СТЕФАН НЕМАЊА

ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ

II
с т е Фа н н е м а Њ а ‒ п р е п од о б н И с И м е о н м И р о т о Ч И В И
s t e Fa n n e M a n j a – V e n e r a B l e s i M e O n t h e M y r O B ly t e s
 F a c u l t y O f P h i l o s op h y, B e l g r a d e
Institute Of Art History
M e t r opo l i t a n a t e O f M o n t e n e g r o A n d T h e L i t t o r a l
B i s h op r i c O f B u d i m l j a A n d N i k š i ć
I n s t i t u t e fo r T h e S e r b i a n L a n g u a g e , S a s a

Stefan Nemanja – Venerable Simeon

the MyrobLytes
Collection of paper s

II

B ELGRADE · B ERANE 2 0 1 6
 Институт за историју уметности
Ф и л о з о ф с к о г фа к ул т е та у б е о г ра д у
Ми т р о п о л и ј а ц р н о г о р с к о - п р и м о р с к а
Епа рхија будимља нско-никшићка
Институт за српски језик сану

СТЕФАН НЕМАЊА – ПРЕПОДОБНИ

СИМЕОН МИРОТОЧИВИ
Зборник ра дова

II

БЕОГРАД · БЕРАНЕ 2 0 1 6
 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР

Проф. др Ђорђе Бубало, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (председник),

академик Александар Лома, др Срђан Пириватрић, др Милан Радујко, др Виктор Савић

Уредник
Др Милан Радујко

Секретар
Др Виктор Савић

Рецензенти
Дописни члан САНУ Миодраг Марковић
Академик Љубомир Максимовић
Проф. др Ђорђе Трифуновић

Зборник је одштампан уз новчану помоћ

Министарства просвете и технолошког развоја Републике Србије,
Министарства културе и информисања Републике Србије, Канцеларије за вере Републике Србије

EDITORIAL BOARD

Prof. dr Đorđe Bubalo; Joanikije, bishop of Budimlja and Nikšić (president); Aleksandar Loma,
member of the Serbian Academy of Sciences and Arts; Dr Srđan Pirivatrić; Dr Milan Radujko;
Dr Viktor Savić

Editor
Dr Milan Radujko

Secretary
Dr Viktor Savić

Peer reviewers
Miodrag Marković, associate member of the Serbian Academy of Sciences and Arts
Ljubomir Маksimović, member of the Serbian Academy of Sciences and Arts
Prof. dr Đorđe Trifunović

The printing of this edited volume has been facilitated by the financial support
of the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia,
the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia
and the Office of Religious Affairs of the Republic of Serbia
 С а д рж а ј

Поздравно слово ЊеговЕ светости патријарха српског господина Иринеја

на отварању научног скупа у свечаној сали Ректората Београдског универзитета . . . . . . 13

Поздравни говор Председника Републике Србије господина Томислава Николића

на отварању Научног скупа у свечаној сали Ректората Београдског универзитета. . . . . 15

Беседа Његовог преосвештенства епископа жичког господина Јустина

на литургији у манастиру Студеници. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19

БесЈеда Његовог високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског

господина Амфилохија на литургији у цркви светог Ђорђа у Подгорици . . . . . . . . . . . . . . . . 21

Бесједа Његовог преосвештенства епископа будимљанско-никшићког

господина Јоаникија на литургији у манастиру Пиви . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23

Александар Лома
ИМЕНА У СРПСКИМ ВЛАДАРСКИМ ПОРОДИЦАМА ДО ПОЧЕТКА XIII ВЕКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
Aleksandar Loma
Names in Serbian ruling families until the early XIII century. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34

Алексей Мстиславович Пентковский

СЛАВЯНСКОЕ БОГОСЛУЖЕНИЕ И ЦЕРКОВНЫЕ ОРГАНИЗАЦИИ В СЕРБСКИХ ЗЕМЛЯХ В X–XII вЕКАХ. . . . 35
Aleksey Mstislavovich Pentkovskiy
Slavic worship and church organization in Serbian lands in the X–XII centuries . . . . . . . . 61

Небојша Порчић
ЈЕДАН ЗАНЕМАРЕНИ ПРИСТУП ПИТАЊУ ХРОНОЛОГИЈЕ РОЂЕЊА СТЕФАНА НЕМАЊЕ. . . . . . . . . . . . . . 63
Nebojša Porčić
A Neglected Approach to the Chronology of the Birth of Stefan Nemanja. . . . . . . . . . . . . . . . . 73

Љубомир Максимовић
Стефан Немања и Византија: стварност једног времена. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75
Ljubomir Maksimović
Stefan Nemanja and Byzantium: the reality of the times. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79

Срђан Пириватрић
Стефан Немања у владарским хијерархијама свога времена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81
Srđan Pirivatrić
Stefan Nemanja and the hierarchies of rulers of his time. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106

Дејан Џелебџић
Стари завет у похвалном говору Никите Хонијата Исаку II Анђелу
написаном после битке на Морави (Λόγος Δ΄). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109
Dejan Dželebdžić
Old Testament References in the Oration of Niketas Choniates in Praise
of Isaac II Angelos, Written after the Battle of the Morava (Λόγος Δ΄) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121
Јованка Калић
ТЕМЕЉИ СРПСКЕ ДРЖАВНОСТИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123
Jovanka Kalić
Foundations of the Serbian statehood. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129

Милан Радујко
Избор и световна инаугурација Стефана Немањића:
процедура, церемонијал, обред и извори легитимитета власти
српског великог жупана. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131
Milan Radujko
Election and secular inauguration of Stefan Nemanjić: procedures, ceremonial,
ritual and sources of legitimacy of the power of Serbian grand župan. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 239

Ђорђе Бубало
ПРЕ И ПОСЛЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ: ИСТОРИЈСКА ПРЕКРЕТНИЦА ИЛИ DAMNATIO MEMORIAE . . . . . . . 243
Đorđe Bubalo
BEFORE AND AFTER STEFAN NEMANJA: A HISTORICAL TURNING POINT OR A DAMNATIO MEMORIAE. . . . . 250

Мирјана Живојиновић
ВЕЗИВАЊЕ ПАРИКА ЗА ЗЕМЉУ У ВИЗАНТИЈИ И СРБИЈИ У ДОБА СТЕФАНА НЕМАЊЕ. . . . . . . . . . . . . . . . 251
Mirjana Živojinović
Le rattachement des parèques à la terre à Byzance et en Serbie médiévale. . . . . . . . . . . . . . . . 258

Предраг Коматина
„А ОД АРБАНАСА ПИЛОТ“. ПОЧЕЦИ ПОЛИТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ АЛБАНАЦА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 259
Predrag Komatina
“And pilot from the Albanians”.
The beginnings of the political history of the Albanians . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 267

Миљан Гогић
Котор на размеђи XII и XIII вијека . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 269
Miljan Gogić
Kotor at the crossroads of the XII and XIII centuries. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 280

Ивана Коматина
Римокатоличка црква у Дукљи у време Стефана Немање. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 281
Ivana Komatina
The roman catholic church in Dioclea at the time of Stefan Nemanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 292

Јоанис Тарнанидис
Да ли је аутокефалија словенских цркава била остварена у складу са одредбама
светих канона или је последица политичке ситуације у Византијском царству?. . . . . . 293
Joanis Tarnanidis
Was the Autochephaly of Slavonic Churches Established According
to the Precepts of the Holy Cannons or was it a Consequence
of the Political State of Affairs in the Byzantine Empire?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 298

Вања Станишић
О старини једнојеровог правописа у словенској писмености . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 299
Ваня Станишич
О древности одноеровой орфографии в славянской письменности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 306

Виктор Савић
О јединству српске редакције старословенскога језика у времену Стефана Немање. . . . 307
Viktor Savić
The Homogeneity of the Serbian Recension of the Old Church Slavonic Language
at the Time of Stefan Nemanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 344
Јасмина Грковић-Мејџор
ХИЛАНДАРСКА ПОВЕЉА СТЕФАНА НЕМАЊЕ У СВЕТЛУ СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ДИГЛОСИЈЕ. . . . . 347
Jasmina Grković-Major
THE CHILANDAR CHARTER OF STEFAN NEMANJA IN THE LIGHT OF SERBIAN MEDIEVAL DIGLOSSIA. . . . 355

Јелица Стојановић
Употреба етнонимске основе Срб- у српским средњовjековним изворима
(граматички и семантички аспект). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 357
Jelica Stojanović
The use of the lexemes of the root срб- in Serbian mediaeval sources
(grammatical and semantic aspects) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 382

Гордана Јовановић
Мирослављево јеванђеље у савременим филолошким истраживањима. . . . . . . . . . . . . . . . 383
Gordana Jovanović
Miroslav’s Gospel in Modern Philological Studies. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 397

Бранка Иванић
Иницијал са представом пута који јаше на василиску у Мирослављевом јеванђељу. . . . 399
Branka Ivanić
An Initial Depicting a Putto Riding a Basilisk in the Miroslav Gospel . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 410

Дејан Радичевић · Дејан Црнчевић

Метални накит XII–XIII столећа на земљишту радње Немањине. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 417
Dejan Radičević · Dejan Crnčević
Metal jewelry of the XII and XIII centuries in Nemanja’s realm. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 437

Предраг Лутовац
Aрхеолошко-конзерваторска сазнања и сакрално градитељство
доба Стефана Немање: истраживања на тлу Црне Горе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 447
Predrag Lutovac
Archeological and Conservational Findings and Sacral Architecture
in the Time of Stefan Nemanja: Research in the Territory of Montenegro. . . . . . . . . . . . . . . . . . 468

Бранислав Тодић
РАНЕ ЗАДУЖБИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ У СВЕТЛОСТИ ЊЕГОВИХ ЖИТИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 491
Branislav Todić
Early pious foundations of Stefan Nemanja in the light of his hagiographies. . . . . . . . . . . . . 504

Марко Поповић
УТВРЂЕЊЕ МАНАСТИРА СТУДЕНИЦЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 509
Marko Popović
Fortification of the monastery of Studenica. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 519

Roza d’ Amiko
Studenica između Istoka i Zapada:
kameni ukrasi na Bogorodičinoj crkvi u svetlu južnoitalijanskih analogija. . . . . . . . . . . . . . 525
Rosa d’Amico
Studenica between the East and West: Stone ornaments in the Church
of the Mother of God in the light of analogies from Southern Italy. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 532

Зорица Чубровић
ПОРИЈЕКЛО СТУДЕНИЧКИХ МАЈСТОРА КЛЕСАРА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 553
Zorica Čubrović
The origins of Studenica’s stonemasons . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 558
Јелена Богдановић
Микроархитектонска форма куполе и капела Радослављеве припрате
Студеничког католикона . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 567
Jelena Bogdanović
The Micro-architectural Form of the Dome and the Chapels
of Radoslav’s Exonarthex of the Studenica Katholikon. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 576

Драган Војводић
СТУДЕНИЧКИ ГРОБ СВЕТОГ СИМЕОНА СРПСКОГ: ПРИЛОЗИ ГРАЂИ И ЗАПАЖАЊА О ЖИВОПИСУ. . . 587
Dragan Vojvodić
The Tomb of Saint Simeon of Serbia in Studenica:
Contributions to Evidence and Observations on its Frescoes. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 601

Смиљка Габелић
ИЗ ИКОНОГРАФИЈЕ ЖИВОПИСА БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ У СТУДЕНИЦИ (1208/1209):
СВЕТИ ХРИСТОФОР. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 615
Smiljka Gabelić
From the iconography of the church of the Virgin at Studenica (1208/1209):
Saint Christopher. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 626

Aрхимандрит Тихон (Ракићевић)

САЖЕТАК ОПИСА ЖИВОТА СВЕТОГ СИМЕОНА (KNM, IX H 8, Š 10)
И ПОУЧЕНИЈЕ ТЕОДОРА СТУДИТА (ХИЛАНДАР 387): УТИЦАЈИ И ПАРАЛЕЛЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 639
Archimandrite Tihon (Rakićević)
SUMMARY OF THE ACCOUNT OF THE LIFE OF SAINT SIMEON (KNM, IX H 8, Š 10)
AND THE CATECHESIS OF THEODORE THE STUDITE (HILANDAR 387):
INFLUENCES AND PARALLELS. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 653

Смиља Марјановић-Душанић
Добропобедно тело родоначелника. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 659
Smilja Marjanović-Dušanić
The progenitor’s triumphant body. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 665

Даница Поповић
Чуда светог Симеона. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 667
Danica Popović
Saint Simeon’s miracles . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 677

Ирена Шпадијер
Најмлађи препис Службе светом Симеону од светога Саве . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 679
Irena Špadijer
the most recent copy of Saint sava’s service to Saint simeon the Myroblytes. . . . . . . . . . . . . . 687

Лидија Томић
Свети Симеон Немања: својства књижевног лика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 689
Lidija Tomić
Saint Simeon Nemanja: features of a lIterary character. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 698

Весна Пено
Византијска псалмодија у време владара Немање – монаха Симеона
и химне у част његовом светитељском лику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 699
Vesna Peno
Byzantine Psalmody in the Time of the Ruler Nemanja/Monk Simeon
and Hymns Celebrating his Sainthood. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 706
Бошко Бојовић
Стефан Немања и наслеђе светородне лозе у владарским повељама XIII–XVII века. . . . 707
Boško Bojović
Stefan Nemanja and the Heritage of Saintly Lineage in Rulers’ Charters
of the XIII to XVII Centuries. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 719

Снежана Самарџија
Цар Немање благо: лик Стефана Немање у српској народној поезији. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 721
Snežana Samardžija
Tsar Nemanja’s treasure: Image of Stefan Nemanja in Serbian folk poetry. . . . . . . . . . . . . . . . . . 731

Предраг Вукић
Култ Стефана Немање у литерарним списима
владика и господара династије Петровић Његош. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 733
Predrag Vukić
The cult of Stefan Nemanja in the literary writings
of the bishops and masters of the dynasty Petrović Njegoš . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 740

Протојереј-ставрофор Велибор Џомић

СТЕФАН НЕМАЊА У САВРЕМЕНОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ И ПУБЛИЦИСТИЦИ
ЦРНЕ ГОРЕ – ПРИЛОГ ИСТРАЖИВАЊУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 741
Protopresbyter-stavrophor Velibor Džomić
Stefan Nemanja in Contemporary Historiography and Publications
of Montenegro – A Contribution to the Research. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 748

РЕЧ НА КРАЈУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 751

A WORD AT THE END. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 755

ПРОГРАМ МЕЂУНАРОДНОГ НАУЧНОГ СКУПА

„вЛАДАР, МОНАХ И СВЕТИТЕЉ: сТЕФАН нЕМАЊА – ПРЕПОДОБНИ сИМЕОН мИРОТОЧИВИ
И СРПСКА ИСТОРИЈА И КУЛТУРА (1113–1216)“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 759

LIST of illustrations. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 775

 Чуда светог Симеона
Да ница Поповић

УДК 271-567(=163.41)

Апстракт. Атрибут чудотворца и мироточца, кључан за светачки лик Симеона Немање, размо-
трен је са три основна аспекта. Први се тиче садржине прославних састава насталих за потребе
култа првог српског светитеља. Други аспект се односи на материјале манифестације култа, везане
за Симеоново мироточење, а трећи на богословска схватања која чине идејни оквир за тумачење
природе и сврхе његовог чудотворења.
Кључне речи: култови светих, хагиологија, чудотворење, мироточење, свети Симеон Српски, Сту-
деница

Садржина и функција култа светог Симеона били су на суштински начин одређени ње-
говим својством чудотворца и „новог мироточца“. Овом приликом, проблем Симеоновог
чудотворења размотрићемо у складу са хронолошким оквирима Зборника, то јест, у од-
носу на почетну етапу настанка култа у првим деценијама XIII века. Тему ћемо испитати
са неколико аспеката, битних за њено целовито сагледавање. Први међу њима тиче се
садржине прославних састава, у којима је Симеонов лик чудотворца уобличен хагиоло-
шко-литургијским средствима. Друга проблемска целина односи се, условно речено, на
материјални аспект култа, тачније, на механизам и поступке везане за свечево мирото-
чење. Најзад, усмерићемо пажњу на она богословска схватања која представљају неопхо-
дан идејни оквир за тумачење природе и сврхе Симеонових чудеса. Треба нагласити да
разматрања која следе имају значајне ослонце у досадашњој историји истраживања култа
светог Симеона, односно, у резултатима оствареним у српској науци током последњих
двадесетак година.1
Моћ чудотворења, као највеће знамење божје благодати и најубедљивија потврда свето-
сти, била је у православном свету један од главних, мада не и неопходних услова да се једна
личност придружи хору светитеља.2 Такво схватање усвојено је и у српској средини у време

*  Даница Поповић, Балканолошки институт САНУ, Београд, e-mail: dama.popovic@yаhоо.com

**  Рад садржи део резултата остварених на пројекту бр. 177003 (Средњовековно наслеђе Балкана – инсти-
туције и култура) које подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
1
  Д. Поповић, О настанку култа светог Симеона, Стефан Немања – свети Симеон Мироточиви. Историја
и предање, ур. Ј. Калић, Београд 2000, 347–369 (са старијом литературом); С. Марјановић-Душанић, Свети
краљ. Култ Стефана Дечанског, Београд 2007, 100–119 et passim (са релевантном библиографијом).
2
  О феномену чуда, B. Flusin, Miracle et l’histoire dans l’œuvre de Cyrille de Skythopolis, Paris 1983; V. Déroche,
Pourquoi écrivait-on des recueils de miracles? L’exemple des miracles de Saint Artémios, Les saints et leur sanctuaire à
Byzance. Textes, images et monuments, ed. C. Jolivet-Levy, M. Kaplan, J.-P. Sodini, Paris 1993, 95–116; M. Kaplan,
Les normes de la sainteté à Byzance (VIe-XIe siècle), Mentalités 4 (1990) 15–34 (= M. Kaplan, Pouvoirs, église et
sainteté, Essais sur la société byzantine, Paris 2011, 53–73); idem, Le miracle est-il nécessaire au saint byzantin ?
Miracle et Karāma, ed. D. Aigle,Turnhout 2000, 167–196 (= Pouvoirs, église et sainteté, 97–126) ; S. Efthymiadis,
Hagiography in Byzantium: Literature, Social History and Cult, London 2011, passim; idem, Collection of Miracles,
The Ashgate Research Companion to Byzantine Hagiography, II: Genres and Contexts, ed. S. Efthymiadis, Farnham,
Surrey 2014, 103–142 (са референтном библиографијом).

667
Даниц а По п ов и ћ

Немање и његових непосредних наследника. У преломном раздобљу с краја XII и првих го-
дина XIII века, када су начињени одлучујући кораци у процесу стицања државне и црквене
самосталности, уврштење оснивача династије у ред светих – и то са статусом чудотворца и
мироточца – био је онај чинилац који ће младој немањићкој династији обе­збедити харизму
и духовни идентитет у оквирима хришћанске икумене. Посматран у том ширем контексту
епохе, култ светог Симеона припада актуелним токовима. Наиме, у деценијама након пада
Цариграда 1204. године, у читавом византијском свету готово да није забележена појава
нових светаца. Изузетак, и то врло карактеристичан, јесу династички култови, на пример,
свете Теодоре у Арти или Јована III Ватаца у Никеји. С друге стране, Симеонов светачки
хабитус – а нарочито његова наглашена монашка компонента и епитет чудотворца – нису
својствени том времену. Као што је познато, идеал отелотворен у монаху-подвижнику и
светом човеку харизматских својстава био је потпуно одбачен у доба Комнина, а поново
рехабилитован тек у раздобљу XIV столећа.3
Симеонов лик чудотворца дефинисан је већ у првим саставима насталим за потребе
култа. У Житију које је сачинио Сава Српски – ктиторском, по својој основној функцији
– харизматска својства Немањине личности нису посебно истакнута, али су ипак недво-
смислено наговештена.4 Речитo је већ само Савино тврђење да су се на њему јавила „неи-
сказана Божја сахођења“ и да је „све било чудно са овим мужем“.5 Tај исказ јасно сведочи
о томе да је реч о божјем изабранику, чији животни пут надилази уобичајени, „природни“
ред ствари. Он у себи садржи елемент парадоксалног, невероватног и неочекиваног, нечега
што истовремено задивљује и запрепашћује, па у том смислу и треба разумевати изворно
и суштинско значење појма „чудно“.6 Са тог становишта посматран, као „логичан“ испо-
ставља се завршни чин Немањиног живота, а то је чудо откривања „целих и неповређених“
моштију, укратко описано у Савином Житију.7 Симеонов идентитет чудотворца дефинисан
је, у свим битним аспектима, у Савиној Служби светом, насталој у непосредној функцији
култа. Ту је он сврстан међу „преподобне“ и, први пут, експлицитно именован као чудо-
творац, док се његова гробница описује као извор „мира благоуханог“ и исходиште чудеса.8
У овом саставу се, такође, први пут јавља Симеонов епитет „отачаствољупца“, кључан за
разумевање крајње сврхе свечевог чудотворења, као и његовог култа у целини.9 Најзад, у
Служби су подробно и веома кохерентно изложене основне теолошке поставке везане за
природу светитељских чуда и њихове манифестације у свету иманентног, о чему ће даље
бити више речи.
Док Сави Српском припада заслуга за то што је својство чудотворења и мироточења
постало битна компонента Симеоновог светачког лика, допринос Немањиног другог сина
и животописца, Стефана Првовенчаног, свакако је подробна и веома сврховита разрада тог
концепта. Та иницијатива се огледа у састављању својеврсног „каталога“, односно збирке

3
  A.-M. Talbot, Hagiography in Late Byzantium (1204–1453), The Ashgate Research Companion to Byzantine
Hagiography, I: Periods and Places, ed. S. Efthymiadis, Farnham, Surrey, 2011, 173–180 (са изворима и библио-
графијом).
4
  Свети Сава, Сабрани списи, приредио Д. Богдановић, данашња језичка верзија Л. Мирковић и Д. Богда-
новић, Београд 1986, 20–23 (Д. Богдановић, Свети Сава, 9–30).
5
  Свети Сава, Сабрани списи, 113, 118.
6
  А. Јевтић, Божанско и чудесно у српској религијској књижевности, Српска фантастика. Натприродно и
нестварно у српској књижевности, ур. П. Палавестра, Београд 1989, 327–336; Д. Поповић, Чудотворења
светог Саве Српског, Под окриљем светости. Култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији,
Београд 2004, 97–118.
7
  Свети Сава, Сабрани списи, 116–117.
8
  Исто, 126, 129, 133 и passim.
9
  Исто, 132. О овом атрибуту Симеоновом, Поповић, О настанку култа светог Симеона, 59–60; 69–70.

668
 Чуд а св е тог Симе она

чуда која је, као засебна целина, уклопљена у свечев животопис.10 Сва Симеонова чудеса
Првовенчани сврстава у категорију post mortem, творећи на тај начин неку врсту свечеве
„посмртне биографије“.11 У науци је још одавно истакнуто да су у Житију из пера Првовен-
чаног чуда светог Симеона први пут систематски изложена, у функцији грађења владарске
харизме.12 Новија, компаративна истраживања метафраза у српској хагиографији, као и
разлога за њихов настанак, ове закључке значајно су допунила са хагиолошког, као и са
идејног становишта. Она су показала да је излагање чуда светог Симеона било, без сумње,
основни разлог за писање vita secunda, Симеоновог новог, другог по реду животописа.13 Тај
подухват имао је два основна циља: с једне стране, да уобличи лик првог српског чудотвор-
ца и новог мироточца, а с друге, да Студеницу, његову задужбину и гробницу, устроји као
свето место и средиште култа родоначелника династије.14 Таква, целовита и доследно спро-
ведена замисао, која је обухватала „станиште светости“, то јест, цркву и светачке реликвије
као њен култни фокус и исходиште чудесне, исцелитељске силе, следила је добро познати
образац, утемељен у вековној традицији византијског света.15
Иако је о чудима светог Симеона и раније писано, помаци у разумевању ове проблема-
тике могући су у више праваца – од анализе самих чудеса до тумачења њиховог ширег, зна-
чењског и функционалног контекста. Изнећемо овом приликом само основне проблемске
аспекте. Експлицитно, мада нешто позније тврђење да је Симеонов лик грађен на подобије
светог Димитрија Солунског, садржано је у познатом Савином „пророштву“, слојевитом
по свом смислу, које преноси Доментијан: „А ти, дошавши у Свету Гору, јавићеш се као
мироточац, подобан светом Димитрију“.16 И да нема овог сведочанства, Симеонов светачки
узор може се јасно сагледати на основу неколиких параметара. То су: репертоар чудеса и
начин њиховог извршења, светачки атрибути и функција чудотворења; затим – светачки
тип, оличен у чудотворцу и мироточцу, и с тим у вези, статус тела, односно реликвије.
Прокоментарисаћемо укратко сваки од ових чинилаца.
Непосредан утицај култа светог Димитрија најочигледнији је у репертоару Симеоно-
вог чудотворења. Као што је познато, најстарији зборник чудеса солунског свеца, који је у
првим деценијама VII века саставио учени солунски архиепископ Јован, обухвата петнаест
чуда, груписаних у три неједнаке целине: на почетку су четири исцелитељска, следе два
чудесна јављања, а осталих шест чуда припадају категорији патриотских и односе се на

10
  Жанр miracula последњи је претресао Efthymiadis, Collectiom of Miracles, 103–142. О „каталогу“ Симеоно-
вих чуда, Поповић, нав. дело, 59–60.
11
  О тој категорији чудеса, M. Kaplan, Le miracle est-il nécessaire au saint byzantin, 100–101; S. Efthymiadis, Le
miracle et les saints durant et après le second iconoclasme, Monastè res, images, pouvoirs et société à Byzance, ed. M.
Kaplan, Paris 2006, 153–182 (= Efthymiadis, Hagiography in Byzantium, XII).
12
  Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 153–154.
13
  S. Marjanović-Dušanić, La réécriture hagiographique: usages et fonctions dans la Serbie médiévale, Rémanier,
métaphraser. Fonction et techniques de la réécriture dans le monde byzantin, ed. S. Marjanović-Dušanić, B. Flusin,
Beograd 2011, 163–180. Посматрано са тог становишта, вредело би подробно испитати околности и разлоге
писања vita tertia – то јест Доментијановог, трећег по реду животописа Симеоновог, у којима се чудотво-
рења светог равноправно везују за две најзначајније српске светиње – Хиландар и Студеницу. То изузетно
занимљиво питање није овом приликом предмет наших разматрања.
14
  Д. Поповић, Српски владарски гроб у средњем веку, Београд 1992, 24–42; иста, О настанку култа светог
Симеона, 73 и passim.
15
  A.-M. Talbot, Healing Shrines in Late Byzantine Constantinople, Toronto 1997; eadem, Pilgrimage to Holy Shrines:
the Evidence of Miracle Accounts, DOP 56 (2002) 153–173; Efthymiadis, Collectiom of Miracles, l. c. (са библио-
графијом).
16
  Доментијан, Живот светога Саве и живот светога Симеона, прир. Р. Маринковић, Београд 1988, 108.
Светачки узор Симеона Немање у науци је одавно био предмет подробне расправе: Д. Костић, Учешће св.
Саве у канонизацији св. Симеона, Светосавски зборник 1, Расправе, Београд 1936, 132–209.

669
Даниц а По п ов и ћ

заштиту и помоћ које свети пружа Солуну и његовим грађанима.17 Каталог Симеонових
чуда који излаже Првовенчани, укупно њих седам, не само што има сличну структуру, већ и
редослед: прво чудо, само мироточење, асимилује и различита излечења, друго и треће чудо
такође припадају категорији исцелитељских, док остала четири Симеон врши у својству
заступника и браниоца отачаства.18 Садржина чудотворења и начин деловања солунског и
српског свеца такође имају блиске паралеле. Свети Симеон потврдио се као исцелитељ – од
многих болести и „различитих страдања“, укључујући ослобађање од „бесних духова“ – а
та чуда, као и у случају светог Димитрија, непосредно се везују за цркву-гробницу, односно,
за свечеве реликвије.19 Пада у очи и то да су и солунски и студенички храм сматрани сво-
јеврсним пребивалиштем светог, у којем он реално обитава, спреман да услиши молитеље
који му се са вером обрате. Такође, обојици светаца заједничко је јављање у визији, моћ
деловања на даљину, као и реално појављивање приликом чудесних интервенција.20 Веома
су им слични и најважнији атрибути – мученик, ратник-победоносац, брзи помоћник и, пре
свега, чудотворац-мироточац и отачаствољубац.21
Овај последњи атрибут свакако представља кључ за разумевање функције култа све-
тог Симеона, што су, са различитих становишта, истицали и досадашњи истраживачи. Он
представља одјек схватања о врховном, небеском покровитељству светих заштитника и
резултат је преузимања високих образаца византијског света, успостављених у Цариграду,
али и у другом по значају граду Царства – Солуну. У науци је још одавно уочена каракте-
ристична појава да су словенски народи, у многим важним тренуцима обнове или успоста-
вљања државности, смишљено неговали култ светог Димитрија, осведоченог заштитника
Солуна и његових грађана. Репутација солунског мироточца стога је довела до својеврсних
„миграција“ његовог култа, који се раширио у Кијевској Русији, а такође и у Бугарској у доба
владавине династије Асеноваца.22
Свакако да није случајно то што су Симеонова philopatria и статус заштитника народа
и државе били у непосредној вези са његовим даром чудотворења. То јасно следи већ из
Савине Службе светом, у којој се Симеон управо у том својству зазива да „просветли ота-
частво“ и посредује код Христа за „стадо своје“.23 Моћ чудотворења у функцији државних
интереса наглашава и Стефан Првовенчани, па стога, с јасном намером, опис првог Симе-
оновог чуда завршава речима: „И не само једном, него и у све часове истицаше неисказано

17
  P. Lemerle, Les plus anciens recueils des miracles de Saint Démétrius et de la pénétration des Slaves dans les Balkans,
I, Le texte, Paris 1979, 54–161; J. C. Skedros, Saint Demetrios of Thessaloniki: Civic Patron and Divine Protector, 4th-
7th Centuries, Harrisburg 1999; Efthymiadis, Collection of Miracles, 113–115.
18
  Стефан Првовенчани, Сабрани списи, приредила Љ. Јухас-Георгиевска, данашња језичка верзија Љ. Ју-
хас-Георгиевска, Л. Мирковић и М. Башић, Београд 1988, 88–100. Чињеница да се седмо чудо – које за
разлику од свих претходних није нумерисано, нашло на неуобичајеном месту, иза похвале (исто, 182), као
да је накнадно додато, свакако да заслужује даља, пажљива испитивања (коментар Љ. Јухас-Георгиевске).
19
  Стефан Првовенчани, нав. дело, 89. О исцелитељским чудима светог Димитрија Солунског, J. Skedros,
St. Demetrios and Faith Healing in Thessalonike, Holistic Healing in Byzantium, ed. J. T. Chirban, Brookline
Massachusetts 2010, 243–252.
20
  Lemerle, op. cit., 87–99 (пето, шесто и седмо чудо); J. D. C. Frendo, The Miracles of St. Demetrius and the Capture
of Thessaloniki. An Examination of the Purpose, Significance and Authenticity of John Kaminates' De Expugnatione
Thessalonicae, Byzantinoslavica LXIII (1997) 2, 217–220; Skedros, op. cit., 247–250. О методама чудесних исце-
љења, A.-M. Talbot, Faith Healing in Byzantium, Holistic Healing, 151–157.
21
  О атрибутима и заштитничкој улози светог Димитрија, v. C. Walter, St. Demetrius: The Myroblitos of
Thessalonika, Eastern Churches Review 2 (1973) 165–169; Skedros, op. cit., passim; E. Russel, St Demetrius of
Thessalonicа, Cult and Devotion in the Middle Ages, Bern 2010, 9–16 (са библиографијом).
22
  D. Obolensky, The Cult of St. Demetrius of Thessaloniki in the History of Byzantine-Slav relations, Balkan Studies
15 (1974) 3–19; V. Tăpkova-Zaimova, Le culte de saint Démétrius à Byzance et aux Balkans, Miscellanea Bulgarica
5 (1987) 139–146.
23
  Свети Сава, нав. дело, 133–134.

670
 Чуд а св е тог Симе она

и преславно миро отачаству својему“.24 Исти писац је и сасвим експлицитан када каже да
је свети Симеон, „чувајући и помажући отачаство своје“, усмртио непријатеља, попут „до-
бропобедног и помоћљивог“ отачаствољупца светог Димитрија.25 Када се има у виду исто-
ријски тренутак у којем је грађен лик првог српског чудотворца и мироточца, заштитника
државе и светородне династије, занимљиво нам може бити одавно изнето гледиште да је у
контексту политичких околности у византијском свету с почетка XIII века мироточивост
светог Димитрија Солунског била израз тежње за независношћу од централне власти, тада
оличене у никејском цару и патријарху.26 У сваком случају, у почетној етапи култа, доку-
ментованој прославним саставима његових синова, Симеон Српски у својству чудотворца
дејствује на два плана. Један, трансцендентан по карактеру и сотериолошки по крајњој
сврси, огледа се у његовом посредовању пред небеским силама за колектив, то јест, „стадо
своје“. Други аспект Симеоновог чудотворења везан је за конкретне историјске догађаје и
личности. Реч је о чудесној помоћи, по правилу брзој и делотворној, коју Симеон пружа у
борби против непријатеља српске државе и њеног владара. Међу „законопреступним ца-
ревима“ и „непријатељским варварима“, које у својој збирци чудеса помиње Стефан Прво-
венчани, тако су се нашли бугарски цар Борило и његов рођак Стрез, латински цар Хенрих
Фландријски, епирски цар Михаило I Анђео, као и угарски краљ Андрија II.27 Позивање на
стварне догађаје и њихове протагонисте такође спада у заједничке именитеље обе збирке
чудеса – Димитрија Солунског и Симеона Српског. Историјска димензија, односно, веро-
достојност сведочанстава изложених у солунским Miracula, имају у науци дугу историју
истраживања, са више становишта – од догађаја везаних за словенску опсаду Солуна, па
до појединости које се односе на његову топографију.28 Управо то својство приближава оба
Miracula жанру „историографије“, допуштајући да се ови, по свом карактеру превасходно
хагиолошки састави, користе као историјски извори.29
Суштинска сродност Димитрија Солунског и Симеона Српског јесте припадност истом
светачком типу, а то су чудотворци-мироточци. Миро – само по себи – смоласта миришља-
ва супстанца, било је још у доба антике и средњег века скупоцено попут злата и високо
цењено због својих посебних својстава и лековитог дејства.30 У додиру са светињом миро
је постајало агенс чудотворења. Хагиографска сведочанства пружају убедљиву потврду да
је мироточење представљало кључни тренутак трансформације тела када је оно, на чудесан
начин, превазилазило стање пропадљиве твари и стицало статус реликвије.31 Миро је вер-
нима омогућавало непосредан, тактилан додир са светињом, а истовремено је представљало
еулогију – преносиви делић светости, чије поседовање није нарушавало интегритет саме

24
  Стефан Првовенчани, нав. дело, 89.
25
  Исто, 93.
26
  R. J. Macrides, Subversion and loyalty in the cult of St. Demetrios, Byzantinoslavica 51 (1990) 189–197; P.
Magdalino, Saint Demetrios and Leo VI, op. cit., 198–201.
27
  Стефан Првовенчани, нав. дело, 90–95, 98–100.
28
  P. Lemerle, Les plus anciens recueils des miracles de Saint Démétrius et de la pénétration des Slaves dans les Balkans,
II, Comentaire, Paris 1981; Ф. Баришић, Чуда св. Димитрија Солунског као историјски извори, Београд 1953;
подробну секундарну литературу о овом питању доноси Efthymiadis, Collectiom of Miracles, 113–115.
29
  О „историјској“ димензији Miracula, M. Heinzelmann, Une source de base de la littérature haiographique latine:
le recueil de miracles, Hagiographies, culture et sociétés, IVe–XIIe siècles, ed. P. Riché, Paris 1981, 235–259.
30
  Ј. А. Morrow, Encyclopedia of Islamic Herbal Medicine, Jefferson, N. C. 2001, 145; S. Ben-Yehoshua, L. O. Hanuš,
Apharsemon, Myrrh and Olibanum: Ancient Medical Plants, Medicinal and Aromatic Plants of the Middle East, ed. Z.
Yaniv, N. Dudai, Dordrecht etc 2014, 67–150; лековита својства мира потврдила су и савремена истраживања,
нпр. P. Dolara C. Luceri, C. Ghelardini et al., Analgetic effects of myrrh, Nature 379 (6560), New York (February
1996) 29.
31
  M. Kaplan, De la dépouille à la relique: formation du culte des saints à Byzance du Ve au XIIe siècle, Pouvoirs, église
et sainteté, 75–95.

671
Даниц а По п ов и ћ

реликвије.32 Добро је познато да је култ мироточивих светитеља, уз значајну политичку по-

дршку, доживео велику експанзију након раздобља иконоборства. Нарочиту популарност
мироточци су уживали на подручју Мале Азије, пре свега захваљујући најславнијем међу
њима, светом Николи, чији је култ зрачио из његовог светилишта у Мири. Велики углед
имали су и други мироточци – попут светог Петра и светог Константина Јеврејина у Атросу
код Олимпа Витинијског, светог Елефтерија у Тарсу, светог Филотеја у Опсикиону – а ма-
настири у којима су чуване њихове мошти били су разглашени по својим чудотворствима.33
Од X века мироточиви светитељи – попут светог Никона Метаноита, светог Атанасија из
Егине или светог Луке из Стириса – појављују се и у грчким областима Царства. Мирото-
чења ових светих, праћена чудесним исцељењима, подробно су описана у хагиографској
литератури.34 Не треба посебно наглашавати да су највећу славу уживали солунски миро-
точци, свети Димитрије и света Теодора. Како је већ истакнуто, садржина и манифестације
култа светог Димитрија пружили су непосредне обрасце приликом грађења култа светог
Симеона, укључујући и мироточивост његових моштију. С друге стране, приликом осми-
шљавања појединости везаних за начин и механизам мироточења, значајан узор пронађен
је у солунском светилишту у којем су штоване чудотворне реликвије свете Теодоре.35
Осетљиво питање везано за материјални аспект мироточења светог Симеона мора се
посматрати у историјским координатама и у ширем контексту сродних појава у византиј-
ском свету. Када је о хронологији реч, од суштинске је важности имати у виду укупан из-
глед и поједина решења гробнице светог Димитрија у Солуну из времена Саве Српског. Као
што је познато, замисао ове знамените светиње доживела је током столећа велике транс-
формације. Првобитно мермерно постројење над свечевим гробом замењено је, вероватно
у доба Јустинијана I, раскошним хексагоналним циборијумом, оплаћеним сребром, чији
је изглед познат на основу описа у Miracula светог Димитрија, као и мозаичке представе
у северној колонади солунске базилике.36 У временима која су следила, пресудан утицај
на уобличавање гроба била је појава мироточивости, у првој половини XI века, а можда и
коју деценију раније.37 Од тог доба потпуно се мења укупна концепција сепулкралне целине
светог Димитрија, што се непосредно одразило и на промену терминологије везане за гроб
и реликвије. Тако извори с краја XII и почетка XIII века, уместо некадашњег циборијума,
помињу larnax, односно taphos и soros. На основу сачуваних сведочанстава – међу којима
посебну вредност има опис солунског архиепископа Јевстатија из друге половине XII века –
изведен је закључак да је у питању била надгробна целина сачињена од мермерног саркофа-
га, украшеног златом и сребром, а надвишеног структуром у виду осмостраног балдахина.
За наш проблем кључну важност има чињеница да се већ први помен мироточења светог
Димитрија везује за саркофаг, а не за циборијум. У главним цртама познат је и механизам
мироточења: миро је, након додира са реликвијом, истицало из саркофага кроз цеви и

32
  A.-M. Talbot, Pilgrimage to Healing Shrines: The Evidence of Miracle Account, DOP 56 (2002) 159–162; eadem,
Faith Healing in Byzantium, 154–157.
33
  C. Foss, Pilgrimage in Medieval Asia Minor, DOP 56 (2002) 129–151 (са изворима).
34
  M. Kaplan, L'ensevelissement des saints: rituel de création des reliques et sanctification à Byzance à travers les sources
hagiographiques (Ve–XIIe siècle), Pouvoirs, église et sainteté, 127–145 (са изворима).
35
  О томе подробно, Д. Поповић, Мироточење светог Симеона Немање – култни аспект (рад у припреми).
36
  D. Pallas, Le ciborium hexagonal de Saint Démétrios de Thessalonique, Zograf 10 (1979) 44–58; R. S. Cormack,
St. Demetrios of Thessaloniki: The Powers of Art and Ritual. Themes of Unity and Diversity, Acts of the XXVth
International Congress of History of Art (1986), ed. I. Lavin, University Park, Pa, London 1989, 547–556; Skedros,
op. cit., 89–94.
37
  О хронологији мироточења светог Димитрија и свете Теодоре Солунске у науци не постоји јединстве-
ни став, v. A.-M. Talbot, Family Cults in Byzantium: The Case of St Theodora of Thessalonike, ΛΕΙΜΩΝ: Studies
Presented to Lennart Rydén on his Sixty-Fifth Birthday, ed. J. O. Rosenqvist, Uppsala 1996, 49–69, посебно на стр.
62 (са полемичком белешком уредника).

672
Т. LXV Мати Божија на престолу са Христом, детаљ, Студеница, линета главног портала
Богородице Добротворке (између 1186. и 1196. г.)
Т. LXVI Икона Богородице Параклисе, детаљ, Студеница, припрата краља Радослава,
Пренос моштију светог Симеона из Хиландара у Студеницу (1234/1235. г.)
 Чуд а св е тог Симе она

пунило цистерну устројену у просторији уз гроб, означену као kibotos, која се налазила у
североисточном углу базилике.38 То миро – најцењенију солунску еулогију – поклоници
гроба светог Димитрија носили су са собом у оловним ампулама са свечевим ликом, чији
најранији примерци потичу из XI–XII века.39
За разматрање нашег питања изузетан значај има решење примењено за потребе кул-
та свете Теодоре Солунске. Чудесна својства ове веома поштоване светитељке испољила
су се непосредно након смрти 892. године, када је уље из лампе над њеним гробом поче-
ло обилно и непрекинуто да тече, вршећи бројна исцељења. Једнака мироточива својства
испо­љила је и икона свете Теодоре, чије је осликавање уследило након једне визије и било
исход божанског надахнућа. Битан подстицај даљем снажењу Теодориног култа било је
поновно оглашавање моштију, 893. године. Након објављивања, описаног у њеном Житију
подробно и са много „техничких“ појединости, мошти су из подземне гробнице пребачене
у мермерни, богато украшени саркофаг, посебно израђен за потребе култа. Саркофаг је
при дну садржавао отвор одакле су мошти мироточиле, вршeћи многа чудесна исцељења.40
Нема никакве сумње да је Сава Српски, током својих боравака у Солуну, био у прилици да
добро сагледа све појединости везане за култну праксу знаменитих солунских мироточаца.
Најновији резултати истраживања у Студеници указују, штавише, на то да је неке од тих
решења и применио приликом осмишљавања очевог гроба након транслације из Хиланда-
ра. Такво је, пре свега, полагање Симеонових моштију у припремљени мермерни саркофаг,
одакле је вршено мироточење.41
Вратимо се писаним изворима. Са становишта хронологије, веома је важно критич-
ки размотрити сведочанства о појединостима Симеоновог мироточења, с обзиром на то
да се она разликују код старијих и млађих животописаца. У Савином Житију, приликом
описа објављивања, мироточење се не помиње, док се у Житију Првовенчаног оно везује
искључиво за студенички гроб, тачније, за раздобље након преноса Симеонових моштију
у Србију 1207. године.42 Писци средине, односно последње четврти XIII века, Доментијан и
Теодосије сведоче, напротив, да је и прво, хиландарско објављивање било праћено мирото-
чењем.43 Исто то тврди и анонимни аутор Хиландарског записа о смрти светог Симеона из
Кратког житија светог Саве, о чијем датовању у науци постоје различита гледишта – што
је проблем који излази из оквира ове расправе.44 За наше питање нарочито важне податке,
који дозвољавају не само сагледавање обреда и начина точења мира, већ и њихових узора,
доноси Стефан Првовенчани. Од њега сазнајемо да је миро точила Симеонова „рака“ – што
је уобичајени израз за надгробни споменик у виду саркофага – а такође, „исписани лик

38
  Темељна студија, са критичком анализом извора и свих претходних гледишта, Ch. Bakirtzis, Pilgrimage to
Thessalonike: The Tomb of St. Demetrios, DOP 56 (2002) 175–192, посебно на стр. 179–185.
39
  Idem, Byzantine Ampullae from Thessaloniki, The Blessings of Pilgrimage, ed. R. Ousterhout, Urbana-Chicago
1990, 140–149; G. Vikan, Byzantine Pilgrim's Art, Sacred Images and Sacred Power in Byzantium, Burlington,
Vermont 2003, 264–266.
40
  Life of St. Theodora of Thessalonike, Holy Women of Byzantium: Ten Saints' Lives in English Translation, ed. A.-M.
Talbot, Washington D. C., 1996, 202–237.
41
  M. Поповић, Манастир Студеница, археолошка открића, Београд 2015, 71–73, сл. 27.
42
  Свети Сава, нав. дело, 116–117; Стефан Првовечани, Сабрани списи, 88–89.
43
  Доментијан, нав. дело, 108–111; Теодосије, Житија, прир. Д. Богдановић, Београд 1988, 152–157; о хроно-
лошким оквирима Теодосијевог опуса, И. Шпадијер, Свети Петар Коришки у старој српској књижевности,
Београд 2014, 206–218 (са библиографијом).
44
  Д. Богдановић, Кратко житије светог Саве, Зборник Матице српске за књижевност и језик 24/1 (1976)
5–32, изнео је мишљење да је аутор састава био савременик догађаја и сведок Симеоновог хиландарског обја­
вљивања. Озбиљне аргументе против ове тезе подробно је изложио Д. Војводић, Хиландарски гроб светог
Симеона Српског и његов сликани програм, Хиландарски зборник 11 (2004) 29–38.

673
Даниц а По п ов и ћ

светог на зиду цркве“, то јест Симеонов портрет, свакако надгробни.45 У култној пракси
источнохришћанског света мало је познатих примера тако садржајног решења које у једну
програмску целину спаја мироточиве мошти и мироточиву икону, а вероватно најбоље
документовани јесте случај свете Теодоре Солунске.46 Такво решење подвлачило је нера-
злучиву везу реликвија и икона – „одуховљених телесних станишта божјих“, према речима
Јована Дамаскина – као и истоветност њихове природе и функције коју су нарочито исти-
цали источни богослови.47 Са становишта теолошких постулата, али и побожне праксе, ре-
ликвије и иконе сматране су потврдом могућности обоготворења материје и сведочанством
стварности присуства светитеља – материјалног, као и мистичног – те стога убедљивим
показатељем његове чудотворне силе.48 Та схватања, сасвим очигледно, била су добро по-
зната творцима култа светог Симеона.
Речито је сведочење Стефана Првовенчаног да је студеничко мироточење припадало
посебној категорији изразито обилних. Он тако каже да се мироточење збило „не само јед-
ном, него и у све часове истицаше неисказано и преславно“; обилно мироточење било је
својство како „раке“, то јест саркофага, тако и иконе: од мира што је истицало из раке, „поли
се сва црква, да изнемогоше служиоци код светог гроба, црпући свето миро“; из слике је
пак потекла „пречудна река“, односно, „река исцељења“.49 Такво „преобилно“ мироточење
било је одлика најугледнијих чудотвораца, какo малоазијских тако и оних са подручја Грчке,
укључујући и солунске светитеље, светог Димитрија и свету Теодору.50 Стога није случајно
што су управо у Мири и Солуну археолошка истраживања открила велике реципијенте за
справљање и чување мира.51 Да је студеничко мироточење Симеоново било осмишљено и у
таквом, материјалном виду, сведоче реципијенти за миро у виду удубљења спојених кана-
лићима, која су уклесана на постољу његовог саркофага.52 Веродостојним одјеком изворне
праксе могу се сматрати и сведочанства познијих писаца, Доментијана и Теодосија, која
потврђују да је миро светог Симеона имало статус еулогије и да је, на начин уобичајен у
византијском свету, чувано у „стакленици“, то јест бочици од стакла. Једну такву „стакле-
ницу“ Сава је донео из Хиландара у Студеницу, а другу је Првовенчани послао из Србије

45
  Стефан Првовенчани, Сабрани списи, 99; пада у очи да Доментијан говори о мироточивости хиландар-
ског, а не и студеничког лика, Доментијан, нав. дело, 109–110, 303; према Теодосију, мироточиви су били
и хиландарски и студенички портрети Симеонови – насликани, како тврди, у цркви, као и у трпезарији,
Теодосије, нав. дело, 154–155, 166; в. такође, Војводић, нав. дело, 45–53.
46
  Life of St. Theodora of Thessalonike, 209–211.
47
  Точное изложение православной вери, творение Св. Иоанна Дамаскина, репр., Москва – Ростов-на-Дону
1992, 231–238.
48
  Из обимне литературе о односу реликвија и иконa овом приликом издвајамо: B. E. Kitzinger, The Cult of
Images in the Age before Iconoclasm, The Art of Byzantium and the Medieval West: Selected Studies, Bloomington,
Indiana 1976, 90–156; L. Brubaker, The Sacred Image, The Sacred Image East and West, ed. R. Ousterhout, L.
Brubaker, Urbana – Chicago 1995, 1–24; A. Legner, Reliquien in Kunst und Kult zwischen Antike und Aufklärung,
Darmstadt 1995; L. James, Dry bones and painted pictures: relics and icons in Byzantium, Восточнохристианские
реликвии, ed. А. Лидов, Москва 2003, 45–55; Х. Белтинг, Слика и култ. Историја слике до епохе уметности,
Нови Сад 2014, 69–71 и passim; А. Лидов, Церковь Богоматери Фаросской. Императорский храм-реликварий
как константинопольский Гроб Господень, Иеротопия. Пространственные иконы и образы-парадигмы в
византийской культуре, ед. А. М. Лидов, Москва 2009, 71–108.
49
  Стефан Првовенчани, нав. дело, 89, 99.
50
  За малоазијске мироточце, Foss, op. cit., 141–143; за грчке, Kaplan, op. cit., 82–83, 139–144. Нарочито са-
држајна хагиографска сведочанства о непрекинутом мироточењу забележена су у Житију свете Теодоре
Солунске, Life of St. Theodora of Thessalonike, 205, 211, 225.
51
  Зa светог Димитрија Солунског, Bakirtzis, op. cit., 184–185, sl. 4 (са старијом литературом); за цркву Светог
Николе у Мири, С. Доган et al. Демре – Мира, церковь святого Николая, Istanbul 2014, 106–107.
52
  Поповић, Српски владарски гроб, 28, сл. 5.

674
 Чуд а св е тог Симе она

у Хиландар.53 Посуде од стакла и других материјала, намењене чувању мира, односно уља
које је било у додиру са моштима, помињу се у хагиографским текстовима, између осталог, у
Житију свете Теодоре Солунске, а о њиховом изгледу и димензијама сведоче сачувани при-
мерци из различитих епоха.54 Иначе, случај је хтео да се у манастиру Студеници пронађе и
својеврсна потврда о пореклу тог концепта, када је реч о миру са гроба светог Симеона. То је
ампула за миро солунске провенијенције, са представом светог Димитрија на једној, а свете
Теодоре на другој страни, која је оквирно датована у крај XII или у прве деценије XIII века.55
Материјални аспект чудотворења, тако занимљив па и провокативан данашњем истра-
живачу, био је, према средњовековним мерилима, само његов спољни, споредан оквир. У
искуству верујућег хришћанина чудо је било и остало врхунац пуноће доживљаја у сусрету
човека с Богом, најубедљивија манифестација светости и потврда трајног савеза Бога и
човека.56 Смисао чуда описаних у саставима посвећеним светом Симеону могу се разумети
само у тој богословској или, прецизније, пневматолошкој равни. Компетентно, шире ра­
зматрање ових питања спада, разуме се, у надлежност теолога, а чини се да истраживања
у том правцу много обећавају. Пневматологија, која је традиционално у средишту пажње
источних богослова, представља, по многим оценама, једну од најактуелнијих и најперспек-
тивнијих теолошких дисциплина управо стога што Дух и пророчку харизму супротставља
институцији и њеним структурама, а у први план ставља духовни живот и религиозно
искуство.57 Овом приликом скренућемо пажњу на основне поенте које се тичу наше теме.
Богословски наук о природи и сврси чудеса светог Симеона добио је свој високи до-
мет и врло учену разраду у делима Доментијана и Теодосија – што је тема која завређује
посебно, темељно истраживање. Међутим, његови основни постулати изложени су, и то
веома кохерентно, већ у почетној етапи настанка култа светог Симеона, у делима светог
Саве и Првовенчаног. Тако је веома речит већ сам почетак Стефановог Житија, који гласи:
„ … дођите и видите како се на нама земнима открила дубина божјег милосрђа“, односно,
„милосрђа светаго Духа“.58 Ове речи имају програмски карактер будући да излажу темељно
пневматолошко начело: све бива Духом светим, а тај „Дух откривења“ неизмерно превази-
лази целокупно људско искуство.59 То је разлог што Првовенчани у више наврата истиче да
су Симеонова чудеса „страшна и преславна“, „небројена и неисказана“, она су „силе велике,
што задивљују ум човечији“.60 Човека врлинског живота и чврсте вере Дух свети испуњава
божанском, животворном силом – а то је благодат, која га оспособљава за изузетна, чудесна
дела, која надилазе моћи обичних смртника.61 Стога није случајно што управо благодат
представља један од основних мотива Савине Службе светом. „Благодат Духа“, дарована
Симеону, исходиште је његовог чудесног преображаја, омогућеног „невештаственим жи-
вљењем“ – животом у телу према законима духа. „Љубављу Духа“ и „огњем Духа“ Симеон

53
  Доментијан, нав. дело, 306–307; Теодосије, нав. дело, 156, 159, 193–194; о значају еулогија у време светог
Саве Српског, D. Popović, Eulogiae Terrae Sanctae of St. Sava of Serbia, Balcanica XLV (2014) 55–69.
54
  Life of St. Theodora of Thessalonike, 212; Vikan, op. cit., 264–266 и passim; изузетна колекција стаклених бочи-
ца за миро, пореклом из базилике светог Николе у Мири, данас се чува у Археолошком музеју у Анталији,
Доган et al., нав. дело, 107.
55
  Поповић, Манастир Студеница, 228, сл. 144.
56
  Јевтић, нав. дело, 327–330.
57
  V. M. Kärkkäinen, Pneumatology: The Holy Spirit in Ecumenical, International and Contextual Perspective, Grand
Rapids MI, 2002, 11–16; в. и беседу о. В. Вукашиновића на свету Педесетницу, www.pravoslavlje.rs/broj/1062/
tekst/beseda-na-svetu-pedesetnicu/.
58
  Стефан Првовенчани, нав. дело, 63.
59
  R. P. Menzies, The Development of Early Christian Pneumatology with Special Reference to Luke-Acts, Sheffield, UK,
1991; Архимандрит Јустин Поповић, Догматика Православне цркве, III, Београд 1978, 271–703.
60
  Стефан Првовенчани, нав. дело, 93, 95, 98.
61
  Архимандрит Јустин Поповић, нав. дело, 276–278 et passim.

675
Даниц а По п ов и ћ

се уподобио Владики своме и тако остварио боголикост или, по Савиним речима, јавио се
„красан божанственим красотама“ и „божанственом светошћу испуњен“. Поставши „Духа
покојиште“, он је стекао богопознање и „просветлио ум, из кога чудеса светла шаљу се“.62
Другим речима – захваљујући аскетским подвизима и „бестелесном“ животу, који су га
„просветлили“ и преобразили у духовног човека, Симеон се објавио као чудотворац, а ње-
гова гробница као извор мироточења.63
Када је реч о Симеоновим харизматским својствима, у Савиној Служби присутан је
још један темељни пнеуматолошки постулат, који ће доћи до пуног изражаја у Житију
Првовенчаног. То је став о „сили божјој коју Господ даје угодницима својим“. Реч је о про-
грамском ставу, прокламованом у Јеванђељу по Луки: „Јер од човека је немогућно а од
Бога је све могућно“ (18, 27).64 Овај став Првовенчани на једном месту дословно наводи,
а касније такође и парафразира, речима да „онима који љубе Бога све полази за руком“.65
Схватање да човек не може постићи спасење само сопственом снагом, већ само уз помоћ
натприродних, божанских сила Првовенчани врло сугестивно илуструје познатом припо-
вешћу о обласном господару Стрезу, који је усмрћен чудесном интервенцијом светог Си-
меона. „Безумље“ Стрезово управо се и састојало у несхватању поруке „Богом смо јаки“
(Пс. 60, 12) и поуздању у сопствене, људске моћи.66 Стога је окончао „злом смрћу, и смрћу
чудном, да су се сви чудили“.67 У светлу таквих богословских схватања треба разумевати
чињеницу што је сваком Симеоновом мироточењу претходила епиклеза – призивање силе
и благодати Светог Духа.
Симеон Српски, као божји угодник испуњен благодаћу Духа светог, стекао је харизму
и натприродне дарове, какви су прозорљивост, моћ исцељења и чудотворења, као и свето,
мироточиво тело, залогу колективног спасења. Са становишта његових првих животописа-
ца, врхунска тековина Симеоновог чудесног живота била је „слобода ка Господу и Пресве-
тој Богородици“68, то јест, дар и привилегија „смелости“ („дрзновеније“, parresia) обраћања
и посредовања код Божанства.69 Ово веровање, у свој пуноћи његовог значења као и крајње
сврхе, исказују стихови кондака Савине Службе светом Симеону: „Прожет љубављу Духа,
чудотворац јавио си се; Христа Бога моли непрестано за све нас!“70
Чак и овако сажето изложени, теолошки оквири чудотворења које су успоставили твор-
ци првих прославних састава за потребе култа светог Симеона испостављају се као кључни
допринос у стварању лика српског мироточца и „отачаствољупца“. О његовој утемељености
и далекосежности можда најбоље сведочи утицај који је богословски наук о чудима, садр-
жан у делима светог Саве и Првовенчаног, извршио на будуће српске писце XIII столећа,
Доментијана и Теодосија.

62
  Свети Сава, нав. дело, 123, 125, 127, 129, 130–133 et passim; о смислу „љубави духа“ и „огња духа“, G. D.
Badock, Light of Truth & Fire of Love. A Theology of the Holy Spirit, Michigan 1997; о „красоти“ као манифестацији
светости и одлици човека преображеног врлином, в. Свети Сава, нав. дело, 193 (коментар Д. Богдановића).
63
  О теолошким претпоставкама чудесних исцељења, I. Csepregi, Theological Self-Definition in Byzantine
Miraculos Healing, Promoting the Saints. Cults and Their Context from Late Antiquity until Early Modern Period.
Essays in Honor of Gabor Klaniczay, ed. O. Gecser et al., CEU, Medievalia 12, Budapest 2011, 17–30.
64
  M. Turner, The Spirit and the Power of Jesus' Miracles in the Lucan Conception, Novum Testamentum 33 (1991)
124–152; G. H. Twelftree, Jesus The Miracle Worker. A Historical & Theological Study, Downers Grove, IL 1999,
144–188.
65
  Стефан Првовенчани, нав. дело, 66, 93.
66
  Архимандрит Јустин Поповић, нав. дело, 286–288.
67
  Стефан Првовенчани, нав. дело, 93; о смрти Стрезовој, Р. Радић, Свети Сава и смрт обласног господара
Стреза, Свети Сава у српској историји и традицији, ур. С. Ћирковић, Београд 1998, 51–61.
68
  Свети Сава, нав. дело, 129; Стефан Првовенчани, нав. дело, 91.
69
  Поповић, Чудотворења светог Саве Српског, 98–99 (са основном литературом).
70
  Свети Сава, нав. дело, 129.

676
 Чуд а св е тог Симе она

Saint Simeon’s miracles

D anic a Pop ov ić

The content and function of the cult of Saint Simeon, founding father of the Nemanjić dynasty and the
first national saint, were decisively determined by his quality of a miracle worker and a “new myrrh-
streamer”.
In this paper, the problem of Simeon’s miracle working is analysed within the chronological framework
that encompasses the initial phase of the cult, i.e. the first decades of the XIII century. The theme is ap-
proached from several angles that allow for its comprehensive analysis.
The first aspect relates to the content of the cult writings in which the image of Simeon the miracle
worker is shaped by hagiographic and liturgical means. The image was defined already in the first writ-
ings created for the cult’s needs. Life, written by Sava the Serbian, accentuated the charismatic qualities
of Nemanja’s personality, while his identity of a miracle worker was defined in Sava’s Service to the saint.
In it, he was for the first time explicitly named as a miracle worker and «patriot», which is a key epithet
if we are to understand the final purpose of his cult. The contribution of Nemanja’s older son and biog-
rapher, Stefan the First-Crowned, consists in a detailed and very purposeful elaboration of that concept.
His Life contains the first systematic exposure of Saint Simeon’s miracles, in the form of a “catalogue” or
a collection of miracles, modelled after Miracula of Saint Demetrios of Thessalonica, whose cult found
a strong reception in the Slavic world.
A direct influence of St. Demetrios’s cult is most evident in the repertory of Simeon’s miracle making.
The miracles described by the First-Crowned (seven, in total), are not only similar in structure but
are also exposed in the same order as in St. Dimitrios’s Miracula. The content of miracle making and
the modus operandi of the saint from Thesaloniki and of the Serbian saint are also very similar. Saint
Simeon had confirmed himself as a healer, and those miracles - just like the ones in the case of St. Dimi-
trios - are directly related to the church-grave, i.e. the saint’s relics. What both saints have in common is
appearances in visions, power of remote action, and real appearances during miraculous interventions.
Moreover, their most important attributes are similar as well: martyr, victorious warrior, alert assistant,
and, first of all, miracle maker/myrrh-streamer and “patriot”. The latest attribute is certainly the key to
understand the functions of Saint Simeon’s cult. It reflect the idea of protection over the state and people
that saints-patrons provide and it represents a result of adoption of high ideas of the Byzantine world.
The essential similarity between Demetrios of Thessalonica and Simeon the Serbian is their belonging to
the same, especially prestigious type of saints, and these are miracle workers/myrrh-streamers. During
his stays in Thessalonica, Sava the Serbian surely had opportunities to well observe all details of the cult
practice of the myrrh-streamers from Thessalonica, St. Demetrios and St. Theodora. The latest results
of the research carried out in Studenica, Simeon’s funeral church, demonstrate that he applied some of
those solutions when designing his father’s burial place. Such is, first of all, deposition of Simeon’s relics
into the pre-prepared marble sarcophagus, wherefrom myrrhflowing occurred. His biographers have
provided some valuable data on the ways of myrrhflowing of Simeon’s grave and icon, as well as on the
use of myrrh in its capacity of eulogy.
Finally, the meaning of the miracles described in the literature dedicated to St. Simeon was briefly ana-
lyzed from the angle of those theological ideas that represent the necessary intellectual framework of
interpretation of their nature and purpose. These are the postulates of eastern-Christian pneumatology
that had been meticulously and coherently exposed already in the oldest cult writings dedicated to St.
Simeon and that would be given a further, especially learned elaboration in the works of Serbian writers
from the XIII century, Domentian and Theodosius.

677
Ст ефа н Н е м а њ а – п р е п одо б н и Си м ео н М и р оточ и в и
Зборник радова

И зда в ач и
Институт за историју уметности, Филозофски факултет
Чика Љубина 18–20
Београд
e-mail: instiu@f.bg.ac.rs
Митрополија црногорско-приморска
Цетињски манастир, Медовина бб, Цетиње
e-mail: mitropolija.cetinje@gmail.com
Епархија будимљанско-никшићка
Манастир Ђурђеви ступови, Беране
e-mail: info@eparhija.me
Институт за српски језик САНУ
Београд, Кнез Михаилова 36/I
e-mail: isj@isj.sanu.ac.rs

З а изда в аче
Проф. др Војислав Јелић, декан Филозофског факултета у Београду
Њ. вп. митрополит црногорско-приморски, господин Амфилохије
Њ. п. епископ будимљанско-никшићки, господин Јоаникије
Др Јасна Влајић-Поповић, директор Института за српски језик САНУ

Те х н и ч ко у р е ђе ње
Мирослав Лазић
Милан Радујко

Л и ков но -г р а фи ч к а опр ем а и о б р а да ликовн их при лог а

Мирослав Лазић

И де ј но р е ше ње з а омо т н иц у
Мирослав Лазић
Милан Радујко

Ле к т у р а и ко р е к т у р а
Наташа Вуловић
Јадранка Мажибрада
Александра Марковић
Марија Милосављевић Тодоровић
Рада Стијовић
 Пр е в од у р ед н и ч ке б еле шке „ Ре ч на кр ај у“
Миљана Протић

Пр е в оди р е зиме а
Миона Пиперски
Миљана Протић
Боривоје Радовић
и ау то ри нау ч н их при лог а
Ј. Богдановић, С. Габелић, Ј. Грковић-Мејџор, М. Живојиновић, И. Коматина, А. Лома,
Љ. Максимовић, Н. Порчић, Ч. Робертсон, В. Станишић, Л. Томић, М. Шевкушић, И. Шпадијер

Пр е в од с п иска и л ус т р а циј а
Миона Пиперски
Миљана Протић

Ш т ам па
ШТАМПАРИЈА СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК
Београд, Лазаревачки друм 13–15, www.sglasnik.com

Тир аж
1000 примерака

I SBN 9 7 8 -8 6 -6 4 2 7 -1 4 6 -2 ( И И У)
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

321.17:929 Стефан Немања(082)

929.52НЕМАЊИЋ(082)
94(=163.41)”04/14”(082)
930.85(497.11)”04/14”(082)

СТЕФАН Немања-преподобни Симеон Мироточиви : зборник радова. [Том 2] / [уредник

Милан Радујко]. – Беране : Епископија Будимљанско-никшићка , Манастир Ђурђеви
Ступови ; Цетиње : Митрополија црногорско-приморска, Цетињски манастир ; Београд :
Институт за историју уметности, Филозофски факултет : Институт за српски језик САНУ,
2016 (Београд : Службени гласник). – Стр.: 399–785 ., [38] стр. с таблама : илустр. ; 28 cm

На спор. насл. стр.: Stephen Nemanja-Venerable Simeon the Myroblite. – Tiraž 1.000. – Str.
751–758: Реч на крају / Уредник [Милан Радујко]. – Напомене и библиографске референце уз
сваки рад. – Summaries.

ISBN 978-86-6427-146-2 (ИИУ)

а) Стефан Немања, рашки велики жупан (1114–1200) -- Зборници б) Немањић (династија)

-- Зборници в) Срби -- Историја -- Средњи век -- Зборници г) Србија -- Културна историја
-- Средњи век -- Зборници

COBISS.SR-ID 280847628