Расвит самоће као иницијални текст у којем се у српској књижевности по први пут јавља једна

особена мистичка стаза за коју је конститутиван доживљај самоће што значи да се улази у другу
димензију самоће и да се самоћа одваја од пуке усамљености, непрепознатости и одвоједности
било унутар света било у њему у посебан егзистенцијални квалитет којим се одвија нешто што се
може назвати спиритуализацијом или раслојавањем човек/егзистенције, што значи да нас расвит
самоће симе сарајлије уводи у нешто што зовемо истраживањем/искушавањем херменеутиком
самства или сопства. Битно је да се има у виду сарајлијин расвит самоће и оно што он говори на
почетку јер ће се анализом луче показати колико се тај доживљај који се код сарајлије јавља у
једном ембрионалном, језгровитом оквиру код његоша разлистава и разгранава и конструише у
степенице и претвара у лествицу. Извесно постепено удаљавање на путању која води ка самству.
Самоћа је увод у ехзистенцијално раслојавање. Без самоће оно није могуће зато што самоћа
обележава први тренутак у којем су раскинуте везе са светом. У којем се изашло из оријентације у
свет. Шта је оријентација у свету? Да би се могло ступити на стазу лествице, да би се биће могло
срести са самим собом, неопходно је да се те везе раскину и ослабе јер се покрет према споља
претвара у покрет према унутра. У том погледу према самом себи сада настаје јеедна стаза
спиритуализације, одвајања од онога што нас конституише у простору видљивог и помера нас ка
погледу невидљивог. Луча микрокозма настаје на тој традицији. Она је настала у четири недеље
ускршњега поста 45 године по сведочења песниковим у писмима сарајлији и по сведочењима
владикиног секретара милорада медаковића који нам саопштава да је у те четири недеље
ускршњег поста његош био затворен у своју собу и сем мало хлеба и воде ништа није узимао.
Строги режим поста физички прати ову врсту усамљивања. У те четири недеље великога поста
настало је 6 певања. Посвета је настала после тога иако је у неком смислу централна. Сума
целокупног искуства, поглед на духовну лествицу бачен у тренутку када се изашло из стања у којем
луча микрокозма настаје, бачен је негде на крају тог искуства, са оне стране. Био сам па сам се
вратио и сада причам оно што сам искусио. Покрет карактеристичан за мистике. Они не одлазе од
света већ му се и враћају. Образац тога је у заратустри код ничеа. Контрастав на религијску
традицију и у себи што је контрастав баштини у себи обрасце те традиције. Заратустра се 10 година
осамљује и онда доалзи да објави истину. Врло је битно да уочимо да је посвета поглед бачен са
краја луче микрокозме. Са краја искуства са кога је иступила егзистенција са лучом. У исто време
посвета је стављена на почетак.

Зашто оно што је сума искуства долази на почетак? Зашто прво пролазимо кроз крај да би смо
онда кренули на путовање ка крају? То питање има нешто од загонетности, а са друге стране то нас
питање враћа првом проблему везаном за лучу, а то је њена композиција. Када говоримо о
композицији луче суочавамо се са 7 делова у којем је посвета стављена на почетак. Композиција
луче грубо формално подељена има 3 различите макроцелине. Посвету, прва два певања и онда
остала 4. Структура тих делова није иста. Није иста ни њихова тематика. Временска структура је
различита. У посвети постоји садашњи тренутак као тренутак потоњег искуства, у прва два певања
имамо померање из садашњег тренутка ка некој прошлости, у трећем певању имамо слику бога и
преднебеску битку и божију верзију о настанку поесиса, настанку стварања који ситуацију помера
још више у прошлост, у четвртом певању сатанину верзију, да би са небеском битком почело
лагано кретање ка садашњости које се опева у последњем певању. Све се одвија читаво ово
временско кретање, у једном великом сада. Прошлост нема лиенарни облик него има временску
дубину једног сада. Одвија се преслојавање кретања ових времена. У тексту који је организован
линеарно није могуће представити овако динамички. Кретање ка егзистенцији и ка самству,
кретање ка души, је нова димензија. Све се одвија уједном иако све има своје линеарно или
просторно кретање. Све се одвија унутар једног сад које унутар себе поседује извесну дубину.
Тематски су прва два певања обликована са идејом/централним мотивном усхођења душе што је
мотив карактеристичан за хришћанску литературу и посебно карактеристичан за неке видове
апокрифне литературе (откровење варухово). Мотив кретања душе ка небу у лучи је дат у облику
карактеристичном за платоничарску традицију јер је повезан са кључним платоничарским
мотивом сећања као сазнања. Душа креће на дуг пут сазнања о себи, ја као земаљска егзистенција
крећем на дуг пут сазнања о себи, а да у исто време то сазнање има облик сећања.
Карактеристичан облик античке традиције платоничарског порекла, којим се сазнаје тако што се
сећа.

У прва два певања постоје два различита мотива, први је мотив усхођења душе кроз васиону као
мотив њеног одвајања од материјалног,од земаљског, али у исто време то одвајање од
материјалног/земаљског одвија се овде на земљи. Треба имати двоструку перцепцију, то је
кретање у бићу. У исто време и јесте и није кретање. он је седео за столом и он је унутар себе се
покретао. Од важних мотива мистичке традиције која је у лучи јако присутна је двострукост
кретања. Свако кретање унутар лествице је двоструко. У језику, у певању, душа се креће кроз
простор. Али, то кретање кроз простор што је вербализовано и језички опредмећено је кретање
кроз станице спиритуализације самства. Сваки покрет у простору не значи покрет у простору, он је
тако језички дат, он је покрет у бићу, у бивству, покрет у егзистенцији. Откривање новог начина
постојања бића. Он је ступио у нови стадиум духа или у нову могућност духовног искуства. Неки то
зову објективификација или оспољашњавање и поунутрашњивање. Језик је простор спољашњег
говора о унутрашњим покретима духа. Као никад пре у српској поезији доведени смо у простор
неисказивобг. На самом рубу казивања. Све после језика је ћутање, немост. Немост као највиши
стадијум мистичке путање зато што је ћутање увод у највиши стадијум мистичког искуства, а то је
мистичко јединство, а то је губљење свести о субјективности. Нема језика. Последњи стадијум
сједињавања са богом је онај где не може да се каже ништа, јер чим се каже ја, целина се распала.
Само је у ћутању могуће да се образује целина и зато је важна самоћа од које све почиње и зато не
може ништа да прекине ту спиритуалну лествицу јер ако је прекине враћа је у свет.

Друго певање даје слику космоса каква се открива на спиритуалној путањи као исходушту
човековог удеса. Каква је та васиона и како ју је његош замишљао?

Треће певање нас помера дубоко и види се бог. Треће певање доноси слику бога у разговору са
архангелима, четврто доноси сатану у разговор, пето доноси небеску битку. Прва половина шестог
певања доноси божију пресуду као исход небеске битке и друга половина шестог певања означава
повратак. Повратак у искуство садашњости. Повратак још нечег што можемо назвати исказном
инстанцом јер луча почиње у првом лицу, и као певање у првом лицу траје прва два певања да би
у траћам певању одједном ово ја прешло на рубове песничке позорнице и приказало нам небеску
битку из перспективе трећег лица, гледа се кроз око тог ја али оно више није на позорници и у
шестом певању се одједном враћа на ја. Као што се време враћа у то сада тако се реторички,
исказом путања луче микрокозма пошавши од једнога ја и одмакнувши се од њега у приказану
небеску позорницу на крају враћа у то ја. Видимо да је у обе ствари очувано извесно повратно
кретање. остаје неразјашњена судбина ове поставке. У чему се она огелда и откуд она уопште ту.

Важно је да напоменемо да се 12 и 3456 заснивају на две различите песничке традиције. У

описима небеске битке је утицао изгубљени рај - откривено да је поузадно милтон утицао. За прва
два певања није утврђено да ли је постојао узор за 12. Флашар је сматрао да постоји претекст у
античкој књижевности али није могао да докаже. Мотив водича карактеристичан је за дантеа и о
томе је критика писала. Тематски гледано, луча је вођена једном неправоверном идејом
преегзистенцијалнога греха у стању небеског духа. Земља је последица човековог погрешног
одлучивања у небеској бици. Земља је на известан начин казна за грех у небеској бици. Човек је
био као дух. Човек је погрешио пре него што је пао у рај када ће по други пут да погреши. Ова
концепција није правоверна и у складу са хришћанским учењем за разлику од милтона који је у
складу са хришћанским учењем. Милотн је био пуританац. Пуританизам као важан правац
енглеске његовог доба и он је написао строго ортодоксни хришћански спев. У лучи постоје
елементи хетеродоксије. Често повезивани са оригеновим учењем, мислиоцем који је покушава да
направи спој између платонизма и хришћанства и на једном од васељенских сабора назван
јеретиком. Владика пријања уз једну верзију која није правоверна. Луча спада у религијско
песничко искуство. Основи хоризонт крај свих филозофских и религијских момената је песнички
хоризонт.

Врло је битно да се уочи момент песништва, зато што проблем настанка и традиције луче има
значајних одјека на природу њене структруе и слике бога у њој што све утиче на целину његошевог
схватања бога и човека. Његово централно питање у лучи је какав је човек а заједно са тим и какав
је бог. Луча која има различите своје слојеве, онтолошки, филозофски и космолошки слој, у
суштини целокупно кретање усмерава у питању о човеку. Њено основно тежиште је антрополошко
и то нас опет враћа њеној посвети која стоји као загонетка зато што доноси позно искуство које је
стављено на сам почетак.

Луча почиње стиховима у којима је да, на почетку. Као одломак разговора који се одвија. Када се
почне са речцом да онда се уноси ознака да је то одговор на нешто што је речено, али нама
непознато. Маркира се да је то одломак разговора и да је известан негде изостао. Код његоша
ствар може да буде протумачена тако да је ово одломак разговора и динамизује и даје нови темпо
приповедања. Ако нема зареза ту то је онда облик из народне књижевности то је онда да=па тако
да не обавља неку претерану улогу. Ова грешка сугерише управо да ово што његош говори делује
као наставак давнашњег разоговра. Има нечег од природе разговорног језика. Први стих је
потпуно личан и приватан, исказује емоцију, али исказује и положај ученика и учитеља. Зашто је
потребно да се раскид самоће има на уму. Други стих говори о две ствари, природи сарајлијине
поезије и о његошевом самопрепознавању у одређивању те природе. Са једне стране он каже да
ти си то, а са друге каже казујући да си ти то ја сам ово. То је један емотивна, личан разговор,
натопљен неком врстом присности, али други стих каже да ће бити то космолошки разговор и
нећемо причати о херојству већ о судбини човека. Причаћемо метафизички религијски разговор.
Други стих је носилац извесне општости и одређује жанр. Трећи и четврти стих имају дефиницијски
оквир. Нема питња, само дефиниција. Одакле ово знање, ива изричитост и шта нам она говори?

Један исти исказ који се састоји из три члана, у трећем стих људска судба у четвртом људски живот.
Ово нису истоветна понављања, али су веома близу. Када ово направимо као да је напоредно онда
видимо да је људска судба задатак онда видимо да је људски живот сновиђење. Напоредност не
опстаје, људска судба је задатак, људска судбина је задата. Није дата већ је задата. Силе
детерминације, предодређења њоме управљају. Људска судба је задата и уводи се мотив
предодређења као мотив који који доноси сам живот. Људскиживот је сновиђење. Живећи ми
нисмо стварни. Тамо где смо стварни, тамо не живимо. У људском животу има неког кошмара.
Карактеристични мотив из различитих књижевности, живот је сан калдерон. Сигисмундов
монолог. Људски живот је нестваран, он је сан, али какав сан? Задати сан. Однос између задатак и
сновиђење није паралелистички. То су две различите категорије, два разлчита система и
вредности, али нису у супротности и нису једно против другог. Трећи члан уноси супротност. трећи
члан уноси потпуно гранање. Он уноси вредносни моменат. Други члан је уносио дескриптивни
моменат. Трећи члан је изричит - људска судба је СМЕШНА, људски живот је СТРАШАН. Судба је
задата као смешна, људски живот је нестваран што га чини страшним. Одакле ова супротност?
носиоци разлике су два вредностна момента? Одакле они? То је кључно питање. То питање нас
уводи у двоперспективност постојања.

Иако је задато смешно је, а живот је сновиђење страшно. Трећи стих уводи перспективу некога ко
се налази изнад човекове судбине. Некога ко је гледа са висине. Четврти стих уводи некога кога
људски живот искушава у његовом садржају и квалитету. Живот је страшан - неко ко осећа ужас тог
живота. Тај неко ко то искушава не може рећи људски живот је смешан, то може рећи неко ко је
изнад ужаса и страха. То показује да је човекова судбина у посвети постављена у
двоперспективност где трећи стих може да обележава космолошку перспективу у сагледавању
човека, а четврти антрополошку. Из које је перпсективе човек смешан? Тамо где нестаје његово
животно искуство, али и једна и друга перспектива су слепљене и сљубљене. Оне припадају истом
субјекту, истој приповедној инстанци. Ја сам тај који могу да кажем да је људски живот и смешан и
страшан. Ја једним делом сам изнад и изван људске егзистенције, а ругим делом припадам самом
том животу. Питање је како ја то знам? Шта овлашћује субјекта да тврди да то зна?

Централно питање целог дела је ко сам ја? И сада одједном се то питање показује у двосмерности.
Одакле ти знаш да је то тако? Јеси ли ти човек? Мораш бити човек ако си искусио да је живот
страшан, али мораш бити нешто метаљудско ако кажеш да је он смешан. Ако ти се ужас појављује
у комичком обзорију у оном тренутку у којем га осећаш онда си се издигао изнад људског. Није
тешко да се досетимо одале ова двострукост, ако се сетимо да је ово написано на крају.
Двострукост је последица путовања од 6 певања. Ја сам се вратио у свет са једном невероватном
мирноћом која није природна за некога ко осећа ужас. Тајна овога ја постављена је на почетку као
питање како да разумемо ова певања.

Његош сада почиње да развија свој централни мотив. Затим се уводи човек. Не уводи се „ја“ већ се
уводи човек. На поетку се мора видети да његош прави разлику између исказне инстанце ја и
пуког одређења човек. Које врсте је та разлика? Човек сам у неком смислу и ја, али ја нисам човек.
Човек сам ја, али ја нисам човек. Моје искуство не припада оној општости коју сви заједно делимо
као човек. Као што ничије искуство не припада тој општости. У некој општости ми смо сви
обухваћени одредницом човек, али та општост не конституише лично искуство из којег се ја
оглашавам. То друго је нешто што у посвети припада само наратору. Прва реч човека доводи у
пасивно стање, он је изгнат. Не у процесу већ у трпљење радње. Први пут се појављује човек као
нека нејасност, нека тајанственост. Он је бачен на бурну брежину. Изгнат и бачен - ту се појављује
централни мотив модерне филозофије 20 и 19 века, мотив бачености. То је једна линија која иде
од религијске поезије па онда одјекује са јаким акордом код диса само што тада нема религијску
каденцу, (то је онај живот где сам пао и ја). Модерна поезија у освит првог светског рата каже то
исто, баченост. Кључна мисао коју ће читава прва половина 20 века понављати. Његош ту
традицију овде узима и захвата што значи да луча није нешто застарело већ је јако актуелна.

Следећи стих је супротан зато што каже да је без надзиратеља. Како је бачен ако нема ко га је
бацио. Имање надзиратеља би било да је ово теолошки спев, али ово није теолошки спев већ
преиспитује човека у његовој двострукој егзистенцији као биће случаја, биће пада, али се то
релативизује у наредном стиху и он у себи не осећа дах егзистенције. У човеку треба
провиденцијелни моменат препознати. Он идеју случајности у егзистенцији чини присутном? Да
ли је човек случајно овде? Сваки стих говори у супротном тону. Класична структура његошева
мишљења. Кључна јединица њехошеве поезије је или или (песма мисао). Код стерије ствари стоје
и и, а код његоша или или. Основна структура његовог мишљења је парадоксална, антиномична и
искључива зато што је он песник лирксе рефлексије, природа његовог гледања на ствари је лирска
и припада лирској рефлексији. Његово основно питање је лирско и субјективно, а он је песник
епске културе и трећи моменат је битан зато што је централни модус у којем се његов
егзистенцијални доживљај света исказује је драмски зато што је то централни однос напетости.
Код стерије постоји однос рефлексије и размишљања, а овде се види модус напетости.

Човек чудо сачињава и чудо је у томе што је човек и провиденцијалан и случајан у исто време.
Како могу ја бити човек а човек није ја? Луча је репрезентативно дело тог искуства. Луча је дело у
којем се ово појављује у његовом најсубјективнијем виду. овде је ствар потпуно субјективна за
различку од вијенца. Ослобађам се сазнања од материјалноги у том ослобађању ја видим себе
као биће произвољности и биће провиђења. Тај однос је драматичан и напет. Мотив сећања као
сазнања у трећој строфи и то ће се нарочито развити у првом певању. Његош даје своју основну
позорницу, однос светла и таме и сећање је уведено као основни мотив нечега што ишчезава, али
његови снови нам се крију од погледа. Сећамо се али слабо. Истина о сопству је негде далеко
закопана и ми је не видимо сасвим. Ми смо заковани и везани ланцем, везани смо за материју.
Овде се наговештава централни његошев дуализам између материје и духа. Његош је радикални
дуалиста. Где се ланац материја, сила гравитације, појављују као оно што човека спречава да крене
пут свог сећања. Трећа строфа дефинише основни проблем луче. Човек бачен под облачну сферу.
Одакле је бачен ми не знамо и овде нам потпуно изричито кажу да је бачн под облачну сферу. Да
ли човек прима оба почетка на земљи? Да ли човек материје и човек духа настају на земљи? Да ли
је дух од земље? Има ли дух своје место у свету? Да ли је духовни почетак човека веза за његову
егзистенцију? Да ли је бивствовање на земљи награда или казна и то је највиша тајна духовне
буре. Исказ агностицизма и несазнања овде игра улогу почетне ситуације и скицирања
тајанествености која скицира тајанствену људску ситуацију. Човек не може то знати док не види,
али ово ја, лирска инстанца зна. Ово ја је за себе привилеговало да нешто зна и оно то саопштава.
Оно каже да иди за мном и видећеш што и ја. Кључно је питње дуализма, однос између светла и
мрака, духа и материје, кључна је судбина духа. Човек је превасходно за његоша ипак дух. Кључна
је судбина духа, има ли дух субину на земљи или она припада нечему што је ван земље. Дубоко се
плови нечим што личи на агностичка учења. Однос бога и земље, бога и космоса овде има својих
препрека. Да ли је његош има везе са гностицизмом и одакле су оне могле настати? На том питању
су инсистирали јако много а с ребац и флашар (као њен ученик). Флашар сматра да је његош преко
руских класициста долазио у додир са езотеричким учењима. Могуће да му је сарајлија
посредовао езутеризам. Одакле дух у човеку? - питање која ће се на сличан начин појавити у
песми мисао и ту ће да се та идеја релативизује и актуализује - или је мисао део бесмртности или
је казна.

Прво питање упућено је природи. Питање упућено природи изазива подсмех - однос између
човека и природе је антагонистички. Прироад ништа пријатељски већ се помало непријатељски
подсмева. Однос између мене и природе као антагонистички има своју традицију и она нас опет
води ка подели између духа и света. Природа је материја јер је непријатељска према духу, космос
је пријатељски према духу. Природа се смеје јер је моје питање упућено њој. Материјално ми се
подсмева. Ако сам ја открио све материјално зар ја нисам дошао до истине? Зашто се то смеје?
Зато што луча микрокозма уводи на мала врата једну важну разлику између истине и смисла.
Сазнање, ово сазнање и сећање као сазнање јесте пут до истине, али моје питање као део мог
мишљења није оно што се задовољава истином. Мени треба смисао. Истина не гарантује смисао
моје егзистенције. Она га само може омогућити, али га не гарантује. Овде је битно да уочимо да је
небо упитано да ли постоји да би ја славио ту величну творца? - традиција хелена и гностика да се
небо и звезде које светлуцају да је мрак мрачна опна иза које је надчулна светлост чији траг су
свезде које упадају. Постоји чулни космос и иза тога је надчулна светлост. Та светлост је јако важна
и може се наћи у јеванђељима. То је она светлост у којој ће апостоли видети христа. Постоји
материјални космос и постоји надчулни космос. Упад светлости преко мрака је упад до нечега до
чега тек треба доћи. Постоји ли то да бих ја видео величину или да бих видео своју ништавност.
Радикални антропоцентризам и карактеристично његошевски је антиномичност. Или да видим
величину божију или своје ништавило. И као да бог ствара свемир као да бих ја као човек нешто
сазнао.

Небо оставља отворену дилему о смислу иако смо видели природу. И сада се можемо окренути
земаљским мудрацима. Кључно питање је судбина човека и његово звање пред богом. Човек је
позван и има позвање. Ко би га могао позвати? постоји позив за човека. Сви одговори, различитост
земаљских мудраца и земљаске мудроци ништа друго ми не представљају до кроз мрак жељно
тумарање. Трагање за светлошћу сазнања се доводи у исту резонанцу за трагањем некога ко је
жедан. Сазнање се појављује као органска потреба.
Поглед са мраком угашен. У погелду нема светлости. Светлост је у људским очима. Његош
користећи ту метафору платоничарски затвара те очи и каже до погледа са мраком угашена. Ишло
смо стазом природном, стазом каузалитета, стазом рашчлањавања, анализе, астрономије,
геометрије, музике сфера... стазом људске мудрости и доводи до мрака у погелду. Три различита
облика сазнања нису довољна зато што псотоји унутрашња подела између онога што је припадало
сазнању и онога што је припадало смислу.