Ранко Јаковљевић

ДЕЛА И ДАНИ ПРОТОЈЕРЕЈА САВЕ ИЛИЋА-

ПРАХОХА КЛАДОВСКОГ (1881-1932)

АПСТРАКАТ: У овом раду даје се приказ биографских података и

историјских околности везано за живот и деловање пароха Саве
Илића у Кладову.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Црква, Сава Илић, свештенство, просветни рад,

хуманост, заслуге

Сагласно аутобиографским забелешкама у Летопису цркве кладовске-

Храма Светог Великомученика Ђорђа Победоносца, Сава Илић рођен
је 4.12.1881.г. у Призрену, од оца Илије и мајке Марије Костадиновић-
Динкић. Основну школу, грађанску и 6 месеци разреда богословије
учио је у месту рођења и исту завршио 1901.г, у време управитељства
проте Стевана Димитријевића (1866-1953), упамћеног и као професора
будућих српских патријарха Варнаве, Гаврила Дожића, Павла и
Иринеја, али и Николаја Велимировића (Богословско-учитељска школа
у трогодишњем трајању, коју је 1871.г. основао Сима Андрејевић
Игуманов). Октобра 1901.г. постављен је за привременог учитеља у
Уровици, потом у Штубику, Бруснику, Рткову и Малој Врбици, све до
4.10.1908.г. Према ''Шематизму округа Крајинског 1839-1924'', 1901-
02.г. учитељ је у приправном разреду у Уровици- Брзопаланачки срез,
са назнаком ''привремено заступа'', од 1903.г. је у истом срезу-
Штубик наставник трећег и четвртог разреда основне школе, 1905-07.г.
учитељ приправног и првог разреда у Рткову, 1908.г. учитељ школе у
Малој Врбици (Благојевић Р. 2005, 271; 280; 290; 308; 318; 328; 338).У
патријархалним срединама, у какве је сврставана и североисточна
Србија, дуго година jeдину улогу у васпитању деце имала је породица у
којој је доношење кључних одлука спадало у искључиву компетенцију
оца.  Стасавањем школског система после 1833.г, као државног
ослонца васпитно образовних процеса, део активности у том правцу
био је поверен учитељима. ''Настављеније за учитеље основних
училишта'' 1844, садржало је смернице: Треба говорити само истину;
С другима ваља живети у љубави и братски; Нико не сме ништа туђе
узимати... Школски систем је иновиран и унапређиван
законским реформама из 1882, када је уведено обавезно похађање
наставе /Закон о основним школама/ и 1899.г - Закон о народним
школама. Рад са влашком децом изискивиао је посебно ангажовање,
превасходно због језичких баријера. Све време и црква је имала
наглашену просветитељску и васпитну улогу, афирмисану и у првом
српском закону о црквеним властима- ''Начертание о духовној власти
у Сербији'' кнеза Милоша из 1836.г – настојати да се вероучење
православне наше скрве и од свештенства и при васпитању младежи, и
од целе пастве храни и надбљудава (Митровић 1909, 38).
 Сава Илић је 4.10.1908.г. рукоположен за ђакона а 5.10. исте године у
чин свештеника и постављен за капелана своме тасту Петру
Маринковићу, пароху ртковском. У браку са Вукосавом (рођена 1884.г.
кћер ртковског пароха Петра Маринковића) је од 5.7.1908.г. – у то
време био је учитељ ртковски. Јануара 1910.г. премештен је за пароха
чубарског где је учествовао у подизању цркве (храм Св.Тројице,
освештана 1912), ту га ''Шематизам'' спомиње као пархоха чубарског
1912 (Благојевић Р, 385), одакле прелази за пароха планинички (?).
Током 1911-1913.г. био је ванредни студент Правног факултета у
Београду. У интервалу 1912-13 према подацима службене странице
Манастира Буково, краће време био је старешина овог манастира. Од
јесени 1915.г. је парох ртковски, одакле након окупације Кладова
10.10.1915, са женом, дететом и бројним мештанима Кладова, прелази
бродом у Румунију. О тој масовној бежанији из Србије у време
окупације Кладова и Неготина релативно је мало било говора у српској
историографији, у вези чега има мишљења како разлог лежи у
околности да је међу стотинама нејачи, жена, деце, стараца, било и
дезертера-што цивила, што избеглих војника (Танасијевић 2005,184).
Из летописа овдашње цркве Светог Ђорђа сазнајемо да је 13.10.1915.
корпус маршала Макензена заузео Кладово, три дана пре – 10.10.1915.
– прешавши преко Дунава код Текије на српску страну, а да је већи
број цивила пребегао у Румунију на лађи ''Србија''. Према запису за
1916. годину, у почетку су се неке избеглице вратиле назад, пошто је у
граду успостављена бугарска војна управа, а око 850 људи је
предвођено јерејем Раденком Анђелковићем избегло у Русију,
нашавши уточиште септембра 1916. године у Јелисавет граду који је
200 година раније био настањен искључиво Србима. Руска влада и
Фонд принцезе Татјане обезбеђивали су помоћ од једне рубље дневно
за одрасле и пола рубље за децу. Изузев бродом ''Србија'' 13.10.1915,
једна група становника кладовске регије избегла је преко Дунава два
дана раније, одмах по сазнању за прелаз аустријских трупа код Текије.
Мештани Петровог Села, суседног Текији, сигурно су били у прилици
пре својих сународника из нешто удаљенијег Кладова сазнати за
окупацију, те су скупа са мештанима Текије пре 13.10.1915. године
пребегли у Румунију на путу ка Русији. У попису који су Ђоко
Драговић и Живко Ђикановић сачинили 10.3.1990. (допуњен
2.8.1992.г.) стоји да је група Петровосељана 11.10.1915.г. од Петровог
села кренула до Брзе Паланке одакле је пут настављен Дунавом. Трећа
већа група избеглица напустила је Србију из Доњег Кључа, предвођена
парохом Савом Илићем, преко Корбовског острва приспевши чамцима
у румунско место Инова, преко пута Велике Врбице, а тек после 20
дана у Турн Северин, где су остали до јануара 1916. године. Не треба
сумњати да је било мноштво појединачних пребега и изналажења
најпогоднијег начина да се преживи ван окупиране матице.

Сава Илић 1916.г. постао је војни свештеник у Првом српском

добровољачком пуку, учествујући у ратним операцијама у Добруџи. У
Солуну је постављен за свештеника допунске команде потпуковника
Велимира Атанасијевића, служећи у цркви брвнари коју су српски
војници подигли у логору у Седету. Приврженост Срба цркви може се
у тим тешким временима илустровати на примеру избеглица из
Кладова и Неготина, који су на тлу Русије у то доба један железнички
вагон преуредили у цркву, са олтаром, иконостасом и звонима, где су
служили свештеници Ђорђе Поповић из Јабуковца, Јован
Русовљановић из Мале Врбице- кум на венчању Саве Илића, и Симо
Мартиновић из Великоменичке парохије (Танасијевић 2005, 184).
По окончању рата Сава Илић службовао је у Рткову до 15.8.1919.г. када
је премештен у Кладово. Био је ангажован у хуманитарним
активностима инвалида рада, затим на старању о заштити и смештају
деце у домове за сирочад, потом и као оснивач певачког друштва
''Југовић''. Реатна сирочад смештана су углавном у новосновани Дом у
Неготину, који је почео са радом 1.фебруара 1919.г. Први управник
бије је учитељ Сава Драгићевић, родом из Сокобање, раније учитељ у
Вајузи (Благојевић Р 2005, 403).
Знатан труд кладовски парох уложио је у поправку ратом оштећеног
црквеног црквеног здања ''свог изрешетаног гранатама и шрапнелима
румунским'', затим црквене кафане ''Касина'' и дућана завештаног
цркви од стране добротворке Марије Марковић. Афирмишући
доброчинство међу верницима, како он каже ''и у материјалном и у
моралном погледу'', односно ''радом и потпомагањем'', на Петровдан
1929.г. одржао је беседу у цркви у Кладову, истакавши -текст
публикован у Летопису Тимочке епархије 1930, (с.65-57) под називом
Блажени Милостиви-:
''Принесосмо молитве Господу Богу за покој душе црквеним добротворима упокојеним
Јованчи Симићу, Јовану, Пери и Марији Марковићки и осталим приложницима и
дародавцима овог светог храма.

Помолимо се Богу за покој душа оних племенитих људи, чија су срца за живота прожета
била правом патриотском љубављу и хуманизмом према свима и свакоме као што и сами
знате, а нарочито према цркви и пколи, тим просветним и васпитним установама
народним, које су свагда, а нарочито у овим великим, светским ратовима свој успешан рад
и дејство јуначким подвизима наших сељачких народних маса показале, јер свакојако
позната је истина свима политичким и образованим људима у нашем народу, да се само
патриотским васпитањем,историјским прегледима, јуначким песмама, приповеткама и
подвизима наших старих предака; васпитањем у побожности, правди и моралу наших
младих генерација могло остварити ово што данас имамо и то идеално и заносно до
самопрегоревања, што је иностране државе и савезничке и противничке толико
изненадило, да су нам, сви као по команди признали јунаштво и надмоћност нашу у
моралном и патриотском погледу.

Видите браћо и господо да је ове лепе особине нашег простог народа, нашег сељака, улила
у своје време у душу и срце његова школа и црква, те се зато тај исти доброћудан прост
сељак показао кад је требало као лав, који је победу одржао и свршио најодличније своје
државне и народне послове и после се вратио кући својој да од лава постане опет
доброћудни и скромни орач и копач који ће и даље у зноју лица свог зарађивати хлеб свој.
Школа и црква према свему томе као што видите имају претежнији утицај од своју других
установа у земљи на ток државних и народних послова и уопште на васколико васпитање и
култивисање народно као и на опстанак саме државе и развијање њено.

Услед таквих великих улога које оне имају у нашем народу, сви интелигентни и
образовани људи показивали су им нарочиту пажњу у моралном и материјалном погледу
како би што повољније свршиле мисију своју свака у свом месту.

Међу свима тим људима који су радом и потпомагањем учинили да школе и цркве цветају
и напредују у њиховим дотичним местима, у Кладову су златним словима исписана имена
покојних именованих добротвора Јованче Симића, Јована, Пере и Марије Марковићке.
Они су одлично појмили значај и суштину хришћанске вере; значај српске свето-савске
цркве и школе у маси народа и благодарећи имућности својој чинили су за живота много
добра дела како сиротињи у Кладову, тако и у унутрашњости среза, по селима, до смрти, а
после смрти своја непокретна добра у Кладову, оставили цркви и школи завештањем на
располагање. Св.Писмо каже: ''Благо онима који љубави имају, јер ће их Бог љубављу
окружити.''

Имати Љубави, бити милостив и чинити добра дела, то је највећа заповест Христа
Спаситеља коју је хришћанима у аманет оставио да се у животу управљају и њу остварују.

Многи и многи хришћани у данашњем времену не обазиру се на ту велику заповест

Христову, већ по себичности својој остају и даље не само неактивни, него и грамежљиви и
незајажљиви.

Бог је богатство појединим људима дао да га праведно употребе на добро своје куће и деце
и на корисне ствари и циљеве народу и држави. Бог није богатство народу и појединцима
дао да народи и појединци буду робови његови гледајући само у њега и не употребити га
за чињење добрих дела.

Бог је тврорац свију нас и ми смо у толико синови Његови, у колико више слушамо Њега и
Његова наређења која су преко Христа Спаситеља дошла.

Св.Апостол Јаков је казао: каква је корист браћо ако ко рече да има веру а дела нема?'' Зар
га може само вера спасти''? Јак.2.14. ''Вера је без дела мртва''.Јак.2.17, 20. А Св.Апостол
Јован у 1.послан.вели. ''Да се не љубимо речју и језиком већ делом и истином''.1,18. Етоо
видите, шта св.Апостоли говоре. Уколико се год будемо могли више одликовати у овим
лепим врлинама хришћанским, утолико ћемо бити приближнији и милији Богу, а уколико
будемо себичнији , у толико ћемо бити одвратнији а као такви и кажњени.

Ово нек нам драги моји послужи као наук како и којим путем требамо ићи да би били
срећни и спокојни на овоме свету а на ономе достигли вечно блаженство и бити увек с
Богом.

Не требамо сабирати благо на земљи где мољци нагризу и лопови краду, већ требамо
сабирати благо за небо где нема ни мољаца ни лопова вели еванђелист Матеј. 6, 19.20. А
неумрли песник Његуш бив.књаз Црне Горе казао је: ''Благо оном ко до увијек живи, имао
се зашта и росити''. Према овоме сви ти људи који велика добра учине за живота народу,
држави, културним, хуманим и просветним установама заиста ће вечито живети, ето онако
исто као што и наши поч.велики добротвори живе делима међу нама и ако су већ давно
помрли. Нека је слава њима, кликнимо браћо из дубине срца нашег: Слава Јованчи
Симићу; Јовану, Пери и Марији Марковићки. Слава им!''
Са истимим жаром морала је бити одавана и пошта за више од хиљаду
становника кладовског Кључа који су животе дали бранећи отаџбину у
Првом светском рату. Свештеник Сава освештао је и темеље
кладовског споменика изгинулим ратницима, при чему је био и
председник друштва за подизање монументалног знамена у виду
црквеног кубета са двоглавим белим орлом, израз захвалности српским
страдалницима, и освештан 1923.г. од стране епископа Емилијана уз
саслужење Саве Илића. Везано за принос личног богатства на олтар
отаџбине, уз изреку цитираног у Савиној беседи из 1929.г. ''Вера је без
дела мртва'', склони смо као на највиши вид залагања сопствених
вредности указати на жртвовање за слободу хиљада ''доброћудних и
скромних орача и копача што у зноју лица свог хлеб зарађују'', уз њих
као једана од најсветлијих примера, жртвовање савременика Саве
Илића, негдашњег пароха велесничког Мате Кривокапића (1848
Трешњево, Црна Гора-8.11.1914.); за ратне заслуге одликован је:
Даниловим крстом, Руском златном медаљом и сребрном и златном
Црногорском медаљом (Пузовић, 2015, 264-265). Према резултатима
истраживања Игора Ивковића (2016, 266) ''учествовао је добровољно у
балканским ратовима 1912–1913.г. као војни свештеник XIII
пешадијског пука. Како је активно учествовао у борбама, за исказану
храброст одликован је Златном медаљом Обилића. У почетку Првог
светског рата поново добровољно отишао на фронт и на његову молбу
је у 66. години постављен за пуковског свештеника VIII пешадијског
пука 1. позива војводе Степе Степановића. Причестио је војску на Церу
и јуначки погинуо на положају Бађинцу бодрећи српске војнике у
првим редовима''. Његов син Павле био је учитељ у Петровом селу,
Кладово, унук Добривоје, син Павла и Десанкин и праунук Јован, син
Добривоја и Спасе, такође мештани Кладова. Име Мата носи Јованов
унук по сину Александру, чији је прворођени потомак Павле. У
кратком филмском приказу његовог јунаштва, серијал ''Да се не
заборави'' исписано је: ''1913.исказао невиђену храброст у борбама код
Куле и под Видином, код Белоградчика први ускочио у шанац и борбом
прса у прса истерао непријатеља; борио се увек из стојећег става без
икаквог заклона;на молбу војника да се заклони говорио је да је то
срамно и да он неће клечати пред непријатељем; у Колубарској бици
седам пута је предводио напад наше војске; када је осми пут почео
јуриш 8.11.1914, смртно је рањен у груди''. У Кладову нема знамена
које би подсећало на овог јунака.
Након окончања Првог светског рата у Србији су приспели бројни
Руси, бежећи пред пошасти комунизма. Сава Илић уложио је 1920.г.
велики труд у збрињавање 19.партије руских избеглица, већиним из
армије генерала Врангела са Крима и јужне Русије. Наиме, око 40.000
цивилних и војних бегунаца из Совјетске Русије нашло је после
октобарског преврата из 1917. године уточиште у Србији.
Министарство Унутрашњих дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
18. октобра 1920. године известило је начелство округа Неготин, да је
Влада одлучила примити 24. овог месеца једну већу групу од 2093
руских војних рањеника и болесника, дотад смештених на грчком
острву Лемнос, од којих ће педесеторо бити стационирано у Кладову,
са упутством да становништво сматра руске избеглице својом браћом и
да према њима поступа као према својима: ''Постарајте се свим
средствима, образујући и одборе за дочек, да нађете потребан број
соба. Утврдите цену собама тако да соба без употребе кујне не кошта
више од 75 динара месечно, а са употребом кујне не више од 100-150
динара. Постарајте се такође, да у кафанама и мензама дају Русима за
првих 15 дана храну (доручак, ручак и вечеру) по утврђеној цени, која
неће прелазити десет динара дневно по лицу. Учините да становништво
сматра руске избеглице као браћу своју и да према њима поступа као
према својима. Сваку уцену и злоупотребу према њима кажњавајте
најстроже'' – у потпису Министар саобраћаја Краљевине СХС. Од
изгнаних руса тек њих педесетак стално се настанило на тлу Кладова.
Како се радило о школованим људима, оставили су значајан траг у
привредном и културном животу, посебно у животу цркве; као
свештеници у Кључу и Неготинској крајини делали су: Антоније
Непомњашчиј, Констатин Јармољчук, Андреј Шестаков, Николај
Баскаков, Вјечеслав Јаковљевски, Михаил Успенски, Димитрије
Кутенко, Поликарп Шамановски, Николај Арбузов, Јован Коњилев,
Василије Бошчановски, Михаило Николајевич Виноградов, Јован
Трофимов, Владимир Лотоцки, Јован Кољужниј, Николај Икоњиков,
Теодор Јурковски, Тодор Малашко, Павле Лукин, Борис Казанцев,
Михајло Дурноусов, Данило Думски,Тодор Малашко ...
Литерарни таленат Саве Илића на најлепши начин манифестован је у
тексту публикованом у Летопису Епархије Тимочке за 1930.г
(Милетић, 44-47), ''Глиша'', на моменте стилом и једном минијатуром
подсећајући на Гогољев ''Виј'', ''Вечери на салашу код Дикањке'':
''Једног јесењег јутра звона са цркве лепог и богатог села Р... (Ртково) оглашаваху
грађанима смрт једног ваљаног и честитог раденика и црквењака пок.Глише, који
становаше у једној соби крај Дунава, у кући чича Јона Балашевића. Звук звона одјекивао
целим селом и као електричном струјом пронесе се глас о смрти покојниковој.- Сиромах
Глиша, Бог душу да му опрости, почеше распитивати жене, отварајући капије, једна другу-
резонујући како је то могло бити, кад је колико јуче здрав био и с њима говорио! Док је
баба Анђелина тврдила да су га нечастиви устрелили који су те ноћи тутњали његовом
улицом, јер вели да је чула њих, и више није оком до зоре тренула, дотле је Софија
Јовановић њена комшика доказивала је како је својим очима гледала како је јуче
пок.Глиша прешао преко опчињеног места код црквеног плота где је стајао венчић савијен
од прута опточен са црним фулом и нека просута вода. Трећа је пак, пролазећи туда са
судовима на чесму, са своје стране доказивала како је она неколико пута скретала пажњу
да не ради на ''вилин дан'' и ''мечкин дан'', али он није хтео да чује и зато му виле срце
појеле... Све три се жене прекрстише и споменуше Бога да их сачува од тога и такве смрти
и одоше кући покојниковој да га са осталима припреме по хришћанском обичају ради
сахране, јер пок.Глиша беше потпуно сам, без игде икога свога. Ово истина око спремања
мртваца ангажовале су се: баба Станија, баба Јована и баба Петрија, али пошће су и оне
као и друге да би помогле око мешења хлеба, готовљења јела за даћу јер је покојни Глиша
заслужио то за живота свог.

Целог живота радио као кртица и живио као што треба сваки хришћанин живети..О како је
дошао у село Р... сви су га заволели због љегове нарави, због његових поучних савета и
упућивања сељака на побожност и на сваки други корисан рад. Ни с ким се није свађао, ни
са једним се није тукао, већ је само говорио о слози и међусобној љубави која треба
настати међу људима. Свима је помагао који год је од њега помоћи тражио. Био је
природно обдарен и разумео се у свему и ако није добро писмен био.

Кад је пегави и трбушни тифус беснеос вом силином по селу, његова се делатност и помоћ
најбоље показала онда. Док је сваки презао од заразе и избегавао куће где је болест
владала, дорле је он јурио из куће у кућу, тешио, лечио и сарањивао. Због тих ствари
прочуо се беше и по другим селима одакле су га с времена на време позивали уместо
лекара. Једном приликом разболе се јединац син Ваккароњића у Врбици. Боловао од
пришта на врату и пошто ке као и сваки други сељак узео Вакароњић ту опасну болест
олако, то је оставио самој себи не лечећи је. Трећег дана њему се надуо и врат и глава као и
један део грудног коша. Пао је у кревет јер је тровање почело у велико. Док је отац одјурио
колима у варош по лекара и вратио се натраг без истог не нашавши га, дотле су га укућани
и жене преобукли и спремили за смрт. Срећом њиховом наишао је Глиша и одмах се дао на
посао. Шилом је пробо кожу испод ране и набио кукурек у шупљину. Управо га затравио
као стоку и то је помогло тако, да је после десетак дана потпуно оздравио. Слична добра
дела чинио је много и зато је био вољен и поштован од свију. Он беше родом из села С...
(Сиколе) испод шумовите планине Делијована. Зла судбина је хтела да врло рано кад је био
мали од четири године, остане без својих родитеља. Од имања му је мало остало јер су м
уродитељи били сиромашни људи. Њега је узео под своје чика Марко Станковић а с њим и
његово мало имање. Он је узео Глишу не зато што није иамо деце, већ што је био срца
болећивог; управо је хтео да учини једну хришћанску дужност, а Бог га је обдарио са двоје
мушке деце. Глиша је живио у његовој кући као и у својој, јер је чика Марко био душеван
човек те га је пазио и чувао као и своју децу. Неко извесно време је био у школи а после
му чувао овце.

Колико је пута чувајући овце на пропланцима Делијована а под великим и хладовитим

буквама извијао песме уз своју фрулицу и довикивао рогуљу да се врати назад кад би
узбрдо овце водио?! Колико је пута силазио у подне до бистрог планинског извора са
овцама на пландовање и до извора заспао о томе је врло мало у животу свом говорио.
Пошто су успомене из дечијих дана и часова свакоме пријале, то су и ове успомене
пок.Глише кад их је причао биле врло пријатне.

Кад је одрасо, радио је на имању чика Марковом све тежачке послове са осталим
синовима његовим и био му такорећи десна рука у свему све до одласка у војску. Али
народ вели, где је срећа ту је и несрећа. Још док је био у војсци једног лепог дана чика
Марко се разболи и за неколико дана умре. Синови његови после доласка његовог из
војске не хтедоше више знати за моралне обавезе свога оца да и даље Глишу у кући држе,
већ га најурише из куће и имање што но веле притиснуше. Истина му нешто у готовини
исплатише како људи нађоше за право, али повише и онако одузеше за трошкове његове
и тако Глиша остаде на улици.

Та неправда му даде повода да више не седи у свом селу већ на другом месту. Лутајући
неко време по округу једног дана се настани у селу Р...Ту се ожени али би и ту зле среће те
му жена још прве године умре и тако остаде поново сам. Више се није хтео женити, већ
свој живот посвети као црквењак Богу, цркви и народу. Никад се није вајкао на своју
судбину и био задовољан са својим стањем.

Неколико пута сам га слушао где говори људима лепе ствари, обративши се мени једном
речима: ''Јел' тако г.попо?''

Шта тако, рекох ја?

Како у црквеним књигама стоји записано? Ради као да ћеш сто година живети а моли се
Богу и чини добро као да ћеш сутра умрети. ''Ја се придржавам Божје књиге и чиним
свакоме колико могу па признао ко или не, мени је све једно, а тако требају и ови људи
чинити. Ја нисам богат да могу давати новаца у осталом и не желим бити богат јер је
богатство у Бога. Довољно је кад сам здрав и док сам здрав. Ја могу снагом и памећу
помоћи овај народ јер видим да је много заостао од нашег српског сељака. И заиста.
Својим радом пок. Глиша много више је учинио и народу допринео добро него ма који од
просветних лица на селу јер је у сталном додиру с народом био и сељаци га за дивно чудо
сви слушали и при смрти са великим учешћем испратили до његове вечне куће.

Бог да прости пок.Глишу.''

Изузев пијетета према покојнику и пропагирања хришћанског

милосрђа, овај текст садржи указивање на две деликатне стране
живљења у селима подунавског Кладова. Једно је уврежено веровање
становништа у хтонске силе, страно хришћанској религији, а друго
незнатни подјеци таласа просветитељства на овдашњој обали велике
реке. О ''ниском ступњу просветног развитка'' говорио је, свега пар
година касније, Јован Јовановић- по њему је овде код народа задржано
само схватање наслеђено од предака традицијом: ''овде нису могли
доспети ни зраци културе која човека душевно облагорођава и
омогућује му интелектуални развитак ради искоришћавања сировина
од природе пружених и практичне примене живота'' (1938, 54).
Међутим, када је патриотизам и жртвовање за слободу отаџбине у
питању, овим људима није било премца. Многи су то платили
сопственим животима, постали инвалиди, оставили сирочад о којима се
држава и црква старају. Утолико је рад пароха Илића био важан.
''За доказани рад у винограду Господњем и за рад на црквеној
књижевности'', одликован је 14.4.1927.г. граматом епископа Тимочког
бр.671 и протојерејском камилавком, а за ратне заслуге Орденом
Светог Саве петог степена, руским орденом Свете Ане трећег степена и
једним румунским одличјем (Ђорђевић 2003, 315-318). У Летопису
Тимочке епархије, као његова одликовања наведени су ''сребрна
војничка медаља и црвени појас-за свештеничке заслуге'' (Милићевић
1930, 117).

Професор Саве Илића: Стеван М Димитријевић

https://web.archive.org/web/20160204142826/http://srpskaistorija.com/

приступљено 03.11.2021

ЗАБЕЛЕШКЕ
Ратко Благојевић, прир. Шематизам округа Крајинског 1839-1924, Историјски архив
Неготин 2005.

Ђоко Драговић, 150 година Петровог Села на источним обронцима Мироч планине,
Кладово 1997, с. 10.

Живота Ђорђевић, прир. Летопис цркве кладовске, храма Светог Великомученика Ђорђа
Победоносца, Историјски архив Неготин, ''Баштиник'' бр 6, 2003.г.

Игор Ивковић, 50 свештеника Епархије тимочке пострадалих од Бугара и комуниста у 20.

Веку Српска теологија данас 2016 (27. мај 2016) Београд: Православни Богословски
Факултет, 2017, 264–282

Ранко Јаковљевић, Руси и Србији, Беокњиха Београд 2004.г.

Јован Јовановић, особености Клаодва и околине, Београд 1938.г.

Драгиша Милетић ур, Летопис Тимочке епархије 1930, Зајечар

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Letopis_timocke_eparhije,_Duhovni_sud_Timocke_ep
arhije,_1930.pdf приступљено 27.10.2021.г

Чедомиљ Митровић, прир. Први српски закон о црквеним властима, Државна штампарија
Београд 1909.г.

Предраг Пузовић, Богословље бр.1. Православни богословски факултет Београд 2015.г.

http://bogoslovlje.pbf.rs/images/arhiva/2015/1/15-2015.pdf приступљено 31.10.2021.г.

Јован Танасијевић, Руска голгота, Историјски архив Неготин, ''Баштиник'' бр.8, 2005.

Архив Србије и Црне Горе Београд, фонд бр. 14, кас. бр. 224, јединица описа бр. 801-акт
министра саобраћаја о руским избеглицама

https://www.manastirbukovoprodavnica.com/staresine-i-monastvo/

приступљено 27.10.2021.г .-податак о старешинству у Манастиру Буково

''Преглед података о петровоселским црногорским породицама-ратне избеглице 1915-

Ђоко Драговић и Живко Ђикановић, 10.3.1990.г. и 2.8.1992.г-у поседу аутора

Шематизам Источноправославне Српске Патријаршије, Издање Светог аријерејског

синода, Сремски Карловци 1925.г- подаци о Русима свештеницима у Кладову и Неготину,
наведено према Р.Јаковљевић-Руси у Србији

https://www.youtube.com/watch?v=ZmgWgDmcpYI ''Да се не заборави- Мата Кривокапић''

приступљено 31.10.2021.г.