Душан Милановић ИС15/66

СУКОБ СТАЛЕЖА У РИМУ

- ОД ПРВЕ СЕЦЕСИЈЕ ПЛЕБЕЈАЦА ДО ХОРТЕЗИЈЕВОГ ЗАКОНА -

Извори
О сукобу сталежа у Риму у доба ране републике највише сазнајемо из Историје Рима,
дела једног од најпознатијих римских историчара и биографа Тита Ливија, који је у
свом делу описао историју Рима од оснивања града 753. г. п. н. е. све до пишчевог доба
и доба владавине Октавијана Августа. Ово дело је сачувано у мањим фрагментима, док
се већи део изгубио кроз векове.

Доба ране републике

Након пада владавине римских краљева који се према традицији догодио 509.г. п. н. е.,
на политичку сцену Рима долази период републике. Рана република је период у коме
патрицијске породице желе да стекну и обезбеде што већу моћ и богатство, што се пре
свега огледа у тежњи ка високим функцијама, како верским тако и политичким. То је и
период економских неприлика које су појачавале незадовољство плебејаца према
патрицијима, као повлашћеном роду. Римска освајања на Апенинском полуострву су
знатно проширила територију, а новоосвојени поседи су постајали територије нових
заједница или колонија (colonia) са локалном самоуправом. Више државне земље (ager
publicus), чијом би поделом и најсиромашнији грађани Рима добили одређену
територију, ублажило би се сиромаштво и незадовољство најнижих слојева римског
друштва. Већину римских грађана су чинили ситни земљопоседници који су уз помоћ
породице и мањег броја робова обрађивали своју земљу.

Облик владавине није постао демократски јер је власт остала у рукама најугледнијих и
најбогатијих старих, патрицијских породица. Плебејци су поседовали права римског
грађанства, право гласа, што им је омогућавало да учествују у народној скупштиини,
право на приватну својину, као и обавезу да служе у војсци, док су више магистратуре
и чланство у сенату за њих били недоступни.
Прва сецесија плебејаца

Први сукоб плебејаца са патрицијима се према изворима догодио 494. г. п. н. е.

Плебејци су, незадовољни дугогодишњим угњетавањем од стране патриција, поготову
због одлука о дуговима, одбили да пођу у напад против Еква, већ су се повукли на
Свето брдо. Како би решили сукоб, патрицији су на Свето брдо послали Меценија
Агрипу, човека кога су плебејци изузетно поштовали. Меценије је побуну плебејаца
упоредио са одбијањем појединих органа човековог тела да допреме храну желуцу,
чиме је како каже Ливије, изменио расположење духова и измирио стране. Патрицији
су морали да прихвате одређене уступке, а резултат тога је био могућност одржавања
сопствених плебејских скупштина и да на годишњем нивоу бирају народне трибуне,
чија је дужност била одбрана права плебејаца од самовоље патрицијских магистрата.
Они су имали неприкосновено право Veto! којим су онемогућавали доношење било
које одлуке или закона.

486. г. п. н. е. истакнути војсковођа Спурије Касије предлаже аграрни закон на основу

кога би освојена земља била подељена плебејцима, због чега је оптужен да тежи
тиранији и погубљен.

Средином V века п. н. е. народни трибун Ицилије доноси закон о подели земље на

Авентину најсиромашнијима и закон Тарпеја и Атернија који је ограничио право
конзула на изрицање новчаних казни.

Закони дванаест таблица

Средином V века п. н. е., тачније 451. г. п. н. е. под притиском плебејаца изабрана је

комисија од десет људи, а задатак комисије био је да запише законе (decemviri legibus
scribundis). Чинили су је патрицији са широким спектром овлашћења. Њихов рад је био
толико добар, да те године нису изабрани конзули, као ни народни трибуни. Како прве
године није завршен њихов рад, наредне године је изабрана друга комисија, такође од
десет људи, али је разлика била у томе што су петорица били из редова плебса. Другу
комисију су представили као узурпаторе који су радили не само против плебејаца, већ
и против патриција, што је изазвало другу сецесију плебејаца из Рима, а за непосредни
повод се узима покушај децемвира Апија Клаудија да незаконито лиши слободе
Виргинију, ћерку једног плебејца.
449. г. п. н. е. склопљен је мир између сталежа. Обновљене су раније магистратуре и
потврђена су права плебејаца. Закони које су децемвири записали били су објављени
како би их свако познавао, а у историји су запамћени под називом Закони дванаест
таблица. По наводима Тита Ливија, они су били основни извор римског права – како
јавног, тако и приватног (fons omnis privatique iuris) и такође утврђују обавезност
судског поступка. Рађа се и појам о неограниченој квиритској својини коју имају само
Римљани и коју чувају рани римски закони, а забрана о склапању бракова између
патриција и плебејаца бива потврђена. Значајну пажњу посвећују дужничком праву,
чији је најстарији облик био nexum – ропство за дуг.

Канулијеви закони

445. г. п. н. е. законом који је донео трибун Канулеј, бракови између патриција и

плебејаца су се сматрали законитим. Другим пројектом желео је да се један од двојице
конзула бира из редова плебејаца, што није прошло, али су од 444. г. п. н. е. уместо
конзула бирани војни трибуни за конзулском влашћу и овлашћењима. Могли су бити и
плебејског рода, а од почетка IV века п. н. е. заменили конзуле за прилично време.

После 445. г. п. н. е. јача моћ аристократије на рачун старих латинских родова и

родовског племства градова Кампаније.

439. г. п. н. е. је да тежи тиранији оптужен и убијен Спурије Мелије јер је у периоду

глади давао сиромашнима жито, а 384. г. п. н. е. је иста судбина задесила Марка
Манлија због помоћи дужницима.

Аграрни закони Лицинија и Секстија

Значај плебса је растао током ратова у IV веку п. н. е. што је патриције натерало да

прихвате одређене законе плебејаца.

367. г. п. н. е. прихваћени су закони двојице говорника Гаја Лицинија Столона и Луција

Секстија Латерана (Gaius Licinius Stolo и Lucius Sextius Lateranus).

Први њихов закон је на место војних трибуна вратио двојицу конзула, притом је један
од конзула морао бити биран из редова плебејаца, што каснији извори са
сигурношћу потврђују. Први плебејски конзул је постао Секстије.
Други закон се односио на аграрну поделу и ограничавао је сваког грађанина Рима да
од државне земље може присвојити највише 500 југера земље.

Трећи закон се тицао дужника те се камата дужника обрачунавала на основу висине

дуга, а заостали део дуга се могао платити у наредне три године.

Због непоштовања закона, Лициније је убрзо био осуђен и погубљен. Савремени

историчари су полемисали о другом закону, сматрајући да у том периоду није било
могуће говорити о 500 југера, већ су померали то на крај III и почетак II века п. н. е.
док су други тврдили да нема говора о томе и да је то са сигурношћу било тако.

Петелијев закон

Петелијев закон је донет за време Другог самнитског рата. 326. г. п. н. е. и по њему је

дужник повериоцу одговарао својом личном имовином, али не и својом личношћу
чиме је ропство за дуг укинуто, а nexum изгубио сваки могући значај.

Цензура Апија Клаудија

Апије Клаудије је цензор из 312. г. п. н. е. који је имао велику улогу у Риму, створивши
први пут (via appia) и саградио први водовод чиме је довео пијаћу воду до Рима (aqua
appia). Помагао је ослобођенике и градске плебејце, допустио неимућним плебејцима
да се уписују не само у градске, већ и у сеоске трибе чиме су могли да утичу на одлуке
народних скупштина иако нису имали приватну својину, а такође је увео у сенат лица
чији су родитељи били ослобођеници. Остао је упамћен и по усавршавању алфабета,
као и по говору који је одржао у сенату против Пира, што је почетак римског
политичког беседништва.

304. г. п. н. е. едил Гнеј Флавије, син ослобођеника, објавио је судски поступак (legis
actiones) и обнародовао календар. Плебејцима је било омогућено вршење свих
дужности. 300. г. п. н. е. донет је закон браће Огулнија по коме је плебс добио приступ
колегијуму понтифика и аугура.

Хортензијев закон

287. г. п. н. е. су се сукоби заоштрили,а плебејци иселили на Јаникул. За диктатора је

изабран Квинт Хортензије који је спровео закон по коме су одлуке плебса имале снагу
закона и није била потребна сагласност (auctoritas) сената.
Закључак

У својој књизи Историја старог света, Михаил Ростовцев је на изванредан начин

описао сам крај сукоба сталежа у Риму. Задовољан победом од 287. г. п. н. е. народ
није желео да иде даље по питању својих права. Задовољан статусом, није желео да
повећава моћ народне скупштине у односу на магистрате и сенат, јер борба са
патрицијима није била борба за демократизацију државе, већ за изједначавање права
која су патрицији имали у друштвеном, привредном и политичком животу.

Извори

 Тит Ливије, Историја Рима од оснивања града, III, IV и V књига, СКЗ Београд,
1991.

Литература

 Н. А. Машкин, История Древнего Рима, Огиз, Лењинград 1947. превео са

руског Мирослав Марковић
 М. Ростовцев, Историја старог света: Грчка, Рим, Матица српска, Нови Сад,
1990.
 Џон Бордман, Џаспер Грифин, Озвин Мари, The Oxford History of the Classical
World,Оxford University Press, 1986., превела са енглеског Слађана Танасијевић