Professional Documents
Culture Documents
Финансијско рачуноводство2
Финансијско рачуноводство2
Аналитичка евиденција материјала представља читав низ аналитичких рачуна материјала (за
сваку врсту материјала се води посебна евиденција, а у главној кљизи постојао је само један
рачун). Овде се води детаљна евиденција у натуралном и вредносном износу. У пракси,
аналитичка евиденција материјала се назива материјално књиговодство. Она има значај за
правилно одвијање набавке и производње. Ова евиденција омогућује набавној служби да
набавља материјал тако да се залихе материјала крећу око оптималних залиха. Осим аналитичке и
синтетичке, води се и количинска евиденција материјала (о појединим материјалима у магацину
материјала). На крају сваког месеца врши се сравњивање синтетичке и аналитичке евиденције
материјала помоћу прометног листа.
Аналитичка евиденција робе представља евиденцију о свакој врсти робе. За сваку врсту робе
води се посебан аналитички рачун у натуралном и вредносном иразу. У пракси, ова евиденција се
назива робно књиговодство. На крају сваког месеца врши се сравњивање синтетичке и аналитичле
евиденције робе помоћу прометног листа. Поред аналитичке евиденције робе, води се и
магацинска евиденција робе. Аналитичка евиденција робе значајна је за продајну и аналитичку
службу предузећа. Наравно, постоји и синтетичка евиденција робе (главна књига).
Аналитичка евиденција о зарадама радника води се на картицама, тако да се за сваког радника
отвара посебна картица. На картици се сваког месеца евидентира зарада радника и извршене
исплате, подаци о времену проведеном на раду... Аналитичка евиденција радника служи
финансијској служби. На основу ове аналитичке евиденције издају се потврде радницима о
висини зарада.
Аналитичка евиденција основних средстава води се у количинским и вредносним јединицама.
Синтетичка евиденција основних средстава (грађевински објекти, опрема..) не пружа детаљне
податке о појединим облицима основних средстава (опрема обухвата машине, алат, уређаје...). За
све видове основних средстава води се аналитичка евиденција. На крају обрачунског периода
врши се сравњивање синтетичке и аналитичке евиденције помоћу прометног листа. Поред
1
финанијских износа, у аналитичкој евиденцији воде се и технички подаци за свако основно
средство.
*Улога начела за вођење пословних књига састоји се у томе да она омогуће правилно, ефикасно и
економично вођење пословних књига.*
Једно од најзначајнијих начела за вођење пословних књига је начело ажурности, због тога што од
ажурности књиговодства зависи остваривање и успешности његових задатака. Реч „ажурност“ је
француског порекла и значи „свакодневно“. Према томе, ажурно вођење књига означава
свакодневно регистровање насталих промена (да се она региструје оног дана када настане).
Подаци о насталим променама битни су за управљање и руковођење предузећем. Врло је тешко
постићи дневну ажурност књиговодства (разлози: велики број промена које треба књижити кроз
компјутер, јер се ручно не може постићи ажурност; остале службе у предузећу које потписују
књиговодствену документацију). Кретање књиговодствених докумената од једне службе до друге
има утицај на ажурност књиговодства, па потребно је израдити план циркулације
2
књиговодствених докумената (пут да буде што краћи и бржи). За ажурност књиговодства битни су
и: стандардизација образаца, поступак обраде података, правилна подела рада у књиговодству,
организација књиговодства, а и целог предузећа.
Начело повезаности једно је од основних начела за вођење пословних књига. Треба да буде
присутно у свим фазама формирања и обраде књиговодствених информација. То се нарочито
огледа у:
-повезаности између докумената и књижења (огледа се у томе да се свако књижење мора вршити
на основу веродостојног књиговодственог документа),
Начело уредности односи се на сам начин вођења пословних књига. Пословне књиге треба водити
тако да се осигура њихова трајност и спрече преправљања. Књижење промена треба да се врши
хронолошки, правилно, без прескакања редова и остављања празног простора. Начело уредности
захтева да се грешке исправљају на начин који се уобичајен књиговодственом праксом.
Начело прегледности је веома значајно за књиговодство. Пословне књиге треба водити прегледно
и јасно, јер само тако могу да се добију брза и тачна сазнања о стању и променама у пословним
књигама. Захтеви у погледу прегледности се временом мењају, јер оно што је некад било
прегледно, развојем књиговодства постаје непрегледно. Док је број рачуна и промена био мали,
вођење рачуна у пословним књигама било је прегледно, међутим, са повећањем броја рачуна
пословне књиге постале су непрегледне, па се дошло на идеју да се рачуни воде на слободним
листовима-картицама. Дуго времена вођени су само појединачни рачуни, али када се број рачуна
повећао, дошло је до непрегледности. Зато се уводе збирни (синтетички) рачуни, који се воде у
главној књизи. Начело прегледности долази до изражаја у контном оквиру. Он се саставља по
декадном принципу, тако да врши систематско рашчлањавање на класе, групе, синтетичке и
аналитичке рачуне.
3
Економично водити пословвне књиге значи да ефекат, односно корисност од пословних књига
буде већи од трошкова њиховог вођења. Трошкове вођења пословних књига је могуће пратити,
али ефекат је тешко мерити, јер он не зависи само од добијених књиговодствених података. Зато,
принци економичности треба схватити тако да се одређени подаци и информације обезбеде са
што
Контни оквир је списак или преглед рачуна који се могу отварати у књиговодству предузећа. За
разлику од контног оквира, контни план је преглед рачуна, али оних који су стварно отворени у
4
књиговодству. Контни план настаје елиминацијом непотребних рачуна из контног оквира. Захтев
за контним оквиром произашао је из потребе свођења и упоређивања података о пословању
предузећа или његових делова. Улога и значај контног оквира је у томе што се његовим избором
уређују: садржина и структура књиговодства, методе периодизирања резултата, поступци
контирања и књижења, могућност задовољења пословодних захтева на нивоу предузећа... Контни
планови морају бити обавезни за све организације, то је ословни услов за вођење једнообразног
књиговодства.
У изради контног оквира основни захтев који се мора поштовати је директна веза рачуна главне
књиге за позицијама биланса стања и биланса успеха. При изради контног оквира, разликују се
материјалне претпоставке и формалне претпоставке (принципи). Код материјалних претпоставки
имају се у виду бројни фактори који се морају уважавати приликом обликовања контног оквира
(фактори: карактеристике привредног система, величина предузећа, структура производног
програма, тим производње...). Формалне претпоставке се односе на рашчлањавање и
обележавање рачуна у контном оквиру (може бити у виду редних бројева, слова, или њигова
комбинација). Прихваћен је декадни систем рашчлањавања и обележавања рачуна у контном
оквиру. Његова основна карактеристика је да се користе арапски бројеви за обележавање рачуна.
Контни оквир се рашчлањава у десет класа, свака класа у 10 група, свака група у 10 синтетичких
рачуна, и свки синтетички рачун у 10 аналитичких подрачуна. У оквиру формалне претпоставке
састављања контног оквира, разликују се функционални и билансни принцип.
5
2) Уподобљена је метода трошкова продатих учинака приликом утврђивања периодичног
резултата;
3) Овим контним оквиром обезбеђују се детаљне, аналитичке информације о пословању
предузећа, и те информације су намењене интерним корисницима.
6
Класа 7-Отварање и закључак стања и успеха
Класа 8-Ванбилансна евиденција
Класа 9-Обрачун трошкова и учинака
44. Инвентерисање у двојном књиговодству (улога и врсте). (детаљан увид у имовину предузећа)
Инвентарисање треба да обезбеди реално билансирање, тј. израду реалног биланса стања и
биланса успеха и утврђивање реалног финансијског резултата. Уколико би се билансирање
вршило на бази књиговодствене евиденције без инветарисања, онда биланс стања, биланс успеха
и финансијски резултат не би били поуздани у погледу реалности. У току године може доћи до
одступања стварног од књиговодственог стања, и зато је пре коначног обрачуна потребно
извршити попис целокупне имовине предузећа, и утврђено стање упоредити са књиговодственим.
Онда треба утврђене разлике прокњижити тако да се књиговодствено стање коригује према
стварном. Друга улога инвентарисања јесте да оно омогућује контролу исправности руковања са
7
материјалним вредностима. За ту сврху, поред редовног пописа на крају године, попис средстава
може се вршити и повремено у току године.
-Редован попис средстава и извора средстава врши се на крају године, са стањем на дан 31.12.,
ради састављања годишњег обрачуна. Редован потпис представља потпуни попис (њиме се врши
попис целокупне имовине предузећа на крај године);
-Ванредан попис средстава и извора средстава може бити потпун (врши се: на почетку пословања
ради састављања почетног биланса, приликом промене продајних цена производа и робе у
продавницама, приликом статусних промена, приликом наступања ликвидације) и делимичан
(врши се приликом примопредаје дужности лица која рукују материјалним вредностима). Ови
пописи могу се вршити по потреби, или по налогу органа управљања или директора;
-Континуирани попис врши се у току године. Може се вршити и више пута годишње. Предузећа
која се одлуче за континуирани попис, треба да регулишу попис својим општим актом-
Правилником о попису.
-састављање плана прописа (јесте задатак пописних комисија, свака комисија треба да направи
план рада у вези са пописом; у том плану треба предвидети радње које треба обавити пре и после
пописа, начин њиховог извршења и време завршетка тих радњи);
-сређивање залиха за попис (значајно је за брзо и успешно спровођење пописа; поједине врсте
залиха као што су: материјал, основна средства, робу итд. треба груписати и средити по врстама);
-обезбеђење прибора за попис (пописни листови, прибори за мерење, рачунање, писање...; важни
су за нормално одвијање пописа; свака пописна комисија пре почетка пописа треба да обезбеди
потребан прибор).
Попис залиха врши комисија у присуству руководиоца залиха. Попис се обавља у просторијама,
складиштима, где се налазе залихе. После завршеног натуралног пописа, комисији се ставља на
располагање књиговодствена евиденција. Из аналитичке евиденције комисија уноси податке о
цени, количини и вредности одговарајуће колоне пописних листова. Затим се врши обрачун
8
вредности пописаних количина и то се уписује у одговарајуће колоне. Након тога комисија
упоређује стварно стање са књиоводственим и утврђује да ли постоји вишак или мањак. Садржи
следеће колоне: Редни број, номенклатура, назив материјала, јединица мере, цена, стварно стање
(количина и износ), књиговодствено стање (количина и износ), вишак (количина и износ), мањак
(количина и износ).
После извршеног пописа, свака комисија за попис треба да састави извештај о инвентарисању и да
га достави органу управљања најкасније 30 дана пре дана састављања годишњег обрачуна. При
састављању извештаја, комисија треба да утврди разлоге због којих је дошло до разлике између
књиговодственог и стварног стања (до настанка мањкова и вишкова), и за ту сврху треба да
прибави мишљења одговарајућих лица.
Извештај о инвентарисању (поред предмета пописа, време почетка и завршетка пописа) треба да
садржи: стварно књиговодствено стање имовине и обавеза; разлике између стварног и
књиговодственог стања; узроке неслагања стварног и књиговодственог стања; предлог о начину
ликвидације утврђених вишкова или мањкова. Уколико поред пописних комисија постоји и
централна пописна комисија, онда комисије за попис свој извештај о попису не достављају органу
управљања, већ централној комисији. Централна комисија саставља збирни извештај о
инвентарисању и исти доставља органу управљања на разматрање. Разматрањем треба
разматрати и оценити висину утрђених разлика између стварног и књиговодственог стања, и
узроке настајања тих разлика. Приликом разматрања и одлучивања о разликама, треба
поштовати: мањкови се не могу прибијати са вишковима, сви вишкови иду у корист предузећа
(остали приходи), и мањкове требају сносити одговрна лица, а у појединим случајевима
предузеће (остали расходи).
9
49. Послови који претходе закључивању пословних књига.
Пре закључивања пословних књига и израде редовног годишњег финасијског извештаја, треба
обавити следеће послове: 1. Ажурирати пословне књиге (прокњижити сва документа која се
односе на протеклу годину); 2. Усагласити аналитичку евиденцију са синтетичком; 3. Обавити
инвентарисање и кориговати књиговодствено стање према стварном стању; 4. Извршити
ревалоризацију основних средстава и утврдити њихову фер вредност; 5. Саставити коначан
обрачун амортизације; 6. Исказати коначан износ прихода, расхода и утврдити финансијски
резултат за протеклу годину; 7. Извршити расподелу добитка, односно покриће губитка у складу са
одговарајућом нормативном регулативом; 8. Закључити рачуна успеха и стања.
Р.бр. Назив рачуна Бруто биланс Салдо биланс Биланс стања Биланса успеха
+ - + - А П Р П
Пошто је извршено сабирање промета у дневнику и на рачунима гавне књиге, приступа се изради
закључног листа. Закључни лист који се користи у савременој рачуноводственој пракси има
следеће колоне: редни број, назив рачуна, почетно стање (+,-), промет у години (+,-), укупан
промет (+,-), коначно стање (+,-). Овде се биланс стања и биланс успеха исказују на посебним
прегледима, а не у склопу закључног листа. У први пар колона уноси се почетно стање под 1.
јануаром за рачуне стања (активне колона +, пасивне колона -), који на почетку године имају
почетно стање. У други пар колона уноси се збир промета свих рауна главне књиге, који је
остварен у протеклој години (у колони + је збир дуговног промета, а у колони – збир потражног
промета). У трећој колони се уноси укупан промет појединих рачуна главне књиге. У четвртој се
уноси коначно стање појединих рачуна главне књиге на дан 31.12. (дуговна салда у колону +,
потражна колона -). Затим се приступа сабирању закљуног листа. Сваки збир потколоне + треба се
слагати са збиром потколоне – (у једној колони).
10
Р.бр. Назив рачуна Почетно стање Промет у години Укупан промет Коначно стање
+ - + - + - + -
Биланс стања као прописана шема је извештај који има за циљ да пружи информације о
финансијском положају предузећа, имовини (ресурсима), ликвидности и солвентности. Позиције
биланса стања поређане су по принципу растуће ликвидности у активи и растуће доспелости у
пасиви. Прописана шема садржи 48 позиција, усклађена је са МРС1.
Биланс успеха пеедставља преглед прихода и расхода за одређени временски период. Званична
шема прихода и расхода треба да пружи информације о успешности пословања предузећа.
Усаглашена је са МРС, и садржи 34. позиције.
11
5. Финансијски приходи
6. Финансијски расходи
7. Остали приходи
8. Остали расходи
9. Добитак из редовног пословања пре опорезивања (3-4+5-6+7-8)
10. Губитак из редовног пословања пре опорезивања (4-3-5+6-7+8)
11. Нето добитак пословања које се обуставља
12. Нето губитак пословања које се обуставља
B. Добитак пре опорезивања
C. Губитак пре опорезивања
D. Порез на добитак
E. Исплаћена лична примања послодавцу
F. Нето добитак
G. Нето губитак
H. Нето добитак који припада мањинским улагачима
I. Нето добитак који припада власницима матичног правног лица
J. Зарада по акцији
54. Редован годишњи извештај-извештај о осталом резултату.
12
55. Редован годишњи извештај-извештај о новчаним токовима (токовима готовине).
Приказивање само нумеричких података у билансу стања, билансу успеха, извештају о новчаним
токовима и извештају о променама на капиталу најчешће није довољно за кориснике
финансијских извештаја. У напоменама уз финансијске извештаје се треба приказати одређене
додатне информације (наративне, тј. описне напомене). Према МРС1 приказивање финансијских
извештаја прописано је да се напомене приказују по једнообразном редоследу, како би
корисници могли лакше да се снађу. Тај редослед је следећи: -изјава о усаглашености са МРС1,
-изјава о основама на које су утврђене вредности позиција биланса стања и биланса успеха и
примењеним рачуноводственим политикама, -додатне информације за позиције које су
приказане у сваком финансијском извештају, и то редоследом којим су позиције приказане у
финансијском извештају, -остала обелодањивања, укључујући потенцијалне обавезе и друге
информације које нису финансијске природе. Напомене уз финансијске извештаје могу се
приказивати и на систематски начин, тако што се позиције приказане у финансијском извештају
унакрсно повезују са одгварајућим информацијама у напоменама. Треба имати у виду да се на
13
једну билансну позицију могу односити више напомена. Напоменама се заправо омогућава боље
разумевање финансијских извештаја на основу којих се доносе одлуке.
Годишњи извештај о пословању представља извештај који чини саставни део финансијског
извештавања правног лица. Има карактер допуне редовног годишњег финансијског извештаја
(годишњег обрачуна) и треба да пружи у увид главне догађаје и факторе који су утицали на развој,
перфомансе и економски положај предузећа. Овај извештај даје тачан приказ развоја
финансијског положаја и резултата пословања. У годишњем извештају о пословању треба да се
образложе сви значајни догађаји који ће вероватно утицати на будући развој, перфомансе и
финансијски положај предузећа. Наиме, могуће је спајање годишњег извештаја о пословњу и
консолидованог годишњег извештаја у један извештај, који садржи релевантне информације за
економску целину. Обавезно је састављање годишњег извештаја о пословању, и према члану 29,
он треба да садржи: -Кратак опи ативности и организационе структуре правног лица,
-Веродостојан приказ развоја, финансијског положаја и резултата пословања правног лица,
укључујући финансијске и нефинансијске показатеље релевантне за одређену врсту пословне
активности, као и информације о кадровским питањима, -Информације о улагањима у заштиту
животне средине, -Све значајне догађаје по завршетку пословне године, -Планирани будући
развој, -Активности истраживања и развоја,
-Информације о откупу сопствених акција, односно удела, -Постојање огранака, -Које финансијске
инструменте користи ако је то значајно за процену финансијског положаја и успешности
пословања, -Циљеве и политике везане за управљање финансијским ризицима заједно са
политиком заштите сваке значајније врсте планиране трансакције за коју се користи заштита,
-Изложеност ценовном ризику, кредитном ризику, ризику ливидности и ризику новчаног тока,
стратегију за управљање овим ризицима и оцену њихове ефиканости.
Годишњи извештаји о пословању немају прописану форму, али у извештају треба дати
информације које су од кључног значаја за разумевање природе половања, циљева менаџмента и
стратегија одабраних за њихово остварење, најзначајних ресурса...
Уколико је више правно независних предузећа повезано на економској основи постоји потреба
израде консолидованог годишњег финансијског извештаја за групу предузећа. То је финансијски
извештај економске целине коју чине матично и сва зависна правна лица. Групу чине матично
предузеће (које контролише остала) и предузећа кћери. Матично предузеће саставља овај
извештај. Основу за његову израду чине појединачни годишњи финансијски извештаји састављени
од стране сваког предузећа. Консолидовани финансијски извештај обухвата: Консолидовани
биланс стања (добија се на начин што се из збирног биланса стања искључују интерни имовински
односи између предузећа чланица групе; предмет консолидовања су: интерна потраживања и
обавезе, интерни међурезултати, интерна учећа у капиталу и капитал), консолидовани биланс
успхеха (добија се тако што се за приходе узимају само они приходи који имају екстерни карактер
за групу као целину; и за расходе се узимају само расходи за групу као целину и који су везани за
екстерну реализацију), косолидовани извештај о осталом резултату, консолидовани извештај о
променама на капиталу, консолидовани извештај о токовима готовине, напомене уз
14
консолидоване финансијске извештаје. Пре састављања консолидованог биланса стања и успеха,
потребно је саставити збирне финансијске извештаје (добијају се тако што се позиције
појединачних финансијских извештаја сабирају). Збирни биланс стања добија се тако што се
поједине позиције активе и пасиве из биланса стања свих предузећа групе саберу и искажу у један
збирни биланс. Збирни биланс успеха добија се тако што се поједине позиције прихода и расхода,
као и добитка и губитка из биланса успеха саберу и искажу у један збирни биланс успеха.
Биланс оснивања се саставља пре почетка пословања предузећа. Доста је једноставан по форми и
садржини. Саставља се на основу инвентара и служи као документ на основу којег се предузеће
уписује у судски регистар. Служи и као подлога за отварање пословних књига. Код састављања
овог биланса као проблем се јавља утврђивање вредности за имовину који је оснивач уложио
уместо новца. У земљама са развијеном тржишном економијом, ово питање се решава применом
одређених рачуноводствених стандарда.
Уколико привредно друштво постане неспособно да трајно измирује своје обавезе, покреће се
стечајни поступак-стечај. Стечај је принудно правни поступак са циљем да се заштите, односно
намире повериоци од стране дужника. Стечајни поступак обухвата реорганизацију или
банкротство. Реорганизација подразумева намирење поверилаца на начин предвиђеним планом
реорганизације, а банкротство, као исход стечаја, настаје онда када се утврди да наставак
пословања привредног друштва није могућ. Тада се врши уновчење имовине дужника, измирују
обавезе према повериоцима из стечајне масе и привредно друштво се брише из регистра
привредних субјеката. У оквиру стечаја, састављају се инвентар имовине стечајног дужника,
биланс оснивања стечаја, вођење књига и финансијско извештавање током процеса стечаја-
банкротства, као и финансијско изветавање на крају стечајног поступка. Потпун и тачан попис
имовине и обавеза стечајног дужника је од битног значаја за поузданост информација које ће бити
презентиране у билансу отварања. Извештаји у којима се пружају информације органима
стечајног поступка, такође морају бити коректни. Закључни или завршни рачун стечаја зависи од
тачности преузимања података из биланса отварања стечаја и од правилног књиговодствног
обухвата насталих промена.
Биланс фузије се саставља у околностима када долази до спајања (фузије) два или више
предузећа. Предузећа која се спајају морају саставити закључне билансе. Биланс фузије има за
циљ да искаже вредност имовине, обавеза и капитала предузећа насталог фузијом. Саставља се на
дан када је извршено спајање, а то је датум уписа у судски регистар.
Биланс раздвајања саставља се како би се утврдила вреднот чисте имовине или нето активе која је
предмет радвајања или дезинтеграције. Циљ сатављања овог биланса је приказивање имовине,
обавеза и капитала предузећа који су предмет поделе. У поступку утврђивања вредности
предузећа које је предмет раздвајања треба користити репродукциону или приносну вредност.
При раздвајању настају два биланса: биланс целине предузећа (имовински биланс) и биланс
издвојених предузећа ( који имају карактер оснивачких биланса).
15
Санациони биланс или биланс оздрављења предузећа саставља се у случајевима када се
предузеће налази у озбиљним финансијским тешкоћама или послује са губитком. У том случају се
преузима поступак санације предузећа. Циљ израде санационог биланса је да се открије висина
губитка, степен задужености и обим недостајућих новчаних средстава. Од значаја је овде
поменути да у току израде санационог програма треба саставити и пројектовани биланс санације.
Њиме се приказује какав ће бити финансијски положај предузећа ако се све предложене
активности (покриће губитка, репрограмирање обавеза, отпис потраживања) усвоје и реализују.
Он треба да докаже да предузеће после спроведених мера и активности, може успешно
пословати. Након окончања санације, треба саставити и трећи биланс (биланс после поступка
санације предзећа, означава коначне ефекте остварених мера санације на финансијски положај
предузећа).
16
Предузеће располаже сталним и обртним средствима. За разлику од обртних, који се држе ради
продаје, стална средства (некретнине, опрема) трају дуже од једног обрачунског периода.
Основни критеријум за разликовање основних и сталних средстава је век трајања (век употребе).
Уколико је век трајања неког средства дужи од једне године, у питању је стално (дугорочно)
средство (уколико је век трајања краћи од годину дана, реч је о обртном (краткорочном)
средству). Средство се класификује као краткорочно: када се очекује да ће бити реализовано или
се држи ради продаје и потрошње, у току уобичајеног пословног циклуса предузећа; када се
првенствено држи с намером да се њиме тргује на кратак рок и када се очекује да ће се
реализовати у периоду од 12 месеци; ако је готовина или чек над чијим располагањем нема
никаквих ограничења. Сва друга средства се класификују као стална (имају век употрее дужи од
годину дана, набављена су ради коришћења у пословању и која се не држе ради продаје купцима,
већ се очекује да предузећу донесу користи).
1) Нематеријална средства (стална, дугорочна средства која немају физичку супстанцу, али
имају вредност на основу права и привилегија која припадају њеном власнику; овде
спадају патенти, ауторска права, улагања у франшизинг, godwill, концесије);
2) Материјална (основна) средства (стална средства која имају физичку супстанцу; она у
процес производње улазе целокупном својом вредношћу и до краја задржавају свој
првобитни облик, и не троше се у потпуности, већ постепено; материјална средства
спадају: некретнине, постројења и опрема, инвестиционе некретнине, биолошка средства
(шуме); основна средства са аспекта односа према процесу производње се деле на: осовна
средства у приреми(њихова изградања још увек није завршена и која због тога нису
спремна за укључивање у пословну активност), основна средства у функцији (користе се за
обављање делатности којом се предузеће бави-земљиште, шуме, вишегодишњи засади,
грађевински објекти, постројења, опрема, инвестиционе некретнине и основно стадо) и
основна средства ван функције (због своје физичке порабаћености се не могу користити
при обављању економске ативности);
3) Дугорочна финансијска средства или дугорочна финансијска улагања (средства која се не
користе у редовном пословању предузећа и која управа не планира да претвори у
готовину током следеће године; овде спадају хартије од вредности, дугорона
потраживања од примљене менице, трајна улагања у друга предузећа ради њиховог
контролисања-акције).
17
Накнадно вредновање према захтеву МРС16 обухвата два поступка: Основни поступак (по коме се
основно средство исказује по набавној вредности или цени коштања умањеној за износ
амортизације и губитка због обезвређивања); Допуштени алтернативни поступак (по коме се
основно средство исказује по ревалоризационом износу, који изражава фер вредност средстава,
умањену за целокупан износ амортизације и исправке вредности по основу губитка због
обезвређивања). Предузеће ће се одлучити за допуштени алтернативни поступак ако долази до
чешћих промена тржшишних вредности некретнина, постројења и опреме.
Редовно отписивање представља основни начин смањења основних средстава. Настаје услед
трошења основног средства и услед застаревања. Поступак којим се изражава смањење
вредности назива се отписивање, односно амортизација. Може се вршити директно и индиректно
(преко конта ИВ основног средства). У пракси се више користи индиректан начин. Основицу за
амортизацију чини набавна цена увећана за генералне оправке и умањена за вредност
ликвидационог отпатка. За утврђивање амортизације користе се два модела:
-Метод просечне цене: састоји се у томе да се обрачун трошкова утрошеног материјала врши
помоћу просечне цене. Просечна цена се добија тако што се укупна вредност залиха материјала
по набавној цени подели за укупном количином материјала на залихама, и затим се добијен цена
множи са количином предатог материјала у производњу;
18
-ЛИФО метод: подразумева да се утрошак материјала множи са ценом последње набављеног
материјала, а када се да количина искористи, користи се количина материјала која је претходно
набаљена.
Уколико се евиденција робе у складишту води по продајној цени, тада се отара и корективни
рачун РУЦ робе у складишту. Продајну вредност робе у складишту чине две компоненте: набавна
вредност и разлика у цени. Набавна вредност показује колико је предузеће платило за робу, а
продајна вредност за колико ће предузеће продати робу купцима. Остварена разлика у цени
служи за покриће трошкова поословања предузећа и остваривање резултата. Може се јавити у три
облика: марза, рабат и слободно формирана разлика у цени.
Када се залихе робе евидентирају по продајној вредности, спроводе се следећа књижења у вези
набавке робе: Роба у складишту и ПДВ у примљеним фактурама +, Добављачи и Разлика у цени -.
69. Пописни лист за потребе нивелације цена робе у продавници и КЕПУ књига.
Нивелацијом се повећавају или снижавају цене залиха робе у продавници или складишту.
Нивелација цена се врши у случају промена цена од стране предузећа када се оне слободне
формирају. Приликом нивелације треба ивршити попис робе и да се утврде нове нивелисане
цене, затим се требају утврдити ефекти нивелације цена и укупан ефекат. Нивелација се спроводи
тако што се приликом пописа робе у пописну листу за нивелацију цена за сваку врсту робе уписује
утврђена количина, садашња продајна цена и вредност, нова нивелисана цена и вредност, и
разлика (ефекти нивелације). *Бр артикла поред р бр
19
вредност
1. А лит 600 2,0 1200 3,0 1800 600
2. Б кг 200 1,0 200 1,5 300 100
3. Ц кг 400 1,6 640 2,4 960 320
Укуно 550.000 825.000 275.000
На основу састављене пописне листе укупан ефекат нивелације цена треба евидентирати у КЕПУ
књизи. У овом примеру, цене су повећане за 50%, и у КЕПУ књизи треба књижити задужење
продавнице за укупан ефекат нивелације (275.000). Ефекти нивелације по структури добијају се
тако што се одговарајуће вредности множе процентом нивелације цена. (табела). Став за
књижење: Роба у продавници +, РУЦ, РУЦ, Укалкулисани ПДВ -.
КЕПУ књигу (Књига евиденција промета и услуга) дужни су да воде предузећа и правна и физичка
лица која обављају промет на велико, промет на мало, комисионе услуге и услуге у промету робе.
КЕПУ књига се води одвојено за сваки продајни објекат, води се и држи у самом продајном
објекту, тако да је увек доступна органима контроле.
Од 1. јануара 2005. године у Републици Србији се примењује Закон о порезу на додату вредност.
Њиме се замењује досадашњи систем пореза на промет у малопродаји. ПДВ представља општи
порез на потрошњу који се обрачунава и плаћа на испоруку добара и пружање услуга у свим
фазама производње и промета добара и услуга, као и на увоз добара. Обрачунава се у свакој фази
производње, али само на износ додате вредности у тој фази, односно на износ између продајне и
набавне вредности. Износ ПДВ-а се може утврдити: директно (множењем износа и додате
вредности у производњи са стопом ПДВ-а) и индиректно (на разлици укупног пореза на додату
вредност и пренетог пореза на додату вредност). Детерминанте обрачуна пореза на додату
вредност чине пореска основица и пореска стопа. Пореском основицом се сматра набавна цена
или цена коштања добара и услуга које су предмет промета. Пореска стопа може бити општа (20%)
и посебна (8%). Када је позната продајна вредност, тј. вредност са ПДВ-ом, онда се ПДВ рачуна по
умањеној стопи, која се утврђује на следећи начин: (Прописана стопа*100)/(100+Прописана стопа)
20
1) Потраживања од купаца у земљи-треба књижити сву реализацију купцима, корист треба
књижити одговарајућим приходним контом-приходи од продате робе, извршених услуга;
овде се зарачунава ПДВ
2) Потраживања од купаца у иностранству-треба књижити сву реализацију купцима, ПДВ се
не зарачунава
3) Исправка вредности потраживања од купаца
Наплата потраживања од купаца књижи се на текући или девизни рачун. Обрачуната камата за
неблаговремено плаћање књижи се на терет купца, а у корист прихода од камата.
Комисиони послови представљају облик посредничких послова и обављају се у своје име на туђ
рачун. Комисиона продаја робе заснива се на уговору о комисионој продаји којим једна уговорна
страна (комисионар) обавезује да за рачун друге стране (комитента) продаје робу у свом
продајном објекту. Комисионар је правно лице или предузетник, а комитенти могу бити физичка
лица. Уговорни однос између комисионара и комитента уређен је законом о облигационим
односима. Комисионар је дужан да комисиону робу прода у складу са уговором, дужан је да
штити интересе свог комитента, да му пружа благовремене информације о току продаје, и да му
након продаје, исплати уговорени износ. За свој рад, комисионар има право на комисиону
провизију и накнаду.
Будући да комисионар сам продаје робу узету у комисион, он представља пореског обвезника, и
због тога се ПДВ зарачунава када комисионар прода робу купцу. У улози комитента (онај који даје
робу на комисиону продају) могу наћи и предузећа и предузетници са годишњим прометом
мањим од 8.000.000, као и физичка лица који не подлежу плаћању ПДВ-а, као и да сам
комисионар има годишњи промет мањи од наведеног износа, могућа су 4 случаја:
У основни капитал спадају: акцијски капитал, државни капитал, друштвени капитал и остали
капитал (трајни улози и удели). Основни капитал сматра се основом чисте имовине и представља
гарантну супстанцу предузећа. То је билансна позиција која даје печат одређеној правној форми
предузећа. Ако у пасиви биланса стања постоји конто државни капитал, онда се ради о државном
предузећу, и слично. Што се тиче промена основног капитала, оне могу настати под утицајем
финансијског резултата.
Акцијски капитал се формира емисијом и продајом акција. Према обиму права које садрже,
акције, као хартије од вредности, се деле на редовне (обичне-дају право да дивиденду, на
управљање предузећем и на капитал) и приоритетне (повлашћене-право приоритета на исплату
дивиденди, али не и право на управљање). Акције се издају на одговарајућу номиналну вредност,
вредност на коју гласе акције. Поред ње, акције се могу продавати и по емисионој вредности
(једнак, мањи или већи од номиналне). Ако се акције продају у вредности која је једнака
21
номиналној, тада долази до повећања готовине, а самим тим и акцијског капитала. Уколико се
акције продају по курсу вишем од њихове номиналне вредности, таква продаја се означава као
продаја са ажиом, а разлика између вишег емисионог курса и нижег номиналног курса
представља емисиону премију. Повећање акцијског капитала може се вршити издавањем
бесплатних акција на терет резерви, а смањење акцијског капитала може се вршити због исплате
капитала акционариама, услед покрића губитка...
Државни капитал представља капитал јавних предузећа, чији су оснивачи државни органи.
Формирање државног капитала врши се приликом оснивања јавног предузећа, када државни
органи обезбеђују средства у новчаном и материјалном облику за рад јавног предузећа.
Капиталне резерве настају када је продајна вредност акција већа од њихове номиналне
вредности. У питању је позитивна разлика између продајне и номиналне вредности акција и као
таква се обухвата на десној, потражној страни конта Капиталне резерве (Емисиона премија, Ажио).
Када се акције продају испод номиналне вредности, на конту Капиталне резерве исказаће се
негативна емисиона премија књижењем на левој, дуговној страни конта. На крају године, на дан
билансирања, негативна разлика се преноси на рачун Нераспоређени добитак на дуговној страни
или на терет рачуна Губитак из ранијих година.
Ревалоризационе резерве настају као резултат усклађивања вредности средстава и обавеза ради
одржања капитала. Околност да постоји више концепата капитала (финансијски и физички), као и
концепата очувања капитала (физичког и финансијског), указује на могућност да се
ревалоризационе резерве могу исказати у већем или мањем износу. Утврђивање
ревалоризационих резерви врши се без обзира да ли се спроводи пропорционална корекција
набавне и исправке вредности основних средстава, или само смањење исправке вредности
наведених средстава. Ревалоризационе резерве настају у виду позитивног ефекта ревалоризације,
22
када је поштена вредност већа од књиговодствене. Уколико је поштена вредност мања од
књиговодствене, јавња се негативан ефекат ревалоризације и он се обухвата на левој страни конта
Ревалоризационе резерве. На левој страни овог конта књижи се и део ревалотизационих резерви
за покриће губитка, или, приликом гашења овог конта, део ревалоризационих резерви којим се
увећава нераспоређени добитак.
Дугорочна резервисања предтављају спеицифичну врсту дугорочних обавеза. Њихов настанак није
везан за набавку неке машине и с тим у вези појаве обавеза према добављачу или кредитима. У
питању су обавезе текућег и прошлих обрачунских периода за будуће обрачунске периоде.
Заправо, то су трошкови о ризицима који су настали у текућем или неком од претходних
обрачунских периода, а пријем фактуре или обрачуна у вези насталих трошкова и ризика ће бити у
неком од наредних периода. Да би резервисање било признато као садашња обавеза, морају бити
испуњена сва три услова:
1) Субјекат има садашњу обавезу која је настала као резултат прошлог догађаја,
2) Вероватно је да ће одлив ресурса који садрже економске користи бити потребан за
измирење обавеза,
3) Износ обавеза може поуздано да се процени.
23
привреде. Према МРС 37 дугорочна резервисања односе се на: трошкове у гарантном року,
обнављање природних богатстава, задржане кауције и депозите, трошкове реструктуирања,
издате гаранције и друга јемства, судске спорове када је извесно да ће спор бити изгубљен,
трошкове демонтаже привремених објеката и враћање у првобитно стање. Резервисања могу
бити континуирана (догађаји који се непрестано дешавају-трошкови поправке у гарантном року) и
неконтинуирана (догађаји који се повремено дешавају-резервисања по основу судског спора).
Расходи се обухватају у класи 5 контног оквира. Према Правилнику о садржини и форми образаца
финансијских извештаја за привредна друштва, задруге и друга правна лица и предузетнике,
расходи се у билансу успеха обухватају у 4 категорије:
24
конту губитак пословања које се обуставља се спроводи у три корака: 1. Прво се врши
прекњижавање средстава огранка за који је донета одлука о престанку пословања у
средства пословања које се обуставља уз признавање губитка у висини процењеног
обезвредњења средстава; 2. Књижење продаје средстава пословања које се обуставља уз
признавање губитака; 3. Књижење трошкова који су непосредно везани са отуђењем
средстава пословања које се обуставља.
25
друге методе зависи од тога да ли је финансијско књиговодство организовано тако да обухвата
само главну књигу или и аналитичко књиговодство трошкова по местима и носиоцима.
Према овом методу за утврђивање финансијског резултата, користе се са једне стране укупни
приходи, а са друге стране трошкови продатих производа. Углавном се користи код
производних предузећа која имају више приозивода и где треба поделити трошкове по
носиоцима и израчунати трошак на конкретан производ. Користи се и код трговачких
предузећа, где се трошкови могу пратити по продавницама, магацинима... Управљачко
рачуноводство преузима вредност почетних залиха из почетног стања, трошкове производње,
управе и режије, затим приходе из обрачунског периода и на крају се врши упоређивање и
утврђује се фин. резултат.
26
јасно подели укупан задатак, затим да се изврши груписање парцијалних задатака, односно
повезивање самих активности.
27
Организацију рачуноводства треба рационално поставити, односно рачуноводствену функцију
треба организовати тако да она буде ефикасна и економична, што подразумева извршавање
задатака са што мањим трошковима. За рационалну организацију рачуноводства треба да
постоји: складан однос између појединих функција у предузећу и усклађеност унутар
рачуноводствене функције. Основне функције у предузећу су: набавна, производна, продајна,
општа, финансијска и рачуноводствена. Складан однос између ових функција представља основ
рационалне организације предузећа. Неопходно је да постоји усклађеност између
рачуноводствене и осталих функција (постиже се координацијом између ових функција).
Уколико не постоји складан однос између рачуноводствене и осталих функција у предузећу,
онда организација рачуноводства не може бити рационална. Усклађеност унутар
рачуноводствене функције подразумева квантитативну и квалитативну усклађеност.
Организација рачуноводства може бити рационална само уколико је изграђена за потребе
конкретног предузећа. Свако предузеће има своје специфичности и зато је немогуће изградити
идеалну организацију рачуноводства која би одговарала свим предузећима. Мора бити
динамична, односно мора да се мења и прилагођава променама које настају у условима рада.
28
раде у рачуноводству, а на тај начин утицаће и на тип организације рачуноводствене
фунцкије; ниска механизација рачуноводства доводи до споре обраде података...;
3) Рачуноводствени кадрови-број лица који ради у рачуноводству треба да одговара
организацији рачуноводства; рачуновође треба да буду стручни јер од њихове стручности у
великој мери зависи успешно фунцкионисање рачуноводствене службе,
4) Књиговодствена документа-треба одредити одговарајуће обрасце за снимање и праћење
пословних промена, који ће се стандардизовати, односно употребљавати дуже време;
обрасци се мењају само када је то потребно, односно када постану неадектватни,
5) Контни оквир-добро компонован контни оквир који прописује држава и контни план који
одређују сама предузећа представља основу за правилно организовање и успешно
функционисање организационе службе.
29
документ (специјални дневник у коме су књижене пословне промене у вези благајане) и
приманота (општи дневник у коме су књижене све остале промене). Извршена је подела
дневника на синтетичке рачуне главне књиге и аналитичке рачуне који се воде у помоћним
књигама, а балансирање се врши само на основу синтетичких рачуна.
Америчко књиговодство одликује се спајањем дневника и главне књиге у једну табелу која
представља хронолошку и систематску евиденцију. Садржи: редни број, датум, опис, контролну
колону и читав низ колона за поједине рачуне са по две потколоне (+ и -). Те колоне су нпр:
текући рачун, добављачи, купци... Почео је да се примењује почетком 19. века, али је временом
избачен јер није одговарао великим предузећима.
30
У 19. и 20. веку долази до наглог развоја технике и технологије и њихове примене у свим
областима, па и у рачуноводству. У прво време коришћене су разне врсте машина за писање и
рачунање. Пред Други светски рат почео је да се примењује систем бушених картица, који
представља виши степен машинске обраде података. У другој половини 20. века долази до
проналажења електронских рачунара. Компјутерска обрада података има велике предности
изражене у: брзини књижења, рачунања салда, боље ажурности... Могућност настајања
грешака сведена је на минимум (лакоо и брзо исправљање), улога живог рада се смањује,
елеминише се могућност физичке ликвидације неких пословних књига, намерног уношења
погрешног става, боља ажурност. Али постоји и један недостатак, у случају квара, престаје
процес обраде података што доводи у питање нормално функционисање и рад предузећа.
Сваки рачунар мора да има инсталирани систематски софтвер, чији је основни задатак
усмеравање, контрола и подржавање рада рачунарског система. Самим тим и рачуноводствена
обрада података претпоставља постојање, односно изградњу специфичног софтвера или
програмских пакета. Постоји велики број рачуноводствених софтвера. 1993. године уведен је
Југословенски рачуноводствени стандард 33 (ЈРС 33). Он је ревидиран 1998. године, и
дефинише се као: софтверски производ који се примењује на вођење пословних књига,
састваљање, презентацију, достављање и обелодањивање финансијских извештаја, као и при
интерној и ектерној ревизији. Циљ стандарда је да успостави смернице за поступке које треба
спровести приликом увођења и рада рачуноводственог софтвера, приликом интерне и
31
екстерне ревизије. Стандард је израђен на основу законске и професионалне регулативе које
важе у РС. ЈРС 33 садржи: увод, стандард, објашњење и примену стандарда. Највише пажње
посвећује се самом стандарду, који садржи 4 дела:
32
доношење одлука обухвата следеће фазе: јасно и тачно дефинисање проблема који треба
решити, одређивање могућих решења проблема, вредновање могућих решења проблема,
избор решења, примена одлуке.
33
4) Добављачи и други трговачки повериоци-интересују их информације о томе да ли ће
износе које им други дугују бити исплаћени на време;
5) Купци-заинтересовани су за информације на основу којих могу проценити опстанак и развој
предузећа нарочито тамо где постоји дуга сарадња;
6) Влада и њене агенције-заинтересовани су за информације о ефикасном коришћењу
ресурса;
7) Јавност-заинтересована је за информације предузећа јер од његове ефикасности зависи и
развој појединих подручја као и могућност запошљавања људи;
8) Управа предузећа (менаџмент)-одговнрна за припремање и презентовање
рачуноводствених информација, а уједно и њихов корисник. Форма и садржај додатних
информација управи су потребни ради планирања и контроле.
34
орган. Поре директора, значајне су и стручне службе за тачно и ажурно информисање
корисника: аналитичка, планска, финансијска, статистичка, техничка... Оне су дужне да на
основу одговарајуће евиденције и информација које добијају од екстерних органа дају
тачне податке и показатеље, формирају образложења и предлога )овде се консултују са
директором).
35
касније и о роби, материјалу и другим деловима имовине. Евиденција о расходима и
приходима није вршена. Зато се није могао саставити биланс стања и биланс успеха и утврдити
финансијски резултат, већ се он утвђивао преко инвентарисања имовине трговачке радње.
Књижење у простом књиговодству врши се једнострано, а не двојно. Настала промена се
књижи на само једном рачуну. Протукњижење на другом рачуну врши се само када настала
промена тангира два рачуна који се воде у простом књиговодству. Током година оно се
усавршавало, и почели су да се воде рачуни о приходима ик расходима, али и до данашњих
дана просто књиговодство остало је непотпуно. Просто књиговодство практиковало се дуги низ
година све до појаве двојног књиговодства у средњем веку. Међутим, није нестало, јер се и
данас користи у трговачким радњама, као и у другим малим фирмама и организацијама.
Како се у простом књиговодству није вршила евиденција прихода и расхода, и није било
могуће састављање биланса успеха и биланса стања, то се финансијски резултат није могао
утврдити преко биланса успеха већ помоћу инвентара. Инвентарисањем се врши попис
целокупне имовине једне трговачке радње на одређени дан. То се по правилу врши на крају
пословне године 31.12. Том приликом се врши попис свих средстава којима располаже
трговачка радња: објкети и опрема, роба, новац, потраживања. Затим се пописују све обавезе.
Утврђивање средстава врши се бројањем и мерењем у продавници и магацину, а утврђивање
потраживања и обавеза на основу евиденције која се води. Након завршеног инвентарисања
саставља се инвентар трговачке радње. У инвентар се уносе следећи подаци: назив трговачке
радње, датум, редни број, опис, износ. У колони износ исказује се само вредносни показатељ.
На крају се саставља рекапитулација у којој се исказује укупна актива, укупне обавезе и
сопствена средства (капитал). Упоређивањем висине сопственог капитала из крајњег и почетног
инветара (и он је потребан) сазнаје се и какав је и колики финансијски резултат остварила
трговачка радња. Ако је крајњи инветар већи од почетног остварен је добитак, а ако је крајњи
инветар мањи од почетног остварен је губитак.
Предузетници који пословне књиге воде по принципу простог књиговодства дужни су да воде:
пословну књигу прихода и расхода, књигу основних средстава и ситног инвентара. Поред тога,
зависно од делатности, преудзетници су дужни да воде и одговарајућу помоћну евиденцију,
као што је: калкулација продајне цене, лист дневног промета угоститеља, евиденција о
куповини, преради, производњи и промету производа од племенитих метала и драгог камења,
евиденција о готовим производима, пријемни-евиденциони лист комисионе робе.
Предузетници који се паусално опорезују, дужни су да воде само пословну књигу о оствареном
промету паусално опорезиваних обвезника. Књига основних средстава и ситног инвентара води
евиденцију о стању и кретању основних средстава и ситног инвентара у вредносним
јединицама. Води се у форми картотеке која се сврстава према инвентарском броју основног
средства. За свако основно средстгво отвара се посебна картица која садржи податке о
основном средству, инвентарски број, назив основног средства, фабрички број, податке о
набавној вредности, отписаној вредности, садашњој вредности и др..
102. Пословна књига прихода и расхода и биланс успеха у систему простог књиговодства.
36
Пословна књига прихода и расхода представља осонвну пословну књигу за предузетнике који
су се определили да пословне књиге воде по принципу простог књиговодства. У њој се води
хронолошка евиденција о приходима и расходима које предузеће остварује у току године
продајом производа, робе или вршењем услуге. Правилником је прописано да се у овој књизи
књиже следећи приходи: приход од продаје добара и услуга, приходи од финансирања и
ванредни приходи. Основни приход је приход од промета добара и услуга. С обзиром на то да
се продаја добара у продавницама врши по малопродајној цени са ПДВом, најпре се
евидентирају приходи од продаје са урачунатим ПДВом. Приходи од ПДВа не представљају
приход предузетника, већ државе, и он то мора уплатити држави, и затим му остаје приход од
делатности без ПДВа. Сходно нормативној регулативи, евидентирају се следећи расходи:
набавна вредност продате робе, репроматеријала или резервних делова, трошкови
производних услуга, амортизација, нематеријални трошкови, тропкови зараде запослених,
финансијски расходи и остали расходи.
37