УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

Факултет техничких наука у Косовској Митровици

одсек Архитектура

Семинарски рад

НОВИ БЕОГРАД 1950-1960, КОНЦЕПТ НОВОГ ГРАДА,

СПОНЕ СА АТИНСКОМ ПОВЕЉОМ

Професор: доц. др Дијана Милашиновић Марић

Студент: Ракић Драган

Број индекса: 21/15

Студијски програм: Архитектура

Предмет: Модерна архитектура у Србији личности и поетике

Косовска Митровица, 2019.

САДРЖАЈ
1. ПОЧЕЦИ ИЗГРАДЊЕ НОВОГ БЕОГРАДА .................................................... 3
2. АРХИТЕКТУРА ПРВЕ ПОЛОВИНЕ ПЕДЕСЕТИХ ...................................... 8
3. ГРАДСКИ БЛОКОВИ У ТКИВУ ГРАДА ........................................................ 9
4. ЛИТЕРАТУРА ..................................................................................................... 11

2
 1. ПОЧЕЦИ ИЗГРАДЊЕ НОВОГ БЕОГРАДА

Након бројних усаглашавања, корекција, промена, доношења идејних предлога и

планова, 1950. године усвојен је Генерални урбанистички план Београда који је урађен
у оквиру Урбанистичког завода Београда и под руководством Милоша Сомборског
(1902-1983). У оквиру њега планиран је и будући развој Новог Београда. Тако је, након
неколико година тражења и усаглашавања, донета регулатива која је омогућила обимну
изградњу новог града. Кључна поставка плана је пројектовани развој и позиционирање
Новог Београда као главног града
југословенске федерације, примењена су
савремена урбанистичка схватања, мада
са малим отклоном од западноевропске
концепције, која је исказана у Атинској
повељи. Поставке модерног урбанизма
прилагођене су моделу
новоустановљеног социјалистичког
система. Идеолошка основа целог плана
Београда препознаје се у настојању да се
што више умање разлике између
периферије и центра, али и самих јавних
површина града које припадају
грађанима. Овим планом град је подељен
на реоне и микрореоне, односно реонске
центре, који функционишу као
административно-политички и културни
нуклеуси са трговином (18 реона, од
којих су три на Новом Београду).
Слика 1. Стамб. павиљони на Тошином бунару
(1947-1950), Београд, арх В. Врбанић

У оквиру новобеоградских реона предвиђена су стамбена насеља, као основне

архитектонско-урбанистичке јединице, које, осим становања, садрже и просторе за
администрацију, културу, просвету, делатност политичких и масовних оранизација,
здравствену службу, трговину, службу одржавања и друго.
До средине шесте деценије, Нови Београд се гради према усвојеном концепту новог
административног центра централистички замишљене СР Jyrославије и поступно
добија своје главне обрисе. Промена и напуштање оваквог концепта уследили су као
последица децентрализације и реоранизације административне управе у федеративну
тако да се и име државе мења у Федеративна Народна Република Југославија. To je
резултирало одустајањем од изградње великог броја савезних министарстава и у складу

3
с тим одустајањем од концепта Новог Београда као једног управљачког града, да би
ускоро функција становања постала доминантна.
Од 1950. године, када је усвојен Генерални урбанистички план Београда, урађен је низ
урбанистичких и регулационих планова за простор Новог Београда, којима су
предлaгани разнолики развојни концепти.
Урбанистички план Новог Београда, у оквиру ГУП-а из 1950. године, радио је
архитекта Видо Врбанић,који, на основу анализе природних потенцијала и услова,
простор дели ортогонално постављеним саобраћајницама, на јасно раздвојене зоне
становања, државне управе, индустрије, рекреације. Врбанић укида дијагоналне правце
и динамички концепт, карактеристичне за Добровићев пројекат. Прагматичност
замисли је у одређеним типовима изградње, низовима трактова, мегаблоковима,
доследности ритмичног распореда. Према његовим идејама, урађени су први стамбени
павиљони на Тошином бунару између 1947. и 1950. године, као и павиљони настали у
другој фази изградње између 1950, и 1955. године, у њиховој изградњи учествовале су
радне омладинске бригаде. То су први
стамбени блокови сазидани на
Новом Београду и узимају се као
типични примери социјалне
изградње ниско стандарда.

Слика 2.
Након кратког потпуног прекида изградње Новог Београда, који је уследио због
политичке кризе изазване погоршаним односима са Русијом почетком педестих година,
наново се приступило планирању новог града. Аутор нове урбанистичке студије (1954.
године) је архитект Станко Мандић. Насупрот Врбанићевом ортогоналном и строгом
концепту, Мандић, након темељне анализе плана из 1950, године, предлаже
несиметрично формирање енклава, груписање високих објеката на укупно једанаест

4
локација. Предвидео је кружне скупине грађевина оивичене зеленилом, парковима и
рекреативним зонама, а у оквиру којих би били и остали садржаји неопходни уз
становање. Други његов важан предлог у оквиру овог плана био је однос према
воденим токовима, чије потенцијале је perулисао потпуним насипањем до коте тзв.
стогодишње воде што би се радило само у приобалном појасу, како би на тај начин
била очувана унутрашња површина Новог Београда.

Слика 3.

У даљој разради различитих идеја у вези са развојем Hовог Београда, само неки
елементи, пре свега концепт насипања терена, преузети су из студије архитекта
Мандића. Следећи важан акт за развој Новог Београда је Генерални урбанистички план
усвојен 1958. године, чији је руководилац био Бранко Петричић, који је у то време био
директор урбанистичког завода. Његов првобитни концепт из 1957. године, посебно
мрежа са обраћајница и пројекат тзв. експерименталног насеља, блокови 1 и 2 (1958-
1963), уз улице Париске комуне и Омладинских бригада и Булевар Михајла Пупина
(некада Булевар Лењина), представљали су, у односу на дотадашњу изградњу, потпуни
заокрет концепције.
Блокови су постављени у правилан растер и у великој мери кореспондирају са тезама
Ville Rodieuse архитекта Ле Корбизјеа.

5
 Слика 4. Урбанистичка студија Новог Београда (1957) арх. С. Мандић
Блокови 1 и 2 (1958-1963), урб. план, арх. Б. Петричић

Посебно је уочљива индивидуализација 6 блокова, који су по својој основној поставци,

распо- реду ламела и високих зграда унутар одређеноr сегмента, различито
организовани. Становање је овим урбанистичким концептом добило доминантну улоry,
док су садржаји администрације добили одговарајуће место уз приобаље.
Стамбени блокови 1 и 2, произишли из те урбанистичке поставке, архитектонски су
измислили Бранко Петричић, Тихомир Ивановић и Душан Миленковић, а компоновани
су од подужних двотрактних волумена и стамбених кула квадратне основе. Блок је
постављен у групацију осмоспратних стамбених павиљона у слободном простору и
нижих трактова са садржајем трговине и другим пратећим садржајима. Високе
стамбене куле од 13 спратова поствљене су као акценти у простору. У складу са
нормативима, пројектовани су једнособни, двособни и трособни станови у оба блока, за
12.500 хиљада становника.
У изградњи Новог Београда, пројектовање и зидање блокова 1 и 2 био је преломан
тренутак од ког је масовна стамбена изградња, која се у српској историографији
посматра као период високе модерне и обухвата целу следећу декаду, доживела снажан
полет, а у складу са смерницама Атинске повеље.
У стручним организацијама и Завода за урбанизам у то време форсиран је тимски рад.
Један тим архитеката решавао би урбанизам и потпуно дефинисао будуће габарите
зграда, а потом, према постављеним условима, други тим би пројектовао архитектуру,
и то углавном цело насеље или блок. Узорни пример за овакав начин рада је центар

6
Новог Београда, чије је урбанистичко решење, дефинисао 1959. године (Урош
Мартиновић, Милутин Главички, Душан Миленковић, Милосав Митић, Леонид
Ленарчић), предвиђало четири идентична стамбена блока са типичним модернистичким
габаритима, кулама, меандрима и 300м другим линеарним зградама које указују на чест
формализам у стамбеној изградњи тог времена.
идентична стамбена блока с
типичним модерни- стичким
габаритима, кулама,
меандрима и 300 м дугим
линеарним зградама, које
указују на чест формализам
у стамбеној изградњи тог
времена,435 Мада је идеја о
Новом Београду као
управља- чком граду и
симболу новог друштва
напуштена у корист новог
града као доминантно
стамбеног, ипак је на основу
претходних одлука и
концепата започетих 1948.
године настављена изградња
административних објеката на значајним локацијама. Године 1955,
настављени су радови на
пројекту зграде СИВ-a, a
roдине 1960, обновљен је рад
на пројекту хотела
"Југославија", реперној
тачки уз реку Дунав, као и
згради друштвено-
политичких организација
(ЦК КП). Ова три објекта На
симболичан начин
заокружују посматрани
период и реализацију једне
замисли и Слика 5.
концепта. Пројекат за зграду
репрезентативног хотела био
је један од задатака (уз
зграду Савезног извршног
већа и Централног комитета)
на великом конкурсу из
1947. године, када су
тражена решења за три доминантна управна објекта која су, у
пројекцији Управног града, замишљена као реперне тачке Прву
награду на конкурсу освојио је рад хрватских архитеката Младена

7
 Каузларића, Лавослава Хорвата и Казимира Остроговића. Тако је,
ускоро, на локацији поред Железничке станице Земун, коју је
одредио још Никола Добровић, урбанистичким планом Новог
Београда из 1948. године, започето зидање репрезентативног
хотела на коме су учествовале бројне омладинске бригаде. Са
кризом Информбироа, радови на изградњи су стали 1949. године,
Након чак једанаест година, изградња хотела "Југославија"
настављена је према измењеном пројекту архитекта Лавослава
Хорвата·436 Изградња је трајала од 1961. до 1967.
Слика 6. године, а хотел је свечано отворен 1969. године
када су завршени ентеријери по пројектима беог-
радских архитеката Ива Андрића, Мирка Јовано-
вића, Милорада Пантовића и др.

2. АРХИТЕКТУРА ПРВЕ ПОЛОВИНЕ ПЕДЕСЕТИХ

У првој половини педесетих година, већа је пажња била усмерена на обнову урбаног
ткива, тако да се тада граде интерполације и то у духу касне модерне архитектуре,
промишљене функционалне организације, високе професионалности, почевши од
урбанистичког уклапања у простор до архитектонског обликовања које одаје градитеље
одмереног академског образовања и модерних у смерења.

8
 Слика 7. Бранко Петричић, Слика 8. Бранислав Маринковић,
Стамбени објекат 1951. године Стамбена зграда, Београд, 1954 године

Карактеристика неких од ових зграда је да њихови волумени и обликовање више

одговарају самостојећим објектима него интерполацијама. На тај начин су добијена
хибридна решења са помешаним одликама класичних урбанистичких поставки, у виду
уклапања у висинску регулацију, и решења преузета из номенклатуре новог урбанизма
отворених блокова.
Оваквим поступком добијени су нови квалитети повећања и обогаћења јавног простора,
али су уједно и видне негативне последице у разграђивању наслеђених матрица и
структура постојећег градског ткива.
У распису конкурса за израду идејних скица зграде Централног комитета
Комунистичке партије Југославије и зграде Председништва Владе Федеративне
Народне Републике Југославије, дат је низ смерница које су имале, како фактичка
одређена локација садржаја тако и идеолошке захтеве које је требало испунити. Рок за
предају оба конкурса био је април 1947. године. За зграду Централног комитета
пристигло је 70 радова, а за зграду Председништва Владе пристигло је 26 радова. Уз
констатацију да је комисија радила месец дана, дати су и основни критеријуми по
којима је вршен избор.

3. ГРАДСКИ БЛОКОВИ У ТКИВУ ГРАДА

Педесете године карактерише обнова градских квартова. Ти блокови са садржајем

колективног становања, мада различити по положају, величини и структури,
истовремено су и уједначених архитектонских образаца и разазнатљивог градитељског
рукописа. Као примери представљени су стамбени блоковина у којима је видна
разноликост стандарда ‒ од социјалне изградње минималних економских одредница до,
за то време, вишег нивоа (по квадратури стамбене јединице и по кориснику, спратној
висини, употребљеним материјалима и др.).
Карактеристика поменутих и осталих примера тог доба , јесте однос према простору, са
урбанистичком поставком где се зграде повлаче од регулације ради формирања
проширења испред објекта са зеленим засадима, или само ради проширења тротоара, а
тамо где то није могуће, пројектују се колонаде које омогућују већи пешачки простор.
Често се планирају продори кроз објекте, а зграде се висински уклапају у улични низ.
Генерално, концепција објеката са заједничким јавним и унутрашњим просторима
уклапа се у замисли формирања колективне заједнице.

9
 Слика 9. Ђ. Грујичић, Стамбени блок, 1956. године

Архитектура објеката је слична, са готово истим декоративно - функционалним

елементима на оградама или балконима, уз употребу истих материјала, са сличним
решењима фасада кровних завршних елемената, употребљене столарије и браварије.
Брисолеји, транзене, преграде на терасама од прошупљених бетонских елемената,
перголе, валовити кровови, луксфер призме, све су то препознатљиви делови речника
ондашњих архитеката. С обзиром да се могу сматрати репрезентативним примерима
архитектуре тог времена и у концепцијској поставци и у функцији и у архитектонском
смислу, овакве блокове неопходно је очувати у аутентичном облику, материјалу и боји.
Објекти у насељу зидани су од опеке, без инсталација за централно грејање. Површина
стана унеколико је повећана, добијено је више квадрата, тако да је трећи лежај
постављен у дневној соби, пролазној соби. Недостатак организације оваквог типа стана
је управо та пролазна соба са лежајем у средини, као и једнострана оријентација. Тако,
већ 1949. године, у часопису Архитектура, архитекта Љубомир Илић захтева да се
одбаци, тзв. Егзистенцијални минимум и да се ствара простор за максималну
епистенцију. По њему, адекватан простор за човека социјалистичког доба нужно мора
бити адаприбилан и еластичан, што у Павиљонима на Тошином бунару свакако није
био случај.
Међутим, ускоро радови на изградњи Новог Београда, због политичке ситуације услед
кризе проистекле из разлаза са Совјетским Саветом, бивају значајно смањени, да би
били интензивирани почетком шездесетих година двадесетог века.

10
 4. ЛИТЕРАТУРА

- Водич кроз Модерну архитектуру Београд, Дијана Милашиновић Марић

- Српска архитектура 1950-1960 опште одлике, проф Дијана Милашиновић Марић

- Полетне педесете, Дијана Милашиновић Марић

- https://sh.wikipedia.org/wiki/Novi_Beograd

- https://sr.wikipedia.org/wiki/

11