se
zaustavi i preokrene na pozitivan put izgradnje, odnosno buđenja celovite ličnosti.

195
 5. Sedam faza buđenja ličnosti

Kada uznapreduje sa pozitivnom cirkulacijom, i kada kroz osvešćenu ljubav čovek

postane zreo da slobodno dela po svojoj volji (tj. volji Duha), tada postaje nezavisan od fizi-
čkog tela. Nema zrele ličnosti koja ne poznaje svoju nezavisnost od tela, samo s tim iskus-
tvom ličnost i postaje zrela - nije moguće drugačije. Ona je u onoj meri zrela i integrisana u
kojoj svoje delanje ostvaruje jednako u tanmâtrâ i svim dimenzijama, kao i u indriyâni. Jer,
aham-kâra je ishod subjektivnog i objektivnog bivstvovanja i, da bi bila to što jeste, mora
da bude aktuelna na oba područja: kako u fizičkom telu tako i u astralnom na svim dimenzi-
jama. Suština zrelosti je psihička objektivnost, a ona je nezavisnost na onaj način kako
aham-kâra prema shemi nadilazi indriyâni i tanmâtrâ, i prostu interakciju subjekta i objekta
koja se prirodno odigrava među njima. Bez nadilaženja indriyâni spoznaja je nužno subjek-
tivna i ograničena.
Na ovakvom činjeničnom stanju zasniva se geštalt psihoterapija i transpersonalna
psihologija, a u učenju Bhagavana Šri Ramane Maharšija ova činjenica je detaljno razjaš-
njena. Zapravo, ne postoji nijedan ideal ljudskog savršenstva u istoriji duhovne kulture koji
se ograničava samo na indriyâni, na telo, svi oduvek upućuju na njegovu transcendenciju.
Ako ih je i bilo, to sigurno nisu bili duhovni ideali.
Osećaj nezavisnosti Duha u samom telu je osnovna poluga njegovog energetskog
isceljenja. Ako u njemu boravimo kao nezavisan ali pažljiv svedok koji ima moć da njime
upravlja, ako ga posmatramo kao tuđe, taj razmak će delovati kao vakuum koji usisava
energiju - kao kod podizanja klipa na pumpi. Kada je telo psihoenergetski celovito, tada se
ono jedino može doživeti izvan. To je paradoksalno, ali ono tada liči na zrelo drvo koje je
dalo gotov plod: nezavisnu ličnost. U savršenom i osvešćenom telu čovek nema šta da traži,
samo bi remetio prirodni sklad, takvo telo je ostvarilo svoju svrhu kao čamac s kojim smo
prešli na drugu obalu - ne treba da ga nosimo dalje sa sobom.
Kako je princip individuacije na shemi iznad indriyâni, to znači da je čovekova lič-
nost po prirodi stvari nezavisna od tela i da iskustvo izdvajanja iz njega predstavlja samo
aktuelizaciju te činjenice, a ne njeno objektivno stvaranje kao novog stanja. Koliko smo u
većoj iluziji identiteta s telom, utoliko više doživljavamo svoju autentičnost kao izdvajanje
iz njega. Mi se ne izdvajamo od tela, već od iluzije našeg identiteta s njim. Mi nikada nismo
ni bili samo telo. Telo je samo jedan uzan način bivanja, i osnaženje aham-kâra kroz
tanmâtre je samo proširenje tih načina. Zbog iluzije da je fizičko bivanje bilo jedini način s
kojim smo se identifikovali, upoznavanje novih načina izgleda nam kao napuštanje tela. Ilu-
zija je tako jaka da nam to zaista izgleda stvarno, pa ćemo zato i govoriti o tome na taj
način.
Kada se opustimo u snu, iluzije identiteta s telom više nema, zaboravili smo na nju.
Tada princip individuacije (aham-kâra), koji zajedno sa mislima i svesnošću (manas i bud-
dhi) sačinjava đivu, napušta telo i spontano se kreće kao astralno telo (linga-šarira) po fini-
jim nadfizičkim dimenzijama (astralu). On se prirodno i ritmično premešta s jednog područ-
ja na drugo, s organskog na neorgansko, sa smenom dana i noći, naše fizičke budnosti i spa-
vanja. Ovaj prirodni proces treba osvestiti i iskoristiti da se svest aktuelizuje na oba područ-
ja jednako, kako bi ličnost postala aktuelna, autentična i zrela. Dakle, duševni život, điva,
postaće onoliko aktuelan i snažan, koliko ga upotpunimo sa svesnim iskustvom objektivnog
područja. Dok se spontano odigrava samo u području indriyâni on je nezreo, duša je nespo-
sobna za opstanak u svim uslovima, za nezavisnost od sveta čula i njihovih aktivnosti.
Takav se duševni život svodi na ono što je Frojdova psihoanaliza otkrila, na iživljavanje
196
nagona i njihovu psihodinamiku. Za razliku od toga, Jungov proces individuacije (afirmaci-
je aham-kâra) pretpostavlja upoznavanje arhetipova, a to je područje tanmâtrâ. Jedini način
da se subjektivno i nepotpuno iskustvo bivanja nadiđe, i da se duša oslobodi čulnih ograni-
čenja i njima uzrokovanih delanja (karma), jeste da se to nadilaženje objektivno sprovede u
delo.

To se postiže u sedam faza.

Priprema za to sedmostruko postizanje sastoji se u osvešćenju sveg zbivanja

indriyâni, svega što činimo telom i umom (manas), tokom dana za vreme fizičke budnosti.
Osvešćenje ima za cilj da se energetski tokovi, koji sačinjavaju zbivanje, pročiste i usklade,
da se oslobode afektivnog nagomilavanja oko nekog događaja ili iskustva, jer tako navode
na jednostranost, odnosno vezuju za to iskustvo. Svako nagomilavanje energije ima preveli-
ku snagu i ometa njeno nesmetano cirkulisanje i rast. Osvešćenje indriyâni postiže se medi-
tativnom praksom čiji su osnovni principi opisani u poslednjem poglavlju, a ovde ćemo se
upoznati sa dve metode koje dopunjuju takvu praksu. Prva se sastoji u rekapitulaciji celog
života. Treba zapisati imena svih ljudi s kojima smo dolazili u kontakt u svom životu, i
oznake za sve važnije događaje i sva iskustva u dotadašnjem životu, unazad. Posebno je
važno setiti se svih ličnosti koje su se javljale i našeg odnosa prema njima, naročito neprija-
tnih detalja. Ova retrospekcija mora biti nepristrasna i prema sebi i prema drugima, kao da
posmatramo tuđ život. Njen cilj nije da se u imaginaciji vraćamo na prošle događaje kako
bismo se ponovo afektivno vezali za njih, nego naprotiv - da ih se oslobodimo jasnim i nep-
ristrasnim ustanovljenjem kakvi jesu. Mi ih već nosimo ih u sebi i robujemo njihovim utica-
jima sve dotle dok ih ne vidimo objektivno, kakvi zaista jesu. Rekapitulacija se mora svako-
dnevno sprovoditi najmanje godinu dana, a najbolje više puta celog života. Sva životna
iskustva pripadaju prakrti. Ako se sa njima identifikujemo, umrećemo zajedno sa njima.
Rekapitulacijom ih vraćamo prakrti osvešćivajući na taj način večni Duh u nama uvidom
da ništa od tih događaja nije naše: sve se to priroda zbiva. Vratićemo prakrti ono što je nje-
no. Tako nećemo umreti kada umre fizičko telo, koje je jedino i skupljalo sve utiske kao
magnet. Umreće samo ono što pripada telu, svi utisci, a mi ćemo ostati nezavisni jer smo se
rekapitulacijom već oslobodili vezanosti za njih.
Prilikom rekapitulacije potrebno je da, pored imaginacije s kojom detaljno oživlja-
vamo neki doživljaj, sprovedemo određenu tehniku disanja. Dok stvaramo jasnu sliku doga-
đaja, lagano i jedva primetno pokrećemo glavu levo-desno, normalno dišući kroz nos u
skladu s pokretima. Dok glavu okrećemo s desna na levo, udišemo, zamišljajući pri tom
kako svu energiju (deo sebe, raspoloženja) koju smo tada ostavili (tom mestu, događaju ili
osobi), udisajem sakupljamo i vraćamo sebi. Zatim, dok izdišemo, okrećemo glavu nadesno,
i zamišljamo kako tuđu energiju i sve utiske koje smo tada primili izbacujemo iz sebe i vra-
ćamo natrag. Ovo treba izvoditi sve dok se emocije vezane za taj događaj ne stišaju, dok taj
događaj ne postane nešto što više nikakve veze sa nama nema. Kada se to dogodi, dok nam
je glava bila na desnoj strani sa izdahnutim vazduhom, okrećemo je na levu stranu bez udi-
sanja, a zatim je vratimo napred. (Ovo je savet iz knjige Taiše Abelar, Prelazak čarobnjaka,
i vrlo je delotvoran.)
Drugi metod je u tome da na kraju dana, neposredno pred spavanje, treba rekapituli-
rati sve događaje koji su učinjeni tog dana, takođe unazad, od tog trenutka pa do jutra, do
samog buđenja. Ujutro, pri buđenju, treba na isti način, unazad, odmotati sećanje na san.
Tako svakog jutra i večeri rekonstruišemo prethodni dan i noć, svoje aktivnosti na javi i u
197
snu, kako bismo stvorili kontinuitet svesti. Vrlo je važno da se pri tome pažnja ne zadržava
na pojedinim događajima i ne sudi o njima, ma koliko bili izuzetni. Sva se događanja mora-
ju sagledati neutralno i ravnodušno, kao da su se nekom drugom dogodila. Zapravo, i jesu se
drugome dogodila, jer mi smo proces a ne uvek ista stvar, zato smo uveče drugačiji nego u
podne. Većina ljudi leže na počinak i budi se izjutra krajnje besvesno i ružno. Kod životinja
je taj proces daleko svesniji i zato finiji. Spavanje je ona druga polovina života koju čovek
treba da osvesti i oplemeni, kako bi u celosti bio kulturno biće.

1) Prva faza ka potpunoj integraciji ličnosti sastoji se u tome da neposredno pred ula-
zak u san održimo pažnju na taj proces, da budemo prisutni kada se to dogodi, kada počnu
da nas obuzimaju astralne vizije sanjarenja i da ostanemo prisutni u sebi kada se dogodi pre-
lomni trenutak padanja u san, u drugu dimenziju. To ćemo najbolje učiniti ako taj proces
sami izazovemo. Učinićemo to potpunim opuštanjem tela (kao da nije naše) i koncentraci-
jom pažnje (unutarnjeg pogleda) na tačku između obrva. Tada ćemo odmah pasti u san kao
kamen u vodu. Takođe treba dobro da upamtimo položaj tela koji smo imali pri ulasku u san
i da stalno budemo svesni cele površine svoga tela, naročito leđa. Sve se to čini uz potpunu
relaksaciju i opuštenost, ovo treba da bude način opuštanja. Tada treba dozvoliti astralnim
vizijama da nas ponesu u san, inače nećemo moći da zaspimo. Dakle, prva faza se sastoji u
osvešćenju ulaska u san i njegovoj kontroli, u nalaženju idealne ravnoteže između zadržava-
nja prisebnosti, sećanja na sebe, položaj tela i sam čin spavanja, s jedne strane, i prepuštanja
astralnim tokovima, s druge. Nikada nije postojala takva ravnoteža, uvek se događala spon-
tana i potpuna prevaga na jednu (budnost, indriyâni) ili na drugu stranu (san, astral). Pošto
je aham-kâra između i nadilazi obe krajnosti, i mi se na ovaj način u tome uvežbavamo.

2) Druga faza je buđenje u snu, s druge strane, u području astrala. Ona će doći kao
prirodna posledica uspešno sprovedene prve faze i osvešćenja indriyâni kroz meditaciju.
Mnogim ljudima se spontano događaju lucidni snovi bar nekoliko puta u životu, i oni se
pamte kao izuzetni doživljaji, a ima i ljudi sa urođenom sposobnošću da ih često doživljava-
ju. Buđenje u snu ili lucidne snove možemo podstaći imaginacijom i sugestijom. To su ina-
če aktivnosti svojstvene području astrala u koje ulazimo sanjajući. Možemo sugestijom
oblikovati san koji želimo da sanjamo, neku situaciju ili poseban događaj. Jedan od najlak-
ših načina je sugestija da ćemo u snu videti svoje ruke i tada se setiti sebe, i probuditi se u
snu. Tu sugestiju moramo sebi ponavljati tokom dana više puta, najbolje svakog sata. Tada
treba da zastanemo, ma šta radili, i da pogledamo oko sebe kao da smo u snu, a zatim da
podignemo svoje ruke u visini očiju, opipamo ih i sebi jasno kažemo da znamo da smo u
snu - iako smo na javi. Ako ovo uporno ponavljamo, sigurno će se vremenom ta sugestija
ostvariti i u snu i to će nam pomoći da se probudimo. Opsesivna želja da se probudimo naj-
brži je put ka lucidnim snovima. Biće nam od velike pomoći da tokom dana stalno održa-
vamo ubeđenje da smo u snu i da ništa što se fizički događa oko nas nije stvarno po sebi,
već da je samo san u kome smo mi jedini budni i pažljivi posmatrači. Ako bismo u tome
uspeli, sigurno bi u snovima bili uvek budni, imali bismo razmak (vairagya) od svih iluzija i
trajnu nezavisnost. Takođe, kad jednom steknemo iskustvo budnih snova, naše kretanje na
javi, u fizičkom telu, biće nalik na kretanje energetskim telom u astralu, svesno i pažljivo.
Ako smo na javi, a naročito pri ulasku u san (prva faza) svesni svog energetskog tela i nači-
na kretanja s njim, to će nam biti najvažnija pomoć u ponovnom buđenju na astralu. Namera
da se energetsko telo ostvari u čistom iskustvu sastoji se u tome da celim bićem, naročito pri
ulasku u san, budemo uvereni da ga već imamo. I zaista ga imamo, samo ga nismo svesni.
198
 Opuštenost je glavni činilac probuđenja u snu, kao i na javi. Ako nema opuštenosti,
čovek najčvršće spava baš onda kada se najviše trudi da ostane budan. Opuštena nezavisnost
od pojavnog sveta daje budnost, a ne bilo kakva koncentracija u svetu. Ona uspavljuje s
jednim sadržajem još i jače nego dekoncentracija sa više sadržaja.
Sanjanje se lako može programirati. Sa lucidnim snovima možemo upoznati sve naše
psihičke probleme i razrešiti ih poznavanjem psihodinamike individuacionog procesa. Oni
takođe pružaju izuzetne avanture i fantastična iskustva. Upoznajući tako na neposredan
način drugi svet jednom zauvek se oslobađamo straha od smrti i sve neizvesnosti koju nosi
zatvorenost u usko fizičko iskustvo života, neizvesnosti i neznanja koji proizvode sva
moguća pseudoreligiozna ubeđenja, sumnje i sukobe. Tek izvan tela može se doživeti naj-
veća radost življenja, čovek se tamo oseća potpuniji nego u fizičkom telu tako da mu povra-
tak izgleda kao težak pad u nešto niže i manje vredno. Boravak u višim dimenzijama astrala
daje nam veliki priliv energije.
Kada se budni nađemo u svome snu, gotovo isto kao i na fizičkom planu samo u dru-
gom, paralelnom svetu, tada će biti aktuelni prototipovi čulnih organa (tanmâtrâ), um
(manas), princip individuacije (aham-kâra) i svesnost (buddhi). To znači da će nam percep-
cija i spoznaja biti prisutni, čak i više nego u fizičkom telu, ali naše kretanje i delovanje u
astralu biće pasivno, tačnije, biće uslovljeno okolnostima. Ova uslovljenost se najviše odno-
si na našu pažnju koja će u astralu biti znatno sužena, a manje na sam čin kretanja koji je
daleko lakši od fizičkog. Sámo kretanje je lako, ali volja koja o njemu odlučuje veoma je
slabo prisutna. Kretanjem u drugoj fazi odlučuju okolnosti, a mi samo u neznatnoj meri,
mada okolnosti tako sugestivno deluju na nas da nam izgleda kao da mi sve činimo po svo-
joj volji. To je iluzija. Svojevoljno kretanje postiže se tek u šestoj fazi.
U ovoj fazi su intenzivna iskustva sa neorganskim bićima. Ona će se javljati na razne
i često vrlo neobične načine: kao ljudi, stvari, životinje ili nešto sasvim drugo. Mogu se pre-
poznati po svojoj neobičnosti ili po snažnom uticaju na nas koji je opčinjavajući i često nije
prijatan. Njihovo prisustvo se na fizičkom planu može manifestovati zvučno, vizuelno (ređe,
ali mnogo delotvornije), kao i nekim fizičkim senzacijama. Zvučno se mogu javiti na mnoge
načine, pevušeći nam na uho nebeski divnu muziku, raznim glasovnim porukama, sve do
neobične buke pa i prave eksplozije u sobi u kojoj spavamo, nalik na onu koju proizvode
novogodišnje petarde. (Ovo je bio moj slučaj i nije mi poznato da se događalo drugima.)
Čućemo ih samo mi i to dok smo u polusnu, dakle, u kontaktu s astralom. Takođe su u
međustanju između budnosti i sna moguće fizičke senzacije kao što je iznenadni trzaj celog
tela, kao da je bilo izloženo (bezbolnom) udaru struje. To je verovatno njihov dodir. Takođe
se njihovo prisustvo u trenucima bliskim snu može manifestovati kroz bleskove svetlosti
koju vidimo dok su nam oči zatvorene. Inače, često iskustvo susreta sa neorganskim bićima,
koje imaju mnogi ljudi, jeste da se usred noći probudimo paralisani, nesposobni da se pome-
rimo, kao da nas neka sila drži i isisava energiju. To ne traje dugo, ali je neprijatno. (Sva
ova iskustva mogu biti i posledica delovanja vanzemaljske tehnologije na nas.)
U astralu je njihova manifestacija mnogo raznovrsnija i najčešće vizuelna. Ponekad
izgledaju kao da se glupiraju oko nas a zapravo im je cilj da zadobiju našu pažnju - jer vide
ono što ni mi sami često ne vidimo: da smo najcelovitija bića u čitavom prirodnom poretku.
Možemo uspostaviti kontakt sa glasnikom i razgovarati sa njim. Glasnik je inteligencija
celog tog neorganskog sveta, koja započinje dijalog sa nama kada svesno uđemo u njegovo
područje. Zbog neorganskog ustrojstva, ovde nije potrebna organska jedinka preko koje će
se spoznaja ovog sveta izraziti, ona to čini preko celog svog područja, svi njegovi pojavni

199
oblici imaju ontološki status, za razliku od ontičkog u indriyâni.62 Ova nam se inteligencija
javlja kao glas kome se ne može odrediti pol, kraj levog ili desnog uha. Može se javiti sam,
a može se i pozvati. Kako je ovo informativno polje, sve što se glasno izgovori postaje
komanda i ostvaruje se. Vrlo često se ta komunikacija odvija preko naših misli, ali tada teš-
ko obraćamo pažnju na nju, nismo ni svesni da misli u našem umu nisu naše, već su poruke
objektivnog sveta nama, našoj subjektivnosti. (Priroda samu sebe osmišljava. U astralu to
možemo doživeti kao glas s kojim komuniciramo, a na fizičkom planu misli prirode smat-
ramo za svoje misli. Kada svesno uđemo u astral možemo lakše da vidimo da misaono usta-
novljavanje svega i svačega nije naše, već to priroda samu sebe ustanovljava kroz naše Ja,
dok na fizičkom planu, zbog veće inercije, te iste misli prirode smatramo za svoje.) Dijalozi
sa glasnikom mogu biti zanimljivi, pod uslovom da to nije sprdnja nekog neorganskog bića
nižih dimenzija. Vrlo je važno znati da glasovi najčešće potiču od demona koji pokuša-
vaju da nas opsednu – astral je carstvo demona - ili od audio čipova koji su nam ugra-
đeni pri nekoj od otmica i programiranja kojih nismo ostali svesni.
Astral je vrlo opasan jer u njemu boravi puno entiteta koji žive od energije koju dobi-
jaju od organskih bića, od kojih je čovek najkompletnije. Sve obmane kojima čovek može
biti izložen potiču iz astrala. Zato se u njemu treba što manje zadržavati.
Iako možemo mnogo saznati iz ovakvih dijaloga, to znanje nije ništa veće od znanja
koje čovek može sam da ima. U astralu možemo jedino sami sebe zavarati kojekakvim
„znanjem” i tada će se naše iluzije kao u ogledalu manifestovati pred nama. Tamo se sve
otkriva, svi naši podsvesni energetski naboji (afekti, kompleksi, ubeđenja) imaju svoje obje-
ktivno oličenje i mi se suočavamo s njima, tj. sa sobom na krajnje objektivan način - što je i
najrizičnije. Astral je ogledalo prirode, nema ničeg zlog u njemu. Pitanje dobra i zla je jedi-
no pitanje konstruktivnog ili destruktivnog ulaganja energije čije posledice se objektivno
manifestuju. U astralu se sve objektivno ispoljava, i baš zato smo u njemu najčešće nesves-
ni, kao u snu. Jer, naučili smo da budemo samo subjektivno svesni u fizičkom iskustvu, u
indriyâni. Zato psihičku objektivnost postižemo osvešćenjem astralnih iskustava, sna, čime
se nadilazi i identifikacija sa fizičkim telom.
Mogu se javiti primamljiva obećanja i pozivi od strane neorganskih bića da ih poslu-
šamo i pređemo u njihov svet. To možemo učiniti ako najpre identifikujemo jednog takvog
stvora u našoj okolini, a lako ih je prepoznati po tome što su neobični i neprikladni mestu na
kome se nalaze. Na primer, neka životinja u sobi ili neki predmet kome nikako nije mesto tu
gde se nalazi, ili ne liči ni na šta poznato. Tada uperimo prst u njega ili samo zatražimo gla-
sno da nas prebaci u svet neorganskih bića. Za par trenutaka naći ćemo se tamo i to će biti
sasvim drugi svet, različit od dotadašnjeg astralnog okruženja, možda nalik na svemirski
brod čiji su zidovi krajnje neobični, živi i svesni našeg prisustva. Možemo se naći i u polu-
tami krajnje neodređenih oblika, takođe živih i svesnih, s izuzetno prijatnim raspoloženjem.
To su područja kojima čovek ne pripada i ne sme se zadržavati u njima ma koliko mu prijat-
no bilo, jer će ostati zarobljen. To je klopka za apsorbovanje naše energije. Svet neorganskih
bića je krajnje područje astrala, to je čist astral u kome nema kreacija inspirisanih fizičkim
iskustvom (indriyâni), kao što je slučaj sa snovima i lucidnim snovima. To je svet sasvim
nezavisan od zemaljskog. Energija se skuplja u indriyâni, i zato, kada se individualnost nađe
62
Da ne bi bilo zabuna zbog ranije iznete statusne podele, moramo ovde još jednom naglasiti da sve ima ontički i onto-
loški status, a koji ćemo zapaziti zavisi od načina posmatranja, od trenutnog statusa posmatrača. Konkretno, kada na
shemi prakrti ontički status ima indriyâni, tada ontološki imaju tanmâtrâ i maha-bhűtâni. Zatim, kada ontički imaju sve
kategorije ispod aham-kâre, tada ontološki imaju aham-kâra i buddhi. Na kraju se može reći i to da cela prakrti ima
ontički, a jedino puruša ontološki status - i obrnuto, za purušu kome cela prakrti služi za sopstvenu diferencijaciju i
samospoznaju.
200
na sasvim drugoj strani, u astralu, postoji opasnost njenog gubljenja. Čovek i u astralu mora
zadržati koherenciju svoga bivstvovanja koje mu je uobličilo indriyâni. Ma koliko upozna-
vao astral, ne sme se dezintegrisati u njemu. 63 Zato je najbolje to područje što manje poseći-
vati i prepustiti ga entitetima koji mu prirodno pripadaju. Bitno je ne uživljavati se u njega.
S druge strane boravak u njemu deluje veoma isceljujuće, jer njegova čista energija otapa
(reciklira) sva subjektivna psihomentalna iskrivljavanja u čovekovoj energiji. Posle boravka
u svetu neorganskih bića, čovek se danima oseća pun energetskog naboja, pročišćen i bla-
žen. Odlasci tamo su podjednako opasni i korisni u velikoj meri - ako nemamo dovoljno
kontrole i prisebnosti. Ako nju izgubimo, onda se taj, po mitološkom učenju, „svet bogova”
pretvara u totalnu šizofreniju, po psihijatrijskom naučavanju. Samo potpuno integrisana lič-
nost, aham-kâra, može potpuno preći u neorganski svet. Nedovoljno zrela uglavnom doživ-
ljava razne međuoblike i prelazna stanja između indriyâni i tanmâtrâ. Ako bi se ona našla
potpuno na drugoj strani, izgubila bi i ono malo integracije koje je stekla u indriyâni.
Posle početnog upoznavanja astralnog sveta praktičar će najbolje učiniti ako svoja
astralna iskustva svede na jednostavno uzdizanje uvis, što je više moguće. U tome će mu
biti od pomoći ako udahne vazduh u astralnom telu (iako tamo nema vazduha), tako će pole-
teti uvis. Uzdižući se, dospeće do viših astralnih i mentalnih nivoa, nadići će i njih i ući će u
područje tanmâtrâ (hyperspace). To je područje bezbedno za čoveka jer je tu mnogo bliže
sebi samom, a i nedostupno je neorganskim bićima i njihovim manipulacijama. Korisnije je
u astralu, kao i u celoj prakrti, kretati se vertikalno, nego horizontalno lutati po istom nivou.
Neorgansko područje se deli u različite dimenzije, prema maha-bhűtâni, i njegovi
stanovnici su sačinjeni od pojedinog elementa koji odgovara datoj dimenziji. To znači da su
nepotpuni i jednostrani. Čovek je jedino potpuno biće u prirodi i tu potpunost ne sme da
izgubi vezivanjem za nepotpuna bića, ma koliko mu izgledala božanska, utoliko pre što ona,
zbog svoje inferiornosti, za to pokazuju interes i prikazuju se kao bogovi. Univerzum je pun
neobičnih svetova, lepo je videti neke od njih, ali upoznati ih sve do kraja je nemoguće, s
takvom namerom samo bismo se izgubili u objektivaciji - a to je put suprotan čovekovom
ostvarenju, na njemu se on gubi u objektima. Čovek je mikrokosmos i zadatak mu je da
spozna sebe kako bi nadišao svoju subjektivnost, i to se ne sme zaboraviti pri suočavanju sa
svim spoljašnjim situacijama i objektima, fizičkim i astralnim. On se, zapravo, sa svim ovim
i suočava da bi spoznao i nadišao svoju subjektivnost u vertikalnom uzdizanju, a ne izgubio
u poistovećenju s objektima koji su uvek u horizontalnom smeru, svejedno da li su na zemlji
ili „na nebu”. Cilj je njegova nezavisnost i nju treba da iskušava i jača pri svemu što doživ-
ljava u fizičkom i astralnom telu. Kao i sve drugo u prakrti, za čovekov Duh je i astral iluzi-
ja koja, kao takva, postoji da bi se u odnosu na nju iskristalisala njegova stvarnost, i to naj-
finija iluzija od svega u prirodi. Uvežbavajući budnost u astralu, mi jače nego ikad vežbamo
nezavisnost od iluzija i snova. A tu, u astralu, ona nam je potrebna više nego igde, jer u tim
svetovima takođe postoje vrlo moćni entiteti koji, kao lovci, traže svoju hranu (energiju), i

63
Karlos Kastaneda je u knjizi „Umeće sanjanja” (The Art of dreaming) slikovito izneo da čovekovo energetsko obličje
ima izgled velikog jajeta ili lopte, sa tačkom posebnog sjaja (skupna tačka) na leđima u visini ramena, koja odgovara
manasu, tj. žarištu percepcije. Kada individualnost (điva) prenese manas (skupnu tačku) u neorgansko područje
(tanmâtrâ i maha-bhűtâni), menja se energetsko obličje čovekovo. Umesto jajeta, ono postaje nalik na zapaljenu lulu.
Kraj kamiša je skupna tačka, a ognjište lule je ono što je ostalo od svetlosne lopte. Ako skupna tačka nastavi da se kreće
po neorganskom području, dolazi trenutak kada svetlosna lopta postaje tanka svetlosna linija energije. Time se spoznaj-
ne sposobnosti proširuju do neopisivih dimenzija, postaju praktično neograničene, ali, paralelno s njima, raste i opasnost
da čovek izgubi svoj ljudski lik. To je sve kretanje unutar prakrti koje se može završiti apsorpcijom u nju. Čovekov
zadatak jeste da upozna prakrti koja ga sačinjava, ali i da sačuva svoj lik kako bi postao oličenje Duha koji celu prakrti
omogućava. On ne treba da zaboravi da je oličenje upravo tog Duha, koji sve nadilazi svojom izvornošću, i da ne traži
utočište u bilo kakvim zbivanjima prakrti.
201
koji mogu biti opasni po život. Treba se jednostavno okrenuti od njih i vratiti natrag. To se
uvek može učiniti tako što pamtimo gde smo i ne dozvoljavamo identifikaciju sa tim zbiva-
njem, ne uzimamo ništa od predmeta i odeće na sebe, niti se udaljavamo od početnog mesta.
Pamteći položaj tela u kome smo zaspali, lako ćemo se vratiti. Inače, ta iskustva se sama
prekidaju, jer se pažnja i prisebnost ne mogu dugo održati. Tada se budan san pretvara u
običan, nesvestan san, ili se odmah vraćamo u telo.
Druga faza se najbolje osnažuje ako se vežbamo da iz jedne snevane situacije, u kojoj
smo se našli, pređemo u drugu u istom snu, zadržavši budnost. Tako vežbamo kontinuitet
svesti. Može nam se dogoditi da sanjamo da smo se probudili u svojoj sobi i ustajemo, ne
jednom, nego više puta. Da bismo napredovali u više faze, važno je da se klonimo neorgan-
skih bića. Ako se pojave, ne treba se upuštati ni u kakav odnos sa njima, bar ne trajan. Od
suštinskog je značaja da čovek u astralu zadrži svoju moć odlučivanja i da ne potpadne pod
ikakav uticaj, ma kako mu božanstven izgledao. Kada se pojave, najbolje je uperiti prst u
njih i zatražiti da ih vidimo kao čistu energiju. Tada će se njihov oblik promeniti u svetleću
figuru srednje veličine koja zrači energijom, slabijom ili jačom, zavisno od bića s kojim smo
suočeni. Ako zasija suviše snažno, bolje je odmah pobeći odatle.
Da bi se druga faza što bolje uvežbala, da se lucidan san ne bi brzo prekinuo, treba
znati da se on održava umereno brzim pokretanjem očiju s jednog predmeta na drugi, i sta-
lnim kretanjem. Ako bi fiksirali pogled na nešto i stali, san bi se prekinuo i našli bismo se u
fizičkom telu. S druge strane, važno je uvežbati da nas uvek novi predmeti i nove aktivnosti
svojim asocijacijama ne odvuku u zaborav sebe i svoje lucidnosti, da zbog novih sadržaja ne
izgubimo prisebnost. Ako je izgubimo, to će postati običan san. Pokretanje očiju je važno
zato što se ono događa i u fizičkom telu dok je u REM fazi sanjanja. Od svih fizičkih orga-
na, oči i mozak su najfiniji i stoga najbliži energetskom zbivanju, pa najživlje i reaguju na
njega. Mozak svojim karakterističnim talasnim zračenjem za vreme sna, dok oči reaguju na
zbivanja energetskog tela brzim pokretima (reaguje i celo telo s povremenim pokretima u
snu, ali oči uvek). Pokreću se brzo jer su energetska zbivanja u astralu vremenski drugačija,
brža su nego na inertnom fizičkom planu. Zato, da bismo u astralu ostali svesni, moramo se
prilagoditi njegovoj većoj fluidnosti i drugačijoj brzini. U tome nam pomaže pokretanje oči-
ju i lako premeštanje pažnje, uz zadržavanje budnosti i nezavisnosti od svega. U iskustvima
druge faze, u astralu, mi zapravo i ne možemo biti savršeno budni. Kada to bivamo, astral
nestaje i, nakon kratkog viđenja beskrajne i nestvorene svetlosti, vraćamo se u telo. Ali tu
ipak zadržavamo svesnost i dovoljnu prisebnost da možemo upoznati astralni svet. Kao što
sama reč kaže, to je lucidan san - još uvek san, dakle, iako smo u njemu svesni. Da bismo se
održali u astralu, moramo i učestvovati u takvom snu. Zato je naše ponašanje tamo često
neobično i nenormalno. Budni počinjemo da bivamo tek u trećoj fazi, a sasvim ostvarujemo
budnost tek u sedmoj. Kao što celo poglavlje kazuje, budnost se osvaja kroz sedam faza, a
samo u drugoj se bavimo astralnim svetom. On je najveći izazov probuđenju, i samo onaj ko
njime ovlada može krenuti ka istinskoj budnosti.

3) Treća faza će se prirodno nastaviti na dobro uvežbanu drugu. Naime, pri povratku
iz budnog sna bićemo često svesni kako astralno telo ulazi u fizičko, kako se kao duh uta-
pamo u njega. Taj trenutak treba da iskoristimo tako što se nećemo fizički pomerati, i astral-
no telo ćemo ponovo moći da izvadimo iz fizičkog. Ono je već „naštimovano” da izlazi i
treba mu tada samo mali podsticaj dobre volje. Ako se fizičkim telom pomerimo, više te
večeri nećemo moći da izađemo iz njega. Najlakše će biti ako prvo izvadimo ruke. Tada
možemo jasno videti fizičke ruke pored tela, ali svoje ruke nećemo osećati tu, u njima, nego
202
iznad ili pored, kao da imamo četiri ruke od kojih pokrećemo i osećamo kao svoje samo
astralne, dok fizičke možemo samo da vidimo kao tuđe. Astralne su tada nevidljive, ali
poseduju koheziju, svaku dlačicu možemo opipati na njima. Energetsko telo je tačna kopija
fizičkog, ali je nevidljivo dok je pored njega, na fizičkom planu. Tek ulaskom u viši, astralni
plan, ono postaje vidljivo kao astralno telo, dok fizičko za njega tada postaje nevidljivo.
Energetsko telo je u fizičkom svetu fizičko, u astralnom svetu je astralno, dok je u fizičkom
svetu pri projekciji izvan fizičkog tela nevidljivo - a može biti vidljivo kao dvojnik tek u
petoj fazi.
Posle izvađenih ruku lako možemo celi izaći sa energetskim i ustati pored fizičkog
tela. To je treća faza u kojoj sagledavamo po prvi put u životu svoje fizičko telo sasvim
objektivno, kakvo jeste - kao nešto što nije naše, ni jedino ni trajno svojstvo. Od tog trenut-
ka postajemo dvostruki, više nikada nećemo biti identifikovani s njim i duhovnost će nam
postati jedina sudbina.
U trećoj fazi ključni problem je savladavanje kretanja energetskim telom. Tu više
nema astralnih filmova koji nam okupiraju percepciju. Ovde učimo da delujemo čistom
voljom - što je osnovna odlika integrisane ličnosti. To znači da moramo prevazići sve dota-
dašnje navike kretanja koje smo stekli u fizičkom telu pod uticajem gravitacije i snagom
mišića. To je kretanje uslovljeno trodimenzionom linearnošću vremenskog toka i njegovom
uzročnošću. Energetsko telo se kreće nezavisno od te uzročnosti i vremena, ono se kreće
čistom voljom ili namerom. To znači da se nov položaj energetskog tela postiže njegovim
direktnim nameravanjem ili direktnim smeštanjem u nameravani položaj, bez starog načina
kretanja ka njemu. Na primer, ustajanje iz horizontalnog u uspravno stanje događa se kao
čist izraz volje u par trenutaka. Bićemo sprečeni u tome u onoj meri u kojoj se trudimo da se
krećemo na stari način, sa karakterističnim pokretima pri ustajanju, oslanjanjem na ruke,
ulaganjem napora i dr.
U ovoj fazi, pri posmatranju fizičkog tela, može se videti spona koja spaja energetsko
telo sa fizičkim. Izlazi iz pleksusa solarisa, plavičaste je boje neonskog sjaja, oko pola san-
timetara u prečniku, ali još par santimetara oko sebe ima nežno srebrnasto zračenje, čija se
gustina može osetiti kada se uhvati rukom, kao da je nakostrešeni rep mačke. Ovo svetleće
uže lebdi i sámo se produžava i skraćuje koliko treba, zajedno sa našom namerom da se pri-
bližimo ili udaljimo od tela. Ono se vidi samo kada je energetsko telo na nivou vrlo bliskom
fizičkom. Inače, nivo dimenzije u kome boravi energetsko telo lako se menja kod početnika,
on može odmah preći u astralni svet svoje sobe, i tada neće videti fizičko telo. Energetsko
telo se može i samo malo izdvojiti od fizičkog, tako da neiskusan čovek to i ne primeti.
Tada može doći do neprijatnih iskustava, jer dovoljno je i najmanje izdvajanje energetskog
tela pa da se fizičko odmah ukoči, ali ne bolno kao kod grča; samo se udrveni. Čovek u svo-
joj nepažnji tada pokušava da ga pokrene svim silama, ali ne uspeva sve dok ponovo ne
uklopi energetsko sa fizičkim telom. Mogu se pri tom javiti strah i panika. Takođe su mogu-
ći i drugi energetski fenomeni, kao što su javljanje svetlosti i zvuka, krčanje ili zujanje u
ušima, ili potiljku. Sve su to samo manifestacije nespretnog i delimičnog izlaženja energet-
skog tela iz fizičke ljušture. One nestaju kada energetsko celo izađe ili kada se potpuno
uklopi sa fizičkim telom. Mogući su i drugi neobični problemi kod izlaženja. Ja sam, na
primer, dugo imao problem u tome što sam lako mogao da izvadim energetske ruke i noge,
ali mnogo teže glavu, kako bih mogao da stanem uspravno kraj fizičkog tela. Mogao bih
lako ustati zatvorenih očiju, u mraku. Ako bih ustao tako, žmureći u energetskom telu, ubr-
zo bih se našao u sasvim drugačijem astralu izvan svoje sobe. Sve bi se, dakle, vratilo u
drugu fazu. Ali, ako bih otvorio oči, našao bih se ili u fizičkom telu ili podeljen na dva mes-
203
ta istovremeno: savršeno bih jasno osećao kako stojim uspravno u sobi i opipavam stvari u
njoj, dok bi iz ležećeg položaja gledao u plafon otvorenim fizičkim očima. Ovo sam razrešio
otkrićem da je disanje ključno za kretanje energetskim telom. Sa udahom ono se lako podiže
iz ležećeg položaja u uspravni. Disanje je čisto energetski fenomen i zato ga možemo koris-
titi za kretanje energetskog tela u početnim fazama. Inače, za kretanje energetskim telom
potrebna je volja koja se razvija održanjem u drugoj fazi, u astralu, kontrolom i menjanjem
situacija po svojoj volji. Volja je nužna i stoga što fizičko telo kao magnet privlači energet-
sko. Ta privlačna sila nije snažna, ali ipak savladava neiskusnog početnika.
Treća faza se može vežbati i u toku dana, izvan procesa spavanja. Ako smo pri pov-
ratku iz budnog sna u telo dobro upamtili kako se energetsko telo uklapa u fizičko, a zatim
kako se izvlači iz njega, tada možemo sedeći udobno zavaljeni u fotelji sasvim opušteni da
zadremamo i, zahvaljujući uvežbanoj prvoj fazi, dremež iskoristimo da svojim energetskim
telom svesno izađemo iz fizičkog. Za uspeh u tome presudno je uverenje da je to moguće,
da je Duh u nama nezavisan od fizičkog tela, a ono se stiče iskustvom iz budnog sna, povra-
tkom iz njega u telo, i ponovnim izlaženjem. Ovakav način vežbanja treba da nam postane
stalna praksa, kako bi mogli da napredujemo u ostalim fazama.
Vežbanje kretanja energetskim telom je najvažniji proces u integraciji aham-kâre. On
označava aktuelizaciju delatnog područja indriyâni (karmendrye) u linga-šarira, kompleti-
ranje energetskog tela učešćem kompletnog subjekta u neorganskom području i delovanjem
na njemu. Sve dotle prisustvo subjekta na astralu bilo je nepotpuno, uglavnom perceptivno
(buddhindrye). Možemo se kretati energetski po fizičkom svetu izvan fizičkog tela i bez
celog energetskog tela, samo kao pogled koji se kreće. To može biti zabavno kao voajeri-
zam, ali je beskorisno za usavršavanje ostalih faza buđenja. Tada nestaju uticaji neorganskih
bića, ako se i pojave to će biti samo sa višeg nivoa, radi neke važne pouke, mada je ovo, u
principu, faza kada čovek po prvi put u životu uči sam, neposredno, jer je po prvi put dela-
tan po svojoj volji. Usavršavanje kretanja energetskim telom jeste zapravo kristalizacija lič-
ne volje. Samo dovoljno snažna ličnost može da se kreće energetskim telom. Uvek do tada
čovek se kretao rukovođen uticajima spoljne prirode, sada prvi put uči da se kreće slobodno,
po svojoj volji. To nikada ne može naučiti ako se oslanja na bilo kakve spoljašnje činioce -
pa ni droge. Pomoću njih može imati astralna iskustva, ali nikada neće naučiti da bude akti-
van činilac u tim iskustvima, a još manje će mu pomoći da sazri u nezavisnu ličnost. Nužno
će postati žrtva psihodeličnog cirkusa astralnih prikazanja koja, ma koliko čudesna bila,
uvek su zaludna. To je samo druga faza.
Jedna od glavnih teškoća koju treba savladati u trećoj fazi je ta što je energetsko telo,
kako mu samo ime kazuje, puno energije. Zato prva iskustva kretanja s njim nalikuju na
razdraganu igru zdravog deteta koje dugo nije pušteno, sve mu privlači pažnju, a sámo kre-
tanje je, zapravo, toliko lako da ga je teško kontrolisati po volji. Sama energija jeste kreta-
nje, pa je stoga glavna teškoća treće faze u njenom upravljanju, u postizanju prave brzine,
lakoće i fluidnosti, u postizanju neposrednosti i jednostavnosti - ničeg drugog.

4) Četvrta faza se sastoji u proširivanju mogućnosti kretanja energetskim telom. U

trećoj se to činilo samo pri izlaženju iz fizičkog tela, njegovim posmatranjem i kretanjem u
njegovoj blizini. U četvrtoj valja bolje ispitati energetska svojstva stvari i događaja koje
vidimo oko sebe i što više uvežbavati kretanje. Ovde se vežba odlazak na druga mesta koja
fizički postoje, pamćenje pojedinih detalja, i zatim, po povratku u fizičko telo, moramo otići
tamo i proveriti da li je sve isto, da li je naše opažanje u energetskom telu bilo verodostojno
ili smo odlutali u astralne nivoe. Pri takvom kretanju energetsko telo je fizički nevidljivo za
204
druge ljude i za nas, iako sami dobro osećamo da imamo isti oblik svoga tela. U ovoj fazi
definitivno prestaje da biva važno sve što se čoveku događa, i jedini značaj dobija ono što
on sam čini, njegova moć delanja. Sa ovakvim energetskim telom mogući su neki uticaji na
ljude i na fizičke predmete, na primer, njihovo pomeranje, ali uz potpuno angažovanje volje.
Šamanska tradicija dobro poznaje ovu fazu kada je koristi za uticaje na daljinu, otkrivanje
skrivenih stvari, a naročito za opsedanje drugih bića.
Vrlo je važno ovde napomenuti da se fizičko telo mora čuvati pri projekciji energet-
skog. Dok je napušteno, u njega može ući neki drugi energetski entitet. Ovo šamani znaju,
pa prethodno sprovode zaštitne rituale, drže u tajnosti mesto gde izvode projekciju ili je ne
rade sami, kao tibetanske lame koje to rade uz prisustvo učitelja ili drugog lame koji čuva
telo. Pored ove opasnosti, postoji i druga. Kada bi neko drugi dodirnuo fizičko telo za vreme
dok je energetsko projektovano iz njega, to bi moglo biti opasno. To se događa zato što
energetsko odnosi sa sobom većinu životne energije (recimo 90%), dok fizičkom telu ostaje
samo neophodan minimum (10%) za održavanje vitalnih funkcija. Zato je ono ukočeno i
udrvenjeno jer nema snage da se pokreće, bledo i neprimetnog disanja. Kada ga u takvom
stanju dotakne neko ko u sebi ima svu energiju, dolazi do snažnog šoka fizičkog tela čije
srce to ne može izdržati. Ovo se ne odnosi na lucidne snove, već samo na treću, četvrtu i
petu fazu.

5) Petom fazom se povećava moć delanja energetskim telom, tako da se ono pojav-
ljuje na drugom mestu i može se fizički videti. Svedoci mogu potvrditi njegovo prisustvo. U
ovoj fazi se mogu vršiti još veći uticaji na fizičke predmete. Šamanska tradicija dobro poz-
naje i ovu fazu, koristeći je na pozitivan i negativan način. Čarobnjaci (Benandanti) i vešci
(Stregoni) pojavljuju se na drugim mestima često i u nekom drugom obliku, kao mačka,
gavran, vuk (-odlak)... ili odlaze na „drugi svet” da se bore međusobno - Benandanti za zaš-
titu ljudi i njihovog rada, a Stregoni za zlo. Važno je znati da se do pete faze može doći i na
negativan način, dakle, bez viših duhovnih interesa. Ova sposobnost može biti i urođena,
naročito kod ljudi koji su rođeni sa košuljicom. Mogu je dostići i crni magičari i vešci, kori-
steći je za svoje zle uticaje i krađu energije. Ali, ništa više od toga ne mogu postići. Dve
poslednje faze, koje jedino vode u slobodu, ostaju im nedostupne. Moć koju oni pokazuju
jeste zapravo sila koja ih porobljava.

6) Šesta faza je sposobnost potpunog otelotvorenja iz energetskog tela na drugom

mestu, pri čemu fizičko telo nestaje sa polaznog mesta. To je teleportacija ili potpuno fizič-
ko prebacivanje s jednog mesta na drugo, u trenutku. Ovo je vrhunac veštine kretanja, brzi-
ne i spoznaje, koja je rasla u prethodnim fazama, da je celokupno bivstvovanje energija koja
svoje ishodišno oličenje dobija u čovekovoj ličnosti i slobodnoj volji. Tada je samo bivstvo-
vanje univerzuma naše telo i možemo ga uobličiti iz sveprisutne akaše bilo gde. Sama ener-
gija (život) naš je identitet i prenošenje informacije za njeno zgrušavanje i uobličenje u fizi-
čki izraz samo je pitanje naše volje i svesne odluke. Energetskim telom smo u petoj fazi
ovladali u toj meri energetskim aspektom bivstvovanja, da je svaki uticaj inertnog fizičkog
tela prevladan. Ovde ličnost odlučuje o fizičkoj manifestaciji bivanja, a ne obrnuto, kao kod
neprosvećenih ljudi. Oni o njoj odlučuju u vrlo maloj meri služeći se tehnikom i naukom.
Zato, koliko čovek više odbija svoju autentičnost i preuzimanje odgovornosti za nju, aku-
mulacijom energije kroz pozitivno kultivisanje ovde opisanih faza, toliko se više mora služi-
ti spoljašnjim tehničkim sredstvima za modifikaciju zbivanja. Po svemu što je ovde izneto,

205
jasno je da čoveku nema spasenja pomoću tehnologije - ali ni religije, koja takođe naglasak
stavlja na spoljni uticaj i autoritet. Lična samospoznaja jedini je spas.
Šesta faza je potpuna afirmacija činjenice da prostor (akaša) oblikuje biće iz trena u
tren, prema talasnom modelu kvantne fluktuacije. Ta se činjenica nigde i nikako drugačije
ne može afirmisati nego kroz čovekovo lično iskustvo na ovde opisan način. Ovakva stvar-
nost bivstvovanja nadilazi uzročnost i linearno kretanje. To nadilaženje je počelo da se uve-
žbava u trećoj fazi, kada se učilo akauzalno kretanje voljom, a u šestoj je dostiglo svoj
vrhunac i potpunu zrelost. Čovek ovde u toj meri učestvuje u stvaralačkom procesu obliko-
vanja bića iz akaše, da s pravom može reći: „Ja sam tvorac” - aham-kâra. Može, jer je savr-
šeno zrela ličnost, zrela tako što je jedno sa stvaralačkim procesom kakav uistinu postoji i
dominira celom prirodom. Stoga se njeno Ja odnosi na kosmički princip stvaranja, a ne na
egoizam. Pored teleportacije, može uticati na preobražaj svih elemenata i njihovu
(de)materijalizaciju.64 Ovde se postiže vrhunac moći čovekovog delanja na zemlji. Niko
nema slobodnu volju dok ne dođe do ove faze. Privid slobodnog kretanja, koji prosečan
čovek ima dok je uslovljen fizičkim telom, samo je bleda senka slobode koju ima ovako
zrela ličnost. Za nju je, obrnuto, fizičko telo, zapravo, senka koja prati njenu volju i svest.
Smisao celog procesa, ovde opisanog kroz sedam faza, jeste da energetsko telo -
telo svesti - postane nadmoćno nad fizičkim. U tome je i sudbina čovečanstva.

7) U sedmoj i poslednjoj fazi energetsko svojstvo bivstvovanja postalo je tako zrelo u

čoveku, da za njega nestaju oblici i predmeti kroz koje se energija manifestuje, i ostaje jedi-
no njena suština, akaša koja je svesna. Za njega su oblik (biće), energija i svest jedno. U
ovoj fazi aham-kâra se trajno povezuje sa buddhi, a ona je otvorena za čistu neuslovljenost
(puruša). Čovek koji je dovde dospeo, čija je svest (buddhi) u aktuelnom i delotvornom
jedinstvu sa suštinom bića (akaša), nema više gde da se otelotvori niti šta da radi u prakrti.
Preostaje mu jedino da vaskrsne iz nje u svetlosti čiste svesti o neuslovljenosti. On vidi da
sva dela čini prakrti, a da je njegov Duh iskonski slobodan i nezavisan, upravo zato što je to
isti onaj Duh neuslovljenosti koji omogućava celu prakrti i svu njenu delotvornost. On gle-
da celu prakrti i jasno vidi da su sva njena pojedinačna oblikovanja ništavna sama po sebi;
spoznajući celinu vidi da u njoj nema vremena i da sve u njoj nastaje simultano. Vidi da se u
celoj prakrti nije događalo ništa drugo nego dozrevanje uslova za njegovo probuđenje i
nezavisnost. Svi mogući oblici bivstvovanja samo su kroz razna iskušavanja izazivali bud-
nost, svaki je čin samo posrednik za samospoznaju onoga koji čini. Budnost (buddhi) onoga
koji čini (aham-kâra) je ishod svekolikog bivstvovanja - takođe ishod pojavnog zbivanja je
akaša, a njena neposredna manifestacija je svetlost. Zato se za probuđenog kaže da je pro-
svetljen, on svoju svest u toj meri prožima sa bićem, da se ono sámo pretvara u svetlost. To
je jedina manifestacija sedme faze. Posmatrač može samo videti da se takav čovek jednoga
dana pretvara u svetlosni oblik, kao da se jedna zvezda rodila.
Sedma faza je vaskrsenje, a to nije ništa drugo do budnost koja nije samo mentalna,
već je obuhvatila i ponela sa sobom u nezavisnost celo biće, transformišući ga i pročišćava-
jući u eteričnu suštinu, u svoje izvorno stanje, koje se, spolja posmatrano, nazire kao čudna
svetlost koja nije s ovoga sveta, i koja nema uzroka. Ta svetlost je sloboda koja omogućava
svemu da bude. Nju ne vide samo nesvesni, vaskrsli je nestao samo za njihove uspavane oči,
nestao je iz njihovih snova i postao je stvarnost. Nestao je iz njihovog vidokruga zato što je
počeo istinski da postoji. Samo oni koji žive u mraku nesvesnosti bića ne vide svetlost
64
Ovo se podrazumeva zato što ovladavanje astralnim područjem i područjem tanmâtrâ u svim dimenzijama (maha-
bhűtâni) pretpostavlja i vladanje elementima fizičkog sveta koji su datim dimenzijama predstavljeni.
206
stvarnosti i vaskrslog koji je uvek tu, u samom središtu života, jer je postao sáma stvarnost i
nije više posebno biće koje stvarnost iskušava.
U ovoj fazi čovek postaje jedno s večnom stvarnošću jer je dovoljno budan da vidi
kako nema ničeg drugog što bi mogao biti, da je sve drugo iluzija. Njegovo se individualno
biće transformisalo u univerzalnu svetlost stvarnosti prolazeći prethodne faze, stičući sve
veću brzinu i slobodu bivanja. Najveća brzina prirodnog zbivanja je svetlost i čovek se,
povećavajući fleksibilnost svog ličnog bivstva, zapravo usklađivao sa pravom brzinom pri-
rodnog zbivanja uopšte, sa svetlošću stvarnosti. Ako svetlost čiste neuslovljenosti omogu-
ćava biću da bude, onda je i biće samo po sebi neuslovljeno; ako ga sloboda stvara svakog
trena, onda je i samo biće u suštini slobodno. Postižući sopstvenu slobodu, čovek dolazi do
ovakve suštine bića. Sve dotle biće je za njega nesloboda. Dakle, uslovljenost bića je samo
fenomenalna i odnosi se na spoznajne sposobnosti subjekta, a nije apsolutna niti je to objek-
tivno stanje bića. Čovek u svom području bivanja samo poklapa i usklađuje te dve slobode,
onu iskonsku sa pojavnom stvarnošću ovde i sada. Najčešće prasne u smeh kada na kraju
vidi sa kakvim naporom je spajao ono što je oduvek jedno, da podeljeno nikada nije ni
moglo biti. Od tada su humor i blaženstvo jedina manifestacija njegove duhovnosti.
Retko se dešava da takav čovek zbunjuje ostale otkrivanjem svoje prave prirode. On
prikriva svoj sjaj, a ipak sija. Samo se u retkim prilikama dešava da pokaže kakav jeste pred
svojim učenicima, koji mogu da ga takvog prepoznaju, kao što su to činili Isus i Bhagavan
Šri Ramana Maharši.65 Ovaj poslednji nam je pokazao najzrelije ispoljavanje sedme faze, a
to je nedelanje, ili neremećenje onoga što jeste. Umesto spektakularnog vaskrsenja u svetlo-
sti, ostajanje u biću kakvo jeste izraz je najviše spoznaje bivstvovanja - spoznaje da naša
suština nikada i nije bila uslovljena pa nema od čega da se oslobađa, tj. vaskrsava. Čovek se
ni od čega ne oslobađa, već se samo budi za ono što njegova suština uvek jeste. Nesvesnost
je jedina sputanost. Probuđenje je jedino vaskrsenje.
Na ovde opisan način, kroz sedam faza, čovek postiže probuđenje. (Postoje i drugi
metodi za osvajanje astralnog, tj. energetskog tela. Prve četiri faze sam ovde opisao prema
svom ličnom iskustvu, jer nisam mogao da opisujem metode koje nisam iskusio. Nezavisno
od metoda, ovde su izneti univerzalni principi koji ukazuju na suštinu takvih iskustava.)
Ove faze su podudarne sa „sedam kapija sanjanja” u opusu Karlosa Kastanede (mada je on
opisao samo četiri), a takođe su analogne stepenima posvećenja gnostičara, kroz ovladava-
nje snovima. Oni su verovatno bili inspirisani Isusovim rečima iz Jevanđelja po Tomi (22):
„Kada od dva napravite jedno i kada učinite da unutrašnje bude kao spoljašnje, a spoljašnje
kao unutrašnje, i gore kao dole, i kada muško i žensko spojite u jedno, tako da muško ne
bude muško i žensko ne bude žensko (opis transcendentalne svesti), kada stvorite oči umes-
to oka, i ruku umesto ruke, i stopalo umesto stopala i (ceo astralni) lik umesto (fizičkog) lika
(opis aktuelizacije energetskog tela), tada ćete ući u Carstvo Nebesko.” Uostalom, zar bi put
vaskrsenja mogao biti drugačiji od ovde opisanog puta probuđenja?
Moć teleportacije u šestoj fazi, dakle, još uvek nije najbrži modus bivstvovanja ka
smislu. On je u čoveku, a ne izvan njega, i zato se ne postiže nikakvim spoljnim aktivnosti-
ma ni kretanjem, već u sedmoj fazi kao svetlost sveprisutne stvarnosti koja je čovekova suš-
tina.
Svih sedam faza su proces u kome se najpre biće transformisalo u svoju energetsku
suštinu (astralno telo), a zatim se energija dalje kristalisala u svoju suštinu kao čista svetlost,

65
O transformaciji fizičkog tela u nestvorenu svetlost, sa brojnim komparativnim primerima iz istorije u okvirima
šamanskih, religijskih i mističkih tradicija, videti kod Mirčea Elijadea: Mefistofeles i Androgin (Alef, bibl. čas. Gradac,
Čačak. 1996).
207
koja je ujedno i čista svest. Takav je put ubrzanja bivstvovanja ka svojoj suštini. Tačnije
rečeno, ono sámo se ne ubrzava, jer je uvek takvo kakvo je, ubrzava se samo čovekovo lično
učešće u bivstvovanju kakvo ono sámo jeste, njegovo usaglašavanje sa stvarnošću. To je
ono što svih sedam faza opisuje: progresivnu afirmaciju ličnog učešća u istinskom zbivanju.
Samo tako se upotpunjuje oličenje čovekovog bivstva u svoju suštinu, a to je svetlost, samo
tako čovek postaje aktivan i ravnopravan činilac života, ispravan u svakom pogledu. To je
jedini put čovekovog isceljenja i vaskrsenja iz smrtnog mraka neznanja i buđenja u večnu
svetlost slobode koja sve omogućava. Nema drugog puta ka svetlosti, svaki drugi vodi u
mrak. Cela priroda teži vaskrsenju i vaskrsava u svakom trenu iz ničega u nešto novo i
jedinstveno. Samo se u probuđenoj ličnosti ta težnja može ostvariti. Vaskrsenje je opšti pro-
ces stvaranja sveta svakog trena, i da bi čovek vaskrsao i postao ono što u apsolutnom smis-
lu jeste, treba samo da se lično uskladi sa tim opštim događajem, da lično učestvuje u nje-
mu. Ništa drugo nego da proživi ono što sámo od sebe hoće da izbija iz njega. Zašto je to
tako teško?66
Kategorija aham-kâra se na ovako opisan način potpuno aktuelizuje u aspektu sattva
i tako povezuje sa buddhi. Sve je ovo samo borba kroz koju čovek jača i čuva stalno prisus-
tvo svesti, i tako stiče slobodu. Zrela ličnost nikada nije nesvesna sebe, svog jedinstva sa
celinom, i ne zavode je sadržaji prolaznog zbivanja. To znači da fizičko telo takvog čoveka
nije napušteno, već je njegovo biće potpuno afirmisano, ono je transsupstancijalizovano
kroz sedmostruki proces ovde iznet. Takva ličnost vidi biće kao svesnu energiju, svest kao
energiju bića, i energiju kao bivanje svesti. Biće je za takvog čoveka samo oličenje energije,
otelotvorena svetlost.
Napredovanje kroz svih sedam faza biće omogućeno sve većom akumulacijom ener-
gije. Već smo videli kako se energija gubi i akumulira, a sada možemo naglasiti da akumu-
lacija energije nije ništa drugo do osvešćenje bića, jer biće je energija, a ishod oba ova aspe-
kta je svest. Dakle, osvešćenjem bića kakvo jeste samo po sebi, akumuliramo svu njegovu
energiju. Svest ili pažnja je usmerivač naše energije. Zato je osvešćenjem sebe, rekapitulaci-
jom, vraćamo k sebi, taj skupoceni dar prirode prestajemo da delimo svima okolo kao da
nam ne treba, a meditacijom je tu učvršćujemo. Biće već poseduje svu energiju koja mu je
potrebna, stoga aktuelizacija celokupne energije jeste upravo osvešćenje bića. To se postiže
kada meditacijom pomerimo težište svesti sa uma i opisa sveta - sa mentalne projekcije pos-
tojanja - na sámo biće ili postojanje. Takođe, sve dimenzije i mogućnosti bivstvovanja, pa i
ovde opisane faze kretanja energetskim telom, već su prisutne u biću ovde i sada, naše biće
je od njih sačinjeno, tako da njihovo ostvarenje opet nije ništa drugo do osvešćenje bića,
postojanost pažnje u sopstvenom izvoru. Sve se, dakle, svodi na buđenje ili vraćanje sebi.
Energija potrebna za rast i sazrevanje astralnog (energetskog) tela ne stvara se spon-
tano. Priroda je obezbedila samo energiju koja je dovoljna za organsku reprodukciju. Za
viša tela čovek mora da uloži dodatni napor. Zahvaljujući učenju Gurđijeva sada nam je
poznato da se energija akumulira u tri faze, ili 'šoka'. Prvi je obezbedila priroda kroz disanje.
Druga dva čovek mora sam da odradi. Drugi dodatni 'šok' kojim se akumulira dodatna ener-
gija je osvešćenje utisaka. To je praksa vipassana meditacije u budizmu. Princip je u tome
da utisci, koji su opšta cirkulacija životne energije, stalno prolaze kroz nas. Ako ih nismo
svesni onda prolaze neiskorišćeni. Ako ih ostanemo svesni (osvešćenjem tela, osećaja i
disanja - o tome videti u zadnjem poglavlju) tada ih udvostručujemo. Energetska snaga uti-
saka tada ne prolazi kroz nas kao kroz šupljinu, nego nailazi na subjekta koji ih je svestan.
Svestan subjekt deluje kao brana toku utisaka i tako im povećava energetski učinak. Slikovi-
66
Herman Hese: Demijan.
208
to možemo reći da je biće kao cev kroz koju prolaze utisci, a svest o sebi postaje čep na jed-
nom kraju cevi koji sprečava da utisci isteknu, cev postaje sud koji skuplja energiju utisaka.
Treći svesni 'šok' ovako uvećanu energiju transformiše na viši ontološki status putem neiz-
ražavanja negativnih osećanja, a to nije ništa drugo do prestanak identifikacije, tj. zavisnos-
ti od objekata, odnosno čista svesnost. Time se energija dovodi u svoje najfinije stanje - u
samu svest (buddhi ). Ona je u prakrti analogna akaši, koja ima najvišu moć stvaranja, nje-
nim uobličavanjem sve i nastaje. Tako su povezani povećanje svesnosti, uvećanje energije,
jačanje energetskog tela i uvećavanje moći delanja.

***

Potpunom afirmacijom aham-kâre čovek u sebi stiče identitet kosmičkog principa

stvaranja, on biva jedno s njim. Kroz mnoga religijska iskustva ovo se označavalo kao
čovekovo jedinstvo s Bogom ili bogospoznaja, naročito u vedanti, gde se čovekovo Sops-
tvo, atman, otvoreno stavlja u jedinstvo sa vrhovnim božanstvom, brahmanom. Od najveće
je važnosti da se taj univerzalni stvaralački princip identifikuje u čoveku kao aham-kâra, a
zatim nadiđe u budnosti s kojom Duh čovekov prepoznaje svoju nezavisnost od celokupne
iluzije prirodnog stvaranja. Ovo je važno ne samo zato što ga jedino taj princip može učiniti
ličnošću, nego i stoga što sve dok se to ne učini (dok čovek ne postane ličnost, oličenje
božanskog), stvaralački princip biva nužno projektovan izvan čoveka i obožavan kao Bog.
On u tom slučaju zaista i deluje izvana na ljude koji nisu postali jedno s njim, i oduvek pos-
toji kao vrhunski Tvorac svega u prirodi, ali ostaje bezličan sve dok se ne integriše kao
čovekovo bivstvo i ličnost. Bog, Tvorac neba i zemlje, dakle, prema sânkhyi, zaista objekti-
vno postoji, istorija je puna njegove manifestacije, takođe ga i mnoga lična iskustva potvr-
đuju. Međutim on, kao takav, spada u kategoriju aham-kâra. Shema prakrti nam pokazuje
da Bog, kao centar i izvor svega postoji izvana tačno u onoj meri u kojoj čovek nije integri-
san kao ličnost, u meri u kojoj je on subjektivan (indriyâni). Kada postane ličnost (aham-
kâra), čovek je tada jedno sa Tvorcem i stvaralački princip univerzuma po prvi put u njemu
zadobija svoj autentični lik, svoje oličenje. Kako on ima najveću privlačnu moć za sve ljude,
a naročito za religiozne, mnogi na razne načine mogu da ga otkriju putem intuicije ili preda-
nosti. Ako njihova integracija sa centrom nije sprovedena na realan i objektivan način, kako
je to u sânkhyi predstavljeno, kao ocelovljenje ličnosti, čovek može ostati opčinjen tom
silom stvaranja svega, silom koja sve povezuje u jedno i koja je izvor svakog stvorenog
oblika. Onaj koji je tako „otkrio Boga” izvan sebe može ostati psihički paralisan i nesposo-
ban da živi prirodnim životom, fanatički ponesen svojom „spoznajom” (koja u suštini nije
pogrešna) i nekim „moćima” (koje se zaista javljaju), trajno će biti nesposoban da stvaralač-
ki princip u koji je zagledan spolja ikada prepozna kao put sopstvenog razvoja, kao meru
svoje ličnosti, niti svoju ličnost kao najhumanije oličenje smisla svega stvorenog spolja.
Najčešće se događa da takvi ljudi, koji su Boga videli spolja a ne u sebi, odmah umiru, jer
se suočavaju sa mnogo većom energijom nego što je sami imaju i rastaču se u njoj kao kap
vode u okeanu. Njihov energetski sklop je nesavršen i jednostrano učvršćen. Kada se suoče
sa savršenstvom, dolazi do loma njihovog sklopa koji je dugo učvršćivan zabludama i ube-
đenjima, i taj lom najčešće ubija čoveka. U savršenstvo se ne može ući nesavršen i pogrešno
nastrojen. Oni koji nekako prežive ostaju „opsednuti Bogom”, gotovo nesvesni svog tela ili
bar trajno poremećenog ponašanja. Ukoliko ne završe u duševnoj bolnici i imaju sreće da su
u Indiji ili među sufijima, mogu postati predmet obožavanja vernika koji vide zašto su u
takvom stanju. Ma koliko bili opčinjeni Bogom, oni ne učestvuju lično u njegovom stvara-
209
laštvu i tako promašuju njegov smisao. Oni postaju njegove žrtve. Ono što je najmoćnije i
najviše u prirodi (Bog), mera je čovekove ličnosti, ali to je i najopasnije za one koji mu pris-
tupaju ne uviđajući njegov smisao. Oni stradaju od njegove energije ako je ne sprovode
onako kako je predviđeno da se ona sprovede: u čovekovu celovitu i slobodnu ličnost. Svi
verski ratovi svedoče o stradanjima ljudi zbog pogrešnog pristupa božanskom, a njihove
razmere o snazi tako destruktivno usmerene energije.
Aham-kâra se u potpunosti afirmiše i okreće ka buddhi kada čovek postane u toj meri
svestan sebe i svog jedinstva sa univerzalnim stvaralačkim principom, da može videti kako
on sam, kao individua, nije ništa, da on samo oličava nešto daleko veće. Kao što je kroz
sedam faza video da fizičko telo nije njegovo trajno svojstvo, tako po ostvarenju najviših
moći prirode (teleportacijom i vladanjem elementima, ostvarenjem njene suštine koja se
uobličila u njegovu ličnost, suštine koja je postala on sâm, lično - kada tako sagleda prirodu
kakva zaista jeste, licem u lice) jasno uviđa samo jedno: da to nije on niti je to sve njegovo
svojstvo. Jasno mu je da svesnost (buddhi) s kojom to uviđa nije njegova lična, već univer-
zalna, apsolutna i nadlična. On je samo lično koristi. U vrhuncu afirmacije ličnosti - ličnost
nestaje. Nikako drugačije. Ali, ne opet radi nekog Boga, već radi neuslovljene budnosti
(buddhi). Tačnije rečeno: radi budnosti za neuslovljenost koja nije ništa od svega, jer sve
omogućava, i Boga i čoveka i sve stvari. Celu prakrti.

210
 MAHAT - BUDDHI

Najviša kategorija prakrti - mahat-buddhi - njen je ishod. Iz nje sve izvire i u nju sve
uvire. Ona je modus bivstvovanja koji je najbliži Duhu, puruši, čistoj neuslovljenosti koja
sve omogućava. Sa mahat-buddhi prakrti dodiruje purušu i uvire u njega. To je vrh njenog
piramidalnog ustrojstva i stoga je njegova odlika nestajanje ili utrnuće (nirvana). Vrh je
uvek dovršavanje i ukidanje, u tome je njegov smisao, on postoji na način ne-postojanja. U
njegovom dovršavanju se zato spajaju vidljivo i nevidljivo, oblik i njegov ishod u smislu.
Nigde tako jasno vidljivi oblik bivanja ne ustupa mesto nevidljivom smislu kao ovde, na
vrhu piramide prakrti. S ove tačke sve uvire u svoj ishod, sjedinjuje se s slobodom koja ga
omogućava u toj meri da svi oblici nestaju kao oblici, a jedino smisao čiste slobode ostaje
kao ishod svakog oblika.
Zato se u klasičnim tekstovima kaže da se prakrti, kada je potpuno spoznata od sve-
doka, puruše, povlači kao plesačica koja je pokazala svoj ples i nestaje zauvek.
Smisao ocelovljenja čovekove ličnosti je da nestane kao individua; kada potpuno saz-
ri, ličnost prestaje da biva nešto individualno i lično, i postaje oličenje Duha koji sve daje. U
takvom nestanku rađa se čovekova budnost. Kao kada vajar najpre napravi željeni oblik sta-
tue u glini, pa na njoj načini kalup od gipsa sa kojim će tek izliti gotovo delo u bronzi, tako
je i celokupan individualan život čovekov tek oblikovanje gline u kalup; njegov smisao je
da bude dovršen u savršeno integrisanoj ličnosti i odbačen nakon što ličnost posluži kao
kalup u koji će se izliti prisustvo Duha koji sve omogućava. Mada je Duh nemanifestovan
kao uslov svega postojećeg ili manifestovanog, on je u postojanju tek apstraktna sila - nje-
gov najsavršeniji izraz ili najkonkretnije egzistencijalno oličenje moguće je tek u čoveku.
Zato je čoveku tako teško - zbog značaja koji ima. Da bi čovek podneo prisustvo Duha mora
da bude savršeno integrisan kao ličnost, kroz svest „Ja jesam” - ali ne kao individualna lič-
nost, već kao ličnost koja je oličenje Duha koji sve daje. Jedino je Duh Onaj Koji Jeste. U
ličnosti se događa svest o tome.
Egzistencijalni izraz sažimajućeg nadilaženja, i nestanka cele strukture prakrti, je u
tome da je ishod čovekovog postojanja nestanak njega samoga kako bi time oslobodio ono
što sve omogućava. Utrnućem sebe samoga čovek se budi za ono što sve omogućava. I tada
se ono ispoljava kroz njega samoga. Sva njegova individualnost, celo njegovo biće i životno
iskustvo služilo je jedino tome da se konkretizuje mesto gde će se budnost dogoditi, i da se
ta budnost konkretno i delotvorno ispolji kao ličnost.
Budnost je sloboda od identifikacije sa oblikom zbivanja, to je ona ista sloboda koja
omogućava svako zbivanje. Samo celovita ličnost, koja je potpuno preuzela odgovornost za
život i upoznala ga kakav jeste u biološkom, psihološkom i društvenom aspektu, i tim upoz-
navanjem ga nadišla, može da bude budna i tako da prevaziđe pojavni svet. Kako ličnost
dozreva do celovitosti videli smo u poglavlju Aham-kâra, gde se od početnog izdvajanja od
identifikacije sa fizičkim oblikom dolazi do teleportacije, dakle do potpunog uvida da bivs-
tvovanje nije supstancijalno nego eterično i trenutačno, akaša, svesna energija. To znači da
ubeđenje o supstancijalnosti čoveka uspavljuje, dok ga razuveravanje od toga budi. Ništa
211
drugo. Biće nikada i nije bilo supstancijalno pa je takvo viđenje iluzorno i nesvesnost nije
ništa drugo do afirmacija ove iluzije, stanje sna. Zato, kada se čovek budi, čvrsti oblici kao
stvari po sebi nestaju i postaju akaša, svesna energija bivanja. Za probuđenog sav pojavni
svet postaje energija koja je svesna sebe, i svaki pokret bića-u-svetu pokazuje mu da je to
pokret svesti, svestan pokret, kao što i svaki oblik u svetu jeste svestan svoje uobličenosti.
Zbivanja svih oblika predmetnog sveta njega oblikuju za probuđenje, tako da on ne doživ-
ljava budnost kao „ja sam budan”, on sebe više ne doživljava, nego njegovo biće i sam svet
postaju čista, bezvremena budnost, a on je tu samo njen nemi i nezavisni svedok (sakšin).
Zato je budnost beznaporna opuštenost u čistom bivstvu, prisutnost u njemu. Bivstvo je
budnost onda kada smo prisutni u njemu. Odsustvo iz bivstva je nesvesnost. Svi napori za
autentičnim doživljajem sveta ostaju u aham-kâri, tu se slivaju napori cele prirode, ali ovde
više nisu potrebni jer su ostvareni. Budnost je nadlična, ona je opuštenost od svega u istoj
meri u kojoj je i prihvatanje svega. Opušten je i budan samo onaj koji na autentičan način
sve prihvata onako kako jeste.
Bivstvovanje je dovoljno fleksibilno da svemu omogućava život i opstanak, zato se
može živeti i nesvesno. Svi pokreti, sve reči i sve misli mogu se odvijati spontano i po navi-
kama. To se kod većine ljudi uvek tako i dešava. Samo pojedini, koji su kao ličnosti dovolj-
no zreli za buđenje, otkrivaju drugačiji način života: nezavisan od stihije i po slobodnoj
volji. Čovekova moć delovanja je utoliko veća ukoliko nadilazi identifikaciju sa bićem i
njegovim porivima, ukoliko je individualan i nezavisan od ostalih nesvesnih ljudi. Taj način
postojanja čoveka čini autentičnim, to je duhovan način, dok je prvi prirodan. Čovek, dakle,
može delovati na ova dva načina. Prvi je vrlo ograničen i u njemu nema slobode već samo
prirodne i društvene nužnosti koja je, doduše, dovoljno fleksibilna da naivnima stvori iluziju
slobodnog delanja. Ovaj put vodi iz rađanja u starost i smrt. Nikuda više. Drugi je duhovan i
jedini vodi u slobodu. Opisan je pod fazama četiri, pet i šest u poglavlju Aham-kâra, kao i
četvrto, peto i šesto stanje svesti u poglavlju Sedam stanja. Tako deluje čovek kao probuđe-
na ličnost. Svako drugo delanje je bezlično, necelovito i neuravnoteženo, izražava unutarnju
manjkavost i podeljenost, pa je zato uvek u svome ishodu nečovečno - što se uostalom i vidi
svuda u svetu i u celoj istoriji.
Mahat-buddhi možemo posmatrati sa kosmičkog i mikrokosmičkog stanovišta.
Mahat ('veliki') je makrokosmički, a buddhi ('budnost') mikrokosmički aspekt ove kategori-
je prakrti.
Kosmičko nas upućuje na to da je mahat-buddhi singularnost univerzuma, njegovo
jedinstvo po modelu holograma u kome je svaki deo celina u malom i gde mnoštvo entiteta,
koji se inflatorno šire iz aham-kâre, ima samo prividnu samostalnost. Eksperimentalno pot-
vrđen i teorijski nužan, singularizam univerzuma je stožer fizike. Kada bi fizičari njime
ovladali, mogli bi da vladaju prirodom, jer bi tada imali jedinstvenu i celovitu teoriju, ’veli-
ku jednačinu’ koja objedinjuje sve fizičke zakone, od najmanjih (kvantnih) do najvećih
(gravitacija). Mogli bi tada njima da raspolažu kao s novcem i uspešno da trguju s prirodom.
U tome nikako ne uspevaju baš zato što nastupaju sa stanovišta korisnosti. Trud im je uza-
ludan jer sânkhya ne samo da govori o singularizmu univerzuma (u najvišoj kategoriji,
mahat), nego kroz svoje kategorije opisuje kako se on ispoljava kao kosmos i deluje kao
život, a iznad svega govori kako singularnost univerzuma svoje direktno otkrivenje (grč.
Apokalypsis) i ishod postiže jedino u čovekovoj Sopstvenosti, njegovoj budnosti (buddhi).
Nikako drugačije. A s njome se zaista ne može trgovati, niti se može spolja zadobiti. Singu-
larnost ima isključivo egzistencijalan karakter. Čovek je ’velika jednačina’, njegova ličnost
je živo i jedino moguće objedinjenje mikro i makrokosmosa. Ako jedino u čovekovoj lično-
212
sti dolazi do spoznaje prirodnih zakona mikro i makrokosmosa, to znači da se oni jedino u
ličnosti objedinjuju.
Samo probuđen čovek može prepoznati jedinstvo prirode, kada nezavisan nadiđe
preobražaje njenih pojedinačnih pojava. Čovek može samo biti budan jednako kao što može
jedino sâm biti onaj koji jeste. To svojstvo mu nikako spolja ne može doći kao što ni budan
ne može biti ako nije celovita ličnost i humano biće u najvišem smislu. Zato su najviša spo-
znaja i moć delanja u prirodi sačuvani za probuđene ili prosvetljene ljude, za plemenite, a ne
za naučnike koji bi da trguju sa prirodom za korist političara. Budući da nemaju najvišu i
najplemenitiju moć delanja, oni deluju sa mnogo nižeg nivoa i zato nesavršeno, sa vrlo
malom razlikom između dobrih i rđavih učinaka. Dok su drevno znanje i alhemija bili sveo-
buhvatni, savremena nauka je, moglo bi se uopšteno reći, sve do početka dvadesetog veka
delovala u okvirima indriyâni. Sa teorijom relativiteta i kvantnom fizikom otkrila je više
dimenzije elemenata i tanmâtrâ, a s pojavom C. G. Junga i transpersonalne psihologije
počinje da se naslućuje područje aham-kâra, dok je buddhi ostalo još uvek u mraku nekih
postmodernih paradigmi. Kako i ne bi kada je to apsolutna budnost koju prosečan čovek
nema niti je može imati kao društveno prihvaćenu i overenu. Između ostalog i to je razlog
zašto je budnost nezavisnost od pojavnog sveta i društva nesvesnih ljudi. Oni žive uslovljeni
kolektivizmom i probuđenog mogu jedino doživeti kao otpadnika (ili ga uopšte ne videti jer
spavaju). Kako ličnost dozreva za probuđenje, opisano je u poglavlju Aham-kâra. Da li je
ijedan naučnik spreman za to? Bio bi proglašen za šizofreničara ili, u najboljem slučaju, za
šamana. U svakom slučaju izgubio bi akademski status koji mu je mnogo draži od budnosti.
Nigde nije kosmički aspekt jedne kategorije prakrti tako blizak svom mikrokosmič-
kom izrazu kao u ovom slučaju. Oni su, zapravo, u jedinstvu. Mahat-buddhi kao jedinstvo
univerzuma i kosmičke inteligencije koja upravlja celokupnim životom prirode, direktno se
ispoljava kroz probuđenog subjekta, a indirektno kroz mnoštvo inflatorno rasutih oblika
kosmičkog zbivanja, koje opažamo kao organski i neorganski svet. Zbog jedinstva makro i
mikrokosmičkog ispoljavanja, subjekt može da ustanovljava svet jer svet oblikuje subjekta.
Takođe i jedina prava sudbina svakog subjekta je da dozri do apsolutnog probuđenja. Tada
univerzum prepoznaje sebe kroz otvorene oči probuđenog čoveka. U budnosti je „subjekat”
sâm univerzum, a ne čovek. On je samo jedino pogodno mesto gde se budnost univerzuma
događa. Zapravo, „subjekat” budnosti je neuslovljenost koja ceo univerzum omogućava,
a koja nije različita od univerzuma.
Buddhi je suština svesnog subjekta (aham-kâra). Takođe iz mahat-buddhi-a izvire
cela prakrti. Ovo jasno znači da ceo univerzum i celokupno postojanje izviru iz svesnog
subjekta. Zato univerzum nije objektivan. On je čovekova suština koju čovek nesvesno
doživljava kao nešto spoljašnje. Kada postane sebe svestan, čovek spoznaje da je sve u
njemu i da je on sve.
Ovo jedinstvo makro i mikrokosmičkog aspekta je razlog za analogiju između buddhi
i akaše. Akaša je najfinije područje prirode gde ništa nije supstancijalno, a to znači da ne
postoji po sebi i za sebe. Ona je izvor svih zračenja koja se kroz niže dimenzije progresivno
kondenzuju u razne oblike bivanja. U vezi ovoga ustanovljeno je da mikrotalasna kosmička
zračenja, koja potiču iz najranijeg stadijuma nastanka kosmosa, ne dopiru iz jednog izvora,
nego odasvud. Ono je imanentno kosmosu. I akaša oblikuje biće svakog trena odasvud, ona
je zato njegova imanentna stvarnost i stoga ima isto značenje kao budnost.
Budnost nije tek malo viša svesnost, već apsolutna prisutnost u stvarnosti bića, sves-
no jedinstvo s njim koje se nikada ranije u prosečnom životu nije dogodilo. To je apsolutni
doživljaj bića kakvo jeste, njegova potpuna i neometana percepcija i potpuna afirmacija svih
213
suštinskih činilaca egzistencije. Kako se u buddhi sjedinjuju sve suprotnosti prakrti, mora-
mo izreći i tu paradoksalnu činjenicu da je budan samo onaj za koga pojavni svet nestaje -
jer biće nije supstancijalno. Probuđeni vidi samo akašu kao jedinu stvarnost svakog postoje-
ćeg oblika. On vidi samo stvaranje, a ne i stvoreno, jer ništa i nije stvoreno, samo se stvara-
nje zbiva svakog trena, samo se akaša oblikuje iz trena u tren u sve što tumačimo kao oblik.
Čak ni oblik ne postoji sam po sebi, već mi tumačimo određena zbivanja kao oblik. Stoga se
može reći da spavamo u semantičkom snu. Za probuđenoga je nevažno kakvo će bitisanje
akaša trenutno oblikovati jer se sve zbiva ka opštem ishodu: sjedinjuje se u njegovoj budno-
sti (a ne u nekom „božanskom” ishodu).
Samo probuđen vidi kako se sve zbiva i kako se sve kreće: tako što se sve postojeće u
svakom trenutku stvara kao novo na malo drugačiji način - na način koji oblikuje njega kao
subjekta postojanja. To daje pokret i raznovrsnost svemu. Dakle, on vidi zbivanje kakvo
zaista jeste samo zato što ono nije supstancijalno, ništa posebno ni zasebno, a to znači da
nije objektivističko. Zato što oblike ne vidi objektivistički već kao talas akaše koja je tvarna
osnova njegove budnosti, svi oblici za probuđenog ne postoje sami po sebi, već samo kao
spoljni činilac njegovog probuđenja. Njega sve budi sámo po sebi nakon utrnuća pojavnog
sveta koji je upoznat kakav jeste: kao praznina akaše. Da mu praznina akaše nije imanentna,
ne bi ga ni bilo.
Kao što vezanost za sadržaje sna prosečnog čoveka nestaje kada se izjutra probudi,
tako i vezanost za ceo svet nestaje za probuđenog. Videli smo da je on kroz napor da posta-
ne celovita ličnost ostavio daleko iza sebe puku nesvesnost snova koja se zasniva na identi-
fikaciji s telom. On, svakako, spava kada je umoran, ali je pri tom svestan svega što mu se
dešava, iznutra i spolja, jer samo telo spava, a ne on. Kako se ceo svet zbiva ka tome da
oformi probuđenog čoveka (ponekog, ne sve ljude odjednom), za njega ne može postojati
svet. Ili je čovek probuđen, ili je svet još uvek tu da mu služi za probuđenje. Postigavši ga,
on nužno biva nezavisan (kaivalya) od pojavnog sveta. Čovek se budi samo kada nestane
svaka zavisnost od sveta, a ona nestaje kada se svet vidi kakav jeste: nesupstancijalan i pra-
zan; da nije ništa sam po sebi bez onog ko ga vidi. Zato s čovekovim probuđenjem svet ne
nestaje u ništavilu, nego postaje jedno s njim, postaje njegova budnost. On ga više ne vidi
spolja, kao ranije i kao što ga vide neprobuđeni ljudi. On vidi dušu svega što živi. Nestala je
objektivacija sveta i ostala je njegova čista eksistencija. Ona je sáma budnost. Svet eksistira
svoju suštinu u čoveku kao budnost. Za probuđenog svet nije više tako nevažan kao za nep-
robuđenog, nego se na neopisiv način sva važnost sveta i sav značaj života ispunjava i smeš-
ta u probuđenog čoveka. Probudilo ga je upravo uviđanje značaja života. On tada zna da
život svakog bića direktno zavisi od njegove budnosti i nezavisnosti, da su bezbrojna bića
dala svoju životnu energiju za njegovo probuđenje i da svojom budnošću direktno spasava
bezbrojna bića od lutanja u neizvesnosti, od besmisla koji je jedina prava patnja. Budnost je
ishod bivstvovanja, jer biće postoji tek u budnosti. Bez nje biće je nepostojeće i ništavno.
Otuda je budnost isto što i suština bića, njega ne vide oni koji spavaju, a samo probuđeni ga
vide kao neuslovljeno i nesupstancijalno. Svi ostali ga doživljavaju kao vrlo čvrstu uslovlje-
nost. Što je prazniji spoljašnji svet, to je u probuđenome prisutniji njegov smisao, on samom
svojom punoćom stvara pritisak koji otvara oči čoveku i trezni ga od sna. Videvši sav značaj
bića, i najmanjeg oblika života, on više ne može dozvoliti sebi da nemarno spava, on mora
odgovorno i trezveno da učestvuje u njemu.
Svet nestaje samo za probuđenog čoveka, unutar njegovog iskustva bivstvovanja,
tako što se transformiše u njegovu budnost. Spolja posmatrano može se videti samo da je
takav čovek u potpunom jedinstvu sa svetom i da živi sasvim bezazleno i nevino. Ne trudeći
214
se da išta učini, izgleda kao neko ko je sve učinio. On je u svetu baš kao da je ceo svet u
njemu. Jer, ceo univerzum prirode postoji da bi iznedrio svesnog subjekta, čoveka, i njego-
vo je probuđenje stoga suština prirode. Jedino kroz njegovu budnost (buddhi) prosijava čista
neuslovljenost koja omogućava celu prirodu. Zato, kada se probudi, čovek ne vidi pojavni
svet koji kao takav služi jedino za sticanje iskustva. On je nadišao sva iskustva sveta jer je
postao ono zbog čega ona i postoje. On je njihov ishod. On ne iskušava pojavni svet, već
jedino apsolutnu slobodu koja svakog trena sve omogućava, i iskustvo sveta i onoga ko svet
iskušava. On sâm postao je ta apsolutna sloboda koja je ishod svega, ona ga i čini budnim.
Prisustvo te iskonske slobode postaje neuslovljeno i tako snažno, da se pored nje ne može
videti ništa drugo. Oblici i pojavna zbivanja tada nisu više zbivanja po sebi, već iskonska
sloboda; njen Duh koji sve omogućava i sam postaje svaki oblik i pojava.
Neprobuđen čovek misli da je on individua koja se nalazi u celini; probuđeni je sáma
celina koja je svesna prividne individualnosti.
Čovek je budan onda kada Duh, koji sve omogućava, konačno prevagne nad njego-
vim individualnim bićem i nadvlada ga.
Predmetni svet pojavnosti postoji samo ispod aham-kâre. U buddhi sve nestaje u čis-
tom, izvornom jedinstvu. Tako probuđen čovek više nije ni ličnost već nešto više od toga,
sva njegova individualnost i ličnost utopili su se u beskrajno jedno koje izvire iz neuslovlje-
ne praznine (puruša). Svet postoji samo onako kako ga čovek opaža. Ako je podvojen
(manas) i svet će biti podeljen. Ako je celovit (aham-kâra) i svet će biti takav. Jedno s njim.
Ako je ličnost vaskrsla u neuslovljeno jedinstvo (buddhi) koje nije ništa od svega pojavnog
(zato ga simboliše tačka na vrhu piramide u koju se sažima cela njena struktura), tada će i
pojavni svet nestati i rastvoriti se u jedno koje nije ništa po sebi i za sebe. To jedno koje
nadilazi supstancijalnost je akaša, ona je najfinija stvarnost prirode, ishod svake pojavnosti,
i biti budan znači samo prisustvovati u njoj, biti u ishodu svih pojava. Budnost je prisutnost
u eteričnoj stvarnosti, ništa drugo, stvarnosti u kojoj ništa nije biće po sebi, već je sukcesivni
sled trenutačnog uobličavanja kao pojavnosti. Ova trenutačnost daje pokret svemu uobliče-
nom, pa prisustvo u njenom dešavanju nije statično, već je u samom izvoru svekolikog kre-
tanja sveta. Prisustvo u trenutačnom stvaranju svega, u samoj stvarnosti, pretpostavlja naj-
veću brzinu i najintenzivnije učestvovanje u zbivanju, bez prestanka. Njegovo potpuno
doživljavanje - to je budnost.
Takvo prisustvo praktično daje najvišu moć probuđenom da pojavnost oblikuje po
svojoj volji. Ali, on to ne čini, jer vidi da se sve zbiva u skladu sa stvarnošću datog trenutka,
i da pojavnost svih zbivanja nije stvarna sama po sebi - stvarna je jedino njegova probuđe-
nost i sloboda od pojavnosti nastala na ispravnom opažanju nesupstancijalne trenutačnosti
sveta. Probuđeni svet ne doživljava više spolja već u sebi, kao svoju budnost. On svet doživ-
ljava kao samoga sebe i zato ga opaža s punom odgovornošću i adekvatno, svakog trena kao
novi svet (nirvikalpa samadhi), bez ikakvog uslovljavanja novog u svetlu starog i već viđe-
nog (savikalpa samadhi), pomoću nekih moći (siddhi) ili bez njih. Svet mu je uvek iznova
zanimljiv i značajan, ne uspavljuje ga izvesnost starog i poznatog - zato je budnost moguća
samo kroz nezavisno opažanje trenutačnosti oblikovanja svega, ona je rezultat ispravnog
opažanja sveta, a on se ispravno opaža samo celovitim učestvovanjem u njemu (aham-
kâra).
Probuđeni postoji tako slobodno kao da i ne postoji. Niko ga ne prepoznaje, jer je
iznad uobičajenih iskustava postojanja ili nepostojanja. Obe mogućnosti ga ne interesuju jer
su sve suprotnosti ostale sa umom (manas) daleko ispod njegove budnosti (buddhi). On biva
ne čineći ništa, jer je njegova budnost postala oličenje svih stvaralačkih moći. Sve one zaje-
215
dno stvorile su njegovu budnost. Sva iskustva bivstvovanja (samskare) sabrala su se u nje-
mu, i zato on više ne skuplja iskustva, ne dela jer vidi da sva dela čini prakrti. On je postao
ishod svih dela, Duh koji omogućava postojanje sveg života. U tome je njegov paradoks:
iako su sve moći bivstva (siddhi) u njemu, on ih ne pokazuje - zato jer više nije usmeren
spolja. Svekoliko delanje prirode uliva se u njega i nalazi svoj ishod u njegovom transcen-
dentalnom Duhu - puruši. U njegovom Duhu je cela priroda ostvarena i zato nema ničega
što bi činio; on je cilj svega, zato on nema cilja. (Primer za ovakvo posedovanje svih moći
je Ramana Maharši.) Ovo nam ukazuje na definiciju „natprirodnih moći” ili siddhija. To je
saobražavanje prirode svome ishodu, puruši. Kada dođe do svoga ishoda, transcendentalnog
Duha u probuđenom čoveku, ona mu se sva predaje i poslušno saobražava njegovoj volji,
kao srećna žena svome voljenom, i to u svim svojim dimenzijama. Takvo sjedinjenje svih
njenih dimenzija i poslušnost neuki vide kao „natprirodno” dešavanje. Ali, stvar je krajnje
jednostavna: kada je Duh koji sve omogućava probuđen u čoveku, njemu je sve moguće.
Sve moći stvaranja oličene su u biću čovekovom, i zato za probuđenog nema većeg čuda od
samog života, od toga što nakon izdisaja ponovo udišemo. Probuđeni ne čini ništa više od
onoga što jeste bivstvo sámo, ovde i sada. On svoju budnost vidi kao jedinu realnost, sve
drugo za njega su ništavne iluzije. Zato on jednostavno postoji svedočeći o probuđenju, i s
punim poverenjem prepušta beskraju da čini ono što je oduvek činio. Vrhunsko iskustvo
religioznosti jeste da će nas Bog pozvati na odgovornost ne samo za ono što smo učinili, već
daleko više za ono dobro koje nismo učinili, a mogli smo. Zato je Buddha stalno naglašavao
da je probuđeni onaj ko je „učinio ono što je trebalo učiniti, tako da ništa nije preostalo”.
Treba razlikovati drugu vrstu ispoljavanja „natprirodnih moći” - siddhi, onu koja je
magijske prirode, i koja se izvodi uz pomoć neorganskih bića. Ona služi zavođenju nesves-
nih i egoičkom iživljavanju onoga ko ih pokazuje pred posmatračima. Moći samog Duha se,
međutim, događaju u prisustvu potpuno probuđenog čoveka na daleko uzvišeniji način,
uvek s ciljem iniciranja promene dvaju istorijskih razdoblja, ili eona. Zato je ova pojava ret-
ka. (Primer je Hrist.) On ne privlači pažnju posmatrača zbog sebe, već to Duh dela kroz nje-
ga zbog inicijacije novog doba, zbog zasnivanja novog ontološkog statusa čovečanstva. To
je bilo Isusovo delo i zato je on svoje moći uvek pokazivao s namerom da njihova demons-
tracija učvrsti veru ljudi u njega i ono o čemu je govorio (Jovan, 11: 25-27, 42). Svaki drugi
motiv pokazivanja moći (siddhi) je destruktivan i za počinioca i za posmatrače jer, oslanja-
jući se na ’čuda’, ljudi gube jedinu mogućnost da kroz rad i iskušavanje posledica svojih
dela i odgovornosti dođu do lične, a time i karmičke zrelosti.
Ono što biva zadobilo je svoje oličenje u ličnosti čovekovoj i, stoga, biti čovek, znači
biti budan. Samo tako čovek može zaista da bude čovek. Ništa drugo i ne može da učini, niti
treba. Sve drugo prakrti sama čini, i to savršeno. Kako se priroda iz trena u tren stvara kao
nova i ničeg istovetnog nema u njoj, tako nije moguće ni da se dva čoveka probude na isto-
vetan način, niti da budu blizu jedan drugome. Kao vrhovi planina, svaki od njih je vrh
piramidalnog sažimanja energije prostorvremena. Probuđeni je oličenje mesta u kome je
skupljena energija iz širokog područja naokolo, on snažno zrači njome i privlači pažnju
samim svojim bićem, kao usamljeni planinski vrh u ravnici. 67 Teleološko sažimanje pros-
torvremena prirode ka svesnom subjektu je proces individuacije, tu nema kopija, svesna
individua uvek je jedinstvena. Kada se ona oformi, priroda više ne deluje na nju uslovljava-
juće, završila je posao s njom. Zato se probuđenje ne može prenositi kao dogma ili tradicija.
Čak i u budizmu, koji je najčistiji sistem probuđenja, istinski probuđeni isticali su se origi-
67
On, svakako, kontroliše ispoljavanje svoga prisustva i sam odlučuje o njemu tako da, prema potrebi i u skladu sa
okolnostima, može biti sasvim neprimetan za druge, ili primetan samo na određeni način.
216
nalnošću (Nagarđuna, Bodidarma, Naropa, Milarepa, Hui Neng...). Zbog ontološke diferen-
cije, koja probuđenog čisti i izdvaja od svih pojava prirode, svaki probuđeni ustanovljava da
je sam spoznaju dosegao i da se ni na koga ne može pozvati kao na svoga učitelja.
Buđenje je teško, jer čovek tada nestaje za svet i dotadašnji svet nestaje za njega.
Nestaju oboje u nerazlučivom jedinstvu i tu se po prvi put susreću. Zato svi beže u san jer
im izgleda kao da tako žive u svetu, čak im i zlodela daju bednu iluziju da postoje po sebi i
za sebe (sskt. atma). Veliki deo ljudske istorije jeste bekstvo od slobode i da bi se ona
opravdala pred sopstvenom savešću, stvarale su se crkve i dogme o čovekovom spasenju,
dok su se pravi oslobodioci proterivali (kao Buddha iz Indije) ili razapinjali (Isus). Već je
rečeno da je čovekov prirodni put nadilaženje prakrti, a ne traženje utočišta u njoj (unio
mystica). Dok to čini, činiće zlo sebi i drugima, jer to je destruktivan put za njega. Žalosno
je da zbog neuviđanja tog prirodnog puta, koji je za um paradoksalan jer je manas niže od
buddhi, mnogi ne vide da tek s nestankom objektivizacije svet postaje kakav zaista jeste -
čisto dobro.
Buddhi, kao najviša kategorija prakrti, postaje potpuno integrisana tek kada, zbog
blizine puruše, koji je nadilazi, spozna svoju razliku od njega. To se događa kada čovek
uvidi da svoju suštinu, čistu svest ili budnost (koju ima uvek neuništivu u virtuelnom središ-
tu sveg bivanja, ma šta se događalo s telom i umom, ili bez njih) nema kao svoju tvorevinu
nego je dobija od čiste neuslovljenosti koja sve omogućava. Suština budnosti je sloboda
koja sve omogućava i koja nadilazi celu prakrti. Sloboda koja omogućava svet svakog tre-
na, omogućava i svest o svetu, i to najpre nju, pre svega ostalog. Tako se razlikuje buddhi
od puruše, i to je po sânkhyi vrhunsko oslobođenje i savršenstvo čovekove zrelosti. Samo
takva zrelost donosi uvid da čak ni ono najfinije i najbitnije u čoveku, njegova budnost s
kojom ustanovljava sebe i svet kakav jeste u celosti, nije ništa po sebi i za sebe, nije njegovo
svojstvo već je omogućena nečim višim, nečim što nije ništa od svega što je nešto. Probu-
đenje je, zapravo, uvid da ništa nije nešto po sebi, da je sve prazno jer je slobodno da uopšte
bude. Ovo više i nije toliko uvid koliko je utrnuće misli (koja je uvek misao o svetu), da bi
se tako pročistilo i oslobodilo ispoljavanje Duha neuslovljenosti u čoveku, Duha koji je
nezavisan (kaivalya) od prakrti pa i čoveka čini takvim jer je njegova suština.
Iskustvo razlikovanja buddhi od puruše moglo bi se opisati tako da se vrhunac istra-
živanja uma (ili svesnosti, buddhi) svodi na spoznaju da je njegovo delovanje omogućeno
nekom višom silom, i da on sam ne može da je dosegne. Uvid u tu nemogućnost dosezanja
svog izvora dovodi um do smirenja i opuštenosti - ili do predaje višoj sili, ali tada joj se obi-
čno daje ime i oblik (božanstva), što je opet funkcija uma. Najdublji uvid u izvesnost više
sile dovodi do čistog smirenja uma (buddhija). Tada preostaje viša sila (puruša), sasvim
sama, kakva oduvek i jeste. To je vrhunska spoznaja (razlike buddhija i puruše) i oslobođe-
nje (mokša).
Iako je čista svest ili buddhi ishod svega, ona je ljudima teško dostupna. Za to postoje
bar četiri dobra razloga. Prvi je što je taj ishod suviše blizu, on je u čoveku, najbliži mu je
od svega, to je on sâm i zato ga je teško prepoznati. Još uvek je dominantna kulturna uslov-
ljenost koja nam nalaže da ono bitno iščekujemo spolja. Drugi je taj što čista svest ima
dubinu koja daleko nadmašuje našu individualnost, ona je osnova svega u univerzumu. Teš-
ko nam je da poverujemo da je osnova svega i naša suština, a još teže da njeno sticanje pret-
postavlja nadilaženje naše individualnosti. Treći razlog je u lakoći. Ništa nije lakše nego biti
ono što uvek jesmo, i zbog te lakoće i neposrednosti teško nam je da budemo autentični.
Najzad, prava priroda bivstvovanja u čistoj svesti (a takvo je samo zato što je najbliže puru-

217
ši) je u toj meri čudesna da se ne može uklopiti u našu sliku sveta. Ona i ne sadrži našu sliku
sveta; naš svet u njoj nestaje.
Kako u praksi izgleda ovo što je uopšteno opisano kao razlikovanje buddhi od puru-
še? To se ostvaruje praksom meditacije, a to je praksa sistematskog oslobađanja svesti od
misaonih sadržaja. Svest pročišćena od misli je čista ili transcendentalna svest. Subjekt ili Ja
je izvor svesti, ali ne i njen tvorac. Prema shemi subjekt je aham-kâra. U stanju prosečne
svesnosti subjekt je uvek svestan na osnovu objekata, a to su misli i svet. Subjekt nikada
nije svestan sebe samog, kakav jeste, nego uvek naspram objekata, pomoću misli i angažo-
vanja u svetu. Kada u meditaciji sedimo sasvim mirno, subjekat se suočava sam sa sobom,
više se ne bavi svetom, a praksa meditacije mu ne dozvoljava ni da se bavi mislima, koje su
uvek odraz sveta i u njemu proživljenih iskustava. Kada se postojanim smirenjem odvrati od
svih objekata, od svake misli, subjekat ostaje sam sa sobom, bez doživljaja. Kada subjekat
ostane sam, bez ikakvih objekata, a potpuno svestan, tada se njegova svest pokazuje kao
čisto postojanje ili prisustvo bića, dok biće pokazuje da mu je ishod u svesti. Tada su biće i
svest jedno po prvi put u čovekovom iskustvu; tj. on tada prvi put svesno postoji, bez ikak-
vih sadržaja koji bi ga odvlačili od čistog postojanja. Tada, u toj tišini, on prvi put zaista
postoji, kao apsolutno biće, a ne više kao mala individua sputana svojim mislima. Jedino
tada po prvi put i vidi da ni svest ni postojanje nisu njegovi, da ništa nije njegovo. Prema
shemi to je buddhi. Ovo je proces osvešćenja samog bića, svesnog prisustva u njemu bez
ikakvih objekata i zbivanja koji bi odvraćali i zavodili od neposrednosti ovakvog prisustva.
U svim drugim stanjima postojimo na posredan način i zato nismo autentični, zato imamo
iskustvo patnje. Ovde samo svesno postojimo kao čisto biće. To je stanje transcendentalne
svesti.
Zar samo to? - upitaće se onaj ko to iskustvo nije doživeo. Upravo to, jer biti svesno
prisutan kao čisto biće nije isto što i postojati na uobičajen način. Uobičajeno postojimo
samo u mislima, fiktivno, a ne u stvarnosti. Svet je realan na uobičajen način samo dok ga
nismo svesni kakav jeste; kada biće postane svesno, nestaje svet kakav smo dotle znali, pos-
taje proziran, postaje živa energija koja se kreće s namerom Duha, koji je naša suština. Kada
se svesno potpuno sjedinimo s bićem, kada u meditaciji budemo čisto prisustvo i ništa više,
tada se unutarnja tišina pretvara u ponor blaženstva i biće nestaje, rastvara se, naše telo pos-
taje lagano kao mehur dok i ono ne nestane u punoći praznine, u slobodi koja nije ništa od
svega, ali omogućava sve - puruša.
Sa buddhi bivamo svesni čistog postojanja kakvo jeste. A to možemo postići samo u
sopstvenom biću, u sebi (u iskustvu meditacije) - nikada spolja ne možemo dotaći stvarnost:
mi moramo postati ono što stvarnost jeste. Mi postajemo samo postojanje - onaj koji jeste.
Tek kada se to dogodi, postajemo i ono što postojanje omogućava - puruša. Jer, ako smo
mogli da budemo svesni postojanja kakvo zaista jeste, to znači da ga svojim Duhom nadila-
zimo (transcendiramo). I tek kada ga nadiđemo u svome Duhu, počinjemo da uistinu posto-
jimo - jer Duh koji postojanje omogućava naša je suština. Sve dotle je postojala samo
nesvesna priroda. U ovome je razlikovanje puruše od buddhija.
Kada za tako osvešćenog čoveka (buddhi) sve nestane, preostaje jedino sloboda koja
sve omogućava. Šta bi drugo? Sa aham-kârom čovek postiže transcendenciju, a sa buddhi se
vraća u imanenciju. Gde bi inače? Transcendencija oživljava samo kroz imanenciju. Duh je
transcendentalan umu upravo zato što je imanentan biću. Imanencija je jedinstvo prirode. U
fazi aham-kâra ovo jedinstvo se pripremalo, čovek se lično uveravao u njega svojim delima,
osposobljavajući se da učestvuje u njemu. U toj fazi dozrevanja ličnosti, čovek je bio kao

218
centar kruga. Ali, u ovoj fazi, u buddhi, on je postao sam krug čiji je centar svuda, a kružni-
ca beskrajna.
Imanentna sloboda, koja omogućava svet, u čoveku se događa kao budnost - a ne kao
nešto što je od sveta. Ona poprima sam čovečji lik i tada dela kroz njega. Nestanak predme-
tnog sveta je samo drugačiji način da se kaže da je čovek važniji od sveta, jer samo probu-
đeni čovek učestvuje u slobodi koja omogućava svet svakog trena, zato što se samo kroz
njega ta sloboda neposredno ispoljava. Jedino takav čovek doprinosi stvaranju slobodnog
sveta i učestvuje u njegovom pravom životu za dobrobit svih bića. Nikako drugačije.

219
 PROBUĐENJE KAO INVERZIJA
SPOLJAŠNJEG I UNUTARNJEG

Sve što je do sada rečeno o probuđenju ostalo bi nejasno ako ne bih izneo i ovo što se
kao poslednje može reći o tome, što je sadržano u gornjem podnaslovu, a što je, ipak, najte-
že za razumevanje:
Čin probuđenja je događaj u kome čovek celokupan spoljašnji svet, celu prirodu
i sav kosmos, prepoznaje kao svoju sopstvenu unutrašnjost, kao svoje biće, tačnije, sve
spolja vidi kao sredstvo za kristalizaciju svesti o sebi kroz objektivizaciju.
Apsolut aktuelizuje sebe kroz svekoliko postojanje (kosmos i život) sve do najfinijeg
oblika spoznaje, svesnog subjekta. Ta spoznaja u subjektu mora isprva proći kroz iluziju
izdvojenosti od celine da bi se uopšte formirao subjekt. To je iluzija da, iako smo oduvek
celina, jer ništa dugo i ne možemo biti, i ništa drugo osim celine i ne postoji, svest nam je
tako sužena da se uvek identifikujemo sa telom i sadržajima uma. Kada njegovo formiranje
dozri, subjekt spoznaje da nije različit od celine koja ga je stvorila, da je on samo njen najfi-
niji činilac, njen ishod. Tada se događa paradoks da subjekt i nestaje kao izdvojen entitet, i
ostaje kao individualno oličenje celine.
Ova je činjenica nagoveštavana na mnoge načine.
Zato što je sva spoljašnjost čovekova unutrašnjost teorija Jačeg antropičkog principa
(SAP) može da tvrdi da sav univerzum postoji sa svrhom stvaranja svesnog subjekta. U tom
smislu univerzum nije različit od subjekta.
Zato se kaže da je čovekovo telo mikrokosmos jer je stvoreno od šire celine i bez nje
ne bi ni trena opstalo.
Zato je Hermes Trismegistos mogao da iznese kao jednu od ključnih tvrdnji u Corpus
hermeticum-u da "ništa nije spolja, niti je išta iznutra, jer sve što je spolja, iznutra je".
Iz istog razloga je i u Katha upanišadi rečeno: "Ono što je u nama takođe je i izvan
nas. Ono što je izvan nas takođe je i u nama. Onaj ko vidi razliku između onog što je unutra
i onog što je spolja, zauvek prelazi iz smrti u smrt." A u Bhagavad Giti da je "oslobođen
onaj ko sve stvari vidi u sebi i sebe u svim stvarima".
Zato je i Ramana Maharši rekao da "čovekova prava mera i veličina počinju tamo
gde on kao individua prestaje da postoji", i stalno je naglašavao da mi nismo telo – jer smo
sve.
Zato sav budizam uči o tome kako da neposredno i slobodno napustimo sebe kao
individuu da bismo se probudili.
U Rig vedi je takođe iz istog razloga rečeno da "u suncu boravi puruša, i da je taj isti
puruša u čovekovom srcu".
Zato sve duhovne tradicije uče da spoznajom sebe čovek spoznaje božansko koje
omogućava svekoliko postojanje, i da sebe zaista spoznaje tek napuštanjem sebe i predajom
višoj sili, tj. široj celini.
Zato je "carstvo nebesko u nama" i njega prvo treba da tražimo napuštanjem svega
što držimo za 'svoje'.
Zato što je spoljašnjost naše biće, rečeno je da za probuđenoga nestaje objektivni
svet. Nije rečeno da nestaje sâm svet kao takav, već svet kao objektivan, tj. kao nešto drugo,

220
različito i izvan nas. Njega probuđeni više ne vidi kao takvog iz istog razloga što ni oko ne
može videti sebe samog.
Takvo probuđenje je suština Propovedi na gori (Matej: 5.6.7): ne-pridavanje vredno-
sti objektima koje ovi nemaju, i nerazlikovanje objektivnog sveta od Sopstvenosti. Zato tre-
ba 'oprostiti drugima da bi bilo oprošteno nama', 'okrenuti i levi obraz kad nas udare po des-
nom', 'voleti i neprijatelje svoje', dati uvek više nego što nam potraže. To je sve moguće
samo onome ko nadilazi sve pojedinačno i celokupnu spoljašnost doživljava kao sopstveno
biće; kad se prakrti prepozna kao prakrti, tada se puruša prepoznaje kao puruša. Pres-
tanak njihovog mešanja je budnost. Lako je to videti u prirodnim pojavama, ali kada i
osobu koju najviše mrzimo vidimo kao prirodnu pojavu i deo celine prakrti, tada smo zaista
budni jer razlikujemo sebe kao purušu i postajemo nezavisni, ne vezujemo se za prirodne
pojave jer im ne pridajemo vrednosti koje one nemaju. One nisu ništa same po sebi i za
sebe; cela prakrti ne postoji zbog sebe, već služi Duhu čovekovom, puruši, za ogledanje
sopstvene različitosti i nezavisnosti, a to znači da sve neprijatnosti koje doživljavamo od
ljudi i događaja su iskušenja i poruke s kojima prakrti kristališe Duh u nama. To su sve
načini kojima nas priroda tera da se okrenemo k sebi, unutra, da se ne projektujemo van
sebe. Patimo zbog nepoželjnih događaja i sukobljavamo se sa drugim ljudima samo zato jer
napuštamo sebe i projektujemo se van, identifikujemo se sa prakrti.
Zato što je spoljašnjost naša unutrašnjost stalno je na delu osnovni zakon psihodina-
mike: projekcija nesvesnih sadržaja van, u vanjske objekte i 'druge ljude'. Ljudi su jedni
drugima ogledala. Zato postoje sukobi među njima, i postojaće sve do njihovog probuđenja.
Sve što vidimo u drugima kao loše, i što nam smeta, to je upravo ono što je u nama, a čega
ne možemo da se oslobodimo. Borimo se protiv 'drugih' ljudi u onoj meri u kojoj smo ogra-
ničeni iluzijom o 'sebi', i zatvoreni u sebe. Koliko smo nesvesni sebe, toliko smo nesvesni
da i drugi nisu svesni. Koliko sebi pogrešno pripisujemo ’svesno delanje’ iako radimo
nesvesno, toliko to činimo i drugima. Koliko sebi pripisujemo da imamo moć delanja po
svojoj volji, iako je nemamo, toliko je pripisujemo i drugima, pa zato dolazimo u sukob gde
i jedni i drugi ne znamo šta radimo. Koliko sebi pripisujemo neku ličnost i ’svesnog subjek-
ta’ iako to nismo već smo gomila Ja pod spoljašnjim uticajima, toliko nam drugi izgledaju
kao ’svesni subjekti’ koji nešto rade ’po svoj volji’ iako zapravo ne znaju šta rade i nemaju
svoju volju. Koliko sebe pogrešno doživljavamo kao posebnu individuu, toliko to isto stanje
projektujemo na druge. Drugi za nas postoje onako kako postojimo mi. Drugi je samo odraz
našeg Ja i ne postoji objektivno. Druge osuđujemo onoliko koliko sami nismo svesni da su
oni nesvesni. Ratujemo zbog različitih verskih ideala s ciljem nekakvog 'oslobođenja' zato
što su upravo ti ideali ono što nas porobljava. Zato tako emocionalno reagujemo prema
'drugima' jer nas njihovi postupci 'lično pogađaju'. Sve je to zato što smo jedno. Zato će svet
biti ispravan tek kada sebe promenimo, tj. probudimo. Život u svetu će biti destruktivan sve
dotle dok budemo pokušavali spolja da ga promenimo, da menjamo 'druge'.68 Svet nam
izgleda tačno onoliko nesavršen, tuđ i zao, koliko smo sebe nesvesni. Nema drugog sveta
osim nas samih: mi sačinjavamo svet. Svet nema nikoga osim nas. Mi smo njegovi subjekti.
Zato što je sva spoljašnjost naše biće, nesvesni ljudi se uopšte ne vide i oni su uvek u
sukobu, dok se svesni ljudi uvek prepoznaju kao ’srodne duše’ i njihov odnos prema svemu
uvek se ispoljava kao čista i bezuslovna ljubav, razumevanje i dobrota.

68
Sve spoljašnje promene sveta završavale su se u diktaturama i katastrofama, kao već poznati eksperimenti sa komuni-
zmom, fašizmom i Američko-masonskom ’demokratijom’. Jedini pravi način razvoja sveta je povećanje kritičke svesti
pojedinca, svesti o sebi, objektivne svesnosti.
221
 Uvek kada napravimo jedan korak ka sebi, ka spoznaji sebe, spolja nam stiže iskuše-
nje da taj uvid proverimo u praksi. To se događa zato jer se put u našu unutrašnjost odigrava
spolja. Svet je naše biće. Ako smo zaista krenuli ka sebi, ka samospoznaji, spoljašnjim
događajima ćemo biti nemilosrdno terani da se ne vezujemo za vanjske stvari i da tu neve-
zanost dokažemo. U tome će učestvovati cela okolina, i ljudi i događaji.
Postoje vrlo aktivne sile i entiteti koji čoveka iskušavaju u samospoznaji. U astralu to
su demoni, a na fizičkom planu njihovi hibridi u obliku ljudi koji vladaju svetom (Iluminati,
aristokratija). Sva njihova strategija oko čoveka svodi se na to da ga navedu da bude identi-
fikovan s nečim van sebe, da mu um bude okrenut spolja i zarobljen objektima. To se posti-
že pre svega identifikacijom sa telom i umom. Koliko mi sami sebi izgledamo kao indivi-
due, toliko nam iz te subjektivne perspektive svet izgleda kao nešto spolja. Identifikacije se
kreću od banalnih objekata želja do suštinskih sadržaja koji se podvode pod ’duhovnost’,
sve do najbitnijeg, do Boga i božanskog. Tako se pojačava subjektivnost i egocentričnost.
Budući da je suština čovekova božanskog porekla, sav se njihov trud svodi na to da navedu
čoveka da svoju božansku suštinu projektuje van i na taj način da bude otuđen od nje.
Božanska suština čovekova ne može se poreći niti potisnuti. Ali zbog prirode uma da kao
ogledalo odražava sve stvari – može se prikazati naopako, kao da je spolja a ne u sebi
samoj, u čoveku, u svemu. Zato su vladari oduvek ljude porobljavali religijama i projekci-
jama Boga izvan, u hram (crkvu), ritual i simbol (vere). Svaka religijska predstava božan-
skog kao nečeg izvan čoveka, kao vanjskog autoriteta kome čovek treba da bude potčinjen,
ima funkciju kontraefekta. Predstavljajući i nametajući Boga spolja, one ga otuđuju od
čoveka i time čoveka od božanske celine. Sve institucionalne religije postoje zbog izazi-
vanja tog kontraefekta. Da bi se ta otuđenost i iluzija individualnosti stalno održavala, isti
gospodari su tokom cele istorije održavali i međusobne sukobe, strah, ratove, borbu protiv
’drugih individua’ i svakako, drugih religija, pa i borbu sa samom prirodom u vidu ekološ-
kog zagađenja.
Uvek kada smo u sukobu s nečim ili nekim spolja, mi smo zapravo u sukobu sa svo-
jom pravom prirodom koja je sáma Celina koja sve omogućava.
Zato što je sva spoljašnjost naša unutrašnjost neorgansko područje prirode deluje kao
naše nesvesno, u njemu boravimo tokom sanjanja, a kada u njega stupimo svesno tada se
nađemo izvan tela. Izlazeći iz (iluzije) tela ulazimo u svoju unutrašnjost i postajemo objek-
tivniji prema sebi i prema svetu oko sebe. Tako je neorgansko područje ujedno i činilac
objektivnog sveta i naših unutarnjih duševnih stanja.
Da nismo jedno s celinom, kako bismo osećali jedinstvo s bilo čim? Kako bismo ose-
ćali tuđa raspoloženja? Kako bismo ikoga voleli da on nije deo nas? I kako drugačije volimo
nešto 'spolja' ili nekog 'drugog' ako ne u sebi, 'celim svojim bićem'? To je moguće samo zato
što sve spolja je unutar nas. Da nije tako, kako bismo opažali i razumeli bilo šta? Nijedna
nauka ne može da objasni kako se događa tačan predosećaj, intuicija i ljubav, upravo zato
što ne zna ovo jedinstvo. Nauka razara čoveka i prirodu upravo zato što ne zna da je čovek
subjekat celog prirodnog zbivanja i svih prirodnih zakona; da je cilj naučnog usavršavanja u
čoveku, a ne izvan.
Osnovno poznavanje fizičkih zakona je dovoljno da nam pokaže kako za prirodu ne
postoje nikakve granice. Ona je čisto jedinstvo. Naša nesvesnost je ta koja nam daje privid
individualnosti, a to je podela na 'ja' i 'drugi', tj. 'vanjski svet'. Ovoga trena naše telo je u
potpunom jedinstvu sa kosmosom, ali mi za 'sebe' smatramo samo ovaj oblik koji je obavi-

222
jen kožom. To temeljno razgraničenje je okosnica svih ljudskih sudbina, a sva drama čove-
kovog oslobađanja nije ništa drugo do razobličenje ovih lažnih granica.69
Naši snovi, sve naše misli i unutarnji dijalozi, sva briga i strepnja postoje jedino zbog
ove lažne podele, zato što mislimo da smo individue, zato što nismo svesni da je sva spolja-
šnjost naša unutrašnjost. Samo kada toga postanemo svesni, dolazimo do bezvremenog
božanskog mira i tišine koja nije različita od sámog postojanja. Mnoštvo misli, kao i ostale
aktivnosti, postoje samo usled iluzije da smo izdvojeni od celine. Misliti znači osmišljavati
ono što se ne zna, pokušavati da se razume, preispitivati. Misao je razmak, otuđenosti sub-
jekta od objekta i pokušaj da se on premosti. Ako smo jedno sa svim, onda osećamo i zna-
mo sve i misli su nam nepotrebne. Otuda su probuđenje i jedinstvo sa svim isto što i smire-
nje uma.
Zato je događaj probuđenja zapravo događaj nadilaženja sebe. Tada sebe vidimo i
spolja, ali ne (samo) u prostornom značenju, zbog čega smo u početku zbunjeni, već u zna-
čenju duhovne zrelosti i objektivnosti. Kao što roditelj objektivno vidi i razume svoje dete,
tako i probuđeni vidi individualno biće za koje je nekada verovao da je on sam. Probuđenje
je nadilaženje egzistencijalnog detinjstva.
A na koji konkretan način je "sve spoljašnje naša unutrašnjost"?
Na taj način što probuđeni postaje čist ili apsolutni subjekt. Njegovo Sopstvo postaje
centar univerzuma - zato što ono jeste sam univerzum. Ono je to oduvek i bilo, a čin probu-
đenja je samo aktuelizacija te stvarnosti. Tako čist subjekt je apsolutno objektivan. On nije
ništa izdvojeno, nema ništa individualno ili egocentrično, zna da ništa nije njegovo, da on
sam nije nešto po sebi i za sebe već da je on samo svestan subjekt objektivnog sveta. Na taj
način njegova svest je potpuno objektivna, on je čista objektivnost koncentrisana ili oličena
na jednom mestu; objektivnost koja je svesna sebe kao 'Ja jesam'.
Sve dotle priroda se oblikovala tako da kroz sva životna iskustva kristalizuje svesnog
subjekta. U ljudskom obliku on je kristalizovan kao Ego ili subjektivnost ograničena na telo
i svoja individualna iskustva. Zato su njegova Ja bila razdeljena u mnoštvo, nepostojana i
promenljiva. Konačna kristalizacija je kada subjekt postane potpuno svestan sebe i tako pos-
tane objektivan uvidom da nije ništa po sebi i za sebe, da nije ograničen na sebe samoga,
već je samo čista svest svega objektivnog oličena na jednom mestu, u svesti 'Ja jesam'; kada
postane objedinjen i trajno utvrđen u tome. Tada nestaje nadmoć prirode i spoljašnjih uticaja
na tog subjekta, jer on je sada nadmoćan, on je bio cilj cele prirode, on se konačno rodio i
postao. Svrha celokupnog univerzuma izražava se svešću 'Ja jesam'. Sav proces probuđenja,
i duhovne evolucije uopšte, je zapravo smanjenje nadmoći spoljašnjih uticaja i prevaga unu-
tarnje centriranosti i autentičnosti. Tada mu priroda postaje poslušna (siddhi), zato on pose-
duje ogromnu privlačnost na okolinu, jer on je njen ishod, njeno srce. Probuđeni je duša
sveta. On se ne kreće, već se sav svet kreće i okreće oko njega. On je ishodište svega i zato
su sva njegova dela ljubav koja sve omogućava. Zato je probuđeni uvek potpuno opušten,
miran i tih.
Zato je judeo-hrišćanski Bog svoj identitet izneo rečima: "Ja sam onaj koji jesam".
Zato je Ramana Maharši uporno ponavljao: "Svest 'Ja jesam' je Bog". Zato je iz istog razlo-
ga Budina poslednja poruka na samrti bila: "Ne tražite uporišta izvan sebe. Budite sami sebi
uporište."
Zato sva vredna duhovna učenja jednako naglašavaju naizgled suprotno: da čovek
treba da spozna sebe, ali i da ne bude egocentričan već da se preda Bogu. Ishod svega jeste
u njemu, ali do toga ne može doći dok meditativnom disciplinom ne transcendira um i tako
69
O tome videti u sjajnoj knjizi Kena Vilbera "Bez granice"; Ken Wilber: No boundary; Babun, Beograd, 2002
223
spozna da on sam nije ništa sam po sebi, već da je ishod svega. Bez takve spoznaje, koja je
moguća jedino meditativnom disciplinom i transcendencijom uma, njegov Ego (koji postoji
samo u umu) postaje demon koji ga razara uobraženjem da je on sam centar svega, takav
kakav je dat pukim rođenjem. Zato je ova istina čuvana od javnosti i čak osuđivana kao
satanizam, jer ju je nemoguće razumeti bez duhovne discipline umiranja 'starog čoveka' i
novog rođenja. Ego mora potpuno da nestane da bi čovek zaista postao ishod i centar svega.
Bez nestanka on ispunjava mit o Luciferu, onome koji uobražava da je kao individua izdvo-
jen i nezavisan od celine (Boga). Takva izdvojenost daje neophodnu svest o razlici subjekta
i objekta (Lucifer je onaj koji daje svetlost subjektivne svesti naspram objekata), ali ako se
drži samo sebe donosi i otuđenost, sukob sa celinom. Otuda najčistija doktrina probuđenja,
budizam, isključivo stavlja naglasak na potpuno nadilaženje i utrnuće Ega razotkrivanjem
njegove prave prirode.
Zaista, sve postaje jasno tek s uvidom da fizičkim rođenjem nismo uistinu rođeni, i
da je ovaj život tek priprema za istinsko rođenje. Osnovna pretpostavka sânkhye je da čovek
tek treba da se rodi i kroz disciplinu postane ono što uistinu jeste: duh koji sve omogućava
(puruša). Ovakav kakav je, prirodno nastao, on nije ni počeo da postoji, on se uopšte ne raz-
likuje od ostale prirode (prakrti). Zato je njome i uslovljen. Zato i pati.
Tek kada ovako postane kroz objektivnu svesnost, razumeće konačnu istinu da sve
što je dosad rečeno da univerzum stvara svesnog subjekta i da je sve spoljašnje naša unutra-
šnjost - samo pola rečenog, da je druga neizreciva istina - neizreciva jer se ona samo posta-
je, a ne i saznaje – istina da samo svesni subjekt postoji, da nema nikakvog objektivnog sve-
ta koji oblikuje subjekta, da se ništa ne oblikuje, ne stvara niti aktuelizuje. To su sve iluzije
uma. Ničeg nema tako što je sve samo Ja jesam.
Zato što je sva spoljašnjost naša unutrašnjost kao Ja jesam, i zato što zaboravljamo
sebe jer projektujemo i sebe i svet zbog identifikacije sa sadržajima razuzdanih misli, proces
probuđenja subjekta kao ishodišnog središta univerzuma sastoji se u povlačenju te projekci-
je disciplinovanim obuzdavanjem i nadilaženjem bića nastalog spontanom, prirodnom rep-
rodukcijom, radi istinskog rođenja u Duhu koji sve omogućava.
To je tema narednog poglavlja.

224
 KAIVALYA

Čovek je jedino pogodno mesto gde se može dogoditi probuđenje univerzuma, pro-
svetljenje bića. Jedino za tu svrhu kosmos ga je i oblikovao. Da bi je valjano ispunio, čovek
mora lično doživeti sve osnovne činjenice egzistencije onakve kakve jesu, bez psihomental-
nog, simboličkog ili mitskog iskrivljavanja. Brzina ovog doživljavanja ne zavisi od vanjskih
činilaca, već od prisustva svesti o njima. Prisustvo svesti na čudesan način određuje vreme i
vanjske događaje, privlači ih i ubrzava u ispoljavanju suštinskih činilaca egzistencije. One
bi prepuštene prirodnom odvijanju i same prošle kroz čovekovo iskustvo tokom njegovog
života (jednog ili više), dok prisustvo svesti ubrzava i sažima vreme njihovog neminovnog
iskušavanja na mnogo kraći period. Njihovo svesno ustanovljavanje, kakve zaista jesu,
oslobađa i razrešuje sve čvorove u srcu čovekovom i čini ga podobnim da bude pravo mesto
kroz koje će se ispoljiti Duh koji sve omogućava.
Reč kaivalya označava stanje onoga što je prosto, neumešano ni sa čim, autentično,
čisto, pa otuda sadrži ideju savršenstva i potpunosti. Zato se koristi da označi savršenstvo
pročišćenja Duha-čoveka (puruša) njegovim izdvajanjem iz svega što mu nije autentično. U
tom smislu ona označava izdvojenost i otcepljenje čovekove suštine, puruše, od prolaznog
bivstvovanja u vremenu, čovekovo vaskrsenje iz smrtnog u besmrtno i nerođeno, iz nepos-
tojanja u postojanje.
Nema pročišćenja i oslobođenja bez razumevanja afektivnog vezivanja u svim
dimenzijama bića. Kako je čvor zavezan tako se mora i razvezati. To je jedini put da se pro-
čisti Duh čovekov od svake neautentičnosti bivstvovanja, prevlada žalost, patnja i iluzija
sreće, da se konačno dođe do kraja vremena tokom kojeg čovek nije ono što oduvek jeste, a
što kroz vreme uzalud očajnički traži da postane u budućnosti.
Budnost (buddhi), koja se na ovde prikazan način ostvaruje, jeste prisustvo svesti u
samom biću. Kako biće već jeste energija svesna sebe, čovekova budnost nije ništa drugo do
opušteno dopuštanje da ona to i bude kroz njegovo živo iskustvo, dopuštanje da univerzum
bude svestan sebe kroz čoveka. Čovek to dopušta tek kada odvrati svoju svesnost od robo-
vanja objektivaciji koja se ostvaruje kroz telo, osećaje, opšta stanja uma i svaku misao.
Ovakva objektivacija uspavljuje potencijal svesti koji svaki čovek prirodno ima, uspavljuje
ga iluzijom o vremenu, o supstancijalnosti zbivanja i o njegovoj izdvojenoj individualnosti.
Ništa čoveka ne uspavljuje toliko kao izvesnost da će se svakog jutra probuditi u istoj sobi u
kojoj je zaspao i nastaviti dotadašnji život, da će posle svakog koraka učiniti još jedan, da će
nakon svakog izdisaja ponovo udahnuti, da život kakav mu je poznat sigurno neće nestati.
Najtvrđi san je ubeđenje da će spolja dobiti ono što mu je suštinski neophodno. To znači da
nije svestan da to već jeste. Ova sigurnost mu omogućava da svakodnevno mehanički živi u
fizičkom svetu iako je nesvestan njegove prave prirode. Da je nema, i da je svesniji, lako bi
prelazio u druge dimenzije. Ali takođe ga ovakva izvesnost čini neodgovornim, destruktiv-
nim i zlim u svojoj nesvesnosti. Čovek je tačno onoliko destruktivan, zao i nesvestan koliko
je ubeđen da je svako biće „čvrsto” i da postoji samo po sebi kao posebna individua koja
dela po svojoj volji, da je ono „neko” ili da je „nečije” pa mu shodno tome može i učiniti
225
„nešto”; koliko ne uviđa da je sve što biva, svako biće, samo talas trenutno oblikovane
jedinstvene energije univerzuma; da čovek tek treba da se rodi. Jedino kada mu se čvrstina
bića raspadne pred očima, on se budi ili se sam psihički raspada ako je previše poistovećen
sa njegovom iluzornom supstancijalnošću, sa onim što se raspada. Čovek se budi samo kada
nema izbora, izvesnosti i nade da utočište može naći spolja, u biću kakvo objektivistički i
čulno doživljava, kada shvati da postoji zato da bi se život svesno iskušao, prepoznao i pro-
svetlio u njemu, a ne da bi on našao utočište u biću. Duh čovekov treba da bude oslobođen
od svih zavisnosti i od svih briga za opstankom, jer neuslovljenost koja omogućava sam
opstanak bića njegova je bit.
Suština duhovnog oslobođenja ili probuđenja jeste u pravom odnosu prema bivstvu-
jućem, u autentičnom odnosu čoveka (puruše) prema biću (prakrti). Kada se među njima
uspostavi pravi odnos, događa se prepoznavanje iskonske nezavisnosti Duha-čoveka od
prakrti. Čovek svojom budnošću ispravlja taj odnos i postavlja ga u pravo stanje. Biće nije
problem, već neuviđanje njegove stvarnosti od strane neprobuđenog čoveka. Nezavisnost
svoga Duha čovek ne treba da stvara, jer ona oduvek postoji, nego samo da je prepozna i da
se svesno usaglasi s njom. Jedini način da čovek ustanovi svoju nezavisnost od prakrti, koja
suštinski već postoji, jeste da u potpunosti osnaži potencijal budnosti (buddhi) koji je priro-
đen svakom zdravom čoveku; dakle da osvesti ono što već jeste. Budnost se ne jača nikak-
vim koncentracijama (osim ako se koncentracija ne praktikuje samo kao mera disciplinova-
nja nemirnog uma). Tako se samo do ekstrema jača već postojeća vezanost i neuravnoteže-
nost prirodnog bivstva izdvajanjem jednog svesnog stava na račun nesvesnih sadržaja. Dok
ima bilo kakvih vezanosti i jednostranosti - nema budnosti. Budnost se jača jedino postoja-
nim prisustvom u svim pojavama i dimenzijama bivstvovanja. Takva postojana pažnja mora
biti oslobođena svakog mentalnog prosuđivanja (manas) i ličnog određenja (aham-kâra),
inače neće biti prisutna u svim dimenzijama bivstva (tanmâtrâ i maha-bhűtâni). Sámo njeno
prisustvo je nezavisnost (kaivalya). Svako ko je ikada bio budan zna da je tada bio i nezavi-
san u toj meri da jedino može reći kako je sáma nezavisnost upravo budnost.
Već smo videli kako su sve dimenzije prirode izražene kroz „velika počela”, maha-
bhűtâni. Njihove vibracije stvaraju različite gustine zbivanja i brzine vremena koje oblikuju
sav kosmos. One su mikrokosmički sažete u ljudskom biću tako što sačinjavaju njegovo
fizičko telo (zemlja), osećanja (voda), opšta stanja uma (vatra) i svaku misao (vazduh). Od
svih dimenzija kosmosa sačinjen je, dakle, i čovek, pa on zato svoju budnost mora ustalji-
vati u skladu sa njima, a ne nekako drugačije. Dakle, svoju budnost mora osnaživati na
četvorostruk način: naspram (1) tela, (2) osećanja, (3) opštih stanja uma i (4) svake misli. To
su četiri osnove na kojima se pažnja mora postojano sabrati i učvrstiti u razumevanju svake
posebno. Svaka se od ovih dimenzija bića svesnim upoznavanjem rastvara od iluzije sup-
stancijalnosti i svodi se na njen ishod - akašu. Kada se to učini sa svima zajedno, nastaje
trajna budnost.
Čovekov je život u tolikoj meri nesvestan i neuravnotežen da on i ne uviđa šta ga
određuje i sačinjava, gotovo nikada ne razlikuje prirodu svoga mentalnog stava od osećaja i
fizičkog stanja, a kada to i čini, onda samo privremeno i bez trajnog ustanovljenja. Međuza-
visnost ovih sačinitelja uslovljava svest da se smatra identičnom s njima i sadržajima njiho-
vog iskustva o svetu. Njihovo razumevanje putem međusobnog razlikovanja sámo po sebi
uravnotežuje (zbog guna) neujednačene tokove životne energije (prâna) u svakoj dimenziji
zbivanja, i time oslobađa prisustvo iskonske neuslovljenosti. Za to nije potrebno ništa drugo
do objektivno razumevanje. Ono ima dve faze. Prva je razlikovanje četiri dimenzije bivs-
tvovanja koje su dotle delovale međuzavisno i zato uslovljavajuće, i temeljno upoznavanje
226
svake od njih posebno. Druga je spontana primena uvida (vipassana) o ova četiri sačinitelja
bez određenog vežbanja, onako kako se u životu zbivaju svi zajedno.
Sve četiri dimenzije jačanja uvida predstavljaju progresivno čišćenje svesti od raznih
fiktivnih sadržaja i obmana, i njeno osposobljavanje da se suoči i sjedini sa bićem kakvo
ono zaista jeste. Stalna prisutnost pažnje (satipatthâna) nije ništa drugo do intenzivno saži-
manje vremena bolnog lutanja u prostorima neautentičnog bivstvovanja, i samoubrzanje
procesa koji je imanentan prirodi kao i svakom biću: da dođe do slobode u kojoj može
autentično da bude. Postojanom sabranošću pažnje mudro se ostvaruje ono jedino što se
inače mora ostvariti u životu: uvećava se prisustvo svesti o Duhu koji sve omogućava (o
neuslovljenosti postojanja) u čovekovom biću, i time se briše patnja. Sáma svesnost pred-
stavlja ubrzanje vremena zbivanja i dovodi ga do krajnjeg ishoda u budnosti. Osvešćenje,
kao sažimanje vremenskog iskustva, praktično se svodi na postizanje nezavisnog prisustva
usred psihofizičkih procesa sopstvenog bića i razumevajućem pragmatičnom odnosu prema
njima. Baš kao što se to čini sa vanjskim stvarima, jer Duh je nezavisan od svih dešavanja u
biću. Samo takva objektivnost u sebi omogućava istinsko upoznavanje bića u svim njego-
vim dimenzijama, a rezultat toga neće više biti neki zaključak, stav ili mit, kako je to uvek
bivalo sa drugačijim upoznavanjem bivstvovanja od ovde opisanog, već jednostavna bud-
nost i oslobođenje.
Ne radi se, dakle, o objektivnosti koja deli i otuđuje čoveka od sveta, već o zrelosti
njegovog Duha s kojom on svet dovodi do autentičnog ishoda. Kao što roditelj doživljava
sazrevanje svoga deteta, tako i čovek u ovoj vežbi sagledava svoje psihofizičko biće kakvo
jeste i time ga transformiše do duhovne zrelosti. Što je čovek stariji i zreliji, utoliko manje
spava, vreme mu brže prolazi i manje se vezuje za iskustva fizičkog života koja su tako
privlačna mladim ljudima. Što je čovek zreliji to je budniji i nezavisniji od zbivanja. Ovde
opisano osvešćenje nije ništa drugo do ovladavanje stihijom prirodnog zbivanja u telu, ose-
ćanjima i umu direktnim suočavanjem sa njima samima kakvi jesu - a ne sa njihovim sadr-
žajima, kao uvek do tada. Stoga je ovo suočavanje veoma neprivlačno, nezanimljivo i
odbojno jer ne donosi nikakve nove sadržaje, zaključke, ubeđenja i nade koje bi bile privla-
čnije od prethodnih. Ova praksa ih sve ruši da bi se omogućila iskonska sloboda koju je
čovekov Duh imao pre rođenja tela, pa i nastanka samog sveta. Svest ove iskonske slobode
je utoliko prisutnija, ukoliko je Duh neuslovljenosti nadmoćniji od mehanizama stečenih
navika u ponašanju, govoru i mišljenju. Taj prirodni mehanizam je u dosadašnjem životu
uvek imao nadmoć i zloupotrebljavao je svesnost za pasivno osvetljavanje svoga delovanja.
Ovde se zahteva preokret takve situacije: da se s neuslovljenom svešću čovek u svakom tre-
nutku izdvaja i čisti (kaivalya) od svega što trenutno uslovljava njegovu autentičnost i slo-
bodu, od svega što nije on sâm u apsolutnom smislu, što ga odvaja od prisustva u transcen-
dentalnom Duhu.
Čovek, dakle, može živeti na dva načina. Prvi mu je prirodno dat, spontan i nesvestan
kao kod većine ljudi, životinja i svih ostalih bića. Sve prirodne funkcije se mogu nesvesno
ispunjavati, kao što nam pokazuje funkcionisanje našeg organizma koje se obavlja bez naše
svesti, dok nam čovek pod hipnozom pokazuje da je moguće obavljati i mnoge složene fun-
kcije bez svesti o njima. Upravo tako funkcioniše život prosečnog čoveka; on je hipnotisan
raznim fikcijama i konceptima verskih ili društvenih ubeđenja. On vodi iz rođenja u starost i
smrt. Nigde drugde. Drugi način je nadilaženje prvog ličnim stremljenjem protiv bujice
života, uzvodno od toka opšteg prepuštanja prirodnim zbivanjima, to je put pobednika nad
stihijom, put Čoveka. Ovim putem kreću ljudi koji su dovoljno senzitivni da osete kako
prvi, nesvestan način življenja nije autentičan, i da proizvodi samo patnju. Međutim, njiho-
227
vo kretanje 'protiv bujice' je samo spontana reakcija na to stanje, a svaka reakcija je nesves-
no uslovljen čin. Oni najčešće negiraju život, ili na konstruktivan način, odlaženjem u
manastir, odricanjem i podvrgavanjem nekoj disciplini, ili na razne devijantne načine. Ali,
onaj koji kreće ka probuđenju ne ide protiv struje života, već prelazi na drugu obalu, on sav-
ladava nesvesnu stihiju bivstvovanja njenom transcendencijom, a ne borbom protiv nje; jer
borba podrazumeva prihvatanje nesvesnosti kao sebi svojstvenog stanja - a da je nesvesnost
naša prava priroda, nikada ne bismo mogli da budemo svesni. Mi smo već na drugoj obali;
samo treba toga da budemo svesni.
Stalnim osvešćenjem tela, osećaja, opštih stanja uma i nastanka svake misli, biće se
uravnotežuje i čisti od starih, prirodno uslovljenih načina ponašanja, čovek se oslobađa svo-
je vezanosti za život jednako kao i odbojnosti prema njemu, upravo zbog spoznaje njegove
prave prirode. On sreći i nesreći okreće leđa, radosti i tuzi prošlih vremena. Ravnodušan je u
svim okolnostima i smiren u pročišćenom prisustvu sopstvene neuslovljenosti.
Ovde izneti opisi načina za postizanje trajne budnosti samo su osnovni i neophodni
uslovi za njeno postizanje. Tek kada se oni ispune može se doći do individualnog iskustva
probuđenja koje je neponovljivo i za svakog čoveka jedinstveno. Kao i osnovna shema
sânkhye koju smo do sada osvetljavali, i ovo je samo mapa za lakše snalaženje na putu pro-
buđenja kojim svaki čovek mora sam da prođe na svoj način, a ne recept za njegovo ostva-
renje koji je namenjen svima. Celo ovo poglavlje zasnovano je na Buddhinom Velikom
govoru o temeljima sabranosti (Mahasatipatthâna sutta) i predstavlja njegovu proširenu
verziju, uključujući i Kratak govor o ništavilu (Culasunnata sutta) na kraju. Iako sažet, ovaj
prikaz puta je univerzalno važeći, jer se ne bavi akademskim raspravama o tome šta je
sânkhya a šta budizam, niti nametanjem bilo kakvog stava, već pročišćenjem svesti od svih
sadržaja i stavova koji uslovljavaju slobodu bivstvovanja kao takvog. Spremnost za ovakav
put pročišćenja je osnovna pretpostavka za razumevanje oba sistema.
Put pročišćenja ima samo dva principa: 1) Postojano opažanje svih zbivanja u telu,
osećajima, umu i sadržajima uma - a naročito osećajima koji prate ostala tri zbivanja. 2)
Nereagovanje na ta zbivanja vezivanjem, odbojnošću ili zaboravom, i zadržavanje ravnodu-
šnog ustanovljavanja svega kako jeste.
Sva bića reaguju na zbivanja i tako se upliću u njih i žive u ropstvu. Put slobode je da
se najpre vide zbivanja kakva jesu i, kada se to ispravno učini, tada se čovek oslobađa spon-
tanog reagovanja na sve utiske (samskare) koje one izazivaju, jer vidi da to nije on, niti je to
njegovo. To je sve svojstvo prakrti, a ne njegovog Duha. On je oduvek iskonski slobodan,
njegova suština je već čista svest i, da bi bio to što jeste, treba samo da osvesti zbivanje i
prestane da, zbog identifikacije s njim, slepo reaguje na njegova uslovljavanja. Jer nesvesna
reakcija na postojeća zbivanja, izaziva nova, i tako se stvara lanac uslovljenosti. Tek kada se
oslobodi slepe reakcije, čovek počinje svesno i spontano da dela u skladu sa Duhom koji sve
omogućava.
Ovde su dati opšti principi probuđenja čovekovog, a ne ostvarenja bilo kakvog ideala
iz oblasti religija i verovanja.
Suština meditacije, i duhovne kulture uopšte, jeste u tome da se svest, koja inače
menja svoja stanja, učini stalno prisutnom tokom svih zbivanja tela, osećanja i uma 24 časa.
Dakle, i za vreme sna - to su, videli smo, lucidni snovi. Ovaj proces zahteva izuzetan napor
samospoznavanja (đnana) i potpunu posvećenost. To je ujedno i proces ocelovljenja u jedno
Ja. To se postiže meditacijom koja se radi u sedećem položaju izvesno vreme. Kada tako
stečeno iskustvo čiste svesti u meditaciji postane dovoljno jasno, treba da se uspostavi
kontinuitet prisustva takve čiste svesti bez većih oscilacija tokom ostalog zbivanja u sva-
228
kodnevnom životu. Sámo se zbivanje tada pokazuje kao energetski fenomen koji je svestan
sebe. Sámo bivstvovanje se pokazuje kao svesno samo po sebi bez ikakvog čovekovog
napora, i on je sada stalno budan. On, dakle, postaje budan tek predajom celini koja je sves-
na sebe. Svaki napor tada prestaje, jer trajna budnost je čin predaje (bhakti) i opuštenosti.
Kao što postojanje uvek postoji, tako je i budan čovek uvek svestan, jer njegova svest je isto
što i postojanje. On je uvek budan jer nije identifikovan s bićem, koje ima različita stanja,
već se predao onome što biće omogućava, a najpre omogućava svest o njegovom postojanju.
Prestanak identifikacije s bićem moguće je jedino nakon iskustva transcendencije uma u
meditaciji. Nikako drugačije. Budnost nastaje sama od sebe kada nestane napor za održa-
vanjem prisustva svesti u prolaznom i promenljivom zbivanju, jer se uviđa da je svest već
prisutna kao ishod ili temelj sámog postojanja, večnog bivstva iz kojeg sve izvire. Budnost
je kada svest ne identifikujemo sa svojim umom, već sa samim postojanjem. Ali, do slobod-
ne budnosti se dolazi samo nakon vrhunskog napora za održanje prisustva svesti - odnosno
sopstvenog ličnog prisustva u zbivanju. Svest je kroz uobičajeno postojanje neprosvećenog
čoveka bezlično prisutna. Svrha meditativnog napora je u tome da se toj bezličnoj svesti
postojanja dâ oličenje našeg bića, da svest postane lično iskustvo ovde i sada.
Najveći paradoks je u tome da se napor osvešćenja bića odvija kroz iskustvo „to
nisam ja” i „to nije moje svojstvo” koje se odnosi na telo, osećaje, opšta stanja uma i svaku
misao. (1.Kor. 4:7) Razlog za ovaj paradoks je u tome što je suština svesti u nadilaženju
(transcendiranju) onoga što se osvešćava. Činjenica da smo nečega objektivno svesni znači
da smo iznad toga, isto kao što moramo da budemo izvan onoga što želimo da vidimo u
celosti. Da bismo se videli celi u ogledalu moramo biti izdvojeni od njega. Zato za ono što
smo postali svesni, možemo jedino reći da nije naše. Sloboda od poistovećenosti sa svakim
zbivanjem je čista budnost. Dakle, svesnost se jača oslobađanjem od poistovećenosti.
Osvešćavajući telo, osećanja i um, mi ih nadilazimo postajući ono beskrajno i neuslovljeno
što ih omogućava. Jedini način da se to ostvari jeste da ih sagledamo kakvi zaista jesu. Kada
to učinimo, postajemo veći, širi i moćniji od njih. Kada biće osvestimo kakvo jeste, i tako ga
nadiđemo, tada tek možemo da ga prihvatimo. Dotle je ono nas držalo i zato smo bili njime
porobljeni, a sada smo slobodni jer smo isto što i Duh koji biće omogućava.
Ovaj paradoks će postati manji ako imamo u vidu da se meditacija sastoji iz dve faze.
Prva je dolaženje do posmatrača sticanjem potpune svesti o zbivanju tela, osećanja i uma.
Taj najviši posmatrač je aham-kâra kome svesnost daje buddhi. Kada se to ostvari, postaće
jasno ono što omogućava posmatrača, a to je svedok cele prakrti, puruša. Ključna je spoz-
naja da posmatrač nije svedok, da su buddhi i puruša različiti. Otuda iskustvo „to nisam ja,
to nije moje”.
I manas i aham-kâra sprovode funkciju razlikovanja, ali na nivou čula i akcije. Bud-
dhi je čista inteligencija, najviša moć razlikovanja za koju je čovek sposoban. U njemu se
odvija razlikovanje puruše od cele prakrti. Njegova moć razlikovanja se razvija i jača medi-
tacijom koja nije ništa drugo do napor i uvežbavanje da se sve aktivnosti bića opaze na sve
dubljem i finijem nivou, pre nego što se manifestuju na grub način, a to je onaj koji opaža-
mo čulima i umom. Kada se ostvari najdublje i najfinije moguće opažanje bića, a to je sam
nastanak misli kao najfiniji pokret bića, tada posmatrač boravi u sebi, čovek postiže samo-
svest ili budnost: buddhi. Tako pročišćen buddhi sam, automatski donosi spasonosno razli-
kovanje puruše.
Kontemplativna praksa, čiji su osnovni principi ovde izneti, predstavlja čovekov prvi
pravi okret ka duhovnoj slobodi i probuđenju, ka spasonosnoj diferencijaciji puruše i prakr-
ti, čime se oboje ostvaruju u smislu. Apsolutno sve što je čovek činio pre ove prakse odnosi-
229
lo se na iskustvo bivstvovanja (prakrti) i karmičko dozrevanje u njemu. S ovom praksom on
po prvi put u čitavoj svojoj karmičkoj evoluciji istinski okreće pažnju k sebi ili svojoj auten-
tičnosti, ka puruši. Negovanje takve pažnje, okrenute k sebi, pod kojom dozreva on sam kao
nezavisan Duh, jeste ono što ga čini slobodnim, uvek budnim i zaista beskrajnim. Ništa dru-
go.
Prema Buddhinim rečima „u ovom ograničenom telu, ne većem od rukohvata, sadr-
žan je svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta” (Anguttara-nikayo, 4,45).
U čoveku koji meditira dovršava se ishod univerzuma.
Ovde izneto osvešćenje ima četiri dimenzije, u skladu s dimenzijama prirode. Posma-
trane piramidalno, najniža i najgrublja dimenzija zbivanja je telo, zatim, nešto finija, osećaji,
pa opšta stanja uma ili raspoloženja kao još finija, i same misli kao najfinija dimenzija zbi-
vanja našeg bića. Da bi se biće transcendiralo i čovek predao Duhu koji ga omogućava, i
koji je njegov ishod, to se mora učiniti na njegovoj najfinijoj dimenziji zbivanja, nastanku
misli. Ali, ako se meditacija zasniva samo na transcendenciji misli, ona je nepotpuna, ako se
u tome i uspe, to iskustvo nije trajno, čovek se stalno iz njega vraća u ranija niža stanja sves-
ti - zato što nije osvestio celo biće, sve njegove dimenzije. Tako se od cele prakse pravi ritu-
al i još jedna navika. Svaka dimenzija zbivanja ima svoje samskare, svoja T-polja koja je
oblikovala ponavljanjem, i ta polja imaju svoju gravitaciju, privlačnu snagu koja nas zavodi
i opčinjava. Zato se svaka dimenzija mora posebno osvestiti, uvideti kakva zaista jeste i
razobličiti sve njene samskare. I druge duhovne tradicije osećaju neophodnost da se biće
osvesti u svim dimenzijama, ne samo u sferi misli (ideja), ali to izražavaju na nejasan i
maglovit način, kroz razne (božije) zapovesti, tabue, moralne norme, propise koji obuhvata-
ju sve, pa i jelovnik. Judeo-hrišćanske moralne obaveze se uglavnom bave fizičkom dimen-
zijom zbivanja (ponašanjem), a manje mentalnom, i nigde dovoljno jasno ne naglašavaju
jedinstvo fizičkog, osećajnog i mentalnog. Tradicija verske predanosti (bhakti) uglavnom
naglašava osećajnu dimenziju bivstvovanja. Jedino je u tradiciji joge neophodnost osvešće-
nja celog bića oslobođena svakog demonizma i idolopoklonstva, i svedena je na praksu, na
opšta pravila ispravnog postupanja (yama), i specifično jogističke obaveze (niyama). Budd-
ha je na osnovu njih izneo celovit proces osvešćenja (meditacije) jer je zahvatio sve dimen-
zije bića, od najgrublje do najfinije. Žalosno je što i danas postoje mnoge budističke škole,
ili sekte, koje ne uviđaju neophodnost celovitog osvešćenja, nego naglašavaju samo neke
njegove aspekte (disanje, osećaje ili um zasebno).
Ključ oslobođenja je u celovitom osvešćenju bivstvovanja, u svim njegovim dimenzi-
jama (telo, osećanja, opšta stanja uma i svaka misao). Ako previdimo jednu dimenziju, nje-
no neosvešćeno zbivanje će biti uzrok naše patnje i osećanja ropstva. Ako naglasimo samo
jednu, na primer, mentalnu (baveći se nekom meditativnom 'tehnikom', molitvom ili ponav-
ljanjem mantre), ma kakve uvide i iskustva imali, padaćemo uvek iznova natrag u niža sta-
nja povučeni težinom ostalog dela neosvešćenog bivstvovanja, i uzalud ćemo ponavljati tu
jednostranu praksu u nadi da ćemo trajno dostići uzvišeno stanje ako ga samo dovoljno puta
ponovimo.
Na kraju ovog opšteg uvoda moramo naglasiti sledeće ključne stvari. 1. Ovde se radi
o transformaciji kvaliteta samog bivstvovanja čovekovog, a ne o sticanju nekog znanja ili
nove 'vere'. Biće se transformiše na viši nivo postojanja samim osvešćenjem. Svetlost svesti
sama po sebi preobražava bivstvovanje na više nivoe, a ne bilo kakva aktivnost s namerom
postizanja takvog cilja. 2. Svest se stiče najpre posmatranjem strukture zbivanja uma, ose-
ćanja i tela, a zatim naporom da se zaustave nepovoljne navike i stanja, i omoguće povoljna.
Jedino borbom protiv starih navika i načina bivanja stičemo više svesti. Uvek kada odolimo
230
nekoj stihiji koja nas je uslovljavala da delujemo po njenom diktatu, postajemo jači u bud-
nosti i blaženstvu. Sámo posmatranje ili svedočenje neće nam dati više svesnosti, već će
nam jedino omogućiti uvid kako da se borimo protiv struje mehaničkih navika tela, osećaja i
uma kojima smo porobljeni. Jer, mi nismo zarobljeni u telu, osećanjima niti umom. Zarob-
ljeni smo jedino svojom identifikacijom s njihovim nesvesnim navikama u delovanju koje
se mehanički održavaju.

1. Osvešćenje tela

Telo je zbirno mesto svih zbivanja bića, svih osećaja i mentalnih stanja. Stoga, da
bismo bili svesni osećaja i uma, moramo najpre biti savršeno svesni tela. Kada smo obuzeti
osećanjima i mentalnim sadržajima uvek zaboravljamo na sámo telo, tako da ono ostaje naj-
nesvesnije područje bivstvovanja, iako je osnovno. Uvek smo svesniji onoga što zamišljamo
nego svog disanja ili sitnih pokreta lica i ruku. Da bi se ovaj temeljni zaborav bivstvovanja
suspregnuo i svest po prvi put u životnom iskustvu sjedinila sa njegovim zbivanjem, sa svim
telesnim postupcima, najpre je treba vezati za disanje.
Osvešćenje tela sačinjava prvi dodatni 'svesni šok' s kojim se nakuplja energija pot-
rebna za kristalisanje višeg, energetskog tela.

a) Sabranost pažnje na dah

Osvešćenje disanja služi kao visak koji usmerava pažnju na telo i odvraća je od dota-
dašnjeg lutanja za psihomentalnim sadržajima i drugim objektima. Sabranost pažnje na dah
održava težište svesti na objektivno sagledavanje celine samog područja svakog zbivanja, na
telo, i odvraća je od stare navike da bude opčinjena i zavedena apstraktnim sadržajima poje-
dinih zbivanja. Ovde se događa začetak potpune odvraćenosti Duha od uslovljenog bivanja
u vremenu (prakrti), svesnost disanja sigurno nas drži u sadašnjosti, u stvarnosti ovde i
sada. Zato ga treba dobro usaditi. Sabranost pažnje na dah, nezavisno od ostalih vežbi,
donosi obilne plodove u duhovnom pročišćenju ako se istrajno primenjuje. Sama po sebi
ova je vežba dovoljna jer direktno izaziva odvraćenost Duha od uplitanja u sadržaje prirod-
nog zbivanja i uz istrajnost može dovesti do prepoznavanja potpune izdvojenosti puruše od
prakrti. Naime, samo disanje je automatski, prirodan proces. Njegovim osvešćenjem spoz-
najemo da to nije naš proces, ne možemo ni da ga zaustavimo, uviđamo da mi uopšte ne
dišemo nego priroda diše u obliku "našeg" tela, i da tu ništa nije naše. Tako se jača svest o
nezavisnosti od tela.
(Pored vezivanja pažnje za disanje postoje i drugi metodi da se svest odvrati od sadr-
žaja misli i objektivnog sveta. To se može učiniti koncentracijom na određeni oblik, kao što
je yantra, ili na određenu reč, mantru. Iako su efikasni, ti metodi su, međutim, vezani za
određenu tradiciju i ideologiju, dok je osvešćenje disanja nezavisno od svega toga i prirodno
je dostupno svakom čoveku.)
Vežba se obavlja na izdvojenom i mirnom mestu, par puta dnevno, najmanje pola
časa, sedeći u ispravnom položaju, a to znači pravih leđa, ali udobno. Budnog uma treba
opažati disanje bez ikakvog remećenja, onako kako se ono sámo odvija. Jasno treba ustano-
viti svaki udisaj i svaki izdisaj, kada je dah kraći, a kada je duži. Ustanovljavanje se obavlja
ravnodušno, bez ikakvog mentalnog uplitanja i prosuđivanja. Osvešćenje disanja služi da
odvrati svest od stalne i opterećujuće vezanosti za psihičke sadržaje koji se tiču ličnog
iskustva ili sveta, prošlosti ili budućnosti, i smiri se u bezazlenosti sámog bića koje opušteno
231
miruje i diše ovde i sada. Disanje je put kojim se vraćamo iskonskoj nevinosti našeg bića,
bezazlenom postojanju, i oslobađamo svih tereta životnog iskustva. Svakim udisajem telo
treba da postane svesnije, svakim izdisajem opuštenije i mirnije. To je osnovni zahtev ove
vežbe.

b) Osnovni položaji tela

Svesnost cele površine tela, koja je stečena u polučasovnoj vežbi sabranosti pažnje na
dah, mora se zadržati i u svakodnevnom kretanju. Da bi se u tome uspelo, najpre treba razvi-
ti sposobnost da se uvek bude svestan četiri osnovna položaja tela: hodanja, stajanja, sede-
nja i ležanja. Svaki od ovih osnovnih položaja mora biti jasno ustanovljen, a prelazak iz
jednog u drugi mora se obavljati kao unapred svesna namera.

c) Svi pokreti

Kada smo bez napora postali svesni smenjivanja četiri osnovna položaja tokom celog
dana, možemo lakše preći na osnaženje prisustva pažnje na sve važnije pokrete koje činimo
svojim telom. (Oni najsitniji nisu važni za vežbu.) Kada menjamo pravac hodanja; kada gle-
damo pravo, a kada u stranu; kada savijamo a kada ispružamo svoje udove; kada oblačimo i
svlačimo odeću i šta nosimo u rukama; dok jedemo, pijemo, žvaćemo doživljavajući ukus i
gutamo, kada obavljamo sve fiziološke potrebe tela, kada nameravamo da zaspimo i kada se
budimo; kada govorimo i kada ćutimo, primenjujemo sabranost pažnje.
Ravnodušno ustanovljavajući sve opisane postupke stičemo jasan uvid u svrsishod-
nost i opravdanost svakog postupka, da li je samo proizvod mehanizma navike ili je objekti-
vno opravdan, pa tako prestajemo da gubimo energiju u nepotrebnim i često besmislenim
aktivnostima. Zatim jasan uvid u najprikladniji način obavljanja svakog postupka u skladu
sa trenutnim okolnostima, nezavisno od stečenih navika i običaja, plahovitosti i žudnji.
Ustanovljavanje svih postupaka tela treba da nas održava sabranim i samosvesnim za sve što
činimo tokom celog dana; svaka aktivnost može i mora biti uključena u sabranost pažnje,
makar u osnovnim elementima.
Po prvi put u životnom iskustvu ovakvim vežbanjem dolazimo do spoznaje: „Ja sam
činilac svakog svog pokreta i dela.” To je, prema shemi, integracija svesti iznad indriyâni, u
aham-kâru i kristalizacija jednog Ja. Ovo znači da je ujedno integrisan i manas. Dotle je
svest o sebi kao jedinom činiocu svih ponašanja bila prisutna, ali manas je bio dezintegrisan
na sadržaje pojedinih zbivanja, u mnoštvo Ja, i zato je takva svest bila slaba i pasivna, nije
bila prisutna u celosti kao odlučujući i odgovorni činilac. U aham-kâri se integriše svest
posmatrača kao i jedno stalno Ja koje je uslov za stalnu prisutnost svesti. Stalnim osvešća-
vanjem svih svojih pokreta mi jačamo jedno Ja u sebi, postajemo celoviti. Odgovornom
spoznajom sebe kao jedinog tvorca svakog postupka u mislima, rečima i delima, stiče se
objektivna svest o sebi s kojom se uviđa da je i onaj koji čini dela (a to je telo, indriyâni)
uslovljen i sačinjen kao i sama dela. Tako se na samom sebi praktično uviđa istina da je
svaka individualna tvorevina u prirodi zavisna, nepostojana i prolazna, dok je ličnost koja to
opaža nezavisna od tela i njegovih dela. Dakle, potpunim osvešćenjem i ustanovljenjem psi-
hofizičkog činitelja nužno dolazi do njegovog nadilaženja, zato što je svesnost uvek sám čin
nadilaženja ustanovljenog sadržaja, dok je nesvesnost oduvek bila poistovećenost s njim.
Tako potpuna integracija svesti o činjenju dovodi do nadilaženja subjektivne poistovećenos-
ti sa činiteljem (indriyâni). Važno je razumeti da ovo nadilaženje dolazi samo kao potpuna
232
zrelost i odgovornost subjekta za svoje aktivnosti, a ta zrelost je upravo nadilaženje subjek-
tivnosti. Subjekt koji je poistovećen sa sobom nikada ne može imati odgovornost za svoje
postupke niti objektivnu svest o njima. Jedino prihvatanjem stvari kakve jesu, kada se
indriyâni potpuno osvesti, ličnost postaje objektivno svesna tela i samim tim nezavisna od
njega, jer se tada energija preliva u aham-kâru, a i shema nam pokazuje da je ličnost već u
samom prirodnom poretku takva - nezavisna od tela.
Kada bi ličnost bila u jedinstvu s telom ne bi mogla da se razlikuje od njegovih dela-
nja, i celodnevno ustanovljavanje postalo bi preveliki teret zbog identifikacije svesti. To bi
izazvalo neuravnoteženu centripetalnu upotrebu energije oko svakog umišljenog „svojstva
ličnosti” i svakog postupka, što bi pokrenulo proces bezizlazne racionalizacije tako nastalih
entiteta. Ovakvo vežbanje će vrlo brzo pokazati da je nemoguće biti objektivno svestan svih
svojih postupaka pri zadržavanju stare ličnosti i njenog mehanizma postojanja putem identi-
fikacije sa telom i smenom mnoštva Ja. U tom slučaju ličnost bi se samo neumorno delila na
posmatrača i posmatrano ili učinjeno. Nedostatak odgovornosti i objektivnosti za učinjeno,
svedočiće o ovakvoj šizoidnoj podeli. Svesnost preobražava i oslobađa od svakog tereta
ustaljenog i subjektivnog načina postojanja. Zato je ovakvo vežbanje zapravo proces odumi-
ranja dotadašnje ličnosti (što nije ništa drugo do prestanak njene identifikacije sa telom) i
otvaranja prostora sve većoj slobodi Duha u kojoj se za celo biće jasno uviđa: „To nije moje
svojstvo, to nisam ja.” Svi položaji i pokreti koji se u ovoj vežbi ustanovljavaju izgledaju
kao tuđi, a takođe i osećanja i stanja uma u narednim vežbama. Postajući izdvojeni i tuđi,
vlasništvo prirode (prakrti), a ne biti čovekove (puruše), oni se, međutim, ne osamostaljuju
kao u šizoidnoj podeli bivstvovanja koja nastaje nesvesnošću, odbacivanjem i negacijom,
nego se objedinjuju u smislu pod svetlošću svesti kao jedinog odlučujućeg činioca, objedi-
njuju kao jedinstvena zbivanja prakrti, i nadilaze u slobodi Duha koji ih sve omogućava.
Dejstvo svesti se ogleda u sposobnosti preobražaja svih navika u kretanju i mišljenju, u
moći odustajanja od njih, kao i adekvatnog učešća u njima.
Napuštanjem poistovećenosti Duha čovekovog s telom, osećajima i umom, njihove
aktivnosti nastavljaju svrsishodno da se odvijaju i to sa još snažnijom i čistijom energijom i
inteligencijom prirode kojoj su u celosti oduvek i pripadali. Za nezavisan Duh kretanje tela i
mišljenje pripadaju istom području prirodnih fenomena kao tok reke, pad požutelog lista, let
ptice ili kristalno presijavanje sunčeve svetlosti na snegu. Nikada se priroda ne pokazuje
tako zdrava i potpuna u svom savršenstvu kao u nesputanom pogledu izdvojenog i nezavis-
nog čovekovog Duha. Suvišno je pitanje da li priroda postiže svoju svrhu i savršenstvo tek s
buđenjem Duha neuslovljenosti u čoveku, ili probuđeni tek tada zapaža iskonsko savršens-
tvo i potpunost prirode. Zbog relativnosti vremena prirodnog zbivanja oba ova događaja su
uzajamna, oni se istovremeno događaju zato što su podjednako stvarni. Nema suštinske raz-
like u tome da li priroda postaje savršena tek u probuđenom čoveku, ili je on postao probu-
đen zato što je uvideo savršenstvo prirode. U trenutku probuđenja sabija se sve vreme raz-
voja prirode u jedan događaj.

d) Odvraćanje od tela

Što se više naslućuje sloboda, više se Duh odvraća od tela kao od sopstvenog bića.
Ojačana objektivna svesnost je takvog kvaliteta da sve manje identifikuje Duh sa telom, sve
manje idealizuje telo kao nešto svoje, celovito i postojano i sve ga jasnije uviđa kakvo zaista
jeste, kao biološki mehanizam zatvoren u kožu koji se sastoji od raznih organa: kostiju,
233
mesa, creva, jetre, srca, pluća, bubrega, krvi, mokraće, pljuvačke, izmeta, malja, noktiju,
zuba, mozga u lobanji i ostalog. Baš kao da se radi o vreći ispunjenoj raznim predmetima.
Na ovaj način treba bar jednom dnevno sagledati svoje telo, u svome duhu ga ravno-
dušno secirati na sastavne organske delove. Ne samo kao živu celinu već i kao leš u svim
fazama raspadanja, što će se kroz izvesno vreme toj živoj celini neminovno dogoditi. To
vreme treba jasno da bude predočeno. Tako se Duh polako odvraća od privrženosti telu, kao
i nepotrebne odbojnosti od tela. Ko stalno ima smrt u vidu, na ovakav, objektivan način,
neće pogrešiti ni u čemu, neće gubiti vreme, uvek će uviđati život kakav jeste jer će ga
doživljavati u potpunosti i s ljubavlju.

e) Osnovni elementi tela

Na kraju sabranosti pažnje na telo stoji uvid o osnovnim elementima koji sačinjavaju
ono što smatramo našim telom. Ovo je finiji način odvraćanja od prethodnog. To su element
zemlje, element vode, element vatre i element vazduha. Oni simbolično prikazuju osnovne
osobine materije: čvrstinu, prianjanje, toplotu i kretanje. Objektivan i bezličan pogled na
telo otkriva da je to biće samo njihova kombinacija na delu, i da se uvek može prepoznati
kao takvo. Što češće svoje telo treba prepoznavati na ovaj način, sve dok ne postane i jedini.
Tako će se uvideti jedinstvo tela sa celom prirodom u svim njenim dimenzijama koje su pri-
kazane istim elementima.
Na ovako opisan način treba praktikovati osvešćenje tela. Pri tome treba imati na
umu činioce nastanka tela, a to su spontana delatnost uzročnog nastajanja svega u prirodi i
hrana, odnosno cirkulacija prâne. Dok se to čini, ne treba mešati predmet svoje sabranosti sa
drugim područjima bivstvovanja, sa osećanjima ili stanjima uma za koja postoje posebne
vežbe, već se isključivo držati tela. Tek sa njegovim osvešćenjem svesnost treba proširiti
sledećom vežbom. Da bi se osvestile više dimenzije bića, osećanja i misli, mora se najpre
svesno ovladati osnovom njihovog dešavanja, samim telom. Za početak je dobro da se sab-
ranost pažnje na telo u svim vidovima (a, b, c, d, e - svaka posebno) intenzivno vežba samo
u određeno vreme tokom dana u odabranim uslovima, pri čemu se pokreti mogu izvoditi
malo usporeno radi lakšeg održavanja pažnje na njima. Kada svesnost svih telesnih zbivanja
postane lakše prisutna, može se osnaživati u svakodnevnom radu neprimetno za druge. Pri
tome ne treba prisiljavati pažnju niti prilagođavati pokrete, nego održavati njihovo jedins-
tvo. To što se događa, treba da bude predmet budnog opažanja: kada se hoda, onda hodanje;
kada se radi nešto rukama, onda ruke; kada se govori, onda govor, a kada se sedi i ne radi
ništa, onda sedenje i disanje.
Potpuno osvešćenje tela biće već na početku olakšano ako svoju pažnju stalno vezu-
jemo za središte njegovog zbivanja, za gravitacioni centar u donjem stomaku (pri osnovnim
položajima), kao i na celu površinu tela (pri svim pokretima). Osobina nesvesnog delovanja
tela je njegova nepostojanost i necentriranost u svom prirodnom središtu, težište njegovog
delovanja podignuto je naviše, ka glavi i mislima, i stoga je neuravnoteženo kao kod iskriv-
ljenog točka kome osovina nije uglavljena u središtu. U gravitacionom središtu bića sažima
se vitalna energija i odatle deluje kroz celo telo. Kada je taj proces delovanja iz središta kris-
talisan svešću, vreme njegovog delovanja je brže, što se ispoljava kao veća snaga i moć
ostvarenja.70

70
Koiči Tohei u svojoj knjizi „Book of ki” daje koristan savet da se osvešćenje energije univerzuma sažima na pola, sve
dok se to sažimanje na polovinu ne skupi u nevidljivo malu tačku u našem donjem stomaku, oko četiri santimetara
ispod pupka (jap. tan-den). Treba jasno osećati da, iako beskrajno sažet u jednu tačku, univerzum nije izgubio moć, da
234
 Dosadašnji opis vežbanja prisutnosti svesti (pod a, b, c, d, e) i usredištenje u gravita-
cionom centru predstavlja samo unutarnji i stoga nepotpuni vid osvešćenja bića. Ono će
postati potpuno tek kada ga spojimo sa spoljnim vidom. On se postiže tako što ćemo pri kre-
tanju kroz prostor (hodanju, vožnji...) uvek imati duboko uverenje da se mi, sa svojim sredi-
štem, ne krećemo, nego ostajemo apsolutno nepokretni dok se prostor, sva bića i ceo univer-
zum kreću i okreću kraj nas. Na ovaj način se direktno ukida ropstvo objektivizaciji.71
Meditacija pokreta je potpuna tek sa spoznajom da se nijedno biće ne kreće svojom voljom,
već da je sastavni deo svekreta kosmosa (jagrat), da se to prakrti kreće, da je svaki naš
pokret koji smo u životu učinili nošen opštim kretanjem životne energije (prane) kao list
maticom potoka. 72
Ovo uverenje o ne-delanju usred delanja treba ostvarivati i u vežbama osvešćenja
osećaja i uma, kao da se oni kreću u svom događanju, a ne mi. Potpuna autentičnost i neza-
visnost puruše biće ispoljena onda kada jasno doživimo da se naša suština ne kreće u život-
nom zbivanju, da čak nikada nije ni učestvovala u njemu, nego da se telo, osećanja, raspolo-
ženja ili stanja uma, i sve misli, sami zbivaju i kreću svojim putem kao oblici prakrti, vođe-
ni istim zakonima kao i sve ostalo u prirodi. S postizanjem konačne diferencijacije puruše i
prakrti ovo stanje će biti trajno i prirodno.
Sabranost pažnje na telo primenjuje se na sebi i na drugome, naizmenično a zatim
istovremeno i na sebi i na drugome. Koliko smo svesniji svojih postupaka, toliko ćemo bolje
opažati koliko su drugi toga nesvesni, i uočavati razliku u plemenitosti koju donosi sves-
nost, od bede i ružnoće koju izaziva nesvesnost. Glavna odlika osvešćenog tela je opušte-
nost i ujednačenost govora i svih pokreta. Svesnost harmonizuje sve tokove energije poniš-
tavanjem svih afekata, pa takav čovek smirujuće deluje i na okolinu.
Sabranost pažnje na telo je toliko uspešna koliko osnažuje nezavisnost Duha od tela.
Ona se ogleda u sposobnosti ovladavanja svim sklonostima tela i spremnosti za njihovo
napuštanje. Suština ove vežbe je u tome da se svest oslobodi svih umišljenih predstava o
telu i dovede do uvida da ne postoji drugačiji telesni opstanak od ovde opisanog. Zato sab-
ranost pažnje na telo treba ustanovljavati sve dok ne iščeznu sve iluzije o nekakvom druga-
čijem opstanku i jedino preostane ovde opisani, uvek savršeno jasan u neposrednom uvidu.

je ona samo sabijena na jednom mestu, u gravitacionom središtu zbivanja našeg bića. I to neće biti iluzija. Odatle se
može izvući ogromna snaga koje iznemogao i psihički poražen čovek nije bio svestan, jer mu je težište delovanja bilo
pomereno naviše i zato slabo. Delotvornost vitalne energije povećava se imaginacijom kako se ona s udisanjem podiže
iz tla kroz središte stopala sve do tan-den centra, dok se izdisanjem širi po telu i kroz ruke, koje tako dobijaju pojačanu
snagu, izlazi van na objekat s kojim se rukuje.
71
Zbog personalističkog karaktera univerzuma, da stvara subjekta, kada se čovek pomeri dva metra unapred, univerzum
neće za njega postati za toliko kraći u tom pravcu. Čovek je subjekat univerzuma i on se zato ne kreće kroz njega niti
može kretanjem doći do njegovog kraja. Univerzum se saobražava prema njemu, čovek je uvek u središtu univerzuma
koji se kreće i saobražava kako bi u njemu kristalisao svoju budnost - nigde drugde. Prema Buddhinim rečima „u ovom
ograničenom telu, ne većem od rukohvata, sadržan je svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta”
(Anguttara-nikayo, 4,45).
72
Na koji način prostor sačinjava naše telo? Kretanjem najvećih objekata koji sačinjavaju prostor - kretanjem planeta i
zvezda, jer šira celina sačinjava manju. Sve postojeće sačinjeno je od životne energije, a životna energija na Zemlji
potiče od magnetne indukcije koja nastaje kruženjem Meseca i drugih planeta oko Zemlje, kao i kruženjem Zemlje oko
Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode životnu energiju i sva kretanja živih bića. Kretanje
Zemlje pokreće naše telo. Kada bi Zemlja i Mesec stali, i naše telo bi sámo stalo i raspalo se u prah. Tako, neprobuđena
bića se nikada ne kreću svojom voljom; ona su u potpunosti sačinjena i pokretana od strane šire celine. Mi nikada nismo
udahnuli vazduh, niti smo pokrenuli ijedan otkucaj svoga srca, kao što nismo niti išta drugo učinili u svome životu; sve
je to priroda činila (i to govori o veličini njene moći, a ne o našoj suštinskoj nemoći) dok smo mi samo zamišljali 'to
sam ja učinio' i 'to je moje biće'. Svaka predstava o našoj individualnosti i delanju je čista fantazija. Sve je Jedno. Usled
tog jedinstva u svakom biću može se spoznati sav univerzum. Svest o tom jedinstvu prirode takođe ukazuje da ga naša
suština nadilazi. Mi smo puruša, a ne prakrti.
235
 Uvidevši da je to sve delatnost prirode a ne njegova, čovek se više ne brine za ono što
nije njegovo, on više ne prianja za telesni oblik koji živi u svetu, kao što iz istog razloga
nema ni odbojnost prema svetu niti telu, ravnodušan je i smiren u nezavisnosti sopstvenog
pročišćenja (kaivalya).

2. Osvešćenje osećanja

Nešto finija dimenzija bivstvovanja od grubog tela jesu osećanja. Ona su direktno
vezana za iskustvo telesnog zbivanja. Postoje samo tri stanja u kojima se osećanja ispoljava-
ju: prijatno, bolno i neutralno. Svako od ovih stanja može biti ovozemaljsko, odnosno veza-
no za život u svetu (čulne prirode), ili uzvišeno, što znači naklonjeno odvraćenosti od uslov-
ljenog bivstva u svetu (duhovne prirode). Slično fizičkom telu i astralno, o čijem je dejstvu
ovde reč, može u svom kretanju biti naklonjeno nečemu (zbog prijatnog stanja), odbojno od
nečega (usled bolnog iskustva) ili neutralno u nekim periodima.
Ovde se ne radi o emocijama i upoznavanju njihovih beskrajnih složenosti i nerazre-
šivosti, već o sámim osećanjima kao takvim, ovde i sada. Uvek problematične emocije su
složene tvorevine koje nastaju tek mešanjem osećanja sa fizičkim zbivanjem, opštim stanji-
ma uma i pojedinačnim mentalnim sadržajima, koji su ovde predmet posebnih vežbi.
Treba uvek jasno prepoznati kakvo je osećanje na delu: da li je to prijatno, bolno ili
neutralno osećanje; da li je to prijatno ovozemaljsko osećanje ili prijatno uzvišeno osećanje
(zadovoljstvo zbog uvida u stvarnost bića i nezavisnost Duha); da li je bolno ovozemaljsko
ili je bolno uzvišeno osećanje (kajanje zbog svojih slabosti koje ometaju izbavljenje); da li
je neutralno ovozemaljsko ili neutralno uzvišeno osećanje (ravnodušnost zahvaljujući uvidu
u nezavisnost Duha i neugroženosti ishoda sveg bivstvovanja).
Tako se vežba postojana sabranost ili trajna prisutnost pažnje u sebi i u drugome,
uočavajući razliku u plemenitosti i smirenju kada su osećanja jasno ustanovljena u nama
prema opisanom modelu, i bedi koju izazivaju kod drugih kada su konfuzno izmešana i poi-
stovećena sa raznim sadržajima uma i telesnim iskustvima. Pri tome se jasno moraju imati
na umu činioci nastanka osećanja, a to su uzročno nastajanje svega u prirodi, želja i čulni
utisci, kao i razlaganje svih ovih činilaca tokom vremena. Osećanja su, kao i telo, neposto-
jana i prolazna, pa se zato treba osloboditi iluzija o njihovim trajnim svojstvima. Vežbamo
tako što sebi konkretno predočimo: „U meni je sada takvo osećanje.” U prijatnom osećanju
treba napustiti sklonost ka pohlepi; u neprijatnom osećanju treba napustiti sklonost ka
odbojnosti i mržnji; a u neutralnom sklonost ka neznanju i tupoj lenjosti. Dok se ovako
ustanovljavaju osećanja kao takva, onako kako se sáma javljaju u svakodnevnom iskustvu,
ne treba lutati na ostale predmete sabranosti pažnje (telo, stanja uma) već se isključivo držati
njih kao odabranog predmeta za ustanovljavanje. Zato što ne postoje drugačija osećanja od
ovde opisanih, jasno ih treba razlikovati i ustanovljavati sve dok ne iščeznu sve iluzije o
raznim osećanjima i njihovim svojstvima, koja nastaju konfuznim mešanjem osećanja sa
umom i telesnim stanjima, i ne preostanu samo ovde opisana, uvek jasna uvidu.
Sabranost pažnje na osećanja, kakva ona sama jesu, bez prosuđivanja o njima, toliko
će biti uspešna koliko osnažuje nezavisnost Duha od osećanja, njegovo neprianjanje ni za
šta bivstvujuće u vremenu preko osećanja, kao i neprianjanje za odbojnost od bilo čega; nje-
govu ravnodušnost i smirenost u pročišćenju.

236
 3. Osvešćenje opštih stanja uma

Kao što se prve dve vežbe uspostavljanja pažnje bave isključivo kretanjem i opstan-
kom tela (indriyâni) na grubljem (fizičkom) i finijem nivou (osećanja), tako se i sledeće dve
vežbe bave grubljim (opštim) i finijim (svakim pojedinačnim) stanjima uma. Odavde se
osvešćuje trojstvo manas, aham-kâra i buddhi.
Kada se u umu javi požuda, treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, ustanoviti da je
odsutna; kada se javi mržnja treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, treba predočiti njenu
odsutnost; kada se u umu javi obmanutost, 73 treba jasno ustanoviti takvo stanje, a kada je
nema, osnažiti jasnoću u kojoj svest obasjava predmet ili objekat svog opažanja (telo, ose-
ćanja ili um) bez fiktivnih obmana koje ga krivotvore svojstvima koja ne postoje i odvraćaju
od stvarnosti sámog objekta ili zbivanja.
Požuda (vezanost), mržnja (odbojnost) i zabluda (neznanje ili nesvesnost) tri su
osnovna stanja uma koja porobljavaju čoveka.
Takođe, kada se u umu pojavi strepnja treba jasno ustanoviti da je to strepnja (od
nečeg posebnog što izaziva napetost i sputanost uma); kada se pojavi rastresenost, da je to
rastresenost (usled nepovoljnog uticaja mnoštva sadržaja ili objekata, što izaziva uznemire-
nost i stalnu potrebu za promenom); kada se u umu javi proširena svest, da je to svest nasta-
la izvan iskustva trodimenzionalnog tela (pisane ili vančulne informacije, sećanja, ideje,
stečeno znanje iz udaljenih mesta, prošlosti ili budućnosti); kada se javi sužena svest, da je
svest sužena (na neko posebno i čulima dostupno opažanje iz neposrednog okruženja u
sadašnjem trenutku); kada se u umu događa svesnost koja nadilazi čulna iskustva i kreće se
u astralu, da je to svest koja nadilazi telesno iskustvo (tokom vizije ili astralne projekcije), a
kada je u umu svest koja ne nadilazi fizičko iskustvo (indriyâni), da je to svest koja zavisi
od tela i čula; kada je um koncentrisan na ono što se događa, da je koncentrisan, a kada je
dekoncentrisan, da svest raspršava na više procesa koji se smenjuju; kada je svest oslobođe-
na svih sadržaja kojim je um uslovljen (u meditaciji, dhyânam), da je oslobođena (od misli i
prisutna je u biću bez njih), a kada nije oslobođena, treba jasno ustanoviti da je neoslobođe-
na i uslovljena mislima (koje objekti izazivaju u umu - izvan jednočasovnog kontemplativ-
nog zadubljenja, dhyânam).
Tako se osnažuje postojanost pažnje na sva opšta stanja u kojima se um (manas) uop-
šte može naći. Na ovaj način treba ih ustanovljavati sve dok ne iščeznu sve iluzije da stanja
uma mogu biti drugačija, beskrajno različita ili uvek ista, i ne preostanu samo ovde navede-
na, uvek izložena znanju i jasnom uvidu.74 Samo tako se postiže svrha ove vežbe da omogu-
ći prepoznavanje čovekove nezavisnosti od svih stanja uma. Osvešćenje se primenjuje na
sebi i drugome, naizmenično, a zatim istovremeno na sebi i drugome. Pri tome se uočava
razlika između osvešćenih stanja u nama i njihovog nesvesnog smenjivanja kod drugih.
Takođe treba jasno uočiti činioce koji omogućavaju um, a to su opšta delatnost prirodno
nastalog tela (indriyâni), neznanje o nezavisnosti i želja za ličnim učestvovanjem u bivstvo-
vanju kroz vreme, i da će um opstajati samo dok su njegovi činioci na okupu.
Osvešćenje svih opštih stanja uma toliko je uspešno koliko omogućava prepoznava-
nje nezavisnosti čovekovog Duha od svih mogućih stanja u kojima se um može naći, njego-
vo neprianjanje za svet preko uma, kao i neprianjanje za odbojnost od sveta i uma, koliko
osnažuje njegovu ravnodušnu prisutnost u slobodi koja omogućava i svet i um koji ga spoz-
naje.
73
U obmane spadaju sećanja, fantazije, i nametanje fiktivnih svojstava predmetima i zbivanjima.
74
Ima ih, dakle, pored tri osnovna, ukupno deset.
237
 4. Osvešćenje uzroka nastajanja svakog pojedinog mentalnog sadržaja
(svake misli)

U ovoj, četvrtoj dimenziji vežbanja, prisustvo budnosti (buddhi) konačno se čisti i od

najfinijeg uplitanja mentalnih sadržaja (manas) i ličnih iskustava (aham-kâra).
Za razliku od dosadašnjeg neutralnog ustanovljavanja, ovde se zahteva obustavljanje
ustanovljenih uzroka koji su nepovoljni i podsticanje povoljnih. Dakle, trajno preuzimanje
odgovornosti i slobodne volje. Najveći broj ljudi može da kontroliše svoje fizičko ponaša-
nje. Na to ih navodi gotovo sva dosadašnja kultura. Nešto manji broj je u stanju da kontroli-
še i osećanja, ali je zaista najmanje onih koji kontrolišu svoje misli, koji ne misle šta im
padne na pamet u pojedinom trenutku, nego su svesni objektivnih uzroka onoga što im se
dešava u umu i ne poistovećuju se s njim, koji misle tako da ih to vodi u slobodu, a ne u
ropstvo. To je vrhunac čovekove kulture i on je kompletno i detaljno iznet jedino u ovde
opisana četiri uporišta pažnje (prema Buddhinom govoru Mahasatipatthâna sutta).
Svaki pojedini mentalni sadržaj, odnosno svaka moguća misao sama po sebi nije bit-
na, ona je tek posledica vanjskih ili unutarnjih uzroka. Važni su, dakle, uzroci nastajanja
misli koje određuju ponašanje i sudbinu ličnosti. Svi su ti uzroci, u ovom poslednjem delu
vežbanja sabranosti pažnje, identifikovani za svesno ustanovljavanje. Najveći broj uzroka
misli nalazi se u zbivanjima tela, osećanja i opštih stanja uma. Zato, ako ne uspemo da pre-
poznamo uzroke svojih misli u ovoj, četvrtoj vežbi, treba da ih potražimo u prethodnim,
najpre u fizičkim i osećajnim zbivanjima, kao i u okolnostima u kojima biće prebiva i koje
deluju na stvaranje individualnog fizičkog iskustva. Uzroci najsloženijih misli su često
banalno prosti, materijalni i niski. Zato svojim mislima nikada ne možemo ovladati dok ne
ovladamo svojim telom; u njemu se sve zbiva.
Ego je jedini izvor svih misli, koje su prirodan fenomen, kao i sam ego. Ali, ego nije
kategorija prakrti, i zato se o njemu ne može ni govoriti kao o nečem realnom.75 On je pri-
vidan fenomen, kao vatreni obruč koji nastaje brzim okretanjem baklje. Njegova realnost je
virtuelna. Stoga se ego ne zasniva na supstancijalnosti nego stanju svesti. Ta stanja su ovde
opisana kao uzroci misli. Zato su i misli prividan fenomen, nisu stvarne same po sebi, i zato
možemo da budemo slobodni od misli. Da su one realne, nikada ne bismo mogli da ih se
oslobodimo. I onoliko teško ih se oslobađamo koliko pridajemo realnost egu i mislima.
Uzroci se dele na povoljne i nepovoljne, kao što postoje povoljna i nepovoljna psiho-
fizička iskustva (karma) koja oni proizvode. Nepovoljni uzroci ovde su predstavljeni kao:
pet prepreka, pet vrsta prianjanja i šest unutarnjih i šest vanjskih osnova čula; dok su povo-
ljni uzroci sedam činilaca probuđenja i četiri osnovne istine o prirodi bivstvovanja koje
objedinjuju i razotkrivaju ishod zbivanja uopšte.

a) Pet glavnih prepreka (nivarana)

koje su smetnje oslobođenju svesti od mentalnih sadržaja

Prva prepreka je želja za čulnim iskustvom sa bilo kojim od šest oblika čula
(buddhindriye i manas). Kada se bilo koja čulna želja javi, treba je jasno ustanoviti kao tak-
vu, a kada je nema, ustanoviti da je nema. Treba dobro uvideti kako još nepostojeća želja za

75
Da je ego jedna od kategorija prakrti tada bi bio kod svih ljudi jednak, kao i čulni organi, koji, kada su zdravi, kod
svih bića jednako izgledaju i obavljaju svoj posao. Međutim, primećujemo da je ego kod svake individue različit, ne
samo po karakteru, već i po snazi: kod nekog čoveka je toliko snažan da uništava i njega i druge, dok je kod drugog
slab, tako da ga ili čini podatnom žrtvom tuđih uticaja, ili sposobnim za duhovnu predaju i nesebičnost.
238
čulnim iskustvima nastaje i deluje na misao, kako se postojeća čulna želja napušta i kako se
napuštena želja u budućnosti više ne pojavljuje, kao ni misli na njihovoj osnovi.
Druga prepreka je ljutnja i mrzovolja. Kada se javi, treba je jasno ustanoviti kao tak-
vu, a kada je nema, biti svestan da je odsutna. Dobro treba uvideti na koji način još neposto-
jeća ljutnja i odbojna mrzovolja nastaju i obuzimaju misao, kako se postojeća ljutnja napuš-
ta i u budućnosti više ne javlja, kao ni misli koje nisu milosrdne.
Treća prepreka je lenjost i tromost. Jasno ih treba ustanoviti kada su tu i kada ih
nema, kako nastaju i oblikuju mišljenje i kako se napuštaju da se ni u budućnosti više ne
jave.
Četvrta prepreka je uznemirenost i zabrinutost za svoj opstanak. Kada se oni jave,
treba ih jasno ustanoviti kao takve i kako deluju na mišljenje, a kada ih nema, jasno ustano-
viti da je um oslobođen od njih. Dobro treba uočiti kako se još nepostojeća uznemirenost i
zabrinutost javljaju i deluju na um, kako se postojeća napuštaju i u budućnosti više ne
pojavljuju.
Peti i najteži uzrok psihomentalnog uslovljavanja nastaje kao sumnja da je sloboda
moguća i da uopšte postoji. Kad god se takva sumnja javi, treba je jasno ustanoviti, a kada
je nema, uvideti da je nema i ostati nepokolebljiv. Treba uvideti kako se još nepostojeća
sumnja javlja, kako se postojeća napušta i kako se napuštena sumnja i budućnosti više ne
pojavljuje.
Tako se vežba postojanost pažnje na pet prepreka koji su uzrok nastanka psihomen-
talne uslovljenosti, u sebi a zatim u drugome, naizmenično pa istovremeno u sebi i u drugi-
ma. Pri tome se mora imati u vidu da su uzroci prepreka u opštoj prirodnoj uslovljenosti i
nepostojanosti. Vežba se dosledno obavlja na opisani način sve dok neposredno ne omogući
celovit uvid u prepreke i spoznaju da nema drugih prepreka za pročišćenje svesti od psiho-
mentalnog uslovljavanja do ovih pet. Tako čovek oslobađa svest od vezanosti za pojavni
svet i odbojnosti od sveta, smirujući je u duhovnom pročišćenju.

b) Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela

Postoji pet vrsta međusobnog prianjanja koja sva zajedno čine tvorevinu (skandha)
koja se privremeno ponaša kao telesna ličnost jedne prosečne individue, ili empirijsko
iskustvo ja-stva, uverenje „Ja sam telo.” Vezana za njih, điva uzrokuje preporađanje i odr-
žava individualno životno iskustvo na okupu.
Prvo prianjanje odnosi se na sam materijalni oblik tela (rűpa-skandhâ). Jasno treba
predočiti kako telo nastaje sticanjem za to neophodnih uzroka, kako traje u nepostojanim
uslovima i kako nestaje, da bi tako i privrženost za njega bila napuštena.
Drugo se prianjanje odnosi na čulne sposobnosti (vedana skandhâ). To su: sluh, vid,
dodir, okus, njuh i mišljenje (razum). Jasno treba predočiti kako čulne sposobnosti nastaju i
uslovljene opstaju, i kako nestaju, da bi se i privrženost za njih napustila.
Treće prianjanje tiče se opažanja (samđna) na osnovu šest čula (buddhindriye i
manas). Treba jasno predočiti prirodu opažanja, kako ona nastaju u zavisnosti od čula i kako
će nestati zajedno sa njima. Tako će i privrženost za nepostojana i uslovljena čulna opažanja
biti napuštena, a svest postati nezavisna od njihovog ograničenog delovanja.
Četvrto prianjanje događa se u vidu izražavanja podsticaja ili volje za reaktivnim
delovanjem (karmendriye) zasnovanom isključivo na podsvesnoj zavisnosti od individual-
nog čulnog opažaja (buddhindriye). Jasno treba ustanoviti kako je svaka nesvesna reakcija
(samskara), kao izraz volje za bilo kakvim zbivanjem tela (da nešto učinimo u datom trenu-
239
tku), uslovljena područjem čulnog iskustva, kako nastaje i kako nestaje. Zatim, treba uočiti
da se volja za uslovljenim reagovanjem i delanjem održava iluzijom da ćemo biti u gubitku
ako joj ne udovoljimo; to ne važi samo za opsesije i navike (fizička dela), već, u blažem
obliku, i za svaku misao. Takvim uvidom se napuštaju podsticaji za učešćem u prolaznom i
nepostojanom bivstvovanju.
Peto prianjanje se odnosi na identifikaciju sa umom (manas), njegovim zaključcima,
predstavama i koncepcijama. Takva je svesnost (viđnana) direktno zavisna od područja čul-
nog i delatnog iskustva. Tu zavisnost svesti od uma treba jasno ustanoviti kada je ima, kako
nastaje i kako nestaje. Jedino tako se čovek oslobađa privrženosti za nepostojani i zavisni
empirijski um.
Tako se vežba sabranost pažnje na pet vrsta privrženosti koje uslovljavaju i sputavaju
čistu svest o biću (buddhi), a koje uvek deluju zajedno kao skupina koja se ponaša kao priv-
remeni entitet u vidu Ja (ego). Ne postoje drugi činioci empirijskog Ja-stva od ovih pet pria-
njanja, i samo dok su svi oni na okupu Ja opstaje u svom prepoznatljivom ponašanju. Dok je
ova skupina neosvešćena kao takva, dakle pre ove vežbe, i Ja koje ova skupina sačinjava
bilo je dezintegrisano i podeljeno, nikada nije moglo biti celovito jer je njegova životna
energija bila neuravnoteženo ulagana u različite privrženosti, zavisno od okolnosti i izazva-
nog ponašanja tela. Ovakvim osvešćenjem se po prvi put Ja integriše uravnoteženjem svih
energetskih tokova, i postaje celovita ličnost (aham-kâra) koja nadilazi neautentičnu privr-
ženost za telo (indriyâni), što sputava Duh. Integracija i individuacija ličnosti (aham-kâra)
nemaju drugu svrhu do nadilaženja individualne izdvojenosti (indriyâni) i oslobođenje
čoveka od svih spona koje sputavaju Duh neuslovljenosti u njemu.
Jasno treba ustanoviti na sebi a zatim na drugome, naizmenično kao i istovremeno na
sebi i na drugome, kako sve ove privrženosti uvek međusobno deluju jedna na drugu, kako
pokret jedne (tela) povlači sve ostale (uma) i u međusobnoj dijalektici se ispoljavaju kao Ja.
Treba vežbati dosledno na opisani način sve dok se ne dođe do celovitog uvida kako deluje
petostruko prianjanje kao uzrok mentalne uslovljenosti, i da nema drugačijeg prianjanja
čoveka za neautentično bivstvovanje od ovde opisanog prianjanja za telo.

c) Šest unutarnjih i šest spoljašnjih osnova čula

Sledeći uzrok za nastanak mentalnih sadržaja odnosi se na povezanost između čulnih

sposobnosti (buddhindriye) sa svojim spoljašnjim prototipovima (tanmâtrâ).
Ovde se ustanovljavaju kao uzajamni: oko sa vidljivim oblicima, uho sa zvucima, nos
sa mirisima, jezik sa ukusima, telo sa dodirima i um sa objektima uma (fizičkim ili imagi-
narnim). Jasno treba uvideti kako svako od ovih čulnih sposobnosti postoji nerazdvojivo od
svojih spoljašnjih osnova i kako zajedno stvaraju deset okova za svest kojim porobljavaju
slobodan Duh čovekov: 1. verovanje u postojanost tela i uma u njemu; 2. sumnja u oslobo-
đenje; 3. verovanje u mogućnost oslobođenja na osnovu metafizike, dogme, morala i rituala;
4. strasti; 5. zlovolja i mržnja; 6. žudnja za egzistencijom u idealnim uslovima na ovom sve-
tu (indriyâni); 7. žudnja za večnom egzistencijom u idealnim nebeskim svetovima (astralu);
8. taština; 9. nespokojstvo i 10. neznanje o neuslovljenom Duhu kao imanentnom ishodu
sveg bivstvovanja. Ovih deset okova svesti mogu se javiti kroz nekontrolisano opažanje
putem bilo kog od šest čula. Jasno treba ustanoviti kako se nepostojeći okov pojavljuje,
kako se postojeći napušta tako da se napušteni okov u budućnosti više ne pojavi.
Ova se kontemplacija obavlja u sebi i u drugome, naizmenično kao i istovremeno. Pri
tome se zna da su činioci nastanka fizičkih osnova čula neznanje, želja za bivstvovanjem u
240
vremenu, hrana i opšte osobine uzročnog nastajanja svega u prirodi, i da će čula postojati
sve do razlaganja njihovih činilaca. Takvo osvešćenje oslobađa čoveka i od želje za svetom
i od žalosti zbog iskustava u svetu, omogućava mu prepoznavanje prisustva nezavisnog
Duha neuslovljenosti u njemu, kao i u svemu.

d) Sedam činilaca probuđenja

Sedam je činilaca koji pročišćavaju svest i bude (buddhi) čoveka od svih sadržaja
psihomentalnog uslovljavanja.
1. Sabranost pažnje (satipatthâna, ovde opisana vežba osvešćenja četiri dimenzija
bića). Uvek jasno treba znati kada je prisutna a kada nije, dobro treba ustanoviti kako se još
nepostojeća sabranost pažnje javlja i kako se nastala pažnja dalje do savršenstva osnažuje
tako da uvek bude prisutna.
2) Putem sabranosti pažnje istražuje se stvarnost i jača uvid u prirodu svih fizičkih i
mentalnih pojava. Jasno treba uočiti razliku kada je istraživanje stvarnosti, kao činilac pro-
buđenja, prisutno a kada nije, i dobro ustanoviti kako se istraživanje započinje i sve više i
više razvija.
3) Kao posledica sve dubljeg uvida u stvarnost raste volja za nezavisnošću, kao treći
činilac probuđenja. I takvu volju treba svesno ustanoviti, kada je ima i kada je nema, kako
se nepostojeća volja jačanjem uvida razvija i kako se postojeća dalje do savršenstva osnažu-
je.
4) Osnažena volja za nezavisnošću izaziva sve veće duhovno ushićenje i prijatnost
usled jasne vizije jedinog ishoda i slobode. I ushićenje kao činilac probuđenja treba ustano-
viti kada je prisutno a kada nije, kako se ushićenje začinje sabranošću pažnje, i kako se pos-
tojeće dalje do blaženstva u slobodi osnažuje.
5) Kada čovek jednom prepozna slobodu i nezavisnost, telo se smiruje i um stišava.
Tada se smirenost tela i uma, kao peti činilac probuđenja, učvršćuje. Treba jasno ustanoviti
kako se ovo tihovanje ostvaruje, kada ga ima i kada ga nema, i kako se, na osnovu prethod-
nih činilaca, potpuno učvršćava.
6) Kada telo i um miruju i tihuju, vreme i prostor sveg zbivanja sabiru se u jedno
(samadhi) kao čista svest o sebi. To je svesna sabranost sveg iskustva bivstvovanja u jedin-
stvu prostorvremena, u "Ja jesam" kao šesti činilac probuđenja. Jedinstvo prirode već posto-
ji u njenoj osnovi, zbog tog jedinstva nema ničeg novog. Kada svoje individualno biće
dovedemo do svesnog jedinstva, tada automatski vidimo i celu prirodu kao jednu. Od pre-
sudnog je značaja da se ovakva sabranost ustanovi u sebi, da se jasno vide posledice odsus-
tva sabranosti, da se nepostojeća sabranost na osnovu prethodnih činilaca ostvari i ostvarena
dovede do savršenstva.
7) Kada je jedinstvo svih dimenzija i prostorvremena bivstvovanja postalo svestan
događaj, kao jedina stvarnost sveta i čoveka u "Ja jesam", kada čovek tu stvarnost jasno
prepozna kao svoju sopstvenu suštinu i jedinu sudbinu, on tada budno i ravnodušno (upekk-
ha) gleda na iluziju razdeljenog bivstvovanja mnoštva obličja u vremenu. Tako ravnodušna
pročišćenost (kaivalya) od svih uslovljenosti prolaznog bivstvovanja (prakrti), kao sedmi
činilac kojim se ostvaruje probuđenje, postaje prepoznata od strane čoveka jednom zauvek.
Svi aspekti postojanja (prakrti) za nas tada postaju jednaki, više se ne dešava da
nam neki zavode svest u identifikaciju manje (meditacija), a neki više (akcija). Svi su jed-
naki jer uviđamo da su svi samo prakrti, i da smo uvek nezavisni od sveg zbivanja (puru-
ša). Otuda ravnodušnost.
241
 Za razliku od ostalih činilaca probuđenja, ravnodušna pročišćenost od svake uslov-
ljenosti prakrti ne može se ustanoviti kada je ima, a kada je nema, nego se ostvaruje s pret-
hodnim činiocima i jednom ostvarena zauvek ostaje u čoveku kao prvi uslov i svesti i
samog bivanja.
Na ovaj način se postojano ustanovljavaju sedam osnovnih činilaca koji bude i oslo-
bađaju čoveka od svakog psihomentalnog uslovljavanja prakrti.

e) Četiri osnovne istine o bivstvovanju

Nakon dosadašnjeg osvešćenja uzroka svih mentalnih sadržaja može se doći jedino
do prve istine o biću, a to je da su svi njegovi činioci lišeni bilo kakvog trajnog svojstva, da
su sačinjeni, uslovljeni i nepostojani, pa je otuda i psihomentalna vezanost čoveka za bilo
koji oblik bivstvovanja (prakrti) uzaludna, iluzorna, protivprirodna i zato u svom krajnjem
ishodu uvek izaziva jedino patnju i gubitak, i za čoveka i za prirodu.76 Jer, kako je već reče-
no, suštinska je težnja prirode da dođe do svog razrešenja i smisla u nezavisnom Duhu
čovekovom, a ne da Duh čovekov traži utočište u prirodi. Ako to čini, iskušava patnju rađa-
nja i starenja, bolovanja i umiranja, biva združen s onima koje ne voli, a razdružen od onih
koje voli, ne postiže ono što želi, a događa mu se ono što ne želi. Ukratko rečeno, pet vrsta
prianjanja (b) za životno iskustvo izazivaju patnju: za telo, osećaje, opažanje, izraze volje i
um. Oni su privremeni entiteti prirodnog zbivanja i ne dotiču Duh čovekov. Sami po sebi
ovi entiteti nisu problem, nego je vezanost čovekova za njihovo područje problematična.
Čoveku je bolno samo ono što mu nije primereno i autentično, naime, to da prianja uz nepo-
stojanost i prolaznost pojedinačnih oblika bivstvovanja, i to najpre onih koji su mu iskus-
tveno najbliži, koji sačinjavaju telo. Kada sagleda celinu procesa prirode, čovek ne prianja
više uz njih, jer istovremeno vidi da je nezavisan, da to nije on i da ništa tu nije njegovo, da
uopšte i može biti svestan prirodnog zbivanja kao jedinstvene celine zato što je njegov Duh
nadilazi.
Patnja, kao izraz neuviđanja jedinstvene prirodne uzročnosti i poistovećenja s njom,
može biti trovrsna: subjektivno izazvana, objektivno nametnuta, ili ispoljavanje sudbine.
Ako je neko biće i srećno, ta će sreća biti samo privremena i potpuno zavisna od svojih
uzroka. Pored toga, uvek se može naći više onih koji nisu zadovoljni životom, koji život u
mnogo većoj meri trpe nego što uživaju u njemu - i zato beže u iluzije. Čovek može uživati
jedino u estetskom doživljaju objektivne prirode, u njenim lepotama, a nikako u ličnim
željama i prohtevima. Koliko je opušteniji i jednostavniji, toliko jasnije uviđa jednostavnu
lepotu prirode. S potpunom opuštenošću može uvideti i krajnju istinu o patnji, a to je da
patnja sama po sebi ne postoji; ona je samo reakcija na prisilno potiskivanje ega i iluzija od
strane Duha. Naime, Duh ne može da čeka da se sam ego preobrazi i nestane - jer on to
nikada i neće sam da učini zato što je svaka njegova kretnja u cilju očuvanja sebe - već mora
da stvara situacije u kojima će čovek hteo ne hteo biti suočen sa stvarnošću, sa jedinstvom
bivstva u kome individue ne postoje. Takve situacije razbijaju iluziju ega, koncepcije o
individualnosti i supstancijalnosti, i to se doživljava kao patnja. Ona, dakle, postoji samo za
ego.

76
Patnja, kao prva istina, ovde je izneta iz Buddhinog termina dukha koji u najširem smislu označava neautentičnost,
nesavršenstvo, da stvari nikada nisu u idealnom stanju već uvek malo drugačije, kakve ne bi trebalo da budu, da se
nikada ne ispunjavaju do kraja po ljudskim željama. Zato je ovaj termin Buddha upotrebio da označi osnovnu činjenicu
života, da je on poput točka (kha) koji je netačno (du) centriran na osovinu. Tek s duhovnim naporom o kome je ovde
reč, život postaje ispravno (su) centriran i zato ugodan (sukha).
242
 U suštini, identifikacija subjekta sa objektom, sa životom, je patnja zato što čovek
tada gubi svoju suštinu. Naime, kada bi stvari bile tako postavljene da čovek može da nađe
večno utočište, ispunjenje i ljubav u drugome, spolja, u vanjskim objektima, tada bi sebe
potpuno zapustio i zaboravio, potpuno bi se degenerisao, nikada se ne bi okrenuo ka unutar-
njem smislu, ka srcu svega. Vanjski oblik i vidljivo bili bi sve što postoji za njega. Prestao
bi da bude ličnost, jer to može da bude samo subjekt koji je otvoren za svoju suštinu, koji
omogućava nevidljivom i unutarnjem da se ispolji. A to nevidljivo je daleko nadmoćnije
nad vidljivim - ono ga omogućava. Zato su sve stvari (cela prakrti) postavljene tako da svo-
jom prolaznošću i nepostojanošću nateraju čoveka da se okrene k sebi (ka puruši), da uvek
doživi patnju kada se vezuje za nešto spolja. Ako i nađemo ljubav u drugome, iako je priv-
remena ona u sebi nosi kvalitet večnosti koji nas upućuje na našu zajedničku unutarnju suš-
tinu. Zato je na početku svoga naučavanja Buddha rekao da je sve bolno i nepostojano, a na
kraju, na samrti, da ne tražimo utočište u drugome, nego u sebi samima.
Nakon ovakvog uvida u prvu istinu, nepristrasnom Duhu se otkriva i druga istina, da
patnja proistekla iz prianjanja ima uzrok svoga nastanka. To je ona žeđ spontanog delovanja
prirode s kojom izaziva uvek novo zbivanje radi obnavljanja i rađa nova bića s radošću i
strašću, bića koja, slepa za celinu i krajnji ishod, svoju radost nalaze sad tu, sad tamo (u
pojedinačnim objektima relativnog sveta), nošena požudom svojih nagonskih potreba, veza-
na iluzijom o večnom životu jednog oblika (tela) i iluzijom o svojoj sopstvenoj moći dela-
nja. Ova žeđ spontanog delovanja prirode u njenom obnavljanju izvire u čovekovom iskus-
tvu iz čulnih sposobnosti tela (buddhindriye), iz identifikacije sa telom, i vezanosti čulnih
iskustava za vanjsku osnovu čula (tanmâtrâ). Ljudima su oko, uho, nos, jezik, telo i um
ugodni i u toj privrženosti ta žeđ nastaje. Njima su vidljivi oblici, zvuci, mirisi, ukusi, teles-
ni nadražaji i sadržaji uma ugodni, i u toj privrženosti nastaje žeđ za bivstvovanjem koja
uzrokuje patnju. Ljudima je svesnost koja nastaje viđenjem, slušanjem, mirisanjem, kuša-
njem, dodirivanjem i mišljenjem ugodna, i u toj privrženosti za tako uslovljenu svesnost
rađa se neutaživa žeđ za uslovljenim bivstvovanjem. Ljudima su takođe osećanja, opažanja,
izražavanja volje i stanja uma koja nastaju viđenjem, slušanjem, mirisanjem, kušanjem,
dodirivanjem i mišljenjem ugodna, i te privrženosti su uzroci patnje čovekovog neautentič-
nog života.
Treća istina vezana je za drugu i kaže da patnja ima svoje okončanje i da je ono
moguće okončanjem (transcendencijom) njenih uzroka, okončanjem želje za uslovljenim
bivanjem. Tu prirodnu strast za svojim obnavljanjem treba pročišćenjem svesti okončati bez
ostataka, napustiti je i odustati od nje, potpuno se odvratiti od njenog privlačnog dejstva kao
od nečega što se neuslovljene suštine čoveka uopšte ne tiče, već je samo zaklanja i obma-
njuje. Gde god se javi privrženost za bivstvovanjem u vremenu, tu se ona može i mora
napustiti i iskoreniti. Oko, uho, nos, jezik, telo i um su ugodni i izazivaju privrženost koja se
može i mora napustiti i iskoreniti. Vidljivi oblici, zvuci, mirisi, ukusi, telesni nadražaji i
sadržaji uma izazivaju privrženost koja se mora dokinuti. Svesnost koja biva uslovljena sa
ovih šest čulnih područja, a takođe i osećaji, opažanja, izražavanja volje i sva mentalna sta-
nja uzrokovana šestostrukim čulnim područjem, izazivaju privrženost koja se mora dokinuti
pri samom nastajanju. Ne dokida se i ne napušta, dakle, sámo bivstvovanje i čulne sposob-
nosti, već slepa i ograničavajuća privrženost svesti za njih, kako bi se pročistila za refleksiju
Duha neuslovljenosti ni od čega koji prethodi kao prvi uslov ispoljavanja svega - sámog
bića i njegovih čula, koja tek u takvoj neuslovljenosti postaju savršeni posrednici, nesputani
otvori bića za iskušenje prisustva večnog Duha.

243
 Kada je neophodnost prestanka privrženosti svesti za uslovljeno bivanje u vremenu
postala jedina izvesnost, otvara se četvrta istina koja kaže da postoji samo jedan nepogrešivi
put koji vodi do prestanka celog neautentičnog i prolaznog opstanka u poniženju pred stihi-
jom sudbine i do stvaralačke pobede Čoveka nad nesvesnim prirodnim zbivanjem. To je
osmostruki put sačinjen od: ispravnog razumevanja; ispravnog mišljenja; ispravnog govora;
ispravnog delovanja; ispravnog življenja; ispravnog napora; ispravne sabranosti pažnje
(satipatthâna) i ispravne kontemplacije (dhyânam).
Razumevanje je ispravno kada se uvide četiri osnovne istine o bivstvovanju.
Mišljenje je ispravno kada je lišeno požude (privrženosti), mržnje (odbojnosti) i zab-
lude (fikcije i metafizike).
Govor je ispravan kada se izbegavaju laži, ogovaranje, grdnje i brbljanje.
Delovanje je ispravno kada ne ugrožavamo život nijednog živog bića, kada ne uzi-
mamo ono što nam nije dato i što nam je nepotrebno, i kada ne varamo nikoga.
Ispravan način života je onaj koji omogućava čestitost u svakom pogledu.
Ispravan napor nastaje kada se javi želja da se izbegnu loša, nepovoljna stanja i da se
prevaziđu ona koja su već nastala, zatim napor da se podstaknu korisna stanja koja još nisu
nastala, i da se ona koja su prisutna održe i dovedu do savršenstva.
Ispravna postojanost pažnje (satipatthâna) je ovde opisana celodnevna praksa osna-
ženja prisustva svesti u telu, osećanjima, opštim stanjima uma i uslovima nastanka svake
misli, kada se ona izvodi marljivo, s jasnim shvatanjem i postojano, čime se prevazilazi
vezanost za svet kao i odbojnost prema njemu - ukratko: neznanje o svetu.

Rűpa-dhyânam

Tek sa potpunim učvršćenjem u svakoj od ovih sedam ispravnosti moguće je doći do

osme, s kojom se jedino put spasenja ispunjava i do kraja privodi, do ispravne kontemplaci-
je ili meditacije (dhyânam).
Meditativna sabranost (samadhi) je drugi dodatni 'svesni šok' s kojim se energetsko
telo aktuelizuje u svim dimenzijama. Prvi je svesnost disanja.
Meditacija se, za razliku od celodnevne postojanosti pažnje, sprovodi samo u odre-
đeno vreme, oko jedan sat, i na određenom, izdvojenom i odgovarajućem mestu. To je
intenzivno zadubljenje u kome se za kratko postiže potpuna sabranost (samadhi) prostor-
vremena bivstvovanja uopšte, što je neophodan uslov da se u neposrednom doživljaju pre-
pozna opstanak bića u potpunosti. To je trenutak čovekovog potpunog i svesnog prisustva u
samom biću kakvo jeste, trenutak najneposrednijeg suočavanja sa njim. Samo u takvom tre-
nutku prepoznaje se iskonska nezavisnost Duha od svih oblika uzročnog zbivanja u vreme-
nu. Drugačije rečeno, ovde se sámo biće u potpunom mirovanju tela i uma obustavlja i odri-
če sebe, zapravo svoje projekcije u vremenskom sledu koja sačinjava objektivni svet, svih
sadržaja temporalnih zbivanja, kako bi od njih poštedelo svest (buddhi) radi njene nesmeta-
ne propusnosti za neuslovljenost Duha. Svest propušta prisustvo Duha samo kada se smiri i
suoči s čistim bićem, a to se događa kada se ono ne projektuje (izbegava, zaboravlja) kroz
vreme i prostor, pri čemu se ispoljava kao objektivni svet, nego se sažme u svoj ishod,
čovekovu Sopstvenost za vreme meditacije. Tada biće postaje prozirno i duhovno, postaje
oživljeni Duh. U prisustvu čiste svesti (buddhi) sâm Duh se direktno aktuelizuje kroz bivs-
tvovanje. Samadhi je obustavljenost horizontale vremenskog bivstvovanja i spoznaja verti-
kale večnosti koja je uvek prisutna ovde i sada, jer preseca svaki trenutak (tačku) horizon-
244
talne vremenosti. Zato je suština svesti nadilaženje vremena. Potpuna svest je moguća jedi-
no u budnom mirovanju tela i uma, samo u takvim uslovima je toliko pročišćena od sadržaja
projektovanih kao svet, da može direktno da se okrene svom izvoru koji propušta i stvarala-
čki sprovodi slobodu koja prethodi biću i vremenu, neuslovljenost koja ih prožima i omogu-
ćava. Bez potpunog povlačenja, smirenja i suzdržavanja od upletenosti u sve sadržaje vre-
menskog bivstvovanja, dakle, nema ni objektivnog uvida u pravu prirodu svega što se kao
ispoljeno zbiva, niti stvaralačkog učešća u zbivanju.
Kontemplacija (dhyânam) nije toliko nekakvo postizanje koliko je opuštenost od svih
težnji za nekakvim postignućem, i čisto mirovanje tela i uma pri kome se spontano uravno-
težuju i smiruju sve suprotnosti i napete jednostranosti, svi izvori patnje.77 Čovek se
dhyânom leči od delovanja ploda razlikovanja dobra i zla, i vraća u rajsko stanje jedinstva
svega stvorenog. On se tu po prvi put opušta od svih ideja i predstava o svetu, o tome šta je
on sâm i šta bi trebalo da bude, od sebe sámog, od svih napetosti i borbi za njihovo ostvare-
nje, i prepušta se dotle neprimećenom ali uvek prisutnom savršenstvu onoga koji sve omo-
gućava od iskona. Suština kontemplativne sabranosti (samadhi) je u potpunoj obustavlje-
nosti zbivanja bića, u odlaganju svih tekovina iz pređašnjeg iskustva (utisaka i navika - sam-
skara i vasana). Time se postiže redukcija bivstva na prapočetak, njegovo kompletno čišće-
nje od svih grehova neautentičnog života, koji je nužno takav usled dinamike guna, čija
neravnoteža od iskona izaziva nepostojanost svih vidova bivstvovanja. Prapočetak je prvo-
bitno stanje bića u idealnoj harmoniji i ravnoteži svojih konstitutivnih činilaca (guna). To je
materia prima kod alhemičara. Ova redukcija (smrt „starog čoveka”) neophodna je za pot-
puni preobražaj bića ka duhovnoj slobodi (rođenje „novog čoveka”) jer se to ne može izves-
ti sa oblicima bivstvovanja već utvrđenim kroz vreme (Jovan, 10:17-18). Oni su pogrešni i
moraju se rastvoriti, na nepostojanom i neuravnoteženom temelju ne može se održati savr-
šenstvo večnog Duha. Samadhi je ujedno i čovekova najizvornija Sopstvenost i to pokazuje
da se pročišćenje o kome je reč praktično odnosi na čovekovo bivstvo i njegov sopstveni
preobražaj. Čovek je mikrokosmos, što znači da se ishod kosmosa razrešava u njemu, a ne
spolja. Ne može se, dakle, ishod i savršenstvo bivstvovanja ostvariti nikakvim promenama u
svetu, naukom, (verskom) metafizikom, niti religijskom institucionalizacijom, već samo
tihom, ličnom samospoznajom.

Kontemplacija ima četiri stepena.

Prvi stepen se odnosi na mirovanje tela. Sedeći u ispravnom položaju78 ono se mora
naučiti da bude apsolutno mirno i opušteno, bez ikakvog pokreta izuzev disanja, najmanje
pola, a najviše jedan čas. Pri tome su prisutni zamišljanje i razmišljanje koji projektuju vre-
me. Drugačije rečeno, prisutno je iskustvo sveta i lične prošlosti. Zamišljanje je sećanje na
prošla iskustva, osmišljavanje sadašnjih i predviđanje budućih. Razmišljanje je razrada jed-
ne određene ideje koja ne mora biti u vezi sa ličnim iskustvima. Sa mirovanjem rađa se
zadovoljstvo zbog pobede nad nesvesnim kretanjem tela u starim navikama, i ono prožima
celo biće. Zaustavljanjem ustaljenih navika u kretanju i ponašanju rađa se po prvi put vizija
o mogućnosti potpune pobede nad celim područjem uslovljenosti i robovanja vremenu, ilu-

77
Kontemplacija etimološki označava dostizanje uzvišenog mesta (templum) sa koga je viđenje dovoljno objektivno i
tačno.
78
Leđa prava, ali ne ukočena (kao da nam teme visi okačeno o tavanicu), donji deo leđa može se nasloniti, ali nikako ne
i zavaliti; noge prekrštene (ne mora biti lotos položaj), šake sklopljene u krilu, s dlanovima nagore, palci spojeni; pogled
spušten u pravcu nosa, gledamo malo ispred tela, i difuzno, u prostor, ne fokusirano na jednu tačku.
245
zijama budućnosti i teretom prošlosti. Takav uvid ispunjava ovo sabrano mirovanje ushiće-
njem i zadovoljstvom. Osećaj zadovoljstva u nadilaženju samovolje tela kroz disciplinu
manifestuje se kao prijatna toplota, žarenje u pleksusu koje prožima celo telo. Ovo žarenje
se od starine nazivalo tapas, i odnosilo se na uspešan asketski napor. Bez njega to će biti
samo nasilna ukočenost koja zamara i oneraspoložava, a ne opušta Duh u slobodi od tela.
Sposobnost mirovanja bića je osnovni pokazatelj umne zrelosti (manas) u integrisanoj lič-
nosti (aham-kâra) i prisustva neuslovljene svesti (buddhi). Podeljena i umno nezrela ličnost
neće moći ni minut da bude mirna. Opuštenost bića je mera duhovne zrelosti.
Drugi stepen nastaje kada se fizičko mirovanje toliko lako i beznaporno ustali da
sámo po sebi smiruje i misli. Telo biva mirno kada se Duh oslobodi identifikacije s njim i
prevlada ga. Isto tako se i mišljenje smiruje kada prestane poistovećenje onog ko misli sa
misaonim sadržajima, sa onim što je zamislio; kada čovek prepozna autentičnost svoga bića
koje postojano prebiva osvešćeno u prvom stepenu kontemplacije, i na osnovu toga uvidi
nepostojanost i neautentičnost sveg prošlog i budućeg života zasnovanog na misaonim sadr-
žajima, koji se stalno smenjuju u linearnom nizu i tako projektuju vreme; kada iza vrtloga
(vrtti) misli prepozna sebe kao bivstvo koje bezvremeno ovde i sada uvek jeste, i kome se
sve raznolike misli pojavljuju kao prolazne iluzije. Odlika drugog stepena su prvi okreti ka
mentalnom mirovanju, odnosno prvi proboji vertikale večnosti u horizontali našeg življenja
tokom vremena.
Misli su najfinija zbivanja prakrti, toliko fina da nam se čini da nisu od prakrti, već
naša, da su misli koje imamo u glavi naše. To je poslednja iluzija s kojom priroda uslovljava
Duh čovekov. Kada nadiđemo misao i prepoznamo sebe kao čistu svest - samo tada smo
zakoračili u slobodu i probuđenje. Prvi takav korak je moguć jedino u meditaciji, u drugom
stepenu zadubljenja.
Najpre se treba odvratiti od lutajućeg prianjanja za mnoštvo uvek novih sadržaja i
zamisli tako što se pažnja čvrsto veže za samo jedan misaoni sadržaj uobličen u pitanje: „Ko
sam ja?” ili „Ko misli?”
(Pažnja se može vezati i za mantru, ali tada postoji sklonost da se previdi onaj ko
misli mantru, a to se ovim pitanjem direktno otkriva. Svrha ponavljanja mantre je da se
spreči da um stalno luta s objekta na objekt, i da mu se dâ jedan oblik kako bi tada lakše
uvideli da smo različiti od uma, da smo čista svest koja sve omogućava zajedno sa umom.
Međutim, malo je Učitelja koji ukazuju na ovakvu svrhu mantre, kao što je Ramana Mahar-
ši; mantra se danas uglavnom koristi kao objekt predanosti, koncentracije ili mentalne dis-
cipline, a ponekad i za autohipnozu, bez znanja o njenoj pravoj svrsi.)
Ma kakva se misao pojavila ne treba je slediti, niti se boriti protiv nje, već pažnju
okrenuti ka sebi, ovde i sada, s ovim pitanjem, ka onome ko misli, tj, ka onome ko je sves-
tan sadržaja svake misli. Ključ uspeha je, dakle, u ostvarenju takvog okreta od misli, i učes-
tvovanja u njenim sadržajima, ka sebi; ni u kakvom drugačijem „postizanju” na osnovu
neke ideje, vere ili koncentracije. Ne treba zato tražiti odgovor na ovo pitanje, nego ga samo
upotrebiti za okret ka sebi; mi smo odgovor na njega.
Okretanje pažnje ka sebi u meditaciji praktično započinje smirenjem pogleda. Oči su,
naime, otvor kroz koji um opaža svet. Zato se oči kreću zajedno sa umom, one su najfiniji
čulni organ, i kroz njih najviše spoznajemo od sveta. Kada potpuno smirimo oči (iz praktič-
nih razloga posmatrajući tačku između očiju), tada se pažnja automatski okreće natrag, ka
izvoru uma, čistoj svesti, i um se smiruje. Kada je spontano prepuštena samoj sebi, pažnja
se kreće od subjekta, kroz oči, ka vanjskom objektu. Kada joj to onemogućimo smirenjem
pogleda (na tačku između očiju), energija koja je spontano izbijala van sada se automatski
246
okreće natrag, svome izvoru. Jer, ona ne može da stane, energija je sámo kretanje. Isti efekat
se postiže ako meditiramo otvorenih očiju. Tada pogled treba da je spušten i bez fokusa,
difuzan. Dok se pogled bavi nekim oblikom, tada je i um angažovan. Kada se ne gleda ni u
jedan oblik, tada um nema čime da se bavi i smiruje se. Smirenje očiju u meditaciji je završ-
ni čin smirenja celog bića - s kojim nastupa transcendencija. Tada tek počinje meditacija, ili
istinska predaja. Ovaj završni čin će biti ostvaren samo kada budemo dovoljno zreli da
napustimo svoju ličnu prošlost, nade u budućnost, ubeđenje o svojoj individualnosti i pre-
damo se onome što sve omogućava. Naime, sve što nas vezuje za relativni svet neznanja i
patnje (samsara) manifestuje se kretanjem našeg psihofizičkog bića (a kretanje misli, unu-
tarnji dijalog, je najfiniji vid tog kretanja). Zato njegovim potpunim smirenjem automatski
nadilazimo to područje (prakrti). Da bi se 'oslobodio' puruša od prakrti, nije potrebno ništa
drugo do smirenje prakrti.
Postizanje transcendencije, ili razlikovanje puruše i prakrti, svodi se na kraju jedino
na razlikovanje pokretnog od nepokretnog, nedelatnog svedoka od delatnog psihomentalnog
zbivanja, sebe od svega što nam se događa. Sabranost pažnje na tačku između očiju je samo
praktičan način da se vratimo sebi, da budemo prisutni u sebi. Jer, koliko smo prisutni u
sebi, toliko smo slobodni od misli. Koliko smo u mislima, toliko smo nesvesni sebe.
Misli se nikada ne mogu zaustaviti kroz direktan pokušaj, već se može jedino napus-
titi područje njihovog dešavanja, one nemaju stvarnost po sebi, već uvek nastaju zaboravom
onoga ko misli i identifikacijom sa određenim sadržajima. Misli su najfiniji pokret bića od
sebe ka objektu (psihičkom ili fizičkom), one su refleksija (ogledanje) učestvovanja subjek-
ta u objektima, one su rezultat vezanosti za svet. Zato se misli stišavaju na indirektan način:
okretanjem ka sebi, ka izvoru misli i ostajanjem u njemu. Ako nastojimo da smirimo misli
na neki drugi način, meditativnom kontrolom ili naporom koncentracije, tada im samo daje-
mo realnost koju one sáme nemaju, i tako stvaramo kontraefekat. Tada se naše Ja (ego) deli
na misao i onoga ko misao kontroliše. Misli se mogu jedino nadići spoznajom njihovog
izvora, da one izviru iz našeg Ja, ali da nisu naše - nikako borbom protiv njihovih sadržaja.
Mi dajemo realnost svim misaonim sadržajima - oni nemaju realnost sami po sebi, a to
činimo uvek kada nismo u stvarnosti (sopstvenog) bivstva. Nikada nismo prisutni u sebi
kada mislimo; prisutni smo u sebi samo pri budnoj tišini uma. Jedino se ovako postepeno
usporava, suzbija i gasi svako novo zamišljanje i, kada ostane samo ova odabrana misao
(upitanost: Ko sam ja?), čovek dolazi do sebe samoga. On je tada miran i tih upravo zato što
jasno uviđa da su sav teret prošlosti, kao i sve nade u buduće rasterećenje, ista iluzija koju
misao stvara bežeći od sadašnjosti, koja je večnost i čista neuslovljenost. Um je uvek u
pokretu i u nekoj imaginaciji prošlog ili budućeg, nikada ne može biti prisutan u sadašnjem
trenutku, jer tada njegova konstrukcija vremenskog zbivanja propada u večnosti same neus-
lovljenosti, koju biće prepoznaje kao svoju jedinu stvarnost. Zato, kada bivamo prisutni u
sadašnjosti, misli same nestaju i um se smiruje. Sabranost bivstvovanja u sadašnjosti, pot-
puna prisutnost u sebi, u jedinoj stvarnosti, naziva se samadhi. Takvu bezvremenu sabranost
u stvarnosti čovek doživljava kao svoju Sopstvenost ili autentičnost. To je vrhunac kristali-
zacije svesti jer je biće došlo do svoga ishoda, prakrti tu dovršava svoje oblikovanje kroz
vreme i potpuno se otvara puruši kao večnoj prisutnosti. Otuda mir. Posle samadhija, priro-
da se pokazuje kao živa večnost Duha.
Drugi stepen je proces nadilaženja manasa i kristalizacija aham-kâre u svetlosti čiste
svesti, buddhi. To se događa kao unutarnja tišina s kojom se uviđa da, iako mentalne aktiv-
nosti izviru iz nas, ne moramo da učestvujemo u njihovoj iluziji. Iako se misli događaju u
nama, one nisu naše, kao što ni telo nije naša suština. Tada se buka misli i robovanje vreme-
247
nu obustavlja u slobodnoj tišini sadašnjosti usled jedinstva onoga ko misli i onoga kome je
misao bila upućena u unutarnjem dijalogu.
Tišina probuđenja u čoveku nastaje kada uvidi da u njemu nema dva bića niti dva
uma, nego da je svaka aktivnost i svaka misao on sam, i da se zaboravom sebe samoga
angažuje u stvaranje tog misaonog sadržaja i saobražava s tom aktivnošću; i kada prepozna
svoju moć odlučivanja da li će stvarati misli i poistovećivati se sa njima, bežati s njima u
vreme i san, ili će i bez toga ostati onaj koji uvek jeste, ovde i sada, i preuzeti odgovornost
da to bude.
Tišina u nama nastupa onda kada uvidimo da je sve što se u umu zbiva, cela naša
psiha, sastavni deo bića prirode, isto kao i organi, kao kosa na našoj glavi. Ako možemo da
smirimo telo ne poistovećujući se s njim, tako isto možemo i um smiriti jačajući nezavisnost
od njega. Sa učvršćivanjem takve svesti o svojoj autentičnosti čovek će uvideti da on uvek
postoji iza svega: u aktivnostima i u tihovanju, sa mislima i bez njih. Ali, svest o tome se
trajno učvršćuje jedino suzdržanošću od aktivnosti uma, jer se tako dokazuje njegova slobo-
da od tog najfinijeg uslovljavanja. Jedino iz ostvarenja slobode od učešća u bivstvovanju
stiče se puna odgovornost, moć i sloboda za učešće u svakom zbivanju. Jer, dolazeći do čis-
te svesti i samog bivstva u meditaciji, uviđamo da su i misli sastavni delovi tog istog bića.
Tada nam misli više ne smetaju, same se smiruju jer smo prihvatili celinu bića. Tada smo
opušteni i tihi.
Spoznaja sebe samoga kao odgovornog tvorca svakog fizičkog i mentalnog zbivanja
izaziva odbojnost i beg pred takvom odgovornošću i njeno preuzimanje odlaže se za buduć-
nost. Tada misao opet nastupa i zato mentalno mirovanje u drugom stepenu traje vrlo kratko
zbog nemogućnosti da se trajno preuzme odgovornost za ono što donosi, i ostavlja samo
inspiraciju i ushićenje zbog svog egzistencijalnog značaja. Uvidevši za trenutak sebe kao
odgovornog za svako delo i psihičko stanje, čovek odmah beži natrag u sigurnost stare uslo-
vljenosti, u neodgovornu prepuštenost starim zavisnostima od spoljnih uticaja i navika. Sta-
re navike odnose prevagu jer su stvarane tokom celog dotadašnjeg životnog iskustva i nego-
vane kulturnim i religijskim tradicijama koje naglasak stavljaju na spoljne uticaje. Njih treba
razbijati tako što ćemo boravak u unutarnjoj tišini hrabro produžavati uprkos buci celog sve-
ta.
Od izuzetne je važnosti da taj trenutak spoznaje sebe u meditaciji ne pretvorimo u
mit, da sećanje na njega i utiske slobode koje taj trenutak donosi ne pretvorimo u laž da smo
i dalje u njemu, da ga imamo kao trajno svojstvo. Tako će nastati šizofrena situacija, da mis-
limo da smo svesni sebe, dok u stvarnosti radimo sve što rade nesvesni ljudi. Trenutak
samadhija je samo trenutak, ali vrlo vredan, i takav treba da bude spoznat. Ne sme se od
njega praviti nešto drugo. Tek kada dovoljnim ponavljanjem dobro uočimo razliku između
tog trenutka i ostalog vremena doći ćemo do spasonosne prevage spoznaje da je u tom bez-
vremenom trenutku samadhija naša prava priroda i spas, a sve ostalo ropstvo. Samo razli-
kovanje će nas dovesti do takve prevage težišta.
Psihomentalna uslovljenost je moguća samo usled neprihvatanja odgovornosti za
svoju slobodu, i zato ništa čoveka ne može da oplemeni i oslobodi kao ovo ćutanje uma pos-
tignuto u drugom stepenu. Ono ispunjava i prožima celo telo prijatnim osećanjem ushićenja,
zadovoljstva i ostvarenja nastalog usled prepoznavanja slobode od uma, tako da nijedan deo
tela ne ostaje nezahvaćen tim osećanjem. Unutarnja tišina izaziva ushićenje u čoveku zato
što on tada svoje individualno biće prepoznaje u holističkom jedinstvu sa celinom univer-
zuma. Tada, naime, telo nestaje kao zasebna celina, dolazi do stapanja njegove individualno
oblikovane energije sa energijom celine i svest o tom jedinstvu prožima ga ushićenim bla-
248
ženstvom. To može biti propraćeno različitim doživljajima: snažnom jezom koja prožima
celo telo, ekstazom, jasnoćom koja prerasta u dotle neviđenu svetlost pri čemu nestaje dota-
dašnje iskustvo prisustva tela, ili (ukoliko je još preostalo mentalnih sadržaja u dubljim slo-
jevima) vizijama božanstava čije ime i oblik zavise od kulturnog podneblja u kome je čovek
odgajan. Telo je u trenucima ostvarenja drugog stepena potpuno smireno kao da je od
kamena, ali je i lagano kao da nema težine. Pokreti su tada nemogući, a disanje je gotovo
neprimetno, zato što se smirenje daha događa uporedo sa smirenjem uma. Dah je grublji, a
um finiji vid cirkulacije jedne iste energije. Ovakvo smirenje u unutarnjoj tišini moguće je
jedino kada uporište za svoju Sopstvenost čovek svesno nađe izvan tela i uma, izvan sveg
pojavnog bivstvovanja u vremenu. Ovo nadilaženje se uobičajenom egoičkom iskustvu čini
kao napuštanje svoga bića i umiranje, zato što je telo i um dotle neopravdano držalo za sops-
tvena trajna svojstva. Svesno suočeno sa sobom, u drugom stepenu zadubljenja, celo biće za
trenutak staje, jer je veliko delo njegovog stvaranja tada došlo do svog bezvremenog ishoda.
Ono što umire je zapravo stari um i bez njegove smrti nema čoveku vaskrsenja u slobodu
koja je sâm život.
Kristalizacija aham-kâre je ključ za razumevanje drugog stepena, kao i meditativne
prakse uopšte. Naime, aham-kâra je izvor čovekove individualnosti, njegovog Ja. Sva obje-
ktivna priroda, fizička i nadfizička, u svim dimenzijama, na shemi kategorija stoji ispod
aham-kâre. To znači da joj čovekovo Ja prethodi. Prvo nastaje Ja, pa onda objektivni svet.
Ovo znači da se osvešćenje celog bivstvovanja u njegovoj autentičnosti događa u Ja. Ja je
centar ili otvor kroz koji se sažima ishod svega u svetlosti čiste svesti, buddhi. Ja je ono
jedino što treba da bude osvešćeno. Ja (ego) je zapravo um. U svom prirodnom, autentič-
nom stanju, um je miran i čist kao ogledalo. Misli su samo vibracije uma, oblici koje je on
trenutno uzeo, kao što voda uzima oblik talasa, ili ogledalo lik koji odražava. Ali mi uvek
gledamo talas, ne vodu, lik u ogledalu, a ne samo ogledalo kao takvo. Zato se identifikuje-
mo sa sadržajem misli jer ih ne razlikujemo od uma, postajemo ono što mislimo, ono čime
smo opsednuti (što u krajnjem obliku predstavlja psihozu, a u blažem vidu svakodnevni
život prosečnog čoveka). Mi uvek vibriramo u skladu s vibracijama uma, tj. mislima koje
nisu naše, kao plesač koji se usklađuje s muzikom. Cilj meditacije je da um postane miran,
da prestane da proizvodi misli, a to znači da prestanemo da se krećemo (vibriramo) u skladu
sa mislima, tj. da Ja prestane da se kreće. Meditacija je prestanak kretanja Ja. Otuda je
važno da se smiri najpre telo. Ovo praktično znači da kada Ja (aham-kâra) postane čisto,
bez kretanja, tj. projektovanja bilo kakvih objekata s kojima zaboravlja sebe, ono postaje
apsolutno svesno sebe, a na taj način i čiste svesti koja ga omogućava, buddhi, nadličnog ili
apsolutnog ishoda bivstvovanja uopšte, i tada nestaje. Zato je rečeno da faza aham-kâre tra-
je kratko, da se odmah premeće u buddhi. Kada individua potpunim smirenjem prepozna
svoju pravu prirodu, odmah prestaje da biva individua (aham-kâra) i postaje ono što jeste u
apsolutnom smislu (buddhi), tj. sjedinjuje se s onim što sve omogućava (puruša). Čovek ne
može da ostane isti kada spozna sebe. Ja, ili um, će prestati da se kreće, tj. da proizvodi mis-
li, onda kada samim smirenjem uvidi da ga je na pokret navodila privlačnost ka objektima
koji, opet, nisu ništa drugo do misaone projekcije, i da objekti nisu ništa sami po sebi. Cela
prakrti je čisto Jedno, tako da u njoj nema izdvojenih i posebnih objekata - jedino um stvara
objekte i daje im individualnost i karakteristike. Um se kreće u zatvorenom krugu: sâm pro-
izvodi svet posebnih objekata koji ga izazivaju u akciju. Kao u snu. U um ili ego ulagana je
životna energija. Zato ego postaje samostalan entitet, kao živo, neorgansko biće, koje teži
opstanku po svaku cenu. On se brani kao zver i kao čarobnjak. Spreman je i da ubija da bi
sačuvao iluziju svoje posebnosti. Svoj opstanak održava poturajući ispred sebe iluziju da su
249
objekti koje sâm projektuje realni i neophodni, da je kretanje koje sâm čini samostalno i
samodovoljno, da je on uslov života i da je naša individualnost realna samo u njegovim
okvirima. Zato nam smirenje uma uvek izgleda kao umiranje, i to zaista tako i doživljava-
mo. Ali, jedino njegovim odumiranjem rađa se u nama istinski život Duha koji sve omogu-
ćava. Napuštajući svoju individualnost, mi individualnost ne uništavamo i ne postajemo 'be-
zlični', nego je pretvaramo u oličenje Duha koji sve omogućava - i nas i sve iluzije ega
(Jovan, 12:24-25).
Sa stanovišta meditativne prakse, ovo znači da sve ovde opisane faze treba doživeti u
svome Ja ('Ja mislim', 'Ja dišem', 'Ja sam miran i tih' - radi se o nemom i direktnom doživlja-
ju, a ne o još jednom obliku mišljenja). Sámo Ja treba da postane nepokretno, tiho, sabrano,
svesno sebe i misli koje stvara svojim kretanjem. Mi treba da budemo ta tišina koju doživ-
ljavamo u meditaciji, ovde i sada, a ne da meditiramo kako bismo ubuduće postali tihi.
Svest o Ja je prisustvo u sebi. Ja se osvešćava tako što se sva zbivanja, koja se nužno mani-
festuju kroz Ja, ustanovljavaju kao takva, kakva jesu, iz trena u tren, bez njihovog zadržava-
nja i projektovanja u neke nove sadržaje. Jer, kad god projektujemo iskustvo zbivanja u neki
novi sadržaj, mi nismo svesni ni svoga Ja (sebe), ni prave prirode tog iskustva, već samo tog
sadržaja. (Od gomile tih sadržaja sastoji se slika sveta prosečnog čoveka, od koje on nikada
ne vidi stvaran svet.) Ako se ovako ne učini, meditacija će se pretvoriti u još jedno apstrakt-
no zaluđivanje (koje ćemo ovog puta zvati 'meditacija'). Tek kada se sva četiri stepena ovde
opisana dožive kao svoja sopstvena, u svome Ja-stvu, individualnost će biti nadiđena.
Usmerenje ove prakse suprotno je od svih drugih meditacija, koje se uvek bave
nečim što Ja projektuje, nekom idejom, predstavom ili vizijom, sa nečim što je od (ovog ili
onog) sveta, dok se ovde čovek okreće ka onome što sve stvara, koje projektuje sve što ima
ime i oblik, ka svome Ja, ide uvek unazad, iza svega, i uvlači se u sebe, kroz Ja do Ja-stva ili
Sopstva (buddhi), do onog apsolutnog u sebi. Ja se nadilazi njegovom spoznajom. Nikada
ga nećemo nadići nekakvom objektivizacijom njegovog nadilaženja, ili projektovanjem u
vreme, već jedino osvešćenjem sebe (Ja) u svemu. Na taj način će Ja postati prozirno i nes-
taće. Nestaće zato što je i postojalo jedino kao zaborav i nesvesnost sopstvenog bivstva, kao
ubeđenje. Nestaće tako što više neće biti naše Ja, nego će i ono postati oličenje Duha koji
sve daje. Stvarnost je stanje bez Ja, i upravo zato ne možemo mi da odbacimo svoje Ja, jer
to će morati da učini opet neko Ja. Ono se uvek deli pri takvim pokušajima. Ja se sámo ras-
tapa kada ga potpuno osvestimo, odnosno, doživimo kakvo jeste – da ne postoji. Čovekov
najveći problem i izvor svih nevolja je to što nije svestan prave prirode svog Ja. Čovekova
prava mera, sloboda i duhovna autentičnost počinju tamo gde on (kao ego) nestaje (Jovan,
10:17-18).
Od presudne je važnosti da se dobro i što češće (svakodnevno) ustanovljava ovo
plemenito ćutanje koje isprva traje kratko, jer se u njemu dokidaju i najfinije psihomentalne
uslovljenosti koje povlače sve ostale sa grubljim posledicama. Njihova stihija je isuviše
moćna da bi se zaustavila odjednom. Sve treba učiniti, bez odlaganja, da se svest ustali i
sabere u bezmisaonoj unutarnjoj tišini drugog stepena. Kada čovek jednom pronađe unutar-
nju tišinu u sebi, kada on postane tišina, ona mu daje nezaboravno osvedočenje da je iskon-
ska neuslovljenost ni od čega, koja omogućava postojanje svega, uvek dostupna, i to u nje-
mu samom, kao njegova sloboda. Sav daljni trud svodi se na proširivanje njene dostupnosti i
prisustva iz sopstvenog bića ka bivstvovanju uopšte.
Treći stepen nastaje kada se prvobitno ushićenje usled smirenja u unutarnjem jedins-
tvu i tišini prevaziđe i čovek u njemu boravi ravnodušan, pažljiv i sabran, bez napora tokom
dužeg perioda, kao u svojoj pravoj prirodi, ispunjen spokojstvom unutarnjeg smirenja tako
250
da mu nijedan deo tela ne ostane nezahvaćen tim spokojstvom. U trećem stepenu se sve više
smanjuje potreba za bekstvom od odgovornosti u zbivanju, za bekstvom od slobode, i čovek
se sve više na nju privikava kao na svoju pravu prirodu. Procesom osvešćenja produbljuje-
mo uvid o sebi, zajedno s time na površinu izbijaju nesvesni sadržaji, stresovi, kompleksi,
ubeđenja i implanti. Kada svesno dođemo do njih, oni se ispolje, kao da eksplodiraju. To
može da se ispolji kao sećanje, mentalno stanje, emocionalna reakcija ili fizička senzacija ili
akcija. Prirodno je da na njih reagujemo prianjanjem i zaboravom unutarnje tišine. To je sve
znak napretka, to pokazuje da osvešćenje deluje i da se sve više čistimo iznutra.
Napredak u trećem stepenu se ne ogleda samo u pročišćenju od unutarnjih identifika-
cija, nego i od spoljnih. Sabranost koju smo stekli u drugom stepenu dolaziće u iskušenje s
raznim spoljnim izazovima. Sve situacije i osobe koje su nam svest sužavale i s kojima smo
gubili budnost i prisebnost sada bivaju sagledane iz novog ugla, oni prestaju opčinjavajuće
da deluju na nas, postajemo sve objektivniji prema njima i, samim tim, više nezavisni i bud-
ni.
Učvršćivanjem iskustva unutarnje tišine stičemo sve veće nepoverenje prema svemu
što um projektuje i zamišlja, i sve veće poverenje prema sámom biću i njegovom izvoru,
Duhu koji ga omogućava. Unutarnju tišinu možemo da produžimo i zadržimo samo u onoj
meri u kojoj imamo poverenja u biće i Duh koji ga omogućava, i potpuno mu se predamo.
Mislima smo obuzeti samo onoliko koliko smo nesigurni u moć Duha koji daje postojanje,
koliko ne uviđamo da postojanje opstaje bez misli, bez cele naše psihe, bez nas samih, i da
Duh odlučuje o svemu, i o nama i o postojanju. Treća faza je jačanje ovakvog poverenja u
Duh koji je beskrajno veći od nas i našeg uma, i uviđanje da se njegova stvarnost vidi samo
čistom svešću bez uma.
A zatim, kada ovakvo spokojstvo dovoljno sazri, napuštaju se sva stanja, i zadovolj-
stvo i nezadovoljstvo, u četvrtom stepenu zadubljenja. Tu je konačno nadiđena svaka
mogućnost za šizoidnu podelu bića uopšte (ne samo povodom mišljenja kao u drugom ste-
penu), tako da iščezavaju sve dotadašnje radosti i žalosti, sva dotadašnja životna iskustva
nestaju u potpunom stapanju sa neuslovljenošću koja omogućava sav život. Čovek je tada
nadišao staru ličnost i svoja individualna iskustva, suočen sa neuslovljenošću celine postao
je potpuno ravnodušan prema svakom obliku pojedinačnog zbivanja u vremenu. Ravnoduš-
nost je glavna odlika četvrtog stepena, ona nije ni pozitivna ni negativna, već je sáma neut-
ralnost kao izraz potpune pročišćenosti u kontemplaciji. Ta pročišćenost obuzima i prožima
prosvetljenjem celo telo, tako da nijedan deo tela ne ostaje nezahvaćen njenom slobodom.
Telo u četvrtom stepenu postaje potpuno prožeto slobodom Duha i potčinjeno toj slobodi.
Telo je sa svojim ponašanjem jedino područje ispoljavanja duhovne slobode u čoveku. Zato
mentalno mirovanje neće biti ostvareno sve dok se svest potpuno ne ustali u sámom telu, u
prvoj vežbi satipatthâne. Jedini uzrok mentalne aktivnosti jeste gubitak prisustva u biću, što
izaziva lutanje uma od tela i sadašnjosti. (Prisustvo u biću je svest da nismo biće, već Duh
koji ga omogućava.) Naša navika da uvek zaboravljamo sebe i sadašnjost vezuje nas za mis-
li, ona upravo stvara misli. One ne nastaju nekom svojom ili tuđom snagom, već jedino sna-
gom našeg samozaborava. Kad god se um ne smiruje treba se vratiti prvoj vežbi sabranosti
pažnje na telo i disanje. Jedino osvešćenjem i ovladavanjem tela možemo osvestiti um i
nadići ga, jer um je samo najfinija funkcija tela. Četvrti stepen je samadhi, sabranost pažnje
u ishodu bivstvovanja uopšte, svesno prisustvo u iskonskoj ravnoteži i jedinstvu svih moći
bivstva. Iz tog jedinstva sve proističe i ceo kosmos teži da se dogodi njegova svesna obno-
va. Ona se događa jedino u čoveku koji miruje u samadhiju.

251
 U samadhiju se sažima prostornost vremena. Prostornost se skuplja na sámo telo i Ja,
a i vreme se sažima i nestaje tako da pola časa prolazi kao jedan tren. Ovakvim sažimanjem
bivstva u čistoj budnosti biće se preobražava i pročišćava od svih taloga starih uslovljavanja
u delima, rečima i mislima. To je neposredan doživljaj alhemijskog preobražaja bića u savr-
šenije stanje. Budnošću mi na lokalnom nivou, u području svoga tela i Ja, ubrzavamo i
sažimamo prostorvreme kojim biće na globalnom planu i u dužem vremenskom periodu
postiže savršenstvo pod privlačnim dejstvom Duha (puruša). Usled relativnosti bića i vre-
mena, i njihove uzajamnosti, naše lokalno ostvarenje ravnopravno je sa globalnim. Čak
možemo reći da se globalno postiže na lokalnom, ili da među njima nema razlike.
Neuspeh u meditaciji je projektovanje vremena i odlaganje suočavanja sa sobom kao
principom slobode u prirodi, stalno zamišljanje da se taj ideal prisustva stvaralačkog princi-
pa nalazi negde objektivno izdvojen, kao Bog, ili je u nekakvom „postizanju” tokom vre-
mena, u budućnosti, ili je zadat u prošlosti, kao da on već nije sáma izvorna i bezvremena
stvarnost koja naše biće omogućava ovde i sada. U nama je oduvek tišina neuslovljenosti u
čijoj slobodi se oglašava samo postojanje. Bez te tišine u sebi ne bismo nikada stekli sluh za
ono što biva, niti bez mirovanja u njoj možemo biti svesni ikakvog zbivanja.
Prvi stepen, dakle, sadrži zamišljanje (raznih) i promišljanje (odabranih sadržaja),
ushićenje, zadovoljstvo i sabranost u mirovanju. Drugi nema mentalnih aktivnosti i ostaju
samo ushićenje, zadovoljstvo i sabranost. Treći stepen je lišen aktivnog i kratkotrajnog
ushićenja i ostaju samo spokojno zadovoljstvo i sabranost. U četvrtom stepenu prisutna je,
osim sabranosti, jedino ravnodušnost. Posmatrajući shemu prakrti, možemo reći da prvi
stepen predstavlja ovladavanje indriyâni smirenjem tela; drugi, prva iskustva nadilaženja
manasa neutralnim posmatranjem svake misli koja se pojavi; treći, kristalizaciju aham-kâre
u svetlosti čiste svesti, buddhi, i četvrti, nadilaženje svih ličnih iskustava u potpunom pro-
čišćenju osvešćenog bića, afirmaciju buddhi.
Ceo proces meditacije je postepeno saživljavanje sa Duhom kao našom pravom pri-
rodom. U početku meditativnih iskustava čistu svest o Duhu doživljavamo kroz napor kao
neko izuzetno otkriće i, stoga, kroz ekstazu. Postepeno se smanjuje ushićenje i Duh sve više
doživljavamo kao ono na čemu počiva priroda celokupnog postojanja. Kada to postane pri-
rodno stanje, kakvo u stvarnosti i jeste, meditativna praksa je završena. Inače, često se deša-
va da se čovek ukoči na nekom nivou svesnosti Duha, pa ga nekritički obožava kao nekog
boga. Duh nema svojstava.
Čista ili transcendentalna svest, buddhi, nije ništa drugo do svesno prisustvo u sebi,
iza misli, tela, dotadašnjeg životnog iskustva i celog sveta. Objekti su misli, telo, iskustva i
svet, a čista svest je sâm subjekt bez objekata. Svest je uvek svest o nečemu, a čista ili tran-
scendentalna svest je svest sáma po sebi, čista budnost ili prisutnost, i takva svest tada nije
različita od samog bivstva. Subjekat, tj. biće, tada budno prebiva u sebi sámom kao čisto
postojanje, neposredno, bez objekata (sveta) i vremena. To stanje lako je prepoznati po tome
što izaziva blaženstvo, opuštenost u konačnoj pronađenosti sebe. Meditacija je navikavanje
da se na taj način bude u sebi, neposredno, nepodeljeno i autentično bivstvujući, potpuno
budan kao subjekt bez ikakvih objekata, bez misli, telesnosti, prošlosti, budućnosti i sveta,
budan kao sámo večno bivstvo, ovde i sada. Samo tako se bivstvovanje osvešćava i njegova
stvarnost neposredno spoznaje. Subjekt postoji samo u odnosu na objekt. Kada nestanu
objekti, nestaje i subjekt i preostaje čisto, apsolutno bivstvo. Stoga, ovakva meditacija nije
zatvaranje u subjektivnost, već otvaranje prema onome što omogućava i subjekta i sve obje-
kte istovremeno. (Samo se uslovno ovo može nazvati meditacija zbog odomaćenosti tog

252
izraza, jer on podrazumeva koncentrisanu udubljenost s nekim misaonim sadržajem. Ovo je
pre sámo sedenje, koje se u zenu naziva šikan-taza.)
U prvom stepenu zadubljenja čovek prvi put u životu doživljava slobodu od nagon-
ske stihije telesnog kretanja, nadišavši ga njegovim smirenjem. U drugom stepenu čovek
prvi put spoznaje da nije um i da može biti slobodan od njegovih određenja i sadržaja, da
može biti izdvojen i nezavisan svedok svake misli i psihičkog doživljaja. Iako je od presud-
nog značaja, taj stepen traje kratko zato što je zbog dotadašnje nezrelosti ovo stanje budnog
svedočenja propraćeno ranijim iskustvima, stresovima i sadržajima koji osvešćenjem izbija-
ju na videlo, tako da nezavisnost svedočenja brzo nestaje. Ne može se biti slobodan i uslov-
ljen starim navikama individualnog iskustva istovremeno. Treći stepen odlikuje odvikavanje
čovekove svesti od ličnih uslovljenosti, lične prošlosti, dakle, nadilaženje Ja, pretapanje lič-
nog u slobodno i nadlično, u apsolutno. Četvrti stepen je pobeda apsolutnog Duha nad
samovoljom tela i uma i potpuna ravnodušnost prema njima, kao trajno stanje. Sva četiri
stepena odlikuje sve veće buđenje blaženstva zato što u tom procesu telo i um ne bivaju
odbačeni, nego dozrevaju u svojoj svrsi i rascvetavaju se u svome ishodu, postaju oličenje
slobode koja omogućava sâm svet.
Usavršavanjem sva četiri stepena rűpa-dhyânam postižemo savršenstvo satipatthâne.
Samo tako možemo jasno i zauvek spoznati transcendentalnu prirodu svoga Duha, odnosno
Duha u nama. Činjenica da možemo biti sasvim svesni svoga tela i ovladati njegovom stihi-
jom, kazuje da nismo telo, da smo iznad njega. Činjenica da možemo biti sasvim svesni svo-
jih osećaja i nezavisni od njihovih uticaja, kazuje da nismo osećaji, da smo iznad njih.
Činjenica da smo svesni svih stanja uma kazuje da ne moramo da budemo identifikovani sa
stanjima uma, da smo iznad njih. I činjenica da možemo biti svesni svake misli kazuje nam
jasno da nismo misao, niti smo onaj koji misli (ego), jer i njega možemo biti svesni.
Sve je to prakrti.
To je cilj i svrha meditacije i svih pravih duhovnih disciplina uopšte: takva diferenci-
jacija svesti, ostvarenje da smo različiti i nezavisni (kaivalyam) od svih ovih modifikacija
prakrti.

Plodovi

Kada je svest (buddhi) tako sabrana, pročišćena i razbistrena u meditaciji (dhyânam),

za ispoljavanje Duha neuslovljenosti, njena moć stvaranja u prirodi, iako i ranije velika,
sada je mnogo veća, u potpunosti je ostvarena. Svest sada osvetljava biće u svim dimenzi-
jama, a ne samo iz područja fizičkih čula (indriyâni). Koliko je svojim smirenjem i pro-
čišćenjem prisustva bliža principu neuslovljenosti, toliko je njena stvaralačka moć veća -
toliko je manje oblika bivstvovanja koji imaju sputavajuću moć nad njom. Ukoliko je svest
prisutnija kao činilac, utoliko je suženije prostorvreme između uzroka i posledice, ishod je
svim stvarima bliži. Dok je nesvesnost, s druge strane, stanje veće razdvojenosti uzroka i
posledice u prostornosti vremena. Čovek je nesvestan kada sve odlaže i projektuje u vreme,
svestan je onaj ko dela ovde i sada. Samo se uslovno može govoriti o 'stvaralačkoj moći
svesti'; čista svest, zapravo, otvara sve mogućnosti bivstva koje oduvek postoje u prakrti, a
ne 'stvara' ništa novo.
U dhyânam smo naučili da možemo postojati i bez misli, da nismo um nego bivstvo,
da um sužava svest o bivstvovanju bića i uslovljava je svojim sadržajima. Kada smo naučili
da bez misli budemo svesni i postojimo kao sámo bivstvo koje uvek jeste, tada smo uvek
253
budni i prisutni u sebi pri svim zbivanjima. Zato je prvi plod čiste svesti pojava lucidnih
snova i vantelesna iskustva. Ona su ključni nagoveštaj konačne nezavisnosti puruše od pra-
krti. Bez toga njegova nezavisnost se neće aktuelizovati u čovekovom iskustvu, ili će duho-
vna priprema za nju biti potrebna sve do kraja života fizičkog tela. Mnogo je mudrije ubrzati
vreme tog procesa, koji je inače neminovan, osnaženjem svesti (satipatthâna i dhyâna).
Stoga što nagoveštava i priprema veliko buđenje, ovaj plod je na prvom mestu po važnosti.
Sve druge sposobnosti svesti (siddhi) od sporednog su značaja i svode se na egzibicije. One
se u astralnom telu mogu uvežbavati, a zatim tako stečeno iskustvo preneti na fizički plan.
Tako je moguće uvežbati da se iz fizičkog tela pređe u energetsko; da se vidi i čuje kroz
fizičke prepreke i na daljinu; da se fizički elementi po volji preobražavaju u različite tvore-
vine;79 da se savlada zemljina teža i leti u prostoru; u energetskom telu se može putovati po
celom kosmosu jer se ono kreće po višim dimenzijama gde se prostorvreme sažima, njegovo
putovanje je zapravo ulazak u ovo sažimanje viših dimenzija; da se vide raniji životi - ali ne
kao svoji već samo kao pri-vremeni oblici prirodnog bivstvovanja. To su bila rađanja i umi-
ranja prirodnih otelovljenja, podsticana višim kategorijama koje sačinjavaju đivu, i Duh
čovekov nikada nije bio dodirnut njihovom dramom, on je nezavisan od svih bivstvujućih
oblika prakrti. Jedino s prepoznavanjem njegove nezavisnosti uvid u prošle živote je
moguć, i samo je takav uvid verodostojan. Bez njega je to samo još jedna krajnje ubedljiva
iluzija s kojima neorgansko područje obiluje.
Kada je svest tako sabrana, pročišćena i razbistrena, čovek uviđa da se ceo lanac
uzročnosti bivstvovanja sastoji iz dvanaest karika.

1. Usled neznanja o neuslovljenosti ni od čega, kao prvom uslovu samog postojanja,

spontano nastaju nesvesne reakcije na zbivanja.
2. Na spontanim i nesvesnim reakcijama (samskare) nastaje svesno iskustvo proseč-
nog čoveka.
3. Na takvoj svesnosti nastaje njegov um (identitet) i telesni oblik.
4. Na umu i telu nastaje iskustvo šest čulnih područja.
5. Na čulnom području zasniva se dodir sa predmetima i objektima.
6. Dodir izaziva osećaje, a
7. osećaji žeđ za životom.
8. Žeđ izaziva privrženost za obnavljanjem iskustva življenja.
9. Ova privrženost i vezanost za obnavljanjem čulnih iskustava stvara iluziju postoja-
nja u stvarnosti.
10. Iluzija stvarnog i trajnog opstanka u čulnom i telesnom obliku uzrokuje
11. Novo rađanje koje vodi jedino u
12. starost i smrt, u propadanje svega što nastaje.

Nestankom neznanja i nesvesnosti u potpuno pročišćenoj svesti, nestaju nesvesne

reakcije koje dalje stvaraju uslovljeno zbivanje i čitav ovaj lanac posledica neautentičnog
bivstvovanja. Sve ovo prestaje kada se svesno obustave nesvesne reakcije, kada se ostane
miran i sabran radi jasnog uvida u prirodu zbivanja. Naše celokupno dotadašnje postojanje
svodilo se na nesvesne reakcije, one su bile lanac našeg ropstva. Taj lanac se sastojao od
dve vrste karika: od prianjanja i odbojnosti (žudnji i mržnje). I jedno i drugo donosilo je

79
Preobražaj elemenata pripada istoj sposobnosti svesti s kojom ona odlučuje o preobražajima drugih oblika bivstvova-
nja, kao što su navike i ponašanje uopšte, od misli do tehnike. Kako se elementi prirode i sami stalno preobražavaju,
delovanje svesti na njihovu promenu samo je alhemijsko sažimanje vremena tog procesa.
254
loše rezultate i patnju. Postizanjem svesti svedočenja ili transcendentalne svesti, mi ne odus-
tajemo od zbivanja, kako to neiskusnom kritičaru izgleda, već odustajemo od nesvesnog
reagovanja i tako postižemo psihičku objektivnost prema zbivanju; ne reagujući spontano
možemo ga videti kakvo ono zaista jeste, i tada delovati na odgovarajući način, u skladu sa
stvarnošću i Duhom. Tome nas ne mogu naučiti nikakve 'božije zapovesti', nikakav moral,
ni razum, ni logika, ni znanje, politička niti ekonomska prinuda. Bez transcendentalne svesti
ne možemo ispravno da delujemo; bez nje uvek nesvesno reagujemo. Bez iskustva čiste
svesti mi ne možemo uopšte da delamo, i nismo nikada ni delovali. Sve naše (re)akcije su
bile prirodne akcije, sastavni deo prirode, od naših misli, reči, snova i juče obavljenog posla,
do lišća na vetru i kretanja Zemlje oko Sunca sa ostalim planetama.80 Tek se sa transcenden-
talnom svešću rađamo i počinjemo da postojimo. Sve dotle je postojala samo priroda, i sve
je ona radila - kroz telo, osećanja i misli, koji su njeni proizvodi, a za koje smo u zabludi
mislili da su naši - na svoj spontani, uslovljeni način, i sva naša patnja nastajala je zbog
identifikacije s njom. Od svih plodova meditativnog pročišćenja svesti, najbolji je onaj
kojim dozreva potpuni uvid o četiri osnovne istine. Njime se čovek budi iz nesvesnog
opstanka koji odlikuje sve prirodne tvorevine.
Ali, moramo ovde naglasiti još jednu vrlo važnu činjenicu. Svaka meditativna praksa,
ovde izneta ili druga, sve discipline i tehnike samorazvoja samo su imitacije idealnog stanja.
Njima se čovek malo po malo usklađuje s autentičnim stanjem, s Duhom. Imitacijom on
postepeno postaje podoban da bude saobražen s Duhom. Meditacija je samo priprema za
probuđenje. Nijedna meditacija ili duhovna praksa ne dovodi čoveka do 'prosvetljenja', već
ga samo pročišćava od ličnih elemenata, od subjektivnosti i iskrivljavanja autentičnog sta-
nja, čisti ga od njega samoga, čini ga podobnim za objektivna, viša stanja svesti, i oslobađa
svih uporišta u toj meri da ga dovodi do kraja samoga sebe. Tek tada, kada dođe do kraja
sebe i svog života, gde apsolutno ništa više ne preostaje, čovek može da vidi cilj, autentič-
nost Duha i kako to zaista izgleda. Nikada ranije uz pomoć učenja i tuđih uputstava to nije
mogao da vidi. Cilj se može videti samo lično, kao nemi svedok, i to se iskustvo ne može
nikome preneti. Svako ga može videti samo za sebe. Upravo je u tome njegova objektivna
vrednost. U tome je njegova transcendentalna priroda. Da je to nešto što svi mogu da dele i
do čega mogu doći na isti način, nekom tehnikom, prodavalo bi se na trgu. Sve tehnike slu-
že za lično pročišćenje. Tek kada napusti sav svoj dotadašnji život i sva saznanja, čovek
može da vidi cilj i da krene ka Duhu.
Plodovi meditativne prakse ne nastaju, dakle, na regularan i predvidljiv način, prema
kojemu, nakon dovoljne prakse, sledi odgovarajući rezultat, 'prosvetljenje'. Ovde se radi o
transcendenciji, a to znači da ništa nije predvidljivo, a još manje unapred shvatljivo i pozna-
to. Sve što je poznato, nije transcendencija. Rezultat će biti sasvim nepredvidljiv i doneće ga
sam život na svoj jedinstven način, u skladu s karmičkom zrelošću svake individue. Doneće
ga na najmanje očekivan i, najverovatnije, na najmanje poželjan način. Ali, da bi se došlo do
tog rezultata, neophodan je napor meditacije. On pročišćava svest da bi mogla da se suoči s
prosvetljenjem, sa onim što jeste. Ono što jeste uvek je tu, problem je jedino u našoj sprem-
nosti da ga prihvatimo. Meditacija nas priprema za to. Ne samo mentalno nego i fizički;
iskustvo probuđenja zahvata celo biće, ono menja energetski kvalitet našeg tela. Suočavanje

80
Nauka astrologije detaljno pokazuje kako nas prirodna celina sačinjava i uslovljava naše kretanje kroz život. Jedino
iskustvom transcendencije nadilazimo sudbinu i stičemo slobodnu volju, ali ne kao svoju, tj. svog ega, nego volju slo-
bode koja sve omogućava, slobodnu volju Duha.
255
s takvom promenom može biti bolno za onoga ko je nedovoljno pripremljen.81 Ne samo
energetski, već i duhovno. Neophodno je, naime, poznavanje celog plana ili sheme o smislu
transcendencije, koju najbolje daje sânkhya, znanje o tome šta se transcendira i zašto, šta je
transcendencija i ko transcendira. Tako, razlikovanje buddhija od puruše, koje čovek kon-
kretno doživljava kao sopstveno podvajanje ili raspolućivanje, po svemu bi ličilo na šizof-
reniju ako ne bi bilo uvida da ono što u tom trenutku otpada s nas, a to je um i sva njegova
životna istorija, nikada nije ni bilo svojstvo čiste svesti i Duha koji sve omogućava, i da Duh
preostaje kao mi sámi. Pri razlikovanju buddhija i puruše vidimo da sve psihofizičke aktiv-
nosti nikada nismo činili, niti činimo mi sámi, već da su se one oduvek same nesvesno odvi-
jale pod privlačnim dejstvom nekog entiteta ili spoljnjeg uticaja, a svesno pod privlačnim
dejstvom čiste svesti koja je naša suština. Iza uma i individualnosti koji otpadaju s nas
otkrivamo svoju pravu prirodu - postajemo oličenje Duha koji sve omogućava. Jedino je to
vizija autentične duhovnosti. Da bi Duh sebe prepoznao, da bismo postali njegovo oličenje,
ne sme biti nikakvih primesa starih koncepcija - 'stari čovek' mora sasvim da umre, a on
umire spoznajom da još nismo rođeni - a samo doktrina probuđenja nudi takvu čistotu; u
svim ostalim sistemima um provlači i pervertuje svoje koncepcije u svim mogućim religij-
skim i metafizičkim oblicima.
Duhovno probuđenje koje nastaje meditativnom praksom ide sledećim redom koji je
najbolje opisao Gurđijev: Osvešćenje-umiranje-rođenje. Najpre čovek upoznaje koliko je
nesvestan i nemoćan, da ništa nije njegovo i da tek treba da bude svestan, da tek treba da se
rodi. Tako se razvija osvešćenje: upoznavanjem nesvesnosti. Zatim uviđa da nikakvim svo-
jim naporom niti 'tehnikom' ne može da bude potpuno svestan, i tada se predaje i umire, tj.
zauvek napušta identifikacije s mnoštvom svojih Ja, sva svoja uporišta. Tek kada umre on
može da se rodi (Jovan 12:24-25) kao jedno Ja, autentična ličnost koja je oličenje Duha.
„Sve nove moći i ostvarenja dolaze na jedan te isti način. Prvo se pojavljuju u obliku
bljeska u retkim i kratkim trenucima; zatim se pojavljuju češće i traju nešto duže, da bi
konačno posle dužeg rada postale postojane. Isto se može primeniti na buđenje. Nije mogu-
će probuditi se odjednom. Čovek se prvo mora buditi na kratko.”
Ulazak u budno stanje svesti je proces, a ne trenutni događaj. Trenutni su samo sko-
kovi u budno stanje koji se javljaju povremeno kao bljeskovi uvida. Taj proces je individua-
lan i ne može se razgraničiti, kao ni prelazak iz mladosti u starost, iz nezrelosti u zrelost.
Tako se i viša svest postepeno razvija otapanjem niže. Koliko se niža, egoička svesnost ras-
tvara, toliko se viša svest učvršćuje.
Ovde, dakle, možemo razlikovati dve faze: prva je učenje, kontrolisana meditacija i
disciplina koja se okončava najvećom egzistencijalnom krizom kakvu čovek dotle nije
mogao ni da zamisli, koja je po svemu nalik iskustvu smrti, u kojoj propadaju svi planovi,
sve ideje i nade. (Iskušenje smrti, sopstvene ili smrti bližnjeg, najefikasnije vodi do sazreva-
nja ove faze.) Prva je kristalizacija aham-kâre, a druga nadilaženje ega, napuštanje sebe i
predaja onome zbog koga sve postoji. Smisao života - celokupno karmičko sazrevanje koje
se dovršava u meditativnoj praksi - vodi do samo jednog ishoda: napuštanja sebe i predaje
Duhu koji sve omogućava (Jovan, 10:17-18). To će biti propraćeno krizom u onoj meri u
kojoj se čovek drži uma i njegovih koncepata, a ne čistog bivstva koje omogućava i um i
svet. Cela ova drama odvija se samo u umu.
Drugu fazu je Buddha razlučio govoreći o arűpa-dhyânam.

81
Svaka meditacija ostaje tek mentalna avantura ako životna energija nije transformisana na najviši nivo bića, pomoću
taoističke ili tantričke alhemije. Bez dovoljno energije u najvišim centrima (ađna i sahasrara) ne možemo da sačuvamo
čistu svest postignutu u meditaciji.
256
 Arűpa-dhyânam

Dovde se na različite načine oblikovalo (rűpa) zadubljenje (dhyânam) tokom poseb-

ne prakse. Ona se činila u telu, njegovim obuzdavanjem i mirovanjem. Dovde se kristalisao
posmatrač, buddhi. Arűpa-dhyânam se odnosi na kontemplativnu spoznaju koja je nezavisna
od tela i bilo kakve vežbe koja se bavi njime ili umom. Ona se ne oblikuje (arűpa), već
dolazi sáma, kao plod oblikovanja. Odavde počinje afirmacija svedoka, puruše.
Satipatthâna predstavlja rad na sebi koji spada u četvrti nivo svesti (ili religioznosti),
četiri stepena rűpa-dhyânam je dovršenje tog rada na petom nivou, a njegovi plodovi su
šesti. Arűpa-dhyânam je uzdizanje na sedmi nivo.
Intenzivno zadubljenje tokom sedenja u meditaciji (dhyânam) stoji prema stalnom
prisustvu svesnosti u svim zbivanjima (satipatthâna) kao opiranje nogom o tlo prilikom
hodanja. Bez povremenog opiranja o tlo (jednočasovnog zadubljenja u meditaciji) radi
odraza, ni hodanje (celodnevna budnost) ne bi bilo moguće. U rűpa-dhyânam čovek dolazi
do neuslovljenosti kao temeljnog ishoda svih tvorevina, pa i svesti koja ih spoznaje, ali tak-
vu svest i slobodu od svih tvorevina nije moguće stalno održati, jer ih različita zbivanja tela,
osećanja i mentalnih stanja remete svojom dinamikom. Zato je neophodno da se
satipatthânom sva ta zbivanja međusobno razluče i spoznaju kakva zaista jesu u svim
dimenzijama i oblicima, kako ne bi imala uslovljavajuće i obmanjujuće dejstvo na budnost.
U arűpa-dhyânam tu neuslovljenost, koju spoznaje u unutarnjoj tišini sebe samog,
čovek prepoznaje spolja u svemu i u svakoj akciji, unutarnje postaje spoljnje, i obrat-
no. Kada dođe do Sebe, svestan subjekt postaje u toj meri objektivan da spoljnje i
unutarnje, mirovanje i kretanje svega su jedno u toj meri da mir svoga Sopstva, budd-
hi, prepoznaje u svemu što postoji, celoj prirodi i svakom pokretu i delu. Ovo jedinstvo
spoljnjeg i unutarnjeg, pokreta i mirovanja, imalo se u vidu kada se o probuđenju govorilo
kao o nestanku spoljnjeg, objektivnog sveta. Svet nestaje kao spoljni svet, a ne kao svet sam
po sebi, takođe i sve suprotnosti koje sačinjavaju iskustvo objektivnog sveta, a počivaju na
temeljnoj suprotnosti između subjekta i objekata, Ja i svega drugog. Nestaje zapravo sub-
jekt, a s njim i objektivni svet koji samo subjekt može da projektuje. Ostaje ono-što-jeste,
celina postojanja koja je dotle koristila individualno telo kao pogodno mesto za svesnog
subjekta radi sticanja najfinijih iskustava o sebi, a ta najfinija iskustva konačno dozrevaju
kada se svest u subjektu ispolji kao čista ljubav i dobrota.
Rűpa-dhyânam se odnosi na individualno pročišćenje svesti (buddhi) od svih taloga
uslovljenosti subjektivnog iskustva. Tu je čovek raščistio s tim ko je on u apsolutnom smis-
lu, tu subjekt postaje objektivno svestan sebe. Kada je to učinjeno u dovoljnoj meri, kada je
osvestio biće, događa se spontano pročišćenje uvida o suštini bivstvovanja uopšte, o univer-
zumu (mahat-buddhi ili „veliko buđenje”), o onome što omogućava i biće i svest o njemu.
Tu se čovek suočava sa istinom o tome šta je sámo biće u apsolutnom smislu, nezavisno od
svakog oblika (rűpa) bivstvovanja. Ono što je otkrio u sebi, u mirovanju, sada prepoznaje
spolja u svemu, u akciji. Suočavanje s ovom krajnjom spoznajom se zato i naziva arűpa-
dhyânam, bezoblična ili razobličena kontemplacija koja zauvek razvezuje i oslobađa čoveka
od svega što obmanjuje prisustvo neuslovljenosti (puruša), koja ga sačinjava zajedno sa
svetom. U ispravnoj sabranosti (samadhi) ’stari’, prirodni čovek je umro. U arűpa-dhyânam
novi, duhovni čovek se rađa kao oličenje slobode iz koje sve postojeće uopšte i biva. Nes-
tankom ’starog čoveka’ nestaje i svet kakvog je dotle bilo, i s ’novim čovekom’ sviće novi
257
svet. To je svet čistog Duha u kome je svaki trenutak večan i svaki oblik živi izraz beskrajne
slobode.
Pre arűpa-dhyâne čovek je bio individua unutar beskrajne celine. Pet stepena arűpa-
dhyâne pokazuju kako individua trajno nestaje i samo beskrajna celina ostaje, ali ovog puta
ne bezlična kao što je bila, već sa svim osobinama individualnosti i ličnosti. Individua pos-
taje oličenje Duha koji omogućava celinu. Kada čovekova ličnost nestane u Duhu celine,
time omogućava da Duh celine postane individua i ličnost. Drugim rečima, apsolutno i rela-
tivno, spoljnje i unutarnje, prestaju da bivaju nešto različito za čoveka, i obelodanjuju se u
njegovom iskustvu kao jedno, kao on sâm.
Za uspešan prelazak iz starog u novo neophodno je, nakon ostvarenog smirenja u
rűpa-dhyânam, do jednog časa dnevno, slobodno učestvovati u svakodnevnim aktivnostima.
Izmena mirovanja i aktivnosti sama po sebi izvešće potreban preobražaj, a ne naglašavanje
jedne od tih krajnosti. Bez učestvovanja u aktivnostima sámo mirovanje bilo bi puko poniš-
tenje i umrtvljavanje života. Takođe sama aktivnost bez mirovanja u zadubljenju bila bi
lišena perspektive, smisla i duhovnog ishoda, to bi bila nesvesna stihija prakrti kao i sve
drugo što se zbiva. Mirovanje unosi svest i prisustvo Duha u aktivnost koja, s druge strane,
Duh oživljava i aktuelizuje u čoveku i svetu. Jedino s uporištem u mirovanju biće se pokre-
će ka slobodi. Bez njega se kreće u sopstvenom zatvorenom krugu.

Arűpa-dhyânam ima pet stepena.

1. Neposredno pri završetku zadubljenja (dhyânam) zapažamo da tako smiren Duh u

nama ostaje nezavisno prisutan, dok se samo telo pokreće da ustane iz vežbe. Ako zadržimo
unutarnju tišinu i za vreme kretanja posle sedenja, možemo videti da telo pripada jedinstvu
okolnog prostora prirode i njenom opštem kretanju, da je ono za nas isto što i odeća koju
nosimo, dok je Duh bio nezavisan od svega toga za vreme sedenja, pa tako ostaje i posle. S
takvom nezavisnošću Duha uviđamo da su svi postojeći oblici uzročnog zbivanja sveta oko
nas samo različite modifikacije jednog istog prostora (akaša) bivstvovanja prakrti. Vidimo
da svi oblici, i našeg tela i svih stvari koje sačinjavaju svet, nisu ništa sami po sebi, nego su
ispoljavanje celine prirode, i da u suštini jedino njen beskrajan prostor postoji. 82 Ovde se u
potpunosti ostvaruje svest da se mi, u svojoj suštini, nikada ne krećemo niti delamo, nego da
se svet kreće i dela svuda oko nas.
Čovekov Duh se tako oslobađa privlačnog dejstva svih raznolikih posebnih pojava
koje nemaju podršku u sebi, koje su nepostojane i prolazne svakog trena, i zato vezanost za
njih vodi jedino u gubitak i bol. Svoju pažnju čovek ovde proširuje i redukuje sa svih pose-
bnih oblika na širu celinu ili kontekst (geštalt), na sâm beskrajni prostor koji proizvodi sve
oblike, u toj meri da su oblici poništeni i ostaje stvaran jedino prostor. Takvom spoznajom
beskrajnog prostora on prožima, bistri, stišava um i oslobađa se u Duhu. Tada primećuje da
su sve brige nastale na osnovu posebnih oblika zbivanja nestale, i da je preostao još samo
beskonačan prostor kao njihov jedini ishod.

82
Na koji način prostor sačinjava naše telo? Kretanjem najvećih objekata koji sačinjavaju prostor - kretanjem planeta i
zvezda, jer šira celina sačinjava manju. Sve postojeće sačinjeno je od životne energije, a životna energija na Zemlji
potiče od magnetne indukcije koja nastaje kruženjem Meseca i drugih planeta oko Zemlje, kao i kruženjem Zemlje oko
Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode (indukuju) životnu energiju i sva kretanja živih bića.
Kretanje Zemlje pokreće naše telo. Kada bi Zemlja i Mesec stali, i naše telo bi sámo stalo i raspalo se u prah.
Ova napomena je morala biti ponovljena zbog njenog značaja.
258
 2. A zatim, kada je Duh tako pročišćen za prisustvo jedinstvenog i beskrajnog prosto-
ra, kao celine i jedine žive stvarnosti svega što se zbiva, uviđamo da je sáma svest o bes-
krajnom prostoru njegov suštinski činilac. Svaki poseban oblik, kao modifikacija beskrajnog
prostora, je in-formacija za obrazovanje svesnog uviđanja u subjektu - jednako kao što je
uzrok za nastajanje novog oblika u objektivnoj prirodi. Modifikacije uma su najfinije modi-
fikacije istog prostora koji sačinjava sve ostalo. Uviđanje o zbivanju je najfiniji vid ili steci-
šte sveg zbivanja prirode u prostoru. Tu, u svesnom subjektu, zbivanja svih oblika svrsisho-
dno uviru u svoj ishod, sažimajući se kao iskustvo ili znanje (đnana) o prirodi. Ovde se uvi-
đa da misli i stanja svesti nisu lična tvorevina niti vlasništvo subjekta, nego su stanje odnosa
između subjekta (manas) i svih bivstvujućih entiteta u lokalnom prostorvremenu. Subjekat
je samo saborno mesto smisla njihovog zbivanja, u njemu se prostorvreme ubrzavanjem
sažima ka svom ishodu, i to sažimanje zbraja informacije svih oblikovanih zbivanja tako da,
po principu konverzije, kao kod nastanka zvezda, sama maksimalna sažetost in-formacija
proizvodi sve(tlo)st iskustva o njima. Tako priroda samu sebe osvetljava. Njeno sažimanje
se događa pod privlačnim dejstvom čiste neuslovljenosti, i svest je samo izraz njene blizine,
a ne svojstvo prirode.
Drugim rečima, ovde se uviđa da beskrajni prostor stvara svesnog subjekta, s ciljem
da ne bude više bezličan, nego da postane ličnost, a to znači da njegova svest o sebi bude
najkonkretnije izražena, i potpuno diferencirana. Kao što subjekta nema bez prostora u
kome prebiva, tako ni prostor ne može da postoji bez subjekta koji ga je svestan.
Dok u prostornosti objektivne prirode oblici uzrokuju nova zbivanja, u subjektu se
ovaj proces toka prostorvremena savija i ubrzavanjem sažima ka zaokruženju svog ishoda u
svesnoj spoznaji i utrnuću cele te bujice bivstvovanja. Tako vidimo da sâm prostor ili celina
prakrti oblikuje spoznaju o sebi u subjektu, da je svest suština prirode, i da svet samog sebe
spoznaje kroz nas. Vidimo da je svest identifikacija (nama) oblika (rűpa) svakog bivstvova-
nja i da zato nije odvojena od tih oblika - da se oni međusobno određuju. Objekti vida, slu-
šanja, osećaja i mentalnog spoznavanja nisu odvojeni i nezavisni od samog čina viđenja,
slušanja, osećaja i od samog čina spoznaje. Oblici su stvorili oko, zvuci uho. Zato je čovek
svestan i budan samo kada je prisutan u onome što se zbiva, i ne luta u izmišljanje onoga što
je bilo, što jeste ili će biti. Jedino se u takvoj budnosti biće pokazuje kakvo jeste, kao čove-
kova Sopstvenost. Onaj ko spoznaje ne postoji bez onoga što se spoznaje. Oni su ista celina,
tako da nema subjekta. U krajnjem ishodu sama celina je subjekat i on je zato beskrajan.
Prethodno smo uvideli da naše telo nije „naše”, već je modifikacija beskrajnog pros-
tora. Sada uviđamo da ni naša individualna svesnost nije „naša”, nego je ishodište prostor-
nog zbivanja.
Ovakvim uviđanjem sve brige nastale na osnovu beskrajnog prostora i njegovih
pojavnih oblika više ne postoje. Oni su ništavni i sada je stvarno jedino prisustvo u području
neograničene svesti, kao suštine svih pojava. Takvim prisustvom u čistoj svesti, kao egzis-
tencijalnom izrazu celine i jedinstva bića, čovek prožima, bistri, smiruje um i oslobađa se u
Duhu.

3. A zatim, uvidevši da svest određuje pojavnost sveta, čovek doseže do ispraznosti

sveta samog po sebi, do ni-čega. Savršenom svešću svet se spoznaje kakav jeste, da je ništa
po sebi i za sebe. Kada svest miruje, i svet nestaje. Svest pokreće svet. Ne postoji objektivan
svet nezavisno od svesti – svest je ishod objektivnog sveta. Kada je svest neuslovljeno pri-
sutna kao čista budnost, svet nije ništa sam po sebi - zato što se otkriva kao naša unutraš-
njost. Svet postaje „nešto” izvan nas samo kada svest učestvuje u tome napuštajući prisustvo
259
u suštini bića. On je „nešto” objektivno samo za onog čoveka koji bivstvuje tako kao da je
svet supstancijalan i stvaran sam po sebi, dakle, za nesvesnog čoveka - koji se bavi sadrža-
jima svesti (mislima) kao da su realni sami po sebi. Svet je realan koliko i misao o svetu.
Svet nikada nije ni postojao kao objektivna stvar i problem; objektivan svet kakav znamo
postoji samo kao naša predstava, dok spolja, kao svet kakav jeste, izvan naše subjektivnosti,
oduvek postoji samo neuslovljeni Duh ('živi Bog'; zato onaj ko spozna Boga svet vidi jedino
kao Boga; zato nam se događa ono što zaslužujemo delima; zato postoji karma). Za smire-
nog i probuđenog svet nestaje jer postaje jedno s njim. Ako je svest njegova Sopstvenost,
tada je to i svet. Kada je čovek u potpunom jedinstvu sa celinom, sa kosmosom, tada ne vidi
ništa izvan sebe, kao nešto drugo, ili posebno. Njemu je sve ništa, jer sve je on sâm, njegova
Sopstvenost. Kao što oko ne može sebe videti, tako ni probuđeni ne vidi predmetni svet, jer
je celina sveta postala njegova probuđena Sopstvenost, njena aktuelizacija. Tako smirujući
svest, čovek boravi u području ničega i time prožima, bistri, smiruje um i oslobađa se u
Duhu. Za njega su nestale sve brige koje nastaju od stanja svesti i od objektivnog sveta.

4. A zatim, uvidevši da svet nije ništa objektivno, da je prazan (sunyam) s prestan-

kom projektovanja svesti, jer sve je samo naša Sopstvenost, dolazimo do ni-predočavanja-
ni-nepredočavanja kao još višem području. Ono nadilazi dualizam svest-nesvest i svet-ništa,
i vodi odustajanju da bilo šta predočavamo o stvarnosti, o postojanju ili nepostojanju. Ovde,
nakon uvida da je spoljašnjost naša unutrašnjost, potpuno prestajemo da učestvujemo u sve-
tu kao individua, jer se pretapamo u ono što prividne individue omogućava. Videvši da
možemo biti ili smireni u sebi, sasvim budni i nezavisni u toj meri da objektivni svet nesta-
je, ili da aktivno projektujemo svest u predmetni svet i učestvujemo u njemu kao istinskoj
stvarnosti (tj. kao u snu), mi vidimo da su obe te mogućnosti jedno isto, i zato napuštamo taj
dualizam koji uslovljava, i boravimo u području ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja stvarnosti
kao istinskom području Duha (puruša) koje nadilazi spoznavanje (svet) i nespoznavanje
(ništa), to je područje u kome svet nikada ne nastaje, pa zato nikada ne može ni nestati. Ako
biće nikada i nije bilo nešto objektivno i supstancijalno, onda i ništavilo ne može postojati
jer nije imalo šta da nestane. Tada uviđamo da je prazno sve što je u području uma i njego-
vih projekcija sveta, kao i sve što je u području ničega (koje nastaje prestankom projektova-
nja uma u „nešto”), da je to sve područje prakrti, njeno sažimanje u bezvremeno Sopstvo, i
rasprostiranje u vreme predmetnog sveta, da su 'nešto' i 'ništa' međusobno uslovljeni kao
pokret i mirovanje bića, i da je viša stvarnost boravak izvan njihove smene. Tek smo tada
uvek budni za Duh (puruša) koji je nezavisan od opažanja i neopažanja, mirovanja i aktiv-
nosti, od svakog dualizma koji omogućava svesnost ili nesvesnost, postojanje ili nepostoja-
nje. Time smo nadišli prirodnu izmenu uslova koji su određivali kada je prisutna budnost, a
kada ne. Jer, ovde je naša budnost ono što omogućava i pokret i mirovanje, svesnost i
nesvesnost, svet i odsustvo sveta.
Uvidevši da telo i njegova delanja nisu naše svojstvo, već svojstvo prakrti, a zatim da
ni individualna svest nije naša, već ishodište prostornog kretanja životne energije, i najzad
da ta individualna svest (ego) određuje šta je svet a šta ne, dolazimo do uvida da ni to nije
naše, već je samo proizvod prethodnih modifikacija.
Ovde uviđamo da neuslovljenost Duha nije ništavilo nesvesnosti i ne-bića samo zato
što nadilazi svaki oblik bića i svesnosti, već da je ishod bivstvovanja uopšte, i bića i ne-bića.
Uviđamo da možemo biti slobodni i od bića i od ne-bića, od svesti i od nesvesti, jer puruša
je iza svih ovih mogućnosti. Sama njihova izmena, u koju smo se prethodno uverili, ukazuje
na Duh u nama koji je nezavisno prisutan jer nadilazi sve to kao svedok: i eternalizam sup-
260
stancijalnosti i ništavilo. S njime tek vidimo da svet nije ni bio nešto sam po sebi kada je
već mogao da nestane u ništa, kao i da ništa zavisi od pojavnosti sveta, i da zato, kao takvo,
ni ono ne postoji samo po sebi.
Iskušavajući područje ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja, kao jedinu neuslovljenu
stvarnost, nadilazimo sve brige koje se mogu spoznati ili su ostale nespoznatljive, sve je
nebitno naspram neuslovljenosti koja je jedina prisutna.

5. I tada, ne obraćajući više pažnju ni na dualizam svet-ništa, niti na nadilaženje tog

dualizma kao ni-spoznavanje-ni-nespoznavanje, vidimo da se prisustvo neuslovljenog Duha
može ostvariti jedino u sabranosti svesti bez sadržaja, i to kroz šest područja čulnosti našeg
tela - da je ljudsko telo jedino pogodno mesto za to - i nigde više - i da nema ničeg drugog
da se učini. A to znači ovde i sada, u aktuelnom bivanju kakvo jeste. Svi prethodni uvidi
ovde postaju konkretno ostvareni kao naše bivstvovanje, prestaju da bivaju samo uvidi.
Tada nestaje kao nevažno sve prethodno spoznato i sabranost pažnje se vezuje jedino za
prisustvo Duha neuslovljenosti (puruša) u telu i njegovo milosrdno i nežno ispoljavanje
kroz šest područja čulnosti. Time ostvarujemo najvišu odgovornost za bivstvovanje. Neus-
lovljenost koja omogućava svet i život tada prestaje da biva apstraktna i postaje konkretna
živa stvarnost, koja ima svoje telo i čula, stvarnost koja diše i dela kao naše biće. Tako Duh
postaje čovek i čovek postaje puruša. Nikako drugačije.
Tako, dolazimo do velikog buđenja kroz uvid da je sve što je od uma, i svesnost i
nesvesnost sebe, sve što je postignuto i ostvareno kao novo, pa i sama ova budna prisutnost
Duha, ovde opisana, tek nepostojana i prolazna pojava, da je to događaj prakrti, njenog pro-
čišćenja, a ne puruše, jer on je oduvek budan, slobodan i nezavisan. Potpunim probuđenjem
nismo postigli ništa novo, već smo otkrili ono što oduvek jesmo. Ništa se objektivno ne
događa niti menja. Autentičnost neuslovljenog puruše, da je on oduvek slobodan i nezavi-
san, ostvarujemo potpunim uvidom u uzročnost i jedinstvo prakrti - kroz činjenicu da su
sve materijalne pojave povezane i podređene strogim uzrocima fizičkih zakona (od suba-
tomskih do kosmičkih) i da to jasno ukazuje da se apsolutno ništa novo ne događa na svetu i
da je sve Jedno. Uzročnost prakrti sve povezuje u Jedno. Samo kada individua (điva) identi-
fikuje purušu sa svešću (buddhi) koju individualno (aham-kâra) modifikuje um (manas), ta
identifikacija se za tu individuu projektuje kao "svet" i "događaji". Modifikacije svesti pod
uticajem uma daju ime i oblik svakom zbivanju. Izvan tih modifikacija uma nema nikakvog
zbivanja jer je sve pod zakonom uzročnosti prakrti, odnosno: sve je Jedno. Sve što postoji i
ispoljava se iz prakrti (emanacija) u njoj je već postojalo kao mogućnost (pra-datost = pra-
krti). Sve što uopšte može da se dogodi, potencijal svega, već postoji u jedinstvu prakrti.
Individualni um se samo fokusira na pojedine mogućnosti i one se aktuelizuju. Sve već pos-
toji, ali nama, iz naše subjektivne tačke gledanja, izgleda kao da se nešto novo zbiva.
Ovakav uvid donosi spoznaju da "ništa u prakrti nije moje", i "ja sam nezavisan od
svega" jer nisam čak ni individua (aham-kâra) unutar te celine (prakrti), niti same modifi-
kacije svesti o svetu (buddhi), koje takođe pripadaju prirodi kao njenom najfinijem delu. I
da modifikacije svesti nisu svojstvo same prakrti, niti čovekovo, nego njene blizine puruši.
Ta blizina se ogleda i prelama u đivi, individualnoj duši. Tako se čovek budi.
Uvid da je cela priroda (prakrti) Jedno i da se zato ništa novo u njoj ne događa, jeste
početak buđenja. Uvid u potpunu nezavisnost Duha (puruše), naše suštine, od cele prirode je
postizanje potpune budnosti.
Do buđenja nas jedino može dovesti jasan uvid da cela prakrti postoji zbog puruše.
Svi objekti postoje zbog svesnog subjekta. Zato se on budi kada ne traži više utočište u
261
objektima i samo je svestan sebe
S probuđenjem čovek celokupno postojanje, sav svoj život, svoje telo, um i ceo svet,
prepoznaje kao san koji čak nije ni bio njegov, nego od prakrti - jer nesvesno postojanje
svojstveno je prakrti, a ne njegovom Duhu, puruši. Sve što je dobijeno kao rezultat kroz
vreme, nužno je uslovljeno vremenošću, i kroz igru suprotnosti pruža jedino iluziju njego-
vog utrnuća. Autentičnost neuslovljenog Duha čovekovog ne zavisi od utrnuća vremena i
nadilaženja uslovnosti bivanja (čemu smo težili ranije), jer nikada i nije bila njime ugrožena,
ona nije suprotnost ničemu što bi bilo neautentično. Zato ne može biti proizvod nikakve
aktivnosti usavršavanja ka oslobođenju ili spasenju, već jedino utrnuća strasti za postoja-
njem u neznanju i nesvesnosti slobode koja omogućava sámo postojanje. Oslobođenje u
bezvremenoj budnosti je prestanak i utrnuće učešća u iluziji i neznanju, a ne postizanje i
ostvarenje nečeg objektivno novog, zato što je budnost sáma neuslovljenost ni od čega, koja
prethodi svakoj stvarnosti i omogućava svako postojanje.
Konačno buđenje je nestanak iluzije vremena, to je osnovna iluzija s kojom se
puruša poistovećuje sa prakrti. Zato se kaže da buđenjem postajemo ono što oduvek jesmo i
da treba samo da uklonimo iluzorne identifikacije zbog kojih mislimo da smo nešto drugo.
Ovo praktično znači da su svi naši uvidi i spoznaje bezvredni, da nemamo apsolutno ništa
drugo da učinimo do da se probudimo. Suštinska iluzija u kojoj nam prolaze celi životi je
iluzija da pre toga treba nešto drugo da uradimo, u vezi životnih sadržaja ili saznanja. Um
projektuje sav svet i vreme, pa s njim i sve sadržaje i saznanja u svetu i vremenu. Budnost je
transcendencija samoga uma, zato je od presudnog značaja uvideti da ne smemo projektova-
ti u vreme i samu transcendenciju uma, odnosno probuđenje. Tako je samo odlažemo.
Ona je uvek i jedino moguća ovde i sada, kao prvi čin, pre svih, a ne kao posledica nekih
drugih radnji. Zato je meditacija, kao praksa transcendencije uma, u suštini jedino ispravno
delanje - delanje nedelovanjem.
Sav život u iluziji sastoji se od ove projekcije, od odlaganja svoje budnosti. Od te
iluzije projektovanja u vreme sastoje se svi naši životi.
Zato što mi uvek već jesmo ono što treba da budemo, transcendentalni puruša, osno-
vni kriterijum budnosti je budnost za vreme dubokog sna. Naše celokupno postojanje se
sastoji iz četiri stanja: dnevne budnosti ili jave, snova, dubokog sna bez snova i čiste, tran-
scendentalne svesti koja nadilazi prva tri stanja, koja je uvek prisutna iza svih stanja posto-
janja jer je suština samog postojanja. Kada smo u njoj onda smo uvek svesni, i za vreme
dubokog sna bez snova kada svet i naša individualnost potpuno nestaju. Tada ostaje samo
Duh koji omogućava svest i našu suštinu. Ta čista svest koja uvek postoji kao ono što omo-
gućava samo postojanje, jeste Duh u nama i mi smo njegovo oličenje.
Sav herojski napor za postizanje oslobođenja, koji se mora preduzeti, svodi se na kra-
ju na oslobođenje od svih napora koji nastaju i zbog sveta i zbog njegovog nadilaženja, svo-
di se na opuštenost, ravnodušnost i nezavisnost (kaivalya). Napori su uzaludni jer mi uvek
sanjamo, i na javi i u snu, sanjamo i ropstvo i napor oslobađanja, sanjamo sve dok se ne
probudimo. Kad prestanemo da sanjamo danju, sav naš svet i život, prestaćemo da sanjamo
i noću. Tada ćemo biti budni i za vreme dubokog sna bez snova. Tako probuđen biva slobo-
dan od smene perioda svesnosti i nesvesnosti samog sebe koji su uzajamni, delanja i od
nedelanja, od postojanja i nepostojanja: on sámo postojanje doživljava kao afirmaciju slo-
bode i njenu živu autentičnost. On vidi da je Duh neuslovljenosti jedina stvarnost nedodir-
nuta pojavnim svetom i njegovom svesnošću i nesvesnošću. Kao što filmsko platno, na
kome se odigravaju poplave i požari, ostaje nedirnuto tim pojavama, kojima omogućava da
se projektuju ili manifestuju, ili kao što na ogledalo ne deluju osobine likova koje odražava,
262
tako i na Duh neuslovljenosti, koji je čovekova suština, ne deluju pojave prakrti, njene stihi-
je i požari, ne samo spoljni već i oni u telu i psihi - iako omogućava njihovu pojavnost.
Kada smo budni tada Duh neuslovljenosti prepoznajemo kao svoju suštinu po kojoj
nismo ništa od prirode, vidimo da su ovo smrtno telo i iluzorni um njene prolazne tvorevine
i da to sve nije naše, da uopšte nismo ni rođeni da bi ostvarili prirodne nagone nego, napro-
tiv, prirodni nagoni su nas rodili da bi kroz nas ostvarili prisustvo bezvremenog Duha neus-
lovljenosti koji celu prirodu omogućava. Tada priroda nestaje za nas kao san za probuđeno-
ga, i samo beskrajna, bezvremena i svemoćna sloboda ostaje kao naša Sopstvenost i bud-
nost. I zatim, takva budnost počinje da se u nama učvršćuje i postaje živa i delotvorna tako
što u njenom svetlu sámo bivstvovanje prirode prepoznajemo kao ostvarenje slobode koja je
omogućava, kao njeno oživljavanje kroz sve oblike koji čine iskustveni svet - a najpre kroz
svoje ljudsko telo, kroz njegov dah i pogled, pokret i misao. Sav fizički svet tada postaje
čvrsto uobličena energija svesti koja izvire iz neuslovljenog Duha.
Tada se budnost ispoljava kao potpuna ujednačenost svih pokreta tela i glasa tokom
govora, kao ulje kad se lije, kao apsolutna dobrota prema svemu i apsolutna nezavisnost od
svega. Tako izgleda probuđeni.
Dakle, najpre je svaki oblik bivstvovanja postao prazan, čovek je konačno iskoračio
iz njega i dostigao slobodu od svakog ropstva pojavnom svetu, a zatim je ta praznina postala
sâm oblik, svet je postao (samo za tog čoveka) sloboda bivstvovanja. Tačnije rečeno, nije
'postao', nego je prepoznat kakav oduvek uistinu jeste. I tako je načinjen pun krug: najpre od
nesvesne stihije bivstvovanja ka slobodi od njegovih uslovljavajućih oblika, ka čistoj svesti,
a zatim ka samom biću, koje ovog puta nije više nesvesno već prosvetljeno. Zato to nije
krug već spirala, jer se bivstvovanje sada odvija na višem nivou.
Kao što bića ne bi bilo bez svemoćne slobode koja ga omogućava, tako ni te slobode
ne može biti bez bivstvovanja kakvo upravo jeste; ona se mora ostvariti kroz sve oblike
života, inače će ostati puka apstrakcija i delovaće jedino tama prirodnih nagona u borbi za
opstanak. Duh svemoćne slobode i ranije se povremeno probijao kroz tamu u život čovekov,
obasjavao ga večnom svetlošću i tada je doživljavan kao Sveti Duh (u mazdaizmu i hrišćan-
stvu) ili Šiva (u hinduizmu). Sada je čovek trajno ispunjen njime kao svojom suštinom.
I samo takav život - koji nije više podstican borbom za opstanak nego, naprotiv, več-
nim, svemoćnim i nestvorenim Duhom slobode, koji život u svemu nadmašuje jer ga celog
omogućava i drži kao malo vode na dlanu - samo takav život postaje za čoveka moguć,
autentičan i blažen. Čoveku život postaje prihvatljiv samo kada svoje uporište ne traži u
njemu, u ispoljenom svetu, već u Duhu koji ga omogućava.
Jedino što nakon svega preostaje probuđenom čoveku jeste vazda slobodan život pri-
rode koji se nesputano ispoljava kao doživljaj ljubavi. Ali, za razliku od ostalih ljudi koji
nisu prošli put pročišćenja ovde iznet, on svakog trenutka i u svim dimenzijama život pro-
žima smislom, isceljuje ga i stišava od zaludnih vrtloga strasti, bistri ga od neznanja i oslo-
bađa u spoznaji njegovog ishoda. On zrači dobrotom koja omogućava svet.
Takav čovek to može jedino zato što vidi da od ishoda svega nikada i nije bio različit,
da je puruša oduvek nezavisan od prakrti i da bi grešio ako bi nastojao da svoj Duh učini
autentičnim naspram prirode, ako bi tražio sopstveno spasenje. To je nepotrebno, jer nije
porobljen. Da jeste, ne bi imao Duha ni svesti u sebi - ne bi ni postojao. Kako je već slobo-
dan, to svoje iskonsko stanje može potvrditi i oživeti u iskustvu samo kada s ljubavlju pod-
stiče sav život prirode, svih njenih bića, a ne svoju slobodu, pa čak ni svoj život. Priroda
nikada ne sputava Duh. To i ne može, jer on nju celu omogućava. Ona u celosti služi njego-
voj samospoznaji, i zato on samospoznaju i slobodu ostvaruje jedino kada bezgranično
263
podržava život svih bića i cele prirode, a ne svoj. Samo tako će moći da s čistom ljubavlju
doživi sve što postoji, sa svim suprotnostima (Matej, 5.6.7). Tek kada to doživi, biće potpu-
no svestan postojanja kakvo zaista jeste. I tada će biti ono što sâm u suštini jeste: Duh koji
omogućava i postojanje i svest o njemu.
Nikako drugačije se čovek ne može prepoznati, probuditi i živeti u nerođenom i bes-
mrtnom Duhu koji omogućava život. Nikako drugačije.

264
 PRILOG

TEKSTOVI KLASIČNE SÂNKHYE

Išvarakršna
SÂNKHYA-KÂRIKÂ

1. Pred nasrtom trovrsne patnje težimo spasenju razumevanjem uzroka. Zaposta-

viti čistu svest o sebi pred svetovnim iskustvima nije ispravno, jer potpuno dokončanje pat-
nje prepuštanjem svetovnom životu nije moguće.

(„Trovrsna patnja” može poticati: 1. iz nas samih; 2. iz vanjskog sveta, tj. od drugih
bića, i 3. iz nebeskog sveta kao uticaj planeta, bogova (neorganskih bića) ili kao moć sudbi-
ne. „Čista svest” je transcendentalna svest o autentičnom Duhu, puruši, a „svetovan život”
je ograničen na relativni um i uslovljeno bivstvovanje prakrti.)

2. Svetovna iskustva, kao i vera u nekog Boga, sredstva su jednako nečista,

oskudna ili prekomerna. Bolji je obratni smer svesnog razlikovanja pojavnog, nepojavnog i
znanog.

(„Obratni smer svesnog razlikovanja” je praksa meditacije s kojom se objektivno

ustanovljava sve, od misli i osećanja, do najgrubljih fizičkih pojava. Ovde se jasno stavlja
do znanja da svetovna i religijska iskustva spadaju u istu ravan bivstvovanja, iako sa različi-
tim sadržajima i učincima, i da je za duhovnu autentičnost neophodno iskustvo transcenden-
cije. Drugim rečima, da ne treba tražiti smisao egzistencije i utočište spolja, već unutar sebe,
sopstvenim preobražajem, a ne menjanjem vanjskih okolnosti, ni svetovnim ni religijskim
metodama.)

3. Iskonska je priroda (prakrti) neproizvedena (avikrti). Sedam glavnih činilaca

(iz nje) proizvedeni (dalje) proizvode šesnaest sastojaka koji su tek proizvodi, a Duh (puru-
ša) niti je proizveden niti proizvodi.

(„Sedam glavnih činilaca” su: mahat-buddhi, aham-kâra i pet tanmâtrâ. „Šesnaest

sastojaka” su: indriyâni i maha-bhűtâni.)

4. Opažanje, zaključak i svedočanstvo tri su verodostojna sredstva spoznaje. U

njima su obuhvaćena sva ostala, na njima se temelji izvesnost izvoda.

5. Opažanje je ustanovljavanje posebnih objekata. Zaključivanje je, prema obja-

vama, trostruko, a nastaje iz poznavanja karakterističnih osobina i njihovog posednika. Sve-
dočanstvo dolazi od poverljive osobe i od otkrovenja.

265
 6. Čulni objekti saznaju se opažanjem, a ono što je natčulno, zaključivanjem. Što
se direktno ne opaža niti se može pouzdano zaključiti, ustanovljava se svedočanstvom i
otkrovenjem.

7. Nemogućnost opažanja može da nastupi usled ekstremne udaljenosti ili blizi-

ne, oštećenja čula, mentalne nestabilnosti, velike finoće, usled drugačijeg ubeđenja, zame-
nom za nešto slično i zbog drugih uzroka.

8. Iskonska priroda nije primetna, zato što je suptilna, iako bivstvuje tako da su
joj učinci primetni, a ti su učinci svesnost (buddhi) i ostalo što otud proizlazi kao oblikovana
i neoblikovana priroda.

9. Budući da je nemoguće proizvesti ono što ne bivstvuje, budući da je nužan

zahvat u tvarni uzrok, budući da sve ne može nastati iz svačega, nego mogući uzrok proiz-
vodi (samo) ono što može, tako da samo iz bića nastaje biće - zato i učinak (posledica) bivs-
tvuje već pre zahvata činioca (uzroka).

10. Oznake su bića u razvoju da su prouzročena, nestalna, neobuhvatna, delatna,

mnogostruka, uključiva, obeležena, povezana i zavisna. Nerazvijena je priroda suprotno
obeležena.

11. Razvoj se sveta zbiva na potki od tri strune (gune). One se (same po sebi) ne
razlučuju, (nego su) pred-metne. (Obeležja su im) opšta, ne misle nego proizvode. Takva im
je prirodna podloga, dok je Duh obeležen suprotnim svojstvima.

12. Svojstva struna (guna) jesu: ugodnost, neugodnost i bezosećajnost. Svrha im

je da osvetle, da pokrenu i suspregnu (zbivanje). Strune deluju uzajamno da se usklade,
povežu, umnože i oplode.

13. Sattva je guna lagana i svetla, dok se rađas ceni jer je čvrst i pokretan, a tamas
je mora i učmalost. Po svrsi su slične svetiljci.

14. Nemogućnost razlikovanja i ostalo dokazuje se postojanjem triju guna, a

nepostojanje njihovim odsustvom. Neispoljeno (prakrti) se dokazuje time što svaka posledi-
ca mora da poseduje uzrok.

15. Nemanifestovana (avyakta) prakrti postoji kao opšti uzrok jer su sve pojedina-
čne tvorevine ograničene, jer je istorodna, jer je pokretačka snaga, jer je različita od svih
pojedinačnih uzroka i posledica, i zato što izaziva sve posledice.

16. Ona se razvija kroz tri gune i preobražava se, kao tečnost koja se preliva u obi-
lju, zavisno od prevage pojedine gune.

17. Budući da svojstva nisu sama sebi svrha, nego su pod vlašću suprotstavljenom
proizvodu triju guna - postoji Duh, budući da je neophodan korisnik i jer se (sve) zbivanje
vrši zbog (njegovog) oslobođenja.

266
 18. Dokaz je mnogostrukosti puruša redosled uzroka rađanja i smrti i postepenost
zbivanja, a takođe i razlike u odnosu triju struna.

19. Takva je raznorodnost dokaz da je svojstvo Duha da bude svedok, izdvojen,

nepristrasan, nedelatan posmatrač.

20. I zato, zbog takve združenosti, lik koji nije misao deluje kao misao. Mada su
delatne tek strune (gune), čini se da i posmatrač postaje delatan.

21. Kao kada se hromi združi sa slepcem tako su vezane i te dve (osnove - duhov-
na i tvarna). Svrha je duhovni uvid, a uz to i razrešenje tvari. Tako se vrši zbivanje u svetu.

(Hromi je nedelatni puruša, a slepac je delatna ali nesvesna prakrti. Oni se udružuju
kao kada slepac ponese hromog koji vidi put.)

22. Od iskonske prirode (potiče najpre) mahat-buddhi, a zatim i skup od šesnaest

(sastojaka). Iz pet od tih šesnaest (iz tanmâtrâ) potiče pet tvarnih počela (maha-bhűtâni).

23. Svojstvo mahat-buddhi je odlučnost. Ispravnost, mudrost, stanje bez strasti i

gospodstvo njegov su svetli lik. Tome su suprotna obeležja tame.

24. Aham-kâra deluje iz taštine. Otuda potiču dve vrste prirode: jedanaest organa i
pet prototipskih počela.

25. Iako je aham-kâra jedinstvena iz nje potiču različite vrste razvoja, zavisno od
toga da li preovlađuje sattva ili tamas. Kada prevlada sattva nastaju indriyâni, a kada prev-
lada tamas nastaju fini elementi (tanmâtrâ, prototipovi grubih, maha-bhűtâni). Dok su sat-
tva i tamas materijalni uzroci tih razvojnih oblika, rađas je delatni uzrok.

26. Oko, uho, nos, jezik i koža zovu se organi spoznaje (buddhindriye). Glas,
ruke, noge, organi izlučivanja i polni organi jesu organi delanja (karmendriye).

27. Razum (manas) im je zajedno svojstven i istovrstan. Zato je organ volje. Raz-
novrsnim preobražajem kvaliteta (guna) nastaju razlike i lučenje izražavanja.

(Razum je organ i spoznaje i delatnosti. Prema komentarima, razum razjašnjava ono

što je neodređeno, a sam od sebe ne dodaje ništa datoj predmetnosti.)

28. Pet funkcija, zvuk i ostalo, jednostavna su opažanja. Govor, rad ruku, kretanje,
izlučivanje i reprodukcija drugačije su funkcije.

29. Posebno je obeležje svakog od triju (unutarnjih organa) funkcija koja nije
zajednička. Zajednička funkcija im je zračenje pet dahova (prâna).

(Buddhi, aham-kâra i manas su unutarnji organi, ili antahkarana.)

267
 30. U pogledu čulnih objekata, delovanje sva tri organa je i simultano i sukcesiv-
no. Kada su u pitanju neprimetne stvari, delovanju tri unutarnja organa prethodi saznanje.

31. Čulni i delatni organi izvode svoje pojedine funkcije podstaknuti uzajamnom
simpatijom. Njihov cilj je nezavisnost Duha; ni zbog čega drugog se oni ne aktiviraju.

32. Organa je trinaest vrsta; oni delaju pomoću shvatanja, utvrđivanja i obeloda-
njivanja. Njihovi vanjski objekti su desetostruki, budući da su shvatljivi, utvrdljivi i obelo-
danjivi.

(Strofe 30-32 razjašnjavaju koordinaciju triju unutarnjih - manas, aham-kâra i budd-

hi - sa deset vanjskih organa - karmendrye i buddhindrye.)

33. Unutarnji je činilac trovrstan, a deset je vanjskih (organa) koji tim trima uka-
zuju predmete. Delatnost je vanjskih organa neposredna sadašnjost; unutarnji je delatan u
sva tri vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost).

34. Fini elementi, tanmâtre, koji su prototipovi naših grubih čula, primetljivi su
jedino čulima božanskih bića. Govor je zavisan od zvuka; ostali od svojih objekata.

35. Budući da svesnost s unutarnjim činiocima doseže u bit svakog predmeta,

(bitno) je sredstvo (spoznaje) trovrsno, a ostali su organi njihova ulazna vrata.

36. Tako različite osobine guna, delujući kao svetiljka, odražavaju u svesnosti
(buddhi) potpuno jasnu svrhu Duha,

37. Budući da svesnost nastoji da zadovolji svaki prohtev Duha, a uz to razotkriva

suptilnu razliku Duha i tvari.

38. Suptilna počela (tanmâtre) nisu raznolika, a od njih pet nastaje pet grubih
počela (maha-bhűtâni). Tanmâtre razlikujemo prema smirenim, uzbudljivim i varavim utis-
cima.

39. Od suptilnih počela, tanmâtrâ, sastoji se psihičko telo živih bića. To telo
nadživljava smrt fizičkog tela i preporađa se, dok se tvorevine grubih materijalnih elemenata
raspadaju.

40. Suptilno telo nastalo je prvo, nezavisno, trajno. Omeđuju ga um i ostali (duše-
vni) činioci bića sve do suptilnih počela. Ono prolazi životima nedostupno užitku, mada je
nosilac osobina bića.

(Suptilno telo je linga-šarira. Prema komentarima „semenje vrline i greha sadržano

je u suptilnom telu... u sklonostima uma”.)

41. Kao što nema slike bez podloge ni senke bez predmeta, tako ni izraz spoznaje
ne postoji bez podloge u predmetnim razlikama.

268
 42. Suptilno telo, usmereno duhovnom svrhom, kao glumac igra svoju ulogu pri-
lagođujući nameru onom što želi da postigne, sa pouzdanjem u moć iskonske prirode.

43. Urođena priroda i stečena svojstva, a i vrline, očevidno zavise od (umnih i

ostalih) činilaca, dok telesnost već od začetka zavisi od učinaka (tih činilaca).

44. Vrlina utire uzlazni put, a grešnost zavodi niza strminu, mudrošću se postiže
oslobođenje, a u ropstvo se pada iz bezumnosti. Nadmoć odstranjuje prepreke, a suprotni
učinci plod su suprotnih osobina.

45. Napuštanje strasti prirodno je smirenje, tok života (preporađanje) izvire iz žara
požude, nadmoć odstranjuje prepreke, a suprotni učinci plod su suprotnih osobina.

(„Osam sklonosti uma”, četiri pozitivne i četiri negativne, koje su opisane u ove dve
strofe - vrlina, mudrost, neprianjanje uz nagone, nadmoć, i njima suprotne četiri mane -
komentarišu se dalje prema načelu da „čovek postaje ono o čemu meditira”.)

46. Ovo su sve tvorevine uma, uslovljene smetnjama, slabostima, samozadovolj-

stvima i postignućima. Usled nejednakog uticaja guna, ima ih pedeset.

47. Pet je vrsta smetnji; raznih slabosti usled organskih nedostataka ima dvadeset
osam; samozadovoljstava ima devet, a dostignuća osam.

48. Raznih pomračenja uma (tamas) ima osam, isto kao i smutnji (moha); razoča-
renja (mahamoha) je deset. Teskoba ima osamnaest vrsta, a toliko i potpunih pomračenja
uma.

49. Nedostaci jedanaest organa, zajedno sa slabošću uma, čine opštu nemoć. Pov-
reda uma ima sedamnaest, a nastaju usled nepostojanosti zadovoljstava i postignuća.

50. Navode se devet oblika ugodnosti: četiri unutarnjih, koje se odnose na prirodu
(prakrti), sredstva (upadana), vreme (kala), i sreću (bhagya); i pet spoljašnjih koja nastaju
izbegavanjem uživanja u objektima.

51. Osam postignuća su: razmišljanje, učenje, studiranje, sprečavanje tri vrste
bola, sticanje prijatelja i milosrđe. Tri ranije spomenuta (smetnje, slabosti i samozadovolj-
stva) sputavaju postignuća.

52. Bez težnje za rođenjem (bhava) nema oblika (suptilnog tela, linga-šarira), a
bez (sticanja iskustava pomoću) suptilnog tela nije moguće nadilaženje rađanja i oblikova-
nja. Zato je evolucija sveta dvostruka: obeležena je prirodnim oblikovanjem i sticanjem
mentalnih iskustava.

53. Ima osam vrsta božanskih svetova; pet podljudskih, dok je ljudski svet jedins-
tven. Podljudski svetovi nisu samo svetovi životinjskih bića, nego obuhvataju biljke i mine-
rale. Sve su to materijalni svetovi (unutar prakrti).

269
 54. Svetlost sattve prekriva vrhunce sveta, a korenje je skriveno u tami (tamas).
Sredinom se šire strasti (rađas). Tako je razgraničen svet, od boga Brahme pa do vlati trave.
Srednji deo sveta jeste svet ljudske sreće i nesreće.

55. Misaoni ljudski um tu snosi patnju koja je nanos starenja i smrti, sve dok se ne
odvrati od oblika. Zato je patnja u biti svega.

56. Priroda je sazdana tako, od najvišeg uma pa do zadnje čestice, da posluži

oslobođenju (svakog pojedinačnog) Duha. Poduhvat je (prirode) zbog tuđe svrhe kao da je
njena vlastita.

57. Nesvesno, kao što nastaje mleko za ishranu teleta, preobražava se i priroda u
svrhu slobode čoveka (Duha).

58. Kao što ljudi rade s krajnjim ciljem da zadovolje svoje želje, tako i neispoljena
prakrti radi služeći Duhu, i njen krajnji cilj je dokidanje patnje.

59. Kao što se povlači plesačica kada gledaocima prikaže ples, tako se odvraća i
priroda pošto se izrazila pred Duhom.

60. Velikodušna priroda, obdarena svojstvima (gunama), nesebično i na sve nači-

ne ispunjava svrhu Duha, koji nema svojstava.

61. A meni se čini da nijedno biće nije stidljivije od same prirode (ili čistog bića),
jer kada shvati: „Viđena sam”, nikada više ne izlazi na dogled (Duha) čoveka.

62. Zato zaista (tu) niko ne biva sputan, niti se oslobađa, niti prolazi nizom života.
Sáma se priroda, prolazeći raznim fazama, vezuje i oslobađa.

63. Priroda samu sebe vezuje, ili zapetljava u tkanje struna, guna, zbog sedam
sklonosti ka oblikovanju, a jednom se sklonošću (mudrošću) razrešuje za istinsku dobrobit
Duha. Sedam spona prirode, s kojima se porobljava u razne oblike, jesu sklonosti prema
vrlinama i gresima, prema dobru i zlu.

64. Tako stalnim pronicanjem takvosti (stvarnosti prirode) dosežemo spoznaju (da
to) „nisam, (to) nije moje, niti (sam to) ja”.

65. A Duh (-čovek) poput gledaoca i dalje bez zanosa promatra prirodu, koja je
odvraćena od rađanja uspešno napustila sedam vrsta oblikovanja.

66. On tad ravnodušan (kaže): „Video sam je”, a ona suspregnuta: „Opažena
sam.” Iako je među njima uspostavljen odnos, on više ne služi razvoju sveta.

67. Kad je Duh dosegao savršeno znanje, tad ispravnost, a i ostale vrline postaju
nedelatne. Telo zahvaćeno snagom oblikovanja i dalje postoji kao u zamahu lončarevog
točka.

270
 (Kad se oblikovani lonac skine s lončarevog točka, točak se vrti i dalje još neko vre-
me snagom inercije. „U času kad prevagne budnost, sve semenje karme postaje nesposobno
da proklija, jer je tlo postalo jalovo.”)

68. A kad se Duh otcepi od tela, i kretanje se tvari, pošto je postiglo cilj, obustav-
lja. Duh tako postiže potpuno savršenstvo jednom za svagda.

69. Ovo je skrovito znanje objavljeno najvećem mudracu, Kapili. To je znanje o

nastanku, opstanku i ishodu bića.

70. Ovu vrhunsku pročišćavajuću mudrost on je iz svog saosećanja saopštio Asu-

riju. Asuri ju je preneo Panćašikhi, a ovaj je razradio u sistem.

71. Sistem, koji su učenici preneli usmenim nasleđem, složio je u arya metrici
Išvarakršna, koji je savršeno shvatio utvrđeno učenje.

271
 Kapila
SÂNKHYA-SŰTRÂ

Od ukupno 526 sűtri, ovde je dat izbor od 184.

To su uglavnom one koje ne zahtevaju komentare
i koje se ne odnose na rasprave sa drugim sistemima,
nego isključivo na učenje sânkhye.

I.1. Konačni prestanak trovrsne patnje83 krajnji je cilj ljudskog Duha.

I.2. Patnja se ne može trajno okončati uobičajenim (vanjskim) sredstvima (kao što
su religija, novac i čulna uživanja), jer tako može biti sprečena za neko vreme, ali se ponovo
vraća.
I.4. Metode privremenog (spoljašnjeg) oslobođenja od patnje treba da odbace sve
razumne osobe, jer nisu moguće na svim mestima i u svim vremenima, a i tamo gde su
moguće, nisu dovoljne.
I.5. Niži putevi (vanjskog) uklanjanja bola treba da se odbace u korist najvišeg
cilja, oslobođenja, čiji je vrhunski značaj takođe objavljen u svetim spisima.
I.7. Ako je suštinska priroda ljudskog Duha da bude sputan, ne bi postojao put ni
način za postizanje oslobođenja.
I.8. Ako smatramo da je Duh čovekov po prirodi ograničen, i da je nemoguće nje-
govo oslobođenje, tada sveti spisi, koji nalažu njegovo oslobođenje, nisu istiniti (što nije
slučaj).
I.12. Zavisnost od vremena ne sputava ljudski Duh, jer vreme je sveobuhvatno i
trajno povezuje sve što je od prakrti.
I.13. Niti, iz istog razloga, uslovljenost nastaje od prostora.
I.14. Niti uslovljenost Duha nastaje od uticaja okoline i svetovnih običaja, jer oni
uslovljavaju telesno stanje, a ne duhovno.
I.15. Ljudski Duh je izvan svih svetovnih veza, jer nije utelovljen.
I.16. Niti je ograničen delima, jer delanje je svojstveno umu i, u tom slučaju, sputa-
nost bi bila večna.
I.17. Ako bi sputanost nastala kao svojstvo drugog čoveka, različita iskustva ne bi
bila moguća.
I.18. Ni prakrti ne može biti uzrok sputanosti Duha, jer ne može delovati sama od
sebe.
I.19. Duh čovekov je večan, čist i slobodan. On ne može biti povezan sa patnjom
bez povezanosti sa prakrti.
I.20. Niti sputanost Duha nastaje iz metafizičkog neznanja, jer ono što nije realno
ne može sputavati.
83
Tri vrste patnje jesu: 1. Subjektivna (adhyatmika); tako je nazvana jer nastaje iz čovekovog 'ja'. Sastoji se iz bolesti i
duševne patnje. 2. Objektivna (adhibhautika), koja je prouzrokovana delovanjem drugih živih bića, kao što su životinje,
ljudi, ptice itd. Nazvana je tako zato što nastaje od stvorenih bića. 3. Uticaj sudbine (adhidaivika), izazvan natprirodnim
silama, zatim uticajima zvezda i planeta, zlih duhova ili bogova (deva). Smisao ovog komentara je isti kao kod Sankya
karike 2.

272
 I.21. Ako se tvrdi da je neznanje realno, onda se negira načelo (vedante) da je nere-
alno.
I.22. Ako se pretpostavi da je neznanje realno, priznala bi se dualnost Duha i
neznanja.
I.27. Sputanost Duha nije izazvana ni uticajima objekata koji večno deluju.
I.29. Sputanost Duha ne može nastati ni od uticaja primljenih od objekata, jer onda
ne bi bilo nikakve razlike između sputanog i slobodnog.
I.42. Svet nije samo ideja, jer postoji intuicija o objektivnoj stvarnosti.
I.48. Duh ne biva sputan ulaženjem u telo.
I.51. Kretanje se pripisuje Duhu kao što se kaže da se i prostor ograđen ćupom 'kre-
će' kada se ćup pomeri. U stvarnosti, prostor (akaša) uopšte se ne kreće.
I.52. Niti sputanost Duha nastaje od dobrih ili zlih dela (karma), jer ona ne pripada-
ju Duhu.
I.55. Povezanost Duha (puruše) i prirode (prakrti) nastaje usled njihovog nerazli-
kovanja. Stoga tu nema sličnosti.
I.56. Uklanjanje nerazlikovanja moguće je samo pomoću razlikovanja, kao što se
tama uklanja svetlošću.
I.57. Nerazlikovanje svih ostalih stvari od Duha, sledi iz nerazlikovanja Duha od
prakrti. Zato se s poništenjem ovoga, poništava i ono.
I.58. Sputanost Duha je samo ubeđenje i nije realna, jer postoji samo u umu.
I.66. Postojanje Duha (puruša) može se zaključiti iz činjenice da neinteligentna pri-
roda mora postojati zbog nekog drugog.
I.75. Iako Duh i priroda prethode svemu ispoljenom, Duh po svojim svojstvima ne
može biti uzročnik; stoga je priroda ta koja je uzrok.
I.78. Nešto ne može biti proizvedeno iz ničega.
I.81. Delanje (karma) ne može biti stvaran uzrok nijednog proizvoda.
I.85. Oslobođenje nije moguće čak ni nepristrasnom akcijom, jer bez obzira da li se
akcija izvodi bez želje ili sa željom, u oba slučaja ona čini da oslobođenje izgleda kao da je
stvoreno i zato propadljivo.
I.86. Onaj ko je po svojoj prirodi slobodan konačno ukida svaku sputanost. Ne
može se uporediti oslobođenje koje se postiže ispravnim znanjem sa onim koje je postignuto
delima.
I.93. Postojanje Boga se ne može dokazati jer on ne može biti ni slobodan ni spu-
tan. Niti može biti drugačiji do slobodan ili sputan.
I.94. U oba slučaja biće nesposoban za delanje (stvaranje).
I.96. Duh vlada nad prakrti samom blizinom.
I.97. Individualne duše (điva) takođe rukovode samom blizinom.
I.99. Unutarnji organ (manas) je osvetljen blizinom Duha i potčinjen, kao gvožđe
magnetu.
I.109. Zato što su krajnje suptilni, puruša i prakrti ne mogu biti viđeni.
I.110. Postojanje prakrti se može videti iz posledica.
I.117. Stvari nastaju samo iz onoga iz čega mogu da nastanu.
I.118. Takođe, pre svog nastanka posledica ima istu prirodu kao i uzrok.
I.121. Razaranje stvari znači njeno rastvaranje u svoj uzrok.
I.124. Proizvodi prakrti su uzrokovani, prolazni, neprožimajući, promenljivi, mno-
gobrojni, zavisni i rastvorljivi.
I.139. Duh je čovekov različit od tela i svega ostalog.
273
 I.142. Takođe Duh je različit od tela i ostalog zbog svoje nadmoći nad gunama.
I.143. Duh je nezavisan od tela i ostalog, jer je on spoznavalac.
I.144. Duh je različit od tela i ostalog zbog svoje nadmoći nad njima.
I.148. Da Duh čovekov nije inteligentan, ne bi mogao biti svedok stanja dubokog sna
bez snova i stanja sanjanja.
I.153. Mada se za Duh mislilo da predstavlja suprotnost nečem drugom, to zapravo
nije tako jer je Duh jedinstven i bez osobina.
I.155. Čovek koji zna da je uzrok ropstva nerazlikovanje između puruše i prakrti, i
koji opstaje u njihovom razlikovanju, zna da nije bio sputan čak i kada je izgledalo da je
tako.
I.156. Ako slepac ne vidi, to ne znači da ne mogu videti i oni koji imaju oči.
I.159. Duh je čovekov oduvek slobodan, ali se prividno pokazuje kao da nije.
I.160. Duh je u svemu slobodan, iako izgleda mnogostruk ili raznovrstan, u stvari je
samo prividno ograničen bićem.
I.161. Duh je svedok kroz povezanost sa čulnim organima.
I.162. Večna sloboda svojstvena je ljudskom Duhu.
I.163. A takođe i ravnodušnost.
I.164. Delatnost se zabunom pripisuje ljudskom Duhu zbog uticaja misli koje su nam
bliske; zbog bliskosti sa mislima.
II.5. Budući da sputanost, stvaralačka aktivnost i sve ostalo zapravo pripadaju pra-
krti, pogrešno je pripisivati ih puruši.
II.9. Ispoljavanje sveta nastaje iz strasti, oslobođenje iz bestrasnosti.
II.23. Opažanje je i natčulno. Pogrešno je misliti da ono zavisi samo od čula.
II.26. Manas učestvuje u opažanju i u delanju.
II.28. Svi objekti čulnih i delatnih organa počinju sa bojom i zvucima, a završavaju
se s prljavim izlučevinama.
II.29. Svojstvo je Duha da je svedok zbivanja, dok su čulni i delatni organi sredstva
tog zbivanja.
II.34. Kada se obustave modifikacije vezane za objektivni svet, Duh više nije njima
obojen i boravi u sebi.
II.35. Zbog cveta kristal izgleda obojen.
II.41. Buddhi je glavni, jer nikada ne odluta.
II.42. Takođe jer sadrži utiske iz prošlosti.
II.43. I zbog svoje moći sećanja.
II.44. Sećanje ne dolazi od Duha.
II.45. Neki organi su glavni, a drugi sporedni instrumenti Duha, zbog razlike u funk-
ciji.
II.46. Rad svakog buddhija je u korist pojedinačnog čoveka, jer svaki je vezan
radom u službi svoga čoveka.
II.47. Dopuštajući svim različitim organima da podjednako rade u korist Duha,
prvenstvo pripada buddhiju.
III.1. Raznovrsni čulni svet (indriyâni) proistekao je iz suptilnog (tanmâtrâ).
III.2. Odatle je i telo.
III.3. Iz suptilnih elemenata nastaje sav život u svetu.
III.4. Ali, za onoga ko razlikuje, delovanja iskustvenog sveta su neprimetna.
III.5. Iskustveni svet postoji zbog neophodnosti da ga iskuse oni koji ne razlikuju
purušu i prakrti (neprobuđeni).
274
 III.6. Duh je čovekov već sada sasvim slobodan od svih suprotnosti.
III.7. Fizičko telo obično nastaje od oca i majke. Drugo telo tako ne nastaje.
III.10. Individualne razlike ljudskih karaktera potiču od raznovrsnosti njihove pret-
hodne delatnosti.
III.20. Svest nije proizvod organizacije elemenata prirode, jer se ne nalazi ni u sva-
kom elementu posebno.
III.21. Da je svest prirođena telu, niko na svetu nikada ne bi umro.
III.22. Ako bi se reklo da se svest proizvodi u telu zahvaljujući moći specijalne kom-
binacije elemenata, odgovor je da to nije slučaj jer svest ne postoji ni u jednom posebnom
elementu.
III.23. Spoznaja oslobađa.
III.24. Zabluda porobljava.
III.25. Pošto je znanje jedini uzrok oslobođenja, ono nije u vezi ni sa čim, pa ni sa
dobrim delima vršenim direktno ili indirektno.
III.27. Čak se ni verskom predanošću ne doseže čista stvarnost.
III.28. Jer iluzija leži u svemu što um zamisli.
III.29. Samo ostvarenjem čistog Duha u meditaciji postaju dostupne sve moći priro-
de.
III.30. Meditacija je napuštanje strasti.
III.31. Meditacija se usavršava napuštanjem aktivnosti uma.
III.36. Meditacija se ostvaruje savladavanjem strasti i postojanom vežbom.
III.47. Sve stvoreno, od najvišeg Brahme do najnižih bića, postoji u korist Duha
čovekovog (puruša) samo dotle dok nema razlikovanja između puruše i prakrti.
III.48. Visina obiluje čistotom (sattva).
III.49. Podnožje obiluje mrakom (tamas).
III.50. Sredinom se šire strasti (rađas).
III.51. Različite tvorevine prirode proizvode različite karme.
III.52. Čak i iz najviših svetova postoji mogućnost pada u niža, bolna stanja, tako da i
nebeske svetove treba nadići.
III.53. Patnja nastala starenjem i umiranjem ostaje u višem svetu kao i u nižem.
III.55. Iako delatnost nije nužna ni za prirodu, prakrti, ona je ipak shvatljiva iz želje
da posluži drugome, puruši.
III.56. Onaj ko biva apsorbovan u prakrti rodiće se ponovo i biće svemoguć i svezna-
juć u narednom stvaranju.
III.57. Postojanje takvog Boga je priznato.
III.64. Kada se jedan čovek oslobodi, drugi, koji ne zna da razlikuje purušu i prakrti,
ostaje sputan.
III.66. Priroda ne odustaje od prianjanja uz ostale neoslobođene ljudske Duhove u
ispoljavanju svog čulnog iskustva, kao što i zabluda da je konopac zmija može i dalje da
važi za onoga ko nije prozreo stvarnost.
III.67. Ostaje delatna zbog veze sa karmom.
III.69. Kao plesačica tako i priroda obustavlja svoje ispoljavanje kad postigne svrhu
svoje delatnosti.
III.70. Kada prakrti shvati da je puruša video njene mane, više mu se ne približava,
kao žena iz plemenite porodice.
III.71. Sputanost i oslobođenje ne pripadaju puruši; jedino zbog njegovog nerazliko-
vanja od prakrti izgleda kao da je puruša 'sputan' i da se 'oslobađa'.
275
 III.72. Sputanost i oslobođenje u stvari pripadaju samo prakrti, zato što je ona veza-
na, kao stoka.
III.73. Prakrti sebe sputava na sedam načina, kao svilena buba, a na jedan način se
oslobađa.
III.75. Savršeno razlikovanje puruše i prakrti kroz odbacivanje svega, izražava se
kao 'ne to - ne to', i postiže se spoznajom dvadeset pet principa.
III.76. Zbog razlika u sposobnostima onih koji traže spoznaju, nije nužno da svi budu
jednako uspešni.
III.77. Suzbijeni bol se ponovo vraća zbog nesavršenog razlikovanja.
III.78. Ko ispravno razlikuje oslobođen je za života.
III.82. Iako poseduje telo, oslobođeni mudrac nastavlja da živi, kao što grnčarev
točak nastavlja da se sam okreće snagom inercije i kada grnčar okonča rad.
III.83. Telo se zadržava i zbog najmanjeg ostatka sa njim stečenih utisaka (samska-
ra).
III.84. Učinjeno je ono što je trebalo učiniti tek kada se razlikovanjem ljudskog Duha
od uslovljene prirode postigne potpuni prestanak patnje, i nikako drugačije, nikako drugači-
je.
IV.4. Bestrasnost i pokret ka slobodi nastaje opažanjem da smrt dolazi ocu i sinu,
svakome ko se rodio.
IV.8. Ne treba razmišljati o onome što porobljava.
IV.9. U velikom društvu se javljaju prepreke za sabranost pažnje, jer se ispoljavaju
strasti i kolektivna ubeđenja.
IV.10. To se događa i u društvu dvojice.
IV.11. Srećan je onaj ko je bez nade.
IV.12. Može se biti srećan i bez uobičajenog ljudskog napora, ako se transcendira
um.
IV.23. Onaj ko se oslobodio strasti, izbegao je ono što treba izbeći, i dobio ono što
treba dobiti.
IV.24. Ili se to postiže druženjem sa onim ko je postigao bestrasnost.
IV.25. Ne treba se družiti sa onima koji su uslovljeni strastima.
IV.26. Inače ćemo biti zarobljeni.
IV.27. Mudri želje ne stišavaju uživanjima.
IV.28. Strasti mogu da se stišaju posmatranjem nepostojanosti svega.
IV.30. U nečistom umu se ne odražava znanje, kao ni lik u prljavom ogledalu.
IV.31. Cilj nije ostvaren čak ni ekstazom pri savršenoj predaji, ni savršenom preda-
jom.
V.2. Plodovi nastaju iz (dobrih i loših) dela, a ne zato što svetom vlada Bog.
V.3. Ako Bog vlada svetom, onda vlada u svoju korist, kao i svi vladari.
V.4. Tada se Bog ne bi razlikovao od ovozemaljskih vladara.
V.5. Takođe, bio bi projekcija ljudi i 'Bog' samo po imenu.
V.6. Nema vladavine bez strasti, jer strast je uzrok svih delanja.
V.7. Stoga, ako je Bog uslovljen strastima, nije večno slobodan.
V.12. Štaviše, spisi tvrde da je svet nastao iz prakrti, a ne od Boga.
V.43. Snaga vedskih reči utvrđena je tradicijom prenošenja.
V.44. To je zaista tako jer reči prenose sve informacije, i one koje su usklađene s
pravim značenjem, i one koje nisu.
V.45. Vede nisu večne, jer sveti spisi govore o njihovom nastanku.
276
 V.46. Niti su Vede delo jednog uzvišenog čoveka, jer ne postoji takav čovek koji bi
mogao biti njihov tvorac.
V.47. Ni oslobođeni (zbog ravnodušnosti) ni neoslobođeni (zbog neznanja) ne mogu
biti autori Veda.
V.50. Ono ljudsko delo koje ponekad nije vidljivo, traži napor da se razume.
V.51. Moć Veda počiva na prenošenju ispravnog znanja.
V.72. Osim puruše i prakrti, sve je nepostojano i prolazno.
V.74. Oslobođenje nije ispoljavanje radosti, jer ono nema osobina.
V.75. Niti se ono postiže poništenjem osobina.
V.76. Niti odlaskom na neko posebno mesto, na nebo, jer Duh je nepokretan (apso-
lutan).
V.77. Niti je oslobođenje poništenje mentalnih utisaka nastalih od objekata, jer oni
su trenutni.
V.78. Niti oslobođenje nastaje poništenjem svega, jer, između ostalog, to nije cilj
Duha.
V.79. Stoga, ni praznina nije oslobođenje.
V.80. Svako sjedinjenje se okončava razdvajanjem, stoga oslobođenje nije u sticanju
bilo čega.
V.81. Niti je oslobođenje povezivanje dela sa celinom.
V.82. Niti je oslobođenost moć da se bude mali kao atom, i tako dalje, jer kao i dru-
ge moći (siddhi), i to je prolazno.
V.83. Takođe, oslobođenje nije ni u sticanju uzvišenog položaja koji imaju Indra i
drugi bogovi.
V.103.Nije nužno da postoji samo grubo (fizičko) telo, jer postoji i suptilno (koje se
seli iz života u život).
V.104.Čula ne otkrivaju sve što im je u dosegu, zato što im nije dostupno; da jeste,
otkrila bi sve.
V.116.U meditativnoj sabranosti, dubokom snu i oslobođenju, Duh čovekov boravi u
svom autentičnom stanju.
V.117.U prva dva slučaja sa semenom (prošlih utisaka, samskara), u trećem bez.
V.120.Iz svakog iskustva nastaje po jedan utisak, ali osim njega iskustvo ne stvara
druge utiske, jer tada bismo morali da pretpostavimo mnogo utisaka tamo gde je jedan
dovoljan.
V.121.Nije samo čovekovo telo kadro da pribavlja iskustva o vanjskom svetu; u sta-
nju subjekta koji doživljava spoljni svet je i drveće, žbunje, puzavice, jednogodišnje biljke
(cveće), vitice sa malim cvetovima, trave i sve druge biljke.
V.123.Ne izvode se samo fizičkim telom dobra i loša dela; spisi tu prave razliku.
V.128.Jogističke moći (siddhi) ne treba odbacivati, kao ni lekove koji uspešno leče.
V.129.Pošto elementi nisu svesni sami po sebi, nisu svesni ni kada su udruženi u
biće.
VI.5. Potpunim prestankom patnje učinjeno je ono što je trebalo učiniti.
VI.7. Tek je tu i tamo po neko i srećan.
VI.8. Ni to srećno stanje nije bez primese patnje; zato onaj ko ima sposobnost razlu-
čivanja i tu 'sreću' svrstava u patnju.
VI.16. Pošto se ne može ustanoviti drugačije, nerazlikovanje je jedini razlog za spu-
tanost.

277
 VI.20. Oslobođenje nije ništa drugo do uklanjanje prepreka da čovek prepozna svoju
duhovnu suštinu kao (oduvek prisutnu) iskonsku slobodu.
VI.23. Da bi se utvrdila spoznaja, neophodna su i druga sredstva osim slušanja.
VI.25. Um bez objekata je meditacija.
VI.27. Mada je Duh nezavisan, primese se odražavaju kroz nerazlikovanje.
VI.28. Kao u slučaju crvenog platna i kristala, nema istinske obojenosti, već samo
odraza.
VI.29. Strani uplivi se sprečavaju praksom meditacije, sabranošću pažnje i pročišće-
nošću od želja.
VI.30. Uplivi se isključuju rastvaranjem uma i odvraćenošću, tako kažu učitelji.
VI.31. Nezavisno od mesta i okolnosti, um se može smiriti.
VI.41. Različite posledice proističu iz odgovarajućeg različitog delanja.
VI.50. Samo ono što je oličenje svesti, i što je suprotno od nesvesnosti, obelodanjuje
ono što je nesvesno.
VI.54. Aham-kâra je izvršilac, ne puruša.
VI.55. Iskustvo bivstvovanja dozreva i okončava se u spoznaji razlike puruše i prakr-
ti; to se postiže kroz rad (karmu).
VI.56. Čak i iz mesečevog sveta (iz raja) sledi povratak na ovaj svet, jer je uzrok
ponovnog rađanja još prisutan.
VI.57. Oslobođenje ne možemo postići slušanjem saveta stanovnika viših svetova,
ako ga već sami, sopstvenim naporom, nismo mogli postići.
VI.64. Stvoreni svet zavisi od Ja-činioca (aham-kâre), ne zavisi od Boga, jer nema
dokaza za to.84

84
Ovim se želi reći da Bog, ako jeste, kao apsolutni Duh, nikada nije ni stvorio svet, jer bi time poništio i podelio svoju
apsolutnu prirodu. U stvarnosti samo Bog (Duh) postoji, dok su pojavni svet i odvojene individue iluzorne projekcije
ega, aham-kâre (Jovan 10:30,34,38.). To je osnovna mehanika ontologije: koliko smo zatvoreni u svoju subjektivnost,
toliko za nas postoji objektivan svet; koliko smo više objektivni, svesni sebe, toliko svet nestaje a s njim i svaka razlika
između nas i celine.
278
 BIBLIOGRAFIJA

Richard Garbe: Die Sânkhya Philosophie, Leipzig, 1917. Philosophy of Ancient

India, Harvard Oriental Series, 1895.

S. S. Suryanarayana Sastri: The Sânkhya Karika of Isvara Krsna, University of Mad-

ras, 1930.

J. R. Ballantyne: The Sânkhya Aphorisms of Kapila, London, 1885. Reprint izd.

Parimal Publications, Delhi, 1995.

Swami Virupakshananda: Samkhya Karika of Isvara Krsna with The Tattva Kaumudi
of Sri Vacaspati Misra, Sri Ramakrishna Math, Mylapore, Madras, 1995.

Patanjđali: Izreke o jogi. Komentari i prevod sa sanskritskog jezika: Zoran Zec,

BIGZ, Beograd, 1977.

Mirča Elijade: Joga, besmrtnost i sloboda, BIGZ, Beograd 1984.

Istorija verovanja i religijskih ideja, Prosveta, Beograd, 1991.
Šamanizam, Matica srpska, Novi Sad, 1985.

Sarvepali Radakrišnan: Indijska filozofija, Nolit, Beograd, 1964.

Čedomil Veljačić / Rada Iveković: Indijska i iranska etika, Svjetlost, Sarajevo, 1980.

Čedomil Veljačić: Razmeđa azijskih filozofija, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb,

1978.

P. D. Uspenski: Četvrti put (P. D. Ouspensky: The fourth way; Beograd: Esotherija,
1994)

P.D. Uspenski: U potrazi za čudesnim (P.D.Ouspensky: In Search of the Miraculous,

Fragments of an unknown Teaching; Beograd: Opus, 1989.)

279