ПРИВРЕМЕНЕ СМЕРНИЦЕ ЗА ПОДЕЛУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Привремене смернице предвиђале су да Горењска, Доња Штајерска и словеначки

део Корушке припадне Трећем Рајху. Бачка, Барања и Прекомурје требали су
припасти Мађарској, Банат, Бор и Стара Србија под немачку војну упарву,
Македонија Бугарској, а Хрватска да постане независна држава. Политичко
уобличавање Црне Горе и Босне и Херцеговине пало би у надлежност Италијана.
Смернице су многа питања оставиле неразјашњене што је увод у касније сукобе.
Демаркациона линија између Италије и Немачке, нпр, није одређена.

Највећи део Косова и Метохије припао је Италији, која је те просторе припојила

Великој Албанији. Немцима су припала три среза: Подујево, Вучитрн и Косовска
Митровица. Бугари су анектирали Гњилане, Качаник и ситнички крај. Линија
разграничења између Италијана и Недићеве Србије подвучена је 7. јула 1941.
године. Земун, Сланкамен, Инђија и Стара Пазова су касније, 10. октобра 1941.
године, припојени НДХ. Бечким споразумом утврђена је линија између бугарске и
италијанске окупационе зоне.

ПРОГРАМ ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА

Устанак из 1941. године резултат је деловања два међусобно супротна покрета.

Један од њих је покрет Драгољуба Драже Михаиловића који је од стране владе
Душана Симовића проглашен командантом свих оружаних снага који су остали у
земљи. Програм четничког покрета настаје у првој половини 1942. године. Он
предвиђа преузимање власти од непријатеља. Резолуција четничке омладине
Црне Горе, Боке и Санџака из 1942. године предвиђа да у будућој држави четничка
организација, уз сагласност краља, преузме сву власт и помогне тако обнову и
препород земље. Михаиловић покреће стратегију ишчекивања, заштите
„биолошке супстанце“ српског народа, одржавања статуса кво. Британци су,
насупрот томе, тражили сталне нападе и веће војно ангажовање.

Јануара 1944. године одржан је Светосавски конгрес на коме је донет програм о

уређењу будуће државе. То је најзначајнији политички скуп равногорског покрета.
Одржан је у селу Ба. На скупу долази до сукоба између заговорника
демократизације покрета (који су заговарали учешће народа у државним
пословима) и присталица радикалне политичке линије. Питања се воде око

1
монархије (за или против обнављања), броју федералних јединица и њиховог
разграничења. Осуђене су одлуке АВНОЈ-а. Четврта тачка резолуције садржи захтев
да се обнови у целини Југославија и да јој се припоје крајеви на којима живе Срби,
Хрвати и Словенци (према тражењима југословенске делегације на Версајској
мировној конференцији 1919. године). Програм предвиђа уређење државе као
федералне, уставне и парламентарне монархије (Карађорђевићи, односно Петар
Други). Одлуке АВНОЈ-а утицале су да Петар буде означен као народни краљ кога
нико у земљи не може развластити. Превагу на конгресу однела је умерена
оријентација грађанских политичара.

АЛБАНСКО ПИТАЊЕ НАКОН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Током Другог светског рата одржана је од децембра 1943. године до јануара

следеће године Конференција у Бујану на којој су дефинисани ставови албанских
комуниста. Чинило ју је 41 албански делегат, 1 муслиман и 7 Срба. Истакнут је став
да је Косово и Метохија насељена углавном шиптарским становништвом које жели
уједињење са Албанијом. Ради остварења тог циља треба се борити против
окупатора и то раме уз раме са српском, односно југословенском војском. Бујанску
резолуцију укинуо је Политбиро ЦК КПЈ. У писму од марта 1941. године наређено је
да се популаришу одлуке АВНОЈ-а. Питање разграничења у условима рата било је
контрапродуктивно.

Антисрпске и антијугословенске демонстрације на Косову избијају 27. новембра

1968. године. Косово и Метохија привредно су, и поред великих улагања, били
најнеразвијенији делови СФРЈ. Економска заосталост поклапала се са сложеним
међунационалним и политичким односима. Демонстрацијама је претходила
активност у циљу промене уставног положаја Аутономне Покрајине Косова и
Метохије. На састанку партијског руководства Ђаковице тражено је да Косово и
Метохија буду проглашени републиком и да „Албанци“ добију статус
конституитивног народа, а да Косово уместо Статута добије устав. Исти захтеви
изречени су и на Бујанској конференцији. Демонстрације су избиле два дана пред
прославу 25 година Другог заседања АВНОЈ-а и дан пре албанског националног
празника (Дан заставе). Величан је Енвер Хоџа и Народна Република Албанија.
Демонстрације су имале рушилачки карактер. У Приштини су на улице изведени
тенкови. Након демонстрација долази до уставних амандмана. Један од њих

2
изоставио је име „Метохија“ из назива аутономне покрајине. Шиптари су себе
почели називати Албанцима. Отпочиње процес албанизације.

Након 1968. године, албанска политичка олигархија радила је 13 година на

промени положаја Косова и стицању статуса републике. Уставна решења из 1974.
године омогућила су им готово потпуну изолацију од Србије. Годину дана након
Титове смрти, марта 1981. године, избиле су демонстрације у Приштини. Оне су
отпочеле са паролама: „Албанци смо, не Југословени“, „Косово-Косоварима“, „Ми
смо деца Скендер-бега, војска Енвера Хоџе“, „Нећемо тенкове-хоћемо републику“
итд. Физички обрачуни власти и демонстаната условили су одлуку Председништва
СФРЈ (2. април 1981.) о проглашењу кризне ситуације. На седници Председништва
СФРЈ Лазар Колишевски тражио је гушење демонстрација силом ради одбране
уставног поретка. Решење се видело у политичкој платформи ЦК СКЈ (17. новембар
1981.) која указује на жељу демонстраната за оснивањем Велике Албаније.
Предвиђало се спречавање исељења Срба са Косова и Метохије које је у периоду
од 1961. до 1981. године узело маха (42% свих Срба и 63% Црногораца). Тежње
демонстраната означене су као контрареволуција. Потврђена је припадност Косова
Србији.

СТВАРАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Србија је била последња југословенска област која је конституисана као федерална

јединица. Тај акт одиграо се на Великог антифашистичкој народноослободилачкој
скупштини Србије (9-12. новембар 1944. године у Београду). Скупштина је изабрала
261 посланика у прву Антифашистичку скупштину народног ослобођења Србије
(АСНОС) и председништво у кога је ушло 40 чланова (председник је био Синиша
Станковић). Оснивачки конгрес КП Србије одржан је маја 1945. године у Београду.
Тада нису била решена питања Санџака, Војводине и Косова и Метохије, што је
утицало на кашњење.

Санџак је почетак 1945. године дочекао са непотпуно изграђеним статусом посебне

политичке јединице ван оквира Србије. Чинила су га 8 среза, 7100 км квадратних са
245.000 становника. Тамо је била посебна верска и национална структура. Одлуком
Председништва АВНОЈ-а од фебруара 1945. године ликвидирана је засебна
покрајина Санџак. Одлука о његовом прикључењу Србији донета је на заседању

3
АСНОС-а априла 1945. године. Треће заседање АВНОЈ-а потврдило је одлуку
АСНОСА.

Јован Веселинов је у поздравном говору Велике антифашистичке

народноослободилачке скупштине Србије (новембар 1944.) нагласио да се народ
Војводине изјаснио за аутономну Војводину у оквиру једне федералне јединице у
ФНРЈ. Делегација војводине је 7. априла 1945. године на заседању АСНОС-а дала
изјаву о прикључењу аутономне Војводине федеративној јединици Србији. Избори
за народне одборе одржани су 16. маја 1945. године. Главни НОО Војводине
прихватио је тврдњу да се у саставу Војводине налазе области Хрватске које
Војводини никада нису припадали. Барања је одмах издвојена из њеног састава, а
створена је, од стране АВНОЈ-а, комисија за разграничење. Прво заседање
скупштине народа Војводине (јул 1945.) акламацијом је донео одлуку о
присаједињењу Србији. Треће заседање АВНОЈ-а прихватило је ту одлуку. Закон о
установљењу аутономне покрајине Војводине донет је 1. септембра 1945. године и
потврдио да је Војводина део Србије. Све државности (сем немачке мањине) имају
једнака права.

Коначно решење аутономног положаја Косова и Метохије могло је бити донето тек
после окончања војне управе. Обласна народна скупштина Косова и Метохије
одржана је јула 1945. године. Она је прихватила одлуке АВНОЈ-а и изразила жељу
за прикључењем Србији. Резолуција је учинила ништавним одлуке Бујанске
конференције о уједињењу Косова и Метохије са Албанијом. Одлуке Обласне нс
КИМ потврђене су на Трећем заседању АВНОЈ-а. Закон о установљењу покрајине
донет је 1. септембра и предвиђа Обласну народну скупштину, 15 срезова...

ПРОШИРЕЊЕ АВНОЈ-А И ТРЕЋЕ ЗАСЕДАЊЕ

Кримске препоруке савезника предвиђале су проширење АВНОЈ-а са посланицима

Народне скупштине изабраним на последњим парламентарним изборима у
Краљевини Југославији 1938. године (влада Милана Стојадиновића). Савезници су
тако настојали да неутралишу АВНОЈ као револуционарну скупштину и обезбеде
поделу утицаја у њему. Вођство НОП није желело мешање савезника, али је
настојало да свим средствима обезбеди међународно признање, те је прихватило
препоруке. Питање проширења могло је бити решено на три начина: одбити

4
препоруке, прихватити их у потпуности или наћи средину, што је на крају и
учињено. Питање проширења дошло је на ред 21. јула 1945. године када је донета
одлука да се АВНОЈ прошири само оним посланицима који се нису
компромитовали сарадњом са окупатором. Највише мандата од грађанских
странака добио је Савез земљорадника (15), затим ДС и Народна сељачка странка
(по 10). Треће заседање АВНОЈ-а испунило је кримске препоруке и препоруке
Постдамске конференције. Привремена народна скупштина окончала је свој рад
26. октобра 1945. године. Карактерише је брз рад. Уследили су избори за
уставотворну скупштину, а потом и доношење првог устава ФНРЈ.

УСТАВ 1946. ГОДИНЕ

У оквиру Министарства за конституанту формирана је септембра 1945. године

Комисија за Устав на челу са Михаилом Константиновићем (формално, пошто је
главну реч водио Едвард Кардељ, у Политбироу ЦК КПЈ задужен за изградњу
друштвено-политичког система). КПЈ је давала смернице, принципе и рокове.
Нацрт устава предат је почетком октобра влади која га је прихватила и предала
Председништву Уставотворне скупштине као свој предлог. Нацрт предвиђа да
целокупна власт буде у рукама народа. Устав је изражавао федеративно уређење.

Уставотворна скупштина прогласила је Устав ФНРЈ 31. јануара 1946. године (без
гласова против и уздржаних). ФНРЈ је чланом 1. дефинисана као „савезна народна
држава републиканског облика, заједница равноправних народа“. Члан 2. садржи
да се она састоји од 6 народних република и 2 аутономне области. Одређене су
спољне ознаке државе (застава и грб). Савезно законодавство важи на читавој
територији ФНРЈ што је оличење јединства власти. Јединствено је држављанство и
слободан је робни промет између држава, без права република да својим
законима то мењају.

Врховни орган ФНРЈ била је Народна скупштина која има законодавну власт на
нивоу Федерације. У републикама, врховни орган је Народна скупштина
републике. Савезна скупштина састоји се из два дома: Савезно веће и Веће народа.
Најважнији извршни орган била је Савезна влада. Постојала су и савезна
министарства (на нивоу ФНРЈ) и савезна републичка министарства. Уставна
структура завршена је доношењем републичких устава.

5
 УСТАВНИ ЗАКОН 1953. ГОДИНЕ

Устав 1946. године није одговарао стварности живота у југословенској држави

почетком педесетих година када је уведено радничко самоуправљање. Промена
постојећег система била је неминовна, што је потврђено на 6. конгресу КПЈ 1952.
године. Промене су уобличене Уставним законом из 1953. године. Преднацрт
Уставног закона предвиђао је да Веће народа буде замењено Већем произвођача.
Савезно веће чиниле су 2 врсте посланика (срески и градски посланици) бирани на
непосредним изборима (по један на 60.000 становника) и посланике које су бирале
републике. Укупно их је било 83. Веће произвођача требало је да изражава
диктатуру пролетаријата и руководећу улогу радничке класе. По уставном закону,
ФНРЈ је дефинисана као „социјалистичка демократска савезна држава сувереног и
радног народа“. Основу уређења земље чинила је друштвена својина над
средствима за производњу и самоуправне производње у привреди.

УСТАВ ИЗ 1963. ГОДИНЕ

Почетком 1960-тих година уставно стање у Југославији није одговарало реалност.

Јосип Броз Тито је у говору поводом петнаестогодишњице републике изјавио да
„полазна тачка“ у уставу треба да буде човек произвођач који ће држави дати само
нужни проценат свог рада потребан за њене установе. Устав од 7. априла 1963.
године променио је назив ФНРЈ у СФРЈ. Територија државе је јединствена и
сачињена од територија социјалистичких република. Уведен је низ нових
институција (потпредседник републике, Савет федерација, Уставни суд). Утврђен је
мандат председника републике и председниика Савезног већа (4 године, највише
2 пута, што није важило за првог председника Тита). Савезну народну скупштину
чинило је 5 већа. Уставна питања и питања република решавало је Веће народа.

Аутономна Косовско-метохијска област је Уставом из 1963. године названа

Аутономна Покрајина Косово. Косово и Војводина дефинисане су као друштвено-
политичке заједнице у саставу Републике. Наордна скупштина Србије донела је 9.
априла нови устав.

6
 АМАНДМАНИ НА УСТАВ ИЗ 1963. ГОДИНЕ

Промене у уставној структури отпочеле су амандманима 1967-8. године.

Иницијативу је дало веће народа. Промене су последица пораза противника
федерације на Брионском пленуму и политичке осуде централизма.
Брионски пленум је назив за Четврту пленарну седницу Централног комитета Савеза комуниста
Југославије (ЦК СКЈ), одржану 1. јула 1966. године у хотелу „Истра“ на острву Брионима. На овој
седници са свих државних и партијских функција смењен је Александар Ранковић Марко, дотадашњи
потпредседник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и секретар Централног комитета
Савеза комуниста Југославије - један од тројице најважнијих људи у земљи.
Повод за одржавање Брионског пленума и смене Александра Ранковића била је „афера
прислушкивања“ када је председник СФРЈ Јосип Броз Тито у својој резиденцији у Ужичкој улици број 15
у Београду, пронашао апарате за прислушкивање (и то у свом радном кабинету и спаваћој соби). Он је о
овоме одмах обавестио политички и војни врх земље, а за прислушкивање је оптужио Управу државне
безбедности (УДБА) и Александра Ранковића. Одмах потом је формирана посебна комисија Извршног
комитета ЦК СКЈ која је имала задатак да испита наводне оптужбе. Председник ове комисије био
је Крсте Црвенковски, а комисија је саопштила да је прислушкивања било. На седници Извршног
комитета ЦК СКЈ, одржаној 16. јуна 1966. године, на предлог Јосипа Броза Тита, заказана је за 1.
јул Четврта пленарна седница Централног комитета Савеза комуниста Југославије са задатком да
испита „случај Ранковић“ и „аферу прислушкивања“.
Седница Централног комитета СКЈ, била је одржана у хотелу „Истра“ на Брионима, а на њој је је
расправљано о прислушкивању функционера, злоупотребама и деформацијама у Управи државне
безбедности. Александар Ранковић, као дугогодишњи министар унутрашњих послова и организатор
службе безбедности, је сносио главну кривицу. Пленум је после дуге расправе прихватио оставку
Александра Ранковића на чланство у ЦК СКЈ и Извршном комитету ЦК СКЈ, као и оставку Савезној
скупштини на место потпредседника СФРЈ. Поред Ранковића на седници је смењен и искључен из ЦК
СКЈ дотадашњи Савезни секретар за унутрашње послове Светислав Стефановић Ћећа.
У периоду после Брионског пленума, из политичког живота је уклоњен, смењивањем и пензионисањем,
велики број присталица Александра Ранковића - Војин Лукић, организациони секретар ЦК СК
Србије; Животије Савић Срба, секретар Републичког СУП-а Србије; генерал Милоје Милојевић и други.
Године 1967. уследила је реорганизација Управе државне безбедности, када је федерализована (свака
република имала је своју службу) и промењен јој назив у Служба државне безбедности. Служба је
овиме била ослабљена, што се посебно видело у годинама распада СФРЈ.
Александар Ранковић је после Брионског пленума, пензионисан и искључен из Савеза комуниста
Југославије. Све до своје смрти 1983. године живео је у Београду и Дубровнику, повученим животом,
без икаквих јавних и политичких наступа.
Мијалко Тодоровић изабран за секретара ЦК; Милентије Поповић за члана Извршног
комитета, Добривоје Радосављевић кооптиран за члана ЦК СКЈ.

Првих 6 амандмана (18. април 1967.) проширили су улогу Већа народа Савезне
скупштине. Његове чланове од сада су бирале скупштине република, односно
покрајина, на заједничким седницама. Укратко, првих шест амандмана појачавају
улогу Већа народа. Државна структура тиме је нарушена, а Србија стављена у
неповољан положај, јер су права дата аутономним покрајинама. Друга група
уставним амандмана (7-19) донета је 26. децембра 1968. године. Аутономне
покрајине начинио је 7. амандман делом југословенске федерације. Дуалистички
назив Косова и Метохије промењен је у Косово. Аутономне покрајине добиле су

7
сасвим нов положај. Њихова права и обавезе подигнуте су на ниво оних које су
имале републике, и штитила их је федерација. Србија је сада за сваку одлуку
морала тражити дозволу својих покрајина.
Јосип Броз Тито је 1970. године покренуо иницијативу за промену устава.
Амандмани су довели Србију у неповољни положај. У политичком животу Србије
1971. године владало је мишљење да ЈБТ више није способан да држи ствари у
својим рукама, да је битан за спољну политику, а погубан за унутрашњу, где
представља сметњу бржем решавању ствари. Страховало се да Тито је изведе
тенкове који ће угушити немире. Седница Председништва СКЈ на Брионима (28-30.
април 1971.) дала је подршку уставним амандманима. Исте године усвојена је нова
група амандмана (20-42). Функције Федерације знатно су умањене. Републике су
добиле националну одредницу. Аутономне покрајине сада само формално нису
имале статус посебних република. ЈБТ се одлучио на политички обрачун са
руководством СК Србије. Савезнике је имао у другим републикама и делу
руководства СК Србије.

УСТАВ ИЗ 1974. ГОДИНЕ

Нови устав СФРЈ усвојен је 21. фебруара 1974. године. Након тога су изгласани
устави република и Устав САП Косово и Устав САП Војводина. Делови Устава из
1963. године који су имали „трајну вредност“ су задржани. Суверена власт
припадала је републикама и покрајинама, а не федерацији. Смањена је улога
федерације, а проширена улога република и покрајина.
Преузете су одлуке амандмана донетих до 1971. године. Покрајине су добиле
права и обавезе република. Нарушен је статус Србије као федералне јединице.
Уведен је појам „ужа Србија“. У Србији су успостављена три судска система.
Законодавство покрајина изједначено је са републичким. Република је постала
зависна од својих покрајина. Неједнакост грађана посебно је била изражена на
Косову где је српско становништво изложено сталним прогонима.
Председништво Србије је 16. јануара 1975. године затражило ревизију Устава са
образложење да је нови устав разјединио републику. Циљ је био да република
ојача своју власт над покрајинама. Целокупан материјал жалби је током 1977.
године уобличен у Плаву књигу. У страху да се отвара српско питање, партијско
руководство је садржај Плаве књиге оценио као неприхватљив.

ХРВАТСКО ПРОЛЕЋЕ
Маспок (Масовни покрет) или Хрватско пролеће био је масовни националистички и
сецесионистички покрет 1971. године у Хрватској. Покрет је захтевао искључење

8
српског језика у Хрватској и декларисао је Хрватску као националну државу Хрвата
и наследницу средњовековне хрватске краљевине.
Привредна реформа 1965. године дала је веће могућности националнистичким
покретима које је добило одрешене руке од страначких стека. Политичко
ослобађање све се више осећало након пада шефа тајне полиције, Александра
Ранковића. Захтеви за побољшањем односа државе и Католичке цркве отвориле су
расправу 1966. године, убрзо након Брионског пленума. Расправа о положају
хрватског народа у Југославији отворена је 1967. године објављивањем
„Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика“. На Десетој
седници СКХ 1970. године осуђен је југословенски унитаризам.
Маспок је отпочео свој напад на федерални систем Југославије питањем расподеле
националног дохотка оствареног туризмом у Хрватској те сумом новца коју
Хрватска издваја у фонд неразвијених република и покрајина. Маспок је захтевао
признање хрватској језика као званичног . Захтевао је и посебну националну
хрватску банку, хрватску армију и одвојено представништво у Уједињеним
нацијама. Матица Хрватска је чак израдила и нацрт хрватског устава. Она престаје
да ради на изради српско-хрватског речника и одбацила је Новосадски договор.
Подршку јој је пружио и Загребачки универзитет чији су студенти били најгласнији
у тој подршци. По неким ауторима, Маспок је био усташка побуна под
покровитељством Савке Дабчевић Кучар (председница ЦК КПЈ Хрватске) и Мике
Трипала (члан Председништва КПЈ Хрватске). Јосип Броз Тито је угушио Маспок,
али је учинио велики уступак хрватском национализму; дозволио је промену
назива језика у Хрватској што је озваничено Уставом из 1974. године (на велико
незадовољство Срба). СДК и МТ су смењени са својих положаја, а многи активисти
Маспока су похапшени и позатварани.
ОСМА СЕДНИЦА ЦК СКЈ
Осма седница ЦК СКЈ одржана је септембра 1987. године. Председавао је тадашњи
председник Председништва ЦК СКС Слободан Милошевић. Огромном већином
гласова је на седници разрешен чланства СКС Драгиша Павловић. Седница
представља и коначан разлаз Слободана Милошевића и Ивана Стамболића.
Седницу многи сматрају уводом у сукобе 1991. године. Услед нарастајућих сукоба
Срба и шиптара, тадашњи председник СКС, С. Милошевић отпутовао је априла
1987. године на Косово и том приликом изјавио чувену реченицу „Нико не сме да
вас бије“ што је још више погоршало ситуацију. Након убиства војника ЈНА у
Параћину од стране шиптара, у српским медијима води се кампања против
Албанаца. Тврдило се да је овај злочин уперен против Југославије. Драгиша
Павловић, председник београдске партијске организације, изјавио је да се
проблем не може решити завођењем ванредног стања. Закључило се да он напада
Централни комитет. Осмој седници присуствовао је и тадашњи председник

9
Председништва Србије, Иван Стамболић, који је децембра исте године разрешен
дужности. Убрзо након Осме седнице уследила је смена најпре Ивана Стамболића,
а затим и осталих функционера у Војводини, Косову и Црној Гори. Овај процес тада
био је познат као Антибирократска револуција (Јогурт револуција ). На Осму
седницу данас гледа се као на догађај који је определио правац у коме ће Србија
ићи у следећих 13 година и који је запечатио судбину Срба на Косову.
Јогурт револуција је догађај који се завршио почетком 1989. године и значио је
смене функционера у покрајинама. Он је означио ограничење аутономије српских
покрајина и превласт Србије у савезним органима власти. Овај период обележен је
серијом митинга (лето и јесен 1988. година) помоћу којих је Слободан Милошевић
срушио покрајинске власти Косова и Војводине и републичке власти Црне Горе, на
њихово место поставивши своје присталице. Антибирократска револуција
означила је раскид са југословенском идеологијом према национализму.
Социјална терминологија је замењена националном. Митинг братства и јединства
одржан је на Ушћу, и дао је подршку Милошевићу.
Допуне за демонстрације на Косову 1981. године: најбројнији учесници били су
албански студенти који су организовали демонстрације под паролом „Косово
република“. Незадовољство је посебно изражено на Универзитету у Приштини
чијих је 20.000 студената албанологије чинило 10% становништва града. Велики
део уџбеника био је из Албаније у којој је тада на власти био стаљинистички режим
Енвера Хоџе. Демонстрације су отпочеле 11. марта 1981. године у кантини
студентског дома где је као повод послужио лош квалитет хране. Похапшено је
неколико десетина студената. Неколико дана касније избио је пожар у Пећкој
патријаршији за кога нису пронађени подметачи. Нова ескалација догодила се када
је на Косово 26. марта донета Штафета младости. Студенти су тражили да се
ослободе њихови другови и тако исказивали отпор титоистичком режиму.
Југословенски врх прогласио је ванредно стање и послао оклопне јединице да
угуше буну. Истовремено наређен је прекид наставе у школама, а у Приштини су се
појавили тенкови. Уследила су масовна хапшења и суђења учесницима буне. На
Универзитету су започеле чистке.
АЛЕКСАНДАР РАНКОВИЋ
За време напада Немачке на Југославију, Ранковић се налазио у Загребу. После
пленума ЦК КПЈ дошао је у Београд, где му је поверен рад на организацији устанка.
Ухапшен је због покушаја организовања дизања београдске радио-станице у
ваздух, одведен у Гестапо и мучен. Изведен је из болнице 1941. године, те се
налази у бекству. По формирању Одсека за заштиту народа (ОЗНА) 13. маја 1944.
године на Вису, постављен је за начелника. Као министар унутрашњих послова
обзнанио је да је ухапшен Драгољуб Михаиловић. Битно је допринео развоју

10
безбедности. Налазио се на месту шефа тајне полиције. Његова успешна активност
текла је све до 1966. године када је, наводно, Тито открио уређаје за
прислушкивање у својој резиденцији у Београду. Ко је поставио уређаје никада
није утврђено. Тито је одмах изјавио да је за то крива Удба (Служба државне
безбедности) и њен први човек, А. Ранковић. Избила је „афера Ранковић“. На
Брионском пленуму 1966. године Ранковић је проглашен кривим. На седници му је
позлило, добио је инфаркт. Искључен је из ЦК СКЈ и разрешен свих дужности,
односно послат у пензију. Уследила је чистка, односно разрешење дужности
Ранковићевих присталица.

ЈВУО
Четници су увучени у устанак 1941. године кога је организовала КПЈ, супротно ДМ
жељама. По први пут од почетка Другог светског рата немачки гарнизон приморан
је на предају од стране ЈВУО (Веселин Мисита, Јадарски одред, ослобађање
Лознице). Убрзо су ослобођени и Крупањ и Бања Ковиљача, а затим Ваљево,
Шабац и Крушевац. ДМ се покушао извући из устанка у Дивцима, а како му то није
успело, а и под немачким притиском, његов покрет се смањује. Он 1942. године
прелази у Црну Гору, у италијанску окупациону зону.

ЧЕТНИЦИ КОСТЕ ПЕЋАНЦА

Такође познати и као „црни“ или „легални“ или „владини“ четници биле су активне
формације у Недићевој Влади народног спаса. Формирани су на Видовдан, 28. јуна
1941. године. Он је назив „четници“ почео користити пре Драже Михаиловића. За
време Априлског рата налазио се у јужној Србији. Свој штаб смесио је на планину
Соколовица у Топлици. Још фебруара 1941. године Пећанац се састаје са немачким
представницима (на челу са Херманом Герингом) у Софији у двору бугарског краља
Бориса. Августа 1941. године Пећанац се састао са припадницима НОП, али је дан
касније имао састанак са командантом Гестапоа у Србији. Споразум са немачком
управом потписан је у Плочнику код Прокупља 24. августа. Његови одреди
стављени су под директну службу окупационом режиму. Први сукоб са
партизанима имао је код села Горња Драгуша код Блаца. Пећанац је убијен 1944.
године у околини Сокобање.

МАРТОВСКИ ПРЕГОВОРИ
Једна од највећих контроверзи Другог светског рата. Вођени су током Операције
Вајс 2 између представника НОП и немачких заповедника у НДХ. Партизани су

11
желели да одложе нападе немачких снага док су прелазили Неретву и да се
усредсреде на борбу против ЈВУО. Преговоре је пратило незванично примирје од
око 6 недеља. Партизани су 4. марта 1943. године заробили немачког мајора
Артура Штрекера (највиши официр кога су заробили) помоћу кога су отпочели
преговоре. Штрекер пише писмо Хорстенауу о партизанској понуди за размену
заробљеника, и тако отпочињу преговори. Партизанска делегација је са белом
заставом кренула у преговоре 11. марта. Они су вођени у Горњем Вакуфу. Пошто
командант није имао овлашћења да преговара са партизанима, прелиминарни
преговори у ГВ су прекинути. Наставили су се у Сарајеву, а затим и у Загребу.
Завршени су склапањем шестонедељног примирја. Примирје са Немцима
произвело је негативне коментаре Коминтерне.

КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ У ЈУГОСЛАВИЈИ ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

По угледу на Немачку и Италију, Краљевина Југославија је почела отварати
концентрационе логоре за антифашисте и комунисте. Први је отворен у Вишеграду
1935. године. Неке од предратних логора преузеле су окупаторове и квислиншке
власти током рата.
Највећи концентрациони логор у Србији био је логор на Бањици (1941-1944).
Смештен је у касарни бивше Југословенске војске. Имао је двојну управу (Н. и
квислинзи). Имао је и две секције: једна под надлежношћу Специјалне полиције,
друга под надлежношћу Гестапоа). Први затвореници довођени су 9. маја. Били су
то Јевреји и Роми. Рачуна се да је у њему убијено око 100.000 људи.
Јадовно је био усташки концентрациони логор за масовно истребљење Срба и
Јевреја у НДХ. Први је од 26 логора у Хрватској. Налазио се у близини Госпића.
Логор је затворен 21. августа 1941. године. Јадовно је замењено већим системом
логора Јасеновац. Највећи концентрациони логор у НДХ био је Јасеновац,
формиран августа 1941. године у околини истоименог градића, а уништен априла
1945. године од стране усташа. Власти НДХ називале су га „Радним логором“. Био
је злогласан по варварским методама и великом броју жртава. Био је то први
систематски изграђен комплекс логора у НДХ. Једини је који је непрекидно
деловао до краја рата. Нису у њега упућивани само мушкарци, већ и жене и деца.
Логор Сајмиште у Београду, познат и као Јеврејски логор Земун налазио се на
обали реке Саве. У почетку је био намењен само за Јевреје, али је касније
проширен и за партизане и четнике. Сајмиште је било централно место холокауста
у окупираној Србији.
Логор Црвени крст у Нишу углавном је био намењен за људе стрељане на
оближњем брду Бубањ. Утврђено је да је тамо убијено око 30.000 људи.

12
У логору Јастребарско затварана су деца заточена после битке на Козари. Налазио
се близу Загреба, а у њему је убијено око 3000 деце. Уз логоре у Ливну и Сиску, био
је једини концентрациони логор за децу у Другом светском рату.

13