VLADIMIR NABOKOV

SABRANE
PRIČE
I
Biblioteka
XX vek

Urednik izdanja
Aleksandar Šurbatović

Naslov originala
Vladimir Nabokov
COLLECTED STORIES

Beograd 2018.
DERETA
 O AUTORU:

VLADIMIR VLADIMIROVIČ NABOKOV rođen je u Sankt Peterburgu, 23. aprila

1899, kao najstariji od četvoro dece u uglednoj aristokratskoj porodici. Deda mu
je bio ministar pravde za vreme vladavine Aleksandra II, a otac, takođe ugledni
političar, novinar i pravnik, bio je ubijen u Berlinu u atentatu 1922, štiteći svog
političkog protivnika. Majka potiče iz bogate buržoaske porodice. Svi zajedno
prebegli su u Nemačku 1919, posle Boljševičke revolucije. Nabokov je studirao
francuski i rusku književnost na Triniti koledžu u Kembridžu (1919-1923), a
potom je živeo u Berlinu (1923-1937) i Parizu (1937-1940), gde je počeo da piše,
uglavnom na ruskom, pod pseudonimom Sirin. Godine 1940. seli se u SAD, gde
je započeo svoju književnu karijeru kao romanopisac, kritičar, pesnik i
prevodilac. Takođe, radio je i kao profesor književnosti na univerzitetima Velsli,
Stenford, Kornel i Harvard. Posle velikog uspeha s romanom Lolita prekinuo je
profesorsku karijeru i u potpunosti se posvetio pisanju. Godine 1961. preselio
se u Švajcarsku (Montre), gde je i umro 1977. Nabokov je danas priznat kao
jedan od najznačajnijih proznih pisaca XX veka i veliki stilista, koji je
besprekorno vladao engleskim i ruskim jezikom. Zajedno sa svojim sinom,
Dmitrijem Nabokovom, preveo je s ruskog na engleski (i obratno) mnoga svoja
dela i redigovao ih, između ostalog i knjigu svojih sabranih priča, pa se te verzije
danas smatraju konačnim.
 PREDGOVOR

Pedeset i dve priče Vladimira Nabokova objavljene su u periodici i raznim

zbirkama za njegovog života, u četiri zbirke na engleskom.
Nabokov je već dugo nameravao da izda konačni izbor, ali nije bio siguran da
li ima dosta priča koje bi zadovoljile njegove visoke standarde za petu zbirku, u
koju je nameravao opet da uvrsti dvanaest priča. Njegov stvaralački život bio je
veoma ispunjen, ali i isuviše iznenadno prekinut da bi uspeo da napravi taj
konačni izbor. Olovkom je ispisao kratak spisak priča koje je smatrao vrednim
objavljivanja i označio ih kao bottom of the barrel (dno bureta). Time nije mislio,
kako mi je objasnio, na njihov kvalitet, već na činjenicu da su one, između ostalih
koje je razmatrao u tom trenutku, konačne i vredne da budu izdate. U svakom
slučaju, nakon što je naša arhiva bila spremna i detaljno isproveravana, Vera
Nabokov i ja smo došli do srećnog broja trinaest, koje bi, po našoj proceni, i sam
Nabokov odabrao. Nabokovljevo „dno bureta”, koje vam prilažemo odmah nakon
ovog predgovora, treba smatrati nedovršenim i preliminarnim; ono sadrži samo
osam od trinaest novoodabranih priča za zbirku, uključuje i Volšebnika, koji se
ne pojavljuje u ovoj zbirci, već ćemo ga svrstati u novele. Osim toga, naslovi koje
autor koristi ne odgovaraju uvek naslovima koji su odabrani u ovom izdanju.
S liste koju je naslovio „Priče napisane na engleskom”, koju vam takođe
prilažemo odmah nakon ovog predgovora, Nabokov je izostavio priču „Prva
ljubav” (prvi put objavljenu u „Njujorkeru” pod naslovom „Kolet”), ili zbog toga
što ju je jednostavno prevideo, ili zato što ju je uvrstio kao zasebno poglavlje u
svoju knjigu memoara Pričaj, uspomeno (prvobitno izdata pod naslovom
Nepobitni dokaz). Neka uputstva - premda ispisana na ruskom - u gornjem levom
uglu upućuju na to da je ta lista bila spremna za prekucavanje. Ove dve liste
sadrže nekoliko nepreciznosti. Priča „Sestre Vejn”, na primer, napisana je 1951.
Četiri gorespomenute „konačne” zbirke Nabokovje veoma pažljivo birao i
grupisao po temi, vremenu, atmosferi, sličnostima i raznolikosti. Veoma je bitno
da one takođe zadrže taj svoj „knjiški” identitet i u budućim izdanjima. Trinaest
priča koje su objavljene na francuskom i italijanskom, kao recimo „La
Venitienne” tj. „La Veneziana”, možda isto tako zaslužuju da se pojave u zasebnoj
zbirci na engleskom. Ovih trinaest priča pojavile su se i pojedinačno i zajedno,
prvi put u Evropi, a prethodne četiri zbirke pojavile su se širom sveta, ponekad
u drugačijem obliku, kao npr. Pycckaя dюжuna (Ruskih dvanaest) u Izraelu.
Neću se osvrtati na izdanja u Rusiji posle perestrojke, koja su, s nekoliko
izuzetaka, bila piratska, mada u poslednje vreme, kako se čini, i tu stvari idu
nabolje.
Ova sveobuhvatna zbirka, iako nije imala nameru da zaseni prethodne,
namerno je organizovana hronološki, koliko god je to bilo moguće. Sa svakim
novim izdanjem, redosled je ponekad menjan, a novootkrivene priče su
priključivane tamo gde su pripadale. Datum kada su nastajale određivao im je
mesto u zbirci. Kada to nije bilo moguće zaključiti, vodili smo se datumom prvog
objavljivanja ili bilo kakvog njihovog spomena. Jedanaest novih priča prvi put su
prevedene na engleski. Pet je uvršteno tek nedavno, kada su se pojavljivale na
raznim evropskim jezicima. Dodatni biografski podaci i ostali interesantni detalji
nalaze se na kraju knjige.
Prevod većine priča prethodno objavljenih na ruskom bio je plod besprekorne
saradnje oca i sina, ali otac je imao autorsku dozvolu da povremeno menja
sopstvene tekstove u toku prevoda, kako je nalazio za shodno. Moguće je da je
to radio i s novoprevedenim pričama. Ne treba naglašavati da, kao prevodilac,
jedina sloboda koju sam sebi dao bila je da ispravim očigledno ispuštene reči i
korektorske greške, kao i greške koje su urednici načinili u prethodnim
izdanjima. Najgora od svih bilo je izostavljanje čitave divne završne stranice
„Pomoćnika producenta” u svim izdanjima na engleskom. Uzgred, u pesmi koja
se dvaput javlja u priči, Don, donski kozak koji baca svoju nevestu u Volgu,
zapravo je Stenjka Razin.
Priznajem da sam tokom dugog procesa priređivanja ove knjige iskoristio
istraživanja i komentare veoma analitičnih prevodilaca i urednika skorašnjih
prevoda na druge jezike, kao i vrlo detaljne provere onih koji su izdavali nekoliko
priča zasebno, na engleskom. Bez obzira koliko ta provera bila intenzivna i
pedantna, ipak će se potkrasti poneka greška. Kako god, budući urednici i
prevodioci treba da budu svesni da ovo izdanje predstavlja ono što se u datom
trenutku smatra najtačnijom verzijom kako engleskog teksta (posebno ako
uzmemo u obzir trinaest novoprikupljenih priča), tako i teksta pomoćnog ruskog
originala (koji je nekada bilo veoma teško dešifrovati, jer su sadržali eventualne
greške autora ili daktilografa, što je zahtevalo donošenje veoma teške odluke, pa
su se ponekad javljale dve ili više varijanata teksta).
Zahvalio bih se, pre svih, Veri Nabokov za njenu beskrajnu mudrost,
izvanrednu procenu i snagu volje kojom je uspela, sa oštećenim vidom i
onemoćalim rukama, da prođe kroz preliminarni prevod nekoliko pasusa priče
„Bog” par dana pred smrt.
Mnogo više je potrebno od kratkog predgovora da bi se ušlo u trag temama,
postupcima i slikama koji se javljaju i razvijaju u ovim pričama, ili odjecima
Nabokovljevog detinjstva u Rusiji, njegovim studentskim danima u Engleskoj,
vremenu provedenom u emigraciji u Nemačkoj i Francuskoj, Americi koju je
izumeo, kako sam reče, pošto je izumeo Evropu. Da uzmemo nasumice priču „La
Veneziana”, s neverovatnim preokretom, odjecima Nabokovljeve ljubavi prema
slikarstvu (u detinjstvu je nameravao da posveti život upravo toj umetnosti)
naspram društvenog konteksta koji uključuje i tenis, a koji je igrao i opisivao s
posebnim žarom. I ostale imaju širok tematski raspon, od bajke („Zmaj”), preko
političke intrige („Govorimo ruski”), pa sve do poetičnog, ličnog impresionizma
(„Zvuci”, „Bogovi”).
U svojim napomenama (koje se pojavljuju na kraju knjige) Nabokov daje
određeni uvid u priče iz prethodnih zbirki. Između ostalog, neko bi mogao da
primeti sablasno udvajanje prostora-vremena („Terra incognita” i „Poseta
muzeju”), koje nagoveštava atmosferu Ade, Blede vatre, pa čak, u određenom
smislu, i onu iz romana Prozirne stvari i Pogledaj arlekine! Nabokovljeva ljubav
prema leptirima centralna je tema u „Aurelianu” i provlači se kroz mnoge druge
priče. Ali ono što posebno čudi jeste naglašeno tematizovanje muzike, prema
kojoj nije gajio neku posebnu ljubav, kao na primer u pričama „Zvuci”,
„Bahman”, „Muzika”, „Pomoćnik producenta”.
Meni lično posebno je dirljiva sublimacija, kako mi reče otac, onoga što su
roditelji iskusili za vreme mojih planinarskih dana (priča „Lans”). Ipak, možda
najdublja i najvažnija tema koju je obradio, kao sporednu ili glavnu, svakako je
surovost, a podjednako je interesantan i Nabokovljev prezir koji gajio prema njoj
- ljudska surovost, surovost sudbine - a tu su primeri isuviše česti da bi se
nabrojali.

Dmitri Nabokov

Sankt Peterburg, Rusija, i Montre, Švajcarska

Jun 1995.
Veri
 NEBIĆE

Zamišljeno sam perom ocrtavao oblu, treperavu senku mastionice. U udaljenoj

sobi izbijao je časovnik; meni zanesenjaku pričinilo se da neko kuca na vrata -
isprva tiho, potom sve snažnije: kucnuo je dvanaest puta i zamro iščekujući.
- Da, ovde sam, uđite...
Kvaka je sramežljivo zaškripala, nagnuo se plamen sveće koja je kapala i on
je, bočno, banuo iz pravougaonog mraka - pognut, posiveo, zaprašen polenom
noći, mraznim i ozvezdanim...
Poznao sam ga - ah, odavno ga znam!
Desno oko mu je bilo još uvek u senci, a levim me je posmatrao bojažljivo, iz
dubine, zadimljenozeleno: zenica mu je rudela, kao tačka rđe... A onaj mišje siv
pramen na slepoočnici, jedva primetna obrva, pa smešljiva bora kraj usana bez
brkova - sve je to dražilo, unosilo pometnju u moje pamćenje!
Ustao sam - on je iskoračio.
U pohabanom kaputiću, zakopčanom naopako - nekako ženski: u ruci je
držao kapu, odnosno neki crn, nezgrapan smotuljak - tu kape nije bilo...
Da, naravno, ja sam ga poznavao - čak i voleo - iako nikako nisam mogao da
se prisetim gde i kada smo se sreli, a mora biti da smo se susretali često, jer
kako bi mi se drugačije urezale u sećanje te usne crvene kao borovnice, šiljaste
uši, zanimljiva jabučica...
S predusretljivim mrmljanjem prihvatio sam njegovu laganu, ledenu ruku,
dodirnuo leđa oronule naslonjače, na koju je on odmah seo kao vrana na panj, i
nestrpljivo progovorio:
- Tako je grozno napolju, pa sam svratio. Svratih da te obiđem. Poznaješ li
me? Nekad nije bilo dana bez naših nestašluka, dovikivanja... Tamo - u
domovini. Jesi li zaboravio?
Glasom me je gotovo oslepeo, zatitralo mi je u očima a u glavi se zavrtelo: setio
sam se sreće, bučne, neizmerne i nepovratne...
Ne, nemoguće! Sâm sam... Sve drugo je samo bunilo, nastranost! Ali pored
mene je uistinu neko sedeo - koščat, nimalo lep, u špicastim nemačkim
čizmama, dok mu je glas odzvanjao, šuštao, zlatan, sočnozelen, poznat, s rečima
ipak jednostavnim, iz naroda...

•10•
 - Eto - setio si se... Da, ja sam nekadašnji Vilenjak, strastveno nebiće... I evo
me, kao i svi ostali, primoran sam da pobegnem...
Duboko je uzdahnuo, a meni su se opet pričinili - oblaci lutalice, visoki talasi
krošnji, bleskanje brezove kore kao kapljice pene i večan, sladak žamor. Nagnuo
se prema meni i blago mi se zagledao u oči.
- Pamtiš li našu šumu, crne jele, bele breze? Sve posekoše... Skoli me tuga,
nepodnošljivo; gledam, brezice krckaju, padaju, ali šta sam mogao? U blato su
me oterali, plakao sam, zavijao, drečao kao bukavac - dok se nisam preselio u
obližnju borovu šumu.
Tamo sam tugovao: nikako da prestanem cmizdriti... Tek što sam se privikao
- kad li i borika nesta - osta samo sivo zgarište. Opet sam se morao seliti.
Pronašao sam za sebe šumarak - gust, taman, svež - ali nije bilo isto... Dešavalo
mi se da sviram do zore, besno zviždim, pljeskam dlanovima i plašim
prolaznike... Sećaš li se: skrenuo si s puta u moj čestar - bio si u belom odelcetu
- a ja sam stazice u čvor vezivao, kružio oko stabala, migao kroz zelenilo - celu
noć sam te zavodio. Ali to je bilo samo onako, šale radi, iako su me ocrnili... I tu
se umorih: sneveseli me moje novo selo... Danonoćno je, uokolo, nešto praskalo.
U početku sam mislio da se to moj brat, Vilenjak, u blizini, zabavlja; viknuo sam
na njega, pa oslušnuo. On je i dalje praskao i tutnjao - što nije naš običaj.
Jednom, svečeri, iskočio sam na proplanak - ugledao ljude koji su ležali - neko
na leđima, neko na stomaku. U redu, mislio sam, probudiću ih, razdrmati! Počeo
sam da treskam granama, gađam ih šišarkama, šuštim i huktim... Sat jedan
sam se naprezao - ni zbog čega. Kad sam izbliza pogledao, sledio sam se.
Jednome glava na crvenom končiću visi, drugome je umesto stomaka - gomila
ugojenih crva... Nisam izdržao. Jauknuo sam, poskočio, dao se u beg...
Dugo sam skitao po raznim šumama, nigde nisam mogao da boravim. Čas
tišina, pustinja, smrtna dosada, čas takva jeza da je bolje i ne pominjati! Na
kraju sam rešio: u seljaka ću se prerušiti, u skitnicu s torbom, i otići sasvim:
zbogom, Rusijo! A onda me je, bratac moj, Vodeni duh, primio k sebi. Stalno se
iščuđavao: došla su, kaže, strašna vremena. I to da kažem: mada se on u starini
izmotavao s ljudima, namamljivao ih (mnogo je bio gostoljubiv) da bi ih
uljuljkivao i mazio kod sebe na zlatnom dnu, kakvim li ih je samo pesmama
omađijao! Sada, kaže, samo mrtvaci plivaju. Čitavi grozdovi, tušta i tma mrtvih,
a voda je postala kao ruda, gusta, topla, lepljiva; disati se ne može... Poveo me
sa sobom. Prema dalekom moru potucao se, a mene je usput iskrcao na
maglovitu obalu - idi, brate, nađi sebi neki žbun. Ništa nisam našao, stigao sam
ovamo, u ovaj tuđi, strašni, kameni grad... Evo i ja sam postao čovek: okovratnik,
čizme, imam sve što treba - čak sam naučio i ovdašnji jezik...
Na trenutak umuknu. Oči su mu blistale kao vlažni listovi, ruke su mu bile
prekrštene, a na treperavoj svetlosti sveće, koja je kapala, neobično se belasala
njegova bleda kosa, nalevo začešljana.
Znam da i ti tuguješ - opet zazvoni blistavim glasom - ali tvoja tuga, u
poređenju s mojom, bujnom, vetrovitom tugom - samo je ujednačeno disanje
zaspaloga. Zamisli samo: nikog od našeg plemena u Rusiji nema više. Jedni se

•11•
vinuše u maglu, drugi se raštrkaše po svetu. Rodne reke su tužne, ničija im
nestašna ruka ne remeti odraze mesečine na vodi, sirotuju, ćute slučajno
nepokošeni zvončići - nekadašnje plave gusle slabašnog Poljskog duha, mog
suparnika. Kosmati, blagi Domaći duh sa suzama je napustio svoj osramoćeni,
popljuvani dom, i šumice, umilno svetle, volšebno sumračne, koje usahnuše...
A ipak smo tobom nadahnuti, Rusijo, tvojom nedostižnom lepotom, vekovnom
čarolijom... i svi smo otišli, jer nas je izgnao nerazumni zemljomer.
Prijatelju, uskoro ću umreti, kaži mi nešto, priznaj da me voliš, mene,
beskućnog duha, posadi me bliže sebi i daj mi ruku...
Zašištavši, ugasila se sveća. Hladni prsti dotakli su moj dlan, žalostan,
prepoznatljiv smeh zazvonio je i umukao.
Kad sam ponovo upalio svetlo, više nikog nije bilo u naslonjači... nikog...
Samo je u sobi nestvarno - tanano mirisalo na smolu i vlažnu mahovinu...

prevod s ruskog: Zoran Đerić

•12•
 GOVORIMO RUSKI

Duvandžinica Martina Martiniča nalazi se u zgradi na uglu. Nikakvo čudo što

duvandžinice imaju sklonost da budu na uglovima, jer Martinu posao cveta. Izlog
je skromne veličine, ali ukusno uređen. Mala ogledala daju aranžmanu živost.
Na dnu, u udolinama namreškanog azurnoplavog somota, gnezde se šarene
paklice cigareta, koje nose imena na istom uglačanom internacionalnom
dijalektu iz kojeg potiču i nazivi hotela; nešto više, redovi cigara se cere iz laganih
kutija.
U svoje vreme Martin je bio imućan zemljoposednik. U mojim sećanjima na
detinjstvo znamenit je zbog jednog pažnje vrednog traktora, a njegov sin Peća i
ja u isto smo vreme podlegli čarima Mejna Rida i šarlahu, tako da i danas, posle
petnaest godina dupke punih najrazličitijih stvari, uživam u tome da svratim u
duvandžinicu na prometnom uglu u kojoj Martin prodaje svoju robu.
Štaviše, od prošle godine nas pored uspomena spaja još nešto. Martin ima
tajnu, i ta je tajna i meni saopštena. - Dakle, sve po starom? - pitam ga šapatom,
a on, osvrćući se preko ramena, podjednako tiho odgovara: - Da, hvala bogu, sve
je mirno. - Tajna o kojoj je reč vanredno je zanimljiva. Sećam se da je trebalo da
otputujem u Pariz i da sam dan pred polazak ostao kod Martina do večeri.
Čovekova duša može se uporediti s robnom kućom, a njegove oči s dva istovetna
izloga. Sudeći po Martinovim očima, u modi su bili topli, smeđi valeri. Sudeći po
tim očima, roba u njegovoj duši bila je vrhunskog kvaliteta. A kakva je to tek bila
raskošna brada, kako se presijavala od robusnih ruskih sedih. A njegova
ramena, njegov stas, njegova pojava... Nekada se pričalo da je mogao mačem da
preseče maramicu - jedan od podviga Ričarda Lavljeg Srca. Sada bi drugi
emigranti povremeno sa zavišću govorili: - Ovaj se čovek nije predao.
Njegova supruga je bila bucmasta, blaga starija žena, s mladežom pored leve
nozdrve. Još od stradanja za vreme revolucije njeno je lice pokazivalo dirljiv tik:
hitro bi i iskosa podizala pogled k nebu. Peća je bio iste naočite građe kao njegov
otac. Voleo sam njegovu odmerenu mrgodnost i neočekivani humor. Imao je
veliko, mlohavo lice (njegov otac je govorio: - Kakva njuška, ni za tri dana je čovek

•13•
ne bi mogao oploviti) i riđastosmeđu, uvek raščupanu kosu. Peća je bio vlasnik
malog bioskopa u slabo naseljenom delu grada, od kojeg je imao veoma skromne
prihode. I to vam je cela porodica.
Taj dan pred polazak proveo sam sedeći pored tezge i gledajući kako Martin
prima svoje mušterije - prvo bi se ovlaš, s dva prsta, oslonio na pult, zatim bi
prišao policama, teatralno izvadio neku od kutija i upitao, otvarajući je palcem:
- Einen rauchen? - i sećam ga se iz jednog posebnog razloga: Peća je iznenada
ušao sa ulice, neuredne odeće i uskipteo od besa. Martinova nećaka bila je
odlučila da se vrati u Moskvu kod svoje majke i Peća je upravo bio na sastanku
s diplomatskim predstavnicima. Dok mu je jedan od predstavnika davao neka
obaveštenja, drugi, koji je očigledno imao veze s političkom upravom vlade, jedva
čujno je promrmljao: - Ovde se stalno vrzma kojekakva belogardejska đubrad.
- Mogao sam ga samleti na licu mesta - rekao je Peća, udarajući pesnicom u
dlan - ali, nažalost, morao sam da mislim na svoju tetku u Moskvi.
- Ti već imaš nekoliko grehova na duši - dobroćudno je zabrundao Martin.
Mislio je na jedan veoma zabavan događaj. Ne tako davno, na svoj imendan, Peća
je posetio sovjetsku knjižaru, čije prisustvo ruži jednu od najlepših berlinskih
ulica. Tamo ne prodaju samo knjige, već i razne rukotvorene drangulije. Peća je
odabrao čekić ukrašen bulkama i sa urezanim natpisom, tipičnim za boljševičke
čekiće. Prodavac ga je upitao da li želi još nešto. - Da - odgovorio je Peća i glavom
pokazao na malu gipsanu bistu g. Uljanova1. Platio je petnaest maraka za bistu
i čekić i zatim je, bez reči, odmah tamo na pultu tu bistu zveknuo tim istim
čekićem, i to takvom silinom da se gospodin Uljanov raspao.
Voleo sam tu priču kao što sam voleo i drage, smešne izreke iz nezaboravnog
detinjstva, od kojih je čoveku toplo oko srca. Martinove reči su me ponukale da
sa osmehom pogledam Peću. Peća je, međutim, mrzovoljno slegnuo ramenima i
namrštio se. Martin je iz fioke iskopao i ponudio mu najskuplju cigaretu u radnji.
No čak ni to nije razvejalo Pećino neraspoloženje.
Vratio sam se u Berlin posle pola godine. Jednog nedeljnog jutra osetio sam
potrebu da vidim Martina. Radnim danima moglo se proći kroz radnju jer je
njegov stan - tri sobe i kuhinja - bio odmah iza nje. Ali, naravno, nedeljom pre
podne radnja je bila zatvorena i izlog je navukao svoj rešetkasti pokrov. Na brzinu
sam kroz rešetke pogledao crvene i zlatne kutije, tamne cigare, skromni natpis
u uglu: „Govorimo ruski”, primetio da je aranžman na neki način postao još
šareniji i kroz dvorište prošao do Martinovog stana. Čudna stvar - i sam Martin
mi je izgledao razdraganiji i veseliji, sijao je kao nikada ranije. Peću je pak bilo
nemoguće prepoznati: njegove masne, neuredne lokne bile su začešljane unazad,
sa usana mu nije silazio širok, pomalo stidljiv osmeh, zadovoljno je ćutao, a svaki
pokret mu je bio ublažen neobičnom, radosnom zamišljenošću, kao da u sebi
nosi neki dragoceni tovar. Samo je majka bila uobičajeno bleda i isti dirljivi tik
prelazio je preko njenog lica kao jedva primetna letnja munja. Sedeli smo u
njihovoj urednoj dnevnoj sobi i ja sam znao da su im preostale dve odaje - Pećina

1Vladimir Iljič Uljanov - Lenjinovo pravo ime. (Napomena Dmitrija Nabokova; sve napomene u tekstu su redakcijske,
osim ako nije drugačije naglašeno.)

•14•
spavaća soba i roditeljska - podjednako ušuškane i čiste, i ta mi je pomisao
prijala. Otpijao sam čaj s limunom, slušao Martinov prijatan glas i nisam mogao
da se oslobodim utiska da se u njihovom stanu pojavilo nešto novo, neki
radostan, tajanstven treptaj kakav se javlja, na primer, u domu u kojem mlada
žena očekuje prinovu. Jednom ili dvaput Martin je zabrinuto pogledao sina, na
šta bi ovaj odmah ustao, izašao iz sobe i, po povratku, diskretno ocu klimnuo
glavom, kao da želi da mu kaže da se sve odvija da ne može biti bolje.
Nečeg novog i meni začudnog bilo je i u starčevom načinu razgovora. Pričali
smo o Parizu i Francuzima kad je on iznenada zapitao: - Reci mi, prijatelju, koji
je najveći zatvor u Parizu? - Odgovorio sam da ne znam i počeo da mu pričam o
jednoj francuskoj predstavi u kojoj su se pojavljivale žene obojene u plavo.
- Ti misliš da je to nešto posebno! - prekinuo me je Martin. - Kažu da, na
primer, žene u zatvorima grebu kreč sa zidova i koriste ga da bi mazale lica,
vratove, šta li već. - Da bi potvrdio to što je rekao, iz svoje sobe je doneo debelu
knjigu nekog nemačkog kriminologa i našao u njoj poglavlje o svakodnevici
zatvorskog života. Pokušao sam da promenim temu, ali koju god da sam oblast
odabrao, Martin je veštim dovijanjem tako skretao razgovor da smo se iznenada
zaticali u raspravi o humanosti doživotnog zatvora u poređenju s pogubljenjem,
ili o domišljatim metodima koje su kriminalci pronalazili kako bi pobegli u svet
slobodnih ljudi.
Bio sam zbunjen. Peća, koji je obožavao sve što je imalo veze s mehanikom,
perorezom je kopkao po oprugama svog sata i smejuljio se sebi u bradu. Njegova
majka se usredsredila na svoj vez i povremeno me nutkala dvopekom ili džemom.
Martin, držeći svoju raščupanu bradu sa svih pet prstiju, bacio je iskosa pogled
na mene svojim zagasitim očima i iznenada je nešto u njemu popustilo. Udario
je šakom o sto i okrenuo se ka sinu. - Ne mogu više da izdržim, Peća - reći ću
mu sve pre nego što puknem. - Peća je tiho klimnuo glavom. Martinova žena je
ustala da ode u kuhinju. - Kakva si ti pričalica - rekla je, dobronamerno
odmahujući glavom. Martin mi je stavio ruku na rame, tako me prodrmao da bi,
da sam bio jabukovo drvo u vrtu, jabuke bukvalno popadale s mene, i pogledao
me u lice. - Upozoravam te - rekao je - sada ću ti ispričati takvu tajnu, takvu
tajnu... prosto ne znam. Samo, pazi - nikome ni reči! Razumeš?
I onda, nagnuvši se k meni i preplavivši me aromom duvana i svojim
prodornim staračkim mirisom, Martin mi je ispričao stvarno izuzetnu priču.2
- To se odigralo - započeo je Martin - ubrzo posle tvog odlaska. Ušla je
mušterija. Očigledno nije primetio znak u izlogu jer mi se obratio na nemačkom.
Moram ovo da naglasim: da je primetio znak, ne bi ušao u skromnu emigrantsku
radnju. Po njegovom izgovoru sam odmah prepoznao da je Rus. Imao je i rusku
njušku. Ja sam, naravno, prešao na ruski i upitao ga za raspon cena, te koju
vrstu traži. Bio je neprijatno iznenađen: - Zašto ste pomislili da sam Rus? -
Odgovorio sam mu sasvim uljudno, koliko se sećam, i počeo da mu odbrojavam

2Naravno, u ovoj pripovesti sve odlike i znaci raspoznavanja koji bi mogli da ukažu na identitet pravog Martina namerno
su izmenjeni. Ovo pominjem da radoznalci ne bi uzalud tražili „duvandžinicu u zgradi na uglu”. (Napomena Vladimira
Nabokova.)

•15•
cigarete. U tom trenutku je ušao Peća. Kada je ugledao moju mušteriju, sasvim
mirno je rekao: - Gle, kakav prijatan susret. - I onda mu je moj Peća prišao i
odalamio ga pesnicom u obraz. Ovaj drugi se zaledio. Kako mi je Peća posle
objasnio, to što se desilo nije bio običan nokaut, od kog se žrtva sroza na pod,
već posebna vrsta nokauta: pokazalo se da je Peća izveo udarac sa odloženim
dejstvom i da je čovek izgubio svest na nogama. Izgledao je kao da spava stojeći.
Onda je počeo polako da se naginje unazad, poput tornja. Peća ga je obišao, stao
iza njega i uhvatio ga ispod miški. Sve je to bilo sasvim neočekivano. Peća je
rekao: - Pomozi mi, tata. - Pitao sam ga šta to radi. Peća je samo ponovio: -
Pomozi mi. - Dobro poznajem svog Peću - nema potrebe da se smeškaš, Peća - i
znam da stoji obema nogama na zemlji, da razmišlja o tome šta radi i da ne bi
nekog onesvestio tek tako. Onesvešćenog smo izvukli iz radnje u hodnik i odatle
u Pećinu sobu. Onda sam čuo zvono - neko je ušao u radnju. Dobro je, naravno,
da se to nije desilo ranije. Vratio sam se u radnju i obavio tu prodaju, a onda se,
srećom, moja žena vratila iz kupovine, pa sam je odmah postavio za tezgu, a ja
sam bez reči pohitao u Pećinu sobu. Čovek je zatvorenih očiju ležao na podu, a
Peća je sedeo za stolom i zamišljeno razgledao nekoliko stvari, poput te velike
kožne kutije za cigare, pola tuceta opscenih razglednica, novčanik, pasoš i jedan
stari, ali naizgled efikasan revolver. Odmah mi je objasnio: kao što si, siguran
sam, i sam pretpostavio, ti su predmeti poticali iz džepova tog čoveka, a on je bio
niko drugi do onaj predstavnik - sećaš se Pećine priče - koji se našalio na račun
belačke ološi, da, da, baš taj! A sudeći po određenim dokumentima, ako on nije
radio za GPU3, ne znam ko jeste. - Sve je to lepo - rekao sam Peći - dakle, udario
si tipa u njušku. Da li je on to zaslužio ili ne, drugo je pitanje, ali objasni mi,
molim te, šta misliš sada da radiš? Očigledno nisi uopšte mislio na svoju tetku
u Moskvi. - Da, tako je - rekao je Peća. - Moramo nešto da smislimo.
I smislili smo. Prvo smo pronašli neki jak konopac i začepili mu usta
peškirom. Dok smo ga obrađivali, osvestio se i otvorio jedno oko. Da ti kažem,
kad sam ga izbliza pogledao, njuška mu je bila ne samo odbojna nego i glupa -
imao je nekakvu šugu na čelu, brkove, baburast nos. Ostavili smo ga da leži na
podu, a Peća i ja smo počeli sudsku istragu. Dosta dugo smo raspravljali. Nismo
se toliko bavili samom uvredom - to je, naravno, bila sitnica - već više, da tako
kažem, njegovom profesijom u celini i delima koja je počinio u Rusiji. Optuženom
je data prilika da ima poslednju reč. Kada smo mu usta oslobodili peškira, kao
da je zaječao, potom se zagrcnuo, ali nije ništa rekao, sem: - Sačekajte, samo vi
sačekajte... - Peškir je ponovo pričvršćen i zasedanje je nastavljeno. U početku
su glasovi bili podeljeni. Peća je zahtevao smrtnu kaznu. Ja sam smatrao da
zaslužuje da umre, ali sam predložio da se pogubljenje zameni doživotnim
zatvorom. Peća je razmislio o tome i složio se. Dodao sam da, iako je on sigurno
počinio zločine, mi to nismo u mogućnosti da utvrdimo; da je samo njegovo
zaposlenje zločin po sebi; i da je naša dužnost bila ograničena na to da ga
učinimo bezopasnim, ništa više. Slušaj ostatak priče sada.

3 GPU (Гocygapcтveннoe пoлuтuчeckoe упpaвлeнue, rus.) - prvobitno poznata kao Čeka, a

kasnije preimenovana u NKVD, MVD i KGB, bila je boljševička tajna policija.

•16•
 Na kraju hodnika imamo kupatilo. To je mračna, veoma mračna mala
prostorija, u kojoj stoji emajlirana tučana kada. Voda svaki čas štrajkuje.
Povremeno ima i bubašvaba. Prostorija je tako mračna zato što je prozor izuzetno
uzan i nalazi se odmah ispod tavanice, a osim toga, odmah prekoputa prozora,
na pola metra ili manje, uzdiže se solidan, čvrst zid od cigle. U tom sobičku smo
odlučili da držimo zatvorenika. To je bila Pećina ideja - jeste, jeste, Peća, treba
dati caru carevo. Pre svega, naravno, trebalo je pripremiti ćeliju. Prvo smo
odvukli zatvorenika u hodnik da bi nam bio na oku dok radimo. Tada nas je
videla moja žena, koja je upravo zatvorila radnju za to veče i pošla u kuhinju.
Bila je zapanjena, čak i ljuta, ali je onda shvatila kako smo rasuđivali. Poslušno
čeljade. Peća je, za početak, rastavio jedan čvrst sto koji nam je stajao u kuhinji
- skinuo mu je noge, a ploču koju je tako dobio zakucao je preko prozora u
kupatilu. Zatim je odvrnuo slavine, uklonio cilindrični bojler i u kupatilu stavio
madrac. Sutradan smo, naravno, razne stvari poboljšali: promenili smo bravu,
namestili rezu, ploče preko prozora ojačali metalom - a sve to, naravno, sa što
manje buke. Kao što znaš, nemamo susede, ali bez obzira, morali smo da
postupamo oprezno. Na kraju smo dobili pravu zatvorsku ćeliju i u nju smo
smestili tipa iz GPU. Otpustili smo konopac, odvezali peškir i upozorili ga da
ćemo ga, ako počne da viče, opet zavezati, i to na duže; zatim, kad smo se uverili
da je shvatio za koga je madrac postavljen u kadu, zaključali smo vrata i na
smenu držali stražu cele noći.
Od tog trenutka je za nas počeo novi život. Ja više nisam bio samo Martin
Martinič, već Martin Martinič, upravnik zatvora. U početku je zatvorenik bio
toliko zapanjen onim što se dogodilo da se ponašao potišteno. Uskoro se,
međutim, vratio u svoje uobičajeno stanje i, kada smo mu doneli večeru, iz njega
je izleteo uragan psovki. Ne mogu da ponovim prostote koje je taj čovek izrekao;
samo ću reći da je moju dragu majku, bog da joj dušu prosti, stavio u
najneobičnije situacije. Rešeno je da mu se temeljno utuvi u glavu priroda
njegovog pravnog statusa. Objasnio sam mu da će ostati zatvoren do kraja svog
života; da ću ga, ako prvi umrem, ostaviti Peći u nasledstvo; da će ga moj sin,
kada dođe vreme, ostaviti mom budućem unuku i tako dalje, te da će on tako na
neki način postati naša porodična tradicija. Porodični dragulj. Uzgred sam
pomenuo da ćemo, u slučaju da budemo morali da se preselimo u drugi stan u
Berlinu, njega vezati, staviti u poseban sanduk i preseliti ga zajedno s nama,
ništa lakše. Još sam mu objasnio da se samo u jednom slučaju može nadati
amnestiji. Naime, da će biti oslobođen onog dana kada boljševički mehur od
sapunice pukne. Konačno, obećao sam mu da će biti dobro hranjen - mnogo
bolje nego kad je mene, onomad, pritvorila Čeka - i da će, kao posebnu
privilegiju, dobijati knjige. I stvarno, mislim da se do dana današnjeg nijednom
nije požalio na hranu. Istina, Peća je u početku predlagao da ga hranimo
sušenom crvenperkom, ali koliko god da je tražio, u Berlinu nije uspeo da nađe
tu sovjetsku ribu. Prinuđeni smo da mu dajemo buržujsku hranu. Tačno u osam
sati svakog jutra Peća i ja uđemo i pored kade mu ostavimo zdelu tople čorbe s
mesom i veknu sivog hleba. U isto vreme iznesemo nokšir, zgodnu napravu koju
smo nabavili samo za njega. U tri sata dobije šolju čaja, a u sedam još malo

•17•
čorbe. Ovaj prehrambeni sistem napravljen je po uzoru na onaj koji se koristi u
najboljim evropskim zatvorima.
S knjigama je bio nešto veći problem. Prvo smo održali porodično savetovanje
i odabrali smo tri naslova: Knez srebrni, Krilovljeve Basne i Put oko sveta za
osamdeset dana. On je izjavio da neće da čita te „belogardejske pamflete”, ali
smo mu knjige ipak ostavili i imamo razloga da verujemo da ih je sa
zadovoljstvom pročitao.
Raspoloženje mu je bilo promenljivo. Primirio se. Očigledno je bilo da nešto
sprema. Možda se nadao da će policija početi da ga traži. Pratili smo novine, ali
u njima nije bilo ni reči o nestalom agentu Čeke. Verovatno su ostali predstavnici
pomislili da je jednostavno prebegao i zaključili da je bolje da prikriju takvu
aferu. U ovaj period zamišljenosti spada i njegov pokušaj da pobegne, ili barem
da doturi vest o sebi spoljnom svetu. Trupkao je po ćeliji, verovatno pokušao da
dosegne prozor, probao da razdvoji daske, isprobao i udaranje po njima, ali mi
smo mu već nečim pripretili i udarci su prestali. A jednom prilikom, kada je Peća
tamo ušao sam, čovek se bacio na njega. Peća ga je uhvatio u nežni medveđi
zagrljaj i posadio ga nazad u kadu. Nakon tog događaja opet se promenio, postao
je veoma dobro raspoložen, povremeno bi se čak i našalio i konačno je pokušao
da nas podmiti. Ponudio nam je ogromnu svotu, obećavajući da će je preko
nekoga prikupiti. Kada ni to nije pomoglo, počeo je da cvili, a zatim se vratio na
psovanje, još gore nego pre. U ovom trenutku nalazi se u stadijumu mrzovoljne
poslušnosti, što, bojim se, nije dobar znak.
Svaki dan ga izvodimo u hodnik u šetnju, a dva puta nedeljno na svež vazduh
pored otvorenog prozora; naravno, preduzimamo sve neophodne mere
predostrožnosti kako bismo ga sprečili da viče. Subotom se kupa. Mi moramo da
se peremo u kuhinji. Nedeljom mu držim kratka predavanja i dopuštam mu da
popuši tri cigarete - u mom prisustvu, naravno. O čemu su predavanja? O raznim
stvarima. Puškinu, na primer, ili antičkoj Grčkoj. Samo jedna tema izostaje -
politika. U potpunosti je lišen politike. Kao da takva stvar ne postoji na kugli
zemaljskoj. I znaš šta? Otkada držim zatvorenog jednog sovjetskog agenta,
otkada služim otadžbini, ja sam jednostavno drugi čovek. Živahan i srećan. I
posao je krenuo nabolje, tako da nije ni problem da ga izdržavamo. Košta me oko
dvadeset maraka mesečno, računajući i struju: tamo je potpuno mračno, tako
da je od osam ujutro do osam uveče upaljena jedna slaba sijalica.
Pitaš iz kakve je sredine potekao? Pa, kako da kažem... Ima dvadeset i četiri
godine, seljak je, verovatno nije završio ni seosku školu, bio je ono što nazivaju
„poštenim komunistom”, učio se samo političkoj pismenosti, što za nas označava
nastojanje da se od glupaka naprave budale - to je sve što znam. O, ako hoćeš,
pokazaću ti ga, jedino zapamti - nikome ni reči!
Martin je krenuo u hodnik, Peća i ja za njim. Starac je u svom toplom kućnom
mantilu stvarno izgledao kao zatvorski čuvar. Dok je hodao, izvadio je ključ, i
bilo je nečeg skoro profesionalnog u načinu na koji ga je stavio u bravu. Brava
je dva puta škljocnula i Martin je otvorio vrata. Daleko od toga da je to bila neka
slabo osvetljena rupa, bilo je to izvanredno, prostrano kupatilo, od onih kakva

•18•
se mogu naći u udobnim nemačkim domovima. Električno svetlo, jarko, ali
prijatno za oko, gorelo je iza veselog, kitnjastog abažura. S leve strane, na zidu
je bleštalo ogledalo. Na noćnom stočiću pored kade stajale su knjige, oljuštena
pomorandža na izglancanom tanjiru i netaknuta flaša piva. U beloj kadi, na
madracu pokrivenom čistim čaršavom, s velikim jastukom pod glavom, ležao je
dobro uhranjen čovek svetlog pogleda, s dugačkom bradom, obučen u
bademantil (koji je prethodno nosio njegov gospodar) i tople, mekane papuče.
- Pa, šta kažeš? - upitao me je Martin.
Prizor mi je bio komičan i nisam znao kako da odgovorim. - Tamo je bio prozor
- pokazao je Martin prstom. I stvarno, prozor je bio besprekorno prekriven
daskama.
Zatvorenik je zevnuo i okrenuo se prema zidu. Izašli smo. Martin je,
smeškajući se, pogladio rezu. - Nema šanse da ikada pobegne - rekao je i onda
zamišljeno dodao - voleo bih da znam, doduše, koliko će tačno godina provesti
tamo unutra...

prevod sa engleskog: Srđan Vujica

•19•
 ZVUCI

Prozor se morao zatvoriti: kiša je udarala o sims i prskala parket i fotelje. Uz

svež, sklizak zvuk, ogromne srebrne sene strujale su kroz vrt, kroz rastinje, preko
narandžastog peska. Oluk je hripao i grcao. Ti si svirala Baha. Klavir je podigao
svoje lakirano krilo, ispod krila je ležala lira, a batići su se prelivali preko žica.
Brokatni ćilim, zgužvan u grube nabore, delom je skliznuo s repa klavira i prosuo
otvoreni opus na pod. Svaki čas, tokom frenetične fuge, tvoj prsten bi zvecnuo o
dirke, dok je junski pljusak neprestano, veličanstveno, zasipao okna. A ti, ne
prestajući da sviraš, blago nakrivljene glave, uzvikivala si, prateći ritam: - Kiša,
kiša... nadglasaću je...
Ali nisi to mogla.
Odustajući od albuma, koji su na stolu ležali poput somotskih kovčega,
gledao sam te i slušao fugu i kišu. Osećaj svežine rastao je u meni poput mirisa
vlažnih karanfila koji je kapao odasvuda: s polica, s krila klavira, s duguljastih
dijamanata na lusteru.
Osećao sam čarobnu ravnotežu dok sam naslućivao muzički odnos između
srebrnih sablasti kiše i tvojih povijenih ramena, koja bi se stresla kada bi uronila
prste u zatalasani sjaj. A kada bih se povukao duboko u sebe, činilo mi se da je
ceo svet takav - celovit, u saglasju, uokviren zakonima harmonije. Ja sam, ti,
karanfili, u tom trenutku sve se pretvaralo u vertikalna sazvučja na notnim
linijama. Shvatio sam da je sve na svetu igra identičnih čestica koje sadrže razne
vrste sazvučja: drveće, voda, ti... Sve je bilo povezano, jednako vredno, božansko.
Ustala si. Kiša je i dalje sasecala sunčeve zrake. Barice su izgledale kao rupe u
tamnom pesku: otvori koji vode na druga nebesa koja su promicala ispod zemlje.
Na klupi, sijajući kao danski porcelan, ležao je tvoj zaboravljeni reket; žice su
potamnele od kiše, a okvir se uvrnuo kao osmica.
Kada smo zakoračili u drvored, malo me je ošamutilo šarenilo senki i truleži
pečuraka.
Sećam se kako te je sunce iznenada osvetlilo. Imala si oštre laktove i blede,
kao prašnjave oči. Dok si govorila, sekla si vazduh rebrolikim bridom svoje sitne

•20•
šake i bleskom brazletne na tankom zglobu. Kosa ti se topila dok se stapala sa
osunčanim vazduhom koji je treperio oko nje. Pušila si mnogo i nervozno.
Ispuštala si dim kroz obe nozdrve i odbacivala pepeo u stranu. Tvoj golubije sivi
dvorac bio je pet vrsta udaljen od našeg. Njegova unutrašnjost je odjekivala, bila
je raskošna i hladna. U luksuznom velegradskom časopisu objavljena je njegova
fotografija. Skoro svakog jutra sam skakao na kožno sedište svog bicikla i šušteći
prošao stazom, kroz šumu, zatim putem kroz selo, a onda drugom stazom k tebi.
Računala si na to da tvoj muž neće doći u septembru. I ničega se nismo bojali,
ti i ja - ni ogovaranja tvojih slugu, ni sumnji moje porodice. Oboje smo, svako na
svoj način, imali poverenja u sudbinu.

Tvoja ljubav je bila pomalo prigušena, kao i tvoj glas. Moglo bi se reći da si
volela suzdržano i nikada nisi govorila o ljubavi. Bila si od onih žena koje po
navici nisu pričljive i na čije se ćutanje čovek odmah navikne. Ali s vremena na
vreme, nešto bi iz tebe pokuljalo. Tada je tvoj ogromni behštajn grmeo, ili si mi,
gledajući zamišljeno u daljinu, pričala smešne anegdote koje si čula od svog
muža ili njegovih prijatelja iz pukovnije. Pamtim tvoje šake - izdužene, blede šake
s plavičastim venama.

Tog srećnog dana, kad je kiša šibala a ti svirala tako neočekivano dobro,
razrešilo se ono nejasno stanje koje se neprimetno javilo između nas posle prvih
nedelja ljubavi. Shvatio sam da nemaš nikakvu moć nada mnom, da nisi samo
ti moja ljubavnica, već čitava planeta. Bilo je to kao da je moja duša ispružila
bezbrojne osetljive pipke i kao da ja živim u svemu, istovremeno opažajući
Nijagarine vodopade kako tutnje daleko preko okeana i duge, zlatne kapi koje
šušte i romore u drvoredu. Pogledao sam sjajnu koru jedne breze i odjednom
osetio da umesto ruku imam povijene grane prekrivene sitnim, vlažnim lišćem,
a umesto nogu, hiljade tananih korena koji se uvlače u zemlju i upijaju je. Želeo
sam da se tako pretočim u celu prirodu, da iskusim kako je to biti stari vrganj,
sunđerast i žut odozdo, ili vilin konjic, ili sunčeva sfera. Bio sam toliko srećan
da sam iznenada prasnuo u smeh i poljubio te u ključnu kost i potiljak. Čak bih
ti i pesmu odrecitovao, ali ti si prezirala poeziju.
Bledo si se nasmešila i rekla: - Lepo je posle kiše. - Onda si se malo zamislila
i dodala: - Znaš, upravo sam se setila - pozvana sam na čaj danas kod... kako se
zvaše... Pala Paliča. Strašno je dosadan. Ali, znaš, moram da odem.
Pal Palič je bio moj stari poznanik. Kada smo išli na pecanje, on bi iz čista
mira piskutavim, slabašnim tenorom zapevao „Večernja zvona”. Bio mi je veoma
drag. S jednog lista vatrena mi je kap pala pravo na usne. Ponudio sam da pođem
s tobom.
Ti si stresla i slegla ramenima. - Umrećemo od dosade tamo. Ovo je strašno.
- Bacila si pogled na sat i uzdahnula. - Vreme je za polazak. Moram da obujem
druge cipele.
U tvojoj maglovitoj sobi sunce je, probivši se kroz spuštene žaluzine, na podu
tvorilo dva para zlatnih lestvica. Rekla si nešto svojim prigušenim glasom. Ispred

•21•
prozora drveće je disalo i kapalo, zadovoljno šuškajući. A ja sam se osmehnuo
na to šuškanje i zagrlio te lagano i nenasrtljivo.

Bilo je to ovako. Na jednoj obali reke nalazio se tvoj park, tvoje livade, a na
drugoj selo. Put je mestimično bio duboko izbrazdan. Blato je bilo
sočnoljubičasto, a kolotečine pune vode boje bele kafe, iz koje su izbijali
mehurići. Brvnare od tamnih trupaca bacale su upadljivo jasne, kose senke.
Hodali smo u senci, duž dobro utabane staze, pored piljarnice, pored krčme
sa smaragdnim znakom, pored dvorišta ispunjenih suncem, iz kojih su dopirali
mirisi gnojiva i svežeg sena.
Školska zgrada je bila nova, sazidana od kamena, a oko nje su bila posađena
stabla javora. Na pragu je cedila krpu u kofu seljanka čiji su beli listovi bleštali.
Ti si upitala: - Da li je Pal Palič tu? - Žena, pegava i s kosom u pletenicama,
zažmirila je na suncu. - Tu je, tu je. - Kofa je zazvečala kada ju je odgurnula
petom. - Uđite, gospođo. Oni su u radionici.
Škripali smo tamnim hodnikom, a zatim kroz prostranu učionicu.
U prolazu sam pogledao jednu azurnoplavu mapu i pomislio, takva je cela
Rusija - sunce i udoline... U uglu se sjajio zdrobljeni komad krede.
Još dalje, u maloj radionici, prijatno je mirisalo na tutkalo i borovu piljevinu.
Bez kaputa, podbuo i znojav, ispružene leve noge, Pal Palič je slasno rendao belu
dasku koja je brektala. Njegova vlažna ćela njihala se napred-nazad, osvetljena
prašnjavim sunčevim zrakom. Na podu ispod tezge, opiljci su se uvijali kao
tanušne lokne.
Glasno sam rekao: - Pale Paliču, imaš goste!
Trgao se, odmah se usplahirio, udelio učtivi poljubac ruci koju si podigla tako
bezvoljnim, prezrivim pokretom, a onda na trenutak sasuo svoje vlažne prste u
moju šaku i protresao je. Njegovo lice, sa oklembešenim brkovima i neočekivanim
borama, izgledalo je kao da je načinjeno od razmekšale modelarske gline.
- Izvinite, nisam se obukao, vidite - rekao je uz pokunjen osmeh. Uzeo je par
manžetni za košulju, koje su poput cilindara stajale jedna pored druge na
prozorskoj dasci, i brzo ih navukao.
- Na čemu to radite? - upitala si uz blesak brazletne. Pal Palič se širokim
pokretima borio da navuče sako. - Nije to ništa, samo petljam - zamucao je, malo
se saplićući na labijalnim suglasnicima. - To je nekakva poličica. Nisam još
završio. Još moram da je ošmirglam i lakiram. Ali pogledajte ovo - zovem je
Zunzara... - Trljajući spojene dlanove, zavrteo je i lansirao minijaturnu drvenu
elisu, koja je zujeći uzletela, udarila u tavanicu i pala.
Senka učtivog osmeha prešla je preko tvog lica. - Oh, baš sam lud - počeo je
opet Pal Palič - vas očekuju gore, prijatelji... Ova vrata škripe. Oprostite.
Dopustite meni da idem prvi. Bojim se da je kod mene nered...
- Mislim da je zaboravio da me je pozvao - rekla si na engleskom kad smo
počeli da se penjemo škriputavim stepenicama.

•22•
 Gledao sam tvoja leđa, svilene kvadrate tvoje bluze. Negde iz prizemlja,
verovatno iz dvorišta, začuo se zvonki glas seljanke: - Gerasime! Hej, Gerasime!
- I odjednom mi je postalo savršeno jasno da je svet vekovima cvetao, venuo,
okretao se i menjao samo da bi sada, u ovom trenu, mogao da u vertikalni akord
složi i stopi taj glas koji se čuo odozdo, pokrete tvojih svilenih ramena i miris
borovih dasaka.

Soba Pala Paliča bila je osunčana i pomalo pretrpana. Tamnocrveni ćilim sa

žutim lavom izvezenim u sredini bio je zakucan na zid iznad kreveta. Na drugom
zidu je visilo jedno uramljeno poglavlje iz Ane Karenjine, složeno tako da je igra
tamnog i svetlog sloga, zajedno s lukavim rasporedom redova, tvorila Tolstojev
lik.
Trljajući šake, naš domaćin ti je prineo stolicu. Pritom je pešom sakoa oborio
sa stola jedan album. Podigao ga je. Pojavili su se čaj, jogurt i neki bezukusni
biskviti. Iz fioke u komodi Pal Palič je izvadio cvećem ukrašenu limenu kutiju s
tvrdim bombonama „landrin”. Dok se saginjao, iz kragne mu je izvirivao nabor
bubuljičave kože. U paperjastoj paučini na prozoru ležao je mrtav žuti bumbar.
- Gde je Sarajevo? - upitala si iznenada, šuškajući stranicom novina koje si
nezainteresovano podigla sa stolice. Pal Palič, zauzet sipanjem čaja, odgovorio je:
- U Srbiji.
Onda ti je, drhtavom rukom, pažljivo dao vrelu čašu u srebrnom držaču.
- Izvolite. Mogu li vas ponuditi biskvitima?... I zašto bacaju bombe? - obratio
mi se, slegnuvši ramenima.
Po stoti put sam razgledao težak stakleni pritiskač. U staklu se nebesko
plavetnilo prelivalo u bledu ružičastu boju, a Katedrala Svetog Isaka bila je
poprskana zlaćanim zrncima peska. Nasmejala si se i naglas pročitala: - Juče je
jedan trgovac iz Druge gilde po imenu Jerošin uhapšen u restoranu Kuisisana.
Ispostavilo se da je Jerošin, pod izgovorom da... - Opet si se nasmejala. - Ne,
ostatak je nepristojan.
Pal Palič se usplahirio, lice mu je buknulo smeđastom nijansom crvene i
ispustio je kašičicu. Javorovo lišće sjajilo se tik ispod prozora. Zaprega je
kloparajući prošla pored kuće. Odnekud je neko setno, nežno povikao: -
Sladoled!...

Krenuo je da priča o školi, o pijanstvu, o pastrmkama koje su se pojavile u

reci. Počeo sam pažljivo da ga posmatram i imao sam osećaj da ga prvi put
stvarno vidim, iako smo bili stari poznanici. Mora biti da mi je u glavi ostala
urezana njegova slika s našeg prvog susreta i da se nikada nije promenila, poput
nečega što je prihvaćeno i prešlo u naviku. Kada bih uzgred pomislio na Pala
Paliča, iz nekog sam razloga imao utisak da on ne samo da ima tamnoplave
brkove već i odgovarajuću bradicu. Imaginarna brada je odlika mnogih ruskih
lica. Sada kad sam ga pomno promotrio, da tako kažem - unutrašnjim okom,

•23•
video sam da je u stvarnosti njegova brada zaobljena, bez dlaka4 i da na njoj ima
malo udubljenje. Nos mu je bio mesnat, a na levom kapku sam mu primetio
mladež nalik bubuljici, koji bih mu rado odsekao - ali odseći bi značilo ubiti. To
malo zrno ga je sadržalo, potpuno i isključivo. Kada sam sve to shvatio i kada
sam ga celog proučio, načinio sam jedva primetan pokret, kao da gurkam svoju
dušu da krene nizbrdo, i skliznuo u Pala Paliča, udobno se smestio u njemu i
iznutra osetio, da tako kažem, tu izraslinu na njegovom naboranom kapku,
uštirkane vrhove njegove kragne i muvu koja mu je prelazila preko čela. Celog
sam ga proučio nezamućenim, nemirnim očima. Žuti lav iznad kreveta sada je
izgledao kao stari poznanik, kao da je bio na mom zidu od detinjstva. Razglednica
u boji, zatvorena u svom konveksnom staklu, postala je zanimljiva, skladna,
radosna. To nisi ti sedela ispred mene, u niskoj pletenoj fotelji na koju su se
moja leđa navikla, već dobročiniteljka škole, uzdržana gospođa koju jedva da
sam poznavao. I odmah sam sa istom lakoćom pokreta skliznuo i u tebe, osetio
traku podvezice iznad kolena i, malo iznad nje, batist kako golica, i pomislio sam,
umesto tebe, kako je dosadno, i vruće, i da bi rado zapalila. U tom trenutku si iz
tašne izvadila zlatnu tabakeru i stavila cigaretu u muštiklu. A ja sam bio u svemu
- tebi, cigareti, muštikli, Palu Paliču, koji je nespretno grebao šibicom, u
staklenom pritiskaču, mrtvom bumbaru na prozoru.
Mnoge su godine protekle i ne znam gde je on sada, stidljivi, podbuli Pal Palič.
Ponekad, doduše, kada mi uveče poslednji prođe kroz misli, vidim ga u snu,
prenetog u ambijent mog sadašnjeg života. Ulazi u sobu užurbanim korakom,
smeškajući se, sa izbledelim panama-šeširom u ruci; klanja se dok hoda; briše
ćelu i izgoreli vrat ogromnom maramicom. A kada njega sanjam, tada uvek i ti
prolaziš kroz moj san, lenjog izgleda, obučena u svilenu bluzu s niskim pojasom.
Nisam bio pričljiv tog izvanredno srećnog dana. Gutao sam klizave grudvice
surutke i upinjao se da čujem svaki zvuk. Kada bi Pal Palič zaćutao, mogao sam
da čujem kako mu mrmlja stomak - blago bi zapištao, a onda malkice zakrčao.
Potom bi se demonstrativno nakašljao i brže-bolje počeo da priča bilo šta.
Zaplićući, tražeći pravu reč, mrštio se i tapkao prstima po stolu. Bila si zavaljena
u niskoj fotelji, nedokučiva i tiha. Okretala si glavu u stranu i podizala svoj
koščat lakat, a onda me pogledala ispod trepavica dok bi nameštala ukosnice na
potiljku. Mislila si da mi je neprijatno pred Palom Paličem zato što smo ti i ja
došli zajedno, pa bi on mogao da nasluti nešto o našem odnosu. A meni je bilo
zabavno što ti to misliš i bilo mi je zabavno kako je Pal Palič slabašno i snuždeno
crveneo kada si ti namerno pominjala svog muža i njegov posao.

Ispred škole, sunce je prosulo svoj usijani oker ispod javorova. Pal Palič nam
se naklonio s praga i zahvalio nam na poseti, zatim se opet naklonio dok je stajao
u dovratku, a staklastobeli ternometar sijao na spoljašnjem zidu.

4Pažljivi bilingvalni čitalac kome je poznat ruski original možda će primetiti da je reč irresolute
zamenjena sa hairless. Na ruskom te dve reči liče, a irresolute je skoro sigurno posledica greške
prepisivača. (Napomena Dmitrija Nabokova.)

•24•
 Kada smo izašli iz sela, prešli most i krenuli uzbrdo stazom prema tvojoj kući,
uhvatio sam te pod ruku i ti si mi se osmehnula postrance, na onaj poseban
način koji mi je govorio da si srećna. Odjednom sam poželeo da ti ispričam sve o
boricama Pala Paliča, o Svetom Isaku posutom zrncima peska, ali čim sam
počeo, učinilo mi se da iz mene izlaze pogrešne reči, bizarne reči, i kada si nežno
rekla: - Dekadentno - promenio sam temu. Znao sam šta ti je potrebno:
jednostavna osećanja, jednostavne reči. Tvoje je ćutanje bilo lako i bez daška
vetra, kao tišina oblaka ili biljaka. Svako ćutanje je priznanje neke misterije.
Mnogo toga u vezi s tobom izgledalo je misteriozno.

Radnik u podvezanoj bluzi gromko je i odlučno oštrio kosu. Leptiri su lebdeli

među nepokošenim cvetovima udovičice. Stazom je prema nama dolazila mlada
devojka, ramena prekrivenih bledozelenom maramom i s krasuljcima u tamnoj
kosi. Već sam je video barem tri puta i njen tanki, preplanuli vrat mi se bio
urezao u pamćenje. Dok je prolazila, pažljivo te je dodirnula svojim tek malo
iskošenim očima. Zatim je oprezno preskočila jarak i nestala iza pasjakovine.
Srebrnkasti treptaj prošao je kroz zagasitu teksturu žbunja. Rekla si: - Sigurno
se lepo prošetala mojim parkom. Kako mrzim te izletnike... - Debeljuškasta stara
kuja foksterijera trčkala je stazom za svojim vlasnikom. Obožavala si pse. Ta je
životinjica dopuzala do nas na stomaku, vrckajući, zabačenih ušiju. Na dodir
tvoje ispružene ruke okrenula se na leđa i otkrila ružičasti trbuh prekriven sivim
tačkama, nalik mapi. - O, srce malo - rekla si onim posebnim glasom za tepanje
i maženje.
Pošto se malo valjala, foksterijerka je damski zacvilela i otrčala dalje, pa,
poskakujući, prešla jarak.
Kada smo već bili blizu niske kapije parka, rešila si da pušiš, ali posle
preturanja po tašni tiho si coknula: - Baš sam blesava. Ostavila sam muštiklu
kod njega - Dodirnula si me po ramenu. - Najdraži, idi i donesi mi je. Inače ne
mogu da pušim. - Nasmejao sam se i poljubio tvoje ustreptale kapke i tvoj ovlašni
osmeh.
Povikala si za mnom: - Samo pohitaj! - Potrčao sam, ne zato što je bilo neke
posebne žurbe, već zato što je sve oko mene trčalo - sjaj žbunja, senke oblaka na
vlažnoj travi, ljubičasto cveće koje se pred koščevom munjom sklanjalo u jarugu.

Desetak minuta kasnije, zadihan i vreo, uspinjao sam se uz stepenike ispred

škole. Pesnicom sam zalupao na smeđa vrata. Unutra je zaškripala opruga
madraca. Okrenuo sam kvaku, ali vrata su bila zaključana. - Ko je to? - začuo
se usplahireni glas Pala Paliča.
Viknuo sam: - Hajde, pusti me da uđem! - Madrac je opet zvecnuo i čulo se
šljapkanje bosih nogu. - Zašto se zaključavaš, Pale Paliču? - Odmah sam
primetio da su mu oči crvene.
- Uđi, uđi... Drago mi je da te vidim. Spavao sam, vidiš. Hajde, uđi.
- Zaboravili smo muštiklu ovde - rekao sam, trudeći se da ne gledam u njega.

•25•
 Konačno smo našli emajliranu zelenu cevčicu ispod fotelje. Gurnuo sam je u
džep. Pal Palič je trubio u maramicu.
- Ona je divna osoba - rekao je neprimereno i, strovalivši se, sede na krevet.
Uzdahnuo je i pogledao me iskosa. - Ima nečega u ruskim ženama, izvesni... -
Naborao je čelo i prešao preko njega rukom. - Izvesni - tu je blago zastenjao -
duh požrtvovanja. Nema ničeg uzvišenijeg na svetu od toga. Od tog neobično
suptilnog, neobično uzvišenog duha požrtvovanja. - Spojio je ruke iza glave i
lirski osmeh mu se raširio preko lica. - Neobično... - Zaćutao je, a onda upitao,
sad već drugim tonom, onim koji je često koristio ne bi li me nasmejao: - I šta
još imaš da mi ispričaš, prijatelju? - Poželeo sam da ga zagrlim, da mu kažem
nešto puno topline, nešto što mu je bilo potrebno.
- Trebalo bi da izađeš u šetnju, Pale Paliču. Zašto tugovati u zagušljivoj sobi?
Samo je odmahnuo. - Video sam sve što se ima videti. Ništa ne postigneš tamo
osim da ti bude vruće... - Obrisao je natečene oči i brkove pokretom ruke nadole.
- Možda ću večeras malo na pecanje. - Na kapku mu je zaigrao onaj mladež
nalik bubuljici.
Trebalo ga je upitati: - Dragi Pale Paliču, zašto si sada ležao lica zarivenog u
jastuk? Da li samo zbog polenske groznice - ili nekog velikog jada? Da li si ikada
voleo neku ženu? I zašto plakati na ovakav dan, kada napolju sunce tako divno
obasjava barice?
- Onda, Pale Paliču, moram da pohitam - rekao sam, bacajući pogled na
napuštene čaše, tipografski preuređenog Tolstoja i, ispod stola, čizme s petljama
poput ušiju.
Dve muve su se spustile na crveni pod. Jedna se popela na drugu. Zazujale
su i razišle se.
- Ne zameram ti - rekao je Palič, lagano ispuštajući dah. Odmahnuo je glavom.
- Podneću to sa osmehom - idi, nemoj da te zadržavam.

Opet sam trčao stazom, pored žbunja pasjakovine. Osećao sam da sam se
okupao u tuđem jadu, da se presijavam od njegovih suza. Bio je to radostan
osećaj koji sam u međuvremenu tek retko iskusio: pri pogledu na povijeno drvo,
probušenu rukavicu, konjsko oko. Bio je radostan jer je skladno tekao. Bio je
radostan koliko neki pokret ili neki sjaj mogu biti radosni. Nekada sam bio
razbijen u milion bića i stvari. Danas sam jedno; sutra ću se opet razbiti. I tako
se sve na svetu preliva i menja. Tog dana sam bio na vrhu talasa. Znao sam da
sve oko mene predstavlja note jedne te iste harmonije, znao sam - u potaji - šta
je izvor i koje je neizbežno razrešenje zvukova koji su se na trenutak okupili i
koji će akordi nastati iz svake od nota kada se budu raspršile. Muzikalno uho
moje duše znalo je i razumelo sve.

Čekala si me u popločanom delu vrta pored stepenika verande i prvo što si

rekla bilo je: - Moj muž se javio iz grada dok nisam bila tu. Dolazi vozom u deset
sati. Mora biti da se nešto dogodilo. Možda je dobio premeštaj.

•26•
 Jedna pliska je brzim korakom prelazila preko peska, poput sivoplavog vetra.
Pauza, dva ili tri koraka, još jedna pauza, još koraka. Pliska, muštikla u mojoj
ruci, tvoje reči, trag sunčeve svetlosti na tvojoj haljini... Nije moglo biti drugačije.
- Znam šta misliš - rekla si skupljajući obrve. - Misliš da će mu neko reći, i
tako dalje. Ali to ništa ne menja... Ti znaš šta sam...
Pogledao sam te pravo u lice. Pogledao sam te celom dušom, direktno. Sudario
sam se s tobom. Oči su ti bile jasne kao da je s njih oduvan tanki list svilenkaste
hartije - poput one koja pokriva ilustracije u skupocenim knjigama. I prvi put
glas ti je bio jasan. - Znaš šta sam odlučila? Slušaj. Ne mogu da živim bez tebe.
Tačno tako ću mu reći. On će mi odmah dati razvod. A onda, recimo, na jesen,
mogli bismo...
Prekinuo sam te svojim ćutanjem. Tračak sunčeve svetlosti skliznuo je s tvoje
haljine na zemlju kad si blago ustuknula.
Šta sam ti mogao reći? Da li sam mogao da se pozovem na slobodu,
zatočeništvo, da kažem da te ne volim dovoljno? Ne, sve je to bilo pogrešno.
Protekao je jedan trenutak. Tokom tog trenutka mnogo toga se dogodilo u
svetu: negde je ogromni parobrod potonuo, objavljen je neki rat, rođen neki
genije. Trenutak je prošao.
- Evo tvoje muštikle - rekao sam. - Bila je ispod fotelje. I, znaš, kad sam ušao
tamo, Pal Palič mora da je bio...
Ti si rekla: - Dobro. Sada možeš da ideš. - Okrenula si se i brzo ustrčala uz
stepenice. Uhvatila si se za kvaku staklenih vrata i nisi mogla odmah da ih
otvoriš. To mora da je bilo mučenje za tebe.

Stajao sam neko vreme u vrtu, okružen slatkastom vlagom. Onda sam, ruku
zavučenih duboko u džepove, obišao oko kuće, po pesku prošaranom senkama.
Bicikl mi je bio kod trema s prednje strane. Oslonio sam se na niske drške
guvernala i pogurao ga duž staze kroz park. Tu i tamo su ležale krastače.
Nehotice sam prešao preko jedne od njih. Puf pod točkom. Na kraju staze nalazila
se klupa. Oslonio sam bicikl uz neko drvo i seo na primamljivo belu dasku.
Razmišljao sam o tome kako ću u sledećih par dana dobiti pismo od tebe, kako
ćeš me ti zvati k sebi, ali se ja neću vratiti. Tvoja kuća sa svojim koncertnim
klavirom, prašnjavim primercima Revije umetnosti i siluetama u okruglim
ramovima, klizila je u čudesnu, melanholičnu daljinu. Gubiti te bilo je
prekrasno. Udaljila si se, oštro trgnuvši staklena vrata. Ali jedna druga ti
drugačije je otišla, otvarajući svoje blede oči pod mojim radosnim poljupcima.

Sedeo sam tako do večeri. Mušice su brzale gore-dole kao da ih vuku

nevidljive niti. Odjednom, postao sam svestan svetle mrlje u blizini - bila je to
tvoja haljina, i ti si...
Zar poslednje vibracije još nisu zamrle? Stoga sam osetio nelagodu pomislivši
da si opet tu, negde sa strane, izvan mog vidnog polja, da hodaš, da mi se
približavaš. Uz napor sam okrenuo glavu. To nisi bila ti, već ona devojka sa

•27•
zelenkastom maramom - sećaš se, ona koju smo sreli? I onim svojim
foksterijerom sa smešnim trbuhom?
Prošla je kroz prolaze u rastinju i prešla preko mostića koji je vodio do malog
kioska s vitražima. Devojci je dosadno, šeta se tvojim parkom; verovatno ću se
pre ili kasnije upoznati s njom.
Polako sam se pridigao, polako se iz nepokretnog parka izvezao na glavni put,
pravo u ogromni zalazak sunca, i na kraju zavoja prestigao jednu kočiju. Bio je
to tvoj kočijaš, Semjon, koji je korakom terao konja prema stanici. Kada me je
ugledao, polagano je skinuo kapu, zagladio sjajnu kosu na potiljku i onda je
ponovo stavio. Na sedištu je bio složen karirani pokrivač. Zanimljiv odraz blesnuo
je u oku crnog kastrata. A dok sam, ne okrećući pedale, jezdio nizbrdo prema
reci, s mosta sam video panama-šešir i povijena ramena Pala Paliča, koji je sedeo
dole, na ispustu kabine za kupanje, s pecaljkom u ruci.
Prikočio sam i zaustavio se, s rukom na ogradi.
- Hej-hej, Pale Paliču! Radi li riba? - Podigao je pogled i odmahnuo mi
prijateljski, opušteno.
Slepi miš je preleteo preko ružičaste površine, glatke kao ogledalo. Odraz lišća
bio je nalik crnoj čipki. Pal Palič je izdaleka nešto dovikivao i pokazivao rukom.
Drugi Pal Palič je podrhtavao u crnom mreškanju vode. Glasno se nasmejavši,
odgurnuo sam se od ograde.
Neprekinutom bešumnom putanjom preko čvrsto utabane staze prošao sam
pokraj brvnara. Zvuci mukanja dopirali su kroz zamrli vazduh; neki čunjevi su
popadali uz tresak. A onda, negde još dalje, na putu, u beskraju sunčevog
zalaska, usred polja koja su blago isparavala, zavladala je tišina.

prevod sa engleskog: Srđan Vujica

•28•
 UDAR KRILA

Kad zakrivljeni vrh jedne skije pređe preko druge, prevrneš se napred. Užareni
sneg uvuče ti se u rukave i veoma je teško vratiti se na svoje noge. Kern se brzo
oznojio jer dugo nije skijao. Osetivši blagu vrtoglavicu, skinuo je vunenu kapu,
koja mu je golicala uši, i otresao vlažne iskre sa svojih trepavica.
Pred šestospratnim hotelom sve je bilo razigrano i plavetno. Drveće je delovalo
nestvarno u tom sjaju. Bezbrojni tragovi skija slivali su se kao tamna kosa niz
ramena snežnih brda. I svuda unaokolo, ta ogromna belina hrlila je uvis, treperći
i bez stega, ka nebu.
Kernove skije su škripale dok se peo uz padinu. Primetivši njegova široka
ramena, konjski profil i krepki sjaj na njegovom licu, Engleskinja koju je sreo
juče, treći dan njegovog boravka, smatrala ga je sunarodnikom. Izabel - Leteća
Izabel, kako ju je zvala grupa doteranih i crno-manjastih mladića, verovatno
Argentinaca, koji su svuda trčkarali za njom - i u hotelskoj plesnoj dvorani, i na
tapaciranim stepenicama, i po snežnim padinama koje su treperile u svetlucavoj
prašini. Izgledala je živahno i poletno, usana tako rumenih kao da je Stvoritelj
uzeo jarko crvenilo i razmazao ga po donjem delu njenog lica. Pod krošnjom
dugačkih trepavica, u pahuljastim očima lebdeo je osmeh. Iz gustog talasa crne,
oštre, sjajne kose, štrčao je španski češalj poput krila. Takvu ju je video Kern
juče, kad ju je iz sobe 35 prigušen zvuk gonga pozvao na ručak. I to što su bili
susedi, i što je u trpezariji za dugačkim stolom sedela prekoputa njega - visoka,
vesela, u crnoj dekoltiranoj haljini, sa crnom svilenom trakom oko golog vrata -
sve to činilo se Kernu tako značajnim da je nakratko nestala sumorna tuga koja
ga je tištila već pola godine.
Kada je Izabel započela razgovor, nije mu bilo čudno: nakon mrtvih ratnih
godina, život u tom velikom hotelu, koji usamljeno svetli u procepu između
planina, odzvanjao je od blagog pijanstva i bezbrižnosti. Pri tome je njoj, Izabel,

•29•
sve bilo dopušteno - i treptanje, i milozvučni smeh u glasu dok Kernu dodaje
pepeljaru i govori: - Izgleda da smo vi i ja ovde jedini Englezi... - i nagnuvši prema
stolu golo rame preko koga je prelazila crna bretela, dodade - ... naravno, ne
računajući onih pet, šest starica i onog tamo, s prevrnutom kragnom...
Kern je odgovorio: - Varate se... Ja nemam otadžbinu. Doduše, proveo sam
mnoge godine u Londonu. Osim toga...
Ujutru, narednog dana, posle pola godine ravnodušnosti, odjednom je osetio
kako je prijatno ući pod zaglušujući konus ledenog tuša. A u devet sati, pošto je
obilno, ali ne preterano doručkovao, zaškripao je skijama po crvenkastom pesku,
nasutom na goli odsjaj staze ispred zastakljenog hotelskog trema. Kad se
pačećim korakom, kako i dolikuje skijašu, popeo na snežnu uzbrdicu, među
karirane ženske pantalone i zažarena lica, spazio je - Izabel.
Pozdravila ga je na engleski način: širokim osmehom. Po njenim skijama
razlivala se maslinastozlatna boja. Sneg je slepio zapletene kaiševe koji su držali
stope njenih, za žene neobično čvrstih, ali ipak vitkih nogu u teškim cipelama i
stegnutim uvijačima. Ljubičasta senka kliznula je za njom po stazi kad je, ležerno
stavljajući ruke u džepove kožne jakne, ovlaš isturila levu skiju i jurnula niz
padinu sve brže, dok joj se u mlazu snežnog praha vijorio šal. Onda je u punoj
brzini naglo zaokrenula, elastično savivši jedno koleno, iznova se ispravila i
pojurila dalje, pored jela, pored smaragdnog klizališta. Dva mladića u šarenim
džemperima i čuveni švedski sportista lica boje terakote i bezbojne, unazad
začešljane kose, proleteše za njom.
Nešto kasnije Kern ju je ponovo sreo, u blizini modrikaste staze kojom su, uz
blago kloparanje, potrbuške, na ravnim saonicama proletali ljudi nalik vunenim
žabama. Uz blesak svojih skija, Izabel je nestala u krivini iza humke snega, a
kad ju je Kern, stideći se svojih nespretnih pokreta, sustigao u blagoj udolini,
među ledom posrebrenim granama, samo je mahnula prstima i pojurila dalje,
lupkajući skijama. Kern je neko vreme ostao u ljubičastoj senci, kad ga
najednom zapljusnu poznati užas tišine. Čipkasto granje u glaziranom vazduhu
odisalo je jezom neke zastrašujuće bajke. Drveće, isprepletane grane, njegove
skije, sve je neobično ličilo na igračke. Shvatio je da se umorio, da mu je izašao
žulj na peti i, zapinjući o grane koje su štrčale, krenu natrag. Skijaši su
mehanički klizili po glatkom tirkizu. S druge strane snežne padine Šveđanin od
terakote pomagao je snegom prekrivenom dugajliji s naočarima rožnatog rama
koji se koprcao u svetlucavom snežnom prahu kao kakva nezgrapna ptica. Skija
koja je otpala s njegovog stopala klizila je slobodno niz padinu poput otkinutog
krila.
Po povratku u sobu, Kern se presvukao; kada je potmulo odzvonio sat,
pozvonio je i naručio hladnu pečenu govedinu, malo grožđa i bocu kjantija.
Osećao je neprijatnu bol u ramenima i butinama.
Nije mu trebalo da juri za njom, pomislio je. Čovek nakači par dasaka na
stopala i jednostavno uživa u zakonima zemljine teže.
Oko četiri sata sišao je u prostranu čitaonicu, gde je kamin kroz svoju čeljust
izdisao narandžastu vrelinu, a nevidljivi ljudi sedeli su u dubokim, kožnim

•30•
foteljama, ispruženih nogu, koje su im virile ispod raširenih novina. Na
dugačkom hrastovom stolu leži razbacana gomila časopisa punih reklama za
kozmetiku, plesačica i parlamentarnih cilindara. Kern uze raskupusani Tatler od
prošlog juna, dugo posmatrajući osmeh žene koja mu je sedam godina bila
supruga. Prisetio se njenog mrtvog lica, koje je postalo toliko hladno i tvrdo, kao
i nekoliko pisama koje je pronašao u kutiji.
Odložio je časopis i nokat mu je zaškripao po sjajnoj površini stranice.
Zatim, teško pokrećući ramena i pućkajući iz svoje kratke lule, izašao je na
ogromni zastakljeni balkon, gde je svirao promrzli orkestar, a ljudi sa svetlim
šalovima pili su jak čaj, spremni da izjure napolje u hladnoću, na padine koje su
se presijavale kroz široka prozorska stakla. Pažljivo je osmotrio čitav balkon.
Nečiji radoznali pogled bocnuo ga je kao igla u živac zuba. Naglo se okrenuo.
Ušao je u sobu za bilijar, provukavši se kroz odškrinuta hrastova vrata, koja
su glasno zaškripala. Tamo je zatekao riđastog čovu koji je znao samo za Bibliju
i karambol; nagnut nad smaragdnu čoju, povlačio je svoj štap napred-nazad
ciljajući u kuglu. Kern ga je nedavno upoznao i čovek ga je odmah zatrpao
citatima iz svetih spisa. Rekao je da piše značajnu knjigu u kojoj pokazuje da,
kad bi se na određeni način tumačila Knjiga o Jovu, onda... Ali Kern nije dalje
slušao jer su mu pažnju odvukle sagovornikove šiljate uši pune jarkožutog
praha, obrasle tankim riđim maljama na vrhovima.
Kugle su se sudarile i razletele. Podigavši obrve, Monfiori predloži da odigraju
partiju. Imao je setne, okruglaste, jareće oči.
Kern je odmah pristao i već je utrljavao kiks na vrh svog štapa, ali najednom,
osetivši nalet strašne čame od koje oseti bol u stomaku i zujanje u ušima, reče
da ga boli lakat, pa prolazeći pored prozora, baci pogled na šećerni sjaj planina
i vrati se u čitaonicu.
Tamo je, prekrštenih nogu, landarajući lakovanom cipelom, još jednom
pogledao bisernosivu fotografiju, dečje oči i osenčene usne londonske lepotice
koja je nekada bila njegova žena. Prve noći posle njenog samoubistva pratio je
ženu koja mu se nasmešila na maglovitom uličnom ćošku, sveteći se Bogu,
ljubavi i sudbini.
I sad se pojavila ta Izabel s tim crvenim karminom. Kada bi čovek samo
mogao...
Stisnuo je zube i njegove snažne vilice zaškripaše. Čitav njegov protekli život
izgledao mu je kao lelujavi niz šarenih vetrobrana iza kojih se krio od kosmičkih
promaja. Izabel je bila tek poslednji blistavi komadić u tom nizu. Koliko je do
sada bilo tih svilenih marama i koliko je njih pokušao da razapne preko zjapeće
crne provalije! Putovanja, knjige u finim povezima i sedam godina mahnite
ljubavi. Te marame su vijorile, vetar izvana ih je pocepao i one bi, jedna po jedna,
padale. Provalija se ne može sakriti, ambis diše i usisava sve u sebe. Shvatio je
to kada je inspektor u rukavicama od prevrnute kože...
Kern je osetio kako se ljulja i kako ga neka devojka s ružičastim obrvama
posmatra iza časopisa. Uzeo je Tajms sa stola i otvorio ogromne stranice. Papir

•31•
je prekrio ponor. Ljudi su izumeli zločine, muzeje, igre samo da bi pobegli od
nepoznatog, od vrtoglavog neba. I sad, ta Izabel...
Odbacio je novine, protrljao čelo ogromnom šakom, osetivši nečiji znatiželjni
pogled na sebi. Potom je lagano izašao iz sobe, pored stopala čitalaca, pored
narandžaste čeljusti kamina. Izgubio se u zvonkim prolazima i iznenada se našao
u nekom hodniku gde su se beli nogari fotelje odražavali na parketu i široka slika
Vilijama Tela, koji pogađa jabuku na sinovljevoj glavi, visila je na zidu; potom je
pogledao u svoje sveže obrijano, tmurno lice, crvene linijice na svojim
beonjačama, svoju kariranu leptir-mašnu u svetlucavom ogledalu osvetljenog
toaleta u kome je voda muzikalno žuborila, a zlatni opušak koji je neko tu bacio
plutao je u porcelanskim dubinama.
S druge strane prozora sneg je postajao sve tamniji. Fine nijanse obasjale su
nebo. Krila rotirajućih vrata na ulazu u bučno predvorje lagano su treperila,
propuštajući oblake pare i žamora zajapurenih lica ljudi umornih od snežnih
igara. Stepenište je odjekivalo od koraka, povika i smeha.
U polumračnoj sobi zvuci gonga probudiše Kerna, koga je obuzela neka čudna
obamrlost u njegovoj fotelji.
Okrepljen, upalio je svetlo, stavio manžetne na čistu, uštirkanu košulju,
izvadio opeglane crne pantalone ispod šišteće prese za peglanje. Pet minuta
kasnije, svestan svoje lakoće, čvrstine svoje frizure i svakog detalja svoje
besprekorno poravnate odeće, sišao je u trpezariju.
Izabel nije bila tamo. Poslužili su supu, potom ribu, ali ona se još uvek nije
pojavila.
Kern je s gnušanjem posmatrao preplanule mlade ljude, lice starice boje cigle
s mladežom koji je skrivao bubuljicu, čoveka s kozjim očima, da bi na kraju
zaustavio mrzovoljan pogled na kovrdžavoj gomilici zumbula u zelenoj vazni.
Pojavila se tek kada su instrumenti crnačkog orkestra počeli da udaraju i
zavijaju.
Mirisala je na hladan vazduh i parfem. Kosa joj je izgledala vlažno. Nešto na
njenom licu je fasciniralo Kerna. Nasmejala se blistavim osmehom i popravila
crnu bretelu na njenom prozračnom ramenu.
- Znate, upravo sam se vratila. Jedva sam imala vremena da progutam
sendvič.
Kern je upita: - Nemojte mi reći da ste sve vreme skijali? Zašto, napolju je
potpuni mrak?
Prodorno ga je pogledala i Kern shvati šta ga je to fasciniralo: njene oči, koje
su svetlucale kao da su posute mrazom.
Izabel je započela ispuštajući meke engleske samoglasnike: - Naravno. Bilo je
izuzetno. Jurila sam niz padine po mraku, poskakivala po neravninama. Pravo
do zvezda.
- Mogli ste tako nastradati - reče Kern.
Skupljajući svoje pahuljaste oči, ponovi: - Pravo do zvezda - i dodade, uz
blesak svog ramena - a sad, želim da plešem.

•32•
 Crnački orkestar je treštao i jaukao u dvorani. Japanski fenjeri su živopisno
lebdeli.
Krećući se na prstima, naizmenično brzim i sporim koracima, s njenom
rukom u svojoj, Kern se priljubi skroz uz Izabel. Još jedan korak i njena vitka
noga se priljubila uz njegovu; još jedan i ona se spremno prepusti. Osvežavajući
miris njene kose zagolica mu slepoočnicu, mogao je pod svojom desnom rukom
osetiti gipko talasanje njenih golih leđa. Ne dišući, pratio je pauze u muzici, a
onda bi opet klizio iz takta u takt... Oko njega su promicala lica nespretnih
parova sa zastrašujuće odsutnim pogledima. A sumornu pesmu struna pratilo
je dobovanje primitivnih malih batića.
Muzika je postala brža, bombastična, a završi se veoma bučno. Sve stade.
Potom je došao aplauz, tražeći još. Ipak, muzičari su odlučili da naprave pauzu.
Izvukavši maramicu iz rukava i obrisavši obrvu, Kern propusti Izabel, koja
se, uz lepršanje svoje crne lepeze, zaputi ka vratima. Sedoše jedno pored drugog
na nekakvom širokom stepeništu.
Ne gledajući ga, reče: - Imala sam osećaj da sam još uvek na snegu i pod
zvezdama. Nisam čak ni primetila da li ste dobro plesali.
Kern je gledao u nju kao da ne čuje, a ona je opet bila uronjena u svoje blistave
misli, misli njemu nepoznate.
Jedan red stepenica ispod njih sedeo je mladić u veoma uskom sakou i
mršava devojka s mladežom na zadnjem delu ramena. Kada je opet počela
muzika, mladić je pozvao Izabel da igraju boston. Kern je morao da pleše s
mršavom devojkom. Mirisala je na pomalo oporu lavandu. Šarene papirne trake
lepršale su po dvorani i zaplitale se među plesače. Jedan od muzičara je zalepio
bele brkove i iz nekog razloga Kerna je bilo sramota zbog toga. Kada se završio
ples, Kern je ostavio svoju partnerku i požurio da potraži Izabel. Nigde je nije
bilo: ni u bifeu, ni na stepenicama.
To je to, na spavanje, kratko zaključi Kern.
Kada se vratio u sobu, pre nego što je legao, povukao je zavesu u stranu i
nesvesno pogledao u noć. Konture prozora ocrtavale su se na snegu ispred
hotela. U daljini, metalni vrhovi planina lebdeli su u pogrebnom sjaju.
Imao je osećaj da je pogledao u smrt. Navukao je zavese tako da ni jedan
jedini noćni zrak ne može da procuri u sobu, ali kad je ugasio svetlo i legao u
krevet, primetio je odsjaj na ivici staklene vitrine. Ustao je i dugo šetkao pored
prozora, proklinjući zrake mesečine. Pod je bio hladan kao mermer.
Kada je Kern popustio učkur pidžame i zatvorio oči, kliske padine počeše da
promiču pod njim. Srce mu je muklo bubnjalo, kao da je bilo pritajeno ceo dan,
pa se sad pomamilo u tišini. Uplaši ga ta bubnjava. Priseti se kako je jednom
prilikom, duvao je jak vetar, prolazio sa svojom suprugom pored mesare i začuo
tup zvuk udaranja o zid životinjske polutke obešene o kuku. Tako se njegovo
srce osećalo sada. Za to vreme supruga je žmirkala zbog vetra i pridržavala šešir,
govoreći kako je vetar i more izbezumljuju, kako moraju da otputuju, svakako
moraju da otputuju...

•33•
 Kern se bojažljivo okrenu na drugu stranu, plašeći se da mu srce ne iskoči iz
grudi.
- Ovako se više ne može - promrmlja u jastuk i očajnički raširi noge. Neko
vreme je ležao na leđima i zurio u tavanicu i bledu mesečinu, oštru poput rebara.
Kada je opet zažmurio, tihe iskre počeše da promiču pred njim, a potom i
providne kružne spirale koje su se beskrajno odmotavale. Na trenutak ugleda
Izabeline snežne oči i jarke usne, a onda se opet pojaviše iskre i spirale. Njegovo
srce se stegnu u nerazmrsiv čvor. Potom se nadu i potmulo odjeknu.
Ne mogu više ovako, izludeću. Nema budućnosti, samo crni zid. Ničeg više
nema. Imao je osećaj kao da papirne trake klize niz njegovo lice, šušte i cepaju
se na komadiće. I japanski fenjeri se razlivaju po parketu u šarenim talasima.
Plesao je, pripijao se.
Kad bih samo mogao da je otključam, širom otvorim... A onda...
I smrt mu se učini kao san u kom klizi niz padinu, kao lelujanje pahulje. Bez
ijedne misli, bez otkucaja srca, bez bola.
Mesečinasta rebra na plafonu neprimetno su nestala. Začuše se tihi koraci u
hodniku, negde kliknu brava, začu se blagi zvuk zvona u prolazu; zatim opet
koraci, kloparanje i daleki odjek koraka.
Bal je gotov, pomisli Kern. Okrenu svoj težak jastuk.
Postepeno, unaokolo je zavladala mukla tišina. Samo je njegovo srce treperilo,
napeto i teško. Kern napipa bokal na nahtkasni, pronađe dršku i nagnu gutljaj
iz siska. Ledeni mlaz opari mu grlo i ključnu kost.
Počeo je da smišlja načine kako da prizove san. Zamišljao je talase kako
ravnomerno zapljuskuju obalu. Zatim punačku sivu ovcu kako lagano preskače
ogradu. Jedna ovca, dve, tri...
Izabel spava u susednoj sobi, pomisli Kern. Izabel spava, verovatno u žutoj
pidžami. Žuto joj pristaje. Španska boja. Kad bih zagrebao noktom po zidu,
verovatno bi me čula. Prokleto bubnjanje...
Zaspao je onog trenutka kad je počeo da se premišlja da li ima smisla upaliti
svetlo i čitati neko vreme. Na fotelji leži nekakav francuski roman. Nož od
slonovače klizi, seče stranice. Jednu, dve...
Stajao je nasred sobe probuđen neopisivim osećajem užasa. Užas ga je izbacio
iz kreveta. Sanjao je da je zid pored njegovog kreveta počeo polako da se ruši na
njega - pa ustuknu sav zadihan. Kern napipa uzglavlje, nameravajući odmah da
se vrati da spava, ali začu nekakvu buku s druge strane zida. Nije odmah shvatio
odakle dolazi buka i, napregnuvši sluh, svest mu se naglo razbistri, trenutak pre
već spremna da sklizne niz padinu sna. Buka se opet začu: zvonki odjek praćen
snažnim sonornim zvukom gitarskih žica.
Kern se priseti - Izabel je bila u susednoj sobi. Istog trenutka, kao da odgovara
na njegove misli, razlegao se njen smeh. Dva-tri puta odjeknu gitara i rasplinu
se. A onda se začu neobičan, isprekidan lavež i prestade.
Kern je u nedoumici sedeo na krevetu. Zamišljao je bizarnu scenu: Izabel s
gitarom i ogromnom nemačkom dogom, koja je gleda svojim veselim očima.

•34•
Prislonio je uvo na hladan zid. Lajanje ponovo odjeknu, začu se opet prebiranje
po žicama gitare i čudno hučanje poče da se razleže kao da je jak vetar počeo da
duva u susednoj sobi. Hučanje se pretvori u duboko zavijanje i noć ponovo utonu
u tišinu. Potom tresnu okvir - Izabel je zatvorila prozor.
Neumorna neka devojka, pomisli - pas, gitara, ledene promaje.
Sad je sve utihnulo. Pošto je izbacila svu tu buku iz sobe, Izabel je verovatno
legla i sad spava.
- Dođavola! Ništa ne razumem. Ništa nemam. Dođavola, dođavola - zakuka
Kern i uroni u jastuk. Olovni umor pritiskao mu je slepoočnice. Noge su ga bolele
i nepodnošljivo žigale. Dugo je stenjao u mraku, teško se prevrćući u krevetu.
Zraci na plafonu davno su već zgasli.

II

Sledećeg dana Izabel se nije pojavila pre ručka.

Još od jutros nebo je bilo zaslepljujuće belo, a sunce nalik mesecu. A onda je
sneg počeo da pada, lagano i okomito. Guste pahulje, nalik ukrasnim tačkicama
na velu, zaklonile su pogled na planine, snegom povijene smreke i modri tirkiz
klizališta. Nagojene i meke snežne pahulje šumele su na prozorskim oknima,
padale, bez prestanka padale. Ako bi neko dovoljno dugo gledao u njih, imao bi
utisak da ceo hotel lagano pluta nagore.
- Tako sam se umorila sinoć - pričala je Izabel svom susedu, mladiću s
maslinastim čelom i prodornim očima - toliko da sam odlučila da se malo
razvlačim po krevetu.
- Izgledate sjajno danas - otezao je mladić sa izvesnom dozom egzotične
učtivosti u glasu.
Podrugljivo je frknula.
Gledajući je kroz zumbule, Kern reče neljubazno:
- Nisam znao, gospođice Izabel, da imate psa u sobi, a bogami i gitaru.
Njene pahuljaste oči skupiše se još više pred naletom stida. A onda joj zasija
osmeh, sav od karmina i slonovače.
- Preterali ste malo sinoć na podijumu za igru, zar ne, gospodine Kern? -
odgovorila je. Maslinasti mladić i onaj čova koji je znao samo za Bibliju i bilijar
nasmejaše se, prvo s jednim iskrenim ha-ha, a potom veoma tiho, podignutih
obrva.
Mršteći se, Kern reče: - Zamolio bih vas da ne svirate noću. Nije mi uopšte
lako da zaspim.
Izabel ga ošinu iznenadnim, blistavim pogledom.
- Priupitajte svoje snove zašto je to tako, ne mene.
I poče da razgovara sa svojim susedom o sutrašnjem skijaškom takmičenju.

•35•
 Neko vreme Kern je osećao da su mu se usne razvukle u grčevit, nekontrolisan
podrugljiv osmeh. Dok su mu očajnički poigravali mišići u uglovima usta,
najednom oseti poriv da strgne čaršav sa stola i zafrljači zumbule o zid.
Ustade, pokušavajući da sakrije nekontrolisano drhtanje i, ne videći ništa
pred sobom, izađe iz prostorije.
- Šta mi je? - preispitivao je svoju teskobu. - Šta se ovde dešava?
Nogom otvori kofer i poče da se pakuje. Istog trenutka oseti vrtoglavicu.
Zastade i opet poče da šparta po sobi. Ljuto je nabio kratku lulu u usta.
Seo je u fotelju pored prozora iza koga je nepodnošljivo jednolično padao sneg.
Došao je u ovaj hotel, u ovu zimsku, otmenu zabit zvanu Cermat, ne bi li
spojio osećaj bele tišine sa zadovoljstvom veselih i raznovrsnih poznanstava, jer
ništa ga nije plašilo više od potpune usamljenosti. Ali sad je shvatio da su mu i
ljudska lica takođe nepodnošljiva, da mu u glavi odzvanja od snega, da mu
nedostaje inspirativna životna snaga i suptilna čvrstina, bez kojih je strast
bespomoćna. Za Izabel je, s druge strane, život tek veličanstveni skijaški spust,
neobuzdani smeh, parfem i ledeni vazduh.
Ko je ona? Oslobođena heliotipska diva? Možda odbegla kćer razmetljivog,
zajedljivog vlastelina? Ili tek jedna od onih Parižanki... I odakle joj novac? Pomalo
vulgarna misao...
Ipak, ima psa, uzalud to poriče. Neka zalizana nemačka doga. S hladnim
nosem i toplim ušima. I još uvek pada sneg, pomisli Kern nepovezano. I u koferu
- opruga kao da se s klikom otvorila u njegovom mozgu - imam „parabelum”.
Sve do večeri opet se muvao po hotelu ili glasno šuštao novinama u čitaonici.
Kroz prozor predvorja hotela video je, na saonicma u obliku labuda, Izabel,
Šveđanina i nekoliko mladića s jaknama koje su obukli preko džempera s
resama. Konji šarci veselo su zveckali svojom opremom. Sneg je padao tiho i
gusto. Prekrivena belim zvezdama, Izabel je vikala i smejala se sa svojim
društvom. Kada su uz trzaj saonice krenule i pojurile, pala je natrag na sedište
aplaudirajući krznenim rukavicama dignutim uvis.
Kern je otišao s prozora.
Samo napred, uživaj u svojoj vožnji... ionako je svejedno...
Tokom večere pokušao je da ne gleda u nju. Bila je vesela i u prazničnom
raspoloženju, ne obraćajući pažnju na njega. U devet je opet započela jeka i dreka
crnačke muzike. Malaksao od groznice, Kern je stajao kraj štoka, zureći u
stisnute parove i u Izabelinog kovrdžavog obožavatelja.
Začuo je tihi glas, tik pored svog uha: - Hajdemo do bara?
Okrenuo se i ugledao jareće oči i uši s riđim maljama.
U tamnocrvenom polumraku bara, na staklenim stolovima ocrtavala se senka
rojti abažura.
Na barskim stolicama za metalnim šankom sedela su tri muškarca i svi su
nosili bele kamašne, uvučenih nogu, pili su na cevčicu pića jarkih boja.

•36•
 Na drugoj strani bara, gde su se, na policama, presijavala raznobojna pića
nalik okruglastim bubamarama, drusli, brkati čovek u smokingu boje trešnje
spravljao je koktele s neverovatnom umešnošću. Kern i Monfiori su odabrali sto
u baršunastim dubinama bara. Kelner otvori dugačku kartu pića, oprezno i s
puno poštovanja, poput antikvara koji pokazuje dragocenu knjigu.
- Popićemo po čašu od svakog - reče Monfiori svojim melanholičnim,
šupljikavim glasom - i kad stignemo do kraja, krenućemo opet, birajući samo
ona koja su nam se svidela. Možda ćemo se zaustaviti na jednom i njime se dugo
naslađivati. A onda ćemo krenuti sve ispočetka.
Uputio je konobaru ozbiljan pogled. - Jasno?
Kelnerov razdeljak kose nagnu se napred.
- To se zove „Bahusovo lutanje” - Monfiori reče Kernu, turobno se kikoćući. -
Neki tako pristupaju svom svakodnevnom životu.
Kern suspregnu drhtavo zevanje. - Znaš, to se obično završi povraćanjem.
Monfiori uzdahnu, potegnu dobar gutljaj, coknu i hemijskom olovkom
prekriži prvo piće na listi. Dve duboke bore ocrtaše se od njegovih nosnica do
uglova usta. Posle treće čaše, Kern bez reči zapali cigaru. Posle šestog pića -
slatkaste mešavine čokolade i šampanjca - dobi poriv da priča.
Izdahnuo je megafon dima. Začkiljivši očima, požutelim noktom otresao je
pepeo s cigare.
- Reci mi, Monfiori, šta ti misliš o onoj - kako se zvaše - Izabel?
- Nećeš se usrećiti s njom - odgovori Monfiori. - Ne može čovek da je uhvati ni
za rep ni za glavu. Nju zanima samo neobavezna veza.
- Ali ona svira gitaru noću i doziva se sa psom. To nije u redu, zar ne? - reče
Kern, izbečivši se na svoju čašu.
Monfiori ponovo uzdahnu: - Zašto se ne manete nje. Ipak...
- Meni to zvuči kao ljubomora - poče Kern.
Ovaj ga tiho prekinu: - Ona je žena. A ja, znate, imam drugačiji ukus.
Smerno se nakašljavši, prekriži još jedno piće.
Tamnocrvena pića zameniše zlatnim. Kernu se činilo da mu krv postaje
slatka. U glavi mu se zamaglilo. Bele kamašne napustiše bar. Prestade bubnjanje
i brujanje daleke muzike.
- Kažeš da čovek mora da bude probirljiv... - govorio je tromo i zaplićući - a ja
sam došao dotle... Slušajte ovo, na primer: nekada sam imao suprugu. Zaljubila
se u nekog drugog. Ispostavilo se u lopova. Krao je kola, ogrlice, krzna... I na
kraju se otrovala. Strihininom..
- I da li verujete u Boga, posle svega? - upita Monfiori glasom čoveka koji je
došao na svoju omiljenu temu. - Na kraju krajeva, Bog ipak postoji.
Kern se izveštačeno nasmeja.
- Biblijski Bog... fluidni kičmenjak... nisam vernik.

•37•
 - To je Haksli - udvorički primeti Monfiori. - Uzgred, biblijski Bog je zaista
postojao... Stvar je u tome što nije jedini; ima više biblijskih bogova. Mnoštvo
njih. Moj omiljeni citat je... Kad kiha kao da munja seva, a oči su mu kao trepavice
u zore. Razumete li šta ovo znači? Razumete? Ima još:... Udi mesa njegovog
spojeni su, jednostavno je na njemu, ne razmiče se. I, i? Da li razumete?
- Samo trenutak - zaurla Kern.
- Ne, ne - morate da razmislite o tome. - ... i more se muti kao u stupi. Za
sobom ostavlja svetlu stazu, rekao bi da je bezdana osedela.
- Hoćete li prestati na trenutak - prekide Kern. - Htedoh vam reći da sam
odlučio da se ubijem...
Monfiori ga tupavo i s pažnjom pogleda, dlanom pokrivši svoju čašu. Na
trenutak je zaćutao.
- Tako sam i mislio - krenu neočekivano nežno. - Večeras, dok si gledao ljude
kako plešu, i pre toga, kad si ustao sa stola... Bilo je nešto na tvom licu... Bora
između tvojih obrva... Posebna... Odmah mi je bilo jasno... - Ućutao je, milujući
ivicu stola.
- Slušajte me šta ću vam reći - nastavio je, spuštajući svoje teške, modrikaste
kapke sa bradavičastim trepavicama. - Ja posvuda tragam za takvima kao vi, u
skupim hotelima, morskim odmaralištima, noću, po pristaništima velikih
gradova. - Sanjalački osmeh zaigra na njegovim usnama.
- Sećam se jednom u Firenci... - raširi svoje srnaste oči. - Čujte, Kerne, hteo
bih da budem prisutan kad budete to radili... Mogu li?
Kern, pogrbljen i ukočen, oseti hladnoću u svojim grudima, ispod svoje
opeglane košulje. Obojica smo pijani, reči su mu samo proletele kroz glavu, a i
on je jeziv čovek.
- Mogu li? - ponovi Monfiori, napućivši se. - Najslađe molim - (dodir vlažne,
dlakave male ruke).
Naglo i teturajući se, Kern ustade sa svoje stolice.
- Idi dođavola! Pusti me... Šalio sam se...
Napeti pogled Monfiorijevih pijavičastih očiju nije se pokolebao.
- Dojadio si mi! Sve mi je dojadilo - Kern prasnu zamahnuvši rukama kao da
će ga udariti. Monfiori nije ni trepnuo očima na taj lažni šamar.
- Mrak! Lutka!... Igra reči!... Basta!...
Bolno je udario bedrom o ivicu stola. Kupinastom debeljku iza svetlucavog
bara iskoči uštirkano poprsje košulje i, plutajući kao u iskrivljenom ogledalu,
odlete među boce. Kern pređe preko klizavih nabora tepiha i ramenom odgurnu
pokretna staklena vrata.
Hotel je ubrzo utonuo u san. Uspinjući se s mukom uz tapacirane stepenice,
doteturao se do sobe. Ključ je virio iz spoljašnje brave susednih vrata. Neko je
zaboravio da se zaključa. Cveće je vijugalo kroz škiljavo svetlo hodnika. U sobi je
proveo dosta vremena opipavajući po zidu, tražeći prekidač. Potom se srušio u
fotelju pored prozora.

•38•
 Prođe mu kroz glavu da je verovatno napisao neke poruke, oproštajne poruke.
Ali slatkasta pića su ga savladala. Uši su mu pune guste, potmule buke, a ledeni
talasi vijorili su po njegovoj glavi. Treba da napiše pismo, a i još nešto ga je
kopkalo. Kao da je izašao iz kuće i zaboravio novčanik. Na odražavajućoj crnini
s prozora video je svoju kragnu i bledo čelo. Po poprsju košulje prosuo je nekoliko
pijanih kapljica. Mora da napiše to pismo... ne, nije to. Najednom, sinu mu
misao. Ključ! Ključ koji je virio iz brave susednih vrata...
Kern nezgrapno ustade i izađe u slabo osvetljen hodnik. Sa ogromnog ključa
klatio se sjajni privezak s brojem 35. Zastao je pred tim belim vratima. Osetio je
požudno drhtanje u nogama. Ledeni vetar mu pređe preko čela. Prozor prostrane,
osvetljene spavaće sobe bio je širom otvoren.
Na širokom krevetu, u pidžami sa otkopčanom kragnom, Izabel je ležala na
leđima. Bleda ruka joj je visila s cigaretom između prstiju koja je dogorevala.
Mora da ju je san ophrvao bez upozorenja.
Kern priđe krevetu. Kolenom je udario o stolicu i gitara na njoj slabo odjeknu.
Izabelina plava kosa ležala je u nepomičnim kolutovima na jastuku. Pogledao je
u njene modre kapke, u tananu senku između njenih grudi. Dodirnu ćebe. Oči
su joj se otvorile istog trenutka. Zatim, pogrbivši se, Kern reče: - Potrebna mi je
vaša ljubav. Sutra ću se ubiti.
Nije ni sanjao da žena, čak i tako zatečena, može toliko da se prepadne. Izabel
u prvom trenutku ostade nepokretna, potom skoči kao oparena, okrenuta ka
otvorenom prozoru, izmigolji se iz kreveta, projuri pokraj Kerna povijene glave,
kao da očekuje da je nešto odozgo udari.
Vrata su se zalupila. Nekakvi listovi papira za pisma poleteše sa stola. Kern
ostade nasred prostrane svetle sobe. Malo grožđa na noćnom stočiću presijavalo
se u ljubičastim i zlatnim nijansama.
- Ludača - reče naglas.
Teško slegnu ramenima. Tresao se kao konj koga je uhvatila duga drhtavica
od hladnoće. Najednom se potpuno ukočio.
S druge strane prozora, sve glasniji, leteći, veseli lavež približavao se,
uzbuđeno podrhtavajući.
U deliću sekunde ispuni se kvadrat crne noći u prozorskom otvoru, te nahrupi
bujno, neobuzdano krzno. Silovitim i bučnim zamahom to meko krzno prekrilo
je noćno nebo, čas na jednom, čas na drugom prozoru. Sledećeg trenutka, zalete
se i ukoso ulete unutra, a zatim se raširi. Usred te gomile uznemirenog krzna
ukaza se belo lice. Kern zgrabi vrat gitare i svom snagom zviznu to belo lice koje
je nasrnulo na njega. Poput neke paperjaste oluje, džinovsko krilo ga je oborilo
s nogu. Zapahnuo ga je životinjski miris. Kern se pridignu teturajući se.
Nasred sobe je ležao ogromni anđeo.
Zauzeo je čitavu sobu, čitav hotel, čitav svet. Njegovo desno krilo bilo je
povijeno i oslonjeno na šifonjer sa ogledalom. Drugo je nespretno mlataralo,
zakačinjući nogare oborene stolice. Stolica je udarala napred-nazad o pod.
Smeđe krilo je isparavalo, prekriveno mrazom. Zaglušen od udarca, anđeo se kao

•39•
sfinga osloni na dlanove. Na belim rukama su mu nabrekle plave vene, a na
ramenima, odmah pored ključne kosti, videla su se senovita udubljenja. Njegove
izdužene, kratkovide oči, bledozelene poput vazduha pred zoru, ne trepćući,
zurile su u Kerna ispod pravih, sastavljenih obrva.
Gušeći se od oporog vonja vlažnog krzna, Kern je ukočen stajao ophrvan
užasnim strahom, promatrajući ogromna krila koja su isparavala i belo lice.
Potmula graja začu se u hodniku, iza vrata, i Kerna obuze jedno drugo
osećanje: nepodnošljiv stid. Toliko se zastideo da je osetio bol, užas da bi neko
mogao da uđe i zatekne ga sa ovim neverovatnim stvorenjem.
Anđeo se pomeri, teško dišući. Ali njegove ruke su bile potpuno slabe, pa mu
padoše na grudi. Trznu krilom. Stisnuvši zube, trudeći se da ne gleda, Kern se
nagnu nad njim i uhvati ga za gomilu vlažnog, smrdljivog krzna i hladna, lepljiva
ramena. Sa užasom je primetio da su stopala anđela bila bleda i bez kostiju i da
nije bio u stanju da stane na njih. Anđeo se nije opirao. Kern ga brže-bolje gurnu
prema šifonjeru, hitro otvori vrata sa ogledalom i poče da gura i trpa krila u
njegove škripave dubine. Uhvatio je krila za rebra i pokušao da ih strpa unutra.
Mlatarajući, krzno ga je sve vreme udaralo po grudima. Napokon je snažnim
pokretom uspeo da zatvori vrata. Istog trenutka začu se otegnuti, nepodnošljivi
krik, krik pregažene životinje. Vratima mu je priklještio krila. Iz ugla je virio delić
krila. Otvorivši vrata samo malo, Kern rukom ubaci unutra kovrdžavi delić.
Potom okrenu ključ u bravi.
Nastade tišina. Kern oseti kako mu se niz lice slivaju vrele suze. Udahnu
duboko i izlete u hodnik. Izabel, prekrivena gomilom crne svile, ležala je pored
zida. Uze je u naručje, odnese u svoju sobu i položi na krevet. Potom iz kofera
zgrabi teški „parabelum”, ubaci šaržer, ne dišući, izlete van i ulete u sobu broj
35.
Dve polovine slomljenog, potpuno belog tanjira ležale su na tepihu. Grožđe se
prosulo.
Kern je ugledao svoj odraz u ogledalu vrata šifonjera: pramen kose preko
obrve, uštirkano poprsje košulje s crvenim flekama, izduženi odsjaj cevi pištolja.
- Moram da završim s tim - muklo uzviknu i otvori šifonjer.
Unutra nije bilo ničeg sem oblaka smrada koji ga zapahnu. Šifonjer je bio
prazan. Na dnu je ležala bela zgnječena kutija za šešir.
Kern priđe prozoru i pogleda van. Mali krzneni oblaci plovili su preko meseca
i treperave mutne duge oko njega. Zatvori prozore, vrati stolicu na svoje mesto i
šutnu gomilu smeđih dlaka pod krevet. Zatim oprezno izađe u hodnik. Bilo je
tiho kao i pre. Ljudi čvrsto spavaju u planinskim hotelima.
A kada se vratio u svoju sobu, zatekao je Izabel, bosonoga je sedela na ivici
kreveta s glavom uronjenom u svoje ruke. Osećala se posramljeno, baš kao i on
nekoliko trenutaka pre, kada je anđeo gledao u njega svojim čudnim zelenkastim
očima.
- Recite mi gde je on? - upita Izabel bez daha.

•40•
 Kern se okrenu, ode do radnog stola, sede, rasklopi zaštitnu podlogu za
pisanje i reče: - Ne znam.
Izabel zavuče bose noge pod krevet.
- Mogu li ostati ovde s vama zasad? Toliko se plašim...
Kern klimnu glavom bez glasa. Savladavši drhtanje ruke, poče da piše. Izabel
se opet oglasi, nervoznim, muklim glasom i Kernu se učini da je to bio običan,
ženski strah.
- Naletela sam juče na njega dok sam u mraku jezdila na skijama. Sinoć je
došao kod mene.
Pokušavajući da je ne sluša, Kern je pisao pisanim slovima:

Dragi prijatelju, ovo je moje poslednje pismo. Nikada nisam zaboravio koliko si mi
pomogao kada sam bio u strašnoj nevolji koja mi se sručila na glavu. On verovatno
živi na nekom vrhu gde lovi planinske orlove i hrani se njihovim mesom...

Prekide sam sebe, pocepa papir i uze drugi. Izabel je jecala lica zaronjenog u
jastuk.
- Šta ću sad? Vratiće se da mi se osveti... Oh, bože moj...
Dragi prijatelju - pisao je brzo – tražila je nezaboravna milovanja, a sada će
roditi malo čudovište... - Dođavola! - Zgužvao je papir.
- Pokušaj malo da odspavaš - reče Izabel preko ramena - i idi sutra. U
manastir.
Ramena su joj snažno zadrhtala. Zatim se smirila.
Kern je pisao. Pred njim iskrsnuše nasmejane oči jedine osobe na svetu s
kojom je mogao otvoreno da priča ili da ćuti. Pisao je toj osobi da se život završio,
da je to počeo odskoro da oseća, kako u budućnosti nazire crni zid, sve bliži, i
da se sada desilo nešto posle čega čovek ne može i ne sme da nastavi da živi.
Sutra po podne ću umreti - pisao je Kern - sutra želim da umrem dok još imam
potpunu kontrolu nad svojim sposobnostima, najasnoj svetlosti dana. Jer sada
sam isuviše potresen.
Kada je završio, sede u fotelju pored prozora. Izabel je spavala, njeno disanje
se jedva čulo. Težak umor pritisnu njegova ramena. San se spustio kao
izmaglica.

III

Probudilo ga je kucanje na vratima. Mrazno plavetnilo probijalo se kroz prozor.

- Uđi - reče dok se protezao.
Lakej bez glasa postavi na sto poslužavnik sa šoljom čaja i uz naklon krenu
vani.

•41•
 Smejući se sam sebi, Kern pomisli: pogledaj me kakav sam, u izgužvanom
sakou.
I onda se priseti događaja od prošle noći. Strese se i pogleda ka krevetu. Izabel
je otišla. Mora da se vratila u krevet kad je počelo da sviće. I do sada je već bez
sumnje otišla. Odmah mu pred očima iskrsnu slika smeđih, ofucanih krila. Brzo
ustade i otvori vrata koja su vodila u hodnik.
- Čuj - pozva konobara da se vrati. - Ponesi jedno pismo sa sobom.
Ode do radnog stola i poče da pretura. Momak je čekao na vratima. Kern je
pretresao sve svoje džepove i zavirio ispod fotelje.
- Možeš da ideš. Predaću ga portiru kasnije.
Razdeljak se nakloni i vrata se tiho zatvoriše.
Kerna je iznerviralo to što je izgubio pismo. Baš to pismo. U njemu je rekao
tako dobro, tako jasno i jednostavno sve što je trebalo reći. Sada nije mogao da
se priseti tih reči. Samo su iskrsavale besmislene rečenice. Da, pismo je bilo
pravo remek-delo.
Počeo je iznova da piše, ali ispade hladno i izveštačeno. Zapečatio je pismo i
čitko ispisao adresu.
Osećao je neobičnu lakoću u srcu. U podne će se ubiti, a čovek koji odluči
tako nešto ipak je bog.
S druge strane prozora zasja šećerasti sneg. Osetio je potrebu da još jednom
izađe.
Senke smrznutog drveća ležale su na snegu poput modrog perja. Odnekud je
neprestano dopirao veseli zvuk praporaca sa saonica. Napolju je bilo mnogo ljudi,
devojke s krznenim kapama koje su se plašljivo i nesigurno kretale na svojim
skijama, mladići koji su izdisali oblake smeha dok su se glasno dozivali, stariji
ljudi zajapureni od napora i neki snažni plavooki čiča koji je vukao somotom
presvučene sanke. Prolazeći pored njega, Kern pomisli zašto ne bi jednim
bekhendom zavalio matorca po licu, čisto iz zabave, jer sada je sve dozvoljeno.
Glasno se nasmeja. Dugo se nije osećao tako dobro.
Svi su hrlili ka delu gde se održavalo takmičenje u ski-skokovima. Negde na
polovini staze ta strmina se delimično spajala sa snežnom platformom koja se
naglo završavala, pod pravim uglom u odnosu na stazu. Skijaš bi se sjurio niz
padinu i poleteo sa snežne platforme u plavetnilo. Leteo bi s raširenim rukama,
doskočio uspravno na nastavak padine i nastavio da skija. Šveđanin je upravo
srušio svoj lični rekord i, daleko dole, u kovitlacu srebrne prašine, naglo
zaokrenuo s jednom povijenom nogom.
Druga dvojica, u crnim džemperima, projuriše, odraziše se i gipko sleteše na
sneg.
- Izabel skače sledeća - reče tihi glas iza Kernovog ramena. Kernu misao
prolete kroz glavu: nemoj mi reći da je još uvek ovde... Kako može... i pogleda u
čoveka koji mu se obratio. Bio je to Monfiori. Sa cilindrom koji je navukao preko
klempavih ušiju, kratkim crnim kaputom i kragnom od izbledelog somota,
smešno je odudarao od vunene gomile. Da li da mu ispričam, pomisli Kern.

•42•
 S gađenjem odbi pomisao na smrdljiva smeđa krila - nikako ne sme da
razmišlja o tome.
Izabel se pope na brdo. Okrenu se da saopšti nešto svom pratiocu, vesela, da
veselija biti ne može. Kern se od te veselosti naježio.
Primeti nekakav kratkotrajni sjaj iznad snega, iznad staklenog hotela, iznad
ljudi nalik igračkama - drhtaj, blesak...
U isto vreme odjeknu glas: - Izabel! Leteća Izabel.
Kern zabaci glavu nazad. Izabel je jurila niz strmu padinu. Na trenutak ugleda
njeno svetlo lice, njene blistave trepavice. Uz blagi fijuk odrazi se s platforme,
uzlete lebdeći tako bez pokreta, razapeta u vazduhu. A onda...
Naravno, niko to nije mogao da očekuje. Na najvišoj tački Izabel se grčevito
sklupčala, pala kao kamen i skotrljala se u snežnom kovitlacu nastalom od
njenih skija. Odmah su je zaklonila leđa ljudi koji su pojurili ka njoj. Kern lagano
priđe pogrbljenih ramena. Svojim unutrašnjim vidom jasno je pročitao poruku,
kao da je bila napisana nekom velikom rukom: osveta, udarac krila. Šveđanin i
dugajlija s rožnim ramom naočara nagnuše se nad Izabel. Čovek s naočarima je
profesionalnim pokretima opipavao njeno nepokretno telo. Promrmljao je: - Ne
razumem, njen grudni koš je slomljen...
Podigao joj je glavu. Njeno mrtvo, beživotno lice zablista.
Uz škripanje peta, Kern se okrenu i odlučnim korakom se zaputi ka hotelu.
Pored njega, usplahireni Monfiori potrča napred, zagledajući ga.
- Idem sad gore, u svoju sobu - reče Kern, pokušavajući da suzdrži nešto nalik
mešavini jecaja i smeha. - Gore... Ako želite da mi se pridružite...
Smeh mu, poput mehura, prolete kroz grlo i izbi iz njega. Monfiori ga je
pridržavao, nežno i užurbano.

prevod sa engleskog: Aleksandar Šurbatović

•43•
 BOGOVI

Evo šta vidim u tvojim očima ovog trenutka: kišnu noć, usku ulicu, ulična svetla
koja klize u daljinu. Kroz oluke se sliva voda sa strmih kosih krovova. Ispod
ispusta svakog oluka stoji vedro sa zelenim obručima. Nizovi vedara obeležavaju
crne zidove sa obe strane ulice. Gledam kako se pune hladnom živom. Kišna živa
narasta i preliva se. Gologlave svetiljke plove u daljinu, njihovi zraci stoje
uspravno u tami kiše. Voda iz vedara se preliva.
Tako ulazim u tvoje zamagljene oči, u usku uličicu crnih odsjaja u kojoj noćna
kiša šušti i žubori. Nasmeši mi se. Zašto me gledaš tako zloslutno i mračno?
Jutro je. Čitavu noć zvezde su pištale dečjim glasovima, a gore na krovu neko je
mučio i milovao violinu oštrim gudalom. Gledaj, sunce sporo prelazi preko zida
kao blještavo jedro. S tebe se uzdiže izmaglica i obavija nas kao dim. U očima ti
lebde zrnca prašine, milioni zlatnih svetova. Nasmešila si se!
Izlazimo na balkon. Proleće je. Dole, nasred ulice, kovrdžavi plavokosi dečak
vredno radi, crta boga. Bog se proteže od jednog do drugog trotoara. Dečak steže
komad krede, malo parče belog ćumura, čuči, okreće se, crta širokim potezima.
Beli bog ima veliku belu dugmad, stopala su mu okrenuta u stranu. Razapet na
asfaltu, gleda uvis okruglim očima. Usta su mu beli luk. U ustima mu se pojavila
cigara veličine cepanice. Kratkim kružnim potezima dečak crta spirale koje
predstavljaju dim. Podbočio se da osmotri svoje delo. Dodao je još jedno dugme...
S druge strane ulice čulo se otvaranje prozora; zazvonio je ženski glas, snažan i
srećan glas, dozivao je dečaka. Dečak je šutnuo kredu i utrčao u kuću. Na
ružičastom asfaltu je ostao da leži beli geometrijski bog, zagledan u nebo.
Oči su ti se ponovo zamaglile. Shvatio sam, naravno, čega se sećaš. U uglu
naše spavaće sobe, ispod ikone, stoji šarena gumena lopta. Ponekad meko i
tužno skoči sa stola i nežno se zakotrlja po podu.
Vrati je na mesto, pod ikonu, a onda, zašto ne bismo otišli u šetnju?
Prolećni vazduh. Pomalo paperjast. Vidiš li lipe duž ulice? Crne grane
prekrivene vlažnim zelenim resama. Sve drveće na svetu nekud putuje. Večno
hodočasti. Sećaš li se, kad smo dolazili ovamo, u ovaj grad, kako je drveće

•44•
putovalo pored prozora vagona? Sećaš li se onih dvanaest jablanova koji su se
dogovarali kako da pređu reku? I pre toga, na Krimu, jednom sam video čempres
kako se nadvija nad badem u cvatu. Nekada davno, čempres je bio krupan i
visok odžačar sa žičanom četkom i merdevinama ispod miške. Bio je do ušiju
zaljubljen, nesrećnik, u sićušnu pralju, ružičastu kao latice badema. Sada su se
najzad sastali i zajedno putuju. Njena ružičasta kecelja se širi na vetru; on se
naginje bojažljivo, kao da se još plaši da će je očađaviti. Prvorazredna priča.
Svako drvo je hodočasnik. Imaju Mesiju, koga traže. Njihov Mesija je
kraljevski libanski kedar, ili je to možda neki majušni neupadljivi grm negde u
tundri...
Danas kroz naš grad prolaze lipe. Pokušavali su da ih zaustave. Oko stabala
su postavljali kružne rešetke. Ali lipe i dalje putuju...
Krovovi blješte kao položena, suncem zaslepljena ogledala. Krilata žena stoji
na simsu prozora i pere stakla. Savija se, pući usne, sklanja pramen plamene
kose s lica. Vazduh blago miriše na benzin i lipe. Ko danas može reći kakvi mirisi
su dočekivali goste na ulazu u pompejski atrijum? Za pola stoleća niko neće znati
kakvi mirisi su ispunjavali naše ulice i sobe. Iskopaće nekog ratnog heroja od
kamena, kakvih ima na stotine u svakom gradu, i uzdisaće za Fidijama prošlih
vremena. Sve na svetu je lepo, ali čovek primećuje lepotu jedino ako je viđa retko
ili iz daljine... Slušaj... danas smo bogovi! Naše plave senke su beskrajne.
Putujemo kroz džinovski, radosni svet. Visoki stub na uglu je čvrsto obmotan
vlažnim platnima na koja je slikarska četka nanela vrtloge boja. Starica koja
prodaje novine ima kovrdžave sive dlake na bradi i ludačke svetloplave oči.
Neposlušne novine vire bez reda iz njene torbe. Krupna slova me podsećaju na
leteće zebre.
Autobus se zaustavlja na stanici. Gore na spratu kondukter udara dlanom o
gvozdenu školjku. Krmanoš snažno okreće veliko kormilo. Čuje se težak jauk,
sve snažniji, i kratak zvuk brušenja metala. Široke gume ostavljaju srebrni trag
na asfaltu. Danas, na ovaj sunčani dan, sve je moguće. Gledaj - onaj čovek je s
krova skočio na žicu i sad hoda po njoj, cepa se od smeha, širi ruke visoko iznad
zaljuljane ulice. Gledaj - one dve kuće se igraju trule kobile; kuća broj tri je
završila između brojeva jedan i dva; nije se odmah skrasila - video sam prorez
ispod nje, tanku traku sunčevog svetla. A jedna žena se zaustavila nasred trga,
zabacila glavu i zapevala; svet se okupio oko nje, a onda uzmakao: na asfaltu
leži prazna haljina, na nebu je proziran oblačak.
Smeješ se. Kada se smeješ, želim da čitav svet pretvorim u tvoje ogledalo. Ali
oči su ti se odmah ugasile. Govoriš strasno, prestrašeno: - Da li bi želeo da
odemo... tamo? Da li bi to želeo? Danas je tamo lepo, sve cveta...
Naravno da sve cveta, naravno da ćemo otići. Zar nismo bogovi, ti i ja?... U
krvi osećam okretanje svemira koji se ne mogu istražiti...
Slušaj - želim da trčim čitav život, da urlam na sav glas. Neka sav život bude
nesputani krik. Kao kad gomila pozdravlja ulazak gladijatora.

•45•
 Ne zaustavljaj se da razmisliš, ne prekidaj urlik, izdahni, oslobodi radost
postojanja. Sve cveta. Sve leti. Sve urla, guši se kricima. Smeh. Trčanje.
Raspuštena kosa. To je sve što život može da ponudi.
Ulicom vode kamile od cirkusa do zoološkog vrta. Njihove kudrave grbe se
povijaju i njišu. Blaga izdužena lica podižu visoko, sanjivo. Kako može postojati
smrt dok kamile vode niz ulicu na prolećni dan? Na uglu, neočekivani prizor
ruske flore; prosjak, božansko čudovište, sav je izvrnut i naopak, stopala mu
rastu ispod pazuha, vlažnom maljavom šapom pruža buket zelenih đurđevaka...
Udario sam prolaznika ramenom... Kratki sudar dva džina. Veselo,
veličanstveno, odmahuje mi svojim lakovanim štapom. U zamahu vrhom štapa
razbija izlog prodavnice iza leđa. Cikcak linije se šire sjajnim staklom. Ne - to je
samo odblesak sunca u mojim očima. Leptir, leptir! Crni leptir s grimiznim
prugama... Komadić baršuna... Uzdigao se iznad asfalta, preleteo preko
automobila u prolazu i visoke zgrade u vlažni azur aprilskog neba. Isti takav
leptir jednom je sleteo na belu ogradu arene: Lezbija, senatorova ćerka,
graciozna, crnooka, sa zlatnom trakom na čelu, opčinjena njegovim pulsirajućim
krilima, propustila je onaj delić sekunde, onaj kovitlac prašine, kada je bikovski
vrat jednog borca pukao pod golim kolenom drugog.
Danas mi je duša puna gladijatora, sunca, buke sveta...
Niz široke stepenice spuštamo se u dugačku mračnu prostoriju. Stepenici
glasno odzvanjaju pod našim stopalima. Sive zidove ukrašavaju prikazi grešnika
u plamenu. Crna grmljavina u daljini narasta baršunastim talasima. Onda
eksplodira svuda oko nas. Žurimo napred, kao da očekujemo boga. Stešnjeni u
sjaju stakla. Polazimo. Nestajemo u crnom bezdanu i ubrzavamo uz šuplje odjeke
duboko u podzemlju, držeći se za kožne remene. Ćilibarske lampe se na trenutak
gase uz tihi prasak, u mraku se žare lebdeće loptice - izbečene oči demona ili
možda cigare naših saputnika.
Svetlo se ponovo pali. Gledaj, tamo - visoki čovek u crnom kaputu pored
staklenih vrata vagona. Nejasno prepoznajem to izduženo, žućkasto lice, koščatu
grbu njegovog nosa. Tanke usne su stegnute, brazda napete pažnje između
gustih obrva, sluša nešto što mu objašnjava drugi čovek, bled kao gipsana
maska, s kratkom, ovalnom, štucovanom bradicom. Siguran sam da govore
rimovanim trostisima. A žena pored tebe, u svetložutom kaputu, sa spuštenim
trepavicama - da li bi to mogla biti Danteova Beatriče? Iz vlažnog podzemlja
ponovo izranjamo na svetlo sunca. Groblje je daleko na periferiji. Zgrade se
proređuju. Zelene prazne površine. Sećam se kako je ova prestonica izgledala na
jednoj staroj grafici.
Hodamo uz vetar pored teške ograde. Na isti takav ustreptao i sunčan dan
vratićemo se na sever, u Rusiju. Tamo neće biti mnogo cveća, osim žutih zvezda
maslačaka duž jaraka. Golubije sivi stubovi telegrafa šumeće u prolazu. Kada
me iza krivine u srce pogode jele, crveni pesak, ugao kuće, zateturaću se i pašću
ničice.
Gledaj! Iznad puste zelene ravnice, visoko na nebu, avion putuje uz duboki
zvonki zvuk, kao eolska harfa. Staklena krila mu svetlucaju. Lepo, zar ne? Da,

•46•
slušaj - evo šta se dogodilo u Parizu, pre oko 150 godina. Jednom, rano izjutra -
bila je jesen i drveće je u mekim narandžastim čoporima plovilo niz bulevare u
nebo - jednog ranog jutra, trgovci su se okupili na pijaci; tezge su zatrpali sočnim,
sjajnim jabukama; osećao se miris meda i vlažnog sena. Jedan starac s belim
čupercima u ušima bez žurbe je ređao kaveze s pticama koje su se vrpoljile na
prohladnom vazduhu; onda se pospano spustio na ležaj, jutarnja magla je još
zaklanjala zlatne kazaljke na crnom brojčaniku sata na gradskoj većnici. Tek što
je zaspao, neko ga je uhvatio za rame i prodrmao. Starac skoči i pred sobom
ugleda zadihanog mladića. Mladić je bio vitak, suvonjav, sitne glave i malog
zašiljenog nosa. Prsluk - srebrnast, s crnim prugama - bio mu je ukoso
zakopčan, traka na konjskom repu mu se razvezala, a jedna bela čarapa mu je
spala niz nogu i pogužvala se. - Treba mi ptica, bilo kakva ptica - može i kokoška
- reče mladić, pošto je bacio ovlašan, nemiran pogled na kaveze. Starac je pažljivo
izvadio malu belu kokošku koja se slabašno opirala u njegovim preplanulim
rukama. - Šta joj je - je li bolesna? - upita mladić, kao da razgovaraju o kravi. -
Bolesna? Tako mi riblje utrobe! - blago se brecnu starac.
Mladić mu baci sjajni novčić i otrča između tezgi, stežući kokoš uz grudi.
Onda naglo stade, okrete se i dotrča nazad pred starca.
- Treba mi i kavez - reče.
Kad je najzad otišao, držeći kavez s kokoškom u jednoj ruci i mašući drugom
kao da nosi kofu, starac je zabrundao i ponovo se opružio. Kako mu je posao tog
dana išao i šta mu se dalje dogodilo, to nas ovde uopšte ne zanima.
Što se tiče mladića, on je bio niko drugi do sin čuvenog fizičara Šarla. Šarl je
pogledao malu kokoš preko naočara, kucnuo kavez vrhom žutog nokta i rekao:
- Dobro, sad imamo i putnika. - A onda je iza sjajnih naočara dodao: - Što se
tebe i mene tiče, dečače, mi ćemo sačekati. Bog zna kakav je vazduh gore među
oblacima.
Tog istog dana, na Marsovim poljima, u dogovoreni sat, ogromna laka kupola
ukrašena kineskim arabeskama, s pozlaćenom gondolom pričvršćenom svilenim
užadima, polako je narastala pred zapanjenom gomilom, puneći se vodonikom.
Šarl i njegov sin užurbano su obavljali pripreme između stubova dima koje je
vetar zanosio. Kokoška je virila iza žičane mreže jednim okruglim okom,
naginjući glavu u stranu. Svuda oko nje promicali su šareni, kitnjasti kaftani,
široke ženske haljine, slamnati šeširi; kada je velika sfera počela da se podiže
uvis, stari fizičar ju je prvo pratio pogledom, a onda je zaplakao na sinovljevom
ramenu; stotine ruku je mahalo sa svih strana maramicama i trakama. Prozračni
oblaci plovili su nežnim osunčanim nebom. Zemlja se udaljavala, zaljuljana,
svetlozelena, pokrivena klizećim senkama i rasutim mrljama drveća. Dole, u
daljini, projurila je figurica konjanika - i sfera je uskoro nestala s vidika. Kokoška
je malim okruglim okom i dalje gledala dole ka zemlji.
Let je potrajao čitav dan. Dan se završio raskošnim, živopisnim zalaskom
sunca. Kada je pala noć, sfera je polako počela da se spušta. Nekada davno, u
selu na obali Loare, živeo je jedan dobroćudni, razroki seljak. Izašao je na njivu
rano u zoru. Usred njive ugledao je čudo: ogromnu gomilu šarene svile. U blizini

•47•
je ležao prevrnut mali kavez. Kokoška, sva bela, kao da je od snega, proturila je
glavu kroz žicu i kljucala, tražeći male insekte u travi. Seljak se prvo uplašio, a
onda je shvatio da je to poklon od Bogorodice, čija je kosa lepršala na vetru kao
paukove mreže u jesen. Seljakova žena je prodavala svilu malo po malo u
obližnjem gradu, pozlaćena gondola je poslužila kao kolevka za čvrsto povijenog
prvorođenog sina, a kokoška je završila u dvorištu iza kuće.
Slušaj dalje.
Prošlo je neko vreme i jednog lepog dana, dok je prolazio pored sena kod ulaza
u ambar, seljak je čuo radosno kokodakanje. Zastao je. Iz zelene prašine ispod
sena iskočila je kokoška, graknula na sunce i ponosno se odgegala. Ispod sena
su sijala četiri zlatna jajeta, topla i glatka. Što uopšte nije neobično. Prepuštena
milosti vetra, kokoška je prošla kroz čitav zalazak sunca, a sunce se popelo na
nju kao vatreni pevac s grimiznom krestom i zamahalo krilima.
Ne znam da li je seljak to shvatio. Dugo je stajao nepomičan, treptao i
žmirkao, držeći na dlanovima još topla, cela, zlatna jaja. Onda je potrčao preko
dvorišta lupajući drvenim klompama i zaurlao tako snažno da je nadničar
pomislio da je odsekao sebi prst sekirom...
Naravno, sve to se dogodilo pre mnogo, mnogo vremena, davno pre nego što
je avijatičar Latam, pošto se srušio nasred kanala, seo na rep svoje potonule
„Antoanete”, tog vilinog konjica, da tako kažem, zapalio požutelu cigaretu i onda
gledao kako gore visoko na nebu njegov rival Blerio u malom avionu zdepastih
krila prvi put preleće od Kalea do šećerno belih obala Engleske.
Ali ne mogu da savladam tvoj bol. Zašto ti se oči ponovo pune tamom? Ne, ne
govori ništa. Znam sve. Ne smeš da plačeš. On čuje moje priče, nema nikakve
sumnje da ih čuje. Reči ne znaju za granice. Pokušaj da shvatiš! Gledaš me tako
zlokobno i mračno. Sećam se noći posle sahrane. Nisi mogla da se skrasiš u kući.
Izašli smo na blještavu lapavicu. Zalutali smo. Završili smo u nekoj nepoznatoj
uskoj ulici. Nisam razaznao njeno ime, ali video sam da je izvrnuta, kao u
ogledalu, na staklu ulične svetiljke. Lampe su plovile u daljinu. Voda je kapala s
krovova. Vedra su se nizala duž crnih zidova sa obe strane ulice i punila hladnom
živom. Punila su se i prelivala. Odjednom, bespomoćno šireći ruke, rekla si:
- Ali bio je tako mali, tako topao...
Oprosti mi što sam nesposoban za plač, za jednostavan ljudski plač, što
umesto toga pevam i nekuda jurim, hvatam se za svaki par krila koja naiđu,
visok, pogužvan, preplanulog čela. Oprosti mi. Tako mora biti.
Hodamo polako duž ograde. Groblje je već blizu. Eno ga, ostrvce prolećnog
belila i zelenila usred prazne prašnjave parcele. Dalje idi sama. Čekaću te ovde.
U očima ti se video kratak, zbunjen osmeh. Znaš me dobro... Kapija je zaškripala,
onda se zatvorila uz udarac. Sedim sam na proređenoj travi. U blizini je vrt s
ljubičastim glavicama kupusa. Iza je prazna parcela, fabričke zgrade, živahni
džinovi od cigala lebde u azurnoj izmaglici. Kraj mojih stopala, zgužvana zarđala
konzerva se presijava u levku od peska. Okružuju me tišina i nekakva prolećna
praznina. Nema smrti. Vetar mi prilazi s leđa kao šepava lutka i golica mi vrat
paperjastom šapom. Smrti ne može biti.

•48•
 Moje srce je takođe proletelo kroz zoru. Ti i ja ćemo imati novog, zlatnog sina,
rođenog iz tvojih suza i mojih priča. Danas razumem lepotu ukrštenih žica na
nebu, magličastog mozaika fabričkih dimnjaka, izvrnute zarđale konzerve s
poluotvorenim, nazubljenim poklopcem. Izbledela trava žuri, žuri nekuda na
prašnjavim talasima praznog placa. Podižem ruke uvis. Sunce klizi preko moje
kože. Koža mi je pokrivena šarenim iskrama.
Želim da ustanem, da raširim ruke za beskrajni zagrljaj, da se velikim,
blistavim rečima obratim nevidljivoj publici. Počeo bih ovako:
- O bogovi duginih boja...

prevod sa engleskog: Đorđe Tomić

•49•
 SLUČAJNOST

Radio je kao konobar u restoranu nemačkog brzog voza. Ime mu je Aleksej

Ljvovič Lužin. Stigao je iz Rusije pre pet godina i od tada se selio iz grada u grad
i radio svašta: bio je nadničar u Turskoj, kurir u Beču, moler, trgovački pomoćnik
i mnogo toga još. Sada su duž obeju strana dugačkog vagona proticala polja,
bregovi obrasli vreskom i borovi šumarci - a bujon, u debelim posudama na
poslužavniku, koji je on vešto nosio uskim prolazom između stolova za
ručavanje, dimio se i prskao. S velikim strpljenjem je servirao, vešto nabadao,
sekao i stavljao na tanjire komade govedine - tom prilikom bi se kratko naklonio,
kratko podšišan, napetog čela i crnih, gustih obrva.
U pet po podne vagon je stizao u Berlin, u osam se vraćao nazad prema
francuskoj granici. Lužin je živeo kao na nekakvoj gvozdenoj ljuljašci: da se
prepusti mislima i sećanjima, mogao je samo noću, u zapećku, gde je mirisalo
na ribu i prljave čarape. Često se prisećao svoje kuće u Peterburgu, radne sobe
- kožna dugmad na naborima tapaciranog nameštaja - i svoje žene Lene, o kojoj
pet godina nije ništa čuo. Iz dana u dan, život mu se činio sve prazniji. Od
kokaina i suviše čestih ušmrkivanja opustela mu je duša; ranice unutar nozdrva
izjedale su mu septum.
Kada se osmehivao, njegovi krupni zubi blesnuli bi izvanredno belim, tipično
ruskim sjajem, zbog čega su ga dvojica kolega konobara i zavolela, Hugo,
zdepasti, plavokosi Berlinac, koji je donosio račune, i živahni Maks - špicastog
nosa, prava lisica - koji je raznosio pivo i kafu po kupeima. Ali u poslednje vreme,
Lužin se sve ređe osmehivao.
U časovima dokolice, dok su ga kristalno sjajni talasi droge preplavljivali i
prodirali u svaku njegovu misao, a najmanju sitnicu preobraćali u nebesko čudo,
na listu papira pedantno je zabeležio svaki korak koji je nameravao da preduzme
ne bi li pronašao svoju ženu. I sve dok je piskarao s tim blaženim uzbuđenjem,
činilo mu se da su te pribeleške precizne i od najveće važnosti. Ali ujutro, kada
mu je glava pucala, a košulja se lepila i ledila telo, sa odvratnošću i dosadom je
posmatrao te nečitke stranice. Međutim, odnedavno, nešto drugo je počelo da

•50•
okupira njegove misli. Sa istom prilježnošću počeo je da planira svoju smrt -
nekakvim grafikonom je prikazao jačanje i slabljenje osećanja straha; konačno,
da bi sve to pojednostavio, postavio je sebi konačan rok: noć između prvog i
drugog avgusta. Nije ga toliko zanimala smrt kao takva, koliko sve one
pojedinosti koje joj prethode, a u koje se on do te mere unosio da je na kraju na
samu tu smrt i zaboravljao. No kako je dolazio k sebi, sve te živopisne scene
čudnovatih načina samoubistva hlapile su, a samo jedna stvar bila bi očigledna:
život mu je bio protraćen i nije bilo ničeg zbog čega bi nastavio da živi.
A prvog avgusta, oko pola sedam uveče, u prostranom polutamnom bifeu
berlinske železničke stanice sedela je za praznim stolom starica, Marija Pavlovna
Uhtomska, gojazna, sva u crnom, lica žutog kao u evnuha. U sali nije bilo mnogo
sveta. Mutno su se presijavali mesingani kontrategovi visećih lampi ispod visokih
zaprljanih tavanica. Pokatkad je muklo odzvanjala odmaknuta stolica.
Uhtomska je namršteno pogledala pozlaćenu kazaljku zidnog časovnika.
Kazaljka se pomerala pri svakom otkucaju. Starica je ustala, uzela svoju crnu,
blistavu sac de voyage, gegajući se i podupirući o kvrgav, muški štap, krenula
prema izlazu.
Na peronu je čekao nosač. Voz je ulazio u stanicu. Jedan za drugim, promicali
su mračni nemački vagoni boje gvožđa. Na lakiranoj smeđoj tikovini, ispod
središnjeg prozora jednih od spavaćih kola, nalazio se natpis: Berlin-Pariz;
međunarodni vagon, kao i tikovinom obložen vagon-restoran, na čijem je prozoru
ugledala nalakćenog crvenokosog konobara - podsećali su na naglašenu
eleganciju predratnog Nord ekspresa.
Voz se zaustavio; zazvečali su odbojnici; dug zvižduk protegao se šinama.
Nosač je smestio Uhtomsku u kupeu za pušače drugog razreda schnellzug
vagona, kako je starica i zahtevala. U uglu, kraj prozora, neki gospodin sa
oholim, maslinastim licem, već je podrezivao cigaru.
Stara kneginja se smestila naspram njega. Laganim, pažljivim pogledom
proverila je da li su sve njene stvari na gornjoj polici. Dva kofera, korpa. Sve je
tu. I u krilu blistava putna torba. Nervozno je iskrivila usne kao da nešto žvaće.
U kupe ulete zadihani nemački par.
Zatim, koji minut pre polaska voza, stigla je mlada dama, s velikim,
nakarminisanim usnama i crnom, pripijenom tokom, koja joj je pokrivala čelo.
Smestila je stvari i izašla u hodnik. Gospodin u bež sakou ju je posmatrao.
Neveštim pokretima spustila je prozorsko staklo, nagnula se, opraštajući se s
nekim. Uhtomska je prepoznala žamor ruskog jezika.
Voz se pokrenuo. Dama se vratila u kupe. Na licu je i dalje ostao osmeh,
potom je nestao, i ono je tako odjednom postalo umorno. Kraj prozora promicale
su poslednje cigle sa zidova kuća; na jednoj je bila reklama: divovska cigareta,
nabijena nečim što je ličilo na zlatnu slamu. Pod zracima niskog sunca
presijavali su se krovovi, mokri od kiše.
Marija Pavlovna nije mogla da se uzdrži. Blago je upitala na ruskom:
- Da li će vam smetati ako torbicu spustim ovde?

•51•
 Dama je uzdrhtala:
- Ah, samo izvolite...
Maslinasti i bež gospodin u uglu prekoputa bacio je pogled na nju, preko
novina.
- Evo, ja idem u Pariz - rekla je Uhtomska, lako uzdahnuvši. - Imam tamo
sina. Plašim se, znate, da ostanem u Nemačkoj.
Izvadila je iz sac de voyage veliku maramicu, snažno njom obrisala nos - sleva
nadesno i natrag.
- Plašim se. Kažu, biće ovde revolucija. A vi, ništa niste čuli ?
Dama je odmahnula glavom. Bojažljivo je pogledala gospodina s novinama i
nemački par.
- Ništa ja ne znam. Pre tri dana sam doputovala iz Peterburga.
Na bucmastom, žutom licu Uhtomske pobudila se živa radoznalost. Podigla
je svoje majušne obrve.
- Ma nemojte mi reći!
Dama je rekla brzo i tiho, sve vreme gledajući u vrh svoje cipele:
- Da. Jedan dobri čovek me je dovezao. I ja takođe idem u Pariz. Imam tamo
rođake.
Počela je da skida rukavice. S prsta se skotrlja zlatna burma. Brzim pokretom
je uhvati.
- Eto, i sve vreme mi spada prsten. Mora da su mi ruke smršale.
Ućutala je, trepćući. Iza staklenih vrata kupea, kroz prozor u hodniku,
promicale su telegrafske žice.
Uhtomska se primakla dami:
- Recite mi - upitala je glasnim šapatom - Sovjetima ne ide baš dobro sada,
zar ne?
Proleteo je telegrafski stub, crn naspram sunca, poremetivši ritmički tok žica.
Opustile su se, kao zastava kada vetar prestane da duva i neprimetno počele
ponovo da se dižu... Brzi voz se hitro kretao između vazdušnih zidova beskrajne,
kao vatrom osvetljene večeri. Negde na tavanici kupea sve vreme je nešto
kloparalo, kao kad kiša pada na gvozdene krovove. Nemački vagoni snažno su
se ljuljali. Međunarodni vagon, iznutra presvučen plavom tkaninom, bio je
stabilniji i manje bučan od ostalih. U restoranu trojica konobara su postavljali
stolove za večeru. Jedan od njih, sive, ošišane glave, crnih obrva i nakostrešenih
brkova, razmišljao je o bočici u prednjem džepu na grudima. Sve vreme je
oblizivao usne i šmrkao. U bočici se nalazio kristalni prašak s natpisom firme
„Merk”. Razmeštao je noževe i viljuške, stavljao ukrug neotvorene flaše - i
odjednom, nije mogao više da izdrži. Uputio je drhtav osmeh Maksu Fuksu, koji
je spuštao debele zavese - i odjurio preko klimavog gvozdenog mostića u susedni
vagon. Zatvorio se u toalet. Pazeći na drmusanje voza, sipao je gomilicu praška
na nokat palca, brzo i pohlepno prislonio je jednoj nozdrvi, pa drugoj, ušmrknuo,
jezikom oblizao svetlucavu prašinu, nekoliko puta zatreptao od njene gumaste

•52•
gorčine i izašao iz toaleta opijen i bodar dok mu se glava ispunjavala divnim
ledenim vazduhom. Dok je prolazio kroz kožnu harmoniku, nazad u svoj vagon,
pomisli: kako bi bilo jednostavno umreti baš sad! Osmehnuo se. Bolje je da
sačeka noć. Bila bi šteta odmah da prekine dejstvo očaravajućeg otrova.
- Daj bonove, Hugo. Idem da ih podelim.
- Neka ide Maks. On brže radi. Drži, Makse.
Crvenokosi konobar je zgrabio pegavom pesnicom knjižicu s kuponima. Poput
lisice, prošunjao se između stolova i prešao u plavi hodnik međunarodnog
vagona. Pet žica harfe proleteše očajnički nagore, uz prozore. Nebo je tamnelo. U
kupeu drugog razreda nemačkog vagona, starica u crnoj odeći, nalik na evnuha,
saslušala je, tiho uzdišući, priču o dalekom, bednom životu.
- A muž vam je - ostao?
Dama je otvorila oči širom.
- Ne, on je odavno u inostranstvu. Tako se desilo. Prvo je otputovao na jug, u
Odesu. Gonili su ga. Trebalo je i ja da mu se pridružim tamo, ali nisam izašla na
vreme...
- Strašno, strašno. I nemate nikakve vesti o njemu?
- Nikakve. Sećam se, poverovala sam da je mrtav. Prsten sam počela da nosim
oko vrata. Plašila sam se i prsten će mi oduzeti. A onda, u Berlinu su mi
poznanici rekli da je živ i da ga je neko video. Evo, baš juče sam objavila oglas u
novinama.
Dama je žurno izvadila iz otrcane svilene tašnice savijeni list Rula.
- Evo, pogledajte.
Uhtomska je stavila naočari i pročitala:
Elena Nikolajevna Lužina moli svog muža Alekseja Ljvoviča da se odazove.
- Lužin? - rekla je Uhtomska, skidajući naočari. - Zar nije on sin Lava
Sergejeviča? Imao ih je dvojicu. Ne sećam se kako su se zvali...
Elena Nikolajevna radosno se osmehnula:
- Oh, divno... Kakvo iznenađenje. Nemojte mi reći da ste poznavali njegovog
oca?
- Da, još kako, još kako - samozadovoljno i umiljato progovorila je Uhtomska.
- Ljevuška Lužin... Nekadašnji ulan... Naši majuri su bili jedan pored drugog.
Dolazio nam je u goste.
- Umro je - nastavila je Elena Nikolajevna.
- Čula sam, čula. Nek počiva u miru... Uvek je dolazio s hrtom. Dečaka se
slabo sećam. I ja sam u inostranstvu još od 1917. Mlađi je zbog nečeg mucao...
Elena Nikolajevna se ponovo nasmejala.
- Ne, to je bio stariji...
- Pa, pobrkala sam ih, mila - nežno je rekla Uhtomska. - Slabo mi je pamćenje.
I Ljevuške Lužina se ne bih setila da me vi niste podsetili. A sada mi se, ipak, sve
vratilo. Predveče bi dolazio na čaj kod nas. Evo, da vam ispričam... - Kneginja

•53•
priđe malo bliže i nastavi jasnim, pomalo vedrim glasom, bez tuge, jer je znala
da se vesele stvari mogu ispričati samo veselo, bez jadikovanja zato što su
nestala:
- Da vam ispričam - nastavila je - imali smo komplet zanimljivih tanjira, sa
zlatnim obrubom i u samoj sredini tako verno naslikanim komarcem da bi svako
ko nije znao pokušao da ga obriše.
Vrata kupea se otvoriše. Crvenokosi konobar je delio kupone rezervacija za
večeru. Elena uze jedan, kao i čovek u uglu koji je iz nekog razloga izvesno vreme
pokušavao da ulovi njen pogled.
- Ponela sam svoju hranu - reče princeza. - Šunku i zemičku.
Maks je prošao kroz sve vagone i užurbanim korakom se vrati do restorana.
U prolazu, zakačio je svog kolegu Rusa, koji je stajao na ulazu sa ubrusom ispod
miške. Lužin pogleda Maksa zacakljenim, nervoznim očima. Osetio je hladan,
golicavi vakuum namesto kostiju i organa, kao da će čitavo njegovo telo svakog
trenutka kihnuti i izbaciti svoju dušu. Po hiljaditi put je počeo da zamišlja kako
će se pripremiti za smrt. Predvideo je i najmanji detalj, kao da smišlja šahovski
problem. Planirao je noću da siđe na određenoj stanici, ode na kraj nepokretnog
vagona, položi glavu na prednji deo odbojnika i sačeka da drugi vagon bude
prikačen. Potom će se odbojnici sudariti. Između njih će se naći njegova sagnuta
glava. Raspuknuće se kao mehur od sapunice i u duginim bojama razliće se po
vazduhu. Dobro će se odupreti o šinske pragove i pritisnuti teme na hladni metal
odbojnika.
- Čuješ li me? Vreme je da kreneš, počinje večera.
Bio je to Hugo. Lužin odgovori uplašenim osmehom i učini kako mu je rečeno,
odmah otvori vrata prvog vagona u nizu, pa glasno i užurbano povika: - Prvi poziv
za večeru!
U jednom vagonu pogled mu ovlašno pade na punačko lice starije žene koja
je odmotovala sendvič. Zapanji ga koliko mu se to lice učini poznatim. Dok je
žurio natrag kroz vagone, i dalje je razmišljao ko bi to mogao biti. Činilo mu se
kao da ju je sanjao. Osećaj da će svakog trenutka njegovo telo iskijati dušu
postade još konkretnije - setiću se ko je ta žena, samo što nisam. Ali što se više
napinjao, sve mu je teže bilo da se priseti, što ga je strašno nerviralo. Kada se
vratio u restoran, bio je zlovoljan, nosnice su mu se širile i skupljale, a grlo se
toliko steglo da više nije mogao da guta.
- O, dođavola s njom, kakva besmislica.
Putnici su počeli nestabilno da hodaju kroz hodnike, prema restoranu,
pridržavajući se za zidove. Odsjaji su već počeli da trepere na zamračenim
prozorima, iako je žuta traka zalaska sunca još uvek bila vidljiva. Elena Lužin
panično primeti da je čovek u bež odelu ustao kad i ona. Imao je pokvarene,
staklaste, prodorne oči, koje kao da su bile ispunjene tamnim jodom. Hodao je
hodnikom tako kao da će je skoro nagaziti i, kada ju je trzaj voza izbacio iz
ravnoteže (vagon se strašno drmusao), on se zajedljivo nakašlja. Iz nekog razloga
iznenada pomisli kako on mora da je špijun, potkazivač, iako je znala koliko je

•54•
to besmisleno jer više nije bila u Rusiji, ali nikako nije mogla da se oslobodi te
ideje.
Reče nešto kada su prošli kroz hodnik spavaćih kola. Ubrzala je korak, prešla
je preko ploča koje su povezivale restoran sa spavaćim kolima. I tu, u hodniku
ispred restorana, čovek je uhvati za nadlakticu, nekako odlučno i nežno u isto
vreme. Zadrža vrisak i otrgnu ruku tako snažno da je skoro izgubila ravnotežu.
Čovek reče na nemačkom sa stranim naglaskom: - Draga moja!
Elena iznenada promeni pravac, opet pređe preko platforme koja je povezivala
vagone, kroz spavaća kola, pa preko još jedne platforme. Osetila se strašno
povređena. Radije neće uopšte večerati nego sesti naspram tog čudovišnog
prostaka. Bog dragi zna za šta me on smatra, razmišljala je, i to samo zato što
koristim ruž.
- Šta se desilo, draga moja? Zar nisi na večeri?
Kneginja Uhtomski je držala sendvič u ruci.
- Ne, više mi se ne jede. Odremaću malo.
Starica iznenađeno podignu tanke obrve, pa nastavi da žvaće.
Elena se pak zavali u sedište pretvarajući se da spava. Ubrzo zaista zadrema.
Njeno bledo umorno lice povremeno se grčilo. Sa strane, gde se skinuo puder,
nos joj se presijavao. Kneginja Uhtomski pripali cigaru s dugačkim filterom. Pola
sata kasnije čovek se vratio, smireno seo u svoj ugao i neko vreme čačkao zub
čačkalicom. Potom je zažmurio, malo se promeškoljio i potom prekrio glavu
rubom svog kaputa koji je visio na kuki pored prozora. Prošlo je još pola sata i
voz uspori. Kao utvare, peronska svetla su promicala duž zamagljenih prozora.
Vagon se zaustavio s dugačkim izdahom olakšanja. Mogli su se čuti zvuci:
neko je kašljao u susednom kupeu, zvuk stopala koja su protrčala na peronu.
Voz je dugo vremena stajao, dok su se udaljeni noćni zvuci međusobno dozivali.
Potom se trznuo i počeo da se kreće.
Elena se probudi. Kneginja je dremala sa ustima poput crne pećine. Nemački
par je otišao. Čovek, lica pokrivenog kaputom, takođe je spavao s čudno
raširenim nogama.
Elena obliznu suve usne i sanjivo protrlja čelo. Iznenada se prenu: nije bilo
prstena na njenom četvrtom prstu.
Nekoliko trenutaka ukočeno je zurila u svoju ogoljenu ruku. Potom, dok joj je
srce jako udaralo, počela je užurbano da traži po sedištu i na podu. Pogleda u
oštro čovekovo koleno.
- O, gospode, naravno, mora da sam ga ispustila na putu do vagon-restorana
kad sam se otrgla.
Izjurila je iz kupea; raširenih ramena, nesigurno se gegajući, zadržavajući
suze, prošla je kroz jedan vagom, pa još jedan. Došla je do kraja spavaćih kola i
kroz zadnji prozor ugledala samo vazduh, prazninu, noćno nebo, tamni okvir
pruge koja nestaje u daljini.

•55•
 Pomisli da se zbunila i zaputila u pogrešnom pravcu. Jecajući, krenu natrag.
Pokraj nje, odmah do vrata toaleta, stajala je starica u kecelji i s trakom oko
ruke, nalik dežurnoj medicinskoj sestri. Držala je korpicu s četkama koje su
virile iz nje.
- Otkačili su restoran - reče omalena starica i iz nekog razloga uzdahnu. -
Posle Kelna prikačiće drugi.

U restoranu koji je ostao iza, pod staničnim svodom, čekajući da nastavi za

Francusku sledećeg jutra, konobari su čistili i sklapali stolnjake. Lužin je završio
i izašao ispred u hodnik. Stanica je bila mračna i napuštena. U daljini je, poput
vlažne zvezde, sijao lampion kroz sivi oblak dima. Mlaz šina blago je svetlucao.
Nije mu bilo jasno zašto ga je toliko uznemirilo lice one starice. Sve ostalo je bilo
razgovetno, samo je ostala ta jedna jedina crna tačka.
Riđokosi Maks špicastog nosa takođe je izašao u hodnik. Čistio je pod.
Primetio je zlatni odsjaj na podu. Sagao se. Bio je to prsten. Sakri ga u džep svog
prsluka i brzo osmotri okolo da proveri da li je neko nešto primetio. Lužinova
leđa ostala su nepokretna na ulazu. Maks oprezno izvadi prsten; na prigušenom
svetlu razaznao je ispisanu reč i ugravirane cifre na unutrašnjoj strani. Pomisli
da je na kineskom. U stvari, pisalo je: „l-VIII-1915. AЛEKCEЙ”. Vratio je prsten
u džep.
Lužinova leđa su se pomerila. Tiho je sišao iz vagona. Ukoso je prešao do
narednog perona, smirenim, opuštenim hodom, kao da je krenuo u šetnju.
Prolazni voz je zagrmeo u stanici. Lužin ode do ivice platforme i skoči. Šljaka
zaškripa pod njegovom petom.
U tom trenutku lokomotiva žudno naskoči na njega. Maks je, potpuno
nesvestan onoga što se desilo, izdaleka posmatrao osvetljene prozore kako se u
prolazu razvlače u jednu neprekidnu traku.

prevod sa engleskog: Aleksandar Šurbatović

•56•
 LUKA

U niskoj berbernici mirisalo je na sasušene ruže. Vrelo i teško zujale su muve.

Sunce je u lokvicama topljenog meda gorelo na podu, zracima štipalo bočice,
probijalo se kroz zastor na vratima: zastor sa glinenim perlicama i malenim
cevima od bambusa, gusto nanizanim na tračicu - zveckao je i prelivao se kada
bi ga neko, pri ulasku, ramenom razmaknuo. Nikitin je pred sobom, u mutnom
staklu, video svoje preplanulo lice, slepljene pramenove svetle kose, blistanje
makaza koje su cvrkutale nad uhom - a oči su mu bile pažljive i stroge, kako to
uvek biva kad se ogledaš u ogledalu. Sinoć je došao iz Carigrada, gde mu je život
postao nepodnošljiv, u ovu staru južnofrancusku luku. Ujutru je svratio u ruski
konzulat, u biro rada, lutao uskim uličicama koje su se spuštale ka moru i sada
je, umoran i iscrpljen od vrućine, svratio da se ošiša i da osveži glavu. Oko stola
pod je već bio posut malim svetlim miševima - pramenjem kose. Berberin je
napunio dlan sapunicom. Oseti prijatnu hladnoću na temenu, prsti su čvrsto
utirali gustu penu, a zatim grunu leden tuš, srce uzdrhta, mekani ubrus poče
da radi po licu i mokroj kosi.
Rastvorivši ramenom lelujavu kišu zavese, Nikitin iziđe na strmu, tihu
uličicu. Desna strana bila je u seni, po levoj je, duž ivičnjaka, u vrelom sjaju
treperio uski potočić; crnokosa, bezuba devojčica, s pegama opaljenim suncem,
hvatala je svojim rezonantnim vedrom blistavi mlaz; i potočić, i sunce, i
ljubičasta sena - sve je teklo i klizilo dole, ka mora: još korak i tamo u dubini,
između nekih zidova, dizao se njegov čvrsti safirni sjaj. Po senovitoj strani
promicali su retki prolaznici. Nikitin nalete na crnca u kolonijalnoj uniformi, s
licem nalik mokroj kaljači. Na trotoara je stajala slamnata stolica, s čijeg sedišta
meko skoči mačka. Mesingani provansalski glas zaćereta negde na nekom
prozoru. Zalupi se zeleni prozorski kapak. Na kolicima prodavačica, među
purpurnim mekušcima, koji su mirisali na morsku travu, ležali su limuni
preliveni granuliranim zlatom.
Kada je došao do mora, Nikitin uzbuđeno pogleda na njegovo gusto plavetnilo,
koje je u daljini prelazilo u zaslepljujuće srebro, na talasanje svetlosti, koja je

•57•
nežno poigravala na beloj površini jahte, i zatim, teturajući se od vrućine, pođe
da traži ruski restorančić, čiju je adresu bio pročitao na zidu u konzulatu.
U restorančiću, kao i u berbernici, bilo je vruće i ne baš previše čisto. Pozadi,
na širokom šanku, nalazile su se zakuske i voće, koji su provirivali ispod
pepeljastog zaštitnog muslina. Nikitin sede, raširi ramena: košulja mu se
prilepila uz leđa. Za susednim stolom sedela su dva Rusa, očevidno mornari s
francuske lađe, a podalje je usamljen starčić, sa zlatnim naočarima, iz kašike
srkao i mljackao boršč. Gazdarica, brišući ubrusom pune ruke, materinskim
pogledom obuhvati došljaka. Po podu su se valjala i udarala šapicama dva
kudrava šteneta; Nikitin zviznu, a stara olinjala kučka sa zelenim krmeljima u
uglovima umiljatih očiju metnu mu njušku na kolena.
Jedan od mornara obrati mu se uzdržano i bez žurbe:
- Terajte je. Dobićete buve.
Nikitin pomilova kučku po glavi i podiže oči koje su sijale.
- Toga se, znate, ne bojim... Carigrad... Barake... Možete misliti...
- Jeste li skoro došli? - zapita mornar. Odmeren glas. Mrežasta majica s
kratkim rukavima. Potpuno smiren i samouveren. Tamna kosa pozadi oštro
podšišana. Čisto čelo. Primer odmerenosti i spokoja.
- Sinoć - odgovori Nikitin.
Od boršča i crnog vatrenog vina, još više se oznoji. Želeo je da se odmori i u
miru razgovara. Kroz otvor vrata ulivalo se jako sunce zajedno s treperavim
sjajem uličnog potočića; blistale su i naočare onog Rusa koji je sedeo u uglu
ispod brojila.
- Tražite posao? - zapita drugi mornar, vremešan, s plavim očima i brkovima
kao u morskog psa, ali takođe odmeren, čist, ispeskaren suncem i slanim
vetrom.
Nikitin se osmehnu.
- Dakako... Eto, bio sam danas na berzi rada... Predlažu da postavljam
telegrafske stubove, pletem konopce, pa sad ne znam...
- A vi hajdete k nama - progovori crnokosi - za ložača, ima tamo mesto. To je,
reći ću vam, posao... A, evo je Ljalja! Moje najdublje poštovanje!
Uđe neka devojka neuglednog, nežnog lica, sa belim šeširom, prođe između
stolova, osmehnu se najpre kučićima, zatim mornarima. Nikitin ih je nešto pitao,
ali je zaboravio svoje pitanje, gledajući devojku, pokrete njenih nežnih bedara,
po kojima se uvek može raspoznati ruska cura. Gazdarica nežno pogleda ćerku,
kao da govori „moj umorni jadničku”, jer je verovatno provela celo jutro radeći u
kancelariji ili nekoj radnji. Bilo je nečeg dirljivog i prostog u njoj, što je teralo
čoveka da pomisli na sapun od ljubičice i provincijsku stanicu u brezovoj šumi
koja radi samo leti. Razume se, iza vrata nema nikakve Francuske. Ti izveštačeni
pokreti... Sunčana besmislica.
- Ne, to nimalo nije teško - veli mornar - tu vam je, ovako: železna kaca, jama
za ugalj. Zahvatate lepo lopatom. Isprva je lako, dok ugalj stoji koso, sam se u
kacu sipa; posle ide teže. Napunite kacu, metnete je na kolica. Terate je starijem

•58•
ložaču. Ovaj udari lopatom - jedan! - otvara peć - dva! - tom istom lopatom baca,
onako, znate, široko, kao lepeza, da ravno legne. Fini je to rad. Paziš na kazaljku,
pa ako padne pritisak...
Na prozoru sa ulice pokazaše se glava i ramena čoveka u panami i belom
kaputu.
- Kako ste, Ljalja?
Nasloni se laktom na sims prozora.
- Naravno, vruće je, sve gori. Mora da se radi samo u pantalonama i u
mrežastoj majici. Majica je posle sva crna. A što se tiče pritiska, uglavnom, u
peći se stvara „krzno”, skrama tvrda kao kamen, koju razbijaš jednim dugim
žaračem. Teško je. Ali kad posle izletiš na palubu - sunce, nek je i tropsko, izgleda
sveže, istuširaš se i šmugneš u svoju sobu, u viseću mrežu. Pravi raj, velim vam...
U međuvremenu, tamo kraj prozora:
- A on, razumete li, tvrdi da me je video u automobilu! - (Ljaljin povišen i
uzbuđen glas).
Njen sabesednik, gospodin u belom, stajao je nalakćen na sims sa spoljne
strane prozora čiji je ram uokviravao njegova okrugla ramena i meko obrijano
lice napola osvetljeno suncem; Rus kome se sreća osmehnula.
- Rekao mi je da sam bila u haljini boje jorgovana, a ja takvu haljinu i nemam
- pisnu Ljalja - ali on ostaje pri svom: že vu zasir.5
- Može li na ruskom? - okrenu se mornar, koji je govorio s Nikitinom.
Čovek kraj prozora reče: - A ja sam, Ljalja, našao one note. Sećate li se?
Na trenutak se stvori ta aura, kao da je neko uzeo da se zabavlja time, da
izmišlja tu devojku, taj razgovor, taj ruski restorančić u inostranoj luci - aura
drage ruske palanačke svakodnevice - i odjednom, nekim čudnim tokom misli,
svet se Nikitinu učini još većim, zažele da plovi po morima, ulazi u čudesne zalive,
posvuda da osluškuje tuđe duše.
- Pitate kuda putujemo? Indokina - reče mornar jednostavno.
Nikitin zamišljeno poče da udara cigaretom o duvansku kutiju; na drvenom
kapku bio je izdubljen zlatan orao.
- Mora da je divno.
- Kako? Naravno da jeste.
- Pa ispričaj nešto. Nešto o Šangaju ili Kolumbu.
- Šangaj? Video sam ga. Tople kiše, crven pesak. Vlažno kao u staklenoj bašti.
Ali na Cejlon, na primer, nisam stigao; straža, znate... moj je bio red...
Čovek u belom kaputu je, pognuvši ramena, kroz prozor govorio nešto tiho i
važno Ljalji. Ona je slušala naklonivši glavu u stranu i jednom rukom milovala
kudravo pasje uvo. Pas je, isplazivši vatrenoružičasti jezik, radosno i brzo dišući,
gledao u sunčani otvor vrata, sigurno razmišljajući o tome da li vredi odležati još
malo na vrelom pragu. Činilo se da i kučka misli na ruskom.

5 Je vous assure (franc.) - uveravam vas.

•59•
 Nikitin zapita: - Kome da se obratim?
Mornar namignu prijatelju: nagovorio sam ga, pomisli. Zatim reče: - Vrlo
prosto. Sutra, što ranije, otidite u staru luku, kraj drugog mola; naći ćete našeg
„Žana Bara”. Vidite kod kapetanovog pomoćnika. Mislim da će vas uzeti.
Nikitin pažljivo i jasno pogleda u čisto, pametno mornarevo čelo. - Šta ste bili
pre, u Rusiji?
Ovaj sleže ramenima, osmehnu se.
- Šta? Budala! - u besu odgovori za njega onaj sa oborenim brkovima.
Malo posle obojica se digoše. Mlađi izvadi novčanik spreda zadenut u
pantalone, pod kopčom na pojasu kao u francuskih mornara. Ljalja se zbog
nečeg piskavo nasmeja, priđe im i pruži ruku (dlan, verovatno malo vlažan).
Štenad su se vrzmala po podu. Čovek koji je stajao na prozoru okrenu se
rasejano i tiho zviždeći. I Nikitin, plativši, bez žurbe izađe na sunce.
Bilo je oko pet sati posle podne. Bilo je teško gledati u plavetnilo mora, koje
je blještalo na dalekim krajevima uskih ulica. Okrugle ograde uličnih nužnika
su blještale.
On se vrati u svoj ubogi hotel, prekrsti ruke na potiljak i u blaženoj opijenosti
suncem svali se nauznak na postelju. U snu vide kako je opet oficir, kako ide
krimskom padinom koja je obrasla mlečikom i hrastovim šibljakom i u prolazu
korbačem kosi bodljikave glavice čičkova. Probudio se zato što se u snu
zasmejao; probudio, a na prozoru se već plavio sumrak.
Nagnu se u prohladni bezdan i pomisli: lutaju žene. Među njima i po koja
Ruskinja. Neka velika zvezda.
Začešlja kosu, otre krajem pokrivača prašnjave kvrgave vrhove obuće,
pogleda u novčanik - svega pet franaka - i iziđe još malo da luta, da uživa u svom
usamljeničkom dangubljenju.
Sada je na ulici bilo mnogo više prolaznika nego danju. Sedeli su i rashlađivali
se duž uličica koje su se spuštale k moru. Devojka u haljini sa šljokicama...
Podiže trepavice... Trbušasti duvandžija u raskopčanom prsluku pušio je
uzjahavši stolicu od slame i podbočivši se laktovima na naslon - a spreda na
trbuhu, ispod otkopčanog prsluka, štrčalo mu je poprsje košulje. Deca su
skakala iz čučnja i puštala pod svetlošću fenjera čamčiće od hartije po crnom
potočiću koji je jurio duž celog trotoara. Mirisalo je na ribu i vino. Iz mornarskih
krčmi, obasjanih žućkastom svetlošću, dopirali su glasni zvuci vergla, udar
dlanova o stolove, metalni povici. A u gornjem delu grada, glavnim bulevarom,
pod oblacima bagremova, svečeri su šetale i smejale se gomile ljudi, tanki
gležnjevi žena i bele cipele pomorskih oficira. Ponegde, kao šareni plamenovi
okamenjenog vatrometa, svetleli su kafei u purpurnom sumraku; okrugli stočići
nasred trotoara, sene crnih platana na nastrešnicama osvetljenim iznutra.
Nikitin stade i zamisli tešku i ledenu čašu piva. U dubini, iza stolova, violina je,
kao ljudskim rukama, cedila zvuke, praćena preglasnim zvucima harfe. Što je
muzika prostija, to je bliža srcu.

•60•
 Za krajnjim stolom sedela je iznurena kamenjarka, sva u zelenom, i mahala
oštrim vrhom cipele.
Da nešto popijem - reši se Nikitin - ne, neću da pijem... A uostalom...
Ženine oči su bile kao u lutke. Bilo je nešto vrlo poznato u tim očima, u dugoj
liniji nosa. Uzevši torbicu, ona ustade kao da je negde žurila. Na njoj je bila duga
bluza od smaragdnog svilenog pletiva, koja je nisko obuhvatala njena bedra.
Prođe žmirkajući pod utiskom muzike.
Kako je to čudno - pomisli Nikitin. Nešto nalik zvezdi padalici projuri kroz
njegovo sećanje i, zaboravljajući na pivo, krenu za njom u crnu, svetlucavu
uličicu. Fenjer izduži njenu senku. Senka se pribi uza zid i iskosi se. Išla je tiho,
a Nikitin je usporavao korak, iz nekog razloga, bojeći se da je sustigne.
Da, nema sumnje... Bože moj, ovo je divno...
Žena se zaustavi na kraju trotoara. Nad crnim vratima gorela je zagasita
crvena lampica. Nikitin prođe napred, vrati se, obiđe ženu i stade. Ona mu se,
uz gugutavi smeh, umiljato obrati na francuskom.
Pri nejasnoj svetlosti Nikitin vide njeno ljupko, umorno lice, vlažan blesak
sitnih zuba.
- Slušajte - reče on ruski prosto i tiho. - Pa mi se odavno znamo; da govorimo
svojim rođenim jezikom...
Ona podiže obrve:
- Ingliš? Ju spik ingliš?
Nikitin je pogleda pravo u oči, pa ponovi bespomoćno:
- Ostavite se toga. Znamo i vi i ja.
- T’es Polonais, alors6? - zapita žena, južnjački rastežući poslednji kotrljajući
slog.
Nikitin se predade uz podrugljiv osmeh, tutnu joj u ruku novčanicu od pet
franaka i, brzo se okrenuvši, zaputi se niz strmi trg.
Trenutak kasnije on začu za sobom ubrzan korak, disanje i šuštanje haljine.
Okrenu se. Nikog. Pust, mračan trg. Noćni vetar vitlao je po pločniku list od
novina.
Uzdahnu, opet se osmehnu, duboko zavuče pesnice u džepove pantalona i,
gledajući zvezde koje su plamtele i bledele kao da su ih raspaljivali divovski
mehovi, poče da se spušta ka moru.
Tamo, nad ravnomernim njihanjem valova punim mesečine, sede na ivicu
prastarog doka, puštajući da mu noge vise; i dugo je sedeo tako, zabacivši glavu
i oslanjajući se na dlanove unazad razmaknutih ruku.
Zvezda padalica iznenada minu, kao srce koje prestade da kuca. Silan i čist
udar vetra prođe kroz njegovu kosu, pobelelu od noćnog sjaja.

prevod s ruskog: Stevan Janjić

6 T’es Polonais, alors? (franc.) onda poljski?

•61•
 ODMAZDA

Ostende, kamenito pristanište, sumorna obala, dugački niz hotela, sve se lagano
okreće i tone u tirkiznu izmaglicu jesenjeg dana.
Profesor je uvio noge u karirani pokrivač i uz škripu se zavali u platno udobne
ležaljke. Na čistoj, sveže opranoj palubi bilo je mnogo ljudi, ali je bilo tiho. Jedva
se čulo huktanje kotlova.
Mlađahna Engleskinja u vunenim čarapama obrvom je pokazala na profesora:
- Zar ne liči na Šeldona? - obratila se bratu, koji je stajao kraj nje.
Šeldon je bio glumac-komičar, ćelava ljudina mlohavog, okruglog lica.
- More mu veoma prija - tiho je dodala Engleskinja, nakon čega, nažalost,
ispada iz moje priče.
Njen brat, tromi riđi student, koji se vraćao na svoj univerzitet posle letnjeg
raspusta, izvadio je iz usta lulu i rekao: - To je naš profesor biologije. Sjajan čova.
Moram da ga pozdravim. Prišao je profesoru. Ovaj je podigao teške kapke.
Prepoznao je jednog od svojih najrevnosnijih i najslabijih đaka.
- Prelaz će biti odličan - reče student blago stežući pruženu mu hladnu, veliku
šaku.
- Nadam se - odgovori profesor, prelazeći prstima po bledosivom obrazu. I
značajno ponovi: - Da, nadam se.
Student je bacio pogled na dva kofera pored ležaljke. Jedan je bio
dostojanstveni veteran prekriven belim tragovima starih putničkih nalepnica,
nalik mrljama ptičjeg izmeta na spomenicima. Drugi, posve nov, narandžaste
boje i bleštećih bravica, zbog nečeg mu je privukao pažnju.
- Oprostite, da dignem vaš kofer, pašće - predložio je ne bi li nekako produžio
razgovor.
Profesor se osmehnuo. Poput komičara sedih obrva ili vremešnog boksera.
- Kofer, velite? A znate li šta nosim u njemu? - priupitao je kao da se malo
ljutnuo. - Ne pogađate? Izvanredna stvar... Osobita vrsta vešalice...

•62•
 - Nemački izum, ser? - priseti se student da se profesor upravo vraća s
naučnog skupa u Berlinu.
Profesor se nasmeja glasno i resko. Zlatni zub blesnu kao plamen.
- Božanski izum, prijatelju, božanski. Svakom čoveku potreban. Uostalom, i
vi sa sobom nosite istu stvar. Ili, da vi niste polip?
Student se zaprepastio. Znao je da profesor ume neumesno da se šali. Na
univerzitetu se svašta pričalo o starome. Pričalo se kako muči svoju sasvim
mladu ženu. Student ju je svega jedanput video - mršavica, zadivljujućih očiju...
- Kako je vaša supruga, ser? - upita riđi student.
Profesor odgovori:
- Da vam priznam, dragi moj prijatelju. Dugo sam se premišljao, ali ipak
moram da vam kažem: ja, mili moj, volim da putujem u tišini. Nadam se da ćete
mi oprostiti.
I tu student, posramljeno zviždućući, deli sudbinu svoje sestre i zauvek
napušta ove stranice.
A profesor biologije nabija na čekinjaste obrve crni filcani šešir - zaslepljuje
ga blesak mreškanja mora - i tone u varljiv san. Sunce obasjava njegovo sivo,
sveže obrijano lice velikog nosa i teškog podvaljka, pa izgleda kao tek izvajano iz
vlažne gline. Kad mali jesenji oblak prekrije sunce, profesorovo lice odjedanput
se skameni i postaje mračno i smežurano. Naravno, sve to bilo je samo smena
senke i svetlosti, a ne odraz njegovih misli. Pitanje je koliko bi bilo prijatno
posmatrati profesora ako bi se i njegove misli odista mogle videti. U stvari, on je
ovih dana od najmljenog privatnog detektiva iz Londona dobio obaveštenje da ga
žena vara. Uhvaćeno je, ispisano poznatim sitnim rukopisom, pismo, koje je
počinjalo: Voljeni moj, moj Džek, još uvek celim bićem osećam tvoj poslednji
poljubac. Profesor se, međutim, nije zvao Džek, i u tome je bio ceo problem.
Shvativši to, nije osetio čuđenje, ni bol, čak ni mušku ozlojeđenost, već - mržnju,
strašnu i ledenu poput hirurškog noža. Bilo mu je posve jasno da će svoju ženu
ubiti. Dvoumljenja nije moglo biti. Samo je trebalo smisliti najbolniji,
najvispreniji način. Zavaljen u brodskoj ležaljci, po stoti put je prebirao sve
metode mučenja koje su opisali putopisci i srednjovekovni naučnici. Nijedno mu
nije izgledalo dovoljno strašno. Kad su se u daljini, na rubu zelenog talasa,
ukazale šećernobele litice Dovera, još ništa nije bio odlučio. Parobrod je utihnuo
i ljuljajući se pristao. Profesor je sišao za nosačem. Carinski službenik brzo je
izdeklamovao šta podleže carini i zamolio ga da otvori kofer, onaj novi,
narandžasti. Profesor je stavio ključić u bravu i otvorio kožni kofer. Iza njegovih
leđa nekakva Ruskinja je vrisnula: gospode - i onda se histerično nasmejala.
Dvojica Belgijanaca, između kojih je profesor stajao, pogledali su ga nekako
ispod oka, jedan je slegnuo ramenima, a drugi je tiho zviznuo. Englezi su se
nezainteresovano okrenuli. Zatečeni carinik iskolačio je oči na sadržaj kofera.
Svi su se osećali neprijatno i mučno. Biolog je ravnodušno izgovorio svoje ime,
pomenuo univerzitetski muzej. Lica se razvedriše. Samo su neke dame ostale
razočarane, pošto su shvatile da nije bilo nikakvog zločina.

•63•
 - Ali zašto to nosite u koferu? - blago i sa uvažavanjem carinik je ukorio
profesora, pa je polako zatvorio kofer i ovlaš kredom prešao po sjajnoj koži.
- Žurio sam - reče profesor, umorno se mršteći. - Nije bilo vremena da
zakucavam u sanduk. Osim toga, stvar je vredna i ne bih je davao u prtljag.
Pogrbljen, ali odlučnim korakom, profesor je, prošavši pored policajca koji mu
je zaličio na veliku igračku, krenuo kroz pristanište. Ali najednom je zastao, kao
da se nečeg prisetio i uz vedar i blag osmeh promrmljao: - Aha! Setio sam se.
Najvispreniji metod. - Odahnuvši sa olakšanjem, kupio je dve banane, kutiju
cigareta, novine nalik šuštavim čaršavima i nakon nekoliko minuta već je jurio
u udobnom kupeu kontinentalnog ekspresa, duž bleštave morske obale, duž
strmih belih padina i smaragdnih pašnjaka Kenta.

II

Odista čudesne oči sa zenicama kao blistavim kapima mastila na golubje sivom
satenu. Kosa ošišana - svetlozlatna šubara raskošnog krzna. Stasom - malešna,
prava, ravnih grudi.
Očekivala ga je još sinoć, a danas je zasigurno znala da će doći. U plavoj
dekoltiranoj haljini, u baršunastim papučama, sedela je na otomanu boje
paunovog perja u sobi za primanje i razmišljala kako njen muž bez razloga ne
veruje u duhove i otvoreno prezire mladog Škota-spiritualistu lepih belih
trepavica koji ponekad svraća k njoj. Pa s njom se odista dešavaju neobične
stvari. Nedavno je sanjala mrtvog mladića s kojim bi pre udaje šetala u sumrak,
kad se kupine u cvatu tako avetinjski belasaju. Ujutru, još sanjiva, olovkom je
napisala pismo - pismo svojoj tlapnji. U tom pismu lagala je jadnog Džeka. Pa
ona ga je gotovo sasvim zaboravila i, preplašenom ali vernom ljubavlju, voli svoga
teškog muža. Međutim, osetila je potrebu da toplinom zemaljskih reči ogreje,
obodri ovog mladog, sablasnog gosta. Pismo je iste noći nestalo kad je sanjala
dugačak sto ispod kojeg je odjedanput izronio Džek i zahvalno joj klimnuo
glavom. Sad joj je zbog nečega bilo neprijatno da se seća tog sna... kao da je s
duhom prevarila muža...
U sobi za primanje bilo je toplo i lepo. Na širokoj niskoj prozorskoj dasci
nalazio se svilen, izrazito žut jastuk s ljubičastim prugama...
Profesor je stigao upravo u trenutku kad je već zamišljala kako njegov brod
tone. Kroz prozor je videla crni krov taksija, ispruženu ruku šofera i muža širokih
ramena, sagnute glave, kako plaća. Proletela je kroz sobe i sjurila se niz
stepenice, mašući mršavim golim rukama.
Uspinjao joj se u susret, pogrbljen, u širokom kaputu. Iza njega sluga je nosio
kofere.
Priljubila se uz njegov vuneni šal, pri čemu je lako podigla petu jedne noge,
tanku, u sivoj čarapi. Poljubio ju je u toplu slepoočnicu. S blagim osmehom
sklonio je njene ruke. - Prašnjav sam... pričekaj - promrmljao je, držeći je za

•64•
šake. Mršteći se, zamahala je glavom i bledim plamenom njene kose. Profesor se
sagao i poljubio je u usta, smeškajući se opet.
Za večerom je, isturivši uštirkano poprsje bele košulje i energično pomerajući
svoje sjajne jagodice na licu, pričao o svom kratkom putovanju. Bio je suzdržano
veseo. Tvrdi svileni reveri njegovog sakoa, njegova vilica buldoga i ćelava glava
sa žilama kao od gvožđa na slepoočnicama, sve je to u ženi izazivalo neobično
sažaljenje: sažaljenje koje je oduvek osećala zato što je on, koji je proučavao i
najsitnije čestice života, odbijao da uđe u njen svet, gde teku stihovi Dela Mara i
lebde beskrajno nežni astralni duhovi.
- A jesu li kucali tvoji duhovi dok mene nije bilo? - upitao je kao da pogađa
njene misli.
Poželela je da mu ispriča svoje snove, da mu kaže o pismu, ali beše joj nekako
neugodno...
- A znaš - nastavio je, sipajući šećer po ružičastoj rabarbari - ti i tvoji drugovi
igrate se vatrom. Odista se strašne stvari dešavaju. Ovih dana jedan bečki lekar
pričao mi je o neverovatnim preobražajima. Neka žena, vračara, histerična,
umrla je od infarkta, šta li, a kad ju je doktor skinuo (to se desilo u nekakvoj
mađarskoj izbi, uz svetlost sveća), telo te žene ga je zapanjilo; mekano i na dodir
lepljivo, potpuno je bilo prekriveno crvenkastim sjajem. A kad ga je bolje
pogledao, shvatio je da se to telo, naduto i ukočeno, sastoji od uskih, okruglastih
slojeva kože, kao da je čitavo bilo ravnomerno i čvrsto uvezano nevidljivim
koncima ili, poput one reklame za francuske gume - čovek čije se telo sastoji od
guma. Samo, kod nje su gume bile sasvim tanke i bledoružičaste. I dok je doktor
posmatrao, telo pokojnice počelo je da se polako raspliće, kao ogromno klupko...
Njeno telo bilo je tanak, beskrajan, dugačak crv, koji se odmotavao i puzao -
odlazio je u rupu ispod vrata - i na postelji je ostao go, beo, još uvek vlažan
kostur... A ta žena je imala muža, on ju je nekad ljubio - ljubio je crva.
Profesor je sipao u svoju čašu porto boje mahagonija i glasnim gutljajima
počeo da pije; pri tome nije skidao žmirkavi pogled sa ženinog lica. Njena tanka,
bleda ramena su drhtala.
- Ni sam nisi svestan kakvu si mi jezivu stvar ispričao - reče uzbuđena. -
Znači, ženin duh je ušao u crva. Sve je to užasno...
- Ponekad mislim - rekao je profesor, nespretno nameštajući manžetnu i
posmatrajući svoje sivožute zatupaste prste - da je, na kraju krajeva, moja nauka
pusta izmišljotina, da smo mi izmislili fizičke zakone, da se svašta, apsolutno
svašta, može desiti... Takve misli dovode do ludila...
Da bi prekinuo zevanje, nekoliko puta je stisnutom pesnicom lupnuo po
ustima.
- Šta se to, mili moj, desilo s tobom - tiho je upitala prestravljena žena. - Ti
nikad nisi tako govorio... I mislila sam da ti sve znaš... da si sve utvrdio...
U deliću sekunde profesorove nozdrve grozničavo su se raširile, blesnuo je
zlatni očnjak. Ali istog trena lice mu je opet omekšalo.
Ispravio se i ustao od stola.

•65•
 - Ma brbljam... gluposti... - rekao je nežno i spokojno.
- Umoran sam... Odoh da spavam... Kad budeš ulazila, ne pali svetlo. Lezi
pravo u našu postelju... U našu - ponovio je značajno i nežno, kako odavno nije
govorio.
Kad je ostala sama u gostinskoj sobi, ta joj je reč blago odzvanjala u duši.
Pet godina bila je udata i bez obzira na ćudljivu narav svog muža, na česte
ispade njegove bezrazložne ljubomore, ćutanja, zlovolju i nerazumevanje, osećala
se srećnom: volela ga je i žalila. Ona - mršava, bleda, on - grdosija, ćelav, s
pramenovima sedog runa posred grudi - činili su neobičan par, a njoj su ipak
bila draga njegova retka, snažna milovanja.
S hrizanteme u vazi na kaminu palo je i suvo zašištalo nekoliko uvelih latica.
Žena je zadrhtala, oko srca joj se mučno steglo, setila se kako je vazduh uvek
pun aveti, pa je čak i njen učeni muž zapazio njihovo strašno ukazanje. Setila se
kako je Džek izronio ispod stola i s jezivom nežnošću joj klimnuo glavom.
Pretrnula je od straha. Činilo joj se da svi predmeti u sobi gledaju u nju,
iščekujući nešto. Podiđe je hladna jeza od naleta straha. Brzo je izašla iz sobe,
zatomljujući besmislen krik. Došla je do daha i pomislila - kako sam glupa,
zaista... U kupatilu je u ogledalu dugo posmatrala svoje blistave zenice. I njeno
sićušno lice uokvireno zlatnim pramenovima učinilo joj se tuđim.
Poput devojčice laka, samo u čipkastoj spavaćici, pazeći da ne zapne o
nameštaj, ušla je u mračnu spavaću sobu. Ispruživši ruke, opipala je uzglavlje
postelje i legla skraja. Znala je da nije sama, da pored nje leži muž. Nekoliko
trenutaka netremice je gledala u tavanicu, osećajući kako joj u grudima
pomamno i muklo lupa srce.
Kad su joj se oči svikle na mrak, ispresecan zracima mesečine koja se
probijala kroz zavesu od muslina, okrenula se mužu. Ležao je, ušuškan u
pokrivač i okrenut leđima. Videla mu je samo ćelavo teme, u lokvi mesečine
neobično glatko i belo.
Ne spava - pomislila je nežno - da spava, čulo bi se kako pomalo hrče...
Osmehnula se i brzo, čitavim telom, kliznula mužu i pod pokrivačem raširila
ruke za prisni zagrljaj. Prsti su se zarili u glatka rebra. Kolenom je lupila o glatku
kost. Lobanja i njeno crno oko koje je kolutalo u očnim dupljama skotrljali su joj
se na rame.

***

Električna svetlost preplavi sobu. Profesor je, u svom krutom smokingu,

isturenim uštirkanim poprsjem od košulje, očima i ogromnim čelom koji su
blistali, izašao iza paravana i prišao krevetu.
Umršeni čaršavi i pokrivač skliznuli su na tepih. Njegova žena, grleći na brzu
ruku sklepan kostur grbavca kojeg je profesor u inostranstvu nabavio za
univerzitetski muzej - ležala je mrtva.
prevod s ruskog: Vera Zogović

•66•
 BLAGOTVORNOST

Atelje sam nasledio od jednog fotografa. I dalje je uza zid stajalo platno u lila
tonovima, na kojem se video odsečak balustrade i beličasta urna s nerazgovetnim
vrtom u pozadini. I upravo tu, u pletenoj naslonjači, maltene na samom pragu
tih dubina u gvašu, sedeo sam misleći na tebe, sve do jutra. Pred zoru je veoma
zahladnelo. Grubo modelovane glinene glave postupno su izranjale iz pomrčine
u prašnjavu izmaglicu. Jedna od njih (tvoj portret) bila je obmotana vlažnom
krpom. Prošao sam tom zamagljenom odajom - nešto se pod nogama krunilo i
krckalo - i počeo krajem dugačke motke da dohvatam i razgrćem crne zastore
koji su poput ostataka izanđalih barjaka visili duž iskošenog stakla. Otvorivši
tako kapije jutru - škiljavom, sumornom jutru - prsnuo sam u smeh, a da pojma
nisam imao zbog čega; možda naprosto zato što sam celu noć presedeo u pletenoj
naslonjači, okružen otpadom i krhotinama gipsa, sred prašine od stvrdnutog
plastelina, misleći na tebe.
Evo kakav me je osećaj obuzimao kad bi neko preda mnom pomenuo tvoje
ime: udar crnila, namirisan, žustar pokret - tako si zabacivala ruke kad bi
nameštala veo. Već sam te dugo voleo; zašto - ne znam. Sa svim tvojim lažima i
svirepostima, takvu kakva jesi, zaokupljenu ispraznom melanholijom.
Nedavno sam na tvom noćnom stočiću pronašao praznu kutiju šibica. Na njoj
je stajala mala nadgrobna humka pepela i jedan zlatasti opušak - grub, muški.
Molio sam te da objasniš. Neprijatno si se nasmejala. Potom si briznula u plač, i
ja sam, praštajući sve, obgrlio tvoja kolena i prislonio vlažne trepavice na toplu
crnu svilu. Posle toga, dve nedelje te nisam viđao.
Jesenje jutro iskrilo se na povetarcu. Pažljivo sam odložio motku u ugao. U
širokom rasponu prozora otvarao se pogled na crepom prekrivene krovove
Berlina, čiji su se obrisi menjali prateći raznobojne prelive neravnina u staklu; u
samom središtu uzdizala se daleka kupola nalik na bronzanu lubenicu. Oblaci
su jurili, rasprskavali se, otkrivajući na mahove neko začuđeno, paperjasto
jesenje plavetnilo.

•67•
 Dan ranije razgovarao sam s tobom telefonom. Nisam izdržao i prvi sam
pozvao. Ugovorili smo sastanak za danas, kod Brandenburške kapije. Tvoj glas,
kroz nešto poput zujanja pčela, bio je udaljen i uznemiren. Stalno je klizio sve
dalje i iščezavao. Razgovarao sam s tobom čvrsto zatvorenih očiju, i dolazilo mi
je da zaplačem. Moja ljubav prema tebi bila je drhtava, nabujala toplina suza.
Tačno sam tako zamišljao raj: tišina i suze, i topla svila tvojih kolena. Tebi je to
bilo neshvatljivo.
Posle obeda, kad sam krenuo na sastanak s tobom, u glavi mi se zavrtelo od
reskog vazduha i slapova žute sunčeve svetlosti. Svaki mi je zrak odzvanjao u
slepoočnicama.
Krupno, šuštavo, rujnosmeđe lišće nezgrapno je proletalo pločnikom.
Pomišljao sam putem da verovatno nećeš doći na randevu. Pa i ako dođeš, da
ćemo se ionako ponovo posvađati. Umeo sam samo da vajam i da volim. Tebi to
nije bilo dovoljno.
One masivne kapije. Autobusi debelih bokova što se kroz njih jedva provlače,
da bi se otkotrljali niz bulevar, koji se u daljini stapao s nemirnim plavim
bleštavilom vetrovitog dana. Čekao sam te ispod teškog svoda, između hladnih
stubova, u blizini rešetke na prozoru stražarske kućice. Mnoštvo ljudi na sve
strane: berlinski činovnici izlazili su iz kancelarija, nemarno obrijani, svaki je
nosio tašnu pod rukom i, u očima, onu turobnu mučninu što dolazi od loše cigare
popušene na prazan stomak - njihova ispijena, grabljiva lica, visoke uštirkane
kragne, čitav je taj metež promicao u beskrajnom nizu; prošla je neka žena sa
crvenim slamnatim šeširom, u sivoj astraganskoj bundi; potom mladić u
somotskim pantalonama zakopčanim ispod kolena; i još mnogi drugi.
Čekao sam oslonjen na štap, u hladnoj senci stubova na uglu. Nisam verovao
da ćeš doći.
Pored jednog stuba, nedaleko od prozora stražarnice, bila je postavljena tezga
s razglednicama, mapama, lepezama fotografija u koloru, a na visokoj hoklici
pored tezge sedela je sitna smeđa starica, kratkonoga, punačka, okruglog,
pegavog lica - i ona je takođe čekala.
Pitao sam se ko će od nas dvoje duže čekati, i ko će prvi stići - neka mušterija
ili ti. Staričino držanje kao da je govorilo: - Ja sam ovde tek onako... Sela na
trenutak...
Jeste, tu je neka tezga, sa odličnim, zanimljivim sitnicama... Ali nemam ja
ništa s tim...
Ljudi su neprekidno prolazili između stubova, zavijajući kod stražarnice na
uglu; poneko bi usput primetio razglednice. Tada bi se starica sva napregla i
uperila sitne blistave oči u prolaznika, kao da odašilje misao: kupi nešto, kupi...
Ali taj bi, okrznuvši pogledom šarene razglednice pa zatim i sive, otišao dalje,
dok bi ona, naizgled ravnodušno, oborila pogled i nastavila da čita crvenu knjigu
koju je držala u krilu.
Nisam verovao da ćeš doći. Ali čekao sam te, kao što nikad u životu nisam
čekao, pušio bez prestanka, provirivao iza kapije ka čistini na trgu i početku

•68•
bulevara; onda bih se opet povukao u svoj kutak, nastojeći da ne izgledam kao
da čekam, nastojeći da te zamislim kako hodaš, približavaš se dok ja ne gledam,
i kako ću, ako još jednom provirim iza ugla, videti tvoju bundu od foke i onu
crnu čipku što ti sa oboda šešira pada preko očiju - i namerno nisam gledao,
dragocena mi je bila ta samoobmana.
Dunuo je hladan vetar. Starica je ustala da pričvrsti svoje razglednice. Nosila
je nekakav kaputić od žutog pliša nabran oko pojasa. Smeđu suknju je zadigla
tako da joj je spreda porub izgledao kraći nego pozadi, pa se činilo kao da u hodu
istura stomak. Razabrao sam krotke, dobrodušne nabore na njenoj maloj
okrugloj kapi i iznošenim patkastim čizmicama. Sva se bila predala
preuređivanju svoje ponude. Njena knjiga, neki vodič kroz Berlin, ležala je na
hoklici, i jesenji vetar je rasejano listao stranice i gužvao mapu koja je otud ispala
poput stepenica.
Počelo je da mi biva hladno. Cigareta mi je tinjala nakrivo i gorkasto. Na
grudima sam osećao talase neprijateljske studeni. Nijedna se mušterija nije
pojavila.
U međuvremenu se sitničarka vratila na svoj položaj i, pošto joj je hoklica bila
previsoka, neko vreme se vrpoljila, tako da su đonovi njenih zatupastih čizmica
naizmenično uzletali s pločnika. Bacio sam cigaretu i čvrknuo je vrhom štapa,
podstakavši vatreni mlaz.
Već je pun sat protekao, možda i više. Kako sam mogao i pomisliti da ćeš
doći? Nebo se neopaženo pretvorilo u neprekidan crni oblak, prolaznici su još
brže hodali, povijeni, pridržavajući šešire, a dama koja je upravo prolazila trgom
u hodu je otvorila kišobran. Pravo bi čudo bilo da sada naiđeš.
Starica je uredno zadenula marker u knjigu i zastala kao da se izgubila u
mislima. Nagađam da je prizivala nekog bogatog stranca iz hotela Aldon koji bi
pokupovao svu njenu robu, i preplatio, i naručio još, još mnogo razglednica i
svakovrsnih vodiča. A nije ni njoj moglo biti toplo u onom plišanom kaputiću.
Obećala si da ćeš doći. Setio sam se telefonskog razgovora i nepostojane senke
tvoga glasa. Bože, kako sam žudeo da te vidim. Opet je hudi vetar počeo da šiba.
Zadigao sam okovratnik.
Odjednom je prozor na stražarnici kliznuo u stranu i jedan zeleni vojnik
mahnuo je starici. Ona se brzo smandrljala sa hoklice i, onako isturenog
stomaka, sitnim korakom pohitala ka prozoru. Opuštenim pokretom vojnik joj je
pružio vrškom puno lonče i zatvorio okno. Njegovo zeleno rame okrenulo se i
povuklo natrag u mračne dubine.
Oprezno noseći lonče, žena se vratila na svoje mesto. Bila je to kafa s mlekom,
sudeći po prstenu smeđe pene koja se prelivala preko ruba.
Onda je počela da pije. Nikad nisam video da neko pije s tako potpunom,
dubokom, usredsređenom slašću. Zaboravila je na svoju tezgu, razglednice,
hladan vetar, svog američkog klijenta, naprosto je pijuckala, coktala, izgubila se
cela u toj kafi - baš kao što sam i ja zaboravio na svoje bdenje i video samo plišani
kaputić, oči zamagljene od blaženstva, zatupaste šake u vunenim rukavicama
stisnute oko lončeta. Pila je dugo, pila otegnutim gutljajima, pobožno oblizivala

•69•
onu smeđu penu, grejala dlanove na toplom limu. I dušu mi je preplavila neka
tamna, slatka toplina. Moja je duša takođe pila i grejala se, a smeđa ženica imala
je ukus kafe i mleka.
Ispila je i poslednji gutljaj. Na trenutak je samo sedela, nepomična. Potom je
ustala i krenula prema prozoru da vrati lonče.
Ali zastala je na pola puta, a usne su joj se nabrale u osmejak. Žurno se
vratila do tezge, zgrabila dve šarene razglednice, pa pohitala natrag do gvozdene
rešetke na prozoru, lagano kucnula po staklu svojom vunenom pesnicom. Okno
se rastvorilo, iskliznuo je jedan zeleni rukav s blistavim dugmetom na manžetni,
a ona je gurnula lonče i razglednice u mračni prozor, sve vreme plaho klimajući
glavom. Zagledan u fotografije, vojnik se okrenuo ka unutrašnjosti i polako
navukao rešetku za sobom.
Tada sam postao svestan nežnosti sveta, duboke blagotvornosti svega što me
okružuje, blažene veze između mene i svega stvorenog, i shvatio sam da radost
koju sam tražio u tebi nije samo tvoja tajna, nego da diše svuda oko mene, u
užurbanim zvucima ulice, u porubu komično zadignute suknje, u metalnom a
opet nežnom brujanju vetra, u jesenjim oblacima nadošlim od kiše. Shvatio sam
da svet nije nikakva borba, pa ni grabljivi sled slučajnih događaja, već iskričavo
blaženstvo, blagotvorno treperenje, dar od prirode koji ne umemo da cenimo.
A utom si najzad i ti stigla - ili, zapravo, ne ti nego jedan nemački par, on u
kišnom mantilu, s nogama u dugim čarapama poput zelenih boca; ona vitka i
visoka, u bundi od pantera. Prišli su tezgi, muškarac je počeo da bira, a moja
mala kafena starica, rumenih obraza, obodrena, gledala je čas u njegove oči, čas
u razglednice, vrpoljeći se, napeto izvijajući obrvama kao stari kočijaš kad
čitavim telom podbada svoju ragu. Ali jedva je Nemac i stigao nešto da odabere,
kad ga je žena, slegnuvši ramenom, cimnula za rukav i povukla u stranu. I
primetio sam tada da ona liči na tebe. Nije se ta sličnost ogledala u crtama lica,
pa ni u odeći, nego u toj gadljivoj, neljubaznoj grimasi, u tom letimičnom,
ravnodušnom pogledu. I otišli su to dvoje svojim putem, a starica se samo
osmehnula, vratila razglednice na njihova mesta, pa se ponovo udubila u svoju
knjigu. Više nije imalo svrhe da čekam. Krenuo sam mračnim ulicama,
zagledajući lica prolaznika, loveći osmehe i neizrecive sitne kretnje -
poskakivanje repića na potiljku neke devojčice dok je udarala loptom o zid,
nebesku melanholiju odraženu u bezmalo purpurnom, ovalnom oku nekog
konja. Sve sam to lovio i prikupljao. Iskošene, nabubrele kapi kiše postajale su
sve gušće, i setio sam se prohladne udobnosti svog ateljea, svih onih mišića, čelâ
i pramenova kose izašlih ispod moje ruke, i u prstima sam osetio lako golicanje
vlastite misli koja je upravo počinjala da vaja.
Pao je mrak. Kiša je tukla u naletima. Vetar me je burno sačekivao iza svakog
ugla. Onda je naišao zveketavi tramvaj, s prozorima ćilibarskog sjaja, unutra
pun crnih silueta. Uskočio sam u hodu i počeo da brišem ruke mokre od kiše.
Ljudi u kolima, mrzovoljnih lica, sanjivo su se njihali. Crna okna bila su
istačkana mnoštvom sićušnih kapi kiše, poput noćnog neba posutog bisernim
zvezdama. Kloparali smo ulicom pored drvoreda hučnih kestenova i stalno mi se

•70•
pričinjavalo da mokre grane šibaju po prozorima. A kad bi tramvaj stao, odozgo
bi se začulo kako vetrom obrano kestenje kucka po krovu. Kuc - pa opet, gipko,
nežno: kuc, kuc. Tramvaj bi zazvonio i krenuo, sjaj uličnih svetiljki drobio se u
mokrom staklu, a ja sam, sa osećajem neke bolne sreće, iščekivao ponavljanje
tih krotkih, uzvišenih zvukova. Udar kočnica najavio je stanicu. Pao je opet jedan
usamljeni kesten, a trenutak kasnije, lupnuo je još jedan i otkotrljao se preko
krova: kuc, kuc...

prevod sa engleskog: Arijana Božović

•71•
 POJEDINOSTI SUNČEVOG ZALASKA

Poslednji tramvaj je iščezavao u ogledalskoj tami ulice, a duž žice iznad njega
iskra bengalske vatre, pucketajući i trepereći, hitala je u daljinu poput plave
zvezde.
- Pa mogao bi da se odvučeš dalje, iako si prilično pijan, Mark, prilično pijan...
Iskra se ugasila. Krovovi su svetlucali na mesečini, srebrni uglovi prekinuti
kosim crnim pukotinama.
Kroz ovu tamu nalik ogledalu, on se teturao prema kući: Mark Štandfus,
trgovački pomoćnik, polubog, plavokosi Mark, srećni momak s visokom
uštirkanom kragnom. Na zadnjoj strani vrata, iznad bele linije te kragne, kosa
mu se završavala u šaljivom, dečačkom repiću, koji je izbegao berberinove
makaze. Zbog tog repića Klara se zaljubila u njega i zaklinjala se da je ljubav
istinska, da je potpuno zaboravila zgodnog propalog stranca koji je prethodne
godine unajmio sobu od njene majke, gospođe Hajze.
- A ipak, pijan si...
Te večeri bilo je piva i pesama s prijateljima u čast Marka i blede Klare
crvenosmeđe kose, a kroz nedelju dana biće venčani; onda ga čeka život prepun
radosti i mira, kao i noći s njom, crveni plamen njene kose raširen po čitavom
jastuku, a ujutro ponovo njen tihi smeh, zelena haljina, svežina njenih golih
ruku.
Na sredini trga stajao je crn vigvam: popravljane su tramvajske šine. Setio se
kako je danas prodro ispod njenog kratkog rukava i poljubio dirljiv ožiljak od
vakcine protiv velikih boginja. A sada je hodao ka domu, nesiguran na nogama
zbog suviše sreće i suviše pića, mašući vitkim štapom, a između tamnih kuća sa
suprotne strane prazne ulice noćni odjek je klopkloparao u ritmu njegovih
koraka; ali utihnuo je kada je skrenuo za ugao, gde je isti čovek kao i uvek, u

•72•
kecelji i sa šiljatom kapom, stajao za svojim roštiljem i prodavao viršle,
uzvikujući: - Würstchen, würstchen7... - kao da nežno i tužno zviždi neka ptica.
Mark je osetio nekakvu sladokusnu žalost za viršlama, mesecom, plavom
iskrom koja je iščezla duž žice, a kako je istegao telo uz prijateljsku ogradu,
obuzeo ga je smeh i, saginjući se, prodahtao je u malu okruglu rupu na dasci
reči: - Klaro, Klaro, o, draga moja!
S druge strane ograde, u procepu između zgrada, nalazilo se pravougaono
prazno zemljište. Nekoliko kombija za selidbe stajalo je tamo poput ogromnih
mrtvačkih kovčega. Bili su podbuli od tereta. Bog zna šta je bilo nagomilano u
njima. Škrinje od hrastovine, verovatno, i lusteri poput gvozdenih paukova, i
težak kostur bračnog kreveta. Mesec je na kombije bacao oštar sjaj. S leve strane
zemljišta ogromna crna srca bila su spljoštena na golom zadnjem zidu - senke,
mnogo puta uvećane, listova lipe koja je stajala pored ulične svetiljke na uglu
pločnika.
Mark se još kikotao dok se peo mračnim stepeništem ka svom spratu.
Dosegao je poslednji stepenik, ali je greškom ponovo podigao nogu i ona se
nezgrapno spustila uz tresak. Dok je pipao u mraku tražeći ključaonicu,
bambusov štap mu se izvukao ispod ruke i, uz prigušeno zveckanje, otklizao niz
stepenice. Mark je zadržao dah. Pomislio je da će štap skrenuti zajedno sa
stepenicama i lupkati sve do podnožja. Ali visoko drveno kuckanje naglo je
prestalo. Mora biti da se zaustavio. Iscerio se od olakšanja i, pridržavajući se za
ogradu (pivo je pevalo u njegovoj šupljoj glavi), počeo ponovo da silazi. Maltene
je pao, pa je teško seo na stepenik dok je rukama pipao oko sebe.
Iznad njega otvorila su se vrata na odmorištu. Gospođa Štandfus, s
kerozinskom lampom u ruci, poluobučena, dok su joj oči treptale, a izmaglica
kose ukazivala se ispod noćne kapice, izašla je i pozvala: - Jesi li to ti, Mark?
Žut klin svetlosti okružio je ogradu, stepenice i njegov štap, i Mark se ponovo
popeo na odmorište zadihan i zadovoljan, a njegova crna, grbava senka pratila
ga je uza zid.
Tada je u mutno osvetljenoj sobi podeljenoj crvenim paravanom došlo do
ovakvog razgovora:
- Suviše si popio.
- Ne, ne, majko... Tako sam srećan.
- Sav si se isprljao. Ruka ti je crna...
-... tako vrlo srećan... O, to je dobro... voda je prijatna i hladna... Sipaj mi
malo na teme... još... Svi su mi čestitali, i to s razlogom... Sipaj još malo.
- Ali kažu da je ona nedavno bila zaljubljena u nekog drugog - nekakvog
stranca avanturistu. Otišao je, a gospođi Hajze je ostao dužan pet maraka...
- O, prestani - ti ništa ne shvataš... Mi smo danas tako mnogo pevali... Vidi,
izgubio sam dugme... Mislim da će mi udvostručiti platu kada se oženim...
- Hajde, idi u krevet... Sav si prljav, a isprljao si i nove pantalone.

7 Würstchcn (nem.) - viršla.

•73•
 Te noći Mark je imao neprijatan san. Video je svog pokojnog oca. Otac mu je
prišao sa čudnim smeškom na bledom, znojavom licu, zgrabio Marka ispod
pazuha i počeo da ga golica nemo, grubo i nemilosrdno.
Setio se tog sna tek kada je došao u trgovinu gde je radio, a setio ga se zato
što je njegov prijatelj, veseli Adolf, počeo prstom da ga bocka. Na trenutak, nešto
se naglo otvorilo u njegovoj duši, istog časa se ukočeno zaustavilo u čudu, pa se
uz tresak zatvorilo. Tada je ponovo sve postalo lako i prozračno, a kravate koje
je nudio mušterijama vedro su se smešile učestvujući u njegovoj sreći. Znao je
da će Klaru videti te večeri - samo će odjuriti kući na večeru i onda otići pravo
njoj... Jednog od prethodnih dana, dok joj je opisivao kako će njih dvoje prijatno
i nežno živeti, ona se iznenada rasplakala. Naravno, Mark je razumeo da su to
bile suze radosnice (kao što je i sama objasnila); užurbano je kružila po sobi,
suknja joj je ličila na zeleno jedro, a onda je ispred ogledala počela da žustro
gladi svoju sjajnu kosu boje džema od kajsija. I lice joj je bilo bledo i zbunjeno,
takođe od sreće, naravno. Sve je to, u suštini, bilo tako prirodno...
- Ovu na pruge? Da, svakako.
Vezao je kravatu na svojoj šaci i okretao je levo i desno mameći kupca. Žustro
je otvarao pljosnate kartonske kutije...
Za to vreme, njegova majka je imala posetioca: gospođu Hajze. Došla je
nenajavljena, a lice joj je bilo zamrljano od suza. Oprezno, kao da se plaši da će
se slomiti u komade, spustila se na stoličicu u maloj kuhinji bez ijedne mrlje,
gde je gospođa Štandfus prala sudove. Dvodimenzionalno drveno prase visilo je
na zidu, a poluotvorena kutija šibica s jednim izgorelim palidrvcetom ležala je na
šporetu.
- Dolazim vam s lošim vestima, gospođo Štandfus.
Ova se sledila pritisnuvši tanjir na grudi.
- Reč je o Klari. Da. Izgubila je razum. Onaj moj stanar danas se vratio - znate,
onaj o kojem sam vam pričala. I Klara je poludela. Da, sve se to dogodilo jutros...
Ne želi više nikad da vidi vašeg sina... Dali ste joj materijal za novu haljinu; biće
vam vraćen. A ovo je pismo za Marka. Klara je poludela. Ne znam šta da mislim...
Za to vreme, Mark je završio s poslom i zaputio se ka domu. Na milimetar
ošišani Adolf pratio ga je celim putem do kuće. Obojica su stali, rukovali se i
Mark je ramenom gurnuo vrata, koja su se otvorila u prohladnu prazninu.
- Zašto da ideš kući? Dođavola s tim. Hajde da negde nešto pregrizemo, ti i
ja. - Adolf je stajao, oslanjajući se na štap kao da mu je rep. - Dođavola s tim...
Mark je neodlučno protrljao obraz, a onda se nasmejao.
- U redu. Ali ja častim.
Kada je pola sata kasnije izašao iz kafane i oprostio se od prijatelja, rumenilo
plamenog sunčevog zalaska ispunilo je pogled na kanal, a kišom izbrazdan most
u daljini bio je obrubljen uskom ivicom od zlata, duž koje su prolazile sićušne
crne figure.
Bacio je pogled na sat i odlučio da ide pravo verenici, ne svraćajući do majke.
Od sreće i prozračnog večernjeg vazduha malo mu se zavrtelo u glavi.

•74•
Svetlobakarna strela pogodila je lakiranu cipelu kicoša koji je iskočio iz kola.
Lokve se još nisu bile osušile, okružene modricama tamne vlage (žive oči asfalta),
i odražavale su blagu užarenost večeri. Kuće su bile sive kao i uvek; ali zato su
krovovi, frizovi iznad gornjih spratova, gromobrani pozlaćenih ivica, kamene
kupole, kolonete - koje tokom dana niko ne primećuje, pošto dnevni ljudi retko
dižu pogled - sada bili okupani u bogatom okeru, u prozračnoj toploti sunčevog
zalaska, i tako su izgledali neočekivani i magični, ti gornji ispusti, balkoni, venci,
stubovi, jer su se zbog svoje žutosmeđe blistavosti jasno razlikovali od posivelih
fasada.
O, kako sam srećan, Mark je i dalje razmišljao, kako sve oko mene proslavlja
moju sreću.
Dok je sedeo u tramvaju, proučavao je saputnike nežno, s ljubavlju. Imao je
tako mladalačko lice, zaista je imao, s ružičastim bubuljicama na bradi,
razdraganim svetlim očima, nepodsečenim pramenom u udubljenju zatiljka...
Čovek bi pomislio da bi ga sudbina mogla poštedeti.
Za neki trenutak videću Klaru, mislio je. Sačekaće me na vratima. Reći će da
je jedva dočekala veče.
Trže se. Propustio je stanicu gde je trebalo da siđe. Na putu ka izlazu sapleo
se o noge debelog gospodina koji je čitao medicinski časopis; Mark je hteo da
odigne svoj šešir, ali je skoro pao: cvileći, tramvaj je skretao. Zgrabio je ručicu
iznad glave i uspeo da održi ravnotežu. Čovek je polako i nehajno uvukao svoje
kratke noge uz ljutito gunđanje. Imao je sede brkove koji su se svadljivo izvijali
nagore. Mark mu je uputio osmeh krivca i stigao do prednjeg kraja tramvaja.
Zgrabio je obema rukama gvozdenu ogradu i savio se napred proračunavajući
kako da skoči. Asfalt je proticao ispod njega, gladak i svetlucav. Mark je skočio.
Osetio je vatru trenja na tabanima i noge su počele da trče same od sebe, a
stopala su toptala uz nevoljan odjek. Nekoliko čudnih stvari desilo se
istovremeno: s prednje strane tramvaja, koji je uz ljuljanje odlazio od Marka,
kondukter je ispustio besan uzvik; sjajni asfalt je prohujao nagore poput sedišta
ljuljaške; hučna masa udarila je Marka otpozadi. Bilo je to kao da je snažan grom
prošao kroz njega od glave do nožnih prstiju, a zatim ništa više nije osećao.
Stajao je sam na sjajnom asfaltu. Pogledao je oko sebe. Video je u daljini
sopstvenu figuru, vitka leđa Marka Štandfusa, koji je dijagonalno prelazio ulicu
kao da se ništa nije dogodilo. Čudeći se, dostigao je sebe jednim lakim zamahom
i sada je on to prilazio pločniku, celog tela ispunjenog drhtavicom, koja je
postepeno nestajala.
Bilo je to glupo. Skoro me je pregazio autobus...
Ulica je bila široka i vesela. Boje sunčevog zalaska osvojile su polovinu neba.
Gornji spratovi i krovovi bili su okupani veličanstvenim svetlom. Tamo gore,
Mark je mogao da razazna prozirne tremove, frizove i freske, lake drvene rešetke
prekrivene narandžastim ružama, krilate kipove koji su ka nebu dizali zlatne,
nepodnošljivo plamene lire. U svetlom talasanju, eterično, svečano, ove
arhitektonske čarolije su se povlačile u nebesku daljinu i Mark nije mogao da

•75•
shvati kako nikada ranije nije primetio te galerije, te hramove koji su lebdeli u
visini.
Bolno je udario koleno. Ponovo ta crna ograda. Nije mogao a da se ne nasmeje
kada je ispred sebe prepoznao kombije. Stajali su tamo, poput džinovskih
mrtvačkih kovčega. Šta li mogu da skrivaju u sebi? Blaga? Kosture džinova? Ili
prašnjave planine skupocenog nameštaja?
O, moram da bacim pogled. Ili će me Klara pitati, a ja neću znati.
Hitro je gurnuo vrata jednog od kombija i ušao. Prazan. Prazan, izuzev male
slamnate stolice na sredini, koja je komično održavala ravnotežu iskrivljena na
tri noge.
Mark je slegnuo ramenima i izašao s naspramne strane. Ponovo se vrelo
večernje rumenilo izlilo pred njegovim pogledom. I sada su ispred njega bila
poznata vratašca od kovanog gvožđa, a nešto dalje Klarin prozor, presečen
zelenom granom. Klara je sama otvorila kapiju i stajala čekajući, podigavši gole
laktove i doterujući kosu. Crvenosmeđi pramenovi njenih pazuha ukazivali su se
kroz suncem obasjane otvore kratkih rukava.
Smejući se nečujno, Mark je potrčao da je zagrli. Pritisnuo je obraz na toplu,
zelenu svilu njene haljine.
Položila je ruke na njegovu glavu.
- Bila sam tako usamljena danas. Ali sada si ovde.
Otvorila je vrata i Mark se odmah našao u dnevnoj sobi, koja mu se prikazala
kao nesvakidašnje prostrana i svetla.
- Kada su ljudi srećni kao što smo mi sada - rekla je - nije im potreban hodnik
- govorila je Klara strastvenim šapatom i on je osetio da njene reči nose neko
posebno, predivno značenje.
U dnevnoj sobi, oko snežnobelog ovala stolnjaka, sedelo je nekoliko ljudi, a
nijednog od njih Mark nikada ranije nije video u kući svoje verenice. Među njima
bio je Adolf, osunčanog tena, četvrtaste glave; nalazio se tu i onaj kratkonogi,
trbušasti starac koji je bio čitao medicinski časopis u tramvaju i koji je još
gunđao.
Mark je pozdravio društvo stidljivim naklonom i seo pored Klare, i u istom
tom trenutku je osetio, kao nedavno, munju užasnog bola kako mu prolazi kroz
čitavo telo. Zgrčio se, a Klarina zelena haljina je otplovila, smanjila se i pretvorila
u zeleni abažur lampe. Lampa se njihala na gajtanu. Mark je ležao ispod nje dok
mu je neshvatljivi bol lomio telo, i ništa nije moglo da se razabere izuzev te titrave
lampe, a rebra su mu pritiskala srce, čineći disanje nemogućim, i neko mu je
savijao nogu, pritiskajući je do lomljenja, začas će pući. Nekako se oslobodio,
lampa je ponovo zasijala zeleno i Mark je ugledao sebe kako sedi malo udaljen,
pored Klare, i, čim je to video, zatekao je sebe kako kolenom dodiruje njenu vruću
svilenu suknju. I Klara se smejala, zabacivši glavu.
Osetio je potrebu da ispriča šta se upravo dogodilo i, obraćajući se svim
prisutnima - veselom Adolfu, nesnosnom debeljku - izustio je s naporom: -
Stranac izgovara ranije pomenute molitve na reci...

•76•
 Činilo mu se da je sve razjasnio i očigledno su svi razumeli... Malo pućeći
usta, Klara ga je uštinula za obraz: - Jadni moj dragi. Biće sve u redu...
Počeo je da se oseća umornim i pospanim. Stavio je ruku oko Klarinog vrata,
privukao je sebi i legao. I tada ga je bol ščepao ponovo i sve je postalo jasno.
Mark je ležao nauznak, osakaćen i previjen, a lampa se više nije ljuljala.
Poznati debeli čovek s brkovima, sada doktor u belom mantilu, ispuštao je
zabrinute i mrmljave tihe zvuke dok je zurio u zenice Markovih očiju. I kakav
bol! Bože, svakog časa njegovo srce će se nabosti na rebro i prepući... Bože,
svakog trenutka... Ovo je smešno. Zašto Klara nije ovde?
Doktor se namrštio i pucnuo je jezikom.
Mark više nije disao, Mark je otišao - kuda, u koje druge snove, niko ne može
reći.8

prevod sa engleskog: Veselin Marković

8Čisto sumnjam da sam ja bio odgovoran za odvratan naslov („Katastrofa”) nametnut ovoj priči.
Napisana je juna 1924. u Berlinu i prodata emigrantskim novinama Sevodnja u Rigi, gde je izašla
13. jula iste godine. I dalje pod tom etiketom, i nesumnjivo s mojim nemarnim blagoslovom,
uključena je u zbirku Uhoda, Reč, Berlin, 1930. Sada sam joj dao nov naslov, koji ima trostruku
prednost: odgovara tematskoj pozadini priče, sigurno će zbuniti čitaoce koji „preskaču opise” i
razbesneće kritičare. (Napomena Vladimira Nabokova.)

•77•
 OLUJA

Na uglu jedne sasvim obične ulice u zapadnom Berlinu, ispod svoda lipa u cvatu,
iznenada me je okružio oštar miris. Pramenovi magle su se podizali u noćno
nebo, a kad su sakrili i poslednju zvezdu, vetar, taj slepi fantom, jurnuo je niz
pustu ulicu skrivajući lice iza rukava. Firma koja je visila iznad gvozdene roletne
berbernice - zlatna posuda za brijanje - zaljuljala se u beživotnoj pomrčini kao
klatno.
Stigao sam kući i otkrio da me vetar čeka u sobi: udarao je u prozorska stakla,
ali se brzo povukao kad sam zatvorio vrata iza sebe. Dole ispod prozora bilo je
usko dvorište, u kojem su između grmova jorgovana svakog dana blještale
košulje raširene na izbledelim konopcima za sušenje veša. Ponekad su iz dvorišta
dopirali glasovi: melanholični uzvici skupljača starih stvari i otkupljivača praznih
boca, ponekad jecanje osakaćene violine, a jednom, jedna debela žena plave kose
stala je nasred dvorišta i zapevala tako lepo da su sve spremačice provirile
napolje izvijajući gole vratove. Onda, kad je završila, nastupio je trenutak
nesvakidašnje tišine; čulo se samo kako moja stanodavka, jedna zarozana
udovica, jeca i duva nos u hodniku.
U dvorištu se sad širila zagušujuća tama, a onda se oslepeli vetar, koji je
dotad bespomoćno klizio u dubinu, ponovo podigao, povrativši iznenada vid, i
pojurio uvis; u ćilibarskim otvorima na crnom zidu s druge strane dvorišta,
siluete ruku i raščupanih glava žurno su lovile neposlušne prozore i glasno ih i
čvrsto zatvarale. Svetla su se ugasila. Sledećeg trenutka pokrenula se lavina
muklog zvuka, zvuka grmljavine u daljini, i zakotrljala preko tamnoljubičastog
neba. Onda se sve smirilo, kao kad je ona prosjakinja završila pesmu,
pritiskajući šake uz svoje povelike grudi.
U toj tišini sam zaspao, iscrpljen srećnim događajima dana, srećom koju
pisanjem ne mogu opisati, a snovi su mi bili ispunjeni tobom.
Probudio sam se jer je noć počela da se ruši. Divlji bledi sjaj proletao je nebom
kao odsjaj paoka nekog džinovskog točka. Udar za udarom potresao je nebo. Kiša
je pljuštala obilno i glasno.

•78•
 Opijen tim plavičastim potresima i dubokom i oštrom jezom, prišao sam
mokrom prozoru i udahnuo nezemaljski vazduh, od kog mi je srce zazvonilo kao
staklo.
Sve bliže i sve veličanstvenije, prorokove dvokolice tutnjale su preko oblaka.
Svetlo ludila i jasnih vizija prikazivalo je noćni svet, metalne kosine krovova,
grmove jorgovana u bekstvu. Gromovnik, belokosi džin sa strašnom bradom,
koju mu je vetar zabacio preko ramena, obavijen zalepršalim naborima
zaslepljujuće haljine, stajao je u vatrenoj kočiji naginjući se nazad i upinjući se
da zauzda ogromne, kao čađ crne konje blještavih ljubičastih griva. Konji su se
oteli, prskali su oko sebe varnice iskričave pene, dvokolice su se zanosile, a
usplahireni prorok je uzalud zatezao uzde. Lice mu se grčilo od udara vetra i
naprezanja; kovitlac koji mu je uhvatio nabore haljine ogolio mu je jedno snažno
koleno; konji su mahali blještavim grivama i jurili sve brže, dole, niz oblake. A
onda su gromovita kopita dodirnula sjajne krovove, dvokolica se nakrivila, Ilija
se zateturao, a konji, pobesneli od dodira smrtnog metala, naglo su promenili
pravac i ponovo jurnuli ka nebu. Prorok je ispao napolje. Jedan točak je otpao.
S prozora sam video kako se ogroman krug točka kotrlja niz krov, zastaje na
samoj ivici i onda skače u mrak, dok su konji, vukući za sobom prevrnutu
dvokolicu, jurili visoko gore iznad najviših oblaka; tutnjava se smirila, a olujna
svetla su nestala u sivim bezdanima.
Pošto je pao na krov, gromovnik se s mukom pridigao. Sandale su mu se
klizale; jednom nogom je dokačio i razbio staklo na krovnom prozoru, a onda
zamumlao i pružio ruku da se pridrži za dimnjak. Polako se osvrtao i tražio nešto
namrštenim pogledom - verovatno točak koji je spao sa zlatne osovine. Pogledao
je uvis, stežući šakom raščupanu bradu, i ljutito zamahao glavom - izgleda da
mu se to ne događa prvi put - a onda je polako počeo da se spušta, šepajući jedva
primetno.
U velikom uzbuđenju sam se otrgao od prozorskog okna, na brzinu navukao
kućnu haljinu i strčao niz stepenice pravo u dvorište. Oluja je prošla, ali još je
pomalo padala kiša. Nezaboravno bledilo se širilo nebom na istoku.
U dvorištu, koje je odozgo izgledalo beznadežno mračno, nije bilo ničega osim
nežne izmaglice koja se već razilazila. Na sredini travnjaka potamnelog od kiše
stajao je mršav, pogrbljen starac u mokrim haljinama, mrmljao je sebi u bradu
i osvrtao se. Kad me je ugledao, zatreptao je ljutito i progovorio: - Jesi li to ti,
Jeliseju?
Poklonio sam mu se. Prorok je coknuo jezikom i počešao smeđu ćelu.
- Izgubio sam točak. Hoćeš li da mi ga pronađeš?
Kiša je već prestala da pada. Ogromni plameni oblaci su se skupljali iznad
krovova. Grmovi, ograda, sjajna kućica za pse, sve je lebdelo u pospanom
plavičastom vazduhu. Dugo smo zavirivali u svaki ćošak. Starac je mumlao,
pridizao otežale skute haljine, šljapkao po baricama u sandalama, a s vrha
velikog koščatog nosa visila mu je svetla kap. Kada sam pomerio jednu granu
jorgovana, na gomili đubreta i polomljenog stakla ugledao sam tanak gvozdeni
točak koji je sigurno otpao s nekih dečjih kolica. Starac je iza mojih leđa

•79•
uzdahnuo duboko i sa olakšanjem. Žurno, čak žustro, odgurnuo me je u stranu
i zgrabio zarđali točak. Veselo je namignuo i rekao: - Znači tu se otkotrljao.
Pogledao me je i namrštio se toliko da su mu se obrve spojile, a onda, kao da
se nečeg setio, rekao gromkim glasom: - Okreni se, Jeliseju.
Poslušao sam ga, čak sam i zažmurio. Stajao sam tako minut ili duže, a onda
više nisam mogao da savladam svoju radoznalost.
U dvorištu nije bilo nikoga, osim starog šugavog psa osedele njuške, koji je
virio iz kućice i gledao uvis, baš kao čovek, uplašenim smeđim očima. I ja sam
pogledao uvis. Ilija se uzverao na krov, a na leđima mu je sijao gvozdeni obruč.
Iznad crnih dimnjaka svetleo je narandžast oblak, kao narandžasta planina, a
iza njega još jedan, i još jedan. Preplašeni pas i ja smo zajedno gledali kako
prorok, koji se u međuvremenu popeo na sam vrh krova, mirno i bez žurbe stupa
na oblak i nastavlja da se penje teškim koracima preko razlivene nežne vatre...
Sunce je obasjalo točak, koji je istog trenutka narastao i pretvorio se u zlato,
a i Ilija je sad izgledao kao da je odeven u plamen. Stapao se s rajskim oblacima
po kojima je hodao u sve veće visine, dok nije nestao u veličanstvenoj klisuri
neba.
Tek tada se matori pas oglasio grubim jutarnjim lajanjem. Mali talasi su se
širili svetlom površinom kišne barice. Laki povetarac je zaljuljao muškatle na
balkonima. Dva-tri prozora su se probudili iz sna. U mokrim papučama i
iznošenoj kućnoj haljini istrčao sam na ulicu da preteknem prvi, pospani
tramvaj. Pridižući skute haljine i smejući se samom sebi, trčao sam i zamišljao
kako ću za nekoliko trenutaka biti u tvojoj kući i kako ću započeti priču o
neobičnom događaju na noćnom nebu i srditom starom proroku koji mi je pao u
dvorište.

prevod sa engleskog: Đorđe Tomić

•80•
 LA VENEZIANA

Ispred crvenog zamka, među bujnim brestovima, nalazio se jarkozeleni teniski

teren. Rano izjutra, baštovan ga je poravnao kamenim valjkom, iščupao nekoliko
belih rada, tečnom kredom podebljao linije i čvrsto razapeo novu, elastičnu
mrežu između dva stuba. Batler je iz obližnjeg gradića doneo kutiju kao sneg
belih, još paperjastih, još netaknutih loptica, koje su poput dragocenih voćki bile
zasebno uvijene u providnu hartiju.
Bilo je oko pet po podne. Dozreli sunčevi zraci dremuckali su po travi i
stablima, probijajući se kroz lišće, i spokojno se razlivali na teren, koji je potom
oživeo. Bilo je četiri igrača: sam pukovnik (vlasnik zamka), gđa Mekgor, Frenk,
domaćinov sin, i Simpson, njegov prijatelj s fakulteta.
Pokreti igrača tokom igre govore dosta o njemu, kao i njegov rukopis u
trenucima mira. Sudeći po pukovnikovim grubim, ukočenim udarcima, po
nervoznim grimasama na njegovom punačkom licu, koje je izgledalo kao da je
upravo ispljunuo ogromni uspravni brk iznad njegove usne; po tome što uprkos
vrućini nije otkopčao dugme na kragni; po načinu na koji je servirao, po nogama,
čvrsto ukopanim i raširenim, poput dva direka, te bi neko mogao da zaključi,
prvo, da nikada nije ni bio dobar igrač, i drugo, da je bio ozbiljan, staromodan,
tvrdoglav čovek, koga je povremeno znao da obuzme strašan bes. U stvari, kada
bi poslao lopticu u rododendrone, opsovao bi kroz zube ili bi zakolutao svojim
ribljim očima prema reketu, kao da ne može nikako da mu oprosti zbog takvog
ponižavajućeg promašaja. Simpson, partner koji mu je dodeljen, žgoljavi
plavušan s krotkim ali divljim očima, koje su iza cvikera treperile i svetlucale
nalik lakim, svetloplavim leptirima, davao je sve od sebe, mada pukovnik nikada
nije pokazivao srdžbu kada bi neko drugi bio kriv za gubitak poena. Ali koliko
god da se Simpson trudio, koliko god da je skakao okolo, njegovi udarci nisu bili
uspešni. Osećao se kao da puca po šavovima, kao da mu ta njegova

•81•
uznemirenost ne dozvoljava da udara lopticu kako valja i da se u njegovim
rukama umesto oruđa za igru, precizno i vispreno sačinjenog od rezonantnih
ćilibarskih žica crevara na divno izrađenom ramu, nalazi suva cepanica, od koje
se loptica odbijala sa bolnim praskom, završavajući u mreži ili u žbunju, ili čak
obarala slamnati šešir sa okruglaste glave g. Mekgora, koji je stajao pored terena
i nezainteresovano gledao kako njegova mlada žena Morin i lakonogi, hitri Frenk
pobeđuju svoje oznojene protivnike.
Da je Mekgor - stari poznavalac umetnosti, restaurator ramova i platna još
starijih slika, koji doživljava svet kao lošu studiju namackanu prolaznim bojama
na tankom platnu - bio jedan od onih znatiželjnih i nepristrasnih posmatrača,
čiju je pažnju ponekad tako korisno privući, verovatno bi zaključio da je visoka,
crnokosa, vesela Morin bezbrižno živela, na isti način na koji je i igrala, a da je
Frenk išao kroz život kao što je vraćao i najteže udarce: sa elegantnom lakoćom.
Ipak, kao što i rukopis može da zavara gataru svojom površnom jednostavnošću,
tako i igra ovog u belo obučenog para nije otkrivala da je u stvari Morin igrala
slab, mlitav, trom, ženski tenis, dok se Frenk trudio da ne bije po loptici previše
jako, podsećajući sebe da nije na univerzitetskom turniru, već u očevom parku.
Lako se kretao prema loptici, a dugi udarac bi ga ispunjavao fizičkim
zadovoljstvom: svaki pokret teži da opiše pun krug, jer iako bi bio tek na pola
puta, taj pokret transformisan u dugi nevidljivi let loptice automatski bi se
nastavljao, mišice bi se podizale sve do ramena, i upravo toliko je trajala
unutrašnja iskra zbog koje ga je udarac ispunjavao zadovoljstvom. Sa smirenim
osmehom na sveže obrijanom preplanulom licu, kada bi mu zasijali besprekorni
zubi, Frenk se podizao na prste i, bez ikakvog napora, zamahivao svojom golom
podlakticom. Taj raskošni luk sadržavao je u sebi neku vrstu električne snage i
loptica se odbila jako i precizno od žica njegovog reketa.
Tog jutra doputovao je sa prijateljem na odmor kod svog oca i zatekao g. i gđu
Mekgor, koje je poznavao još od pre i koji su bili gosti u zamku duže od mesec
dana; pukovnik, u žaru svoje uzvišene strasti za slikarstvom, svesno je oprostio
Mekgoru njegovo strano poreklo, njegovu nedruštvenu prirodu i nedostatak
humora, u zamenu za pomoć koju mu je ovaj čuveni poznavalac umetnosti
pružao, kao i za izvanredna, neprocenjiva platna koja mu je dobavio. Posebno
izvanredna bila je poslednja pukovnikova akvizicija, „Portret žene” od Lučijanija,
koju mu je Mekgor ne baš jeftino prodao.
Mekgor je danas, na insistiranje svoje žene, koja je dobro znala koliko
pukovnik drži do pedantnosti, obukao svetlo letnje odelo umesto fraka koji
obično nosi, ali ni to mu ipak nije bilo dovoljno da prođe nekažnjeno na smotri
njegovog domaćina: košulja mu je bila uštirkana i imala je bisernu dugmad, što,
naravno, nije bilo primereno. Takođe su neprimerene bile i njegove
crvenkastožute polu-duboke čizme, kao i odsustvo manžetni na pantalonama -
koje je pokojni kralj uveo u modu istog trenutka kada je morao da pređe preko
nekoliko uličnih bara - kao i stari slamnati šešir sa ofucanim zadnjim obodom,
odakle su virili elegantni sedi pramenovi gospodina Mekgora. Imao je pomalo
majmunsko lice, sa izbačenom vilicom, veliki usek između nosa i usne i toliko
zamršenu mrežu bora, da bi neko verovatno mogao da mu čita s lica kao da je u

•82•
pitanju dlan. Dok je gledao lopticu, koja je preletala preko mreže i vraćala se,
njegove male zelenkaste oči jurile su desno, levo, desno, te bi zastale lenjo da
trepnu kada bi loptica ispala iz igre. Živahna belina tri bele košulje i jedne kratke,
razigrane suknje divno su se isticali na bleštavom, suncem obasjanom zelenilu
jabukovih krošnji, ali, kako je već rečeno, g. Mekgor je smatrao Tvorca života tek
drugorazrednim imitatorom majstora koje je proučavao već četrdeset godina.
U međuvremenu Frenk i Morin su, pobedivši već pet gemova u nizu, bili na
pragu da dobiju i šesti. Frenk, koji je servirao, levom rukom baci visoko lopticu,
povi leđa unazad kao da će se presamititi, a onda se hitro baci napred uz široki
zamah svetlucajućeg reketa, udari njime po loptici, koja prelete preko mreže i
odskoči kao munja pored Simpsona, koji je mogao samo bespomoćno da je
isprati krajičkom oka.
- Dosta je bilo - reče pukovnik.
Simpson oseti veliko olakšanje. Toliko se stideo svojih nespretnih udaraca da
je izgubio svaki entuzijazam za igru, a taj stid je bio još jači zato što ga je Morin
neverovatno privlačila. Igrači se nakloniše jedni drugima, kako je i bio običaj, a
Morin zaigra osmeh u uglu usana dok je nameštala bretelu na svoje golo rame.
Njen muž je pomalo ravnodušno aplaudirao.
- Moramo da odigramo partiju u singlu - naglasi pukovnik, s velikim
uživanjem zavalivši sina po leđima, dok je ovaj, stiskajući zube, navlačio svoju
belu sportsku bluzu s crvenim prugama i ljubičastim grbom na jednoj strani.
- Čaj - reče Morin. - Sve bih dala za malo čaja.
Svi se skloniše u senku ogromnog bresta, gde su batler i sluškinja u
crnobelom postavili sto na rasklapanje. Bilo je tu čaja, tamnog kao minhensko
pivo, trouglastih sendviča s krastavcem i hlebom bez kore, tamnog kolača
išaranog crnim grožđicama i velikih jagoda sa šlagom. Takođe, bilo je i nekoliko
glinenih boca s pivom od đumbira.
- U moje vreme - počeo je pukovnik, zavalivši se tromo u ligeštul - više smo
voleli prave, čistokrvne engleske sportove: ragbi, kriket, lov. Ima nečega
inostranog u današnjim igrama, nečeg pikljavog. Veliki sam zagovornik muškog
držanja, sočnog mesa i večernje flaše porta, što me ne sprečava - zaključi
pukovnik gladeći svoje velike brkove nekakvom malom četkom - da uživam u
moćnim starim slikama koje poseduju nešto od sjaja tog istog krepkog vina.
- Uzgred, pukovniče, „Veneziana” je okačena - reče Mekgor turobnim glasom,
spustivši svoj šešir na travnjak pored stolice, trljajući vrh glave, go kao koleno,
oko koga su se još uvek uvijali gusti, prljavosedi pramenovi. - Odabrao sam
najbolje mesto u galeriji. Okačili su lampu iznad. Voleo bih da pogledate.
Pukovnik upre blistavi pogled u svog sina, na posramljenog Simpsona i Morin,
koja se smejala i pravila grimase zbog vrućeg čaja.
- Dragi moj Simpsone - uzviknu uzbuđeno, ustremivši se na odabrani plen -
još uvek je nisi video! Oprostićeš mi što te odvajam od tvog sendviča, prijatelju
moj, ali osećam obavezu da ti pokažem moju novu sliku. Znalci su ludi za njom.
Idemo. Naravno, ne usuđujem se da pitam i Frenka.

•83•
 Frenk se vragolasto nakloni. - U pravu ste, oče. Slike me uznemiravaju.
- Odmah se vraćamo, zar ne, g. Mekgore - reče pukovnik ustajući. - Pažljivo,
da ne stanete na bocu - reče Simpsonu, koji je takođe ustao. - Pripremite se da
vas zapljusne lepota.
Njih trojica se zaputiše ka kući preko blago osunčanog travnjaka. Žmirkajući,
Frenk ih je ispratio, potom spusti pogled na Mekgorov šešir ostavljen pored
stolice na travi (izloživši tako svoju beličastu postavu, s tamnom masnom mrljom
na oznaci bečke prodavnice šešira, ka Bogu, ka plavim nebesima, ka suncu), a
potom, okrenu se ka Morin, izgovori nekoliko reči koje će bez sumnje iznenaditi
nepažljivog čitaoca. Morin je sedela u niskoj naslonjači, prekrivena treperavim
uvojcima sunčanih zraka, pritiskajući zlaćanu mrežu reketa na čelo, i njeno lice
odmah ostari i uozbilji se kad Frenk reče: - A sad, Morin, vreme je da se
odlučimo...

II

Mekgor i pukovnik, poput dva stražara, vodili su Simpsona u hladnu, prostranu

trpezariju, gde su svetlucale slike na zidovima i gde nije bilo nameštaja osim
ovalnog stola od sjajnog crnog drveta na sredini prostorije, sa sve četiri noge,
koje su se kao u ogledalu odražavale na orah-žutom parketu. Kada su sproveli
svog zatvorenika do ogromnog platna u tamnopozlaćenom ramu, pukovnik i
Mekgor zastadoše, prvi s rukama u džepovima, dok je drugi iz svojih nozdrva
zamišljeno iskopavao neku sasušenu sivu tvar nalik polenu i potom vrhovima
prstiju od nje pravio kuglice koje je bacao unaokolo.
Slika je bila zaista lepa. Lučijano je naslikao venecijansku lepoticu u
poluprofilu, naspram tople, crne pozadine. Ružičaste nijanse odeće otkrivale su
njen vitki, tamni vrat, sa izuzetno nežnim prevojima ispod uha, a njen trešnja-
crveni ogrtač, skliznuvši s levog ramena, bio je ukrašen sivim risjim krznom.
Izgledalo je kao da će dugim razdvojenim prstima desne ruke namestiti krzno
koje je padalo, ali se u tom trenutku zamrzla, a njene jedinstvene tamnosmeđe
oči zurile su s platna, uporno i mirno. U levoj ruci, sa belim naborima batistanog
rukava oko ručnog zgloba, nalazila se korpa sa žutim voćem; krunica njene kape
sijala je na vrhu tamnokestenjaste kose. Sleva, crnilo je bilo prekinuto desnim
uglom velikog prozorskog okna koje se otvaralo pravo u sumračni vazduh i
plavičastozeleni bezdan oblačne večeri.
Ipak, Simpsona nisu zadivile te čudesne igre isprepletanih senki, niti tamna
toplina cele slike. Nešto drugo je bilo u pitanju. Nagnuvši glavu u stranu, odmah
ga obli rumenilo: - Gospode, kako liči na...
- Moju ženu - dovrši Mekgor ravnodušnim glasom, razbacujući svoj sasušeni
polen.
- Neverovatno je dobra - prošaputa Simpson, nakrivivši glavu na drugu
stranu. - Neverovatno...

•84•
 - Sebastijano Lučijani je - reče pukovnik, samozadovoljno žmirkajući - rođen
krajem XV veka u Veneciji, a umro je sredinom XVI u Rimu. Učitelji su mu bili
Đorđone i Belini, a njegovi suparnici Mikelanđelo i Rafaelo. Kao što vidite, u svom
radu je sjedinio snagu prvog i osećajnost drugog. Istina, nije cenio Santija, i to
ne samo zbog profesionalne sujete - legenda kaže da je našeg umetnika osvojila
rimska dama po imenu Margarita, koja će kasnije biti poznata kao La fornarina.
Zamonašio se petnaest godina pre smrti, primivši od Klementa VII prosto i
unosno nameštenje. Od tada je bio poznat kao Sebastijano del Pjombo. Piombo
znači „olovo”; naime, njegove dužnosti sastojale su se u tome da ogromnim
olovnim pečatima overava gnevne papine bule. Raskalašni monah, kakav je bio,
voleo je da banči i piše rđave sonete. Ali kakav je to majstor bio...
Pukovnik je osmotrio Simpsona, sa zadovoljstvom primetivši da je slika
ostavila gosta bez reči.
Trebalo bi ipak naglasiti da Simpson, nenaviknut na posmatranje umetničkih
dela, nije mogao u potpunosti da razume majstorstvo Sebastijana del Pjomba,
već je njega oduševljala jedna jedina stvar (osim čistog psihološkog efekta
predivnih boja na očne nerve): sličnost koju je odmah primetio, iako je tada prvi
put video Morin. I zadivljujuće je bilo to da je Venecijankino lice - glatko čelo kao
da je bilo preliveno nejasnim sjajem maslinastog meseca, potpuno crne oči i izraz
spokojnog iščekivanja njenih nežno sastavljenih usana - još više isticalo lepotu
one druge Morin, koja se uvek smejala, žmirkala, i zenice su joj poigravale u
stalnoj borbi sa sunčevim zracima, čije su svetle šare klizile po njenoj beloj
haljini, dok je reketom razgrtala šuštavo lišće u potrazi za lopticom koja se tamo
negde otkotrljala.
Iskoristivši slobodu koju engleski domaćin daje svojim gostima, Simpson se
nije vratio čajnom stolu, već se zaputio preko vrta, zaobišao zvezdaste cvetne leje
i ubrzo se izgubio među šahovskim senkama aleje u parku, kojom se širio miris
paprati i trulog lišća. Ogromno drveće bilo je toliko staro da su grane morale biti
podglavljene zarđalim podupiračima, te je takvo, sve pogrbljeno, bilo nalik
kakvim oronulim divovima na gvozdenim štakama.
- Gospode, kakva veličanstvena slika - prošaputa opet Simpson. Hodao je
lagano, pogrbljen mašući reketom, dok su mu gumeni đonovi jedva čujno
škripali. Treba ga precizno opisati: suvonjav, riđast, sa zarozanim belim
pantalonama i širokim sivim, dopola zakopčanim sakoom; takođe treba obratiti
posebnu pažnju na lake cvikere bez rama na njegovom rošavom okruglastom
nosu, vodnjikave, pomalo mahnite oči i pege na isturenom čelu, jagodicama i
vratu, crvenom od jutarnjeg sunca.
Bio je na drugoj godini studija, živeo je skromno i redovno je pohađao
predavanja iz teologije. Frenk i on nisu postali prijatelji samo zato što ih je
sudbina sastavila u istom stanu sa dve spavaće sobe i zajedničkim dnevnim
boravkom, već pre svega zato što se on, kao i većina ljudi slabe volje, stidljivi i
potajno strasni, nehotično vezao za nekog ko je bio pun života, čvrstih zuba,
mišićav, sa istinskom duševnom snagom, tj. jakom voljom. A što se tiče Frenka,
koji je bio ponos svog koledža, koji je veslao u trkačkom čamcu i leteo preko

•85•
terena s kožnom lubenicom pod miškom, koji je znao kako da pesnicom pogodi
sam vrh brade, gde se nalazi ista onakva kost kao u laktu, udarcem koji će
protivnika poslati u dubok san - taj izvanredni, od svih voljeni Frenk našao je
nešto svojoj sujeti laskavo u prijateljstvu slabog i trapavog Simpsona. Simpson
je, igrom slučaja, znao nešto neobično o Frenku, što je ovaj krio od ostalih svojih
pajtaša, koji su ga znali samo kao izvrsnog sportistu i bogatog momka, ne
obraćajući nikakvu pažnju na povremene glasine da je Frenk bio izvrstan crtač,
ali svoje crteže nije nikom pokazivao. Nikada nije govorio o umetnosti, uvek je
bio spreman za pesmu, dobru kapljicu i bančenje, ali bi ga ponekad iznenada
obuzela neka čama, te bi se zatvarao u svoju sobu, ne puštajući nikoga unutra,
i samo bi njegov cimer, nedostojni Simpson, znao šta ovaj smera. Ono što bi
Frenk naslikao tokom ta dva-tri dana zlovoljne izolacije skrivao bi ili uništio, a
onda bi, kao da je platio kakav danak svom poroku, ponovo postao veseli,
jednostavni Frenk. Samo jednom je o tome pričao sa Simpsonom.
- Vidiš - rekao je, mršteći naočito čelo i silovito otresajući duvan iz lule -
osećam da u umetnosti, posebno u slikarstvu, postoji nešto mekušasto,
preosetljivo, nedostojno muškarca. Pokušavam da izađem na kraj s tim
demonom, jer znam kako to može uništiti čoveka. Ako se u potpunosti prepustim
tome, onda bih, umesto mirne i uređene egzistencije sa ograničenom tugom i
ograničenim uživanjima, sa onim jasnim pravilima bez kojih svaka igra gubi čar,
bio osuđen na stalni haos, rasulo i bog će ti ga znati šta sve još ne. Do kraja
života bih se mučio, postao bih nalik onim jadnicima koje srećem na Čelsiju,
onim taštim, dugokosim budalama u somotskim žaketima - izmučenim, slabim,
naoružanim samo svojim ulepljenim paletama...
Ipak, demon mora da je bio mnogo jak. Frenk je na kraju zimskog semestra,
a da ništa nije rekao svom ocu (i tako ga duboko povredio), trećom klasom
otputovao u Italiju, da bi se vratio pravo na fakultet mesec dana kasnije,
preplanuo i veseo, kao da se jednom zauvek otarasio svih tih strašnih
stvaralačkih groznica.
Potom, sa dolaskom letnjeg raspusta, pozvao je Simpsona kod svog oca i
Simpson je s velikom zahvalnošću prihvatio poziv, jer ga je užasavala i pomisao
na uobičajeni povratak u svoj mirni grad na severu, gde se svakog meseca
dešavao nekakav šokantni zločin, a njegov otac, inače sveštenik, blag, bezazlen,
ali potpuno lud čovek, koji je posvećivao više pažnje harfi i sobnoj metafizici,
nego svojoj pastvi.
Posmatranje lepote, bilo da je u pitanju zalazak sunca jedinstvenih boja, lice
koje blista ili umetničko delo, nehotice nas tera da se osvrnemo na sopstvenu
prošlost i uporedimo sebe i svoje unutrašnje biće s tom krajnje nedokučivom
lepotom koja nam se ukazala. Zato se Simpson, pred kojim je davno preminula
Venecijanka uskrsla u njenom batistu i somotu, sada prepuštao uspomenama
dok je lagano šetao po ljubičastoj blatnjavoj stazi, nečujan u tom večernjem satu;
prisećao se prijateljstva s Frenkom, očeve harfe, teške i nevesele mladosti.
Zvonku šumsku tišinu povremeno je ispunjavalo pucketanje grane koju je ko
zna ko dotakao. Crvena veverica se sjurila niz stablo, pretrčala do susednog
stabla sa svojim čupavim uspravljenim repom, i opet se pela. U nežnom mlazu

•86•
sunčevog svetla između vrhova dve krošnje kružile su mušice nalik zlatnoj
prašini, a bumbar, upleten u gusti vez paprati, već je zujao uzdržanijim,
večernjim tonom.
Simpson sede na klupu poprskan belim tragovima ptičjeg izmeta, pogrbi se i
nalakti na kolena. Osetio je nalet zvučne halucinacije, koja ga je spopadala još
od detinjstva. Kada bi se našao na nekoj livadi ili, kao sada, u tihoj šumi koja je
tonula u suton, protiv svoje volje bi počinjao da strepi da li možda, u toj tišini,
čuje čitav ogromni svet koji, uz milozvučan zvižduk, putuje svemirom, gungulu
dalekih gradova, odjek morskih valova, poj telegrafskih žica iznad pustinje.
Njegov sluh je, vođen sopstvenim mislima, postepeno počeo zaista da detektuje
te zvukove. Mogao je da čuje dahtanje voza, iako su šine verovatno bile
desetinama kilometara udaljene; potom kloparanje i škripa točkova, a zatim -
kako mu se sluh sve više izoštravao - i glasove putnika, kašljanje i smeh,
šuštanje novina, a na kraju, potpuno uronivši u zvučni miraž, jasno je
razaznavao otkucaje njihovih srca, pa talasi krešenda tih otkucaja, tog brujanja,
te jeke zaglušiše Simpsona. Stresao se kada je otvorio oči, shvativši da to ustvari
lupa njegovo srce.
- Lugano, Komo, Venecija - promumlao je dok je sedeo na klupi pod
bešumnim drvetom lešnika i istog trenutka začu potmulo romorenje sunčanih
gradova, a zatim, sve jasnije, zvonjavu, fijuk golubijih krila, piskutavi smeh nalik
Morininom i neumorno koračanje nevidljivih prolaznika. Želeo je da zaustavi svoj
sluh baš tu, ali je on, poput bujice, samo prodirao dublje. Još tren i više nije
mogao da zaustavi to neverovatno poniranje: čuo je ne samo korake, već i
otkucaje. Bezbrojna srca su se nadimala i grmela, pa Simpson, došavši sebi,
shvati da su svi ti zvuci, sva ta srca, bila koncentrisana u mahnitom otkucaju
njegovog.
Podigao je glavu. Povetarac, kao lelujanje svilenog ogrtača, protegnu se niz
aleju. Zraci sunca su bili nežno žuti.
Ustade, malaksalo se osmehnu i, zaboravivši reket na klupi, uputi se ka kući.
Bilo je vreme da se obuče za večeru.

III

- Ipak, vruće mi je u tom krznu! Ne, pukovniče, to je samo mačka. Tačno, moja
venecijanska suparnica nosila je nešto skupocenije. Ali boja je ista, zar ne?
Ukratko, savršeno su slična.
- Kad bih se usudio, pokrio bih vas otmenim velom i bacio Lučijanovu sliku
na tavan - ljubazno uzvrati pukovnik, kome, uprkos njegovim čvrstim
principima, nije bilo mrsko da privlačne dame poput Morin izazove na verbalni
dvoboj flertovanja.
- Umrla bih od smeha - uzvrati ona.

•87•
 - Plašim se, gđo Mekgor, da smo vam mi slabo društvo - reče Frenk, sa širokim
dečačkim osmehom. - Mi smo prosti, samodopadljivi anahronizmi. Ali kada bi
vaš muž sada bio ljubazan da navuče viteški oklop...
- Koješta - reče Mekgor. - Utisak starine može se postići lako kao i utisak boje:
pritiskanjem gornjeg kapka. Povremeno dopustim sebi luksuz zamišljanja
savremenog sveta, naših mašina, naših moda, kako će sve to izgledati našim
potomcima za petsto godina. Verujte mi, osećam se staro kao renesansni
kaluđer.
- Uzmite još vina, dragi Simpsone - ponudi pukovnik.
Neodlučni, tihi Simpson, koji je sedeo između Mekgora i njegove žene, prerano
je iskoristio svoju veliku viljušku tokom predjela, kada je trebalo da koristi malu,
tako da, kada su izneli meso, preostala mu je samo mala viljuška i veliki nož, i
dok je baratao njima, jedna ruka mu je nekako hramala. Kada je po drugi put
izneseno glavno jelo, unervozio se, primetivši da jedino on jede, a da ga ostali
čekaju da završi. Toliko se uzrujao da je odgurnuo svoj još uvek pun tanjir,
zamalo oborio čašu, i zacrveneo se. Nekoliko puta se zajapurio tokom ručka, ne
zato što je zaista trebalo zbog nečeg da se stidi, već zato što mu je prošlo kroz
glavu kako bi mogao da se zacrveni bez ikakvog razloga, a onda bi ružičasta krv
obojila njegove obraze, čelo, pa čak i vrat, i teže je bilo zaustaviti to nerazumno,
očajničko, žarko crvenilo nego skriti sunce koje se pomaljalo iza oblaka. Kada se
desio takav prvi nalet, namerno je ispustio salvetu, ali kada je podigao glavu,
bilo ga je strašno videti: svakog trenutka je njegov uštirkani okovratnik takođe
mogao da plane. Narednog puta, pokušao je da obuzda nalet vrelog, tihog talasa
priupitavši nešto Morin - da li voli da igra tenis na travi - ali ga ona, nažalost,
nije čula, te ga zamoli da ponovi pitanje, a kada je ponovio svoju glupu frazu,
Simpson se istog trenutka zacrvene da su mu skoro krenule suze, a Morin se iz
sažaljenja okrenu i započe razgovor na neku drugu temu.
To što je sedeo pored nje, osećajući toplinu njenog obraza i ramena, s kog je,
kao na slici, skliznulo sivo krzno, a ona samo što ga nije vratila natrag pružajući
u paru razdeljene tanke dugačke prste, ali ju je u tome zaustavilo Simpsonovo
pitanje - ispuni ga takvom čežnjom da mu u očima zasvetluca vlažna iskra od
kristalnog odsjaja vinskih čaša, te nastavi da zamišlja da je okrugli sto za kojim
sede u stvari obasjano ostrvo, da se lagano okreće, nekuda pluta, nežno odnoseći
one okolo njega. Kroz otvorena francuska vrata u daljini mogli su se videti
čunasti oblici balustrade na terasi, a dašak modrog noćnog vazduha bio je
zagušljiv. Morinine nozdrve su udisale taj vazduh; njene blage, potpuno tamne
oči nisu se nijednom razvedrile dok su klizile od lica do lica, čak i kad bi osmeh
blago zaigrao u uglu njenih nežnih nenakarminisanih usana. Lice joj je ostalo u
tamnoj senci, samo joj je čelo bilo okupano bleštavom svetlošću. Izgovarala je
zabavne, smešne stvari. Svi su se smejali, a pukovnik se fino zacrveneo od vina.
Mekgor je ljuštio jabuku, zgrabivši je kao majmun, a njegovo se sitno lice,
uokvireno vencem sede kose, mrštilo od napora dok je stezao srebrni nož u svojoj
tamnoj, dlakavoj šaci, skidajući beskrajne spirale crvene i žute kore. Simpson
nije mogao da vidi Frenkovo lice jer se između njih nalazio buket razbuktalih
mesnatih georgina u svetlucavoj vazi.

•88•
 Posle večere, koja se završila portom i kafom, pukovnik, Morin i Frenk seli su
da igraju bridž sa umišljenim četvrtim igračem, jer ostala dvojica nisu znala da
igraju.
Stari krivonogi restaurator izađe na balkon zalegao u mrak i Simpson krenu
za njim, osećajući kako Morinina toplina kopni iza njega.
Mekgor ispusti uzdah olakšanja u pletenoj stolici pored balustrade i ponudi
Simpsona cigarom. Simpson sede postrance na rešetku i nespretno pripali,
žmirkajući i uvlačeći obraze.
- Pretpostavljam da vam se dopala venecijanska curica onog matorog
raspusnika Del Pjomba? - reče Mekgor, ispuštajući u mrak ružičasti oblak dima.
- Veoma - odgovori Simpson i dodade - naravno, ja ništa ne znam o
slikarstvu...
- Kako god, svidela vam se - klimnu Mekgor. - Izvrsno. To je prvi korak ka
razumevanju. Recimo, ja sam čitav svoj život posvetio tome.
- Izgleda kao živa - reče Simpson zamišljeno. - To je dovoljno da čovek poveruje
u one misteriozne priče u kojima portreti ožive. Pročitao sam negde da je neki
kralj sišao s platna i čim je...
Mekgor se suspregnuto nasmeši: - To je besmislica, naravno. Ali jedan drugi
fenomen se javlja - rekao bih, nešto sasvim suprotno.
Simpson ga pogleda. U noćnoj tmini, njegovo uštirkano poprsje košulje
nadulo se kao beličasta grba, a žar njegove cigare, nalik tamnocrvenoj šišarci,
odozdo mu osvetli sitno izborano lice. Popio je dosta vina i očigledno je bio
raspoložen za priču.
- Evo šta se dešava - nastavio je Mekgor bez žurbe. - Umesto da pozivamo
naslikane figure da izlaze iz svog rama, zamislite kad bi neko uspeo da uđe u
samu sliku. Zvuči vam smešno, zar ne? Ipak, meni je to mnogo puta uspelo.
Imao sam sreće da sam posetio sve umetničke muzeje u Evropi, od Haga do
Peterburga, od Londona do Madrida. Kada naiđem na neku sliku koja mi se
posebno sviđa, stao bih tačno ispred i usredsredio svu svoju snagu volje na jednu
jedinu misao: da uđem u nju. Naravno, to je čudan doživljaj. Osećao sam se kao
apostol koji će upravo sići sa barke na površinu vode. Ali kakvo je to samo
ushićenje! Recimo da sam stajao naspram flamanskih platna, sa Svetom
porodicom u prvom planu, dok se iza nalazio blagi, kristalno jasni pejzaž. Znate
već, s putem koji krivuda kao bela zmija i zelenim brdima. I onda bih napokon
uronio. Oslobodio bih se okova stvarnog života i ušao u sliku. Čudesan osećaj!
Svežina, blagi vazduh ispunjen mirisom voska i tamjana. Postao bih živi deo slike
i sve okolo bi oživelo. Siluete hodočasnika na putu počele su da se pomeraju.
Devica Marija je nešto mrmljala na flamanskom. Vetar je njihao tipično cveće.
Oblaci su klizili... Ali uživanje nije dugo trajalo. Osetio sam kako mi polako
postaje hladno, stapam se sa slikom, uranjam u slojeve uljane boje. Onda sam
čvrsto zažmurio, svom snagom se trgnuo i iskočio. Čulo se blago bućkanje, kao
kad koračate po blatu. Otvorio sam oči i zatekao sebe kako ležim na podu ispod
divne, ali beživotne slike.

•89•
 Simpson je pažljivo i postiđeno slušao. Kada je Mekgor napravio pauzu, jedva
primetno se trgao i pogledao unaokolo. Sve je bilo kao i pre. Ispod, gde je vrt
udisao tamu, kroz staklena vrata mogla se videti mutna svetlost trpezarije, a u
daljini, kroz još jedan otvoreni hodnik, osvetljeni ugao salona gde su tri prilike
igrale karte. Kakve čudne stvari je Mekgor izgovarao!
- Razumeš, zar ne - nastavljao je, istresajući ljuspast pepeo - da bi me još koji
tren, slika zauvek usisala. Nestao bih u njenim dubinama, nastavljajući da živim
u tom pejzažu, ili bih se, potpuno zanemoćao od užasa, bez snage da se vratim
u realni svet ili da prodrem u neku novu dimenziju, stopio s nekom figurom
naslikanom na platnu, poput anahronizma koji je Frenk već spomenuo. Uprkos
opasnosti, svaki put bih popustio pred iskušenjem... O, prijatelju moj,
zaljubljivao sam se u Madone! Sećam se svoje prve zanesenosti: „Madona s
plavetnim vencem” prefinjenog Rafaela... Iza nje, u daljini, pored stuba su stajala
dva čoveka, neobavezno razgovarajući. Prisluškivao sam njihov razgovor,
raspravljali su o vrednosti nekakvog bodeža... Ali najčarobnija od svih Madona
dolazi iz četkice Bernarda Luinija9. Sva njegova dela poseduju tišinu i nežnost
jezera na čijim obalama se rodio, Laga Mađorea. Najnežniji od svih majstora. Od
njegovog imena čak je nastao novi pridev, luinesco. Njegova najbolja Madona ima
duguljaste oči ispunjene ljubavlju, oboren pogled, a odežda joj je u svetloplavim,
ružičastocrvenim i magličastonarandžastim nijansama. Rasplinuta zatalasana
izmaglica okružuje njene i obrve njene riđaste bebe. On joj pruža jabuku, ona
gleda u nju, oborenim nežnim duguljastim očima... luinijevskim očima...
Gospode, kako sam ih samo poljubio...
Mekgor je ućutao i sanjalački osmeh, osvetljen žarom cigare, zaigra na
njegovim tankim usnama. Simpson zadrža dah i, kao i pre, oseti kako polako
klizi u noć.
- Nastali su problemi - nastavi Mekgor pošto se nakašljao. - Zaboleli su me
bubrezi posle čaše jakog jabukovog vina kojom me je poslužila drusla Rubensova
bahantkinja, i toliko sam se smrzao na maglovitom, žutom klizalištu jednog
Holanđanina da sam nastavio da kašljem, izbacujući sluz čitav mesec posle toga.
Eto, takve stvari se dešavaju, g. Simpsone.
Mekgorova stolica je zaškripala kada je ustao i ispravio svoj prsluk. - Zaneo
sam se - primeti suvo. - Vreme je za spavanje. Bog dragi zna koliko dugo će još
da bacakaju te karte. Otišao sam, laku noć.
Prešao je preko trpezarije i salona, u prolazu klimnuo glavom igračima i
nestao u senkama iza. Simpson je ostao sam na svojoj balustradi. Uši su mu
odzvanjale od Mekgorovog piskavog glasa. Predivna zvezdana noć stigla je do
same terase, dok su ogromni plišani oblici crnog drveća mirovali. Kroz dvokrilna
staklena vrata, iza pojasa mraka, mogao je da vidi ružičastu salonsku lampu,
sto, lica igrača crvena od svetla. Video je pukovnika kako ustaje. Frenk ga je
sledio. Izdaleka, kao preko telefona, začuo se pukovnikov glas. - Ja sam star
čovek, rano ustajem. Laku noć, gđo Mekgor.

9Bernardino Luini (1480-1532) - slikar milanske škole koji je pripadao tzv. „Leonardovom krugu”,
a na koga je najveći uticaj izvršio upravo Rafaelo.

•90•
 I Morinin nasmejani glas: - Idem i ja za koji minut. Inače će mi se muž
naljutiti...
Simpson je čuo kako se iza pukovnika vrata zatvaraju u daljini. Onda se
desila neverovatna stvar. Iz svog povoljnog položaja u mraku video je Morin i
Frenka, sad već same u toj lakuni blagog svetla, kako su skliznuli jedno drugom
u naručje, video je Morin kako zabacuje glavu unazad, sve više i više pod
Frenkovim divljim i dugim poljupcem. Potom, uhvativši njeno krzno u padu i
razbarušivši Frenkovu kosu, nestade u daljini uz prigušeni zvuk zalupljenih
vrata. Uz osmeh, Frenk namesti kosu, zavuče ruke u džepove i, tiho zviždućući,
pređe kroz trpezariju i uputi se ka terasi. Simpson je bio toliko zgranut da se
potpuno zaledio, prstima je stezao gelendere i kroz svetlucavo staklo sa užasom
zurio u uštirkano poprsje košulje i tamno rame koje mu se približavalo. Kada je
izašao na terasu i u mraku video siluetu svog prijatelja, Frenk blago zadrhta i
ugrize se za usnu.
Simpson je nespretno sišao sa gelendera. Noge su mu klecale. Napravio je
herojski napor: - Divna noć. Makgor i ja smo ćaskali ovde.
Frenk reče smireno: - Mnogo laže taj Makgor. Ipak, kad ga krene, zanimljivo
ga je slušati.
- Da, veoma je čudno sve to... - neuverljivo se složi Simpson.
- Eno Velikog medveda - reče Frenk, zevajući zatvorenih usta. Potom, ravnim
glasom dodade: - Naravno, znam da si ti pravi džentlmen, Simpsone.

IV

Sledećeg jutra je pala topla kišica, svetlucajući, rastežući se u tanke niti na

mračnoj pozadini šumskih dubina. Samo je troje ljudi sišlo na doručak: prvo
pukovnik i tromi, iznureni Simpson; potom Frenk, svež, okupan, obrijan do sjaja,
s nevinim osmehom na svojim pretankim usnama.
Pukovnik je bio vidljivo neraspoložen. Prethodnu noć, tokom partije bridža,
nešto je primetio. Kada se sagnuo da podigne ispuštenu kartu, video je Frenkovo
koleno priljubljeno uz Morinino. Tome se mora pod hitno stati na kraj. Već neko
vreme pukovnik je imao osećaj da nešto nije u redu. Nije ni čudo što je Frenk
odmah odjurio u Rim, gde Mekgorovi odlaze na proleće. Njegov sin je mogao da
radi po svojoj volji, ali nikako ovde, kod kuće, u domu svojih predaka... nikako,
morao je odmah da preduzme najstrože mere.
Pukovnikovo nezadovoljstvo katastrofalno se odrazilo na Simpsona. Imao je
utisak da njegovo prisustvo predstavlja teret domaćinu, te stoga nije bio baš
prijatan za razgovor. Samo je Frenk bio spokojno razdragan kao i uvek, te je
blistavim zubima zadovoljno žvakao vreli tost premazan džemom od pomorandže.
Kada su završili kafu, pukovnik pripali lulu i ustade.
- Zar nisi želeo da baciš pogled na nova kola, Frenk? Hajde da prošetamo do
garaže. Bez obzira na kišu.

•91•
 Potom, osetivši da je Simpson ostao zapostavljen, pukovnik dodade: - Ovde
imam nekoliko dobrih knjiga, dragi Simpsone. Slobodno se posluži.
Simpson se trgnu i izvuče neko podebelo crveno izdanje s police. Bio je to
„Veterinarski glasnik” za 1895.
- Moram s tobom malo da popričam - započe pukovnik kada su Frenk i on
navukli kabanice i izašli na gustu kišu.
Frenk je iznenađeno pogledao oca.
- Kako bih ti to rekao - poče zamišljeno pućkajući u svoju lulu. - Slušaj, Frenk
- reče i odlučno zakorači. Šljunak je još jače zaškripao pod njegovim nogama -
nije mi promaklo, ne pitaj kako, ili da budem još jasniji, primetio sam...
Dođavola, Frenk, u stvari, želim da te pitam, kakvi su tvoji odnosi s Mekgorovom
suprugom?
Frenk odgovori tiho i smireno: - Oče, radije ne bih o tome raspravljao s tobom
- dok je u sebi mislio: kakva propalica, ocinkario me je.
- Naravno, ne mogu da ti naredim - počeo je pukovnik i potom zastao. U
tenisu, kada bi odigrao prvi loš udarac, još uvek bi se kontrolisao.
- Možda nije loša ideja da se popravi ovaj pešački most - primeti Frenk, petom
udarajući u istrulelu dasku.
- Dođavola s mostom! - reče pukovnik. Ovo je bio njegov već drugi promašaj i
vene na čelu mu iskočiše u obliku besnog slova V.
Šofer, koji je s nekakvim kofama unaokolo dizao buku pored kapije garaže,
hitro je skinuo kariranu kapu kada je video svog gazdu. Bio je to nizak,
dežmekast čovek s potkresanim žućkastim brkovima.
- Dobro jutro, gospodine - rekao je ljubazno i ramenom otvorio jedna vrata
kapije. U polumraku ispunjenom mirisima benzina i kože svetlucao je ogromni,
crni, potpuno nov rols-rojs.
- A sad, hajdemo da prošetamo po parku - reče pukovnik bezvučnim glasom
kada se Frenk nagledao cilindara i ručica.
Čim su ušli u park, pukovniku je iza kragne upala ogromna hladna kap kiše
sa grane. Zapravo, ta kap je prelila čašu. Kriveći usne kao da je vežbao reči,
iznenada je zagrmeo: - Upozoravam te, Frenk, u mojoj kući neću tolerisati
avanturice prikladne francuskim romanima. Šta više, Mekgor je moj prijatelj,
razumeš?
Frenk je pokupio reket koji je Simpson tu zaboravio prethodnog dana. Vlaga
ga je iskrivila u „osmicu”.
Pokvareni reket, pomisli Frenk sa gađenjem. Očeve reči su bubnjale
unaokolo: - Neću tolerisati - govorio je. - Ako ne možeš pristojno da se ponašaš,
onda idi. Nisam zadovoljan tvojim ponašanjem, nisam nimalo zadovoljan. Ima
nešto kod tebe što ne razumem. Na fakultetu ti loše ide. Ko zna šta si tražio u
Italiji. Rekli su mi da slikaš. Pretpostavljam da nisam dostojan da vidim tvoje
mazarije. Da, mazarije. Mogu da zamislim... pravi genije! Ti bez sumnje smatraš
sebe genijem, ili još bolje, futuristom. I sad smo još do guše u tim ljubavnim
aferama... Ukratko, ako ne...

•92•
 Tada je pukovnik primetio da je Frenk tiho i nonšalantno zviždukao kroz
zube. Pukovnik je zastao i zakolutao očima.
Frenk kao bumerang baci u žbunje iskrivljeni reket i, smešeći se, reče: - Sve
je to koješta, oče. Čitao sam u knjizi o Avganistanskom ratu šta si sve tamo
uradio i za šta si odlikovan. To je bilo apsolutno suludo, nepromišljeno,
samoubilački, ali svakako junaštvo. To je ono što se računa. A ova tvoja rasprava
je obična koještarija. Prijatan dan.
I pukovnik ostade da stoji sam nasred leje, zabezeknut i besan.

Izrazita odlika svega postojećeg je monotonija. Hranimo se u unapred određenom

vremenu, zato što planete, kao vozovi koji nikada ne kasne, odlaze i stižu u
unapred tačno određeno vreme. Prosečna osoba ne može da zamisli život bez
tako strogo utvrđenog rasporeda. Ali vrcavi i bogohulni um veoma će se zabaviti
zamišljajući kako bi ljudi opstajali kada bi danas dan trajao deset sati, sutra
osam-deset i pet, a prekosutra nekoliko minuta. Neko bi na to požurio da doda
kako bi u Engleskoj takva neizvesnost u vezi s tačno određenom dužinom dana
dovela do nekontrolisanog klađenja i širenja svakojakih vrsta kockarskih
prevara. Čovek bi mogao da izgubi ceo svoj imetak zato što je dan trajao par sati
duže nego što je to u predvečerje pretpostavljao. Planete bi postale trkački konji,
i kakvo bi samo uzbuđenje izazvao nekakav alatasti Mars dok bi savladavao
poslednju nebesku preponu! Astronomi bi preuzeli ulogu kladioničara, bog
Apolon bi bio prikazan s vatrenom džokejskom kapom, a svet bi veselo poludeo.
Nažalost, stvari ne stoje tako. Tačnost je uvek turobna, a naši kalendari, u
kojima je postojanje sveta unapred proračunato, nalik su programu nekog
neizbežnog školskog ispita. Naravno, ima nečeg utešnog i smirujućeg u vezi s
režimom upravljanja koji je smislio onaj nebesnik Frederik Tejlor10. A opet, kako
se maestralno, kako se sjajno ponekad prekine monotonija sveta knjigom nekog
genija, kometom, zločinom, ili jednostavno jednom jedinom besanom noći. Ipak,
naši zakoni, naš puls, naša probava neraskidivo su vezani za kretanje zvezda, i
svaki pokušaj da se poremeti red, kažnjava se, u najgorem slučaju odsecanjem
glave, a u najboljem glavoboljom. Ali opet, svet je bez ikakve sumnje stvoren sa
dobrim namerama i nije ničija krivica ako ponekad postane isuviše dosadan, ako
muzika sfera nekima od nas ponekad zvuči kao beskrajna ponavljanja vergla.
Simpson je posebno bio svestan te monotonije. Nekako mu se učinilo strašno
što će i danas u neprikosnovenom redu, nakon doručka uslediti ručak, a čaj
posle večere. Hteo je da vrisne na pomisao da će se stvari tako odvijati tokom
celog njegovog života, želeo je da se odupre tome poput čoveka koji se iznenada
probudio u svom mrtvačkom sanduku. Sitna kiša je još uvek svetlucala sa druge
strane prozora, a u ušima mu je odzvanjalo kao u groznici zato što je morao da

10 Frederik Tejlor (1856-1915) - američki inženjer koji se smatra ocem naučnog menadžmenta.

•93•
ostane u kući. Mekgor je proveo ceo dan u radionici koju su mu uredili u jednoj
od kula zamka. Bio je zauzet obnavljanjem sjaja na nekoj maloj tamnoj slici
naslikanoj na drvetu. Radionica je smrdela na lepak, terpentin i beli luk, koji se
koristio za uklanjanje masnih mrlja sa slika. Na maloj stolarskoj hoklici pored
prese svetlucale su retorte s hlorovodoničnom kiselinom i alkoholom; unaokolo
su ležali razbacani parčići krpa, šupljikavih sunđera, raznoraznih špakli. Mekgor
je nosio stari kućni ogrtač, naočare, košulju bez uštirkane kragne i manžetnu
na njoj, veliku skoro kao dugme zvona, koja mu je štrčala baš ispod adamove
jabučice; njegov tanak sivi vrat bio je pun staračkih izraslina, a crna kapica mu
je prekrivala mesto gde je oćelavio. Nežnim kružnim trljanjem prstiju, čitaocu
već poznatom, posipao je prstohvat istucanog katrana i pažljivo ga utrljavao u
sliku ne bi li stari, požuteli premaz sastrugao sitnim česticama i tako ga pretvorio
u prah.
Ostali žitelji zamka sedeli su u salonu. Pukovnik je ljutito rasklopio ogromne
novine i dok se postepeno smirivao, naglas je čitao ostrašćeni konzervativistički
članak. Potom su Morin i Frenk započeli partiju pingponga. Celuloidna loptica,
melanholično i hrskavo pucketajući, letela je tamo-vamo preko zelene mrežice
koja je presecala dugi sto, a Frenk je, naravno, majstorski igrao, pomerajući
samo svoj zglob dok je vešto i lako udarao tankim drvenim reketom udesno i
ulevo.
Simpson je šetao iz sobe u sobu, grizao usne i nameštao cvikere. Napokon je
stigao do galerije. Bled kao smrt, pažljivo za sobom zatvarajući teška, tiha vrata,
na prstima je otišao do Fra Bastijana del Pjomba i njegove „Veneziane”.
Pozdravila ga je poznatim neprozirnim pogledom i dugim prstima zamrznutim na
njihovom putu do krznenog šala, do klizajućih grimiznih nabora. Dok ga je
milovao dašak medne tame, pogled mu je zašao u dubine prozora koji je prekidao
crnu pozadinu. Oblaci boje peska širili su se na zelenkastoplavoj; ka njima su se
uzdizale mračne, izlomljene litice, između kojih je vijugala magličasta staza, dok
su se dole, niže, nazirale nejasne drvene kolibe i, u jednoj od njih, Simpsonu se
učinilo da je video trag svetla koje je na trenutak zatreperilo. Kada je zvirnuo
kroz taj nestvarni prozor, oseti kako se venecijanska dama nasmeja, ali njegov
hitri pogled ipak nije uhvatio taj osmeh; samo je osenčeni desni ugao njenih
nežno sklopljenih usana bio blago uzdignut. U tom trenutku, nešto u njemu se
slasno predalo i on se u potpunosti prepusti toploj magiji slike. Treba imati u
vidu da je on bio čovek preosetljive i burne naravi, da nije imao pojma o realnom
životu i da je dojmljivost kod njega bila jača od intelekta. Hladan drhtaj, kao hitra
suva ruka, projuri mu niz leđa i on odmah shvati šta mu je činiti. Ipak, kada se
osvrnuo oko sebe i ugledao sjaj parketa, sto, zaslepljujuću belinu slika,
obasjanih maglovitom svetlošću koja se probijala kroz prozor, oseti stid i strah.
I uprkos još jednom trenutnom naletu one iste očaranosti, već mu je bilo jasno
da će teško učiniti ono što bi još minut pre uradio bez razmišljanja.
Ne skrećući pogled s Venecijankinog lica, ustuknuo je od nje i iznenada
zamlatarao rukama i bolno udario o nešto svojom karličnom kosti. Pogledao je
okolo i ugledao crni sto iza sebe. Pokušavajući da ne misli ni na šta, popeo se na

•94•
njega, uspravio se i stao naspram venecijanske gospođe i još jednom raširi ruke,
zamahnuvši nagore, pripremi se da poleti ka njoj.
- Zapanjujući način da se divi slici. Sam si ga izmislio, zar ne?
Bio je to Frenk. Stajao je na pragu raširenih nogu i gledao pravo u Simpsona,
ledeno podrugljiv. Sa divljim sjajem svojih cvikera uperenih ka njemu, Simpson
se nespretno zatetura, kao unezvereni ludak. Potom se savi, zajapuri i nespretno
siđe na pod.
Frenkovo lice se iskrivi od gnušanja dok je tiho napuštao sobu. Simpson
povika za njim.
- Molim te i preklinjem, nemoj nikom reći...
Ne zastavši niti se okrenuvši, Frenk gadljivo sleže ramenima.

VI

Predveče, kiša je iznenada stala. Neko se setio i zatvorio slavine. Vlažni

narandžasti zalazak sunca zatreperio je među granama i, šireći se, odražavao se
u svim barama istovremeno. Nadurenog, malog Mekgora silom su izvukli iz kule.
Osećao se na terpentin i ruku je opekao vrelim gvožđem. Nevoljno je navukao
crni kaput, podigao kragnu i izašao u šetnju zajedno sa ostalima. Samo je
Simpson ostao kod kuće, pod izgovorom da neodložno mora da odgovori na
pismo koje je stiglo večernjom poštom. U stvari, pismo nije zahtevalo nikakav
odgovor s obzirom na to da ga je poslao univerzitetski mlekar, zahtevajući hitno
plaćanje duga od dva šilinga i devet penija.
Dugo je Simpson sedeo u nadolazećem sumraku, besciljno zavaljen u kožnu
fotelju. Potom je, stresavši se, shvatio da polako tone u san, te poče da razmišlja
kako bi mogao da se izvuče iz zamka veoma brzo. Najjednostavnije bi bilo reći da
mu je otac bolestan: kao mnogi stidljivi ljudi, Simpson je bio u stanju da slaže a
da ne trepne. Ipak, bilo mu je teško da ode. Nešto mračno i slasno držalo ga je
tu. Kako su privlačne bile stene kroz prozorski bezdan... Kakva bi to radost bila
prigrliti njena ramena, preuzeti iz njene leve ruke korpicu sa žutim voćem,
odšetati s njom u miru niz magličastu stazu, u polusenku venecijanske večeri...
Ponovo je uhvatio sebe kako tone u san. Ustao je i oprao ruke. Odozdo se
začuo okruglasti, dostojanstveni gong koji je pozivao na večeru.
I tako se svet, kao i ova priča, kreće od sazvežđa do sazvežđa, od obroka do
obroka. Ali će čudom neviđenim i nečuvenom avanturom sada biti prekinuta
njegova monotonija. Naravno, niti su Mekgor, koji je opet marljivo oslobodio od
blistavih crvenih traka izbrušenu nagotu jabuke, niti pukovnik, prijatno
zajapuren posle četiri čaše porta (da ne spominjemo i dve čaše burgunca), mogli
znati kakve će im jade doneti sutrašnjica. Posle večeri usledila je neizbežna
partija bridža, tokom koje je pukovnik sa zadovoljstvom primetio da Frenk i
Morin nisu međusobno čak ni poglede razmenili. Mekgor je otišao da radi;
Simpson je sam zaseo u uglu i otvorio fasciklu sa otiscima, pogledavši tek par

•95•
puta prema igračima, uzgred začuđen zašto je Frenk bio toliko hladan prema
njemu, dok je Morin izgledala nekako kao da bledi, kao da je ustupila mesto
nekom drugom. Koliko su sićušne bile te misli naspram uzvišenog iščekivanja i
ogromnog uzbuđenja koje je sad pokušavao da obuzda izučavajući nejasne
litografije.
Kada su se rastajali i kada mu je Morin klimnula glavom uz osmeh za laku
noć, odsutno je i besramno uzvratio osmehom.

VII

Te noći, negde oko jedan sat, stari noćni čuvar, koji je nekada radio kao konjušar
za pukovnikovog oca, krenuo je kao i obično u kratku šetnju alejama parka.
Savršeno dobro je znao da je njegova dužnost čista formalnost, jer je čitav taj
kraj bio veoma miran. Uvek bi odlazio u krevet u osam, alarm bi zaldaparao u
jedan, a onda bi se noćni čuvar probudio (stara ljudina sa dostojanstvenim
dugim sedim zulufima, koje su, uzgred, vrtlareva deca volela da čupaju), zapalio
lulu i odgegao u noć. Kada bi napravio nekoliko krugova po mračnom, mirnom
parku, vratio bi se u sobicu, odmah svukao i, navukavši na sebe nepoderivu
potkošulju koja se savršeno slagala s njegovim zulufima, vratio bi se u krevet i
spavao do jutra.
Ipak, stari noćni čuvar je te noći primetio nešto što mu se nije baš svidelo. Iz
parka je zapazio da je jedan od prozora zamka bio slabo osvetljen. Bio je potpuno
siguran da je to prozor dvorane u kome su se nalazile slike. Pošto je bio izrazito
bojažljiva starina, sam sebe je ubedio da nije ni video to čudno svetlo. Starac
smireno zaključi: njegova dužnost bila je da se uveri kako nema lopova po parku,
a ne da juri lopove po kući. I pošto je to utvrdio, vrati se čiste savesti u svoju
sobu - živeo je u kućici od cigle pored garaže - i odmah zaspa kao zaklan, pade
u san koji bi bio otporan čak i na brundanje novog crnog automobila, da ga je
neko u šali upalio i namerno otvorio prigušivač za auspuh.
Ta prijatna i bezazlena starina, nalik nekakvom anđelu čuvaru, samo je na
trenutak proletela kroz ovu pripovest i hitro nestala u maglovite oblasti iz kojih
je i prizvan ćudima spisateljskog pera.

VIII

Ipak, nešto se zaista desilo u zamku.

Simpson se probudio tačno u ponoć. Tek što je počeo da tone u san, kako to
obično biva, sam taj čin ga je razbudio. Pridigavši se jednom rukom, pogledao je
u noć. Njegovo srce je brzo udaralo, jer je osetio da je Morin ušla u sobu. Upravo
je u svom nedosanjanom snu razgovarao s njom, pomažući joj da se uspne
voštanom stazom između crnih, mestimično sjajnih litica i uljem oslikanih

•96•
useka. Povremeno bi, kao traku tankog papira, blagi povetarac zatalasao sićušnu
belu kapu na njenoj tamnoj kosi.
S prigušenim uzvikom Simpson je napipao prekidač za svetlo. Svetlo je
blesnulo. Nije bilo nikog u sobi. Oseti oštar ubod razočaranja i poče odsutno da
odmahuje glavom kao pijanac. Sanjiv ustade iz kreveta i obuče se, dok je
ravnodušno coktao usnama. Vodio ga je neki čudan osećaj da se mora ozbiljno i
elegantno obući. S nekakvom mesečarskom preciznošću zakopčao je na stomaku
svoj kratki prsluk, uvezao crni čvor na kravati i dugo hvatao sa dva prsta
nepostojećeg crva na satenskom reveru sakoa.
S naporom se prisećajući da je najbrži put do galerije izvana, kao nečujni
povetarac skliznuo je kroz francuska vrata u mračni, vlažni vrt. Crno grmlje se
presijavalo pod sjajem zvezda kao da je bilo poprskano živom. Odnekuda je
dopirao huk sove. Lakim, brzim korakom Simpson je hodao preko travnjaka,
između srebrnog grmlja, obilazeći ogromnu kuću. Noćna svežina i jaki sjaj zvezda
na trenutak su ga otreznili. Zastao je, sagao se, a zatim se kao prazno odelo
srušio na travu, u mali prolaz između cvetne leje i zida zamka. Obuzela ga je
nekakva tromost, te pokuša da je strese cimanjem ramena. Morao je da požuri.
Čekala ga je. Učinilo mu se da čuje njen uporni šapat...
Nije bio svestan kako je ustao, ušao unutra i upalio svetla, okupavši
Lučijanijeva platna toplim sjajem. Venecijanka je stajala u poluprofilu naspram
njega, živa i trodimenzionalna. Njene tamne oči zurile su u njegove bez ikakve
živosti, ružičasta tkanina bluze s neobičnom toplinom je naglašavala senovitu
lepotu vrata i delikatne nabore ispod uha. Nežni podrugljivi osmeh bio je zaleđen
u desnom uglu njenih u iščekivanju sastavljenih usana. Dugi rašireni prsti
protezali su se ka ramenu s kog krzno samo što nije palo.
Sa dubokim uzdahom, Simpson je krenuo ka njoj i kao od šale ušao u sliku.
Istog trenutka zavrte mu se u glavi od neverovatne svežine. Osećao se miris mirte
i voska, sa blagim zadahom limuna. Stajao je u nekakvoj praznoj crnoj sobi,
pored prozora koji se svečeri otvarao, i baš tu je stajala prava pravcata
Venecijanka, Morin - visoka, divna, sijajući iznutra. Shvatio je da se desilo čudo,
pa sporo krenu ka njoj. Sa smeškom u uglu usana La Veneziana nežno popravi
krzno i, zavukavši ruku u korpu, pruži mu mali limun. Ne skidajući oči s njenih,
sada već živahnih i pokretljivih očiju, uzeo joj je žutu voćku iz ruke i čim je osetio
tu čvrstu, hrapavu svežinu i suvu toplinu njenih dugih prstiju, neopisivo
blaženstvo počelo je da vri u njemu i slasno da grgori. A onda, trgnuvši se,
osvrnuo se i pogledao kroz prozor. Tamo su, bledom stazom koja se protezala
između stenja, koračale modre siluete s kapuljačama i malim fenjerima. Simpson
pređe pogledom po sobi u kojoj se nalazio, ali nikako nije osećao pod ispod svojih
stopala.
U daljini, umesto četvrtog zida, daleka, dobro poznata dvorana svetlucala je
poput vode, sa crnim ostrvom stola u njenom središtu. Od iznenadnog užasa,
zgnječio je hladni, mali limun. Opčinjenost je nestala. Pokušao je da gleda ulevo,
u devojku, ali nije mogao da okrene vrat. Zaglibio se kao muva u medu - trznuo
se i zaglavio, osećajući kako mu se krv, meso i odeća pretvaraju u boju, prelivaju

•97•
se lakom i suše na platnu. Postao je deo slike, naslikan u smešnoj pozi pored
Venecijanke i, tu pred njim, još jasnije nego pre, protezala se dvorana ispunjena
živim, zemaljskim vazduhom, koji od sada neće moći da udiše.

IX

Sledećeg jutra Mekgor se probudio ranije nego obično. Golim, dlakavim

stopalima, s noktima poput crnih bisera, napipao je papuče i nečujno odšetao
niz hodnik do vrata od sobe svoje žene. Nisu imali bračne odnose duže od godinu
dana, ali ju je on ipak svakog jutra posećivao i posmatrao s nemoćnim
uzbuđenjem dok sređuje kosu, energično zabacuje glavu dok češalj šumi kroz
kestenjaste ravne pramenove sa strane. Danas, kada je ušao u sobu u rane sate,
zatekao je namešten krevet i list papira zakačen na uzglavlju kreveta. Mekgor
izvadi ogromnu kutiju za naočare iz džepa svog penjoara i, ne stavljajući naočare,
već ih prosto držeći pred očima, nagnu se nad krevet, čitajući nekoliko trenutaka
poznati rukopis sa zakačene poruke. Kada je završio, pedantno je vratio naočare
u kutiju i na trenutak zastao tako zamišljen, a potom se odlučno odgega iz sobe.
U hodniku se sudario sa slugom, koji ga uznemireno osmotri.
- Da li je pukovnik već budan? - upita Mekgor.
Sluga užurbano odgovori: - Da, gospodine. Gospodin je u galeriji. Plašim se,
gospodine, da je veoma ljut. Poslao me je da probudim mladog gospodina.
Ne saslušavši ga do kraja, u hodu zavezavši svoj ogrtač mišje boje, Mekgor se
hitro uputi ka galeriji. Takođe u penjoaru, ispod koga su provirivali krajevi
njegove prugaste pižame, pukovnik je šetao tamo-amo, duž zida. Narogušenih
brkova i zajapurenog lica, bilo ga je strašno i pogledati. Ugledavši Mekgora,
zastade i, posle nekoliko pripremnih ugriza usne, zabrunda: - Evo, dobro
pogledaj!
Mekgor, koji nije baš mario za pukovnikov bes, ipak površno pogleda u pravcu
u kojem je pokazivala njegova ruka, ugledavši nešto zaista neverovatno. Na
Lučijanovom platnu, odmah pored Venecijanke, pojavila se još jedna figura. Bio
je to izvrsno, iako na brzinu naslikan portret Simpsona. Namršten, izrazito
naglašene crne jakne naspram svetle pozadine, njegove stope su bile čudno
raširene u stranu, pokorno je pružao ruke, a njegovo bledo lice bilo je unakaženo
jadnim i unezverenim izrazom.
- Kako vam se sviđa? - besno ga je ispitivao pukovnik. - Ništa lošije od samog
Bastijana, zar ne? Razmaženo derište! To mi se sveti za moj dobronamerni savet.
Čekaj samo...
Izbezumljeni lakej uđe.
- Gospodin Frenk nije u svojoj sobi, gospodine. Nema ni njegovih stvari.
Gospodin Simpson je takođe nestao, gospodine. Mora da je izašao u šetnju,
gospodine, kada je video ovako divno jutro.
- Dođavola i sa divnim jutrom! - zagrme pukovnik.

•98•
 - Iz ovih stopa ću...
- Biću toliko hrabar - ponizno dodade konobar - da vam saopštim kako je
šofer upravo bio ovde i obavestio nas da je novi automobil nestao iz garaže.
- Pukovniče - reče blago Mekgor - mislim da mogu objasniti šta se desilo.
- Dakle - nastavi Mekgor ravnodušnim glasom - bez sumnje je tačna
pretpostavka da je zaista vaš sin naslikao tu figuru. Štaviše, iz poruke koja mi je
ostavljena saznao sam da je otišao u ranu zoru s mojom ženom.
Pukovnik je bio džentlmen i Englez. Odmah je osetio da bi bilo neprikladno
iskazivanje gneva pred čovekom čija je žena upravo pobegla. Zato je otišao do
prozora, progutao pola svog besa, a drugu polovinu istresao vani; zagladivši
brkove i povrativši mir, obratio se Mekgoru.
- Dopustite mi, dragi moj prijatelju - reče kurtoazno - da vam iskažem svoje
najiskrenije i najdublje saučešće i sav bes koji osećam prema uzročniku vašeg
jada. Ipak, ma koliko da razumem u kakvom ste sada stanju, moram - štaviše,
dužnost mi je, prijatelju - ovog trenutka da zatražim uslugu od vas. Vaša veština
će spasti moju čast. Danas očekujem mladog lorda Nortvika da stigne iz
Londona, kao što znate, vlasnika još jedne slike istog ovog Del Pjomba.
Mekgor klimnu glavom. - Doneću neophodan pribor, pukovniče.
Vratio se posle nekoliko minuta, još uvek u penjoaru, noseći drvenu kutiju.
Odmah je otvorio, uzeo bočicu terpentina, parče vate, krpe, strugalice i počeo da
radi. Dok je strugao Simpsonovu tamnu figuru i belo lice s laka, nije razmišljao
šta radi, a o čemu je razmišljao, ne bi trebalo da zanima čitaoca koji poštuje tuđu
žalost. Za pola sata Simpsonov portret je potpuno nestao, sveže boje od kojih se
sastojao sada su se nalazile na Mekgorovim krpama.
- Izvanredno - reče pukovnik. - Izvanredno. Jadni Simpson je nestao bez
traga.
Ponekad neočekivana opaska navede čoveka na neka veoma važna
razmišljanja. To se upravo desilo Mekgoru, koji je, skupljajući svoj pribor,
iznenada zastao nakratko, zadrhtavši od zaprepašćenja.
Kako je to čudno, pomislio je, kako je to baš čudno. Da li je moguće da...
Pogledao je u krpe umazane bojom i iznenada, čudno se namrštivši, zajedno ih
je zgužvao i bacio kroz prozor pored kog je radio. Zatim je prešao dlanom preko
čela preplašeno pogledavši u pukovnika - koji je, drugačije protumačivši njegovu
nervozu, izbegavao njegov pogled - i, u neobičnoj žurbi, izađe napolje iz dvorane
pravo u vrt.
Tamo, ispod prozora, između zida i rododendrona i češući se po temenu, vrtlar
je stajao nad čovekom u crnom koji je ležao s licem u travnjaku. Mekgor brzo
priđe.
Pomerivši ruku, čovek se okrenuo. Potom je ustao i nervozno se iskezio.
- Pobogu, Simpsone, šta se desilo?
- Simpson se opet nasmeja.

•99•
 - Strašno mi je žao... toliko je glupo... prošle večeri krenuo sam sam u šetnju
i odmah zaspao, tu na travi. Uh, potpuno sam ukočen i sve me boli... Užasno
sam sanjao... Koliko je sati?
Kada je ostao sam, vrtlar je s negodovanjem vrteo glavom dok je gledao u
ugaženi travnjak. Potom se sagao i pokupio mali tamni limun na kome su se
videli tragovi pet prstiju. Stavio je limun u džep i krenuo da pokupi kameni valjak
koji je ostao na teniskom terenu.

I tako je sasušeno, smežurano voće koje je vrtlar našao ostalo jedina zagonetka
ove pripovesti. Šofer, koga su poslali na stanicu, vratio se crnim kolima i s
porukom koju je Frenk zakačio za kožnu pregradu iznad sedišta.
Pukovnik je naglas čitao Mekgoru:

- Dragi oče - pisao je Frenk - ispunio sam dve tvoje želje. Nisi želeo nikakve
romanse u svojoj kući, zato odlazim i vodim sa sobom ženu bez koje ne mogu
da živim. Takođe si želeo da vidiš neki primerak mog slikarstva. Zato sam
naslikao portret svog negdašnjeg prijatelja, kome, uzgred, možeš da
saopštiš da me cinkaroši mogu samo nasmejati. Naslikao sam ga noću,
onako po sećanju, pa ako sličnost nije baš potpuna, to je zbog nedostatka
vremena, lošeg svetla i moje razumljive žurbe. Tvoja nova kola idu sasvim
dobro. Ostavljam ti ih u staničnoj garaži.

- Izvanredno - prosikta pukovnik - ali me baš zanima od čega ćeš da živiš.

Mekgor, koji je sve više bledeo kao fetus u alkoholu, nakašlja se i reče: - Nema
potrebe da krijem istinu od vas, pukovniče. Lučijani nikada nije naslikao vašu
Venezianu. U pitanju je tek izvrsna kopija.
Pukovnik je ustao polako.
- Naslikao ju je vaš sin - nastavio je Mekgor i najednom uglovi njegovih usana
počeše da podrhtavaju i oklembesiše se. - U Rimu sam mu nabavio platno i slike.
Zaveo me je svojim talentom. Pola sume koju ste mi platili otišlo je njemu. O,
dragi bože...
Pukovnikova vilica se ukočila dok je gledao u prljavu maramicu kojom je
Mekgor brisao oči, shvativši da se nesrećni čovek uopšte ne šali.
Potom se okrenuo i pogledao u La Venezianu. Njeno čelo se presijavalo
naspram tamne pozadine, dugi prsti sijali su još nežnije, risje krzno joj je
dražesno padalo s ramena, a u uglu usana poigravao joj je skriveni podrugljivi
osmeh.
- Ponosan sam na svog sina - mirno reče pukovnik.
prevod sa engleskog: Aleksandar Šurbatović

•100•
 BAHMAN

Ne tako davno, u novinama je uzgred bilo spomenuto da je u švajcarskom

seocetu Marival u prihvatilištu Svete Angelike, zaboravljen od svih, umro nekada
slavni pijanist i kompozitor Bahman. Tim povodom setio sam se priče o ženi koja
ga je volela. Ispričao mi je impresario Zak. Ovako je to bilo.
Madam Perov je srela Bahmana desetak godina pre njegove smrti. U to vreme,
zlatno treperenje njegove duboke i mahnite muzike koju je svirao već je
zabeleženo na vosku, a moglo se čuti uživo i u najpoznatijim koncertnim
dvoranama širom sveta. I tako, jedne od onih bistroplavih jesenjih večeri kada
se čovek uplaši više starosti nego smrti, madam Perov je dobila poruku od svoje
prijateljice. Pisalo je: Želim da ti pokažem Bahmana. Biće kod mene večeras, posle
koncerta. Dođi.
Dobro se sećam da je obukla crnu, dekoltiranu haljinu, stavila malo parfema
na vrat i ramena, uzela lepezu i tirkizni štap s drškom, ovlašno se odmerila u
dubinama visokog trokrilnog ogledala i potom ostala duboko zamišljena sve do
kuće svoje prijateljice. Znala je da je bila neugledna i previše mršava i da joj je
koža bila bolesno bleda; ipak, ta svela žena, s licem madone koja se nije baš
ukazala, bila je privlačna upravo zbog onoga zbog čega se stidela: svog bledog
tena i jedva primetnog hramanja, zbog čega je morala da koristi štap. Njen muž,
energični i pronicljivi poslovni čovek, bio je na putu. Zak ga nije poznavao lično.
Kada je madam Perov ušla u omalenu, ljubičasto osvetljenu sobu za primanje,
gde je njena prijateljica, drusla, bučna dama sa dijademom od ametista, otežalo
lepršala od gosta do gosta, pažnju joj je odmah privukao visoki muškarac sveže
obrijanog i blago napuderisanog lica, laktovima oslonjenog na klavir, dok je
nekakvom pričom zabavljao tri dame koje su ga okružile. Bili su upadljivi repovi
njegovog fraka, posebno porubi od debele svile, a dok je govorio, zabacivao je
svoju crnu, blistavu kosu i u isto vreme širio nozdrve svog veoma belog i otmeno
kukastog nosa. Bilo je nečega dobroćudnog, izvanrednog i neprijatnog u njegovoj
pojavi.

•101•
 - Akustika je bila užasna! - pričao je trzajući ramenom - i svi su u publici bili
prehlađeni. Znate kako to ide: pustite jednu osobu da se nakašlje i odmah se
nekoliko njih pridruži, pa tome nema kraja. - Nasmešio se i zabacio kosu. - Kao
seoski psi kada se lavežima dozivaju noću.
Madam Perov priđe, blago se oslanjajući na svoj štap i reče prvu stvar koja joj
pade na pamet:
- Mora da ste umorni posle koncerta, gospodine Bahman?
Naklonio se, polaskan.
- U pitanju je mala greška, madam. Zovem se Zak. Ja sam samo impresario
našeg maestra.
Sve tri dame se nasmejaše.
Madam Perov se malo zbuni, ali se i sama nasmeja. Samo je slušala o
Bahmanovoj virtuoznosti, ali nikada ga nije videla. U tom trenutku domaćica
dolete k njoj, zagrli je i tek pokretom očiju, kao da joj saopštava neku tajnu,
pokaza na dalji kraj prostorije i prošapta: - Eno ga, gledaj.
Tek tada je ugledala Bahmana. Stajao je malo izdvojen od ostalih gostiju.
Njegove kratke noge u vrećastim pantalonama bile su raširene. Stajao je i čitao
novine. Držao je zgužvanu stranicu skroz blizu očiju, pomerajući usnama kao
što to rade polupismeni ljudi kada čitaju. Bio je onizak, proćelav, s retkim
pramenovima začešljanim preko temena. Nosio je uštirkani iskrivljeni
okovratnik, koji mu je izgledao veliki. Ne skidajući pogled s novina, odsutno je
prstom proverio šlic na svojim pantalonama, a njegove usne počeše još
usredsređenije da se pomeraju. Imao je veoma smešan mali, okrugli, tamni
podvaljak koji je podsećao na morskog ježa.
- Nemojte se čuditi - reče Zak - on je varvarin u doslovnom smislu te reči; čim
dođe na neku zabavu, istog trenutka uzme nešto da čita.
Bahman najednom oseti da svi gledaju u njega. Polako okrenu lice i, podigavši
svoje žbunaste obrve, divno i bojažljivo se osmehnu, od čega mu čitavo lice
preplaviše male i blage bore.
Domaćica požuri ka njemu.
- Maestro - reče - dozvolite mi da vam predstavim još jednu vašu
obožavateljku, madam Perov.
Pružio je svoju mlitavu, vlažnu ruku. - Veoma mi je drago, veoma.
I ponovo uroni u svoje novine.
Madam Perov odstupi. Rumene tačkice se pojaviše na njenom licu. Živahna
crna lepeza stalno je mlatarala tamo-amo, sijajući u mlazu, od čega su se svetle
lokne na njenim slepoočnicama zalepršale. Zak mi je kasnije rekao da je ona još
prve večeri ostavila na njega utisak izrazito „strasne”, kako sam reče, izrazito
vatrene žene, uprkos njenim nenakarminisanim usnama i jednostavnoj frizuri.
- Njih dvoje su zaslužili jedno drugo - rekao mi je u poverenju, uzdahnuvši. -
Što se tiče Bahmana, on je bio izgubljen slučaj, čovek bez imalo zdravog razuma.
Uz to je još i pio, znate. Te večeri kada su se sreli morao sam da ga odvedem na

•102•
brzinu. Iznenada je zahtevao konjak, a nije smeo da pije, nikako nije smeo.
Štaviše, preklinjali smo ga: ’Nemoj da piješ pet dana, samo pet dana’, trebalo je
da svira tih pet koncerata, shvatate. ’Takav je ugovor, Bahmane, ne zaboravi to.’
Zamislite, čak je i neki pesnik u humorističkom časopisu zaista napisao komade
„Pijanska šteta” i „Odšteta”! Šteta bi zaista bila nepopravljiva. I znate, preko
svega, bio je mrzovoljan, ćudljiv, aljkav. Potpuno nenormalan čovek. Ali kako je
samo svirao...
I zatresavši svojom proređenom grivom, Zak bez reči zakoluta očima.
Dok smo Zak i ja pregledali novinske članke zalepljene u albumu teškom kao
mrtvački sanduk, uverio sam se da je upravo tada, u vreme prvih susreta
Bahmana s madam Perov, počela istinska svetska, ali tako prolazna slava tog
neobičnog čoveka. Kad su i gde su postali ljubavnici, niko ne zna. Ali posle jednog
soarea kod njene prijateljice počela je da ide na Bahmanove koncerte, bez obzira
u kom gradu je svirao. Uvek je sedela u prvom redu, ispravljena, pažljivo
očešljana, u crnoj haljini sa otkopčanom kragnom. Neko ju je prozvao Hroma
Madona.
Bahman bi hitro izašao na pozornicu, kao da beži od neprijatelja ili kakvih
mrskih ruku. Ne obraćajući pažnju na publiku, požurio bi do klavira, nadneo bi
se nad okruglu stolicu i počeo blago da okreće drveni kolut na sedištu, tragajući
za određenom matematički preciznom visinom. Sve vreme bi tiho gugutao, nežno
i predano, obraćajući se stolici na tri jezika. Tako bi se vrpoljio neko vreme.
Engleska publika je bila ganuta, francuska se zabavljala, a Nemce je to nerviralo.
Kada bi našao pravu visinu, Bahman bi s naklonošću tapnuo po stolici, seo i
đonovima svojih prastarih lakovanih cipela počeo da proverava pedale. Potom bi
izvadio ogromnu, prljavu maramicu i, dok je njome pedantno brisao ruke,
pogledom bi prelazio po sedištima u prvom redu, žmirkajući nestašno ali pomalo
bojažljivo. Potom bi mu pod okom zaigrao jedan mali napet mišić; coknuo bi
jezikom, sišao sa stolice i opet počeo da vrti kolut koji je blago škripao.
Zak veruje da je madam Perov, kada je došla kući pošto je prvi put čula
Bahmana, sela pored prozora i ostala tu do zore, uzdišući i smešeći se. Tvrdi da
Bahman nikada pre nije svirao tako lepo, tako mahnito, i da je sa svakim
narednim nastupom njegovo izvođenje bivalo sve lepše, ali i sve mahnitije. S
neviđenim umećem, Bahman bi sabirao i oslobađao kontrapunktne zvukove,
disonantnim akordima je stvarao utisak veličanstvenih harmonija, a u svojoj
„Trostrukoj fugi” elegantno bi razvio temu, strastveno se poigravajući njome, kao
mačka s mišem: pretvarao se da mu je pobegla, da bi je jednom iznenadnom
vragolijom, nadnet nad dirke, ponovo zauzdao, trijumfalno se obrušavajući na
nju. A onda, kada bi završio svoje obaveze u tom gradu, nestao bi na nekoliko
dana i nastavio da pijanči.
Redovne mušterije malih sumnjivih krčmi koje su otrovno plamtele u magli
sivih predgrađa mogle su da sretnu omalenog, dežmekastog čoveka s
raščupanom kosom oko ćelavog temena i vlažnim očima, rumenim kao rana,
kako seda u najzabitiji ugao, ali rado časti pićem svakog ko bi ga saleteo. Davno
već propali starac, štimer klavira, koji je nekoliko puta pio s njim, verovao je da

•103•
se i Bahman bavio istim poslom, jer kad bi se napio, prstima bi dobovao po stolu
i tankim, visokim glasom precizno izvlačio notu A. Ponekad bi ga neka vredna
prostitutka sa istaknutim jagodicama na licu odvela u svoju sobu. Ponekad bi
oteo violinu iz ruku muzikanta, zgazio je i za kaznu polomio. Motao se s
kockarima, mornarima, sportistima obolelim od hernije, ali i s tihim, učtivim
lopovima.
Noćima bi ga Zak i madam Perov tražili. Istina, samo kada je bilo krajnje
vreme da počne s pripremama za koncert. Ponekad bi ga pronašli, a ponekad bi
se, mutnih očiju, prljav, bez okovratnika, sam pojavio kod madam Perov; divna,
tiha dama bi ga smestila u krevet, i tek posle dva-tri dana bi telefonirala Zaku i
javila mu da je Bahman tu. Bio bi neverovatno postiđen i u isto vreme obestan,
kao kakvo razmaženo derište. Skoro da i nije razgovarao s madam Perov. Kada
bi mu prigovorila i pokušala da ga uzme za ruke, otrgao bi se i, piskavo vrišteći,
udarao bi je po prstima, kao da mu i najmanji dodir nanosi nepodnošljivu bol,
te bi hitro otpuzao pod jorgan i dugo plakao. Zak bi došao, saopštio da moraju
da idu za London ili Rim i odveo Bahmana.
Njihova čudna veza trajala je tri godine. Kada bi više-manje oporavljeni
Bahman bio serviran publici, madam Perov bi obavezno sedela u prvom redu. Na
dužim putovanjima uzimali bi sobe jednu do druge. Madam Perov je za to vreme
videla svog muža nekoliko puta. On je, naravno, kao i svi ostali, znao za njenu
burnu i nepokolebljivu strast, ali se nije mešao, živeći sopstveni život.
- Bahman je od njenog života napravio pakao - ponavljao je Zak. - Neshvatljivo
je kako je mogla da ga voli. Misterija ženskog srca! Jednom prilikom, kada su
zajedno bili kod neke njene prijateljice, sopstvenim očima sam video maestra
kako kezi svoje zube na nju, kao kakav majmun, a da li znate zašto? Samo zato
što je htela da mu zategne kravatu. Ali u to vreme on je genijalno svirao. Tada je
nastala „Simfonija u d-molu” i nekoliko komplikovanih fuga. Niko ga nije video
kako ih piše. Najinteresantnija je tzv. „Zlatna fuga”. Da li ste je čuli? Razvoj teme
potpuno je originalan. Ali rekoh vam da je imao svoje kaprice i da je bivao sve
luđi. Dakle, ovako je to bilo. Prošle su tri godine i onda, jedne noći u Minhenu,
gde je svirao...
I kako se bližio kraj priče, Zak je žmirkao sve tužniji i potreseniji.
Izgleda da je po dolasku u Minhen Bahman pobegao iz hotela u kom su obično
odsedali s madam Perov. Tri dana pre koncerta Zaka je obuzela velika panika.
Nisu mogli da pronađu Bahmana. Bila je kasna jesen, s mnogo kiše. Madam
Perov se prehladila i legla u krevet. Uz pomoć dva detektiva, Zak je nastavio da
proverava barove.
Na dan koncerta, policija je telefonirala i saopštila da su locirali Bahmana.
Pokupili su ga na ulici, usred noći, nakon čega se čitavu noć slatko ispavao u
stanici. Bez reči, Zak ga je odvezao iz policijske stanice do teatra, kao stvar ga
isporučio njegovim pomoćnicima, a zatim otišao do hotela da mu donese frak.
Kroz vrata je ispričao madam Perov šta se desilo. Potom se vratio u teatar.
Bahman je, sa crnim filcanim šeširom nabijenim preko obrva, sedeo u svojoj
garderobi, tužno dobujući prstom po stolu. Ljudi su žamorili i šaputali oko njega.

•104•
Sat vremena kasnije publika je počela da zauzima svoja mesta u ogromnoj
dvorani. Bela, jarko osvetljena pozornica, ukrašena cevima orgulja sa svake
strane, crni blistavi klavir s podignutim krilom i skromna pečurka njegove stolice
- sve to je u svečanoj dokolici čekalo čoveka s vlažnim, nežnim rukama, koji će
uskoro, kao tornado, zvukom ispuniti klavir, pozornicu, ogromnu salu gde su se,
kao bledi crvi, pomerali i presijavali ramena žena i muške ćele.
I onda se Bahman stuštio na pozornicu. Ne obraćajući pažnju na grmljavinu
dobrodošlice, koja se kao čvrsti konus širila, a potom raspršila dok se aplauz
stišavao, počeo je da okreće kolut na stolici, žudno da guguče i pošto je lupnuo
po njoj, seo je za klavir. Dok je brisao ruke, uz stidljiv osmeh pogleda ka prvom
redu. Osmeh je naglo nestao i Bahman napravi grimasu. Maramica je pala na
pod. Njegov pažljiv pogled skliznuo je još jednom po licima i zaustavio se na
praznom mestu u sredini. Bahman je zalupio poklopac, ustao i izašao samom
ivicom pozornice i, kolutajući očima, kao balerina podižući svoje savijene ruke,
izbaci iz sebe dva-tri smešna „pih”. Publika se zaledila. Bahman je zastao, rekao
nešto što niko nije mogao da čuje i potom, uz brišući, široki zamah, celoj sali je
pokazao šipak.
- Sve se desilo iznenada - nastavljao je Zak priču - pa nisam mogao da
priskočim u pomoć. Naleteo sam na njega posle fige, umesto fuge, kada je već
napuštao pozornicu. Pitao sam ga: - Bahmane, gde si krenuo? - Opsovao je i
nestao iza pozornice.
Zak je izašao na pozornicu da se suoči sa olujom besa i smeha. Podigao je
ruku i uspeo da utiša publiku i čvrsto obećao da će se koncert održati. Kada je
ušao u foaje za glumce, zatekao je Bahmana kako sedi tamo kao da se ništa nije
desilo, pomerajući usne dok je čitao odštampani program.
Zak je pogledao u prisutne, podigao obrve i pojurio do telefona da pozove
madam Perov. Dugo se niko nije javljao; napokon je nešto kliknulo i on ču njen
malaksali glas.
- Pod hitno dođite - mrmljao je Zak udarajući po telefonskom imeniku ivicom
dlana - Bahman neće da svira bez vas. Ovo je strašan skandal! Publika počinje
da... Molim? Šta? Da, da, kažem vam da odbija. Halo? O, dođavola! Veza se
prekinula.
Madam Perov je bilo još gore. Doktor, koji je posetio dva puta tog dana,
zaprepašćeno je gledao u živu koja se popela sve do crvene linije u staklenoj cevi.
Čim je spustila slušalicu - telefon joj je bio pored kreveta - verovatno se veselo
nasmejala. Tresući se na svojim nesigurnim nogama, počela je da se oblači.
Osetila je nepodnošljivu bol u grudima, ali kroz izmaglicu i zujanje dopirao je zov
sreće. Iz nekog razloga zamišljao sam da je, navlačeći najlon čarape, svila stalno
zapinjala za nokte na njenim hladnim stopalima. Namestila je kosu najbolje što
je mogla, navukla smeđu bundu i izašla sa štapom u ruci. Rekla je vrataru da
pozove taksi. Crni trotoar se presijavao. Brava na vratima automobila bila je
mokra i ledena. Mora da joj je na usnama sve vreme vožnje titrao veseli osmeh
uz zvuk motora, a šuštanje guma se mešalo s brujanjem u njenim
slepoočnicama. Kada je stigla u teatar, videla je gomile ljudi kako ljutito otvaraju

•105•
kišobran dok su izlazili na ulicu. Skoro je pala s nogu, ali je ipak izdržala. U
foajeu za glumce Zak je nervozno šetao gore-dole, hvatajući se čas za levi, čas za
desni obraz.
- Bio sam potpuno van sebe - rekao mi je. - Dok sam telefonirao, maestro je
pobegao. Kada je madam Perov stigla, skočio sam na nju: zašto nije došla na
koncert. Razumete, uopšte nisam uzeo u obzir da je u stvari bolesna. Pitala je:
’Znači, sad se vratio u hotel? Mimoišli smo se, dakle?’ A ja sam potpuno besan
urlao: ’Dođavola s hotelima, sigurno je u nekom baru! U baru! U baru!’ Potom
sam odustao i izleteo van. Trebalo je da spasim prodavca karata.
A madam Perov, drhteći i osmehujući se, ode za Bahmanom. Znala je otprilike
gde da ga traži, tamo u onom mračnom, zastrašujućem kraju gde ju je
zabezeknuti vozač odvezao. Kada je došla do ulice gde su, po Zakovim rečima,
juče našli Bahmana, otpustila je taksistu i, oslanjajući se na štap, poče da šeta
po neravnom trotoaru, pod kosim naletima crne kiše. Ušla je u svaki bar
pojedinačno. Zaglušivali su je talasi bučne muzike, a muškarci su je drsko
gledali. Pogledom bi prešla po zadimljenoj, šarenoj taverni koja se vrtela ukrug,
a zatim izašla van, u nemilosrdnu noć. Na kraju, činilo joj se da je ulazila u jedan
te isti bar i strašna slabost se svali na njena ramena. Hodala je, hramala i
ispuštala jedva čujne jecaje, čvrsto stežući tirkiznu dršku štapa u svojoj hladnoj
ruci. Policajac, koji ju je izvesno vreme posmatrao, priđe joj laganim, službenim
korakom i upita za njenu adresu, a onda je uhvati, čvrsto ali pažljivo, i odvede je
do konjske kočije koja je taksirala u noćnoj smeni. U škripavoj, smrdljivoj tmini
taksija izgubila je svest i, kada se probudila, vrata su bila otvorena, a vozač, u
sjajnom nauljenom kožnom ogrtaču, ćuškao ju je blago po ramenu drškom biča.
Kada se našla u toplom hodniku hotela, obuzeo ju je osećaj potpune
ravnodušnosti prema svemu. Gurnula je vrata svoje sobe i ušla. Bahman je sedeo
na njenom krevetu, bosonog i u noćnoj košulji, ogrnut kariranim ćebetom.
Dobovao je sa dva prsta po mermernoj površini noćnog stočića, dok je hemijskom
olovkom u drugoj ruci udarao tačkice po notnom papiru. Bio je toliko udubljen
da nije ni primetio kada su se vrata otvorila. Ispustila je jedno tiho, jecavo „ah”.
Bahman se trgnuo. Ćebe je počelo da pada s njegovih ramena.
Mislim da je to bila jedina srećna noć u životu madam Perov. Mislim da je njih
dvoje, poremećeni muzičar i žena na samrti, pronašlo reči o kojima bi najveći
pesnici mogli samo da sanjaju. Kada je ozlojeđeni Zak sledećeg jutra stigao u
hotel, Bahman je sedeo tamo sa oduševljenim, tihim osmehom, razmišljajući o
madam Perov, koja je bez svesti ležala ispod kariranog ćebeta, posred širokog
kreveta. Niko nije mogao da zna o čemu je Bahman razmišljao dok je gledao
usplamtelo lice svoje ljubavnice i slušao njeno teško disanje; verovatno je na sebi
svojstven način protumačio nemir njenog tela, treperenje i vatru smrtonosne
bolesti, koju uopšte nije ni primetio. Zak je pozvao doktora. Bahman ga je najpre
nepoverljivo pogledao, uplašeno se osmehujući; onda je stegao doktorovo rame,
ustuknuo, udario se po čelu i počeo da šeta gore-dole stiskajući zubima. Umrla
je istog dana a da nije povratila svest. Srećni izraz ni jednog trenutka nije sišao
s njenog lica. Na noćnom stočiću Zak je našao zgužvan notni list, ali niko nije
bio u stanju da dešifruje ljubičaste tačkice muzike razbacane po njemu.

•106•
 - Odmah sam ga odveo - nastavio je Zak. - Plašio sam se šta bi moglo da se
desi kada se pojavi njen muž, razumete. Jadni Bahman, bio je mlitav kao krpena
lutka i sve vreme je prstima držao zapušene uši. Plakao je tako kao da ga je neko
golicao: ’Prekinite s tim zvucima! Dosta, dosta muzike!’ Nisam siguran šta ga je
toliko potreslo: u poverenju, nikada nije voleo tu nesrećnu ženu. U svakom
slučaju, ona mu je donela propast. Posle sahrane, Bahman je bez traga nestao.
Još uvek možete pronaći njegovo ime na reklamama firmi koje proizvode klavire,
ali, objektivno govoreći, bio je zaboravljen. Tek posle šest godina sudbina nas je
ponovo spojila. Samo na trenutak. Čekao sam voz na maloj stanici u Švajcarskoj.
Sećam se, veče je bilo predivno. Nisam bio sam. Da, žena, ali to je drugi libreto.
I onda, ko bi se tome nadao, videh malu grupu ljudi koja se okupila oko oniskog
čoveka u pohabanom crnom kaputu i sa crnim šeširom. Ubacio je novčić u
džuboks i nekontrolisano jecao. Ubacio bi novčić, saslušao neku kratku melodiju
i jecao. Potom se brava pokvarila. Novčić se zaglavio. Počeo je da trese džuboks,
da rida još glasnije, a zatim je odustao i otišao. Odmah sam ga prepoznao, ali
nisam bio sam, razumete, bio sam sa damom, i okolo je bilo mnogo znatiželjnih
ljudi. Bilo bi nekako neprijatno da sam otišao do njega i rekao Wie geh’s dir,
Bachmann?

prevod sa engleskog: Aleksandar Šurbatović

•107•
 ZMAJ

Živeo je ne pomaljajući se iz magle duboke pećine, u samom središtu stenovite

planine, gde se hranio gotovo isključivo slepim miševima, pacovima i plesni.
Ponekad su, istina, u pećinu zavirivali i tragači za stalaktitima, radoznali putnici
- i to je bilo ukusno. Lepo je bilo sećati se razbojnika koji je želeo da se spase od
pravosuđa i dva psa koje su jednom tamo poslali da provere može li se proći s
jednog na drugi kraj čitavom planinskom stazom. Priroda je naokolo bila divlja,
na liticama je ponegde stajao porozan sneg, ledenom tutnjavom su grmeli
vodopadi. Izlegao se pre oko hiljadu godina - i možda zato što se to desilo donekle
iznenada - ogromno jaje razbio je jedne burne noći udar munje - krilati zmaj
ispao je plašljiv i priglup. Osim toga, na njega je mnogo uticala majčina smrt.
Ona je odavno sejala strah u okolnim naseljima, bljuvala vatru, kralj se ljutio,
pored njene jazbine stalno su tumarali vitezovi, koje je ona krckala kao orahe.
Ali jednom, kad je progutala masnog kraljevog kuvara i zaspala na suncem
ugrejanoj hridi, do nje je dojahao sam veliki Ganon u gvozdenom oklopu, na
vrancu obavijenom srebrnom mrežom. Jadnica se propela iz sna, njene zelene i
crvene grbe planule su poput vatre, a vitez joj je iz zaleta zabo hitro koplje u
glatke, bele grudi. Ona se stropoštala i smesta se iz ružičaste rane iskobeljao
debeli kuvar, s njenim ogromnim zadimljenim srcem ispod miške.
Mladi zmaj video je sve to sakriven iza litice i od onda nije mogao bez drhtanja
da misli na vitezove. Udaljio se u dubinu pećine i nije se iz nje pomaljao. Tako je
prošlo deset vekova - dvadeset zmajevih godina.
I odjednom poče nepodnošljivo da čami... Stvar je u tome što je bajata
pećinska hrana izazivala grozne nemire u stomaku, odvratno krčanje i bolove.
Devet godina odlučivao se, i desete se odlučio. Polako i oprezno, šireći i uvlačeći
prstenove repa, izmileo je iz svoje pećine.
I odmah je osetio: proleće. Crne litice, umivene skorašnjim pljuskom,
presijavale su se, sunce je buktalo u izlivu planinske bujice, u vazduhu se
osećala divljač. I zmaj, široko šireći plamteće nozdrve, poče da se spušta u
dolinu. Pritom je njegov kao lokvanj beli satenski stomak skoro dodirivao zemlju,

•108•
na naduvenim zelenim bokovima pojavljivale su se modre natekline i čvrsta
krljušt na leđima pretvarala se u snažni požar - u hrbat duplih crvenih grba koje
su se prema repu smanjivale, a on se pokretao snažno i gipko. Glava je bila
glatka, zelenkasta, mehurići vatrene sluzi visili su mu sa donje usne; meke,
bradavičaste i džinovske krljušaste šape ostavljale su duboke tragove, zvezdolike
jame. Kad je sišao u dolinu, prvo što je opazio bio je voz koji je jurio niz stenovite
padine.
Zmaj se prvo obradovao pomislivši da mu je voz rođak s kojim može da se
igra, uz to je pomislio da se ispod sjajne, naizgled čvrste školjke krije nežno meso.
Zato je krenuo da ga sustigne, bučno i vlažno je šljapkao tabanima, ali tek što je
pokušao da šćapi poslednji vagon, voz ulete u tunel. Zmaj se zaustavio i gurnuo
glavu u crnu jamu, kuda je otišao plen; bilo je nemoguće da se provuče.
Dvaput je snažno kinuo u dubinu, uvukao glavu, seo na zadnje šape i počeo
da čeka - možda će opet istrčati. Sačekavši neko vreme, mahnu glavom i pođe
dalje - u tom trenutku iz crne rupe iskoči voz, staklo lukavo bljesnu i nestade
iza zaokreta. Zmaj uvređeno pogleda preko ramena i, podigavši rep, nastavi svoj
put.
Spuštalo se veče. Iznad polja dizala se magla. Džinovsku životinju, živo brdo,
opazili su seljaci koji su se vraćali kući - ošamućeni, ukipili su se; a na malom
automobilu koji je jurio drumom istovremeno su od straha pukle sve četiri gume
i, poskočivši, dospeo je u jarak. Ali zmaj je stalno išao i išao, ništa ne
primećujući: u daljini se osećao vreo miris koncentrisanih ljudskih gomila - tamo
je hitao. I eto, na prostranom plavetnilu noćnog neba izroniše pred njim četiri
fabrička dimnjaka, čuvari velikog industrijskog grada.
Dvojica su bili glavne ličnosti u tom gradu: vlasnik duvanskog preduzeća
„Čudo” i vlasnik duvanske firme „Velika kaciga”. Među njima je plamsalo
davnašnje istančano neprijateljstvo, o kojem bi se mogla napisati čitava epska
poema. U svemu su se nadmetali, u šarenilu reklama, u načinima njihovog
širenja, u cenama, u ponašanju prema radnicima - ali niko nije mogao određeno
reći na čijoj je strani prevaga.
Te značajne noći, vlasnik firme „Čudo”, zadržao se veoma kasno u svojoj
kancelariji. Pored njega, na stolu je bila gomila novih, tek odštampanih reklama,
koje su u zoru radnici morali da izlepe po gradu.
Iznenada, u noćnoj tišini odjeknu zvono i posle nekoliko trenutaka uđe mršavi
bledi čovek s bradavicom sličnom čičku na desnom obrazu. Fabrikant ga je
poznavao: bio je to vlasnik uzorne gostionice na periferiji, koju je podigla firma
„Čudo”.
- Već je skoro dva, prijatelju moj. Vaš dolazak mogu da opravdam samo
događajem od neobične važnosti.
- Tako i jeste - rekao je gostioničar mirnim glasom, iako je njegova bradavica
poigravala. I on je ispričao sledeće.
Izbacivao je iz gostionice petoricu starih radnika, do daske pijanih. Izašavši
na ulicu, oni su, izgleda, zapazili nešto veoma neobično, jer su sva petorica
prsnuli u smeh.

•109•
 - O-ho-ho-ho - grohotom se nasmejao jedan. Mora biti da sam više popio kad
na javi vidim hidru kontrr...
Nije ni stigao da završi. Odjeknula je strašna, teška buka, neko je viknuo,
gostioničar je provirio. Čudovište koje se u mraku presijavalo kao mokra planina,
zabačene njuške, gutalo je nešto krupno, od čega se njegov beličasti vrat
nadimao u gukama koje su se presijavale; progutavši, obliznulo se, poljuljalo
celim telom i meko se spustilo nasred ulice.
- Mislim da je zadremalo - dodade gostioničar zaustavivši prstom bradavicu
koja je poskakivala.
Fabrikant je ustao. Nadahnutom zlatnom vatrom bljesnule su njegove čvrste
plombe. Pojava živog zmaja nije u njemu probudila nikakva druga osećanja, osim
žarke želje koja ga je na svašta podsticala: pobediti neprijateljsku firmu.
- Eureka! - uzviknu. - Dragi prijatelju, ima li još svedoka?
- Mislim da nema - odgovori gostioničar. - Svi su spavali i odlučio sam da
nikog ne budim i došao sam pravo k vama. Da ne bih stvarao paniku.
Fabrikant stavi šešir.
- Odlično, uzmite ovo - ne, ne čitavu gomilu, tridesetak, četrdesetak listova,
uzmite i ovu teglu, da - i četku takođe. Tako. Sad me vodite.
Ušli su u mračnu noć i ubrzo stigli u mirnu ulicu, na čijem je kraju, prema
gostioničarevim rečima, ležalo čudovište. Na svetlosti usamljenog žutog fenjera
prvo su opazili policajca, koji je nasred kaldrme dubio na glavi. Kasnije se
ispostavilo da je, patrolirajući noću, nabasao na zmaja i toliko se uplašio da se
prevrnuo i skamenio. Fabrikant, čovek krupan i snažan kao gorila, ispravio ga
je i prislonio na stub od fumira, onda je prišao zmaju. Zmaj je spavao, što i nije
bilo čudno. Lica koja je progutao bila su skroz-naskroz natopljena vinom i sočno
su se rasprsnula u njegovoj čeljusti. Piće na gladan stomak udarilo mu je u glavu
i, blaženo se osmehnuvši, sklopio je kapke, ležao na trbuhu podvijenih prednjih
šapa, a svetlost fenjera istakla je sjajne lukove njegovih duplih grba.
- Stavite merdevine - rekao je fabrikant gostioničaru. - Lično ću lepiti.
I bez žurbe, birajući ravna mesta na klizavim zelenim bokovima čudovišta,
počeo je da maže četkom po krljuštastoj koži i da na nju pritiska povelike listove
reklama. Iskoristivši sve listove, značajno je stisnuo ruku hrabrom gostioničaru
i, žvaćući cigaru, vratio se kući.
Nastalo je jutro, divno, proletnje jutro, ublaženo jorgovanastom izmaglicom. I
odjednom, na ulicama se podigao uznemireni žamor, zazvečala su vrata,
prozorski ramovi, ljudi su nagrnuli napolje mešajući se sa onima koji su se
smejali i nekud hrlili. Tamo, tromo šljapkajući po asfaltu, koračao je zmaj,
potpuno kao živ, sav izlepljen šarenim reklamama.
Jedna se čak zalepila za njegovo glatko teme. „Pušite samo čudo”! - likovala
su modra i svetlocrvena slova reklama. „Budala je onaj ko ne puši moje cigarete,
Duvan čudo pretvara vazduh u med”; „Čudo, čudo, čudo!”
- Stvarno - čudo! - smejala se gomila. - I kako je to napravljeno - mašina ili
ljudi?

•110•
 Zmaj se odvratno osećao posle nehotične pijanke. Od tog lošeg vina osećao je
sada muku, u celom telu slabost, na doručak nije mogao ni da misli. Uz to, sad
ga je obuzela strašna sramota, mučno snebivanje bića koje se prvi put našlo u
gomili. Otvoreno govoreći, žarko je želeo da se što pre vrati u pećinu, ali to bi bilo
još sramnije - i zato je nastavljao svoj mračni hod kroz varoš. Nekoliko ljudi, s
plakatima na leđima, čuvali su ga od radoznalaca, od dečaka koji su pokušavali
da se provuku ispod njegovog belog stomaka, da se uspentraju na njegov visoki
hrbat, da mu dodirnu njušku. Svirala je muzika, sa svih prozora piljili su ljudi,
iza njega je išao čitav niz automobila, u jednom je, zavaljen, sedeo fabrikant -
junak dana.
Zmaj je išao ne obraćajući pažnju ni na koga, zbunjen neshvatljivim veseljem
koje je izazvao.
A u svetlom kabinetu, po kao mahovina mekom tepihu, koračao je napred-
nazad, stegnutih pesnica, drugi fabrikant - vlasnik firme „Velika kaciga”. Kraj
otvorenog prozora, posmatrajući povorku, stajala je njegova prijateljica, mala
igračica na žici.
- To je bezobrazluk! - vikao je fabrikant, sredovečni ćelavi čovek
sivkastomodrih podočnjaka. - Policija bi morala da prekine ovaj bezobrazluk... I
kad je samo stigao da napravi ovo strašilo.
- Ralf! - uzviknu iznenada igračica, lupivši dlanom o dlan. - Znam šta treba
da učiniš. U našem cirkusu, eto, postoji tačka „Turnir”...
Ona mu je vrelim šapatom, kolačeći našminkane lutkaste oči, ispričala svoj
plan. Fabrikant se ozario. Trenutak kasnije, već je telefonom razgovarao s
direktorom cirkusa.
- Tako - reče fabrikant obesivši slušalicu. - Strašilo je od naduvane gume.
Videćemo šta će ostati od njega ako ga dobro lupimo.
Zmaj je za to vreme prešao most, pored pijace, pored gotske katedrale, što je
u njemu izazvalo najneprijatnije uspomene, zatim glavnim bulevarom - prelazio
je preko širokog trga, kad se pred njim, razmičući gomilu, pojavio vitez. Vitez je
bio u gvozdenom oklopu, sa spuštenim vizirom, s crnim perom na šlemu; konj
mu je bio težak, vranac sa srebrnom mrežom. Žene-štitonoše, odevene kao
paževi, išle su pored njega; na slikama na brzinu napravljenih barjaka stajalo je:
velika kaciga. „Pušite samo veliku kacigu”; „Velika kaciga sve pobeđuje”. Cirkuski
jahač koji je izigravao viteza, podbo je mamuzama konja i čvršće stegao koplje.
Ali konj je, ko zna zašto, počeo da uzmiče, usta su mu penila, iznenada se propeo
i svom težinom seo na zadnje noge. Vitez je tresnuo na asfalt, zatandrkao, kao
da su kroz prozor izbacili sve kuhinjsko posuđe.
Ali zmaj to nije video. Pri prvom vitezovom pokretu iznenada se zaustavio,
onda se brzo okrenuo, oborivši pritom udarom repa starice koje su stajale na
balkonu i, gazeći ljude koji su se razilazili, dao se u bekstvo. Za tren oka odjurio
je iz grada, poleteo poljima, uspentrao se uz strme litice i uleteo u svoju bezdanu
pećinu. Tamo je pao ničice, savio šape i, pokazujući tamne svodove svog
satenskog, belog, podrhtavajućeg trbuha, duboko uzdahnuo i, zaklopivši
začuđene oči - umro.

prevod s ruskog: Lidija Subotin

•111•
 BOŽIĆ

Pošto se iz sela pešaka vratio kući na svoje imanje, po tamnom snegu, Slepcov
je seo u ugao, na stolicu presvučenu plišom, koju nikada pre, koliko ga sećanje
služi, nije koristio. Takva stvar se obično dešava posle nekakve velike nesreće.
Ne tvoj brat, već slučajni prolaznik, komšija sa sela koga jedva poznaješ i na koga
nikad nisi obraćao pažnju, s kojim inače jedva da razmeniš koju reč, utešiće te
razumno i nežno, podići će ti šešir koji si ispustio pošto se završilo opelo, dok
posrćeš od tuge, zubi ti cvokoću, a oči ti se magle od suza. Isto važi i za stvari.
Svaka soba, čak i ona najprijatnija, čak i ona najmanja, u malo korišćenom krilu
velike seoske kuće, poseduje neki nenastanjeni ugao. Slepcov je seo baš u jedan
takav ugao.
Krilo, koje je drvenim hodnikom bilo povezano s glavnim delom kuće, sada
prekrivenim ogromnim severnoruskim smetovima, koristilo se samo leti. Inače,
nije bilo potrebe buditi ga, niti zagrevati: gazda bi dolazio iz Peterburga samo na
par dana i odsedao tu gde je bilo lako naložiti peći obložene belim holandskim
pločicama.
Gazda bi sedeo u uglu, na toj plišanoj stolici, kao u čekaonici kod lekara.
Prostorija je tavorila u mraku; rano večernje gusto plavetnilo probijalo se kroz
kristalno perje mraza na prozorskom oknu. Ivan, tihi, debeljuškasti sluga, koji
je nedavno obrijao brkove, pa je sad izgledao kao svoj pokojni otac, nadzornik
posluge, doneo je petrolejsku lampu, ukrašenu i krcatu svetlom. Smestio ju je
na stočić i poklopio ružičastim svilenim abažurom. Na trenutak nagnuto ogledalo
je uhvatilo odraz njegovog osvetljenog uha i podšišane sede kose. Zatim se
povukao uz potmulu škripu vrata.
Slepcov je podigao ruku s kolena i pažljivo je posmatrao. Kap voska od sveće
pala je i zadržala se u tamnim naborima kože između dva prsta. Raširio ih je i
mala bela mrlja se raspala.

•112•
 II

Sledećeg jutra, čim je Slepcov izašao na zaleđenu verandu, posle noći ispunjene
besmislenim, isprekidanim snovima, koji nisu imali nikakve veze s njegovom
tugom, daske na podu ispustile su revolverski prasak pod nogama, a šareni
odsjaji prozora stvorili su rajske romboide na okrečenoj prozorskoj dasci za
sedenje. Spoljna vrata isprva su se malo opirala, da bi se potom otvorila uz
otužnu škripu, i blistavi mraz ga udari u lice. Crvenkasti pesak sudbinski
zasvetluca na ledenom pokrivaču tremskih stepenica nalik cimetu, a debele
ledenice prelivene zelenkastoplavom bojom visile su sa strehe. Smetovi su narasli
sve do prozora krila kuće, čvrsto obgrlivši toplu drvenu građevinu svojim
mraznim kandžama. Prljavobele humke, iznad onog što su leti bile cvetne leje,
virile su iz snega ispred trema, a malo dalje nazirao se sjaj parka, gde je svaka
crna grančica bila optočena srebrom, a jelke kao da su se pokunjile i savile svoje
zelene šape pod blistavim, zamašnim teretom.
U filcanim dubokim čizmama i kratkom, krznom postavljenom kaputu s
kragnom od astragana, Slepcov polako pođe pravom stazom, jedinom očišćenom
od snega, i zaputi se u zaslepljujući daleki krajolik. Čudilo ga je da je još uvek
živ, da još uvek može da primeti snežni sjaj i oseti bol od hladnoće u prednjim
zubima. Primetio je čak i da snegom prekriveni žbun podseća na fontanu i da je
pas na kosini smeta ostavio žućkaste tragove koji su probili njegovu ledenu koru.
Malo dalje, iz snega su virili stubovi pešačkog mosta i tu Slepcov zastade.
Ogorčen i ljut, stresao je debeli paperjast pokrivač sa ograde. Živo se priseti kako
je taj most izgledao leti. Tu je njegov sin hodao po klizavim daskama prekrivenim
cvetnim resama, svojom mrežicom vešto lovio leptira koji bi se skrasio na ogradi.
I onda je ugledao svog oca. Osmeh, koji će odmah biti zauvek izgubljen, zaigra
na njegovom licu ispod spuštenog oboda slamenog šešira, oprljenog suncem; u
ruci je vrteo kaiš kožne torbice koja mu je visila o pojasu, a njegove nežne, glatke,
preplanule noge u kratkim pantalonama od serža i mokrim sandalama, raširene,
zauzele su svoj uobičajeni veseli stav. Nedavno je umro, u Peterburgu, pošto je
u delirijumu buncao o školi, o svojoj bicikli, o nekom velikom orijentalnom
noćnom leptiru. Juče je Slepcov odneo kovčeg - težak kao čitav jedan život, kako
mu se činilo - na selo, u porodičnu grobnicu pored seoske crkve.
Bilo je tiho, kako to samo može biti u jednom blistavom mraznom danu.
Slepcov je visoko podigao nogu, sišao sa staze i, ostavljajući u snegu modre
jamice za sobom, počeo da se probija između neverovatno belih stabala do mesta
gde je park počeo da se spušta prema reci. Daleko ispod, svetlucale su ledene
sante u koritu usečenom u glatku prostranu belinu, a na suprotnoj obali, veoma
pravi ružičasti stubovi dima uzdizali su se nad krovovima brvnara prekrivenih
snegom. Slepcov je skinuo svoju kapu od astragana i naslonio se na jedno stablo.
Negde daleko seljaci su sekli šumu - svaki udarac se zvonko odbijao u visine - a
iza blistave srebrne magle drveća, visoko iznad naseljenih izbi, sunce je ulovilo
ravnodušan odsjaj crkvenog krsta.

•113•
 III

Tamo se zaputio posle ručka, u starim saonicama s visokim uspravnim

naslonom. Oprema uštrojenog crnog pastuva glasno je kloparala po ledenom
vazduhu, bela pera niskih grana promicala su iznad i kolotraci pred njim treperili
su srebrnoplavim sjajem. Kada je stigao, sedeo je oko sat vremena pored groba,
s teškom rukom u vunenoj rukavici položenom na gvozdenu ogradu, koja mu je
kroz vunu pekla ruku. Došao je kući pomalo razočaran, jer tamo, u porodičnoj
grobnici, kao da je još više bio udaljen od svog sina nego ovde, gde su bezbrojni
letnji tragovi njegovih sandala ostali sačuvani ispod snega.
Uveče, kada ga je skolila duboka tuga, otključao je glavnu kuću. Kada su se
vrata otvorila uz strašnu ciku, dašak određene, ne baš zimske svežine zapahnu
iz zvonkog predvorja s rešetkama, Slepcov uze od čuvara lampu s limenom
glavom i uđe sam u kuću. Parket je sablasno škripao pod njegovim nogama.
Jednu za drugom, žuta svetlost ispuni sobe, a pokriveni nameštaj činio mu se
nepoznat; umesto zveckavog lustera, mukla vreća visila je s plafona; i
Slepcovljeva ogromna senka, lagano pružajući jednu ruku, zaplovi preko zida i
sivih kvadrata prekrivenih slika.
Otišao je u sinovljevu letnju radnu sobu, spustio lampu na pervaz prozora i,
lomeći nokte kao i sin nekada, otvorio je kapke, iako je svuda unaokolo bilo
mračno. Na plavom staklu pojavi se žuti plamen blago zadimljene lampe i njegovo
veliko, bradato lice namah iskrsnu.
Sede za praznim stolom i ispod oborenih obrvi namršteno pogleda ka bledim
tapetama, njihovim vencima i modrikastim ružama; uska vitrina, nalik
kancelarijskoj, s fiokama od vrha do dna; kauč i fotelje ispod pokrivača;
najednom, glava mu klonu na sto, poče da se trese, žestoko, glasno, prislonivši
prvo svoje usne, potom vlažne obraze na hladno, prašnjavo drvo, stežući njegove
dalje ivice.
U stolu je našao svesku, table za čuvanje leptirova, zalihe cenih čioda i limenu
kutiju od engleskog keksa i u njoj veliku egzotičnu čauru leptira koja je koštala
tri rublje. Bila je papirasta na dodir i činilo se kao da je napravljena od smeđeg
presovanog lišća. Tokom bolesti, sin je se priseti, zažalivši što ju je ostavio, ali se
tešio mišlju da je čaura unutra verovatno već mrtva. Takođe je pronašao
pocepanu mrežicu: tarlatanska vrećica i obruč na rasklapanje (a muslin je još
mirisao na leto i suncem ogrejanu travu).
Potom, povijajući se sve niže i jecajući čitavim telom, počeo je da izvlači jednu
po jednu zastakljenu fioku vitrine. Pod prigušenim svetlom lampe ispod stakla
poput svile su se presijavali uredno poređani uzorci. Tu, u toj sobi, baš na tom
stolu, njegov sin je širio krila svog ulova. Prvo bi pažljivo ubijenog insekta pribo
za tablu obloženu plutom, u ležište, između dve daščice koje su mogle da se
prilagođavaju, pričvršćivao ih papirnim trakama i ispravljao još uvek sveža,
meka krila. Ali već davno su se osušili i potom bili prebačeni u vitrinu, ti gizdavi
jedrilci, blistavi plavci i mali dukati, raznorazni šarenci. Neki su bili postavljeni

•114•
na leđa da bi se videla njihova sedefasta donja strana. Sin je izgovarao njihova
latinska imena trijumfalno ili vragolasto i s nipodaštavanjem. A noćni leptiri, o,
ti noćni leptiri, prvi amurski ljiljak od pre pet leta!

IV

Dimnoplava noć bila je obasjana mesečinom; tanki oblaci rasuti po nebu nisu
dodirivali nežni, ledeni mesec. Drveće, gomile sivog mraza, bacalo je tamne senke
na smetove, koji su mestimično svetlucali metalnim iskrama. U plišanoj, dobro
ugrejanoj sobi krila kuće Ivan je u glinenu saksiju stavio na sto jelku visoku
nekih šezdesetak centimetara i upravo je kačio sveću na njen krstasti vrh, kada
se Slepcov, promrzao, nadutih očiju i prašnjavih obraza, vratio iz glavne kuće
noseći sanduk pod miškom. Videvši božićnu jelku, rasejano je upitao: - Šta je
to?
Pošto je preuzeo sanduk, Ivan mu je odgovorio: - Sutra je praznik.
- Ne, nosi to odavde - reče Slepcov mršteći se, dok se u sebi pitao: da li je
moguće da je Badnje veče? Kako sam mogao da zaboravim?
Ivan je blago insistirao: - Lepa je i zelena. Neka stoji tu malo.
- Molim te, nosi je - ponovi Slepcov i nagnu se nad kovčegom. U njemu je
doneo stvari svog sina: mrežicu za leptirove, limenu kutiju od keksa s
kruškastom čaurom, tablu za leptirove, čiode u lakiranoj kutiji, plavu svesku.
Pola prve stranice bilo je pocepano, a na ostatku se nalazio nekakav diktat iz
francuskog jezika. Potom su išli svakodnevni zapisi, imena leptirova i druge
beleške:
Preko kaljuge sam šetao sve do Borovičija...
Danas je kišovito. Igrao sam dame sa ocem, a onda čitao Gončarovljevu
Fregatu. Ubistveno je dosadna.
Predivni topli dan. Uveče sam vozio bicikl. Mušica mi je upala u oko. Namerno
sam vozio dva puta pored njene kuće, ali nisam je video...
Slepcov podiže glavu, progutao je nešto vrelo i veliko. O kome je pisao njegov
sin?
Vozio sam bicikl kao i obično, čitao je dalje. Pogledi su nam se skoro ukrstili.
Draga moja, ljubavi moja...
- Ovo je neverovatno - prošaptao je Slepcov. - Nikad ne bih rekao...
Opet se nagnuo, željno dešifrujući dečji rukopis, koji se koso uzdizao, da bi
se onda strmoglavljivao ka margini.
Video sam danas prvi primerak mrtvačkog plašta. To znači da je stigla jesen.
Uveče pada kiša. Ona je verovatno otišla, a nismo se čak ni upoznali. Zbogom,
draga moja. Veoma sam tužan...
Nikad mi nije ništa rekao... pokušavao je Slepcov da se priseti, trljajući čelo
dlanom.

•115•
 Na poslednjoj stranici nalazio se crtež mastilom: pogled na slona otpozadi,
dva debela stuba, vrhovi dva uha i tanak rep.
Slepcov je ustao. Zatresao je glavom, odupirući se još jednom naletu strašnog
ridanja.
- Ne mogu to da podnesem više - otezao je između dva jecaja, pa opet
ponavljao još sporije - ne-mogu-to-više-da-podnesem...
Sutra je Božić, iznenada se seti, i ja ću umreti. Naravno. To je bar prosto. Već
ove večeri...
Izvadio je maramicu i obrisao oči, bradu, obraze. Tamni tragovi ostadoše na
maramici.
- ... smrt - reče Slepcov tiho, kao da je završio neku dugu rečenicu.
Sat je otkucavao. Mrazne šare su se razvukle po modrom staklu prozora.
Sveska se presijavala na stolu; pored nje, svetlo prođe kroz muslinsku mrežicu
za leptirove i zasija na ivici otvorene limene kutije. Slepcov zatvori oči i kroz telo
mu prostruja nekakav osećaj da pred njim leži zemaljski život, potpuno ogoljen i
jasan, zastrašujući u svojoj tuzi, ponižavajuće besmislen, oslobođen svakog
čuda...
U tom trenutku nešto iznenada prasnu - nekakav tanki zvuk nalik pucanju
zategnute gumice. Slepcov otvori oči. Čaura se rasprsla na vrhu u kutiji za keks,
i crno, naborano stvorenje veličine miša izmigolji se i poče da hoda po zidu iznad
stola. Zastade, držeći se za površinu sa šest crnih, dlakavih nogu, te poče čudno
da drhturi. Izleglo se iz čaure zato što je čovek ophrvan bolom preneo limenu
kutiju u svoju toplu sobu, pa je toplota prodrla kroz njegov zategnuti svilenkast
omotač; toliko dugo je čekalo na taj trenutak, toliko se napelo da prikupi snagu,
pa je sada, kada je izašlo van, počelo lagano i čudesno da se širi. Postepeno,
naborana opna i svilenkasti krajevi se odmotaše; krila išarana žilicama bila su
sve snažnija kako su se punila vazduhom. Neprimetno se pretvori u krilato
stvorenje, kao što lice koje postepeno sazreva neprimetno postaje lepo. A njegova
krila, još uvek nejaka, još uvek vlažna, i dalje su rasla i širila se, sve dok se nisu
razvila do mere koju im je Bog odredio i tu, na zidu, umesto gromuljice života,
umesto crnog miša, ukaza se veliki atakus, noćni leptir, poput onih pticolikih
što lete oko fenjera u indijskom sumraku.
I onda su ta očvrsla crna krila, sa blistavom mrljom na svakom ponaosob i
purpurnom svežinom raspršenom po njihovim zakrivljenim obodima, snažno
udahnula zadrhtavši od nežne, zanosne, skoro ljudske sreće.

prevod sa engleskog: Aleksandar Šurbatović

•116•
 PISMO KOJE NIKADA NIJE STIGLO U RUSIJU

Moja divna, udaljena draga, pretpostavljam da nisi ništa zaboravila tokom više
od osam godina naše razdvojenosti čim uspevaš da se setiš čak i sedokosog
čuvara u azurnoj livreji, koji nam nimalo nije smetao kada smo se sreli, izbegavši
školu, tog ledenog peterburškog jutra u Suvorovljevom muzeju, tako
prašnjavom, tako malom, tako sličnom precenjenoj burmutici. Kako smo se
samo strastveno ljubili iza voštanih grenadirskih leđa! Kasnije, kada smo izašli
iz te prastare prašine, kako je zaslepljujuć bio srebrnast sjaj parka Tavričeski i
kako nam je čudno bilo što čujemo veselo, požudno stenjanje vojnika dok su,
nasred peterburške ulice, zamahivali po komandi, posrćući na zaleđenoj zemlji,
i zarivali bajonete u lutke s nemačkim šlemovima i slamnatim trbusima.
Da, znam da sam se zakleo u svom prethodnom pismu da neću pominjati
prošlost, naročito sitnice iz naše zajedničke prošlosti; jer mi, pisci u izgnanstvu,
trebalo bi da se izražavamo sa gordom suzdržanošću, a ja, ipak, već na samom
početku prezrivo odbacujem to pravo na uzvišeno nesavršenstvo i epitetima
poražavam sećanja koja si ti opisala tako spretno i ljupko. Ne želim da ti govorim
o prošlosti, ljubavi moja.
Sada je noć. Čovek noću s posebnom snagom opaža nepokretnost stvari -
lampe, nameštaja, uramljenih fotografija na stolu. Povremeno voda naglo
zamrmori u skrivenim slavinama kao da se jecaji uspinju u grlo kuće. Noću
izlazim da lutam. Odrazi uličnih svetiljki teku niz vlažan berlinski asfalt; njegova
površina liči na crnu mast u čijim se naborima gnezde bare. Tu i tamo, crvena
svetiljka nalik na granat žari se iznad protivpožarnog alarma. Stakleni stub,
ispunjen bistrom žutom svetlošću, stoji na tramvajskoj stanici i, iz nekog razloga,
osetim ushićenost i melanholiju kada kasno u noći prazan tramvaj zaklopara
pored mene, a točkovi mu zacvile u krivini. Kroz njegove prozore čovek može
jasno da vidi redove jarko osvetljenih smeđih sedišta, između kojih prolazi
usamljeni kondukter sa crnom torbicom preko ramena; on se pomalo tetura i
zato izgleda krut dok hoda protivno smeru kretanja tramvaja.

•117•
 Dok lutam ponekom tihom, tamnom ulicom, volim da slušam kako se ljudi
vraćaju kući. Oni nisu vidljivi u tami i nikada ne možeš unapred da znaš koja će
vrata sa snishodljivim škljocanjem oživeti i prihvatiti ključ, otvoriti se, zastati,
zadržavajući se u ravnoteži, a zatim se zalupiti; ključ će sa unutrašnje strane
ponovo škljocnuti i, u dubinama iza uokvirenog stakla na vratima, blagi sjaj će
trajati jedan čarobni minut.
Automobil promiče na stubovima mokre svetlosti. Crn, sa žutom trakom ispod
prozora. Hrapavo trubi u uho noći, a njegova senka prolazi ispod mojih nogu.
Ulica je već postala pusta - izuzev vremešne doge, čije kandže kuckaju po
trotoaru dok nerado šeta ravnodušnu, lepuškastu, gologlavu devojku sa
otvorenim kišobranom. Dok devojka prolazi ispod svetiljke nalik na granat (s
njene leve strane, iznad protivpožarnog alarma), jedan napeti, crni odsečak
njenog kišobrana vlažno crveni.
Iza krivine, iznad trotoara - kako neočekivano! - pročelje bioskopa mreška se
u dijamantima. Unutra, na pravougaonom, poput meseca bledom platnu možeš
videti manje ili više vešto uvežbanu mimiku: krupno lice devojke, sa sivim,
blistavim očima i crnim usnama uspravno izbrazdanim sjajnim pukotinama,
približava se s platna, nastavlja da raste dok ona zuri u mračni hodnik, a divna,
duga, svetlucava suza teče niz obraz. I stvarni život se ponekad pojavi (nebeski
trenutak!), nesvestan da ga slikaju: slučajno mnoštvo ljudi, prozirna voda,
nečujno, ali vidljivo šuštanje jednog drveta.
Dalje, na uglu trga, krupna prostitutka u crnom krznu polako korača gore-
dole, povremeno zastajući ispred oštro osvetljenog izloga, gde se pred noćnim
prolaznicima rumena žena od voska razmeće lepršavim smaragdnim ogrtačem i
svetlucavom svilom svojih čarapa boje breskve. Volim da posmatram tu
spokojnu, sredovečnu kurvu dok joj prilazi stariji čovek s brkovima, koji je tog
jutra došao poslom iz Papenburga (prvo je prošao pored nje i dva puta se
osvrnuo). Ona će ga bez žurbe odvesti do obližnje zgrade, koju pri dnevnom svetlu
ne možeš da razlikuješ od ostalih, podjednako običnih zgrada. Ljubazan i
ravnodušan, stari portir bdi čitave noći u neosvetljenom hodniku. Na vrhu
strmog stepeništa, podjednako ravnodušna starica će s mudrom nehajnošću
otključati slobodnu sobu i primiti nadoknadu.
Znaš li uz kakav čudesan zveket osvetljeni voz, dok se svi njegovi prozori
smeju, prohuji preko mosta iznad ulice? Verovatno ne ide dalje od predgrađa, ali
u tom trenutku je tama unutar crnog luka mosta bila ispunjena tako moćnom
metalnom muzikom da sam prosto morao da zamislim sunčane zemlje prema
kojima ću otići čim steknem dodatnih sto maraka, za kojima žudim tako blago,
tako bezbrižno.
Toliko sam bezbrižan da ponekad čak uživam da gledam ljude kako plešu u
lokalnom kafeu. Mnogi moji sadruzi u izgnanstvu ozlojeđeno prekoravaju (u toj
ozlojeđenosti postoji tračak zadovoljstva) pomodne prostakluke, uključujući i
današnje plesove. Ali moda je proizvod ljudske prosečnosti, određeni nivo života,
vulgarnost jednakosti, i ako je korimo, onda priznajemo da prosečnost može
stvoriti nešto (bilo da je to oblik vladavine ili nova frizura) što je vredno našeg

•118•
uzrujavanja. I, naravno, ove takozvane moderne igre uopšte nisu moderne: ludilo
potiče iz doba Direktorijuma zato što su tada, kao i sada, žene nosile haljine na
golu kožu, a muzičari su bili crnci. Moda diše kroz vekove: kupolaste krinoline
iz sredine devetnaestog veka bile su pun udisaj mode, a sledio ga je izdisaj: uske
suknje, priljubljeno igranje. Uostalom, današnji plesovi su vrlo prirodni i prilično
bezazleni, a ponekad - u balskim dvoranama Londona - savršeno ljupki u svojoj
monotoniji. Svi se sećamo šta je Puškin napisao o valceru: „monoton i lud”. Sve
je to ista stvar. A što se tiče kvarenja morala... Evo šta sam našao u
D’Aženkurovim memoarima: Ne znam ni za šta izopačenije od menueta, za koji
smatraju da je pristojno igrati u našim gradovima.
I tako ja uživam da gledam, u ovdašnjim cafés dansants, kako „promiče par
za parom”, da opet citiram Puškina. Zabavno našminkane oči blistaju od
jednostavne ljudske veselosti. Noge u crnim pantalonama dodiruju se s nogama
u tankim čarapama. Stopala se okreću tamo-amo. A u međuvremenu, s druge
strane vrata, čeka moja verna, moja samotna noć sa svojim vlažnim odrazima,
sirenama automobila i žestokim udarcima vetra.
Takve jedne noći, na ruskom pravoslavnom groblju daleko izvan grada,
starica od sedamdeset godina ubila se na grobu svog nedavno preminulog
supruga. Desilo se da sledećeg jutra odem tamo, i čuvar, osakaćeni veteran
Denjikinove kampanje, krećući se na štakama, koje su škripale pri svakom
zamahu njegovog tela, pokazao mi je beli krst o koji se obesila, a žuta vlakna su
još prianjala uz mesto gde se trljao konopac („nov konopac”, nežno je rekao
čuvar). Ipak, u svemu tome su mi najčudniji i najčarobniji bili otisci u obliku
polumeseca koje su njene potpetice, male poput dečjih, ostavile na vlažnoj zemlji
pored nadgrobne ploče. - Pomalo je izgazila zemlju, jadnica, ali osim toga nema
nikakvog nereda - primetio je čuvar hladnokrvno i ja sam, letimično pogledavši
ta žuta vlakna i te male udubine, iznenada shvatio da čovek može čak i u smrti
razabrati naivni osmeh. Možda, draga, ovo pismo prvenstveno pišem zato da ti
opišem taj lak, otmen kraj. Tako se berlinska noć razrešila.
Čuj: ja sam sasvim srećan. Moja sreća je poput izazova. Dok lutam ulicama i
trgovima i stazama pored kanala, odsutno osećajući usne vlage kroz izlizane
đonove, ja ponosno nosim svoju neizrecivu sreću. Vekovi će proteći i đaci će
zevati nad istorijom naših preokreta; sve će proteći, ali moja sreća, draga, moja
sreća će ostati u mokrim odrazima uličnih svetiljki, u opreznom zavijutku
kamenih stepenica koje se spuštaju u crne vode kanala, u osmesima parova koji
plešu, u svemu čime je Bog tako velikodušno okružio ljudsku usamljenost.

prevod sa engleskog: Veselin Marković

•119•
 TUČA

Ujutro, ako me sunce pozove, vozim se u grad na kupanje. Kraj poslednje

tramvajske stanice, na zelenoj klupi, vozači - plećati, u ogromnim, zaobljenim
čizmama - odmarali su se zadovoljno pušeći, trljajući s vremena na vreme teške,
metalom upropašćene ruke, gledajući kako pored, uzduž samih šina, čovek s
mokrom pregačom zaliva šipak u cvatu, kako srebrna, vitka lepeza vodenog
mlaza šiklja iz creva, čas leti prema suncu, čas se naginje, tečno, nad treptavim
žbunovima. Prošao sam pored njih, stežući pod miškom savijeni peškir, brzim
korakom usmerivši se prema kraju šume, tamo gde su gusta i teška stabla jela,
pri dnu hrapavo-mrka, a gore boje kože, išarana senkama; na kržljavoj travi pod
njima valjali su se, dopunjavajući jedno drugo, svetlosni zraci i delovi novina.
Nebo, inače nepredvidljivo, vedrilo se između razmaknutih stabala.
Po sivim talasima peska spustio sam se do jezera, gde su oživljavali snažni
glasovi kupača i promicali svetlom vodenom površinom tamni plovci glava. Na
blagom nagibu, poleđuške i ničice, ležala su tela svih nijansi ulja za sunčanje -
pojedina su bila još bela, s rozikastim pegama na lopaticama, druga su bila
žarka, kao med, ili boje bele kafe sa šlagom. Oslobodio sam se košulje i odmah
je sa svojom zaslepljujućom nežnošću sunce navalilo na mene.
I svako jutro, tačno u devet, pojavljivao se kraj mene jedan isti čovek. Hrom,
postariji Nemac, u pantalonama i jakni poluvojnog kroja, s velikom ćelavom
glavom, koju je sunce uglačalo do crvenog usijanja. Donosio je sa sobom
kišobran, crn poput starog gavrana, i uredan zavežljaj koji se smesta delio na
sivu prostirku, kupaći ogrtač i svežanj novina. Prostirku bi uredno razmestio po
pesku i, ostavši samo u gaćama koje je iz predostrožnosti nosio ispod pantalona,
smeštao se u najudobniji mogući položaj na prostirku, prethodno podesivši
otvoreni suncobran za glavu tako da senka pada samo na lice, i potom uzimao
novine.

•120•
 Posmatrao sam ga sa strane primećujući tamnu, kao raščešljanu, dlaku na
njegovim snažnim i krivim nogama, punačak stomak s dubokim pupkom, koji je
kao oko gledao u nebo - i tako sam se zabavljao pogađajući ko bi mogao biti taj
čovek koji tako bogobojažljivo voli sunce.
Izležavali smo se na pesku satima. Nebom su promicali usplahireni karavani
letnjih oblaka, nalik na kamile i šatore. Sunce je nastojalo da se provuče između
njih, ali bi ga ovi zaklanjali svojim zaslepljujućim ivicama; vazduh se zgusnuo,
potom se sunce opet probi: najpre se ozarila suprotna obala - mi smo bili još
uvek u senci, ravnoj i bezbojnoj, a tamo se prostiralo toplo svetlo, senke jela
oživele su na pesku, suncem oblikovani sitni, goli ljudi crveneli su - odjednom,
kao radosno, ogromno oko, blesnula je svetlost i na našu obalu. Tada sam skočio
na noge, sivi pesak blago je pržio moja stopala, otrčao sam u vodu i bučno u nju
uskakao. Posle, dok sam se sušio na ogrejalom tlu, osećao sam kako sunce
nevidljivim usnama žedno pije prohladne biserne kapljice koje su preostale na
mojoj koži.
Moj Nemac je zaklopio suncobran i, obazrivo, klecajući na svojim krivim
nogama, zaputio se prema vodi, gde je, po navici vremešnih kupača, pokvasio
najpre glavu, a zatim širokim pokretima zaplivao.
Prodavac kiselih bombona prolazio je obalom uzvikujući šta nudi. Dvoje
drugih, u kupaćim kostimima, brzo su proneli vedro s krastavcima, a moji susedi
na suncu, prosti ali dobro građeni mangupi, prihvatili su kratke uzvike trgovaca,
vešto ih podražavajući. Goli dečačić, sav crn od vlažnog peska koji je prionuo uz
njegovo telo, progegao je mimo mene, dok mu je mekani kljunić smešno
poskakivao između neveštih, debeljuškastih nogu. Do njega je sedela njegova
dražesna, poluobučena majka i, sa ukosnicom u zubima, raščešljavala svoju
crnu, dugačku kosu. Podalje, na samoj ivici šume, preplanuli mladići su se igrali
loptom, bacajući je jednom rukom, oživljavajući tim kretnjama besmrtni zamah
Diskobolosa; na lakom vetru jele su zašumele kao nekad u antici; na trenutak
mi se ceo svet učinio kao ova velika naduvena lopta koja preleće ravan svod kako
bi se vratila nazad, u naručje nagog paganskog boga, i u tom magnovenju, sa
eolovskim usklikom, vinu se aeroplan iznad jela, a jedan crnomanjasti atleta,
prekinuvši igru, pogleda u nebo gde su se ka suncu uznosila dva plava krila, uz
bruj i dedalovsko ushićenje.
Poželeh da sve to ispričam svom susedu, kada on, teško dišući i kezeći
neravne zube, izađe iz vode i leže ponovo na pesak. A kako znam vrlo malo
nemačkih reči, nije me razumeo - samo se osmehivao celim svojim bićem,
bleskom ćele, crnim snopom brkova, veselim, mesnatim stomakom s žbunom
dlaka koje se uvijaju prema središtu.

II

Njegovu profesiju otkrio sam sasvim slučajno. Nekako u sumrak, kada se

automobilska buka malo stiša, a gomilice narandži na dvokolicama uličnih

•121•
trgovaca daju nebeskom plavetnilu neku južnjačku vedrinu, obreo sam se u
nekom dalekom kvartu i svratio u pivnicu da utolim večernju žeđ, tako znanu
gradskim skitnicama. Moj veseli Nemac stajao je za blistavim šankom, puštao iz
slavine debeli žuti mlaz, daščicom skidao penu koja se obilno prelivala preko
ivice. Na šank se nalaktio krupan, težak kočijaš sa sedim brčinama i gledao
slavinu osluškujući šum piva, koje je šištalo kao konjska mokraća. Podigavši
pogled prema meni, gazda se druželjubivo naklonio, nalio i meni pivo, a potom
čujno ubacio u kasu novčić kojim sam platio. Pored njega je devojka u kariranoj
suknji, svetle kose i oštrih, ružičastih laktova, prala i brisala čaše krpom, koja
je škripala. Te večeri saznao sam da je ona njegova kći, da je zovu Ema, a da je
on Krauze.
Seo sam u ugao i počeo bez žurbe da ispijam lako, belogrivo pivo, koje je malo
zaudaralo na metal. Krčmica je bila obična: dve-tri reklame za piće; jelenski
rogovi; niska, mračna tavanica s vencem od papirnih zastavica, zaostacima
nekakvog festivala. Iza šanka, na policama, blistale su flaše, iznad je krupno
otkucavao starinski časovnik: kućica s kukavicom koja je iskakala. Čunkovi
livene peći provlačili su se ispod zida i zavijali u šarenilo plafonskih zastavica.
Na golim, čvrstim stolovima bili su prljavobeli kartonski podmetači za pivske
krigle. Za jednim stolom su bacali kocke dremljivi muškarac, s naborima sala na
zatiljku, i belozubi, namrgođeni momak, naizgled slovoslagač ili monter.
Bilo je prijatno, spokojno. Sat je sporo otkidao dosadne deliće vremena. Ema
je zveckala staklarijom i često pogledavala u ugao, gde se, u uskom ogledalu,
koga su presecala zlatna slova reklame, odražavao oštri profil montera i njegova
ruka koja je podizala crnu kutiju s kockama za igranje.
Sledećeg jutra ponovo sam prolazio pored zdepastih tramvajdžija, pored
vodene lepeze kojom je divno klizila duga i našao se opet na obali jezera, gde je
već ležao Krauze. Pomolio je oznojeno lice ispod kišobrana i progovorio o vodi i
znoju. Legao sam, zažmurio zbog sunca, a kada sam ponovo otvorio oči, sve
unaokolo bilo je plavo. Odjednom se obalskom stazom provezao neveliki furgon
i za njim policajac na biciklu. U furgonu se stislo, očajnički je kevtalo i lajalo
uhvaćeno pašče. Krauze je naglo skočio i iz sve snage povikao: - Opasnost! Šinter!
- odmah je neko prihvatio taj uzvik koji se proneo dalje od grla do grla, obavijajući
celo jezero, prestižući šintera. Upozoreni ljudi hitali su ka svojim psima, navlačili
im kaiševe oko vrata i mreže na njuške, pričvršćivali lance i povoce. Krauze je
zadovoljno slušao odjek koji se sve više udaljavao i dobrodušno mi namignuo: -
Tako. Nijednog više neće uhvatiti.
Počeo sam prilično često da zalazim u njegovu krčmicu. Svidela mi se Ema -
njeni goli laktovi i sitno, ptičje lice s praznim i nežnim očima. Bilo mi je
simpatično njeno zaljubljeno buljenje u montera, očigledno njenog ljubavnika,
koji se lenjo nalakćivao na šank. Video sam ga s boka: čemernu, zlokobnu boru
kraj usne, prgave, vučje oči, plave čekinje na upalim, davno neizbrijanim
obrazima. Gledala ga je s takvim strahom i ljubavlju, dok je on napregnuto piljio
u nju i nešto tiho govorio napola otvarajući blede usne - što mi je, iz mog ugla,
izgledalo zadivljujuće veselo i lako, kao da je sam bog potvrdio moju besmrtnost
ili neki genijalac pohvalio moje knjige. Zapamtio sam, takođe, od pivske pene

•122•
vlažnu monterovu ruku, veliki palac te ruke, koji je stiskao kriglu - golem, crn
nokat s pukotinom po sredini.
Poslednji put kad sam boravio tamo veče je, sećam se, bilo sparno i slutilo je
na oluju. Onda je vetar počeo divlje da duva i ljudi su s trga pohrlili ka podzemnoj
železnici; u pepeljastoj magli trga vetar je kidao odeću, kao na slici „Propast
Pompeje”. Gazdi je u mračnoj kafani bilo toplo, raskopčao je okovratnik i
namrgođeno večerao s dvojicom dućandžija. Bilo je već kasno i po prozorima je
šuštala kiša, kada je došao monter. Pokisao i ozebao, nervozno promrmlja nešto,
primetivši da Eme nema za šankom. Krauze je ćutao i rezao kao kamen tvrdu
kobasicu.
Tada sam osetio da će se nešto neobično desiti. Puno sam popio i moja željna
i pronicljiva duša žudila je za nekim događajem. Počelo je vrlo jednostavno.
Monter je, prišavši šanku, nehajno nalio sebi čašicu konjaka iz pljosnate boce,
ispio, obrisao usne šakom i, lupnuvši se po kačketu, krenuo ka vratima. Krauze
je ukrstio nož i viljušku na tanjiru i glasno rekao:
- Stoj! Dvadeset pfeniga.
Monter se, već sa kvakom u ruci, okrenu:
- Ja sam mislio da sam ovde kao kod kuče.
- Nećeš da platiš? - upita Krauze.
Odjednom je izašla Ema ispod časovnika, na kraju bara, pogledala oca, pa
ljubavnika i ostala kao skamenjena. Iznad nje je iz kućice časovnika iskočila s
piskom kukavica i ponovo se sakrila.
- Ostavite me na miru - lagano je rekao monter i izašao napolje. Tada je
Krauze, iznenađujuće gipko, izleteo za njim, tresnuvši vratima. Ispivši ostatak
piva, takođe sam istrčao: silina vlažnog vetra prijatno me je šibnula u lice.
Stajali su jedan naspram drugoga na crnom trotoaru, blistavom od kiše, i
obojica vikali - nisam mogao da razaberem sve reči u toj buci i metežu, ali jedna
se razgovetno ponavljala: dvadeset, dvadeset, dvadeset.
Nekoliko ljudi se već zaustavilo da pogleda prepirku - ja sam uživao gledajući
odblesak fenjera na iskeženim licima, žilu koja je nabrekla na Krauzeovom vratu;
pritom se setih jedne svoje sjajne tuče u nekoj lučkoj jazbini sa zift-crnim
Italijanom: ne znam kako, ali u jednom trenutku moja ruka se našla u njegovim
ustima, a ja sam besno pokušao da zgnječim, da iskidam vlažnu unutrašnju
kožu njegovog obraza.
Monter i Krauze vikali su sve glasnije. Mimo mene je kliznula Ema, zaustavila
se, nije smela da izađe, samo je očajno uzvikivala:
- Oto! Oče! Oto! Oče! - i pri svakom njenom kriku, kikotanje se širilo kroz
neveliku gomilu.
Upustili su se u borbu prsa u prsa: tupo su odjekivale pesnice; monter je
udarao ćutke, a Krauze je pri svakom udarcu kratko groktao. Mršavom Otu
odjednom su se pognula leđa, a iz nozdrve potekla tamna krv - pokušao je da
zaustavi tešku ruku koja ga je tukla po licu, ali je, umesto toga, posrnuo i
tresnuo ničice na pločnik. Ka njemu su pritrčali, zaklonili ga.

•123•
 Setio sam se da sam ostavio kapu kraj šanka, pa sam se vratio nazad u
krčmu. U njoj je bilo čudno mirno i svetlo. U uglu je sedela Ema, naslonivši glavu
na ruku ispruženu preko stola. Prišao sam joj, pomilovao je po kosi, podigla je
prema meni svoje uplakano lice i ponovo spustila glavu. Tada sam je pažljivo
poljubio u nežni razdeljak, koji je mirisao na kuhinju i, navukavši kapu, izašao
sam na ulicu. Tamo se još uvek skupljao narod. Krauze, teško dišući - kao onda
na obali kad je izlazio iz vode - objašnjavao je nešto policajcu.
Ne znam i ne želim da znam ko je kriv a ko prav u ovoj svađi. Ova, moguće
istinita priča mogla je biti ispričana drugačije, saučesnički: kako je devojčina
sreća propala zbog bakarnog novčića; kako je Ema proplakala celu noć i, usnuvši
pred jutro, videla opet - u snu - podivljalog oca, koji je davio njenog ljubavnika.
A može biti da suština događaja i nije uopšte u stradanjima ili radostima
ljudskim, već u igri svetlosti i senki na živom telu, u harmoniji nebitnih stvari
sakupljenih na današnji dan, evo baš sada, na jedinstven i neponovljiv način.

prevod s ruskog: Zoran Đerić

•124•
 ČORBOV POVRATAK

Bračni par Keler kasno je izišao iz pozorišta. U tom mirnom nemačkom gradu,
gde je vazduh bio pomalo zagasit i gde je na reci, evo već osam vekova, poprečno
mreškanje blago pomućivalo odraz katedrale u njoj, Vagnera su izvodili nekako
ležerno, sa ukusom, ne bi li slušaoca zasitili muzikom. Iz pozorišta Keler je odveo
ženu u neki otmeni bar, čuven po svome belom vinu, i tek u dva posle ponoći
automobil ih je, raskošno osvetljen iznutra, dovezao kroz beživotne ulice do
gvozdenih vratnica lepe male vile. Keler, zdepast, postariji Nemac, veoma nalik
na predsednika Krigera, prvi je stupio na pločnik, gde su na sivoj svetlosti ulične
svetiljke treperile petljaste senke lišća. Svetlost je na trenutke padala na Kelerovo
uštirkano poprsje košulje i na kapljice staklenih perli s haljine njegove žene, koja
je, ispruživši punačku nogu, sada izlazila iz kola. U predsoblju ih je dočekala
sobarica i, dotrčavši, uplašenim šapatom obavestila ih je o Čorbovoj poseti.
Punačko, još uvek sveže lice Varvare Klimovne Keler zadrhtalo je i pocrvenelo od
uzbuđenja:
- Rekao vam je da je bolesna?
Sobarica poče još brže da šapuće. Keler se debelom šakom pogladio po sedoj
četkastoj kosi i njegovo krupno, pomalo majmunsko lice, sa izduženim
udubljenjem iznad gornje usne i dubokim borama, starački se namrgodilo.
- Jednostavno odbijam da čekam do sutra. Ovog trenutka vozimo se tamo -
tresući glavom promrmlja Varvara Klimovna i nezgrapno se okrenu oko svoje
ose, loveći kraj vela kojim je bila pokrivena njena kestenjasta perika. - Gospode
bože... Eto zbog čega skoro mesec dana nije bilo pisama.
Keler pesnicom ispravi cilindar na sklapanje i progovori svojim preciznim,
pomalo grlenim ruskim jezikom:
- Taj čovek nije normalan. Kako se usuđuje tako bolesnu da je opet odvede u
onaj ogavni hotel...
Ali, naravno, varali su se misleći da je njihova kći bolesna. Čorb je sobarici
rekao tako zato što je to bilo lakše izgovoriti. U stvari, on se iz inostranstva vratio

•125•
sam, i tek je sada uvideo da treba objasniti kako je njegova žena poginula i zašto
ništa nije pisao. Sve je to bilo veoma teško. Kako objasniti da je želeo sam da
ovlada svojim bolom, ne zagađujući ga ničim spoljašnjim i ni sa kim ga ne deleći?
Činilo mu se da je njena smrt krajnje redak, skoro nečuven slučaj, da ničeg ne
može biti čistijeg upravo od takve smrti - od udara električne struje, koja,
prelivena u staklo, daje najčistiju i najjaču svetlost.
I od onog časa, kada je jednog proletnjeg dana na belom drumu, nekih
desetak vrsta daleko od Nice, smejući se dotakla živi vod stuba koji je oborila
oluja, ceo svet je za Čorba odjednom prestao da bude svet, nestao je, pa mu je
čak i njeno mrtvo telo, koje je na rukama nosio do najbližeg sela, već izgledalo
kao nešto tuđe i nepotrebno. U Nici, gde je trebalo da je sahrane, neprijatni
sušičavi pastor uzalud je tražio od njega detalje - Čorb se samo mlako smešio,
po ceo dan sedeo na šljunkovitoj plaži, presipao iz ruke u ruku raznobojne
kamičke - i iznenada, ne sačekavši sahranu, otputovao ponovo u Nemačku, kroz
sva ona mesta gde su bili zajedno tokom svadbenog putovanja. U Švajcarskoj,
gde su proveli zimu i gde su sada docvetavale jabuke, ništa nije prepoznao osim
hotela; zato ga u Švarcvaldu, kroz koji su proputovali još u jesen, prohladno
proleće nije ometalo u sećanjima. I isto kao što je na južnoj plaži pokušavao opet
da nađe onaj jedinstveni, obli crni kamičak s belom trakom, koji mu je pokazala
uoči poslednje šetnje - upravo tako je dao sve od sebe usput da nađe sve ono što
je obeležila uzvikom: osoben obris stene, kolibu natkrivenu srebrnastosivim
crepom, crnu jelu i mostić nad belim potokom, i ono što je možda bilo kobno
predskazanje - svetlucave kapljice magle na paučini koja se njihala između
telegrafskih žica. Pratila ga je: brzo su koračale njene čizmice, i njene ruke su se
stalno kretale: čas bi ubrale list žbuna, čas bi u prolazu pomilovale krševiti zid -
njene lake, nasmejane ruke nisu znale za mir. Video je njeno sitno lice osuto
tamnim pegama i krupne bledozelene oči, nalik komadićima stakla koje su
izlizali talasi. Činilo mu se ako sakupi sve sitnice koje su zajedno zapazili, ako
obnovi tu blisku prošlost, da će njena slika postati besmrtna i da će je zanavek
zameniti. Ali noći su bile nepodnošljive... Noću je njeno prividno prisustvo
odjednom postajalo strašno - skoro da nije spavao tokom čitavoga tog
tronedeljnog putovanja - i sad, sasvim malaksao od umora, doputovao je u tihi
grad gde se s njom sreo i venčao, na železničku stanicu s koje su prošle jeseni
zajedno otputovali.
Bilo je oko osam časova uveče. Iza kuća toranj katedrale se razgovetno crneo
na zapadnom zlatnocrvenom pojasu. Na trgu pred železničkom stanicom stajali
su u redu stalno isti oronuli kočijaši. Ista crna pudlica ravnodušnih očiju
podizala je šapu pored reklamnog stuba pravo ka skarletnom natpisu plakata:
Parsifal.
Čorb je nosio kofer i veliki tamnožuti sanduk. Provezao se kroz grad fijakerom.
Kočijaš je lenjo šljapkao uzdama, rukom pridržavajući škrinju. Čorb je pamtio
kako je ona, koju on nikad nije pominjao po imenu, volela da se vozi fijakerom.
U uličici, iza ugla gradske opere, bio je stari, dvospratni hotel, ne baš na
dobrom glasu, u kome su se sobe izdavale i na nedelju dana i na sat - crna
zgrada oljuspana geografskim šarama, s pocepanom čipkanom zavesom iza

•126•
mutnih prozora i neupadljivim ulaznim vratima, koja se nikada nisu
zaključavala. Bled, neotesan lakej poveo je Čorba krivudavim hodnikom koji je
zaudarao na vlagu i kupus i, kada je Čorb ušao za njim u sobu, odmah je
prepoznao - po rumenoj kupačici u pozlaćenom okviru nad krevetom - da je to
ista ona soba u kojoj je sa ženom proveo prvu zajedničku noć. Njoj je tada sve
izgledalo zabavno - i debeljko bez prsluka, koji je povraćao posred hodnika, i to
što su zbog nečeg izabrali tako loš hotel, i što je u umivaoniku bila divna svetla
vlas, ali najviše od svega bilo joj je smešno to kako su se iskrali iz njene kuće.
Odmah po dolasku kući iz crkve potrčala je u svoju sobu da se presvuče - dok
su se dole gosti skupljali na večeri. Njen otac, u fraku od dobrog materijala i s
mlitavim širokim osmehom na majmunskom licu, tapšao je po ramenu čas
jednog, čas drugog gosta, sam nudio rakiju, a Varvara Klimovna je bliske
prijatelje u parovima vodila da razgledaju spavaču sobu, namenjenu
mladencima, ganutim šapatom pokazivala na golemu perinu, na pomorandžine
cvetove, na dva para novih-novcatih noćnih papuča - velike karirane i male
crvene s kićankama - poređane na ćilimu pored kreveta, na kojem je goticom bilo
ispisano: ZAJEDNO DO GROBA. Zatim su svi krenuli prema hors d’oeuvres, a
Čorb i žena su, posle kratkog dogovaranja, pobegli kroz sporedni izlaz i tek
narednog jutra, pola časa pre polaska voza, pojavili su se u kući da uzmu stvari.
Varvara Klimovna je čitavu noć proplakala; a njen muž je uvek bio surevnjiv
prema Čorbu smatrajući da je on tek siromašni émigré i littérateur - proklinjao je
kćerkin izbor, rashode za piće, mesnu policiju, koja nije bila od pomoći. I posle,
kada su mladenci otputovali, starac je odlazio da pogleda hotel u uličici iza opere
i otada je taj crni, mračni dom postao za njega nešto odvratno i privlačno, kao
uspomena na zločin.
Dok su unosili sanduk, Čorb je nepomično gledao na ružičastu
hromolitografiju. Kad su se vrata zatvorila, nagnuo se nad njim i otvorio ga. U
uglu, pod pridignutim komadom papirne tapete, šušnuo je i projurio miš. Trgnu
se i okrenu. Gola sijalica koja je s tavanice visila na gajtanu malčice se ljuljala.
Senka gajtana klizila je preko zelenog ležaja, prelamajući se na pregibu. Na tom
istom ležaju spavao je prve bračne noći. Na velikom krevetu, gde je spavala,
mogao je da je čuje kako ravnomerno diše poput deteta. Te noći samo ju je nežno
poljubio - ništa više.
Miš je ponovo počeo da se vrzma. Postoje takvi slabi zvuci koji su strašniji od
pucnjave. Čorb je ostavio sanduk i prešao nekoliko puta preko sobe. Noćna
leptirica udarila je o sijalicu. Čorb je otvorio vrata i izišao.
Spuštajući se niz stepenice, osećao je koliko je iscrpljen, a kada se našao u
uličici, u glavi mu se zavrtelo od mutnog plavetnila majske noći. Skrenuvši na
bulevar, ubrzao je. Trg. Kameni herzog. Crni oblaci gradskog parka. Sada su
cvetali kesteni. Onda je bila jesen. Njih dvoje su dugo šetali uoči svadbe. Kako je
bio divan miris uvelog lišća razasutog po trotoaru, zemljast, vlažan, pomalo nalik
na ljubičice... Nebo je u onim sumornim, prelepim danima bilo zagasitobelo, a
posred crnog pločnika granje se odražavalo u nevelikoj lokvi, nalik na nedovoljno
razvijenu fotografiju. Sive zgrade bile su razdvojene mekim i nepomičnim
krošnjama, a ispred Kelerove kuće lišće svenule topole zadobilo je nijansu

•127•
prozirnoga grožđa. Iza rešetke su se belasala brezova stabla, poneko gusto
obavijeno bršljanom. Čorb je pričao kako u Rusiji nema bršljana oko breza, a
ona je odgovorila kako riđast preliv njihovog sitnog lišća podseća na mrlje nežne
rđe na ispeglanom rublju. Duž pločnika su bili poređani hrastovi i kesteni; na
crnoj kori zapažala se baršunasta modrozelenkasta boja; svaki čas bi otpao
poneki list, leteo ukoso preko ulice, kao komadić papira za pakovanje. Ona se
trudila da takav list uhvati u letu pomoću dečje lopatice koju je našla u gomili
crvenih cigala na mestu gde se popravljala ulica. Malo dalje, iz dimnjaka
radničkog furgona strujao je sivi dim, povijao se, topio među grančicama, a zidar,
koji se odmarao, posmatrao je, podbočivši se, gospođicu koja se poigravala s
lopaticom u podignutoj ruci. Čorb je, malo pogrbljen, koračao za njom - i njemu
se činilo da upravo tako kao što miriše uvelo lišće miriše i sama sreća.
Sada je jedva prepoznavao tu ulicu, ispunjenu noćnom raskoši kestenova.
Ispred njega je gorela ulična svetiljka, nad staklom se nadnela grančica i nekoliko
listova, na vrhovima prožeti svetlošću, bili su sasvim prozirni. Čorb je prišao.
Senka vratnica, sa iskrivljenim rešetkama, pružala se prema njemu s pločnika i
uplela u noge. Iza ograde, iza mračne šljunkovite staze, izranjalo je pročelje
poznate kuće. Jedan prozor bio je otvoren i osvetljen. U tome ćilibarskom otvoru
sobarica je širokim pokretima rasprostirala snežnobeli čaršav na krevet. Čorb je
glasno pozva. Jednom rukom držao se za vratnice i rosni dodir gvožđa pod rukom
bila je najdublja od svih uspomena.
Sobarica je odmah istrčala ka njemu. Kako je kasnije pričala Varvari
Klimovnoj, najpre se začudila što je Čorb i dalje stajao na pločniku, mada je ona
odmah otvorila vratnice. - Bio je bez kape - pričala je - i svetlost svetiljke padala
mu je na čelo, a čelo mu je bilo mokro od znoja i kosa prilepljena za kožu. Rekla
sam da su gospoda u pozorištu i upitala ga zašto je sam. Oči su mu strašno
sijale, užasnuo me je njegov pogled i izgledalo je kao da se dugo nije brijao. Tiho
je rekao: ’Recite da je bolesna.’ Upitala sam: ’A gde ste odseli?’ On reče: ’Opet
tamo’, a zatim, ’svejedno. Navratiću rano ujutro.’ Predložila sam mu da vas
sačeka, ali on ništa nije odgovorio, okrenuo se i otišao.
Tako se Čorb vraćao samim izvorima svojih uspomena. Bio je to teški ali
blaženi ogled, koji se sada bližio kraju. Ostajalo mu je da provede samo jednu
noć u toj prvoj sobi njihovog braka, a već sledećeg dana - ogled će biti okončan i
njena slika postaće savršena.
I dok je, vraćajući se u hotel, koračao bulevarom, gde su na svim klupama u
modrom mraku sedele nejasne prilike, odjednom je shvatio da, bez obzira na
premorenost, neće zaspati sam u toj sobi s golom sijalicom i šuštavim uglovima.
Izišao je na trg i neko vreme lutao glavnom ulicom - i već je znao šta mu je činiti.
Ali tražio je dugo: grad je bio tih, čedan - a ona tajna uličica gde se prodavala
ljubav Čorbu je bila nepoznata. I tek posle jednočasovnog uzaludnog lutanja, od
koga su mu gorele pete i šumelo mu u ušima, nabasao je u tu uličicu i odmah
prišao ženi koja ga je oslovila.
- Noć - procedio je Čorb kroz zube.
Žena je povila glavu u stranu, prodrmala torbicom i odgovorila:

•128•
 - Dvadeset pet.
On klimnu. Tek kasnije, slučajno je pogledavši, Čorb je ravnodušno zapazio
da nije ružna, iako je vrlo istrošena, i da ima svetlu, ošišanu kosu.
Ona je sa drugim muškarcima već više puta bila u hotelu gde je odseo Čorb,
pa joj je bledi oštronosi lakej koji je strčao niz stepenice druželjubivo namignuo.
Dok su išli hodnikom, čulo se kako je iza jednih vrata ravnomerno i teško škripao
krevet, kao da neko testeriše brvno. I nekoliko vrata dalje, iz druge sobe, opet je
dopirao isti jednolični zvuk. Prolazeći pored njih, žena se s hladnom veselošću
osvrnula ka Čorbu.
On ju je ćutke uveo u svoju sobu i odmah je, sa dubokim predosećanjem da
će uživati u snu, počeo da otkopčava okovratnik. Žena se čvrsto privila uz njega
i sa osmehom upitala:
- A kako ćemo s malim poklonom?
Čorb je sanjivo i rasejano pogledao i jedva shvatio šta mu govori.
Primivši novac, ona ga brižljivo tutnu u torbicu, blago je uzdahnula i opet mu
prišla zabacujući kosu:
- Da se i ja svlačim?
- Da, lezi - promrmlja Čorb - ujutro ću ti dati još.
Ona brzo poče da raskopčava bluzu, i sve vreme je iskosa gledala u Čorba,
pomalo začuđena njegovom rasejanošću i neraspoloženjem. Brzo i nemarno se
skinuo, legao u krevet i okrenuo se ka zidu.
Ovaj sigurno voli perverzije, nagađala je žena. Polako je složila svoju košulju,
stavila je na stolicu. Čorb je već čvrsto spavao.
Žena je malo šetala po sobi i, primetivši da je poklopac sanduka koji je stajao
pored prozora pridignut, čučnu i zaviri ispod. Trepćući i oprezno pružajući golu
ruku, napipa žensku haljinu, čarapu i neke svilene, nemarno složene krpice koje
su mirisale tako dobro da je obuze tuga.
Uspravila se, zevajući počešala bedro i onako kako je bila - gola, samo u
čarapama, prišla je prozoru i odmakla zavesu. Iza zavese prozorsko krilo je bilo
otvoreno i u plišanom bezdanu ulice video se ugao opere, crno rame kamenog
Orfeja, koje se izdvajalo na modrini noći, i niz svetala na maglovitom pročelju
zgrade koja su ukoso klizila u mrak. Tamo, daleko, iz jarkog otvora vrvele su
sitne, tamne siluete na polukružni niz osvetljenih ulaznih stepenica, prema
kojima su klizili automobili sa bleštavim farovima i svetlucavim glatkim
krovovima. I tek kada su se svi razišli, kad su se svetla pogasila, žena je spustila
zavesu, ugasila svetlo i legla u krevet pored Čorba. Dok je tonula u san, pomislila
je kako je već dva puta bila upravo u toj sobi: upamtila je ružičastu sliku na
zidu.
Spavala je manje od jednog časa: probudio ju je strašan, prodoran krik. To je
vrisnuo Čorb. Probudio se usred noći, okrenuo se na bok i ugledao svoju ženu
kako leži kraj njega. Kriknuo je strašno, svom snagom iz utrobe. Bela ženska
senka poskočila je s kreveta. Kada je, sva drhteći, upalila svetlo, Čorb je sedeo u
zgužvanim čaršavima, leđima pribijen uz zid, i kroz raširene prste moglo se videti

•129•
jedno oko kako gori mahnitim plamenom. Potom je polako otkrio lice, polako
prepoznao ženu. Uplašeno mrmljajući, žurno je oblačila košulju.
I Čorb je sa olakšanjem uzdahnuo i shvatio da je teško iskušenje okončano.
Prebacio se na ležaj i, stežući rukama dlakavo koleno, ravnodušno je posmatrao
ženu. Nju je taj smešak još više uplašio i, okrenuvši se, brzo je zakopčala
poslednje dugme, zašnirala čizmice i užurbano stavljala šešir.
U tom trenutku u hodniku se začuše glasovi i koraci.
- Ali on je tamo s damom... - utučeno je ponavljao lakejev glas.
A grleni razdraženi glas je ostajao pri svome:
- Pa kažem vam da je to moja kći.
Koraci se zaustaviše pred vratima. Zatim se oglasi kucanje.
Tada žena zgrabi sa stola torbicu i odlučno otvori vrata. Pred njom je stajao
začuđen stari gospodin sa zagasitim cilindrom na glavi i biserom na belom
poprsju košulje, a iza njegovih leđa virila je punačka, uplakana dama s velom na
kosi, dok se iza njih mali, bledi lakej dizao na prste, gledao u ženu i prstom je
pozivao da dođe. Žena je shvatila njegov znak i izletela u hodnik, pored starca
koji se, sa istim zbunjenim pogledom, okrenuo prema njoj, a zatim je, zajedno s
damom u svojoj pratnji, prešao prag. Vrata su se zatvorila. Žena i lakej su
razmenili uplašene poglede, a onda su se nagnuli i oslušnuli. Ali u sobi je vladao
muk. Izgledalo im je neverovatno da se tamo, iza vrata, nalaze tri osobe. Nijedan
zvuk nije dopirao otuda.
- Ništa ne govore - šapnu lakej i prinese prst ustima.

prevod sa engleskog: Petar Vujičić

•130•
 VODIČ KROZ BERLIN

Jutros sam posetio zoološki vrt, a sada s prijateljem, stalnim partnerom u

pijančenju, ulazim u pivnicu: plava tabla, na kojoj je belim slovima ispisano
LÖWENBRÄU, a sa strane namiguje portret nasmejanog lava koji drži pivsku
kriglu; pričao sam prijatelju o vodovodnim cevima, tramvajima i ostalim važnim
stvarima.

I • CEVI

Prored kuće u kojoj živim, uzduž pločnika, leži ogromna, crna cev; nepun metar
dalje - druga, potom - treća, četvrta: gvozdena creva ulice, još uvek prazna, još
uvek nisu položena u zemljinu dubinu, pod asfalt. Prvih dana nakon što su ih s
treskom svalili s kamiona, dečaci su trčali po njima, puzali četvoronoške kroz
njihove oble tunele, ali kroz nedelju dana više se niko nije igrao - samo je padao
sneg. I sada, kada u mutnoj polutami ranog jutra izlazim iz kuće, na svakoj crnoj
cevi bele se ravne površine, a po unutrašnjem nagibu, kraj samog ždrela jedne
od njih, pored koje, kao ovog puta, savijaju šine, odblesak još osvetljenog
tramvaja ubira narandžaste varnice. Danas je na snežnom nanosu neko prstom
ispisao Otto; pomislio sam da takvo ime, sa dva bela „o” sa strane i parom tihih
suglasnika u sredini, savršeno pristaje tom snegu, nečujnom prekrivaču na toj
cevi sa dva otvora i tajanstvenom dubinom.

II • TRAMVAJ

Tramvaj će iščeznuti za dvadeset godina, kao što je iščezao onaj koji su vukli
konji. Već osećam u njemu nešto preživelo, nekakvu staromodnu privlačnost.
Sve je u njemu nezgrapno i labavo i kada pri zvučnom, brzom okretanju spojka

•131•
iskače iz sprovodnice, a kondukter, ili čak jedan od putnika, nagnuvši se nad
zadnji deo vagona i gledajući uvis, povuče i prodrma uže, nastojeći da dovede
spojnicu u neophodan položaj, uvek zamišljam kočijaša diližanse koji, verovatno,
ispušta ponekad bič, pa naglo zaustavlja svoj četvoropreg i šalje u potragu za
bičem momka u livreji dugih skuta, koji inače sedi pored kočijaša i prodorno
duva u rog dok, tutnjeći po kaldrmi, diližansa jezdi kroz naselje.
Kondukter koji izdaje karte ima sasvim naročite ruke. Dok tako žustro delaju,
nalikuju rukama pijaniste, ali umesto da su bez kostiju, oznojene, s mekim
noktima, kondukterove ruke su tako čvrste da, kad mu sipate u dlan sitninu,
slučajno ga dotakavši, osetite njihovu grubost, suvu hrapavost, od koje vam se
koža ježi. Neobično spretne, usklađene ruke - ako zanemarimo njihovu
neotesanost i debljinu prstiju. Ljubopitljivo sam gledao kako pridržava crnim,
kvadratnim noktom kartu, buši je na dva mesta, pretura šakom po kožnom
novčaniku, uzima novčiće za kusur i istog trena zatvara novčanik, povlači
konopac zvona ili udarcem palca otvara prozorčić na prednjim vratima kako bi
podelio karte onima koji su stajali na platformi. Pritom se vagon ljuljao, ljudi u
hodniku pridržavali su se za viseće remene i pri svakom potresu se pomerali -
čas napred, čas nazad - ali on nije izgubio nijedan novčić, nijedan komadić
otrgnut od rolne s kartama. Zimsko je doba, na prednjim vratašcima visi zavesa
od zelenog platna, prozori su potamneli od mraza, a na stanici, na kraju
pločnika, gomilaju se božićne jelke i zebu putnicima noge, a kondukterova ruka
sve češće počiva u sivoj pletenoj rukavici. Na poslednjoj stanici prednji vagon se
odvaja, premešta na druge šine, obilazi one koji su ostali i prilazi otpozadi - ima
u tom nešto nalik na pokorno očekivanje ženke, kad drugi vagon čeka da se prvi,
muški, uz iskričav mali plam, ponovo dokotrlja nazad i spoji. Podsetih se, ako
zanemarimo biološku metaforu, kako su pre osamnaest godina u Peterburgu
isprezali konje, vodili ih oko trbušastog, plavog konjskog tramvaja.
Konjski tramvaj je iščezao, baš kao što će i električni - kada jednom neki
berlinski pisac, čudak, dvadesetih godina XXI veka poželi da dočara naše vreme,
moraće da zaviri u istorijski muzej tehnike kako bi našao stogodišnji tramvaj,
žut, nezgrapan, sa iskrivljenim starinskim sedištima - a u muzeju odeće
potražiće crni kondukterski mundir sa blistavom dugmadi kako bi upotpunio
svoj opis bivših berlinskih ulica. Tada će sve biti vredno i značajno - svaka
sitnica: kondukterov novčanik i reklama iznad šaltera, neponovljivo tramvajsko
drmusanje koje naši praunuci, možda, neće moći ni da zamisle: sve će biti
oplemenjeno i opravdano starinom.
U ovome, čini mi se, leži smisao stvaralaštva: sve te uobičajene stvari treba
opisivati onako kako će se odražavati u ogledalima budućih vremena, u njima će
naši potomci pronalaziti nežnost, atmosferu našeg načina života; tada sitnice
postaju važne, dragocene, a odevanje najjednostavnijeg sakoa čini se kao
prerušavanje za najotmeniju maskaradu.

•132•
 III • POSLOVI

Evo kako su izgledali razni poslovi koje sam zapažao iz prepunog tramvaja, u
kome uvek mogu da se oslonim na neku saosećajnu ženu koja će mi ustupiti
njeno mesto pored prozora, trudeći se da ne gleda previše u mene.
Na raskrsnici, oko šina, raskopan asfalt; četiri radnika naizmenično tuku
maljevima po označenim tačkama; prvi je udario, sledeći već spušta malj širokim
tačnim pokretom; drugi malj je zagrmeo i ponovo se podigao, zatim su se obrušili,
jedan za drugim, treći i četvrti. Slušao sam njihov spori zvonki odjek, poput
otkucavanja časovnika na tornju, četiri note koje su se ponavljale.
Mladolik pekar sa belom kapom promakao je na triciklu: ima nešto anđeosko
u čoveku koji je posut brašnom.
Zvecka furgon sa sanducima na krovu, u njima smaragdno svetlucaju uredno
složene prazne flaše sakupljene po krčmama. Tajanstveno su provezli na
taljigama dugački crni ariš: drvo leži pljoštimice, vrh mu slabašno treperi, a
koren sa zemljom, obmotan čvrstom rogozinom, ličio je na ogromnu, tamnožutu
bombu, okruglu u osnovi. Poštar je podmetnuo džak pod poštansko sanduče
boje kobalta, okačio ga odozgo i sanduče se, potajno, nevidljivo, šumeći sve brže,
ispraznilo, zatim je poštar zatvorio kvadratnu čeljust otežalog džaka. Ali možda
su od svega najlepše šafran-žute polutke, s ružičastim mrljama i naborima,
natovarene na kamion, i čovek s pregačom i kožnom kapuljačom sa dugim
zatiljkom koji stavlja tešku svinju na leđa i, pogrbivši se, nosi je preko trotoara
u rumenu radnju mesare.

IV •EDEN

U svakom velikom gradu postoji svojevrsni zemaljski raj koji je delo čoveka.
Ako nam crkve propovedaju o evanđelju, onda nas zoološki vrtovi podsećaju
na uzvišene i prefinjene početke Starog zaveta. Žalim samo što je taj veštački raj
sav iza rešetaka, ali istina je - da nema ograde, lav bi prožderao lane. Ipak je to,
na kraju krajeva, raj - onoliko koliko je čovek sposoban da ga stvori. I nije slučaj
namestio prekoputa berlinskog Zoološkog vrta veliki hotel koji se zove baš tako:
Eden.
Sada, zimi, kada su tropske zveri skrivene, preporučujem vam da posetite
vodozemce, insekte i ribe. U polutamnim salama redovi osvetljenih vitrina sa
strane podsećaju na okanca kroz koja je kapetan Nemo gledao iz svoje podvodne
lađe morska stvorenja, dok su vijugala između razvalina Atlantide.
Iza tih vitrina, u bleštavim udubljenjima, klize, svetlucajući perajima,
providne ribe, diše morsko cveće, a na pesku leži živa, purpurna zvezda s pet
krakova. Eto, odakle potiče zloglasni amblem: sa samog dna okeana, iz tmine

•133•
potopljene Atlantide koja je odavno proživela razne prevrate zamajavajući se
aktuelnim utopijama i drugim glupostima zbog kojih i danas plaćamo cenu.
O, ne propustite da gledate kako hrane džinovsku kornjaču. Ti teški, drevni
rožnati oklopi su sa Galapagoskih ostrva. S nekakvom staračkom opreznošću,
pojavljuje se smežurana, pljosnata glava i po dva potpuno beskorisna uda. I
debelim, mlitavim jezikom, koji zbog nečega podseća na jezik mutavog kretena
koji tromo bljuje nekakvu nepodopštinu, kornjača, zagnjurivši u gomilu mokrog
povrća, neuredno žvaće svoje lišće.
Ali ta kupola nad njom, ah, ta kupola - prastara, otrcana bronza bez sjaja, to
velelepno breme vremena...

V • PIVNICA

- To je vrlo slab vodič - zlovoljno kaže moj drugar u piću.

- Koga zanima kakvim ste se tramvajem vozili kad ste išli u berlinski
Akvarijum?
Pivnica u kojoj smo sedeli sastoji se od dve prostorije, jedne veće a druge
manje. Nasred prve stoji bilijar, po ćoškovima je nekoliko stolova, naspram
ulaznih vrata - šank, a iza njega, na policama, flaše. Na zidu, između dve
prostorije, vise, kao papirna znamenja, novine i žurnali na kratkim drškama. U
dubini je široki prolaz, u dnu se naslućuje skučena sobica sa zelenim otomanom
kraj zida, ispod ogledala, iz kog ispada ovalni sto pokriven kariranom mušemom,
stameno se uzdižući ispred otomana. To je prostorijica namenjena sobarici. U
njoj domaćinova supruga, velikogruda, uvela Nemica, hrani supom plavokoso
dete.
- Nezanimljivo - tvrdi, setno zevajući, moj prijatelj. - Stvar nikako nije u
tramvajima i u kornjaćama. Čak ni uopšteno... Dosadno, jednom rečju.
Dosadan, tuđ grad. I život je u njemu skup...
Iz našeg ugla, pokraj šanka, vrlo razgovetno uočljivi su - u dubini, u prolazu
- otoman, ogledalo, sto. Gazdarica uzima sa stola posudu. Dete, nalaktivši se,
pažljivo razgleda ilustrovani žurnal oslonjen na ručicu.
- Šta ste to tamo ugledali? - pita moj partner u pijančenju i lagano, s
uzdahom, okreće se škripeći stolicom.
Tamo, u dubini, dete je ostalo samo na otomanu. Odatle mu je vidljiva mala
sala pivnice u kojoj sedimo - baršunasto ostrvce bilijara, koštana bela kugla koja
se ne sme taknuti, metalni sjaj šanka, dva gojazna šofera za jednim stočićem i
moj prijatelj i ja. Ono se priviklo na sve to, ne zbunjuje ga naša blizina - ali jedno
znam: bez obzira na to šta mu se bude desilo u životu, zauvek će zapamtiti sliku
koju je u detinjstvu gledalo svakodnevno iz svoje sobice, gde su ga hranili supom
- zapamtiće i bilijar, i večernjeg posetioca bez sakoa kome se beleo vrh lakta dok
je bilijarskim takom ciljao kugle, i sivi dim cigara, i žamor glasova, i oca za
šankom kako iz slavine naliva kriglu piva.

•134•
 Ne shvatam šta ste tamo videli - kaže moj prijatelj, opet se okrenuvši ka meni.
Kako da mu objasnim da sam malopre gledao nešto što će ubuduće biti
uspomena?

prevod s ruskog: Zoran Đerić

•135•
 BAJKA

Fantazija, ustreptalost, zanos fantazije! Ervinu te stvari nisu bile strane. U

tramvaju je uvek sedeo desno, bliže trotoaru. Svaki dan, dva puta dnevno, iz
tramvaja kojim je išao i vraćao se s posla, Ervin je gledao kroz prozor i okupljao
svoj harem. Ervin je pravi srećković zato što živi u tako divnom, tako bajkovitom
nemačkom gradu!
Jedan trotoar je „pokrivao” ujutro, kada je odlazio na posao, a drugi -
predveče, kada se vraćao. U odlasku se jedan, a u povratku drugi trotoar kupao
na raskalašnom suncu, kao da je i sunce odlazilo i vraćalo se s njim. Treba uzeti
u obzir da je Ervin bio toliko stidljiv da je samo jednom u životu, pošto su ga
podli prijatelji začikavali, prišao na ulici nekoj ženi - a ona mu je tiho rekla: -
Sram vas bilo. Ostavite me na miru! - Od tada je izbegavao razgovor s nepoznatim
mladim damama. Zato je - staklom odvojen od trotoara, stiskajući crnu tašnu
na svoja rebra, u ofucanim pantalonama na pruge, sa ispruženom nogom ispod
sedišta prekoputa (ako niko nije sedeo tu) - Ervin smelo i slobodno gledao žene
u prolazu, da bi potom iznenada ugrizao donju usnu: to je značilo da je
zarobljena nova konkubina; potom bi je ostavljao sa strane, a njegov hitri pogled,
nemiran kao kazaljka kompasa, već je krenuo u potragu za sledećom. Te lepotice
su bile daleko od njega, pa slast slobodnog izbora nije bila narušena njihovom
neprijatnom nadmenošću. Ako bi se pak desilo da neka žena sedne naspram
njega, a određeno žacanje mu da do znanja da je ona lepa, izvlačio je nogu ispod
klupe sa svim znacima oholosti, tako nesvojstvene momku njegovih godina, ne
usuđujući se da joj pogleda u lice; u kostima čela - baš tu, iznad obrva, osećao
je bol od stida, kao da mu je čelični šlem stezao slepoočnice sprečavajući ga da
podigne pogled; i kakvo je to bilo olakšanje kada bi ona ustala i krenula ka izlazu.
Tada bi se osvrnuo, pretvarajući se da je skroz odsutan, i gledao - besramni Ervin
je baš gledao - liniju njenih leđa, pogledom gutao njen predivni zatiljak, listove

•136•
u svilenim najlon čarapama, da bi je na kraju priključio svom maestralnom
haremu. Ponovo bi pored prozora proticao sunčani trotoar, ponovo bi Ervin
ispružio jednu nogu i ponovo primaknuvši staklu svoj tanki, bledi nos, pri vrhu
primetno zakrivljen nadole, gomilao svoje robinje. Eto, to je fantazija,
ustreptalost, zanos fantazije!

II

Jedne prozaične subotnje majske večeri Ervin je sedeo u kafeu, na šetalištu.

Posmatrao je živahnu uličnu gungulu, i tu i tamo je hitrim sekutićem povremeno
grizao usnu.
Nebo je bilo sasvim ružičasto, a u sumraku su nekim nezemaljskim
plamenom gorele ulične svetiljke i viseće reklame. Prve jorgovane je ugrabila
bledunjava ali lepa mlada devojka. Sasvim prikladno, sa gramofona je dopirala
„Cvetna arija” iz Fausta.
Visoka postarija dama u ćumurastom kompletu posebno krojenom za nju,
teško, ali ipak graciozno zanoseći kukovima, prošla je između stolova. Sve je bilo
zauzeto. Napokon, položi jednu ruku u sjajnoj crnoj rukavici na naslon prazne
stolice nasuprot Ervinu.
- Mogu li? - upita ozbiljnim pogledom ispod kratkog vela svog somotskog
šešira.
- Da, naravno - odgovori Ervin, pridiže se i odmah sede. Nije više strahovao
od takvih, snažno građenih žena, gusto napuderisanih i nekako muškobanjastih
vilica.
Uz odlučni prigušeni udar, spustila je svoju poveliku tašnu na sto. Naručila
je kafu i parče pite od jabuka. Njen glas je bio dubok, promukao, ali prijatan.
Široko nebo, prekriveno mutnom ružičastom bojom, bilo je sve tamnije.
Tramvaj je zaškripao preplavivši asfalt blistavim suzama svojih farova. Žene u
kratkim suknjama su prolazile. Ervinov pogled ih je pratio.
Želim ovu, pomisli grizući donju usnu. Evo i ovu, takođe.
- Mislim da je to moguće srediti - izgovorila je osoba naspram njega, istim
spokojnim, promuklim glasom kao da se obraćala konobarima.
Ervin je, zaprepašćen, zamalo pao sa stolice. Dama ga je prodorno gledala,
lagano skidajući jednu rukavicu da uzme svoju kafu. Njene našminkane oči, kao
sjaj lažnog nakita, blistale su ravnodušno i neugodno. Pod njima su nabubreli
tamni podočnjaci i - kako se to retko dešava kod žena, čak i kod starijih - dlake
su joj virile iz mačkastih nozdrva; srozana rukavica otkrila je krupnu,
smežuranu ruku s dugim, zakrivljenim, lepim noktima.
- Ne čudite se - osmehnula se dama i, susprežući zevanje, dodala - u stvari,
ja sam đavo.

•137•
 Stidljivi, naivni Ervin nije to shvatio doslovno, ali je dama, tišim glasom,
nastavila:
- Oni koji me zamišljaju s rogovima i debelim repom veoma greše. Samo sam
se jednom pojavila u tom obliku, i to nekom vizantijskom idiotu, i zaista ne znam
kako je ta pojava postigla toliki uspeh. Rađam se tri, četiri puta u dva veka.
Tokom 1870-ih, pre pedeset godina, bila sam sahranjena sa živopisnim
počastima i uz veliko krvoproliće, na brdu iznad nekoliko afričkih sela kojima
sam vladala. To je bio odmor od nekih inkarnacija. A sada sam Nemica čiji je
poslednji muž - imala sam, čini mi se trojicu sve ukupno - bio francuskog
porekla, profesor Mond. Poslednjih godina naterala sam nekoliko mladića da se
ubiju, poznatog umetnika da kopira i umnoži sliku Vestminsterske opatije s
novčanice od jedne funte, čestitog porodičnog čoveka podstakla na nepočinstva,
ali ne bih da se hvalim. Ovo je bila poprilično banalna inkarnacija, koja mi je već
dozlogrdila.
Halapljivo je progutala svoje parče pite, a Ervin, mrmljajući nešto, posegnu
za svojim šeširom koji je pao ispod stola.
- Ostanite još malo - reče frau Mond dok je rukom davala znak konobaru. -
Imam ponudu za vas. Nudim vam harem. I ako još uvek sumnjate u moje moći...
Pogledajte onog starog gospodina s naočarima od kornjačinog luba koji prelazi
ulicu? Recimo, neka ga udari tramvaj.
Ervin se, žmirkajući, okrenu ka ulici. Kada je starac stigao do šina, izvadio je
maramicu s namerom da se išmrče. Istog se trenutka stvorio tramvaj, zaškripao
i protutnjao. Sa obe strane ulice ljudi su potrčali ka šinama. Stari gospodin je
sedeo na asfaltu, sada već bez naočara i maramice. Neko mu je pomogao da se
pridigne. Kada je ustao, smeteno je vrteo glavom, dlanovima otresao rukave svog
kaputa i savijao jednu nogu da proveri u kakvom je stanju.
- Rekla sam da ga udari tramvaj, ne da ga pregazi, što sam mogla takođe da
kažem - hladno primeti frau Mond dok je stavljala debelu cigaretu u lakiranu
muštiklu. - U svakom slučaju, ovo je samo primer.
Kroz nosnice je izbacila dva mlaza sivog dima i opet se svojim sjajnim očima
zagledala u Ervina.
- Odmah si mi se dopao. Ta stidljivost, ta smela mašta. Podsetio si me na
nevinog, mada bogato obdarenog, mladog monaha koga sam upoznala u
Toskani. Ovo je moja pretposlednja noć. Biti žena ima svojih prednosti, ali biti
žena u godinama pravi je pakao, da me izvinite na izrazu. Štaviše, napravila sam
takvu pakost pre neki dan - uskoro ćete čitati u novinama o tome - bolje mi je
da bežim iz ovog života. Planiram u ponedeljak da se rodim na nekom drugom
mestu. Sibirska kurva koju sam odabrala biće majka predivnog monstruma.
- Znači tako - reče Ervin.
- Pa, dragi moj dečače - nastavi frau Mond, uništavajući drugo parče pite -
pre nego što odem, nameravam da sebi priuštim malo bezazlene zabave. Evo šta
predlažem. Sutra, od podneva do ponoći, možeš svojim uobičajenim metodama
da odabereš - (neugodno se šegačeći, frau Mond sočno zašišta usisavši donju

•138•
usnu) - sve devojke koje ti se svide. Pre mog odlaska, okupiću ih i sve će ti biti
na usluzi. Zadržaćeš ih sve dok se svake ne zasitiš. Kao ti se to čini, amico?
Ervin obori pogled i tiho reče: - Ako je to zaista istina, bila bi to velika sreća.
- U redu onda - reče i obliza ostatke šlaga sa svoje kašičice. - U redu. Ipak,
postoji jedan uslov. Ne, nije ono što misliš. Kao što rekoh, već sam sredila svoju
sledeću inkarnaciju. Ne treba mi tvoja duša. Dakle, ovo je uslov: konačni zbir
tvojih izbora između popodneva i ponoći mora da bude neparan broj. To je od
suštinske važnosti i neopozivo je. U suprotnom, ne mogu ništa da učinim za tebe.
Ervin se nakašlja i zapita skoro kroz šapat: - Ali kako ću znati? Recimo da
odaberem jednu, šta onda?
- Ništa - reče frau Mond. - Tvoj osećaj, tvoja želja, same su po sebi naredba.
Ipak, da bi bio siguran da dogovor važi, svaki put ću ti dati znak: osmeh, ne
obavezno upućen tebi, slučajna reč iz gomile, iznenadni bljesak neke boje - takve
stvari. Ništa ne brini, biće ti jasno.
- A... a... - zamuckivao je Ervin, razvlačeći stopalima ispod stola - a gde će se
sve to... ovaj... odigrati? Ja imam samo jedan sobičak.
- Ni o tome ništa ne brini - reče frau Monde, a kada je ustajala, njen mider
kvrcnu. - Sada ti je vreme da kreneš kući. Ništa ti neće faliti ako se dobro
odmoriš. Ja ću te povesti.
U otvorenom taksiju, dok je tamni vetar duvao između zvezdanog neba i
blistavog asfalta, jadni Ervin je osetio neverovatno ushićenje. Frau Mond je
sedela pravo, prekrštenih nogu pod oštrim uglom, a gradska svetla su sijala u
njenim bisernim očima.
- Evo tvoje kuće - reče, dodirnuvši Ervina po ramenu. - Au revoir.

III

Mnogi snovi se mogu prizvati kriglom tamnog piva „presečenom” pokojom

čašicom rakije. Tako je Ervin razmišljao kada se probudio sledećeg jutra - mora
da je bio pijan, i razgovor s tom smešnom ženom bio je tek plod mašte. Takav
visokoparni preokret često se dešava u bajkama i, baš kao u bajkama, naš
mladić ubrzo shvati da je sve samo sanjao.
Kada je izašao, crkveni sat otpočeo je naporni zadatak otkucavanja podneva.
Nedeljna zvona se uzbuđeno pridružiše i živahni povetarac zatalasa persijske
jorgovane pored javnog toaleta, u parkiću, nedaleko od njegove kuće. Golubovi
su se smestili na starom kamenom herzogu ili su se pak gegali po pesku gde su
dečica, natrćivši svoje flanelske zadnjice, kopala lopaticama i igrala se drvenim
vozovima. Blistavo lišće lipa poigravalo je na vetru; njihove senke nalik kecu piku
treperile su na šljunkovitoj stazi i u vazdušnim jatima uspinjale se na nogavice i
suknje šetača, hitajući naviše i razlivajući se po ramenima i licima, da bi opet
čitavo jato skliznulo natrag na zemlju, gde je, skoro pa mirno, ležalo i čekalo na
sledećeg prolaznika. U tom šarolikom okruženju, Ervin je primetio devojku u

•139•
beloj haljini koja se sagla i sa dva prsta šašoljila debeljuškasto kudravo psetance
sa bradavicama na stomaku. Nakrivivši glavu, razgolitila je zadnji deo svog vrata,
otkrivši pršljen na vrhu, svetle malje, blago udubljenje između lopatica ramena,
a sunce, probijajući se kroz lišće, razvuklo je žarke pramenove u njenoj
kestenjastoj kosi. Još uvek se igrajući sa psetancetom, pridignu se i pljesnu
rukama nad njim. Debeljuškasta životinjica se još malo valjuškala po šljunku,
potom je potrčala nekoliko koraka i srušila se postrance. Ervin je seo na klupu i
bojažljivo i požudno pogleda u njeno lice.
Video ju je jasno, s tako oštrom i savršenom moći opažanja da se činilo kako
ništa novo ne bi uočio na njenom licu ni da su prethodno godinama intimno bili
bliski. Njene blede usne poigravale su kao da ponavljaju svaki pokret psetanceta;
trepavice su joj sijale tako jako da se činilo kao da su u pitanju zraci njenih
žarkih očiju; ali najviše je opčinjavao prevoj na njenom obrazu, koji mu je sada
bio okrenut iz profila; naravno, ne postoje reči koje bi mogle da opišu tu
uranjajuću liniju. Počela je da trči pokazujući lepe noge, i štene se na to opet
prevrnu kao klupko vunice. Iznenada postade svestan svoje čudesne moći, te
udahnu duboko i sačeka obećani znak. U tom trenutku devojka okrenu glavu u
trku i uputi osmeh malom buckastom stvorenju koje ju je jedva pratilo.
Prva, reče u sebi, nenaviknut na takvo samozadovoljstvo, i ustade sa klupe.
Krenuo je šljunkovitom stazom škripeći stopalima u drečavim
crvenkastožutim cipelama, koje je nosio samo nedeljom. Napustio je majušni
park i izašao na Bulevar Amadeusa. Da li je lutao njegov pogled? O, da, svakako.
Ipak, možda zato što je devojka u belom ostavila jači utisak nego ijedan drugi
koji je zapamtio, nekakva slepa mrlja ga je sprečila da nađe još jednu draganu.
Uskoro se mrlja ipak rastopila i, pored jednog staklenog stuba s redom vožnje
na njemu, naš prijatelj primeti dve mlade dame - sestre, možda čak i bliznakinje
ako je suditi po njihovoj velikoj sličnosti - koje su uzbuđenim, zvonkim glasovima
raspravljale o ruti tramvaja. Obe su bile male i mršave, obučene u crnu svilu, s
drskim očima i namazanim usnama.
- Treba ti baš taj tramvaj - uporno je ponavljala jedna od njih.
Želim obe, molim vas, brzo zamoli Ervin.
- Da, naravno - odgovori druga na sestrine reči.
Ervin je nastavio bulevarom. Znao je sve otmene ulice gde su se otvarale
najbolje mogućnosti.
Tri, rekao je u sebi, neparan broj. Dobro je za sad. I kad bi sad bila ponoć...
Mašući torbicom, silazila je niz stepenice Lejle, jednog od najboljih lokalnih
hotela. Za njom je, zaostajući, njen pratilac s modrom bradom palio cigaretu.
Dama je bila ljupka, bez šešira, nosila je paž-frizuru i pramen na čelu, zbog kojeg
je ličila na dečaka glumca koji je glumio devojku. Kada su se mimoišli, sada već
u pratnji našeg smešnog suparnika, Ervin je u isto vreme primetio tamnocrvenu
veštačku ružu na reveru njene jakne i reklamu na panou: Turčin s plavim
brkovima i velikim slovima ispisana reč DA!, a ispod, sitnim slovima: pušim samo
ružu orijenta.

•140•
 Bilo ih je četiri, a to je deljivo sa dva, pa je Ervin bio nestrpljiv da bez oklevanja
ponovo uspostavi komplikovano stanje neparnih brojeva. Na samom bulevaru
nalazio se jeftini restoran u koji je često svraćao nedeljom kada bi se zasitio
hrane svoje gazdarice. Među devojkama koje su mu tokom vremena privukle
pažnju bio je i devojčurak koji je radio tu. Ušao je i naručio svoje omiljeno jelo:
krvavicu s kiselim kupusom. Njegov sto nalazio se pored telefona. Čovek s
polucilindrom okrenuo je broj i počeo da blebeće tako vatreno, poput lovačkog
psa koji je pokupio miris zeca. Ervin je skrenuo pogled ka šanku - i tamo je bila
devojka koju je do sada video tri-četiri puta. Bila je lepa na jedan jednoličan,
pegavi način, ako lepota uopšte može biti jednolično riđasta. Kada je podigla
svoje gole ruke da spusti oprane krigle, video je riđi žbun pod njenim pazuhom.
- U redu, u redu! - zarežao je čovek u slušalicu.
Sa uzdahom olakšanja, bogatiji za jedan podrig, Ervin je napustio restoran.
Osećao se tromo i bila mu je potrebna dremka. Istinu govoreći, nove cipele su ga
štipale kao klešta raka. Vreme se promenilo. Zavladala je omorina. Veliki
kupolasti oblaci rasli su i gomilali se na vrelom nebu. Ulice su bile sve pustije.
Čovek je mogao da oseti kako su kuće nabrekle od nedeljnog popodnevnog
hrkanja. Ervin je ušao u prevoz.
Tramvaj je počeo da se kotrlja. Ervin je okrenuo ka prozoru svoje bledo lice
zacakljeno od znoja, ali nijedna devojka nije šetala. Dok je plaćao kartu, na
drugoj strani prolaza primetio je ženu koja mu je bila okrenuta leđima. Nosila je
crni somotski šešir i laki ogrtač išaran isprepletanim hrizantemama na
poluprovidnoj svetloljubičastoj pozadini, kroz koju su se nazirale bretele
kombinezona. Njena otmena pojava zainteresovala je Ervina, pa požele da joj vidi
lice. Kada se njen šešir pomerio i, poput crnog broda počeo da se okreće, kao i
obično skrenuo je pogled u stranu praveći se da nezainteresovano posmatra
mladića koji sedi naspram njega, zatim svoje nokte, starca rumenih obraza koji
je dremao u zadnjem delu vagona i, pošto je tako ustanovio polaznu tačku kojom
će opravdati dalje zveranje unaokolo, Ervin je opušteno pogledao ka dami koja
je već zurila u njega. Bila je to frau Mond. Njeno puno, ne više tako mlado lice
oteklo je od vrućine, muškobanjaste obrve nakostrešile su se iznad prodornih
blještavih očiju, a pomalo podrugljiv osmeh baškario se u uglovima stisnutih
usana.
- Dobar dan - reče onim svojim tihim hrapavim glasom. - Dođi, sedi ovde. Sad
možemo da porazgovaramo. Kako idu stvari?
- Samo pet - postiđeno odgovori Ervin.
- Izvrsno. Neparan broj. Posavetovala bih te da staneš tu. Jer u ponoć - ah,
da, mislim da ti to nisam rekla - u ponoć ćeš doći u Hofmanovu ulicu. Znaš li
gde je to? Potraži između broja dvanaest i četrnaest. Umesto praznog placa biće
tu vila sa dvorištem ograđenim zidom. Devojke koje si odabrao čekaće te na
jastucima i ćilimima. Srešćemo se na dvorišnoj kapiji, ali podrazumeva se -
dodade uz suptilan osmeh - neću biti na smetnji. Zapamtio si adresu? Ispred
kapije će se nalaziti potpuno nova ulična svetiljka.

•141•
 - Oh, samo jedna stvar - reče Ervin, skupljajući hrabrost. - Neka budu
obučene, samo na početku, hoću reći, neka izgledaju isto kao kad sam ih
odabrao - i neka budu veoma vesele i srdačne.
- Podrazumeva se - odgovori ona - sve će biti kao što želiš, rekao ti to meni ili
ne. U suprotnom, ne bi imalo smisla započinjati sve ovo, n’est-ce pas? Ali priznaj,
dragi dečače - zamalo da me uvrstiš u svoj harem. Ne, ne, ne boj se, šalim se s
tobom. E pa, ovo je tvoja stanica. Veoma mudro da si završio za danas. Pet je
sasvim dovoljno. Vidimo se odmah posle ponoći, ha-ha.

IV

Kada se vratio u svoju sobu, Ervin se izuo i opružio na krevetu. Predveče se

probudio. Milozvučni tenor je punom snagom dopirao iz susedovog gramofona: -
I vant to be happee.
Ervin poče da se priseća: prva, devojka u belom, ona je najprostija od svih,
možda sam tu malo požurio. Ah, pa ništa strašno. Zatim, bliznakinje kraj
staklenog stuba. Vesela, našminkana mlada stvorenja. S njima ću se sigurno
zabaviti. Potom, broj četiri, Lejla s ružom, nalik dečaku. Ta je možda i najbolja.
I na kraju, lisica iz pivnice. Ni ta nije loša. Ali samo pet. Nije baš mnogo.
Ležao je opružen neko vreme s rukama iza glave, slušao je tenor koji je i dalje
želeo da bude srećan: pet. Ne, pa to je besmislica. Šteta što nije ponedeljak
ujutru: one tri prodavačice od pre neki dan - toliko lepotica još tamo čeka da
budu pronađene! I mogu uvek da pridodam slučajnu prolaznicu u poslednjem
trenutku.
Ervin je nazuo svoje cipele za svaki dan, očešljao se i izjurio van.
Do devet sati sakupio je još dve. Jednu od njih je primetio u kafeu gde je
naručio sendvič i dve čašice holandskog džina. S velikim žarom je na nekom
nerazumljivom jeziku, poljskom ili možda ruskom, nešto pričala svom pratiocu,
strancu koji je sve vreme čupkao bradu. Njene sive oči bile su blago iskošene,
tanki kukasti nos bi se naborao kada se smejala, a elegantne noge bile su
otkrivene do kolena. Dok je Ervin posmatrao njene brze pokrete, nemarne
pokrete kojima je otresala pepeo s cigarete svuda po stolu, jedna nemačka reč
kao prozor se otvori u njenom slovenskom govoru i ta neočekivana reč, offenbar,
bila je očigledan znak. Drugu devojku, broj sedam na listi, sreo je na ulazu u
zabavni park, uređenom u kineskom stilu. Nosila je skarletnu bluzu sa
svetlozelenom suknjom, a njen goli vrat se nadimao dok je oduševljeno vikala,
izbegavajući nekoliko pripitih mladih klipana koji su je hvatali za bokove i
pokušavali da povedu sa sobom.
- Hoću, hoću! - uzviknula je napokon i pobegla od njih.
Šareni papirni fenjeri oživljavali su to mesto. Neka stvar nalik saonicama, s
putnicima koji su vrištali, jurila je niz vijugavi kanal, nestajala pod arkadama
srednjovekovne scenografije, a zatim uranjala u novi ponor s novim urlicima. U

•142•
kućici, na biciklu sa četiri sedišta (bez točkova, samo ram, pedale i volan), sedele
su četiri devojke u kratkim pantalonama i džemperima - crvenom, plavom,
zelenom i žutom - golišavih nogu, koje su punom snagom obrtale pedale. Iznad
njih je visio brojčanik na kome su se okretale kazaljke, crvena, plava, zelena i
žuta. U početku je vodila plava, ali je zelena preuzela vođstvo. Čovek s pištaljkom
stajao je kraj njih i prikupljao novčiće od onih par naivčina koji su želeli da se
klade. Ervin je zurio u te veličanstvene noge, gole skoro do prepona, koje su
strastvenom snagom obrtale pedale.
Mora da su izuzetne plesačice, pomisli; mogao bih da iskoristim sve četiri.
Skazaljke su se poslušno okupile na gomilu i zaustavile.
- Mrtva trka! - uzviknu čovek s pištaljkom. - Senzacionalan finiš!
Ervin je popio čašu limunade, pogledao u sat i krenuo ka izlazu.
Jedanaest sati i jedanaest žena. Biće dovoljno, valjda.
Žmirkao je dok je zamišljao zadovoljstva koja su ga očekivala. Bilo mu je drago
što se setio da obuče čisti donji veš.
Kako je lukavo sve to smislila frau Mond, razmišljao je Ervin sa osmehom.
Naravno da će špijunirati, a zašto i ne bi? To će samo začiniti celu stvar.
Hodao je sa oborenim pogledom i zadovoljno vrteo glavom, i tek bi po koji put
podigao oči da proveri imena ulica. Hofmanova ulica bila je baš daleko, znao je
to, ali je imao čitav sat, pa nije bilo potrebe da žuri. Ponovo, kao prethodne večeri,
po nebu su se rojile zvezde i asfalt je sijao kao mirna voda, upijajući i izdužujući
magična gradska svetla. Prošao je pored velikog bioskopa, čija su svetla
preplavila trotoar, a na sledećem ćošku kratka zvonjava dečjeg smeha natera ga
da podigne pogled.
Pred sobom je video visokog starijeg čoveka u večernjoj odeći s devojčicom
koja je hodala uz njega - dete od nekih četrnaest godina, u crnoj svečanoj haljini
s dubokim izrezom. Ceo grad je znao starca po njegovim portretima. Bio je to
čuveni pesnik, senilni labud koji živeo potpuno sam u udaljenom predgrađu.
Hodao je nekako nezgrapno graciozno; njegova kosa, boje zaprljane vate,
dosezala mu je do ušiju ispod fedore. Dugme na kragni u trouglu njegove
ispeglane košulje hvatalo je odsjaj ulične svetiljke, a njegov dugački koščati nos
bacao je klinastu senku na jednu stranu njegovih tankih usana. Odmah potom
Ervinov pogled zasija na licu devojčice koja je sitnim koracima hodala uz starog
pesnika; bilo je nečeg čudnog na tom licu, čudan je bio neusredsređeni pogled
njenih previše sjajnih očiju, i da nije u pitanju tek devojčica - bez sumnje unuka
starog pesnika - neko bi mogao da posumnja da su njene usne bile blago
nakarminisane. Hodala je jedva primetno njišući kukovima, sastavljenih nogu,
zvonkim glasom priupitavši nešto svog pratioca - i mada Ervin nije dao svesno
komandu, znao je da je njegova tajna želja ispunjena.
- Naravno, naravno - ulagivački odgovori starac naginjući se prema detetu.
Kada su se mimoišli, Ervin je uhvatio dašak parfema. Osvrnuo se, a zatim
nastavio dalje.

•143•
 - Hej, budi pažljiv - iznenada promrlja kada mu je sinulo da je to bio broj
dvanaest, paran broj: moram naći još jednu u roku od pola sata.
Malo ga je nerviralo to što mora da traži, ali u isto vreme mu je bilo drago što
ima još jednu šansu.
Odabraću jednu usput, reče u sebi, potiskujući mrvicu panike. Sigurno ću
naći jednu!
- Možda će biti najlepša od svih - reče naglas dok je piljio u svetlucavu noć.
I nekoliko minuta kasnije, osetio je poznato slatko stezanje, žmarce u svojim
grudima. Žena pred njim je hodala brzim i lakim koracima. Video ju je samo
otpozadi i nije mogao da objasni zašto je toliko želeo da sustigne baš nju i da
pogleda njeno lice. Naravno, neko bi mogao običnim rečima da opiše njeno
držanje, pokrete ramena, senku njenog šešira - ali čemu to? Nešto neobjašnjivo,
neka vrsta posebnog utiska, nezemaljskog uzbuđenja obuze Ervina i nije ga
puštalo. Hodao je sve brže i opet nije mogao da je sustigne; vlažni odsjaji svetala
titrali su pred njim; sitnim koracima se kretala ujednačeno i njena crna senka
bi se zakrivila kada bi ušla u svetlosni krug ulične svetiljke, klizila po zidu,
zamakla iza ćoška i nestala.
- Zaboga, moram videti njeno lice - promumla Ervin - jer vreme leti.
Začas je zaboravio na vreme. Ta čudna tiha noćna potera ga je omamila.
Napokon je uspeo da je sustigne, prestigne i ode dosta ispred nje, ali nije imao
hrabrosti da se osvrne, te opet uspori, pusti je da prođe, ali ona je bila tako brza
da nije ni imao vremena da podigne pogled. Ponovo je zaostajao desetak koraka,
a nije video lice koje je trebalo da bude njegova glavna nagrada. Ulica se
najednom ispuni svetlom u boji, zatim se ugasi i ponovo zasja; trebalo je preći
trg - prostor glatkog mraka. Još jednom, s kratkim udarcem štikle, žena je
zakoračila na trotoar, Ervin je bio odmah iza nje, smeten, bestelesan, ošamućen
od mutnih svetala, vlažne noći, potere.
Šta ga je toliko privuklo? Nije njen hod, niti njena figura, već nešto drugo,
nešto očaravajuće i neodoljivo, kao da ju je okružila neka neprirodna svetlost:
čista fantazija, može biti, ustreptalost, zanos fantazije, ili možda je to jedna od
onih stvari koje jednim božanskim udarom promene čitav život čoveku - Ervin
nije znao, već je samo jurio za njom preko asfalta i kamena, koji su se takođe
činili bestelesnim u toj noći punoj boja.
Potom se drveće prolećne lipe dade u lov: sa obe strane jurilo je šapućući nad
njim, svuda unaokolo; mala crvena srca njihovih senki preplitala su se u
podnožju svake ulične svetiljke, i njihov fini lepljivi miris ga ohrabri.
Još jednom Ervin priđe blizu. Još jedan korak i išao bi naporedo s njom.
Iznenada je zastala kod gvozdenih vratnica i izvadila ključeve iz svoje tašne. Ervin
je u naletu skoro udario u nju. Okrenula je svoje lice ka njemu i pod svetlom
ulične svetiljke, koje se probijalo kroz smaragdno lišće, prepoznao je devojku
koja se jutros igrala sa crnim vunastim psetancetom na šljunkovitoj stazi, i
odmah se prisetio, odmah je shvatio sav njen šarm, nežnu toplinu, neprocenjivi
sjaj. Stajao je i blenuo u nju sa bolnim osmehom.

•144•
 - Sram vas bilo - reče tiho. - Ostavite me na miru.
Mala kapija se otvori i potom se zalupi. Ervin je nastavio da stoji pod utihlim
lipama. Pogledao je oko sebe, ne znajući kojim putem da krene. Posle nekoliko
koraka video je dva bleštava mehura: kola su bila parkirana uz trotoar. Otišao
je do njih i po ramenu dodirnuo nepokretnog šofera nalik krojačkoj lutki.
- Recite mi koja je ovo ulica, izgubio sam se.
- Hofmanova ulica - odgovori suvo krojačka lutka.
A onda poznat, hrapavi, tihi glas progovori iz dubina automobila.
- Zdravo, ja sam.
Ervin stavi ruku na vrata automobila i mlitavo se podboči.
- Umreću od dosade - reče glas. - Čekam ovde svog dečka. Treba da donese
otrov. On i ja umiremo u zoru. Kako siti?
- Paran broj - reče Ervin, prevlačeći prstom preko prašnjavih vrata.
- Da, znam - smireno uzvrati frau Mond. - Ispostavilo se da je broj trinaest u
stvari broj jedan. Baš si uprskao stvar.
- Šteta.
- Šteta - ponovi ona i zevnu.
Ervin se sagnu, poljubi njenu veliku crnu rukavicu ispunjenu s pet raširenih
prstiju i, pošto se blago nakašljao, nestade u tami. Hodao je teškim korakom,
noge su ga bolele, mučila ga je pomisao da je sutra ponedeljak i da mu neće biti
nimalo lako da ustane.

prevod sa engleskog: Aleksandar Šurbatović

•145•
 UŽAS

Evo šta mi se ponekad dešava: dok sedim tako za pisaćim stolom tokom noći,
kad mrak teškim korakom nadire, izronio bih iz zanesenosti svojim poslom baš
u trenutku kada je noć na vrhuncu i - kolebajući se na toj kresti, spremna da se
skotrlja u izmaglicu zore - ustajao sa stolice, ozebao i potpuno iznuren, upalio
svetlo u spavaćoj sobi i, odjednom, ugledao sebe u ogledalu. Potom bi se ovo
desilo: dok sam bio duboko u poslu, odvikao sam se od sebe - to je sličan osećaj
onom kada sretnete bliskog prijatelja posle mnogo godina: u toku nekoliko
praznih, jasnih, ali bezosećajnih minuta, vidimo ga u potpuno drugačijem svetlu,
mada znamo da će brzo proći hladnoća te tajanstvene anestezije i da će osoba
pred nama ponovo oživeti, zasijati toplinom, zauzeti svoje uobičajeno mesto,
ponovo postati toliko bliska da se više nikakvom snagom volje ne može vratiti
kratkotrajno osećanje otuđenosti. Baš tako sad vidim svoj odraz u ogledalu - ne
prepoznajem se. I što više posmatram svoje lice - tuđe oči koje ne trepću, sjaj
malja na jagodicama, senku sa strane nosa - umesto da kažem sebi: to sam ja,
lično, sve mi je manje jasno zašto bi to trebalo da bude „ja”, i tim mi je teže da
se poistovetim s nekakvim nepoznatim „ja” - odrazom u ogledalu. Kada sam
pričao o svojim čudnim osećajima, ljudi su s pravom primetili da tako mogu
završiti u ludnici. Zaista, nekoliko puta sam kasno noću toliko dugo zurio u svoj
odraz da me je hvatala jeza, pa bih brzo ugasio svetlo. A sledećeg jutra, dok sam
se brijao, nije mi padalo na pamet da dovodim u pitanje stvarnost mog odraza u
ogledalu.
I još nešto: noću, dok ležim u postelji, odjednom bih se setio da sam smrtan.
Tada se u mojoj duši dešavalo isto ono što se dešava u velikom pozorištu kada
se najednom ugase svetla i u nadirućem mraku neko piskavo vrisne, zatim se
pridruži nekoliko glasova, nastane prava oluja, a crna grmljavina panike počne
da raste sve dok se iznenada svetlost ponovo ne upali i predstava se spokojno
nastavi. Isto tako, moja duša bi se zagrcnula na trenutak dok ležim nepokretno,
širom otvorenih očiju, i dajem sve od sebe da savladam strah, da shvatim smrt,
da je prihvatim na svakodnevnom nivou, bez pomoći vere ili filozofije. Govorim
sebi, smrt je još daleko, biće dovoljno vremena da sve to shvatim, mada čovek

•146•
dobro zna da se to nikada zaista neće desiti; i ponovo, iz najjeftinijih sedišta mog
ličnog pozorišta, gde počinju da paniče žive, tople misli o milim zemaljskim
sitnicama, dopre krik - i neočekivano se stiša tek kada se konačno okrenem na
bok i počnem da mislim o nečemu drugom.
Smatram da su ta stanja - zbunjenost pred ogledalom usred noći i iznenadna
teskoba zbog predosećaja smrti - osećaji poznati mnogima i, ako se zadržavam
na tome, to je samo zato što se u njima sadrže mrvice mog najstrašnijeg užasa,
koji mi je bilo suđeno da doživim. Krajnji užas, neverovatan užas... tražim pravi
izraz, ali od svih postojećih reči koje znam i koje uzalud pokušavam da
upotrebim, ne postoji ni jedna jedina koja bi odgovarala.
Živeo sam srećno. Imao sam devojku. Dobro se sećam muke našeg prvog
rastanka. Otputovao sam iz zemlje na službeni put i na povratku me je sačekala
na stanici. Video sam je dok stoji na peronu, u kavezu zagasite prašnjave
sunčeve svetlosti koja se kupasto probijala kroz zastakljene svodove stanice.
Njeno lice se ritmično okretalo tamo-vamo sa svakim vagonskim prozorom koji
bi skliznuo u peron. S njom bih uvek bio opušten i u miru. Osim jednom... i eto,
ponovo shvatam koliko je ljudski govor nesavršen instrument. Ipak, voleo bih da
objasnim. Zaista je u pitanju besmislica, nešto potpuno nebitno: sami smo u
njenoj sobi, ja pišem dok ona krpi svilene čarape zategnute i navučene preko
varjače, glava joj je sagnuta; jedno uvo, ružičasto i skoro providno, delimično je
sakriveno pramenom svetle kose, mali biseri dirljivo sijaju oko njenog vrata, a
nežni obraz se čini upalim zato što neprestano pući usne. I odjednom, bez
ikakvog razloga, prestravilo me je njeno prisustvo. To je mnogo strašnije nego
činjenica da moj mozak nije, samo u deliću sekunde, registrovao njeno prisustvo
na prašnjavom staničnom suncu. U stvari, prestravila me je ideja da neka druga
osoba bude sa mnom u sobi. Prestravljen sam uopšte idejom druge osobe. Ne
čudi da ludaci ne prepoznaju svoju rodbinu. Ali ona podignu glavu, sve njene
crte lice postaše deo osmeha koji mi je uputila - i izgubi se svaki trag užasa koji
sam osetio par trenutaka pre. Da ponovim: to se desilo samo jedan jedini put, i
prihvatio sam to kao luckastu igru živaca, zaboravljajući da sam u samotnim
noćima pred samotnim ogledalom iskusio nešto sasvim slično.
Bila je moja ljubavnica skoro tri godine. Znam da mnogi ljudi ne bi mogli da
razumeju našu vezu. Ne bi znali da objasne šta je bilo privlačno u tom devojčurku
što bi zadržalo pesnikovu naklonost, ali, gospode dragi, kako sam voleo njenu
skromnu ljupkost, veselu prirodu, druželjubivost, treperenje njene duše kao
krila u ptice. Upravo ta njena blaga prostodušnost me je štitila: za nju je sve na
ovom svetu posedovalo neku vrstu svakodnevne jasnoće, pa mi se čak činilo da
je znala šta nas očekuje posle smrti, te zato nije bilo potrebe da raspravljamo o
toj temi. Na kraju treće godine našeg zajedničkog života ponovo sam morao da
otputujem, ovog puta na duže. Neposredno pred polazak, otišli smo u operu. Sela
je na trenutak na tamnocrvenu sofu u pomalo mračnom, skoro misterioznom
predvorju naše lože, gde je skidala velike sive čizme za sneg, iz kojih sam joj
pomogao da izvuče svoje tanke noge u svilenim čarapama - te pomislih na nežne
noćne leptire koji se izležu iz krupnih čupavih čaura. Potom smo ušli u svoju
ložu. Nagnuti nad ružičastim ponorom sale, čekali smo da se zavese dignu, čvrsto

•147•
staro platno sa bledozlatnim dekoracijama koje su dočaravale scene iz raznih
opera - Ruslan sa svojom šiljatom kacigom, Lenski u svom ogrtaču. Golim
laktovima zamalo je srušila s plišane ograde male sedefaste operske naočare.
Potom, kada su svi iz publike zauzeli svoja mesta i orkestar vršio poslednje
pripreme pre nego što zagrmi, nešto se desilo: sva svetla u velikom ružičastom
teatru su se ugasila i tako gusta tama se obrušila na nas da sam pomislio kako
sam oslepeo. Sve je odjednom počelo da se pomera u tom mraku i drhtaj panike
poče da se širi razlivajući se u ženske krikove i, pošto su muški glasovi veoma
glasno zahtevali tišinu, krici postadoše još bučniji. Nasmejao sam se i počeo da
pričam s njom, ali onda osetih da me je stegla oko zgloba na ruci i ćutke kidala
moju manžetnu. Kada su svetla opet ispunila salu, video sam da je bleda i da je
stisla zube. Pomogao sam joj da izađe iz lože. Odmahnula je glavom,
prekorevajući sebe, i uz osmeh se izvinjavala zbog svog detinjastog straha - ali je
najednom briznula u plač i zatražila da je odvedem kući. Tek se u kočiji povratila
i, pritiskajući zgužvanu maramicu na svoje svetle preplavljene oči, počela je da
objašnjava kako je tužna što sutra putujem i kako je bila velika greška što smo
odlučili da naše poslednje veče provedemo u operi, među strancima.
Dvanaest sati kasnije bio sam u kupeu i gledao kroz prozor u maglovito
zimsko nebo, sunčevo malo upaljeno oko, koje je odolevalo kiši, snegom
prekrivena polja koja su se širila u beskraj kao ogromna lepeza od labudovog
perja. Tek u stranom gradu, u koji sam stigao narednog dana, počeo sam da
osećam taj krajnji užas.
Za početak, spavao sam loše tri noći zaredom, a četvrte nisam oka sklopio.
Prethodnih godina izgubio sam naviku da budem sam i sad su te samotne noći
izazvale žestoku, neprestanu teskobu. Prve noći u snu mi se ukazala moja
devojka: sunce je preplavilo njenu sobu, a ona je sedela na krevetu samo u
čipkastoj spavaćici i smejala se, smejala, nije mogla da prestane da se smeje.
Sasvim slučajno sam se prisetio svog sna nekoliko sati kasnije, prolazeći pored
prodavnice ženskog donjeg rublja, i shvatio da je sve u mom snu bilo tako veselo
- njena čipka, njena zabačena glava, njen smeh - dok je na javi sve to delovalo
zastrašujuće. Ipak, nisam mogao sebi da objasnim zašto je taj čipkasti san pun
smeha sada bio tako neprijatan, tako strašan. Trebalo je da se pobrinem za neke
stvari, mnogo sam pušio i sve vreme sam bio svestan osećaja da po svaku cenu
moram da zadržim čvrstu kontrolu nad samim sobom. Kada bih se spremio za
spavanje u hotelskoj sobi, namerno sam zviždukao ili pevušio i, kao preplašeno
dete, na najmanji zvuk iza sebe bih se prenuo, kao kada mi je skliznuo sako na
pod s naslona stolice.
Petog dana, posle teške noći, odvojio sam neko vreme za šetnju. Voleo bih da
deo priče na koji sada dolazim stavim u kurziv; ne, čak ni kurziv ne bi pomogao.
Potrebno mi je neko novo, jedinstveno obeležje. Nesanica je ostavila
nepodnošljivu prazninu u mom umu. Glava kao da mi je bila od stakla, usled
blagog grča u listovima činilo se kao da su i oni stakleni. Čim sam izašao iz
hotela... Da, mislim da sam sada našao prave reči. Požurio sam da ih zapišem
pre nego što izblede. Čim sam izašao na ulicu, video sam svet onakvim kakav u
stvari jeste. Vidite, tešimo se govoreći sebi da svet ne može da opstane bez nas,

•148•
da postoji samo dok i mi postojimo, samo dok smo i sami prisutni u njemu. Smrt,
beskrajni svemir, galaksije, sve to je zastrašujuće baš zato što prevazilazi granice
našeg poimanja. Tog strašnog dana, potpuno skrhan zbog neprospavane noći,
izašao sam u centar jednog običnog grada i video kuće, drveće, automobile, ljude,
a moj um je iznenada odbio da ih prihvati kao „kuće”, „drveće”, i tako dalje, kao
nešto što je povezano sa običnim ljudskim životom. Moja veza sa svetom je pukla,
bio sam prepušten sam sebi, svet je bio prepušten sam sebi, a taj svet je bio lišen
smisla. Video sam stvarnu suštinu svih stvari. Gledao sam u kuće kao da su
izgubile uobičajeno značenje, tj. ono na šta mislimo kad govorimo o kući:
određeni arthitektonski stil, vrsta soba unutar njih, ružne kuće, udobne kuće -
sve to je nestalo, ništa nije ostalo osim besmislene ljuske, kao kad neki zvuk
postane besmislen pošto je neko dovoljno dugo ponavljao najobičniju reč ne
obazirući se na njeno značenje: kuća, kutja, kuuućaaa. Ista stvar se desila i s
drvećem, isto i s ljudima. Shvatio sam užas ljudskog lica. Anatomiju, seksualna
određenja, pojam „nogu”, „ruku”, „odeće” - sve to je bilo ukinuto, i takvo je stajalo
preda mnom, prosto nešto, nije čak ni stvorenje, jer i to je ljudski koncept, već
prosto nešto što prolazi. Uzalud sam pokušavao da savladam svoj užas prisetivši
se kako sam jednom u detinjstvu, kada sam se probudio, otvorio još uvek sanjive
oči, ne odvajajući glavu s jastuka, i video kako se preko zaslona kreveta nada
mnom nadvija neko nepojmljivo lice, bez nosa, sa husarskim crnim brkovima,
koji su se nalazili odmah ispod njegovih oktopodskih očiju, i sa zubima na čelu.
Skočio sam vrisnuvši i istog trenutka brkovi su postali obrve i celo lice se
pretvorilo u majčino, isprva ga ugledavši naopačke.
Takođe sam i sada pokušao da skočim, mentalno, tako da vidljivi svet zauzme
svoj svakodnevni položaj - ali nisam uspeo. Naprotiv: što sam više upirao pogled
u ljude, sve su mi bile besmislenije njihove pojave. Obuzet užasom, potražio sam
podršku u nekoj osnovnoj ideji, nekoj tvrđoj cigli od kartezijanske, uz pomoć koje
bih počeo obnovu jednostavnog, prirodnog, običnog sveta kakvim ga znamo.
Tada sam već zastao da se odmorim, verovatno na klupi javnog parka. Ne sećam
se tačno svojih postupaka. Baš kao što je čoveka koji doživi srčani udar na
trotoaru baš briga za prolaznike, sunce, lepotu i drevnu katedralu, već ima samo
jednu brigu: da diše. Tako sam i ja imao samo jedu želju: da ne poludim. Uveren
sam da niko nije video svet onakvim kakvim sam ga ja video u tim trenucima, u
svoj svojoj ogoljenosti i zastrašujućoj besmislenosti. Pored mene pas je njuškao
sneg. Užasno sam se mučio pokušavajući da shvatim šta „pas” može da znači,
pošto sam tako dugo zurio u njega, a kada se sa poverenjem došunjao do mene,
osetio sam takvu mučninu da sam ustao s klupe i otišao. Tada je moj užas bio
na vrhuncu. Predao sam se. Nisam više bio čovek, već golo oko, besciljan pogled
koji prelazi po besmislenom svetu. Pogled na ljudsko lice izazivao je u meni
potrebu da vrištim.
Ubrzo sam se našao na ulazu u moj hotel. Neko mi je prišao, izgovorio moje
ime i stavio presavijeno parče papira u moju mlitavu ruku. Nesvesno sam ga
otvorio i moj užas je u trenutku nestao. Sve oko mene je opet postalo obično i
nenametljivo: hotel, prelamajući odblesci na staklu rotirajućih vrata, poznato lice
potrčka koji mi je predao telegram. Našao sam se nasred velikog predvorja hotela.

•149•
Čovek s lulom i bejzbol kapom očešao se o mene u prolazu i iskreno se izvinio.
Osetio sam zaprepašćenje i jaku, nepodnošljivu ali poprilično ljudsku bol. U
telegramu je pisalo da ona umire.
Dok sam putovao natrag, dok sam sedeo na njenom uzglavlju, više nisam bio
preplašen onim mislima.
Umirala je žena koju sam voleo više od svega na svetu. To je bilo sve što sam
video ili osećao.
Nije me prepoznala kada sam kleknuo kraj njenog kreveta. Ležala je poduprta
ogromnim jastucima, pod ogromnim pokrivačima, sama veoma mala, s kosom
začešljanom unazad i otkrivenim tankim ožiljkom na slepoočnici, koji je obično
bio skriven pramenom prebačenim preko. Nije prepoznala moje živo prisustvo,
ali po blagom osmehu koji se jednom ili dva puta pojavio u uglovima njenih
usana, znao sam da me je videla u svom tihom delirijumu, u njenoj umirućoj
mašti, pa su tako dva „ja” stajala pred njom: pravo „ja”, koje nije videla, i moj
dvojnik, koji meni nije bio vidljiv. I onda sam ostao sam: moj dvojnik je umro s
njom.
Njena smrt me je spasla od ludila. Prosta ljudska tuga u potpunosti mi je
ispunila život da nije ostalo mesta za druga osećanja. Ali vreme protiče i njena
slika u meni postaje sve savršenija, sve beživotnija. Detalji iz prošlosti, žive male
uspomene neprimetno blede, odlaze jedna po jedna, ili po dve, tri, kao kad se
svetla gase, tu i tamo, na prozorima kuća gde ljudi tonu u san. I ja znam da je
moj um osuđen na propast, da će me užas koji sam pre osetio, neumitni strah
od postojanja, jednom opet obuzeti i da tada neće biti spasa.

prevod sa engleskog: Aleksandar Šurbatović

•150•
 BRITVA

Nisu ga bez razloga u puku zvali: Britva. Lice mu je bilo bez anfasa. Kad su ga
se prisećali, poznanici su pamtili samo njegov profil, koji je bio izuzetan: nos
oštar kao ugao tehničkog trougla, brada čvrsta poput lakta; umiljate trepavice,
tipične za jogunaste i okrutne ljude. Zvao se Ivanov.
Nadimak iz mladosti bio je neobično proročanski. Često se dešavalo da čovek
s prezimenom Štajn11 postane izvanredan minerolog. I kapetan Ivanov, dospevši
u Berlin posle jednog epskog bekstva i više otužnih stradanja, latio se upravo
onog što je njegov davnašnji nadimak nagoveštavao - berberskog posla.
Služio je u nevelikoj ali čistoj berbernici, gde su osim njega šišala i brijala dva
šegrta, ophodeći se prema „ruskom kapetanu” sa srdačnim poštovanjem. Bio je
tu i gazda, tvrdoglavi lembonja, koji je sa srebrnim treskom okretao ručku kase,
i malokrvna, providna manikirka, koja kao da je bila usahla od dodira bezbrojnih
ljudskih prstiju što su se spuštali po pet odjednom na baršunasto jastuče pored
nje. Ivanov je dobro radio, jedina prepreka u napredovanju bilo je slabo znanje
nemačkog jezika. Naime, brzo je shvatio kako treba postupati: staviti posle jedne
fraze upitno nicht? a posle sledeće upitno was?, a zatim opet nicht?, i tako dalje,
naizmenično. Iako je naučio šišanje tek u Berlinu, njegova veština bila je
zadivljujuća, jednaka veštini ruskih frizera, koji, kao što je poznato, mnogo
škljocaju makazama naprazno - i tako škljocajući, naciljavši, odsecaju pramen,
jedan za drugim, i opet brzo, brzo, skoro po inerciji, nastavljaju da škljocaju
oštricama u vazduhu. Kolege su ga uvažavale baš zbog tog kicoškog fijukanja.
Makaze i britva, neosporno, hladna su oružja, a njihovo učestalo metalno
treperenje godilo je ratničkoj duši Ivanova. Bio je zlopamtilo i dovoljno pametan
da shvati kako je njegovu veliku, blagorodnu, velelepnu otadžbinu upropastio
nekakav dokoni lakrdijaš zbog neke lepo sastavljene crvene fraze, i to nije mogao
da oprosti. Kao zategnuta opruga, u njegovoj duši vrebala je osveta, čekajući
svoju priliku.

11 Stein (nem.) - kamen.

•151•
 Jednog prilično vrelog, plavičastog letnjeg jutra obojica Ivanovljevih kolega,
koristeći to što u radno vreme mušterija skoro da i nema, izašle su na jedan sat.
Njihov gazda je, umirući od vrućine i davnašnje želje, tiho odveo u zadnju sobu
bledunjavu, na sve saglasnu manikirku. Ivanov je, ostavši sam u svetloj
berbernici, bacio pogled na novine i zatim, zapalivši cigaretu, sav u belom izašao
na prag i stao da posmatra prolaznike.
Mimo njega su promicali ljudi u pratnji svojih sivih senki, koje su se lomile
na krajevima pločnika i neustrašivo promicale ispod bleštavih automobilskih
točkova, ostavljajući na vrelom asfaltu trakaste otiske nalik šarama zmijskog
traga. Iznenada, pravo na belog Ivanova skrenuo je s trotoara dežmekasti, onizak
gospodin u crnom odelu, polucilindru i sa crnom tašnom pod miškom. Ivanov,
žmirkajući zbog sunca, skloni se u stranu i propusti ga u berbernicu.
Lik onog koji je ušao odrazio se u svim ogledalima istovremeno: u profilu,
napola okrenut, otkrivajući voštanu ćelu, s koje je podigao crni polucilindar da
bi ga okačio na kuku. I kada se gospodin okrenuo licem prema ogledalu, koje je
sijalo nad mramornim postoljem, na kome su se presijavale zlataste i zelenkaste
bočice, Ivanov je momentalno prepoznao to živahno, bucmasto lice s prodornim
očima i debelim mladežom na desnoj strani nosa.
Gospodin je ćutke seo pred ogledalo i, promrmljavši nešto, kucnuo tupim
palcem po neurednom obrazu, što je značilo: brijanje. Ivanov, još uvek u
nekakvoj magli iznenađenja, zamotao ga je u plahtu, umutio mlaku penu u
porculanskoj šoljici i četkom počeo da maže gospodinove obraze, okrugli
podbradak, nausnicu; pažljivo je obišao mladež, kažiprstom stao da otire penu -
i sve je to radio mahinalno - potresen što je ponovo sreo tog čoveka.
Sada se gospodinovo lice ukazalo u beloj, mlitavoj masi pene do očiju, a one
su bile sitne, blistave poput treperavih točkića satnog mehanizma. Ivanov je
otvorio britvu i, kada je počeo da je oštri o remen, odjednom se trgnuo iznenađen,
osetivši da je taj čovek u njegovoj vlasti.
I nagnuvši se iznad voštane ćele, primakao je plavičastu oštricu britve
obrazini od sapunice i sasvim tiho rekao:
- Moje poštovanje, druže. Jeste li došli davno iz naših krajeva? Ne, molim vas
da se ne podižete, jer vas mogu istog trenutka zaklati.
Blistavi točkići pokrenuli su se žustro, pogledali Ivanovljev oštar profil i
zaustavili se.
Ivanov je tupim krajem britve skinuo višak pahuljaste pene i nastavio:
- Ja vas vrlo dobro pamtim, druže... Oprostite, neprijatno mi je da izgovorim
vaše prezime. Sećam se kako ste me saslušavali u Harkovu, pre šest godina.
Pamtim vaš potpis, dragi moj... Ali kao što vidite, ja sam živ.
I tada se desilo sledeće: oči su zaigrale i najednom se čvrsto zatvorile. Uplašeni
gospodin je zažmurio, verujući, poput onih divljaka, da će kad zatvori oči postati
nevidljiv.
Ivanov je nežno kretao britvu po šuštavom, hladnom obrazu.

•152•
 - U istoj smo poziciji, druže. Shvatate li? Sklizne li britva, odjednom će biti
mnogo krvi. Ovde kuca vratna arterija. Mnogo krvi. Čak previše. Ali ja želim da
vam lice bude uljudno izbrijano. Osim toga, hoću da vam nešto ispričam.
Ivanov je pažljivo uhvatio sa dva prsta mesnati završetak njegovog nosa i
počeo da izbrijava prostor nad usnom.
- Stvar je u tome, druže, da se ja svega sećam, dobro se sećam, a hoću da se
i vi setite...
I tihim glasom Ivanov je počeo da priča, sporo brijući nepomično lice zabačeno
unazad. Ta priča mora da je bila vrlo strašna, pošto se pokatkad njegova ruka
zaustavljala, a on se veoma blizu saginjao ka gospodinu koji je sedeo pod belom
plahtom poput mrtvaca, opustivši izbuljene očne kapke.
- To je cela priča - uzdahnuo je Ivanov. - Šta vi mislite, da li je moguće nečim
se iskupiti za sve to? Sa čim izravnati nesravnjene račune? Imajte na umu:
potpuno smo sami.
- Pokojnike uvek briju - nastavio je Ivanov, odozdo prema vrhu prelazeći
oštricom po njegovom zategnutom vratu. - Briju i osuđenike na smrt. A sada ja
brijem vas. Shvatate li šta uskoro sledi?
Čovek je sedeo ne mrdajući, ne otvarajući oči. Sada je s njegovog lica sišla
sapunska obrazina, tragovi pene ostali su samo na jagodicama i oko vrata. Ovo
napregnuto, punačko lice, bez pogleda, bilo je tako bledo da Ivanov pomisli:
možda se paralizovao; ali kada je pljoštimice prislonio britvu na njegov obraz,
čovek je zadrhtao celim telom. Oči i dalje nije otvarao.
Ivanov mu je hitro obrisao lice, zasuo ga puderom iz staklene bočice.
- Mislim da je dosta - rekao je spokojno. - Ja sam zadovoljan, možete ići.
Sa gadljivom užurbanošću strgao je plahtu s njegovih ramena. Čovek je ostao
da sedi.
- Ustani, šmokjane! - viknuo je Ivanov i potegao ga za rukav. Ovaj je ostao
ukipljen, sa čvrsto zatvorenim očima, nasred prostorije. Ivanov mu je natakao
polucilindar, gurnuo u ruku tašnu - i okrenuo ga prema vratima. Tek tada čovek
se mrdnuo, njegovo lice sa sklopljenim očima promaklo je svim ogledalima; kao
automat, prekoračio je prag vrata, koja je Ivanov držao otvorena, i istim
mehaničkim pokretima - stiskajući ispruženom, skamenjenom rukom tašnu i
gledajući na osunčani mutni obris ulice sa ukočenim očima grčke statue - otišao
je.

prevod s ruskog: Zoran Derić

•153•
 PUTNIK

- Da, život je talentovaniji od nas - uzdahnu pisac, kuckajući kartonskim filterom

cigarete o poklopac tabakere.
- Kakve samo zaplete ponekad smišlja! Kako da se nadmećemo s tim
božanstvom? Njegova dela su neprevodiva, neopisiva.
- Sva prava zadržava autor - dometnu sa osmehom kritičar, skroman,
kratkovid čovek, tankih, nemirnih prstiju.
- Ne preostaje nam ništa drugo osim da varamo - nadoveza se pisac, rasejano
ubacivši šibicu u kritičarevu praznu čašu za vino. - S njegovim tvorevinama
možemo da postupamo samo onako kao što filmski režiser postupa s nekim
čuvenim romanom. Režiseru je bitno da se sobarice ne dosađuju subotom uveče,
stoga on taj roman menja do neprepoznatljivosti, secka ga, izvrće, izostavlja
hiljadu epizoda, uvodi nove likove i događaje koje je sam izmislio - a sve zarad
toga da bi napravio zabavan film koji se odvija glatko, gde se vrlina kažnjava na
početku a porok na kraju, film posve prirodan u svojim konvencijama i, što je
najvažnije, s neočekivanim završetkom, u kom se sve razrešava. Baš tako i mi,
pisci, preinačujemo teme iz života u skladu sa svojom težnjom ka nekakvoj
uslovnoj harmoniji, ka umetničkoj jezgrovitosti. Začinjavamo svoj bezukusni
plagijat vlastitim smicalicama. Mislimo da je to što život stvara odveć razvučeno
i neujednačeno, da je njegov genij suviše nemaran. Da bismo ugodili čitaocima,
mi od nesputanih romana života krojimo svoje skladne pričice - ad usum
Delphini12. Dozvolite mi da vam tim povodom ispričam sledeću dogodovštinu.
Putovao sam jednom prilikom spavaćim kolima ekspresnog voza. Obožavam
kad se tek smestim u kupe - hladni čaršavi na ležaju, trenutak kad stanična
svetla pri polasku počnu polako da promiču iza crnog okna. Sećam se da mi je
godilo što na ležaju iznad moga nema nikoga. Svukao sam se i legao nauznak, s
12
Ad usum Delphini (lat.) - za dofena (prestolonaslednika). Ova fraza se nalazila na izdanjima
klasika priređenim specijalno za francuskog prestolonaslednika, sina Luja XIV, iz kojih je
izbačeno sve što se smatralo nedovoljno pristojnim; kasnije, u opštem značenju, cenzurisano ili
skraćene verzije književnog dela.

•154•
rukama ispod glave, a lakoća uzanog vojničkog ćebeta predstavljala je pravi
užitak u poređenju s nadutim hotelskim perinama. Snatreći izvesno vreme o
koječemu - želeo sam onomad da napišem priču o životu čistačica vozova - ugasio
sam svetlo i ubrzo zaspao. I dozvolite mi da upotrebim jedan postupak koji se
veoma učestalo sreće upravo u ovakvim pričama u koje, po svoj prilici, spada i
moja. Evo ga - tog starog postupka koji vam je zacelo dobro znan: „Probudio sam
se iznenada usred noći.” Međutim, ono što sledi manje je otrcano. Probudio sam
se i ugledao - stopalo.
- Izvinjavam se, šta? - upade u reč skromni kritičar, nagnuvši se napred i
podigavši prst.
- Ugledao sam stopalo - ponovi pisac. - U kupeu je gorelo svetlo. Voz je stajao
na nekoj stanici. Bilo je to muško stopalo, poveliko, u gruboj čarapi, s rupom
kroz koju je izvirivao modrikasti nokat nožnog palca. Ono se čvrsto opiralo o
prečku merdevina tik ispred moga lica, a njegov vlasnik, skriven od mog pogleda
gornjim ležajem, upravo se spremao da učini poslednji napor kako bi se popeo
na svoj krevet. Uspeo sam dobro da osmotrim to stopalo u sivocrnoj kariranoj
čarapi, kao i deo noge: ljubičastu žabicu podvezice u obliku slova V sa strane
debelog lista i dlačice koje su neprijatno štrčale kroz tkaninu dugih gaća. Sve u
svemu - odvratna noga. Dok sam je gledao, ona se napregla, mrdnuvši jednom-
dvaput tvrdokornim palcem, da bi se naposletku energično odbacila i uzvinula
izvan pogleda. Odozgo se začulo stenjanje i ušmrkivanje, što me je navelo na
pomisao da se čovek sprema da zaspi. Potom se ugasilo svetlo i nekoliko
trenutaka kasnije voz se uz trzaj pokrenuo.
Ne znam kako da vam objasnim, ali ta noga ostavila je na mene izuzetno
mučan utisak. Kao kakav gipki, šareni gmizavac. Uznemiravalo me je što sam od
celog čoveka znao samo kako mu izgleda noga, dok njegovu figuru i lice nisam
ni nazreo. Činilo se da se njegov ležaj, koji je ponad mene obrazovao niski, tamni
plafon, sada spustio, bezmalo sam osetio njegovu težinu. Ma koliko da sam se
trudio da dočaram sebi izgled svog noćnog saputnika, pred očima mi se ukazivao
samo taj upadljivi nokat što je svetlucao plavičastim sedefnim sjajem kroz rupu
na vunenoj čarapi. Možda je u neku ruku čudno što sam se brinuo zbog takvih
tričarija, ali sa druge strane, nije li svaki pisac upravo neko ko se brine zbog
tričarija? Bilo kako bilo, san mi nije dolazio na oči. Osluškivao sam - da nije moj
nepoznati saputnik počeo da hrče? Učinilo mi se da ne hrče, nego da stenje. No,
poznato je da kloparanje točkova voza noću izaziva slušne halucinacije, pa ipak
nisam se mogao oteti utisku da odozgo dopiru nekakvi neobični zvuci. Pridigao
sam se na lakat. Čulo se jasnije. Čovek na gornjem ležaju je jecao.
- Šta ste rekli? - ubacio se kritičar. - Jecao? Aha. Izvinite, nisam dobro čuo. -
I spustivši ponovo ruke u krilo i nakrivivši glavu, nastavi da sluša pripovedača.
- Da, jecao je, i jecaji su mu zvučali užasno. Gušili su ga; šumno bi izdahnuo,
kao da je u jednom gutljaju iskapio litar vode, a zatim bi usledilo brzo, grčevito
jecanje zatvorenih usta - poput strašne parodije kokodakanja - pa opet udah i
opet plitki jecavi izdasi, ali sada otvorenih usta - sudeći po njegovom hahakanju.
I sve to uz klimavu pratnju kloparavih točkova, što se, u skladu s tim, pretvorila

•155•
u nekakve pokretne stepenice kojima su se njegovi jecaji uspinjali i silazili. Ležao
sam nepomično i osluškivao - i pritom imao osećaj da mi lice u tami izgleda
strahovito glupo, jer uvek je neprijatno kada čuješ nepoznatog čoveka kako rida.
Pazite, bio sam silom prilika vezan za njega samim tim što smo delili dvokrevetni
kupe, u tom istom bešćutno zahuktalom vozu. A on nije posustajao; ti užasno
mučni jecaji nisu me ostavljali na miru: obojica smo - ja ispod, slušalac, i on
iznad, jecavac - jurili postrance u noćnu bestragiju osamdeset kilometara na čas,
i samo je neka železnička nesreća mogla da razvrgne našu nehotičnu vezu.
Posle izvesnog vremena kao da se beše smirio, ali taman da utonem u san,
kad iz njega iznova provališe jecaji, i učinilo mi se da čujem kako, između
grčevitih uzdaha, prigušenim, zagrobnim glasom izgovara neke nerazumljive
reči. Opet je umuknuo, samo bi povremeno šmrknuo, a ja sam ležao zatvorenih
očiju i zamišljao njegovo odvratno stopalo u kariranoj čarapi. Nekako sam uspeo
da zaspim, a u pola šest ujutro kondukter je cimnuo vrata i probudio me. Seo
sam na postelju i - lupkajući glavom o ivicu gornjeg ležaja - počeo žurno da se
oblačim. Pre nego što sam s koferima izašao na hodnik, osvrnuo sam se i bacio
pogled na gornji ležaj, no čovek je spavao okrenut leđima, glavu pokrivši
ćebetom. U hodniku je bilo svetlo, sunce je upravo izašlo, sveža, modra senka
voza brzala je preko trave, žbunja, izvijala se i uspinjala uz padine, mreškala po
stablima treperavih breza; usred polja je zaslepljujuće blesnulo izduženo jezerce,
pa se potom suzilo, prometnuvši se u srebrnkasti prorez, a onda, uz žustro
kloparanje, promače kućerak, šibnu repom drum zatvoren rampom - i opet
bezbrojne breze od čijeg se treperavog, suncem prošaranog palisada čoveku
zavrti u glavi.
U hodniku su stajale još samo dve bunovne, na brzinu našminkane dame i
starčić s rukavicama od jelenske kože i putnim kačketom. Mrzim da ustajem
rano: ni najzanosnija zora na svetu ne može da mi zameni časove slatkog
jutarnjeg sna; i stoga sam samo namrgođeno klimnuo kad me je starac upitao
da li i ja silazim u... izgovorio je ime velikog grada u koji je trebalo da prispemo
za deset, petnaest minuta.
Breze se najednom raspršiše, a niz brežuljak se prosu pregršt kućeraka, od
kojih neki jedva izbegoše da ih u toj žurbi ne pregazi voz; potom je, blistajući
staklima, prošla ogromna grimiznocrvena fabrika; nečija čokolada pozdravila nas
je sa desetmetarskog plakata; opet fabrički kompleks sa bleštavim staklima i
dimnjacima; jednom rečju, zbivalo se sve ono što se obično zbiva prilikom ulaska
u veliki grad. Ali odjednom, na naše iznenađenje, kompozicija grčevito prikoči i
zaustavi se na pustoj međustanici, gde brzi voz, reklo bi se, nema šta da traži.
Iznenadilo me je i to što je na peronu stajalo nekoliko policajaca. Spustio sam
prozor i nagnuo se napolje. ’Molim vas, zatvorite prozor’, obratio mi se ljubazno
jedan od njih. Putnici u hodniku su se uznemirili. Naišao je kondukter i pitao
sam ga o čemu se radi. ’U vozu se nalazi zločinac’, odgovorio je i objasnio ukratko
da se te večeri u gradu, u kom smo se zaustavili tokom noći, dogodilo ubistvo:
prevareni muž upucao je ženu i njenog ljubavnika. Dame zaprepašćeno
uzdahnuše, a stari gospodin zavrte glavom. U hodnik uđoše dva policajca i
rumeni, debeljuškasti detektiv s polucilindrom, koji je ličio na kladioničara.

•156•
Zamolili su me da se vratim u kupe. Policajci su ostali u hodniku, a detektiv
krenu od jednog do drugog odeljka. Pokazao sam mu pasoš. Osmotrio mi je lice
svojim riđim očima i vratio dokumente. Stajali smo u uzanom kupeu, a na
gornjem ležaju, pokrivena preko glave, spavala je tamna prilika. ’Možete da
izađete’, rekao mi je detektiv i ispružio ruku ka mrkom obličju na gornjem
krevetu: ’Vaša dokumenta, molim vas.’ Čovek umotan u ćebe je hrkao. Dok sam
stajao na vratima, čuo sam to hrkanje i učinilo mi se da u njemu razaznajem
piskave odjeke noćnih jecaja. 'Probudite se, molim vas’, rekao je glasnije detektiv
i, gotovo profesionalnim pokretom, povukao rub ćebeta kod spavačevog temena.
Ovaj se promeškolji, ali nastavi da hrče. Detektiv ga prodrma za rame. Bilo je
mučno. Okrenuh se i zagledah u prozor u hodniku, ali zapravo ništa nisam video,
već sam celim bićem osluškivao šta se dešava u kupeu.
I zamislite, nisam čuo ništa posebno. Čovek sa gornjeg ležaja nešto je sanjivo
progunđao, detektiv je razgovetno zatražio dokumente, razgovetno mu se
zahvalio, izašao iz kupea i ušao u sledeći. To je sve. A zamislite samo kako bi
bilo lepo - sa spisateljskog stanovišta, naravno - da se ispostavilo da je taj
uplakani putnik sa odvratnim nogama ubica, kako bi se lepo mogle objasniti
njegove suze usred noći, štaviše, kako bi se sve to lepo uklopilo u okvir mog
noćnog putovanja, u okvir kratke priče. No izgleda da je zamisao autora, zamisao
života, u ovom slučaju, kao i uvek, bila stoput lepša.
Pisac je uzdahnuo i ućutao, sisao je odavno ugašenu cigaretu, sad skroz
ižvakanu i ubalavljenu. Kritičar ga je posmatrao dobrodušnim pogledom.
- Priznajte - prozborio je opet pisac - da ste, od trenutka kad sam spomenuo
policiju i neplanirano zaustavljanje, bili uvereni da je moj uplakani saputnik -
zločinac!
- Poznajem vaš stil - rekao je kritičar, dodirnuvši vrhovima prstiju
sabesednika po ramenu i, sebi svojstvenim pokretom, naglo povukao ruku. - U
vašoj detektivskoj priči ispostavilo bi se da prestupnik nije onaj na koga niko od
likova ne sumnja, već upravo ona osoba na koju od samog početka sumnjaju svi,
i na taj način biste nasamarili iskusnog čitaoca naviknutog da rešenja obično
nisu prosta ko pasulj. Dobro znam da volite da postignete utisak neočekivanosti
pomoću najprirodnijeg raspleta. Ali nemojte da vas to zavede. U životu ima
mnogo toga slučajnog, ali i čudnovatog. Reči je dato uzvišeno pravo da od
slučajnosti stvara neobičnost, a od neobičnog nešto što nije slučajno. Na osnovu
datog slučaja, datih slučajnosti, mogli biste da napišete lepo zaokruženu priču
ukoliko biste svog saputnika preinačili u ubicu.
Pisac je opet uzdahnuo.
- Da, da, palo mi je to na pamet. Dodao bih nekoliko detalja. Nagovestio bih
da je strasno voleo svoju ženu. Svašta se može izmisliti. Ali problem je u tome
što pipamo po mraku - možda je život imao u vidu nešto sasvim drugo, nešto
mnogo suptilnije i dublje. Problem je u tome što nisam saznao zašto je putnik
plakao i nikad to neću saznati...
- Ja se zalažem za Reč - popustljivo je kazao kritičar. - Vi biste kao pisac, u
krajnjem slučaju, iznašli neko sjajno rešenje: vaš junak je, možda, plakao zato

•157•
što je izgubio novčanik na stanici. Imao sam jednog poznanika, odraslog čoveka
robusnog izgleda, koji je plakao na sav glas kad bi ga zaboleo zub. Ne, ne, hvala
- nemojte mi više sipati. Dovoljno je, sasvim dovoljno.

prevod sa engleskog: Alen Bešić

•158•
 ZVONCE

Sedam je godina prošlo od njihovog rastanka u Peterburgu. Gospode, kakva

gužva na Nikolajevskoj stanici! Nemoj stajati tako blizu - voz samo što nije
krenuo. Pa evo, odosmo, zbogom, najdraža... Hodala je naporedo s vozom, visoka,
tanka, u kišnom mantilu, s crno-belom ešarpom oko vrata, a neka spora struja
nosila ju je unatrag. Regrutovan u Crvenu armiju, učestvovao je nevoljno i
zbunjeno u građanskom ratu. Onda jedne prekrasne noći, uz pomamno
struganje stepskih zrikavaca, prešao je na stranu belih. Godinu dana kasnije,
1920, malo pre odlaska iz Rusije, u strmoj, kamenitoj Čajnoj ulici u Jalti, naleteo
je na ujaka, moskovskog advokata. O, kako da ne, ima novosti - dva pisma. Ona
napušta Rusiju i već je nabavila pasoš. Dobro izgledaš, momče. I konačno ga je
Rusija pustila da ode - na trajno odsustvo, kako su neki govorili. Dugo ga je
Rusija držala; dok je on polagano vijugao sa severa na jug, Rusija je uporno
nastojala da ga zadrži, zauzimanjem Tvera, Harkova, Belgoroda i svakojakih
zanimljivih zaselaka, ali nije vredelo. Pripremila mu je bila još jedno iskušenje,
poslednji dar - Krim – ali čak ni to nije pomoglo. Otišao je. A na brodu je upoznao
jednog mladog Engleza, veseljaka i sportistu, koji je putovao u Afriku.
Boravio je Nikolaj u Africi, pa u Italiji, pa iz nekog razloga i na Kanarskim
ostrvima, pa opet u Africi, gde je neko vreme služio u Legiji stranaca. U početku
je često pomišljao na nju, potom retko, potom opet sve češće i češće. Njen drugi
muž, nemački industrijalac Kind, umro je za vreme rata. Posedovao je
pozamašne nekretnine u Berlinu, te je Nikolaj pretpostavljao da nema opasnosti
da će ona tamo gladovati. Ali kako vreme leti! Neverovatno!... Zar je stvarno već
punih sedam godina prošlo?
Očvrsnuo je tokom tih godina, ogrubeo, izgubio jedan kažiprst, naučio dva
jezika - italijanski i engleski. Oči su mu dobile svetliju boju i iskreniji izraz, pošto
je u licu bio ravnomerno, rustično preplanuo. Pušio je lulu. Njegov hod, koji je
oduvek imao čvrstinu svojstvenu kratkonogim ljudima, poprimio je sasvim
osoben ritam. Jedna se stvar na njemu uopšte nije promenila: njegov smeh, kad
bi namignuo, kad bi se našalio.

•159•
 Bajno se provodio, smejao se prigušeno i odmahivao glavom, sve dok
naposletku nije rešio da sve napusti i u lagodnim etapama stigne do Berlina.
Jednom prilikom - na kiosku, negde u Italiji, primetio je ruske emigrantske
novine štampane u Berlinu. Sročio je oglas i poslao ga tim novinama za rubriku
Lično: taj-i-taj traži tu-i-tu. Niko mu nije odgovorio. Na kratkom izletu do Korzike
upoznao je jednog Rusa, starog novinara Gruševskog, koji se spremao na put u
Berlin. Raspitajte se u moje ime. Možda ćete je pronaći. Recite joj da sam dobro
i zdravo... Ali ni taj izvor nikakve vesti nije doneo. Krajnje je vreme bilo da krene
u napad na Berlin. Tamo, na licu mesta, potraga će biti jednostavnija. Namučio
se dok nije dobio nemačku vizu, a već mu je i novca ponestajalo. Ah, pa dobro,
stići će tamo na ovaj ili na onaj način...
I zaista je stigao. U trenčkotu i kariranom kačketu, nizak rastom i plećat, s
lulom u zubima i olupanim koferom u zdravoj ruci, iskoračio je na trg ispred
železničke stanice. Zastao je tamo da bi se divio adiđarskom sjaju velike reklame
koja je mic po mic zadirala u mrak, zatim nestajala, pa iznova kretala iz druge
tačke. Proveo je lošu noć u zagušljivoj sobi nekog jeftinog hotela, pokušavajući
da smisli odakle bi krenuo s potragom. Ured za prijave boravka, redakcija ruskih
novina... Sedam godina. Mora da je ona stvarno ostarila. Gad je ispao što je toliko
odugovlačio; mogao je i ranije doći. Ali, ah, te godine, ta čudesna lutanja oko
sveta, opskurni bedno plaćeni poslovi, iskorišćene i protraćene šanse,
uzbudljivost slobode, one slobode o kojoj je kao dete sanjao! Bio je to čisti Džek
London... A evo sada opet: novi grad, sumnjivi svrab u perjanoj postelji i škripa
kasnog tramvaja. Napipao je šibice, pa uvežbanim pokretom patrljastog
kažiprsta uzeo da nabija meki duvan u lulu.
Kad putuje naokolo, čovek poput njega zaboravlja nazive za vreme; potiskuju
ih ona za mesta. Izjutra, kad je Nikolaj izašao s namerom da ode do policijske
stanice, preko svih izloga bile su navučene rešetke. Bila je prokleta nedelja.
Toliko o prijavama boravka i novinama. A bila je i pozna jesen: vetrovito, lepe
kate po gradskim parkovima, spljošteno belo nebo, žuto drveće, žuti tramvaji,
nazalne trube krmeljavih taksija. Prošla ga je jeza od uzbudljive pomisli da se
nalazi u istom gradu kao i ona. Za novčić od pedeset pfeniga dali su mu čašu
porta u nekom šoferskom baru, i prijalo mu je to vino na prazan stomak. Tu i
tamo, na ulici bi se čula pokoja ruska reč: -... Сколъко раз я мебе говорила.13 -
I ponovo, nakon što bi prošlo nekoliko domaćih: - Hteo bi meni da ih proda, ali
ja, iskreno rečeno... - Smejuljio bi se od uzbuđenja i svaku bi lulu ispušio brže
nego obično. - ... Kažu prošlo, kad eno i Grišu zakačilo... - Mislio se da li da priđe
sledećem ruskom paru i upita, vrlo učtivo: - Da ne znate slučajno Olgu Kind, po
rođenju groficu Karsku? - Mora biti da se svi međusobno poznaju u tom
zabludelom ogranku ruske provincije.
Već je padalo veče i u suton je očaravajuća svetlost boje mandarine plavila
staklene kolonade ogromne robne kuće, kad je Nikolaj zapazio kraj jednih
ulaznih vrata belu tablicu na kojoj je pisalo: I. S. VAJNER, ZUBAR, IZ
PETERBURGA. Opekla ga je, takoreći, jedna neočekivana uspomena. Ovaj nam

13 Сколъко раз я мебе говорила (rus.) – koliko sam ti puta rekla.

•160•
je bratac dobrano istrulio i moraće napolje. Na prozoru, tačno naspram stolice
za mučenje, fotografije na staklu prikazivale su švajcarske pejzaže... Prozor je
gledao na Mojku: Isperite, molim. A dr Vajner, debeo, pitom, u belo odeveni
starac s mudračkim naočarima, uzeo bi da prebira po svojim zveckavim
instrumentima. Ona je lečila zube kod njega baš kao i njegova braća od tetke, pa
su čak jedan drugom govorili: - Hoćeš jednog Vajnera? - (tj. pesnicu po ustima).
Nikolaj je oklevao pred vratima, spremao se da pritisne zvonce, prisetio se da je
nedelja; premišljao se još malo, pa svejedno pozvonio. Brava je zazujala i vrata
su popustila. Popeo se do prvog odmorišta. Otvorila mu je služavka. - Ne, doktor
danas ne prima. - Zubi su mi odlični - pobunio se Nikolaj na veoma lošem
nemačkom. - Doktor Vajner mi je stari prijatelj. Ja sam Galatov - setiće se
sigurno... - Preneću mu - odvratila je služavka.
Trenutak kasnije, u predsoblju se pojavio sredovečan čovek u plišanom
žaketu obrubljenom gajtanima. Bio je riđeg tena i izuzetno ljubazan. Nakon
veselog pozdrava, dodao je na ruskom: - Doduše, ja se vas ne sećam - biće da je
greška. - Nikolaj ga je odmerio i izvinio se: - Bojim se da jeste. Ne sećam se ni ja
vas. Očekivao sam dr Vajnera koji je do revolucije živeo na Mojki u Peterburgu,
ali vi niste taj. Oprostite.
- Ah, pa to će biti neki moj prezimenjak. Često je to prezime. Ja sam živeo na
Zagorodnom prospektu.
- Svi smo kod njega odlazili - objasnio je Nikolaj - pa sam, eto, pomislio...
Pokušavam, znate, da pronađem jednu damu, reč je o madam Kind, tako joj se
prezivao drugi muž...
Vajner se ugrizao za usnu, pogledao u stranu s napregnutim izrazom, onda
mu se ponovo obratio: - Čekajte... kao da se sećam... kao da se sećam izvesne
madam Kind koja me je posetila, ne tako davno, i takođe je bila pod utiskom...
Začas ćemo to ustanoviti. Izvolite ući u moj kabinet.
Kabinet je Nikolaj video samo kroz maglu. Nije mogao da odvoji oči od
Vajnerovog besprekornog kalvicijuma dok se ovaj naginjao nad svojim
delovodnikom.
- Začas ćemo ustanoviti - ponavljao je zrakasto šireći prste preko svake
stranice. - Čas posla ćemo ustanoviti.
Čas... Evo, tu smo. Frau Kind. Zlatna plomba i još neki radovi - ne vidim koji,
baš je tu kanulo mastilo.
- A njeno ime i patronim? - upitao je Nikolaj, prišao stolu i manžetnom zamalo
oborio pepeljaru.
- I to je zavedeno. Olga Kirilovna.
- Upravo tako - reče Nikolaj, uzdahnuvši sa olakšanjem.
- Adresa je Planerštrase 59, kod porodice Bab - rekao je Vajner coknuvši, pa
žurno uzeo da prepisuje adresu na poseban list. - Druga ulica odavde. Izvolite.
Drago mi je što mogu biti na usluzi. Je li vam to rođaka?
- Majka - odgovori Nikolaj.

•161•
 Izašavši od zubara, nastavio je nešto bržim korakom. Lakoća s kojom ju je
pronašao delovala mu je zapanjujuće, poput kartaroškog trika. Nikad, ni za tren,
dok je putovao ka Berlinu, nije pomislio da je ona mogla već odavno umreti ili se
preseliti u drugi grad, ali trik je upalio. Pokazalo se da je Vajner sasvim drugi
Vajner - ali sudbina je sve udesila. Prekrasan grad, prekrasna kiša! (Biserne
jesenje kapi rominjale su poput šapata i ulice su ležale u tami.) Kako će ga ona
dočekati - nežno? Setno? Ili sa potpunim mirom. Nije ga mazila u detinjstvu. Ne
smeš trčati kroz salon dok ja sviram klavir. Kako je rastao, sve je češće imao
osećaj da joj nije od prevelike koristi. Pokušao je sada da prizove njen lik, ali
misli su tvrdoglavo odbijale da poprime boju i naprosto nije mogao sabrati u živu
sliku ono što je umom znao: njenu visoku, tanku figuru, nekako labavo sazdanu;
tamnu kosu i sede vlasi na slepoočnicama; ona velika, bleda usta; stari kišni
mantil u kom ju je poslednji put video; i umoran, gorak izraz ostarele žene, koji
je, činilo mu se, oduvek nosila na licu - još i pre smrti njegovog oca, admirala
Galatova, koji se ubio iz pištolja malo pre revolucije. Broj 51. Još osam zgrada.
Odjednom je shvatio da je nepodnošljivo, nepristojno uznemiren, mnogo više,
na primer, nego onda kad je prvi put ležao pribijen oznojenim bokom uz stenu i
nišanio pravo u nadolazeći vihor, u nekakvo belo strašilo na čudesnom
arapskom konju. Zastao je nadomak broja 59, izvadio lulu i gumenu duvankesu,
napunio glavu lule polagano i brižljivo, tako da mu ni trun nije ispao. Pripalio je,
podstakao plamen, pućnuo, posmatrao kako mala užarena humka bubri,
napunio usta sladunjavim dimom koji je peckao po jeziku, pažljivo ga ispustio i
odlučnim korakom, bez žurbe, prišao zgradi.
Stepenište je bilo tako mračno da se više puta spotakao. Stigavši kroz gustu
pomrčinu do odmorišta na drugom spratu, kresnuo je šibicu i nazreo mesinganu
pločicu na vratima. Pogrešno ime. Tek je mnogo dalje u visinama pronašao
neobično ime „Bab”. Jedan mu je plamičak oprljio prste i zgasnuo. Bože, kako
mi srce lupa... Napipao je dugme u mraku i pozvonio. Onda je izvadio lulu iz
zuba i čekao, osećajući kako mu očajni osmeh razdire usne.
Zatim je čuo bravu, dvostruki cilik reze i, kao pod silovitim naletom vetra,
vrata su se širom otvorila. U predsoblju je bilo jednako mračno kao i na
stepeništu, a iz tog mraka uzleteo je zvonak, radostan glas. - Nemamo svetla u
celoj zgradi - эmo yжac14- i Nikolaj je odmah prepoznao to naglašeno dugo „u” i
u trenu do najsitnijih pojedinosti dočarao osobu koja je sada, i dalje skrivena u
mraku, stajala na vratima.
- Tačno, ne vidiš prst pred okom - rekao je smejući se, pa koraknuo prema
njoj.
Ona je tako zapanjeno jeknula kao da ju je neko snažno tresnuo rukom. U
mraku je pronašao njene mišice, pa ramena, pa o nešto zapeo (verovatno stalak
za kišobrane). - Ne, ne, nije moguće... - ponavljala je ona brzo dok je uzmicala
pred njim.

14
Эmo yжac (rus.) - pa to je užasno.

•162•
 - Stani, majko, stani načas - rekao je i ponovo o nešto udario (ovog puta su
to bila poluotvorena ulazna vrata, koja su se uz tresak zalupila).
- Ne može biti... Niki, Nik...
Ljubio ju je nasumice, u obraze, po kosi, gde god stigne, ne videći ništa u
mraku, ali prepoznajući je od glave do pete nekim unutarnjim vidom, i samo se
jedna stvar na njoj promenila (a i ta ga je novost neočekivano podsetila na rano
detinjstvo, kad je ona svirala klavir): jak, elegantan miris parfema - kao da sve
one godine u međuvremenu nisu ni postojale, godine njegovog sazrevanja i
njenog udovištva, kada je prestala da se parfimiše i onako žalosno svenula -
činilo se kao da se ništa od toga nije dogodilo, te da je iz dalekog izgnanstva upao
pravo u detinjstvo... - Ti si. Došao si. Stvarno si ovde - blebetala je prianjajući uz
njega mekim usnama. - Dobro je... Tako i treba da bude...
- Zar nigde nema svetla? - veselo upita Nikolaj. Ona otvori vrata neke sobe i
uzbuđeno reče: - Ima, dođi. Tamo sam zapalila sveće.
- Pa stani da te vidim - reče on, zakoračivši u titravu auru svetlosti sveća, i
pomno se zagleda u majku. Tamna kosa bila je izblajhana do nijanse veoma
svetle slame.
- Šta, ne prepoznaješ me? - upita ona, nervozno uzdahnu, pa požuri da doda:
- Nemoj tako piljiti u mene. Hajde, pričaj, šta ima novo! Kako si preplanuo... bože
dragi! Da, sve mi ispričaj!
Ta plava bubi-frizura... I to lice, našminkano sa ubitačnom brižljivošću. Mokri
trag suze, međutim, rastopio je namaz ružičastog, i oči su pod debelim slojem
maskare bile vlažne, i puder je na nozdrvama vukao na ljubičasto. Nosila je
sjajnu plavu haljinu zatvorenu do grla. I sve je na njoj bilo nepoznato, nemirno i
zastrašujuće.
- Majko, ti kao da očekuješ goste - primeti Nikolaj i, ne znajući šta bi još rekao,
energično skide mantil.
Odvojivši se od njega, ona ode do stola, koji je bio postavljen za obed, blistav
od kristala u polumraku; zatim krenu natrag prema njemu i mahinalno se
pogleda u ogledalo, zamagljeno od senki.
- Toliko je godina prošlo... Bože moj! Prosto ne verujem svojim očima. Ah, da,
trebalo je večeras da mi dođu prijatelji. Otkazaću im. Telefoniraću da ne dolaze.
Nešto ću preduzeti. Moram da otkažem... O, gospode...
Privijala se uz njega, opipavala ga da proveri koliko je stvaran.
- Smiri se, majko, pa šta je to s tobom - ovo je malo preterano. Hajde da negde
sednemo. - Comment vas-tu?15 Kako ti ide u životu? - ... I strepeći iz nekog razloga
od njenih odgovora na ova pitanja, poče da joj priča o sebi, tečno i zabavno kako
je već umeo, pućkajući lulu, nastojeći da svoju zapanjenost utopi u rečima i
dimu. Ispostavilo se naposletku da je videla njegov oglas i primila poruku od
starog novinara, pa se spremala da piše Nikolaju - stalno se spremala... Sada,
pošto je video njeno lice izobličeno šminkom i tu veštački svetlu kosu, imao je

15 Comment vas-tu? (franc.) - kako si?

•163•
utisak da joj ni glas više nije isti. I dok je opisivao svoje pustolovine, pričajući
bez predaha, obuhvatio je pogledom poluosvetljenu treperavu sobu, grozomorna
obeležja srednje klase - plišanu mačku na kaminu, kreposni paravan, iza kog je
virila noga od kreveta, sliku Fridriha Velikog kako svira flautu, policu bez ijedne
knjige, s malim vazama, u kojima su odrazi svetlosti poskakivali gore-dole poput
žive... Lutajući tako pogledom, usredsredio se na nešto što je prethodno samo
uzgred zapazio: onaj sto - sto postavljen za dvoje, s likerima, bocom astija, dvema
visokim vinskim čašama i ogromnom ružičastom tortom, koju je krasio krug još
nezapaljenih svećica. -... I ja ti, naravno, brzo iskočim iz šatora i šta misliš, šta
ugledam? Hajde, pogađaj!
Ona ga pogleda unezvereno, kao da se budi iz transa (sedela je zavaljena na
divanu kraj njega, stiskajući rukama slepoočnice, u čarapama boje breskve, koje
su odsijavale nepoznatim prelivom).
- Majko, pa ti me ne slušaš?
- Ma ne, ne, slušam...
I primetio je sada još nešto: bila je čudno rasejana, kao da ne sluša njegove
reči, nego nešto sudbonosno što dolazi iz daljine, zlokobno i neizbežno. Nastavio
je svoju veselu pripovest, a onda ponovo zastao i upitao: - Ona torta - ko je
slavljenik? Izgleda strahovito dobro.
Majka mu je odgovorila sa usplahirenim osmehom: - Ah, pa to je samo mali
štos. Rekla sam ti da očekujem goste.
- Strahovito me podseća na Peterburg - reče Nikolaj.
- Sećaš li se kako si jednom pogrešila i zaboravila jednu svećicu? Punio sam
deset godina, a bilo je samo devet svećica. Tu escamotas16 jedan moj rođendan.
Onoliku sam dreku nadao. A ovde, koliko ih imamo?
- Ah, koga je briga? - povika ona i ustade, gotovo kao da hoće da mu zakloni
pogled na sto. - Mani se toga, zašto mi ne kažeš koliko je sati? Moram da
telefoniram i otkažem zabavu... Nešto moram da preduzmem.
- Sedam i četvrt - reče Nikolaj.
- Trop tard, trop tard!17 - opet je povisila glas. - U redu! Sad više i nije bitno...
Oboje su zaćutali. Ona je ponovo sela. Nikolaj je pokušavao da se natera da
je zagrli, da se privije uz nju, da upita: slušaj, majko - šta se to s tobom dogodilo?
Hajde: kaži otvoreno. Još jednom je pogledao blistavi sto i prebrojao svećice na
torti. Bilo ih je dvadeset i pet. Dvadeset i pet! A njemu je već dvadeset i osam...
- Molim te, nemoj tako da mi istražuješ sobu! - reče mu majka. - Ličiš na
detektiva! Gadna je ovo rupa. Rado bih se nekud preselila, ali prodala sam onu
vilu što mi je ostala od Kinda. Odjednom je spustila glas: - Stani malo - kakav je
to zvuk? To ti nešto radiš?
- Da - odvrati Nikolaj. - Otresam pepeo iz lule. Ali reci mi: još uvek imaš
dovoljno novca? Ne mučiš se da sastaviš kraj s krajem?

16 Tu escamotas (franc.) - utajila si.

17 Trop tard, trop tard (franc.) prekasno.

•164•
 Obuzeta nameštanjem nekakve tračice na rukavu, progovorila je ne gledajući
u njega: - Da... Naravno. Ostavio mi je razne inostrane akcije, jednu bolnicu i
neki prastari zatvor. Zatvor!... Ali moram te upozoriti da jedva imam dovoljno za
život. Zaboga, prestani da kuckaš tu lulu. Moram te upozoriti da ja... Da ne
mogu... Ah, svakako me razumeš, Nik - teško bih mogla da te izdržavam.
- Bože, majko, pa o čemu ti to govoriš? - uzviknu Nikolaj (a istog časa, kao
beslovesno sunce kad grane iza beslovesnog oblaka, s plafona je planulo
električno svetlo). - Eto, sad možemo pogasiti voštanice; kao da smo sve vreme
čučali u Mustafinom mauzoleju. Imam ja, znaš, sitne izvore prihoda, pa i onako
volim da budem slobodan kao prokleta ptica na grani ili šta već... Dođi, sedi ovde
- prestani da se vrzmaš po sobi.
Visoka, tanka, plavetna, zastala je ispred njega i sada, pri punoj svetlosti,
video je koliko je ostarela, koliko se postojano bore na njenim obrazima i čelu
provide kroz šminku. I ta stravična blajhana kosa!...
- Tako si odjednom banuo - reče ona i, grickajući usne, pogleda u mali sat na
polici. - Kao grom iz vedra neba... Žuri. Ne, stao je. Večeras imam goste, a sad si
i ti stigao. Ovo je ludnica...
- Koješta, majko. Ljudi će doći, videti da ti je stigao sin i ubrzo će ispariti. I
još ćemo večeras nas dvoje obići neki mjuzik-hol, pa negde i večerati... Sećam
se, gledao sam jednom afrički varijete - e, to je trebalo videti, zaista - pedesetak
crnaca i jedna pozamašna, veličine, recimo...
Iz predsoblja je bučno odjeknulo zvonce. Olga Kirilovna, koja je dotle sedela
na naslonu fotelje, trže se i uspravi.
- Čekaj, ja ću - reče Nikolaj ustajući.
Ščepala ga je za rukav. Lice joj je bilo u grču. Zvonce je utihnulo. Posetilac je
čekao.
- Sigurno su to tvoji gosti - reče Nikolaj. - Tvojih dvadeset i pet gostiju.
Moramo im otvoriti.
Majka je žustro odmahnula glavom i nastavila pomno da osluškuje.
- Nije red... - zausti Nikolaj.
Ona ga cimnu za rukav i prošapta: - Da se nisi usudio! Ne želim da... Da se
nisi usudio...
Opet je zvono počelo da ječi, ovog puta istrajno i dosadno. I još je dugo ječalo.
- Da otvorim ja ipak - reče Nikolaj. - Ovo je budalaština. Ako ti neko pozvoni,
moraš otvoriti vrata. Čega se to bojiš?
- Da se nisi usudio - čuješ li - ponavljala je ona, grčevito ga hvatajući za ruku.
- Preklinjem te... Niki, Niki, Niki!... Nemoj!
Zvonce je utihnulo. Zamenilo ga je uporno, energično kucanje, po svoj prilici
masivnom drškom štapa.
Nikolaj se odlučno zaputio ka predsoblju. Ali i pre nego što je stigao, majka
ga je dohvatila za ramena, upinjući se iz sve snage da ga povuče natrag, i jednako
je šaputala: - Da se nisi usudio... Da se nisi usudio... Za boga miloga!...

•165•
 Ponovo se oglasilo zvonce, kratko i ljutito.
- To je tvoja stvar - rekao je Nikolaj kroz smeh i, zavukavši ruke u džepove,
prošao s kraja na kraj sobe. Ovo je pravi košmar, pomislio je i opet se prigušeno
nasmejao.
Zvonjava je prestala. Sve je bilo tiho. Očigledno je zvoniocu dojadilo, pa je
otišao. Nikolaj je prišao stolu, osmotrio velelepnu tortu sa blistavom glazurom i
dvadeset i pet slavljeničkih svećica, one dve vinske čaše. Odmah pored, kao da
se krije u senci boce, stajala je bela kartonska kutijica. Uzeo ju je i odigao
poklopac. Unutra je bila nova-novcata, prilično neukusna, srebrna tabakera.
- I to je to - reče Nikolaj.
Napola ležeći na kauču, s licem zagnjurenim u jastuče, majka se tresla od
jecaja. Često ju je onih davnih godina viđao uplakanu, ali tada je plakala sasvim
drugačije: dok bi sedela za stolom, recimo, plakala je bez ustručavanja, bučno
išmrkivala nos i pričala, pričala; sada je, međutim, plakala tako devojački, ležala
tako nesvesna sebe... i bilo je nečega tako gracioznog u prevoju njene kičme i u
tome kako joj je jedna noga, u somotskoj cipelici, doticala pod... Gotovo bi čovek
pomislio da to plače neka mlada, plavokosa žena... Čak je i njena zgužvana
maramica ležala na tepihu, sasvim prigodno u toj dražesnoj sceni.
Nikolaj je ispustio jedan ruski кряк18, pa seo na ivicu njenog kauča. Kraknuo
je još jednom. I dalje skrivajući lice, majka je izgovorila u jastuče: - Ah, zašto nisi
došao ranije? Bar godinu dana ranije... Bar godinu!...
- Ne znam ni sam - reče Nikolaj.
- Sada je sve svršeno - jecala je, zabacujući onu svetlu kosu. - Svršeno, sve.
U maju će mi biti pedeset. Odrasli sin došao u posetu staroj majci. I zašto si
morao da dođeš baš sada... večeras!
Nikolaj je obukao mantil (koji je, protivno evropskim običajima, naprosto bio
hitnuo u ugao), izvadio kačket iz džepa, pa se vratio da sedne kraj nje.
- Sutra putujem dalje - rekao je gladeći sjajnu plavu svilu na majčinom
ramenu. - Nešto me sada vuče na sever, u Norvešku možda - ili na otvoreno
more, da lovim kitove.
Pisaću ti. Za godinu ili tu negde, srešćemo se opet, onda ću možda ostati
duže. Ne ljuti se zbog te moje žudnje za lutanjem!
Brzo ga je zagrlila i prislonila mu vlažan obraz na vrat. Potom, stisnuvši ga za
ruku, odjednom je zgranuto jeknula.
- Razneo ga metak - nasmeja se Nikolaj. - Zbogom, najdraža moja.
Opipala je glatki patrljak njegovog prsta i oprezno ga poljubila. Potom je
zagrlila sina i otpratila ga do vrata.
- Piši, molim te, što češće... Zašto se smeješ? Sav mi se puder otro s lica, je li
to?

18 Кряк (rus.) - groktaj.

•166•
 I čim su se vrata za njim zatvorila, šušteći plavom svilenom haljinom, ona
polete ka telefonu.

prevod sa engleskog: Arijana Božović

•167•
 PITANJE ČASTI

Onaj prokleti dan kad se Anton Petrovič upoznao sa Bergom postojao je samo
teorijski: pamćenje ga tada nije obeležilo u kalendaru i sad je bilo nemoguće
pronaći taj dan. Ukratko, desilo se to prošle zime, oko Božića 1926: Berg se digao
iz nepostojanja, poklonio i opet nestao, ali ne više u ranijem nepostojanju, već u
fotelji. Desilo se to kod Kurdjumovih, oni su živeli u Ulici Svetog Marka, negde u
bestragiji, u berlinskom Moabitu valjda. Kurdjumovi su od još revolucije bili
siromašni, dok su su se Anton Petrovič i Berg, iako emigranti, od onda malo
obogatili. Kad bi se sada u izlogu radnje s muškim stvarima pojavilo desetak
kravata slične boje svetlog dima, recimo poput oblaka u predvečerje, zajedno sa
desetak maramica istih nijansi, Anton Petrovič bi kupio tu modernu kravatu i
modernu maramicu i svakog jutra na putu za banku imao je to zadovoljstvo da
sretne istu kravatu i istu maramicu na dva-tri gospodina koji su kao i on hitali
na posao. Sa Bergom je jedno vreme bio poslovno vezan, bez Berga nije mogao
ni da mrdne, Berg bi mu telefonirao po pet puta na dan, Berg je počeo da ih
posećuje i bio je duhovit, bio je duhovit, bože moj, što je voleo da bude duhovit.
Prilikom njegove prve posete, Tanja, žena Antona Petroviča, zaključi da je sličan
Englezu i da je veoma zabavan. - Zdravo, Antone! - zagrmeo bi Berg šireći prste
i s visine, iz zaleta, prema ruskom običaju, kao jastreb je jurišao na njegovu ruku
i čvrsto je stiskao. Berg je imao široka ramena, bio je vitak, izbrijan i sam je za
sebe govorio da liči na mišićavog anđela. Antonu Petroviču je jednom pokazao
staru, crnu beležnicu: strane su bile prekrivene krstićima, a takvih krstića je sve
u svemu bilo pet stotina dvadeset i tri. - Suvenir iz građanskog rata na Krimu -
osmehnuo se Berg i mirno dodao - računao sam, naravno, samo one koje sam
na mestu ubio. - To što je Berg bivši oficir izazivalo je zavist kod Antona Petroviča
i on nije voleo kad bi Berg u Tanjinom prisustvu pričao o izviđanju na konjima i
o noćnim jurišima. On je bio kratkonog, debeljuškast i nosio je monokl, koji je u
vreme kad nije bio ušrafljen u očne duplje visio na crnoj pantljici, a kad je Anton

•168•
Petrovič sedeo zavaljen, glupo oko je sijalo na njegovom trbuščiću. Od čira koji
je operisao pre dve godine ostao je ožiljak na levom obrazu, i taj ožiljak i oštri,
podšišani brkovi i debeljuškast ruski nos snažno su se pokretali dok bi Anton
Petrovič gurao staklence sebi ispod obrve. - Uzalud se upinješ - govorio je Berg -
nećeš postati lepši.
Iznad šolja sa čajem laka izmaglica; masni čokoladni ekler zgnječen kašikom
ispuštao je svoju utrobu od krema; Tanja je stavila gole laktove na sto i, brade
oslonjene o isprepletane prste, gledala uvis kako lebdi dim njene cigarete, a Berg
je dokazivao da je neophodno potkratiti kosu, da su sve žene odvajkada šišale
kosu, da Miloska Venera ima ošišanu kosu. Anton Petrovič se vatreno i s puno
razloga suprotstavljao, a Tanja je samo slegala ramenima, otresajući pepeo
udarcem nokta.
I sve je to prošlo. Krajem jula, u sredu, Anton Petrovič je otputovao poslovno
u Kasel i odande je ženi poslao telegram da se vraća u petak. U petak se
ispostavilo da će morati da ostane bar još nedelju dana, pa je poslao novi
telegram. Ali sledećeg dana izjutra stvar je propala i Anton Petrovič je, ne
obaveštavajući ženu, krenuo natrag u Berlin. Stigao je oko deset, besan i
umoran. Sa ulice je opazio da su prozori spavaće sobe osvetljeni. Baš je lepo što
je žena kod kuće. Popeo se na peti sprat, uobičajenim pokretom okrenuo je ključ
u tri brave i ušao. Prolazeći kroz predsoblje, čuo je kako u kupatilu ravnomerno
teče voda. Tanjka se umiva, s ljubavlju je pomislio Anton Petrovič i ušao u
spavaću sobu. U spavaćoj sobi pred ogledalom stajao je Berg i vezivao kravatu.
Gledajući netremice u Berga, Anton Petrovič je automatski spustio svoj
koferčić na patos, dok je ovaj provlačio blistavu kravatu kroz čvor.
- Glavno je da se ne uzbuđuješ - rekao je Berg polako zatežući čvor. - Molim
te, nemoj da se uzbuđuješ. Budi savršeno miran.
Kako da postupi? Bože ... Noge mu podrhtavaju, noge više ne postoje, postoji
samo hladno, bolno podrhtavanje. Bože... Počeo je da svlači rukavicu. Rukavice
su bile nove i čvrsto su prianjale. Trzao je glavom, ni sam nije primećivao kako
mrmlja: - Odlazi smesta. Kakav bezobrazluk. Odlazi...
- Odlazim, Antone, odlazim - rekao je Berg, široko i mirno kružeći ramenima
pošto je navukao kaput.
Ako ga udarim, uzvratiće mi, brzo je pomislio Anton Petrovič. Poslednjim
trzajem svukao je rukavicu i nespretno je hitnuo u Berga. Rukavica je lupila o
zid i pala u bokal s vodom.
- Sjajan pogodak - rekao je Berg.
Uzeo je šešir, štap i uputio se pored Antona Petroviča prema vratima.
- Ipak ćeš morati da me pustiš van - reče - vrata su dole zaključana.
Ne shvatajući šta čini, Anton Petrovič krenu za njim. Kad su počeli da se
spuštaju niza stepenice, Berg, koji je išao napred, poče iznenada da se smeje.
- Oprosti - reče on ne osvrćući se - ali to je užasno smešno: biti izbačen uz
toliko komplikacija. - Posle nekoliko stepenika ponovo se nasmejao i krenuo
brže. Anton Petrovič je takođe ubrzao korak. Ta užurbanost je nedolična... Berg

•169•
ga je namerno primoravao da silazi trčeći. Kakvo mučenje... Treći sprat... drugi...
Kad će već jednom doći kraj tom stepeništu? Berg je za tili čas sišao niz poslednje
stepenice i, lupkajući štapom o pod, iščekivao Antona Petroviča. Anton Petrovič
je teško disao, nije mogao da pogodi bravu, ruke su mu se tresle. Vrata su se
najzad otvorila.
- Ne zameri - rekao je Berg stojeći već na pločniku. - Stavi sebe u moju
poziciju...
Anton Petrovič je zalupio vrata. Od početka je imao želju da zalupi neka vrata.
Tresak mu je odzvanjao u ušima. On je tek sad, penjući se uz stepenice, primetio
da mu je lice mokro od suza i da ne postoji nikakva mogućnost da se suze
zaustave, ali treba žuriti. Trkom je stigao do gore i, prolazeći hodnikom, opet je
začuo šum vode. U isto vreme začuo se Tanjin glas. Glasno je pevala u kupatilu.
Sa čudnim olakšanjem Anton Petrovič se vratio u spavaću sobu. Obe postelje
su bile raspremljene i na ženinoj je ležala ružičasta spavaćica, a na divanu su
bile večernja haljina i svilene čarape - očigledno se spremala da ide na ples sa
Bergom. Anton Petrovič je iz gornjeg džepa izvadio skupo nalivpero. Ne mogu da
te vidim. Ako te vidim, ne garantujem za sebe. Pisao je stojeći, nespretno povijen
nad toaletnim stočićem. Monokl se zamaglio od krupne suze... slova su titrala...
Molim te, odlazi. Zasad ti ostavljam sto maraka. Sutra ću razgovarati s Natašom.
Danas prenoći kod nje ili u hotelu, samo te molim, nemoj više ostati ovde. Završio
je s pisanjem i stavio hartiju na ogledalo, na vidno mesto. Pored nje je stavio
novčanicu od sto maraka. Prolazeći predsobljem, ponovo je začuo ženin glas.
Pevala je u kupatilu. Imala je ciganski glas, očaravajući glas... sreća, letnje veče,
gitara... pevala je i one noći sedeći na jastuku nasred sobe, žmirkajući
nasmešenim očima... Upravo ju je bio zaprosio... da, sreća, letnje veče, noćni
leptir udara u plafon. - Ja te volim beskrajno strasno, za tebe ću dati svoju
dušu... - Kakav bezobrazluk! Kakav bezobrazluk! - ponavljao je dok je hodao
ulicom. Noć je bila veoma topla i zvezdana. Ići, svejedno kuda. Sada je već
verovatno izašla iz kupatila i sve shvatila. Anton Petrovič se trgao: rukavica. U
bokalu, kao smeđa grudvica pliva potpuno nova rukavica. Ubrzao je korak i u
hodu tako viknuo da se prolaznik trgao. Spazivši ogromne tužne jablanove i trg,
pomislio je: tu negde živi Mitjušin. Anton Petrovič mu je telefonirao iz krčme koja
se stvorila pred njim kao u snu i onda udaljila kao svetlost na kraju voza.
Mitjušin ga je pustio unutra, ali pošto je bio baš pod gasom, u prvi mah nije
obratio pažnju na njegovo izobličeno lice. U zamagljenoj sobici bio je gospodin
koga Anton Petrovič nije poznavao, a na divanu, okrenuta leđima prema stolu,
ležala je crnokosa dama i izgleda spavala. Anton Petrovič je stigao na imendan,
ali on nije shvatio čiji je to imendan - Mitjušinov, dame koja je spavala ili
nepoznatog gospodina, ruskog Nemca s čudnim prezimenom Gnuške. Sijajući
svojim neobično ružičastim licem, Mitjušin ga je upoznao s Gnuškeom i,
pokazujući klimanjem glave na punačka damina leđa, opušteno rekao:
- Dozvolite, Adelaida Albertovna, da vam predstavim svog velikog prijatelja.
Dama se nije pokrenula, što uopšte nije zbunilo Mitjušina, kao da nije ni
očekivao da će se ona probuditi. To je sve bilo pomalo besmisleno, kao što to već

•170•
biva u snu: prazna flaša od votke s ružom zabodenom u grlić, tabla sa započetom
šahovskom partijom, usnula dama, pijani Mitjušin, pijani, ali potpuno mirni
Gnuške...
- Pij - rekao je Mitjušin i naglo podigao obrve.
- Šta ti je, Antone Petroviču? Njuška ti je bela kao kreč.
- Da, svakako, popijte jednu - s nekom glupom ozbiljnošću progovori Gnuške,
dugoliki čovek s visokim okovratnikom, nalik na crnog jazavičara.
Anton Petrovič naiskap ispi pola čaše votke i sede.
- Sad pričaj, šta se desilo - rekao je Mitjušin. - Ne usteži se, Henriče - on je
najpošteniji čovek na svetu. Ja sam na potezu, Henriče, i znaj, ako sad uzmeš
mog lovca, matiraću te u tri poteza. Hajde, navali, Antone Petroviču.
- To ćemo još videti - rekao je Gnuške ispravljajući manžetnu. - Zaboravio si
piona na h5.
- Ti si h5 - rekao je Mitjušin. - Sada će Anton Petrovič pričati.
Od votke se sve zavrtelo: šahovska tabla je polako krenula na flaše, flaše su
krenule zajedno sa stolom u pravcu divana, divan sa usnulom damom krenuo je
prema prozoru, prozor je takođe nekuda krenuo. I to prokleto kretanje bilo je u
nekoj vezi s Bergom, i to je trebalo okončati, okončati tu niskost, zgaziti,
rastrgnuti, ubiti.
- Došao sam k tebi da budeš moj sekundant - počeo je Anton Petrovič i
nejasno osetio da su njegove reči nepismene, ali nije mogao da ih popravi.
- Sekund šta? - rekao je Mitjušin, posmatrajući ispod oka šahovsku tablu nad
kojom se, mrdajući prstima, nadnela Gnuškeova ruka.
- Ne, čuj - tužno je uzviknuo Anton Petrovič - saslušaj me! Nećemo više da
pijemo! To je ozbiljno, veoma ozbiljno.
Mitjušin se zagledao u njega sjajnim plavim očima.
- Partija je završena, Henriče - reče ne gledajući u Gnuškea. - Ovo zvuči
ozbiljno.
- Nameravam da se borim u dvoboju - prošaputa Anton Petrovič, pogledom
pokušavajući da zadrži sto koji se stalno negde udaljavao. - Hoću da ubijem
jednog čoveka. Njegovo ime je Berg, mislim da si ga sretao kod mene. Radije ne
bih da objašnjavam razlog...
- Sekundantu možeš sve reći - rekao je Mitjušin samozadovoljno.
- Izvinite što se mešam - progovorio je iznenada Gnuške i digao kažiprst. -
Setite se onog što je rečeno: ne ubij!
- Taj čovek se zove Berg - izgovorio je Anton Petrovič. - Čini mi se da ga ti
poznaješ. I tako, potrebna su mi dva sekundanta.
- Dvoboj, znači - rekao je Gnuške.
Mitjušin ga je munuo laktom:
- Ne prekidaj, Henriče.

•171•
 - To je sve - šapatom je dovršio Anton Petrovič i, oborivši pogled, lako čupnuo
pantljiku na kojoj je visio monokl.
Ćutanje. Dama na divanu je ujednačeno hrkala. Ulicom se razlegla
automobilska sirena.
- Ja sam pijan i Henrik je pijan - promrmljao je Mitjušin - ali izgleda da se
desilo nešto ozbiljno. Gricnuo je zglob na ruci i osvrnuo se ka Gnuškeu. - Šta
misliš, Henriče? Gnuške je uzdahnuo.
- Vi ćete sutra obojica otići k njemu - progovorio je opet Anton Petrovič. -
Dogovorite se o mestu i tako dalje. Nije mi dao svoju vizitkartu. Po pravilu, bio je
obavezan da mi da svoju vizitkartu. Bacio sam mu rukavicu.
- Vi postupate kao plemenit i odvažan čovek - živnu iznenada Gnuške. -
Čudnim sticajem okolnosti, donekle sam upoznat s tim slučajem. Jedan moj
rođak je takođe bio ubijen u dvoboju.
Zašto „takođe”?, sa strepnjom je pomislio Anton Petrovič. Da li je to predznak?
Mitjušin je otpio iz čaše, živnuo i rekao:
- Kao prijatelja ne mogu da te odbijem. Ujutru ćemo otići do gospodina Berga.
- Što se tiče nemačkih zakona - rekao je Gnuške - ako ga ubijete, provešćete
u zatvoru nekoliko godina, ako poginete, niko vas neće dirati.
- Imao sam sve to na umu - klimnuo je glavom Anton Petrovič.
I zatim se opet pojavilo skupo penkalo, crno, sjajno penkalo sa zlatnim
nežnim perom, koje bi inače klizilo po hartiji kao da je od somota, ali sad je ruka
Antona Petroviča drhtala, sto je podrhtavao kao paluba broda u oluji... Anton
Petrovič je napisao pismo Bergu, tri puta je Berga nazvao podlacem i završio
bespomoćnom rečenicom: Jedan od nas mora da nestane.
I onda je počeo da jeca, a Gnuške mu je, cokćući jezikom, velikom crvenom
kariranom maramom brisao lice, i Mitjušin je pokazivao šahovsku tablu
ponavljajući pronicljivo:
- Ti ćeš ga srediti, eto, kao i ovog kralja: mat posle tri poteza i niko ništa neće
pitati.
I Anton Petrovič je jecao, kloneći se polako Gnuškeovih prijateljskih ruku, i
ponavljao sa dečjom intonacijom: - Toliko sam je voleo, toliko.
Svanuo je tužni novi dan.
- Znači, u devet ćete biti kod njega - rekao je Anton Petrovič i posrćući ustao
sa stolice.
- U devet ćemo biti kod njega - kao eho odjeknuo je Gnuške.
- Moći ćemo da se ispavamo - rekao je Mitjušin.
Anton Petrovič je popravio svoj šešir, na kome je pre toga sve vreme sedeo,
uhvatio je Mitjušinovu ruku, kratko je zadržao u svojoj, podigao je i, ko zna zašto,
pritisnuo uza svoj obraz.
- Hajde, hajde - promrmlja Mitjušin i, kao i maločas, obrati se uspavanoj
dami. - Naš prijatelj odlazi, Adelaida Albertovna.

•172•
 Ovog puta se promeškoljila, trzajući se budila, pa se s naporom okrenula.
Lice joj je bilo naduto i izborano od spavanja, s kosim, upadljivo iscrtanim očima.
- Momci, bilo bi bolje da više ne pijete - rekla je mirno i opet se okrenula prema
zidu.
Anton Petrovič je na uglu pronašao sanjivi taksi, koji ga je kao duh nosio kroz
pustoš grada u kome je svitalo, pa ponovo zaspao kraj njegovih vrata. U
predsoblju je sreo služavku Elspet: zinula je, ošinula ga ljutitim pogledom, kao
da će mu nešto reći, ali se predomislila i, vukući papuče, krenula je hodnikom.
- Čekajte - rekao je Anton Petrovič. - Da li je moja žena otišla?
- To je sramota - značajno je rekla služavka - to je luda kuća. Noću vući
sanduke, sve prevrnuti...
- Pitam vas, da li je otišla moja žena? - piskavim glasom viknuo je Anton
Petrovič.
- Otišla je - smrknuto je odgovorila Elspet.
Anton Petrovič je ušao u salon. Odlučio je da će tu spavati. U spavaćoj sobi,
naravno, ne može. Upalio je svetlo, legao na otoman i pokrio se kaputom. Ko zna
zašto, njegova leva šaka je bila u neudobnom položaju. Ah, naravno, sat. Skinuo
ga je, navio i pritom pomislio: neverovatno kako ovaj čovek ostaje pribran. Ne
zaboravlja čak da navije sat. To je dobro. I pošto je bio pijan, istog časa su
ogromni, glatki talasi počeli da ga ljuljaju, gore-dole, gore-dole i pripala mu je
muka. Pridigao se... velika bakarna pepeljara... brzo... I laknulo mu je na duši,
kao da ga je probolo u slabinama... i skroz je promašio pepeljaru. Odmah je
zaspao: jedna noga u crnoj cipeli i sivoj kamašni visila je sa otomana, a svetlost
(koju je potpuno zaboravio da isključi) obasjavala je bledim sjajem njegovo
oznojeno čelo.

II

Mitjušin je bio kavgadžija i pijanica. Mogao je svašta da uradi - onako,

neočekivano. Neustrašiv čovek. Pričalo se o nekom njegovom prijatelju koji je za
inat upravi pošte ubacivao upaljenu šibicu u poštansko sanduče. I pričalo se da
taj njegov prijatelj ima gnusno prezime. Sasvim je moguće da je to bio Gnuške.
A Anton Petrovič je zapravo navratio do Mitjušina onako, da mirno posedi, možda
čak i da odspava kod njega, kod kuće je bilo mučno. I sasvim neočekivano...
Berga naravno valja ubiti, ah, prvo je trebalo sve dobro promisliti i, ako treba
birati sekundante, onda u svakom slučaju čestit svet. Uopšte uzevši, sve je to
ispalo odvratno. Počev od rukavice i završavajući pepeljarom. Ali sad, naravno,
tu se više ništa ne može, potrebno je tu čašu ispiti do dna...
Opipao je ispod otomana, gde se otkotrljao sat. Jedanaest. Mitjušin i Gnuške
već su bili kod Berga. Neočekivano, neka prijatna misao se istaknu među
ostalim, progura se i opet nestade. Šta je to bilo? Aha, naravno! Pa oni su juče
bili pijani i on je bio pijan. Oni su verovatno prespavali, a onda su se otreznili,

•173•
pomislili: gluposti, to je tek onako, lupio je u pijanom stanju. Prijatna misao se
javila i nestala. Svejedno, stvar je počela, moraće da im ponovi ono od juče. Ipak
je strašno što se dosad nisu pojavili. Dvoboj. Kakva impresivna reč: dvoboj! Ja
idem na dvoboj. Neprijateljski susret. Sukob. Dvoboj. „Dvoboj” zvuči najbolje.
Ustao je, primetio je da su mu pantalone užasno izgužvane. Pepeljara je bila
sklonjena. Elspet je, izgleda, navraćala dok je spavao. Kako je to neprijatno.
Treba otići i videti šta se dešava u spavaćoj sobi. Na ženu je zaboravio, mora da
je zaboravi. Žena ne postoji. Žena nikad nije ni postojala. Sve je to prošlo. Anton
Petrovič je duboko uzdahnuo i otvorio vrata od spavaće sobe. U uglu je stajala
služavka i gurala izgužvanu novinsku hartiju u korpu za đubre.
- Donesite mi, molim vas, kafu - rekao je i prišao toaletnom stolu. Na njemu
je stajao koverat: njegovo ime i Tanjin rukopis. Kraj njega su bile razbacane
njegova četka, češalj, četkica za brijanje, unakažena, sparušena rukavica. Anton
Petrovič je otvorio koverat. Sto maraka i ništa više. Okretao je novčanicu u ruci
ne znajući šta s njome da radi.
- Elspet...
Služavka je prišla sumnjičavo ga gledajući.
- Uzmite. Toliko su vas noćas uznemiravali i onda razne druge neprijatnosti.
Hajde, uzmite.
- Sto maraka? - prošaputala je služavka i iznenada pomodrela. Ko zna šta joj
je palo na pamet, ali ona je tresnula korpu na zemlju i viknula:
- Ne! Ja nisam podmitljiva, ja sam poštena. Čekajte samo, svima ću reći kako
ste hteli da me potkupite. Ne! U toj ludnici... I izašla je zalupivši vrata.
- Šta joj je? Gospode, šta joj je? - rasejano je promrmljao Anton Petrovič, brzo
je koraknuo prema vratima i povikao za služavkom: - Napolje, smesta napolje iz
kuće!
Izbacujem trećeg čoveka, pomislio je drhteći celim telom. Ni kafu mi niko neće
dati.
Posle toga se dugo prao, presvlačio, sedeo je u kafeu nasuprot kuće,
pogledajući kroz prozor da slučajno možda ne dolaze Mitjušin i Gnuške. U gradu
je imao posla preko glave, ali nije mogao da se bavi poslovima. Dvoboj.
Glamurozna reč.
Oko četiri sata k njemu je svratila Nataša, Tanjina sestra. Od uzbuđenja je
jedva govorila i Anton Petrovič se šetkao tamo-amo, s vremena na vreme je
dodirivao nameštaj. Tanja je u strašnom stanju došla k njoj noću. U
nezamislivom stanju. Antonu Petroviču se iznenada učini čudno što su on i
Nataša na ti. Pa on nije više oženjen njenom sestrom.
- Davaću joj toliko i toliko - govorio je, trudeći se da mu se glas ne prekida.
- Stvar nije u parama - odgovarala je Nataša sedeći u fotelji i klateći nogu u
sjajnoj čarapi. - Stvar je u tome što je sve to apsolutni užas. To je pakao.
- Hvala što si navratila, jednom ćemo duže pričati, ali sad sam strašno zauzet
- rekao je Anton Petrovič. Ispraćajući je do vrata, izustio je (njemu je izgledalo da
je izustio): - Pozvao sam ga na dvoboj.

•174•
 Natašine usne su zadrhtale, brzo ga je poljubila u obraz i izašla. Čudno, nije
počela da ga preklinje da se ne tuče. U stvari, ona bi morala da ga preklinje da
se ne tuče. U naše vreme niko se ne tuče. Ona ima isti parfem kao... Ko? Ne, ne,
on nikad nije bio oženjen.
A još nešto kasnije, negde oko sedam, došli su Mitjušin i Gnuške. Bili su
smrknuti. Gnuške se uzdržano pozdravio i pružio mu zapečaćeni koverat, sličan
trgovačkim. Otvorio ga je. Počelo je ovako: Dobio sam tvoju glupu i bezobzirnu
poruku... Antonu Petroviču je pao monokl, on ga je ponovo utisnuo. Ja te žalim,
ali kad si već prihvatio taj ton, ne mogu a da ne prihvatim tvoj izazov. Imaš prilično
rđave sekundante, Berg.
Antonu Petroviču su se neprijatno osušila usta, i opet to blesavo klecanje
nogu...
- Ah, pa sedite - rekao je i seo prvi.
Gnuške je utonuo u fotelju, trgnuo se i seo nakraj.
- On je drzak lik - osećajno je progovorio Mitjušin. - Zamisli, sve vreme se
smejao, jedva sam se uzdržao da ga ne maznem po njušci.
Gnuške se nakašljao i rekao: - Samo jedno mogu da vam posavetujem.
Nišanite dobro, jer će i on dobro nišaniti.
Pred očima Antona Petroviča promače strana iz beležnice išarana krstićima:
crtež groblja.
- On je opasna ličnost - rekao je Gnuške i zavalio se u fotelju, opet je utonuo
i opet se iskobeljao.
- Ko će izvestiti, Henriče, ti ili ja? - zapitao je Mitjušin žvaćući cigaretu i
prstom okrećući točkić na upaljaču.
- Bolje ti - rekao je Gnuške.
- Imali smo veoma dinamičan dan - počeo je Mitjušin i iskolačio svoje plave
oči na Antona Petroviča. - Tačno u pola devet Henrik, koji je još uvek bio trešten
pijan, i ja...
- Protestujem - rekao je Gnuške.
- ... uputili smo se gospodinu Bergu. On je pijuckao kafu. A mi tras!, uručili
smo mu tvoje pismo. Koje je on pročitao. I šta je onda uradio, Henriče? Da,
nasmejao se. Sačekali smo da prestane da se grohotom smeje i Henrik ga je
upitao kakvi su njegovi planovi.
- Ne, ne planovi, već kako namerava da reaguje - popravio je Gnuške.
-... da reaguje. Na to je gospodin Berg odgovorio da je spreman da izađe na
dvoboj i da bira pištolj. Dalji uslovi su sledeći: dvadeset koraka bez crte i pucati
jednostavno na komandu: jedan, dva, tri. Zatim... Šta još, Henriče?
- Ako je nemoguće nabaviti dvobojske pištolje, onda pucati iz automatskog
„brauninga” - rekao je Gnuške.
- Iz „brauninga”. Kad smo to razjasnili, zapitali smo gospodina Berga kako da
uspostavimo kontakt s njegovim sekundantima. Izašao je da telefonira. Onda je
napisao ovo pismo. Između ostalog, stalno se šalio. Potom se dogodilo sledeće:

•175•
otišli smo u kafe da se sretnemo s njegovom gospodom. Kupio sam Gnuškeu
karanfil da ga zadene za rever. Prepoznali su nas po karanfilu. Predstavili su se,
ukratko, sve po redu. Zovu se Marks i Engels.
- Nije baš sasvim tako - dodao je Gnuške. - Markov i pukovnik Arhangelski.
- To nije bitno - rekao je Mitjušin i nastavio. - Ovde počinje epopeja. S tom
gospodom otišli smo u grad da tražimo mesto. Znaš gde je Vajsdorf, to je posle
Vanzea. Tako. Tamo smo se prošetali po šumi i pronašli proplanak. Saznali smo
da su ta gospoda sa svojim damama tu pravili piknik. Mali proplanak, naokolo
sama šuma. Ukratko, idealno mesto, mada, naravno, nećemo dobiti dekor
ogromnih planina kao u Ljermontovljevom kobnom dvoboju. Vidi kakve su mi
čizme: potpuno bele od prašine.
- I moje isto tako - reče Gnuške. - Moram reći da je šetnja bila naporna.
Nastade pauza.
- Danas je vrućina - rekao je Mitjušin. - Još toplije nego juče.
- Mnogo toplije - rekao je Gnuške.
Mitjušin je preterano jako počeo da gasi cigaretu u pepeljaru. Ćutanje. Srce
Antona Petroviča kucalo je u grlu. Pokušao je da ga proguta, ali ono je počelo da
kuca još jače. Pa kad će biti dvoboj? Sutra? Zašto ne kažu? Možda prekosutra?
Bilo bi bolje da je prekosutra...
Mitjušin i Gnuške su se pogledali i ustali.
- Sutra u pola sedam bićemo kod tebe - rekao je Mitjušin. - Nije potrebno da
krećemo ranije. Tamo, svejedno, nema ničeg.
Anton Petrovič je takođe ustao. Šta da uradi? Da zahvali?
- Pa eto, hvala, gospodo... Hvala, gospodo... Sve je, znači, uređeno. Znači tako.
Oni su se poklonili. - Mi još moramo da pronađemo lekara i pištolje - rekao je
Gnuške. U predsoblju je Anton Petrovič uhvatio Mitjušina za lakat i promrmljao:
- Znaš, to je užasno glupo, ali stvar je u tome što ja, takoreći, ne umem da
pucam. To jest umem, ali veoma rđavo...
- Hm - reče Mitjušin. - Nemaš sreće. Danas je nedelja, inače bi mogao da
uzmeš čas ili dva. Baš nemaš sreće.
- Pukovnik Arhangelski daje privatne časove gađanja - dodao je Gnuške.
- Da - rekao je Mitjušin - baš si mi pametan. Pa ipak, šta da radimo, Antone
Petroviču? Znaš, novajlije imaju sreće. Uzdaj se u Boga i samo stisni okidač.
Otišli su. Padalo je veče. Niko nije spustio roletne. Mora da u kredencu ima
sira i Grahamovog hleba. U sobama je pusto i bez pokreta, kao da je nekada sav
nameštaj disao, kretao se, a sad se sve pritajilo. Zubar od kartona se s divljim
izrazom lica nadnosio nad izbezumljenim pacijentom: to je bilo još ne tako davno,
jedne plave, zelene, ljubičaste, tamnocrvene večeri, sa šarenim vatrometom u
luna-parku „Luna”. Berg je dugo nišanio, odjeknula je vazdušna puška i dijabola
je, kad je pogodila cilj, oslobodila oprugu, a kartonski zubar je izvadio ogroman
zub sa četiri korena. Tanja je pljeskala, Anton Petrovič se smeškao; Berg je
ponovo pucao, kartonski diskovi su se bučno okretali, lule su se raspadale u

•176•
paramparčad, a pingpong loptica, koja je igrala na tankom mlazu fontane,
nestala je. Užasno... I najužasnije je od svega, Tanja je tada onako u šali rekla: -
Ne bi bilo baš prijatno izaći s vama na dvoboj. - Dvadeset koraka. Odbrojavajući
korake, Anton Petrovič je prešao od vrata do prozora. Jedanaest. Stavio je
monokl, odoka odmerio rastojanje: otprilike dve takve sobe. Ah, kad bi mu pošlo
za rukom da odmah opali, da odmah obori Berga. Ali on ne ume da nišani.
Neminovno će promašiti. Eto, recimo, nož za hartiju. Ili ne, uzmimo bolje upijač.
Treba ga ovako držati i nišaniti. A možda ovako, pored lica, ovako, kao da se
bolje vidi. I tog trenutka, držeći ispred sebe upijač u obliku papagaja i pomerajući
ga tamo-amo, tog trenutka je Anton Petrovič shvatio da će biti ubijen.
Oko deset sati odluči da legne. Ali spavaća soba je bila tabu. S velikim
naporom pronašao je u ormanu posteljinu, navukao jastuk, zategao čaršav preko
kožnog otomana u gostinskoj sobi. Svlačeći se, pomisli: - Poslednji put u životu
ležem da spavam. - Gluposti! - neuverljivo pisnu neki majušni delić duše Antona
Petroviča, onaj deo njegove duše koji ga je naterao da baci rukavicu, zalupi vrata,
nazove Berga podlacem. - Gluposti! - izustio je tankim glasom Anton Petrovič i
trgnuo se: nije dobro tako govoriti. Ako mislim da mi se ništa neće desiti, desiće
mi se ono najgore. U životu se sve uvek dešava obrnuto. Dobro bi bilo da pred
spavanje nešto pročitam - poslednji put.
Opet, prostenja u mislima. Zašto poslednji put? Ja sam u užasnom stanju.
Potrebno je da se savladam. Ah, bar kad bi bio neki predznak. Karte.
Na stočiću pored otomana stajao je špil karata. Anton Petrovič je uzeo gornju:
trojka tref. Šta znači trojka tref. Ko zna. Dalje je vadio po redu: damu karo,
osmicu tref, kec pik. A! To nije dobro. Kec pik, to je, čini mi se, smrt. To su,
uostalom, gluposti, sujeverne gluposti... Ponoć. Dvanaest i pet. Sutra je postalo
danas. Danas imam dvoboj.
On je svaki put ponovo pokušavao da se smiri. Ali dešavale su se čudne stvari:
knjiga koju je držao nosila je naziv Čarobni breg, a breg je na nemačkom Berg;
zaključio je: ako izbroji do tri i na tri prođe tramvaj, biće ubijen - i tako se i desilo,
tramvaj je prošao. I onda je Anton Petrovič učinio ono najgore što može da učini
čovek u njegovoj situaciji: odlučio je da shvati šta je to smrt. Razmišljajući o tome
jedan minut, sve je postalo besmisleno. Teško je disao. Ustao je, prošetao se po
sobi, pogledao kroz prozor na čisto, strašno, noćno nebo. Treba da napišem
testament, pomislio je Anton Petrovič. Ali pisati testament bilo bi takoreći isto
što i igrati se vatrom; to je značilo sahraniti samog sebe u mislima. - Najbolje je
da se ispavam - rekao je glasno. Ali čim bi sklopio oči, pojavilo bi se pakosno,
veselo Bergovo lice, koje je žmirkalo na jedno oko. Tad bi ponovo palio svetlost,
pokušavao da čita, pušio, iako nije bio pušač. S vremena na vreme prisećao se
sitnica iz ranijeg života - dečji pištoljčić, puteljak u parku ili nešto slično, i odmah
je prekidao svoje uspomene pomislivši: oni koji umiru uvek se sećaju sitnica iz
ranijeg života. To ne treba činiti. I onda ga je plašilo nešto drugo: primećivao je
da ne misli na Tanju, kao da ga je droga ohladila, učinila bezosećajnim. I sama
od sebe nametala se misao: nesvesno sam se već oprostio od života, sad mi je
sve svejedno, kad već moram da budem ubijen... I noć je već bila na izmaku.

•177•
 Oko četiri odgegao se u trpezariju i popio čašu mineralne vode. Prolazeći pored
ogledala, pogledao je svoju prugastu pidžamu, slabu, raščupanu kosu. Odvratno
ću izgledati, sramota, pomislio je. Ali kako da se ispavam, kako da se ispavam?
Uvio se u ćebe, jer je primetio da mu zubi cvokoću, i seo u fotelju nasred
magličaste sobe, koja je postepeno postajala sve vidljivija. Kako će to izgledati?
Trebalo bi obući nešto strogo, ali elegantno. Možda smoking? Ne, to je glupo.
Onda crno odelo... i, da, crnu kravatu. Crno odelo je sasvim novo. Ali ako bude
ranjen, recimo, rana na ramenu, odelo će biti upropašćeno... Krv, rupa i moraće
da seku rukav. Gluposti, ništa se neće dogoditi. Treba obući novo crno odelo. I
kad počne dvoboj, on će podići kragnu od sakoa, mislim da tako treba, valjda da
se košulja beli ili zato što su jutra vlažna. Tako je bilo u jednom filmu. Zatim,
potrebno je sačuvati potpunu hladnokrvnost, razgovarati sa svima učtivo i
mirno. Hvala, već sam pucao. Sad ste vi na redu. Ako ne izvadite cigaretu iz usta,
neću da pucam. - Hvala, ja sam se već smejao - govorio bi kada bi čuo bajat vic.
Pa ipak, kako će biti? Oni će stići - on, Mitjušin i Gnuške - u automobilu,
automobil će ostaviti na drumu, otići će u šumu. Tamo će verovatno već čekati
Berg i njegovi sekundanti. E, to je sad pitanje: da li da pozdravi protivnika ili ne?
Šta Onjegin radi u operi? Možda će biti dobro ako izdaleka, diskretno, dodirne
obod šešira. Verovatno će početi da obeležavaju odstojanja i da pune pištolje. A
šta će on raditi za to vreme? Pa, naravno, staće negde po strani, podignuće nogu
na panj i tako će opušteno čekati. Ali šta ako Berg takođe stavi nogu na panj?
Berg je sposoban za tako nešto... Da me imitira ne bi li mi se rugao. To bi bilo
strašno. Može i na stablo da se nasloni, ili će jednostavno sesti na travu. Neko je
čak (da li u Puškinovoj priči?) jeo trešnje iz papirne kese. Da, ali treba doneti tu
kesu na bojno polje - izgledaće glupo. A tada će videti šta i kako. Samo
dostojanstveno i nonšalantno. Onda ćemo obojica stati na svoja mesta. Dvadeset
metara između nas. U tom trenutku će podići kragnu. Pištolj će ovako uzeti.
Poručnik Angel će zamahnuti maramicom ili će brojati do tri. I onda će se desiti
ono najstrašnije, najbesmislenije, ono što se ni zamisliti ne može, pa makar
razmišljao o tome čitave noći, pa makar živeo sto godina... Kakvo je to osećanje
kad metak pogodi srce ili čelo? Bol? Mučnina? Ili prosto - tras! - i potpuni mrak?
Tenorista Sobinov jednom prilikom se srušio tako uverljivo da je njegov pištolj
odleteo u orkestar. A šta ako je to neka gadna rana - u oko, u stomak? Ne, Berg
će ga ubiti na mestu. Tu su, naravno, ubrojani samo oni koji su na mestu ubijeni.
Još jedan krstić u notesu. Neverovatno...
U trpezariji sat je otkucao pet puta: ding-don19. Anton Petrovič se digao sa
ogromnim naporom, drhteći i uvijajući se u ogromno karirano ćebe, opet se
zamislio i iznenada lupio nogom o pod, baš kao i Luj XVI kad su mu saopštile
(„Vaša ekselencijo”) da je došlo vreme da se ide na gubilište. Tu se ništa ne može.
Udario je svojom trapavom nogom o pod. Kazna je neminovna. Treba se obrijati,
umiti se i obući. Besprekorno čist veš i novo crno odelo. I stavljajući opalnu
dugmad u manžetne na košulji, Anton Petrovič pomisli kako je opal kamen vere,

19
Ding-dawn (engl.) neprevodiva igra reči koju je autor dodao u redakciji sopstvenog prevoda na
engleski jezik. Umesto konvencionalnog dong, autor je upotrebio reč dawn (zora).

•178•
a eto, dva-tri sata kasnije ta košulja će biti sva krvava. Gde će biti rupa? On
pomilova sebe po sjajnim dlakama koje su se spuštale duž toplih grudi i obuze
ga takav strah da je morao da zakloni oči dlanom. U njemu se sad sve kreće s
nekom dirljivom samostalnošću, srce pulsira, nadimaju se pluća, struji krv,
creva se skraćuju - i to unutrašnje, meko, nezaštićeno biće, koje živi tako slepo,
s toliko poverenja, to nežno, anatomsko biće on vodi na... klanicu! Uzdahnuo je
navlačeći prvo glavu u hladnu, belu tamu košulje. Čarape, kravata. Parčetom
antilopske kožice nespretno je čistio cipele. Tražeći čistu maramicu, nabasao je
na ruž. Bacivši pogled u ogledalo na svoje užasno, bledo lice, oprezno je prešao
tom grimiznom stvari po svom obrazu. Isprva je izgledao još gadnije. Liznuo je
prst, protrljao obraz, zažalio što nikad nije dobro pogledao kako se dame mažu.
Na obrazima se pojavio tanki sloj boje cigle - učinilo mu se da je tako dobro...
- Eto, već sam spreman - reče obraćajući se ogledalu; potom zevnu s naporom
i ogledalo se razlilo od suza. Brzo je dohvatio maramicu, namirisao je, rasporedio
po džepovima dokumente, maramicu, ključeve, nalivpero, stavio monokl. Šteta
što nema dobre rukavice. Nekada je to bio novi i lep par rukavica, ali leva je
obudovela. Seo je u gostinskoj sobi pored pisaćeg stola. Nalaktio se na sto i počeo
da iščekuje, pogledajući čas kroz prozor, čas u sat.
Jutro je bilo prekrasno. Na visokoj lipi ispod prozora mahnitali su vrapci.
Plava plišana senka potpuno je prekrivala ulicu, a krovovi su ovde-onde plamteli
u srebru. Antonu Petroviču je bilo hladno i glava ga je nepodnošljivo bolela. Bilo
bi dobro gucnuti malo konjaka. Konjaka nema u kući. Kuća je već nenastanjena,
domaćin odlazi zanavek. Ah, gluposti. Nama je potreban mir. Sad će zazvoniti
zvonce na ulaznim vratima. Potrebno je biti potpuno miran. Svakog časa samo
što nije zagrmelo zvonce. Već kasne tri minuta. Možda neće ni doći? Tako divno
letnje jutro... Ko je bila poslednja osoba ubijena u dvoboju u Rusiji? Baron
Mantojfel, pre dvadeset godina. Ne, oni neće stići. To je dobro. Sačekaće još pola
sata, a onda će otići na spavanje - spavaća soba više se nije činila tako strašnom
i sve mu je bila privlačnija. Anton Petrovič je široko zinuo, spremio se da istisne
čitav grumen zevanja - puklo je u ušima, podiglo se nebu pod oblake - i tog časa
je zabrujalo zvonce. I grčevito progutavši nedovršeno zevanje, Anton Petrovič je
otišao u predsoblje, otključao vrata i Mitjušin i Gnuške su prešli prag.
- Vreme je da krenemo - rekao je Mitjušin gledajući netremice u Antona
Petroviča. Bio je u svom svakodnevnom odelu boje pistaća, a Gnuške je obukao
sako.
- Da, ja sam spreman - rekao je Anton Petrovič - odmah...
Ostavio ih je da stoje u predsoblju, krenuo u spavaću sobu i, da bi dobio na
vremenu, počeo je da pere ruke i stalno je ponavljao u sebi: bože moj, pa šta je
to, šta je to? Još pre pet minuta postajala je nada da će biti zemljotres, da će
Berg umreti, da će se umešati sudbina, da će zaustaviti, spasti...
- Antone Petroviču, požuri - povikao je Mitjušin iz predsoblja. Obrisao je brzo
ruke i izašao.
- Da, da, spreman sam, hajdemo.

•179•
 - Moraćemo da idemo vozom - vikao je Mitjušin kad su izašli na ulicu. Ako
taksijem stignemo u neprohodnu šumu, pa još tako rano - može da se učini
sumnjivo, šofer može da prijavi. Antone Petroviču, molim te, ne plaši se.
- Ja se ne plašim, koješta - odgovorio je Anton Petrovič i bespomoćno se
nasmešio.
Gnuške, koji je dotle sve vreme ćutao, glasno se useknuo i poslovno
progovorio:
- Doktora će dovesti naš protivnik. A pištolje za dvoboj nismo pronašli. Ali
smo pronašli dva ista „brauninga”.
U taksiju koji je trebalo da ih odveze na stanicu rasporedili su se na sledeći
način: Anton Petrovič i Mitjušin pozadi, Gnuške naspram njih, na pomoćnom
sedištu, savijenih nogu. Antona Petroviča je opet spopalo nekontrolisano zevanje.
Onaj osvetnički zev koji je progutao.
Zevnuo je nebrojeno puta, do suza. Mitjušin i Gnuške su bili veoma ozbiljni,
ali su istovremeno izgledali veoma zadovoljno.
Anton Pavlovič je stegnuo zube i zevao samo kroz nozdrve. Potom iznebuha
reče: - Baš sam se lepo ispavao noćas. - Pokušao je još nešto da smisli.
- Na ulicama već ima mnogo sveta - reče i dodade - iako je tako rano. -
Mitjušin i Gnuške su ćutali. Opet zevanje. Gospode...
Brzo su stigli na stanicu, Antonu Petroviču se činilo da se nikad nije tako brzo
vozio. Gnuške je uzeo karte i, držeći ih kao lepezu, krenuo napred. Osvrnuo se
iznenada na Mitjušina i značajno se nakašljao. Kraj kioska u kome se prodaju
cigarete i pivo stajao je Berg. Zavukao je ruku duboko u džep na pantalonama i
vadio sitniš, dok je desnom rukom pridržavao džep, kako to čine Anglosaksonci
u stripovima. Na dlanu je držao odabrani novčić i, dajući ga prodavačici, rekao
je nešto zbog čega se ona nasmejala. Berg se takođe smejao. Stajao je malo
razmaknutih nogu. Bio je u sivom flanelskom odelu.
- Idemo ovuda - rekao je Mitjušin - nije zgodno da prođemo kraj njega.
Neka obamrlost je obuzela Antona Petroviča. Potpuno nesvestan, popeo se u
vagon, seo kraj prozora, skinuo šešir, opet ga stavio na glavu. Tek kad se voz
trznuo i krenuo, povratio se - i tog časa ga je obuzelo osećanje poput onog u snu
kada u vozu koji niotkuda juri nigde iznenada primetiš da si krenuo samo u
donjem rublju.
- Oni su ušli u sledeći vagon - rekao je Mitjušin izvadio tabakeru. - Zašto
stalno zevaš, Antone Petroviču. Prosto je strašno videti.
- Ja tako uvek izjutra - automatski je odgovorio Anton Petrovič.
Borovi, borovi, borovi. Peščani nagib. Opet borovi. Tako divno jutro...
- Ne stoji ti dobro sako, Henriče - opet je progovorio Mitjušin. - Otvoreno ti
kažem: ne stoji ti.
- To je moja stvar - rekao je Gnuške.
Divni borovi. Blesnula je voda. Opet šuma. Kakva šteta, kakva slabost. Samo
da opet ne zevnem, bridi mi čeljust. Ako se uzdržavam, naviru mi suze. Sedeo je

•180•
okrenut licem prema prozoru i slušao kako kloparaju točkovi: u-smrt, u-smrt,
u-smrt...
- Evo šta vam savetujem - obrati mu se iznenada Gnuške - pucajte i nemojte
da oklevate. Savetujem vam da nišanite u središte njegove figure, tako imate više
šansi.
- Sve je u sreći - rekao je Mitjušin. - Pogodiš: dobro; ne pogodiš: ništa, i on
može da promaši. Pravi dvoboj počinje upravo posle prve razmene. Ovde,
takoreći, počinje ono glavno.
Stanica. Opet su krenuli. Zašto ga toliko muče?
Nezamislivo je da danas umre. Potpuno nezamislivo. Da padne u nesvest?
Potrebno je biti dobar glumac... Šta preduzeti? Šta činiti? Tako divno jutro.
- Antone Petroviču, oprosti što pitam - rekao je Mitjušin - ali to je važno. Imaš
li neku poruku? U smislu dokumenata? Možda pisma, zaveštanje? To se uvek
tako radi.
Anton Petrovič je zavrteo glavom.
- Šteta - reče Mitjušin. - Ko zna šta može da se desi. Henrik i ja smo se već
pripremili da provedemo neko vreme u zatvoru. Jesu li tvoji poslovi u redu?
Anton Petrovič je odmahnuo glavom. Nije mogao više da govori. Jedini način
da ne počne da viče bilo je da posmatra borove koji su promicali.
- Sad treba da siđemo - rekao je Gnuške i ustao.
Mitjušin je takođe ustao. Anton Petrovič je stisnuo zube, ali od trzaja voza
opet je seo.
- Izlaz - rekao je Mitjušin i okrenuo bravu na vratima.
Tek tada je Antonu Petroviču pošlo za rukom da se odvoji od klupe. Namestio
je monokl u očnu duplju i oprezno sišao na platformu. Sunce, vrućina...
- Oni su iza nas - rekao je Gnuške. Anton Petrovič se malo sagnuo, kao da je
nešto pritiskalo njegova leđa. Ne, tako se ne može, treba se probuditi.
Napustili su stanicu, krenuli drumom, pored sićušnih kuća od cigle s
petunijama na prozoru. Na mestu gde su se pod uglom presecali drum i meki
beli put što je vodio u šumu bila je krčma. Anton Petrovič se iznenada zaustavio.
- Strašno sam žedan - rekao je prigušeno. - Nešto bih popio.
- Da, valjalo bi - otegnu Mitjušin. Gnuške se osvrnuo i rekao:
- Već su skrenuli u šumu.
- Stići ćemo ih - rekao je Mitjušin.
Njih trojica su ušla u krčmu. Gojazna žena krpom je obrisala šank.
Mrzovoljno ih je pogledala i nasula im tri krigle piva.
Anton Petrovič je otpio, kao da se malo zagrcnuo, pa reče - Čekajte trenutak.
Odmah ću.
- Samo požuri - rekao je Mitjušin, stavljajući vrč na sto.
Anton Petrovič je otišao u hodnik, u pravcu strelice, brzo je prošao pored
toaleta, pored kuhinje, zadrhtao zbog toga što mu je mačka šmugnula između

•181•
nogu, ubrzao korak, stigao do kraja hodnika, gurnuo vrata i sunce mu je zasenilo
lice. Našao se u zelenom dvorištu, gde su se šetale kokoške, a na cepanici sedeo
dečak u izbledelom kupaćem kostimu. Anton Petrovič je brzo prošao pokraj
njega, pored zovinog žbuna, strčao niz drvene stepenice, opet dospeo u žbunje i
odjednom se okliznuo jer je tlo bilo strmo. Žbunje mu je šibalo lice, nespretno ga
je razgrtao, gnjurio, klizio, padina gusto zarasla u zovu bila je sve strmija.
Nezadrživo je padao. Klizio je naniže na napregnutim raskrečenim nogama
braneći se od elastičnih grana. Zatim je iz zaleta zagrlio stablo kome se nije nadao
i počeo je da se probija ukoso. Žbunje se proredilo. Ispred njega je bila visoka
taraba. U tarabi je odmah pronašao otvor, probio se kroz koprivu i obreo u
borovom šumarku, gde je između stabala bio prostrt veš, šaren od senki, a bilo
je i nekih daščara. S nesmanjenom odlučnošću prošao je kroz šumarak i shvatio
da ponovo klizi niz padinu. Ispred njega, između drveća, zablistala je voda.
Spotakao se, skoro je pao, spazio je puteljak sa desne strane i prešao na njega.
Puteljak ga je odveo na jezero.
Preplanuli stari ribar, nalik na dimljenu haringu, sa slamnim šeširom na
glavi, pokazao mu je put prema stanici u Vanzeu. Put je isprva išao duž jezera,
zatim je skretao u šumu i skoro dva sata lutao šumom, dok najzad nije izbio na
železnički nasip. Stigao je do najbliže stanice, istog časa je stigao i voz. Popeo se
u vagon, ugurao se između dva putnika koji su sa čuđenjem pogledali u tog
debelog, bledog, mokrog čoveka u crnom, sa ofarbanim obrazima, prljavim
cipelama i monoklom u ogaravljenoj očnoj duplji. Zaustavio se tek u Berlinu, na
trgu: imao je takvo osećanje kao da je do tada neprekidno trčao i sad se, eto, tek
zaustavio, odahnuo, osvrnuo se. Pored njega je stara cvećarka sa ogromnim
grudima i prodavala karanfile. Čovek u oklopu od novina izvikivao je naziv
lokalnog lista koji se bavio skandalima. Čistač čizama ponizno je pogledao u
Antona Petroviča. I odahnuvši sa olakšanjem, Anton Petrovič je odlučno spustio
nogu na postolje: uto čistač poče brzo da radi laktovima.
Svemu je kraj, užasno, mislio je posmatrajući kako vrh cipele počinje
postepeno da plamti. Ali ja sam živ, a to je zasad najvažnije. Mitjušin i Gnuške
verovatno stražare kraj kuće, zato treba sačekati. Ni u kom slučaju ih ne treba
sresti. Noću će svratiti po stvari. Iste noći bi trebalo napustiti Berlin. Još će
razmisliti kako to da izvede...
- Добрый денъ, Antone Petroviču - razlegao se blagi glas iznad njegovog uha.
Tako je zadrhtao da mu je noga skliznula sa stalka. Ne, to nije ništa, lažna
uzbuna. Bio je to neki Leontijev, čovek koga je sreo dva-tri puta, izgleda novinar
ili nešto slično. Brbljiv, ali bezazlen čovek. Priča se da ga žena vara na sve strane.
- Šetate? - zapitao je Leontjev melanholično mu stežući ruku.
- Da. Ne, imam nekog posla - odgovorio je Anton Petrovič i pomislio: to je
bezobrazluk, zašto se ne pozdravi i ne ode.
Leontjev je pogledao na jednu stranu, zatim na drugu i rekao ozareno, kao da
je napravio srećno otkriće: - Predivno vreme!
Naime, on je bio pesimista i, kao svaki pesimista, bio je čovek smešno
nepronicljiv. Njegovo žućkasto izduženo lice bilo je rđavo izbrijano i sav je bio

•182•
nekako nezgrapan, mršav i utučen, kao da su prirodu tištali zubi dok ga je
stvarala.
Čistač je obesno lupkajući sredio četke. Anton Petrovič pogleda u svoje
osvežene cipele.
- U kom pravcu idete? - zapitao je Leontjev.
- A vi? - zapitao je Anton Petrovič...
- Meni je svejedno. Sad sam slobodan. Mogu malo da vas otpratim - on je
kašljucnuo i ulagivački dodao - naravno, ako dozvolite.
- Naravno, samo izvolite - promumlao je Anton Petrovič. Prikačio se, pomisli.
Treba krenuti nekim drugim ulicama. Još mogu da nabasam na poznanike.
Samo da ne sretnem onu dvojicu.
- Pa kako živite? - upitao je Leontjev. Bio je od onih ljudi koji pitaju kako živite
samo zato da bi detaljno ispričali kako oni žive.
- Pa... onako... Uglavnom dobro - nerazgovetno je promumlao Anton Petrovič.
A kasnije će, naravno, sve saznati. Gospode, kakva zbrka. - Ja idem desno - reče
glasno i skrenu. Leontjev se tužno osmehnuo vlastitim mislima, skoro je udario
u njega svojim dugačkim nogama i malo se zanjihao.
- Kad je desno, nek bude desno, meni je svejedno.
Šta da radim, pomislio je Anton Petrovič. Ne mogu ja s njim tek tako da se
šetam. O toliko stvari treba da razmislim, da se odlučim... I ja sam se strašno
umorio, žuljevi me bole.
A Leontjev je već pričao. Pričao je naširoko i nadugačko. Pričao je o tome
koliko je plaćao sobu, kako je teško plaćati, kako je uopšte teško živeti, kako se
retko nađe dobra gazdarica, da je njihova gazdarica vređala njegovu ženu.
- Moja žena, Adelaida Albertovna, i sama ima preku narav, naravno - dodade
sa uzdahom. On je bio jedan od onih Rusa iz srednje klase koji koriste patronime
kad govore o svojim suprugama.
Išli su potpuno nepoznatom ulicom gde su popravljali trotoar. Jedan od
radnika je imao tetoviranog zmaja na grudima. Anton Petrovič je maramicom
obrisao čelo i rekao: - Ovde u blizini imam posla. Čekaju me. Poslovni sastanak.
- Otpratiću vas - tužno se osmehnuo Leontjev.
Anton Petrovič je osmotrio ulicu očajničkim pogledom. Natpis: HOTEL. Ubogi
i nabijeni hotel između zgrade obložene skelama i skladišta.
- Ja ću ovde - rekao je Anton Petrovič. - Da, u taj hotel. Poslovni sastanak.
Leontjev je skinuo pocepanu rukavicu, blago mu stisnuo ruku. - Znate šta, ja
ću vas možda malko sačekati. Nećete valjda dugo?
- Poprilično dugo, bojim se - rekao je Anton Petrovič.
- Šteta. Hteo bih da porazgovaram s vama o nekim stvarima, za savet da vas
zamolim. Pa, doviđenja. Ja ću, za svaki slučaj, da prošvrljam u blizini. Možda
ćete ranije završiti.

•183•
 Anton Petrovič je ušao u hotel. Nije imao izbora. Bilo je pusto i prilično
mračno. Iza neke tezge stvorila se neka čupava spodoba i zapitala ga šta hoće.
- Sobu - rekao je tiho Anton Petrovič. Spodoba se zamislila, počešala iza uha
i zatražila kaparu. Anton Petrovič je dao deset maraka. Crvenokosa služavka,
hitro vrteći zadnjicu, povela ga je dugačkim hodnikom i otključala vrata. Ušao
je, duboko uzdahnuo i seo u nisku plišanu fotelju. Bio je sam. Nameštaj, postelja,
umivaonik su se probudili, pogledali ga ispod oka i opet zadremali. U toj
pospanoj, neuglednoj hotelskoj sobi Anton Petrovič je najzad bio sam.
Pogrbljen, zaklonivši oči dlanom, zamisli se i ispred njega je počelo da promiče
nešto zeleno, žuto, dečak na cepanici, pecaroš, Leontjev, Berg, Tanja. Pri pomisli
na Tanju, jeknuo je i još se jače pogrbio. Njen glas, njen dragi glas. Laka, hitra
pogleda, skakala je na divan i podavijala noge poda se, a suknja se oko nje
nadimala kao svilena kupola i opet padala. Ili bi nepokretna sedela kraj stola i
samo bi s vremena na vreme žmirkala podigavši lice i ispuštala dim od cigarete.
Besmisleno... Zašto si lagala! Pa ti si lagala. Šta da radim bez tebe? Tanjka?
Shvataš li, lagala si. Radosti moja, ali zašto? Zašto?
Ječeći i pucketajući prstima, poče koračati po sobi sudarajući se s
nameštajem, ne primećujući to. Slučajno se zaustavio pored prozora i provirio
na ulicu. Isprva se ulica nije videla zbog magle u očima, ali magla se razišla.
Pojavila se ulica, neki teretnjak, bicikl, starica koja je oprezno napuštala trotoar.
Trotoarom se lagano vukao Leontjev u hodu čitajući novine; promakao je,
skrenuo iza ugla. I gledajući Leontjeva, Anton Petrovič shvati svu beznadežnost
- da, baš beznadežnost, nema druge reči za to - beznadežnost svog položaja. Još
juče je bio sasvim pristojan čovek koga su poštovali prijatelji, poznanici, kolege.
Posao! Kakav posao! Sada se sve promenilo: pobegao je preko klizave padine
- i sada je na dnu.
- Pa kako je to moguće? Potrebno je odlučiti se - rekao je slabim glasom Anton
Petrovič. Možda postoji neki izlaz? Malo su ga mučili i dosta. Da, treba se odlučiti.
Priseti se sumnjičavog pogleda nakostrešenog čoveka na recepciji. Šta reći takvoj
osobi? Pa da, jasno: idem po stvari, ostale su na stanici. Tako. S tim hotelom je
raskrstio zauvek. Ulica je, hvala bogu, slobodna - Leontjev je malo čekao i otišao.
Kako stići do najbliže tramvajske stanice? Ah, idite pravo i stići ćete do najbliže
tramvajske stanice. Ne, bolje kola. Idemo. Ulice ponovo postaju poznate. Mirno,
potpuno mirno, izašao je iz kola. Napojnica za taksistu. Kuća! Pet spratova.
Mirno, potpuno mirno ušao je u predsoblje. Brzo je otvorio vrata gostinske sobe.
Ah, kakvo iznenađenje!
U gostinskoj sobi kraj okruglog stola sedi Mitjušin, Gnuške... Tanja. Na stolu
- flaše, čaše. Mitjušin je mokar i rumen, oči su mu sjajne, pijan je ko majka. I
Gnuške je pijan, smeši se i trlja ruke. Tanja sedi, gole laktove je stavila na sto,
netremice pilji u njega ...
Mitjušin se iznenadio, pritrčao mu, uhvatio ga za ruku.
- Stiže najzad... - I šapatom, lukavo namignu: - Mustra bečka.
Anton Petrovič je seo, ispio votku. Mitjušin i Gnuške lukavo, ali dobrodušno
gledaju u njega. Tanja reče:

•184•
 - Sigurno si gladan. Doneću ti sendvič.
I eto, čim je izašla, Mitjušin i Gnuške su poleteli prema njemu, počeli da
govore prekidajući jedan drugog.
- Imao si sreće, Antone Petroviču! Zamisli, gospodin Berg se takođe uplašio.
Ne, ne takođe, već je prosto izgubio živce. Dok smo te čekali u krčmi, ušli su
njegovi sekundanti, saopštili da se Berg predomislio. Ti bezobraznici širokih
ramena uvek ispadnu kukavice. Mi vas, gospodo, molimo da nam oprostite što
smo pristali da budemo sekundanti tog nitkova. Eto, koliko si imao sreće, Antone
Petroviču! Kao da ničeg nije ni bilo. I ti si se časno izvukao, a on je osramoćen
zanavek. A najvažnije, tvoja žena, čim je za to saznala, odmah je napustila Berga
i vratila se tebi. I ti moraš da joj oprostiš.
Anton Petrovič se široko nasmejao, ustao, poigrao se pantljikom od monokla.
I osmeh se polako izgubio. Takve stvari se u stvarnom životu ne dešavaju.
Pogledao je u plišanu fotelju, meki krevet, umivaonik; odsada će morati da
živi u ovoj bednoj hotelskoj sobi, u ovom bednom hotelu. Seo je na postelju, izuo
cipele, sa olakšanjem promrdao nožnim prstima, primetio da je nažuljio petu i
da se čarapa na tom mestu pocepala. Onda je zazvonio, poručio sendvič sa
šunkom. I kad je služavka stavila tanjir na sto, namerno je skrenuo pogled, ali
čim su se zatvorila vrata, dohvatio je hleb obema rukama, istog trenutka
zamazao prste i bradu mašću koja je curila sa strane i počeo halapljivo da žvaće.

prevod s ruskog: Lidija Subotin

•185•
 BOŽIĆNA PRIČA

Nastupio je tajac. Nemilosrdno osvetljen lampom, mlad i bucmast, u rubaški

ispod kratkog crnog kaputa, oborenog pogleda punog napetosti, Anton Goli
počeo je da skuplja stranice rukopisa koje je tokom čitanja nasumice odlagao.
Njegov mentor, kritičar Crvene stvarnosti, zurio je u pod dok se opipavao po
džepovima tražeći šibice. I pisac Novodvorcev je ćutao, ali bila je to drugačija,
dostojanstvena ćutnja. S masivnim cvikerom na nosu, izuzetno visokog čela, s
dva pramena retke tamne kose prebačene preko ćelavog temena i sedom
čekinjom na slepoočnicama, sedeo je zatvorenih očiju kao da još sluša,
prekrstivši debele noge i zatisnuvši ruku između kolena. Ne beše to prvi put da
su mu doveli nekog od tih natmurenih, ozbiljnih seljačkih prozaika. I nije mu se
prvi put dogodilo da u njihovim nezrelim pripovestima primeti odjeke - koje
kritičari još nisu uočili - vlastitog dvadesetpetogodišnjeg stvaralaštva; jer priča
Golog predstavljala je tek nespretno prežvakavanje njegovih tema, onih iz „Ivice”,
novele koju je pisao sa uzbuđenjem i pun nade i čije objavljivanje prošle godine
nije nimalo uvećalo njegovu postojanu, ali bledunjavu slavu.
Kritičar je zapalio cigaretu. Goli je, ne dižući pogled, trpao rukopis u svoju
aktovku. Ali njihov domaćin je i dalje ćutao, ne zato što nije znao kako da oceni
priču, već zato što je čekao, krotko i turobno, ne bi li kritičar možda izrekao ono
što je njemu, Novodvorcevu, bilo neprijatno da kaže: da je to Novodvorcevljeva
tema, da je upravo Novodvorcev nadahnuo lik tog mučaljivog momka, nesebično
posvećenog svom dedi radniku, koji, ne zahvaljujući obrazovanju, već pre nekoj
spokojnoj, unutrašnjoj snazi, odnosi psihološku pobedu nad zlobnim
intelektualcem. Ali kritičar, pogrbljen na ivici kožnog divana poput velike,
snuždene ptice, beznadežno je ćutao.
Shvativši da ni ovoga puta neće čuti željene reči i nastojeći da usredsredi misli
na činjenicu da je taj pisac početnik doveden ipak kod njega, a ne Neverova, kako
bi mu on saopštio svoj sud, Novodvorcev promeni položaj nogu, gurnuvši drugu
ruku između njih, i reče poslovno: - Pa, dakle - te, okrznuvši pogledom nabreklu
venu na čelu Golog, otpoče tiho, staloženo da govori. Rekao je da je priča solidno

•186•
oblikovana, da se u tom mestu u kom seljaci počinju da grade školu sopstvenim
sredstvima oseća moć kolektiva, da u opisu Petrove ljubavi prema Anjuti ima
izvesnih stilskih omaški, ali da se čuje zov proleća i zdrave požude - a sve vreme
dok je govorio vrzmalo mu se po glavi kako je nedavno pisao tom kritičaru da bi
ga podsetio da će se u januaru navršiti dvadeset i pet godina njegovog književnog
rada, ali da usrdno moli da se ne priređuju nikakve svečanosti, s obzirom na to
da su pred njim još godine pregalaštva za Savez...
- A što se tiče vašeg intelektualca, niste ga dobro pogodili - dometnuo je. -
Nema tu istinskog osećaja njegove neminovne propasti...
Kritičar je i dalje ćutao. Bio je riđokos, mršav i oronuo čovek, pričalo se da
boluje od jektike, ali je, zapravo, verovatno bio zdrav kao bik. Odgovorio je,
takođe pismom, da podržava Novodvorcevljevu odluku, i time je stavljena tačka
na to. Biće da je dovođenje Golog predstavljalo neku vrstu potajne
kompenzacije... I Novodvorcev se najednom sneveseli - nije bio uvređen, već
naprosto tužan - tako da je zastao u pola rečenice i počeo maramicom da briše
naočari, ispod kojih se ukazaše njegove sasvim blage oči.
Kritičar ustade. - Kuda ćete? Još je rano - reče Novodvorcev, ali se i sam
podiže. Anton Goli se nakašljao i pribio aktovku uz bok.
- Biće od njega pisac, nema sumnje - rekao je kritičar ravnodušno, uzvrpoljivši
se po sobi i parajući vazduh ugašenom cigaretom. Pevušeći resko kroz zube,
nadneo se nad pisaći sto, potom je zastao ispred etažera, na kom je između
raskupusanog Leonida Andrejeva i bezimene knjige bez hrbata obitavalo jedno
pristojno izdanje Kapitala; naposletku je istim zgurenim korakom prišao prozoru
i sklonio plavu zavesu u stranu.
- Svratite nekad - obratio se u međuvremenu Novodvorcev Antonu Golom,
koji se grčevito naklonio, a zatim razmetljivo isprsio. - Kad napišete još nešto,
donesite.
- Baš je zavejalo - rekao je kritičar, pustivši zavesu. – Danas je, inače, Badnje
veče.
Počeo je bezvoljno da traži kaput i šešir.
- U nekadašnja vremena, na ovaj dan, vi i vaša bratija štancovali biste božićne
feljtončiće...
- Ja nisam - rekao je Novodvorcev.
Kritičar se smejuljio. - Šteta. Mogli biste da napišete božićnu priču. U novom
stilu.
Anton Goli se nakašlja u šaku. - A kod nas je bio jedan... - zaustio je
promuklim basom i nanovo pročistio grlo.
- Ozbiljan sam - nastavio je kritičar, uvlačeći se u kaput. - Može se tu skovati
nešto veoma domišljato... Hvala, ali već...
- A kod nas je - reče Anton Goli - bio jedan. Učitelj. Kome je. Palo na pamet.
Da napravi deci božićnu jelku. Na vrh je natakao. Crvenu zvezdu.
- Ne, to nije naročito zgodno - rekao je kritičar. - Malo je nezgrapno za pričicu.
Može to da se zaoštri. Borba dva različita sveta. A sve to spram snežne pozadine...

•187•
 - Sa simbolima se uostalom mora biti veoma pažljiv - rekao je Novodvorcev
potišteno. - Evo, imam jednog komšiju - čestit čovek, član partije, predan borac,
a ipak koristi izraze poput „golgota proletarijata”...
Kad su gosti otišli, seo je za svoj sto i podnimio uho debelom, belom rukom.
Pored mastionice je stajalo nešto nalik na četvrtastu čašu s tri pera zabodena u
kavijar od plavih staklenih kuglica. Ta stvar beše stara deset, petnaest godina -
prošla je kroz sve bure, oko nje su se drmali čitavi svetovi - ali se nijedna staklena
kuglica nije izgubila. Izabrao je pero, stavio ispred sebe list hartije, podmetnuvši
ispod još nekoliko listova kako bi pisao po debljoj površini...
- Ali o čemu? - zapitao se glasno Novodvorcev, potom je bedrom odgurnuo
stolicu i počeo da šparta po sobi. U levom uhu mu je nepodnošljivo zvonilo.
Taj podlac je to namerno rekao, pomisli on i, kao da sledi malopređašnju
kritičarevu putanju, pođe prema prozoru.
Ima obraza da me savetuje... I taj njegov podrugljivi ton... Verovatno smatra
da više nemam originalnosti... Sešću i napisaću pravu božićnu priču... A on će
se onda u štampi prisećati: - Svratio sam jedne večeri kod njega i tako, između
ostalog, natuknuo mu: ’Dmitrije Dmitrijeviču, trebalo bi da prikažete borbu
starog i novog poretka na pozadini takozvanog božićnog snega. Tako biste do
kraja razradili onu temu koju ste na izvanredan način uveli u „Ivici” - sećate se
Tumanovljevog sna? Mislim da je upravo ta tema...’ I te večeri rođeno je delo
koje...
Prozor je gledao u dvorište. Mesec se nije video... Ne, neki sjaj ipak jeste
dopirao iza onog tamo crnog dimnjaka. U dvorištu su bila složena drva,
pokrivena svetlucavim snežnim sagom. U jednom prozoru gorelo je zeleno senilo
lampe - neko je radio za stolom i računaljka se blistala kao da joj kuglice behu
izrađene od obojenog stakla. Sa ivice krova se iznenada, posve nečujno, obruši
nekoliko grumenova snega. I, ponovo, posvemašnja obamrlost.
Osetio je onaj golicavi vakuum koji je kod njega uvek pratio želju za pisanjem.
U tom vakuumu nešto se uobličavalo, raslo. Jedna nova, posebna vrsta Božića...
Isti stari sneg, potpuno novi sukob...
Kroz zid je čuo zvuk smotrenih koraka. To se njegov komšija vraćao kući,
nenametljiv, učtiv čovek, komunista do srži. Obuzet nejasnim zanosom, s
prijatnim očekivanjem, Novodvorcev je ponovo seo za sto. Već je imao
raspoloženje, kolorit tog dela u nastajanju. Preostalo mu je samo da sačini
okosnicu, temu. Božićno drvce - trebalo bi da počne od toga. Zamišljao je kako
se u domovima izvesnih ljudi, koji su nekad bili neko i nešto, a sada su uplašeni,
zlovoljni, osuđeni na propast (dočarao ih je sebi tako jasno...), verovatno kače
papirni ukrasi na jelku koja je krišom posečena u šumi. Danas se više nigde nisu
mogle kupiti šljokice, niti su se u senci Katedrale Svetog Isaka tiskale jele...
Začu se prigušeno, kao u tkaninu uvijeno kucanje. Vrata se malko
odškrinuše. Obzirno, ne provirujući unutra, komšija upita: - Mogu li da vas
zamolim za jedno pero? Tupo, ako imate kojim slučajem?
Novodvorcev mu ga dade.

•188•
 - Blagodarim - reče komšija, nečujno zatvorivši vrata.
Ovo sitno ometanje nekako je oslabilo sliku koja već beše počela da sazreva.
Setio se da je u „Ivici” Tumanov žalio za sjajem nekadašnjih praznika. Ne bi
valjalo da se ponavlja. U nezgodan čas iskrsnu i drugo sećanje. Nedavno, na
jednoj sedeljci, neka mlada žena rekla je svome mužu: - Ti po mnogo čemu ličiš
na Tumanova. - Nekoliko dana bio je veoma srećan. A potom se upoznao s tom
damom i ispostavilo se da je Tumanov, zapravo, verenik njene sestre. No, nije to
bilo prvo razočaranje. Jedan kritičar mu je rekao da će napisati članak o
„tumanovštini”. Bilo je nečeg neizmerno laskavog u toj reči, kao i u malom slovu
kojim je počinjala. Kritičar je, međutim, otišao na Kavkaz da proučava gruzijske
pesnike. Doduše, bilo je i prijatnih stvari. Recimo, kad bi se nabrajalo: - Gorki,
Novodvorcev, Čirikov...
U autobiografiji uz svoja sabrana dela (šest tomova, s portretom autora)
opisao je kako se on, čovek skromnog porekla, probio u životu. Imao je, u suštini,
srećnu mladost. Prožetu krepkošću, verom, uspesima. Minulo je dvadeset i pet
godina otkako mu je u jednom zamašnom časopisu objavljena prva priča.
Koroljenko ga je voleo. Bio je uhapšen nekoliko puta. Zbog njega su ugasili jedne
novine. Sad je ostvario svoje građanske težnje. Među mlađim piscima,
početnicima, osećao se lagodno, neusiljeno. Novi život mu beše potaman. Šest
tomova. Ime nadaleko poznato. Ali slava bledunjava, bledunjava...
Prebacio se opet na sliku jelke, i najednom se, iz posve nejasnog razloga, setio
salona u domu jednog trgovca, obimne knjige članaka i pesama pozlaćenog
obreza (dobrotvorno izdanje za pomoć siromašnima) nekako povezane s tom
kućom, božićne jelke u salonu, žene koju je onomad voleo i kako su se svećice
na jelci odražavale kao kristalni trepet u njenim široko otvorenim očima kad je s
visoke grane uzbrala mandarinu. To je bilo pre dvadeset, pa i više godina - kako
se neke sitnice zanavek urežu u sećanje.
Ogorčeno je odbacio ovu uspomenu i ponovo zamislio onu ubogu jelku koju,
po svoj prilici, upravo sada ukrašavaju... Nema tu priče, premda se, dakako,
može zaoštriti... Emigranti plaču oko jelke, uparađeni u svojim mundirima što
odišu naftalinom, gledaju u jelku i plaču. Negde u Parizu. Stari general se priseća
kako je znao da izbije zube svojim ljudima, dok iseca anđela od pozlaćenog
kartona... Pomislio je na jednog generala kog je zaista poznavao i koji je sada
zaista bio u inostranstvu, ali nikako nije mogao da ga zamisli kako kleči ispred
jelke i plače...
- Ali na dobrom sam putu - rekao je Novodvorcev glasno, nestrpljivo loveći
neku misao koja mu je pobegla. A onda se nešto novo i neočekivano poče
uobličavati u njegovoj mašti - evropski grad, sita svetina ušuškana u bunde.
Jarko osvetljen izlog. Iza stakla ogromna jelka, sa gomilom šunki oko podnožja i
skupim voćem na granama. Simbol izobilja. A ispred izloga, na ledenom
pločniku...
I s trijumfalnim uzbuđenjem, osetivši da je pronašao neophodni, jedinstveni
ton, da će napisati nešto zadivljujuće, prikazati kao niko pre njega sukob dve
klase, dva sveta, latio se pisanja. Pisao je o raskošnoj jelci u bestidno osvetljenom

•189•
izlogu i o gladnom radniku, žrtvi lokauta, koji posmatra tu jelku strogim i
sumornim pogledom.
- Bezočna jelka - pisao je Novodvorcev - sjaktila je u svim duginim bojama.

prevod sa engleskog: Alen Bešić

•190•
 KROMPIR-VILENJAK

Njegovo ime je zapravo bilo Frederik Dobson. Svom prijatelju mađioničaru ovako
je pričao o sebi:
- Ko u Bristolu nije poznavao dečjeg krojača Dobsona? Ja sam njegov sin.
Time se ponosim samo iz tvrdoglavosti. Moram vam reći da je moj otac pio kao
smuk. Negde oko 1900, nekoliko meseci pre mog rođenja, u vreme kad se davio
u džinu, podmetnuo je mojoj majci u postelju jednu od onih, znate, voštanih
figura - u mornarskoj bluzi i prvim dugačkim pantalonama. Jadnicu je samo
čudo spaslo da ne pobaci. Shvatate, naravno, da ja sve to znam samo iz priča,
ali ako me dobri ljudi nisu prevarili, to je tajni razlog zbog kojeg sam ja...
I Fred Dobson je tužno i dobroćudno širio ruke. Mađioničar se sa svojim
uobičajenim osmehom saginjao, podizao Freda i, uzdahnuvši, stavljao ga na
orman, gde bi Krompir-vilenjak, pokorno sklupčan, počinjao tiho da kija i da
cvili.
Imao je dvadeset godina, bio je težak dvadesetak kilograma i samo nekoliko
santimetara viši od poznatog švajcarskog kepeca Cimermana, čiji je nadimak bio
Princ Baltazar. Fred je, kao i kolega Cimerman, bio izvrsno građen i da nije bilo
borica na okruglom čelu i oko žmirkavih očiju i te strašne napregnutosti (kao da
se trudio da ne raste), kepec bi bio potpuno nalik na nežnog osmogodišnjeg
dečaka. Njegova kosa boje vlažne slame bila je zalizana i podeljena ravnom
linijom razdeljka, koji je prolazio baš sredinom glave kako bi sklopio lukavi
sporazum sa svojim temenom. Fred je hodao lako, ponašao se neusiljeno i dobro
je igrao, ali već prvi reditelj koji je počeo njime da se bavi odlučio je da pojmu
„vilenjak” da veću težinu čim je opazio njegov debeli nos nasleđen od svog
gojaznog i vragolastog oca.
Krompir-vilenjak je već samim svojim izgledom izazvao buru aplauza i smeh
širom Engleske, a onda i u glavnim gradovima na kontinentu. Za razliku od

•191•
ostalih patuljaka, bio je krotke naravi, druželjubiv - veoma je voleo onog sićušnog
ponija Pahuljicu, na kome je tako revnosno kaskao arenom holandskog cirkusa,
a u Beču je osvojio srce glupog i sumornog džina, rodom iz Omska, time što je
prilikom prvog susreta ispružio ruke i kao dete zatražio da ga ovaj poput dadilje
uzme u naručje.
Obično nije nastupao sam. Tako se u Beču kepec pojavio zajedno sa džinom,
kružio je oko njega uredno odeven, u prugastim pantalonama, u dobro
sašivenom sakou, s velikim smotuljkom nota ispod miške. Džinu je dodavao
gitaru. Ovaj je stajao kao ogromna lutka i mehaničkim pokretom uzimao
instrument. Dugačak kaput, koji kao da je krojen od abonosa, visoke štikle,
cilindar i stub svetlosti reflektora - samo su povećavali visinu impozantnog
Sibirca, teškog sto šezdeset kilograma. Izbacivši čvrstu vilicu, jednim prstom je
okidao po strunama. U pauzama se kao žena žalio na vrtoglavicu. Fred ga je
veoma zavoleo, čak je i zaplakao prilikom rastanka, jer se brzo privikavao na
ljude. Njegov život je išao ukrug, savršeno monotono, kao cirkuski konji.
Jednom, u tami kulisa, spotakao se na kofu s molerskom bojom i lagano je
pljusnuo u nju. Toga se kasnije dugo sećao kao nečeg neobičnog.
Tako je kepec proputovao veći deo Evrope i štedeo novac, pevao srebrnim
kastratskim glasom; u nemačkim kabareima posetioci su jeli sendviče, kao i
orahe na štapiću, a u španskim - ušećerene ljubičice i takođe orahe na
štapićima. Nije video sveta. U sećanju mu je samo ostalo: uvek isti bezoblični
ponor koji se smeje, a onda, posle pozorišta, tiho i sanjalački se prostire
prohladna noć, koja je tako modra kad se izlazi iz pozorišta.
Kad se vratio u London, našao je novog partnera, mađioničara po imenu Šok.
Šok je imao milozvučan glas, tanke, blede, praktično providne ruke i smeđi
pramen kose koji je padao na obrvu. Pre je ličio na pesnika nego na mađioničara
i svoje trikove je prikazivao s nekom nežnom i lakom tugom, bez usplahirenog
brbljanja, svojstvenog njegovoj profesiji. Krompir-vilenjak mu je pomagao
uveseljavajući publiku, a na kraju se s radosnim gugutavim kliktanjem
pojavljivao na trećoj galeriji, iako su samo trenutak pre toga svi videli kako ga je
mađioničar zatvarao u crnu kutiju koja je stajala nasred pozornice.
Sve se to odigravalo u jednom od onih londonskih pozorišta gde su akrobati,
koji lebde uz zveckanje i drhtaje trapeza, i strani tenor (neuspešan u domovini),
koji peva barkarole, trbuhozborac u mornarskoj uniformi, biciklista i neminovni
ekscentrični klovn s kačketićem i prsnikom do kolena.

II

Fred je u poslednje vreme bio sve turobniji i stalno je bezvučno i tužno kijao, kao
japanski španijel. Čitave mesece čedni patuljak nije osećao strast prema ženi, ali
ponekad je doživljavao jake nastupe ljubavne patnje zbog svoje osamljenosti, što
je prolazilo isto tako iznenadno kao što bi i planulo, i neko vreme opet ne bi
opažao gola ramena koja su belasala iza somotskih ograda loža, ni devojčicu

•192•
akrobatkinju, ni špansku plesačicu čije bi se butine za trenutak obnažile kad bi
u brzom okretanju uzburkala narandžasto paperje njenih čupavih volana.
- Potrebna ti je žena patuljak - zamišljeno je rekao Šok i uobičajenim
pokretom izvadio srebrni novčić iz patuljkovog uha, dok se ovaj branio ručicom
kao da tera muvu.
I te noći, kad se posle svoje tačke Fred u kaputiću i kačketu vukao iza kulisa
mračnim hodnikom, kijuckao i preo kao mačka - odškrinuta vrata je iznenada
zapljusnula vesela svetlost i dva glasa su ga pozvala unutra. Bile su to Zita i
Arabela, sestre akrobatkinje, obe poluodevene, preplanule, crnokose, sa
izduženim plavim očima. U sobi je svetlucao pozorišni nered i miris parfema je
ispunio sobu. Na stolu za šminkanje bile su razbacane pufne za puderisanje,
češljevi, kristalne bočice za parfeme sa gumenom pumpicom, šnale u kutiji od
čokolade, karmini.
Sestre su za tili čas ogluvele kepeca svojim blebetanjem. Golicale su i stiskale
Freda, koji se namrštio i sav zacrveneo i kao lopta se kotrljao između brzih i
obnaženih ruku. I kad ga je vesela Arabela privukla sebi i pala unazad, na kauč,
Fred je izgubio razum i počeo da se trlja o nju i sopće obgrlivši je oko vrata.
Pokušavajući da ga odgurne, digla je ruku, a on je skliznuo ispod nje, zalepio
usne za vrelu, škakljivu dolinicu njenog obrijanog pazuha. Druga, kikotava Zita,
pokušavala je da ga odvuče, zgrabivši ga za nogu, tog časa su se s treskom
otvorila vrata i, u kao mramor belom trikou, ušao je Francuz, partner
akrobatkinja. Ćutke i bez zlobe, ščepao je kepeca za okovratnik (samo je kvrcnuo
uštirkani okovratnik koji se otkopčao), digao ga uvisi kao majmunče i izbacio iz
sobe. Vrata su se zalupila. Šok, koji se slučajno tu zatekao, stigao je da primeti
beli zamah snažne ruke, crnu malu figuru i stopala koja su se zgrčila u letu.
Fred je bolno lupio i ostao da leži nepokretan. Nije izgubio svest, samo je
nekako omlitaveo, zurio je u jednu tačku i cvokotao zubima.
- Nemaš sreće, brate - uzdahnu mađioničar, diže ga s patosa i providnim
prstima opipa okruglo liliputančevo čelo. - Govorio sam ti, ne guraj se. Dobio si
što si tražio. Potrebna ti je žena patuljak.
Fred je ćutao izbuljenih očiju.
- Prenoćićeš kod mene - odlučio je Šok i, noseći Krompir-vilenjaka na rukama,
uputi se prema izlazu.

III

Postojala je i gospođa Šok.

Bila je to dama neodređenih godina, tamnooka, sa žućkastim beonjačama.
Njena mršava figura, pergamentska put, crna suva kosa, navika da kroz nozdrve
izduvava dim od cigarete, promišljena neurednost haljine i frizure - sve to nije
privlačilo muškarce, ali se verovatno dopadalo mađioničaru, iako u stvari on kao
da nije ni primećivao ženu, uvek zauzet smišljanjem svojih tajnih sprava za svoju

•193•
tačku, izgledao je odsutno i prevejano, ali dok je govorio o trivijalnim stvarima,
pažljivo je posmatrao sve oko sebe, zadubljen u astrološke maštarije. Nora je
morala uvek da bude na oprezu, jer nije propuštao priliku da izvede neku sitnu
i zaludnu, ali istančanu i veštu varku. Dešavalo se da je tokom ručka iznenadi
svojom neobičnom proždrljivošću, pri čemu bi sočno mljackao, sisao pileće kosti,
nanovo punio svoj tanjir, zatim bi otišao, tužno pogledavši ženu; a nešto kasnije,
služavka bi se cerekala i saopštavala da gospodin Šok nije ni dotakao ručak, da
je sav njegov ručak ostao u tri potpuno nove šerpe ispod stola.
Bila je ćerka uvaženog umetnika koji je slikao samo konje, pegave pse i lovce
u crvenim frakovima. Pre udaje živela je u Čelsiju, divila se maglovitim zalascima
nad Temzom, uzimala časove crtanja, posećivala besmislena okupljanja lokalnog
boemskog društva, kada su je sablasnosive oči tihog, mršavog čoveka osvojile.
Malo je pričao i bio je još uvek nepoznat. Pretpostavljalo se da je lirski pesnik.
Odmah se zaljubila u njega. Pesnik ju je rasejano zaručio, a prvog dana posle
svadbe izjavio s tužnim osmehom da on ne ume da piše pesme i smesta je, usred
razgovora, pretvorio stari budilnik u poniklovani hronometar, a hronometar u
sićušni zlatan sat, koji je Nora odonda nosila na ruci. Shvatala je da je
mađioničar Šok ipak svojevrsni pesnik, ali nikad nije mogla da se navikne na to
da on svakog trenutka, u svim životnim okolnostima ispoljava svoju veštinu.
Teško je ženi da bude srećna kad joj je muž iluzija, trik koji hoda, obmana svih
pet čula.

IV

Rasejano je lupkala noktom po staklenoj tegli u kojoj je disalo nekoliko zlatnih

ribica, kao da su izrezane od pomorandžine kore, i peraja su im zasijala, kad se
vrata nečujno otvoriše i na pragu se pojavi Šok - nahereni cilindar, smeđi pramen
iznad obrve - u rukama držeći zgrčenog čovečuljka.
- Doneo sam ga - rekao je mađioničar uzdahnuvši.
Nora je brzo pomislila: dete... nađeno... pokupio ga... Njene tamne oči postale
su vlažne.
- Moraćemo da ga usvojimo - tiho je progovorio Šok i u iščekivanju se ukipio
na vratima.
Čovečuljak je iznenada oživeo, počeo da mrmlja, stidljivo grebucka uštirkane
mađioničareve grudi. Nora je bacila pogled na male cipele sa antilopskim
kamašnama, na kačket...
- Mene nije lako prevariti - reče, osmehnuvši mu se podrugljivo.
Mađioničar je prekorno pogleda i spusti Freda na plišani divan, pokri ga
ćebetom.
- Prodrmao ga je akrobata - objasni Šok - i nije mogao a da ne doda - lupio ga
je tegom. Po stomačiću.

•194•
 I Nora, bolećiva kao većina žena bez dece, oseti takvo izuzetno sažaljenje da
se umalo nije rasplakala. Posvetila se kepecu, nahranila ga, dala mu porto,
istrljala mu kolonjskom vodom čelo, slepoočnice, dečja udubljenja iza ušiju.
Sledećeg dana Fred se probudio u cik zore, tumarao je po nepoznatoj sobi,
porazgovarao sa zlatnim ribicama i, tiho kinuvši par puta, šćućurio se kao dečak
na širokoj prozorskoj dasci.
Prekrasna magla, koja je nestajala, prala je sive krovove. Negde u daljini
otvorio se tavanski prozor i staklo je uhvatilo sunčev blesak. Jako i nežno
otpevala je automobilska sirena.
Fred je razmišljao o onom što se juče desilo. Čudno su se mešali glasovi i
smeh akrobatkinja sa dodirom mirišljavih hladnih ruku gospođe Šok. Prvo su ga
uvredili, onda su ga prigrlili, a on je bio veoma privržen, veoma vatren patuljak.
Malo je maštao o tome kako će jednom spasti Noru od jakog, grubog čoveka,
sličnog onom Francuzu u belom trikou. Bez ikakvog povoda setio se
petnaestogodišnje devojke patuljka s kojom je negde zajedno nastupao. Imala je
šiljati nos, bila je bolešljiva i zlobna. Publici su je predstavljali kao Fredovu
verenicu; drhteći od odvratnosti, morao je da igra tango pripijen uz nju.
Opet se usamljena sirena oglasi i protutnji. Sunce je ispunjavalo maglu iznad
nežne londonske pustinje.
Oko osam sati stan je oživeo: mađioničar je, rasejano nasmešen, otišao od
kuće, ko bi ga znao gde; trpezarija je ukusno mirisala na slaninu i jaja. Gospođa
Šok se pojavila nemarno očešljana, u šlafroku izvezenom brokatnim
suncokretima.
Posle doručka je ponudila Freda mirišljavom cigarom, čiji je kraj bio prevučen
skarletnom laticom, i, zatvorivši oči, naterala ga da joj priča kako živi. U takvim
slučajevima Fredov glasić je postajao malčice dublji, govorio je lagano, brižljivo
birajući reči, i - ma kako čudno zvučalo - pristajala mu je ta neočekivana
dostojanstvenost u govoru. Usredsređen, pognute glave i snažan, dopola
okrenut, sedeo je kraj Norinih nogu, dok je ona opušteno leškarila na plišanom
divanu sa zabačenim rukama, otkrivajući oštre razgolićene laktove. Patuljak je
završio svoju priču, ućutao je, ali se i dalje osvrtao kao da tiho nastavlja svoj
govor. Njegov crni kaputić, pognuto lice, mesnati nosić, zagasita kosa i razdeljak
na temenu ganuli su Noru na neodređeni način. Posmatrajući ga kroz trepavice,
trudila se da zamisli - to nije patuljak, to je njen nepostojeći sin, koji joj priča o
tome kako ga maltretiraju u školi. Nora ga je ispruženom rukom pomilovala po
glavi i tog časa, zahvaljujući neverovatnom spletu misli, pomisli nešto drugo,
nešto osvetničko i čudnovato.
Patuljak je osetio na svojoj kosi pokrete njenih prstiju, ukočio se i iznenada
je počeo ćutke i brzo da se oblizuje. Pogledao je u stranu i nije mogao da skine
pogled od svetlozelene pufne na cipeli gospođe Šok.
I iznenada sve se pokrenu nekako besmisleno i zanosno.

•195•
 V

Tog modrog, sunčanog avgustovskog dana London je bio nekako naročito lep.
Lako, praznično nebo ogledalo se u glatkim potocima na asfaltu, jarkocrveni
poštanski stubovi plamteli su na uglovima ulica, u goblenskom zelenilu parka
kotrljao se sjaj i šuštanje automobila - čitav grad je svetlucao i odisao, samo dole,
na platformama podzemne železnice, bilo je prohladno.
Svaki posebni dan u godini poklonjen je samo jednom čoveku, srećniku: svi
ostali ljudi koriste se njegovim danom, uživaju u suncu ili se ljute na kišu, ne
znajući kome po pravu pripada taj dan, a srećniku je to njihovo neznanje prijatno
i smešno. Čovek ne može da predvidi kakav će mu dan zapasti, koje će se sitnice
večito sećati, hoće li to biti treperenje svetlosti na zidu duž vode ili javorov list
koji pada kovitlajući se, i često se dešava da svoj dan prepozna tek među danima
koji su prošli, tek onda kad je već odavno otkinut, zgužvan i bačen pod sto, listić
iz kalendara sa zaboravljenom cifrom.
Fredu Dobsonu, patuljku s kamašnama mišje boje, Gospod Bog je poklonio
taj veseli avgustovski dan 1920, koji je započeo melodičnim zvukom
automobilske sirene i odsjajem prozora koji je otvoren u daljini. Deca su posle
šetnje, bez daha i oduševljeno, pričala roditeljima kako su videla patuljka s
kačketom, u štraftastim pantalonama, sa štapom u jednoj ruci i parom žutih
rukavica u drugoj.
Krompir-vilenjak se strasno oprostio od Nore (očekivala je goste), izašao na
široku ravnu ulicu obasjanu suncem i odmah shvatio da je čitav grad stvoren
samo za njega. Veseli taksista je zvonkim udarcem savio gvozdenu zastavicu
taksimetra; ulica je počela da protiče, i Fred se, svaki čas klizeći s kožnog sedišta,
sve vreme smejao i gugutao sam sa sobom.
Izašao je na ulazu u Hajd park i, ne primećujući radoznale poglede, počeo je
da se vuče pored zelenih stolica na sklapanje, bazena, ogromnih žbunova
rododendrona, koji su se crneli u senci brestova i lipa, iznad trave, sjajne i glatke
kao čoja bilijara. Kraj njega su jurili konjanici, lako poskakujući, škripeći žutom
kožom kamašni, mahale su izdužene konjske njuške zveckajući đemovima - i
crni, skupi, automobili sa bleštavim felnama lagano su napredovali preko
raskošnih čipkastih šara ljubičastih senki.
Kepec je išao udišući topao miris benzina, miris krošnji, koje kao da su
trunule od obilja zelenog soka, vrteo je štapić i pućio usne kao da se sprema da
zviždi, u njemu je bilo toliko osećanja slobode i lakoće. Nora ga je ispratila s
takvom užurbanom nežnošću, smejući se uzbuđeno, da je shvatio koliko se,
izgleda, plašila da će njen stari otac, koji je uvek dolazio na ručak, nešto
posumnjati.
Tog dana bio je svugde viđen - i u parku gde je rumena dadilja sa uštirkanom
malom kapicom na glavi gurala dečja kolica i ko zna zašto ponudila mu da ih
provoza, i u salama Britanskog muzeja, i na pokretnim stepenicama koje su
lagano milele iz podzemnih dubina ispunjenih električnim strujanjima

•196•
elegantnih reklama, u žamoru, i u otmenoj radnji gde se prodaju samo muške
maramice, i na vrhu autobusa, gde su ga podigle nečije dobre ruke.
A posle se umorio, bio je ošamućen od kretanja i sjaja, bio je uznemiren zbog
nasmejanih očiju. I trebalo je pažljivo razmisliti o nabujalom osećanju slobode,
ponosa i sreće, koje ga nije napuštalo.
Kad je ogladneo, Fred je ušao u poznati restorančić gde su se skupljali
raznovrsni glumci i gde njegovo prisustvo nikog nije iznenadilo, bacivši pogled
na posetioce, na starog dosadnog klovna, već pijanog, na svog neprijatelja
Francuza, koji mu je prijateljski klimao glavom, shvatio je, sasvim jasno je
shvatio da na daske nikad više neće izaći.
U restoranu je bilo pomalo mračno, bez dovoljno upaljenih lampi unutra, a
izvana nije ulazila dnevna svetlost. Dosadni klovn, sličan propalom bankaru, i
akrobata, čudno nezgrapan u sakou, ćutke su igrali domine. Španska igračica u
ogromnom šeširu, koji je bacao modru senku na oči, sedela je usamljena kraj
stola u ćošku, s prekrštenim nogama. Bilo je još petoro-šestoro ljudi nepoznatih
Fredu; dok mu je lakej podmetao jastuk, prostirao stolnjak, spretno nameštao
pribor za jelo, promatrao je njihova lica uvela od šminke.
I neočekivano, podalje, u sumraku restorana, Fred prepozna nežni
mađioničarev profil - tiho je razgovarao s debelim gospodinom koji je izgledao
kao Amerikanac. Fred nije očekivao da će sresti mađioničara, koji nikada nije
posećivao krčme, uostalom, on je skroz zaboravio na njegovo postojanje. Sad je
toliko žalio jadnog Šoka da je odlučio da od njega sve sakrije, ali, pomislio je,
Nora ne ume da vara i verovatno će već danas saopštiti mužu (zavolela sam Freda
Dobsona, napuštam te...) - a to je neprijatan, težak razgovor, potrebno je nekako
olakšati joj - on je njen vitez, ponosan je na njenu ljubav i ma kako žalio Šoka,
moraće da ga razočara.
U međuvremenu, lakej je doneo porciju pite s nadevom od bubrega i flašu
piva od đumbira. Onda je uključio svetlo. Tu i tamo, nad prašnjavim somotom
planulo je kristalno cveće i kepec je izdaleka opazio kako je zlatastim sjajem
počeo da poigrava smeđi pramen kose na mađioničarevom čelu, kako svetlost i
senke prelaze preko njegovih prozračnih prstiju. Njegov sagovornik je ustao,
popravio kožni pojas ispod sakoa i udvorički se smeškao Šoku, koji ga je ispratio
do čiviluka. Debeljko je nabio šešir sa širokim obodom, stegao je laku
mađioničarevu ruku i, još uvek dižući pantalone, izašao iz restorana. Za trenutak
je zasjala traka dana koji se hladio i lampe u restoranu su postale žuće. Vrata
su tresnula.
- Šok! - pozva ga Krompir-vilenjak, mašući nožicama ispod stola.
Šok je prišao. Hodajući, zamišljeno je izvadio iz gornjeg džepa već upaljenu
cigaretu, povukao i ispustio oblak dima i gurnuo je natrag. Ko zna kako mu je
to polazilo za rukom.
- Šok - rekao je kepec, kome je od piva pocrveneo nos, - treba da razgovaram
s vama. Veoma je važno.
Mađioničar je seo pored njega, naslonio se.

•197•
 - Da li te boli glava? - zapitao je ravnodušno.
Fred je obrisao usta salvetom, nikako nije znao kako da počne da ne povredi
prijatelja.
- Večeras nastupam s tobom poslednji put - reče mađioničar. - Putujem sa
Amerikancem. Izgleda da nije loše.
- Čuj, Šok - i patuljak je, mrveći hleb, s naporom počeo da pribira potrebne
reči. - Eto... Šok, budite hrabri. Ja volim vašu ženu. Danas, kad ste otišli, ja sam
s njom... mi smo... ona je...
- Ali ja rđavo podnosim ljuljanje - zamišljeno je progovorio mađioničar - a do
Bostona ima nedelju dana vožnje... U svoje vreme plovio sam u Indiju. Posle sam
se osećao kao noga posle dugog sedenja.
Fred je sve više crveneo i trljao pesnicu o stolnjak. Mađioničar se tiho
nasmejao vlastitim mislima, onda je upitao:
- Ti si, prijatelju, hteo nešto da mi kažeš?
Kepec je pogledao u njegove prodorne oči, zbunjeno je zavrteo glavom.
- Ne, ne... Ništa... s tobom je nemoguće razgovarati.
Šok je pružio ruku, hteo je, izgleda, da izvuče paru iz kepečevog uha - ali prvi
put posle mnogo godina veštih majstorija, para je u zao čas ispala i slabo
prihvaćena mišićima šake. Mađioničar ju je dohvatio i ustao.
- Ja ovde neću ručati - rekao je i radoznalo osmotrio patuljkovo teme - meni
se ovde ne dopada.
Zlovoljan i ćutljiv, Fred je jeo pečenu jabuku. Mađioničar je neprimetno
otišao. U restoranu je bilo pusto. Tamnoputu igračicu s velikim šeširom odveo je
nespretni elegantni plavooki mladić.
- Neće da sluša i ne mora - pomislio je Fred, uzdahnuvši sa olakšanjem, u
sebi je zaključio da će Nora to na kraju krajeva bolje objasniti. Onda je zatražio
hartiju i počeo da joj piše pismo. Ono se ovako završavalo:

Sad shvatate da ja ne mogu da nastavim raniji život. Kako biste se vi osećali

kad biste znali da se svake večeri to ljudsko stado smeje vašem izabraniku?
Već sutra putujem, raskidam angažman. Pisaću vam ponovo čim nađem
neki miran kutak gde ćemo se posle vašeg razvoda voleti, moja Nora.

Tako se završio taj dan koji je brzo protekao i bio poklonjen kepecu s mišjim
kamašnama.

VI

Veče se oprezno spuštalo nad Londonom. Ulični zvuci su se stapali u tihu

potmulu notu, kao da je neko prestao da svira, ali još uvek pritiska pedalu. Crno
lišće lipa u parku, nalik kecu piku, ocrtavalo se naspram prozračnog neba. S

•198•
vremena na vreme, na uličnom zaokretu ili između dve tužne siluete kula
bliznakinja, javljao se kao priviđenje požar sunčevog zalaska.
Mađioničar je uvek svraćao kući da ruča i da se presvuče u frak, kako bi
kasnije odmah krenuo u pozorište. Nora ga je te večeri očekivala s posebnim
nestrpljenjem, ustreptala od zlobne radosti. Radovala se zbog toga što sad i ona
ima svoju tajnu! Nije htela da se seća kepeca. Kepec je bio neprijatni crvić.
Brava na ulaznim vratima lako je škljocnula. Kao što to često biva, kad znaš
da si prevario čoveka, mađioničarevo lice joj se učinilo novo, skoro tuđe. Klimnuo
joj je glavom i nekako stidljivo i tužno oborio pogled, ćutke je seo za sto prekoputa
nje. Nora je bacila pogled na njegov svetlosivi sako, u kome je izgledao još tanji,
još neuhvatljiviji. U njenim očima je zasijalo uzbuđeno likovanje; na jednom
kraju njenih usta zaigrao je zlobni osmeh.
- Kako tvoj kepec - zapitala je, uživajući u nonšalantnosti svog pitanja. -
Mislila sam sam da ćeš ga dovesti.
- Nisam ga video danas - odgovorio je Šok i počeo da jede. Iznenada se trgnuo,
izvadio bočicu i oprezno, uz škripu, odvrnuo zapušač i nasuo u vinsku čašu.
Nora je ljutito pomislila kako će se sada desiti čudo: vino će postati izrazito
modro ili providno kao voda, ali boja vina se nije promenila. Uhvativši njen
pogled, Šok se zagonetno nasmešio.
- Za varenje... samo kapi - promrmljao je. Senka izbora njegovo lice.
- Lažeš, kao i uvek - rekla je Nora. - Ti imaš odličan stomak.
Mađioničar se tiho nasmejao. Zatim je značajno kašljucnuo i iskapio čašu.
- Jedi - reče Nora. - Ohladiće se.
Zlurado je pomislila: ah, kad bi samo znao! Nikad nećeš saznati. U tome je
sad moja snaga.
Mađioničar je ćutke jeo. Iznenada se namrštio, odmakao tanjir i počeo da
govori. Kao i obično, nije gledao pravo u ženu, već malo poviše nje, i glas mu je
bio otegnut i mek. Pričao je o tome kako je danas bio kod kralja u Vindzoru, gde
je bio pozvan da zabavlja male vojvode u somotskim kaputićima i sa čipkanim
kragnama. Pričao je živo i lako imitirao osobe koje je sreo, smeškao se glave
nagnute malo u stranu.
- Pustio sam jato belih golubova iz cilindra - pričao je.
A kepec je imao znojave ručice, sve lažeš - dodala je Nora u mislima.
- ... Znaš, ti golubovi su počeli da kruže oko kraljice. Ona se branila i učtivo
smeškala.
Mađioničar je ustao, počeo da se klati, sa dva prsta se lako oslonio na kraj
stola i progovorio kao da završava svoju priču: - Nora, meni je loše. Ispio sam
otrov. Nije trebalo da me prevariš.
Guša mu se nadula, pritisnuo je maramicu na usta i izašao iz sobe.
Nora je skočila i dugačkom ćilibarskom ogrlicom oborila nož za voće s tanjira.
Sve je to gluma - pomisli ogorčeno. Hoće da me zaplaši, da me muči. Ali ništa
ne vredi, prijatelju moj. Videćeš!

•199•
 Bila je razočarana što je Šok tako jednostavno odgonetnuo njenu tajnu, ali
ona će konačno sad imati povoda da mu sve kaže, da vikne koliko ga mrzi,
mahnito prezire, da nije čovek, već gumena avet, kako više nije u stanju da živi
s njim, kako...
Mađioničar je sedeo na krevetu, pogrbljen i snažno stisnutih zuba, ali pokuša
da se nasmeši kad je Nora uletela u sobu.
- Misliš da ću ti poverovati, misliš da ću ti poverovati - zagrcnula se. - Ne,
svršeno je! I ja umem da varam. Ti si mi odvratan, ah, ti si mi smešan s tim
svojim neuspelim trikovima.
Šok se i dalje izgubljeno smeškao pokušavajući da ustane s kreveta. Vukao
je taban po ćilimu. Nora je zaćutala smišljajući šta bi još uvredljivo mogla da
vikne.
- Nemoj... Ako je... oprosti mi... - s naporom izusti Šok.
Na čelu mu žila nabreknu. Još se više presavi, poče da se guši, s vremena na
vreme je zabacivao mokri pramen kose i maramica koju je grčevito pritiskao na
usta natopila se tamnom krvlju.
- Prestani da se izmotavaš - lupnula je Nora nogom.
On se ispravio, bled kao vosak, odbacio je maramicu u ćošak.
- Nora, čekaj... Ti ne shvataš... To je moj poslednji trik... Više neću...
Njegovo strašno lice se caklilo i ponovo se zgrčilo. Zanjiha se i, zabacivši glavu,
spusti se na postelju.
Nora je prišla, pogledala ga mršteći se. Šok je ležao zatvorenih očiju, škripeći
stisnutim zubima. Kad se nadnela nad njim, njegove trepavice su zadrhtale,
pogled je bio zamagljen, kao da je ne prepoznaje, onda ju je iznenada prepoznao
i u njegovim očima je zasjao vlažni zrak nežnosti i patnje.
I Nora iznenada shvati da njega voli najviše na svetu. Obuzeše je užas i žalost.
Poče da se vrti po sobi; ko zna zašto, sipala je vodu u čašu, ostavila je na
umivaonik, opet dojurila mužu, koji se pridigao i pritisnuo kraj čaršava na usta,
podrhtavao, stenjao iskolačenih, besmislenih, smrću zamagljenih očiju. Onda je
pljusnula rukama, jurnula u susednu sobu, gde je stajao telefon, dugo je
drmusala brojčanik, pobrkala brojeve, ponovo telefonirala, stenjala je, udarala
pesnicom po stočiću i, kad je najzad začula doktorov glas, viknula je da joj se
muž otrovao, da umire, glasno je zajecala u telefonsku slušalicu, pogrešno je
spustila i poletela natrag u spavaću sobu.
Mađioničar, bled u licu, u belom prsluku i crnim, brižljivo ispeglanim
pantalonama, stajao je ispred velikog ogledala i raširenih laktova oprezno vezivao
kravatu. Kad je u ogledalu opazio Noru, nije se osvrnuo, rasejano joj se nasmešio
i, tiho zviždeći, nastavio je prozračnim prstima da čupka crni svileni čvor.

•200•
 VII

Gradić Drauz u severnoj Engleskoj izgledao je tako sanjivo da se činilo kao da ga

je neko zaboravio usred maglovitih, mirnih polja, gde je zauvek počinuo.
Postojala je pošta, radnja sa biciklima, dve-tri trafike sa crvenim reklamama,
starinska siva crkva okružena nadgrobnim pločama preko kojih se protezala
senka ogromnog kestena, a duž jedine ulice bile su zelene ograde, baštice, niske
kuće od cigle delimično obavijene puzavicom. Jedna od tih kuća bila je izdata
nekom g. Dobsonu, koga niko osim lekara nije poznavao, a doktor nije voleo da
priča. Gospodin Dobson nikad, izgleda, nije izlazio iz kuće i njegova domaćica,
stroga, debela žena, koja je ranije radila u duševnoj bolnici, odgovarala je na
slučajna pitanja komšija kako je gospodin Dobson - paralizovani starac - osuđen
da živi u polumraku i tišini. Na njega su zaboravili iste godine kad je stigao u
Drauz: postao je nešto neprimetno, ali svi su ga prihvatili bez pitanja, kao i onog
bezimenog episkopa čiji lik u kamenu odvajkada stoji u niši, iznad crkvenih
vrata. Verovalo se da tajanstveni starac ima unuka - tihog, svetlokosog dečaka,
koji je ponekad u sumrak sitnim i neodlučnim korakom izlazio iz kuće gospodina
Dobsona. Uostalom, to se dešavalo tako retko da niko nije mogao sa sigurnošću
da kaže da li je to onaj isti dečak ili neki drugi, a sumrak je bio maglovit, modar,
ublažavao je sve konture. Tako su dremljivi, nezainteresovani stanovnici gradića
potpuno prevideli da tobožnji unuk tobožnjeg paralitičara godinama ne raste i
da njegova kosa boje lana nije ništa drugo već savršeno napravljena perika. Jer
Krompir-vilenjak je počeo da ćelavi već tokom prve godine svog novog života i
uskoro je njegova glava postala tako glatka i sjajna da je stroga Ana, njegova
domaćica, s vremena na vreme dobijala želju da obuhvati šakom taj smešni
globus. U svemu ostalom on se malo promenio, samo je trbuščić možda malo
otežao i modre žilice su izbrazdale potamneli, mesnati nos, koji je puderisao kad
se oblačio kao dečak. Osim toga, i Ana i lekar su znali da se oni srčani napadi
od kojih je kepec patio neće dobro završiti.
Živeo je mirno i neprimetno u svoje tri sobe, iz biblioteke je pozajmljivao po
tri-četiri knjige nedeljno (najviše romane), nabavio je crnu, žutooku mačku, jer
se smrtno plašio miševa (koji su uveče lupkali iza ormara kao da kotrljaju drvca),
mnogo je jeo, posebno slatkiše (ponekad bi čak i usred noći skakao i sitnim
koracima po hladnom patosu bi se zavukao, kao dečačić, u kredenac zbog
čokoladnih biskvita, sablasno mali i drhtav u svojoj dugačkoj spavaćici). I sve se
ređe sećao svoje ljubavi i prvih, strašnih dana provedenih u gradiću Drauzu.
Uostalom, u stolu, između uredno sređenih pozorišnih plakata, još uvek je
čuvao komad poštanske hartije boje kože s vodenim znakom zmaja, ispisane
nečitkim rukopisom. Na tom papiru je pisalo:

Dragi gospodine Dobson,

Dobila sam i vaše drugo pismo u kome me pozivate da dođem u D. Mislim
da je ispao veliki nesporazum. Nastojte da mi oprostite i zaboravite me. Moj

•201•
 muž i ja sutra putujemo u Ameriku i verovatno se nećemo uskoro vratiti. Ne
znam šta još da vam napišem, jadni moj Frede.

Tada je i dobio prvi srčani napad. Odonda se u njegovim očima nalazi blagi
zaprepašćeni pogled. Često je tako išao po kući, gutao suze i s vremena na vreme
mahao ručicom sebi ispred lica.
A kasnije je Fred počeo da zaboravlja, zavoleo je udobnost, koju pre toga nije
poznavao - plavičasti slojevi plamena nad ugljevljem u kaminu, prašnjave vazice
na okruglim poličicama, gravira između prozora: bernardinac s bocom na ogrlici
i iscrpljeni putnik na crnoj hridi. Retko se sećao svog ranijeg života. Samo mu se
u snu s vremena na vreme priviđalo da je zvezdano nebo prekriveno treperavim
njihanjem trapeza - i da ga zatim zatvaraju u crni sanduk, kroz čije zidove je čuo
melodičan, ravnodušan Šokov glas i nije mogao da pronađe otvor na patosu,
gušio se u lepljivom sumraku, a mađioničarev glas je postajao sve tužniji,
udaljavao se, topio, i Fred se budio ječeći na svojoj širokoj postelji u tihoj,
mračnoj spavaonici, gde se osećao slabi miris lavande, i dugo je piljio u bledu
isflekanu zavesu na prozoru, gušeći se i pritiskajući malu pesnicu na srce koje
je preskakalo.
I kako su godine prolazile, sve je slabije i slabije čežnjivo uzdisao za ženskom
ljubavlju, kao da je Nora u jednom trenutku izvukla iz njega sav žar koji ga je u
ono vreme toliko mučio. Istini za volju, bilo je dana, proletnjih, setnih večeri, kad
je kepec, odeven u kratke pantalone i ćele prekrivene plavom perikom, odlazio
od kuće u izmaglicu sumraka i, vukući noge puteljkom duž, polja iznenada se
zaustavljao i s čežnjom posmatrao nejasnu nepomičnu siluetu zaljubljenog para,
pored ograde, u senci rascvetale kupine. A kasnije je i to nestalo i prestao je da
viđa ljude. Samo je s vremena na vreme navraćao lekar, sed, s prodornim crnim
očima i, sedeći nasuprot Freda pored šahovske table, radoznalo i sa
zadovoljstvom posmatrao meke ručice, patuljkovo lice kao u buldoga, istureno
čelo koje bi se naboralo dok je patuljak razmišljao o narednom potezu.

VIII

Prošlo je osam godina. Bilo je nedeljno jutro. Freda je na stolu čekao bokal s
kakaom prekriven poklopcem u obliku papagajske glave. Kroz prozor su se
probijali mlazevi sunčanog zelenila drveća jabuka. Debela Ana je stresala
prašinu s poklopca malog pijanina na kome je kepec ponekad svirao lelujave
valcere, na tegli slatka od pomorandži sedele su muve i trljale prednje nožice.
Fred je ušao pomalo razbarušen od spavanja, u papučama navučenim na
bosu nogu, u crnom šlafročiću sa žutim žabama. Seo je za sto, žmirkao je zbog
svetlosti i rukom gladio ćelu. Ana je otišla u crkvu. Fred je dohvatio ilustrovanu
stranu nedeljnih novina, dugo je promatrao čas uvlačeći, čas pućeći usne,
nagrađenu štenad, rusku balerinu povijenu u labudovoj tugaljivoj agoniji,
cilindar i bucmasto lice finansijera koji je nasamario čitav svet. Mačka se ispod

•202•
stola vrzmala oko njegovog golog gležnja. Završio je doručak; digao se zevajući:
imao je veoma tešku noć, srce ga još nikad nije toliko mučilo i sad ga je mrzelo
da se oblači, noge su se neprijatno hladile. Prešao je u fotelju pored prozora,
savio se i sedeo ne razmišljajući ni o čemu, a pored njega se protezala mačka
razjapivši sićušnu ružičastu gubicu.
U predsoblju se čulo zvonce.
- Doktor - pomisli Fred ravnodušno i, setivši se da je Ana u crkvi, krenu da
otvori.
Sunce je grunulo na vrata. Na pragu je stajala visoka dama u crnini. Fred je
odskočio, nešto promrmljao i, umotavajući se u šlafrok, jurnuo u sobu. U trku
je izgubio papuču, nije uspeo da je pokupi - trebalo je što pre da se sakrije, samo
da ne primete da je kepec. Zadihan, zaustavio se nasred predsoblja. Ah, trebalo
je jednostavno zalupiti ulazna vrata! I ko bi to mogao da navrati njemu? Bez
sumnje je neka greška.
I iznenada je razgovetno začuo bat koraka koji su se približavali. Poleteo je iz
gostinske sobe u spavaću, hteo je da se zaključa, ali nije bilo ključa. Na ćilimu u
salonu ostala je druga papuča.
- Kakav užas - reče Fred tiho i oslušnu.
Koraci su ušli u dnevnu sobu. Kepec je onda, tiho stenjući, pritrčao ormanu
- da se sakrije...
Glas, koji je bio nesumnjivo poznat, izgovorio je njegovo ime i vrata su se
otvorila.
- Frede, zašto me se toliko plašite?
Kepec bos, oznojene ćele, u svom crnom šlafroku, zamro je pored ormana,
držeći se još uvek za bravu. Sasvim razgovetno se prisetio zlatnonarandžaste
ribice iz akvarijuma.
Baš je puno ostarila tokom svih tih godina. Ispod očiju je imala maslinaste
senke, dlačice iznad gornje usne bile su izrazitije nego ranije. Njen crni šešir i
strogi nabori crne haljine odisali su nečim prašnjavim i tužnim.
- Nikad nisam očekivao... - polako poče Fred, posmatrajući je ispod oka. Nora
ga je uhvatila za rame, okrenula prema svetlosti, žudnim i tužnim očima
promatrala je njegove crte. Kepec je zbunjeno žmirkao, beskrajno žaleći što je
bez perike i čudeći se Norinom uzbuđenju. On je tako davno prestao da misli na
nju da sad osim tuge i čuđenja nije ništa osećao. Nora je sklopila oči još uvek
držeći kepeca za ramena, onda ga je polako odgurnula, okrenula se prema
prozoru.
Fred se nakašljao i rekao: - Potpuno sam zaboravio na vas. Recite, kako je
Šok?
- Još izvodi svoje trikove - odgovorila je Nora rasejano. - Tek smo se nedavno
vratili u Englesku.
Ne skidajući šešir, sela je u fotelju kraj prozora i dalje čudno i netremice
posmatrajući Freda.

•203•
 - Znači, Šok... - žurno progovori kepec, osećajući nelagodnost zbog njenog
pogleda.
- Uvek isti - reče Nora i, ne skidajući s njega sjajni pogled, poče brzo da svlači
i gužva rukavice, sjajnocrne, s belom postavom.
Da li je moguće da ona opet..., nervozno pomisli kepec. Kroz glavu mu je
proletelo: akvarijum s ribicom, miris kolonjske vode, tirkizni pomponi na
cipelama.
Nora je ustala: rukavice su se skotrljale na pod kao dve crne grudvice.
- Bašta je mala, ali u njoj ima drveća jabuke - rekao je Fred i nastavio u sebi
da razmišlja: zar je moguće da sam ikada... Koža joj je bolesno žuta. Ima brkove.
I zašto stalno ćuti?
- Ali ja retko izlazim - govorio je, klateći se lagano na stolici i trljajući kolena.
- Frede - reče Nora - da li znate zašto sam došla kod vas?
Prišla mu je sasvim blizu. Fred je sa osmehom krivca skliznuo sa stolice,
pokušavajući da klisne.
Onda je veoma tiho rekla: - Imala sam sina s vama...
Kepec je zamro zagledan u sićušno prozorče koje je plamsalo na modroj čaši.
Sramežljiv, zaprepašćen osmeh počeo je da titra na njegovim usnama, rasplinuo
se, ozario ljubičastim rumenilom njegove obraze.
- Moj... sin...
I u trenutku je shvatio sve, sav smisao života, svoju dugu čežnju.
Polako je podigao oči. Nora je sedela upola okrenuta i jecala. Stakleni vrh
njene igle na šeširu presijavao se kao suza. Mačka je nežno prela i umiljavala se
kraj njenih nogu.
Kepec joj je priskočio, setio se romana koji je nedavno čitao.
- Ne plašite se - reče - ne plašite se, neću ga uzeti od vas. Tako sam srećan.
Pogledala ga je kroz izmaglicu suza. Htela je nešto da objasni, onda je
ustuknula, opazila je nežnu i radosnu svetlost kojom je odisao kepec i ništa nije
objasnila.
Ustala je i žurno podigla s patosa lepljive crne grudvice rukavica.
- E pa, sad znate. To bi bilo to. Moram da krenem.
Neočekivana misao bocnu Freda. Drhtaj sreće pomešao se sa oštrim
osećanjem stida. Zapitao je čupkajući rese na šlafroku:
- A kakav je on? Da nije...
- Ne, ne, on je velik kao i svi dečaci - reče brzo Nora i opet zajeca.
Fred je oborio oči.
- Hteo bih da ga vidim.
Veselo se ispravio: - O, shvatam, ne treba da zna da sam ja ovakav. Ali možda
bi trebalo da sredite...

•204•
 - Da, svakako, svakako - govorila je Nora žurno, skoro oštro, dok je hodala
kroz hodnik. - Nekako ćemo već udesiti... Moram da idem... Voz... Dvadeset
minuta hoda do stanice.
Na vratima se osvrnula i poslednji put se teškim i žudnim očima zagledala u
Freda. Sunce je podrhtavalo na njegovoj ćeli, uši su mu bile ružičasto providne.
Od zaprepašćenja i sreće ništa nije shvatio. I kad je otišla, Fred je još dugo stajao
nasred sobe, plašeći se da neopreznim pokretom ne prolije svoje prepuno srce.
Pokušavao je da zamisli svog sina i mogao je da zamisli samo sebe odevena kao
đaka, s plavom perikom na glavi. On je svoj lik nekako preneo na sina i sebe je
prestao da posmatra kao kepeca.
Video je sebe kako ulazi u kuću, susreće sina, ispunjen ponosom, miluje ga
po svetloj kosi... I onda, zajedno s njim i s Norom - baš je glupa, kako se uplašila
da će joj on oduzeti dečaka! - izlazi na ulicu i na ulici...
Fred se lupi po nogama. Čak je zaboravio da pita Noru za adresu.
I onda je počelo nešto suludo, besmisleno. Jurnuo je u spavaću sobu, počeo
da se oblači, besomučno žureći, obukao je sve najbolje, uštirkanu košulju,
prugaste pantalone, sako sašiven svojevremeno u Parizu - i stalno se smešio i
lomio nokte u pukotinama pretrpanih fioka, i dva puta je morao da sedne, tako
se nadimalo i tako je kucalo srce i ponovo je skakutao po sobi, tražio kačket koji
toliko dugo nije nosio i najzad, u prolazu, pogledao se u ogledalo, gde je
promakao naočit gospodin, odeven strogo i elegantno. Fred je strčao niza
stepenice predvorja, bio je ispunjen novom zaslepljujućom mišlju: zajedno s
Norom otići u London - stići će je - i već večeras će videti sina.
Širok, prašnjav put vodio je pravo prema železničkoj stanici. Bilo je - kao i
obično nedeljom - pusto, ali slučajno iza ugla je izašao dečak sa opremom za
kriket. On je prvi primetio kepeca. Lupio se po šarenom kačketu dok je
posmatrao Fredova leđa koja su se udaljavala i kamašne mišje boje.
I odmah, sam bog zna odakle, stvorili su se drugi dečaci i razjapljenih usta
počeli su neprimetno da sustižu kepeca. On je išao sve brže pogledajući u zlatan
sat, nasmejan i uzbuđen. Od sunca mu je bilo muka. A dečaka je bilo sve više i
retki prolaznici su se sa čuđenjem zaustavljali, negde je glasno otkucao sat,
sanjiva varošica se budila i najednom je provalio nezadrživi, odavno pritajeni
smeh.
Nemajući snage da savlada svoju nestrpljivost, Krompir-vilenjak se dao u beg.
Jedan dečak je šmugnuo ispred njega, pogledao ga u lice, drugi je viknuo nešto
grubim, grlenim glasom. Fred je trčao mršteći se od prašine i iznenada mu se
učinilo da su svi dečaci koji ga prate u gomili njegovi sinovi - veseli, rumeni,
stasiti - i počeo je zbunjeno da se smeška, i trčao je ječeći, trudeći se da zaboravi
na svoje srce, koje je kao vatreni klin lomilo njegove grudi.
Biciklista je vozio pored njega na blistavim točkovima i pritiskao pesnicu na
usta pretvarajući se da je megafon, bodreći ga, kako se to već radi za vreme
utakmica. Žene su izlazile na pragove, žmirkale zbog sunca, glasno se smejale,
pokazujući jedna drugoj kepeca koji je trčao. U gradu su se probudili svi psi, u
zagušljivoj crkvi vernici su bili primorani da slušaju lajanje izazvano vikom i

•205•
pujdanjem. I gomila koja je trčala oko kepeca postajala je sve gušća. Mislili su
da je to - izvanredna šala, cirkuska reklama, snimanje... Fred je počeo da se
spotiče, u ušima mu je zujalo, dugme mu je stezalo grlo, nije imao vazduha.
Smeh, povici, bat nogu, sve to ga je ošamutilo. Ali kroz maglu znoja, ispred sebe
je opazio crnu haljinu. Nora je išla lagano duž zida od cigle, obasjana potocima
sunca. Iznenada se okrenula, zaustavila. Kepec joj je pritrčao, grčevito se uhvatio
za nabore njene suknje...
Ozaren srećnim osmehom, pogledao je u nju odozdo nagore, pokušao nešto
da kaže - i istog časa, začuđeno podigavši obrve, skotrljao se na pločnik. Naokolo
je bučno disala gomila. Neko je shvatio da to sve nije šala i nadneo se nad
kepecom, tiho zviznuo i skinuo kapu. Nora je ravnodušno gledala u Fredovo
sićušno telo, nalik na gužvicu rukavice. Gurali su je. Neko ju je uhvatio za lakat.
- Ostavite me na miru - prošištala je Nora - ništa ja ne znam. Sin mi je umro
pre neki dan.

prevod s ruskog: Lidija Subotin

•206•
 AURELIAN20

Odvlačeći u stranu jednu od tramvajskih linija, ulica je počinjala od ugla

prometne avenije. Dugo se protezala u tami, bez izloga i ikakve radosti, da bi
potom izbila na maleni trg (četiri klupe, leja s maćuhicama) oko kog su, odbojno
škripeći, kružili tramvaji. Tu je ulica menjala ime i počinjao je novi život. Duž
desne strane nizale su se prodavnice: piljarnica, s piramidama jarkih
pomorandži; duvandžinica, sa slikom senzualnog Turčina; kobasičarnica, puna
smeđih i sivih masnih kolutova, a zatim, posve nenadano - prodavnica leptira.
Noću, a naročito kad je padala kiša i asfalt se presijavao kao leđa tuljana, retko
ko se ne bi na trenutak zaustavio pred tim simbolom lepog vremena. Izloženi
insekti bili su golemi i divni. Prolaznici bi pomislili: - Kakve boje - neverovatno! -
i otklipsali dalje kroz kišicu. Krila s razrogačenim očima, svetlucavi plavi saten,
crna magija - te slike bi im se izvesno vreme vrzmale po glavi, sve dok ne bi ušli
u tramvaj ili zastali da kupe novine. I samo zato što su stajali pored leptira, još
nekoliko predmeta zadržalo bi im se u sećanju: globus, olovke i majmunska
lobanja na gomili vežbanki.
U produžetku bleštave ulice opet su se zaređali obični dućani - galanterijska
radnja, stovarište uglja, pekara - da bi taj niz, na uglu, prekinula mala birtija.
Gazda, poletan čovek u zelenom džemperu i sa uštirkanom kragnom, umeo je
vešto, jednim potezom, da sastruže višak pene s krigle dok je točio pivo; slovio je
i za majstora oštroumnih dosetki. Svake večeri, za okruglim stolom pored izloga,
piljar, pekar, jedan što je bio nezaposlen i gazdin rođak s velikim uživanjem igrali
su karte. Pošto je pobednik tekuće partije odmah naručivao četiri pića, nijedan
od igrača nije mogao da se obogati.

20
Aurelian (engl.) - nekadašnji naziv za lepidopteriste, skupljače leptira - amatere; vodi poreklo
od latinske reči aurelia, kojom se u entomologiji označava stadijum nimfe, lutke ili pupe kod
insekata, naročito kada je zlatne boje, kao kod nekih leptira.

•207•
 Subotom bi za obližnjim stolom sedeo dežmekast, stariji gospodin rumenih
obraza, ravne kose i prosedih, nejednako štucovanih brkova. Kad bi ušao, igrači
bi ga bučno pozdravili, ne dižući pogled s karata. Uvek je naručivao rum, nabijao
lulu duvanom i posmatrao kartaroše vodnjikavim, upaljenim očima. Levi kapak
mu beše malko spušten.
Povremeno se neki od njih okretao i upitao ga kako mu ide trgovina; on bi
oklevao sa odgovorom, a često se znalo desiti da uopšte i ne odgovori. Ako bi
gazdina ćerka, lepuškasta, pirgava devojka u haljini na tufne, kojim slučajem
prolazila blizu njega, pokušavao je da je pljesne po okretnom bedru i bez obzira
na to da li je u tome uspevao, turobni izraz na njegovom licu uopšte se nije
menjao, premda bi mu žila na slepoočnici nabrekla. Duhoviti krčmar zvao ga je
„gospodin profesor”. - I, kako je gospodin profesor večeras? - upitao bi prišavši
njegovom stolu, a ovaj je dugo mozgao u tišini, da bi mu potom, isturivši vlažnu
donju usnu ispod lule, poput slona kad surlom prinosi hranu ustima, odgovorio
nešto ozbiljno i neljubazno. Krčmar mu je spremno uzvraćao, na šta bi se igrači
za susednim stolom, naizgled zadubljeni u karte, zlobno zacerekali.
Nosio je komotno sivo odelo, na kom se naročito isticao prsluk i kad bi iz
zidnog časovnika najednom iskočila kukavica, iz džepa je izveštačeno vadio
debeli srebrni sat i, držeći ga na dlanu, sumnjičavo ga zagledao, sve vreme
škiljeći zbog dima. Tačno u jedanaest istresao je lulu, podmirivao račun i,
pruživši mlitavu ruku onima koji su bili voljni da se rukuju, izlazio bez reči.
Koračao je nezgrapno, malko ćopajući. Činilo se kao da su mu noge pretanke
za toliko telo. Tik pre izloga svog dućana skretao je u prolaz u kome su sa desne
strane bila vrata s mesinganom pločicom na kojoj je pisalo: PAUL PILGRAM.
Vodila su u mali, zapušteni stan, u koji se moglo ući i kroz unutrašnji hodnik u
dnu radnje. Eleonora je obično već uveliko spavala kad se on vraćao iz provoda.
Na zidu iznad bračnog kreveta u crnim ramovima visilo je nekoliko izbledelih
fotografija jednog te istog glomaznog broda, uslikanog iz različitih uglova, i
snimak palme koja je izgledala žalobno kao da je rasla na Helgolandu. Mrmljajući
sebi u bradu i ne paleći svetlo, Pilgram bi odšepao u tamu sa upaljenom svećom,
vratio se spuštenih tregera i, ne prestajući da gunđa, seo na ivicu postelje, te
polako, s naporom, počeo da izuva cipele. Njegova žena je prostenjala u jastuk i
dremljivo se ponudila da mu pomogne, na šta bi joj on, s pretećim režanjem u
glasu, rekao da začepi i ponavljao to grleno ruhe!, sve srditije.
Nakon moždanog udara, koji ga je pre izvesnog vremena umalo ubio (poput
planine što se obrušila na njega s leđa kada se sagnuo da zaveže pertle), nevoljko
se svlačio, gunđajući dok se ne domogne sigurnosti kreveta, a onda je ponovo
gunđao ukoliko bi u susednoj kuhinji kapala slavina. Eleonora se iskobeljala iz
postelje, oteturala u kuhinju i doteturala nazad bunovno uzdahnuvši - malenog,
sjajnog lica, bledog kao vosak, i sa kurjim očima zaštićenim flasterima na
stopalima, koja su izvirivala ispod otužno duge spavaćice. Venčali su se 1905,
pre gotovo četvrt stoleća, i nisu imali dece jer je Pilgram oduvek smatrao da bi
deca samo omela ostvarenje onoga što je u mladosti doživljavao kao zanosnu,
uzbudljivu zamisao, no koja se vremenom izmetnula u tajanstvenu, strasnu
opsesiju.

•208•
 Spavao je uvek na leđima, natukavši na čelo staromodnu noćnu kapicu; imao
je po svemu sudeći čvrst i šuman san, kakav se i mogao očekivati od postarijeg
nemačkog trgovca, i lako bi se dalo pretpostaviti da u toj ušuškanoj obamrlosti
beše potpuno lišen snoviđenja; međutim, taj neotesani, gojazni čovek, čija se
ishrana zasnivala uglavnom na Erbswurstu i barenom krompiru, te koji je
blaženo verovao svojim novinama i bio neupućen u sve što se nije ticalo njegove
potajne strasti, snevao je o stvarima koje bi njegova žena i susedi smatrali
potpuno neshvatljivim; jer Pilgram je pripadao, ili bolje rečeno trebalo da pripada
(nešto - mesto, vreme, osoba - beše nepodesno), naročitoj vrsti sanjara, sanjara
koje su nekada nazivali „aurelijanci” - možda upravo zbog lutaka, tih „dragulja
prirode”, koje su oni voleli da pronalaze okačene po ogradama iznad prašnjavih
kopriva uz seoske puteve.
Nedeljom ujutru bi nehajno, u nekoliko navrata, ispijao kafu, a zatim sa
ženom odlazio u šetnju - laganu i ćutljivu šetnju koju je Eleonora željno
iščekivala cele nedelje. Radnim danima otvarao je dućan što je ranije moguće,
zbog đaka koji su prolazili tuda; u poslednje vreme je pored osnovne ponude
počeo da drži i školski pribor. Dešavalo se da kakav dečačić, klateći torbom i
grickajući sendvič, prođe kraj duvandžinice (gde su se uz određenu vrstu cigareta
dobijale i sličice aviona), pa pored kobasičarnice (što bi ga opomenulo da je
prerano pojeo užinu), a onda se sećao da mu treba gumica i ulazio je u sledeću
prodavnicu. Pilgram bi nešto promrmljao isturivši donju usnu ispod kamiša, te
nakon ravnodušne potrage bupnuo otvorenu kartonsku kutiju na tezgu. Dečak
je opipavao i stiskao gumice za brisanje i, ne našavši omiljenu vrstu, izlazio iz
radnje i ne primetivši glavnu robu.
Eh, ta današnja deca!, pomišljao je Pilgram ogorčeno i prisećao se usput
vlastitog detinjstva. Njegov otac - mornar, potukač, vucibatina - oženio se pod
stare dane svetlookom Holanđankom žućkaste puti, koju je sa Jave doveo u
Berlin, i otvorio prodavnicu egzotičnih retkosti. Pilgram se sada nije mogao tačno
setiti kada su leptiri počeli da istiskuju preparirane rajske ptice, ustajale
amajlije, lepeze sa zmajevima i slične stvari; ali on se još kao dečak grozničavo
menjao s kolekcionarima i, pošto su mu umrli roditelji, leptiri su konačno
zagospodarili tim mračnim dućančićem. Do 1914. godine bilo je dovoljno
ljubitelja i stručnjaka koji su omogućavali da radnja još kako-tako opstaje;
kasnije je, međutim, bilo neophodno učiniti izvesne ustupke, staklena vitrina s
prikazom životopisa svilene bube pripremila je teren za prelazak na školski
pribor, baš kao što su onomad slike besramno izrađene od svetlucavih krila
verovatno predstavljale prvi korak ka lepidopterologiji.
Pored držača za pero, u izlogu su sada stajali uglavnom insekti jarkih boja,
popularne zvezde među leptirima; pojedini behu postavljeni na gipsanu podlogu
i uokvireni, s ciljem da budu tek ukras u nečijem domu. U samom dućanu, koji
je odisao prodornim mirisom sredstva za dezinfekciju, čuvale su se ozbiljne,
dragocene zbirke. Sve je bilo zatrpano raznim sandučićima, kartonskim
kutijama, kutijama od cigara. Visoke vitrine sadržale su brojne fioke sa
staklenim poklopcem, ispunjene pravilnim redovima savršenih primeraka
obeleženih ceduljicama, sa besprekorno raširenim krilima. U mračnom uglu beše

•209•
prislonjen stari štit ili nešto slično (poslednji ostatak prvobitne robe). Povremeno
su se u ponudi pojavljivala i živa stvorenja: napućene smeđe lutke sa sićušnim
linijama i brazdama što su se simetrično sticale na grudima, koje su pokazivale
kako su upakovani zameci krila, nožica, ticala i surlice. Ukoliko bi se takva lutka,
na podlozi od mahovine, dodirnula, šiljati kraj zglavkastog abdomena najednom
bi počeo da se grči levo-desno poput udova odojčeta u čvrstom povoju. Lutke su
koštale jednu rajhsmarku po komadu i posle određenog vremena iz njih se
izlegala smežurana, vlažna leptirica koja je čudesno širila krila. A ponekad su se
u prodaji znale naći i druge živuljke: jednom prilikom se tako u prodavnici
zadesilo desetak guštera, poreklom sa Majorke, hladnih, crnih stvorenja s plavim
stomacima, koje je Pilgram hranio brašnenim crvima, a posle glavnog obroka
davao im grožđa da se zaslade.

II

Ceo život proveo je u Berlinu i njegovim predgrađima; nikad nije otputovao dalje
od Ostrva paunova na obližnjem jezeru. Bio je vrstan entomolog. Doktor Rebel iz
Beča nazvao je po njemu jednu retku vrstu noćnog leptira - Agrotis pilgrami; a i
sam Pilgram je objavio nekoliko opisa. U njegovim sandučićima nalazile su se
bezmalo sve zemlje sveta, ali on nije video ništa osim nezanimljivog pejzaža
sačinjenog od peska i borova, kada je povremeno, nedeljom, odlazio na izlet; tada
se i prisećao ulova koji su mu se u detinjstvu činili tako čudesni, dok je sa setom
posmatrao svakidašnju faunu oko sebe, ograničenu poznatim krajolikom, u koji
se ona beznadno uklapala, baš kao i on u svoj komšiluk. Sa žbuna pored puta
uzbrao bi veliku tirkizno-zelenu gusenicu s porcelanskoplavim roščićem na
zatku; ležala mu je na dlanu potpuno nepomično i on bi je ubrzo vratio na
grančicu kao kakvu neživu đinđuvu.
Iako je jednom ili dvaput imao priliku da se upusti u unosnije poslove - da
trguje suknom, na primer, umesto noćnim leptirima - on se tvrdoglavo držao tog
dućana, kao simbolične veze između svog turobnog života i iluzije savršene sreće.
Pilgram je neobuzdanom, gotovo bolesnom gorljivošću žudeo da svojeručno lovi
najređe leptire udaljenih krajeva, da ih rođenim očima vidi kako lete, da stoji u
bujnoj travi do pojasa i oseti silinu zamaha fijukave mrežice, a potom i žestoko
damaranje krila kroz stisnuti nabor muslinske tkanine.
Iz godine u godinu iščuđavao se kako ne uspeva da uštedi dovoljno novca
barem za dvonedeljni lov na leptire u inostranstvu, ali on nije bio čuvaran čovek,
dućan mu je oduvek slabo poslovao, stalno je odnekud iskrsavao neki manjak,
pa čak i kad bi ga povremeno pogledala sreća, uvek je nešto u poslednjem
trenutku kretalo po zlu. Oženio se računajući u velikoj meri na udeo u tastovom
preduzeću, ali ovaj je umro mesec dana kasnije ostavivši za sobom samo dugove.
Uoči Prvog svetskog rata, jedan neočekivani posao učinio je odlazak u Alžir toliko
izvesnim da je čak i tropski šlem kupio. Kada su sva putovanja obustavljena,
izvesno vreme ga je držala nada da bi ga mogli poslati na neko uzbudljivo mesto

•210•
kao vojnika; ali bio je nespretan, bolešljiv, ne više ni tako mlad, pa je stoga ostao
u pozadini i nije video egzotične pripadnike reda Lepidoptera. A potom, posle
rata, kad je opet uspeo da skucka nešto novca (ovoga puta za nedelju dana u
Cermatu), inflacija je vrednost njegove oskudne zalihe nenadano srozala na cenu
jedne tramvajske karte.
Nakon toga prestao je da se trudi. Što je više čeznuo za odlaskom, to je bivao
sve potišteniji. Pilgram se sada nervirao kad bi mu neki poznanik entomolog
svratio u radnju. Možda je ovaj moj kolega, pomišljao je on, učen kao pokojni
doktor Štaudinger, ali nemaštovit je koliko i sakupljač markica. Zastakljene fioke
nad kojima su se obojica nadnosili postepeno su zauzimale celu tezgu, a lula
koju je Pilgram cuclao setno je pištala. Zamišljeno je posmatrao zbijene redove
sićušnih insekata, koji bi vama ili meni izgledali potpuno isti, i povremeno
kuckao zdepastim kažiprstom po staklu da bi istakao neku posebnu retkost. -
To je neobično tamna aberacija - rekao bi učeni posetilac. - Ajzner je nabavio
sličan primerak na aukciji u Londonu, ali nije bio tako taman, i platio ga je
četrnaest funti. - Tegobno pućkajući ugašenu lulu, Pilgram je podizao sandučić
ka svetlu, na šta bi senke ispod leptira kliznule po dnu obloženom hartijom; onda
ju je vraćao na tezgu i, uguravši nokte ispod zatisnutih ivica poklopca, laganim
trzajem ga labavio i glatko uklanjao. - I Ajznerova ženka nije bila tako sveža -
dometao je posetilac, i da je neko u tom času ušao u dućan da pazari vežbanku
ili poštansku markicu i oslušnuo njihov razgovor, sigurno bi se zapitao o čemu
to, zaboga, njih dvojica zbore.
Pilgram je gunđajući povukao pozlaćenu glavicu crne čiode na kojoj je
majušno svilenkasto stvorenje bilo razapeto, i izvadio leptira iz sandučića.
Okretao ga je tamo-amo i zagledao ceduljicu pričvršćenu ispod njegovog telašca.
- Da - Tacijenlu, Istočni Tibet - pročitao je. - Nabavljeno od lokalnih sakupljača
redovnika Dežana - (što je zvučalo gotovo kao „prezvitera Jovana”)21- i zabio čiodu
u istu onu rupicu. Pokreti su mu bili naoko nemarni, čak nesmotreni, ali bila je
to pouzdana ležernost stručnjaka: čioda sa dragocenim insektom i Pilgramovi
debeli prsti bili su savršeno usklađeni delovi jedne te iste nepogrešive mašine.
No znalo se desiti da neka otvorena kutija, koju je očešao lakat posetioca, počne
neprimetno da klizi s pulta - Pilgram ju je zaustavljao u poslednjem času, a
potom je mirno nastavljao da pripaljuje lulu; tek mnogo kasnije, zabavljen nečim
drugim, najednom bi bolno zaječao prisetivši se toga.
Ali nije on ječao samo zbog sprečene lomljave. Koliko je samo zavideo ocu
Dežanu, odvažnom misionaru koji se pentrao po vrletima okružen
rododendronima i snegom! I Pilgram je zurio u svoje sandučiće i pućkao, ophrvan
turobnim mislima, i razmišljao da ne mora da ide tako daleko: u Evropi postoji
na hiljade lovišta. Od lokaliteta navedenih u entomološkim radovima sazdao je
poseban svet, za koji je najiscrpniji vodič predstavljala nauka kojom se bavio. U
tom svetu nije bilo kockarnica, ni starih crkava, ničega što bi privuklo običnog

21 U originalu Father Dejean i Prester John. Léonard-Louis Déjean (1846-1906), francuski

misionar i entomolog, koji je krajem XIX st. službovao u kineskom gradiću Tacijenluu (današnji
Kangdin), na samoj granici s Tibetom, a prezviter Jovan je legendarni, izmišljeni srednjovekovni
vladar jednog velikog hrišćanskog carstva negde u Aziji, medu muslimanima i paganima.

•211•
turistu. Dinj u južnoj Francuskoj, Dubrovnik u Dalmaciji, Sarepta na Volgi,
Abisko u Laponiji - to su sakupljačima leptira bila poznata i draga mesta, vršljali
su oni tuda, s vremena na vreme, još od pedesetih godina prošlog stoleća (vazda
na opšte čuđenje meštana). I jasno, kao vlastitu uspomenu, video je Pilgram sebe
kako narušava san gostiju omanjeg hotela tabanajući i skačući po sobi u koju
je, kroz otvoren prozor, iz crne, darežljive noći uletela beličasta leptirica, te
šumno poskakujući gore-dole, ljubila svoju senku po celom plafonu.
U tim pustim snovima posetio je Ostrva blaženih22, gde po vrelim gudurama
koje presecaju podnožja planina obrasla kestenom i lovorom leti neobična
autohtona vrsta kupusara; i ono drugo ostrvo, železničke nasipe pored Vizavone,
i borove šume iznad njih, gde obitava zdepasti i zagasiti korzikanski lastin repak.
Pohodio je i daleki sever, arktičke močvare bogate nežnim, dlakavim leptirima.
Obilazio je visoke alpske pašnjake, s pljosnatim kamenjem razasutim po skliskoj,
uveloj travi; jer nema većeg zadovoljstva nego podići takav kamen i pod njim naći
debeljuškastog uspavanog noćnog leptira, nepoznate, još neopisane vrste. Video
je poluprozirne apolone prošarane crvenim očicama kako lebde nošeni gorskim
povetarcem ponad kozje staze koja se protezala između strme litice i ponora na
čijem dnu se pomamno penušala voda. U italijanskim vrtovima u letnja
predvečerja šljunak je zamamno škripao pod nogama, i Pilgram je netremice
gledao kroz sve gušću tamu u procvali žbun ispred kog se najednom pojavio
oleandrov ljiljak, išao je od cveta do cveta, predano zujeći i zaustavljajući se u
vazduhu ispred krunice, krila su mu tako brzo treperila da se oko njegovog
aerodinamičnog tela video samo senoviti oreol. I možda najbolje od svega behu
bela, vresom obrasla brda nedaleko od Madrida, doline Andaluzije, plodni i
šumoviti Albarasin, kuda je odlazio malenim autobusom koji je brektao dok se
uspinjao vijugavim drumom i za čijim volanom je sedeo šumarov brat.
Imao je poteškoća da zamisli tropske predele, ali dok je pokušavao, ipak ga je
bolela duša jer nikada neće hvatati lepršave brazilske morfoe, tako raskošne i
blistave da je sa njihovih krila na ruku onoga ko ih je držao padao plavetni odsjaj,
nikada neće nabasati na rojeve onih afričkih leptira zbijenih poput nebrojenih
ukrasnih zastavica na masnom, crnom blatu, koji su se dizali u vazduh kao
šareni oblak kako im se približavala senka - njegova duga, veoma duga, senka.

III

- Ja, ja, ja - mrmljao je klimajući teškom glavom, dok je ispred sebe držao
sandučić kao kakav drag portret. Začulo bi se zvonce iznad vrata, njegova žena
je ulazila s mokrim kišobranom i torbom s namirnicama, a on joj je polako
okretao leđa i vraćao sandučić u vitrinu. I tako je to trajalo, ta opsesija i očaj i
košmarna nemogućnost da se nadvlada sudbina, sve do jednog prvog aprila, od
svih mogućih datuma. Više od godinu dana kod njega se nalazila vitrina
22Makaronezija ili Ostrva blaženih - naziv koji su starogrčki geografi koristili za ostrva zapadno
od Gibraltarskog moreuza.

•212•
posvećena isključivo onoj vrsti sitnih noćnih leptira providnih krila koji
oponašaju ose ili komarce. Udovica velikog stručnjaka za tu grupu insekata dala
je Pilgramu muževljevu zbirku na komisionu prodaju. Odmah je toj prostodušnoj
ženi rekao da neće dobiti više od 75 maraka, iako je dobro znao da, sudeći po
kataloškim cenama, ona vredi pedeset puta više, i da će ljubitelj kome bi je
prodao za, recimo, hiljadu maraka, smatrati da je prošao jeftino. Ljubitelj se,
međutim, nije pojavljivao, iako je Pilgram odaslao pisma svim imućnijim
kolekcionarima. Stoga je zaključao vitrinu sa zbirkom i prestao da razmišlja o
njoj.
Tog aprilskog jutra u prodavnicu je banuo preplanuli čovek s naočarima, u
iznošenom kišnom mantilu i bez šešira na opaljenoj ćelavoj glavi, i zatražio
indigo. Pilgram je sitniš dobijen za tu lepljivu ljubičastu stvar koju je mrzeo da
dodiruje ubacio kroz prorez male glinene kasice i, cuclajući lulu, zagledao se u
prazno. Čovek je preleteo pogledom po dućanu i glasno primetio kako se
neobično blista jedan primerak s mnoštvom repova i krilima u prelivima zelene
boje. Pilgram je promrmljao nešto o Madagaskaru. - A ovo - to nije leptir, zar ne?
- upitao je čovek pokazavši prstom na drugog insekta. Pilgram je sa zadrškom
odgovorio da ima čitavu zbirku te posebne vrste. - Ach, was! - rekao je čovek.
Pilgram se počešao po čekinjastom podbratku i odšepao u dubinu dućana.
Izvukao je sandučić sa staklenim poklopcem i položio ga na tezgu. Čovek se
zapiljio u majušna staklasta stvorenja svetlonarandžastih nožica i prugastih
telašaca. Pilgram je kamišem lule pokazao na jedan od redova, a čovek u isti
mah uzviknu: - Gospode bože - uralensis! - i to ga je odalo. Pilgram je iznosio
sandučić za sandučićem na pult, i postepeno mu je doprlo do svesti da je
posetilac vrlo dobro znao za postojanje zbirke, da je radi nje i došao, te da je
zapravo u pitanju bogati ljubitelj leptira Zomer, kome je svojevremeno pisao i
koji se upravo vratio s putovanja u Venecuelu; i kad se naposletku začulo uzgred
izgovoreno pitanje: - Pa, koliko bi sve to koštalo? - Pilgram se nasmešio.
Znao je da je to ludost; znao je da ostavlja bespomoćnu Eleonoru, dugove,
neplaćene poreze, dućan prepun bezvredne robe; znao je da bi mu 950 maraka,
koje će možda dobiti, omogućilo da putuje tek nekoliko meseci; pa ipak je pristao
na to kao čovek koji je osećao da mu sutrašnjica donosi tek sumornu starost i
da sreća koja mu je sad namignula nikada više neće ponoviti poziv.
Kada je Zomer na kraju rekao da će mu četvrtog aprila saopštiti konačan
odgovor, Pilgram je zaključio da će se njegov životni san najzad iskobeljati iz stare
naborane čaure. Satima je proučavao mapu, birao rutu, procenjivao kad se koja
vrsta pojavljuje, a onda mu se iznenada smračilo pred očima, pa je, zaslepljen,
dugo posrtao po dućanu dok nije došao sebi. Osvanuo je i četvrti, ali od Zomera
nije bilo ni traga ni glasa i, pošto ga je čekao ceo dan, Pilgram se povukao u svoju
sobu i legao bez reči. Odbio je večeru i nekoliko minuta je zatvorenih očiju zvocao
ženi, misleći da i dalje stoji pored njega; a potom ju je čuo kako tiho jeca u kuhinji
i nosio se mišlju da uzme sekiru i raspoluti joj osedelu glavu. Sutradan je ostao
u krevetu, a Eleonora ga je menjala u radnji i prodala kutiju vodenih bojica. I
nakon što je minuo još jedan dan, kad je već sve to počelo da se čini pukim
bunilom, Zomer je, s karanfilom u reveru i kišnim mantilom preko ruke, ušao u

•213•
dućan. Izvadio je svežanj, a kad su novčanice zašuštale, Pilgramu pokulja krv iz
nosa.
Isporuka vitrine i poseta lakovernoj starici, kojoj je teška srca dao pedeset
maraka, bili su poslednji poslovi koje je obavio u gradu. Mnogo skuplji odlazak
u putničku agenciju već je pripadao njegovom novom životu, u kojem su bili
važni samo leptiri. Eleonora, iako neupućena u muževljeve transakcije, izgledala
je srećno, naslutivši da je dobro zaradio, premda se plašila da pita koliko. Tog
popodneva svratio je komšija da ih podseti da mu se sutra udaje ćerka. Stoga je
Eleonora ujutro ispeglala svilenu haljinu i izravnala Pilgramovo najbolje odelo.
Računala je da će otići tamo oko pet, a on će joj se pridružiti kasnije, pošto zatvori
prodavnicu. Kad ju je pogledao, zbunjeno se namrštivši, i odrešito odbio da ide,
nije se iznenadila, jer odavno se navikla na razna razočaranja. - Možda bude
šampanjca - rekla je, već na vratima. Nije joj ništa odgovorio - čulo se samo
premetanje sandučića. Zamišljeno je pogledala u svoje ruke u lepim, čistim
rukavicama i izašla napolje.
Nakon što je sredio najvrednije zbirke, Pilgram je pogledao na sat i zaključio
da je vreme da se spakuje: voz mu je polazio u osam i dvadeset devet. Zaključao
je dućan, dovukao iz hodnika očev stari karirani kofer i stavio unutra prvo
lovački pribor: sklopivu mrežicu, teglice s rastvorom za ubijanje leptira, kutijice
za tablete, lampu za noćni lov u planinama Španije i nekoliko pakovanja čioda.
Naknadno mu je palo na pamet da ponese dva razapinjača i kutiju sa dnom od
plute, premda je nameravao da lovinu drži umotanu u papir, kako se to inače
radi na putovanju. Potom je odneo kofer u spavaću sobu i ubacio nekoliko pari
debelih čarapa i donje rublje. Dodao je još dva-tri predmeta koja su se u krajnjoj
nuždi mogla prodati, poput srebrnog pehara i bronzane medalje u satenskoj
kutijici, koja je nekad pripadala njegovom tastu.
Ponovo je bacio pogled na sat i zaključio da je vreme da krene na stanicu. -
Eleonora! - viknuo je oblačeći kaput. Pošto mu nije odgovorila, potražio ju je u
kuhinji. Ne, nije bila tamo; a onda se kao kroz maglu setio nekakve svadbe. Na
brzinu je našao parče papira i nažvrljao nekoliko reči olovkom. Cedulju i ključeve
ostavio je na vidnom mestu i, osetivši jezu od uzbuđenja, kao i neku slabost u
stomaku, proverio je poslednji put da li su mu novac i karta u novčaniku. - Also
los! - rekao je Pilgram i podigao kofer.
Ali pošto mu je to bilo prvo putovanje, bio je nervozan i stalno se brinuo da
nije nešto zaboravio; a onda mu pade na pamet da nema sitniša, i doseti se da
bi u glinenoj kasici trebalo da ima nekoliko novčića. Stenjući i udarajući teškim
koferom o ćoškove, vratio se do tezge. U polumraku neobično tihog dućana sa
svih strana motrila su ga okata krila i Pilgram oseti nešto gotovo strašno u
izdašnosti ogromne sreće koja je nadirala ka njemu kao planina. Nastojeći da
izbegne znalačke poglede tih nebrojenih očiju, duboko uzdahnu i, spazivši obrise
kasice, koja kao da je lebdela u vazduhu, žustro posegnu za njom. Ona mu
iskliznu iz vlažnog dlana i razbi se, a svetlucave kovanice se razleteše i vrtoglavo
zavrteše po podu. Pilgram se sagnuo da ih pokupi.

•214•
 IV

Pala je noć; glatki i sjajni mesec otiskivao se bez imalo otpora kroz pufnaste
oblačiće i, vraćajući se kući sa svadbene večere, nogu pred nogu, još uvek sva
ustreptala od vina i masnih šala, Eleonora se prisetila vlastitog venčanja. Sve
misli koje su joj prolazile kroz glavu obrtale su se i prikazivale sa blistave,
privlačne strane; osećala se gotovo bezbrižno kad je ušla u prolaz i krenula da
otključa vrata, pomislila je kako je velika stvar imati svoj stan, ma koliko on
zagušljiv i mračan bio. Sa osmehom je upalila svetlo u spavaćoj sobi i odmah
zapazila da su sve fioke otvorene: i samo što joj pade na pamet da je u pitanju
pljačka, ugledala je ključeve na noćnom ormariću i cedulju prislonjenu na
budilnik. Otputovao u Španiju. Ne diraj ništa dok ne budem pisao. Pozajmi od Š.
ili V. Hrani guštere.
U kuhinji je kapala voda iz slavine. Mahinalno je podigla srebrnu tašnicu koju
je maločas ispustila na pod; sedela je na ivici kreveta, pravo i nepomično, s
rukama u krilu, kao kod fotografa. Nakon izvesnog vremena neko je ustao, prišao
do prozora i proverio da li je dobro zatvoren, zatim se vratio i ponovo seo, a
Eleonora je to sve vreme ravnodušno posmatrala, nesvesna da se zapravo ona
sama kreće. Čulo se sporo pljuskanje kapljica i najednom je obuze užas što je
sama u kući. Čovek koga je volela zbog nemuštog sveznanja, nehajne grubosti,
ozbiljne ustrajnosti u poslu, iskrao se... Htela je da zaurla, otrči u policiju,
pokaže venčani list, zahteva, preklinje; ali i dalje je nepomično sedela, malko
razbarušene kose, u belim rukavicama.
Da, Pilgram je otišao daleko, veoma daleko. Verovatno je posetio Granadu i
Mursiju i Albarasin, a potom je otputovao još dalje, do Surinama ili Taprobane23;
i nema sumnje da je video sve one veličanstvene bube koje je oduvek čeznuo da
vidi - baršunaste crne leptire što lebde visoko nad džunglom, i sićušnu noćnu
leptiricu na Tasmaniji, i onog kineskog „debeloglavca” za kojeg kažu da miriše
na zgnječene ruže kad je živ, i onog lepotana kratkih ticala kog je gospodin Baron
nedavno otkrio u Meksiku. I stoga je, u određenom smislu, sasvim nevažno što
je nešto kasnije, ušavši u dućan, Eleonora ugledala karirani kofer, a potom i
muža, koji je sedeo na podu, naslonjen na tezgu, među rasutim novčićima,
modrog i iskrivljenog lica, odavno mrtav.

prevod sa engleskog: Alen Bešić

23 Taprobana - starogrčki naziv za današnju Šrilanku.

•215•
 ODVAŽNA MOMČINA

Naš kofer je brižno ukrašen jarkim nalepnicama: „Nirnberg”, „Štutgart”, „Keln” -

čak i „Lido” (ali ta je lažna). Imamo tamnu put, mrežu purpurnih vena, crne
brkove, uredno oblikovane i dlakave nozdrve. Šumno dišemo kroz nos dok
rešavamo ukrštene reči u emigrantskim novinama. Sami smo u kupeu treće
klase - sami, pa nam je stoga dosadno.
Večeras stižemo u jedan sladostrasni gradić. Sloboda ponašanja! Aroma
trgovačkih putovanja! Zlatna vlas na rukavu kaputa! O, ženo, tvoje ime je Zlata!
Tako smo zvali našu mamu, a potom i našu ženu Katenjku. Psihoanalitička
činjenica: svaki muškarac je Edip. Tokom poslednjeg putovanja bili smo tri puta
neverni Katenjki, i to nas je koštalo 30 rajhsmaraka. Baš je smešno - u mestu u
kojem živiš sve izgledaju užasno, ali u nepoznatom gradu ljupke su kao drevne
hetere. Još slađa je, međutim, elegantnost slučajnog susreta: vaš profil me
podseća na devojku zbog koje sam pre mnogo godina... Posle jedne jedine noći
rastaćemo se kao brodovi... Druga mogućnost: ispostavi se da je Ruskinja.
Dozvolite mi da se predstavim: Konstantin... Prezime je bolje izostaviti - ili ga
možda izmisliti? Obolenski. Da, rođaci.
Ne znamo nijednog slavnog turskog generala i ne možemo da pogodimo ni oca
avijacije ni američkog glodara. A ni gledati kroz prozor nije baš zabavno. Polje.
Put. Breze-čeze. Kućica i kupusište. Seljančica, mlada, nije loša.
Katenjka je pravi tip dobre žene. Lišena bilo kakve strasti, divno kuva, svakog
jutra pere ruke do ramena i nije preterano pametna: što znači: nije ljubomorna.
Imajući u vidu izuzetnu širinu njene karlice, čudno je što je već po drugi put
donela na svet mrtvorođenče. Teška vremena. Stalno uzbrdo. Apsolutni marazam
u poslu. Dvadeset puta se preznojiš dok ne ubediš jednu mušteriju. A onda cediš
procenat kap po kap. Bože, kako bi se poigrali s gracioznim, zlatokosim
đavolčićem u fantastično osvetljenoj hotelskoj sobi! Ogledala, bahanalije, par
pića. Još pet sati putovanja. Vožnja železnicom, tako kažu, navodi čoveka na
ovakve stvari. Ja sam spreman. No, pričajte vi šta hoćete, ali glavna stvar u
životu je zdrava romantika. Ne mogu da mislim na posao ako se prvo ne

•216•
pobrinem za svoje romantične interese. Evo, dakle, plana: polazna tačka -
restoran o kojem mi je pričao Lange. Ako tamo ne nađem ništa...
Rampa, skladište, velika stanica. Naš putnik spusti prozor i nasloni se na
njega, široko raširivši laktove. Ispod nekih kola za spavanje, niže dole, izbijala je
para. Golubovi su nejasno proletali pod staklenom kupolom. Viršle su vrištale
sopranima, pivo baritonom. Jedna devojka, s grudima u belom džemperu, stoji i
razgovara s nekim čovekom, pa čas ukrsti gole ruke na leđima, lagano se njiše i
lupka se torbicom po guzovima, čas prekrsti ruke na grudi i staje jednom nogom
na drugu, ili pak drži torbicu pod miškom i uz blagi prasak gura hitre prste pod
svoj bleštavi crni opasač; stoji tako i smeje se, i ponekad dotiče svog sabesednika
oproštajnim pokretom, a odmah potom nastavlja da se vrti i okreče: pocrnela
devojka s podignutom kosom, golim ušima i očaravajućom ogrebotinom na
medenoj koži mišice. Ona nas ne gleda, ali ne mari, zavodnički ćemo je fiksirati.
Pod zrakom zadovoljno napetog pogleda počinje da drhti i naizgled da se
rasplinjava. Uskoro će se pozadina videti kroz nju - korpa za otpatke, reklama,
klupa - ali tu su, nažalost, naša kristalna sočiva morala da se vrate u svoje
normalno stanje, jer sve se pomerilo, čovek je skočio u susedni vagon, voz se
pokrenuo uz trzaj, a devojka je izvadila maramicu iz torbice. Kada je u svom
udaljavanju dospela tačno naspram njegovog prozora, Konstantin, Kostja,
Kostenjka tri puta slasno poljubi svoj dlan, ali njegov pozdrav prođe neopaženo:
uz ritmično mahanje maramicom, ona otpliva.
Zatvori prozor i, kad se okrenuo, vide s prijatnim iznenađenjem da se za vreme
njegovog hipnotičnog delovanja kupe napunio: tri muškarca s novinama, a u
najdaljem uglu, brineta s napuderisanim licem. Njen sjajni kaput bio je
želatinski proziran - štitio je možda od kiše, ali ne i od muškarčevog pogleda.
Korektna šala i uglađen šmek - to je naš moto.
Deset minuta kasnije već je vodio živ razgovor s putnikom koji je sedeo na
naspramnom sedištu do prozora, skladno odevenim postarijim gospodinom;
uvodna tema je projedrila pored prozora u obliku fabričkog dimnjaka; pomenuti
su zatim izvesni podaci i obojica su s melanholičnom ironijom govorili o
industrijskim trendovima; u međuvremenu, bleda žena je odložila usahli buket
nezaboravka na mrežu za prtljag i, izvadivši žurnal iz putne torbe, udubila se u
prozračan proces čitanja: kroz taj žurnal dopire naš laskavi glas, naš
zdravorazumni govor. Priključi nam se još jedan muškarac: bio je prilično debeo,
nosio je karirane pumperice zavučene u zelene čarape i pričao o gajenju svinja.
Kakav dobar znak - ona namešta svaki deo koji pogledaš. Treći čovek, drski
samac, sakrio se iza svojih novina. Na sledećoj stanici industrijalac i stručnjak
za svinje izađoše, samac pređe u kola za ručavanje, a dama se premesti na
sedište do prozora.
Procenimo je deo po deo. Pogrebni izraz očiju, razvratne usne. Prvoklasne
noge, veštačka svila. Šta je bolje: iskustvo tridesetogodišnje seksi brinete ili
luckasta svežina zlatovlase curice? Danas je prvo bolje, a sutra ćemo videti.
Dalje: kroz želatin njenog kišnog mantila svetluca prekrasno obnaženo telo, kao
sirena viđena kroz žućkaste talase Rajne. Iznenada ustavši, skide mantil, ali pod
njim se pokaza bež haljina s kragnicom od pikea. Namesti je. Tako.

•217•
 - Majsko vreme - ljubazno reče Konstantin - a u vozovima još greju.
Njena leva obrva se podiže i ona odgovori:
- Da, vruće je, a ja sam smrtno umorna. Moj ugovor se završio i sada idem
kući. Svi su mi nazdravljali, stanični bife je izvanredan. Previše sam popila, ali
mene nikada ne hvata, samo mi bude teško u stomaku. Život je postao naporan,
dobijam više cveća nego novca i mesec dana odmora dobro će mi doći. Posle toga
imam novi ugovor, ali, naravno, nemoguće je bilo šta uštedeti. Onaj debeli koji
je malopre izašao nepristojno se ponašao. Kako je samo piljio u mene! Čini mi se
kao da se već dugo, jako dugo vozim ovim vozom i jedva čekam da se vratim u
svoj lepi stančić, daleko od gužve, gluposti i smrada.
- Dozvolite mi da vam ponudim - reče Kostja - nešto što će vam olakšati
neprijatnosti.
On izvuče ispod sebe pravougaono naduvano jastuče, čija je guma bila
pokrivena šarenim satenom: uvek ga je držao pod sobom za vreme ravnih, tvrdih,
hemoroidnih putovanja.
- A vi? - upita ona.
- Snaći ćemo se, snaći ćemo se. Moram vas zamoliti da se malo pridignete.
Oprostite. Sada sedite. Zar nije meko? Taj deo je posebno osetljiv na putu.
- Hvala vam - reče ona. - Nisu svi muškarci tako pažljivi. Oh, baš je dobro:
kao kad se vozite drugim razredom.
- Galanterie, Gnädigote24 - reče Kostenjka - to nam je urođeno. Da, ja sam
stranac. Rus. Evo jednog primera: pošao jednog dana moj otac u šetnju po svom
imanju, a s njim je bio jedan stari prijatelj, poznati general. Slučajno su sreli
jednu seljanku, staricu s naramkom drva, i moj otac skide šešir. To je iznenadilo
generala, a posle mu je moj otac rekao: - Pa šta, zar bi vaše prevashodstvo doista
htelo da prosta seljanka bude učtivija od dvorjanina?
- Poznajem jednog Rusa, sigurno ste čuli njegovo ime, čekajte, kako ono beše?
Barecki... Baracki... Iz Varšave. Sada ima apoteku u Kemnicu. Baracki... Baricki.
Sigurno ga znate?
- Ne znam. Rusija je velika zemlja. Naše porodično imanje bilo je veliko kao
vaša Saksonija. I sve je izgubljeno, sve je spaljeno. Odsjaj vatre mogao se videti
s daljine od sedamdeset kilometara. Roditelje su mi iskasapili pred očima.
Spasao me je naš verni sluga, veteran iz rata s Turskom.
- Užasno - reče ona - baš užasno!
- Da, ali čovek ogugla. Pobegao sam preobučen u seljančicu. U to vreme sam
izgledao kao zgodan devojčurak. Spopadali su me vojnici. Naročito jedan od njih,
prava životinja... I odatle potiče jedna veoma smešna priča.
On ispriča tu priču.
- Fuj! - reče ona uz osmeh.
- E, a posle toga došlo je doba lutanja i mnogih zanimanja. Čak sam i cipele
čistio, a u snovima sam viđao ono mesto u bašti gde je stari poslužitelj, uz
24 Galanterie, Gnädigote - (nem.) - galantnost, ljubaznost.

•218•
svetlost buktinja, zakopao naše porodične dragocenosti. Bio je tu, sećam se, mač
optočen dijamantima...
- Odmah se vraćam - reče dama.
Gipki jastučić nije imao vremena da se ohladi, a ona je već ponovo sela na
njega i meko prekrstila noge.
-... i još dva rubina, ovako velika, pa akcije u zlatnoj kutiji, očeve epolete,
niska crnih bisera...
- Da, mnogo ljudi je propalo - primeti ona uz uzdah, pa nastavi, ponovo
podižući levu obrvu - i ja sam mnogo toga preživela. Imala sam muža, užasan
brak, pa sam rekla sebi: dosta! Živeću na svoj način. Već gotovo godinu dana ne
razgovaram s roditeljima. Stari, znate, mlade ne razumeju, i to mi teško pada.
Ponekad prođem pored njihove kuće i maštam da svratim; a moj drugi muž je
sada, hvala bogu, u Argentini, piše mi odande fantastična pisma, ali ja mu se
neću nikada vratiti. Postojao je još jedan čovek, direktor neke fabrike, fini
gospodin, on me je obožavao, hteo da mu rodim dete, a njegova žena je bila tako
draga, srdačna - mnogo starija od njega - oh, nas troje smo bili takvi prijatelji,
vozili se brodom po jezeru, ali onda su se preselili u Frankfurt. Ili uzmite glumce,
to su krasni, veseli ljudi, tako kameradschaftlich25, i oni uopšte ne navaljuju na
vas, odmah, odmah, odmah...
U međuvremenu Kostja je razmišljao: znamo mi te roditelje i direktore. Sve
izmišlja. Veoma privlačna, doduše. Grudi kao prasići, uski kukovi. Sigurno voli
da popije. Da naručimo pivo iz restorana.
- E, a nešto kasnije dobro mi je pošlo, zaradio sam brdo novca. Imao sam
četiri zgrade u Berlinu. Ali čovek kome sam verovao, moj drug, moj partner,
prevario me je... Bolne uspomene. Izgubio sam imetak ali ne i optimizam, i sada,
opet, hvala bogu, i pored krize... Uzgred rečeno, da vam pokažem nešto, madam.
Kofer s raskošnim nalepnicama sadržavao je (između ostalih privlačnih
predmeta) uzorke pomodnih damskih ogledalaca: ne okruglih, ne četvrtastih,
nego u Phantasie obliku, kao cvet, na primer, ili leptir ili srce. U međuvremenu
dođe pivo. Ona je razgledala ogledalca i u njima se ogledala; po kupeu su leteli
odblesci svetlosti. Pivo je sručila kao vojnik, a onda je nadlanicom obrisala penu
s rumenih usana. Kostenjka s ljubavlju vrati uzorke u kofer i stavi ga na
prtljažnik. U redu, da počnemo.
- Znate li, gledam vas i zamišljam da smo se jednom davno već sreli. Vi
neverovatno ličite na jednu devojku, umrla je od sušice, koju sam toliko voleo da
sam se skoro ubio. Da, mi Rusi smo sentimentalni čudaci, ali verujte mi da
možemo da volimo sa strašću Raspućina i naivnošću deteta. Vi ste usamljeni, ja
sam usamljen. Vi ste slobodni, ja sam slobodan. Ko nam onda može zabraniti da
provedemo nekoliko prijatnih časova u skrivenom ljubavnom gnezdu?
Njeno ćutanje beše očaravajuće. On usta i sede pored nje. Osmehivao se i
kolutao očima, lupkao kolenima i trljao šake dok je gledao njen profil.

25 Kameradschaftlich (nem.) - druželjubivi, prijateljski nastrojeni.

•219•
 - Kuda vi idete? - upita ona.
Kostenjka joj reče.
- A ja se vraćam u...
Ona imenova grad čuven po svojim sirevima.
- U redu, otpratiću vas, a sutra ću poći dalje. Iako ništa ne smem da obećam,
madam, imam sve razloge da poverujem da ni vi ni ja nećemo zažaliti.
Osmeh, obrva.
- Vi još ne znate ni kako se zovem.
- Ah, nije važno, nije važno... Čemu uopšte ime?
- Evo mog - reče ona i pokaza posetnicu: Sonja Bergman.
- Ja sam samo Kostja. Kostja i ništa više. Zovite me Kostja, u redu?
Predivna žena! Živahna, gipka, interesantna žena! Stići ćemo za pola časa.
Živeli Život, Sreća, Zdravlje! Duga noć obostranih naslada. Pogledajte naš
kompletan asortiman milovanja! Zaljubljeni Herakle!
Osoba koju smo nazvali samcem vratila se iz kola za ručavanje, pa je
udvaranje moralo da se obustavi. Ona je izvadila nekoliko fotografija iz tašne i
stala ih pokazivati:
- To mi je drugarica. Ovo je jedan slatki mladić, njegov brat radi u radio-
stanici. Na ovoj sam odvratno ispala. To je moja noga. A ovde - da li prepoznajete
tu osobu? Stavila sam naočare i šešir - cakano, zar ne?
Stižemo. Jastuče je vraćeno uz mnogo zahvaljivanja. Kostja ga izduva i smesti
u kofer. Voz poče da koči.
- Pa, doviđenja - reče dama.
Energično i veselo, on ponese oba kofera - njen mali, od fibera, i svoj,
kvalitetniji. Kroz stanicu pokrivenu staklom probijala su se tri zraka prašnjave
sunčeve svetlosti. Pospani samac i zaboravljeni nezaboravak odoše dalje.
- Vi ste sasvim ludi - reče ona i nasmeja se.
Pre nego što je ostavio kofer u garderobi, izvadi iz njega par mekih, savitljivih
papuča. Na taksi stanici stajala su još jedna kola.
- Kuda ćemo? - upita ona. - U restoran?
- Pripremićemo nešto za jelo kod vas - reče užasno nestrpljivi Kostja. - Biće
mnogo prijatnije. Uđite. Ta ideja je mnogo bolja. Valjda će ovaj moći da mi
razmeni pedeset maraka? Imam samo krupne novčanice. Ne, čekajte, evo neke
sitnine. Hajdemo, hajdemo, kažite mu adresu.
U taksiju je bazdilo na kerozin. Ne smemo pokvariti svoje zadovoljstvo
površnim dodirima usana. Hoćemo li skoro stići? Kakav grozan grad. Skoro?
Potreba postaje nepodnošljiva. Onu firmu znam. Ah, stigli smo.
Taksi stade ispred stare, pocrnele zgrade sa zelenim kapcima. Uspeli su se na
četvrti sprat, i tu ona zasta i reče: - A šta ako kod mene ima nekoga? Otkuda
znate da ću vas pustiti unutra? Šta vam je to na usni?

•220•
 - Groznica - reče Kostja - samo groznica. Brzo. Otvarajte. Odbacimo ceo svet
i sve nevolje. Hajde, otvarajte.
Uđoše. Predsoblje s velikim ormanom, kuhinja, mala spavaća soba.
- Ne, molim vas, sačekajte. Gladna sam. Prvo ćemo večerati. Dajte mi onih
pedeset maraka - razmeniću ih.
- U redu, ali tako vam boga, požurite - reče Kostja čeprkajući po novčaniku.
- Nema potrebe da razmenjujete, evo vam jedna desetica.
- Šta da kupim?
- Ah, šta god želite. Samo vas preklinjem da požurite.
Ona izađe. Zaključala je vrata, i to obe brave. Predostrožnost. Ali šta bi lopov
mogao ovde da nađe? Ništa. Nasred kuhinje na leđima je ležala mrtva bubašvaba,
ispruženih tamnih nogu. U spavaćoj sobi, jedna stolica i drveni krevet pokriven
čipkanom presvlakom. Iznad njega, prikucana na umrljani zid, fotografija nekog
muškarca s bucmastim obrazima i talasastom kosom. Kostja sede na stolicu i
začas zameni svoje mahagoni-crvene cipele mekim kožnim papučama. Onda
skide jaknu, otkopča lila naramenice i skide uštirkani okovratnik. S obzirom na
to da nije bilo toaleta, brzo upotrebi sudoperu, onda opra ruke i osmotri usnu u
ogledalu. Na vratima zazvoni zvono.
On priđe vratima na vrhovima prstiju, proviri kroz špijunku, ali ništa nije
video. Osoba za vratima zazvoni ponovo i začu se udar bakrenog prstena. Nije
važno - ne možemo ga pustiti čak i kad bismo to želeli.
- Ko je to? - upita Kostja sumnjičavo.
Krhki glas upita: - Molim vas, da li se gospođa Bergman vratila?
- Nije još - odgovori Kostja. - Zašto?
- Nesreća - reče glas i zasta. Kostja je čekao.
Glas nastavi: - Ne znate kada se vraća? Rekli su mi da bi danas trebalo da
dođe. Vi ste, pretpostavljam, gospodin Zajdler?
- Šta se desilo? Preneću joj poruku.
Grlo se pročisti i glas reče kao da govori preko telefona: „Govori Franc Lošmit.
Ona me ne poznaje, ali recite joj, molim vas...
Još jedna pauza i nesigurno pitanje: - Možda bih mogao da uđem?
- Nikako, nikako - nestrpljivo reče Kostja - ja ću joj sve preneti.
- Njen otac je na samrti, neće preživeti noć: šlogirao se u radnji. Recite joj da
odmah dođe. Šta mislite, kada će se vratiti?
- Uskoro - odgovori Kostja - uskoro. Reći ću joj. Doviđenja.
Posle niza sve daljih šumova i pucketanja, na stepenicama utihnu. Kostja
priđe prozoru. Štrkljavi mladić, šegrt smrti, u kišnom mantilu, bez šešira, s
malom, kratko podšišanom plavičastom glavom, pređe ulicu i iščeze iza ugla.
Nekoliko trenutaka kasnije, iz drugog pravca, pojavi se ona s krcatom mrežom.
Gornja brava škljocnu, potom donja.
- Uf - reče ona ulazeći - šta sam sve nakupovala!

•221•
 - Kasnije, kasnije - viknu Kostja - kasnije ćemo večerati. Brzo u spavaću sobu.
Ostavi sve to, preklinjem te.
- Hoću da jedem - odgovori ona otežući.
Pljesnula ga je po šaci i otišla u kuhinju. Kostja za njom.
- Rostbif - reče ona. - Beli hleb. Puter. Naš čuveni sir. Kafa. Pola litre konjaka.
O, pobogu, zar ne možete malo da sačekate? Pustite me, to je nepristojno.
Kostja je, međutim, pritisnu uz sto, ona poče bespomoćno da se kikoće, nokti
su mu zapinjali za njeno svileno rublje i sve se odigralo veoma neefikasno,
neudobno i prevremeno.
- Fuj! - reče ona uz osmeh.
Ne, nije vredelo. Pokorno zahvaljujem na takvom zadovoljstvu. Trošim snagu.
Nisam više u cvetu mladosti. Dosta gnusno. Njen oznojen nos, usahla njuška.
Mogla je da opere ruke pre nego što počne da pipa jelo. Šta vam je to na usni?
Bezobrazluk! Tek će se videti ko šta od koga dobija. No ništa se tu ne može.
- Kupili ste cigaru za mene? - upita on.
Ona je vadila noževe i viljuške iz kredenca i nije čula.
- Gde je cigara? - ponovi on.
- Oh, izvinite, nisam znala da pušite. Da trknem po jednu?
- Nije važno, otići ću sam - odgovori on tmurno i ode u spavaću sobu, gde obu
cipele i navuče jaknu. Kroz otvorena vrata video je kako se neprivlačno kreće dok
postavlja sto.
- Trafika je na uglu - zapeva ona i, uzevši tanjir, brižno poče da ređa po njemu
rumene kriške rostbifa, koje već odavno nije mogla sebi da priušti.
- Uzeću i neke kolače - reče Konstantin i izađe. Kolače, i šlag, i pola ananasa,
i čokoladne bombone s likerom - dodade u sebi.
Kada se našao na ulici, podiže pogled, potraži njen prozor (onaj s kaktusima
ili onaj do njega?), onda skrenu desno, zaobiđe stražnji deo kamiona za
nameštaj, zamalo ne pade pod prednji točak nekog bicikliste i pokaza mu
pesnicu. Nešto dalje nalazio se mali park s nekakvim kamenim herzogom.
Skrenu još jednom i ugleda na samom kraju ulice, naspram olujnog oblaka,
osvetljen jarkim zalaskom sunca, cigleni crkveni toranj pored kojeg su se, setio
se, provezli. Odatle do stanice nije bilo daleko. Neki zgodan voz će naići za kojih
četvrt sata: što se toga tiče, bar je tu sreća bila na njegovoj strani. Troškovi:
garderoba, 30 pfeniga; taksi, 1.40; ona, 10 maraka (5 bi bilo dovoljno). Šta još?
Da, pivo, 55 pfeniga, sa bakšišem. Sve u svemu: 12 maraka i 25 pfeniga. Idiotski.
Što se loših vesti tiče, ona će ih ranije ili kasnije doznati. Uštedeo sam joj nekoliko
tužnih minuta uz odar. Možda bi joj ipak trebalo poslati poruku? Ali zaboravio
sam kućni broj. Ne, nisam: 27. No, u svakom slučaju, može se pretpostaviti da
sam ga zaboravio - niko nije obavezan da ima dobro pamćenje. Mogu da zamislim
kakva bi zbrka nastala da sam joj odmah rekao! Stara kučka. Ne, nama se
dopadaju samo male plavuše - upamti to jednom zauvek.

•222•
 U vozu gužva. Nije nam baš dobro, ali ne znamo da li smo gladni ili pospani.
Ali kada se najedemo i naspavamo, život će se oporaviti i američki instrumenti
će zasvirati u veselom restoranu koji nam je opisao naš prijatelj Lange. A zatim,
nešto kasnije, mi umiremo.

prevod sa engleskog: David Albahari

•223•
 LOŠ DAN

Petar je sedeo na prednjoj klupi otvorene kočije, kraj kočijaša (nije naročito voleo
to mesto, ali kočijaš i svi kod kuće su mislili da najviše voli tu da sedi, a on nije
želeo da ih povredi, pa je zato tu i sedeo, momčić žućkastog lica i sivih očiju u
elegantnoj mornarskoj bluzi). Dva dobro uhranjena konja velikih, sjajnih sapi, s
neobično ženstvenim, dugim grivama, razmetljivo su mahali repovima i
napredovali živahnim kasom; bilo je bolno gledati kako im se uprkos mahanju
repovima i trzajima nežnih ušiju - uprkos teškom katranskom mirisu zaštitnog
sredstva kojim su bili namazani - dosadne sive konjske muve i veliki obadi
izbuljenih sjajnih očiju i dalje lepe za blistavu kožu.
Kočijaš Stepan, ćutljivi starac, u crnom plišanom prsluku bez rukava,
navučenom preko grimizne ruske košulje, imao je ofarbanu bradu i smeđi vrat
izbrazdan dubokim borama. Petar se osećao neprijatno zato što samo ćuti dok
zajedno sede na klupi, pa je upro pogled u srednju gredu kočije i kolske tragove
i pokušavao da smisli neko pametno pitanje ili primedbu. S vremena na vreme,
jedan ili drugi konj bi malo podigao rep, a ispod korena vezanog repa nabubrila
bi polulopta živog mesa i istisnula napolje jednu smeđu grudvu, pa drugu, pa
treću, da bi se onda nabori crne kože ponovo sklopili, a rep spustio.
U kočiji je sedela Petrova sestra, prekrštenih nogu, mlada dama tamnog tena
(imala je tek devetnaest godina, a već se razvela od prvog muža), u svetloj haljini,
visokim belim cipelama s pertlama i blistavim crnim špicevima, sa širokim
šeširom koji joj je bacao čipkastu senku na lice. Od jutros je bila loše volje i sada,
kad se Petar treći put okrenuo ka njoj, uperila je vrh blistavog suncobrana u
njega i rekla: - Nemoj da se vrpoljiš, molim te.
Prvi deo puta je vodio kroz šumu. Prekrasni oblaci koji su klizili nebom samo
su isticali sjaj i živost ovog letnjeg dana. Kad bi čovek odozdo pogledao u vrhove
breza, njihova zelena boja podsećala je na prozirna zrna grožđa natopljena
suncem. Topli vetar je pokazivao blede poleđine lišća na grmovima kraj puta.
Sjaj i senke su šarali dubinu šume: stabla se nisu mogla razlučiti od prostora
koji ih je razdvajao. Ponegde bi bljesnula površina pokrivena mahovinom,

•224•
zelenom kao rajski smaragd. Kraj kočije su promicali povijeni listovi paprati i
gotovo doticali točkove.
Pred njima su se pojavila ogromna kola natovarena senom, zelenkasta
planina prošarana treptajima svetla. Stepan je potegao uzde; planina se pomerila
na jednu stranu, kočija na drugu - jedva da je bilo mesta da se mimoiđu na
uskom šumskom putu - u prolazu se osetio oštar miris pokošenog polja, čula se
škripa kola, videle su se uvele plave udovice i krasuljci u senu, a onda je Stepan
coknuo jezikom, mahnuo dizginama i kola su ostala iz njih. Šuma se proredila i
kočija je skrenula na glavni put. U daljini su bila požnjevena polja, čulo se
zrikanje skakavaca u jarku kraj puta i šum telegrafskih stubova. Svakog časa će
ugledati selo Voskresensk i za nekoliko minuta putovanju će doći kraj.
Da li da kaže da mu nije dobro? Ili da se samo sruči s kočije?, žalosno se pitao
Petar kad je ugledao prve izbe.
Tesan beli šorts mu je stezao prepone, smeđe cipele su ga strašno žuljale,
osećao je mučninu u stomaku. Popodne pred njim bilo je neprijatno i odbojno -
ali neizbežno.
Već su prolazili kroz selo, a iza ograda i koliba od oblica čuo se drveni odjek
koji prati harmonični kas kopita. Na goloj zemlji kraj puta prošaranoj busenima
trave dečaci iz sela igrali su gorodki - bacali su teške motke na složene drvene
čunjiće, koji su bučno leteli na sve strane. Petar je prepoznao prepariranog
sokola i srebrnaste kugle koje su krasile dvorište seoskog trgovca. Pas je istrčao
kroz kapiju, savršeno tih - kao da štedi glas - i zalajao tek kad je preskočio jarak
i pretekao kočiju. Ljuljajući se nesigurno na ubogom kljusetu, kraj njih je
projahao neki seljak s visoko podignutim laktovima i košuljom pocepanom na
ramenu, koju je vetar naduvao kao balon.
Na kraju sela, na brdašcetu gusto obraslom krupnim stenama, stajala je
crvena crkva i pored nje manji mauzolej od belog kamena u obliku piramide koji
je ličio na uskršnji kolač. Pojavila se reka, na krivini zaklonjena zelenim
brokatom vodenog rastinja. Blizu glavnog puta koji se spuštao niz padinu stajala
je niska kovačnica na čijem zidu je neko kredom napisao „Živela Srbija!” Zvuk
kopita je odjednom postao zvonak i produžen - od dasaka mosta na koji je kočija
naišla. Bosonogi stari pecaroš se naslanjao na ogradu mosta; kraj stopala mu je
stajala plehana posuda. Onda je zvuk kopita ponovo omekšao: most, pecaroš i
obala reke nepovratno su nestali.
Kočija se kotrljala dalje prašnjavim paperjastim putem između dva drvoreda
debelih breza. Svakog trenutka, da, svakog trenutka, iza parka će ugledati zeleni
krov letnjikovca porodice Kozlov. Petar je iz iskustva znao koliko će neprijatno i
mučno sve to biti. Odrekao bi se novog svift bicikla - i dodao ponešto pride? - na
primer čelični luk, pištolj i zalihu kapisli, samo da može da se vrati na porodično
imanje, udaljeno odavde deset vrsta, i tamo provede letnji dan kao i obično, u
usamljeničkim, lepim igrama.
Iz parka je dopirao težak i vlažan miris gljiva i jela. Onda su ugledali ugao
kuće i kao cigla crven pesak pred kamenim tremom.

•225•
 - Deca su u bašti - rekla je gospođa Kozlov, pošto su Petar i njegova sestra,
prošavši kroz nekoliko prijatno hladnih soba, koje su mirisale na karanfile, stigli
do verande, gde se okupila grupa odraslih. Petar se pozdravio sa svakim
ponaosob, snebivajući se i vodeći računa da greškom ne poljubi ruku nekog
muškarca, kao što mu se jednom desilo. Sestra mu je spustila dlan na glavu, što
kod kuće nikada nije činila. Onda se smestila u fotelju od pruća i odjednom
neobično živnula. Svi su progovorili uglas. Gospođa Kozlov je uhvatila Petra za
ruku, povela ga niz stepenice između velikih saksija lovora i oleandra i
zagonetnim gestom pokazala rukom ka bašti: - Tamo ćeš ih naći - rekla je - idi,
pridruži im se - a onda se vratila gostima. Petar je ostao da stoji na poslednjem
stepeniku.
Loš početak. Sada će morati da pređe preko baštenske terase i izađe na
glavnu stazu prošaranu suncem, gde su odzvanjali glasovi i igrale boje. Taj put
je morao da pređe sam, primičući se sve bliže, beskrajno bliže mnogobrojnim
pogledima.
Slavili su imendan najstarijeg sina gospođe Kozlov, Vladimira, živahnog i
vragolastog dečaka Petrovog uzrasta. Bili su tu i Vladimirov brat Konstantin i
njihove dve sestre, Beba i Lola. Sa susednog imanja šarabančikom su se dovezli
dvojica mladih barona iz porodice Korf i njihova sestra Tanja, ljupka devojčica
od jedanaest ili dvanaest godina, s tenom boje slonovače, plavičastim
podočnjacima i crnom pletenicom vezanom mašnom tik iznad nežnog vrata. Bila
su tu i trojica učenika u letnjim uniformama i Vasilij Tučkov, Petrov
trinaestogodišnji rođak, krupan, atletski građen i preplanuo dečak. Igrama je
upravljao Elenski, univerzitetski student i učitelj braće Kozlov. Bio je to krupan
mladić isturenog grudnog koša i obrijane glave. Nosio je kosovorotku, komad
odeće sličan košulji, s redom dugmadi u visini ključne kosti. Imao je cviker bez
rama nataknut na nos, čija isklesana zašiljenost nije nimalo pristajala njegovom
zaobljenom licu. Kada im je najzad prišao, Petar je zatekao Elenskog i decu kako
bacaju koplja na veliku obojenu metu od slame pričvršćenu za stablo jele.
Petar je poslednji put bio u poseti kod Kozlova za Uskrs u Sankt Peterburgu,
kada su im prikazivali slajdove pomoću čarobne lampe. Elenski je naglas čitao
Ljermontovljevu pesmu o Mciriju, mladom monahu koji je napustio sklonište na
Kavkazu da bi lutao planinama, dok je neki njegov kolega sa studija rukovao
lampom. U sredini kruga od svetla na vlažnom čaršavu smenjivale su se (uz
grčevite trzaje) slike u boji: Mciri i snežni leopard, koji ga napada. Elenski bi
zastao na minut da kratkim štapom pokaže gde se nalazi mladi monah, a gde
leopard u skoku, a dok je to radio, štap bi dobio boje sa slike, koje bi odmah
nestale čim ga Elenski pomeri. Svaka ilustracija je ostajala na čaršavu prilično
dugo, jer je za taj poveliki spev postojalo svega deset slajdova. S vremena na
vreme, Vasilij Tučkov bi u mraku podigao ruku i pružio je ka snopu svetla, a na
čaršavu bi se pojavilo pet raširenih prstiju. Jednom ili dvaput pomočnik je
naopako gurnuo slajd i prikazo prevrnutu sliku. Tučkov je urlao od smeha, dok
je Petru bilo neprijatno zbog pomoćnika i, uopšte, trudio se da pokaže da ga sve
to veoma zanima. Tu je prvi put sreo Tanju Korf i od tada je često mislio na nju,
zamišljajući kako je spasava od drumskih razbojnika, dok mu Vasilij Tučkov

•226•
pomaže i odano se divi njegovoj hrabrosti (pričalo se da Vasilij kod kuće ima
pravi revolver sa drškom od sedefa).
Sada, raširivši stopala preplanulih nogu, s levom šakom prislonjenom uz
platneni pojas i lanac s kog je s jedne strane visila platnena kesa, Vasilij je ciljao
kopljem u metu. Zamahnuo je desnicom i pogodio centar, na šta je Elenski
uzviknuo „bravo”. Petar je oprezno iščupao koplje, bez reči se vratio tamo gde je
Vasilij stajao, naciljao i takođe pogodio beli centar u crvenom krugu, ali to niko
nije primetio, jer se takmičenje već završilo i otpočele su bučne pripreme za
narednu igru. Na glavnu stazu su dovukli neku vrstu niske komode i postavili je
na pesak. Na vrhu komode je bilo nekoliko ovalnih rupa i između njih debela
metalna žaba sa širom otvorenim ustima. Velike olovne žetone trebalo je ubacati
u neku od rupa ili u raširena zelena usta. Žetoni su kroz otvore ili usta upadali
u pregrade na nižim policama obeležene brojevima; pogodak u žablja usta
donosio je pet stotina poena, a svaka od rupa stotinu ili manje, zavisno od toga
koliko je udaljena od la grenouille26 (igru je donela švajcarska guvernanta). Igrači
su se smenjivali u bacanju žetona, a rezultati su pažljivo beleženi na pesku. To
je bilo prilično dosadno, pa su igrači prekraćivali čekanje na red pretražujući
džunglu borovnica ispod visokih stabala u parku. Bobice su bile krupne,
presvučene voskom koji je zamagljivao njihovu plavu boju, a kada ih prsti
oskrnave, postajale su svetloljubičaste i sjajne. Čučeći i nečujno stenjući, Petar
je brao bobice dok ne nakupi dovoljno za pune dve šake, da bi ih tek onda sve
odjednom strpao u usta. Tako su bile naročito ukusne. Ponekad bi mu se u
ustima sa bobicama pomešao neki nazubljeni listić. Vasilij Tučkov je pronašao
malu gusenicu s raznobojnim čupercima na leđima, poređanim kao na četkici za
zube, i hladnokrvno je progutao, na opšte oduševljenje prisutnih. U blizini se
čulo udaranje detlića; teški bumbari su zujali oko žbunja i zavlačili se u boljarske
zvončiće. Na glavnoj stazi se čuo zveket bačenih žetona i Elenski, koji snažnim
glasom s kotrljajućim r govori nekome da „proba ponovo”. Tanja je čučnula kraj
Petra i sa izrazom najveće moguće pažnje na bledom licu, razmaknutih sjajnih
ljubičastih usana, počela da bere borovnice. Petar joj je bez reči ponudio pune
dve šake, koliko je nakupio, a ona je ponudu graciozno prihvatila. Petar je odmah
navalio da joj bere još bobica. Onda je u igri došao red na nju, pa je potrčala
nazad ka stazi visoko podižući vitke noge u belim čarapama.
Igra grenouille je već svima dosadila. Neki su odustali, drugi su igrali
bezvoljno; Vasilij Tučkov je na iskeženu žabu zavrljačio kamen i svi su smejali,
svi osim Elenskog i Petra. Imeninik27, zgodni, šarmantni, veseli Vladimir, zatražio
je da se igraju paločke-stukaločke28. Korfovi su se pridružili zahtevu. Tanja je
skakutala na jednoj nozi i pljeskala rukama.
- Ne, ne, deco, to ne možemo - rekao je Elenski. - Za pola sata idemo na
piknik; put je dug, a čovek se lako prehladi kad je vruć od trčanja.
- Molimo te, molimo te - vikala su deca.

26 La grenouille (franc.) žaba.

27 Именинник (rus.) – slavljenik.
28 Палочка-смукалочка (rus.) – žmurke sa štapom

•227•
 - Molimo te - tiho je ponovio Petar posle ostalih, pomislivši da bi u igri mogao
da se sakrije negde zajedno s Vasilijem ili Tanjom.
- Prinuđen sam da udovoljim zahtevu većine - rekao je Elenski, koji je voleo
da pažljivo naglašava svoje reči. - Ali nigde ne vidim rekvizit koji nam treba. -
Vladimir je odjurio da ga pronađe u alejama sa cvećem.
Petar je prišao klackalici na kojoj su bili Tanja, Lola i Vasilij; Vasilij je skakao
i udarao nogama u zemlju, od čega je daska podrhtavala i škripala, dok su
devojčice cičale i pokušavale da održe ravnotežu.
- Pašću, pašću! - viknula je Tanja, pa su ona i Lola zajedno skočile na travu.
- Hoćeš li još borovnica? - pitao je Petar.
Ona je odmahnula glavom, onda pogledala Lolu, pa se ponovo okrenula Petru
i rekla: - Ona i ja smo odlučile da više ne razgovaramo s tobom.
- Ali zašto? - promrmljao je Petar i bolno pocrveneo.
- Zato što si pozer - odgovorila je Tanja i ponovo skočila na klackalicu. Petar
se onda pretvarao da je zauzet proučavanjem sveže raskopanog crnog krtičnjaka
uz ivicu glavne staze.
U međuvremenu, zadihani Vladimir je doneo „potrebni rekvizit” - tanak zeleni
štap, jedan od onih kojima baštovani podupiru dalije i božure, sličan onom štapu
koji je Elenski koristio kada su im prikazivali slajdove pomoću čarobne lampe.
Ostalo je da se vidi ko će biti „čuvar”.
- Jedan. Dva. Tri. Četiri - počeo je Elenski komičnim tonom, pokazujući
štapom na jednog po jednog od igrača. - Zec. Iz rupe. Provirio. Lovac. Avaj -
(Elenski je tu zastao i glasno kinuo). - Naišao - (namestio je cviker). - Puška.
Puče. I. Jadni - (slogovi su bili sve naglašeniji i sve razmaknutiji) - Zeka. Krepa.
Tu.
„Tu” je palo na Petra. Ali sva deca su navalila na Elenskog, tražeći da on bude
tragač. Vikali su: - Molimo te, molimo te, biće mnogo zabavnije!
- Dobro, pristajem - odgovorio je Elenski, a nije čak ni pogledao Petra.
Tamo gde je staza izlazila na baštensku terasu stajala je bela klupa s koje se
farba delimično oljuštila, s naslonom od letvi, koje su takođe bile bele i delimično
oljuštene. Elenski je seo na klupu sa zelenim štapom u rukama. Povio je napred
svoja puna ramena, zažmurio i počeo da broji do sto, dajući vremena igračima
da se sakriju. Vasilij i Tanja su nestali negde u dubini parka, kao da su se
dogovorili. Jedan učenik u školskoj uniformi lukavo se sakrio iza stabla lipe,
jedva tri metra udaljenom od klupe. Pogledavši čežnjivo ka grmlju, Petar se
okrenuo i pošao na drugu stranu, prema kući: planirao je da se sakrije na
verandi - ne na glavnoj, naravno, gde su odrasli pili čaj uz zvuke gramofona sa
bronzanom trubom, koji je pevao na italijanskom, već na bočnoj verandi, s koje
se dobro videla klupa na kojoj je Elenski sedeo. Na sreću, veranda je bila pusta.
Različite boje vitraža kojima je veranda bila zastakljena prelivale su se na uske i
dugačke divane duž zidova, presvučene golubije sivom tkaninom s velikim
ružama. Bila je tu i stolica za ljuljanje, posuda za pseću hranu, dobro olizana, i

•228•
sto pokriven mušemom, na kojem nije bilo ničega osim usamljenog para
staračkih naočara.
Petar se primakao šarenim staklima i kleknuo na jastuke ispod belog podesta.
U daljini je video koralnoružičastog Elenskog na koralnoružičastoj klupi ispod
zagasitocrvenog lišća lipe. Po pravilima igre, kada pođe da traži skrivene igrače,
„tragač” mora do ostavi prut za sobom. Oprez i dobra procena tempa i pravca
potrage nalažu da se ne udaljava previše, jer bi neko od igrača iznenada mogao
da izjuri iz neprimećenog skrovišta, dotrči do klupe pre nego što „tragač” uspe
da se vrati i pobedonosno zalupa štapom. Petrov plan je bio jednostavan: čim
Elenski završi brojanje, spusti štap na klupu i zaputi se ka grmlju, gde se igrači
verovatno kriju, Petar će istrčati s verande, pojuriti ka klupi najbrže što može i
slavodobitno je udariti nebranjenim štapom, „kuc-kuc”. Prošlo je oko pola
minuta. Svetloplavi Elenski je sedeo pogrbljen ispod indigocrnog lišća i stopalom
udarao u ritmu odbrojavanja. Kako bi bilo lepo čekati i viriti kroz romboide od
obojenog stakla, da je samo Tanja... Oh, zašto? Šta sam joj uradio?
Običnih stakala je bilo mnogo manje nego onih u boji. Sivo-bela pliska je
prošetala po pesku boje peska. U uglovima vitraža bilo je tragova paučine. Na
podestu je ležala mrtva muva prevrnuta na leđa. Svetložuti Elenski je ustao sa
zlatne klupe i udarcem štapa objavio da polazi. Tog trenutka su se otvorila vrata
koja vode iz kuče na verandu i iz polumračne sobe prvo se pojavio krupan smeđi
jazavičar, a onda sitna starica kratke sede kose, u crnoj haljini stegnutoj na
struku, sa brošem u obliku trolista na grudima i lančićem oko vrata, za koji je
bio zakačen sat zadenut za pojas. Veoma sporo, bočnim koracima, pas je sišao
niz stepenice u baštu. Starica je ljutito dograbila naočare po koje je došla.
Iznenada je primetila dečaka koji se upravo spuštao sa divana.
- Priate-qui? Priate-qui?29 - izgovorila je sa smešnim akcentom kojim je ta
francuska starica ružila ruski jezik i posle pola stoleća boravka u našoj zemlji. -
Toute n'est caroche30 - dodala je, posmatrajući blagim očima Petrovo lice na kojem
su se videli neugodnost zbog situacije u kojoj se našao i molba da ne govori
previše glasno. - Sic-hasse pocajou caroche messt.31
Smaragdni Elenski je stajao podbočenih ruku na svetlozelenom pesku i
istovremeno gledao na sve strane. U strahu da će se uzbuđeni krešteći glas stare
guvernante čuti napolju, a još više u strahu da bi je odbijanjem mogao povrediti,
Petar je pošao za njom, mada je odlično znao koliko je apsurdno to što se događa.
Držeći ga čvrsto za ruku, vodila ga je iz sobe u sobu, pored belog klavira, stola
za kartanje, malog tricikla, a kako se broj predmeta pored kojih su prolazili
uvećavao - jelenski rogovi, police s knjigama, vabilica u obliku patke na polici -
bilo mu je sve jasnije da ga vodi sve dalje i dalje ka suprotnom kraju kuće, zbog
čega je bilo sve teže da joj objasni, a pritom je ne povredi, da cilj igre u kojoj ga
je prekinula nije da se dobro sakrije, već da sačeka trenutak kada se Elenski

29 Пирятки (rus.) – žmurke.

30 Toute n'est хороше (franc. - rus.) - ovde ne dobro.
31 Сейчас покажу хороше мест („rus.”) – sad pokažem dobar mest.

•229•
udalji od klupe dovoljno da neko pritrči i udari po njoj štapom, koji je u ovoj igri
najvažniji!
Pošto su prošli kroz nekoliko soba, skrenuli su u hodnik, onda se popeli uz
stepenice, prošli kroz osunčanu sobu za pranje veša, u kojoj je neka žena
ružičastih obraza sedela na sanduku kraj prozora i plela: podigla je pogled,
nasmešila se, pa ponovo spustila trepavice, a njene igle se ni na čas nisu
zaustavile. Stara guverenanta je uvela Petra u susednu sobu, u kojoj su bili
kožna sofa i prazan kavez za ptice i mračno skrovište između ogromnog ormara
od mahagonija i tučane peći.
- Votte32 - rekla je starica, nežno ga ugurala u skrovište i vratila se u perionicu,
gde je na nerazumljivom ruskom nastavila da prepričava tračeve onoj pletilji
prijatnog izgleda, koja je s vremena na vreme kao automat izgovarala: - Skažite
pažalusta!33
Petar je neko vreme učtivo klečao u svom besmislenom skrovištu; onda se
uspravio, i dalje stojeći na istom mestu, i zurio u tapete tupe i ravnodušne azurne
boje, u prozor, u vrh topole koji se talasao na suncu. Čulo se grubo otkucavanje
sata, zvuk koji ga je podsećao na razne odbojne i tužne stvari.
Prošlo je dosta vremena. Razgovor u susednoj sobi je počeo da uzmiče i
nestaje u daljini. Sada je sve bilo tiho, osim sata. Petar je izašao iz svoje niše.
Tiho se sjurio niz stepenice i prošunjao kroz sobe (police s knjigama, jelenski
rogovi, tricikl, plavi sto za kartanje, klavir), a na vratima verande dočekale su ga
šare obojenog sunca i stari pas koji se upravo vraćao iz bašte. Petar se primakao
staklenim oknima i pogledao kroz jedno koje je bilo bezbojno. Na beloj klupi je
ležao zeleni štap. Elenskog nigde nije bilo - udaljio se, nema sumnje, u
neopreznoj potrazi, daleko iza lipa na glavnoj stazi.
Smešeći se od silnog uzbuđenja, Petar je pojurio niz stepenice i potrčao prema
klupi. Dok je trčao, primetio je da oko njega vlada neobična tišina. Ipak, prišao
je klupi istim žustrim korakom i tri puta udario štapom. Uzaludan gest. Niko se
nije pojavio. Pege sunca su igrale na pesku. Bubamara je hodala rukohvatom
klupe, prozirni vrhovi nemarno složenih krila virili su ispod male tačkaste
kupole.
Čekao je tu minut ili dva, kriomice bacajući poglede oko sebe, i konačno
shvatio da je zaboravljen, da je postojanje poslednjeg, nepronađenog,
neisteranog skrivača zaboravljeno i da su otišli na piknik bez njega. A piknik je
bio jedini podnošljiv događaj u ovom danu: čak mu se na izvestan način i
radovao, radovao se odsustvu odraslih, vatri koju će zapaliti na čistini u šumi,
pečenim krompirima, kolačima sa borovnicama, ledenom čaju u termos bocama.
Piknik mu je sada uskraćen, ali s tim gubitkom bi se nekako i mogao pomiriti.
Više ga je mučilo nešto drugo.
Petar je s mukom progutao pljuvačku, stežući štap u ruci, i pošao nazad u
kuću. Stričevi, tetke i njihovi prijatelji igrali su karte na glavnoj verandi;

32 Вот (rus.) – eto.

33 Скажите ножалуйста! (rus.) – ma šta kažete!

•230•
prepoznao je sestrin smeh - neprijatan zvuk. Hodao je kroz letnjikovac uz
pomisao da se negde u blizini mora nalaziti jezerce s lokvanjima kraj kog može
ostaviti svoju maramicu s monogramom i srebrnu pištaljku na beloj vrpci, da bi
se onda sam i neprimećen vratio kući. Iznenada, u blizini pumpe iza ćoška kuće
čuo je poznatu graju glasova. Svi su bili tamo - Elenski, Vasilij, Tanja, njena
braća i rođaci; okupili su se oko seljaka koji im je pokazivao malu sovu koju je
upravo pronašao. Ptiče, malo i debelo stvorenje smeđe boje sa belim pegama,
okretalo je tamo-ovamo glavu ili, tačnije, ovalni disk svog lica, pošto se nije moglo
razaznati gde tu počinje glava, a gde se završava telo.
Petar im je prišao. Vasilij Tučkov ga je pogledao i uz kikot rekao Tanji:
- Evo našeg pozera.

prevod sa engleskog: Đorđe Tomić

•231•
 POSETA MUZEJU

Pre nekoliko godina jedan moj prijatelj iz Pariza - blago rečeno, pravi čudak -
kada je čuo kako se spremam da provedem dva-tri dana u Montizeru, zamolio
me je da navratim u tamošnji muzej gde je, kako su mu rekli, izložen portret
njegovog dede, rad slikara Leroa. Smeškajući se i šireći ruke, ispričao mi je
prilično nejasnu priču, koju sam, pravo da kažem, slušao jednim uhom, pošto
ne volim kada me ljudi gnjave svojim ličnim problemima, ali uglavnom zato što
sam svog prijatelja sumnjičio zbog sklonosti ka fantaziranju. Priča je išla ovako:
posle dedine smrti, a umro je u svom peterburškom domu za vreme Rusko-
japanskog rata, nameštaj njegovog stana u Parizu prodat je na aukciji, pri čemu
je portret, posle dužeg lutanja, otkupio muzej grada u kome se rodio slikar Leroa.
Moj prijatelj je hteo da sazna da li se portret odista tamo nalazi i, ako je tako,
može li da ga otkupi i po koju cenu. Kada ga upitah zašto sam ne stupi u kontakt
sa upravom muzeja, reče da je pisao tamo nekoliko puta, ali nije dobio odgovor.
U sebi sam odlučio da neću ispuniti njegovu molbu: reći ću da sam bolestan
ili da sam odlučio da promenim plan putovanja. Na samu pomisao o poseti
znamenitostima, bilo da je reč o muzejima ili starim zdanjima, hvata me muka,
a povrh toga, molba čestitog osobenjaka izgledala mi je potpuno lišena smisla.
Ipak, dok sam lutao praznim ulicama Montizera u potrazi za prodavnicom
pisaćeg materijala i proklinjao izuzetno visok zvonik tornja katedrale koji mi je
iskrsavao pred očima na kraju svake ulice, zaustavio me je jak pljusak, od koga
je odmah počelo da opada lišće javora: naime, bio je oktobar i lepo vreme na jugu
Francuske doslovno je visilo o koncu. Tražeći zaklon, našao sam se na stepeništu
muzeja.
Bila je to nevelika zgrada od raznobojnog kamenja, ukrašena stubovima, sa
zlatnim natpisom nad freskama zabata, a sa svake strane bronzanih vrata stajala
su dva kamena lava oslonjena na šape. Jedno krilo vrata bilo je otvoreno i unutra
je izgledalo tamno u poređenju sa odsjajem kiše. Stajao sam neodlučno, ali i
pored zaklona nadstrešnice stepenice su zasipali sve gušći mlazovi kiše. Videći
da pljusak neće tako brzo prestati, u nedostatku boljeg rešenja - uđoh unutra.

•232•
Čim sam stupio na gladak, zvonki kameni pod, u udaljenom uglu predvorja
razleže se lupa hoklice, a čuvar - oveštali ratni invalid s praznim rukavom -
ustade da me pozdravi, odlažući novine i gledajući me povrh naočara. Platio sam
franak i, trudeći se da ne gledam u nekakve statue u holu (isto tako uobičajene
i beznačajne kao prva tačka cirkuske predstave), uđoh u glavnu dvoranu.
Sve je bilo kao što treba: sive nijanse, uspavana materija, obespredmećena
predmetnost. Tu se, kao i obično, nalazila vitrina sa izlizanim komadima starog
novca, koji su ležali u plišanim pregradama. Na poklopcu vitrine stajale su dve
sove - buljina i sova ušara - uz potpise koji u doslovnom prevodu s francuskog
glase „veliki knez” i „srednji knez”. Drevni primerci minerala ležali su u svojim
otvorenim grobnicama od kaširanog papira; fotografija neobičnog gospodina
šiljate brade uzdizala se nad zbirkom čudnih crnih kuglica različite veličine, koje
su podsećale na zamrznuti izmet insekta. Nehotice, zamislio sam se nad njima,
jer nikako nisam mogao da odgonetnem njihovu prirodu, sastav i namenu. Čuvar
je filcanim koracima išao za mnom na odstojanju; sada mi je ipak prišao, držeći
jednu ruku za leđima, a sablast druge ruke u džepu i, sudeći po jabučici,
progutao je pljuvačku.
- Šta je to? - upitah za kuglice.
- Nauka još ne zna - odgovori nesumnjivo mehanički naučenom frazom. -
Eksponate koje tu vidimo - nastavio je istim neprirodnim glasom - otkrio je 1895.
godine gradski savetnik Luj Pradje, vitez Legije časti - i drhtavim prstom pokaza
na fotografiju.
- Izvrsno - rekoh - ali ko je i na osnovu čega zaključio da one zaslužuju mesto
u muzeju?
- A sad obratite pažnju na ovu lobanju! - bodro viknu starac, očigledno
nastojeći da promeni temu.
- Izvinjavam se, ali ipak bih želeo da saznam od čega su te kuglice - prekinuh
ga.
- Nauka... - poče on iznova, ali prekide i namršteno pogleda svoje prste, na
koje se uhvatila prašina sa stakla.
Potom sam razgledao kinesku vazu, koju je verovatno dovezao neki
mornarički oficir; zatim nekoliko poroznih fosila; beličastog crva u mutnom
špiritusu; crveno-zeleni plan Montizera iz XVIII veka; i tri zarđale alatke vezane
crnim florom: lopatu, motiku i budak. Za otkopavanje prošlosti, pomislih
rasejano, ali ovog puta nisam zatražio objašnjenje od čuvara, koji se provlačio
između vitrina, bešumno i bojažljivo me prateći. Iza prve dvorane sledila je još
jedna, valjda poslednja, i tamo, na sredini, stajao je veliki sarkofag, kao prljava
kada, a na zidovima su visile slike.
Odmah mi pade u oči muški portret smešten između dva ogavna pejzaža (s
kravama i štimungom), pa priđoh bliže i s velikim čuđenjem prepoznah u njemu
predmet čije mi je postojanje dotle izgledalo samo plod bujne mašte moga
prijatelja. Loše naslikan uljani portret koji je predstavljao čoveka u redengotu, s
bradom i brkovima i velikim cvikerom na šnuru, podsećao je na Ofenbaha, ali
bez obzira na svu konvencionalnost izrade, odavao je neku kao horizont daleku

•233•
sličnost s crtama moga prijatelja. U uglu slike, na crnoj podlozi isticao se
jarkocrveni kaligrafisan potpis Leroa - neoriginalan kao i čitavo delo.
Osetih za leđima kiselkast dah, okrenuh se i sretoh dobre čuvarove oči.
- Recite - upitah ga - ako bi neko, pretpostavimo, poželeo da otkupi ovu ili
koju drugu sliku - kome bi trebalo da se obrati?
- Muzejsko blago je ponos grada - odvrati starčić - a ponos se ne prodaje.
Žurno se saglasih s njim plašeći se njegove rečitosti, ali ipak upitah za adresu
kustosa muzeja. On pokuša da odvrati moju pažnju pričom o sarkofagu, ali pošto
nisam popuštao, dade mi na kraju ime nekakvog monsieur Godara i objasni kako
do njega da stignem.
Pravo da kažem, dopalo mi se što portret postoji. Zanimljivo je prisustvovati
ovaploćenju sna, makar i ne bio sopstveni. Odlučih da neodložno obavim posao,
a kada se za nešto zagrejem, niko nije kadar da me zaustavi. Živim, zvonkim
korakom napustih muzejsku zgradu. Videh da je kiša prestala, plavetnilo se
razlilo po nebu, a žena u uprskanim čarapama jurila je na biciklu koji se
srebrnasto presijavao i samo su još na okolnim visovima lebdeli oblaci. Katedrala
se ponovo igrala sa mnom žmurke, ali joj doskočih. Pošto sam umalo nastradao
pod točkovima besnog crvenog autobusa, prepunog raspevane omladine,
presekoh široku asfaltiranu ulicu i minut kasnije već sam zvonio pred
vratnicama monsieur Godara. Bio je to mršav, stariji čovek, s visokom kragnom
i poprsjem na košulji, s biserom u čvoru kravate i licem koje je veoma podsećalo
na njušku belog ruskog hrta - pa i više od toga, on se sasvim pseće obliznuo
nalepljujući marku na koverat kada sam ušao u njegov omanji, ali bogato
namešten kabinet, s mastionicom od malahita na pisaćem stolu i čudno mi
poznatom kineskom vazom na kaminu. Dva mača bila su ukrštena nad
ogledalom, u kome se odražavao potiljak njegove sede glave. Plava flora tapeta
prijatno je bila isprekidana s nekoliko fotografija ratnog broda.
- Čime mogu da vas uslužim? - upita on, bacivši upravo zapečaćeno pismo u
koš za smeće. Taj postupak učinio mi se neobičnim, ali ne nađoh za shodno da
se u to mešam. Ukratko mu objasnih šta me k njemu dovodi, i čak navedoh
krupan iznos s kojim je moj prijatelj bio spreman da se rastane, iako me je on,
doduše, molio da ga ne navedem, nego da sačekam uslove muzeja.
- Sve je to vrlo prijatno - reče monsieur Godar - samo se vi varate: takve slike
nema u našem muzeju.
- Kako nema ? - povikah. - Pa ja sam je maločas video! Gistav Leroa, „Portret
ruskog plemića”.
- Jedno Leroino platno kod nas zaista postoji - reče monsieur Godar,
prelistavši svesku uvezanu u voštano platno i dugim crnim noktom zaustavivši
se na nađenom retku. - Ali to nije portret, nego seoski motiv: „Povratak stada”.
Ja ponovih da sam sliku svojim očima video pre pet minuta i da me nikakva
sila neće naterati da u to posumnjam.
- Slažem se - reče monsieur Godar - ali ni ja nisam lud. Ja sam već blizu
dvadeset godina kustos ovdašnjeg muzeja i znam ovaj katalog napamet, kao

•234•
Očenaš. Tu stoji: „Povratak stada”, znači, stado se vraća i ako deda vašeg
prijatelja nije predstavljen pod likom pastira, ne mogu dopustiti da njegov portret
postoji u našem muzeju.
- Ima na sebi redengot - viknuh - kunem vam se da je u redengotu!
- A kako vam se uopšte - upita monsieur Godar ulagivački - dopao naš muzej?
Da li vam se sviđa sarkofag?
- Čujte - rekoh, a glas je već počeo lako da mi podrhtava - učinite mi uslugu:
pođimo tamo odmah sada i dogovorimo se: ako portret visi tamo, vi ćete mi ga
prodati.
- A ako ga nema? - zainteresova se monsieur Godar.
- Tada ću ja vama platiti isti iznos.
- Lepo - složi se on. - Evo, uzmite olovku i crvenim, crvenim krajem napišite
to što ste rekli.
Grozničavo ispunih njegov zahtev. Pročitavši moj potpis, on se požali na težak
izgovor ruskih prezimena i dodade svoj potpis, pa brzo savi list i tutnu ga u džep
prsluka.
- Idemo - reče on oslobađajući manžetnu.
Usput navrati u dućančić i kupi kesicu lepljivih karamela, kojima po svaku
cenu htede da me počasti, a kada odlučno zahvalih, pokuša da mi koju tutne u
šaku - ja je otrgnuh i karamele se skotrljaše na pločnik. On zastade da ih pokupi
i ubrzo me stiže trkom. Kada se približismo muzeju, ugledasmo da pred njim
stoji crveni autobus - prazan.
- Aha - reče monsieur Godar zadovoljno - vidim da danas imamo mnogo
posetilaca.
Skide šešir i, držeći ga pred sobom, važnim korakom stupi na stepenice.
U muzeju se dešavalo nešto loše. Iznutra su dopirali divlji vriskovi,
nepristojan smeh i možda čak nešto što je zvučalo kao tuča. Uđosmo u prvu
dvoranu: tamo je stari čuvar upravo udaljavao od vitrine dvojicu vrlo rumenih i
razgoropađenih svetogrdnika, s nekakvim svečanim značkama na reveru, koji su
pokušavali da ispod stakla izvuku govanca gradskog savetnika. Ostali mladići iz
istog sportskog kluba glasno su dobacivali šale: jedni na račun crva u špiritusu,
drugi na račun lobanje. Jedan veseljak se oduševljavao rebrima kalorifera
praveći se da ih smatra eksponatima; drugi je ciljao u sovu pesnicom i
ispruženim prstom. Bilo ih je tu tridesetak, tako da se napravila i gužva i buka
od skakanja i povika.
Monsieur Godar zatapša i ukaza na plakat s natpisom: „Posetioci muzeja
moraju biti pristojno obučeni.” Zatim, krčeći sebi put kroz gomilu, povede i mene
u drugu dvoranu. Čitavo društvo krenu odmah za nama.
Pokazah monsieur Godaru portret; on se ukoči pred njim, zatim isturi grudi,
pa se lako povuče unatrag kao da uživa i svojom ženskom potpeticom nagazi
nekom na nogu.

•235•
 - Izvanredna slika - povika sasvim iskreno. - Pa, ne budimo sitničavi, vi ste
bili u pravu, u katalogu se najočiglednije potkrala greška.
Govoreći to, prstima, koji kao da nisu bili njegovi, izvuče iz džepa naš ugovor
i iscepka ga na sitne komadiće koji se prosuše u masivnu pljuvaonicu kao snežne
pahulje.
- Ko je taj matori majmun? - upita za portret neko u štraftastom džemperu, a
pošto je deda mog prijatelja predstavljen sa zapaljenom cigarom u ruci, drugi
šaljivdžija prinese slici cigaretu kao u želji da pripali.
- Onda ostaje samo da se dogovorimo o ceni - rekoh ja. - U svakom slučaju,
pođimo odavde.
- Propustite nas, gospodo! - uzviknu monsieur Godar gurajući radoznalce.
U dubini dvorane nalazio se izlaz koji prethodno nisam primetio, pa počesmo
da se probijamo prema njemu.
- Ja ništa ne mogu da odlučim - vikao je monsieur Godar nadvikujući žagor.
- Brzina odluke dobra je samo kada je potkrepljena zakonom. Moram se najpre
posavetovati s gradonačelnikom, koji je upravo umro, a novi nije izabran.
Sumnjam da ćete uspeti da otkupite portret, ali nezavisno od toga, hoću da vam
pokažem i ostala blaga našeg muzeja.
Nađosmo se u veoma prostranoj dvorani. Na dugom stolu počivale su pod
staklom otvorene, debele, loše obrezane knjige sa žutim mrljama na debelim
listovima. Duž zidova su stajale lutke vojnika u čizmama sa sarama koje su se
pri vrhu širile.
- Dajte da razmotrimo - povikah očajnički, pokušavajući da razigranog
monsieur Godara doguram do plišanog kanabeta u uglu. Ali sprečio me je čuvar.
Mašući svojom jedinom rukom, utrčao je za nama u dvoranu, praćen veselom
gomilom mladih ljudi, od kojih je jedan natakao sebi na glavu bronzani šlem,
koji se prelivao u rembrantovskim bleskovima.
- Skinite, skinite to! - povika monsieur Godar i od nečijeg zamaha šlem s
treskom spade obešenjaku sa glave.
- Dalje - reče monsieur Godar, vukući me za rukav, i upadosmo u odeljenje
antičke skulpture.
Na trenutak sam se izgubio među ogromnim nogama mramornog kipa i dva
puta sam optrčao oko divovskog kolena dok ne ugledah opet monsieur Godara,
koji me je upravo tražio iza belog gležnja susedne titanke. Odjednom neki čovek
s polucilindrom na glavi, koji se očigledno bio na nju popeo, pade s velike visine
na kameni pod. Njegov drug pokušavao je da ga podigne, ali obojica su bili pijani
i monsieur Godar, odmahnuvši, pojuri u narednu dvoranu gde su blistale
istočnjačke tkanine; po azurnim ćilimima jurili su hrtovi, a luk i tobolac ležali su
na tigrovoj koži.
Ali čudno, prostor i šarenilo padali su mi teško i ne znam da li je to zbog novih
posetilaca, koji su i dalje pristizali, ili zbog toga što sam želeo da se što pre
izvučem iz nepotrebno velikog muzeja kako bih slobodno i u tišini okončao
poslovni razgovor s monsieur Godarom, ali uhvatio me je neki nemir. U

•236•
međuvremenu, prebacili smo se u još jednu dvoranu, koja mora da je bila
ogromna pošto je u njoj bio smešten čitav kostur kita, nalik na trup fregate; dalje
su se otvarale nove dvorane, sa iskošenim sjajem velikih slika punih olujnih
oblaka, među kojima su lebdele tanane predstave religijske umetnosti u plavim
i ružičastim odeždama. Najednom se sve razlilo u iznenadnom vihoru mutnih
draperija, lusteri su zatreperili, a u osvetljenim akvarijumima kružile su ribe s
prozračnim perajima. Kada smo otrčali uza stepenice, na galeriju, dole smo
ugledali gomilu sedih ljudi s kišobranima koji su razgledali ogromni model
svemira.
Najzad, u nekoj sumornoj ali velelepnoj prostoriji, namenjenoj istoriji parnih
mašina, uspeo sam na trenutak da zaustavim svoga bezbrižnog vodiča.
- Dosta! - povikah. - Ja odlazim. Porazgovaraćemo sutra...
Ali njega više nije bilo. Osvrnuh se i ugledah na četvrt metra od sebe visoke
točkove oznojene lokomotive, i dugo sam pokušavao da između maketa
železničkih stanica pronađem put kojim sam došao. Kako su čudno goreli
ljubičasti znakovi u mraku, iza lepeze mokrih tračnica, kako se stezalo moje
jadno srce! Odjednom se opet sve promenilo: preda mnom se vukao beskrajno
dug prolaz, gde je bilo mnoštvo kancelarijskih ormara i ljudi koji su neuhvatljivo
žurili, a ja, skrenuvši naglo u stranu, nađoh se među hiljadama muzičkih
instrumenata; zidovi, skroz u ogledalima, odražavali su dugi niz velikih klavira,
a na sredini je bio bazen sa bronzanim Orfejem na zelenkastom kamenu. Na
tome se ipak nije okončala tema vode, jer sam naišao na odeljenje fontana i
potoka, i teško je bilo koračati po njihovom krivudavom i klizavom rubu.
S vremena na vreme, čas s jedne, čas s druge strane, kamene stepenice
prelivene vodom, koje su u meni budile čudan strah, ponirale su u maglovite
provalije gde su se razlegali zvižduci, zveket posuđa, kucanje pisaćih mašina,
udari čekića i mnogi drugi zvuci, kao da su tamo dole bile nekakve izložbene hale
koje su upravo zatvarali ili su ih tek sređivali. Posle sam zapao u mrak, gde sam
se saplitao o nepoznat nameštaj, dok najzad nisam ugledao crvenu svetlost i
izašao na platformu koja je zvečala poda mnom; iza nje se odjednom pojavio
svetao, ukusno namešten salon u carskom stilu, ali u njemu ni žive duše, ni žive
duše... Obuzeo me je neopisiv strah, ali svaki put kada sam skretao i nastojao
da se vratim hodnicima kojima sam već prošao, našao bih se na potpuno
nepoznatim mestima: u stakleniku s hortenzijama i razbijenim prozorima, kroz
koje se crnela veštačka noć; u napuštenoj laboratoriji s prašnjavim alembicima
na stolovima. Najzad sam utrčao u neku sobu prepunu čiviluka, čudovišno
natrpanih crnim kaputima i astraganskim bundama; iz susedne prostorije kroz
vrata dopre gromko tapšanje, ali kad gurnuh vrata, umesto pozorišne dvorane
ukaza mi se blago sivilo - savršena imitacija magle, s potpuno ubedljivim
mrljama nerazgovetnih uličnih svetiljki. Više nego ubedljivim! Krenuh tamo i
odmah mi radostan i nepogrešiv osećaj realnosti najzad smeni čitavo ono
nestvarno đubre kroz koje sam dotle tumarao. Kamen pod mojim nogama bio je
pravi pločnik posut čudno mirišljavim slojem svežeg snega, na kome su retki
pešaci već stigli da ostave svoje tragove. Spočetka su mi se tišina i svežina snežne
noći učinile zapanjujuće poznate, bile su mi prijatne posle mojih grozničavih

•237•
lutanja. Pun poverenja, počeo sam da nagađam otkuda sam zapravo došao, i
otkuda sneg, i kakve su to svetiljke što tako preuveličano ali maglovito svetle,
unaokolo u mrklom mraku. Razgledao sam pažljivo i, sagnuvši se, dotakao sam
čak kamen ivičnjaka... a zatim pogledah na svoju šaku punu mokrog, zrnastog
snega, kao da sam se nadao da ću u njoj pročitati rešenje zagonetke. Osetih
koliko sam lako, koliko naivno obučen, ali jasna svest da sam iz muzejskog
lavirinta izašao na slobodu još je bila tako sveža i jaka da u prva dva-tri minuta
nisam osećao ni čuđenje ni strah. Razgledajući bez žurbe dalje, ugledah susedni
dom - i odmah primetih železne stepenice sa istom takvom ogradom koje vode u
podrume pune snega. Srce mi ustrepta i s novom, nespokojnom znatiželjom
pogledao sam na trotoar, na njegov beli pokrivač, po kome su se vukle crne linije,
na mrko nebo, preko koga se razvlačila čudna svetlost, i na masivnu ogradu u
daljini: osećao sam da se iza ograde nalazi pad; u dubini je nešto škripalo i
klokotalo, a dalje, iza mračne provalije, vukao se lanac kosmatih svetala.
Šljapkajući cipelama u koje je ušao sneg, načinih nekoliko koraka, sve vreme
pogledajući prema mračnoj kući na desnoj strani: samo u jednom prozoru tiho
je svetlela lampa pod zelenim staklenim abažurom. Drvena kapija je
zaključana... Nešto dalje se nazirala verovatno žaluzina uspavane prodavnice...
Najzad pri svetlosti ulične svetiljke, čiji mi je oblik već odavno dovikivao svoju
nemoguću poruku, pročitah poslednja slova firme: ... инка сапог ( ... ravka
čizama34), ali ne, nije sneg zbrisao tvrdi znak na kraju reči. - Ne, odmah ću se
probuditi - rekoh glasno i, tresući se, sa srcem koje je lupalo, okrenuh se, stupih
nekoliko koraka i ponovo zastadoh - odnekud je stizao topot kopita, koji se sve
više udaljavao, a sneg je svojom kapicom pokrio malo iskošen ulični stub,
nerazgovetno se beleo na hrpi naslaganih drva iza ograde, i već sam neopozivo
znao gde sam se našao. Avaj! Nije to bila Rusija mojih uspomena, nego stvarna,
sadašnja Rusija - za mene zabranjena, beznadno porobljena, beznadno moja
domovina. Polusablast u lakom tuđinskom odelu stajala je na mirnom snegu, u
oktobarskoj noći, negde na Mojki35 ili Fontanki36, a možda i nad Kružnim
kanalom - i trebalo je nešto činiti, nekuda ići, bežati, očajnički braniti svoj
slabački, nezakoniti život. Oh, koliko sam često to preživljavao u snovima! Ali
ovo sada bila je stvarnost, stvarno je bilo sve - i vazduh, kao pomešan s
pahuljama snega, još nezamrznut kanal, ribnjak i poseban četvrtasti oblik
zatamnjenih, žućkastih prozora. Čovek sa šubarom i tašnom pod miškom,
izronio je iz magle i krenuo ka meni, uputivši mi začuđen pogled, a zatim se,
kada je prošao, još jednom osvrnuo. Sačekao sam da nestane, pa počeh hitro da
izvlačim sve iz džepova, da cepam papire i bacam u sneg, da ih gazim. Bili su to
neki dokumenti, pismo od sestre iz Pariza, petsto franaka, maramica, cigarete;
ipak, da bih sa sebe potpuno oljuštio čitavu emigrantsku ljusku, trebalo je
zbaciti i uništiti sa sebe odeću, rublje, obuću, sve - ostati savršeno nag i mada
sam se već ionako tresao od straha i hladnoće, učinih što sam mogao.

34 (Поч)инка капот (rus.) - (pop)ravka čizama.

35 Mojka - rečica koja opasuje centralni deo Peterburga.
36 Fontanka - leva pritoka Neve koja protiče kroz Peterburg.

•238•
 Ali dosta. Neću pričati ni o tome kako su me uhapsili, ni o daljim svojim
mukama. Dovoljno je reći kako me je stajalo neverovatno mnogo strpljenja i
truda da ponovo otputujem u inostranstvo i kako sam se zakleo da nikad više
neću prihvatiti da ispunjavam naloge tuđeg ludila.

prevod s ruskog: Petar Vujičić

•239•
 ZAUZET ČOVEK

Čovek koji se previše bavi previranjima sopstvene duše neizbežno biva suočen sa
uobičajenom, sumornom, ali ipak prilično zanimljivom pojavom: naime, svedoči
iznenadnoj smrti nekog beznačajnog sećanja koje igrom kakve slučajne prilike
bude prizvano iz skromnog i dalekog sirotišta, gde je u tišini dovršavalo svoje
opskurno postojanje. Ono trepne, još uvek pulsira i odražava svetlost - ali već
sledećeg trenutka, pred vašim očima, udahne poslednji put i oteže svoje jadne
papke, ne mogavši da izdrži prenagli izlazak na nemilosrdno svetlo sadašnjosti.
Od tog trenutka ostaje vam na raspolaganju samo senka, skraćeno izdanje te
uspomene, koje je, nažalost, lišeno očaravajuće uverljivosti originala. Graficki,
blagorodan čovek koji se plašio smrti, setio se dečačkog sna koji je sadržao
lakonsko proročanstvo: ali davno je bio prestao da oseća bilo kakvu organsku
vezu između sebe i tog sećanja, jer jednom od prvih prilika kad ga je prizvao
pojavilo se bledunjavo i umrlo - tako da je san koga se sad sećao bio tek
uspomena na uspomenu. Kad je to bilo, taj san? Tačan datum nepoznat. Graficki
je odgovorio, odgurujući teglicu sa ostacima jogurta i naslanjajući se na sto.
Kada? Hajde - otprilike? Davno. Verovatno u uzrastu između deset i petnaest
godina: u to vreme je mnogo razmišljao o smrti - naročito noću.
I, eto ga sad, tridesetdvogodišnjak, sitan, ali širokih ramena, klempavih i
prozirnih ušiju, pola glumac, pola literata, autor rima na aktuelne teme u
emigrantskim novinama, potpisanih ne naročito duhovitim pseudonimom (koji
je neprijatno podsećao na onaj Karan d’Aš37, koji je usvojio jedan besmrtni
karikaturista). Eto ga. Lice mu se sastoji od tamnih naočara s rožnatim okvirom,
koje se presijavaju kao kod slepca, i bradavice na levom obrazu iz koje izbijaju
mekane dlačice. Glava mu je proćelava i kroz ravne vlasi unazad začešljane
smeđaste kose može se nazreti bledoružičasta, mekana koža na temenu.
O čemu je razmišljao trenutak ranije? Ispod koje uspomene je njegov
zarobljeni um i dalje kopao? Uspomene na san. Upozorenja koje mu je upućeno

37Caran d'Ache - pseudonim legendarnog francuskog satiričara i karikaturiste Emanuela Poarea

(Emmanuel Poiré, 1858-1909), koga neki smatraju tvorcem stripa.

•240•
u snu. Predskazanja koje mu, do ove tačke, ni na koji način nije sputavalo život,
ali koje je sad, s neumitnim približavanjem izvesnog roka, počinjalo da odzvanja
uporno i sve glasnije.
- Moraš se sabrati - Icki je viknuo na Grafa histeričnim recitativom. Nakašljao
se i otišao do zatvorenog prozora.
Sve upornije. Broj 33 - motiv tog sna - upleo mu se u podsvest, i njegove
zakrivljene kandže, kao u slepog miša, zarile su mu se u dušu, tako da se taj
nesvesni čvor nikako nije mogao razmrsiti. Prema predanju, Isus Hrist je živeo
do trideset i treće i možda (razmišljao je Graf, nepokretan pored krsta prozorskog
okvira), možda je glas u tom snu stvarno rekao: - Umrećeš u Hristovim godinama
- i prikazao mu, osvetljeno na ekranu, trnje dve ogromne trojke.
Otvorio je prozor. Napolju je bilo svetlije nego unutra, ali ulične svetiljke su
već gorele. Jednolični oblaci prekrivali su nebo; samo je u smeru zapada, između
okerastih vrhova zgrada, međuprostor bio prošaran nežnim svetlim trakama.
Dalje uz ulicu zaustavio se automobil zažarenih očiju i zario svoje ravne kljove
koralne boje u isprano sivilo asfalta. Plavokosi mesar stajao je na pragu svoje
radnje i posmatrao nebo.
Kao da prelaze potok skačući s kamena na kamen, Grafove misli su prešle s
mesara na lešinu, a onda na nekog ko mu je pričao da je neko drugi negde (u
mrtvačnici? na medicinskom fakultetu?) iz milošte za leš koristio naziv „smućko”
ili „smućkado”. - On vas čeka iza ugla, vaš smućkado. - Ne brinite: smućko vas
neće razočarati.
- Dopustite mi da razmotrim razne mogućnosti - rekao je Graf smejuljeći se
dok je sa svog petog sprata gledao iskosa u crne gvozdene šiljke na ogradi. - Prva
(koja me najviše muči): sanjam da je kuća pod napadom ili u plamenu, skačem
iz kreveta i, misleći (pošto smo u snu budale) da živim u prizemlju, iskačem kroz
prozor - u ambis. Druga mogućnost: u drugačijoj noćnoj mori progutam
sopstveni jezik - bilo je takvih slučajeva - i to debelo čudo u mojim ustima izvede
salto unazad i ja se ugušim. Slučaj broj tri: šetam, recimo, šumnim ulicama -
aha, to Puškin pokušava da zamisli kako će umreti:

U boju, il’ u valu plime,

Il’ susedne doline sene...

itd., ali obratite pažnju - počeo je „bojem”, što znači da je nešto ipak predosećao.
Praznoverje je možda prerušena mudrost. Šta mogu da učinim da prestanem da
mislim ove misli? Šta mogu da učinim u svojoj usamljenosti?
Oženio se 1924. u Rigi, gde je došao iz Pskova s neuglednom pozorišnom
družinom. Bio je stihoklepac u njihovoj predstavi - i, kad je pre nastupa skinuo
naočare da bi šminkom doterao svoje mrtvačko sitno lice, moglo se videti da su
mu oči bile plave kao dim. Supruga mu je bila krupna, čvrsto građena žena
kratke crne kose, rujnog tena i s debelim, čekinjastim potiljkom. Otac joj je bio
trgovac nameštajem. Uskoro pošto su se venčali, Graf je otkrio da je glupa i
prosta, da ima krive noge i da za svake dve ruske reči koje izgovori upotrebi tuce

•241•
nemačkih. Shvatio je da se moraju rastati, ali odložio je odluku o tome zbog
nekog neodređenog sažaljenja koje je osećao prema njoj, tako da su se stvari
vukle do 1926, kad ga je prevarila s vlasnikom bakalnice u Lačplesisovoj ulici.
Graf se iz Rige preselio u Berlin, gde mu je obećan posao u nekoj filmskoj
kompaniji (koja je uskoro propala). Vodio je bedan, neorganizovan, samotnjački
život i provodio sate u jeftinoj krčmi, gde je pisao stihove na aktuelne teme. To je
bio obrazac njegovog života - života koji nije imao mnogo smisla - siromašnog,
ispraznog bivstvovanja trećerazrednog ruskog emigranta. Kao što je dobro
poznato, međutim, svest nije određena ovakvim ili onakvim načinom života.
Tokom relativno lagodnih perioda, kao i onih dana kad bi čovek ostajao gladan i
odeća počinjala da mu truli, Graficki nije živeo nesrećno - bar dok se nije
približila ta sudbonosna godina. Imalo je punog smisla nazvati ga „zauzetim
čovekom”, jer je predmet njegove zaokupljenosti bila njegova sopstvena duša, a
u takvim slučajevima nema reči o opuštanju, niti čak bilo kakve potrebe za njim.
Govorimo o otvorima kroz koje život diše, preskočenom otkucaju srca, žaljenju,
upadima stvari iz prošlosti: koji je to miris? Na šta me podseća? I zašto niko ne
primećuje da je i u najdosadnijoj ulici svaka kuća različita i koliko su se
namnožili, na zgradama, na nameštaju, na svakom predmetu, naizgled
beskorisni ukrasi - da, beskorisni, ali puni nesebične, žrtvene čari.
Nazovimo stvari pravim imenom. Mnogo je ljudi čije su duše utrnule poput
noge. Per contra, ima i ljudi obdarenih principima, idejama - bolesnih duša koje
teško pate od problema vere i moralnosti; oni nisu umetnici osećajnosti, ali duša
je njihov rudnik, u njemu kopaju i buše, zalazeći sve dublje i dublje mašinom za
sečenje uglja, koju predstavlja religijska savest, opijajući se crnom prašinom
grehova, grehića, lažnih grehova. Graf nije pripadao toj grupi: nedostajali su mu
neki naročiti gresi, a nije imao ni naročitih principa. Bavio se svojim sopstvenim
bićem, kao što drugi proučavaju izvesnog slikara, ili skupljaju neku posebnu
vrstu grinja, ili pak dešifruju rukopise pune složenih transpozicija i umetaka, sa
žvrljotinama kao iz priviđenja na marginama, i u kojima silovito izbrisana mesta
spaljuju mostove između nagomilanih prizora - mostove koje je tako izvanredno
zabavno popravljati.
Njegovo proučavanje su sad prekinuli spoljni uticaji - to je bilo neočekivano i
strahovito bolno - šta s tim učiniti? Pošto se malo zadržao kod prozora (čineći
sve što je mogao ne bi li našao neku odbranu od smešne, trivijalne, ali
nepobedive ideje da će za nekoliko dana, devetnaestog juna, dostići uzrast koji
je pomenut u njegovom dečačkom snu), Graf je tiho napustio svoju sobu, u kojoj
se smrkavalo i u kojoj predmeti nisu više stajali, već su, nežno nošeni talasima
sumraka, plutali, kao nameštaj tokom velike poplave. Još je bio dan - i čoveku
bi se srce nekako steglo od blagosti tek upaljenih svetiljki. Graf je odmah
primetio da nešto nije u redu, da se širio neki čudan nemir: ljudi su se okupljali
na uglovima ulica, davali tajanstvene, oštre signale, prelazili na suprotnu stranu
i tamo opet pokazivali na nešto u daljini, pa zatim nepokretno stajali u stavu
sablasne obamrlosti. U mutnom sutonu, imenice su se gubile, ostajali su samo
glagoli - ili barem arhaični oblici nekoliko glagola. Takva stvar bi mogla mnogo
toga da predstavlja: na primer kraj sveta. Odjednom, uz žmarce trnjenja u celom

•242•
telu, shvatio je: tamo, tamo, u dalekom vidiku između zgrada, ispod donje ivice
dugog, pepeljastog oblaka, veoma nisko, veoma daleko i veoma polako lebdeći,
promicao je dirižabl, takođe pepeljast, takođe izdužen. Prefinjena, staromodna
draž njegovog kretanja, spojena s nepodnošljivom lepotom večernjeg neba,
narandžastih svetiljki, plavih silueta ljudi, doveli su do toga da se sadržaj Grafove
duše prelije. On ga je video kao nebeski znak, kao starinsko prikazanje koje ga
podseća da samo što nije dostigao ustanovljenu granicu svog života; čitao je u
mislima neumitnu čitulju: naš dragoceni saradnik... u cvetu mladosti... mi koji
smo ga tako dobro poznavali... sveži humor... sveža raka... A ovo je bilo još teže
zamisliti: svuda oko te čitulje, da opet parafraziramo Puškina, mirna priroda će
blistati - flora dnevnih novina, vesti iz zemlje - korov, uvodnici - čičak.
Jedne tihe letnje noći napunio je trideset i tri godine. Sam u sobi, obučen u
dugačke gaće, prugaste kao u zatvorenika, bez naočara, trepćući, proslavio je
svoj neželjeni rođendan. Nikog nije pozvao jer se plašio neke slučajnosti, poput
razbijenog džepnog ogledala ili razgovora o krhkosti života, koja bi, sačuvana u
pamćenju nekog gosta, sigurno bila unapređena u rang kobnog znamenja. Stani,
traj, trenutku - nisi divan kao Geteov - ali ipak stani. Tu imamo neponovljivog
pojedinca u neponovljivoj sredini: na policama pohabane knjige koje je oluja
oborila, teglica jogurta (kažu da produžava život), čupava četka za čišćenje lule,
debeli album pepeljastih korica u koji je Graf lepio sve, počev od isečaka s
njegovim stihovima do ruske karte za tramvaj - to je okruživalo Grafa Ickog (taj
je pseudonim smislio jedne kišne noći dok je čekao sledeću skelu), suvonjavog
čovečuljka, sa ušima poput leptira, koji je sedeo na ivici kreveta držeći bušnu
ljubičastu čarapu koju je upravo skinuo.
Od tada je počeo da se plaši svega - lifta, promaje, građevinskih skela,
saobraćaja, demonstranata, platforme na kamionu koja je služila za popravljanje
trolejbuskih žica, ogromne kupole plinare, koja bi mogla da eksplodira baš kad
on prolazi tuda idući u poštu, u kojoj bi, štaviše, drski bandit s maskom koju je
sam sašio mogao da izrešeta sve prisutne. Bilo mu je jasno koliko je besmisleno
njegovo stanje duha, ali nije mogao da ga prevaziđe. Uzalud je pokušavao da sebi
skrene misli, razmišljajući o drugim stvarima: na papučici iza svake misli, koja
bi kao saonice projurila pored njega, stajao je Smućko, sveprisutni mladoženja.
S druge strane, pesmice na aktuelne teme kojima je i dalje marljivo snabdevao
novine postajale su sve razigranije i naivnije (pošto niko kasnije ne treba u njima
da prepozna predosećanje nadolazeće smrti), i te drvene strofe, čiji je ritam
podsećao na klackanje one ruske igračke s mužikom i medvedom i u kojima se
„cvili” rimovalo sa „Džugašvili” - te strofe, i ništa drugo, pokazale su se kao
najčvršći i najlepši deo njegovog bića.
Naravno, vera u besmrtnost duše nije zabranjena; postoji, međutim, jedno
strašno pitanje koje, koliko znam, niko nije postavio (promišljao je Graf uz kriglu
piva); nije li moguće da je prelazak duše na drugi svet praćen mogućnošću
nasumičnih prepreka i teškoća sličnih onim raznim nevoljama koje okružuju
nečije rođenje na ovom svetu? Ne može li čovek doprineti uspehu tog prelaska
tako što će za života preduzeti izvesne psihološke, pa čak i fizičke mere? Koje
konkretno? Šta treba predvideti, čime se snabdeti, šta izbegavati? Treba li

•243•
posmatrati religiju (razmišljao je Graf, koji nikako da ode iz opustele, zamračene
krčme, gde su stolice već zevale i legale na stolove da spavaju) - religiju, koja
zidove života pokriva svetim slikama - kao nešto nalik na one pokušaje da se
stvori povoljno okruženje (na isti način kako, prema nekim lekarima,
profesionalne fotografije beba lepih, bucmastih obraza, time što ukrašavaju
spavaću sobu neke trudnice, blagotvorno deluju na plod njene utrobe)?
Međutim, čak i ako se preduzmu neophodne mere, čak i ako znamo zašto je g. X
(koji se hranio ovim ili onim - mlekom, muzikom - ili bilo čim) bezbedno prešao
na drugi svet, dok se g. Y (čija je ishrana bila malo drugačija) zaglavio i nastradao
- ne bi li mogle postojati i druge pretnje koje bi se mogle ostvariti u samom
trenutku prelaska - koje bi se nekako našle na putu i sve upropastile - jer, ne
zaboravite, čak i životinje i obični ljudi otpuze kad im se približi čas: ne ometajte,
ne ometajte me u mom teškom, opasnom zadatku, dozvolite mi da se mirno rešim
svoje besmrtne duše.
Sve je to deprimiralo Grafa, ali još odvratnija i strašnija bila je pomisao da
nikakvog „drugog sveta” nema, da se čovekov život raspline podjednako
bespovratno poput mehurića koji plešu i nestaju u uskovitlanom koritu ispod
čeljusti oluka - Graf ih je posmatrao s verande kafića u predgrađu - kiša je jako
padala, jesen je stigla, četiri meseca su prošla otkad je dostigao predskazani
uzrast, smrt bi ga sad mogla zadesiti u bilo kom času - i ti odlasci u tmurne
jelove pustopoljine kraj Berlina bili su izuzetno riskantni. Ako, međutim, nema
drugog sveta, razmišljao je Graf, onda s njim nestaje sve što podrazumeva
postojanje nezavisne duše, nestaje mogućnost znamenja i predosećanja; u redu,
budimo svi materijalisti, i zato ću ja, pojedinac dobrog zdravlja i zdravog nasleđa,
verovatno živeti još pola veka, te zašto bih se onda predavao neurotičnim
iluzijama - one su samo posledica izvesne privremene nestabilnosti moje
društvene klase, jer pojedinac je besmrtan onoliko koliko je njegova klasa
besmrtna - a velika buržoaska klasa (nastavio je Graf, sad razmišljajući naglas
uz odbojnu živost), naša velika i moćna klasa nadvladaće hidru proletarijata, jer
i mi, robovlasnici, trgovci kukuruzom i njihovi verni trubaduri, moramo se popeti
na postolje svoje klase (malo poletnije, molim), svi mi, buržuji svih država,
buržuji svih zemalja... i nacija, neka ustane naš naftom opčinjeni (ili zlatom
opčinjeni?) коллектив, dole nakazne plebejske tvorevine - a sad će bilo koji
glagolski prilog koji se završava na -iv poslužiti za rimu; posle toga još dve strofe,
pa opet: ustajte, buržuji svih zemalja i nacija! neka živi naš sveti копитал! Tra-
ta-ta (bilo šta na -acija), naša buržujska интернационал! Da li je rezultat
duhovit? Da li je zabavan?
Došla je zima. Graf je pozajmio pedeset maraka od suseda i iskoristio taj
novac da se dobro hrani, jer nije bio spreman da sudbini ostavi ni najmanju
priliku. Taj čudni sused, koji je sam od sebe (sam od sebe!) ponudio finansijsku
pomoć, bio je pridošlica koji je zauzimao dve najbolje sobe na petom spratu, po
imenu Ivan Ivanovič Engel - beše to punačak gospodin sedih kovrdža, koji je
podsećao na opšteprihvaćeni stereotip kompozitora ili šahovskog velemajstora,
ali je, zapravo, predstavljao neku stranu (veoma stranu, možda dalekoistočnu ili
nebesku) firmu. Kad bi se susreli u hodniku, ljubazno i stidljivo bi se osmehnuo,

•244•
a jadni Graf je tu naklonost tumačio time što je njegov sused poslovni čovek,
nekultivisan, kome su književnost i druga planinska odmarališta ljudskog duha
daleko, i da stoga prema njemu, Snevaču Grafickom, instinktivno oseća
vanredno i ustreptalo poštovanje. Kako bilo, Graf je imao isuviše nevolja da bi
previše obraćao pažnju na svog suseda, ali je na prilično rasejan način stalno
koristio anđeosku prirodu tog starog gospodina - tako bi, na primer, u
nepodnošljivim noćima bez nikotina zakucao na vrata g. Engela i dobio cigaru -
ali se nije s njim stvarno sprijateljio i, štaviše, nikad ga nije pozvao kod sebe
(osim onom prilikom kad mu je pregorela stona lampa, a gazdarica je baš te
večeri odlučila da ide u bioskop, pa mu je sused doneo sasvim novu sijalicu i
pažljivo je ušrafio).
Za Božić su neki prijatelji iz književnog sveta pozvali Grafa na jolku38 i on je,
okružen raznoraznim razgovorima, uz sve veći strah sebi rekao kako te šarene
đinđuve gleda poslednji put. Jednom, usred vedre februarske noći, predugo je
posmatrao nebeski svod i odjednom osetio da ne može da podnese teret i pritisak
ljudske svesti, tog zlokobnog i smešnog luksuza: odvratan grč mu je presekao
dah, a čudovišno, zvezdama zamrljano nebo naglo se pokrenulo. Graf je navukao
zavese na prozor i, s jednom rukom na srcu, drugom zakucao na vrata Ivana
Engela. Ovaj mu je, uz blagi osmeh i jedva primetan nemački naglasak, ponudio
malo valerijanke. Igrom slučaja, kad je Graf ušao, zatekao je g. Engela kako stoji
nasred svoje spavaće sobe i destiluje taj smirujući napitak u vinsku čašu -
svakako za ličnu upotrebu: držeći čašu u desnoj ruci i visoko dižući levu, u kojoj
je bila boca boje tamnog ćilibara, bez glasa je micao usne i brojao dvanaest,
trinaest, četrnaest, pa zatim vrlo brzo, kao da trči na vrhovima prstiju,
petnaestšesnaestsedamnaest, a onda opet polako, do dvadeset. Bio je obučen u
drečavi žuti kućni ogrtač; cviker mu je zajahao vrh pomnog nosa.
Nakon što je prošlo još vremena, stiglo je i proleće i miris mastike ispunio je
stepenište. Neko je umro u kući tačno prekoputa, gde je prilično dugo stajalo
pogrebno vozilo sjajne crne boje, poput koncertnog klavira. Grafa su mučile
noćne more. Činilo mu se da u svemu vidi znake, čak i najobičnije podudarnosti
su ga plašile. Besmisao slučajnosti je logika sudbine. Kako ne verovati u
sudbinu, u nepogrešivost njenih podsticaja, u upornost njenih namera, kad se
njene crne linije stalno naziru kroz rukopis života?
Što više čovek obraća pažnju na podudarnosti, to se one češće događaju.
Došlo je dotle da je Graf, ljubitelj slovoslagačkih grešaka, bacio novinski list iz
kojeg je isekao izraz „posle fuge i teške bolesti”, samo da bi nekoliko dana kasnije
ugledao taj isti list sa urednim malim „prozorom” u rukama prodavačice na pijaci
koja mu je uvijala glavicu kupusa; a te iste večeri, iza najudaljenijih krovova,
počeo je da se nadima maglovit i zloćudan oblak i da guta prve zvezde, i on je
odjednom osetio da ga guši takva težina kao da na leđima uz stepenište nosi
ogroman gvozdeni kovčeg - i odjednom je, bez upozorenja, nebo izgubilo
ravnotežu i ogromni kovčeg se stropoštao niz stepenice. Graf je pohitao da zatvori
prozor i navuče zavese jer, kao što je dobro poznato, promaja i električna rasveta

38 Ёлка (rus.) - jelka, božićno drvo, ali i božićna proslava.

•245•
privlače gromove. Kroz žaluzine je zasijao blesak i on je upotrebio domaći metod
brojanja da bi odredio udaljenost do mesta gde je udarila munja: grom se začuo
kad je stigao do šest, što je značilo šest vrsti. Oluja je postajala sve jača. Suve
oluje s grmljavinom su najgore. Prozorska okna su se tresla i zvečala. Graf je
legao, ali je onda toliko živo zamislio da munja može svakog trenutka da udari u
krov i prođe kroz svih sedam spratova, pretvarajući ga usput u crnca koji se grči
i previja, da je iskočio iz kreveta sa srcem u grlu (blesak je kroz žaluzinu osvetlio
prozor, a crni krst njegovog okvira bacio je za tren senku na zid) i, praveći veliku
buku u mraku, s postolja skinuo i stavio na pod teški umivaonik od fajansa
(pažljivo obrisan) i proveo skoro celu noć stojeći u njemu, drhteći, dok su mu
bosi prstići škripali po grnčariji, sve dok zora nije toj ludosti stala na put.
Tokom te majske oluje Graf se spustio u najsramnije dubine
transcendentalnog kukavičluka. Ujutro je došlo do promene u njegovom
raspoloženju. Pogledao je radosno svetloplavo nebo, razgranate šare tamne vlage
na asfaltu koji se sušio i shvatio da je samo mesec dana preostalo do
devetnaestog juna. Tog dana će napuniti trideset i četiri godine. Kopno na vidiku!
Ali može li on preplivati tu razdaljinu? Može li izdržati?
Nadao se da može. Poletno je odlučio da preduzme posebne mere kako bi
zaštitio svoj život od pretenzija sudbine. Prestao je da izlazi. Nije se brijao. Pravio
se da je bolestan; gazdarica se brinula za njegove obroke i preko nje mu je g.
Engel slao poneku pomorandžu, časopis, ili laksativni prašak u ljupkoj kovertici.
Manje je pušio, a više spavao. Rešavao je ukrštene reči u emigrantskim
novinama, disao kroz nos i, pre spavanja, uvek prostirao vlažan peškir preko
ćilima pored kreveta kako bi ga hladnoća odmah probudila ako bi njegovo telo,
u somnabulističkom transu, pokušalo da se provuče pored straže njegovog uma.
Hoće li uspeti? Prvi jun. Drugi jun. Treći jun. Desetog je sused kroz vrata
upitao da li je dobro. Jedanaesti. Dvanaesti. Trinaesti. Poput onog čuvenog
finskog trkača koji pre poslednjeg kruga baca niklovani sat koji mu je pomogao
da izračuna brzu i ravnomernu putanju, i Graf je, ugledavši kraj staze, naglo
promenio svoj način delovanja. Obrijao je svoju slamnatu bradu, okupao se i
pozvao goste da dođu devetnaestog.
Nije poklekao pred iskušenjem da rođendan proslavi dan ranije, kao što su
mu savetovali đavolci iz kalendara (rodio se u prethodnom veku, kad je između
starog i novog kalendara bilo dvanaest dana, a ne trinaest); jeste, doduše, pisao
majci u Pskov moleći je da mu kaže tačan sat njegovog rođenja. Njen odgovor je,
međutim, bio prilično neodređen; - Bilo je to u noći. Sećam se strašnih bolova.
Osvanuo je i devetnaesti. Celog jutra mogao je da čuje suseda kako hoda
tamo-amo po sobi, pokazujući neuobičajenu uzrujanost, pa čak i kako istrčava
u hodnik kad god bi se oglasilo zvono na ulaznim vratima, kao da očekuje
nekakvu poruku. Graf ga nije pozvao na zabavu te večeri - uostalom, jedva da
su se poznavali - ali zato jeste pozvao gazdaricu, jer je Grafova narav na čudan
način objedinjavala rasejanost i proračunatost. Kasno po podne je izašao da kupi
votku, ćuftice, dimljenu haringu, crni hleb... Dok se vraćao kući, u nesigurnom

•246•
zagrljaju držeći namirnice koje su se otimale, primetio je g. Engela, osvetljenog
žutim suncem, kako ga posmatra s balkona.
Oko osam sati, baš u trenutku kad se Graf, pošto je lepo postavio sto, nagnuo
kroz prozor, dogodilo se sledeće: na uglu ulice, gde se grupica ljudi okupila ispred
kafane, začuli su se ljutiti povici i za njima, odjednom, prasak hitaca iz pištolja.
Graf je imao utisak da mu je zalutali metak prozujao pored lica, umalo mu
razbivši naočare, i, ispustivši jedno zastrašeno ah, ustuknu. Iz hodnika se začulo
zvono ulaznih vrata. Drhteći, Graf je izvirio iz sobe, a istovremeno je Ivan Ivanovič
Engel, u svom drečavožutom kućnom ogrtaču, izleteo na hodnik. Bio je to
pismonoša s telegramom koji je on celog dana iščekivao. Engel ga je žurno otvorio
- i ozario se.
- Was dort für Skandale? - upitao je Graf, obraćajući se pismonoši, ali ovaj -
zbunjen, verovatno, Grafovim lošim nemačkim - nije razumeo i kad je Graf,
veoma oprezno, opet izvirio kroz prozor, pločnik ispred kafane bio je prazan,
kućepazitelji su sedeli na stolicama ispred svojih tremova, a služavka golih
listova šetala je rozikastu patuljastu pudlu.
Otprilike u devet sati, svi su gosti stigli - trojica Rusa i gazdarica Nemica. Ona
je donela pet čašica za liker i kolač koji je sama napravila. Bila je to nezgrapna
žena u šuštavoj ljubičastoj haljini, izraženih jagodica, pegavog vrata i s perikom
poput tašte iz kakve komedije. Grafovi smrknuti prijatelji, emigrantske literate,
svi do jednog stariji, kruti ljudi s raznim oboljenjima (priča o njima bi Grafa uvek
utešila), brzo su napili gazdaricu, a i sami se nacvrcali, ali se od toga nisu nimalo
razvedrili. Razgovor se, naravno, odvijao na ruskom; gazdarica nije razumela ni
reč, ali se ipak kikotala, uzalud koketirala trepćući loše našminkanim očima i
neprekidno držala vlastiti monolog, ali je niko nije slušao. Graf je s vremena na
vreme ispod stola gledao na sat, žudno čekao da najbliži crkveni toranj odzvoni
ponoć, pio sok od pomorandže i merio puls. Do ponoći je ponestalo votke i
gazdarica je, teturajući se i smejući se kao luda, donela bocu konjaka. - Pa, u
tvoje zdravlje, cmapaя морда39 - hladno joj se obratio jedan od gostiju, i ona se
naivno, puna poverenja, kucnula čašicama s njim, a onda se nagnula ka drugom
koji je pio, ali on ju je odgurnuo.
U zoru se Graficki pozdravio sa svojim gostima. Primetio je da na stočiću u
hodniku, sada otvoren i odbačen, leži telegram koji je tako bio razgalio njegovog
suseda. Graf ga je nezainteresovano pročitao: SOGLASEN PRODLENIE
(PRODUŽENJE ODOBRENO) i zatim se vratio u svoju sobu, zaveo kakav-takav
red i, zevajući, ispunjen čudnim osećanjem dosade (kao da je dužinu svog života
planirao prema predskazanju, pa sad mora da ga opet gradi iz početka), seo je u
fotelju da lista raskupusanu knjigu (nečiji rođendanski dar) - rusku antologiju
dobrih priča i jezičkih pošalica objavljenu na Dalekom istoku: - Kako je vaš sin,
pesnik? - On je sad sadista. - Kako to mislite? - Piše isključivo samotne distihe.
- Graf je polako zadremao u stolici i u snu je video Ivana Ivanoviča Engela kako
peva stihove u nekakvom vrtu i razmahuje svoja svetložuta krila kudravog perja,
a kad se probudio, divno junsko sunce je palilo sićušne duge u gazdaričinim

39
Cmapaя морда (rus.) - rugobo stara.

•247•
likerskim čašicama i sve je bilo nekako meko, sjajno i tajanstveno, kao da ima
nečega što nije razumeo, što nije do kraja promislio, i kao da je sad već prekasno,
da je drugi život počeo, prošlost uvenula, a smrt sasvim, sasvim uklonila
besmisleno sećanje, slučajno prizvano iz udaljenog i skromnog doma, gde je
privodilo kraju svoje opskurno postojanje.

prevod sa engleskog: Srđan Vujica

•248•
 TERRA INCOGNITA

Šum vodopada postajao je sve prigušeniji, dok se, napokon, nije sasvim izgubio
i mi produžismo kroz divljinu do tada neistraženog područja. Išli smo, već smo
dugo išli - napred Gregson i ja, za nama, jedan po jedan, osam nosača
domorodaca, a na kraju, žaleći se i vajkajući se, išao je Kuk. Znao sam da ga je
Gregson unajmio po savetu lokalnog lovca. Kuk je tvrdio da je spreman na sve,
samo da izađe iz Zonrakija, gde su pola godine kuvali svoj „von-go”, a u drugoj
polovini ga pili. Međutim, ostalo je nejasno - ili sam ja već počinjao da
zaboravljam stvari dok smo tako išli i išli - ko je doista taj Kuk (možda je odbegli
mornar?).
Gregson je koračao pored mene, žilav, štrkljav, s golim koščatim kolenima.
Zelenu mrežu za leptirove, s dugom drškom, držao je kao barjak. U Zonrakiju
smo unajmili nosače, krupne Badonce bleštavo tamne puti, s gustim grivama i
kobaltnim šarama između obrva, koji su hodali čvrstim, ravnomernim koracima.
Za njima se, ne noseći ništa, saplitao Kuk, otečen, riđ, opuštene donje usne, s
rukama u džepovima. S mukom sam se prisećao da je na početku ekspedicije
puno pričao i da je izvaljivao nedokučive šale, na način koji je, kao mešavina
grubosti i poniznosti, podsećao na šekspirovskog lakrdijaša; ali ubrzo mu je
raspoloženje splaslo, smračio se, počeo da zanemaruje svoje dužnosti, koje su
uključivale i prevođenje, s obzirom na to da je Gregsonovo razumevanje
badonskog dijalekta bilo nedovoljno.
Žega beše nekako beživotna, nekako baršunasta. Zagušljiv miris dopirao je iz
cvetnih grozdova biljke Vallieria mirifica, sedefne boje, sličnih rojevima mehura
od sapunice, koji su se nadnosili nad uskim, suvim rečnim koritom duž kojeg
smo se kretali. Grane porfirinskog drveća preplitale su se sa granama crnolisne
linije i stvarale tunel, kroz koji se tu i tamo probijao poneki zračak slabašne
svetlosti. Iznad nas, u gustom rastinju, među sjajnim opuštenim grozdastim
cvetovima i čudnim, tamnim klupčadima, sedokosi majmuni su režali i čavrljali,
a ptice nalik kometama sevale su kao bengalska vatra, kričeći pištavim
glasovima. Govorio sam sebi da mi je glava teška od dugog marša, žege, mešavina

•249•
boja i šumske jeke, ali potajno sam znao da sam bolestan. Pretpostavljao sam
da se radi o lokalnoj groznici. Odlučio sam, međutim, da svoje stanje krijem od
Gregsona i zadržao sam bodar, čak veseo izgled kada se desila nesreća.
- Moja greška - reče Gregson - nije trebalo da imam išta s njim.
Bili smo sami. Kuk i svih osam domorodaca, sa šatorom, čamcem na
sklapanje, zalihama i zbirkama, ostavili su nas i bešumno iščezli dok smo u
gustom šiblju hvatali prekrasne insekte. Mislim da smo pokušali da sustignemo
begunce - ne sećam se jasno, ali u svakom slučaju nismo uspeli. Morali smo da
odlučimo da li da se vratimo u Zonraki ili da produžimo našim planiranim putem,
preko još nepoznate zemlje, prema Guranskim brdima. Nepoznato je nadvladalo.
Krenuli smo dalje. Već sam bio obuzet drhtavicom i zaglušen kininom, ali sam i
dalje sakupljao bezimene biljke, dok je Gregson, iako je u potpunosti shvatao
opasnost našeg položaja, nastavio da hvata leptire i muve sa istom revnošću.
Nismo prešli ni pola milje, kada nas iznenada sustiže Kuk. Košulja mu je bila
iscepana - očigledno je to sam namerno učinio - dahtao je i hroptao. Gregson bez
reči izvuče revolver spreman da ubije podlaca, ali on se baci pred njegova stopala
i, zaštitivši glavu obema rukama, poče da se kune da su ga domoroci na silu
odveli i da su hteli da ga pojedu (što je laž, jer Badonci nisu ljudožderi).
Pretpostavljam da ih je lako nagovorio, onako glupe i strašljive, da napuste
nepouzdano putešestvije, ali nije predvideo da neće moći da prati njihov moćan
korak, pa se, beznadežno zaostavši, vratio nama. Zbog njega su propale
neprocenjive zbirke. Trebalo je da umre. Ali Gregson odloži revolver i mi
krenusmo dalje. Kuk je s mukom disao i saplitao se za nama.
Šuma poče da se proređuje. Mene su mučile neobične halucinacije. Gledao
sam fantastična stabla oko kojih su se uvijale debele, rumene zmije, i iznenada
pomislih da između stabala vidim, kao kroz svoje prste, zatamnjeno ogledalo na
vratima poluotvorenog ormana, ali tada se sabrah, bolje pogledah i uvideh da je
to samo varljivi blesak žbuna akreane (kudrave biljke s krupnim bobicama,
sličnim punačkim šljivama). Posle nekog vremena stabla se sasvim razdvojiše i
nebo se podiže pred nama kao plavi zid. Bili smo na vrhu strme padine. U dnu
je svetlucala i isparavala ogromna močvara, a daleko iza nje razabirala se drhtava
silueta planinskog venca ljubičaste boje.
- Kunem se bogom, moramo se vratiti - reče Kuk ridajućim glasom. - Kunem
se bogom, nestaćemo u toj močvari; imam sedam kćerki i psa kod kuće. Vratimo
se, znamo put...
Kršio je ruke, a znoj mu se slivao niz debelo lice s riđim obrvama. - Kući, kući
- ponavljao je. - Uhvatili ste već dovoljno buba. Idemo kući!
Gregson i ja počesmo da se spuštamo niz kamenitu padinu. Kuk u početku
osta na vrhu, kao bela figurica naspram čudovišno zelene pozadine šume, ali
iznenada zamahnu rukama, kriknu i poče da se kliže za nama.
Padina se sužavala, obrazujući kameni greben, koji je kao kakav dugačak rt
zalazio u močvaru; ona je pak svetlucala kroz sparnu izmaglicu. Podnevno nebo,
oslobođeno zastora od lišća, tegobno je visilo nad nama sa svojom zaslepljujućom
tminom - da, sa zaslepljujućom tminom, jer se to drugačije ne može opisati.

•250•
Nastojao sam da ne podižem pogled, ali na tom nebu, na samom rubu mog
pogleda, plovile su, ne zaostajući, beličaste gipsane prikaze, spirale i rozete
kakvima u Evropi ukrašavaju tavanice; trebalo je, međutim, samo da ih direktno
pogledam i one bi iščezle, i ponovo bi tropsko nebo odzvanjalo od ravnomernog,
gustog plavetnila. Još smo hodali kamenim rtom, ali on se sužavao, varao nas.
Oko njega su rasle zlatne močvarne trske, kao milion golih mačeva koji su
svetlucali na suncu. Tu i tamo blesnulo bi podugačko jezero, a nad njim su visili
mrki rojevi mušica. Veliki močvarni cvet, valjda orhideja, pružao je prema meni
svoju opuštenu paperjastu usnu, koja kao da je bila zamazana žumancetom.
Gregson zamahnu mrežom - i potonu do kukova u brokatno blato dok je divovski
lastin repak, zalepetavši satenskim krilima, odjedrio dalje, preko trske, prema
sjaju bledih isparenja, gde su, izgleda, visili nejasni nabori prozorske zavese. Ne
smem, rekoh u sebi, ne smem... Skrenuh pogled i nastavih da hodam pored
Gregsona, čas preko stena, čas preko šištavog i cmoktavog tla. Osećao sam jezu,
uprkos vrelini poput one u stakleniku. Predviđao sam da ću se za koji tren
sasvim srušiti, da će obrisi i izbočine delirijuma, koji su se nazirali kroz nebo i
zlatnu trsku, potpuno ovladati mojom svešću. Povremeno su mi Gregson i Kuk
postajali sasvim providni i pomišljao sam da kroz njih vidim tapete s beskrajno
ponavljanom šarom trske. Sabrah se, napregoh oči i produžih. Kuk je sada puzao
na sve četiri, kričao i hvatao Gregsona za noge, ali ovaj bi ga samo odgurnuo i
nastavio da hoda. Pogledah Gregsona, njegov odlučni profil, i na svoj užas osetih
kako zaboravljam ko je Gregson i zašto sam s njim.
U međuvremenu, sve češće smo i sve dublje tonuli u glib, koji nas je
nezajažljivo usisavao, i mi smo se izvlačili i oslobađali. Kuk je stalno padao i
puzao, prekriven ujedima buba, sav podbuo i mokar, a kako je tek, o bože, cvilio
kada bi jata malih, svetlozelenih vodenih zmija, privučenih našim znojem,
krenula da nas gone, prelazeći u svom širenju i skupljanju po dva metra. Mene
je, međutim, mnogo više plašilo nešto drugo: povremeno, s moje leve strane
(uvek, iz nekog razloga, s moje leve strane), pojavljivalo se među neprekidnim
trskama nešto što je ličilo na naslonjaču, a što je, u stvari, bilo neko neobično,
nezgrapno sivo amfibijsko stvorenje, čije je ime Gregson odbijao da izgovori.
- Odmor - reče Gregson odsečno - vreme je za odmor.
Srećom, uspeli smo da se uzveremo na neko kameno ostrvce, okruženo
močvarnim rastinjem. Gregson skide svoj ranac i razdeli nam neke urođeničke
lepinje, koje su mirisale na ipekakuanu, i po desetak plodova akreane.
Koliko sam bio žedan, a kako je malo pomagao oskudni, opori sok akreane...
- Pogledaj, baš je čudno - reče mi Gregson, ne na engleskom, već na nekom
drugom jeziku kako Kuk ne bi razumeo. - Moramo da prođemo do onih planina,
ali gledaj, baš je čudno: možda su bile fatamorgana? Više se ne vide.
Podigoh se s jastuka i oslonih lakat na elastičnu površinu stene... Da, tačno
je, planine se više nisu videle, samo drhtava para nad močvarom. Ponovo je sve
oko mene postalo dvosmisleno prozirno. Zavalih se i tiho rekoh Gregsonu:
- Ti verovatno ne možeš da vidiš, ali nešto pokušava da se probije.
- O čemu govoriš? - upita Gregson.

•251•
 Shvatih da je ono što govorim glupost i zanemeh. U glavi mi se vrtelo, u ušima
šumelo. Gregson, spustivši se na jedno koleno, prekopa svoj ranac, ali ne
pronađe nikakav lek, a i moje zalihe su bile iscrpljene. Kuk je ćutke sedeo,
sumorno lupkajući po kamenu. Kroz poderotinu na njegovom rukavu nazirao se
neobičan istetoviran amblem: kristalna čaša s kašičicom - izuzetno dobro
urađen.
- Valijer je bolestan, zar nemaš neke tablete? - reče mu Gregson. Nisam čuo
tačne reči, ali mogao sam da pogodim opšti smisao njihovog razgovora, koji je
postajao besmislen i nekako okruglast kada bih pokušao pažljivije da slušam.
Kuk se lagano okrenu i staklasta tetovaža skliznu mu s kože, ostavši da visi
u vazduhu, a onda odleprša, odleprša, i pratio sam je zaplašenim pogledom, dok
se, kad sam se okrenuo, nije izgubila u močvarnoj pari uz poslednji slabašni
blesak.
- Tako vam i treba - promrmlja Kuk. - Sve je ovo loše. Isto će se desiti i tebi i
meni. Loše je...
Tokom poslednjih nekoliko minuta - odnosno otkad smo prekinuli odmor na
kamenom ostrvcetu - on kao da je postao veći, kao da se naduo, i sada je delovao
nekako podrugljivo i opasno. Gregson skide svoj tropski šlem i, izvukavši prljavu
maramicu, obrisa čelo, crveno iznad obrva, a belo poviše toga. Potom ponovo
stavi šlem, naže se prema meni i reče: - Saberi se, molim te - (ili tako nešto). -
Pokušaćemo da produžimo dalje. Vlažna isparenja kriju planine, ali one su tamo.
Siguran sam da smo prešli oko pola močvare (otprilike tako nešto).
- Ubico - poluglasno reče Kuk. Tetovaža se ponovo nalazila na njegovoj
podlaktici; ne cela čaša, doduše, već samo jedna njena strana - za ostatak nije
bilo dovoljno mesta, i ona je bleštavo podrhtavala u vazduhu. - Ubico - zadovoljno
ponovi Kuk i podiže zapaljene oči. - Govorio sam vam da ćemo se ovde zaglaviti.
Crni psi žderu previše strvine. Mi-re-fa-sol.
- On je klovn - tiho saopštih Gregsonu - šekspirovski lakrdijaš.
- Klov-klov-klov - odgovori Gregson - klov-klov, klo-klo-klo... Čuješ li - produži
on, derući mi se na uvo - moraš da ustaneš. Moramo da idemo dalje.
Stena je bila bela i meka kao krevet. Podigoh se malo, ali odmah padoh natrag
na jastuk.
- Moraćemo da ga nosimo - reče Gregsonov udaljeni glas. - Pomozi mi.
- Malo sutra - odgovori Kuk (ili mi je tako zazvučalo). - Ja predlažem da malo
uživamo u svežem mesu pre nego što se osuši. Fa-sol-mi-re.
- Bolestan je, i on je bolestan - viknuh Gregsonu. - Ti si ovde s dvojicom
ludaka. Idi dalje sam. Uspećeš... Idi.
- Teško da ćemo ga pustiti - reče Kuk.
U međuvremenu, sumanuta priviđenja su, iskoristivši opštu pometnju, tiho i
sigurno zauzimala svoja mesta. Linije tamne tavanice protezale su se i ukrštale
na nebu. Iz močvare se, kao da je odozdo nešto pridržava, podigla velika
naslonjača. Blistave ptice su letele kroz močvarnu izmaglicu i jedna se, kad su
sletele, pretvori u drvenu kuglu na krevetu, a druga u bocu od vina. Sabravši

•252•
svu svoju volju, usredsredih pogled i odagnah to opasno đubre. Iznad trske su
letele prave ptice s dugim plamenim repovima. Vazduh je brujao od insekata.
Gregson je terao rukom šarenu mušicu i u isto vreme pokušavao da utvrdi kojoj
vrsti pripada. Na kraju više nije mogao da se uzdržava i uhvati je u mrežu. Njegovi
pokreti pretrpeše čudnovate promene, kao da ih je neko iznova mešao. Video
sam ga u nekoliko poza istovremeno; odvajao je sebe od sebe, kao da je načinjen
od mnogobrojnih staklenih Gregsona čije se konture nisu podudarale. Onda se
ponovo sjedinio, krepko ustao. Uhvatio je Kuka za rame i protresao ga.
- Pomoći ćeš mi da ga nosim - jasno je rekao Gregson. - Da nisi izdajica, ne
bismo bili u ovakvom položaju.
Kuk je ćutao, ali je zato porumeneo.
- Slušaj, Kuk, zažalićeš zbog ovoga - reče Gregson. - Poslednji put ti kažem...
U tom času desilo se ono što je već dugo sazrevalo. Kuk, kao bik, zabi glavu
u Gregsonov stomak. Padoše obojica. Gregson je imao vremena da izvuče
revolver, ali Kuk uspe da mu ga izbije iz ruke. Tada se dograbiše i počeše tako
zagrljeni da se kotrljaju uz užasno dahtanje. Bespomoćno sam ih gledao. Kukova
široka leđa su se napinjala i kičma mu se nazirala kroz košulju, ali iznenada,
umesto leđa, pojavljivala se noga, takođe njegova, pokrivena bakarnim dlakama
i s plavim venama ispod kože, i Gregson bi se našao povrh njega. Gregsonov šlem
odlete i otkotrlja se, kao pola ogromnog jajeta od kartona. Odnekuda, iz lavirinta
njihovih tela, izmigoljiše se Kukovi prsti koji su stiskali zarđali ali oštar nož; nož
uđe u Gregsonova leđa kao da su od gline, ali Gregson samo jeknu i obojica se
prevrnuše još nekoliko puta; kada sam ponovo ugledao leđa svog prijatelja, drška
i gornji deo noža su virili iz njih, dok su se njegove šake stisle oko Kukovog
debelog vrata, koji je pucketao dok ga je on stezao, a Kukove noge su se trzale.
Poslednji put se prevališe, i još se videla samo četvrtina noža - ne, petina - ne,
čak ne ni toliko: ušao je do kraja. Gregson se umiri, navaljen na Kuka, koji
takođe presta da se miče.
Ja sam posmatrao i mislio (čula zamagljenih groznicom) kako sve to liči na
bezopasnu igru, da će oni začas ustati i da će me, kada odahnu, mirno preneti
preko močvare do prohladnih plavičastih planina, do nekog senovitog mesta sa
žuborom vode. Ali iznenada, na tom poslednjem stupnju moje smrtne bolesti -
jer znao sam da ću kroz nekoliko minuta umreti - u tih nekoliko poslednjih
minuta sve posta potpuno jasno: shvatih da sve ono što se odigravalo oko mene
nije nikakva ujdurma zapaljene mašte, nikakav veo delirijuma kroz koji su
nastojali da se prikažu neželjeni prizori mog navodno stvarnog postojanja u
nekom dalekom evropskom gradu (tapete, naslonjača, čaša s limunadom).
Shvatih da je ta nametljiva soba samo izmišljotina, budući da je sve posle smrti,
u najboljem slučaju, izmišljotina: imitacija života sklepana u žurbi, nameštena
soba nepostojanja. Shvatih da je stvarnost ovo ovde, ovde pod ovim prekrasnim,
zastrašujućim tropskim nebom, među ovim bleštavim trskama-mačevima, u
ovom isparenju koje visi nad njima i u mesnatim cvetovima koji su uspevali na
ovom ravnom ostrvcetu, na kojem su, pored mene, ležala dva leša u smrtnom
zagrljaju. I shvativši to, smogoh u sebi snage da otpuzim do njih i izvučem nož

•253•
iz Gregsonovih leđa, iz leđa mog vođe, mog dragog prijatelja. Bio je mrtav, posve
mrtav, a sve flašice u njegovim džepovima behu slomljene i zgnječene. Kuk je
takođe bio mrtav; modar jezik virio mu je iz usta. Raširih Gregsonove prste i
okrenuh ga na leđa. Usne su mu bile poluotvorene i krvave; lice, već gotovo
kruto, beše loše izbrijano; plavičaste beonjače nazirale su se kroz očne kapke.
Poslednji put gledao sam sve to jasno, svesno, s pečatom autentičnosti na svemu
- odrana kolena, sjajne muve koje su kružile nad njima, ženke tih muva koje su
već tražile mesto za polaganje jaja. Oslabelim rukama izvadih beležnicu iz džepa
na svojoj košulji, ali onda klonuh, sedoh, glava mi pade. Ali ipak nadvladah
nestrpljivu maglu smrti i pogledah oko sebe. Plavet, žega, samoća... A kako mi
je tek bilo žao Gregsona, koji se nikada neće vratiti kući - čak sam se setio
njegove žene i stare kuvarice, i njegovih papagaja, i mnogih drugih stvari. Onda
pomislih na naša otkrića, naše dragocene pronalaske, još neopisane biljke i
životinje kojima mi nećemo dati nazive. Bio sam sam. Tamnije su bleštale trske,
bleđe je plamtelo nebo. Pogled mi krenu za divnom bubom koja je puzala preko
kamena, ali nisam imao snage da je uhvatim. Sve se oko mene gasilo, ostavljajući
ogoljeni dekor smrti - stvarni nameštaj i četiri zida. Poslednjim pokretom htedoh
da otvorim knjigu, vlažnu od mog znoja, jer sam morao nešto da zabeležim, ali,
avaj, ona mi iskliznu iz ruke. Pipao sam svuda po pokrivaču, ali nje više nije bilo.

prevod sa engleskog: David Albahari

•254•
 PONOVNI SUSRET

Lav je imao brata, Serafima, koji je bio stariji i deblji od njega, mada je sasvim
moguće da je za proteklih devet - ne, samo malo... deset, bože moj, prošlo je i
više od deset godina - smršao, ko zna. Videćemo za nekoliko minuta. Lav je otišao
iz Rusije, a Serafim je ostao, a sve se dogodilo posve slučajno. Moglo bi se,
zapravo, reći da je Lav bio levičar, dok je Serafim, završivši Politehnički institut,
mislio samo na svoju struku i prezao od političkih strujanja... Čudno, kako je
čudno što će se pojaviti tu za nekoliko minuta. Da ga zagrli? Prošlo je toliko leta...
Spec., specijalista. Ah, te reči odgrizenih krajeva, nalik na odbačene riblje glave...
spec...
Ujutru su ga nazvali telefonom, nepoznat ženski glas mu je na nemačkom
saopštio da je Serafim došao i da bi svratio kod njega uveče, pošto sutra putuje
nazad. Iznenadio se iako je već znao da mu je brat u Berlinu. Lav je imao
prijatelja koji je imao prijatelja, a koji je pak poznavao čoveka zaposlenog u
Trgovinskom predstavništvu SSSR-a. Serafim je doputovao službeno da dogovori
nekakvu nabavku. On je u partiji? Prošlo je više od deset godina...
Sve to vreme uopšte nisu bili u kontaktu. Serafim nije znao apsolutno ništa
o svom bratu, a Lav gotovo ništa o Serafimu. Nekoliko puta je Lav u sivilu
sovjetskih novina, koje je prelistavao u biblioteci, kao kroz dimnu zavesu nazreo
Serafimovo ime. - A budući da je osnovni preduslov industrijalizacije -
deklamovao je Serafim - jačanje socijalističkih elemenata u našem ekonomskom
sistemu u celini, radikalni progres na selu javlja se kao jedan od suštinskih i
primarnih tekućih zadataka.
Lav, koji je sa oprostivim zakašnjenjem diplomirao na Praškom univerzitetu
(u disertaciji se bavio slovenofilskim uticajima u ruskoj književnosti), tražio je
sada sreću u Berlinu, iako nikako nije mogao da se odluči gde se ta sreća zapravo
nalazi: u trgovanju raznoraznim sitnicama, kako ga je savetovao Leščejev, ili u
štamparskom poslu, što je predlagao Fuks. Inače, te večeri kod njega je trebalo
da svrate Leščejev i Fuks sa suprugama (bio je ruski Božić). Lav je poslednje pare
spiskao na polovnu jelku od pola metra, nekoliko grimiznih sveća, pola kilograma

•255•
dvopeka i dvesta pedeset grama bombona. Gosti su obećali da će se pobrinuti za
votku i vino. No čim je dobio konspirativnu, neverovatnu poruku da brat želi da
ga vidi, Lav je požurio da otkaže sedeljku. Leščejevi nisu bili kod kuće, pa je
rekao služavki da im prenese da mu je iskrslo nešto nepredviđeno. Naravno,
razgovor sa bratom u osami, oči u oči, biće pravo mučenje, ali bilo bi još gore
ukoliko... - Ovo je moj brat, iz Rusije. - Drago mi je. I hoće li oni tamo uskoro
lipsati? - Oni? Na koga to mislite? Ne razumem. - Leščejev je bio naročito osetljiv
i netrpeljiv... Ne, ne, mora da otkaže božićnu zabavu.
Sada se, oko osam uveče, uzvrpoljio po svom bednom, mada čistom sobičku,
hodajući tamo-amo i udarajući čas o sto, čas o belu dasku na uzglavlju uzanog
kreveta; on, siromašan, ali uredan gospodičić u crnom, izlizanom odelu s
položenom kragnom, malčice prevelikom. Nije nosio bradu, a njegovo lice, s
prćastim nosom i sitnim, pomalo bezumnim očima, beše priprosto. Nosio je
nazuvke da sakrije rupe na čarapama. Nedavno se razveo od žene, koja ga je
potpuno neočekivano prevarila, i to s kim! S jednim prostakom, ništarijom... Sad
je sklonio njen portret, inače bi morao da odgovara na bratova pitanja (- Ko je
to? - Moja bivša žena. - Kako to misliš: bivša?). Sklonio je i jelku, gazdarica mu
je dopustila da je ostavi na njenom balkonu - inače, ko će ga znati, mogao bi mu
se brat podsmehnuti zbog emigrantske sentimentalnosti. Zašto ju je uopšte i
kupio? Zbog tradicije. Gostiju, svećica. Ugasite svetlo - nek drvce tinja u mraku.
Zbog treperavog odsjaja u divnim očima gospođe Leščejev.
O čemu će razgovarati sa bratom? Da mu ispriča, onako uzgred i bezbrižno,
svoje dogodovštine s juga Rusije tokom građanskog rata? Da se šaljivo požali na
sadašnju (nesnosnu, pogubnu) neimaštinu? Ili da se pretvara da je čovek širokih
shvatanja i da je iznad emigrantske ozlojeđenosti, i da razume... šta on to
razume? Da bi Serafim, umesto mog siromaštva, moje čistoće, više cenio aktivnu
saradnju... s kim, s kim! Ili pak da ga napadne, posrami, prepire se s njim, bude
zajedljivo vickast? - Jezički, Lenjingrad može da znači samo grad lenjih.
Prisetio se Serafima, njegovih mesnatih, pognutih pleća, ogromnih kaljača,
barica u vrtu ispred dače, smrti roditelja, početka revolucije... Nikad nisu bili
naročito bliski - čak i u školi, svako je imao svoje drugove, svoje učitelje... Tokom
leta, kad je napunio sedamnaest godina, Serafim se spetljao s komšinicom sa
obližnje dače, advokatovom ženom. Histerično urlanje advokata, šamari, beg
raščupane, već malko ocvale gospođe mačkastog lica, niz aleju i, negde u
pozadini, sramotan zveket razbijenog stakla. Jednoga dana, dok se kupao u reci,
Serafim se umalo nije utopio... To su bile njegove najživopisnije uspomene o
bratu; pa i nije bogzna šta. Često se čini da se nekoga podrobno, živo sećate, ali
kad se udubite, ispostavi se da vam je sećanje tako glupo, tako oskudno i plitko,
tek obmanjujuća fasada, isprazno pregnuće pamćenja. Uprkos svemu, Serafim
mu je bio rođeni brat. Bio je ješan. Bio je uredan. Šta još? Jedne večeri, za čajnim
stočićem...
Izbilo je osam sati. Lav je nervozno virnuo kroz prozor. Napolju je rominjalo,
u izmaglici su se rasplinjavale ulične svetiljke. Na pločniku su se beleli ostaci
mokrog snega. Podgrejani Božić. Blede papirne trake, preostale od nemačke Nove

•256•
godine, visile su sa balkona na drugoj strani ulice, mlitavo trepereći u tmini.
Iznenadno zvono pogodi Lava u pleksus poput strujnog udara.
Bio je još krupniji i deblji nego pre. Pretvarao se da se strašno zadihao.
Rukovali su se. Ćutali su, jednako se cereći. Ruski vatirani kaput, s malom
astraganskom kragnom, koja se kopčala kukicom; sivi uvozni šešir.
- Izvoli, ovamo - reče Lav. - Raskomoti se. Daj, staviću ga ovde. Jesi li lako
našao zgradu?
- Išao sam metroom - reče Serafim zadihano. - I, dakle, ovde ti...
S prenaglašenim uzdahom olakšanja, sede u fotelju.
- Sad ću pristaviti čaj - reče žustro Lav i poče da se bakće špiritusnom lampom
na sudoperi.
- Gadno vreme - reče Serafim, trljajući ruke. Ali napolju zapravo nije bilo
hladno.
Špiritus se nalazio u bakarnoj kugli; kad bi se okrenuo vijak, tečnost bi
procurila u crni žleb. Moralo se ispustiti samo malo, potom je trebalo zavrnuti
vijak i prineti upaljenu šibicu. U žlebu bi zapalacao slabašan, žućkasti plamen,
koji bi postepeno zgasnuo, i tada bi opet trebalo odvrnuti ventil i, uz glasan
prasak (ispod gvozdenog stalka, na kojem je, poput kakve žrtve, stajao visoki
limeni čajnik sa ogromnim mladežom na boku), buknuo bi potpuno drugačiji,
zagasitomodri plamen, nalik na nazubljenu plavičastu krunu. Kako i zašto se
sve to dešavalo, Lav nije znao, niti ga je to interesovalo. Slepo je sledio
gazdaričina uputstva. Serafim je isprva preko ramena, koliko mu je to dopuštala
gojaznost, posmatrao kako Lav petlja oko špiritusne lampe, a potom je ustao i
prišao, pa su izvesno vreme razgovarali o toj spravi, Serafim je objašnjavao po
kom principu radi, nežno okrećući vijak.
- I kako živiš? - upita on, iznova utonuvši u tesnu fotelju.
- Pa kao što vidiš - odgovori Lav. - Sad će čaj. Jesi li gladan, imam kobasice?
Serafim je odbio, temeljno izduvao nos i počeo da govori o Berlinu.
- Prevazišli su Ameriku - rekao je. - Pogledaj samo saobraćaj. Grad se
strahovito izmenio. Dolazio sam ovamo dvadeset četvrte, znaš.
- Ja sam tada živeo u Pragu.
- Da, naravno - reče Serafim.
Muk. Obojica su posmatrali čajnik, kao da od njega očekuju neko čudo.
- Uskoro će provreti - rekao je Lav. - Uzmi dotle neku karamelu.
Serafim se poslužio i levi obraz poče da mu se pomera. Lav se još nije mogao
naterati da sedne: sesti je značilo spremiti se za razgovor; radije bi stajao ili se
vrzmao između kreveta i stola, stola i sudopere. Na bezbojnom tepihu beše
razasuto nekoliko jelovih iglica. Lagano šištanje najednom je utihnulo.
- Prussak kaput - reče Serafim.
- Sredićemo - užurba se Lav - samo trenutak.

•257•
 Ali u spremniku više nije bilo špiritusa. - Kakva glupost... Znaš šta, idem da
pozajmim od gazdarice.
Izašao je u hodnik i uputio se do njenog stana. - Idiotluk. Pokucao joj je na
vrata. Nije bilo nikoga. Nula pažnje, kila mržnje. Zašto mu je pala na pamet ta
đačka dosetka (što se izgovarala kad bi se ignorisalo nečije zadirkivanje)?
Pokucao je ponovo. Unutra je bilo mračno. Izašla je negde. Nekako je dobauljao
do kuhinje. Kuhinja je, iz predostrožnosti, bila zaključana.
Lav se još malo zadržao u mračnom hodniku, razmišljajući ne toliko o
špiritusu koliko o tome kakvo je samo olakšanje provesti nekoliko trenutaka
nasamo i kako mu je mučno da se vrati u sobu punu napetosti, u kojoj taj
neznanac sedi stešnjen. O čemu s njim da razgovara? O onom članku o Faradeju
u starom broju časopisa Die Natur? Ne, ne o tome. Kad se vratio, Serafim je stajao
ispred etažera i razgledao raskupusane, neugledne knjige.
- Kakva glupost - rekao je Lav. - Baš mi je krivo. Oprosti, tako ti boga. Možda...
(Može biti da voda samo što nije proključala? Ne. Jedva da je i mlaka.)
- Ma, mani se. Moram priznati da i nisam neki ljubitelj čaja. A ti, mnogo čitaš?
(Da skokne dole do krčme i donese pivo? Nema dovoljno novca, a oni ne daju
na veresiju. Dođavola, sve je spiskao na bombone i jelku.)
- Da, čitam - odgovori Lav glasno. - Ah, kakva neprijatnost, kakva
neprijatnost. Kad bi samo gazdarica...
- Ma daj - reče Serafim - možemo i bez toga. Tako, znači, stoje stvari. Da. A
kako si inače? Kako zdravlje? Jesi li zdrav? Zdravlje je najvažnije. A ja baš malo
čitam - dometnu on, gledajući postrance u policu za knjige. - Nemam kad. Neki
dan mi je u vozu dopala pod ruku...
U hodniku je zazvonio telefon.
- Izvini - reče Lav. - Posluži se. Imaš dvopeka i karamela. Odmah se vraćam.
- Izleteo je napolje.
- Šta je s vama, senjor? - začuo se Leščejevljev glas. - Šta se dešava? Šta se
dogodilo? Jeste li bolesni? Šta? Ne čujem. Glasnije.
- Nešto mi je iskrslo - odgovorio je Lav. - Pa javio sam.
- Javio, javio. Ajte, molim vas. Božić je, vino je kupljeno, gospođa vam je
spremila poklon.
- Ne mogu - reče Lav. - Veoma mi je žao...
- Kakav čudak! Slušajte, rešite se te rabote i eto nas, stižemo. I Fuksovi su
ovde. Ili, znate šta, još bolje - dođite vi kod nas. A? Olja, umukni, ne čujem. Šta
kažete?
- Ne mogu, ovde mi je... Ukratko, zauzet sam.
Leščejev opsova. - Doviđenja - bespomoćno reče Lav u već zamrlu slušalicu.
Serafim više nije razgledao knjige, usredsredio se na sliku na zidu.
- Nešto u vezi s poslom. Gnjavaža - reče Lav namrštivši se. - Izvini, molim te.

•258•
 - Imaš mnogo posla? - upita Serafim, ne skidajući pogled sa oleografije, na
kojoj beše prikazana devojka u crvenom i kao ugalj crna pudlica.
- Da, zarađujem - novinski članci, razne stvari - odgovori Lav neodređeno. - A
ti - ne ostaješ, znači, dugo?
- Sutra ću, verovatno, nazad. Svratio sam samo nakratko da te vidim. Moram
večeras još da...
- Sedi, molim te, sedi...
Serafim je seo. Nastupio je tajac. Bili su žedni.
- Pomenuli smo knjige - reče Serafim - ali ja, naprosto, nemam vremena. Mada
sam u vozu... slučajno pokupio jednu... i, pošto nisam imao pametnijeg posla,
pročitao sam je. Nemački roman. Trućanje, naravno, ali prilično zabavno. O
incestu. Radi se o sledećem...
I on stade da mu opširno prepričava sadržaj. Lav je klimao glavom i posmatrao
Serafimovo kvalitetno sivo odelo, bucmaste glatke obraze... i pritom razmišljao:
ima li smisla sresti se sa bratom nakon deset godina da bismo pretresali neku
malograđansku tričariju Leonarda Franka? Uopšte mu nije zanimljivo da govori
o tome, a ni meni da slušam. Šta sam ono hteo da mu kažem? Ne sećam se.
Kakvo mučno veče.
- Mislim da sam je čitao. Da, to je u današnje vreme pomodna tema. Uzmi
bombone. Tako mi je krivo zbog čaja. I kažeš da ti se čini da se Berlin jako
izmenio? (Ne to. O tome su već razgovarali.)
- Amerikanizacija - odgovori Serafim. - Saobraćaj. Ogromne zgrade.
Tajac.
- Hteo sam nešto da te pitam - reče Lav grčevito. - Nije to baš sasvim tvoja
oblast, ali u ovom časopisu... Ima nekih stvari koje nisam razumeo. Evo ovo, na
primer - ti njegovi eksperimenti.
Serafim uze časopis i poče da objašnjava. - Šta ti tu nije jasno? Pre nego što
se formira magnetno polje - znaš šta je magnetno polje? - u redu, dakle, pre nego
što se ono formira, postoji takozvano električno polje. Njegove linije sila
raspoređene su u ravnima koje prolaze kroz takozvani vibrator. Obrati pažnju da
se, po Faradejevom učenju, magnetna linija sile prikazuje kao zatvoreni krug,
dok je električna uvek otvorena. Daj mi olovku - ne, u redu je, imam svoju...
Hvala, hvala, ne treba.
Dugo mu je objašnjavao, ponešto crtkao, a Lav je poslušno klimao glavom.
Govorio je o Jangu, Maksvelu, Hercu. Pravo predavanje. A onda je zamolio za
čašu vode.
- Morao bih da krenem, znaš - rekao je oblizavši usne i spustivši čašu nazad
na sto. - Vreme je. Negde iznad pojasa izvukao je debeli džepni sat. - Da, vreme
je.
- Ma, ajde, sedi još malo - promrmljao je Lav, ali Serafim je odmahnuo glavom
i ustao, potegnuvši prsluk nadole. Još jednom mu se pogled zadržao na
oleografiji devojke u crvenom sa crnom pudlicom.

•259•
 - Sećaš li se kako su je zvali? - upitao je, osmehnuvši se iskreno prvi put te
večeri.
- Koga?
- Ma, znaš da nas je Tihotski posećivao na dači sa devojkom i pudlicom. Kako
se zvala pudlica?
- Samo malo - reče Lav. - Samo malo. Da, tako je. Sad ću se setiti.
- Bila je crna - reče Serafim. - Baš kao i ova... Gde si ostavio moj kaput? Ah,
tu je. Dobro.
- Smetnuo sam s uma - kazao je Lav. - Ah, kako se ono beše zvala?
- Ma, dođavola s tim. Nema veze. Idem. E pa... baš mi je drago što sam te
video... - Okretno je obukao kaput, uprkos svojoj gojaznosti.
- Ispratiću te - reče Lav, izvadivši svoj iznošeni kišni mantil.
Istovremeno se nakašljaše, zbog čega se obojica osetiše nelagodno. Sišli su
niz stepenice ćutke i izašli na ulicu. Rominjala je kiša.
- Idem metroom. Ma, kako se ono zvala? Crna, s pomponima na šapama. Sve
slabije pamtim.
- Slovo t - dometnu Lav. - U to sam siguran - ima slovo t u imenu.
Prešli su na drugu stranu ulice.
- Baš je vlažno - reče Serafim. - Pa... zar se nećemo setiti? Ima t, kažeš?
Skrenuli su za ugao. Ulična svetiljka. Bara. Tamno zdanje pošte. Pored
aparata za markice stajala je, kao i obično, stara prosjakinja. Ispružila je ruku
sa dve kutije šibica. Svetlo ulične lampe skliznulo je niz njene upale obraze, ispod
nozdrva joj je drhturila blistava kapljica.
- Stvarno nema smisla - uskliknu Serafim. - Znam da je pohranjeno u nekoj
od mojih moždanih ćelija, ali ne mogu da ga dosegnem.
- Kako se zvala... kako ono beše? - nadoveza se Lav. - Stvarno je glupo što ne
možemo... Sećaš li se kako se jednom izgubila, pa ste ti i devojka Tihotskog
satima bazali po šumi tražeći je. Siguran sam da ima slovo t i možda neko r.
Došli su do trga. Na drugoj strani svetlela je sedefna potkovica na plavoj
pozadini - znak podzemne železnice. Kameno stepenište spuštalo se u dubinu.
- Bila je prava lepotica, ta devojka - reče Serafim. - Ne vredi, odustajem. Čuvaj
se. Videćemo se valjda opet.
- Bilo je nešto kao Triša... Trša... Ne, ne mogu. Džaba. I ti se čuvaj. Srećno.
Serafim mahnu raširenim dlanom i njegova široka leđa se zgrbiše i nestadoše
u dubini. Lav je polako krenuo kući, preko trga, pored pošte i stare prosjakinje...
Najednom zastade. Negde u dubini sećanja naslutio je lagan pokret, kao da se
nešto sićušno probudilo i promeškoljilo. Reč se još nije nazirala, ali njena senka
već beše izmilela iza ugla, i hteo je da nagazi tu senku, ne bi li je zadržao da mu
opet ne umakne. Avaj, nije uspeo. Sve je iščezlo, ali u tom magnovenju, taman
kad je prestao da napreže mozak, nešto se ponovo uskomeša, ovoga puta jasnije
i, poput miša što izviri iz pukotine kad je u sobi tiho, pojavi se lagano, nečujno,

•260•
tajanstveno, živo telašce reči... - Daj šapu, Šerete. - Šeret! Kako jednostavno.
Šeret...
Mahinalno se osvrnuo i pomislio da se možda i Serafim, u vagonu podzemne
železnice, takođe setio. Kakav žalostan susret.
Lav uzdahnu, pogleda na sat i, uvidevši da još nije kasno, odluči da se zaputi
do Leščejevljeve kuće. Zapljeskaće ispod prozora, pa će ga valjda čuti i pustiti
unutra.

prevod sa engleskog: Alen Bešić

•261•
 USNE NA USNE

Još su jecale violine, kao da izvode himnu strasti i ljubavi, a Irina i uzbuđeni
Dolinjin već su žurno se uputili prema izlazu iz pozorišta. Njih je mamila prolećna
noć, mamila tajna koja je napeto prostrujala između njih. Njihova srca su kucala
kao jedno.
- Dajte mi vaš broj od garderobe - reče Dolinjin (precrtano).
- Dozvolite da donesem vaš šeširić i mantil (precrtano).
- Dozvolite - reče Dolinjin - da donesem vaše stvari (između „vaše” i „stvari”
umetnuto je „i svoje”). Dolinjin priđe garderobi, pokaza broj (izmenjeno: „oba
broja”) i...
Ovde se Ilja Borisovič zamislio. Bilo je nezgodno zadržavati se kod garderobe.
Samo što ih je obuzeo nadahnuti zanos, tek što je planula ljubav između
usamljenog Dolinjina, koji je već bio u godinama, i devojke u crnom, njegove
slučajne susetke u loži, njih dvoje već odlučiše da beže iz pozorišta, što dalje od
mundira i dekoltea. Autor je pred sobom već nazirao Kupečeski ili Carski vrt,
bagreme, kose, zvezdanu noć. Međutim, trebalo je uzeti stvari, a to je kvarilo
utisak. I Ilja Borisovič pročita napisano, nadu obraze, pogleda kristalnu kuglu
pritiskača i, razmislivši, odluči da žrtvuje utisak radi verodostojnosti. Ali to nije
bilo jednostavno. Njegov talenat je bio čisto lirski i opisi prirode i osećanja išli su
mu od ruke, ali se zato teško snalazio sa običnim stvarima; na primer sa
otvaranjem i zatvaranjem vrata ili s rukovanjem, pogotovo kada je u sobi bila
gužva i kada se jedno ili dvoje od prisutnih rukovalo s više lica. Uz to je Ilja
Borisovič stalno ratovao sa zamenicama, na primer sa zamenicom „ona”, koja se
nametala kao zamena za junakinju, ali i za torbicu, i sofu; a da se ne bi
ponavljalo lično ime, trebalo je govoriti „mlada devojka” ili „njegova sagovornica”,
mada se nije radilo ni o kakvom razgovoru. Pisanje je za Ilju Borisoviča
predstavljalo neravnopravnu borbu sa običnim predmetima; luksuzni predmeti
bili su kudikamo popustljiviji, mada su se, uostalom, i oni ponekad jogunili,
batrgali i ometali slobodu kretanja; i sada, kada se jedva izvukao iz petljavine s
garderobom i kada se spremao da junaka predstavi sa sve elegantnim štapom,

•262•
Ilja Borisovič se od srca radovao raskoši njegove bogato ukrašene drške a da,
avaj, nije slutio šta će od njega zahtevati taj skupoceni štap, kako će bolno tražiti
da ga pomene kada Dolinjin, osećajući na rukama gipko mlado telo, bude
prenosio Irinu preko prolećnog potoka.
Dolinjin je prosto bio „u godinama”; Ilja Borisovič Tal je već bio dobro zagazio
u pedeset i petu. Dolinjin je bio „kolosalno bogat” - bez tačnog objašnjenja izvora
prihoda; kao direktor firme koja se bavila izgradnjom mokrih čvorova i koja je,
uzgred rečeno, ove godine dobila narudžbu da obloži pločicama pećinske zidove
nekoliko stanica podzemne železnice, Ilja Borisovič je bio prilično imućan.
Dolinjin je živeo u Rusiji, po svoj prilici na jugu Rusije, i sa Irinom se upoznao
mnogo pre poslednjeg rata. Ilja Borisovič je živeo u Berlinu, u koji je emigrirao
1920. sa ženom i sinom. Imao je dug, ali neznatan književni staž: nekrolog u
Harkovskom vesniku o lokalnom trgovcu, poznatog po svojim liberalnim
političkim stavovima (1910), dve pesme u prozi, ibid. (avgust 1914. i mart 1917)
i knjiga, u kojoj je objavljen taj isti nekrolog i te dve iste pesme u prozi -
simpatičan knjižurak, objavljen u jeku građanskog rata. I najzad, već u Berlinu,
Ilja Borisovič je napisao neveliku étude Moreplovci i putnici i objavio je u ruskim
novinama koje su izašle u skromnim emigrantskim dnevnim novinama iz Čikaga;
ali taj list je uskoro, nekako poput dima, ispario, drugi časopisi nisu vraćali
rukopise, niti su slali bilo kakva obrazloženja odbijenica. Zatim je nastupilo
dvogodišnje književno zatišje: ženina bolest i smrt, inflacija, hiljadu stvari. Sin je
u Berlinu završio gimnaziju i upisao se na Frajburški univerzitet. I evo, 1925,
uporedo s početkom starosti, spokojni i, uopšte, veoma usamljeni Ilja Borisovič
osetio je takvu potrebu za pisanjem, takvu žeđ - o, ne, ne za slavom, već prosto
za toplinom i pažnjom čitalačke publike - i odlučio da sebi da oduška, napiše
roman i izda ga o sopstvenom trošku.
U isto vreme kada je junak, setni i mnogonapaćeni Dolinjin, oslušnuo zov
novog života, kada se ratosiljao garderobe, za dlaku ostavši zauvek pored nje, i s
mladom devojkom uronio u prolećnu noć, našao je i naslov romana, i to: Usne
na usne. Dolinjin je Irinu doveo k sebi, ali između njih još nije bilo ničega - on je
hteo da mu ona sama priđe i uzvikne:
- Uzmi me, moju čednost, moju patnju... Tvoja sam. Tvoja usamljenost - moja
usamljenost, i ma koliko dugo ili kratko me voleo, ja sam spremna na sve, jer oko
nas proleće zove na čovečnost i dobro, jer svod i nebo sijaju božanstvenom lepotom,
jer te volim...
- Snažno mesto - reče Eufratski. – Terra firma, usuđujem se reći. Veoma
snažno.
- Šta, nije dosadno? - upita Ilja Borisovič, pogledavši preko rožnatih naočara.
- A? Kažite pravo...
- Ona će mu se, verovatno, podati - pretpostavi Eufratski.

•263•
 - Мимо, читателъ, мимо40 - odgovori Ilja Borisovič (pogrešno citirajući
Turgenjeva), zatim se lukavo osmehnu, poravna stranice rukopisa, udobnije
prekrsti punačke butine i nastavi da čita.
Čitao je Eufratskom deo po deo romana, onoliko koliko je napisao. Eufratski
je bio novinar emigrant od imena, tačnije, s desetak pseudonima i Ilju Borisoviča
je upoznao sasvim slučajno, kada je jedared banuo kod njega u vezi s
dobrotvornim koncertom; do tada se Ilja Borisovič kretao samo u krugovima
nemačkih industrijalaca, ali je već sada, posećujući emigrantske skupove,
predavanja, amaterske predstave, znao po izgledu i ponekog od takozvane
spisateljske bratije, a sa Eufratskim se sprijateljio, pa ga je čak i cenio kao
stilistu, mada je stil Eufratskog od onih koje svi već dobro znamo. Ilja Borisovič
ga je često pozivao u goste; pili bi konjak i razgovarali o literaturi, tačnije, govorio
bi domaćin, a gost bi samo žedno upijao komične delove da bi kasnije njima
uveseljavao prijatelje.
Ilja Borisovič je, istina, imao unekoliko težak ukus. Puškina je, naravno,
cenio, ali mu je bio poznatiji po operama i, uopšte, smatrao je da je Puškin
„olimpijski miran i nesposoban da uzbudi čitaoca”. Od cele poezije napamet je
znao samo More od Vejnberga41 i čuvene Skitaljčeve42 stihove u kojima se rimuju
„obešen” (na vešalima) i „umešan” (u revolucionarnu zaveru). Da li je Ilja
Borisovič voleo da se podsmehne dekadentima43? Naravno, voleo je, ali se ipak,
s druge strane, pošteno ograđivao da se slabo razume u poeziju. Zato je sa
zadovoljstvom i žarom raspravljao o ruskoj prozi: poštovao je Lugovoja, cenio
Koroljenka, držao da Arcibašev kvari mladež... - Pišu dosadno! - govorio je za
novije pisce emigrante, šireći ruke. - Dosadno, dosadno - čime je Eufratskog
bacao u tihu ekstazu.
- Pisac mora imati dušu - tvrdio bi Ilja Borisovič - mora biti saosećajan,
osećajan, pravedan. Ja mogu biti niko i ništa, ali imam svoj kredo. Bar jedna
moja spisateljska reč leći će nekome na dušu... I Eufratski ga je posmatrao
zamućenim pogledom, uživajući unapred, s mučnom razneženošću, u
sutrašnjem mimičkom prepričavanju, u neobuzdanom smehu A-a i
trbuhozbornom skičanju Z-a...
I eto, dođe i dan kada je prva verzija romana bila završena. Na predlog
Eufratskog da pođu do kafića i malo posede, Ilja Borisovič je odgovorio pun
tajanstvene važnosti:
- Ne mogu. Doterujem stil.

40 Мимо, читателъ, мимо (rus.) - greška, čitaoče, greška.

41 Petar Isaevič Vejnberg (1831-1908) - ruski pesnik, prevodilac, novinar i istoričar književnosti.
42 Stepan Petrov Skitaljec (1869-1941) - ruski, sovjetski pesnik, pisac i izvođač tradicionalne

muzike.
43
Dekadenti - pripadnici umetničkog pokreta koji je krajem XIX veka nastao u Francuskoj
(décadent), odakle se raširio po čitavoj Evropi. Najpoznatiji predstavnik je Žorž Šarl Ismans.

•264•
 Doterivanje se sastojalo u tome što bi se on okomio na reč молодая44, koja se
pojavljivala suviše često, i zamenjivao je tu i tamo rečju юная45, koju je izgovarao
kao da se na a nalazi dugosilazni akcenat: „mlâđana”, a ne kratkosilazni.
Sledećeg dana. Sumrak. Kafe na Kurfirstendamu46. Crveni kanabe. Dva
gospodina. Po izgledu bi se reklo: poslovni ljudi. Jedan - ozbiljan, naočit,
nepušač, s dobroćudnim i pouzdanim izrazom punačkog lica; drugi - suv, gustih
obrva, s dve neprijatne bore koje su se protezale od risjih nozdrva do spuštenih
uglova usta, iz kojih je koso štrčala još neupaljena cigareta. Tihi glas prvoga: -
Kraj sam ispisao u jednom dahu. On umire, da, umire.
Tišina. Udobni crveni kanabe. U prozoru, kao riba u akvarijumu, promiče
potpuno osvetljen tramvaj.
Eufratski kresnu upaljačem, odbi dim kroz nos i reče:
- A zašto, Ilja Borisoviču, ne biste pre izlaska knjige objavili roman u
časopisu?
- Ali ja nemam protekcije... Ko će ga primiti? Objavljuju uvek jedne te iste.
- Gluposti. Imam ideju, ali o njoj još treba valjano porazmisliti.
- Ja bih sa zadovoljstvom... - zanesenjački reče Ilja Borisovič.
Idejica je izložena posle nekoliko dana u kabinetu I. B. Tala:
- Pošaljite vašu stvar - Eufratski zažmiri i završi u po glasa - Arionu.
- Arionu? - ponovi Ilja Borisovič i bojažljivo pomilova rukopis.
- Ništa strašno. Naziv časopisa. Zar ne znate? Aj-ja-jaj! - Prvi svezak je izišao
proletos, na jesen izlazi drugi. Treba malo pratiti literaturu, Ilja Borisoviču.
- Ali kako da ih kontaktiram? Prosto da pošaljem?
- Nego kako, u Pariz, uredniku. Ta valjda znate ime tog Galatova?
Ilja Borisovič vinovnički slegnu debelim ramenom. Eufratski, mršteći se,
objasni: beletrista, nove forme, majstorstvo, složena konstrukcija, ruski Džojs.
- Đojs - pokorno ponovi Ilja Borisovič.
- Pre svega, dajte da se prekuca - reče Eufratski. - I molim vas, upoznajte se
s časopisom.
Upoznao se. U trgovini mu dadoše debelu ružičastu knjigu i on je uze uz
glasnu primedbu:
- Mladalački poduhvat. Treba ga, znate, obodriti.
- Gotovo je s mladalačkim poduhvatom - reče gazda dućana. - Izišao je svega
jedan broj i to je to.
- Niste u toku - sa osmehom prigovori Ilja Borisovič. - Pouzdano znam da će
sledeći broj izaći na jesen.
Po povratku kući on pažljivo iseče knjigu. U njoj nađe nekakvu nerazumljivu
Galatovljevu prozu, dve-tri priče njemu jedva poznatih autora, nekakve maglovite
44 Молодая (rus.) - mlada.
45 Юная (rus.)- mlađana.
46 Kurfürstendamm - jedna od najpoznatijih berlinskih avenija.

•265•
stihove i sasvim solidan članak o nemačkoj industriji potpisan s „Tigris”. Nikada
neće prihvatiti, tužno pomisli Ilja Borisovič. To je zatvoren krug saradnika.
Ipak, preko oglasa u novinama, pozva izvesnu gospođu Ljubansku
(„stenografija i kucanje”); diktirao joj je osećajno, padajući u zanos, podižući glas,
posmatrajući krišom kakav utisak ostavlja roman na nju. I dok je ona, sitna,
crnpurasta, sa ekcemom na čelu, preletala olovkom po beležnici, Ilja Borisovič je
kružio po kabinetu, sužavajući krugove kad bi se približilo efektno mesto. Na
kraju prve glave sobom se razlegao krik.
- I on shvati da mu je ceo raniji život bio strašna greška - zavapi Ilja Borisovič
i nastavi običnim kancelarijskim glasom - sve to za sutra prekucajte u pet
primeraka, ostavite veće margine i dođite sutra u isto vreme.
Noću je smišljao šta će napisati Galatovu u propratnom pismu (... iščekujem
vaš strogi sud... objavljivao sam u Rusiji i Americi...), a ujutro (kakva divna
predusretljivost sudbine) Ilji Borisoviču stiže pismo:

Visokopoštovani Borise Grigorjeviču!

Od našeg zajedničkog poznanika saznao sam za vaše novo delo. Redakciju
Ariona bi zanimalo da ga pročita, pošto bismo u sledećem broju hteli objaviti
nešto „svežije”.
Kako je to čudno! Koliko još pre neki dan sam se setio vaših elegantnih
minijatura iz Harkovskog vesnika!

- Setili su me se, traže me - zbunjeno izgovori Ilja Borisovič. Zatim okrenu

telefon Eufratskog, zavali se nekako koso u fotelju, nalakti o sto ruku u kojoj je
držao slušalicu, a drugom rukom napravi širok zamah i, sijajući ceo, poče da
oteže: - E pa, dragi moj, e pa, dragi moj - i odjednom primeti da sjajni predmeti
na stolu podrhtavaju, da se udvajaju i plove kao vlažno priviđenje. Zatim trepnu
očima i sve se vrati na svoje mesto, a iz slušalice sanjivo zazvuča umorni glas
Eufratskog: - Ma ništa... Braća po peru. Obična usluga.
Sve više je raslo pet jednakih gomila stranica. Dolinjin, koji još ni jednom nije
imao Irinu, slučajno saznaje da je ona zaljubljena u drugog, u mladog slikara...
Ponekad je I. B. diktirao u svojoj kancelariji, a Nemice, daktilografkinje iz
susednih kancelarija, slušajući udaljenu galamu, čudile bi se na koga to tako
viče njihov dobrodušni šef. Dolinjin je iskreno porazgovarao s njom i ona mu reče
da ga nikada neće napustiti, jer suviše ceni njegovu samotničku dušu, ali, avaj,
telom pripada drugom; i Dolinjin joj se ćutke poklonio. Napokon, dođe dan kada
on napisa testament u njenu korist, dan kada se ustrelio (iz mauzera), dan kada
je Ilja Borisovič, s blaženim osmehom, upitao madam Ljubansku koliko joj je
dužan, usudivši se čak i da je preplati.
S oduševljenjem pročita Usne na usne; jednu kopiju dade Eufratskom na
lekturu (poneke diskretne izmene, na mestima gde su u stenografiji ostale
praznine, već je bila unela madam Ljubanska). Eufratski se ograničio na to što
je u jednom od prvih redova crvenom olovkom dodao temperamentni zarez. Ilja
Borisovič taj zarez uredno prenese na primerak namenjen Arionu, potpisa roman

•266•
pseudonimom koji je izveo iz imena pokojne žene, spoji stranice spajalicom,
priloži dugačko pismo, sve to stavi u veliku prikladnu kovertu, izmeri, zatim sam
ode na poštu i posla roman preporučeno.
Potvrdu udenu u novčanik i spremi se za nedelje drhtavog iščekivanja.
Međutim, Galatovljev odgovor dođe začuđujuće brzo, već petog dana:

Visokopoštovani Ilja Grigorjeviču!

Redakcija je potpuno ushićena materijalom koji ste nam poslali. Retko smo
imali priliku čitati stranice koje bi tako jasno odražavale „ljudsku dušu”.
Vaš roman uzbuđuje svojim samosvojnim izrazom. On odiše „gorčinom i
nežnošću”. Neki opisi, kao na primer opis pozorišta na samom početku,
mogu se meriti sa odgovarajućim slikama u delima naših klasika, a u
izvesnom smislu su i iznad. Ovo govorim potpuno svestan „odgovornosti”
ovakvog suda. Vaš roman bi bio istinski ukras našeg časopisa.

Čim se malo pribrao, Ilja Borisovič, umesto da krene u kancelariju, ode u

Tirgarten, sede na klupu i poče da razmišlja o ženi: kako bi se ona radovala
zajedno s njim. Zatim se uputi Eufratskom. Eufratski je ležao na krevetu i pušio.
Zajedno iščitaše svaku rečenicu pisma. A kada dođoše do poslednje, Ilja
Borisovič krotko podiže pogled i upita: - Zašto, kažite, stoji bi bio, a ne biće, pa
ja im ga dajem sa zadovoljstvom, ili je to samo stvar stila?
- Ne, ovde se, nažalost, radi o nečem drugom - odgovori Eufratski. - Oni
verovatno iz ponosa kriju. Ali stvar je u tome što je časopis u čabru... da, to se
tek nedavno ispostavilo... Emigrantska publika, znate, čita svakojako đubre, a
Arion je pravljen za odabranog čitaoca. Međutim, dešava se...
- To sam već čuo - brižno reče Ilja Borisovič - ali sam mislio da je reč o
konkurentskim ogovaranjima i neupućenosti. Zar drugi broj neće izaći? Pa to je
užasno.
- Nema novca. Časopis je idealistički, nema prođu, a takvi, avaj, propadaju.
- Ali zašto, zašto?! - povika Ilja Borisovič, pljesnuvši rukama. - Pa oni su
prihvatili moju stvar, pa oni bi hteli da je objave!
- Da, nije im pošlo za rukom - ravnodušnim glasom izgovori Eufratski. - No
kažite mi, Ilja Borisoviču... - i on prebaci razgovor na drugo.
Noću je Ilja Borisovič mnogo razmišljao, štošta raščistio sam sa sobom, a
ujutro telefonirao Eufratskom i postavio mu nekoliko pitanja finansijske prirode.
Eufratski je odgovarao nezainteresovano, ali neobično tačno. A onda se Ilja
Borisovič još jednom preračunao i sledećeg dana predložio Eufratskom da
prenese njegov predlog Arionu. Predlog je bio prihvaćen i Ilja Borisovič prebaci u
Pariz izvesnu sumu. Kao odgovor dobi pismo sa izrazom velike zahvalnosti i
obaveštenjem da će druga knjiga izaći za mesec dana. U postskriptumu se
nalazila učtiva molba:

•267•
 Dozvolite nam da roman potpišemo imenom Ilja Anjenski, a ne I. Anjenski,
kako vi predlažete. U suprotnom, neko bi mogao da vas pomeša s
„Poslednjim labudom Carskog sela”, kako ga je Gumiljov zvao.

Ilja Borisovič je odgovorio:

Potpuno ste u pravu. Ja prosto nisam znao da već postoji pisac koji piše pod
tim imenom.
Drago mi je što će moj roman kod vas ugledati svetlost dana. Budite dobri
pa mi, čim časopis izađe, pošaljite pet primeraka.

(Imao je u vidu staru rođaku i dva-tri poslovna prijatelja. Sin mu nije čitao
ruski).
Ovde počinje period u životu Ilje Borisoviča koji su milobruci obeležili kratkim
terminom „uzgred”. Bilo u knjižari, ili na kakvom skupu, ili prosto na ulici,
prilazio bi vam s pozdravom (- A! Kako živite?), odnekud poznat, prijatan i
izgledom naočit gospodin s rožnatim naočarima, započinjao s vama razgovor o
ovome i onome, upadljivo prelazio sa ovoga i onoga na literaturu i odjednom
počinjao: - Uzgred, evo šta mi je Galatov napisao. Da, Galatov. Galatov, ruski
Đojs.
Uzimate pismo i čitate:

... redakcija je potpuno ushićena... naših klasika... ukras našeg časopisa...

- Zamenio je moje ime po ocu - govorio bi Ilja Borisovič s dobrodušnim

smeškom. - Znate kako su pisci rasejani! A časopis će izaći u septembru, bacite
pogled na moju stvarčicu. - I, spremivši pismo, on bi se opraštao s vama i
zabrinuto žurio dalje.
Promašeni pisci, sitni novinari, dopisnici nekakvih bivših listova, izrugivali su
se na njegov račun s velikim uživanjem. S takvim kreveljenjem delikventi muče
mačku; s takvom iskrom u očima seksualno neiživljeni čovek priča gnusne
prljave priče. Izrugivali su se, naravno, iza njegovih leđa, sans-gêne, ne mareći
uopšte za odličnu akustičnost mesta na kojima su spletkarili. Do Ilje Borisoviča,
koji je bio gluv za svet oko sebe, kao tetreb u vreme parenja, verovatno ništa nije
dopiralo. On je cvetao, on je hodao novim, beletrističkim hodom, on je počeo da
piše sinu na ruskom s naporednim nemačkim prevodom većine reči. U uredu su
već znali da Ilja Borisovič nije samo divan čovek, već i ein Schriftsteller47, a poneki
su mu poslovni prijatelji čak i poveravali svoje ljubavne tajne koje bi mogao da
upotrebi kao svoje teme. Osetivši neki topli vetrić, oko njega su se, iz dana u
dan, što na velika, što na mala vrata, počeli okupljati svakakvi emigrantski
grebatori. Javne ličnosti su počele da mu se javljaju. Šta reći: Ilja Borisovič se
stvarno našao okružen poštovanjem i slavom. Nije bilo nijedne večeri u domu
ruske inteligencije a da se ne pomene njegovo ime; a kako je spominjan i šta su

47 Ein Schriftsteller (nem.) pisac.

•268•
mu sve prilepili, i nije bilo toliko važno. Važno je da se priča, kaže istinska
mudrost.
Krajem meseca Ilja Borisovič je poslovno otputovao i propustio vest u ruskim
novinama o skorom izlasku drugog broja Ariona. Kada se vratio u Berlin, na
stolu, u predsoblju, ležao je veliki, četvrtasti paket. On ga otvori odmah, ne
skidajući kaput. Ružičasto, hladno, debelo. I purpurnim slovima: Arion. Šest
primeraka.
Ilja Borisovič pokuša da otvori jedan od njih, knjiga slatko zašušta, ali još
slepa, novorođena, ne progleda. Pokuša ponovo - promakoše nekakve potpuno
tuđe pesmice. Prebaci težinu slepljenih listova zdesna nalevo i potrefi na stranicu
sa sadržajem. Onda preleti pogledom imena i naslove, ali ništa, ništa... Knjiga
zamalo da se zaklopi, on je pridrža, dođe do kraja spiska, ali ništa! Šta je ovo,
gospode, šta je ovo... Nemoguće... Prosto ispalo iz sadržaja, dešava se, dešava se,
dešava... Već je bio u kabinetu i belim nožem rasecao debelo slojevito telo knjige.
Na prvom mestu: Galatov, zatim: stihovi, zatim dve priče, ponovo stihovi i ponovo
proza, a još dalje: nekakvi pregledi, nekakvi člančići. Ilja Borisovič odjednom
oseti zamor i ravnodušnost prema svemu. Pa šta... Možda je bilo previše
materijala. Objaviće u sledećem broju. To je već sigurno. Ali ponovo čekati,
čekati... Pa šta... Ispod palca je mahinalno propuštao nežne stranice. Dobar
papir. Pa šta, ipak sam pomogao. Ne treba tražiti da mene umesto Galatova ili...
A onda najednom sevnuše, iskočiše, zavitlaše se i poskočiše još jednom - s
rukama na kukovima, kao da igraju kazačok - drage, dirljive reči: njene mlade,
tek formirane grudi... još su jecale violine... dva žetona za garderobu... prolećna
noć ih je dočekala než... - i na poleđini stranice neizbežno, kao produžetak
tračnica posle tunela - ... nim i strasnim povetarcem...
- Kako se odmah nisam dosetio! - uzviknu Ilja Borisovič.
Naslov: Prolog romanu. Potpis: A. Iljin; i u zagradi: Nastavak sledi. Tek delić,
tri i po straničice, ali kakav sjajan delić! Uvertira. Elegantno. Iljin je bolje nego
Anjenski. Neko bi mogao da pomeša čak iako potpišu Ilja Anjenski. Ali zašto
Prolog a ne jednostavno Usne na usne, I poglavlje? Ah, to je sasvim nevažno.
On triput pročita svoje stranice. Zatim odloži knjigu, prošeta se po kabinetu,
zviždućući nehajno, kao da se ama baš ništa nije desilo - ali da, tu je knjiga;
knjiga ko knjiga, u čemu je stvar? Zatim se baci na nju i pročita svoj deo još
osam puta zaredom. Zatim pogleda sadržaj: A. Iljin, str. 205, nađe str. 205 i,
gustirajući reč po reč, pročita ponovo. Još dugo se tako igrao.
Časopis je zamenio pismo. Ilja Borisovič je svuda išao sa Arionom ispod miške
i pri svakom susretu sa bilo kojim poznanikom pokazivao je časopis, koji se sam
od sebe otvarao baš na toj stranici. U novinama su se pojavili prikazi. U prvom:
Iljin uopšte nije bio pomenut. U drugom su napisali: Prolog romanu g. Iljina
svakako predstavlja nekakvu šalu. U trećem je stajalo samo: Još su prvi put
uvršteni taj i taj i A. Iljin. U četvrtom je, konačno (dragi, skromni časopiščić koji
je izlazio negde u Poljskoj), bilo napisano ovako: Iljinovo delo osvaja svojom
iskrenošću. Autor slika rađanje ljubavi na fonu muzike. Nesumnjivim vrlinama

•269•
valja dodati i dobar pripovedački stil. Potom je počeo i treći period (posle perioda
„uzgred” i perioda nošenja knjige) Ilja Borisovič je iz lisnice izvlačio taj prikaz.
Bio je srećan. Naručio je još pet primeraka. Bio je srećan. Prećutkivanje je
sebi objasnio učmalošću, a zakeranja - zlonamernošću. Bio je srećan. Nastavak
sledi. I jedne nedelje Eufratski okrenu njegov telefon:
- Pogodite - reče - ko hoće da razgovara s vama? Galatov! Da, došao je na
nekoliko dana.
Razlegao se nepoznati, treperavi, energični, slatki, opijajući glas. Pao je
dogovor.
- Sutra u pet kod mene - reče Ilja Borisovič - kakva šteta što ne možete danas.
- Za žaljenje - odgovarao je pevljivi glas. - Pozvan sam na „Crnu panteru” -
kakav užasan komad - ali već odavno se nisam video sa dragom Elenom
Dmitrijevnom...
Elena Dmitrijevna Garina, zgodna i postarija glumica, koja je iz Rige došla da
glumi u ruskom pozorištu u Berlinu. Početak u pola devet. Ilja Borisovič usred
večere iznenada pogleda na sat, lukavo se osmehnu i krenu u pozorište.
Pozorište u stvari i nije bilo pozorište već sala, koja je bila prikladnija za
predavanja nego za predstave. Komad još nije počeo. Amaterski poster na kome
se nalazila Garina, koja leži na panterinoj koži koga je ubio njen ljubavnik, a koji
će pak nešto kasnije ubiti nju. U hladnom predvorju odzvanjao je ruski jezik. Ilja
Borisovič dade starici u crnom štap, polucilindar, kaput, plati žeton za garderobu
i stavi ga u džepić prsluka i, trljajući polako ruke, pogleda oko sebe. Pored njega
je stajala grupa od troje ljudi: mladi čovek, za koga je znao samo da piše o filmu,
žena mladog čoveka, koštunjava, s lornjonom, i nepoznati gospodin u kicoškom
sakou, bledunjav, crne brade, privlačnih ovnujskih očiju, sa zlatnim lančićem
oko maljave ruke.
- Ali zašto, zašto - živo reče dama - zašto ste to štampali? Pa...
- Ali što ste se navrzli na tog nesrećnika? - odgovori gospodin prijatnim
baritonom. - U redu, očigledno je u pitanju beznadežni mediokritet, priznajem,
međutim, očito smo imali dobar razlog...
On dodade nešto u po glasa i dama zvecnu lornjonom i uzviknu:
- Izvinite, po mom mišljenju, ako mu objavljujete samo zato što daje novac...
- Doucement, doucement - reče gospodin. - Ne razglašavajte naše uredničke
tajne.
U tom trenutku se pogled Ilje Borisoviča ukrsti s pogledom mladog čoveka,
muža koštunjave dame, koji kao da se skameni za trenutak, a onda se prenu,
prostenja i poče krišom da gurka ženu, koja ipak nastavi:
- Ne radi se o tom nesrećnom Iljinu, već o principima.
- Ponekad se principi moraju i žrtvovati - uzdržano odgovori bariton.
Ali Ilja Borisovič ih više nije slušao; mrak mu je pao na oči, i u stanju potpune
zbunjenosti, ne shvatajući još sasvim užas onoga što se desilo, samo je
instinktivno želeo da što pre pobegne od nečeg sramnog, gnusnog,

•270•
nepodnošljivog, krenu prema neodređenoj tački gde su se prodavale neodređene
karte, ali se nehotično vrati nazad, očeša Eufratskog, koji mu je žurio u susret i,
našavši se ponovo pored garderobe, pruži svoj žeton.
Starica u crnom. Broj 79. Eno tamo. Već je, u strašnoj žurbi, zamahnuo da
navuče rukav, kad mu priskočiše Eufratski i onaj, onaj...
- Upoznajte se s našim urednikom - reče Eufratski; i Galatov, razrogačivši oči,
pohita da pomogne Ilji Borisoviču da nađe rukav i, ne dajući mu vremena da se
pribere, zbrza:
- Kako ste, Inokentije Borisoviču? Veoma mi je drago da sam vas upoznao.
Divna slučajnost. Dozvolite da pomognem.
- Ah, bože moj, pustite me na miru - reče Ilja Borisovič, noseći se s kaputom
is Galatovim. - Odlazite. To je gadost. Ne mogu. To je gadost.
- Očit nesporazum - munjevito dodade Galatov.
- Pustite, molim vas - viknu Ilja Borisovič, istrgnu se iz Galatovljevih ruku,
zgrabi polucilindar s pulta i, još uvek navlačeći kaput, izađe.
Nepovezano je šaputao dok je koračao trotoarom, ali odjednom raširi ruke:
zaboravio je svoj štap!
Mahinalno produži, a onda malo posrnu i stade, kao da se zaustavio
mehanizam.
Vratiće se po njega kad predstava počne. Mora sačekati nekoliko trenutaka.
Pored njega su prolazili automobili, zvonili tramvaji, noć je bila vedra, suva,
prijatna, protkana svetlima. Polako krenu prema pozorištu. Razmišljao je o tome
kako je star, usamljen, kako mu je ostalo veoma malo radosti i kako starci
moraju platiti za sreću. Razmišljao je kako će Galatov, možda još večeras, a sutra
zasigurno, doći da se opravdava, izvlači, izvinjava. Znao je da sve mora oprostiti,
inače ništa od onog nastavak sledi. I još je razmišljao o tome kako će njegovo
delo početi da cene posle smrti, prisećao se i sakupljao na gomilicu mrvice
pohvala koje je primio u poslednje vreme, polako šetajući gore-dole po trotoaru,
a zatim se vratio po svoj štap.

prevod s ruskog: Srđan Đurđov Rašković

•271•
 LOBODA

Najprostranija odaja u njihovoj sanktpeterburškoj vili bila je biblioteka. Pre nego

što ga odvezu u školu, Petar je svraćao tamo da poželi ocu dobro jutro.
Podrhtavanje čelika i škripa đonova: njegov otac se svakog jutra mačevao sa
monsieur Maskarom, sićušnim starijim Francuzom, sazdanim od gutaperke i
oštrih crnih dlaka. Nedeljom je Maskara dolazio da Petra podučava gimnastici i
boksu - i obično je čas prekidao zbog lošeg varenja: kroz tajne prolaze, kroz
kanjone od polica za knjige, kroz duboke, mračne hodnike, povlačio se na pola
sata u jedan od toaleta na prvom spratu. Tankih, usijanih zglobova, uvučenih u
ogromne bokserske rukavice, Petar je čekao, zavaljen u kožnu fotelju, slušao
blago zujanje tišine i treptao kako bi odagnao pospanost. Svetlost svetiljke, koja
u zimskim jutrima kao da je uvek imala zagasit, mrk preliv, obasjavala je ulašteni
linoleum, police koje su pokrivale zidove, bespomoćne hrbate knjiga, koje su se
tamo šćućurile u zbijenim redovima, i crna vešala kruškolike vreće za boks. Iza
prozora od debelog stakla, gust, mekan sneg padao je sjednoličnom i jalovom
čari.
U školi je nedavno nastavnik geografije Berezovski (autor knjižice Čao-San,
zemlja jutra: Koreja i Korejci, s trinaest ilustracija i mapom u tekstu), češkajući
svoju tamnu bradicu, neočekivano i nepotrebno obavestio ceo razred da Maskara
drži Petru i njemu privatne časove boksa. Svi su pogledali u Petra. Petrovo lice
se od sramote snažno zažarilo, i čak malo i nadulo. Na sledećem odmoru prišao
mu je Ščukin, najjači, najgrublji i najgluplji dečak iz razreda, i uz osmeh rekao:
- Hajde, pokaži kako boksuješ. - Ostavi me na miru, odgovorio je Petar blago.
Ščukin je groknuo nazalno i udario Petra u stomak. Petru se to nije dopalo. Levim
direktom, kao što ga je učio monsieur Maskara, raskrvario je Ščukinu nos. Pauza
ispunjena nevericom, crvene mrlje na maramici. Pošto se povratio od
zaprepaštenja, Ščukin se bacio na Petra i počeo da ga mlati. Iako ga je celo telo
bolelo, Petar je bio zadovoljan. Ščukinu je nos nastavio da krvari tokom celog
časa iz poznavanja prirode, prestao tokom računa, pa opet počeo da curka tokom
veronauke. Petar je to posmatrao s tihim zanimanjem.

•272•
 Te zime Petrova majka je odvela Maru u Manton48. Mara je bila uverena da
umire od sušice. Odsustvo sestre, prilično nabusite mlade dame oštrog jezika,
nije smetalo Petru, ali nije mogao da se privikne na odlazak svoje majke;
strahovito mu je nedostajala, naročito uveče. Oca nikada nije mnogo viđao.
Njegov je otac bio zauzet u mestu koje se zvalo Skupština (gde se par godina
ranije srušila tavanica). Postojalo je i nešto što se zvalo Kadetska stranka, što
nije imalo veze ni sa strankama, ni s kadetima. Petar bi vrlo često morao da
večera odvojeno, na spratu, s gospođicom Šeldon - koja je imala crnu kosu i
plave oči, a preko svoje dobro ispunjene bluze nosila je pletenu kravatu na
poprečne pruge - dok bi se dole, pored čudovišno naraslih čiviluka u ulazu,
skupilo čak pedeset pari kaljača; i ako bi prešao iz predvorja u bočnu sobu, u
kojoj se nalazio svilom prekriveni otoman, iznenada bi začuo - kad negde u daljini
poslužitelj otvori neka vrata - kakofonični žagor, graju kao u zoološkom vrtu i
dalek ali jasan glas svog oca.
Jednog tmurnog novembarskog jutra, Dmitrij Korf, s kojim je Petar delio
klupu, izvadio je iz svog ofucanog ranca i dao Petru neki jeftin satirični časopis.
Na jednoj od prvih stranica bila je karikatura - na kojoj je preovlađivala zelena
boja - koja je prikazivala Petrovog oca i bila propraćena stihovima. Bacivši pogled
na te retke, Petar je uhvatio delić iz sredine:

В этом столкновении несчастном

Как джентльмен, он предлагал
Револьвер, шпагу иль кинжал49

- Jel’ to istina? - upitao je Dmitrij šapatom (čas je upravo bio počeo). - Kako
to misliš „istina”? - uzvratio je Petar, takođe šapćući. - Tiše malo, vas dvojica -
prekinuo ih je Aleksej Matvejič, nastavnik ruskog, nalik mužiku, s govornom
manom, neupadljivim i neurednim dlačicama iznad krivih usana i nadaleko
poznatim nogama u zarozanim pantalonama: u hodu su mu se stopala preplitala
- desno je spuštao tamo gde bi levo trebalo da stane, i obratno - ali se, bez obzira
na to, veoma brzo kretao. Sad je seo za katedru i prelistao svoju sveščicu; onda
su mu se oči usredsredile na udaljenu klupu iza koje je, kao drvo koje izrasta
pod pogledom fakira, ustajao Ščukin.
- Kako to misliš „istina”? - tiho je ponovio Petar, držeći časopis u krilu i
gledajući iskosa u Dmitrija. Dmitrij mu se primakao. U međuvremenu je Ščukin,
kratko ošišan i obučen u rusku bluzu od crnog serža, s beznadežnim elanom po
treći put počinjao: - Mumu... Turgenjevljeva priča Mumu... - Taj deo o tvom ocu -
odgovorio je Dmitrij prigušenim glasom. Aleksej Matvejič je tresnuo Живое
Слово50 takvom silinom o sto da je jedno pero odletelo s njega i zabilo se vrhom
u pod. - Šta se tamo dešava? Šta vam je, vi... šaptači? - rekao je nastavnik,

48 Manton - mondensko odmaralište na francuskoj rivijeri, blizu Nice

49 On u tom zlosretnom okršaju / Gospodski ponudi da biraju / revolver, bodež il' mač.
50 Живое Слово (rus.) - udžbenik heurističke metode intelektualnog i moralnog razvoja napisan

na osnovu tekstova A. V. Barsova i A. A. Hovanskog.

•273•
nepovezano je pljuvao i siktao - Stanite na noge, stanite... Korf, Šiškov... Šta to
radite tamo? - Prišao im je i vešto oteo časopis.
- Dakle, čitate prljavštine... sedite, sedite... prljavštine. - Plen je stavio u svoju
aktovku.
Posle toga je Petar morao pred tablu. Dobio je zadatak da ispiše prvu strofu
pesme koju je trebalo da nauči napamet. Napisao je:

... узкою межй

Поросшеи кашкою... или бедой...51

Tu se prolomio takav krik da je Petar ispustio kredu:

- Šta to škrabaš? Zašto беда, kad treba лебеда, loboda - vrsta prilepljivog
korova? Gde su ti odlutale misli? Nazad na mesto!
- Pa, jel’ istina? - upitao je Dmitrij dobro tempiranim šapatom. Petar se pravio
da ga ne čuje. Nije mogao da zaustavi drhtavicu koja ga je obuzela; u ušima mu
je stalno odzvanjao stih o revolveru, bodežu il’ maču; pred očima je video samo
oštrim potezima nacrtanu, bledozelenu karikaturu svog oca, na kojoj zelena boja
na jednom mestu nije dopirala do ivice siluete, a na drugom ju je prelazila -
nepažnja prilikom štampe u boji. Sasvim nedavno, pre vožnje do škole, ono
podrhtavanje čelika i ona škripa đonova... njegov otac i učitelj mačevanja, obojica
s tapaciranim štitnicima za grudi i mrežastim maskama... Sve je bilo tako
uobičajeno - Francuz koji grleno viče rompez, battez!, odlučni pokreti njegovog
oca, treperenje i zveket mačeva... Predah: zadihan i nasmejan, skinuo je
ispupčenu masku s vlažnog, rumenog lica.
Čas se završio. Aleksej Matvejič je odneo časopis. Bled kao krpa, Petar je ostao
na mestu, dižući i spuštajući poklopac klupe. Drugovi iz razreda su radoznalo,
ali s poštovanjem, tražili više pojedinosti. On nije ništa znao, i pokušavao je i
sam nešto da otkrije iz te kiše pitanja. Uspeo je da shvati da je Tumanski, takođe
poslanik u Skupštini, bacio ljagu na čast njegovog oca i da ga je otac izazvao na
dvoboj.
Još dva časa su sporo prošla, a onda je došao veliki odmor i grudvanje u
dvorištu. Bez ikakvog razloga, Petar je svoje grudve počeo da puni smrznutom
zemljom, što nikada pre nije radio. Na sledećem času je Nusbaum, nastavnik
nemačkog, izgubio strpljenje i izdrao se na Ščukina (koji tog dana baš nije imao
sreće), a Petar je osetio grč u grlu i zamolio da izađe u toalet - kako se ne bi
rasplakao pred svima. Tamo se, samotno obešen blizu umivaonika, nalazio
neverovatno prljavi, neverovatno sluzavi peškir - ili, tačnije, leš peškira koji je
prošao kroz mnoge mokre ruke koje su ga gnječile. Minut ili dva, Petar se
posmatrao u ogledalu - to je bio najbolji način da spreči lice da se raspline u
suznu grimasu.
Zapitao se da li bi trebalo da ode kući pre tri sata, što je bilo uobičajeno vreme,
ali je odbacio tu pomisao. Samokontrola, moto je samokontrola! U učionici je

51 Uskom međom/Obraslom detelinom... il' bolom...

•274•
bura bila prošla. Ščukin, crvenih ušiju, ali potpuno smiren, bio je opet na svom
mestu i sedeo je skrštenih ruku.
Još jedan čas - zatim poslednje zvono, koje se od onih za prethodne časove
razlikovalo po dugom, prozuklom zvuku. Brzo navukavši postavljene gumene
čizme, kratki krzneni kaput i šapku s naušnjacima, Petar je pretrčao preko
dvorišta, probio se do izlaza, nalik tunelu, i preskočio nisku kapiju. Kola nisu
došla po njega, tako da je morao da se vrati kući unajmljenim konjskim
saonicama. Mršavi kočijaš ravnih leđa, pomalo ukrivo posađen na svom sedištu,
na neobičan način gonio je svog konja: pravio bi se da će izvući knut iz sara
svojih visokih čizama, ili bi pak rukom nagovestio nekakav ohrabrujući gest koji
nije nikom posebno bio upućen, a onda bi se saonice trznule, od čega bi pernica
u Petrovom rancu začegrtala, i sve ga je to tupo tištalo i pojačavalo njegovu
uznemirenost, dok su ogromne, nepravilne, na brzinu sklepane pahulje padale
na umašćeni pokrivač za krilo.
Otkad su njegove majka i sestra otišle, popodneva kod kuće bila su tiha. Petar
se popeo širokim, ne previše strmim stepenicama, na čijem se drugom odmorištu
nalazio sto od zelenog malahita s vazom za posetnice. Na njemu je stajala replika
Miloske Venere, koju su njegovi rođaci jednom opremili kaputom od pliša i
somota i šeširom s veštačkim trešnjama, posle čega je zaličila na Praskovju
Stepanovnu, osiromašenu udovicu koja je navraćala svakog prvog u mesecu.
Petar je stigao do poslednjeg sprata i pozvao guvernantu po imenu. Ali gospođici
Šeldon je došla gošća na čaj, engleska guvernanta porodice Veretenjikov.
Gospođica Šeldon je poslala Petra da radi domaći zadatak za sutradan. I da ne
zaboravi da prvo opere ruke i popije čašu mleka. Njena vrata su se zatvorila.
Petar, osećajući da se guši u jezivoj strepnji nalik vati, malo se zadržao u dečjoj
sobi, zatim sišao na drugi sprat i provirio u očevu radnu sobu. Tišina je tamo
bila nepodnošljiva. Onda ju je prekinuo krt zvuk - pad uvijene latice hrizanteme.
Na monumentalnom pisaćem stolu diskretno su se sjajili dobro poznati
predmeti, fiksirani poput planeta u urednom kosmičkom sledu: fotografski
portreti, mermerno jaje, veličanstvena mastionica.
Petar je prešao u majčin budoar, pa odatle na njegov zatvoreni balkon, i dosta
dugo je stajao tamo gledajući kroz izduženi prozor. Na toj geografskoj širini skoro
da je već pala noć. Pahulje su obletale oko kugli svetiljki, koje su se prelivale lila
tonovima. Ispod njih, nejasno su promicali crni obrisi saonica i siluete zgurenih
putnika. Možda sledećeg jutra? To se uvek odigrava izjutra, veoma rano.
Spustio se na prvi sprat. Tiha pustoš. S nervoznom užurbanošću je upalio
svetlo u biblioteci i crne senke su se povukle. Pošto se smestio u udubljenje blizu
jedne od polica, pokušao je da zaokupi misli proučavanjem ogromnih uvezanih
tomova časopisa Живописное обозрение: muška lepota zavisi od izvanredne
brade i raskošnih brkova. Od vremena kad sam bila devojčica patila sam od
mitesera. Koncertna harmonika „zadovoljstvo”, dvadesetoglasna s deset
registara. Grupa sveštenika i drvena crkva. Slika s potpisom „Stranci”:
neraspoložen gospodin za pisaćim stolom, gospođa s krznenim okovratnikom
uhvaćena u trenutku dok navlači rukavicu na raširene prste. Ovaj tom sam već
pregledao. Izvukao je drugi i istog trenutka se suočio sa slikom dvoboja između

•275•
dvojice mačevalaca: jedan je bezumno zamahnuo, a drugi se izmakao u stranu i
probo protivnika kroz grlo. Petar je uz tresak zatvorio teški tom i zaledio se, držeći
se za slepoočnice kao što to čine odrasli. Sve je bilo zastrašujuće - tišina,
nepokretne police, bleštavi tegovi na hrastovom stolu, crne kutije s vizitkartama.
Pognute glave, projurio je kao vetar kroz sumračne prostorije. Kad se opet našao
u dečjoj sobi, legao je na kanabe i ostao tamo nepokretan sve dok se gospođica
Šeldon nije setila da on postoji. Sa stepeništa se začulo zvono koje je oglašavalo
večeru.
Dok je Petar silazio, njegov otac je izašao iz radne sobe u društvu pukovnika
Rozena, koji je nekada bio veren sa očevom davno mrtvom mlađom sestrom.
Petar se nije usudio da pogleda oca, a kad je očeva krupna šaka, zračeći dobro
poznatom toplinom, dodirnula sinovljevu glavu sa strane, Petar je do suza
pocrveneo. Bilo je nemoguće, nepodnošljivo pomisliti da će se ovaj čovek, najbolji
čovek na svetu, boriti u dvoboju s nekim tamo Enigmanskim. Kakvim oružjem?
Pištoljima? Mačevima? Zašto niko ne priča o tome? Da li posluga zna?
Guvernanta? Majka u Mantonu? Za stolom se pukovnik šalio kao i uvek, naglo,
kratko, kao da krcka orahe, ali večeras je Petar umesto smehom bio obuzet
crvenilom, što je pokušavao da sakrije tako što bi namerno ispustio salvetu kako
bi mogao tiho da se povuče pod sto i tamo povrati uobičajenu boju, ali bi se
odatle izvukao još rumeniji nego što je bio, a otac bi ga upitno pogledao - i veselo,
bez žurbe, s karakterističnom mirnoćom, nastavio da obavlja obrede večernjeg
obroka, pažljivog ispijanja vina iz niskog zlatnog pehara s drškom. Pukovnik
Rozen je i dalje zbijao šale. Gospođica Šeldon, koja nije govorila ruski, ćutala je,
strogo isturenog poprsja; a kad god bi Petar pognuo leđa, gadno bi ga podbola
ispod lopatica. Za desert je bio služen parfe od pistaća, kojeg se gnušao.
Posle večere, otac i pukovnik su otišli gore u radnu sobu. Petar je izgledao
tako čudno da ga je otac upitao: - Šta se dešava? Zašto se duriš? - Petar je nekim
čudom uspeo razgovetno da odgovori: - Ne durim se. - Gospođica Šeldon ga je
povela u krevet. Čim se svetlo ugasilo, zario je lice u jastuk. Onjegin je zbacio
svoj ogrtač, Lenski je pao na daske kao crna vreća. Mogao je da vidi vrh mača
kako pozadi izranja iz Italijanovog vrata. Maskara je voleo da priča o jednom
rencontreu koji je imao u mladosti: još pola santimetra niže - i jetra bi bila
probodena. Domaći zadatak za sutra nije bio gotov, u sobi je vladao potpuni
mrak, a on mora da ustane rano, veoma rano, bolje da ne sklapam oči jer bih
mogao da prespavam - to je sigurno zakazano za sutra. Oh, neću otići u školu,
neću otići, reći ću - boli me grlo. Majka će se vratiti tek za Božić. Manton, plave
razglednice. Moram poslednju da stavim u album. Jedan kraj je sad ušao,
sledeći...
Petar se probudio u uobičajeno vreme, oko osam, i kao i uvek, čuo je
čegrtanje: bio je to sluga zadužen za peći - otvorio je regulator. Kose još mokre,
pošto se na brzinu okupao, Petar je sišao dole i zatekao oca kako boksuje s
Maskarom, kao da je u pitanju običan dan. - Boli te grlo? - rekao je, ponavljajući
za Petrom. - Da, grebucka me - rekao je Petar tiho. - Pazi, govoriš li istinu? -
Petar je osećao da bi svako dalje objašnjenje bilo opasno: suze samo što nisu
pokuljale, oslobađajući sramotnu bujicu. Bez reči se okrenuo i uskoro je sedeo

•276•
u limuzini, s rancem u krilu. Osećao je mučninu. Sve je bilo grozno i
nepopravljivo.
Nekako je uspeo da zakasni na prvi čas i dugo je stajao podignute ruke iza
zastakljenih vrata, ali mu nije bilo dozvoljeno da uđe, tako da je lutao po
hodnicima, a onda se podigao na prozorsku dasku s neodređenom idejom da
uradi zadatke, ali nije stigao dalje od:

... s detelinom i s lepljivom lobodom

kad je po hiljaditi put počeo da zamišlja kako će se to sve odigrati - u izmaglici

ledenog jutra. Kako da otkrije dogovoreni datum? Kako da sazna pojedinosti? Da
je bio u poslednjem razredu - ne, čak i pretposlednjem - mogao je da predloži: -
Dopusti mi da te zamenim.
Konačno je zazvonilo. Bučna gomila ispunila je salu za odmor. Odjednom je
iz neposredne blizine začuo glas Dmitrija Korfa: - Pa, jel’ ti drago? Jel’ ti drago?
- Petar ga je gledao s tupim nerazumevanjem. - Andrej dole ima novine - rekao
je Dmitrij uzbuđeno. - Hajde, imamo taman dovoljno vremena, videćeš... Ali šta
ti je? Da sam ja na tvom mestu...
U predvorju, stari portir Andrej sedeo je na stolici i čitao. Podigao je pogled i
nasmešio se. - Sve je tu, sve ovde piše - rekao je Dmitrij. Petar je uzeo novine i
kroz drhtavu maglu razaznao: Juče rano po podne na Krestovskom ostrvu G. D.
Šiškov i grof A. S. Tumanski borili su se u dvoboju, koji se, srećom, završio bez
krvi. Grof Tumanski, koji je pucao prvi, promašio je, a na to je njegov protivnik
opalio svoj pištolj u vazduh. Sekundanti su bili...
I onda je bujica pokuljala. Portir i Dmitrij Korf su pokušavali da ga smire, ali
ih je on stalno odgurivao, tresući se od grčeva, skrivenog lica, nije mogao da diše,
nikada nije tako plakao, nemojte nikome reći, molim vas, samo se ne osećam
baš najbolje, nešto me tu boli - pa opet navala jecaja.

prevod sa engleskog: Srđan Vujica

•277•
 BIBLIOGRAFIJA

ROMANI I NOVELE

Mašenjka (Maшенька, 1926); Kralj, dama, pub (Koраль, дaмa, валем, 1928);
Špijun (Соглядатай, 1930); Lužinova odbrana (Защита Лужина, 1930); Podvig
(Подвиг, 1932); Smeh u tami (Kaмера обскура, 1932); Očaj, (Oтчаяние, 1934);
Poziv na pogubljenje (Приглашение на казнь, 1936); Volšebnik (Волшебник,
1938. / objavljeno 1985); Dar (Дар, 1938); Stvarni život Sebastijana Najta (The
Real Life of Sebastian Knight, 1941); U znaku nezakonito rođenih (Bend Sinister,
1946); Lolita (1955); Pnin (1957); Bleda vatra (Pale Fire, 1962); Ada ili Strast:
jedna porodična hronika (Ada, or Ardor: A Family Chronicle, 1969); Prozirne stvari
(Transparent Things, 1972); Pogledaj arlekine! (Look at the Harlequins!, 1974);
Laurin original: (umiranje je zabavno) (The Original of Laura: (Dying is Fun), 2009).

ZBIRKE PRIČA

Čorbov povratak (Возвращение Чорба, 1929); Špijun (Соглядатай, trinaest

priča, 1938); Nabokovljevih dvanaest (Nabokov’s Dozen, 1958); Ruska lepotica i
druge priče (A Russian Beauty and Other Stories, 1973); Istrebljivanje tirana i
druge priče (Tyrants Destroyed and Other Stories, 1975); Pojedinosti sunčevog
zalaska i druge priče (Details of a Sunset and Other Stories, 1976).

DRAME

Pol (Полюс, 1923); Deda (Дедушка, 1923); Tragedija gospodina Morna (Трагедия
мистера Морна, 1923/4); Čovek iz SSSR-a (Человек из СССР, 1926/7); Događaj
(Событие, 1938); Izum valcera (Изобретение вальса, 1938).

•278•
 POEZIJA

Stihovi (Стихи, 1916); Almanah: dva puta (Aльманах: Два пути, 1918); Skup
(Грозь, 1923) Gorski put (Горний путь, 1923); Čorbov povratak (Возвращение
Чорба: Рассказы и стихи, 1930); Pesme (Стихотворения, 1929); Pesme i
problemi (Poems and Problems, 1969-1971).

ESEJI

Nikolaj Gogolj (Nikolai Gogol, 1944); Zapisi o prozodiji (Notes on Prosody, 1963); O
Ulisu (Lectures on Ulysses, 1980); O ruskoj književnosti (Lectures on Russian
Literature, 1981); O Don Kihotu (Lectures on Don Quixote, 1983).

PREVODI

Kola Brenjon, Romen Rolan (s francuskog na ruski, 1922); Alisa u zemlji čuda,
Luis Kerol (sa engleskog na ruski, 1923); Tri ruska pesnika (Three Russian Poets:
Selections from Pushkin, Lermontov, and Tyutchev, s ruskog na engleski 1944);
Heroj našeg doba, Mihail Ljermontov (s ruskog na engleski, zajedno sa Dmitrijem
Nabokovom, 1958); Slovo o Igorovom pohodu, narodni ep (s ruskog na engleski,
1960); Evgenije Onjegin, Aleksandar Puškin (s ruskog na engleski, 1964).

RAZNO

Pričaj, uspomeno: autobiografija (Speak, Memory: A Memoir/An Auto-biography

Revisited, 1951/1967); Nabokovljevi leptiri (Nabokov’s Butterflies, 2000).

•279•
 NAPOMENE

Pred vama se nalaze moje napomene za priče koje prethodno nisu bile deo zbirki
objavljenih na engleskom jeziku, zajedno sa uvodnim napomenama Vladimira
Nabokova za priče koje su se nalazile u zbirkama Ruska lepotica i druge priče
(1973), Istrebljivanje tirana i druge priče (1975) i Pojedinosti sunčevog zalaska i
druge priče (1976), sve izdate u izdavačkoj kući „Mekgro-Hil”, kao i u raznim
prevodima širom sveta.
Napomene su poređane onim redosledom kojim se priče pojavljuju u ovom
izdanju; Nabokov nije pisao napomene za svaku priču zasebno u svojoj prvoj
značajnoj zbirci objavljenoj u Americi, Nabokovljevih dvanaest („Dabldej &
Kompani”, Garden siti, Njujork, 1958); ipak, pogledajte apendiks u II tomu koji
se odnosi na njegove bibliografske napomene u vezi s tom zbirkom, zajedno s
njegovim predgovorima svakoj zbirci koju je izdao „Mekgro-Hil”
Pokušao sam, koliko god je to moguće, da utvrdim hronološki red kojim će
biti poređane priče u ovoj zbirci. U situaciji kada su nam dostupni samo datumi
objavljivanja, tu hronologiju treba shvatiti uslovno. Moj glavni izvor bile su
Nabokovljeve lične zabeleške, arhivski materijal i dragoceno istraživanje Brajana
Bojda, Ditera Cimera i Majkla Džulijara. Čitalac će primetiti izvesne
nedoslednosti u datiranju. Kada bi se takve stvari javljale u samim
Nabokovljevim komentarima, odlučio sam da bi bolje ostaviti ih takvim kakvi su
i ne menjati pojedinosti iz njegovog teksta.
Dmitri Nabokov

NEBIĆE

Priča „Nebiće” („Нежить”) prvi put je objavljena 7. januara 1921. u dnevnom listu
„Rulj” (руль - kormilo), ruskom emigrantskom časopisu u Berlinu, koji je počeo
da izlazi nekih mesec dana pre toga i u kome je Nabokov redovno objavljivao
poeme, drame, priče, prevode i šahovske probleme. Priča je tek nedavno

•280•
prevedena na engleski i objavljena, sa dvanaest drugih, prethodno neobjavljenih,
u knjizi Venecijanka i druge priče (La Vénitienne et autres nouvelles, „Gallimar”,
1990), Venecijanka (La Veneziana, „Adelphi”, 1992), u 13. i 14. tomu Sabranih
dela Vladimira Nabokova (Vladimir Nabokov: Gesammelte Werke, „Rowohlt”,
1989) i u dva toma holandskog izdanja („De Bezige Bij”, 1995, 1996), koje se, uz
englesko izdanje, trenutno smatra konačnim izdanjem. Dok sam prethodne
pedeset dve priče iz već spomenutih zbirki prevodio pod punim nadzorom svoga
oca, za prevode na engleski trinaest posthumno objavljenih priča preuzimam
punu odgovornost.
„Nebiće” je prva priča koju je Nabokov objavio i jedna od prvih koju je napisao.
Potpisao se kao „Vladimir Sirin” (сирин je mitska ptica iz ruskih bajki, ali i obična
sova), pseudonimom kojim je u mladosti potpisao mnoga svoja dela.
Nabokovljev spisateljski debi desio se dok je studirao u Kembridžu, na Triniti
koledžu (maja 1919) doputovao je u Englesku zajedno sa svojom porodicom,
zauvek napustivši Rusiju; gajio je strast prema poeziji, dok je u isto vreme
prevodio Kolu Brenjona, novelu Romena Rolana.
D. N.

GOVORIMO RUSKI

Priča „Govorimo ruski” („Говорят по-русски”) datira najverovatnije s početka

1923. godine. Doskora je bila neobjavljena.
„Mejn Rid” koji se spominje u priči je Tomas Mejn Rid (Thomas Mayne Reid,
1818-1883), autor avanturističkih romana.
„Zatvoreniku”, protagonisti ove priče, bilo je dozvoljeno da čita Basne Ivana
Andrejeviča Krilova (1768-1844) i popularni istorijski roman Knez Serebrjani.
Smrt Ivana Groznog Alekseja Konstantinoviča Tolstoja (1817-1875).
D. N.

ZVUCI

„Zvuci” („Звуки”) napisani su u septembru 1923, a u engleskom prevodu

Dmitrija Nabokova prvi put su objavljeni 14. avgusta 1995. Nabokov nije pisao
priče sve do 1923, dve godine po objavljivanju „Nebića”. U međuvremenu, u leto
1922, završio je studije na Kembridžu. Vratio se u Berlin, gde se njegova porodica
preselila posle Oktobarske revolucije i gde je njegov otac ubijen u atentatu 28.
marta 1922. U vreme kada je pisao „Zvuke”, Nabokov je izdao dve zbirke pesama
i svoj prevod Alise u zemlji čuda. Ova priča je, između ostalog, varijacija na temu
ljubavi iz mladosti. Skoro sigurno je u pitanju Tatjana Evgenijevna Segelkranc,
rođena Rauš, koja se takođe spominje i u romanu Dar.
D. N.

•281•
 UDAR KRILA

„Udar krila” („Удар криыла”), napisan u oktobru 1923, prvi put je objavljen u
ruskom emigrantskom časopisu „Ruski eho” („Русское эхо”), u januaru 1924.
Iako se radnja odigrava u Zermatu, oseća se odjek kratkog Nabokovljevog
odmora u Sent Moricu decembra 1921, na kom je bio sa svojim prijateljem s
Kembridža, Bobijem de Kalrijem.
Iz pisma majci (koja se preselila u Prag krajem 1923, dok je Nabokov ostao
Berlinu, gde se, u aprilu 1924, oženio Verom Slonjim) saznajemo da joj je poslao
nastavak „Udara krila”, i to verovatno već objavljenog u nekom časopisu. Do
danas nije pronađen trag tog dela. Engleski prevod, s neznatno izmenjenim
naslovom, „Zamah krila” („Wing-beat”), objavljen je u časopisu „The Yale Review”,
vol. 80, br. 1 i 2, april 1992.
D.N.

BOGOVI

Nabokov je napisao „Bogove“ („Боги”) u oktobru 1923. Priča je prvi put objavljena
u ovoj zbirci. U to vreme Nabokov je radio na svojoj verovatno najznačajnijoj
drami, petočinki Tragedija gospodina Morna (Трагедия мистера Морна), koja je
2012. izdata u engleskom prevodu u „Ardis Pressu”.
D.N.

SLUČAJNOST

„Случайность” jedna od mojih najranijih priča, napisana je početkom 1924, u

smiraju mog momačkog života, odbijena je od berlinskog emigrantskog dnevnog
lista „Rulj” („Ne štampamo dogodovštine o kokainskim zavisnicima”, rekao je
urednik, skoro potpuno istim glasom kao i urednik „Njujorkera”, tridesetak
godina kasnije - „Ne objavljujemo akrostihe” - kad je odbio „Sestre Vejn”), da bih
je potom, uz preporuku dobrog prijatelja i izvanrednog pisca, Ivana Lukaša,
poslao u redakciju „Sivodnje” („Сегодня”) iz Rige, eklektičnijeg časopisa, koji ju
je objavio 22. juna 1924. Nikada ne bih ušao ovoj priči u trag da nije bilo Endrjua
Filda, koji ju je otkrio pre nekoliko godina.
V. N. - lstrebljivanje tirana i druge priče, 1975.

LUKA

Priča „Luka” („Порт”) napisana je početkom 1924. i objavljena u časopisu „Rulj”,

24. decembra iste godine. Ova priča je kasnije objavljena u prvoj Nabokovljevoj
zbirci, Čorbov povratak (Возвращение Чорба, „Slovo”, Berlin, 1930), koja je
uključivala i dvadeset i četiri pesme. „Luka” delimično ima i autobiografskih

•282•
elemenata: u julu 1923, tokom posete Marselju, Nabokov je bio fasciniran nekim
ruskim restoranom koji je posetio nekoliko puta i gde su mu dvojica ruskih
mornara predložila da se s njima otisne put Indokine.
D. N.

ODMAZDA

Priča „Odmazda” („Meсть”), pojavila se u „Ruskom ehu”, 20. aprila 1924.

D.N.

BLAGOTVORNOST

Priča „Blagotvornost” („Благоть”) napisana je u martu 1924. i objavljena u

časopisu „Rulj”, 28 aprila 1924. Nakon toga opet je objavljena u zbirci Čorbov
povratak.
D. N.

POJEDINOSTI SUNČEVOG ZALASKA

Čisto sumnjam da sam ja odgovoran za grozni naslov na ruskom („Kaтастрофа”),

koji je bio nametnut ovoj priči. Napisana je juna 1924. u Berlinu i prodata
ruskom emigrantskom časopisu „Sivodnja” iz Rige, gde je objavljena 13. jula iste
godine. Još uvek pod istim nazivom i bez sumnje s mojim indolentnim
blagoslovom, bila je uključena u knjigu Špijun (Соглядатай, „Slovo”, Berlin,
1930).
Sada sam joj dao novi naslov koji ima tri prednosti: korespondira s
tematskom pozadinom priče, zasigurno će zbuniti čitaoce koji preskaču opise i,
pre svega, razbesneće kritičare.
V. N. - Pojedinosti sunčevog zalaska i druge priče, 1976.

OLUJA

Oluja se na ruskom kaže гроза, veličanstvena mala reč, s tim tužnjikavim

cikcakom u sredini.
Napisana je u Berlinu negde u leto 1924. i objavljena avgusta iste godine u
emigrantskom dnevnom listu „Rulj”, a takođe je bila deo zbirke Čorbov povratak
(„Slovo”, Berlin, 1930).
V. N. - Pojedinosti sunčevog zalaska i druge priče, 1976.

•283•
 LA VENEZIANA

Priča „La Veneziana” („Венецианка”) napisana je uglavnom u septembru 1924;

datirana je na 5. oktobar te godine. Ostala je neobjavljena i neprevedena sve
doskora, kada je postala naslovna priča zbirki izdatih u Italiji i Francuskoj.
„Giovane romana detta Dorotea”, platno Sebastijana (Lučijana) del Pjomba
(ca. 1485-1547), koja je bila inspiracija za sliku predstavljenu u priči, naslikano
je oko 1512. Nabokov ju je možda video u Kajzer-Fridrih muzeju (sada Štatliše
muzej). Venecija - rodno mesto slikara, verovatno je podstaklo Nabokova da
transformiše „Romanu” u „Venezianu”. I svakako je u pitanju isti umetnik koji
je naslikao Ritratto di donna, koja je u kolekciji grofa Rejdnora u zamku Longford,
na kojeg Nabokov aludira kratkom opaskom: „Danas mi iz Londona stiže mladi
Lord Nortvik, kao što znate, vlasnik druge slike istog Del Pjomba.”
D. N.

BAHMAN

Priča „Bahman” napisana je u Berlinu, oktobra 1924. Izdata je u nastavcima u

„Rulju”, 2. i 4. novembra iste godine, a uključena je u moju zbirku priča Čorbov
povratak („Slovo”, Berlin, 1930). Rečeno mi je da je zaista postojao muzičar koji
je imao neke neobične karakterne osobine kao i moj izmišljeni muzičar. U nekim
drugim aspektima sličan je Lužinu, šahisti iz romana Lužinova odbrana
(Защита Лужина, 1930).
V. N. - Istrebljivanje tirana i druge priče, 1975.

ZMAJ

Priča „Zmaj” („Дракон”) napisana je u novembru 1924, izdata je u francuskom

prevodu Vladimira Sikorskog i sada u ovoj zbirci.
D.N.

BOŽIĆ

Priča „Božić” („Рождество”) napisana u Berlinu krajem 1924, objavljena je u

„Rulju” iz dva dela, 6. i 8. januara 1925. i bila je deo zbirke Čorbov povratak.
Pomalo neobično podseća na određenu vrstu šahovskih problema pod imenom
„samomat”.
V. N. - Pojedinosti sunčevog zalaska i druge priče, 1976.

•284•
 PISMO KOJE NIKAD NIJE STIGLO U RUSIJU

Negde tokom 1924, u emigrantskom Berlinu, započeo sam roman pod radnim
nazivom Sreća (Счастье). Neki bitni delovi ove priče biče iskorišćeni u Mašenjki,
koja je napisana u proleće 1925 (ponovo štampana u Berlinu, „Slovo”, 1926,
prevedena je na engleski pod imenom Merry, „Mekgro-Hil”, 1970, i ponovo
štampana u Rusiji, „Ardis”, 1974). Oko Božića 1924. imao sam dva poglavlja
romana Счастье spremno, ali iz nekog zaboravljenog, a bez sumnje izvanrednog
razloga, pocepao sam prvo poglavlje i dobar deo drugog. Zadržao sam samo deo
koji sadrži pismo napisano u Berlinu mojoj heroini koja je ostala u Rusiji. To je
objavljeno u „Rulju” (Berlin, 29. januar 1930) pod imenom „Письмо в Россию” i
bilo je uvršteno u zbirku Čorbov povratak, Berlin 1930. Prevod na engleski i
naknadna redakcija teksta zahtevali su da naslov bude promenjen zbog
dvosmislenosti naslova („Pismo za Rusiju” i „Pismo Rusiji”).
V. N. - Pojedinosti sunčevog zalaska i druge priče, 1976.

TUČA

Priča „Tuča” („Драка”) objavljena je u „Rulju”, 26. septembra 1925, u

francuskom prevodu i u mom prevodu na engleski u „Njujorkeru”, 18. februara
1985.
D. N.

ČORBOV POVRATAK

Priča je prvobitno izdata u dva dela u ruskom emigrantskom časopisu „Rulj”, 12.
novembra 1925. i ponovo kao deo zbirke Čorbov povratak („Slovo”, Berlin, 1930).
Engleski prevod Gleba Struvea („The Return of Tchorb” by Vladimir Sirin)
pojavio se u antologiji This Quarter (vol. 4, br. 4, jun 1932), objavljenoj u Parizu.
Pošto sam opet pročitao tu verziju četrdesetak godina kasnije, sa žaljenjem sam
uvideo da je prevod stilski previše doteran i u značenju veoma netačan u
poređenju s mojom sadašnjom prozom. Zato sam ponovo preveo priču u saradnji
sa svojim sinom.
Priča je napisana neposredno po završetku mog romana Mašenjka i
predstavlja dobar primer mojih ranih konstrukcija.
Radnja se odigrava u nemačkom gradiću pre pola veka. Primetio sam da je
put od Nice do Grasa, gde sam zamislio nesrećnog gospodina Čorba da šeta, još
uvek neasfaltiran i prašnjav negde oko 1920.
V. N. - Pojedinosti sunčevog zalaska i druge priče, 1976.

•285•
 VODIČ KROZ BERLIN

Napisan u decembru 1925. u Berlinu, „Путеводитель по Берлину” objavljen je

u „Rulju” 24. decembra i deo je zbirke Čorbov povratak („Slovo”, Berlin, 1930).
Iako naizgled jednostavan, ovaj „Vodič” predstavlja jedno od mojih
najkompleksnijih dela. Moj sin i ja smo imali velikih problema prevodeći ga.
Nekoliko fraza je dodato da bi tekst bio razumljiviji.
V. N. - Pojedinosti sunčevog zalaska i druge priče, 1976.

BAJKA

Priča „Bajka” („Сказка”) napisana je krajem maja ili početkom juna 1926. i izdata
u nastavcima u emigrantskom dnevnom listu „Rulj”, 27. i 29. juna iste godine.
Ponovo je štampana u zbirci Čorbov povratak („Slovo”, Berlin, 1930).
Ova izveštačena priča, sklepana pomalo na brzaka, s više pažnje posvećene
kompleksnoj radnji nego stilu i dobrom ukusu, zahtevala je, tu i tamo, određene
intervencije u engleskoj verziji. Ipak, harem mladog Ervina ostao je netaknut.
Nisam ponovo čitao svoju „Сказка ” još od 1930, ali dok sam radio sada na
njenom prevodu, stresao sam se od jeze kada sam na samom kraju priče sreo
pomalo oronulog, ali bez sumnje Hamberta glavom i bradom, u pratnji njegove
nimfete, i to u priči koju sam napisao pre skoro pola veka.
V. N. - Istrebljivanje tirana i druge priče, 1975.

UŽAS

Priča „ Užas” („Ужас”) napisana je u Berlinu 1926, jedne od najsrećnijih godina

u mom životu. Ruski emigrantski časopis „Savremenije zapiski” („Современные
записки”), koji je izlazio u Parizu, objavio je 1927. ovu priču, da bi potom bila
uvrštena u prvu od tri moje ruske zbirke, Čorbov povratak („Slovo”, Berlin, 1930).
Objavljena je bar desetak godina pre Sartrove Mučnine, s kojom ima neke
zajedničke crte i nijedan od njegovih fatalnih nedostataka.
V. N. - Istrebljivanje tirana i druge priče, 1975.

BRITVA

Priča „Britva” („Бритва”) prvi put se pojavila u „Rulju”, 16. septembra, 1926.
Nekih mesec dana kasnije biće objavljen Nabokovljev prvi roman, Mašenjka.
Lorens Dol ju je preveo na francuski, zatim je objavljena u prvom tomu sabranih
dela Vladimira Nabokova na holandskom („De Bezige Bij”, 1991) i sada u ovoj
zbirci.
D. N.

•286•
 PUTNIK

Priča „Putnik” („Пассажир”) napisana je početkom 1927. u Berlinu, objavljena u

„Rulju”, 6. marta 1927, i uključena u zbirku priča Čorbov povratak („Slovo”,
Berlin, 1930). Engleski prevod Gleba Struvea objavljen je u „Lovat Dicksons
Magazinu” (uredio P. Gilchrist Thompson, s mojim pogrešno ispisanim imenom
na naslovnici, V. Nobokov [sic]-Sirin) vol. 2, br. 6, London, jun 1934. Ponovo je
štampana u A Century of Russian Prose and Verse from Pushkin to Nabokov, ali
nisam mogao da koristim prevod g. Struvea iz istog razloga zbog kojeg sam bio
prinuđen ponovo da prevedem „Čorbov povratak”. Pisac u priči nije autoportret,
već uopštena slika mediokritetskog pisca. Kritičar je, s druge strane, prijateljska
skica poznanika i emigranta Julija Ajhenvalda, poznatog književnog kritičara
(1872-1928). Čitaoci iz tog vremena prepoznali su njegovu preciznu i prefinjenu
gestikulaciju i njegovu naklonost ka poigravanju milozvučnim homonimima u
književnim komentarima. Do kraja priče svi su, izgleda, zaboravili na izgorelu
šibicu u čaši vina - nešto što danas ne bih dopustio da se desi.
V. N. - Pojedinosti sunčevog zalaska i druge priče, 1976.

ZVONCE

Čitalac će sa žaljenjem zaključiti da tačan datum izdavanja ove priče („Звонок”)

nikad nije utvrđen. Znamo da je objavljena u „Rulju”, Berlin, verovatno 1927, i
da je ponovo izdata u zbirci Čorbov povratak („Slovo”, Berlin, 1930).
V. N. - Pojedinosti sunčevog zalaska i druge priče, 1976.

PITANJE ČASTI
Ova priča se prvobitno pojavila pod nazivom „Hulja” („Подлец”) u „Rulju”, Berlin,
oko 1927, a takođe je bila deo zbirke priča Čorbov povratak. Sadašnji prevod na
engleski se pojavio u „Njujork tajmsu”, 3. septembra 1966, a uključena je u
Nabokovljev kvartet (Nabokov’s Quartet, „Phaedra”, Njujork, 1966).
Priča se odigrava u sivom emigrantskom okruženju i predstavlja zadocnelu
varijaciju romantične teme, koja je počela da izlazi iz mode posle Čehovljeve
izvanredne novele Dvoboj (1891).
V. N. - Ruska lepotica i druge priče, 1973

BOŽIĆNA PRIČA

„Božićna priča” („Рождествнский рассказ”) pojavila se prvi put u „Rulju”, 25

decembra 1928. U septembru iste godine Nabokov je objavio roman Kralj, dama,
pub. U priči se pominje nekoliko pisaca: Neverov, autor seoskog porekla

•287•
(pseudonim Aleksandra Skobeljeva, 1886-1923), „socrealiste” Maksima Gorkog
(1868-1936), „populiste” Vladimira Koroljenka (1853-1921), „dekadenta”
Leonida Andrejeva (1871-1919) i „neorealiste” Jevgenija Čirikova (1864-1923).
D. N.

KROMPIR-VILENJAK

Prvi verni prevod priče „Картофельный эльф” na engleski pojavio se u ovoj zbirci.
Priča je napisana 1929. u Berlinu, tamo je i objavljena u emigrantskim dnevnim
novinama „Rulj” (15,17, 18, 19. decembra 1929) i uključena u zbirku mojih priča
Čorbov povratak („Slovo”, Berlin, 1930). Potpuno drugačija engleska verzija
Serdža Bertensona i Irene Kosinske, puna grešaka i propusta, objavljena je u
„Eskvajeru”, decembra 1930, i ponovo štampana u antologiji The Single Voice
(„Collier”, London, 1969).
Iako mi nikada nije bila namera da od nje napišem scenario ili da zapalim
maštu nekog scenariste, njena struktura i ciklični vizuelni detalji zaista imaju
određeni kinematografski rakurs. Spori uvod ove priče rezultirao je određenim
konvencionalnim ritmovima, ili pastišima takvih ritmova. Ipak, ne verujem da
moj čovečuljak može ganuti i najplačljivijeg zloduha koji je iole zainteresovan za
ljude, i to spasava čitavu stvar.
Još nešto izdvaja „Krompir-vilenjaka” od mojih ostalih pripovedaka: radnja se
dešava u Britaniji. Ne bi trebalo tako lako odbaciti tematski automatizam u
ovakvim slučajevima, a opet, s druge strane, taj znatiželjni egzotizam (potpuno
različit od već poznatog berlinskog okruženja u mojim ostalim pričama) daje
čitavoj stvari artificijelnu jasnoću, koja uopšte ne smeta; ipak, sve u svemu, ovo
nije jedna od mojih omiljenih priča, a uključio sam je u ovu zbirku isključivo
zbog samog čina valjanog prevođenja, što predstavlja dragocenu ličnu pobedu,
koju iznevereni autor ponekad uspe da izvojuje.
V. N. - Ruska lepotica i druge priče, 1973; Priča je u stvari prvi put objavljena
u časopisu „Русское эхо”, u aprilu 1924. Ponovo je štampana u „Rulju”, 1929.

AURELIAN

Priča „Aurelian” (1930) objavljena je u zbirci priča Nabokovljevih dvanaest, 1958.

D. N.

ODVAŽNA MOMČINA

Priča „Odvažna momčina” („Хват”) prvi put je objavljena početkom 1930-ih.

Dvoje vodeće emigrantske dnevne novine, „Rulj” i „Poslednije novosti”

•288•
(„Последние новости”, Pariz, 1930) odbile su da je izdaju kao neumesnu i
brutalnu. Objavljena je u časopisu „Sivodnja” (Riga), datum tek treba utvrditi, a
1938. je uključena u moju zbirku kratkih priča Соглядатай („Ruskije zapiski” –
„Русские записки” Pariz). Sadašnji prevod na engleski pojavio se u „Plejboju”, u
decembru 1971.
V. N. - Ruska lepotica i druge priče, 1973.

LOŠ DAN

Priča „Loš dan” (na ruskom „Oбида”, što znači „uvreda”, „poniženje”, itd.)
napisana je u Berlinu, u leto 1931. Pojavila se u emigrantskim dnevnim
novinama „Poslednije novosti” (Pariz, 12. jul 1931) i uključena je u moju zbirku
Coenndamau (trinaest priča, Pariz, 1938), s posvetom Ivanu Bunjinu. Dečak iz
priče, iako je živeo skoro u istom okruženju kao iz mog detinjstva, razlikuje se
umnogome od onoga kako sam upamtio sebe. U stvari, ta uspomena je ovde
podeljena na tri dečaka, Petra, Vladimira i Vasilija.
V. N. - Pojedinosti sunčevog zalaska i druge priče, 1976.

POSETA MUZEJU

Priča „Poseta muzeju” („Посещение музея”) pojavila se u emigrantskom časopisu

„Savremenije zapiski” (LXVIII, Pariz, 1939) i u mojoj zbirci priča Jesen u Fijalti
(„Chekhov Publishing House”, Njujork, 1959). Sadašnji engleski prevod objavljen
je u „Eskvajeru”, u martu 1963, i bio je uključen u zbirku Nabokovljev kvartet
(„Phaedra”, Njujork, 1966).
Jedno objašnjenje bi moglo biti od koristi čitaocima koji ne znaju ruski. U
jednom trenutku nesrećni pripovedač primećuje natpis na nekoj prodavnici i na
osnovu njega shvata da nije u Rusiji iz prošlosti, već u sovjetskoj Rusiji. Ono što
ga je uputilo na to bilo je odsustvo slova koje je u staroj Rusiji korišćeno da se
ukrasi reč posle završnog konsonanta, ali je ukinuto u reformisanoj ortografiji
koju su Sovjeti prihvatili.
V. N. - Ruska lepotica i druge priče, 1973.

ZAUZET ČOVEK
„Занятой чоловек”, ruski original, napisan u Berlinu između 17. i 26.
septembra, pojavio se 20. oktobra u emigrantskim pariskim dnevnim novinama
„Poslednije novosti”, i bio je uključen u zbirku priča Coenndamau („Ruskije
zapiski”, Pariz, 1938)
V. N. - Pojedinosti sunčevog zalaska i druge priče, 1976.

•289•
 TERRA INCOGNITA

Ruski original priče „Terra Incognita” objavljen je pod istim naslovom u

„Poslednije novosti” (Pariz, 22. novembar 1931) i potom ponovo štampan u mojoj
zbirci priča Соглядатай (Pariz, 1938). Sadašnji engleski prevod objavljen je u
„Njujorkeru”, 18. maja 1963.
V. N. - Ruska lepotica i druge priče, 1973.

PONOVNI SUSRET

Napisan je u Berlinu, decembra 1931, objavljen u januaru 1932. pod imenom

„Susret” („Встреча”) u emigrantskim pariskim dnevnim novinama „Poslednije
novosti”, kao i u okviru zbirke priča Соглядатай („Ruskije zapiski”, Pariz, 1938).
V. N. - Pojedinosti sunčevog zalaska i druge priče, 1976.

USNE NA USNE
Mark Aldanov, koji je bio bliži ljudima iz novina „Poslednije novosti” (s kojima
sam imao živahan sukob tokom 30-ih), obavestio me je, negde oko 1931. ili 1932,
da je priča „Usne na usne” („Уста к устам”), koja je napokon bila prihvaćena za
objavljivanje, u poslednjem trenutku ipak odbijena. „Разбили набор" („pokvarila
se presa”), neraspoloženo je promumlao moj prijatelj. Objavljena je tek 1956. u
mojoj zbirci Proleće u Fijalti, do kada su već svi koji su iole mogli da podsećaju
na likove iz priče bili bezbedno mrtvi i bez naslednika. „Eskvajer” je objavio
sadašnji prevod u septembarskom broju iz 1971.
V. N. - Ruska lepotica i druge priče, 1973.

LOBODA
„Лобеда” je prvi put objavljena u novinama „Poslednije novosti”, 31. januara
1932; bila je deo zbirke Соглядатай („Ruskije zapiski”, Pariz, 1938). Лобеда je
biljka iz roda Atriplex, koja prigodno u sebi sadrži dve ruske reči Ле (ili) i беда
(beda). Iako su neke stvari izmenjene, čitaoci će primetiti mnoge detalje iz
završnog, devetog poglavlja moje knjige Pričaj, uspomeno (Speak, Memory,
„Putnams”, Njujork, 1966). U mozaiku izmišljenih detalja tu se nalaze i neke
uspomene na događaje koji su se zaista odigrali, a koji nisu uključeni u Pričaj,
uspomeno, kao na primer o učitelju „Berezovskom” (Berezin, popularni geograf
iz tog vremena), ili tuču sa siledžijom iz škole. Mesto dešavanja je Sankt
Peterburg, negde oko 1910.

•290•
 SADRŽAJ:
O AUTORU: ............................................................................................................................................... 3
PREDGOVOR ............................................................................................................................................ 4
NEBIĆE*52................................................................................................................................................ 10
GOVORIMO RUSKI ............................................................................................................................... 13
ZVUCI ........................................................................................................................................................ 20
UDAR KRILA ........................................................................................................................................... 29
I ............................................................................................................................................................... 29
II .............................................................................................................................................................. 35
III ............................................................................................................................................................ 41
BOGOVI .................................................................................................................................................... 44
SLUČAJNOST ......................................................................................................................................... 50
LUKA*........................................................................................................................................................ 57
ODMAZDA ............................................................................................................................................... 62
II .............................................................................................................................................................. 64
BLAGOTVORNOST ............................................................................................................................... 67
POJEDINOSTI SUNČEVOG ZALASKA............................................................................................ 72
OLUJA....................................................................................................................................................... 78
LA VENEZIANA ...................................................................................................................................... 81
I ............................................................................................................................................................... 81
II .............................................................................................................................................................. 84
III ............................................................................................................................................................ 87
IV ............................................................................................................................................................ 91
V .............................................................................................................................................................. 93
VI ............................................................................................................................................................ 95
VII ........................................................................................................................................................... 96
VIII .......................................................................................................................................................... 96
IX ............................................................................................................................................................ 98
X............................................................................................................................................................ 100
BAHMAN ................................................................................................................................................ 101
ZMAJ ....................................................................................................................................................... 108
BOŽIĆ ..................................................................................................................................................... 112
I ............................................................................................................................................................. 112
II ............................................................................................................................................................ 113
III .......................................................................................................................................................... 114
IV .......................................................................................................................................................... 115
PISMO KOJE NIKADA NIJE STIGLO U RUSIJU ....................................................................... 117
TUČA ....................................................................................................................................................... 120
I ............................................................................................................................................................. 120
II ............................................................................................................................................................ 121
ČORBOV POVRATAK* ....................................................................................................................... 125
VODIČ KROZ BERLIN* ...................................................................................................................... 131
I • CEVI ............................................................................................................................................... 131
II • TRAMVAJ .................................................................................................................................... 131

52 Redakciju prevoda priča obeleženih zvezdicom uradio je urednik izdanja.

•291•
 III • POSLOVI .................................................................................................................................... 133
IV •EDEN ........................................................................................................................................... 133
V • PIVNICA ....................................................................................................................................... 134
BAJKA ..................................................................................................................................................... 136
I ............................................................................................................................................................. 136
II ............................................................................................................................................................ 137
III .......................................................................................................................................................... 139
IV .......................................................................................................................................................... 142
UŽAS ....................................................................................................................................................... 146
BRITVA ................................................................................................................................................... 151
PUTNIK ................................................................................................................................................... 154
ZVONCE ................................................................................................................................................. 159
PITANJE ČASTI .................................................................................................................................... 168
I ............................................................................................................................................................. 168
II ............................................................................................................................................................ 173
BOŽIĆNA PRIČA .................................................................................................................................. 186
KROMPIR-VILENJAK* ....................................................................................................................... 191
I ............................................................................................................................................................. 191
II ............................................................................................................................................................ 192
III .......................................................................................................................................................... 193
IV .......................................................................................................................................................... 194
V ............................................................................................................................................................ 196
VI .......................................................................................................................................................... 198
VII ......................................................................................................................................................... 201
VIII ........................................................................................................................................................ 202
AURELIAN .............................................................................................................................................. 207
I ............................................................................................................................................................. 207
II ............................................................................................................................................................ 210
III .......................................................................................................................................................... 212
IV .......................................................................................................................................................... 215
ODVAŽNA MOMČINA......................................................................................................................... 216
LOŠ DAN ................................................................................................................................................ 224
POSETA MUZEJU* ............................................................................................................................. 232
ZAUZET ČOVEK .................................................................................................................................. 240
TERRA INCOGNITA ............................................................................................................................. 249
PONOVNI SUSRET .............................................................................................................................. 255
USNE NA USNE* ................................................................................................................................. 262
LOBODA ................................................................................................................................................. 272
BIBLIOGRAFIJA .................................................................................................................................. 278
NAPOMENE ........................................................................................................................................... 280

•292•