PATRIJAHALNI SVET U PRIPOVETKAMA LAZE LAZAREVIĆA

Laza Lazarević, poznati srpski pisac, rođen je u Šapcu 1851. godine. Za svog
kratkog života od nepunih četrdeset godina postao je stručan i priznat doktor, ne samo u Srbiji
već i u tadašnjoj Evropi. Paralelno sa doktorskim pozivom, Laza u sebi pronalazi i spisateljski
dar, koji uspešno razvija u svojim pripovetkama. Laza Lazarević objavio je samo jednu zbirku
pripovedaka, dok je ostala svoj dela objavljivao po časopisima. Laza je pripadao književnicima
epohe realizma, odnosno piscima koji svoja dela pišu realno, stvarno, bez izmišljanja i
nepostojećih detalja.
Budući da je rođen i odrastao u patrijahanoj sredini srpske palanke ne čudi da u
većini njegovih dela dominira piščev sukob sa samim sobom, odnosno njegovi glavni junaci
vode stalnu borbu da očuvaju otačke vrednosti koje nose duboko u sebi. U njegovim
pripovetkama posebno dominira lik majke, stuba kuće i patrijahalne porodice. Od srpske majke
tadašnje vreme zahtevalo je da bude vredna i požrtvovana, da rađa i brine o svojoj deci i mužu.
Ona je vezana za kuću i porodicu i brine o svim poslovima u domaćinstvu. Verovatno se ova
sveprisutnost majke u odrastanju i vaspitanju dece duboko urezivala u svest mladih ljudi tog
vremena. I taj trajni svetli lik nosili su posle svuda sa sobom kao sveprisutno ogledalo u kome su
posmatrali svoje postupke, planove i odluke, pogotovu one iz ljubavne sfere. Odsjaj tog ogledala
video se iz svih uglova njihovih života.
U pripovetki "Vetar" glavni junak Janko odriče se ljubavi prema lepoj devojci
zbog protivljenja svoje majke. Kult majke je ovde izdignut do vrhunca. Majka ne želi da joj se
sin venča sa devojkom koju vidi prvi put u životu. Janko teška srca odustaje od svoje planirane
životne sreće samo zarad toga da majka ne bi bila povređena. Sukob želje i moći, razuma i
osećanja, je u sredini ove pripovetke i prava drama neminovno se odvija na unutrašnjem planu
glavnog junaka.
Pripovetka "Švabica" objavljena je nakon Lazine smrti, koja se, usled tuberkuloze,
desila 1891. godine. Sa pravom se smatra da je to njegova autobiografska pripovetka. Nastala je
za vreme Lazinih uspešnih studija medicine u Berlinu. Napisana je u formi pisama koje student
Maričić piše svom prijatelju, pisama koje opisuju odnos sa lepom devojkom Anom - Švabicom.
U glavnom junaku se opet odvija intenzivna unutrašnja borba između lične sreće i dužnosti
prema porodici u otadžbini, između mladalačkog zadovoljstva i bola koji bi naneo svojim
najbližima. On ne želi da njegova sreća nanese patnju porodici i prijateljima i svestan je da zbog
takvih okolnosti ni on, ni Ana, ne bi mogli biti slobodni ni srećni. Zato se i ovde glavni junak,
Miša Maričić, odriče velike ljubavi i time slama i svoje i Anino srce. I tada napokon biva
slobodan da se vrati svojima u Srbiju, da im pomaže i izdržava. Viši interes patrijahalne sredine
pobedio je želje i nadanja pojedinca.
Napokon u pripovetki "Prvi put sa ocem na jutrenje" susrećemo se sa okrnjenom
slikom idealne patrijahalne porodice. Ovde je ponovo istaknut lik patrijahalne žene, majke i
domaćice, koja radi, ćuti i trpi, ali koja ima hrabrosti i snage da u odsutnom trenutku po svoju
porodicu uzme stvar u svoje ruke i, ne kršeći nepisana patrijahalna pravila, spasava porodicu i
izvodi je ponovo na pravi put. Otac Mitar, hranitelji i glava porodice, odaje se kartaroškom
poroku pri čemu na kartama gubi sve što su zajednički godinama sticali. U očaju pokušava sebi
da oduzme život. U tome ga odvraća njegova verna žena, koja ga sokoli i oprašta sve, koja ga
biranim rečima punim podrške, vraća sa ivice ambisa i daje mu snage i volje da ponovo zajedno
krenu od nule. Lik oca ovde nije idealizovan, što i priliči jednom književniku realisti. Mitar od
strogog i urednog trgovca biva prikazan kao sasvim podložan svojoj strasti, da bi na kraju bio
skrhan i raznežen. Pisac ne odoleva da na kraju pripovetke ne kazni glavnog krivca za sve patnje
i stradanja porodice, dajući Peri Zelembaću sramotnu ulogu na duže vreme - tucanje kamena u
robijaškoj uniformi.
Laza Lazarević nam u svojim pripovetkama daje vernu sliku patrijahalnih
vrednosti srpskih porodica iz druge polovine devetnaestog veka. Mnogi potezi glavnih junaka
ovih pripovedaka danas nam izgledaju surovi, nepravedni i nepotrebni. U današnjem svetu, koji i
zakonski nastoji da čovekovu samovolju, često pod reklamom "savršene slobode", stavi na
neprikosnoveno mesto na lestvici ličnih i društvenih vrednosti, podložnost pojedinca tradiciji i
porodici nepogrešivo se vezuje uz zaostalost, zarobljavanje i gušenje ličnosti. Ostaje ipak pitanje
na koje svaka generacija pa i Lazina nema definitivan odgovor: ima li čovek pravo da zarad
ličnog boljitka i sreće odbaci sve što ga do tog cilja sputava? Da li je zaista slobodan da čini ono
što želi i oseća ili je doživotno odgovoran da živi i radi u skladu sa okruženjem i očekivanjima
sredine i ljudi iz kojih je potekao? Mislim da je odgovor negde u sredini između ove dve
krajnosti, mislim da bi i Laza bio srećniji da je znao da će njega i njegovu Švabicu, pri izlasku iz
vagona, na beogradskom peronu sačekati vesela lica najmilijih koji će ih, raširenih ruku i
zahvaljujući istom Bogu, a krsteći se na drugačiji način, izljubiti i snažno zagrliti.