Иво Андрић: „Ex Pontoˮ

Књижевно дело Иве Андрића

Наш једини нобеловац, Иво Андрић (1892–1975), стварао је у дужем
временском периоду од готово пола века и његово књижевно дело може да се
подели у неколико фаза. Као и Црњански, појавио се са генерацијом наших
послератних, авангардних песника, збирком песама у прози „Ex Pontoˮ, 1918.
године, мада је и пре рата писао и објављивао песме. Ова збирка, као и књига
лирске прозе „Немири” из 1920. године, представљају његову
лирско-медитативну прозу и рану, младалачку фазу књижевног стварања.
Након ове лирске фазе, Андрић се од 1920. године окреће приповедачком
раду, чиме започиње други период његовог стварања. Прву приповетку, „Пут
Алије Ђерзелезаˮ, објавио је 1920, а затим следе бројне приповетке (међу
познатијим су: „Мост на Жепиˮ, „Мустафа Маџарˮ, „Аникина временаˮ, „Јелена,
жена које немаˮ...). Објавио је десетак збирки приповедака, различитих по
тематици и стилу; углавном су везане за живот у Босни под турском и
аустроугарском влашћу, али многе имају и шире, алегоријско значење и односе
се на смисао уметности и уметничког стварања.
Трећу фазу Андрићевог књижевног рада представљају романи које је
стварао у току Другог светског рата: „На Дрини ћупријаˮ, „Травничка хроникаˮ,
„Госпођицаˮ. После рата објавио је роман „Проклета авлијаˮ (1954), који сажима
и сублимише читаво његово књижевно искуство; постхумно је објављен и
недовршени роман „Омер-паша Латасˮ и збирка афористичке, медитативне
прозе „Знакови поред путаˮ.
Збирка лирске прозе „Ex Pontoˮ настала је у току Првог светског рата,
када је Андрић због свог револуционарног деловања у покрету „Млада Боснаˮ
био ухапшен и затворен, те је већи део рата провео у аустријским тамницама (у
Марибору, Сплиту, Шибенику) и на некој врсти контролисане слободе. Отуда се
у „Ex Pontuˮ осећа тамничка атмосфера, у песниковим меланхоличним мислима
о самоћи, болу, патњи. На настанак „Ex Pontaˮ, поред песниковог тамновања,
утицало је и песимистичко учење данског филозофа Кјеркегора, чија је дела
Андрић у то време (у самом затвору) читао. У наслову Андрићевог дела
садржана је алузија на дело староримског песника Овидија, из I века, „Epistulae
ex Pontоˮ – „Писма из Понтаˮ, која су такође настала за време прогонства овог
песника на Црно море (лат. Pontus – стари назив за Црно море). Дакле, у
буквалном преводу, Андрићев наслов „Ex Pontoˮ значио би „Са Црног мораˮ, а у
пренесеном смислу – „Из прогонстваˮ. Већ ова прва Андрићева књига открива
његову дубоку мисаоност и осећајност, чудесно богат и снажан унутрашњи
живот, пун грозничавих немира, питања и сумњи. Открива песника снажног
човекољубља, саосећања и разумевања за све што је људско.
Збирка има фрагментарну форму и представља неку врсту медитативног
дневника, разговора са собом и својом душом. Песник размишља о суштинским
питањима живота: о болу, Богу, љубави, срећи, мржњи, злу, страху као главном
покретачу људског деловања, о чежњи за даљинама, путовањима (где се
препознају и суматраистички мотиви), о вечном људском заносу женском
лепотом... Многе од ових мотива Андрић ће касније развити у својој прози, у
приповеткама и романима, па можемо рећи да је „Ex Pontoˮ полазна основа за
разумевање и тумачење његовог целокупног дела.
 Што се жанровског одређења тиче, у питању су песме у прози, односно
краћи лирски фрагменти у прозном облику, које одликује емоционалност,
ритмичност и различите врсте понављања.
На почетку збирке, полазећи од сопственог бола, несреће и патње,
Андрић се обраћа свим људима, „свој браћи својој у болу и надиˮ, јер је бол
универзално људско обележје: „Разнолики су и многи болови који задешавају
људе на овој земљи ... али ког је један само од ових истинских великих болова
задесио, брат је мој и пријатељ.ˮ Песник исказује све нијансе душевних патњи
и немира, суочен са несталношћу живота и варљивошћу среће. Таква су и
његова размишљања о поразима и губицима у животу:
„Сад увиђам: губити је страшно само тако дуго док се не изгуби све, јер
губити мало доноси жалост и сузе; и док год можемо на преосталом мјерити
величину изгубљеног, тешко нам је, али кад једном изгубимо све, онда осјетимо
лакоћу за коју нема имена, јер то је лакоћа превеликог бола. – Лаган сам, лаган
да полетим! ... И још: ја имам велику слободу оног који ништа нема и мир оног
који је прежалио и коначно се растао.ˮ
У многим фрагментима „Ex Pontaˮ Андрић говори о мржњи, злу и
неспоразумима који владају међу људима, позивајући на разумевање и
праштање: „Тако се тешко живи, тако се кратко живи, па још добра половица
тог тешког и кратког живота нам прође у мржњи и неспоразумима.
Ох, угасите мржњу! Људи су нам потребни и никако се, никако не може
живјети без опраштања.
Сви су ми људи и те како потребни. Сви, од оне старице која ме је
примила на руке кад сам дошао на свијет, па до оног непознатог пролазника
који ће, кад ме буду носили на неко гробље неки људи, скинути капу и
прекрстити се и зажељети ми вјечни мир и лаку земљу.ˮ
Мотив жене и опсесије женском лепотом, један је од најзаступљенијих у
Андрићевом делу и јавља се већ у „Ex Pontuˮ. Андрић је писао о недокучивости
и неухватљивости женске лепоте, о жени као вечитој тајни која човеку измиче
(„љепота коју немирно ловимо као дјеца лептира, а она нам, наизмјенце, или
задаје бол или се претвара у горчину; „Ту мудрост није лијек, ни старост не
помаже...ˮ).
Андрићеве мисли из „Ex Pontaˮ о страху, као механизму понашања у
људском друштву, где се „нижи вишега бојиˮ, могу се касније препознати у
роману „На Дрини ћупријаˮ, у епизоди о грађењу моста (ту се свако некога боји:
сељаци страхују од сејмена, сејмени од свог старешине Пљевљака, Пљевљак се
панично боји Абидаге, а Абидага Мехмед-паше). У „Ex Pontuˮ Андрић каже:
„Од страха су људи зли и сурови и подли, од страха су дарежљиви, чак и добри.
Све се нижи вишега боји. А онај који нема никог да се боји, тај преза пред
страхом ког му рађа његова болесна машта, јер страх је као зараза која
испуњава све мозгове.ˮ
Последња песма у „Ex Pontuˮ једина има наслов – „Епилогˮ – јер
представља епилог свих песникових немира, питања и спознаја о животу.
Обликована као дијалог оца и сина, односно човека и Бога, она сажима све
Андрићеве мисли о животу. На питање које се ритмички понавља: „Шта си
видио у љетњи дан, сине мојˮ, односно шта си искусио и спознао у животу, син
као опору истину казује да је човек „слаб и кратковјекˮ, „љубав кратка, а глад
вјечнаˮ, и да „живјети значи слагати варку на варкуˮ. Ипак, без обзира на овакав
Андрићев песимистички однос према животу, дело се завршава надом и
опредељењем за живот. На завршно питање „Епилогаˮ: „Хоћеш да уснеш, сине
мој?ˮ, одговор је: „Не оче, идем да живимˮ. Пред избором да ли да живи или не,
односно да ли је живот вредан патње, пораза и бола, човек се, ипак, одлучује да
живи, јер верује у боље. Андрић на једном месту у „Ex Pontuˮ каже: „Имам
душу која не може да не ишчекује. И изнад хиљаду сужањских сутона сачуваћу
свијетао предјел у ком моја нада пупа.ˮ И сва остала Андрићева дела („На
Дрини ћупријаˮ, „Проклета авлијаˮ), и онда када говоре о злу (нпр. рушењу
моста), смрти, неправди и несрећи, завршавају се надом у неке лепше, светлије
и хуманије могућности живота.

ДОМАЋИ ЗАДАТАК:

Изаберите и препишите у свеске три одломка (песме у прози) из „Еx Pontaˮ, по

свом избору, и припремите се за усмено тумачење исказаних мотива, осећања и
песникових размишљања.