TRUDI KANAVAN

Prevod sa engleskog:
Srđan Ajduković
 Naslov originala

THE MAGICIANS' GUILD

THE BLACK MAGICIAN TRILOGY
Trudi Canavan
Knjiga je posvećena mom ocu, Denisu Kanavanu. On je upalio
onu iskricu koja vezuje srodni plamen radoznalosti i
kreativnosti.
 REČ PREVODIOCA
Pred vama se nalazi prvi deo sage o čarobnjacima Kajrelije. Ovo je prvi
tom trilogije Crni čarobnjak koja predstavlja prvenac Trudi Kanavan. Ova
trilogija se bavi odnosima unutar Čarobnjačke gilde Kajrelije i
nesvakidašnjim događajem koji primorava čarobnjake da počnu da menjaju
nepisana pravila Gilde i prihvate činjenicu da su i ljudi koji ne potiču iz
aristokratskih porodica, takođe ljudi i da mogu da budu podjednako dobri
čarobnjaci kao i bilo ko od njih.
Veliki deo radnje se odigrava u straćarniku, siromašnom delu grada koji
se prostire izvan zidina Imardina. Usled dugogodišnje podvojenosti i
snishodljivog ophođena od strane „pravih” građana, žitelji straćarnika su
razvili svoju podkulturu. Da bi se barem njen delić dočarao čitaocima,
autorka je kao glavni adut upotrebila jezik, slislivši sleng stračarnika.
Pošto bi bilo nejasno pratiti dijaloge koji obiluju nepoznatim slengom, na
kraju knjige se nalazi mali rečnik koji bi trebalo da olakša čitanje. Takođe
postoji i pojmovnik raznim razjašnjenjima pojmova koja je Trudi Kanavan
smislila za svoj svet, počevši od hrane i živih bića pa sve do svakodnevnih
stvari i predmeta.
Ova saga je doživela veliki uspeh u svetu, tako da je toku pisanje knjige
Čarobnjakov šegrt, prethodnice Črnog čarobnjaka u kojoj će biti ispričana
priča o nastanku Gilde. Nakon toga je u planu i trilogija Izdajnik špijun koja
je direktni nastavak Crnog čarobnjaka.
Za kraj ovog malog uvoda mi ostaje samo da vam poželim prijatno
čitanje.
 ZAHVALNICE
Mnogi ljudi su mi pružili značajno ohrabrenje, podršku i konstruktivnu
kritiku tokom pisanja ove trilogije. Zahvaljujem se:
mami i tati, zato što su verovali da mogu da budem šta god poželim; Ivoni
Hardingem, starijoj sestri koju nikada nisam imala; Polu Maršalu, za njegovu
nepresušnu sposobnost da čita; Stivenu Pembertonu, za galone čaja i neke
prilično sulude predloge; Antoniju Moriksu, za diskusije o oružju i
demonstracijama borbe; Majku Hjuzu, koji uporno želi da bude protagonista;
Seli Muir, za prijateljstvo i iskrenost; Džuliji Tejlor, za njenu velikodušnost, i
Dirku Staseru, koji mi je dao šansu.
Takođe i Džeku Danu, zato što mi je povratio veru u moje pisanje kada
mi je najviše trebala; Džejn Vilijams, Viktoriji Hamond, i naročito Gejč Bel
koja je učinila da se osećam dobrodošlo među ne-sf piscima u Varuna centru
pisaca i Kerol Butman na njenoj mudrosti.
I ne smem da zaboravim da se zahvalim En Džefri, Polu Potikiju, Đoni
Johansen, Sari Endakot, Antoniju Okmanu, Dejvidu i Mišeli le Blank, i Lesu
Petersenu.
Topla zahvalnica i Piteru Bišopu i ekipi iz Varune. Pomogli ste mi na više
načina nego što mogu da pomenem.
Poslednja, ali ne i najmanje važna, naročita zahvalnica ide Franu
Brajsonu, mom agentu i heroju, zato što je odveo moje knjige taj korak dalje,
i Lindi Fanel koja je rekla: „Da, molim!”
 PRVO POGLAVLJE

PROČIŠĆENJE
U Imardinu se kaže da vetar ima dušu i da nariče kroz uzane ulice zato
što ga žalosti ono što tamo vidi. Na dan Pročišćenja fijukao je kroz jarbole
koji su se njihali u marini, navaljivao kroz zapadne kapije i vrištao među
zgradama. Onda, kao da je bio prestrašen odrpanim dušama na koje je tamo
naišao, utišao se do cviljenja.
Ili je to samo Sonei tako izgledalo. Kako ju je ošinuo još jedan nalet
hladnog vetra, obgrlila je grudi i privila pohabani kaput bliže telu. Spustivši
pogled, namrštila se na prizor gliba koji je svakim korakom koji bi načinila
prskao po njenim cipelama. Tkanina koju je nagurala u prevelike čizme već
je bila natopljena a prsti na nogama žigali su je od hladnoće.
Nagla kretnja sa desna privuče joj pažnju, i ona se pomeri u stranu kada
se čovek razbarušene sede kose isteturao iz bočne uličice i ničice pao.
Zaustavivši se, Sonea mu je ponudila ruku da ustane, ali starac kao da je nije
primećivao. Podigao se na noge i pridružio se pogrbljenim prilikama koje su
se kretale niz ulicu.
Uzdahnuvši, Sonea je provirila ispod ivice svoje kapuljače. Otromboljeni
stražar stajao je na ulazu u uličicu. Usta razvučenih u prezrivi, podrugljivi
osmeh, pogledom je leteo sa prilike na priliku. Namrštila se na njega, ali
kada je okrenuo glavu u njenom pravcu, brzo je skrenula pogled.
Prokleti da su stražari, pomislila je. Neka svi pronađu otrovne farene
kako gamižu u njihovim čizmama. Imena nekolicine dobrodušnih stražara
bocnula su joj savest, ali nije bila raspoložena da pravi izuzetke.
Utopivši se u korak sa prilikama koje su se vukle, Sonea je iz ulice izbila
na širi drum. Dvospratne i trospratne kuće uzdizale su se sa obe strane. Na
prozorima viših spratova bila su nanizana lica. Na jednom prozoru, dobro
obučeni čovek držao je malog dečaka da bi mogao da vidi ljude ispod.
Čovekov nos naborao se od prezira i kako je uperio prst nadole, dečak
napravi grimasu kao da je okusio nešto gadno.
Sonea ih je streljala pogledom. Ne bi bili tako nadmeni kada bih im
kamenom polomila prozor. Ona tromo pogleda oko sebe, ali ako je bilo na
tlu kamenja, bilo je dobro sakriveno kaljugom.
Nekoliko koraka ispred sebe ugledala je dvojicu stražara na početku
uličice. Obučeni u krute munđire od kuvane kože i gvozdene šlemove,
izgledali su kao da teže duplo više nego prosjaci na koje su motrili. Nosili su
drvene štitove, a sa pojasa su im visili kebini — gvozdene šipke koje su
koristili kao batine, ali sa kukom odmah iznad drške, koja je služila da uhvati
napadačev nož. Oborivši pogled, Sonea prođe pored njih dvojice.
„ ...presekli im put pre nego što su stigli do trga” govorio je jedan od
stražara „oko dva’es njih. Vođa bande je bio krupan. Imao je ožiljak na vratu
i...”
Soneino srce poskoči. Može li biti... ?
Par koraka iza stražara nalazio se uvučeni dovratak. Zavukavši se u
plitko udubljenje, okrenula je glavu da baci pogled na dva muškarca, ali trgla
se kada je ugledala dva tamna oka kako sa dovratka pilje u nju.
Žena je zurila u nju, očiju razrogačenih. Sonea ustuknu. Nepoznata se
takođe povuče unazad, a zatim se nasmeja kada je Sonea prasnula u smeh.
Samo odraz! Ispružila je ruku i njeni prsti dotakoše četvrtasti komad
uglačanog metala koji je visio sa zida. Neke reči bile su urezane u njegovu
površinu, ali znala je premalo o slovima da bi mogla da razazna šta znače.
Ispitala je svoj odraz. Mršavo, upalo lice. Kratka tamna kosa. Niko je
nikada nije nazvao lepom. Još je mogla da prođe kao dečak kada bi to želela.
Tetka joj je rekla da je više ličila na svoju odavno mrtvu majku nego na oca,
ali Sonea je sumnjala da Džona jednostavno nije želela da vidi bilo kakvu
sličnost sa svojim odsutnim zetom.
Sonea se nagla bliže odrazu.. Njena majka je bila lepa. Možda, ako bih
pustila kosu, pomislila je, i nosila nešto ženstveno . . .
...o, ne trudi se. Uz samoprezrivi frktaj okrenula se, iritirana sama sobom
što dozvoljava da je ponesu takve maštarije.
”...pre oko dvajes minuta”, reče glas u blizini. Ukrutila se kada se setila
zašto je stala u udubljenje.
„A gde misle da ih u Vate?”
„Nemam pojma, Mol.”
 „Ah, voleo bih da sam tamo. ’Si video šta su mala kopilad uradila
Porlenu prošle godine. Trebalo je nekoliko nedelja da se osip povuče, a
danima nije mogao da vidi kako treba. Pitam se da li mogu da se izvučem —
Haj! Pogrešan pravac, momak!”
Sonea je ignorisala vojnikov povik, znajući da on i njegov partner neće
napustiti svoj položaj na ulazu u uličicu, za slučaj da ljudi na ulici iskoriste
priliku kada im je odvučena pažnja i iskradu se. Potrčala je, gurajući se kroz
sve gušću gomilu. S vremena na vreme zastala bi da potraži poznata lica.
Nije imala sumnje oko toga o kome su stražari pričali. Priče o tome šta
su Harinovi momci uradili za vreme poslednjeg Pročišćenja prepričavane su
iznova i iznova tokom oštre prošlogodišnje zime. Bilo joj je drago da čuje da
su njeni stari prijatelji još pravili štetu, iako je morala da se složi sa tetkom
da joj je bolje da se kloni njihovih nestašluka. Sada je izgledalo da stražari
planiraju osvetu.
Što samo pokazuje da je Džona u pravu. Sonea se sumorno nasmešila.
Odrala bi me kada bi znala šta radim, ali moram da upozorim Harina.
Ponovo je pogledom pretražila gomilu. Nije to kao da ću da se vratim u
bandu. Samo treba da pronađem posmatrača — tamo!
U senkama jednog ulaza stajao je momak, zlovoljno i neprijateljski se
mršteći na svoje okruženje. Uprkos prividnoj nezainteresovanosti, njegov
pogled šetao je sa jednog kraja ulice na drugi. Kada je njegov pogled sreo
njen, Sonea krenu da namesti kapuljaču i načini nešto što bi većina smatrala
nepristojnim znakom. On suzi oči i hitro uzvrati pozdrav.
Sada sigurna da je posmatrač, probila se kroz gomilu i stala par koraka
od vrata, pretvarajući se da namešta šnir na čizmi.
„S kim si?” upitao ju je, ne gledajući u nju.
„Ni s kim.”
„Upotrebila si stari znak.”
„Nisam bila tu neko vreme.”
Zastao je. „Šta želiš?”
„Čula stražare kada su pričali”, reče mu. „Planiraju da uhvate nekoga.”
Posmatrač načini nepristojan zvuk. „A zašto bih ti verovao?”
„Harin mi je bio prijatelj”, odgovorila je uspravljajući se.
Dečak ju je par trenutaka odmeravao, a onda iskoračio iz dovratka i
ščepao je za ruku.
 „'Ajde onda da vidimo da li te se još uvek seća.”
Soneino srce preskoči otkucaj kada je počeo da je vuče kroz gomilu.
Blato je bilo klizavo i znala je da bi završila na tlu ako bi pokušala da se
ukopa u mestu. Tiho je proklela.
„Ne moraš da me vodiš do njega”, rekla je. „Samo mu reci moje ime.
Znače da ga ne bih zavrnula.”
Dečak ju je ignorisao. Stražari su ih sumnjičavo odmerili kada su prošli
pored njih. Sonea izvrnu svoju ruku ali je momkov stisak bio snažan.
Povukao ju je u bočnu ulicu.
„Saslušaj me”, rekla je. „Moje ime je Sonea. On me zna. A takođe i
Seri.”
„Onda nećeš imati ništa protiv da ga ponovo vidiš”, dobaci dečak preko
ramena.
Bočna ulica je bila prepuna, a većina ljudi je žurila. Uhvatila se za stub i
zaustavila ga.
„Ne mogu da idem sa tobom, moram da se nađem sa tetkom. Pusti me...”
Nalet ljudi se završio kako je gomila prošla i nastavila dalje niz ulicu.
Sonea je podigla pogled i zaječala.
„Džona će da me ubije.”
Niz stražara protezao se preko ulice, visoko podignutih štitova. Nekoliko
mladića je koračalo ispred njih, dobacujući uvrede i podsmevajući se. Dok je
Sonea gledala, jedan je bacio mali predmet na stražare. Projektil je udario u
štit i eksplodirao u oblaku crvenog praha. Radosni povik se ote mladićima
kada su se stražari povukli nekoliko koraka.
Nekoliko stopa iza mladića stajale su dve poznate prilike. Jedna od njih,
koja je stajala podbočena, bila je viša i masivnija nego što je se sećala. Dve
godine rasta obrisale su Harinov dečački izgled, ali po njegovom stavu je
zaključila da se ništa nije promenilo. On je uvek bio neosporni vođa bande,
sposoban da brzo opameti bilo koga dobro smeštenom pesnicom.
Pored njega je bio mladić gotovo upola sitniji. Sonea nije mogla da
savlada osmeh. Seri nimalo nije porastao od kada ga je prošli put videla, i
znala je koliko ga to sigurno nervira. Uprkos njegovoj sitnoj građi, Serija su
uvek poštovali u bandi zato što je njegov otac radio za Lopove.
Dok ju je posmatrač dovlačio, videla je kako Seri oliza svoj prst i diže
ga, da bi zatim klimnuo. Harin viknu. Momci izvukoše paketiće iz svoje
odeće i zavitlaše ih ka stražarima. Crveni oblak suknu sa štitova, a Sonea se
naceri kada su ljudi počeli da viču od bola.
Onda, iz uličice iza stražara, na ulicu izađe usamljena prilika. Sonea
pogleda u nju i krv joj se sledi u žilama.
„Čarobnjak!” zavapila je.
Dečak pored nje duboko udahnu kada je ugledao zakukuljenu priliku.
„Haj! Čarobnjak!” Viknuo je. Momci i stražari se uspraviše i okrenuše ka
novopridošlom.
A onda svi ustuknuše kada ih je zapahnuo nalet toplog vetra. Neprijatan
miris ispuni Soneine nozdrve, a oči počeše da je peku kada joj je crveni prah
naleteo na lice. Vetar je naglo nestao i sve je opet bilo tiho i mirno.
Otrevši suze, treptala je ka tlu, nadajući se da će naći malo čistog snega
da ublaži bol. Samo blato ju je okruživalo, glatko i nenarušeno otiscima
stopala. Ali to nikako nije bilo u redu. Kako joj se vid izbistrio, videla je da
se blato pretvorilo u sitne nabore koji su se širili od čarobnjakovih stopala.
„Bežimo!” zavapi Harin. Istog trena svi mladići odskočiše od stražara i
projuriše pored Sonee. Ciknuvši, posmatrač Soneu trzajem okrenu i povuče
za njima.
Usta su joj se osušila kada je ugledala još jedan red stražara na drugom
kraju ulice. Ovo je bila zamka! I ja sam uspela da budem uhvaćena sa
njima!
Posmatrač ju je i dalje vukao sa sobom, prateći Haronovu bandu koja ju
jurila ka stražarima. Kako su se približili, stražari podigoše štitove očekujući
nalet. Nekoliko koraka od njihovog niza, mladići naglo skrenuše u uličicu.
Jureći im za petama, Sonea primeti par ljudi u uniformama kako leže
naslonjeni na zid kod ulaza u uličicu.
„Sagni se!”, povikao je poznati glas.
Nečija šaka ju je ščepala i povukla. Zgrčila se kada su joj kolena udarila
o kaldrmu ispod blata. Čuvši povike iza sebe, okrenula se i ugledala gomilu
oružja i štitova kako ispunjavaju uski prolaz između zgrada, dok se oko njih
kovitlao oblak crvene prašine.
„Sonea?”
Poznati glas bio je pun čuđenja. Podigla je pogled i iscerila se kada je
videla Serija kako čuči pored nje.
„Rekla mi je da stražari spremaju zasedu”, kaza mu posmatrač.
 Seri klimnu. „Znali smo”. Osmeh se polako širio njegovim licem, a zatim
mu pogled pređe na stražare i osmeh iščeznu. „Hajdemo, svi. Vreme da
pođemo!”
Uzeo ju je za ruku, osovio je na noge i poveo između mladića koji su
bombardovali stražare. Dok su prolazili, blesak svetlosti ispuni uličicu
zaslepljujućom belinom.
„Šta je to bilo?”, izusti Sonea, pokušavajući da treptanjem odagna sliku
uske ulice koja joj je lelujala pred očima.
„Čarobnjak”, prosikta Seri.
„Trči!.”, zaurla Harin negde u blizini. Poluslepa, Sonea zabaulja napred.
Nečije telo je udari otpozadi i obori je. Seri ju je zgrabio za ruke, povukao na
noge i poveo napred.
Iskočili su iz uličice i Sonea shvati da je ponovo na glavnoj ulici. Momci
su usporili, navlačeći kapuljače i pogrbivši leđa dok su se širili po gomili.
Sonea je sledila njihov primer, pa su Seri i ona nekoliko minuta ćutke hodali.
Visoka prilika je stala pored Serija i provirila ispod kapuljače da je osmotri.
„Haj! Vidi ko je to!” Harinove oči se raširiše. „Sonea! Šta ti radiš ovde?”
Nasmešila se. „Ponovo bivam upletena u tvoje nestašluke, Harine.”
„Čula je da stražari planiraju zasedu, pa nas je potražila”, objasni Seri.
Harin omalovažavajuće odmahnu rukom. „Znali smo da će nešto da
pokušaju, tako da smo se postarali da imamo izlaz.”
Pomislila je na stražare onesvešćene na ulazu u uličicu i klimnula.
„Trebalo je da pretpostavim da znaš.”
„Pa, gde si bila? Prošle su... godine.”
„Dve godine. Živeli smo u Severnoj četvrti. Teča Ranel je iznajmio sobu
u boravionici.”
„Čujem da je kirija u tim boravionicama gadna - i sve košta dvostruko
više samo zato što živiš unutar gradskih zidina.”
„Tako je, ali preživljavamo.”
„Radeći šta?”, upita Seri.
„Popravljajući odeću i obuću.”
Harin klimnu. „Znači zato te tako dugo nismo videli.”
Sonea se nasmeši. Zato i zbog toga što je Džona želela da me drži
podalje druženja sa tvojom bandom. Njena tetka nije odobravala Harina i
njegove prijatelje. Nimalo...
 „Ne zvuči previše uzbudljivo”, promrmlja Seri.
Gledajući u njega, primetila je da, iako nije mnogo porastao za poslednjih
par godina, njegovo lice više nije bilo dečačko. Nosio je novi dugi kaput sa
koncima koji su visili tamo gde je bio skraćivan, i verovatno pun kolekcije
kalauza, noževa, tričarija i slatkiša sakrivenih po džepovima i torbicama
ušivenih u postavu. Uvek se pitala šta će Seri raditi kada preraste džeparenje
i obijanje.
„Bezbednije je nego da visim sa takvima kao što ste vi”, reče mu.
Serijeve oči se suziše. „To su Džonine priče.”
„Džonine priče su nas i izvukle iz straćarnika.”
„Dakle", ubaci se Harin. „Ako imaš sobu u boravionici, zašto si ovde?”
Sonea se namršti, a njeno raspoloženje postade tmurno. „Kralj izbacuje
ljude iz boravionica”, reče mu. „Kaže da ne želi da toliko ljudi živi u jednoj
zgradi - da to nije čisto. Došli su stražari i jutros nas isterali.”
Harin se namršti i prokunu. Pogledavši Serija videla je da je zadirkujući
pogled njegovih očiju zamro. Skrenula je pogled, zahvalna, ali ne i utešena
njihovim razumevanjem.
Jednom rečju iz palate, za jedno jutro, sve za šta su ona, njena tetka i teča
radili bilo im je oduzeto. Nije bilo vremena ni da razmisle o značenju svega
toga dok su grabili svoje stvari pre nego što su ih izvukli na ulicu.
„Gde su sada Džona i Ranel?”, upita Harin.
„Poslali su me ovamo da vidim da li možemo da dobijemo sobu na
starom mestu.”
Seri je pogleda pravo u oči. „Dođi kod mene ako ne možete.”
Klimnula je. „Hvala.”
Gomila je polako izlazila iz ulice na veliku popločanu površinu. Ovo je
bio Severni trg, gde su svake nedelje održavane male lokalne pijace. Ona i
njena tetka ih redovno posećuju - redovno su ih posećivale.
Nekoliko stotina ljudi okupilo se na trgu. Dok su mnogi nastavljali put
kroz Severnu kapiju, drugi su ostajali unutra, nadajući se da će naći svoje
voljene pre nego što uđu u metež među straćarama, a uvek je bilo i nekih koji
odbijali da krenu dalje dok ne bi bili prisiljeni.
Seri i Harin su stali kod ruba bazenčića na sredini trga. Statua kralja
Kalpola uzdizala se iz vode. Davno preminuli monarh imao je skoro četrdeset
godina kada je iskorenio planinske bandite, ali ovde je bio prikazan kao
mladić koji u desnoj ruci drži mač načinjen po ugledu na njegovo slavno,
draguljima optočeno sečivo, a u levoj podjednako ukrašen pehar.
Drugačija statua nekada je stajala na njegovom mestu, ali je srušena pre
trideset godina. Iako je kralj Terel tokom godina podigao nekoliko statua, sve
osim jedne bile su uništene, i pričalo se da je čak i ta jedina preživela statua,
zaštićena bedemima palate, oskrnavljena tako što joj je uništeno lice. Uprkos
svemu što je učinio, građani Imardina će kralja Terela uvek pamtiti kao
čoveka koji je započeo godišnja Pročišćenja.
Teča joj je mnogo puta pričao tu priču. Pre trideset godina, nakon što su
se uticajni članovi plemićkih kuća požalili da ulice nisu bezbedne, kralj je
naredio straži da istera iz grada sve prosjake, beskućne bitange i one koje su
smatrali kriminalcima. Razljućeni ovime, najjači od izbačenih okupili su se i
suprotstavili se oružjem koje su obezbedili bogatiji krijumčari i lopovi.
Suočen sa uličnim borbama i neredima, kralj se obratio za pomoć
čarobnjačkoj Gildi.
Pobunjenici nisu imali oružja koja bi mogli da koriste protiv magije. Bili
su zarobljeni ili proterani u straćarnik. Kralj je bio toliko zadovoljan
svečanostima koje su plemići održali da ovo proslave, da je objavio da će
grad biti čišćen od propaliteta svake zime.
Kada je stari kralj pre pet godina umro, mnogi su se nadali da će
Pročišćenja prestati, ali Terelov sin, kralj Merin, nastavio je tradiciju.
Gledajući oko sebe, bilo joj je teško da zamisli da krhki, bolešljivi ljudi oko
nje mogu da predstavljaju bilo kakvu pretnju. Onda je primetila da se
nekoliko mladića okupilo oko Harina, gledajući svog vođu u iščekivanju.
Osetila je kako joj se stomak steže od iznenadnog uvida situacije.
„Moram da idem”, rekla je.
„Ne, ne idi”, usprotivio se Seri. „Tek što smo ponovo pronašli jedni
druge."
Odmahnula je glavom. „Predugo sam se zadržala. Džona i Ranel su
možda već u straćarniku.”
„Onda si već u nevolji.” Seri slegnu ramenima. „Još uvek s' plašiš grdnje,
a?”
Pogledala ga je prekorno. Nezastrašen, uzvratio joj je osmehom.
„Izvoli.” Tutnuo joj je nešto u šaku. Spustivši pogled, pregledala je mali
paketić papira.
 „Ovo ste bacali na stražare?”
Seri klimnu. „Prah od papee”, on reče. „Peče oči i izaziva osip.”
„Nije baš koristan protiv čarobnjaka.”
Iskezio se. „Pogodio sam jednom jednog. Nije me video.
Sonea krenu da mu vrati paketić, ali Seri odmahnu rukom.
„Zadrži ga”, reče. „Ovde nije od koristi. Čarobnjaci uvek naprave zid.
Ona odmahnu glavom. „Zato umesto toga bacate kamenje? Zašto se
uopšte i trudite?”
„Osećaj je lep.” Seri pogleda unazad na put, čelično sivim očima. „Da to
ne radimo, bilo bi kao da nam Pročišćenje ne smeta. Ne možemo da im
dozvolimo da nas tek tako isteraju iz grada, zar ne?"
Slegnuvši ramenima, pogledala je mladiće. Oči su im se sijale u
iščekivanju. Oduvel je smatrala da je gađanje čarobnjaka bilo čime
besmisleno i glupo.
„Ali ti i Harin gotovo nikada ni ne ulazite u grad”, rekla je.
„Ne, ali bi trebalo da možemo ako poželimo.” Seri se isceri. „A ovo je
jedina prilika kada možemo da stvaramo nevolje, a da Lopovi u to ne guraju
noseve. ”
Sonea prevrnu očima. „Dakle o tome se radi.”
„Haj! Ajdemo!” Harin je nadjačao žamor gomile.
Kada su mladići viknuli i krenuli, Seri ju je pogledao sa iščekivanjem.
„Hajde”, ubeđivao ju je. „Biće zabavno.”
Sonea odmahnu glavom.
„Ne moraš da nam se pridružiš, samo gledaj”, reče. „Posle ću poći sa
tobom i postarati se da nađete prebivalište.”
„Ali...”
„Uzmi.” Odvezao joj je maramu. Savivši je u trougao, obavio ju je oko
njene glave i vezao ispod brade. „Sada više ličiš na devojku. Čak i ako
stražari odluče da nas pojure, što nikada ne čine, neće misliti da si jedna od
smutljivaca. Tako”, potapšao ju je po obrazu, „mnogo bolje. Sada pođi. Neću
ti dopustiti da ponovo nestaneš.”
Uzdahnula je. „U redu.”
Gomila se povećala, i banda je počela da se gura kroz masu ljudi. Na
Soneino iznenađenje, na njihova laktanja nije bilo nikakvih odgovora u vidu
protesta ili psovki. Umesto toga, muškarci i žene pored kojih je prošla su im
gurali u ruke kamenje ili prezrelo voće, i šaputali reči ohrabrenja. Kako je
mimo nestrpljivih lica išla za Serijem, osetila je kako u njoj narasta
uzbuđenje. Razumni ljudi kao njena tetka i teča već su napustili Severni trg.
Oni koji su ostali su želeli da vide demonstraciju prkosa - i nije ih bilo briga
koliko je ona besmislena.
Gomila se proređivala kako se banda približavala ivici. Sonea je videla
kako na jednoj strani ljudi još uvek pristižu na trg iz okolnih ulica, dok se na
drugoj udaljena kapija uzdizala nad gomilom. Ispred...
Sonea se zaustavila i osetila kako je sve njeno samopouzdanje iščilelo.
Seri je nastavio napred, ali ona se vratila par koraka i zaustavila ispred
postarije žene. Manje od dvadeset koraka odatle, nalazio se niz čarobnjaka.
Duboko udahnuvši, polako se opustila. Znala je da se oni neće pomeriti
sa svojih mesta. Ignorisaće gomilu dok ne budu bili spremni da je isteraju sa
trga. Nije bilo razloga za strah.
Progutavši pljuvačku, primorala je sebe da skrene pogled i potraži
mladiće, Harin, Seri i ostali su išli dalje napred, šetajući među sve slabijim
prilivom zakasnelih koji su se priključivali ivici gomile.
Ponovo pogledavši čarobnjake, uzdrhtala je. Nikada im nije bila ovoliko
blizu, niti je ikada imala priliku da ih dobro osmotri.
Nosili su uniforme: odore širokih rukava sa širokim opasačem oko
struka. Kako joj je rekao teča Ranel, ovakva odeća bila moderna je pre
mnogo vekova, ali sada je bio zločin da se obični ljudi oblače kao
čarobnjaci.
Svi su bili muškarci. Sa svog mesta mogla je da vidi njih devet koji su
stajali ili sami ili u parovima, sačinjavajući deo kruga za koji je znala da će
obuhvatiti ceo trg. Nekima nije bilo više od dvadeset, dok su neki izgledali
drevno. Jedan od najbližih, svetlokosi muškarac od oko trideset, bio je
iznenađujuće zgodan na neki uglađeni, negovani način. Ostali su izgledali
iznenađujuće obično.
Krajičkom oka je videla nagli pokret i okrenula se na vreme da ugleda
Harina kako zamahuje rukom. Kamen je poleteo ka čarobnjacima. Uprkos
tome što je znala šta će se dogoditi, zadržala je dah.
Kamen je udario u nešto tvrdo i nevidljivo i pao na zemlju. Izdahnula je
kada je još mladića počelo da baca kamenje. Nekoliko prilika u odorama
pogledalo je kako se projektili odbijaju o vazduh ispred njih. Ostali su kratko
pogledali mladiće, potom se vratili svojim razgovorima.
Sonea je piljila tamo gde se nalazila barijera čarobnjaka. Ništa nije mogla
da vidi. Krenuvši napred, izvadila je jedan od zavežljaja iz svojih džepova,
zamahnula i zavitlala ga iz sve snage. Rasturio se kada je udario u nevidljivi
zid, i za trenutak se u vazduhu nalazio oblak praha, ravan sa jedne strane.
Čula je tihi kikot u blizini i okrenula se ka starijoj ženi koja joj se
smešila.
„Dobar hitac”, reče cerekajući se. „Pokaz'la si im. Nastavi.”
Sonea je uvukla šaku u džep i prsti joj se sklopiše oko velikog kamena.
Približila se čarobnjacima nekoliko koraka i nasmešila.
Videla je uznemirenost na nekoliko njihovih lica. Očigledno nisu voleli da
im se prkosi, ali nešto ih je sprečavalo da se suprotstave mladićima.
Iza izmaglice crvenog praha dopreše glasovi. Lepo negovani čovek je
podigao pogled, a zatim se okrenuo svom prijatelju, starijem prosedom
čoveku.
„Bedne štetočine”, narugao se. „Koliko još moramo da čekamo pa da ih
se otarasimo?”
Nešto se prevrnulo u Soneinom stomaku i ona stegnu kamen još jače.
Izvukla ga je i odmerila njegovu težinu. Bio je prilično težak. Okrenuvši se
ka čarobnjacima, sakupila je sav svoj bes zbog izbacivanja iz doma, svu
urođenu mržnju prema čarobnjacima i bacila kamen ka onome koji je
govorio. Pratila je pogledom njegovu putanju kroz vazduh, i kako se
približavao čarobnjačkoj barijeri, zaželela je da se probije i pogodi svoj cilj.
Talasi plave svetlosti suknuše, a kamen uz tup udarac pogodi
čarobnjakovu slepočnicu. Stajao je nepomično, ni u šta zagledan, a onda su
mu kolena klecnula i njegov prijatelj mu priđe da ga uhvati.
Sonea je piljila otvorenih usta dok je stariji čarobnjak spuštao svog
sadruga na zemlju. Podsmesi mladića zamreše. Mir se poput dima proširio
gomilom.
Onda odjeknuše povici kako su još dva čarobnjaka priskočila i čučnula
pored svog palog druga. Harinovi prijatelji i drugi iz gomile, počeše da kliču.
Buka se vratila na trg kako su ljudi počeli da mrmljaju i dovikuju šta se
dogodilo.
Sonea je spustila pogled na svoje ruke. Uspelo je. Probila sam barijeru,
ali to nije moguće, osim ako....
 Ako nisam koristila magiju.
Ohladila se kada se setila kako je usmerila svoj bes i mržnju na taj
kamen, kako je umom pratila njegovu putanju i snagom volje ga proterala
kroz zid. Nešto u njoj se komešalo, kao da je nestrpljivo da ponovi te radnje.
Podignuvši pogled, videla je da se nekoliko čarobnjaka okupilo oko svog
palog prijatelja. Neki su klečali pored njega, ali većina se okrenula ka gomili,
pretražujući je pogledom. Traže me, iznenada je pomislila. Kao da je čuo
njene misli, jedan se okrenuo i zapiljio pravo u nju. Ukočila se od užasa, ali
njegov pogled je prešao preko nje i nastavio da šeta po masi.
Ne znaju ko je to učinio. Odahnula je od olakšanja. Osvrnuvši se oko
sebe, videla je da se gomila nekoliko koraka iza nje. Mladići su se povlačili.
Srca koje je bubnjalo, pošla je za njima.
Tada se stariji čarobnjak uspravio. Za razliku od ostalih njegove oči se
bez oklevanja prikovaše za njene. Uperio je prst u nju i ostali čarobnjaci se
okrenuše da pogledaju. Kako su se njihove ruke dizale, osetila je navalu
užasa. Okrenuvši se, zaletela se ka masi. Krajičkom oka je videla ostatak
mladića kako beži. Vid joj se zamuti kada nekoliko brzih blesaka svetlosti
obasja lica pred njom, a onda se vazduhom prolomiše vrisci. Vrelina prelete
preko nje i ona pade na kolena boreći se za vazduh.
„STOJ!”
Nije osećala bol. Spustivši pogled, odahnula je od olakšanja što joj je
telo čitavo. Podigla je pogled; ljudi su još uvek bežali, potpuno ignorišući
čudnovato pojačanu naredbu koja je još uvek odjekivala trgom.
Miris paljevine joj dopre do nosa. Sonea se okrenula i ugledala priliku
opruženu licem nadole na kaldrmi, par koraka od nje. Iako su plamenovi
gladno proždirali odeću, prilika je nepomično ležala. Onda je videla crnu
masu koje je nekada bila ruka i stomak joj se prevrnu od mučnine.
„NEMOJTE JE POVREDITI!”
Pridigavši se na noge, okrenula se od leša. Prilike su jurile pored nje sa
obe strane kako su mladići bežali. Uz napor, primorala je sebe da nesigurno
potrči.
Sustigla je gomilu kod Severne kapije i progurala se kroz nju. Probijajući
se napred, grabeći se za prostor sa onima koji su bih ispred nje, ugurala se
duboko u gomilu tela. Osećajući još uvek težinu kamenja u džepovima, žurno
ih je izbacila napolje. Nešto ju je uhvatilo za noge, saplelo, ah se ona se
podigla i jurnula napred.
Nečije ruke su je grubo uhvatile otpozadi. Otimala se i udahnula da
vrisne, ah ruke je okrenuše i ona se nađe kako pilji u poznate plave Harinove
oči.
 DRUGO POGLAVLJE

ČAROBNJAČKA RASPRAVA
Iako je nebrojeno puta ušao u Dvoranu Gilde od kada je pre više od
trideset godina diplomirao, gospodar Roten nikada nije čuo da odjekuje od
tolikog broja glasova.
Pogledao je more ljudi i žena pred sobom, odevenih u odore. Bili su
načinjeni krugovi čarobnjaka i primetio je uobičajena društva i frakcije.
Ostali su tumarali, napuštajući jedne krugove i pridružujući se drugima. Ruke
su mahale naglašavajući reči, a povremeni uzvik ili negiranje bi se uzdigli
iznad graje.
Okupljanja su obično bili dostojanstveni, uredni događaji, ali dok ne bi
došao administrator-upravitelj da ih organizuje, učesnici su obično
razgovarajući kružili po središtu prostorije. Kako se Roten zaputio ka gomili,
uhvatio je deliće razgovora koji su delovali kao da dopiru sa tavanice.
Dvorana Gilde je pojačavala zvuke na čudne i nepredvidive načine, naročito
ako bi glasovi bili povišeni.
Efekat nije bio magičan, kao što bi nenadareni posetioci često
pretpostavili, već nenameran rezultat pretvaranja zgrade u dvoranu. Prva i
najstarija građevina Gilde isprva je sadržala prostorije za smeštaj čarobnjaka
i njihovih učenika, kao i prostore za predavanja i okupljanja. Četiri veka
kasnije, suočena sa velikim povećanjem broja članova, Gilda je izgradila
nekoliko novih zgrada. Ne želeći da unište svoj prvi dom, uklonili su
unutarnje zidove i dodali sedišta i od tada se sva okupljanja Gilde,
ceremonije primanja, diplomiranja i saslušanja tu održavaju.
Visoka prilika u ljubičastoj odori izašla je iz gomile i prišla Rotenu.
Primetivši nestrpljiv izraz lica mlađeg čarobnjaka, Roten se nasmeši. Danil se
više puta žalio kako se u Gildi ne događa ništa uzbudljivo.
„Dakle, stari prijatelju. Kako je prošlo?" upita Danil.
Roten prekrsti ruke. „Stari prijatelj, baš!”
 „Stari đavo, onda." Danil nehajno odmahnu rukom. „Šta je upravitelj
rekao?”
„Ništa. Samo je želeo da mu opišem šta se dogodilo. Izgleda da sam ja
jedini koji ju je video.”
„Na njenu sreću”, odgovori Danil. „Zašto su ostali pokušali da je ubiju?”
Roten odmahnu glavom. „Mislim da nisu nameravali.”
Začuo se gong, glasniji od huka glasova i pojačani glas upravitelja Gilde
proširi se dvoranom.
„Neka svi čarobnjaci zauzmu svoja mesta, molim.”
Pogledavši iz sebe, Roten je video ogromna ulazna vrata dvorane kako se
zatvaraju. Gomile odora se raspršiše kako su se čarobnjaci zaputili sedištima
na obe strane prostorije. Danil klimnu pokazujući ispred sebe.
„Danas imamo retko društvo.”
Roten je pogledao tamo gde mu je prijatelj pokazao. Viši čarobnjaci su
zauzimali svoja mesta. Da bi njihov položaj i autoritet u Gildi bio obeležen,
njihova sedišta su raspoređena u pet redova u prednjem delu dvorane. Do tih
uzdignutih sedišta dolazilo se pomoću dvaju uzanih stepeništa. U sredini
najvišeg reda je stajala velika stolica ukrašena zlatom i koja je imala izvezeni
kraljev inkal: stilizovanu noćnu pticu. Stolica je bila prazna, ali u dva sedišta
sa obe strane sedali su čarobnjaci sa zlatnim pojasevima oko strukova.
„Kraljevi savetnici”, promrmlja Roten. „Zanimljivo.”
„Da”, odgovori Danil. „Pitam se da li kralj Merin smatra da je ovo
okupljanje dovoljno važno da bi prisustvovao.”
„Nedovoljno je bitno da bi lično došao.”
„Naravno da ne”. Danil se nasmeši. „Da je tako, pazili bismo na
ponašanje.”
Roten slegnu ramenima. „Nema nikakve razlike, Danile. Čak i da
savetnici nisu ovde, niko od nas ne bi rekao nešto što ne bi rekao i u
kraljevom prisustvu. Ne, oni su ovde da se postaraju da učinimo nešto više
od toga da samo pričamo o devojci.”
Stigavši do svojih uobičajenih sedišta, oni sedoše. Danil se zavalio u
stolicu i preleteo pogledom po prostoriji. „Sve ovo zbog jednog prljavog
uličnog mangupa.”
Roten se prigušeno nasmcja. „Izazvala je priličnu pometnju, zar ne?”
„Fergun nije došao”, Danil se namršti ka redu sedišta uz suprotni zid, „ali
njegovi sledbenici su tu.”
Iako Roten nije odobravao javno iskazivanje netrpeljivosti prema drugim
čarobnjacima, nije mogao a da se ne nasmeši. Fergunovo nametljivo
ponašanje ga nije činilo omiljenim među ostalima. „Koliko se ja sećam
isceliteljevog izveštaja, udarac je izazvao priličnu zbunjenost i uznemirenost.
Iscelitelj je smatrao da je mudro da Fergunu da sedativ.”
Danil tiho uzviknu oduševljeno likujući. „Fergun spava! Kada shvati da
je propustio ovaj sastanak, biće razjareni”
Gong je ponovo odjeknuo i prostorija poče da se utišava.
„I, kao što možeš pretpostaviti, upravitelj Lorlen je bio veoma razočaran
što gospodar Fergun nije mogao da da svoju verziju događaja”, dodade Roten
šapatom.
Danil jedva zadrža smeh. Pogledavši ka višim čarobnjacima, Roten vide
da su svi zauzeli svoja mesta. Samo je upravitelj Lorlen još uvek stajao, sa
gongom u jednoj i batom u drugoj ruci.
Lorlenov izraz je bio neuobičajeno ozbiljan. Roten se uozbiljio kada se
setio da je ovo prva kriza sa kojom se upravitelj suočava od kada je izabran
na taj položaj. Lorlen je dokazao da je sposoban da se nosi sa svakodnevnim
problemima unutar Gilde, ali sigurno je bilo više od nekolicine čarobnjaka
koji su se pitali kako bi upravitelj izašao na kraj sa krizom kao što je ova.
„Sazvao sam ovo okupljanje da bismo raspravili događaje koji su se zbili
jutros na Severnom trgu", poče Lorlen. „Moramo posvetiti pažnju dvama
krajnje ozbiljnim pitanjima: ubistvu nevinog i postojanju čarobnjaka koji nije
pod našom kontrolom. Prvo ćemo razmatrati hitnije od ova pitanja. Pozivam
gospodara Rotena kao svedoka događaja.”
Danil pogleda iznenađeno Rotena, a zatim se nasmeši. „Naravno. Sigurno
su prošle godine od kada nisi stajao tamo. Srećno.”
Ustajući, Roten uputi prijatelju prekorevajući pogled. „Hvala ti što si me
podsetio. Biću u redu.”
Lica su se okrenula dok su čarobnjaci posmatrali Rotena kako silazi sa
svog sedišta i prelazi preko dvorane da stane pred više čarobnjake. Pognuo je
glavu pred upraviteljem. Loren klimnu u znak odgovora.
„Kažite nam čemu ste prisustvovali, gospodaru Roten.”
Roten je zastao da razmisli o onome što će reći. Kada se obraća Gildi, od
govornika se očekuje da bude koncizan i da izbegava razrađivanje priče.
 „Kada sam jutros stigao na Severni trg, zatekao sam gospodara Ferguna
koji je već bio na svom mestu”, poče on. „Zauzeo sam položaj pored njega i
dodao svoju moć štitu. Neki od mlađih bitangi su bacali kamenje, ali kao i
uvek, nismo obraćali pažnju na njih.” Podigavši pogled do viših čarobnjaka,
video je da ga pažljivo posmatraju. Potisnuo je nalet nervoze. Zaista je prošlo
mnogo od kada se poslednji put obratio Gildi.
„Zatim sam krajičkom oka ugledao blesak plave svetlosti i osetio
poremećaj u štitu. Primetio sam predmet kako leti ka meni, ali pre nego što
sam stigao da reagujem, pogodio je gospodara Ferguna u slepočnicu, lišivši
ga svesti. Uhvatio sam gospodara Ferguna dok je padao, spustio ga na tlo i
uverio se da povreda nije ozbiljna. Onda, kada su ostali prišli da pomognu,
počeo sam da tragam za bacačem kamena.”
Roten se kiselo nasmeši dok se prisećao. „Dok je večina mladića
iznenađeno i zbunjeno piljila, ugledao sam jednu devojku koja je zapanjeno
zurila u svoje ruke. Izgubio sam je iz vida kada su moje kolege pristigle, a
pošto oni nisu mogli da odrede ko je bacio kamen, zamolili su mene da
pokažem ko je to bio.”
Odmahnuo je glavom. „Kada sam to učinio, greškom su pomislili da sam
pokazao na mladiča koji je stajao pored nje i... i uzvratili su napad.”
Lorlen pokaza Rotenu da stane. Pogledao je čarobnjake u redu sedišta
pod sobom, očiju upravljenih u gospodara Balkana, starešinu ratnika.
„Gospodaru Balkane, šta ste otkrili tokom ispitivanja onih koji su napali
mladića?”
Čarobnjak u crvenoj odori ustade. „Svih devetnaest čarobnjaka koji su
učestvovali u napadu verovali su da je jedan od dečaka iz gomile napadač,
zato što su pomislili da nije verovatno da bi devojka bila obučena kao
čarobnjak-odmetnik. Svi su nameravali da ošamute momka, ne da mu
naškode. Iz opisa udara, koji su mi pružili svedoci, verujem da je ovo zaista
to što se dogodilo. Takođe sam iz ovih izveštaja zaključio da su se neki od
ovih omamljujućih udara spojili i sačinili nekontrolisani vatreni udar. To je
ono što je ubilo momka.”
Sećanje na obličje koje je tinjalo iskrsnu u Rotenovom umu. Zgađen, on
obori pogled. Čak i da se udari nisu spojili, devetnaest ošamučujućih udara
bi namrtvo umlatili dečakovo telo. Nije mogao da se odupre osećaju da je on
odgovoran za to. Da je samo sam nešto preduzeo, pre nego što su ostali
reagovali...
„Ovo stvara nova teška pitanja”, reče Lorlen. „Nije verovatno da će nam
javnost poverovati ako im kažemo da smo jednostavno pogrešili. Izvinjenje
nije dovoljno. Moramo načiniti neke pokušaje da se iskupimo. Hoćemo li
dati nadoknadu mladićevoj porodici?”
Nekoliko viših čarobnjaka klimnu, a iza sebe Roten začu žagor
odobravanja.
„Ako je moguće pronaći ih", dodade jedan od viših čarobnjaka.
„Bojim se da nadoknada neće popraviti štetu koju smo naneli našoj
reputaciji”, namršteno će Lorlen. „Kako možemo povratiti poštovanje i
poverenje ljudi?”
Usledio je žamor, a onda se oglasio jedan glas: „Nadoknada je dovoljna."
„Dajte vremena - ljudi će zaboraviti”, reče drugi.
„Učinili smo sve što smo mogli.”
I tiše, sa Rotenove desne strane: „...samo dečak iz straćara. Koga je
briga?"
Roten uzdahnu. Iako ga ovakve reći nisu iznenadile, probudile su u njemu
dobro poznati bes. Od Gilde se zakonom očekivalo da štiti druge - a zakon
nije pravio razlike između bogatih i siromašnih. Čuo je kako čarobnjaci tvrde
kako su svi žitelji straćarnika lopovi i da ne zaslužuju zaštitu Gilde.
„Nema mnogo toga što još možemo da učinimo”, reče gospodar Balkan.
„Viši staleži će prihvatiti da je dečakova smrt bila nesrećan slučaj. Siromašni
neće, i šta god da uradimo ili kažemo neće učiniti da se predomisle.”
Upravitelj Lorlen je pogledao svakog od viših čarobnjaka ponaosob. Svi
su klimnuli.
„U redu”, on reče. „Razmotrićemo ovu stvar na sledećem okupljanju,
kada ćemo već moći da ocenimo posledice ove tragedije.” Duboko je
udahnuo, ispravio se i preleteo pogledom preko dvorane. „Sada da se
pozabavimo drugim pitanjem, čarobnjakom-odmetnikom. Da li je još neko
osim gospodara Rotena video ovu devojku ili je primetio kada je bacila
kamen?”
Usledila je tišina. Lorlen se namrštio, razočaran. Većinom rasprava na
okupljanjima Gilde su dominirale starešine disciplina: gospa Vinara,
gospodar Balkan i gospodar Sarin. Gospa Vinara, starešina iscelitelja, bila je
praktična i nepopustljiva žena, ali je umela da bude iznenađujuće saosećajna.
Robusni gospodar Balkan je bio oprezan i pažljiv da sagleda sve strane
problema, ali nije prezao od teških i brzih odluka. Najstariji od ovo troje,
gospodar Sarin, je mogao da bude strog u svojim sudovima ali uvek je
priznavao stavove drugih kao razložne.
Oni su bili čarobnjaci od kojih jc Lorlen očekivao odgovore. „Moramo
započeti sa ispitivanjem činjenica koje su jasne i potvrđene od strane
svedoka. Nema sumnje da je, iako možda zvuči Čudno, magični štit probio
običan kamen. Gospodaru Balkane, kako je ovo moguće?”
Ratnik slegnu ramenima. „Štit koji smo koristili da prilikom Pročišćenja
odbija kamenje je slab: dovoljno jak da zaustavi projektile, ali ne i magiju.
Zbog plavog bleska i osećaja smetnji koje su opisali oni koji su držali štit,
jasno je da je korišćena magija. Međutim da bi magija probila štit potrebno je
da bude uobličena za tu svrhu. Verujem da je napadač koristio udar -
jednostavan - poslat sa kamenom.”
„Ali zašto je uopšte koristio kamen?”, upita gospa Vinara. „Zašto nije
udario samo sa magijom?”
„Da bi sakrio udar?", predloži gospodar Sarin. „Da su čarobnjaci videli
kako se približava udar, možda bi na vreme pojačali štit.” „To je moguće”,
reče Balkan, „ali sila udara je korišćena samo da probije barijeru. Da je
napadač imao zlih namera, gospodar Fergun bi završio sa nečim više od
modrice na slepočnici."
Vinara se namršti. „Dakle ovaj napadač nije želeo da ozbiljno povredi?
Zašto bi to onda uopšte radio?”
„Da demonstrira svoju moć - da nam prkosi, možda”, odgovori Balkan.
Sarinovo izbrazdano lice se negodujuće naboralo. Roten odmahnu
glavom. Primetivši taj pokret, Balkan spusti pogled i nasmeši se. „Zar se ne
slažete, gospodaru Rotene?”
„Nije očekivala da uradi bilo šta”, reče mu Roten. „Po njenom izrazu bilo
je očigledno da je šokirana i iznenađena onime što je učinila. Verujem da nije
obučavana.”
„Nemoguće”, Sarin odmahnu glavom. „Neko je sigurno oslobodio njene
moći.”
„I naučio je da ih kontroliše, nadamo se”, dodade Vinara. „Ili imamo
ozbiljan problem druge vrste.”
U istom trenu, ćela dvorana poče da bruji od nagađanja. Lorlen podiže
ruku i svi glasovi se utišaše.
„Kada mi je gospodar Roten ispričao čemu je prisustvovao, pozvao sam u
svoju sobu gospodara Solenda da ga pitam da li je on, tokom izučavanja
istorije Gilde, čitao o čarobnjacima čije su se moći razvile bez pomoći.”
Lorlenov izraz je bio smrtno ozbiljan. „Izgleda da je naša pretpostavka, da
moć čarobnjaka može da oslobodi samo drugi čarobnjak, pogrešna.
Zabeleženo je da su u ranim vekovima Gildinog postojanja neki, koji su
tražili obuku, već znali da koriste magiju. Njihove moći su se prirodno
razvijale kako su fizički sazrevali. Budući da mi primamo i iniciramo
polaznike dok su još veoma mladi, više ne dolazi do prirodnog razvoja
moći.” Lorlen pokaza ka sedištima na jednoj strani dvorane. „Zamolio sam
gospodara Solenda da sakupi sve što zna o ovom fenomenu i sada ga
pozivam pred nas da nam prenese ono što je otkrio.”
Ostarela prilika ustade iz reda muškaraca i žena u odorama i zaputi se niz
stepenice. Svi su u tišini čekali dok stari istoričar nije stigao do poda i
dovukao se da stane uz Rotena. Solend kruto klimnu višim čarobnjacima.
„Do pre pet stotina godina”, poče starac mrzovoljnim glasom, „muškarac
ili žena koji su želeli da nauče magiju, morali bi da zamole pojedine
čarobnjake da im budu učitelji. Bili bi testirani i odabrani po snazi i po tome
koliko su mogli da plate. Zbog ove tradicije neki od učenika su bili prilično
zreli kada su počeli svoju obuku, zato što im je često trebalo mnogo godina
rada ili izdašno nasleđe, pre nego što bi bili u stanju da plate za obuku.
Međutim, ponekada bi se pojavili mladić ili devojka čije su moći već bile
„oslobođene”, kako su to nazivali u tim vremenima. Ovi ljudi, poznati kao
„prirodnjaci”, nikada nisu odbijani. Postojala su dva razloga. Prvi je bio to
što su njihove moći uvek bile veoma jake. Drugi je zato što su morali biti
naučeni kontroli.” Starac zastade, a glas mu postade piskaviji. „Već znamo
šta se dešava sa polaznicima koji ne mogu da savladaju kontrolu. Ako je ova
devojka prirodnjak, trebalo bi da smatramo da je moćnija od našeg prosečnog
polaznika, moguće čak i od prosečnog čarobnjaka. Ako ne bude pronađena i
naučena kontroli, predstavljaće priličnu opasnost po grad.”
Usledila je kratka tišina, onda se hum uzbuđenja proširi kroz dvoranu.
„Ali samo ako su njene moći same izbile na površinu”, dodade Balkan.
Starac klimnu. „Postoji, naravno, mogućnost da ju je neko obučavao."
„Onda je moramo naći - i nju i one koji su je učili", objavi glas.
 Dvorana se opet ispuni diskusijom, ali Lorlenov glas je nadjača. „Ako je
odmetnica, obavezani smo zakonom da nju i njene učitelje izvedemo pred
kralja. Ako je prirodnjak, moramo je naučiti kontroli. U svakom slučaju,
moramo da je nađemo.”
„Kako?” oglasi se neko.
Lorlen spusti pogled. „Gospodaru Balkane?”
„Sistematičnom pretragom straćara” odgovori Ratnik. Okrenuo se i
pogledao kraljeve savetnike. „Trebaće nam pomoć.”
Lorlenove obrve se podigoše i on se pridruži ratnikovom pogledu. „Gilda
formalno traži pomoć Gradske straže.”
Savetnici razmeniše poglede i klimnuše.
„Odobreno”, odgovori jedan od njih.
„Treba da počnemo što pre”, reče Balkan. „Večeras, po mogućstvu."
„Ako želimo pomoć Straže, trebaće neko vreme da se ona organizuje.
Predlažem da počnemo sutra ujutru.
„A šta ćemo sa nastavom?”, upita neko.
Lorlen pogleda čarobnjaka pored sebe. „Mislim da jedan dodatni dan
samostalnog učenja neće uticati na napredak polaznika.” „Jedan dan neće
načiniti neku veliku razliku”, mrzovoljni upravnik Univerziteta, Džerik,
slegnu. „ali hoćemo li je naći za jedan dan?”
Lorlen stisnu usta. „ Ako je ne pronađemo, naći ćemo se sutra uveče
ovde, da razmotrimo kako treba nastaviti potragu.”
„Mogu li nešto da predložim, upravitelju Lorlene.”
Roten se prenu od iznenađenja kada je čuo glas. Okrenuo se i ugledao
gospodara Danila kako stoji među napetim čarobnjacima. „Da, gospodaru
Danile?”, odgovori Lorlen.
„Žitelji straćarnika će sigurno ometati našu potragu, a devojku će
verovatno sakriti od nas. Možda ćemo imati bolje šanse za uspeh ako uđemo
u straćarnik prerušeni.”
Lorlen se namršti. „Kakvo prerušavanje predlažete.”
Danil slegnu ramenima. „Sto smo manje uočljivi, to imamo veće šanse za
uspeh. Predlažem da se barem neki od nas obuku poput njih. Možda shvatiti
ko smo kada progovoriimo, ali...”
„Definitivno ne”, zabrunda Balkan. „Na šta bi ličilo ako bi se otkrilo da
je jedan od nas obučen kao prljavi prosjak. Bili bi smo ismejani u svim
Savezničkim zemljama.”
Nekoliko glasova uzviknu svoje slaganje.
Lorlen polako klimnu. „Slažem se. Mi, kao čarobnjaci, imamo prava da
uđemo u bilo koju kuću u ovom gradu. Naša potraga će biti ometena ako ne
budemo nosili odore.”
„Kako ćemo znati šta tražimo?”, upita Vinara.
Lorlen pogleda u Rotena. „Možete li da se setite kako je izgledala?”
Roten klimnu. Načinivši par koraka unazad, on sklopi oči i prizva sećanje
na malu, mršavu devojku sa uskim detinjim licem. Prizvavši svoju moć, on
otvori oči i prikaza im ono sto mu je bilo u umu. Ispred njega se pojavi
svetlucanje koje se brzo izoštrilo i otkrilo delimično prozirno lice. Kako je
njegovo sećanje popunjavalo ostatak, pojavila se gruba odeća: bezbojna
marama oko glave, debela tunika sa kapuljačom, pantalone. Kada je iluzija
bila dovršena, on pogleda više čarobnjake.
„To je ono što nas je napalo?", Balkan promrmlja. „Ona jedva da je nešto
više od deteta."
„Malo pakovanje sa velikim iznenađenjem u sebi”, reče suvo Sarin.
„Šta ako to nije napadač?” upita Džerik. „Šta ako gospodar Roten greši?”
Lorlen pogleda Rotena i blago se nasmeši. „Za sada možemo samo da
pretpostavimo da je u pravu. Uskoro čemo saznati da li se gradske glasine
slažu sa tim, a možda nađemo i svedoke koji su bili u gomili.” On klimnu ka
iluziji. „To bi bilo dovoljno, gospodaru Rotene.”
Roten je odmahnu rukom i iluzija iščeznu. Kada je ponovo podigao
pogled, zatekao je gospodara Sarina kako procenjivački zuri u njega.
„Šta ćemo da radimo sa njom kada je pronađemo?”, upita Vinara.
„Ako je odmetnica, primenićemo zakon”, odgovori Lorlen. „A ako nije,
naučićemo je da kontroiiše svoje moći.”
„Naravno, ali nakon toga? Šta onda?”
„Mislim da je pitanje koje gospa Vinara postavlja sledeće: da li treba da
je učinimo jednom od nas?”, reče Balkan.
Odjednom dvorana se ispuni glasovima.
„Ne! Verovatno je lopov!”
„Napala je jednog od nas! Treba da bude kažnjena, a ne nagrađena!”
Roten odmahnu glavom i uzdahnu kako su se prigovori nastavljali. Iako
nije bilo zakona koji je zabranjivao testiranje dece iz nižih staleža, Gilda je
tražila magiju samo u deci iz Kuća.
„Gilda nije primila polaznika izvan Kuća već vekovima”, tiho reče
Balkan.
„Ali ako je Solend u pravu, ona može biti moćan čarobnjak”, podseti ga
Vinara.
Roten potisnu osmeh. Ćarobnice uglavnom postaju iscelitelji i znao je da
bi gospa Vinara rado prešla preko porekla devojke ako bi time dobila jednog
moćnog pomoćnika.
„Snaga nije nikakav blagoslov ako se ispostavi da je čarobnjak
iskvaren”, citirao je Serin. „Ona može biti lopov, ili čak kurva. Kakav uticaj
bi neko sa takvom prošlošću mogao da ima na druge polaznike? Kako bismo
znali da će joj naša zakletva išta značiti?”
Vinarine obrve se izviše. „Dakle, vi biste joj pokazali za šta je sve
sposobna, svezali njene moći i vratili je u sirotinju?”
Sarin klimnu. Vinara pogleda u Balkana koji slegnu. Suzdržavajući se da
se ne pobuni, Roten se primora da ćuti. Sa reda iznad, Lorlen je tiho
posmatrao troje čarobnjaka, a njegov izraz nije odavao nikakvo mišljenje.
„Barem bismo mogli da joj damo šansu”, reče Vinara. „Ako postoji šansa
da se uklopi u naša pravila i postane odgovorna devojka, onda bi trebalo da
joj ponudimo priliku.”
„Što više razvije moći, to će biti teže da ih sputamo”, podseti je Sarin.
„Znam”, Vinara se nagnu napred, „ali to nije nemoguće. Pomislite na to
šta će misliti o nama ako je primimo. Malo darežljivosti i dobrote će da učini
mnogo više u ispravljanju štete koju smo jutros naneli našoj reputaciji, od
svezivanja njenih moći i vraćanja u straćarnik.”
Balkanove obrve se izdigoše. „Istina, a možda nam uštedi napor prilikom
potrage ako obznanimo da će biti dobrodošla među nama. Kada sazna da
može da postane čarobnica, sa svim položajem i bogatstvom koje uz to ide,
ona će doći k nama.”
„A gubitak tog imućstva može predstavljati ono što će je odvratiti ako
pomisli da se vrati ogavnom životu koji je nekada imala”, Sarin dodade.
Gospa Vinara klimnu. Pogledala je po dvorani, a zatim je njen pogled
skliznu do Rotena a oči se suziše. „Šta vi mislite o ovome, gospodaru
Rotene?"
Roten iskrivi lice. „Pitam se da li će posle onoga jutros da poveruje u
bilo šta što joj kažemo.”
Balkanov izraz lica postade namršten. „Sumnjam u to. Verovatno ćemo
prvo morati da je zarobimo, a tek posle joj objasnimo naše namere.”
„Nema mnogo svrhe da čekamo da vidimo da li će ona da dođe do nas.”,
zaključi Lorlen. „Započećemo sutra potragu, kao što smo i planirali.” Stegnuo
je usta, zatim se okrenuo ka sedištu iznad sebe.
Roten podiže pogled. Između upraviteljevog i kraljevog sedišta bila je
jedna jedjna stolica rezervisana za vođu Gilde, visokog gospodara Akarina.
Čarobnjak u crnoj odori ništa nije rekao tokom celog okupljanja, ali to nije
bilo neuobičajeno. Iako se često dešavalo da Akarin promeni tok rasprave sa
par blagih reči, uglavnom je bio tih.
„Visoki gospodaru, imate li neki razlog da sumnjate da postoji odmetnuti
čarobnjak u straćarniku?”, Lorlen upita.
„Ne. Nema odmetnika u straćarniku", odgovori Akarin.
Roten je bio dovoljno blizu da primeti kratki pogled koji su razmenili
Balkan i Vinara. Prigušio je smeh. Pričalo se da visoki gospodar ima naročito
oštra čula i gotovi svi čarobnjaci su ga se barem malo pribojavali. Klimnuvši,
Lorlen se opet okrenu licem ka dvorani. Udario je u gong i dok je zvonjava
odjekivala po dvorani, brujanje glasova se stiša na tihi mrmor.
„Odluka da li da učimo devojku ili ne, biće odložena dok ona ne bude
pronađena i njen karakter procenjen. Za sada se koncentrišimo na njeno
pronalaženje. Potraga će početi ovde, sutra, četvrtog časa. Oni koji osećaju
da imaju opravdan razlog da ostanu u Gildi, molim neka pripreme zahtev i
večeras ga uruče mom pomoćniku. Proglašavam ovo okupljanje završenim.”
Dvorana se ispunila šuštanjem odora i batom čizama. Roten se odmakao,
kada je prvi od viših čarobnjaka sišao sa svog sedišta i zaputio se ka bočnim
vratima dvorane. Okrenuvši se, sačekao je dok se Danil probijao kroz ostale
čarobnjake i žurio ka njemu.
„Da li si čuo gospodara Kerina?”, upita Danil. „Želi da devojka bude
kažnjena za napad na njegovog dragog prijatelja, Ferguna. Lično mislim da
devojka nije mogla da odabere boljeg čarobnjaka za onesvešćivanje.”
„Hajde, Danile...” poče Roten.
„...i sada moramo da prebiramo kroz đubre po straćarniku”, reče glas iza
njega.
„Ne znam šta je veća tragedija: to što su ubili momka ili to što su
promašili devojku”, odgovori drugi.
Zgranut, Roten se okrenu da vidi govornika, starog alhemičara koji je bio
previše zauzet namrgođenim gledanjem u pod da bi ga primetio. Dok se
čarobnjak udaljavao, Roten odmahnu glavom.
„Imao sam nameru da ti držim pridiku zato što si bezobziran, Danile, ali
nema svrhe, zar ne?”
„Ne”, složi se Danil, pomerivši se u stranu da prođu upravitelj Lorlen i
visoki gospodar.
„Šta ako je ne nađemo?”, upitao je upravitelj svog sagovornika.
Visoki gospodar se nasmeja. „O, pronaćićete je, na ovaj ili onaj način -
iako bih rekao da će do sutra većina biti za spektakularniju i manje prijatnu
alternativu.”
Roten opet odmahnu glavom kako su se dvojica viših čarobnjaka
udaljavali.
„Da li sam ja jedini koga je briga šta će se dogoditi ovoj jadnoj devojci?”
Osetio je kako ga Danil tapše po ramenu.
„Naravno da ne, ali nadam se da nisi mislio da njemu držiš predavanje,
stari prijatelju.”
 TREĆE POGLAVLJE

STARI PRIJATELJI
Ona je vrpca.”
Glas je bio muški, mlad i nepoznat. Gde sam ja?, pomisli Sonea. Ležim
na nečemu mekanom, za početak. Na krevetu? Ne sećam se da sam legla u
krevet...
„Nema šanse”.
Ovo je bio Harinov glas. Shvatila je da ju je branio, a onda je shvatila
značaj onoga što je neznanac rekao i osetila je zakasnelo olakšanje. Vrpca je
bio špijun u jeziku straćarnika. Da se Harin složio, bila bi u nevolji... Ali čiji
špijun?
„Šta bi drugo mogla da bude?” odvrati prvi glas. „Zna magiju. Čarobnjaci
moraju da se obučavaju godinama i godinama. Ko radi take stvari ovde?"
Magiju? Sećanja navreše: trg, čarobnjaci...
„Sa magijom ili bez magije, znam je od kada i Serija”, Harin reče momku.
„Uvek je bila pravostrana.”
Sonea jedva da ga je čula. U umu je videla sebe kako baca kamen, videla
ga kako probija barijeru i pogađa čarobnjaka. Ja sam to učinila, pomislila je.
Ali kako je to moguće...
„Ali i sam si rekao, nije je bilo nekoliko godina. Ko zna sa kim je visila.”
Onda se setila kako crpela nešto iz sebe - nešto što ne bi trebalo da
poseduje...
„Bila je sa svojom porodicom, Barile”, odgovori Harin. „Ja joj verujem,
Seri joj veruje i to je dovoljno.”
....a Gilda zna da sam ja to učinila! Stari čarobnjak ju je video, pokazao
na nju. Stresla se kako je sećanje na zadimljeni leš proletelo kroz njen um.
„Upozorio sam te.” Baril nije bio ubeđen, ali je zvučao poraženo. „Ako te
skvimpuje, ne zaboravi ko te je...”
„Mislim da se budi” promrmlja još jedan poznat glas. Seri. Bio je negde
blizu.
Harin uzdahnu. „Napolje, Barile.”
Sonea je čula korake kako odlaze, a zatim i kako se zatvaraju vrata.
„Sada možeš da prestaneš da se pretvaraš da spavaš, Sonea”, Seri
promrmlja.
Nečija ruka je dotakla njeno lice i ona trepćući otvori oči. Seri se nadneo
na nju, kezeći se.
Pridigla se na laktove. Ležala je na starom krevetu u nepoznatoj sobi.
Kako je spustila noge na pod, Seri je procenjivački pogleda.
„Izgledaš bolje", rekao je.
„Osećam se dobro”, složila se. „Šta se dogodilo?” Podigla je pogled kako
je Harin stao ispred nje. „Gde sam? Koliko je sati.”
Seri se nasmeja. „Dobro joj je.”
„Ne sećaš se?” Harin čučnu da bi mogao da joj se zagleda u oči.
Sonea odmahnu glavom. „Sečam se da sam išla kroz straćare, ali...”
Ispružila je ruke. „Kako sam dospela ovde?”
„Harin te je doneo dovde”, reče ženski glas. „Kaže da si samo zaspala
dok ste hodali.”
Sonea se okrenu i ugleda devojku koja je sedela iza nje na stolici.
Devojčino lice joj je bilo poznato.
„Donja?”
Devojka se nasmeši. „Tako je.” Lupnula je stopalom o pod. „Ti si u bol-
kući mog oca. Dozvolio je da te smestimo ovde. Prespavala si celu noć.”
Sonea je pogledala ponovo po sobi, zatim se nasmešila kada se setila
kako su Harin i njegovi prijatelji podmićivali Donju da za njih krade krigle sa
bolom. Varivo je bilo jako i izazivalo im je vrtoglavicu.
Gelinova bol-kuća je bila blizu Spoljašnjeg zida i jedna je od bolje
građenih kuća u delu straćarnika koji se zvao Severnik. Stanovnici ove
oblasti su zvali su straćarnik Spoljašnji krug iz prkosa prema stavu žitelja
unutrašnjeg grada da straćarnik nije deo Imardina.
Sonea je pretpostavila da je bila u jednoj od soba koje je Gelin izdavao
gostima. Bila je mala i gotovo ceo prostor su zauzimali krevet, izguljena
stolica, na kojoj je sedela Donja, i stočić. Stari izbledeli papirni zastori su
prekrivali prozore. Sudeći po slabom svetlu koje je prosijavalo kroz njih,
Sonea zaključi da je rano jutro.
 Harin se okrenu ka Donji i dade joj znak da ode. Dok je devojka ustajala
iz stolice Harin je obujmi rukom oko struka i privuče je k sebi. Ona mu se
zaljubljeno osmehnu.
„Da li misliš da bi mogla da nam pronađeš nešto da pojedemo”, upitao je.
„Videću šta mogu da učinim.” Otišla je do vrata i izašla iz sobe.
Sonea uputi Seriju upitan pogled i dobi samozadovoljni kez kao odgovor.
Sevši u stolicu, Harin pogleda Soneu i namršti se. „Da li si sigurna da si
bolje? Sinoć nisi ličila na sebe.”
Ona slegnu. „Osećam se dobro, zapravo. Kao da sam baš dobro spavala.”
„I jesi. Skoro ceo dan.” On slegnu, zatim je još jednom procenjivački
pogleda. „Šta se dogodilo, Sonea? Ti si ta koja je bacila taj kamen, zar ne?”
Sonea proguta knedlu, a grlo joj se iznenada osuši. Na momenat se pitala
da li bi joj poverovao ako bi porekla.
Seri joj spusti ruku na rama i stegnu ga. „Ne brini, Sonea. Nikom nećemo
reći ako to ne želiš.”
Klimnula je. „Bila sam to ja, ali... ne znam šta se dogodilo.”
„Da li si koristila magiju?”, upita uzbuđeno Seri.
Sonea skrenu pogled. „Ne znam. Samo sam želela da kamen prođe... i
prošao je.”
„Probila si čarobnjački zid”, reče Harin. „Za to je potrebna magija, zar
ne? Kamenje ne prolazi kroz to.”
„I blesnula je svetlost”, dodade Seri.
Harin klimnu. „A čarobnjaci su se prilično uzbudili.”
Seri se nagnu napred. „Misliš li da bi to mogla da uradiš ponovo?”
Sonea se zapilji u njega. „Ponovo?”
„Ne istu stvar, naravno. Ne možemo da ti dozvolimo da bacaš kamenje na
čarobnjake, izgleda da im se to baš ne sviđa. Nešto drugo. Ako upali, znaćeš
da možeš da koristiš magiju.”
Ona slegnu ramenima. „Mislim da ne želim da znam.”
Seri se nasmeja. „Zašto da ne? Razmisli šta bi sve mogla da radiš! Bilo bi
sjajno!”
„Za početak, niko ti više ne bi pravio probleme”, kaza joj Harin.
Odmahnula je glavom. „Grešite. Imali bi još više razloga za to.” Mrko ga
je pogledala. „Svi mrze čarobnjake. I mene bi mrzeli.”
„Svi mrze Gildine čarobnjake”, reče joj Seri. „Oni su svi iz Kuća. Briga
ih je za sve osim sebe. Svi znaju da si živalj, kao i mi.
Živalj. Nakon dve godine u gradu, njeni tetka i teča su prestali da sebe
smatraju onime kako su obitavaoci straćarnika sebe zvali. Izvukli su se iz
straćarnika. Sada su se nazivali zanatlijama.
„Življi bi voleli da imaju svog čarobnjaka", bio je uporan Seri, „naročito
ako bi radila dobre stvari za njih.”
Sonea odmahnu glavom. „Dobre stvari? Čarobnjaci nikada ne rade ništa
dobro. Zašto bi življi verovali da sam iole drugačija?”
„A šta je sa lečenjem”, reče. „Zar Ranel ne šepa? Ti bi mogla da ga
isceliš!”
Zadržala je dah. Misleći na bol koji je njen teča pretrpeo, iznenada je
shvatila Serijevo uzbuđenje. Zaista bi bilo lepo kada bi mogla da isceli tečinu
nogu. A ako bi pomogla njemu, zašto ne bi pomogla i drugima?”
Onda se setila šta je Ranel mislio o lečiteljima koji su mu lečili nogu.
Ponovo je odmahnula glavom. „Ljudi ne veruju ni zdraviteljima, zašto bi
verovali meni?”
„To je zato što ljudi misle da ih zdravitelji čine bolesnim isto onoliko
koliko ih i lece”, reče joj Seri. „Plaše se da ne postanu još bolesniji."
„Još više se plaše magije. Mislili bi da su me poslali čarobnjaci da ih se
otarasim.”
Seri se nasmejao. „E, tu je glupo. Niko to neće pomisliti.”
„A šta je sa Barilom.”
On iskrivi lice. „Baril je balegar. Ne misle svi kao on.”
Sonea frknu, neubeđena. „Čak i da je tako, ne znam ništa o magiji. Ako
svi budu misli da mogu da ih iscelim, ljudi će me stalno juriti ali neću moći
ništa da učinim da im pomognem.”
Seri se namršti. „To je tačno." Pogledao je Harina. „U pravu je. Moglo bi
da postane prilično loše. Čak i ako bi Sonea želela da ponovo proba magiju,
opet bismo morali to da krijemo neko vreme.” Harin nabra usta, onda klimnu.
„Ako bilo ko pita da li znaš magiju, Sonea, rećićemo im da ništa nisi uradila -
da mora da su čarobnjaci izgubili koncentraciju ili tako nešto, i da je kamen
tako uspeo da prođe.”
Sonea je piljila u njega, ispunjena nadom usled ove mogućnosti.
„Možda se to i dogodilo. Možda i nisam ništa uradila.”
„Ako ne budeš ponovo mogla da koristiš magiju, znaćeš zasigurno.” Seri
je potapša po ramenu. „Ako možeš, postaraćemo se da niko ne sazna. Za par
nedelja, svi će misliti da su čarobnjaci pogrešili. Daj im mesec ili dva i svi
će zaboraviti na tebe.”
Kucanje na vratima učini da Sonea poskoči. Ustavši, Harin otvori vrata i
pusti unutra Donju. Devojka je nosila poslužavnik pun krigli i veliki tanjir
pun hleba.”
„Evo”, ona reče, spustivši poslužavnik na stočić. „Krigla bola svakom, da
proslavimo povratak starog prijatelja. Harine, otac želi da odeš do njega.”
„Bolje da vidim šta hoće.” Harin uze kriglu i iskapi ga. „Vidimo se,
Sonea”, on reče. Uhvatio je Donju oko struka i smeškajući je povukao sa
sobom iz sobe. Sonea odmahnu glavom kako su se vrata zatvorila.
„Koliko dugo to već traje?”
„Njih dvoje?”, upita Seri, usta punih hleba. „Mislim da ima skoro godinu
dana. Harin kaže da će da je oženi i nasledi krčmu.”
Sonea se nasmeja. „Da li Gelin zna?”
Seri se osmehnu. „Još uvek nije najurio Harina.”
Ona podiže komad crnog hleba. Načinjen od karena, bio je prepun začina.
Kako ga je zagrizla, stomak joj dade do znanja da ga je više od dana
zanemarivala, i ona uhvati sebe kako halapljivo jede. Bol je bio kiseo, ali je
prijao posle slanog hleba, kada su završili, Sonea sede na stolicu i uzdahnu.
„Dok Harin bude bio zauzet održavanjem krčme, šta ćeš ti raditi.”
Slegnuo je. „Ovo i ono. Krašću bol od Harina. Učiti njegovu decu da
obijaju brave. Bar će nam biti toplo ove zime. Šta si ti planirala?”
„Ne znam. Džona i Ranel su rekli... Ol” Skočila je na noge. „Nisam se
našla sa njima. Nemaju pojma gde sami”
Seri odmahnu rukom. „Tu su oni negde.”
Posegnula je za torbicom sa novcem i pronašla je kako joj visi sa pojasa,
puna i teška.
„Lepu ušteđevinu imaš tu”, primeti Seri.
„Ranel je rekao da svako od nas treba da nosi po malo i da se sam zaputi
ka straćarniku. Bili bismo baksuzi da nas baš sve pretresu stražari.” Suzila je
oči i pogledala ga je. „Znam tačno koliko je tamo bilo.”
On se nasmeja. „I ja znam, i sve je tu. Hajde, pomoćiću ti da ih
pronađeš.”
Kada je ustao, prošao je kroz vrata i ušao u kratak hodnik. Sonea ga je
pratila niz uzane stepenice u poznatu sobu za pijenje. Kao i uvek, vazduh je
bio pun isparenja od bola, smeha i neprestanog torokanja i prijateljskih
psovki. Krupni čovek se raširio preko pulta na kome su se služilo piće.
„'Brojutro, Geline”, doviknu Seri.
Gelin je kratkovido napregao pogled, a onda se iscerio.
„Haj! Ovo je mala Sonea, a?” Gelin joj priđe i pljesnu je po ramenu. „I
ona je skroz porasla. Sećam se kada si mi drpala bol, devojko. Bila si pravi
mali lopov.”
Sonea se iskezi i baci pogled na Serija. „A to je takođe bila samo moja
ideja, zar ne, Seri?”
Seri raširi ruke i nevino zatrepta. „Ne znam o čemu pričaš, Sonea.”
Gelin se zakikota. „Eto šta se dogodi kada visiš sa Lopovima. Kako su ti
roditelji?”
„Mislite na tetka Džonu i teča Ranela?”
On odmahnu rukom. „Na njih sam mislio.”
Sonea slegnu i na brzinu opisa izgon svoje porodice iz boravionice. Gelin
saosećajno klimnu kada je čuo za njihovu nevolju. „Verovatno se pitaju kuda
sam se dela” reče mu. „Ja...”
Sonea skoči kada vrata krčme lupiše. Ćela prostorija se utišala i svi
pogledaše ka ulazu. Tamo je stajao Harin, naslonjen na dovratak, čela sjajnog
od znoja, dok su mu se grudi ubrzano nadimale i spuštale.
„Pazi na moja vrata”, viknu Gelin.
Harin podiže pogled. Kada je ugledao Soneu i Serija, prebledeo je i
pošao napred. Žurno prešavši sobu, on uhvati Soneu za ruku iv povuče je u
kuhinju, sa Serijem odmah za petama.
„Šta je bilo?”, prošapta Seri.
„Čarobnjaci pretražuju straćare”, Harin prodahta.
Sonea je piljila u njega sa užasom.
„Oni su ovđe?”, uzviknu Seri. „Zašto?”
Harin značajno pogleda Soneu.
„Traže mene”, ona izusti.
Harin tužno odmahnu, onda se okrenu Seriju. „Gde da idemo?”
„Koliko su blizu?”
„Blizu. Krenuli su od Spoljašnjeg zida ka ovamo.”
 Seri zviznu. „Toliko blizu!”
Sonea pritisnu ruku na grudi. Srce joj je prebrzo udaralo. Osećala se
bolesno.
„Imamo samo par minuta”, kaza im Harin. „Moramo da se izgubimo
odavde. Pretražuju svaku zgradu.”
„Onda ćemo morati da je odvedemo negde gde su već bili.” Sonea se
nasloni na zid kako su joj kolena gubila snagu od sećanja na ugljenisani leš
koje joj je iskočilo pred oči.”
„Ubiće me!" zavapila je.
Seri je pogleda. „Ne, Sonea”, reče svojoj prijateljici.
„Ubili su onog momka...”, naježila se.
Uhvatio ju je za ramena. „Nećemo dozvoliti da se to dogodi, Sonea.”
Njegov pogled je bio direktan a njegov izraz neuobičajeno ozbiljan.
Uzvratila mu je, tražeći na tom licu sumnju koje nije bilo.
„Da li mi veruješ”, rekao je.
Klimnula je. On joj se kratko nasmeši.
„Hajde onda.”
Povukao ju je od zida i poveo kroz kuhinju, praćen Harinom. Prošavši
kroz još jedna vrata, našli su se u blatnjavoj uličici. Sonea je zadrhtala kako
je zimski vazduh prošao kroz njenu odeću.
Zaustavivši se blizu kraja uličice, Seri im kaza da ostanu pozadi dok on
proveri da li je sve čisto. Zastao je samo za trenutak na uglu i požurio natrag,
odmahujući glavom. Mahnuvši, žurno ih je uputio niz suprotnu stranu sokaka.
Stao je na pola niz uličicu i podigao malu rešetku ugrađenu u zid. Harin
je sumnjičavo pogledao prijatelja, zatim potrbuške legao i upuzao unutra.
Sonea je ušla za njim i našla se u tamnom tunelu. Dok joj je Harin pomagao
da ustane, Seri se provukao kroz otvor. Rešetka se nečujno spustila, što je
ukazivalo na to da se šarke redovno podmazuju.
„Da li si siguran što se ovog tiče?”, prošaputa Harin.
„Lopovi će biti previše zauzeti sprečavanjem čarobnjaka da pronađu
njihove stvari, da bi brinuli o nama”, reče mu Seri.
„Osim toga, mi nećemo dugo biti ovde. Ne sklanjaj ruku sa mog ramena,
Sonea.”
Poslušala ga je, uhvativši se za njegov kaput. Harinova šaka je čvrsto
počivala na njenom ramenu. Kako su pošli niz tunel, zapiljila se u tamu
ispred sebe dok joj je srce bubnjalo.
Po Harinovom pitanju zaključila je da su ušli na lopovski drum.
Korišćenje mreže podzemnih tunela bez prethodnog odobrenja je bilo
zabranjeno, a čula je zastrašujuće priče o kaznama koje su lopovi
primenjivali na one koji su upadali na njihovu teritoriju.
Od kada je mogla da se seti, ljudi su u šali zvali Serija prijateljem
Lopova. Uvek je postojao tračak i straha i poštovanja u tim zadirkivanjima.
Znala je da je njegov otac bio krijumčar, tako da je bilo moguće da je Seri
nasledio njegove privilegije i kontakte. Međutim, nikada nije videla ništa što
bi to dokazalo, a uvek je sumnjala da je on ohrabrivao takve spekulacije da
bi zadržao važan položaj drugog čoveka Harinove bande. Koliko je ona znala,
nije imao nikakvih veza među Lopovima i sada ju je možda vodio u smrt.
Bolje rizikovati susret sa Lopovima nego se suočiti sa sigurnom smrću
iznad zemlje. Lopovi barem nisu tragali za njom.
Put je postao još mračniji sve dok Sonea nije mogla vidi ništa osim
promenljivih nijansi tame. Onda se postepeno osvetljavalo dok su se
primicali drugoj rešetki. Seri je skrenuo u još jedan hodnik, zatim promenio
pravac i zašao u potpuni mrak bočnog prolaza. Nastavili su dalje i skrenuli
nekoliko puta pre nego što je Seri stao.
„Trebalo bi da su ovde već bili”, promrmlja Seri Harinu. „Ostaćemo ovde
dovoljno dugo da kupimo nešto, onda ćemo poći dalje. Trebalo bi da odeš do
ostalih i uveriš se da ništa nisu rekli za Soneu. Ljudi možda pomisle da mogu
da izvuku nešto od nas preteći da će reći čarobnjacima gde smo.”
„Okupiću ih”, uveri ga Harin. „Saznaću da li su propevali i reći ima da
drže svoje krigle zatvorene.”
„Dobro”, odgovori Seri. „Sada smo došli ovde samo da kupimo malo
praha od ikera, i to je sve.”
Udaljeni zvuci su odjeknuli tamom, a onda su se otvorila vrata i oni
izađoše na jarku svetlost dana - i u ograđeni prostor pun rasuka.
Kada su ugledali uljeze, ptice su podigle svoja malecna krila i glasno
zakreštale. Zvuk se odbio od četiri zida malog dvorišta. Na obližnjim vratima
se pojavila žena. Videvši Soneu i Harina u svom oboru, njeno lice se namrči.
„Haj! Ko ste vi?”
Sonea se okrenu Seriju i vide ga kako čuči iza nje i prelazi šakom preko
prašnjavog tla. Uspravio se i nasmešio se ženi.
 „Došli smo ti u posetu, Larija”, rekao je.
Žena se zagleda u njega. Njen ljutiti izraz iščeznu i bi zamenjen osmehom
punim bora. „Serini! Uvek mi je zadovoljstvo da te vidim. Jesu ovo tvoji
prijatelji? Dobrodošli! Dobrodošli! Uđite u kuću da vas poslužim rakom.”
„Kako ide posao”, upita Seri kada su izašli iz obora i ušli za Larijom u
malu sobu. U prostoriji se nalazio uzani krevet, dok su ostatak prostora
uglavnom zauzimali peć i sto.
Čelo joj se naboralo. „Naporan dan. Imala sam posetioce pre manje od
jednog sata. Bili su krajnje radoznali.”
„Posetioce u odorama?”
Klimnula je. „Pretrnula sam od straha. Gledali su svuda, ali nisu ništa
videli, ako znaš šta hoću da kažem. Mada stražari jesu. Sigurna sam da će se
vratiti, ali kada se budu vratili ništa više neće naći.” Zakikotala se. „Tada će
biti prekasno.” Zastala je i stavila vodu na peć da prokuva.
„Zašto ste vi ovde?”
„Uobičajeno.”
Prepredeni pogled se pojavio u Larijinim očima. „Planiraš par noći u
jazbini, a? Kol'ko nudiš?”
Nasmešio se. „Duguješ mi uslugu, ako se sećam.”
Žena stisnu usta, a njene oštre oči se suziše.
„Ostanite ovde.”
Nestala je iza vrata. Uz uzdah, Seri se baci na krevet koji glasno
zaškripa. „Opusti se, Sonea”, reče joj. „Ovde su bili. Neće ponovo tražiti.”
Klimnula je. Srce joj je još uvek bubnjalo, a u stomaku je osećala
nelagodnost. Duboko udahnuvši, dopustila je sebi da se nasloni na zid. Kako
je voda proključala, Seri se poslužio teglicom tamnog praha i nasuo nekoliko
kašičica u šolje koje Larija iznela. Ospokojavajuće poznat, snažan miris
ispuni sobu.
„Sada barem znamo zasigurno, Sonea”, reče Harin kada mu je Seri dodao
šolju.
Namrštila se. „Znamo šta?”
„Da si sigurno koristila magiju”, iskezio se. „Ne bi te tražili da ne misle
da je bila magija, zar ne?”

—oOo—
 Nestrpljivim pokretom, Danil odagna vlagu iz svoje odore. Oblačići pare
suknuše iz tkanine. Stražari su ustuknuli, a onda, kada je ledeni nalet vetra
odneo maglu, njih četvorica se vratiše na svoja mesta. Išli su u formaciji -
dvojica pored njega, dvojica iza. Besmislena predostrožnost. Življi ne bi bili
toliko glupi da ga napadnu. A osim toga, ako bi ih napali, stražari bi od njega
očekivali da ih zaštiti.
Uhvativši setni pogled jednog od ljudi, Danil oseti ubod krivice. Na
početku dana su bili nervozni i puni poštovanja. Znajući da će morati to da
trpi do kraja dana, Danil se potrudio da bude otvoren i prijateljski.
Njima je ovo bio kao praznik - beskrajno zanimljivije od sati stajanja na
nekoj od kapija ili patroliranja gradskim ulicama. Uprkos njihovoj žudnji da
provaljuju po krijumčarskim skrovištima i bordelima, nisu bili od neke koristi
u potrazi. Nije mu bio potreban niko da obija brave ili otvara kutije, a žitelji
straćarnika su sarađivali, iako nerado.
Danil uzdahnu. Video je dovoljno da zna da su mnogi od ovih ljudi
navikli da kriju stvari koje nisu želeli da budu pronađene. Video je mnogo
prikrivenih osmeha na licima koja su ga posmatrala. Kakvu je šansu samo
stotina čarobnjaka imala da pronađe jednu običnu devojku među hiljadama
žitelja straćara.
Nikakvu. Danil stegnu vilicu kada se setio sinoćnih reči gospodara
Balkana.
Na šta bi ličilo da se otkrije da je jedan od nas obučen kao prljavi
prosjak. Bili bismo ismejani u svim Udruženim zemljama.
Otpuhnuo je. A sada ne pravimo budale od sebe?
Oštar smrad ispuni Danilove nozdrve. Pogledao je u slivnik zapušen
fekalijama. Ljudi koji su stajali pored toga su se žurno udaljili. Uz napor,
naterao je sebe da duboko udahne i obuzda svoj izraz lica.
Nije voleo da zastrašuje ljude. Da ih impresionira? Da. Izazove
strahopoštovanje? Još bolje. Ali ne da prestravi. Smetalo mu je kako su se
ovi ljudi uvek sklanjali sa puta kada bi se primakao, a onda piljili u njega
dok ih mimoilazi. Deca su bila odvažnija, pratila su ga unaokolo, ali bi brzo
zaždila ako bi ih pogledao. Muškarci i žene, mladi i stari, svi su ga oprezno
posmatrali. Svi su izgledali snažno i prepredeno. Pitao se koliko njih radi za
Lopove...
 Danil stade.
Lopovi...
Stražari su se naglo zaustavili i upitno ga pogledali. Ignorisao ih je.
Ako su priče tačne, Lopovi su poznavali straćarnik bolje od bilo koga
drugog. Da li oni znaju gde se nalazi ova devojka? Ako ne, da li bi oni mogli
da je pronađu? Da li bi bili voljni da pomognu Gildi? Možda, ako je nagrada
primamljiva...
Kako li bi drugi čarobnjaci reagovali ako bi predložio pogodbu sa
Lopovima?
Bili bi užasnuti. Zgranuti.
Pogledao je u plitki, smrdljivi jarak koji je služio kao slivnik. Čarobnjaci
bi možda povoljnije mislili o toj ideji nakon nekoliko dana bazanja kroz
straćare. Sto bi značilo da bi mu šanse za odobrenje sve više rasle, što bi
duže čekao.
Ipak, svaki sat koji bi protekao bi pružio devojci više vremena da se
sakrije. Danil skupi usta. Ne bi škodilo ako bi otkrio da li su Lopovi voljni
sa nagode i pre nego što bi tu ideju izneo pred Gildu.
Ako bi prvo čekao na odobrenje Gilde, a ispostavilo se da Lopovi ne žele
da sarađuju, protraćio bi puno vremena i truda.
Okrenuo se najstarijem od stražara.
„Kapetane Garine. Da li znate kako može da se stupi u vezu sa
Lopovima?”
Kapetanove obrve su se podigle toliko visoko da su nestale pod šlemom.
Odmahnuo je glavom. „Ne, gospodaru.”
„Ja znam, gospodaru.”
Danil se okrenuo i pogledao najmlađeg od četiri stražara, suvonjavog
mladića po imenu Olin.
„Nekada sam živeo ovde, gospodaru”, priznade Olin, „pre nego što sam
stupio u stražu. U okolini uvek ima ljudi koji bi Lopovima preneli poruku,
ako znate gde da tražite.”
„Shvatam.” Danil je žvakao unutrašnji deo obraza dok je ovo razmatrao.
„Nađi mi jednog od tih ljudi. Pitaj da li bi Lopovi bili voljni da rade sa nama.
O tome uzvesti samo mene - i nikog drugog.”
Olin klimnu zatim pogleda kapetana. Stariji čovek od negodovanja stisnu
usta, ali klimnu, i trgnu glavu ka jednom od stražara. „Povedi Kerana.”
 Danil je gledao dok su njih dvojica koračali niz ulicu, zatim se okrenuo
nastavio da korača, uma zaokupljenog mogućnostima. Poznata prilika je
izašla iz kuće malo niže niz ulicu. Danil se nasmeši i pruži korak.
- Rotenel
Čovek se zaustavio, a vetar podiže njegovu odoru tako da je zalepršala.
- Danile? Rotenova poruka je bila tiha i nesigurna.
- Ovde sam. Danil posla drugom čarobnjaku sliku ulice i osećaj blizine.
Roten se okrenuo ka njemu, a onda uspravio kada ga je ugledao. Približivši
mu se, video je da su Rotenove plave oči raširene i nemirne.
„Ikakve sreće?”
„Ne.” Roten odmahnu glavom. Pogledao je u sklepetane kuće na jednoj
strani ulice. „Nisam imao pojma kako je ovde.”
„Kao brlog harena.” Zakikota se Danil. „Pravi haos.”
„O da, ali mislio sam na ljude.” Roten pokaza na gužvu oko njih. „Uslovi
su tako loši... nisam mogao ni da zamislim...”
Danil slegnu. „Nemamo šanse da je pronađemo, Rotene. Jednostavno nas
nema dovoljno.
Roten klimnu. „Misliš li da su drugi imali više sreće?”
„Da jesu, već bi nam javili.”
„U pravu si.” Roten se namršti. „Danas mi je palo napamet, odakle nam
uopšte ideja da je ona još uvek u gradu? Mogla je da pobegne u unutrašnjost.
Odmahnuo je glavom. „Bojim se da si u pravu. Završio sam ovde. Hajdemo
natrag u Gildu.”
 ČETVRTO POGLAVLJE

POTRAGA SE NASTAVLJA
Rana jutarnja svetlost je obojila zaleđene prozore u zlatno. Vazduh u sobi
je bio dražesno topao, zagrejan svetlećom kuglom koja je lebdela iza staklene
ploče od mutnog stakla, ugrađene u zid. Zavezavši pojas svoje odore, Roten
je izašao u salon da se pozdravi sa prijateljima.
Druga staklena ploča je omogućavala kugli da istovremeno zagreva i
spavaću sobu i salon. Ispred nje je stajao postariji čarobnjak, ruku
prislonjenih na staklo.
Iako je već dobrano zašao u osamdesete, Jaldin je još uvek bio vitalan i
bistrog uma, uživajući dugovečnost i dobro zdravlje koje je dolazilo sa
magijskim sposobnostima.
Viši i mlađi čarobnjak je stajao pored Jaldina. Danilove oči su bile
poluzatvorene i izgledalo je kao da je na ivici sna.
„Dobro jutro”, reče Roten. „Izgleda da će danas vreme da se prolepša.”
Jaldin se veselo nasmeja. „Gospodar Davin misli da ćemo imati nekoliko
toplih dana pre nego što počne prava zima.”
Danil se namršti. „Davin to govori već nedeljama.”
„Nije rekao kada će se to dogoditi.” Jaldin se zakikota. „Samo da će se
dogoditi.”
Roten se nasmeši. U Kiraliji je postojala stara izreka: „Sunce se ne trudi
da udovolji kralju, čak ni čarobnjacima.” Gospodar Davin, alhemičar
osobenjak, započeo je sa izučavanjem vremena pre tri godine, rešen da
dokaže suprotno. U poslednje vreme je snabdevao (i i Idu sa „prognozama”,
mada je Roten sumnjao da je stopa njegove uspešnosti više imala veze sa
srećom nego sa njegovim genijem.
Ulazna vrata prostorije se otvoriše i uđe Rotenova služavka, Tanja.
Donela je poslužavnik do stola i spustila ga. Na njemu se nalazio komplet
malih šolja ukrašenih zlatom i tanjir na kome se nalazila velika gomila
slatkih, otmeno ukrašenih kolača.
„Sumi, gospodo?" upitala je.
Danil i Jaldin željno klimnuše. Dok im je Roten nudio da sednu, Tanja je
stavila nekoliko kašičica suvog lišća u zlatno lonče i dodala toplu vodu.
Zaldin uzdahnu i odmahnu glavom. „Da budem iskren ne znam zašto sam
se prijavio da idem danas. Ne bih to učinio da Ezril nije insistirala. Rekao
sam joj: „Ako je samo polovina nas tamo, kakve šanse imamo?" Odgovorila
je: „Mnogo veće ako bi ti išao.”
Roten se nasmeši. „Tvoja žena je razumna dama.”
„Pomislio bih da bi više nas bilo zainteresovano da pomogne, nakon što
su kraljevi savetnici objavili da ako nije odmetnica, kralj želi da bude
obučena.”, reče Danil.
Jaldin iskrivi lice. „Mislim da su neki povukli svoju pomoć iz protesta.
Ne žele devojku iz straćara u Gildi.”
„Pa, sada nemaju izbora. A sada smo dobili i novog pomoćnika”, podseti
ih Roten dok je uzimao solju od Tanije.
„Fergun.” Danil načini nepristojan zvuk. „Devojka je trebalo da baci taj
kamen jače.”
„Danile!” Roten pripreti prstom mlađem čarobnjaku. „Fergun je jedini
razlog zašto je još uvek traži pola Gilde. Bio je veoma ubedljiv na sinoćnjem
okupljanju.”
Jaldin se tugaljivo nasmeši. „Sumnjam da će dugo da ostane tako. Kada
smo se juče konačno vratili, otišao sam pravo u Kupatila, ali Ezril je rekla da
je još uvek mogla da oseti na meni miris straćarnika.”
„Nadam se da naša mala odbegla čarobnica ne miriše toliko loše”, Danil
uputu Rotenu iskrivljeni osmeh, „ili će prva lekcija koju ćemo je naučiti kako
da se pere.”
Setivši se devojčinog izgladnelog, prljavog lica, očiju raširenih u
shvatanju šta je učinila, Roten se naježi. Ćele noći je sanjao straćare. Bazao
je po udžericama tankih zidova, posmatrali su ga ljudi bolesnog izgleda, ili
starci koji su drhtali u svojim ritama, ili mršava deca koja jede polutrulu
hranu, izobličene bogalje...
Učtivo kucanje prekinu njegove misli. Okrenuo se ka vratima i svojim
umom izdade naređenje. Ona se otvoriše ka unutra i mladić u odori glasnika
uđe u sobu.
 „Gospodaru Danile.” Glasnik se duboko nakloni mlađem čarobnjaku.
„Govori”, naredi Danil.
„Kapetan Garin vam šalje poruku, gospodaru. Rekao je da vam kažem da
su stražari Olin i Keran pronađeni opljačkani i prebijeni. Čovek koga ste
tražili ne želi da govori sa čarobnjacima.”
Danil je zurio u slugu, onda se namrštio razmatrajući vesti. Kako je tišini
trajala, mladić se nelagodno prebacivao sa noge na nogu.
„Da li su ozbiljno ozleđeni?”, upita Roten.
Glasnik odmahnu glavom. „Modrice, gospodaru. Ništa nije slomljeno.”
Danil odmahnu rukom. „Zahvali se kapetanu na poruci. Možeš ići.”
Glasnik se ponovo pokloni i ode.
„Šta je to bilo?” upita Jaldin kada su se vrata zatvorila.
Danil stegnu usta. „Izgleda da Lopovi nisu baš najbolje nastrojeni prema
nama.”
Jaldin tiho frknu i posegnu za kolačem. „Ne bih ni pomislio drugačije!
Zašto bi...” Stariji čarobnjak prekorno pogleda mlađeg. „Nisi valjda...”
Danil slegnu. „Vredelo je pokušati. „Ipak, oni bi navodno trebalo da znaju
sve što se događa u gradu.”
„Pokušao si da kontaktiraš Lopove}’’
„Koliko znam, nisam prekršio nijedan zakon.”
Jaldin zaječa i zavrte glavom.
„Ne, Danile”, reče Roten, „ali kralj i Kuće teško da bi povoljno gledali na
Gildu ako bi poslovala sa Lopovima.”
„Ko kaže da smo išta poslovali?” Danil se nasmeši i otpi iz svoje šolje.
„Razmislite o tome. Lopovi poznaju straćarnik daleko bolje nego Što bismo
mi ikada mogli da se nadamo. U boljoj su poziciji od nas da pronađu devojku
i siguran sam da bi više voleli samo da je potraže nego da im mi njuškamo po
teritoriji. Samo treba da sredimo da kralju izgleda kao da smo ubedili ili
zastrašili Lopove da nam predaju devojku i dobićemo odobrenje koje nam je
potrebno.”
Roten se namršti. „Imaćeš velikih problema da ubediš više čarobnjake da
to dopuste.”
„Za sada ne moraju da znaju.”
Roten prekrsti ruke. „Da moraju”, reče odlučno.
Danil ustuknu. „Pretpostavljam da moraju, ali sam siguran da bi mi
oprostili ako bi uspelo, a ja im pružio način da to opravdaju pred kraljem.”
Jaldin otpuhnu. „Možda je i bolje što nije uspelo.”
Ustavši, Roten priđe prozoru. Uklonio je nešto mraza i zagledao se u
urednu, pažljivo održavanu baštu. Pomislio je na dršćuće, izgladnele ljude
koje je video. Da li je i ona tako živela? Da li ju je njihova potraga isterala iz
njenog nesigurnog zaklona na ulice? Zima je dolazila, i ona je lako mogla da
umre od izgladnelosti dugo pre nego što bi njene moći postale nestabilne i
opasne. Lupkao je prstima na prozorski sims.
„Ima vise bandi Lopova, zar ne?”
„Da”, reče Danih
„Da li čovek koga si pokušao da kontaktiraš govori u ime svih?”
„Ne znam”, priznade Danih „Verovatno ne.”
Roten se okrenuo i zagledao u svog prijatelja.
„Ne bi škodilo ako bismo saznali, zar ne?”
Jaldin je piljio u Rotena, a zatim se pljesnuo šakom po čelu. „Vas dvojica
ćete nas sve dovesti u nevolju”, zakukao je.
Danil potapša starca po ramenu. „Ne brini, Jaldine, samo jedan od nas
treba da ode.” Iskezio se Rotenu. „prepusti to meni. U međuvremenu, hajde
da damo Lopovima razlog da nam pomognu. Voleo bih da pobliže pogledam
one podzemne tunele koje smo juče otkrili. Kladim se da bi više voleli kada
ne bismo imali razloga da njuškamo tamo dole.”

—oOo—

„Ne sviđaju mi se ove podzemne prostorije”, reče Donja. „Nemaju

prozora. Podilaze me žmarci od toga.”
Sonea se namrštila i počešala sitne ujede koje je zaradila tokom noći.
Njena tetka je redovno prala krevete i ćebad nalivkom od bilja koji bi se
otarasio buba, i Sonei su nedostajale čistunačke navike njene tetke.
Uzdahnula je i osmotrila prašnjavu sobu. „Nadam se da Seri neće da nadrlja
što me krije ovde.”
Donja slegnu ramenima. „Godinama već čini usluge za Opiju i devojke u
Plešućim cipelama. Neće im smetati da boraviš u njihovoj ostavi nekoliko
dana. Znaš, njegova mama je radila ovde.” Donja spusti veliku drvenu činiju
na sto ispred Sonee. „Spusti glavu.” Sonea posluša i trgnu se kada joj ledena
voda pređe preko glave. Nakon nekoliko ispiranja, Donja je odnela činiju,
sada punu mutne zelene vode. Istrljala je Soneinu kosu otrcanim peškirom,
pre nego što se uspravila i kritički procenila svoj rad.
„Ništa nije pomoglo”, Donja reče, odmahujući glavom. Sonea dodirnu
svoju kosu. Još uvek je bila lepljiva od smese koju joj je Donja namazala.
„Ništa?”
Donja se nagnu bliže i prebra po njenoj kosi. „Pa, malko je svetlija ali se
ne primećuje odmah.” Uzdahnula je. „A teško da možemo još više da je
skratimo. Ali...”, koraknula je unazad i slegla ramenima. „Ako čarobnjaci
traže devojku, kao što ljudi pričaju, možda tebe uopšte ne bi ni pokupili.
Izgledaš kao dečak sa takvom kosom, barem na prvi pogled.” Podbočila se i
koraknula unazad. „Zašto si je uopšte toliko skraćivala?”
Sonea se nasmeši. „Da bih izgledala kao dečak. Ne stvaraju mi toliko
neprilika.”
„U boravionici?”
„Ne. Uglavnom sam skupljala i raznosila za Džonu i Ranela. Ranel je
spor zbog svoje noge, a Džona bolje radi. Mrzela sam to što sam stalno u
boravionici, tako da sam ja išla.” Sonea iskrivi lice. „Prvi put kada je trebalo
da odnesem neke stvari jednom trgovcu, videla sam nekoliko zanatlija i
konjušara kako maltretiraju pekarsku pomoćnicu. Nisam želela da trpim
takve stvari, tako da sam počela da se oblačim i ponašam kao dečak.”
Donja podiže obrve. „I to deluje?”
„Uglavnom.” Sonea se kiselo nasmeši. „Ponekad se ni ne isplati da
izgledaš kao dečak. Jednom se jedna služavka zaljubila u menel Drugi put
me je baštovan saterao u ćošak i bila sam sigurna da je shvatio da sam
devojka, sve dok me nije zgrabio. Gotovo se onesvestio, onda se zacrveneo i
naterao me da obećam da nikome neću reći. Ima ih tamo svakakvih.”
Donja nasmeja. „Ovde devojke takve ljude zovu zlatnim rudnicima. Opija
naplaćuje više za dečake, zato što bi je Straža obesila ako bi saznala. Nema
nikakvog zakona koji zabranjuje devojke. Sećaš li se Kalije?”
Sonea klimnu kada se setila mršave devojke koja je služila u bol-kući
blizu pijace.
„Ispostavilo se da ju je otac godinama prodavao mušterijama”, reče
Donja, odmahujući glavom. „Svoju sopstvenu ćerkul Prošle godine je
pobegla i počela da radi za Opiju. Kaže da ovako barem vidi nešto od tog
novca. Natera te da shvatiš koliko si srećna, zar ne? Otac pazi da me niko ne
gnjavi više nego što je pristojno. Najgore što mi se...”
Stala je i pogledala u vrata, onda žurno prišla ključaonici i provirila.
Osmeh olakšanja joj obasja lice i ona otvori vrata.
Seri skliznu u sobu i predade Donji svežanj. Kritički je odmerio Soneu.
„Ne izgledaš nimalo drugačije.”
Donja uzdahnu. „Boja se nije primila. Karelijanska kosa se ne menja
lako.”
Slegnuo je ramenima, a onda klimnuo u pravcu zavežljaja. „Doneo sam ti
nešto odeće, Sonea.” Pošao je nazad ka vratima. „Kucni kada se presvučeš.”
Kada su se vrata zatvorila za njim, Donja podiže zavežljaj i odvi ga-
„Još muške odeće”, puhnula je, dobacivši Sonei par pantalona i košulju
sa visokom kragnom. Odmotala je dugačak zamotuljak debele grube tkanine i
klimnula. „Mada, ogrtač je dobar.”
Sonea se presvukla. Kada je zaogrnula ogrtač, začulo se kucanje na
vratima.
„Odlazimo”, reče im Seri kada je ušao u sobu. Harin je ušao za njim sa
malom lampom. Videvši njihove namrštene izraze, Soneino srce preskoči.”
„Već pretražuju?”
Seri klimnu, zatim priđe starom drvenom kredencu u zadnjem delu sobe.
Otvorivši ga, povukao je police. Glatko su se pomerile unapred, blago
tresući svoj sadržaj. Zadnji deo kredenca se se rastvori ka unutra, otkrivši
pravougaonik tame.
„Pretražuju par sati”, Harin reče Sonei kako je prošla kroz skrivena vrata
i ušla u tunel.
„Već”
„Ovde dole je lako je izgubiti osećaj za vreme”, objasnio je. „Napolju je
već polovina prepodneva.”
Seri potera Harina i Donju kroz vrata. Sonea je čula najtišu mogući
škripu i zračak svetlosti iz Harinove lampe otkri vlažni zid tunela. Seri
ponovo sastavi kredenac, zatvori tajna vrata i okrenu se Harinu.
„Bez svetlosti. Bolje znam put u mraku.”
Tunela nestade kako je Harin zatvorio kapak na lampi.
„Takođe, bez priče”, kaza im Seri. „Sonea, uhvati se za moj kaput, a
drugu ruku stavi na zid.”
 Ispružila je ruku i napipala grubi materijal njegovog dugog kaputa. Nečija
ruka joj se blago spustila na rame. Njihovi koraci odjeknuše hodnikom kada
su krenuli.
Ni zrak svetlosti im nije osvetlio put dok su napipavali nekoliko
skretanja. Blagi odjek kapanja vode se pojavio i nestao, pa se onda opet
vratio. Sonea se setila da je Opijin bordel blizu reke, tako da su prolazi
verovatno u nivou vode. To nije bila ospokojavajuća pomisao.
Seri se zaustavio i njegov dugi kaput iskliznu iz Soneinog stiska, kada je
on iznenada počeo da se kreće nagore. Ispružila je ruku i napipala grubu,
drvenu lestvu, a zatim još jednu. Iz straha da ne izgubi Serija zbog predugog
oklevanja požurila je uz merdevine i samo da bi je šutnula njegov čizma.
Suzdržala se da ne opsuje i pažljivija nastavila da se penje. Iz sebe je čula
Harinove i Donjine čizme kako tiho stružu preko drveta dok su ih pratili.
Svetliji kvadrat crnila se pojavi iznad njih. Izašla je kroz vrata u podu za
Serijem u dugi pravi hodnik. Bleda svetlost se probijala kroz povremene
pukotine sa jedne strane zida. Hodali su ovom hodnikom preko stotinu
koraka i samo što nisu stigli do skretanja, Seri se naglo zaustavi.
Hodnik ispred njih je počeo da svetli, osvetljen izvorom svetlosti negde
iza ćoška. Videla je Serijevu siluetu kako se ocrtava naspram zida. Udaljeni
glas, muški i uglađen, dopre do njihovih ušiju,
„A! Još jedan skriveni prolaz. Hajde da vidimo dokle dopire.”
„Oni su u tunelima!”, procedi Donja. Seri se izvi unazad i pomahnitalo
poče da maše Sonei. Nije joj trebalo nikakvo dodatno ohrabrenje. Okrenula
se i ugledala Harina i Donju kako na vrhovima prstiju idu natrag kroz hodnik.
Iako su hodali što su tiše i brže mogli, u skučenom prostoru bat njihovih
koraka je glasno odjekivao. Sonea načulji uši, očekujući da svakog trenutka
iza sebe začuje povik. Spustivši pogled, videla je sopstvenu senku koja je
postajala sve jasnija kako se svetlost iza njih približavala uglu.
Tunel ispred njih se nastavljao u beskrajnoj tmini. Osvrnula se. Svetlost
iza njih je sada bila toliko jaka, da je bila sigurna da čarobnjak samo što nije
stigao do skretanja. Za trenutak će ih ugledati...
Zabrektala je kada su je neke ruke zgrabile za ramena i naglo je
zaustavile. Seri je gurnu o zid i pritisnu ramena. Izgledalo je kao da se cigle
iza nje ruše, i ona posrnu unazad.
Leđa joj udariše u još jedan zid. Seri je okrenu na stranu, nasuprot
bočnom zidu, a zatim stade pored nje u malenu nišu. Njegov koščati lakat ju
je nabadao u bok, i čula je tiho struganje cigli koje su klizile jedne preko
drugih i klik kada su se vratile na svoje mesto.
U skučenom prostoru, zvuk njihovog disanja je odjekivao poput groma.
Srce joj je bubnjalo, i ona napregnu uši sve dok zvuk prigušenih glasova nije
prošao kroz cigle. Svetlost se pojavi u sićušnim pukotinama ciglenog zida.
Nagnuvši se napred, Sonea je provirila kroz jedan od ovih otvora.
Svetleća kugla svetlosti je lebdela u vazduhu odmah ispred nje.
Fascinairana, gledala je kako se kreće napred sve dok nije nestala sa vidika,
ostavljajući crvene mrlje da joj igraju pred očima. Onda se pojavila bleda
ruka praćena širokim, ljubičastim rukavom i grudima muškarca - čoveka u
odori - čarobnjaka!
Srce joj je tuklo kao ludo. Bio je tako blizu - na dohvat ruke.
Između njih se nalazio samo tanki zid od starih cigli.
I stao je.
„Sačekaj trenutak”, čarobnjak je zvučao zbunjeno. Stajao je nepomičan i
tih, a onda se polako okrenuo ka njoj.
Sledila se od užasa. Bio je to čarobnjak sa Severnog trga - onaj koji ju je
video. Onaj koji je pokušao da ukaže na nju ostalima. Izraz lica mu je bio
zamišljen, kao da sluša nešto, ali izgledalo je kao da zuri pravo kroz zid,
pravo u njene oči.
Usta su joj se osušila i osetila je kao da su joj puna prašina. Teško
progutavši pljuvačku, borila se protiv narastajućeg užasa. Lupanje srca joj je
izgledalo dovoljno glasno da je izda. Da li može da ga čuje? Ili možda može
da čuje zvuk njenog disanja?
Možda može da čuje misli u mojoj glavi.
Sonea je osetila kako postaje nesigurna na nogama. Pričalo se da su
sposobni za takve stvari. Čvrsto je sklopila oči. Ne može da me vidi, kazala
je sebi. Ja ne postojim. Ja nisam ovde. Ja sam ništa. Niko ne može da me
vidi. Niko ne može da me čuje...
Preplavio ju je čudan osećaj, kao da je oko njene glave obmotano ćebe,
umrtvljujući njena čula. Uzdrhtala je, uznemirena sigurnošću da je učinila
nešto - ali ovaj put sebi.
Ili me je možda čarobnjak nekako začarao, iznenada je pomislila.
Užasnuta, otvorila je oči i shvatila je da gleda u tamu.
 Čarobnjak i njegovo svetio su otišli.

—oOo—

Danil je sa gađenjem odmerio zgradu ispred sebe. Kao najnovijoj

građevini Gilde, nedostajale su joj veličanstvenost i lepota kojima se divio
kod starih zgrada. Dok su neki veličali moderni stil, Danil je smatrao da je
ova zgrada apsurdno pretenciozna kao i njen naziv.
Sedam lukova je bila ravna, četvorougaona zgrada, sa sedam jednostavnih
neukrašenih lukova na pročelju. Unutra su se nalazile tri prostorije. Dnevna
prostorija, u kojoj su primani važni gosti, Banketna prostorija i Noćna
prostorija, gde su se čarobnjaci neformalno sastajali svakog četvrdana uveče
da se opuste, pijuckaju skupo vino i tračare.
Roten i on su se sada zaputili u ovu poslednju sobu. Veče je bilo
prohladno, ali malo hladnog vazduha nikada nije odvraćalo redovne posetioce
Noćne prostorije. Danil se nasmešio kada je ušao. Unutra je mogao da
zaboravi na arhitektonski promašaj koji je bio zaslužan za postojanje ove
zgrade i uživa u unutrašnjim dekoracijama koje je su mu bile po ukusu.
Pogledao je oko sebe, pun novog poštovanja prema raskoši prostorije,
nakon što je istrpeo drugi dan u vlažnim, hladnim tunelima straćarnika. Teget
i zlatni ukrašeni paravani su prekrivali prozore. Luksuzne tapacirane stolice
su bile postavljene svuda po sobi. Zidovi su bili ukrašeni slikama i
rezbarijama najboljih umetnika Udruženih zemalja.
Primetio je da je bio prisutan veći broj čarobnjaka od uobičajenog. Dok
su on i Roten zalazili dublje u gužvu, prepoznao je par manje društvenih
čarobnjaka. Onda je Danilu zapala za oko crna boja i on stade.
„Visoki gospodar nas je počastvovao svojim prisustvom večeras",
promrmljao je.
„Akarin? Gde je?” Roten prelete pogledom prostoriju i podiže obrve kada
je ugledao priliku u crnoj odori.
„Zanimljivo. Koliko dugo je prošlo? Dva meseca?”
Danil klimnu dok je uzimao čašu vina od prolazećeg sluge. „Najmanje.”
„Da li je to upravitelj Lorlen sa njim?”
„Naravno", reče Danil, zastavši da uzme gutljaj iz čaše.
„Lorlen priča sa nekim, ali ne mogu da vidim sa kim.”
 Lorlen prelete pogledom po prostorije i zaustavi se na Danilu i Rotenu.
Podigao je ruku.
- Danile, Rotene. Želeo bih da razgovaram sa vama.
Iznenađen i pomalo zabrinut, Danil je pošao preko sobe za Rotenom. Stali
su iza stolice koja je blokirala Danilov pogled na drugog Lorlenovog
sagovornika. Uglađeni glas dopre do njihovih ušiju.
„Straćare su ružna mrlja ovog grada. One su leglo zločina i zaraze. Kralj
nije trebalo da im uopšte dopusti da se toliko rašire. Ovo je savršena prilika
da oslobodimo Imardin od njih.”
Danil je obuzdao svoj izraz i pogledao onoga ko je zauzimao stolicu.
Uredno začešljana plava kosa je blistala na svetlosti. Čovekove oči su bile
poluzatvorene, noge prekrštene i ispružene ka visokom gospodaru. Mali
četvrtasti zavoj mu se nalazio na slepoočnici.
„A kako predlažete da to učini, gospodaru Fergune?”, upita blago Lorlen.
Fergun slegnu. „Ne bi trebalo da bude teško da se to područije raščisti.
Kuće nisu baš najbolje napravljene, a ne bi bio veliki napor ni srušiti tunele
ispod njih.”
„Ali svaki grad raste i širi se”, istaknu Lorlen. „prirodno je da ljudi grade
izvan gradskih zidina kada unutar njih više nema prostora. U straćarniku ima
nekih područja koja ne izgledaju ništa drugačije od četvrti. Zgrade su dobro
sagrađene, a ulice imaju efikasnu kanalizaciju. Stanari ovih područja su
počeli da nazivaju straćare Spoljnim krugom.”
Fergun se nagnu napred. „Ali čak i te kuće imaju skrivene prolaze ispod.
Uveravam vas, njihovi stanari su veoma sumnjivi ljudi. Bilo koju kuću
izgrađenu povrh takvih tunela treba smatrati delom kriminalne zavere i srušiti
je.”
Akarinove obrve se blago podigoše na ovo. Lorlen pogled u visokog
gospodara i nasmeši se. „Kada bi samo problem sa Lopovima mogao tako
lako da se reši.”
Pogledao je Rotena i nasmešio se. „Dobro veče gospodaru Rotene i
gospodaru Danile.”
Fergun podiže pogled. Njegov pogled skliznu sa Danila na Rotena i
njegova usta se rastegnuše u osmeh. „Ah, gospodaru Roten.”
Dobro veče, visoki gospodaru, upravitelju”, Roten blago nakloni glavu
pred višim čarobnjacima. „I gospodaru Fergune. Da li se osećate bolje?”
 „Da, da”, odgovori Fergun, podigavši ruku do zavoja na čelu. „Hvala na
brizi.”
Danilov izraz je ostao suzdržan. Bilo je nepristojno, ali ne i neuobičajeno,
da Fergun zaboravi da ga pozdravi. Ali to što je to učinio u prisustvu visokog
gospodara, bilo je iznenađujuće.
Lorlen prekrsti ruke. „Primetio sam da ste obojica danas ostali duže u
straćarniku nego većina ostalih. Da li ste otkrili neke tragove koji bi nas
odveli do devojke?”
Roten odmahnu glavom i poče da opisuje pokušaje da prate podzemne
prolaze straćarnika. Danil je nemo gledao u visokog gospodara i osetio je
poznati osećaj nervoze. Deset godina je prošlo od kada sam diplomirao, a
još uvek reagujem na njega kao da sam polaznik, pomisli.
Danilove dužnosti i interesovanja su ga retko dovodili u kontakt sa
vođom Gilde. Kao i uvek, osetio je blago iznenađenje Akarinovom mladošću.
Setio se rasprava koje su se vodile pre pet godina, usled izbora mladog
čarobnjaka na položaj visokog gospodara. Vođe Gilde su odabirane od
najjačih čarobnjaka, ali stariji Čarobnjaci su obično birani pre mlađih
zahvaljujući većem iskustvu i zrelosti.
Iako je Akarin pokazivao daleko veće moći od bilo kog drugog
čarobnjaka, znanje i diplomatska veština koje je stekao dok je putovao
stranim zemljama, bili su to što je ubedilo Gildu da ga izabere. Od vođe
Gilde se očekivalo da ima sve kvalitete snage, veštine, dostojanstva i
autoritetna, a Akarin je svega ovoga imao u izobilju. Kako su mnogi istakli
prilikom odabira Akarina, godine nisu toliko bitne za taj položaj. Važne
odluke su uvek donošene glasanjem, a svakodnevno vođenje Gilde je
prepušteno upravitelju Gilde.
Iako je ovo izgledalo razumno, Danil je pretpostavljao da su sumnje oko
godina visokog gospodara još uvek postojale. Primetio je da je Akarin sada
imao kosu uređenu na staromodan i otmen način koji je bio omiljen kod
starijih ljudi - dugu i uredno uvezanu na potiljku. Lorlen je takođe prihvatio
ovaj stil.
Danil se okrenuo da pogleda upravitelja, koji je napeto slušao Rotena.
Kao najbliži prijatelj visokog gospodara, Lorlen je na Akarinov predlog
postao pomoćnik upravitelja. Kada se pre dve godine upravitelj povukao,
Lorlen je zauzeo njegovo mesto.
 Dokazao je da je pravi čovek za taj položaj. Bio je efikasan, autoritativan
i, najvažnije, pristupačan. Nije to bila laka uloga i Danil nije zavideo Lorlenu
na dugim satima rada. Od ta dva položaja, upraviteljev je bio zahtevniji.
Lorlen odmahnu glavom kada je Roten završio svoj današnji izveštaj. „Iz
opisa straćarnika koje sam ja čuo, ne vidim kako ćemo je uopšte ikada naći.”
Uzdahnuo je. „Kralj je naredio da se sutra otvori luka.”
Fergun se namrštio. „Već? Šta ako pobegne brodom?”
„Sumnjam da bi je zabrana saobraćanja brodova sprečila da napusti
Imardin ako bi to zaista želela.” Lorlen pogleda Rotena i kiselo se nasmeši.
„Kao što je nekadašnji pokrovitelj gospodara Rotena imao običaj da kaže:
„Kajrelija bi prilično dobro vladala sama sobom ako bi se proglasilo da je
vladanje zločin.”
Roten se zakikota. „Da, gospodar Margen je bio izvor mnogih takvih
opaski. Međutim, mislim da nismo iscrpli sve opcije. Danil mi je jutros
istakao da ljudi koji imaju najveće šanse da pronađu ovu devojku su sami
stanovnici straćara. Mislim da je u pravu.”
Danil je piljio u svog prijatelja. Sigurno Roten neće da otkrije njihovu
nameru da stupe u kontakt sa Lopovima!
„Zašto bi nam pomogli?”, upita Lorlen.
Roten pogleda u Danila i nasmeši se. „Mogli bismo da ponudimo
nagradu.”
Danil je polako ispustio dah koji je zadržao.
Trebalo je da me upozoriš, stari prijatelju!
„Nagradu!” uzviknu Lorlen. „Da, to bi možda uspelo.”
„Odlična ideja”, složio se Fergun. „I trebalo bi da nađemo i one koji nas
sputavaju.”
Lorlen prekorno pogleda Ferguna. „Nagrada će biti dovoljna. Ništa neće
biti dato dok ona ne bude pronađena, ili će celo stanovništvo straćarnika da
tvrdi da ju je videlo.” Namrštio se. „Hmm, takođe bi trebalo da obeshrabrimo
ljude od toga da je sami hvataju...”
„Možemo postaviti njen opis i uslove nagrade na ćoškove ulica, sa
upozorenjem da ne treba da joj se približavaju,” predloži Danil. „Trebalo bi
da ohrabrimo ljude da nas izveštavaju o tome gde je viđena, zato što mogu da
nam pruže indikacije koja područija često posećuje.”
"Možemo da nacrtamo mapu straćarnika tako da možemo da pratimo
mesta na kojima se pojavljuje”, predloži Fergun.
„Hmm, to bi zaista bilo korisno”, reče Danil, pretvarajući se da je
neočekivano iznenađen predlogom. Sećajući se lavirinta prolaza i ulica, znao
je da bi takav zadatak mesecima držao Ferguna sa njihovog puta. Roten
popreko pogleda Danila, ali ništa ne reče.
„Obaveštenje o nagradi”, Lorlen pogleda u Danila, „da li ćete vi to
urediti?”
„Sutra”, Danil klimnu glavom.
„Izvestiću o ovome ostatak tragača sutra ujutru”, reče Lorlen. Pogledao je
u Rotena i Danila i nasmešio se. „Imate li još ideja?” „Ova devojka sigurno
odaje prisustvo”, reče tiho visoki gospodar. „Nije obučena i sigurno ne zna
kako da ga sakrije - verovatno ne zna ni da ga ima. Da li ga je neko potražio
do sada?”
Za trenutak svi su bili tihi, a onda se Lorlen žalosno nasmeja. „Ne mogu
da verujem da se niko toga nije setio ranije. Niko nije pomenuo traganje za
prisustvom.” Odmahnuo je glavom. „Izgleda da smo svi zaboravili šta smo - i
šta je ona.”
„Prisustvo”, reče tiho Roten. „Mislim da sam...”
Lorlen se namršti kada Roten nije završio rečenicu.
„Da?”
„Organizovaću sutra umnu potragu”, ponudi Roten.
Lorlen se nasmeši. „Onda vas dvojicu sutra čeka težak dan.” Roten
klimnu glavom. „Onda je bolje da ranije legnemo. Laku noć, upravitelju,
visoki gospodaru, gospodaru Fergune.”
Tri Čarobnjaka im klimnuše u odgovor. Danil je pratio Rotena dok je
ovaj žurio ka izlazu Noćne prostorije. Kada su se našli na prohladnom
vazduhu, Roten značajno izdahnu.
„Sada shvatam!” Pljesnuo se rukom po čelu.
„Shvataš šta?" upita Danil, zbunjen.
„Danas dok sam išao jednim oci hodnika, osetio sam nešto. Kao da me
neko posmatra.”
„Prisustvo?”
„Možda.”
„Da li si istražio?”
Roten klimnu. „Nije imalo smisla. Ono što sam otkrio je trebalo da bude
odmah pored mene, ali tamo nije bilo ničega osim zida od cigli.”
„Da li si potražio skrivena vrata?”
„Ne, ali...” Roten je oklevao i namrštio se, „...nestalo je.”
„Nestalo je?” Danil ga je zbunjeno pogledao. „Kako je moglo da nestane?
Prisustvo ne nestaje tek tako - osim ako nije sakriveno. Ona nije naučena da
to radi.”
„Ili možda jeste?” Roten se sumorno nasmeši. „Ako je to bila ona, onda
ju je neko naučio, ili je sama shvatila.”
„Nije teško naučiti”, istaknu Danil, „a mi to učimo igrama skrivanja.”
Roten lagano klimnu dok je razmatrao mogućnosti, a zatim slegnu
ramenima. „Valjda ćemo saznati sutra. Bolje da se vratim unutra i vidim da li
mogu da skupim neku pomoć. Verujem da će mnogi od onih koji ne žele opet
da idu u straćarnik biti srećni da pomognu u mentalnoj potrazi. Želim da nam
se pridružiš, Danile. Imaš naročito razvijen osećaj.”
Danil slegnu ramenima. „Ako tako postaviš, kako mogu da odbijem?”
„Mislim da ćemo početi rano. Bilo bi bolje da što pre odštampaš i
razdeliš ta obaveštenja o nagradi.”
„Ah”, Danil iskrivi lice. „Ne još jedno rano ustajanje.”
 PETO POGLAVLJE

NAGRADA
Seri?”
Podigavši glavu sa stola, Seri trepnu. Pretpostavio je da je bilo jutro, iako
je pod zemljom bilo teško odrediti. Uspravivši se, pogledao je ka krevetu.
Sveca je dogorevala i svetlost koju je odavala nije daleko osvetljavala, ali
mogao je da razazna sjaj Soneinih očiju.
„Budan sam”, rekao je, tegleći se da raskravi svoja ukočena ramena.
Podigavši sveću sa stola, odneo ju je do kreveta. Sonea je ležala ruku
savijenih ispod glave, piljeći u nisku tavanicu. Videvši je, osetio je je čudnu,
nesavladivu nelagodnost. Tako se osećao i pre dve godine, baš pre nego što
je prestala da se nalazi sa bandom. Nakon što je nestala, shvatio je da je
previše kasno i da je oduvek znao da će ih jednog dana napustiti.
„Dobro jutro”, rekao je.
Uspela je da se osmehne, ali to nije odagnalo zabrinuti izraz u njenim
očima. „Ko je bio momak na trgu - onaj koji je umro?”
Seo je na ivicu kreveta i uzdahnuo.
„Mislim da se zvao Arel. Nisam ga baš poznavao. Mislim da je sin žene
koja je radila za Plešuće cipele."
Polako je klimnula. Dugo je bila tiha, a onda su joj se obrve spojile.
„Da li si video Džonu i Ranela od juče?”
Odmahnuo je glavom. „Ne.”
„Nedostaju mi.” Iznenada se nasmejala. „Nikada nisam mislila da mogu
toliko da mi nedostaju. Znaš”, okrenula na bok i pogledala pravo u njega,
„nedostaju mi više nego majka. Nije li to čudno?”
„Starali su se o tebi veći deo tvog života”, podseti je Seri. „A majka ti je
već dugo vremena mrtva.”
Klimnula je. „Ponekad je vidim u snovima, ali kada se probudim ne mogu
da se setim kako je izgledala. Mada, sećam se kuće u kojoj smo živeli. Bila
je neverovatna.”
„Vaša kuća?” Ovo nikada ranije nije čuo.
Odmahnula je glavom. „Otac i majka su bili sluge jednoj od Porodica, ali
su izbačeni kada je otac bio optužen za krađu nečega." Seri se nasmeši. „Da
li je to uradio?”
„Verovatno.” Zevnula je. „Džona krivi njega za sve što ja uradim, a ona
što misli da je pogrešno ili loše. Ne odobrava krađu, čak i ako je onaj ko je
pokraden bogat i zao.”
„Gde je sada tvoj tata?”
Slegnula je ramenima. „Otišao je kada je mama umrla. Vratio se kada
sam imala šest godina. Dao je Džoni nešto novca i opet otišao.”
Seri uze malo istopljenog voska od sveće. „Lopovi su ubili mog tatu kada
su otkrili da ih je varao.”
Njene oči se raširiše. „O, to je užasno. Znala sam da je mrtav, ali nikada
mi nisi rekao ovo.”
Slegnuo je. „Nije baš pametno pričati ljudima da ti je otac bio skvimp.
Glupo je rizikovao i uhvatili su ga. Tako barem mama kaže. Mada, naučio
me je mnogim stvarima.”
„...lopovskom drumu.”
Klimnuo je.
„Koristili smo ga, zar ne?”
Opet je klimnuo.
Iskezila se. „Znači da je istina? Ti jesi čovek Lopova.”
„Jok”, odgovorio je, skrenuvši pogled. „Tata mi je pokazao drum.”
„Dakle, imaš dozvolu.”
Slegnuo je ramenima. „Da i ne.”
Sonea se namrštila, ali ništa više nije rekla.
Pogledavši sveću, Seri pomisli na dan, pre tri godina kada je ušao u
tunele da bi pobegao od stražara koji se uvredio zato što su mu džepovi
eksplodirali. Senka se pojavila u tami, uhvatila Serija za kragnu, odvukla ga
u sporedni tunel i zatvorila ga. Uprkos svih svojih obijačkih veština, nije
uspeo da se oslobodi. Sedam sati kasnije, vrata su se otvorila i zaslepela ga
je svetlost lampe koja je gorela tako jako, da je mogao da razazna samo
siluetu čoveka koji ju je držao.
„Ko si ti?” stranac je zahtevao da zna. „Kako se zoveš?”
 „Serini", procvileo je.
„To i jesi”, primeti stranac zabavljeno. „Poznat mali glodar, takođe.
Obeležio sam te, sada. Torinov sin. Hmm, znaš koja je cena korišćenja druma
bez pitanja Lopova?”
Užasnut, Seri je klimnuo glavom.
„Dobro onda, mali Serini. U velikom si problemu, ali mislim da mogu
malo da ti popustim. Ne koristi stalno drum - ali ako moraš, koristi ga. Ako
te bilo ko pita, reci im da ti je Ravi rekao da smeš. Ali zapamti, duguješ mi.
Ako budem tražio nešto od tebe, daćeš mi to. Ako me čizmiraš, nećeš više
nikada koristiti nikakav drum. Jasno?”
Seri je ponovo klimnuo, previše uplašen da govori.
Stranac se zakikotao. „Dobro. Sada se goni odavde.” Svetlost je nestala i
Serija su nevidljive ruke odvukle do najbližeg izlaza iz druma i izbacile
napolje.
Od onda je retko kročio na lopovski drum. Par puta se vratio u lavirint i
bio iznenađen kako njegovo sećanje tunela nije izbledelo. Povremeno je
provodio i druge putnike, ali nikada ga nisu zaustavili niti ispitivali.
Međutim, poslednjih par dana se poigravao sa pravilom Lopova više nego
što mu se sviđalo. Da ga je neko presreo, morao bi da se nada da Ravijevo
ime još uvek ima nekog uticaja. Ali nije imao nameru da to kaže Sonei. To bi
je previše uplašilo.
Pogledavši je, opet je osetio čudnu nelagodnost. Uvek se nadao da će se
ona jednog dana vratiti, ali nikada nije verovao u to. Bila je drugačija.
Posebna. Uvek je znao da će se ona jednog dana izvući iz straćarnika.
Zaista je bila posebna, ali na način na koji nije mogao ni da zamisli. Imala
je magiju! Ali je takođe imala i loš tajming. Zašto nije mogla da je otkrije
dok je spremala solju rake ili dok je glancala cipele? Zašto je to učinila baš
ispred Čarobnjačke gilde?
Ipak je to učinila i sada je bilo na njemu da učini sve da ih drži podalje
od nje. Barem im je to davalo priliku da provedu puno vremena zajedno. Čak
i ako bi to značilo da rizikuje svoj sporazum sa Ravijem, bilo je vredno toga.
Ali je mrzeo da je gleda tako zabrinutu...
„Ne brini. Dokle god čarobnjaci njuškaju tunelima, Lopovi neće obraćati
nikakvu pažnju na...”
„Psst!”, prekinula ga je, podigavši ruku da ga utiša. Zurio je u nju dok je
ustajala sa kreveta i došla do sredine sobe. Napravivši pun krug, napeto je
piljila u zidove, iskolačenih očiju. On je načuljio uši, ali nije čuo ništa
neuobičajeno.”
„Šta se dešava?”
Odmahnula je glavom, onda se naglo trgla. Izraz iznenađenja i užasa joj
pređe preko lica. Uplašen, skočio je na noge.
„Šta se dešava?” ponovio je.
„Tragaju”, procedila je.
„Ništa ne čujem.”
„Ne bi ni mogao”, rekla je drhtavim glasom. „Mogu da ih vidim, ali to
nije kao gledanje. Više je kao slušanje, ali nije, zato što ne mogu da čujem
šta govore. Više je kao...” Uzdahnula je vazduh i uzmuvala se, dok su njene
oči lutale u potrazi za nečim što je bilo izvan njegovih čula. „Tragaju svojim
umovima.”
Seri je bespomoćno piljio u nju. Ako je još uvek imao sumnji u njene
magilne moći, ovo ih zauvek odbacilo.
„Da li mogu da te vide?”
Uplašeno ga je pogledala. „Ne znam.”
Stegao je, pa opustio pesnice. Bio je tako siguran da će moći da je sakrije
od njih, ali nije bilo mesta na koje bi mogao da je odvede, nikakvih zidova
koji bi je sakrili od ovoga.
Udahnuvši, prišao joj je i uzeo je za ruke.
„Možeš li da ih sprečiš da te vide?”
Raširila je ruke. „Kako? Ne znam kako da koristim magiju.”
„Probaj!”, nagovarao je. „Probaj nešto. Bilo šta!”
Odmahnula je glavom, onda napregnula i oštro udahnula. Gledao je kako
njeno lice postaje belo.
„Izgledalo je kao da onaj jedan gleda pravo u mene...” Okrenula se i
pogledala u Serija. „Ali prošao je dalje. Neprestano gledaju pored mene.”
Osmeh se polako raširio preko njenog lica. „Ne mogu da me vide.”
Ispitivao je njene oči. „Da li si sigurna?”
Klimnula je. „Jesam.”
Izvukavši šake iz njegovih, sela je na krevet sa zamišljenim izrazom na
licu. „Mislim da sam juče, kada nas je čarobnjak gotovo uhvatio, učinila
nešto. Na neki način sam se učinila nevidljivom. Mislim da bi me pronašao
da nisam to uradila.” Iznenada je podigla pogled, a onda se opustila i široko
nasmejala. „Kao da su slepi.”
Seri je dopustio sebi da odahne od olakšanja. Odmahnuo je glavom.
„Zaista si me zabrinula, Sonea. Mogu da te sakrijem od očiju čarobnjaka, ali
bojim se da je malo previše tražiti to da to isto učinim i sa umovima. Mislim
da je bolje da te opet premestim. Imam na umu mesto koje nije na drumu, a
koje može da posluži na nekoliko dana.”

—oOo—

U Dvorani Gilde se nije čulo ništa osim šuma disanja. Roten je otvorio
oči i pogledao u redove lica.
Kao i uvek, osetio je blagi stid gledajući kako su drugi čarobnjaci
zaneseni u rad svog uma. Nije mogao da se ne oseća kao da ih špijunira, kao
da viri za vreme nekog ličnog trenutka.
Takođe je poput deteta bio zabavljen njihovim različitim izrazima lica.
Neki čarobnjaci su se mrštili, neki su izgledali zbunjeno ili iznenađeno.
Većina kao da je spavala, lica bezizražajnih i mirnih.
Čuvši tiho hrkanje, Roten se osmehnu. Gospodar Sarel je bio zavaljen u
svojoj stolici, a njegova ćelava glava je polako padala ka grudima. Očigledno
su vežbe za smirivanje i usresređivanje uma bile i previše efikasne.
- A on nije jedini koje ne može da se usresredi na posao, zar ne Rotene?
Danil je otvorio oko i nasmešio se. Odmahujući glavom u negodovanju,
Roten pretraži lica da vidi da li je njegov prijatelj narušio koncentraciju
ostalih. Danil blago slegnu ramenima i ponovo sklopi oko.
Roten je uzdahnuo. Trebalo je da su je već pronašli do sada. Pogledao je
niz red čarobnjaka i odmahnuo glavom. Još pola sata, odučio je. Sklopivši
oči, duboko je udahnuo i ponovo započeo vežbu za opuštanje uma.

—oOo—

Do poznog jutra, magla koja je okruživala grad je bila spaljena veselom

svetlošću sunca. Stojeći na prozoru, Danil je iskoristio trenutak da uživa u
tišini. Mašine za štampanje, iako mnogo efikasnije od pisara, stvarale su
larmu brujanja i lupanja, od koje bi mu uvek zvonilo u ušima.
 Stegao je usne. Sada ka da je poslednja hrpa obaveštenja o nagradi
ištampana i otposlata, bio je slobodan. Umna potraga nije uspela i Roten je
već bio u straćarniku. Danil nije bio siguran da li da bude zadovoljan što se
ovo dešava po lepom vremenu, ili obeshrabren što mora ponovo da luta
udžericama.
„Gospodaru Danile”, reče glas, „ispred kapije Gilde se nalazi velika
skupina ljudi koji bi želeli da razgovaraju sa vama.”
Prenut, Danil se okrenu i zateknu upravitelja Lorlena na vratima.
„Već?”, uzviknu on.
Lorlen klimnu, a usne mu se izviše u zbunjeni osmeh.
„Ne znam kako su dospeli tamo. Izbegli su dve jedinice Straže na
kapijama i ušli u Unutrašnji krug pre nego što su stigli ovde - osim ako nisu
bitange koje su nam promakle tokom Pročišćenja.”
„Koliko ih je?"
„Oko dve stotine”, odgovori Lorlen. „Stražari kažu da svi tvrde da znaju
gde je devojka koju tražimo.”
Zamislivši toliko lopova i prosjaka okupljenih na kapiji, Danil se uhvati
za glavu i zaječa.
„Upravo tako”, reče Lorlen. „Šta ćete sada da radite?”
Danil se nasloni na sto i porazmisli. Nije prošlo više od jednog sata od
kada je poslao glasnike sa lecima o nagradi. Ti na kapiji su sigurno prvi od
horde potkazivača koja će sigurno uslediti.
„Potrebno nam je mesto na kome ćemo da ih ispitamo”, rekao Je-
„Ne u Gildi”, odgovori Lorlen, „ili će ljudi izmišljati priče samo da bi
dobili priliku da nas vide.”
„Onda negde u gradu.”
Lorlen je blago lupkao prstima o dovratak. „Straža ima nekoliko dvorana
svuda po gradu. Urediću da se jedna od njih pripremi za naše potrebe.”
Danil klimnu. „Da li bi rieki od stražara mogli da ostanu da održavaju
red?”
Upravitelj klimnu glavom. „Siguran sam da će im biti drago ostanu.”
„Videću da li mogu da pronađem neke dobrovoljce da mi pomognu da
ispitam potkazivače.”
„Izgleda da sve držite pod kontrolom." Lorlen se odmaknu od vrata jedan
korak.
Danil se nasmeši i klimnu glavom. „Hvala vam, upravitelju.”
„Ako vam bilo šta bude potrebno, samo mi pošaljite glasnika.” Lorlen
klimnu i ode.
Prešavši preko sobe, Danil pokupi pribor koji je koristio da sastavi
obaveštenje o nagradi, i smesti ih u ukrašenu pernicu. Pošao je hodnikom i
požurio do svojih odaja, zaustavivši se kada je jedan polaznik izašao iz
obližnje učionice i zaputio se ka stepeništu.
„Hej, til ”, viknu Danil. Momak stade pre nego što se okrenuo. Sreo je
Danilov pogled, a onda svoj oborio dok se poklanjao. Danil požuri niz hodnik
i tutunu kutiju dečaku u ruke.
„Odnesi ovo do čarobnjačke biblioteke i reci gospodaru Džulenu da ću ih
kasnije uzeti.”
„Da, gospodaru Danile”, odgovori polaznik, gotovo ispustivši kutiju kada
se ponovo poklonio. Okrenuo se i žurno otišao.
Produživši do kraja hodnika, Danil pođe niz stepenice. Nekoliko
čarobnjaka je stajalo u Ulaznoj dvorani, svi zagledani u kapije kroz velika
vrata Univerziteta. Larkin, mladi alhemičar koje je nedavno diplomirao, ga
pogleda dok se približavao dnu stepeništa.
„Ovo su vaši potkazivači, gospodaru Danile?”, upitao je, cereći se.
„Lovci na nagradu”, reče Danil suvo.
„Ovde ih nećete uvesti”, reče grubo jedan glas.
Prepoznavši razdražljivi ton upravnika Univerziteta, Danil se okrenu da
pogleda čarobnjaka.
„Zar ne biste to želeli, upravniče Džerik?”, upita Danil.
„Apsolutno ne!”
Iza sebe, Danil začu Larkina kako se tiho nakašljava od pokušaja da se
odupre smehu. Izgledalo je da se Džerik nikada ne menja. Bio je isti
namrgođeni, zlovoljni starac i kada je Danil bio polaznik.
„Šaljem ih u Dvoranu Straže", reče Danil starom čarobnjaku. Okrenuo se,
probio kroz čarobnjake koji su šetali po hodniku i pošao niz stepenice.
„Srećno”, dobaci Larkin.
Danil u znak odgovora podignu ruku. Ispred, tamna gomila vrvećih tela je
bila pritisnuta uz ukrašene šipke kapije Gilde. Danil je napravio grimasu, i
potražio poznati mu um.
 - Rotene!
- Da?
- Pogledaj. Danil mu posla mentalnu sliku prizora. Osetio je uzbunjenost
drugog čarobnjaka, koja se brzo pretvorila u zabavljenost kada je Roten
shvatio ko su ti ljudi.
- Potkazivači tako brzo! Šta ćeš da radiš?
-Da im kažem da doda kasnije, odgovori Danil, i da im kažem da nikome
nećemo bacati novac dok ne nađemo devojku. Koliko je brzo i jasno umna
komunikacija dozvoljavala, objasnio je da upravitelj Lorlen organizuje mesto
u gradu na kome će intervjuisati „potkazivače”.
-Želiš li da dođem da ti pomognem?
-Ne bih mogao da te sprečim čak i da pokušam.
Osetio je zadovoljstvo starijeg čarobnjaka, a onda je Rotenovo prisustvo
izgubilo iz njegovih moći opažanja.
Približivši se kapiji, Danil je video kako se ljudi pritiskaju uz rešetke i
međusobno guraju. Zbunjujuća vika dopre do njega kada su svi počeli
istovremeno da ga pozivaju. Stražari su posmatrali Danila sa mešavinom
olakšanja i znatiželje.
Stao je na desetak koraka od kapije. Ispravio se da u potpunosti iskoristi
prednost svoje visine, prekrstio je ruke i sačekao. Polako, graja se
smanjivala. Kada se gomila utišala, Danil je poradio na vazduhu ispred sebe
da bi pojačao svoj glas.
„Koliko vas ovde ima sa informacijom u vezi sa devojkom koju
tražimo?”
Zagor glasova se podiže u odgovor. Danil klimnu i podiže ruku da ih
utiša.
„Gilda pozdravlja vašu pomoć u ovoj stvari. Biće vam data prilika da
pojedinačno razgovarate sa nama. Uredili smo da se pripremi jedna od
Dvorana Straže za ovu svrhu. Koja je to dvorana, biće objavljeno na ovoj
kapiji i na gradskim kapijama za sat vremena. U međuvremenu bismo vas
molili da se vratite svojim domovima.”
Nekoliko gunđajućih glasova se oglasi iz pozadine gomile. Danil podiže
bradu i dodade upozoravajući ton svom glasu.
„Nikakva nagrada neće biti data dok devojka ne bude bila sigurno pod
našim okriljem. Samo onda će nagrada biti isplaćena, i samo onima koji su
nam pružili korisne informacije. Ne pokušavajte da je sami uhvatite. Može
biti opas...”
„Ona je ovde”, zakrešta jedan glas.
Uprkos svemu, Danil oseti tračak nade. Došlo je do komešanja u gomili i
ljudi su gunđali dok se neko probijao napred.
„Pustite je da prođe”, zapovedio je.
Gomila se rastavila i jedna izborana žena se nasloni na kapiju. Koščata
ruka gurnuta kroz rešetke ga je dozivala. Drugom je držala mršavu, devojčicu
obučenu u prljavu i dronjavu odeću.
„Ovo je ona!”, objavi žena ogromnih očiju zagledanih u njega.
Danil je pažljivo pogledao devojku. Kratka, neravnomerno isečena kosa
je okruživala tanano, upalo lice. Devojka je bila žalosno mršava i odeća je
labavo visila sa njenog bezobličnog tela. Kako ju je Danil pogledao, briznula
je u plač.
Obuzela ga je sumnja, a onda je shvatio da se ne seća lica devojke koju
je Roten projektovao u dvorani Gilde.
- Rotene?
- Da?
Poslao je čarobnjaku sliku devojke.
- Nije ona.
Danil odahnu od olakšanja. „Nije to ona”, obznanio je, odmahujući
glavom. Okrenuo se.
„Haj!”, pobunila se žena. Brzo se okrenuo i otkrio da zuri u njega.
Nastavio je pilji i ona je brzo oborila oči. „Da li ste sigurni, gospodaru?”,
dodvoravala se. „Niste je pobliže pogledali.”
More lica ga je sa iščekivanjem posmatralo i on shvati da žele neki
vidljivi dokaz. Ako ne uspe da ih ubedi da ga ne mogu obmanuti i drugi će
dovoditi devojčice nadajući se nagradi - a nije mogao stalno da traži od
Rotena da prepozna svaku devojku koju bi mu doveli.
Polako se približio kapiji. Devojka je prestala da plače, ali dok se Danil
približavao, prebledela je od užasa.
Danil joj je pružio ruku i nasmešio se. Devojka je ustuknula, ali žena
pored nje je zgrabi za ruku i gurnu je kroz rešetke kapije.
Uzevši je, Danil mentalno poče da joj ispituje um. Istog trena je osetio
uspavani izvor moći. Iznenađen, oklevao je na trenutak pre nego što joj je
pustio ruku i koraknuo unazad.
„Ovo nije ona", ponovio je.
Potkazivači su ponovo počeli da viču, ali u ovoj graji je bilo manje
navaljivanja i zahtevanja. Odmakao se nekoliko koraka i podigao ruke.
Uzmakli su.
„Idite!”, viknu Danil. „Vratite se popodne.”
Okrenuo se tako brzo da se odora zavrtela oko njega i teatralno otišao.
Blagi povik se podiže iz gomile. Smešeći se, pustio je korak.
Ali osmeh je nestao kada je razmislio o moći koju je osetio u maloj
prosjakinji. Nije bila naročito jaka. Da je kćer neke Kuće, malo je verovatno
da bi je poslali u Gildu na obuku. Bila bi vrednija svojoj porodici kao
udavača koja bi ojačala magijsku krv u porodici. Da je bila drugi ili treći sin,
onda bi bili presrećni. Čak i slab čarobnjak je donosio ugled porodičnom
imenu.
Danil odmahnu glavom dok se približavao Univerzitetu. Bila je čista
slučajnost da je jedna od žiteljki straćarnika koju je ispitao posedovala
magijski potencijal. Možda je bila ćerka prostitutke koja je začela
čarobnjakovo dete. Danil nije imao nikakvih iluzija o navikama drugih
čarobnjaka.
Onda se setio reči gospodara Solenda: „Ako je ova devojka prirodnjak,
trebalo bi da smatramo da je moćnija od našeg prosečnog polaznika,
moguće čak i od prosečnog čarobnjaka.” Devojka koju su tražili bi mogla da
bude jaka kao on sam. Mogla bi da bude i jača...
Uzdrhtao je. Iznenada je postalo lako da zamisli postojanje lopova i ubica
koji u tajnosti barataju moćima kakve bi samo čarobnjaci iz Gilde trebalo da
imaju. Bila je to zastrašujuća promisao, i znao je da se neće osećati potpuno
neranjivo sledeći put kada bude hodao ulicama straćarnika.

—oOo—

Vazduh na tavanu je bio božanstveno topao. Kasna popodnevna svetlost

je prodrla u sobu kroz dva mala prozora i oslikane svetle kvadrate na
zidovima. Mirisi vune od rebera i dima su se borili za prevlast u prostoriji.
Tu i tamo male grupice dece su sedela umotana u ćebad, tiho razgovarajući.
Sonea ih je posmatrala iz ugla koji je zauzela za sebe. Kada su se podna
vratanca od tavana otvorila, pogledala je sa iščekivanjem, ali dečak koji se
popeo u sobu nije bio Seri. Druga deca oduševljeno pozdraviše
novopridošlog.
„Da li ste čuli?”, rekao je spustivši se na gomilu ćebadi. „Čarobnjaci
kažu da će da daju nagradu bilo kome koji ima pokaže gde je ona devojka.”
„Nagradu!”
„Stvarno?”
„Koliko?”
Dečakove oči se potpuno raširiše. „Stotinu zlatnika.”
Zamor uzbuđenja se proširi decom. Svi su se okupili oko novopridošlog,
formirajući krug uzbuđenih lica. Nekoliko njih je zamišljeno pogledalo u
Soneinom pravcu.
Naterala je sebe da ih gleda, održavajući lice bezizražajno. Od kada je
došla, gledali su je sa nečim više od obične radoznalosti. Tavan je bio
utočište za decu bez doma. Nalazio se na mestu gde su se straćare susretale
sa pijacama, a sa malih prozora je pucao pogled na marinu. Bila je previše
stara da bi je primili, ali Seri je poznavao vlasnika, penzionisanog trgovca po
imenu Norin, i obećao mu je uslugu zauzvrat.
„Čarobnjaci mora da zaista žele da uhvate ovu devojku, zar ne?”, reče
jedna od devojčica.
„Ne dozvoljavaju nikom sem njih da imaju magiju”, odgovori dežmekasti
dečak.
„Garant je mnogo ljudi sada traži”, reče novopridošli, mudro klimajući
glavom. „To je mnogo novca.”
„To je krvav novac, Ral”, odgovori devojčica nabravši nos.
„Pa?”, odgovori Ral. „Neke ljude nije briga, oni samo hoće novac.”
„Pa; ja je ne bih prijavila”, reče ona. „Mrzim čarobnjake. Pre nekoliko
godina su mi zapalili rođaka.”
„Stvarno?”, upita druga devojčica, očiju koje su se zacaklile od
znatiželje.
„Istina je.” Klimnu prva devojčica. „Za vreme Pročišćenja. Gilen se
previše igrao sa time. Verovatno je pecao za tim. Jedan od čarobnjaka ga je
pogodio magijom. Ćelu jednu stranu lica mu je spalio. Sada tamo ima
ogroman ožiljak.”
 Sonea zadrhta. Spaljen. Sećanje na ugljenisano telo joj se vrati pred oči.
Skrenula je pogled sa dece. Tavan više nije izgledao prijatno. Zelela je da
ustane i ode, ali Seri je bio nepopustljiv oko toga da mora da ostane tu i ne
privlači pažnju na sebe.
„Moj ujak je jednom pokušao da opljačka čarobnjaka”, reče devojčica sa
dugom upletenom kosom.
„Tvoj ujak je glup”, promrmlja dečak pored nje. Ona se namrštila na
njega i pokušala da ga šutne u bradu, ali on je lako izbeže.
„Nije on znao da je to čarobnjak”, objasni devojka. „Nosio je veliki
ogrtač preko odore.”
Dečak frknu, a devojčica podiže pesnicu. „Šta si rekla?”, nevino je
upitao.
„Pokušao je da mu razreže buđelar”, devojčica je nastavila, „ali
čarobnjak ga je začarao tako da zna ako mu ga neko dodirne. Čarobnjak se
veoma brzo okrenuo, udario ga magijom i polomio mu ruke.”
„Obe ruke?”, upitao je jedan od mlađih dečaka.
Klimnula je. „A nije ga ni dodirnuo. Samo je ovako podigao šake...” ona
podiže ruke dlanova okrenutih ka njima, „i magija je udarila mog ujaka kao
da je neko bacio zid na njega. Tako nam je ujak ispričao.”
„Haj”, uzviknu dečak. U prostoriji je neko vreme vladala tišina, a onda je
jedan novi glas narušio.
„Moja sestra je poginula zbog čarobnjaka."
Svako lice se okrenulo ka mršavom dečaku koji je prekrštenih nogu
sedeo na rubu kruga.
„Bili smo u gomili”, rekao im je. „Čarobnjaci su počeli da blešte svojim
svetlostima u ulici iza nas i svi su počeli da beže. Mama je ispustila moju
mlađu sestricu, ali nije mogla da stane pošto je toliko ljudi trčalo. Tata se
vratio i našao je. Čuo sam ga kako ih proklinje, govoreći da je njihova
krivica što je umrla. Krivica čarobnjaka.” Namrštio se i zagledao u pod.
„Mrzim ih.”
Nekoliko glava u krugu je klimnulo. Usledila je zamišljena tišina, a onda
je prva devojka zadovoljno rekla.
„Vidite” kazala je, „da li biste pomogli čarobnjacima? Ja ne. Ta devojka
im je pokazala njihovog bokca, jeste. Možda će sledeći put više da i’ sredi.”
Deca su se nasmejala i klimnula. Sonea tiho uzdahnu od olakšanja. Čula
je škripu poklopca dok se otvarao i nasmešila se kada se Seri popeo na
tavan, Prišao joj je i seo, cereći se.”
„Izdali su nas” promrmljao je. „Samo što nisu došli da pretraže kuću.
Prati me.”
Srce joj preskoči udarac. Zagledana u njega, videla je da se osmeh nije
odražavao i u očima. Ponovo je ustao i ona skoči za njim. Nekolicina dece ju
je posmatrala dok je prolazila pored njih, ali je izbegavala da ih pogleda u
oči. Osetila je kako njihovo interesovanje raslo kada je Seri stao i otvorio
vrata velikog plakara koji se nalazio u zadnjem delu sobe.
„Ovde postoje tajna vrata koja vode do tunela”, promrmljao je,
posegnuvši unutra. Lagano je povukao nešto, zatim se namrštio i povukao
jače. „Zablokirana su sa druge strane.” Tiho je opsovao.
„Da li smo u zamci?”
Pogledao je ponovo po sobi. Većina dece ih je posmatrala. Zatvorio je
vrata od plakara i prišao jednom od prozora.
„Nema svrhe da se sada pretvaramo. Kakva si u penjanju?”
„Nisam odavno...”, pogledala je prozore. Bili su ugrađeni u krov koji se
spuštao gotovo do poda.
„Napravi mi lopovske.”
Spojila je ruke i napravila grimasu kada je stao na njih. Posrnula je kada
joj se popeo na ramena. Uhvativši se za krovnu gredu, Seri se uspravio,
odnekuda iz kaputa izvukao nož i počeo da obrađuje prozor.
Negde ispod tavana, Sonea je čula kako se zalupljuju vrata, a onda i
prigušeni žagor glasova. Osetila je ubod straha kada su se podna vrata
otvorila, ali lice koje se pojavilo je pripadalo Norinovoj nećaci, Jaliji.
Žena je jednim kratkim pogledom osmotrila decu, Soneu i Serija na
njenim ramenima.
„Vrata?”, upitala je.
„Blokirana”, kazao joj je.
Namrštila se onda pogledala u decu.
„Čarobnjaci su ovde”, rekla im je. „Pretražiće kuću.”
Deca počeše da postavljaju pitanja. Iznad Sonea, Seri sočno opsova.
Sonea ga je gotovo ispustila kada je naglo premestio težinu.
„Haj. Nisi baš najbolje merđevine, Sonea.”
Odjednom se njegova težina podigla sa njenih ruku. Serijeva noga
zamlatara i udari je u grudi. Sonea se jedva uzdržala da mu ne uzvrati istom
merom dok se saginjala da izbegne njegove mlatarajuće noge.
„Neće nam nauditi”, govorila je Jalija deci. „Ne bi se usudili. Odmah će
videti da ste previše mali. Više su zainteresovano za...”
„Haj! Sonea!”, prošapta Seri grubo.
Podigla je pogled i videla da je Seri proturio noge kroz prozorski okvir i
da visi nadole posežući ka njoj.
„Hajde!”
Istegla se i uhvatila njegove ruke. Sa iznenađujućom snagom ju je
podigao dok nije mogla da se uhvati za ivicu prozora. Za trenutak je visila,
ali onda se uhvatila za spoljašnji deo okvira. Zanjihala se nogama i uhvatila
ivicu okvira vrhom čizme i ispela se napolje.
Dahćući od napora, ispružila se na crepovima. Vazduh je bio leden i
hladnoća je odmah počela da joj se uvlači kroz odeću. Podigavši glavu,
videla je more krovova. Sunce je sedelo nisko na nebu.
Seri je posegnuo da zatvori prozor za njom i ukočio se. Do njih je dopreo
zvuk otvaranja podnih vrata, a zatim preplašeni žamor dece. Sonea je podigla
glavu i provirila.
Čovek u crvenoj odori je stajao blizu kapka, netremice besno gledajući
po sobi. Kosa mu je bila bela i začešljana unazad. Na njegovoj slepoočnici je
bio mali crveni ožiljak. Ponovo se priljubila uz krov, srca koje je bubnjalo.
Bio joj je nekako poznat, ali nije smela da rizikuje da ponovo pogleda.
Njegov glas je dopreo do njih.
„Gde je ona?”, zahtevao je da zna.
„Na šta mislite?”, odgovori Jalija.
„Devojka. Dojavljeno mi je da je ovde. Gde ste je sakrili?”
„Nikoga nisam sakrio”, izjavi stariji glas.
Norin, pretpostavi Sonea.
„Kakvo je onda ovo mesto? Zašto su ovi prosjaci ovde?"
„Puštam ih da žive ovde. Nemaju nigde drugde da odu tokom zime.”
„Da li je devojka bila ovde?”
„Ne pitam ih za imena. Ako je ova devojka koju tražite bila među njima,
ja o tome ne znam ništa.”
„Mislim da lažeš, starče”, čarobnjakov ton postade preteći.
Podiže se kuknjava kada je nekoliko dece počelo da plače. Seri je zgrabi
za rukav i povuče je.
„Govorim vam istinu” odgovori stari trgovac. „Nemam pojma ko su, ali
uvek ima dece...”
„Da li znaš koja je kazna za skrivanje neprijatelja Gilde, starče?”, brecnu
se čarobnjak. „Ako mi ne pokažeš gde si sakrio devojku, srušiću ti kuću,
kamen po kamen i...”
„Sonea”, prošaputa Seri.
Okrenula se i pogledala u njega. Panično ju je dozivao, a onda je počeo
da se spušta niz krov. Namrgođena, Sonea se naterala da ga prati.
Nije se usuđivala da brzo sklizne, strahujući da će je čuti. Ivica krova se
primicala. Kada je dospela do nje, osvrnula se i otkrila da je Seri nestao.
Primetivši munjevitu kretnju, ugledala je par šaka ispod sebe kako stežu
oluk.
„Sonea”, prosiktao je. „Moraš da se spustiš ovde dole, kao ja.”
Polako je savila noge iskliznula dok nije ležala duž oluka. Pogledavši
preko ivice, ugledala je Serija kako visi dva sprata od tla. Klimnuo je ka
prizemnoj kući koja je bila izgrađena blizu trgovčevog doma.
„Idemo tamo”, kazao joj je. „Gledaj mene, onda uradi isto što i ja-”
Ispruživši ruke do zida, uhvatio se za cev koja je vodila od oluka do tla.
Kada joj je poverio ćelu težinu, cev preteče zaškripa, ali Seri se brzo spusti
niz nju, koristeći kao merdevine spojnice, kojima je bila pričvršćena za zid.
Prešao je na susedni krov, pa pogledao u nju i pozvao je da dođe.
Udahnuvši duboko, Sonea je zgrabila oluk i otkotrljala se sa krova. Za
trenutak je visila na rukama koje su je bolele, a onda se uhvatila za cev.
Sišavši što je brže mogla, prešla je na krov druge kuće.
Seri se iskezio. „Lako?”
Protrljala je prste, crvene od oštrih ivica spojnica, i slegla ramenima. „Da
i ne.” .
„Hajde. Gubimo se odavde.”
Pažljivo su birali put preko krova, zaogrnuvši se da bi zaštitili od oštrog
ledenog vetra. Kada su stigli do susedne kuće, popeli su se na njen krov.
Odatle su se spustili niz još jednu cev od oluka do uzanog prolaza između
kuća.
Stavivši prst na usta, Seri se zaputio niz tu uličicu. Na pola puta je stao, i
nakon što se osvrnuo i uverio da su još uvek sami, podigao malu rešetku
ugrađenu u jedan od zidova. Legao je na stomak i brzo upuzao unutra. Sonea
je posla za njim.
Zastali su na trenutak u tami da se odmore. Soneine oči su se polako
prilagođavale sve dok nije mogla da vidi zidove uzanog tunela od cigli. Seri
je piljio kroz tamu zurio ka Norinovoj kući.
„Jadni Norin”, prošaputa Sonea. „Šta li će da mu se dogodi?”
„Ne znam, ali zvuči loše.”
Sonea oseti ubod krivice. „Sve zbog mene.”
Okrenuo se i zagledao u nju.
„Ne”, zabrundao je. „Zbog čarobnjaka - i koga god da nas je izdao.”
Mrko je pogledao niz tunel. „Vratio bih se da saznam ko je to, ali moram da
te odvedem na neko bezbedno mesto.”
Gledajući ga pažljivo, uočila je na njegovom licu neku čvrstinu koju
nikada ranije nije videla. Bez njega bi je još pre nekoliko dana zarobili, i
verovatno bi bila mrtva.
Bio joj je potreban, ali koliko će ga koštati to što joj pomaže? Već je
obećao nove usluge ili iskoristio stare koje su mu ljudi dugovali i rizikovao
nezadovoljstvo Lopova koristeći tunele.
A šta ako bi je pronašli čarobnjaci? Ako će Norinu da unište kuću samo
zato što sumnjaju da ju je krio, šta bi čarobnjaci tek uradili Seriju? „Da li
znaš koja je kazna za skrivanje neprijatelja Gilde, starče?"
Uzdrhtala je i uhvatila ga za ruku.
„Obećaj mi nešto, Seri.”
Okrenuo se i pogledao je širom raširenih očiju. „Da ti obećam?
Ona klimnu. „Obećaj mi da ako nas ikada uhvate, da ćeš se pretvarati da
me ne poznaješ.” Zaustio je da se pobuni, ali nije mu dala vremena da
progovori. „A ako te vide da mi pomažeš, onda pobegni. Nemoj da dopustiš
da i tebe uhvate.”
Odmahnuo je glavom. „Sonea, ne bih...”
„Samo reci da hoćeš. Ja... verovatno ne bih mogla da podnesem ako bi te
ubili zbog mene.”
Njegove oči su se raširile, a zatim joj je spustio ruku na rame i nasmešio
se.
„Neće te uhvatiti”, rekao joj je. „Čak i ako te uhvate, oslobodiću te. To ti
obećavam."
 ŠESTO POGLAVLJE

PODZEMNI SUSRETI
Na znaku iznad bol-kuće je pisalo: „Smeli nož”. Ne baš ospokojavajuće
ime, ali brz pogled unutra bi otkrio tihu prostoriju. Za razliku od gostiju u
drugim bol-kućama u koje je Danil ulazio, ovdašnje mušterije su bile
pritajene i tiho su govorile.
Otvorivši vrata, ušao je. Par pijanica je pogledalo u njegovom pravcu,
alijvećina ga je ignorisala. I ovo je, takođe, bila dobrodošla promena. Zacnuo
ga je osećaj nelagodnosti. Zašto je ovo mesto bilo toliko drugačije od ostalih
koje do sada posetio.
Nikada pre današnjeg dana nije ušao u bol-kuću, i nikada nije želeo, ali
stražar ga je poslao da pronađe Lopove sa naročitim instrukcijama: idi do
bol-kuće, reci vlasniku sa kim želiš da razgovaraš, i plati ceh kada se pojavi
vodič. To je, izgleda, bio način na koji se to radilo.
Naravno, nije mogao da uđe u bol-kuću u odori i očekuje vrstu saradnje
koja mu je bila potrebna, tako da se oglušio o svoje kolege i preobukao u
obično odelo kakvo bi nosio neki trgovac.
Morao je pažljivo da odabere svoju masku. Nikakva odeća nije mogla da
sakrije njegovu neuobičajenu visinu, očigledno zdravlje niti uglađen glas.
Priča koju je izmislio je bila o nesrećnoj investiciji i lošim dugovima. Niko
neće da mu pozajmi novac. Lopovi su mu bili poslednja nada. Trgovac u
ovakvoj situaciji bi bio isto toliko nesiguran kao i Danil, samo prilično
uplašeniji.
Udahnuvši duboko, Danil pođe preko sobe do pulta za posluživanje.
Poslužitelj je bio mršav čovek sa izraženim jagodicama i sumornim izrazom.
Kosa mu je bila prošarana sedim vlasima. Ozbiljno je posmatrao Danila.
„Š’a ’oćeš?”
„Piće.”
Čovek je uzeo drvenu kriglu i napunio je iz jedne od bačvi iza pulta.
Danil je izvadio bakrenjak i srebrnjak iz svog buđelara. Sakrivši srebrnjak,
spustio je bakrenjak u čovekovu ispruženu ruku.
„Znači, tražiš nož?'', reče tiho poslužitelj.
Danil ga iznenađeno pogleda.
Poslužitelj se mrgodno nasmeši. „Š’a bi drugo mogao da radiš u Smelom
nožu? 'Si radio ovo nekad ranije?”
Danil odmahnu glavom, brzo razmišljajući. Po čovekovom glasu,
izgledalo je da kao da bi trebalo da želi tajnost u sticanju ovog „noža”. Nije
bilo zakona protiv posedovanja noževa, tako da reč „nož” mora da je
označavala nelegalni predmet ili uslugu. Nije imao predstavu šta bi to moglo
biti, ali ovaj čovek mu je već naznačio da je očekivao mutne radnje, a to mu
je delovalo kao dovoljno dobar početak.
„Ne želim nož”, Danil se nervozno nasmeši. „Želim da stupim u vezu sa
Lopovima.”
Čovekove obrve se podigoše. „O?” Mrgodno je pogledao Danila.
„Potrebno je malo boje da bi njih zainteresovao za priču, znaš.”
Danil otvori šaku, otkri srebrni novčić i ponovo zaklopi prste kada je
poslužitelj pokušao da ga uzme. Covek je frknuo i blago se okrenuo.
„Haj, Koline!”
Na vratima iza pulta se pojavi dečak. Pogledao je u Danila i oštrim
pogledom ga odmerio, od glave do pete.
„Odvedi ovog čoveka u klanicu.”
Kolin je pogledao Danila, a onda ga pozvao ka sebi. Dok je Danil
zaobilazio pult, poslužitelj mu se ispreči na putu i otvori šaku.
„Postoji taksa. Srebrnjak.”
Pogledavši u ispruženu ruku, Danil se sumnjičavo namršti.
„Ne brini”, reče poslužitelj. „Ako bi saznali da varam one koji traže
njihovu pomoć, odrali bi me i obesili bi moju kožu na gredu za nauk
drugima.”
Pitajući se da li će da ga nasamare, Danil spusti srebrni novčić u
poslužiteljev dlan i čovek se skloni u stranu dopustivši mu da prođe za
Kolinom kroz vrata.
„Prati me, ali ništa ne govori”, reče dečak. Ušao je u malu kuhinju, onda
otvorio još jedna vrata, proverio uličicu, pa tek onda izašao napolje.
Dečak je išao brzo, vodeći Danila kroz splet uzanih ulica. Prolazili su
pored vrata iz kojih je izbijao miris pečenja, kuvanog mesa i povrća ili oštar
miris nauljene kože. Dečak se zaustavio i pokazao mu na početak jedne
uličice. Uzana ulica je bila puna đubreta i blata, i završavala se ćorsokakom
nakon dvadesetak koraka.
„Klanica. Idi tamo”, reče dečak pokazujući na uličicu. Okrenuo se i žurno
otišao.
Dok joj se približavao Danil je sumnjičavo osmotrio uličicu. Nigde vrata.
Nigde prozora. Niko se nije pojavio da ga dočeka. Stigavši do kraja uličice,
uzdahnuo je. Zaista je bio nasamaren. Imajući u vidu naziv mesta, očekivao
je barem zasedu.
Slegnuvši ramenima okrenuo se i našao tri krupna čoveka na ulazu u
uličicu.
„Haj! Tražiš nekog?”
„Da”, Danil pođe ka njima. Svi su nosili teške duge kapute i rukavice.
Onaj u sredini je imao ožiljak preko jednog od obraza. Hladno su mu
uzvratili pogled. Samo prosečni siledžija, pomisli Danil. Možda je ovo ipak
bila zaseda.
Stao je par koraka od njih, onda pogledao nazad niz uličicu i nasmešio se.
„Dakle, ovo je klanica. Kako odgovarajuće. Da li ste vi sada moja pratnja?”
Srednji razbojnik pruži ruku.
„Za određenu cenu."
„Dao sam novac čoveku u „Smelom nožu".”
Razbojnik se namrštio. „Želiš nož?”
„Ne.” Danil uzdahnu. „Želim da razgovaram sa Lopovima.”
Čovek je pogledao svoje pratioce koji su se cerili.
„Sa kojim Lopovom?”
„Onim sa najširim uticajem.”
Bitanga u sredini se zakikota. „Taj bi ti bio Gorin.” Jedan od njegovih
suzdrža smeh. Još uvek se kezeći, vođa pokaza Danilu da ga prati. „Pođi sa
mnom.”
Druga dvojca se skloniše u stranu. Danil je pratio svog novog vodiča do
početka šire ulice. Osvrnuvši se, video je da su ga ostali posmatrali, još uvek
se široko osmehujući.
Usledio je niz zavojitih ulica i uličica. Danil je počeo da se pita da li
zadnja strana radnje svakog pekara, trgovca kožom, krojača i bol-kuće
izgleda isto. Onda je prepoznao znak i u mestu se zaustavio.
„Već smo bili ovde. Zašto me vodiš u krug?”
Propalica se osvrnu i odmeri Danila, zatim se okrenu i priđe obližnjem
zidu. Sagnuvši se, uhvatio je ventilacionu rešetku za ivicu i povukao.
Skliznula je unapred.
Razbojnik mu pokaza ka rupi. „Ti prvi."
Danil čučnu i pogleda unutra. Ništa nije video. Odupirući se iskušenju da
stvori kuglu svetlosti, stavio je nogu u rupu, ali je napipao samo prazninu
tamo gde je očekivao da će da bude pod. Pogledao je u svog vodiča.
„Nivo ulice je otprilike u visini grudi”, reče mu propalica. „Nastavi.”
Uhvativši se za ivicu rupe, Danil se spustio. Napipao je izbočinu na koju
je mogao da se osloni, a onda je provukao i drugu nogu i spuštao ju je sve
dok mu stopalo nije doseglo do poda. Koraknuvši unazad, njegovo rame
dodirnu zid. Razbojnik skliznu u tunel sa izvežbanom lakoćom. Danil je
držao odstojanje budući da pri slaboj svetlosti nije mogao da vidi ništa osim
čovekovog obličja.
„Prati moje korake”, reče čovek. Pošao je niz hodnik, dok je Danil hodao
par koraka iza njega, prateći sa obe strane zid rukama. Hodali su nekoliko
minuta, skrenuvši puno puta, a onda koraci ispred Danila stadoše i on začu
kucanje u blizini.
„Čeka te dug put”, reče propalica. „'Si siguran oko ovoga? Možeš sada
da se predomisliš i odvešću te natrag.”
„Zašto bih to želeo da učinim?”, upita Danil.
„Samo bi možda želeo, to je sve.”
Pojavio se tračak svetlosti, a onda se proširio. Na svetlosti je stajala
silueta još jednog čoveka. Od bleska, Danil nije mogao da vidi čovekovo
lice.
„Ovaj je za Gorina”, reče propalica. Pogledao je u Danila, načinio kratak
gest, zatim se okrenuo i nestao u senkama.
„Gorina, a?”, reče čovek na vratima. Glas je mogao pripadati čoveku bilo
gde između dvadeset i šezdeset godina. „Kako se zoveš?”
„Larkin.”
„Čime se baviš?"
„Prodajem asure od simbe.” Građenje kuća od asura je izniklo svuda po
Imardinu u poslednjih par godina.
 „Prilično konkurentno tržište.”
„Meni pričaš.”
Čovek nešto progunđa.
„Zašto želite da pričate sa Gorinom?”
„To je na Gorinu da sazna.”
„Naravno.” Čovek slegnu, onda posegnu ka unutrašnjem zidu prostorije.
„Okreni mi leđa”, naredio je. „Odavde ideš sa povezom na očima.”
Danil je oklevao, pre nego što se nevoljno okrenuo. Očekivao je ovako
nešto. Parče tkanine mu pade preko očiju, i osetio je kako je čovek pozadi
vezuje. Slaba svetlost lampe je otkrila samo gusto tkanje materijala.
„Prati moje korake, molim.”
Ponovo, Danil je hodao prateći rukama zidove. Njegov novi vodič je išao
brzo. Danil je brojao korake, misleći da čim bude imao priliku odmeri koliki
bi put normalno prešao za hiljadu koraka.
Nešto, verovatno šaka, iznenada mu pritisnu grudi i on stade. Čuo je kako
se otvaraju vrata, i bio je gurnut napred. Miris začina i cveća ispuni njegova
čula i on ispod čizmi oseti mekoću koja je nagoveštavala tepih.
„Ostani ovde. Ne skidaj povez.”
Vrata se zatvoriše.
Prigušeni glasovi i bat koraka su dopirali iznad njega, tako da je
pretpostavio da je u jednoj od prometnijih bol-kuća. Slušao je zvuke, a onda
je počeo da broji svoje udahe. Kada mu je to dosadilo, podigao je ruke do
poveza. Čuo je iza sebe tup udarac, kakav bi možda načinila gola peta na
podu sa tepihom. Okrenuo se i dohvatio povez da ga skine, ali onda se sledio
kada je začuo kako se pomera kvaka. Ispravivši se, brzo je pustio tkaninu.
Vrata se nisu otvorila. Čekao je, usresredivši se na tišinu u prostoriji.
Nešto mu je privuklo pažnju. Nešto mnogo suptilnije od prigušenog zvuka
koji je čuo pre toga.
Prisustvo.
Lebdelo je iza njega. Duboko udahnuvši, ispružio je ruke pretvarajući se
da traga za zidovima. Kako se okrenuo, prisustvo se sklonilo.
Neko je bio u sobi sa njim. Neko ko nije želeo da bude primećen. Tepih
je prigušivao bat stopala, a buka bol-kuće je maskirala sve slučajne zvuke.
Cvetni miris koji je bio u vazduhu je sakrio miris tela. Jedina čula kojima je
mogao da primeti neznanca su bila svojstvena njemu kao čarobnjaku.
 Bio je to test. Sumnjao je da je ovo bila proba za vlasnika prisustva u
sposobnostima ostane neprimećen. Ne, ovo je bio test za njega, Danila. Da
vide da li će primetiti nešto. Da vide da li je čarobnjak.
Posegnuvši svojim čulima, otkrio je još jedno prisustvo. Ovo je bilo
nepomično. Ispruživši ruke, ponovo je pošao napred. Prvo prisustvo je
obigravalo oko njega, ali ga je ignorisao. Nakon deset koraka je stigao do
zida. Držeći ruke na gruboj površini, počeo je da se kreće oko prostorije u
pravcu drugog prisustva. Prvo se sklonilo, a onda iznenada jurnulo ka njemu.
Osetio je blagi povetarac na vratu. Ne obazirući se na to, nastavio je.
Prstima je dotakao dovratak, a onda i rukav i ruku. Skinuli su mu povez
sa očiju i on se zateče kako pilji u jednog starca.
„Izvinjavam se što sam te ostavio da čekaš”, reče čovek. Prepoznavši
glas, Danil je znao da je ovo njegov vodič. Da li je čovek uopšte i napustio
prostoriju?
Ne ponudivši nikakvo objašnjenje, vodič otvori vrata. „Da li bi pošao za
mnom, molim.”
Danil je pogledao po sada praznoj sobi, a onda ušao u hodnik.
Nastavili su put mnogo laganijim korakom, uz svetlost lampe koja se
klatila u starčevoj ruci. Zidovi su bili dobro sagrađeni. Na svakom skretanju
je u cigle bila ugrađena mala tabla, izgravirana čudnovatim simbolima. Bilo
je nemoguće pogoditi koliko je bilo sati, ali znao je da je sigurno prošlo dosta
sati od kada je ušao u prvu bol-kuću. Bio je zadovoljan sobom što je shvatio
da ga testiraju. Da li bi ga odveli do Lopova da se ispostavilo da je
čarobnjak? Sumnjao je u to.
Možda će biti još testova - moraće da bude pažljiv. Nije znao koliko je
blizu razgovoru sa Gorinom.
U međuvremenu, trebalo bi da sazna koliko god može o ljudima sa
kojima je trebalo da pregovara. Zamišljeno je posmatrao svog saputnika.
„Šta je „nož”?”
Starac progunđa. „Ubica.”
Danil trepnu, a onda priguši osmeh. „Smeli nož” je onda zaista bilo
odgovarajuće ime. Kako je vlasnik uspevao da se provuče sa tako otvorenim
reklamiranjem.
Mogao je da se čudi tome kasnije. Sada je trebalo da sazna korisnije
stvari.
 „Da li postoje još neki drugačiji nazivi za koje bi trebalo da znam?"
Starac se nasmešio. „Ako ti neko pošalje glasnika, ili ćeš primiti pretnju
ili će izvrišti tu pretnju.”
„Shvatam.”
„A skvimp je neko ko izda Lopove. Ne želiš da budeš jedan od tih. Oni
imaju kratke živote.”
„Imaću to na umu.”
„Ako sve prođe kako treba, ti ćeš biti nazvan klijentom. Zavisi od toga
zašto si ovde.” Zaustavio se i okrenuo da osmotri Danila. „Izgleda da je
vreme da saznamo.”
Pokucao je na zid. Usledila je tišina, a onda su se cigle prepolovile i
ulegle ka unutra. Starac mu pokaza otvor.
Soba u koju je Danil ušao je bila mala. Sto zgodno uglavljen između
zidova, efikasno je blokirao pristup krupnom čoveku koji je sedeo u stolici
iza njega. Iza njega su bila delimično otvorena dvokrilna vrata.
„Larkin, prodavač asura", reče čovek. Glas mu je zapanjujuće dubok.
Danil klimnu glavom.
„A vi ste?”
Čovek se nasmeši. „Gorin.”
Nije bilo stolice za posetioce. Danil se primakao stolu. Gorin nije bio
privlačan čovek, ali njegova telesina je imala više mišića nego sala. Kosa mu
je bila gusta i kovrdžava, a brada nalik na vunu, mu je prekrivala vilicu.
Zaista je ličio na svoje imenjake, ogromne zveri koje su vukle barke uz reku
Tarali. Danil se pitao da li je ovo šala propalice - možda je Gorin bio čovek
sa najširim uticajem među lopovima.
„Vi predvodite Lopove?”, upita Danil.
Gorin se nasmeši. „Niko ne predvodi Lopove.”
„Kako onda da znam da pričam sa pravom osobom?”
„Ako želiš da postigneš dogovor, uradiš to sa mnom.” Raširio je ruke.
„Ako prekršiš dogovor, kaznim te. Misli o meni kao o nekome između oca i
kralja. Pomažem ti, ali ako me izdaš, ubiću te? Da li ti to ima smisla?”
Danil stisnu usne. „Imao sam na umu nešto uravnoteženije. Otac prema
ocu, recimo? Ne bih se usudio da predložim kralj prema kralju, iako mi se
sviđa kako to zvuči.”
Gorin se opet nasmešio, ali osmeh se nije odrazio i u očima.„Šta želiš,
Larkine, prodavče asura?”
„Želim da mi pomognete da pronađem nekoga.”
„A”, Lopov klimnu. Privukao je beležnicu, pero i mastionicu. „Koga?”
„Jednu devojku. Između četrnaest i šesnaest. Sitno građena, tamne kose,
mršava.”
„Pobegla ti je, zar ne?"
„Da.”
„Zašto.”
„Zbog nesporazuma.”
Gorin klimnu sa razumevanjem. „Gde misliš da je mogla da ode?"
„U straćarnik.”
„Ako je živa, naći ću je. Ako nije, ili je nc nađemo do određenog roka -
dogovorićemo se koliko - tvoja obaveza prema meni prestaje. Kako se
zove?”
„Još uvek ne znamo.”
„Ne znate...”, Gorin podiže pogled i namršti se.
„Mi?”
Danil dozvoli sebi da se osmehne. „Treba da smislite bolji test.”
Gorinove oči se blago rasiriše. Progutao je pljuvačku, a onda se zavalio u
stolicu. „Ma nemoj?”
„Šta biste učinili sa mnom da ga nisam prošao?”
„Odveli bismo te negde daleko odavde.” Pucnuo je ustima, a onda
slegnuo ramenima. „Ali ovde si. Šta želiš?”
„Kao što sam i rekao: želimo da nam pomognete da pronađemo devojku.”
„A ako nećemo?”
Sa Danilovog lica osmeh potpuno nestade. „Onda će ona umreti. Njene
sopstvene moći će je ubiti, a takođe i uništiti deo grada - iako ne mogu da ti
kažem tačno koliko zato što ne znam njenu snagu.” Primakao se, spustio ruke
na sto i zadržao svoj pogled naspram Lopovog. „Ako nam pomognete, to ne
mora da bude besprofitan dogovor - iako morate razumeti da postoje granice
u onome što smemo da dozvolimo da se vidi da činimo.”
Gorin je ćuteći zurio u njega, a onda odložio pero i papir. Zavalio se na
naslon svoje stolice i blago okrenuo glavu.
„Haj, Dagane! Donesi našem posetiocu stolicu.”
 —oOo—

Soba je bila mračna i plesniva. Kutije su bile naslagene pored jednog

zida, a mnoge od njih su bile polomljene. Jezerca vode su se napunila u
uglovima, a debeli sloj prašine je pokrivao sve ostalo.
„Znači, ovde je tvoj otac sakrivao svoju robu?” upita Harin.
Seri klimnu. „Tatina stara ostava.” Obrisao je prašinu sa jedne od kutija i
seo na nju.
„Nema kreveta”, reče Donja.
„Napravićemo nešto”, odgovori Harin. Prišavši kutijama, počeo je da
pretura po njima.
Sonea je zastala na vratima, uplašena mogućnošću da provede noć na
tako neugodnom mestu. Uzdahnuvši, sela je na najnižu stepenicu. Tri puta su
se premeštali tokom noći da izbegnu tragače za nagradom. Osećala se kao da
danima nije spavala. Sklopivši oči, dozvolila je sebi da je san ponese.
Harinov razgovor sa Donjom je postajao udaljen, kao i zvuk koraka u tunelu
iza nje.
Koraka?
Otvorivši oči, osvrnula se i videla udaljeno svetio kako treperi u tami.
„Haj! Neko dolazi.”
„Šta?” Harin je prešao preko sobe i zagledao se u hodnik. Osluškivao je
par trenutaka, onda podigao Soneu na noge i pokazao joj dalji ugao sobe. „Idi
tamo. Skloni se sa vidika.”
Dok se Sonea odaljavala od vrata, Seri je ustao i pridružio se Harinu.
„Niko ne dolazi ovamo”, reče on. „Prašina na stepeništu nije imala nikakvih
tragova.”
„Onda su nas sigurno pratili.”
Seri je psujući piljio u hodnik. Okrenuo se ka Sonei. „Pokrij lice. Možda
traže nešto drugo.”
„Ne odlazimo?”, upita Donja.
Seri odmahnu glavom. „Nema drugog izlaza. Postojao je tunel, ali su ga
Lopovi zatvorili pre nekoliko godina. Zato nas nisam ranije ovde ni doveo.”
Koraci su postali sada glasniji u prostoriji. Harin i Seri su se odmakli od
vrata i čekali. Navukavši kapuljaču na glavu, Sonea se pridružila Donji na
daljoj strani sobe.
 Iz tunela su se pojavile čizme, zatim pantalone, grudi i lica dok su
novopridošli silazili niz stepenice. Četiri momka prođoše kroz vrata.
Pogledali su u Harina i Serija, a onda kada su ugledali Soneu, razmeniše
poglede.
„Barile”, reče Harin. „Šta ti radiš ovde?"
Krupni momak sa mišićavim rukama je razmetljivo prišao Harinu. Sonea
oseti jezu. Ovaj momak ju je ranije optužio da je špijun.
Pogledavši ostale momke, šokirala se kada je prepoznala jednog od njih.
Sećala se Evina kao jednog od povučenih dečaka iz Harinove bande. Naučio
ju je kako da vara na pločicama. Sada njegov pogled nije bio nimalo
prijateljski dok je u jednoj ruci vrteo tešku gvozdenu šipku. Sonea je
uzdrhtala i sklonila pogled.
Druga dva momka su nosila drvene motke. Verovatno su usput pokupili
improvizovane batine. Sonea je razmislila o odnosima. Četiri protiv četiri.
Sumnjala je da je Donja ikada naučila da se bije, niti da je ijedna od njih dve
dorasla nekom od Barilovih saveznika.
Mada, možda bi zajedno mogle da obore jednog od njih. Posegnula je i
uzela drvenu daščicu jedne od polomljenih kutija.
„Došli smo po devojku”, reče Baril.
„Postali smo skvimp, zar ne Barile?” Harinov glas je bio zlokoban od
prezira.
„Mislio sam da ja to pitam tebe”, odgovori Baril. „Nismo te videli
danima. Onda smo čuli za nagradu i sve je dobilo smisao. Želiš da zadržiš
sav novac za sebe.”
„Ne, Barile”, reče odlučno Harin. Pogledao je u ostale momke. „Sonea je
prijatelj. Ja ne prodajem svoje prijatelje.”
„Naš prijatelj nije”, odgovori Baril, dobacivši pogled svojim pratiocima.
Harin prekrsti ruke. „Znači tako stoje stvari. Nije ti trebalo mnogo pre
nego što si zaželeo da budeš glavni. Znaš pravila, Barile. Ili si sa mnom, ili
letiš napolje.” Ponovo je pogledao Barilove saveznike. „Isto važi i za vas. Da
li želite da budete sa ovim skvimpom?” Iako su ostali nepomični, momci
pogledaše u Barila, onda u Harina, pa se onda međusobno pogledaše. Izrazi
njihovih lica ništa nisu odavali.
„Stotinu zlatnika”, reče Baril tiho. „Želite li da se odreknete svog tog
novca samo da biste pratili unaokolo ovu budalu? Mogli bismo da živimo
kao kraljevi.”
Izrazi lica mladića postadoše odlučni.
Harinove oči se pretvoriše u proreze. „Izlazi napolje, Barile.” Nož blesnu
u Barilovoj ruci i on ga upravi ka Sonei. „Ne bez devojke. Predaj je.”
„Ne.”
„Onda ćemo morati da je uzmemo.”
Baril je koraknuo ka Harinu. Kako su se njegovi pratioci raširili da ga
opkole, Seri stade pored svog prijatelja, čeličnog pogleda i ruku u
džepovima.
„Hajde, Harine”, promrmljao je Baril. „Ne moramo da radimo ovo. Predaj
nam je. Podelićemo novac, kao nekada.”
Harinovo lice se izobliči od besa i prezira. Nož je blesnuo u njegovoj ruci
i on zamahnu unapred. Baril se izmaknu i napade svojim nožem. Sonei
zastade dah kako je nož isekao Harinov rukav i ostavio crvenu liniju za
sobom. Kako je Evin zamahnuo gvozdenom motkom, Harin se sklonio van
domašaja.
Donja je uhvati za ruku. „Zaustavi ih, Sonea”, uzbuđeno je prošaptala.
„Upotrebi svoju magiju! ”
Sonea je piljila u devojku. „Ali... ne znam kako!”
„Samo probaj nešto. Bilo šta!"
Dok su mu se druga dva momka približavala, Seri iz džepova izvadi dva
bodeža. Momci su postali neodlučni kada su ih ugledali. Sonea je ugledala
remenje koje je čvrsto držalo bodeže na njegovim dlanovima, tako da je još
uvek mogao da koristi šake da hvata i vuče, a da ne ostane bez sečiva. Nije
mogla da se ne nasmeši. Nimalo se nije promenio.
Kako je onaj krupniji zamahnuo, Seri ga je uhvatio za zglob i povukao
unapred, koristeći dečakov sopstveni zamah da ga izbaci iz ravnoteže. Mladić
je posrnuo, a njegova djrvena batina je zatandrkala po podu dok mu je Seri
uvrtao zglob. Široko zamahnuvši, Seri mu je balčakom bodeža zadao
ošamućujući udarac u glavu.
Mladić se skljokao na kolena na kolena. Seri se sagnu kada je drugi
napadač zamahnuo batinom ka njemu. Iza njega, Harin je izbegao još jedan
Barilov ubod. Kako su se dva para boraca na trenutak odvojila, Evin se
provukao između njih i zaputio ka Sonei.
Ruke su mu bile prazne, primetila je Sonea sa olakšanjem. Nije imala
predstavu gde je nestala gvozdena motka. Možda ju je sakrio ispod kaputa...
„Učini nešto”, zavapi Donja, jače stegnuvši Soneinu ruku.
Pogledala je daščicu u svojim rukama, i shvatila da bi pokušaj da ponovi
ono što je učinila na Severnom trgu sada bio besmislen. Nije bilo
čarobnjačkog štita koji je trebalo da probije, a sumnjala je da bi Evina
zaustavilo to što bi na njega bacila daščicu.
Morala je da proba nešto drugo. Možda bi mogla da natera daščicu da
jače udari? Da li bih mogla? Pogledala je Evina. Da li bi trebalo? Šta ako
mu učinim nešto zaista grozno?
„Uradi to!”, prosikta Donja, ustuknuvši kako se Evin približavao.
Duboko udahnuvši, Sonea baci daščicu ka Evinu, želeći da ga obori.
Odbio ju je a da nije ni trepnuo. Kako je posegnuo za Soneom, Donja se
ispreči ispred nje.
„Kako možeš ovo da radiš, Evine?”, zahtevala je da zna. „Nekada si nam
bio prijatelj. Sećam da ste ti i Sonea igrali zajedno pločice. Da li je ovo...”
Evin ščepa Donju za ramena i gurnu je u stranu. Sonea polete napred i
svom snagom ga udari u stomak. Izbila mu je vazduh i on je posrnu unazad,
braneći se od njenih udaraca dok ga je ponovo napadala, ovaj put ciljajući u
lice.
Prigušeni krik se prolomio prostorijom. Pogledala je i videla Serijevog
protivnika kako se povlači, šakom stežući ruku. Onda ju je nešto udarilo u
grudi i oborilo je unazad. Kako je pala na pod počela je da se izvija,
pokušavajući da se otkotrlja van Evinovog domašaja, ali on je navalio na nju
ćelom svojom težinom i prikovao je za zemlju.
„Sklanjaj se sa nje!”, vrisnula je Donja. Devojka je stajala iznad Evina sa
drvenom letvom u ruci. Udarila je Evina u glavu i on viknu. Otkotrljao se u
stranu, a Donjin drugi udarac ga pogodi u slepoočnicu. Oklembesio se i
sroljao na pod.
Donja je uperila svoje oružje u besvesnog mladića, a onda se opustila i
iscerila. Ipruživši joj ruku, pomogla je Sonei da se digne na noge. Okrenule
su se i videle da se Baril i Harin još uvek bore. Seri je posmatrao druga dva
mladića od kojih se jedan držao za bok, a drugi se naslonio na zid šakom
pritiskajući glavu.
„Haj!”, uzviknu Donja. „Mislim da pobeđujemo!”
Baril je ustuknuo korak od Harina i pogledao u nju. Posegnuo je u džep,
onda naglo trznuo rukom. Crvena izmaglica se proširi po vazduhu oko
Harinove glave.
Harin glasno opsova kako je prah od papee počeo da mu peče oči.
Užurbano žmirkajući, odaljio se od Barila.
Kako je Donja skočila da priđe Harinu, Sonea ju je zgrabila za ruku i
povukla natrag.
Kada je Baril napao, Harin se izmakao, ali ne dovoljno brzo. Začuo se
bolni uzvik i Harinov nož je začangrljao po podu. Seri je skočio na Burila
koji se okrenuo taman na vreme da dočeka napad. Još uvek trljajući oči,
Harin čučnu i poče da pipa, tražeći svoj nož.
Odgurnuvši Serija u stranu, Baril je gurnuo ruku u svoj kaput, načinio još
jedan nagli pokret i opet mlaz crvenog praha polete iz njegovih ruku. Seri se
saže, ali prekasno. Lice mu se zgrčilo od bola i on posrnu unazad dok mu se
Baril primicao.
„Ubiće ih!", vrisnu Donja.
Sagnuvši se, Sonea je zgrabila još jednu drvenu letvicu. Na trenutak je
sklopila oči pokušavajući da se seti šta je učinila na Severnom trgu. Čvrsto
je stežući, prikupila je sav svoj bes i strah. Usresredivši se na daščicu,
zavitlala ju je svom snagom ka Barilu.
Zaječao je kada ga je pogodila u leđa i okrenuo se ka njoj. Onda je
podigao ruke kada je Donja počela da ga gađa sa svim što joj je palo pod
ruku.
„Koristi svoju magiju”, Donja je navaljivala kada joj se Sonea pridružila.
„Pokušala sam. Ne vredi.”
„Pokušaj opet”, prodahta Donja.
Baril je posegnuo u džep i izvukao mali paket. Prepoznavši ga, Sonea
oseti nalet gneva. Zamahnula je da baci daščicu koju je držala u rukama, a
onda se uzdržala.
Možda se previše usresređivala na to da baci što jače. Magija nije fizička
stvar. Gledala je dok je Donja bacala kutiju na Barila. Nema potrebe da ona
sama bilo šta baca.
Usresredivši se na kutiju, umom ju je pogurala, voljom je terajući da
poleti napred i udari Barila dovoljno jako da ga onesvesti.
Osetila je kako se nešto unutar njenog uma oslobađa.
Blesak svetlosti obasja sobu i kutija buknu u plamen. Baril vrisnu dok je
tutnjila ka njemu, a onda sagnuo i sklonio joj sa puta. Zakloparala je po zidu
i završila u bari iz koje je voda cvrčala dok je isparavala.
Paketić praha od papee pade na zemlju. Baril je buljio u nju. Sa osmehom
na licu, Sonea se sagla da podigne još jednu letvicu, a onda se uspravila i
mrko ga pogledala.
Sva boja je iščezla iz njegovog lica. Ne udostojivši svoje saveznike ni
pogleda, skočio je ka vratima i odbauljao niz hodnik.
Sonea je čula iza sebe tihi zvuk, a onda se okrenula i videla Evina kako
stoji svestan, svega par koraka od nje. Ustuknuo je za dva koraka, a onda se
bacio ka vratima. Videvši da njihovi drugovi odlaze, druga dva mladića se
uspentraše na noge i pođoše za njim.
Dok su se bat njihovih koraka udaljavao, Harinov smeh ispuni prostoriju.
Ustao je, zaneo se, a onda pažljivo prišao vratima. „U čemu je problem?"
viknuo je. „Zar ste mislili da ću vam tek tako dozvoliti da je odvedete?”
Isceren, okrenuo se i namignuo Sonei. „Haj! Svaka čast!”'
„Lepa završnica”, složi se Seri. Ponovo je protrljao oči i iskrivio lice.
Posegnuvši rukom u dubine svog kaputa, izvukao je malu pljosku i počeo da
ispira oči njenim sadržajem.
Donja je pritrčala Harinu i pregledala njegove rane.
„Ovo mora da se povije. ’Si povređen, Seri?”
„Ne.” Seri joj doda pljosku.
Donja poče da pere Harinovo lice. Koža mu je bila crvena i otekla. „Peći
će te danima. Da li bi možda mogla da ga izlečiš, Sonea?”
Sonea se namršti i odmahnu glavom. „Ne znam. Drvo nije trebalo da
počne da gori. Šta ako se moj pokušaj da ga izlečim završi tako što ću da ga
zapalim?”
Donja širom razrogačenih pogleda Soneu. „To je užasna pomisao.”
„Moraš da vežbaš”, reče Seri.
Sonea se okrenula da ga pogleda. „Treba mi vreme za vežbu i mesto na
kojem neću privlačiti svačiju pažnju.”
Izvukao je krpicu iz svog kaputa i obrisao svoj bodež. „Kada se ovo
pročuje, ljudi će biti previše uplašeni da pokušaju da te uhvate. To će nam
dati malo užeta.”
„Neće”, reče Harin. „Možeš da se kladiš da Baril i drugi nikome neće
ispričati za ovo. Čak i ako ispričaju, neki će misliti da su sposobniji i da
mogu bolje da obave posao.”
Seri se namrštio, a zatim opsovao.
„Onda je bolje da se brzo izgubimo odavde”, reče Donja. „Gde ćemo
sada, Seri?”
Počešao je glavu, a onda se nasmešio. „Ko ima novca?”
Harin i Donja pogledaše Soneu.
„Nije moj”, usprotivila se. „To je Džonino i Ranelovo."
„Sigurna sam da im ne bi smetalo ako bi ga potrošila da spaseš svoj
život”, kaza joj Donja.
„A i mislili bi da si glupa ako to ne bi učinila”, dodade Seri.
Uzdahnuvši, Sonea posegnu unutar svoje košulje za kopčom svoje torbice
za novac. „Pretpostavljam da ću moći da im vratim, ako se ikada izvučem iz
ove gužve.” Pogledala je u Serija. „Bolje bi ti bilo da ih uskoro pronađeš.”
„Hoću", uverio je. „Čim ti budeš bila bezbedna. Za sada, mislim da treba
da se razdvojimo. Naći ćemo se ponovo za jedan sat. Imam jedno mesto na
umu, gde nikome nikada neće pasti na pamet da te traži. Moći ćemo da
ostanemo samo par sati, ali to će nam pružiti priliku da razmislimo gde ćemo
kasnije da idemo.”
 SEDMO POGLAVLJE

OPASNI SAVEZI
Vrativši se sam iz štala, Roten je usporio kada se približio vrtovima.
Vazduh je bio hladan, ali ne i neprijatan, a tišina je bila dobrodošla nakon
larme grada. Duboko je udahnuo.
Iako je razgovarao sa bezbrojnim potkazivačima, malo je njih pružilo
korisne informacije. Većina potkazivača je došla nadajući se da će nekakav
podatak, bez obzira koliko nebitan, dovesti do njenog hvatanja i njihove
nagrade. Nekolicina je došla prosto da se požali na kojekakve probleme koje
su imali sa Gildom.
Drugi, međutim su ih izvestili da su videli usamljenu devojku kako se
sakriva od pogleda. Nakon nekoliko odlazaka do straćara, postalo je jasno da
ima mnogo ulične dece koja se krije po mračnim kutovima. Razgovori sa
drugim čarobnjacima koji su ispitivali potkazivače, otkrili su mnogo sličnih
razočaranja.
Bilo bi mnogo lakše da su obaveštenja o nagradi sadržala opis devojke.
Čežnjivo je pomislio na svog pokojnog pokrovitelja, gospodara Margena, koji
je bez uspeha pokušao da pronađe način prebacivanja mentalnih slika na
papir. Danil se takođe uhvatio u koštac sa ovime, ali sa malim napretkom.
Pitao se kako li Danil prolazi. Kratki mentalni razgovor sa njegovim
prijateljem je otkrio da je mlađi čarobnjak živ i neozleđen, i da će se vratiti
do zalaska sunca. Nisu smeli da govore o pravoj svrsi Danilove posete
straćarniku, zato što je uvek bilo moguće da neki drugi čarobnjak načuje
razgovor. Ipak, Roten je osetio obećavajuće samozadovoljstvo u tonu svog
prijatelja.
„...zna...Roten...”
Čuvši kako neko izgovara njegovo sopstveno ime, Roten podiže pogled.
Gusto lišće živice bašte je sakrilo govornika, ali Roten je bio siguran da je
prepoznao glas.
 „...takve stvari se ne mogu požurivati.”
Glas je pripadao upravitelju Lorlenu. Par sagovornika se približavao
mestu na kome je bio Roten. Pretpostavivši da će proći blizu, sklonio se u
jedno od malih dvorišta vrta. Seo je na klupu i pažljivo slušao dok je
razgovor postajao razgovetniji.
„Zabeležio sam tvoj zahtev, Fergune”, reče strpljivo Lorlen. „Ne mogu
učiniti više od toga. Kada bude pronađena sa tim pitanjem ćemo završiti na
uobičajen način. Za sada me zanima samo njeno hvatanje.”
„Ali moramo li da prođemo kroz ćelu ovu... ovu gnjavažu? Nije Roten taj
koji je prvi saznao za njene moći. Ja sami Kako može imati bilo kakav slučaj
protiv mene?”
Upraviteljev glas je bio blag kada je odgovarao, ali korak mu je bio
užurban. Roten se nasmešio dok su njih dvojica prolazili.
„To nije gnjavaža, Fergune.”, odgovori strogo Lorlen. „To je zakon Gilde.
Zakon kaže da...”
„Prvi čarobnjak koji prepozna magični potencijal u drugome ima pravo da
zatraži pokroviteljstvo nad njim”, izrecitova brzo Fergun. „Ja sam bio prvi
koji je osetio efekat njene moći, a ne Roten.”
„Bez obzira, to pitanje ne može da se reši dok devojka ne bude
pronađena...”
Njih dvojica su već odavno prošli pored Rotena, a njihovi glasovi su se
utišali do neprepoznatljivosti. Ustao je sa klupe i lagano počeo da hoda ka
Čarobnjačkom domu.
Dakle, Fergun je imao nameru da zatraži pokroviteljstvo nad devojkom.
Kada se Roten ponudio da preuzme odgovornost za njenu obuku, nije mislio
da bi ijedan drugi čarobnjak želeo taj posao. Naročito ne Fergun, koji je uvek
izgledalo da gleda na niže staleže sa prezirom.
Nasmešio se sam sebi. Danilu se ovo neće svideti. Njegov prijatelj je
gajio netrpeljivost prema Fergunu još od kada su obojica bili polaznici. Kada
bude čuo vesti, Danil će biti još rešeniji da lično pronađe devojku...

—oOo—

Prošle su godine od kada je Seri poslednji put posetio kupaonicu, a

unutrašnjost skupih privatnih prostorija nikada nije ni video.
 Oriban, utopljen prvi put posle mnogo dana i zaodenut debelim ogrtačem,
bio je dobro raspoložen dok je pratio služavku do sobe za sušenje. Sonea je
sedela na rasprostrtoj simba asuri, mršavog tela potpuno izgubljenog u
debelom ogrtaču i lica koje je iskrilo od pažnje koju su joj pružale služavke
iz kupaonice. Videvši je tako opuštenu je dodatno poboljšalo Serijevo
raspoloženje.
Nasmešio joj se. „Haj! Kakva uživancija! Siguran sam da bi se i Džona
složila!”
Sonea se trgla i Seri se istog trena pokajao zbog svojih reči.
„Izvini, Sonea.” Složio je izvinjavajući izraz lica. „Nije trebalo da te
podsećam.” Spustio se na asuru pored nje, a zatim se naslonio na zid. „Ako
tiho pričamo, trebalo bi da bude bezbedno”, tiho je dodao.
Klimnula je. „Šta sada? Ne možemo da ostanemo ovde.”
„Znam. Razmišljao sam o tome.” Uzdahnuo je. „Stvari su loše, Sonea.
Sakrivanje od čarobnjaka bi bilo lako, ali nagrada je to promenila. Sada
nikome ne smem da verujem. Ne mogu više da se pozivam na stare usluge
a... a ponestalo mi je i mesta na kojima da te sakrivam.”
Lice joj preblede. „Šta ćemo onda da radimo?”
Oklevao je. Posle borbe je shvatio da mu je preostala samo jedna opcija.
Neće joj se svideti. Mada, neće ni njemu samom. Kada bi samo postojao
neko kome bi mogao da veruje. Odmahnuo je glavom, okrenuo se i sreo njen
pogled.
„Mislim da treba da zatražimo pomoć od Lopova.”
Sonea razrogači oči. „Da li si lud?!”
„Jesam, ako nastavim da te sam sakrivam. Pre ili kasnije neko će da te
prijavi.”
„A šta je sa Lopovima? Zašto oni ne bi?”
„Imaš nešto što oni žele.”
Namrštila se, a onda se njen izraz smrknuo. „Magiju?”
„Tako je. Kladim se da bi voleli da imaju svog čarobnjaka.” Prešao je
vrhovima prstiju preko prostirke. „Kada budeš bila pod njihovom zaštitom,
niko te neće dirati. Niko neće da ljuti Lopove. Čak ni za stotinu zlatnika.”
Sklopila je oči. „Džona i Ranel su mi uvek govorili davnikada ne možeš
da se oslobodiš lopova. Drže te na svojoj uzici. Čak i kada ispuniš dogovor,
nikada nećeš zaista otplatiti svoj dug.”
Seri je odmahnuo glavom. „Znam da si se naslušala loših priča. Svi su.
Samo treba da se držiš njihovih pravila i pošteno će postupati sa tobom. Tako
je moj tata pričao.”
„Tvog tatu su ubili.”
„Bio je glup. Bio je skvimp.”
„Šta ako...?” Uzdahnula je i odmahnula glavom. „Koji drugi izbor imam?
Ako to ne učinim, Gilda će me pronaći. Pretpostavljam da je biti rob
Lopovima bolje od smrti.”
Seri iskrivi lice. „Neće biti tako. Kada budeš naučila da koristiš svoje
moći, bićeš važna i moćna. Daće ti puno užeta. Moraće. Na kraju krajeva,
ako odlučiš da nešto ne želiš da uradiš, kako će te naterati?”
Zagledala se u njega, nepodnošljivo dugo ispitujući njegovo lice. „Nisi
baš siguran u to, zar ne?”
Primorao je sebe da je pogleda u oči.
„Siguran sam da ti je to jedina šansa. Siguran sam da će pošteno da se
ophode prema tebi.”
„A onda?”
Uzdahnuo je. „Nisam siguran šta će te terati da radiš za uzvrat."
Klimnula je, onda se naslonila i nekoliko minuta bila zagledana u suprotni
zid.
„Ako misliš da to treba da uradim, uradiću, Seri. Bolje da zaglavim sa
Lopovima nego da se predam Gildi.”
Gledajući u njeno bledo lice, osetio je kako se ponovo javlja sada već
poznata nelagodnost, ali ovog puta ju je osećao više kao krivicu. Bila je
uplašena, ali će se suočiti sa Lopovima sa svojom uobičajenom neustrašivom
odlučnošću. To je samo činilo da se oseća gore. Iako nije mogao da se
obmanjuje oko njegove sposobnosti da je zaštiti, odvođenje Lopovima je
osećao kao izdaju. Nije želeo da je ponovo izgubi.
Ali nije imao drugog izbora.
Ustavši, otišao je do vrata.
„Idem da pronađem Harina i Donju”, kazao joj je. „Bićeš dobro?”
Nije ga pogledala, samo je klimnula.
Služavka je stajala u hodniku ispred prostorije. Pitao je za Harina i Donju
i devojka je klimnula ka vratima susedne sobe. Ugrizavši se za usnu,
pokucao je.
„Slobodno”, viknu Harin.
I Harin i Donja su sedeli na simba prostirkama. Donja je trljala kosu
peškirom.
„Rekao sam joj i složila se.”
Harin se namrštio. „Još uvek nisam siguran. Šta ako je izvedemo iz
grada?”
Seri odmahnu glavom. „Mislim da ne bismo stigli daleko. Budi siguran da
su Lopovi do sada saznali sve o njoj. Otkrili su gde je bila i gde je živela.
Znaju kako izgleda, ko su joj roditelji, gde su joj tetka i teča. Neće biti teško
da saznaju od Barila i njegove bagre da je..."
„Ako toliko znaju", prekide ga Donja, „zašto nisu prosto došli i odveli
je?”
„Zato što stvari ne funkcionišu na taj način.”, kaza joj Seri. „Oni vole da
prave pogodbe, zato što je onda većina ljudi koja radi za njih srećna i neće
kasnije stvarati probleme. Mogli su da dođu do nas i ponude nam zaštitu, ali
nisu. Zbog toga mislim da nisu sigurni da ona ima magiju. Ako mi ne odemo
do njih, onda će pustiti jednog od svojih da je prijavi. Zato mislim da ne
bismo uspeli da je izvedemo iz grada.”
Harin i Donja razmeniše poglede.
„Šta ona misli?", upita Donja.
Seri napravi grimasu. „Naslušala se priča. Uplašena je, ali zna da nema
drugog izbora.”
Harin ustade. „Da li si siguran oko ovoga, Seri?”, upitao je. „Mislio sam
da žariš na nju. Možda je nećeš više videti.”
Seri trepnu od iznenađenja, i oseti kako je kako mu se lice razvedrava.
„A misliš da bih je ponovo video ako je čarobnjaci uhvate?”
Harin opusti ramena. „Ne.”
Seri je počeo da korača. „Ići ću sa njom. Trebaće joj neko poznat. Mogu
da budem koristan."
Harin uhvati Serija za ruku. Zagledao se u njega, ispitujući mu oči, a onda
ga je pustio.
„Znači da te nećemo više baš viđati, zar ne?”
Seri odmahnu glavom. Osetio je ubod krivice. Harina su napustila četiri
člana njegove bande, a nije bio siguran šta misli ostatak. Sada ga je i najbliži
prijatelj napuštao.
„Dolaziću kada mogu. Gelin i onako već misli da radim za Lopove.”
Harin se nasmešio. „Dobro, onda. Kada ćeš je odvesti?”
„Večeras.”
Donja spusti šaku na Serijevu ruku.
„A šta ako je ne budu želeli?”
Seri se sumorno nasmeši. „Želeće je.”

—oOo—

Hodnik Čarobnjačkog doma je bio prazan i tih. Danilovi koraci su

odjekivali dok je išao do Jaldinovih vrata. Zakucao je i sačekao, čuvši
prigušene glasove iz sobe. Jedan ženski glas se izdvojio od ostalih.
„Uradio je šta?”
Trenutak kasnije vrata su se otvorila. Ezril, Jaldinova žena se odsutno
nasmešila i koraknula unazad da propusti Danila unutra. Nekoliko
tapaciranih fotelja je bilo raspoređeno oko niskog stola, a Jaldin i Roten su
sedeli na dvema.
„Naredio je Straži da izbaci čoveka iz njegovog doma”, reče Jaldin.
„Samo zato što je dozvolio deci da spavaju na njegovom tavanu? To je
užasno?”, uzviknu Ezril, pokazujući Danilu da sedne na jednu fotelju.
Jaldin klimnu. „Dobro veče, Danile. Da li bi želeo šolju sumija?”
„Dobro veče”, odgovori Danil dok je sedao na stolicu. „Sumi bi mi
veoma prijao, hvala. Bio je ovo dug dan.”
Roten ga pogleda i upitno podiže obrve. Osmehujući se, Danil slegnu u
odgovor. Znao je da je Roten nestrpljiv da čuje kako su prošle stvari sa
Lopovima, ali Danil je prvo želeo da sazna šta je to razgnevilo Ezril, koja je
uvek bila mirna i blaga.
„Šta sam propustio?”
„Juče je jedan od naših tragača pratio jednog od potkazivača u bolji deo
straćarnika”, objasni Roten. „Vlasnik je puštao neku decu bez doma da
spavaju na njegovom tavanu, a potkazivač je tvrdio da se tamo krije starija
devojčica. Naš kolega tvrdi da su devojka i njen prijatelj uz vlasnikovu
pomoć pobegli neposredno pre nego što je on stigao. Tako da je naredio
Straži da izbaci čoveka i njegovu porodicu.
 Danil se namrštio. „Naš kolega?” Ko...?” Suzio je oči dok je gledao
Rotena. „Da li je kojim slučajem to određeni ratnik po imenu Fergun?”
„Jeste.”
Danil načini nepristojan zvuk, onda se osmehnu kada mu je Ezril dala
vrelu šolju sumija. „Hvala vam.”
„I šta se dogodilo?”, upitala je Ezril. „Da li je čovek izbačen?”
„Lorlen je, naravno, opozvao njegovo naređenje”, Jaldin odgovori, „ali
Fergun je već uništio veći deo kuće - tragajući za skrovištima, rekao je.”
Ezril je odmahnula glavom. „Ne mogu da verujem da Fergun može da
bude tako...tako...”
„Osvetoljubiv?” puhnu Danil. „Iznenađen sam što nije odlučio da ispita
jadnog čoveka.”
„Ne bi se usudio”, reče Jaldin prezrivo.
„Sada ne bi” složio se Danil.
Roten uzdahnu i zavali se u stolicu. „Ima još. Načuo sam večeras nešto
zanimljivo. Fergun želi pokroviteljstvo nad njom.”
Danil je osetio kako mu se krv ledi.
„Fergun?” Ezril se namrštila. „On nije jak čarobnjak. Mislila sam da
Gilda odvraća slabe čarobnjake od pokroviteljstva nad polaznicima.”
„Tako je” odgovori Jaldin. „Ali nema pravila protiv toga.” „Kakve ima
šanse da mu se odobri zahtev?”
„Tvrdi da je prvi koji je saznao za njene moći zato što je prvi osetio
njihov efekat”, reče joj Roten.
„Da li je to dobar argument?”
„Nadam se da nije” izusti Danil. Ove vesti su ga uznemirile. Dobro je
poznavao Ferguna. I previše dobro. Šta li bi Fergun, uz sav prezir koji oseća
prema nižim staležima, uopšte i radio sa devojkom iz straćarnika.
„Možda planira da se osveti za poniženje na Severnom trgu?” Roten se
namrštio. „Ma hajde, Danile...”
„Moramo uzeti u obzir tu mogućnost”, ubaci se Danil.
„Ne bi se Fergun toliko mučio zbog jedne modrice, čak i ako je povredila
njegov ego.”, reče odlučno Roten. „On samo želi da bude taj koji će je
uhvatiti - i ne želi da ljudi nakon toga to zaborave.” Danil skrenu pogled.
Stariji čarobnjak nikada nije razumeo da je njegova netrpeljivost prema
Fergunu bila nešto više od ljutnje koja je ostala od dana kada su bili
polaznici. Danil je i previše dobro iskusio kako zadrt Fergun može da bude
kada se radi o osveti.
„Već vidim da će oko ovoga da izbije prilična svađa”, zakikota se Jaldin.
„Jadna devojka nema predstavu šta je zakuvala unutar Gilde. Ne dešava se
često da se dva čarobnjaka bore za pokroviteljstvo nad polaznikom.”
Roten blago frknu. „Siguran sam da je to najmanja od njenih briga. Posle
onoga što se dogodilo na Severnom trgu, verovatno je ubeđena da želimo da
je ubijemo.”
Jaldinov osmeh je iščezao. „Nažalost, ne možemo da je ubedimo u
suprotno dok je ne pronađemo.”
„O, nisam baš tako siguran u to”, reče tiho Danil.
Roten ga pogleda. „Imaš li predlog, Danile?”
„Verujem da moji novi lopovski prijatelj ima načina da širi informacije po
straćarniku."
„Prijatelj?” Jaldin se nasmeja sa nevericom. „Sada ih zoveš prijateljima.”
„Saradnicima." Danil se obešenjački nasmeši.
„Koliko vidim imao si nekog uspeha." Roten podiže obrvu.
„Malog. To je tek početak." Danil slegnu ramenima. „Verujem da sam
razgovarao sa jednim od njihovih vođa.”
Ezriline oči su bile raširene. „Kakav je?”
„Zove se Gorin."
„Gorin?”, Jaldin se namrštio. „To je čudno ime."
„Izgleda da vođe sebi daju imena po životinjama. Pretpostavljam da titule
biraju po pojavi, budući da on sigurno izgledao kao svoj imenjak. Ogroman
je i vunast, gotovo da sam očekivao da vidim rogove.”
„Šta je rekao" upita Roten radoznalo.
„Ništa nije obećao. Rekao sam mu koliko je opasno biti u okolini
čarobnice koja nije naučena da kontroliše svoje moći. Više je bio
zainteresovan oko toga šta Gilda može da mu da u razmenu za pronalaženje
devojke.”
Jaldin se namrštio. „Viši čarobnjaci neće pristati na razmenu usluga sa
Lopovima.”
Danil odmahnu rukom. „Naravno da neće. Rekao sam mu i razumeo je.
Mislim da bi prihvatio novac.”
„Novac?” Jaldin odmahnu glavom. „Ne znam..."
 „Pošto već nudimo nagradu, neće biti bitno ako ode jednom od Lopova.”
Danil raširi ruke. „Svi znaju da će novac otići nekome iz straćarnika, tako da
sigurno očekuju da će ta osoba biti sumnjive naravi.”
Ezril zakoluta očima. „Samo ti možeš da učiniš da tako nešto zvuči
savršeno razumno, Danile.”
Danil se isceri. „Oh, postaje i još bolje.. Ako ovo pažljivo izvedemo, svi
će se tapšati po leđima, zadovoljni što su ubedili Lopove da učine nešto
dobro za grad.”
Ezril se nasmejala. „Nadam se da Lopovi to neće shvatiti, u suprotnom će
odbiti da ti pomognu.”
"Pa, za sada to mora da ostane tajna”, Danil im kaza. „Ne želim da ovde
komešam stvari dok ne saznam da li je Gorin voljan da nam pomogne ili ne.
Mogu li se pouzdati u vas da ćete ćutati?”
Pogledao je ostale. Ezril je spremno klimnula. Roten je samo jednom
pognuo glavu. Jaldin se namrštio, a onda slegnuo ramenima.
„U redu. Ali budi oprezan, Danile. Ne rizikuješ ovde samo svoju kožu.”
„Znam”, Danil se nasmešio. „Znam.”

—oOo—

Putovanje lopovskim drumom pri svetlosti lampe je bilo brže i daleko

interesantnije od bauljanja po mraku. Zidovi hodnika su bili načinjeni od
naizgled beskrajne raznovrsnosti cigli. U zidove su bili urezani simboli, a
znaci su obeležavali pojedina raskršća.
Vodič se zaustavio na granjanju tunela i spustio lampu na pod. Iz džepa je
izvukao punu šaku crne tkanine.
„Odavde morate da idete slepi.”
Seri je klimnuo i ćuteći je stajao dok je čovek vezivao traku tkanine
preko njegovih očiju. Čovek je stao iza Sonee i ona sklopi oči dok joj je
čvrsto stezao grubu tkaninu oko glave. Osetila je kako se nečija ruka spušta
na njeno rame, a onda kako je druga hvata za ručni zglob i počinje da je vuče
niz tunel.
Iako je pokušala da zapamti sva skretanja, ubrzo se zabrojila. Vukli su se
kroz tamu. Do njih su dopirali prigušeni zvuci: glasovi, koraci, kapljanje
vode, i nekoliko koje nije mogla da prepozna. Od poveza ju je svrbela koža,
ali se nije usuđivala da se počeše da vodič ne bi pomislio da viri.
Kada je vodič ponovo stao, odahnula je od olakšanja. Nečiji prsti su
skinuli povez sa njene glave. Pogledala je Serija. Odgovorio je umirujućim
osmehom.
Izvukavši uglačani štap iz ogrtača, vodič ga ugura u rupu u zidu. Nakon
kratke stanke, deo zida se otvorio ka unutra i krupni, mišićavi muškarac
iskorači napolje.
„Da?”.
„Serini i Sonea da vide Farena", izjavi vodič.
Čovek klimnu, otvori šire vrata i tržnu glavom u pravcu Sonee i Serija.
„Uđite unutra."
Seri je oklevao, onda se okrenuo ka vodiču. „Tražio sam da se sastanemo
sa Ravijem.
Čovek se obešenjački osmehnu. „Onda mora da Ravi želi da se sastanete
sa Farenom.”
Seri je slegnuo ramenima, a onda stupio kroz vrata. Pošavši za njim,
Sonea se pitala da li je Lopov koji je dobio ime po otrovnom osmonogom
insektu opasniji od Lopova koji je dobio ime po glodani.
Ušli su u malu sobu. Još dva krupna muškarca su ih odmerila, sedeći na
stolicama sa obe strane. Prvi čovek je zatvorio vrata od tunela, a onda
otvorio vrata na suprotnoj strani sobe i pokazao im da prođu dalje.
Na zidovima sledeće sobe su visile lampe i bacale tople žute krugove po
tavanici. Pod je bio zastrt velikim tepihom koji je bio obrubljen resama sa
zlatnim vrhovima. Na daljoj strani sobe, za stolom je sedeo čovek tamne
kože odeven u crnu, tesno pripijenu odeću. Zapanjujuće bledo-žute oči su ih
pažljivo ispitivale.
Sonea je ustuknula. Lopov je bio Lonmarac, pripadnik ponosnog
pustinjskog naroda čije zemlje su se nalazile daleko na severu od Kajrelije.
Lonmarci su bili retki u Imardinu; malom broju njih se sviđalo da žive van
svoje zatvorene kulture. Lonmarci smatraju da je krađa veliko zlo, zato što
veruju da kada neko nešto ukrade, bez obzira koliko to malo bilo, gubi deo
svoje duše. Ali ipak, ovde je bio lonmarski Lopov.
Čovekove oči se namrštiše. Shvativši da je piljila u njega, Sonea žurno
spusti pogled. Zavalio se na naslon stolice, nasmešio i uperio u nju dugi
smeđi prst.
 „Priđi bliže, devojko.”
Sonea je pošla napred dok nije stigla do ispred stola.
„Dakle, ti si ta koju traži Gilda, a?”
„Da.”
„Sonea, zar ne?”
„Da.”
Faren stegnu usta. „Očekivao sam nešto impresivnije.” Slegnuo je
ramenima, a onda se nagnuo napred i naslonio laktovima na sto. „Kako da
znam da si ti ono što tvrdiš da jesi?"
Sonea je pogledala preko ramena. „Seri je rekao da ćete vi sigurno znati
da sam ja ta, da ste me posmatrali.”
„Oh, zar je to rekao?” Faren se zakikota i njegov pogled skliznu na njenog
prijatelja. „Pametan je ovaj mali Serini, baš kao i njegov otac. Da posmatrali
smo vas, oboje, ali Serija duže. Dođi ovamo, Seri.”
Seri stade uz Soneu.
„Ravi ti šalje svoje pozdrave."
„Jedan glodar drugome?” Blagi drhtaj se odade u Serijevom glasu.
Beli zubi blesnuše, ali Farenov osmeh je brzo izbledeo i njegove žute oči
se vratiše Sonei.
„Dakle, ti znaš magiju, zar ne?”
Sonea proguta pljuvačku da ovlaži grlo. „Da.”
„Da li si je koristila od tvog malog iznenađenja na Severnom trgu?”
„Jesam.”
Farenove obrve se podigoše. Prošao je prstima kroz kosu. Nekoliko sedih
vlasi se videlo na njegovim slepoočnicama, ali koža mu je bila glatka i
neizborana. Više prstenova, mnogi od njih sa velikim draguljima, krasilo je
njegove prste. Sonea nikada nije videla toliko velikih dragulja na rukama
obitavalaca straćarnika - ali ovaj čovek nije bio običan živalj.
„Izabrala si loš trenutak da otkriješ svoje moći, Sonea”, reče joj Faren.
„Čarobnjaci sada žarko žele da te pronađu. Njihova potraga je izazvala
prilično neugodnosti, a nagrada, bez sumnje, tebi izaziva prilično neugodnosti.
Sada želiš da te mi sakrijemo od njih. Zar ne bi bilo daleko bolje da te
izručimo i pokupimo nagradu? Potraga se završava. Ja postajem malo
bogatiji. Dosadni čarobnjaci odlaze...”
Ponovo je pogledala u Serija. „Ili bismo mogli da napravimo dogovor.”
 Faren slegnu ramenima. „Mogli bismo. Šta onda imaš da ponudiš za
razmenu?”
„Moj otac je rekao da mu dugujete...” poče Seri.
Žute oči prostreliše Serija. „Tvoj otac je izgubio sve što mu je pripadalo
kada nas je prevario”, brecnu se Faren.
Seri je pognuo glavu, a onda podigao bradu i pogledao Lopova u oči.
„Otac me je naučio mnogo čemu”, počeo je. „Možda ja mogu..."
Faren frknu i odmahnu rukom. „Možda nam budeš bio od koristi jednog
dana, mali Serini, ali za sada nemaš prijatelje kakve je tvoj otac imao - a ovo
je velika usluga koju tražiš od nas. Da li si znao da je kazna za skrivanje
čarobnjaka-odmetnika smrt? Ne postoji ništa što kralju više smeta od pomisli
na čarobnjaka koji se šunja okolo i čini stvari koje on, kralj, nije naredio.”
Njegov pogled je prešao na Soneu, i on se podmuklo nasmeši „Ali to je
interesantna ideja. Mnogo mi se sviđa.” Prekrstio je ruke. „Za šta si koristila
svoje moći od Pročišćenja?”
„Učinila sam da se nešto zapali.”
Farenove oči se zacakliše. „Zaista? Da li si učinila još nešto drugo?”
„Ne.”
„Zašto nam nešto sada ne pokažeš?”
Zapiljila se u njega. „Sada?”
Pokazao je na jednu od knjiga na stolu. „Pokušaj da je pomeriš.” Sonea
je pogledala u Serija. Njen prijatelj je blago klimnuo. Ugrizavši se za usnu,
podsetila je sebe, da je u trenutku kada je pristala da potraži pomoć Lopova,
osudila sebe na korišćenje magije. Morala je to da prihvati, bez obzira na to
koliko se nelagodno osećala.
Faren se naslonio u stolici. „Hajde.”
Duboko udahnuvši, Sonea se zagledala u knjigu i zaželela da je pomeri.
Ništa se nije dogodilo.
Namrštivši se, pomislila je na Severni trg i borbu sa Barilom. Setila se da
je bila besna oba puta. Sklopila je oči i pomislila na čarobnjake. Uništili su
joj život. Njihova je krivica što se sada prodavala Lopovima zarad zaštite.
Osetivši kako bes navire, otvorila je oči i usmerila svoj prezir prema knjizi.
Vazduh je zapuckao i blesak svetlosti ispuni sobu. Faren je uz psovku
odskočio unazad kada je knjiga buknula u plamen.
„Izvini”, reče žurno Sonea. „Ni prošli put nisam uradila ono što sam
želela. Ja ću...”
Faren je podigao ruku da je ućutka i široko se osmehnuo.
„Mislim da imaš nešto što vredi štititi, mlada Sonea.”
 OSMO POGLAVLJE

PORUKE U TAMI
Pogledavši oko sebe po prepunoj Noćnoj prostoriji, Roten je shvatio da je
pogrešio što je došao ranije. Umesto da priča pred gomilom, ispitivale su ga
male grupe ili pojedinci pa je bio prinuđen da iznova i iznova odgovara na
ista pitanja.
„Počinjem da zvučim kao polaznik koji ponavlja formule”, razdraženo je
promrmljao Danilu.
„Možda bi trebalo svako veče da napišeš izveštaj o tvom napretku i
zakucaš ga na svoja vrata.
„Mislim da to ne bi pomoglo. Siguran sam da bi osećali da im je
promakla neka trunčica informacije kada me ne bi lično ispitali.” Roten je
pogledao u grupice čarobnjaka zadubljenih u razgovor. „I svi iz nekog razloga
to žele da čuju od mene. Zašto tebe nikada ne dave?”
"Poštovanje prema tvojoj očiglednoj starosti”, odgovori Danih Roten ga
pogleda suženih očiju. „Očiglednoj?”
„Ah, evo malo vina da ovlažiš svoje jadne, umorne glasne žice.” Danil
pozva k njima slugu sa poslužavnikom.
Prihvativši čašu, Roten zahvalno otpi. Nekako je postao nezvanični
organizator potrage za devojkom. Svi, osim Ferguna i njegovih prijatelja,
očekivali su instrukcije od Rotena. Ovo ga je prinudilo da manje vremena
provede tragajući, tako da je puno puta u toku dana je bio prekidan umnim
pozivima onih koji su tražili od njega da prepozna devojke koje su pronašli.
Trgao se kad ga je neka ruka dodirnula po ramenu. Okrenuvši se, zatekao
je pored sebe upravitelja Lorlena.
„Dobro veče, gospodaru Rotene, gospodaru, Danile”, reče Lorlen. „Visoki
gospodar želi da razgovara sa vama.”
Roten je pogledao na drugu stranu prostorije i ugledao visokog gospodara
kako seda u svoju omiljenu fotelju. Zagor glasova se pretvorio i mrmorenje
proisteklo od zainteresovanosti kada je primećeno Akarinovo prisustvo.
Izgleda da ću opet da se ponavljam, pomisli u sebi Roten dok su se on i
Danil zaputili ka vođi Gilde.
Visoki gospodar ih pogleda dok su se približavali i pozdravi ih gotovo
neprimetnim klimajem. Njegovi dugi prsti su bili obavijeni oko vinske čaše.
„Molim vas, sedite.” Lorlen mahnu prema dvema praznim foteljama.
„Recite nam kako napreduje vaša potraga.”
Roten se zavalio u fotelju. „Razgovarali smo sa preko dve stotine
potkazivača. Većina nam nije pružila nikakve korisne informacije. Nekolicina
je zarobila obične devojke prosjakinje, uprkos našem upozorenju da joj se ne
primiču. Neki su bili uverljivo razočarani kada se ispostavilo da je mesto, na
kome su verovali da se krije, prazno. To je, nažalost, sve što za sada mogu da
izvestim.”
Lorlen klimnu. „Gospodar Fergun veruje da je neko štiti.”
Danilove usne se stisnuše u tanku liniju, ali ništa nije rekao.
„Lopovi?”, zapita Roten.
Lorlen slegnu ramenima. „Ili čarobnjak-odmetnik. Zaista je brzo naučila
da sakrije svoje prisustvo.”
„Odmetnik?” Roten pogleda u Akarina, setivši se uveravanja visoki
gospodara da u straćarniku nema odmetnutog čarobnjaka. „Mislite li da ima
razloga da sumnjamo da sada postoji?”
„Osetio sam da neko koristi magiju”, tiho reče Akarin.
„Ne mnogo i ne dugo. Verujem da sama eksperimentiše, budući da bi je
učitelj do sada već naučio da sakriva svoje aktivnosti.”
Roten se zagledao u visokog gospodara. To što je Akarin mogao da oseti
tako slabe magijske radnje u gradu je bilo zapanjujuće, čak i uznemiravajuće.
Kako su se čovekove tamne oči podigle da sretnju njegove, Roten brzo spusti
pogled na svoje ruke.
„To su... zanimljive vesti”, odgovorio je.
„Da li biste mogli da je pronađete?”
Akarin skupi usta. „Ona koristi magiju u kratkim navratima, ponekad
pojedinačno, a ponekad nekoliko puta u jednom satu. Osetili biste ih da ih
čekate i da ste pripremljeni za to, ali ne biste imali vremena da je nađete i
zarobite osim ako ne bi koristila svoje moći malo duže.”
„Mogli bismo da joj se pomalo primaknemo svaki put kada ih upotrebi”,
reče lagano Danil. „Mogli bismo da se raširimo po gradu i čekamo. Svaki put
kada pokuša nešto, primakli bismo joj se malo bliže, sve dok ne bismo otkrili
njenu lokaciju.”
Visoki gospodar klimnu. „Ona je u severnom delu Spoljašnjeg kruga.”
„Onda ćemo sutra početi tamo.” Danil je dobovao prstima jedne o prste
druge ruke. „Ali moraćemo da pazimo da je naše kretanje ne upozori na našu
strategiju. Ako je neko štiti, možda imaju pomoćnike koji motre na
čarobnjake." Podigao je obrvu. „Imaćemo veće šanse za uspeh ako se
prerušimo.”
Ugao Akarinovih usta se izvio naviše. „Ogrtači će dovoljno sakriti vaše
odore.”
Danil brzo klimnu. „Naravno.”
„Imaćete samo jednu priliku”, upozori ih Lorlen. „Ako sazna da možete
da osetite njeno korišćenje magije, izbegnuće vas tako što će da ide na drugo
mesto posle svakog ogleda.”
„Onda moramo da radimo brzo - što više čarobnjaka imamo, brže ćemo je
pronaći.”
„Pozvaću dobrovoljce.”
„Hvala vam, upravitelju.” Danil nakloni glavu.
Lorlen se nasmešio i zavalio u fotelju. „Moram reći da nisam pomislio da
ću ikada biti srećan nakon saznanja da je naša mala pobegulja počela da
koristi svoje moći.”
Roten se namrštio. Da, pomislio je, ali svaki put kada to učini prilazi
bliže tome da potpuno izgubi kontrolu nad njima.

—oOo—

Paket je bio težak, uprkos maloj veličini. Načinio je zadovoljavajući

udarac kada ga je Seri bacio na sto. Faren ga je podigao i pocepao papirni
omot, otkrivši malu drvenu kutiju. Kako ju je otvorio, majušni diskovi
reflektovane svetlosti su se raštrkali po Lopovu i zidu iza njega. Spustivši
pogled, Serijevo srce se stegnu kada je ugledao uglačane novčiće. Faren je
izvadio drvenu daščicu sa četiri klinčića zakucanih u nju. Seri je posmatrao
kako Lopov slaže novčiće na klinove. Rupe u novčićima su se poklapale sa
odgovarajućim klinčićima: zlatni na okrugli, srebrni na kockasti i veliki
bakrenjaci na trouglasti. Poslednji klin, za velike bakrenjake, koje je Seri
najbolje znao, ostao je prazan. Kako je stub zlatnika postao visok deset
novčića, Faren ih je prebacio na „kapu”, drveni štapić sa graničnicima na oba
kraja, a zatim odložio sa strane.
„Imam još jedan posao za tebe, Serini.”
Nerado odvukavši pogled od bogatstva koje se gomilalo ispred njega,
Seri se ispravi, a onda se namrgodi kada su mu Farenove reci doprele do
uma. Koliko još „poslova" mora da odradi pre nego što će mu dozvoliti da
vidi Soneu? Prošlo je već nedelju dana od kada ju je Faren primio. Sakrivši
svoju uznemirenost, klimnuo je Lopovu.
„Šta je u pitanju?”
Faren se zavalio u naslon stolice, žutih očiju koje su blistale od
zabavljenosti. „Ovo će možda više odgovarati tvojim talentima. Par propalica
su počele da pljačkaju radnje po unutrašnjoj Severnoj strani - radnje koje
pripadaju ljudima sa kojima ja imam dogovore. Želim da pronađeš gde ovaj
par živi i da im preneseš takvu poruku da nakon toga budu sigurnu da ih
pažljivo posmatram. Možeš li to da učiniš?”
Seri klimnu. „Kako izgledaju?”
„Naložio sam jednom od mojih ljudi da ispita vlasnike prodavnica. On će
te obavestiti. Uzmi ovo.” Dodao je Seriju malo, savijeno parče papira.
„Sačekaj u spoljnoj sobi.”
Seri se okrenuo, a onda je počeo da okleva. Pogledao je ponovo Farena i
počeo da razmatra da li bi bio prikladan trenutak da pita za Soneu.
„Uskoro”, reče Faren. „Sutra, ako sve prođe kako treba.”
Klimnuvši, Seri je prišao vratima i prošao kroz njih. Iako su ga kršni
stražari sumnjičavo odmeravali, Seri im je uzvratio osmehom. Nikada ne
pravi neprijatelje od nečijih lakeja, naučio ga je otac. Još bolje, postaraj da te
prilično zavole. Ova dvojica su izgledali tako slično da su sigurno bili braća,
iako je upadljiv ožiljak koji se pružao preko obraza jednog od njih činio
razlikovanje lakim.
„Treba da sačekam ovde”, rekao im je. Pokazao je ka stolici: „Zauzeto?”
Onaj sa ožiljkom slegnu ramenima. Seri je seo i osmotrio prostoriju.
Pogled mu je privukla traka svetlozelene tkanine koja je visila sa zida, sa
zlatom izvezenim inkalom na vrhu.
„Haj! Da li je to što mislim da jeste?”, upitao je, ponovo ustavši.
 Covek sa ožiljkom se iskezio. „Jeste.”
„Traka sa sedla Gromovetra?”, prodahta Seri. „Odakle ti?”
„Moj rođak je štalski momak u kući Arana”, odgovori čovek. „On mi je
nabavio.” Ispružio je ruku i pomazio tkaninu. „Taj konj mi je osvojio
dvadeset zlatnika.”
„Kažu da su od njega potekli dobri trkači.”
„Ali nikada više neće biti nijednog kao što je on bio."
„Da li si gledao trku?’’
„Jok. A ti?”
Seri se iscerio. „Prošunjao sam se pored naplaćivača. Nije to bio lak trik.
Nisam znao da je to Gromovetrov dan. Samo sam imao sreće.” Čuvareve oči
su se zamaglile dok je slušao Serija kako opisuje trku.
Kucanje na vratima ih je prekinulo. Tihi čuvar je otvorio vrata i pustio
unutra visokog, mršavog čoveka, kiselog izraza lica, u crnom dugom kaputu.
„Serini”’
Seri mu priđe bliže. Čovek ga je ispitivao podižući obrve, a onda je
pokazao Seriju da pođe za njim. Klimnuvši čuvarima, Seri se zaputi tunelom.
„Treba da ti dam informacije”, reče čovek.
Seri klimnu. „Kako izgledaju razbojnici?”
„Jedan je moje visine, ali masivniji, a drugi je niži i mršav. Imaju kratku
crnu kosu, po svemu sudeći je sami seku. Krupnijem je jedno oko nekako
čudno. Jedan vlasnik radnje je rekao da je čudno obojeno, a drugi da njime
čudno gleda. U svemu ostalom su obični življi.”
„Oružje?”
„Noževi.”
„Znaš gde žive?”
„Ne, ali jedan od vlasnika ih je večeras video u bol-kući. Ideš sada tamo,
tako da možeš da ih pronađeš.
„Sigurno će ići kući okolnim putem, zato budi lukav.” „Naravno. Koji je
njihov stil?”
Čovek se osvrnuo sa izrazom na licu sa kojeg ništa nije moglo da se
pročita. „Grub. Prebiju vlasnike i još nekog od porodice. Mada se nisu
zadržavali da se igraju. Samo bi izašli kada su našli ono po štavsu došli.”
„Šta su uzimali?”
 „Novac, uglavnom. I nešto pića ako bi se našlo na putu. Skoro smo
stigli.”
Iz mračnog prolaza su izbili na ulicu. Vodič je ugasio lampu, poveo Serija
do šireg kolskog puta, a onda se zaustavio u senkama jednog dovratka. Zvuci
terevenke sa druge strane puta su okrenuli njegovu pažnju bol-kući.
Njegov pratilac načini jedan kratak gest, rukama postavivši bezglasno
pitanje. Prateći njegov pogled, Seri primeti pokrete u obližnjoj uličici.
„Još uvek su ovde. Čekamo.”
Seri se naslonio na vrata. Njegov pratilac je bio tih i napeto je posmatrao
bol-kuću. Počela je da pada kiša, koja je dobovala po krovovima i stvarala
bare. Dok su čekali, mesec se podigao nad kućama i oblio ulicu svetlošću,
pre nego što je stigao do sivih oblaka i pretvorio se u avetinjsko svetio na
nebu.
Muškarci i žene su u malim grupama napuštali bol-kuću. Kada je velika
grupa muškaraca stupila na ulicu, pijano se smejući se i teturajući, Serijev
sadrug postade napet. Pažljivije pogledavši, Seri vide dve prilike kako
prolaze pored terevenaša. Posmatrač u uličici načini još jedan pokret rukama
i Serijev pratilac klimnu.
„To su oni.”
Klimnuvši, Seri izađe na kišu. Jedan je očevidno bio pijan, drugi je sa
sigurnošću birao put između bara. Pustivši ih da dobiju malu prednost, slušao
je kako pijanac kori svog prijatelja zato što premalo pije.
„Niš’ će s’ dogodi, Takne”, promumlao je."„Prev’še sm' pametn’ z’ nji.”
„Začepi, Nig.”
Njih dvojica su išli okolnim putem kroz straćarnik. S vremena na vreme,
Talin bi stao i pogledao unaokolo. Nijednom nije video Serija, skrivenog u
senkama. Konačno, srdit od brbljanja svog prijatelja, pošao je pravim putem
nekoliko stotina koraka između straćara i stigao do napuštene radnje.
Kada su nestali unutra, Seri se prišunjao bliže, ispitujući zgradu. Znak je
ležao na tlu ispred nje. Prepoznao je reč za raku. Stavivši ruku na grudi,
porazmislio je o poruci koja je čekala u njegovom džepu.
Faren je želeo da bude dostavljena na način koji će preplašiti razbojnike.
Njima dvojici je trebalo da bude pokazano da su Lopovi svesni svega: ko su,
gde se kriju, šta su učinili i kako lako Lopovi mogu da ih ubiju.
Razmišljajući, ugrizao se za usnu.
 Mogao je da ćušne poruku ispod vrata, ali to je bilo previše lako. Ne bi
uplašilo razbojnike toliko kao kada bi otkrili da je neko bio u njihovom
skrovištu. Moraće da čeka da opet izađu, a onda da se uvuče unutra.
Da li će morati? Ako se vrate kući i pronađu poruku u svom skrovištu,
uplašiće se, ali ne toliko koliko bi se uplašili kada bi se probudili i shvatili
da je neko bio unutra dok su spavali.
Osmehujući se, Seri poče da razmišlja o skrovištu. Bio je to deo niza
radnji, od kojih je svaka delila zid sa sledećom. To je ostavljalo samo
prednju i zadnju stranu za ulaz. Otišavši do kraja ulice ušao je u uličicu koja
se protezala iza njih. Bila je puna praznih kutiji za isporuku i gomila smeća.
Izbrojao je vrata i po smrdljivim vrećama trulećeg lišća rake je znao da je
pronašao radnju razbojnika. Cučnuvši, provirio je kroz ključaonicu zadnjih
vrata dućana.
U sobi iza nje je gorela lampa. Nig je ležao na boku na krevetu i tiho
hrkao. Talin je koračao po prostoriji, trljajući lice. Kada se okrenuo ka
svetlosti lampe, Seri je video njegovo izopačeno oko i duboku senku ispod
njega.
Krupajlija nije dobro spavao — verovatno zabrinut da mu Lopovi ne
dođu iznenada u posetu. Kao da je čitao Serijeve misli, Talin iznenada pođe
ka zadnjim vratima. Seri se sav napeo, spreman da se izgubi, ali Tailin nije
posegao sa kvakom. Umesto toga, njegovi prsti su se obuhvatili nešto u sred
vazduha i pratili ga nagore, van vidika. Seri je pretpostavio o čemu se radi.
Nije morao da vidi šta je to visilo iznad vrata da bi znao da je Talin postavio
zamku za neželjene posetioce.
Zadovoljan, Talin je otišao do drugog kreveta. Izvukao je nož sa pojasa i
stavio ga na obližnji stočić, a onda dopunio ulje u lampi. Poslednji put
pogledavši po sobi, opružio se na krevet.
Seri je osmotrio vrata. Raka je dolazila u Imardin kao stabljike mahune,
uvijena u sopstveno lišće. Mahune su bile skidane sa stabljika i pečene.
Lišće i stabljike su obično bacali u odvod koji je vodio do bačve napolju, a
bačve su onda sakupljali momci i prodavali njihov sadržaj seljacima iz
okoline grada.
Idući duž zida, Seri je pronašao spoljašnji poklopac odvoda. Bio je
zaključan iznutra jednostavnom rezom, lakom za otvaranje. Izvadio je malu
bočicu iz kaputa i tanku, šuplju slamku. Usisavši malo ulja u slamku,
pažljivo je podmazao rezu i šarke poklopca. Sklonivši bočicu i slamku,
izvadio je nekoliko kalauza i poluga, i počeo da radi na rezi.
Bio je to spor posao, ali je dao dovoljno vremena Talinu da padne u
dubok san. Kada je poklopac bio slobodan Seri ga je pažljivo otvorio i
procenio mali prostor iza njega. Stavivši u džep kalauze, izvadio je parče
uglačanog metala uvijenog u kvadrat fino izatkane tkanine. Ispruživši se kroz
odvod, upotrebio ga je da pregleda Talinovu zamku.
Gotovo da se nasmejao od onoga što je video. Iznad vrata su visile
grabulje. Kraj držalja je bio vezan strunom za kuku iznad dovratka. Gvozdeni
šiljci su bili naslonjeni na gredu, verovatno prikačeni za ekser. Komad strune
se protezao od šiljaka do kvake vrata.
Previše lako, pomisli Seri. Potražio je druge zamke, ali više nijednu nije
pronašao. Izvukao je ruku iz odvoda, vratio se do vrata i ponovo izvadio svoj
alat za podmazivanje. Brz pregled brave je otkrio da je bila obijena,
verovatno od strane razbojnika kada su prvi put ušli u dućan.
Izvukavši iz ogrtača malenu kutiju, otvorio ju je i odabrao tanko sečivo.
Iz drugog džepa je izvadio alatku sa zglobom, deo nasleđa očevog nasleđa.
Namontiravši ovu alatku na sečivo, provukao ga je kroz ključaonicu i
pokušao da pronađe kvaku. Našavši je, išao je ćelom njenom dužinom dok
nije naišao na blagi otpor strune. Čvrsto je pritisnuo. Vrativši se do odvoda,
video je da struna sada bezopasno visi sa grede. Zadovoljan, spakovao je
alat, obavio čizme tkaninom i duboko udahnuo da se umiri.
Tiho je otvorio vrata. Skliznuvši unutra, pogledao je usnule muškarce.
Njegov otac je uvek govorio da je najbolji način da se prikradeš nekome
da ne pokušaš da se mu se prikradaš. Ispitao je pogledom razbojnike.
Obojica su spavali, a pijanac je tiho hrkao. Prešavši preko sobe, pregledao je
prednja vrata. Iz jedne od brava je štrčao ključ. Okrenuvši se, ponovo je
odmerio dva čoveka.
Tulinov nož se presijavao u tami. Izvukavši Farenovu poruku, prišao je
razbojniku. Podigao je nož i pažljivo pribo njime papir o sto.
To bi trebalo da obavi posao. Zlokobno se osmehnuvši, otišao je do vrata
i uhvatio ključ. Kada ga je okrenuo, brava je škljocnula. Talinovi kapci
zaigraše, ali njegove oči se nisu otvorile. Seri je otvorio vrata i izašao
napolje, a onda ih je zalupio.
Iznutra dopre povik. Požurio je do senovitog dovratka sledećeg dućana i
okrenuo se da posmatra. Nakon jednog trena, vrata dućana su se otvorila i
Tulin se zapiljio u noć, lica bledog pod mesečinom. Iz kuće je čuo uzbunjeni
glas, a onda užasnuti uzvik. Tulin se namrgodio i vratio se natrag u radnju.
Smešeći se, Seri nestade u noći.

—oOo—

Sonea tiho opsova Farena.

Kratki štap je ležao na peći ispred nje. Nakon eksperimenata sa raznim
predmetima, zadržala se na drvetu kao najbezbednijem materijalu za magijske
oglede. Nije bilo jeftino - drvo je sečeno u severnim planinama i dopremano
do grada niz reku Tarali - ali uprkos ovome, bilo je potrošno i bilo ga je
svuda po sobi.
Sumnjičavo je posmatrala štap, a onda pogledala po sobi da se podseti je
nerviranje bilo vredno toga. Okruživali su je uglačani stolovi i tapacirane
fotelje. U susednim sobama su bili meki kreveti, obilje rezerva hrane i
izdašna zaliha pića. Faren ju je tretirao kao cenjenog gosta jedne od velikih
Kuća.
Ali osećala se kao zarobljenik. Skrovište nije imalo prozore i ćelo je bilo
pod zemljom. Do njega je moglo da se stigne samo drumom, koji je
danonoćno čuvan. Samo Farenovi najpoverljiviji ljudi, njegov „rod”, znali su
za skrovište.
Uzdahnuvši, slegla je ramenima. Bezbedna i od čarobnjaka i
preduzimljivih živalja, sada se borila da umakne dosadi. Nakon šest dana
posmatranja istih zidova, čak ni raskoš sobe je više nije interesovao, a iako je
Faren sa vremena na vreme navraćao, nije imala da radi ništa drugo osim da
eksperimentiše sa magijom.
Možda je to bila Farenova namera. Pogledavši u štap, osetila je još jedan
nalet ljutnje. Iako je, od kada je došla u skrovište koristila svoje moći
nekoliko puta na dan, nikada nisu radile kako je želela. Kada bi želela da
zapali nešto, ono bi se pomerilo. Kada bi mu kazala da se pomeri,
eksplodiralo bi. Kada bi zaželela da se polomi, zapalilo bi se. Kada je ovo
priznala Farenu, on se samo nasmešio i rekao joj da nastavi da vežba.
Iskrivljenog lica, ponovo je usmerila pažnju na štap. Duboko udahnuvši,
napregnuto se zagledala u parče drveta. Suzivši oči, zaželela je da se
otkotrlja preko kamenova peći.
Ništa se nije dogodilo.
Strpljenja, reče sebi. Često joj je trebalo nekoliko pokušaja pre nego što
bi magija uspela. Sakupivši svu volju u zamišljenu silu, naredila je štapu da
se pomeri.
Ostao je potpuno nepomičan.
Uzdahnula je i čučnula. Svaki put kada joj je magija uspela, bila je ljuta,
bilo od frustriranosti ili mržnje prema Gildi. Iako je mogla da probudi te
emocije misleći o nečemu što ju je ljutilo, bilo je iscrpljujuće i
deprimirajuće.
Ali čarobnjaci su ovo stalno radili, podsetila je samu sebe. Da li su imali
zalihu besa i mržnje iz koje su vukli moći? Stresla se. Kakvi li su to ljudi?
Piljeći u komad drveta, shvatila je da će morati da radi upravo to.
Moraće da nagomila bes i sakupi mržnju i sačuva ih dok ne bude trebalo da
koristi magiju. Ako to ne učini, neće uspeti i Faren će je prepustiti Gildi.
Obavivši se rukama, osetila je kako je preplavljuje zagušujući očaj. U
zamci sam, pomislila je. Imam dva izbora: ili da postanem jedna od njih, ili
da ih pustim da me ubiju.
Tuhi zvuk nalik na pucanj dopre do njenih ušiju, kao da je komad neke
tkanine bio zabačen u vazduh i naglo cimnut. Skočila je i okrenula se.
Jarki narandžasti plamenovi su se uvijali po površini malog stola između
dve stolice. Odskočila je i odmakla se, a srce joj je zabubnjalo.
Da li sam ja to učinila?, pomislila je. Ali nisam bila ljuta.
Vatra je počela da pucketa kako su se plamenovi umnožavali. Sonea se
primakla malo bliže, neodlučna šta da uradi. Šta bi Faren rekao kada bi
otkrio da je njegovo skrovište spaljeno? Sonea frknu. Bio bi ljut i pomalo
razočaran što je njegovo mezimče od čarobnjaka umrlo.
Dim je kuljao naviše i uvijao se duž plafona. Puzeći na šakama i
kolenima, Sonea je zgrabila nogu od stola i povukla ga napred. Vatra se od
kretanja razbuktala. Ustuknuvši od vreline, podigla je sto i bacila ga u kamin.
Pao je na rešetku i nastavio da gori.
Uzdahnula je i stala da posmatra kako vatra proždire sto. Barem je otkrila
nešto novo, Stolovi ne buknu tek tako sami od sebe. Izgledalo je da je
očajanje takođe emocija koja može da probudi magiju.
Bes, mržnja i očajanje, pomislila je. Kako je zabavno biti čarobnjak.
 —oOo—

„Da li si osetio to?”, upita Roten, glasa napetog od uzbuđenja.

Danil klimnu. „Da. Nije kako sam očekivao. Uvek sam mislio o
primećivanju magije kao o osećaju da neko peva. Ovo je bilo više kao
kašljanje.”
„Kašalj magije”, Roten se zakikotao. „Interesantan način da ga opišeš.”
Ako ne znaš kako da pevaš ili pričaš, zar ne bi umesto toga proizvodio
neke grube zvuke? Možda magija tako zvuči kada nije kontrolisana.” Danil je
trepnuo, a onda se odmakao od prozora i protrljao oči. „Kasno je, i postajem
odsutan više nego što je ugodno. Trebalo bi da malo odspavamo.”
Roten je klimnuo, ali se nije pomerio od prozora. Zurio je u par
poslednjih svetala koja su gorela u gradu.
„Osluškivali smo satima. Ništa nećemo dobiti ako nastavimo to da
radimo.”, reče Danil Rotenu. „Sada znamo da možemo da je osetimo.
Odspavaj, Rotene. Sutra moramo biti pripravni.”
„Izgleda neverovatno kada pomisliš da nam je toliko blizu, ali da nismo
uspeli da je nađemo.”, reče Roten blago. „Pitam se šta li je pokušala da
učini.”
„Rotene”, reče strogo Danil.
Stariji čarobnjak uzdahnu i okrenu se od prozora. Umorno se nasmešio.
„U redu. Pokušaću da spavam.”
„Dobro.” Zadovoljan, Danil ode do vrata. „Vidimo se sutra.”
„Laku noć, Danile.”
Osvrnuvši se nakon što je zatvorio vrata, Danilu je bilo drago da vidi da
njegov prijatelj ide ka spavaćoj sobi. Znao je da je Rotenova posvećenost
pronalaženju devojke prevazišla običnu dužnost. Kako je pošao niz hodnik,
nasmešio sam sebi.
Godinama ranije, kada je Danil bio polaznik, Fergun je o njemu pustio
glasine kao osvetu za jednu šalu. Danil nije očekivao da bilo ko ozbiljno
shvati Ferguna, ali kada su učitelji i drugi polaznici počeli da se ponašaju
prema njemu drugačije, shvatio je da ništa ne može da uradi da povrati
normalno ophođenje prema sebi. Izgubio je svo poštovanje prema svojim
kolegama. Entuzijazam za učenje je nestao, a on je sve više i više zaostajao
za drugima.
Onda ga je Roten izdvojio i, uz naizgled beskrajnu rešenost i optimizam,
okrenuo je Danilov um natrag ka magiji i učenju. Izgledalo je da nije mogao
da ne želi da pomogne mladima u nevolji. Iako je Danil bio siguran da je
njegov prijatelj bio rešen kao i uvek, nije mogao da se ne zapita da li Roten
zaista bio spreman da preuzme na sebe obrazovanje ove devojke. Sigurno je
postojala velika razlika između potištenog polaznika i straćaruše koja je
verovatno mrzela čarobnjake.
Jedna stvar je bila sigurna: život će postati veoma zanimljiv kada je budu
pronašli.
 DEVETO POGLAVLJE

NEŽELJENI POSETILAC
Ledeni vetar je šibao kišom i zarivao se u zimske kapute. Seri čvršće
obavi svoj dugi kaput i dublje se pogrbi da bi se sakrio u nabore šala.
Iskrivio je lice kada mu je kiša sunula u lice, a onda je odlučno zaronio u
vetar.
U bol-kući sa Harinom je bilo zavodljivo toplo. Donjin otac je bio u
velikodušnom raspoloženju, ali čak ni besplatni bol nije doveo Serija u
iskušenje da ostane - ne kada mu je Faren konačno dozvolio da poseti Soneu.
Progunđao je kada ga je visoki čovek gurnuo da prođe. Popreko je
pogledao neznančeva leđa dok je ovaj nastavljao niz put. Trgovac, zaključi
on po načinu na koji je kiša sijala na novom ogrtaču i čizmama. Seri
promrmlja uvredu i nastavi dalje.
Kada se vratio iz dućana razbojnika, Faren ga je ispitao o poslu te noći.
Lopov je saslušao Serijev izveštaj, ne oglasivši se ni hvalom ni
nezadovoljstvom, već je samo klimnuo.
Testira moju korisnost, mislio je Seri. Želi da zna koje su mi granice.
Pitam li se šta će da mi kaže da sledeće uradim.
Pogledavši pogled, osmotrio je ulicu. Nekoliko živalja je žurno išlo kroz
kišu. Ništa neobično. Ispred, trgovac se zaustavio pored zgrade, bez Seriju
očiglednog razloga.
Nastavivši niz drum, pogledao je trgovca dok je prolazio pored njega.
Neznančeve oči su bile zatvorene i mrštio se kao da se koncentriše. Zašavši
u prvu uličicu, Seri se okrenuo na vreme da vidi kako se čovekova glava trza
i pogled usresređuje na put.
Ne, pomisli Seri dok se njegovim telom Širila jeza,jspod puta. Pažljivije
je pogledao, ispitujući trgovčevu odeću. Covekove cipele su mu bile i
poznate i neobične. Mali simbol je svetlucao na mutnom svetlu...
Serijevo srce se steže. Okrenuvši se, pojurio je kao lud.
 —oOo—

Roten je kroz kišu video obrise visokog čoveka koji je stajao na uglu
ulice, nasuprot njemu.
- Blizu smo, posla poruku Danil. Ona je ovde negde ispod ovih kuća.
- Sve što treba da uradimo je da pronađemo ulaz, odgovori Roten.
Bio je to dug i naporan dan. Ponekad je devojka koristila magiju nekoliko
puta za redom i onda su dobro napredovali. Ali uglavnom su čekali satima
samo da bi osetili kako čini jedan jedini pokušaj i onda prestaje.
Ubrzo je primetio kako ga njegov ogrtač, iako sakriva odoru, još uvek
označava kao nekoga ko je previše dobro obučen za straćarnik. Takođe je
shvatio da nekoliko ljudi u ogrtačima, koji tumaraju istim područijem,
privlače pažnju, tako da je većini naredio da ode.
Brujanje na rubu njegovog uma trgnu njegovu pažnju natrag ka devojci.
Danil se pomerio sa svog položaja i ušao u uličicu. Proverivši sa ostalim
tragačima, Roten zaključi da devojka mora da je negde ispod kuće sa njegove
leve strane.
-Mislim da je ovde ulaz u hodnike, posla mu Danil. Ventilaciona rešetka
u zidu, kakve smo ranije videli.
- Ovo je najbliže što ćemo prići a da se ne razotkrijemo, posla Roten
tragačima. Vreme je. Makin i ja ćemo da pazimo na prednji ulaz. Kiano i
Jaldih neka motre na zadnja vrata. Danil i Džolen će prvi ući u tunel, zato
što je to najverovatnije da će tuda pokušati da pobegne.
Kada su mu svi javili da su na položaju, on naloži Danilu i Džolenu da
krenu. Kako je Danil otvorio rešetku, počeo je svima da šalje slike.
Ušavši kroz otvor, Danil skoči na pod tunela. Načinio je kuglu svetlosti i
gledao je kako gospodar Džolen ulazi za njim. Razdvojili su se i svaki je
nestao u tamnom tunelu sa jedne od strana.
Nakon stotinak koračaja, Danil stade i posla svetio ispred sebe.
Nastavilo je napred još nekoliko koraka pre nego što je došlo do skretanja.
- Mislim da ovo ide ispod ulice. Vraćam se nazad.
Trenutak kasnije, gospodar Džolen posla sliku uzanog stepeništa koje ide
nadole. Pošao je njima, a onda je stao kada je ispred njega iskočio čovek.
Novopridošli se zapiljio u njegovu kuglu svetlosti, a onda okrenuo i pobegao
i bočni hodnik.
- Primećeni smo, posla Džolen.
- Nastavi napreci, odgovori Roten.
Danil prestade da šalje slike da bi Roten mogao da prati Džolenovo
napredovanje. Stigavši do podnožija stepeništa, hitro se zaputio uskim
tunelom. Kada je stigao do skretanja, buka i osećaj opasnosti preplaviše
Rotenova čula. Usledila je velika zbrka, pošto su svi čarobnjaci počeli da
šalju pitanja.
- Obrušili su tunel. Odgovorio je Džolen poslavši sliku zida od krša.
Danil je bio iza mene.
Rotena obuze strah. Danile?
Usledila je tišina, a onda tihi mentalni glas.
- Zatrpan. Čekaj... Slobodan sam. Nisam ozleđen. Idi napred, Džolene.
Očigledno su nameravali da nas spreče prođemo ovu tačku. Idi dalje i nađi
je.
- Idi, ponovi Roten. Džolen se okrenu od zida krša i požuri niz tunel.

—oOo—

Oglasilo se zvono. Sonea je podigla pogled sa kamina i ustala. Ploča u

zidu je skliznula u stranu i Faren uđe u prostoriju. Odeven u crno,
upečatljivih očiju koje su se sjajile, izgledao je odgovarajuće insektoliko i
opasno. Nasmešio joj se i dao joj nešto uvijeno u tkaninu i uvezano vrpcom.
„Ovo je za tebe.”
Prevrtala ga je u rukama. „Šta je to?”
„Otvori”, predloži joj Faren, smeštajući svoje duge udove u jednu od
fotelja.
Sela je nasuprot njega i odvezala vrpcu. Tkanina je pala i otkrila staru
knjigu u kožnom povezu. Veliki deo je ispao iz poveza. Pogledala je u Farena
i namrštila se.
„Stara knjiga?”
Klimnuo je. „Pogledaj naslov."
Sonea pogleda nadole, a onda ponovo u njega.
„Ne znam da čitam.”
Trepnuo je od iznenađenja. „Naravno." Odmahnuo je glavom. „Žao mi je.
Trebalo je da znam. To je knjiga o magiji. Naložio sam ljudima da traže po
zalagaonicama i jazbinama skupljača otpadaka. Izgleda da čarobnjaci
spaljuju sve svoje stare knjige, ali kako nam je vlasnik radnje rekao, ovu je
prodao preduzimljiv i neposlušan sluga. Pogledaj unutra.”
Otvorivši korice, našla je savijeni komad papira. Podigavši ga, odmah je
primetila koliko je debeo. Komad papira ovako dobro načinjen je obično
koštao više od obroka za veliku porodicu, ili novog ogrtača. Raširivši ga,
ugledala je crna slova koja su se u savršenim linijama protezala preko strane,
a onda je zadržala dah kada je videla simbol pečatiran na uglu. Romb sa
ipsilonom koji ga je delio - simbol Gilde.
„Šta je to” izustila ona.
„Poruka”, odgovori Faren. „Za tebe.”
„Mene?” ona ga pogleda.
On klimnu.
„Kako su znali gde da mi pošalju?”
„Nisu, ali su je dali nekome za koga su znali da ima veze sa Lopovima, i
on ju je prosledio.”
Ona mu ga pruži.
„Šta piše?”
Uzeo je papir od nje. „Kaže : „Mladoj dami sa magičnim moćima. Budući
da ne možemo da pričamo sa vama lično, šaljemo ovu poruku preko Lopova
u nadi da će uspeti da stigne do vas. Želimo da vas uverimo da ne
nameravamo da vam na bilo koji način naudimo. Budite uvereni da nismo
nameravali da povredimo ni vas ni mladića na dan Pročišćenja. Njegova smrt
je tragična nezgoda. Samo želimo da vas naučimo da kontrolišete svoje moći
i ponudimo vam priliku da se priključite Gildi. Dobrodošli ste među nas.”
Potpisano je sa: „gospodar Roten od Čarobnjačke gilde.” ”
Sonea je sa nevericom piljila u poruku. Gilda je želela da im se ona,
devojka iz straćara, priključi.
Sigurno je trik, odlučila je, pokušaj da je izvuku iz njenog skrovišta.
Setivši se čarobnjaka koji je upao u pribežište na tavanu, setila se kako ju je
nazvao neprijateljem Gilde. Nije znao da je ona slušala. To je verovatnije
bila prava istina.
Presavivši hartiju, Faren je stavi u džep. Videvši njegov prepredeni
osmeh, Sonea je osetila tračak sumnje. Kako da zna da li je to što je pročitao
zaista bilo ono što je i pisalo u poruci?
Ali zašto bi izmislio? Želeo je da radi za njega, a ne da odjuri da se
pridruži čarobnjacima. Osim ako je nije oprobavao...
Lopov podiže obrvu. „Šta misliš, mlada Sonea?”
„Ne verujem im.”
„Zašto?”
„Nikada ne bi primili jednog življa."
Protrljao je naslon za ruke svoje fotelje. „Šta ako otkriješ da su zaista
želeli da im se pridružiš? Mnogi obični ljudi sanjaju da postanu čarobnjaci.
Možda Gilda želi da se iskupi u očima javnosti.”
Sonea odmahnu glavom. „To je trik. Greška je bila u tome što su ubili
pogrešnog življa, a ne što su ga uopšte ubili.
Faren lagano klimnu. „Tako kaže i većina svedoka. Pa, odbićemo Gildin
poziv i prionuti na važniji posao.” Pokazao je na knjigu u njenom krilu. „Ne
znam da li će to biti od koristi. Moraću da nađem nekoga da ti čita. Možda bi
bilo bolje kada bi i sama naučila da čitaš.”
„Tetka me je nešto malo učila”, kaza mu Sonea, listajući strane. „Ali to je
bilo pre mnogo vremena.” Podigla je pogled. „Da li ću moći uskoro da vidim
Džonu i Ranela? Sigurna sam da bi Džona mogla da me nauči da čitam.”
Odmahnuo je glavom. „Ne dok čarobnjaci ne prestanu...” Namrštio se i
blago nakrivio glavu. Do njenih ušiju dopre udaljena zvonjava.
„Šta je to?”
Faren ustade. „Čekaj ovde”, reče i nestade u tami iza ploče.
Sonea odloži knjigu i priđe kaminu. Ploča se opet pomerila i Faren kroči
natrag u sobu.
„Brzo”, reče on oštro - prati me i budi tiha.”
Prošao je pored nje. Sonea je jedan trenutak piljila u njega pre nego što je
pošla za njim.
Izvukavši mali predmet iz džepa, Faren je prelazio njime levo desno
preko ploča. Sonea se približila i videla čvor drveta kako sklizi unapred dok
nije štrčao pola prsta iz zida Faren ga uhvati i povuče.
Deo zida se okrenuo ka unutra. Uhvativši je za ruku, Faren ju je uvukao
u senke. Nakon što je gurnuo čvor natrag u nivo zida, zatvorio je vrata.
Stajali su u tami. Kako su joj se oči privikavale, videla je da je na
vratima raspoređeno pet rupa u visini ramena. Farenovo oko se nalazilo blizu
jedne od njih.
„Postoje i brži izlazi iz sobe”, rekao joj je, „ali pošto smo imali vremena,
pomislio sam da je bolje da odaberemo vrata koja je gotovo nemoguće
otvoriti. Pogledaj.”
Sklonio se od proreza za osmatranje. Sklopila je oči kada iznenada
plamen blesnu u tami. Faren podiže malenu lampu i zaklopi kapak na njoj sve
dok se u hodnik nije izlivao samo tanak zrak svetlosti. Podigavši je više,
pokazao je nekoliko metalnih reza i zupčanike komplikovanog izgleda sa
zadnje strane vrata.
„Pa, šta se dešava?”, upitala je.
Farenove žute oči su blesnule pri slaboj svetlosti dok je vraćao reze na
mesto. „Još samo šačica čarobnjaka traga za tobom. Moji špijuni znaju kako
izgledaju, znaju njihova imena, njihova kretanja.” Faren se zakikotao. „Slali
smo im lažne potkazivače, držeći ih zauzetim.
Danas su se čudno ponašali. Više njih je došlo u straćarnik nego obično, i
svi su imali ogrtače preko odora. Rasporedili su se svuda po straćarniku i
izgledalo je kao da čekaju nešto. Ne znam zašto, ali stalno su se pomerali na
nove položaje. Svaki put kada bi to uradili, došli bi bliže ovom mestu. A
onda, malopre, Serini mi je rekao da misli da te čarobnjaci prate. Rekao je da
mora da mogu da osete kako koristiš magiju. Nisam poverovao u to dok...”
Faren zastade, a onda tračak svetlosti sa lampe nestade i mrak ispuni
hodnik. Čula ga je kako prilazi zidu. Prikrala se napred i prislonila oko na
jednu od rupica na zidu.
Ulaz u sobu je bio otvoren, četvorougao tame. Isprva je pomislila da je
skrovište prazno, a onda je jedna prilika iznenada kročila na videlo iz jedne
od bočnih soba, a njena odora se zanjihala kada je stala.
„Moji ljudi su uspeli da ih zaustave obrušivši tunel”, šapnu Faren, „ali
ovaj se provukao. Mada nemoj da se brineš. Niko ne može da prođe kroz ova
vrata. To je...” Tiho je udahnuo. „Zanimljivo."
Sonea ponovo prisloni oko na rupu i oseti kako joj srce preskače.
Izgledalo je kao da čarobnjak gleda pravo u nju.
„Da li može da nas čuje?" promrmlja Faren. „Mnogo puta sam isprobao
zidove.”
„Možda može da vidi vrata”, predloži Sonea.
„Ne, morao bi da gleda veoma pažljivo. Čak i ako traži vrata, ima pet
izlaza koji vode iz ove prostorije. Zašto bi odabrao ovaj?”
Čarobnjak im priđe i stade. Piljio je u drvo, a onda zatvorio oči. Sonea je
osetila i previše poznati osećaj kako prelazi preko nje. Kada je čarobnjak
ponovo otvorio oči, više nije bio namršten i gledao je pravo u Farena.
„Kako zna?” prosikta Faren. „Da li sada radiš neku magiju.”
„Ne”, odgovori Sonea, iznenađena pouzdanjem u sopstvenom glasu.
„Mogu da se sakrijem od njega. Ti si u pitanju. Oseća tebe.”
„Mene?” Faren okrenu glavu od rupe i zagleda se u Soneu..
Sonea slegnu ramenima. „Ne pitaj me kako.”
„Možeš li mene da sakriješ” Farenov glas je bio napet. „Možeš li oboje
da nas sakriješ?"
Sonea se odmahnu od rupe. Da li može? Nije mogla da sakrije ono što je
čarobnjak osećao, a da ga sama ne opazi. Pogledala je Farena, a onda je
pogledala Farena. Bilo je to kao da je proširila svoja čula - ne, neko drugo
čulo koje nije bilo ni vid ni sluh - i mogla je da oseti osobu.
Faren promrmlja psovku.
„Prestani, šta god da radiš!”, zavapio je. Nešto se očešalo o zid. Faren je
ustuknuo.
„Pokušava da ih otvori”, reče joj. „Plašio sam se da će da pokuša da ih
raznese. To nam da je nešto vremena.” Otvorio je poklopac lampe i pokazao
joj da ga prati.
Načinili su tek par koraka kada ih je zaustavio zvuk reze koja klizi po
drvetu.
Faren se okrenuo i opsovao. Podigao je lampu dok njeno svetio nije
osvetlilo zid.
Jedna po jedna, reze su klizile, naizgled same od sebe. Sonea je videla da
zupčanici mehanizma za otvaranje vrata počinju da se okreću, a onda tunel
potonu u tamu kada je lampa začangrljala po podu.
„Trči!”, procedi Faren. „Prati me!”
Ispruživši ruku do zida hodnika, Sonea je jurila za lupom Farenovih
cipela po tlu. Nije pretrčala više od dvadeset koraka, zahvati je klim
svetlosti, bacivši njenu senku preko poda. Hodnikom iza nje odjeknu zvuk
koraka u teškim čizmama.
Jarko svetio iznenada ispuni tunel i njena senka poče užasno brzo da se
smanjuje. Vrelina joj liznu pored uveta i ona se cimnu kada ju je užarena
kugla svetlosti pretekla. Proletela je pored Farena i razlila se, stvorivši
blještavu barijeru.
Zaustavivši se, Faren se okrete da se se suoči sa goniocem, lica bledog
pri beloj svetlosti. Stigavši do njega, Sonea se okrenula. Prilika u odori je
išla ka njima. Sonea je ustuknula, bubnjajućeg srca, sve dok nije mogla da
oseti vibriranje i vrelinu barijere iza sebe.
Faren u dubini grla načini režeći zvuk, a onda stegnu pesnice i zaputi se
nazad niz tunel ka čarobnjaku. Iznenađena, Sonea je samo mogla da
zapanjeno pilji u njega.
„Ti!”, Faren uperi prst u čarobnjaka. „Šta misliš ko si? Ovo je moj posed.
Ti si upao na moje imanje!”
Njegov glas je odjekivao hodnikom. Čarobnjak je usporio i oprezno
pogledao Lopova.
„Zakon kaže da možemo da idemo gde moramo”, kaza mu čarobnjak.
„Zakon takođe kaže da ne smete da naudite ljudima ili njihovoj imovini”,
odvrati Faren. „Rekao bih da ste učinili dovoljno i jednog i drugog u
proteklih nekoliko nedelja.”
Čarobnjak stade i podiže ruke u umirujem gestu.
„Nismo nameravali da ubijemo tog dečaka. Bila je to greška.” Čarobnjak
je pogledao Soneu i ona oseti jezu kako joj juri niz kičmu. „Ima mnogo toga
što moramo da ti objasnimo. Moraš biti naučena da kontrolišeš svoje moći...”
„Zar ne razumeš?” prosikta Faren. „Ona ne želi da postane čarobnica. Ne
želi da ima bilo šta sa vama. Samo je ostavite na miru.”
„Ne mogu to da učinim”, odmahnu čarobnjak glavom. „Mora poći sa
nama...”
„Ne!”, povika Faren.
Čarobnjakove oči postadoše hladne, od čega se Sonea naježi.
„Ne, Farene”, zavapila je. „Ubiće te”
Ignorišući je, Faren ukruti noge i stavi ruke na zidove sa obe strane
tunela.
„Ako je želiš”, zarežao je, „moraćeš da prođeš kroz mene.”
Čarobnjak je oklevao, a onda je koraknuo napred, dlanova okrenutih ka
Farenu. Metalni kliktaj odjeknu tunelom.
Čarobnjak mahnu rukama i nestade.
Zbunjena, Sonea je zurila u pod gde je čarobnjak stajao. Tamo se pojavio
tamni kvadrat.
Spustivši ruke, Faren zabaci glavu i poče da se smeje. Srca koje je još
uvek udaralo kao ludo, počela je da puzi napred, dok nije stala pored njega.
Pogledavši nadole, videla je da je kvadrat velika rupa u podu.
„Š-šta se dogodilo?”
Farenov smeh se sveo na smejuljenje. Posegao je i okrenuo ciglu i zidu.
Posegnuvši u procep iza nje, nešto je zgrabio i uz roptaj napora, povukao
napred. Vrata na podu se polako izdigoše i kliknuše kada su došla na svoje
mesto, pokrivajući rupu. Faren šutnu nešto od prašine sa poda na njih.
„Ovo je bilo i previše lako”, on reče, brišući ruke maramicom. Iscerio se
Sonei, a onda se blago poklonio. „Da ii ti se svideo moj nastup?”
Sonea je osetila kako osmeh počinje da igra na njenim usnama. „Valjda,
pošto sam još uvek budna.”
„Ha!”, Farenove obrve se izdigoše. „Izgledalo je da misliš da je
ubedljivo. „Ne, Farene! Ubiće te!”, rekao je piskutavim glasom. Stavio je
ruku preko srca i nasmešio se. „Veoma sam dirnut tvojom brigom za moju
bezbednost.”
„Uživaj”, kaza mu. „Možda neće da potraje.” Vrhom čizme je dotakla
vratanca. „Kuda vode?”
Slegnuo je. „O, pravo dole u jamu punu gvozdenih šiljaka.”
Sonea se zapiljila u njega. „Misliš... mrtav je?”
„Veoma.” Farenove oči blesnuše.
Sonea pogleda u vratanca. Sigurno nije... ali ako je Faren rekao... možda
je čarobnjak možda uspeo da...
Odjednom joj postade muka i hladno. Nikada nije razmišljala o tome da
će bilo koji od čarobnjaka možda biti ubijen. Povređen, možda, ali ne i
ubijen. Šta li će Gilda da radi kada saznaju da je jedan od njihovih
čarobnjaka mrtav?
„Sonea”, Faren spusti ruku na njeno rame. „Nije mrtav. Zamka vodi do
septičke jame. Predviđena je kao put za bežanje. Izvućiće se odatle smrdeći
gore nego reka Tarali, ali biće živ.”
Sonei laknu i ona klimnu glavom.
„Ali razmisli o tome šta bi on učinio tebi, Sonea. Jednog dana ćeš možda
ti morati da ubiješ zarad svoje slobode.” Faren podiže obrvu. „Da li si
mislila o tome?”
 Ne čekajući odgovor, okrenuo se i zagledao u barijeru svetlosti i vreline
koja je još uvek zaprečavala prolaz. Odmahnuo je glavom i počeo da ide niz
hodnik natrag ka skrovištu. Sonea je nervozno prekoračila vratanca u podu i
pošla za njim.
„Ne možemo da se vratimo”, mrmljao je dok je hodao, „u slučaju da su
drugi čarobnjaci našli kuda da uđu. Moraćemo da...” Primakao se zidu da
bolje vidi nešto na njemu.
„A, evo ga.” Dodirnuo je nešto na zidu.
Zinula je kada se pod izmakao ispod njenih nogu. Nešto tvrdo ju je
udarilo u zadnjicu, a onda je klizila niz strmu glatku površinu. Vazduh je
naglo počeo da postaje topliji i dobio je izuzetno neprijatan zadah.
Iznenada je bila u vazduhu, a onda je uronila u mokru tamu. Voda joj je
ispunila uši i nos, ali je usta držala čvrsto zatvorena. Batrgajući se nogama,
otkrila je dno i odgurnula se do površine vode. Otvorila je oči na vreme da
vidi Farena kako doleće iz tunela i uleće u bazen. Batrgao se, izbivši na
površinu vode uz psovku.
„Agh", urliknuo je. Obrisao je oči i opet opsovao. „Pogrešna vrata.”
Sonea prekrsti ruke. „Dakle, gde je zaista čarobnjak završio?” Faren
podiže pogled i zli sjaj ispuni njegove žute oči.
„Odvod za smeće varionice bola, par kuća odavde”, prozborio je. „Nakon
što se izvuče odande smrdeće na fermentisanu kašu od tugora nedelju dana.”
Sonea puhnu i zaputi se kroz vodu do ivice jame. „To je gore nego ovo?”
Slegnuo je ramenima. „Možda za čarobnjaka. Koliko čujem, to mrze.”
Izašao je za njom iz vode i odmeravački je pogledao. „Mislim da ti dugujem
kupanje i čistu presvlaku, a?”
„Zato što zamalo da ne uspeš da me zaštitiš?” Sonea slegnu ramenima.
„Prihvatiću, ali moraćeš da smisliš nešto bolje za to Što si me bacio u
senkrup.”
Iscerio se. „Videću šta mogu da učinim.”
 DESETO POGLAVLJE

BIRANJE STRANA
Iako je vazduh bio oštar od sve jačeg zimskog mraza, a nebo prekriveno
sivim oblacima, Rotenovo raspoloženje se popravilo kada je izašao napolje.
Bio je slobodak. Za većinu čarobnjaka, peti i poslednji dan nedelje je bio dan
dokolice. Za polaznike, bio je samo delom posvećen učenju, a učiteljima je
davao vreme da utvrde i pripreme predavanja.
Roten bi obično proveo jedan sat u šetnju vrtovima, a onda se vratio u
sobu da radi na predavanjima. Međutim, ove nedelje nije imao šta da
pripremi. Zvanično je postavljen za organizatora potrage, a njegove dužnosti
kao učitelja su prenete na drugog čarobnjaka.
Veći deo dana je proveo usmeravajući dobrovoljce. Bio je to iscrpljujuć
posao - za njega, a i za dobrovoljce. Proveli su protekle tri nedelje,
uključujući i slobodke, u potrazi. Roten je znao da će neki otkazati svoju
pomoć ako se nastavi sa trošenjem njihovog vremena, zato je za danas
otkazao potragu.
Kako je zašao za ugao, ugledao je Arenu Gilde. Osam tornjeva se
uzdizalo iz kružne osnove, stvarajući moćan štit koji je sve spolja štitio od
sila koje su bacane tokom časova ratnika časova. Unutra su stajala četiri
polaznika, ali danas nije bila u toku nikakva spektakularna demonstracija
moći.
Umesto toga, polaznici su stajali u parovima, zamahujući mačevima
kontrolisanim, sinhronizovanim pokretima. Nekoliko koraka dalje je , sa
mačem u ruci, stajao Fergun, pažljivo posmatrajući polaznike.
Gledajući ih, Roten se borio protiv negodovanja. Sigurno da vreme
polaznika može bolje da se iskoristi na učenje nego da bavljenje ovom
nepotrebnom borilačkom veštinom?
Korišćenje mača nije bilo deo univerzitetskih studija. Oni polaznici koji
su bili odlučni u želji da nauče ovu veštinu, koristili su za to svoje slobodno
vreme. Bio je to hobi, a Roten je znao da je zdravo za mlade da se interesuju
za nešto što se nije ticalo magije i što bi ih izvuklo iz zagušljivih soba.
Međutim, uvek je verovao da odore i mačevi’ ne idu dobro zajedno. Već
je postojalo previše načina da čarobnjak nekome naudi, zašto na taj spisak
dodati i još jedan nemagičan?
Dva čarobnjaka su stajala na stepenicama koje su okruživale Arenu i
pažljivo posmatrala. Roten prepoznade Fergunovog prijatelja, gospodara
Kerina, i gospodara Elbena, učitelja alhemije. Obojica su bili iz moćne kuće
Maron, kao i Fergun. Nasmešio se za sebe. Od polaznika i čarobnjaka se
očekivalo da iza sebe ostave saveze i neprijateljstva Kuća kada pristupe
Gildi, ali malo njih je to i činilo.
Dok je posmatrao, Fergun pozva k sebi jednog od polaznika. Učitelj i
polaznik pozdraviše jedan drugog i i spustiše se u stav. Roten zadrža dah
kada je polaznik napao, zamahnuvši mačem u jednom samopouzdanom
napadu. Fergun je zakoračio napred i njegovo oružje postade gotovo
nevidljivo od brzine pokreta. Polaznik se ukočio i pogledao u Fergunov mač
kojim u je bio naslonjen na grudi.
„U iskušenju ste da se priključite časovima gospodara Feguna?”, upita ga
otpozadi poznat glas.
Roten se okrenuo. „U mojim godinama, upravitelju?” Odmahnuo je
glavom. „Čak i da sam trideset godina mlađi, ne bih u tome video nikakvu
vrednost.”
„Izoštrava reflekse, kako sam čuo, i korisno je zato što uči disciplini i
koncentraciji ", reče Lorlen. „Gospodar Fergun je sada dobio nešto podrške
za tu ideju i pitao nas je da razmotrimo uključivanje mačevanja u studije
Univerziteta.”
„To bi bilo na gospodaru Balkanu da odluči, zar ne?”
„Delimično. Starešina ratnika mora da predloži višim čarobnjacima ovaj
dodatak za glasanje. Kada će i da li će to uraditi je na njemu da odluči.”
Lorlen raširi ruke. „Čuo sam da ste odlučili da date danas tragačima odmor.”
Roten klimnu. „Dugo vremena su radili, ponekad i do duboko u noć.”
„Bile su ovo četiri naporne nedelje za sve vas”, složi se Lorlen. „Da li ste
načinili neki napredak?
„Ne mnogo”, priznade Roten. „Ništa od prošle nedelje. Svaki put kada je
osetimo, otkrijemo da se premestila na drugo mesto.”
 „Kao što je Danil i predviđeo.”
„Da, ali smo obratili pažnju na ponavljanja njenog kretanja. Ako se vraća
na neko od ovih skrovišta, možda ćemo uspeti da ih pronađemo kao što smo
uradili i prvi put, ali tokom dužeg vremenskog perioda.”
„A šta je sa onim čovekom koji joj je pomogao da pobegne? Mislite li da
je on jedan od Lopova?"
Roten slegnu ramenima. „Možda. Optužio je gospodara Džolena da zalazi
na njegovu teritoriju, što sugeriše da jeste, ali mi je teško da poverujem da je
jedan od Lopova Lonmarac. Taj čovek je možda samo zaštitinik, a njegove
optužbe su imale za nameru da namame Džolena do skrivenih vrata u podu.”
„Dakle, postoji mogućnost da nije u vezi sa Lopovima?”
„Mogućnost da, ali je malo verovatna. Sumnjam da ona ima novca da
plati zaštitinike. Ljudi koje je Džolen sreo u tunelu i udobne sobe u kojima je
boravila, ukazuju da je neko dobro organizovan i opskrbljen da je čuva.”
„U svakom slučaju, to nisu dobre vesti.” Lorlen uzdahnu i pogleda u
polaznike u Areni. „Kralj nije srećan zbog ovoga, a neće ni biti dok je ne
budemo imali pod kontrolom.”
„Neću ni ja.”
Lorlen klimnu. Stegnuo je usta i ponovo pogledao u Rotena. „Ima još
jedna stvar o kojoj bi trebalo da porazgovaram sa vama.”
„Da?”
Lorlen je oklevao, kao da pažljivo odmerava reči. „Gospodar Fergun želi
da položi pravo na njeno pokroviteljstvo.”
„Da, znam.”
Lorlen podiže obrve. „Neočekivano dobro ste informisani, gospodaru
Rotene.”
Roten se nasmeši. „Neočekivano, da. Slučajno sam saznao za to.”
„Da li nameravate da i sami položite pravo na njeno pokroviteljstvo?”
„Nisam još odlučio. Da li bi trebalo?”
Lorlen odmahnu glavom. „Ne vidim potrebu da potežemo to pitanje dok
ona ne bude nađena. Ali razumete li da moram da sazovem saslušanje kada
se to dogodi, a obojica još uvek nameravate da podnesete zahtev za to?”
„Razumem.” Roten je oklevao. „Mogu li da vam postavim jedno
pitanje?”
„Naravno”, odgovori Lorlen.
 „Da li Fergun ima jake argumente koji bi podržali njegov zahtev? ”
„Možda. On kaže da pošto je iskusio posledice devojčine magije, da je
on prvi saznao za njene moći. Vi ste izvestili da ste je videli nakon što je
koristila svoje moći, što znači da niste videli niti osetili kako koristi moći.
Nije jasno kako treba primeniti zakon u ovom slučaju, ali kada dođe do
rastezanja zakona da bi se prilagodio situaciji, najprostije tumačenje često
pobeđuje na glasanju."
Roten se smrknuo. „Razumem.”
Pokazavši Rotenu da ga prati, Lorlen se zaputi ka Areni laganim i
odmerenim koracima. „Fergun je odlučan”, tiho je rekao, „i ima veliku
podršku, ali mnogi će i vas podržati.”
Roten klimnu, a onda uzdahnu. „To nije laka odluka. Da li bi vama više
odgovaralo da ne komešam Gildu osporavanjem njegovog prava? Napravilo
bi vam manje muka.”
„Šta bi meni više odgovaralo?” Lorlen se zakikotao i pogledao Rotena
pravo u oči. „Kako god da bude, ne bi mi napravilo manje muka.” Kiselo se
nasmešio, a zatim klimnuo glavom. „Prijatan dan, gospodaru Rotene.”
„Prijatan dan”, odgovori Roten. Stigli su do oboda stepeništa koje je
okruživalo Arenu. Polaznici su sada bili upareni, vežbajući poteze jedan na
drugom. Roten se približio i posmatrao, zanet mislima, dok se Lorlen spuštao
ka dvojici čarobnjaka koji su posmatrali čas. Nešto u načinu na koji ga je
Lorlen pogledao mu je dalo znak da je upravitelj hteo da nagovesti nešto
više.
Dva posmatrača se trgoše kada se Lorlen pojavio pored njih.
„Pozdrav, gospodaru Kerine, gospodaru Elbene.”
„Upravitelju.” Njih dvojica pognuše glave, a onda brzo pogledaše ponovo
u Arenu kada je jedan od polaznika iznenađen kriknuo.
„Dobar učitelj.”, reče usrdno gospodar Elben, pokazujući ka Areni. „Baš
smo pričali o tome kako bi bio podesan pokrovitelj onoj devojci iz straćara.
Nakon nekoliko meseci njegovog strogog vodstva, biće prefinjena i
disciplinovana kako i najbolji među nama.”
„Gospodar Fergun je odgovoran čovek,” odgovori Lorlen. „Ne mogu da
navedem nijedan razlog zašto ne bi rukovodio obukom jednog polaznika.”
Iako do sada nije pokazao nimalo interesovanja za to, pomisli Roten.
Okrenuvši se, nastavio je svoju šetnju po bašti.
 Pokroviteljstvo nije bilo uobičajeno. Nekoliko polaznika je svake godine
bilo privilegovano, ali samo oni koji su pokazali izuzetan talenat ili moć. Bez
obzira koliko bila jaka ili sposobna devojka iz straćarnika, trebaće joj pomoć
i podrška dok se bude prilagođavala životu u Gildi. Postavši njen pokrovitelj,
postarao bi se da tu pomoć i dobije.
Sumnjao je da su Fergunovi razlozi zbog kojih je želeo pokroviteljstvo
nad njom bili isti. Ako je sudeći po rečima gospodara Elbena, Fergun je
nameravao da disciplinuje potpuno divlju devojku i načini pokornu i
poslušnu polaznicu. Ako bi uspeo, zadobio bi priličnu količinu pohvala i
divljenja.
Bilo bi interesantno znati kako je Fergun nameravao da to postigne,
budući da su njene moći bile naročito velike, a njegove male. Ne bi uspeo da
je zaustavi ako bi nameravala da ga ne posluša.
Upravo zbog toga Čarobnjaci su odvraćani od uzimanja pokroviteljstva
nad polaznicima sa moćima većim od njihovih. Slabi čarobnjaci su retko
postajali pokrovitelji zato što ako bi uzeli polaznika sa moćima manjim od
sopstvenih, samo bi privlačili pažnju na sopstvene nedostatke - i nedostatak
snage polaznika.
Ali ova ulična devojka je bila drugačija. Nikoga ne bi bilo briga ako bi
Fergunova ograničenost sputavala njeno učenje. Kako bi većina smatrala,
devojka ima sreće što je uopšte i obučavaju.
A ako Fergun ne bi uspeo, ko bi mogao da ga krivi? Uvek bi mogao da
upotrebi njeno poreklo kao izgovor... a ako bi zapostavio njenu obuku, niko
se ne bi u to mešao...
Roten odmahnu glavom. Počinjao je da razmišlja kao Danih Fergun je bio
voljan da pomogne devojci, što je samo po sebi dovoljno plemenito. Za
razliku od Rotena, koji je već bio pokrovitelj dvojici polaznika, Fergun je tek
trebalo da zadobije određenu slavu - i u tome nije bilo ničeg lošeg. Lorlen je
očigledno mislio da nema.
O, da li je? Šta je beše tačno Lorlen rekao? „Kako god da bude, ne bi mi
napravilo manje muka”
Roten se nasmejao kada je konačno shvatio značenje Lorlenovih reči.
Ako je bio u pravu, onda je Lorlen verovao da bi puštanje Ferguna da ostvari
svoj zahtev izazvalo isto toliko problema kao i borba oko njenog
pokroviteljstva - a sigurno je da mu takva borba ne bivstvorila malo
problema.
Što je značilo da je Lorlen Rotenu nagovestio svoju podršku, što se retko
dešava.

—oOo—

Kao i uvek, Soneini čuvari su ćutali dok su je vodili kroz hodnike. Osim
par nedelja koje je provela u prvom skrovištu, od Pročišćenja je gotovo
neprekidno bila u pokretu. Dobrodošla promena je bilo to što, dok je
putovala nije više osećala kako nad njom visi strah od otkrivanja.
Vodeći stražar se zaustavio ispred vrata i pokucao. Poznato, tamnoputo
lice se pojavilo u dovratku.
„Ostani ovde i čuvaj vrata”, naredi mu Faren. „Uđi, Sonea.” Ušavši u
sobu, srce joj je poskočilo kada je ugledala manju priliku koja je stajala iza
njega.
„Seri!”
Široko se osmehnuo i brzo je zagrlio. „Kako si?”
„Dobro”, kaza mu. „Ti?”
„Srećan sam što te opet vidim.” Ispitivao je njeno lice. „Izgledaš bolje.”
„Nisam se našla licem u lice sa čarobnjakom već, hm, najmanje par
dana”, reče ona gledajući postrance u Farena.
Lopov se zakikotao. „Zaista izgleda kao da smo ih nadmudrili."
Soba je bila mala, ali prijatna. Unutar jednog od zidova je gorela izdašna
vatra. Faren im pokaza da sednu. „Ima li napretka, Sonea?”
Žalosno je uzdahnula. „Ne, još uvek ništa. Pokušavam iznova i iznova, ali
nikada se ne desi ono što ja hoću.” Ona se namršti. „Mada se sada gotovo
svaki put dogodi nešto. Ranije mi je trebalo nekoliko pokušaja pre nego što
bi se išta dogodilo.”
Faren se zavalio nazad i osmehnuo. „Eto, to jeste napredak. Da li su ti
knjige pomogle?”
Odmahnula je glavom. „Ne razumem ih.”
„Da li je pisar jasan?”
„Ne, nije to u pitanju. Njegovo čitanje je dobro. Samo, pa ima previše
čudnih reči a neke stvari nemaju smisla.”
Faren klimnu. „Ako bi imala više vremena da ih proučavaš, možda bi
shvatila njihovo značenje. Još uvek tragam za dodatnim knjigama.” Stisnuvši
usta, zamišljeno ih je posmatrao. „Ispitujem neke glasine. Već godinama se
priča da je izvesni Lopov razvio prijateljstvo sa čovekom koji zna ponešto o
magiji. Uvek sam mislio da je to izmišljotina smišljena da osigura da mi
ostali budemo učtivi, ali bez obzira na to, ipak istražujem stvar.”
„Čarobnjak?", upita Seri.
Faren slegnu ramenima. „Ne znam. Sumnjam. Verovatno nije ništa više od
čoveka koji izvodi trikove koji izgledaju kao magija. Međutim, ako poseduje
ikakvo znanje o pravoj magiji, može biti koristan. Javiću ti kada budem
saznao nešto više.” Nasmešio se. „To su sve vesti koje ja imam, ali verujem
da ih Seri ima više.”
Seri klimnu. „Harin i Donja su pronašli tvoju tetku i teču.”
„Zaista!”, Sonea sede na ivicu svog sedišta. „Gde su? Da li su dobro? Da
li su našli dobro mesto da odsednu? Da li je Harin...?” Seri poče da maše
rukama.
„Haj! Jedno po jedno pitanje!” Cereći se, Sonea se nestrpljivo nagla ka
njemu.
„Izvini. Ispričaj mi šta znaš.”
„Da”, on poče, „izgleda da nisu našli sobu tamo gde su ranije živeli, ali
su našli jednu bolju nekoliko ulica dalje. Ranel te traži svaki dan. Čuli su da
čarobnjaci traže devojku, ali nisu pomislili da si ti u pitanju.”
Zakikotao se. „Džona je rekla prilično toga kada joj Harin saopštio da si
im se pridružila tokom Pročišćenja, ali onda joj je ispričao šta si tada učinila.
Isprva mu nisu poverovali. Rekao im je kako je pokušao da te sakrije i kazao
im je za nagradu, a i da te štite Lopovi. Harin kaže da nisu podivljali oko
toga koliko je mislio da hoće - barem nisu kada im je sve objasnio.”
„Da li su mu dali neku poruku za mene?”
„Rekli su mu da ti poruci da paziš na sebe i budeš obazriva oko toga
kome veruješ.”
„Taj zadnji deo je Džonin.” Sonea se čežnjivo nasmešila. „Lepo je znati
da su pronašli gde da žive - i da znaju da nisam samo pobegla od njih.”
„Mislim da se Harin plašio da će Džona da mu odere kožu zato što te je
pozvao da im se pridružiš prilikom Pročišćenja. Rekao je da će nastaviti da
posećuju krčmu da bi dobijali vesti. Imaš li neku poruku za njih?”
„Samo da sam dobro i da sam bezbedna.” Pogledala je u Farena. „Da li
ćeš me odvesti da ih vidim?”
Namrštio se. „Da, ali ne pre nego što se uverim da je bezbedno. Moguće
je - iako sumnjam - da čarobnjaci znaju ko su oni, i da će te naći preko njih."
Sonea oštro udahnu vazduh. „Šta ako znaju ko su i prete da će da ih
povrede ako se sama ne predam?”
Lopov se osmehnu. „Mislim da ne. Sigurno ne javno. A ako pokušaju to
da urade u tajnosti...?” Klimnuo je Seriju. „Naćićemo način da se izborimo i
sa tim, Sonea. Ne brini o takvim stvarima.” Seri se slabašno osmehnu.
Iznenađena nagoveštajem sudelovanja, pažljivo je osmotrila svog prijatelja.
Ramena su mu bila ukočena, između njegovih očiju bi se pojavio nabor kada
god bi pogledao u Farena. Nije očekivala da bude opušten u prisustvu
Lopova, ali izgledao je malo previše napeto.
Okrenula se i osmotrila i Lopova.
„Da li Seri i ja možemo malo da dobijemo malo vremena da popričamo?",
upitala je. „Samo nas dvoje?
„Naravno.” Ustao je i otišao do vrata, a zatim se okrenuo. „Seri, kada
završite, imam nešto za tebe. Ništa hitno. Ne žurite. Vidimo se sutra, Sonea."
„Sutra”, odgovorila je klimajući.
Kada su se vrata zatvorila iza Lopova, Sonea se okrenula Seriju.
„Da li sam bezbedna ovde?”, pitala je tiho.
„Za sada”, on reče.
„A kasnije?”
Slegnuo je ramenima. „To zavisi od tvoje magije.”
Osetila je nalet nemira. „Šta ako nikada ne uspem da je koristim?"
Nagnuo se napred i uzeo je za ruku. „Hoćeš. Samo moraš da vežbaš. Da
je to lako, onda ne bi postojala Gilda, zar ne? Koliko ja čujem, polaznicima
treba pet godina pre nego što postanu dovoljno dobri da bi ih nazivali
„gospodarem” tim i tim.
„Da li Faren zna ovo?”
Klimnuo je. „Daće ti vremena.”
„Onda sam bezbedna.”
Osmehnuo se. „Da.”
Sonea uzdahnu. „A šta je sa tobom?”
 „Ja pokušavam da budem koristan.”
Pogledala ga je pravo u oči. „Praveći od sebe Farenovog roba?” Skrenuo
je pogled.
„Ne moraš da budeš ovde”, kazala mu je. „Bezbedna sam. Sam si to
rekao. Idi. Odlazi pre nego što te vežu za sebe.”
Odmahujući glavom je ustao i pustio njenu ruku.
„Ne, Sonea. Treba da imaš nekog poznatog u okolini. Nekoga kome
možeš da veruješ. Neću te ostaviti samu sa njima.”
„Ali ne možeš da postaneš Farenov rob samo da bih ja imala prijatelja za
razgovor. Vrati se Harinu i Donji. Sigurna sam da će Faren da ti dozvoljava
da me ponekad posetiš.”
Prišao je vratima, a onda se okrenuo ka njoj.
„Ja želim ovo da radim.” Njegove oči su blistale. „Od kada znam za
sebe, svi pričaju kao da radim za Lopove. Sada imam šansu da to pretvorim
u stvarnost.”
Sonea je piljila u njega. Da li je ovo zaista bilo ono što je želeo? Da li bi
neko tako dobar kao Seri odabrao da postane... šta? Bezočan, gramzivi
ubica? Skrenula je pogled. To je bilo Džonino mišljenje o Lopovima. Seri je
uvek govorio da Lopovi pomažu i štite isto koliko su upetljani u
krijumčarenje i krađe.
Nije mogla - nije smela - da ga spreči da radi ono što je oduvek želeo da
radi. Ako se ispostavi da je posao gori nego što je očekivao, bio je dovoljno
pametan da se izvuče. Progutala je knedlu, a grlo joj se iznenada steglo.
„Ako je to ono što zaista želiš”, reče. „Samo budi pažljiv.”
Slegnu je ramenima. „Uvek.”
Nasmešila se. „Bilo bi divno kada bi mogao da stalno navraćaš.”
On se osmehnu. „Ništa me neće sprečiti.”

—oOo—

Bordel je bio u najmračnijem, najprljavijem delu straćarnika. Kao i

većina, donji sprat je bila bol-kuća, a na spratu su bile sobe za lepše devojke.
Ostatak prometa se obavljao u štalama sa zadnje strane zgrade.
Kako je ušao, Seri pomisli na Farenove reči. „Poznaje skoro sva lica.
Mada tebe neće prepoznati. Pretvaraj se da si nov u poslu. Daj mu dobru
cenu za to što ima. Robu donesi meni."
Nekoliko devojaka ga je očešalo dok je prelazio preko sobe. Izgledale su
bledo i umorno. Slabašna vatra koja nije odavala nimalo toplote je gorela u
kaminu na jednoj strani prostorije.
Poslužitelj je opušteno sedeo iza šanka, pričajući sa dve muške mušterije.
Seri se nasmeši devojkama, posmatrajući pažljivo i jednu i drugu kao da se
premišlja, a onda, kao što mu je bilo naloženo, prišao je debeljuškastoj
devojci iz Elajna sa tetovažom pera na ramenu.
„’Oćeš malo zabave?”, upita ga ona.
„Možda kasnije”, kaza joj. „Čuo sam da imaš sobu za sastanke sa
ljudima?”
Oči joj se raširiše i ona brzo klimnu. „Da, tako je. Na spratu. Poslednja
sa desne strane. Odvešću te.”
Uzela ga je za ruku i odvela do stepeništa. U njenom laganom stisku se
osećalo blago drhtanje. Dok se peo uz stepenice pogledao je nadole i video
da ga mnoge devojke posmatraju sa zebnjom u očima.
Uznemiren, oprezno je gledao unaokolo dok je stizao do vrha stepeništa i
ulazio u hodnik. Tetovirana devojka je pustila njegovu ruku i mahnula napred
ka sobama na kraju.
„To su poslednja vrata."
Tutnuo joj je novčić u ruku i nastavio napred. Pažljivo otvorivši vrata,
provirio je unutra. Soba je bila malena i sadržavala samo mali sto i dve
stolice. Ušavši unutra, Seri je sve brzo osmotrio. Nekoliko špijunki je bilo
izbušeno u zidovima. Sumnjao je da se ispod izanđale simba prostirke nalaze
vratanca. Mali prozor je nudio pogled na zid i ni na šta više.
Otvorio je prozor i odmerio spoljnu stranu zida. Bordel je bio
neuobičajeno tih za takvu ustanovu. Negde u blizini su se otvorila vrata, a
onda se koraci zaputiše niz hodnik, približavajući se. Vrativši se do stola,
Seri je složio lukav oprezan izraz lica. Na vratima se pojavio jedan
muškarac.
„Ti s’ slivnik?" upita ga Čovek ozbiljnim glasom.
Seri slegnu ramenima. „Taj sam.”
Čovekove oči su rešetale na sve strane. Lice bi mu možda bilo privlačno
da nije bilo toliko usko, ili da svetlost u njegovim očima nije tako divlja i
hladna.
 „’Mam nešto za prodaju” reče čovek. Njegove ruke, koje su bile
zavučene duboko u džepove, izađoše napolje. Jedna je bila prazna, a u drugoj
je blještala ogrlica. Seri naglo udahnu vazduh, ne morajući da odglumi
iznenađenje. Takav komad je mogao da pripada samo nekom bogatašu ili
bogatašici - ako je bio pravi.
Seri posegnu da uzme ogrlicu, ali čovek je izmače.
„Moram da proverim da li je lažna”, istaknu Seri.
Čovek se namrštio, pogleda nemirnog od nepoverenja. Stisnuo je usne, a
onda nevoljno raširio ogrlicu na sto.
„Gledaj”, reče, „Ali ne dodiruj.”
Seri uzdahnu, a onda se pognu da pregleda kamenje. Nije imao predstavu
kako da razlikuje prave od lažnih dragulja - nešto za šta će morati da se
poštara - ali ranije je video vlasnike zalagaonica kako ispituju nakit.
„Okreni je”, naredio je.
Čovek to i učini. Pažljivo gledajući, Seri vide ugravirano ime na okviru.
„Podigni je tako da svetlost prolazi kroz dragulje."
Podigavši jednom rukom ogrlicu, čovek je posmatrao dok je Seri čkiljio u
nju.
„Šta misliš?”
„Uzeću je za deset srebrnjaka.”
Čovekova ruka pade. „Vredi barem pedeset zlatnika!”
Seri se brecnu. „Ko će u straćarniku da ti da pedeset zlatnika?
Čovekova usta su se trzala.
„Dvadeset zlatnika”, reče.
„Pet”, uzvrati Seri.
„Deset."
Seri iskrivi lice. „Sedam.”
„Na sto.”
Posegnuvši u džep kaputa, Seri vrhovima prstiju prebroja novčiće, a onda
izvuče pola njih napolje. Izvadivši još novčića sa drugih mesta na koja je
pohranio Farenov novac, sačinio je šest gomila novčića, svaka vrednosti
jednog zlatnika, a zatim je uzdahnu i izvadio sjaktavi zlatni novčić iz čizme.
„Spusti dole dragulje”, reče Seri.
Ogrlica pade na sto pored novca. Kako je čovek posegnuo za novcem,
Seri uze ogrlicu i ona skliznu u njegov kaput. Čovek je gledao u malo
bogatstvo u svojim rukama i široko se osmehivao, očiju sjajnih od radosti.
„Dobar posao, momče. Bićeš dobar u ovome." Hodajući unazad on izađe
iz sobe, a onda se okrete i žurno ode.
Seri je prišao vratima i posmatrao čoveka kako uleće u jednu od drugih
soba. Kako je kročio na hodnik, čuo iznenađeni vrisak devojke.
„Sada se nikada nećemo rastati”, reče ozbiljni glas.
Dok je Seri prolazio pored sobe, bacio je pogled unutra. Istetovirana
devojka je sedela na ivici kreveta. Pogledala je u Serija očiju raširenih od
straha. Čovek je stajao iza nje i posmatrao novčiće u svojim rukama.
Nastavivši dalje, Seri se vratio na niži sprat.
Namestio je zlovoljan, razočaran izraz dok je silazio u bol-kuću. Videvši
ga takvog, devojke su ga pustile na miru. Muške mušterije su ga odmeravale,
ali mu ništa nisu rekle ili mu prišli.
Napolju je bilo samo malo hladnije. Misleći o nedostatku mušterija u
bordelu, dok je prelazio ulicu i zalazio u senke sokačeta, osetio je kako se u
njemu javlja sažaljenje prema kurvama.
„Izgledaš utučeno, mali Serini.”
Seri se okrenu. Prošlo je nezadovoljavajuće mnogo vremena pre nego što
je uspeo da uoči tamnoputog čoveka u senkama. Čak i kada je ugledao
Farena, uznemirilo ga je to što je mogao da vidi samo par žutih očiju i
povremeni blesak zuba.
„Da li imaš ono po šta sam te poslao?”
„Da.” Seri izvadi ogrlicu i ispruži je otprilike ka Farenu. Osetio je kako
su prsti u rukavici očešali njegove i nakit mu nestade iz ruke.
„Ah, to je ta.” Faren uzdahnu i pogleda nazad ka bordelu. „Večerašnji
posao nije gotov, Seri. Postoji još nešto što želim da uradiš.”
„Da?”
„Želim da se vratiš i ubiješ ga.”
Seri oseti nalet hladnoće u stomaku, osećaj za koji je pomislio da je
sličan onome kako je zamišljao da izgleda kada ti nož razreže utrobu. Na
trenutak nije mogao da razmišlja, a onda je njegov mozak počeo žurno da
radi.
Ovo je bio još jedan test. Faren je samo želeo da vidi dokle ovaj novi
čovek može da ide.
Šta bi trebalo da uradi? Seri nije imao predstavu šta bi se dogodilo ako bi
odbio. A želeo je da odbije. Veoma. To što je shvatio svoja osećanja je
predstavljalo i olakšanje i brigu. Ako nije želeo da ubije nije značilo da nije
mogao da to učini... ipak kada je pomislio na to da prelazi ulicu i zariva nož
u čovekove vitalne organe, nije mogao da se natera da se pomeri.
„Zašto?” Dok je to izgovarao, znao je da je već pao jedan test.
„Zato što mi treba da bude ubijen”, odgovori Faren.
„Z-zašto želiš da bude ubijen?”
„Da li ti to zahtevaš da ti se pravdam?”
Seri sakupi hrabrost. Hajde da vidimo dokle mogu da idem sa ovim.
„Da.”
Faren se zabavljeno nasmeja. „U redu. Čovek sa kojim si trgovao se zove
Veran. Sa vremena na vreme ga je zapošljavao jedan drugi Lopov, ali je
ponekad koristio ono što je u tom poslu saznao da zaradi nešto novca sa
strane. Lopov je to tolerisao, sve do pre par noći kada je Veran odlučio da
nepozvan poseti izvesnu kuću. Kuća je pripadala bogatom trgovcu koji je ima
dogovor sa tim Lopovom. Kada je Veran ušao u kuću, tamo je bila trgovčeva
kćer sa nekoliko slugu.” Faren zastade i Seri ču srditi siktaj. „Lopov mi je
dao pravo da kaznim Verana. Čak i da je ona preživela, on bi bio mrtav
čovek.”
Žute oči se okrenuše da osmotre Serija. „Naravno, moraš da se zapitaš da
li ja sve ovo izmišljam. Moraćeš da se odlučiš da li mi veruješ.”
Seri klimnu, a onda pogleda u bordel. Kada god je morao da donese
odluku a da nije siguran u istinu, okretao bi se instiktima. Šta su mu govorili
sada?
Pomislio je na hladni, divlji pogled u čovekovim očima i strah u očima
punije devojke. Da, taj čovek je bio sposoban za zlodela. Onda je pomislio
na druge kurve; napetost u vazduhu; nedostatak mušterija. Samo dva čoveka
u lokalu su razgovarala sa vlasnikom. Da li su bili Veranovi prijatelji? Još
nešto se tamo dešavalo.
A Faren? Seri razmotri sve što je saznao o njemu. Smatrao je da ovaj
Lopov može da bude nemilosrdan ako je prinuđen, ali u svemu ostalom Faren
je bio pošten i iskren. A u njegovom glasu je bilo besa kada je govorio o
Varenovom zločinu.
„Nikada ranije nisam nekoga ubio”, priznade Seri.
„Znam.”
 „Ne znam da li mogu.”
„Mogao bi da neko ugrožava Soneu. Da li sam u pravu?”
„Da, ali ovo je drugačije.”
„Da li je?”
Seri popreko pogleda Lopova.
Faren uzdahnu. „Ne, nisam tako mislio. Ne funkcioniše to tako. Testiram
te. Sigurno to znaš. Ne moraš da ubiješ tog čoveka. Bitnije je da naučiš da mi
veruješ i da spoznaš svoje granice.” Serijevo srce preskoči otkucaj.
Očekivao je testove. Ali Faren mu je dao toliko raznih zadataka da je Seri
počeo da se pita šta to Lopov traži. Da li je imao nešto u planu za njega?
Nešto drugačije?
Možda je ovo test sa kojim će se Seri suočiti kasnije, kada bude stariji.
Ako ne može, ili okleva da ubije, mogao bi da ugrozi sebe i druge kada je
potreba za tim hitna. A ako je taj neko drugi Sonea...
Iznenada potpuno nestadoše oklevanje i neodlučnost.
Faren je pogledao preko ulice u bordel i uzdahnuo. „Zaista želim da taj
čovek bude ubijen. Učinio bih to i sam ali... Nije važno. Naći čemo ga
ponovo." Okrenuo se i pošao nekoliko koraka niz uličicu, a onda stao kada je
shvatio da ga Seri ne prati.
„Seri?"
Posegnuvši u kaput, Seri izvuče svoje bodeže. Farenov pogled pređe
preko sečiva kada su uhvatila odsjaj slabašnog svetla sa prozora bordela.
Zakoračio je unazad.
Seri se osmehnu. „Odmah se vraćam.”
 JEDANAESTO POGLAVLJE

BEZBEDAN PROLAZ
Nakon pola sata, miris bola je postao gotovo prijatan. Imao je ugodnu
toplinu koja je obećavala udobnost. Danil odmeri kriglu ispred sebe.
Setivši se priča o nehigijenskim varionicama i bačvama bola u kojima
plutaju udavljeni raviji, nije mu pošlo za rukom da se nagovori da proba
slatkasti napitak. Međutim, ove večeri su ga morile mračnije sumnje. Ako su
življi shvatili šta je on, šta bi ih sprečilo da mu otruju piće?
Njegovi strahovi su verovatno bili neosnovani. Ponovo je zamenio svoju
odoru odelom trgovca, pazeći da izgleda pomalo neuredno. Druge mušterije
su ga procenjivački pogledale, najviše njegov buđelar na pojasu, a onda
prestale da obraćaju pažnju na njega.
Uprkos ovome, Danil nije mogao da se otarasi osećaja da svaki muškarac
i žena u ovoj prostoriji znaju ko je i šta je. Bila je to nezainteresovana,
sumorna gomila kojoj je bilo dosadno. Tražeći sklonište od oluje, vrebali su
u svakom uglu prostorije. Povremeno bi čuo kako neko od njih proklinje
vreme, a ponekad i Gildu. Ovo mu je isprva bilo zanimljivo. Izgledalo je da
življi misle da je bezbednije ako za svoje nevolje krive Gildu umesto kralja.
Jedan živalj, čovek sa ožiljkom na licu, neprestano je zurio u njega. Danil
se ispravio i protegao ramena, a onda pogledao po prostoriji. Dok je
pripremao sebe da se suoči sa pogledom posmatrača, čovek postade
zainteresovaniji time kako mu pašu rukavice. Pre nego što se vratio svom
piću, Danil je opazio da čovek ima zlatno-smeđu kožu i široko lice.
Po bol-kućama koje je posetio, video je muškarce i žene svih rasa. Niski
Elajini su bili najčešći, budući da je njihova domovina Kajrelijin najbliži
sused. Smeđokoži Vindani su bili brojniji u straćarniku nego u ostatku grada,
pošto su mnogi od njih putovali daleko u potrazi za poslom. Snažno razvijeni
plemenski Lanjani i gordi Lonmarci su bili redi.
Ovo je bio prvi Sačakan koga je video nakon mnogo godina. Iako je
Sačaka bila Kajrelijin sused, visoki planinski venac i pustinjska bespuća iza
njega su obeshrabrivala putovanja između ove dve zemlje. Ono malo
trgovaca koji su se odvažili na taj put, vratili su se sa pričama o varvarskom
narodu koji se bori da preživi u pustari i iskvarenom gradu koji nema gotovo
ništa da ponudi za trgovinu.
Nije oduvek bilo tako. Pre mnogo vekova, Sačaka je bilo veliko carstvo
kojim su vladali moćni čarobnjaci. Izgubljeni rat protiv Kajrelije i
novooformljene Gilde je to promenio.
Nečija ruka dotače Danilovo rame. Okrenuvši se, ugledao je
crnomanjastog čoveka kako stoji iza njega. Covek je odmahnuo glavom, a
onda otišao.
Uzdahnuvši, Danil ustade i progura se kroz gužvu do vrata. Kada je
izašao, počeo je pažljivo da prolazi između bara koje su ispunjavale veći deo
uličice. Prošle su tri nedelje od kada je Gilda pratila devojčin trag do
podzemnog skrovišta gde je gospodar Džolen nasamaren od strana Lonmarca.
Od tada, Gorin je četiri puta odbio Danilov zahtev da se sastanu.
Upravitelj Lorlen je bio nerad da prihvati činjenicu da devojku štite
Lopovi. Danil je razumeo zašto. Ništa ne bi uznemirilo kralja toliko kao
prisustvo čarobnjaka-odmetnika njegovom kraljevstvu. Lopovi su tolerisani.
Držali su pod kontrolom kriminalno podzemlje, i nikada nisu predstavljali
veću pretnju od gubitka poreza prilikom krijumčarenja. Čak i kada bi kralj
uspeo da ih pronađe i ukloni, znao je da bi drugi zauzeli njihovo mesto.
Ali kralj bi bio spreman da do temelja - a i niže - sruši straćarnik ako bi
nesumnjivo znao da u gradu postoji čarobnjak-odmetnik.
Danil se pitao da li Lopovi shvataju ovo. Nije pričao o ovoj mogućnosti
tokom razgovora sa Gorinom, ne želeći da izgleda preteče li nerazumno.
Umesto toga je upozorio Lopova na opasnost koju devojka predstavlja.
Stigavši do kraja uličice, požurio je preko šire ulice i zašao u uzan
prostor između dve zgrade. Odatle se straćarnik preplitao poput lavirinta.
Vetar je hujao kroz svaki prolaz, cvileći kao gladan pas. Povremeno bi
potpuno zamro, i za vreme jedne od ovih pauza Danil začu korake iza sebe i
okrenu se.
Uličica je bila prazna. Slegnuvši ramenima, nastavio je dalje.
Iako je pokušao da ne obraća pažnju, njegova mašta nije htela da se
okane ideje da ga neko prati. U pauzi između sopstvenih koraka, čuo bi
škripanje još jednog koraka ili kada bi se okrenuo, ponekad bi ugledao senku
pokreta iza ugla. Dok je uverenost postajala jača, Danil je postajao srdit na
sebe.
Zašavši iza jednog ugla, brzo je otključao bravu na vratima i ušao u
zgradu.
Na njegovo olakšanje, soba u koju je stupio bila je prazna. Vireći kroz
ključaonicu na vratima, tiho je frknuo kada je video da je uličica još uvek
pusta. A onda je u vidokrug ušla jedna prilika.
Namrštio se kada je prepoznao ožiljke na čovekovom širokom licu.
Sačakančeve oči su se mrdale tamo-vamo, tragajući. Danil primeti odsjaj i
pogledavši tamo vide nož opakog izgleda u čovekovoj šaci.
Danil se tiho nasmeja. Sreća tvoja da sam te čuo da me pratiš, pomisli
on. Razmišljao je da li da onesposobi pljačkaša i odvuče ga u najbližu
Dvoranu Straže, ali noć se primicala, a on je postajao sve nestrpljiviji da se
vrati u toplinu svojih odaja.
Sačakan je pregledao tlo, a onda se vratio nazad. Danil je brojao do
hiljadu, a onda skliznuo napolje i nastavio svojim putem. Izgledalo je da je
njegov strah, da življi znaju ko je, neosnovan. Nijedan živalj nije bio toliko
glup da napadne čarobnjaka običnim nožem.

—oOo—

Sonea je bila pognuta nad velikom knjigom kada je Seri ušao u skrovište.
Podigla je pogled i osmehnula se.
„Kako napreduje magija?”, upita on.
Njenog osmeha nestade. „Uobičajeno.”
„Knjiga ne pomaže?”
Odmahnula je glavom. „Prošlo je pet nedelja od kako sam počela da
vežbam, a jedina stvar u kojoj sam napredovala je čitanje. Ne mogu samo da
čitam u zamenu za Farenovu zaštitu.”
„Ne smeš požurivati to što radiš”, kaza joj. Ne kada može da vežba samo
jednom dnevno, dodao je u sebi.
Od kada zamalo da bude uhvaćena, grupa čarobnjaka se strpljivo
primicala svakom od Farenovih skrovišta svaki put kada bi koristila magiju,
primoravajući ga da pronalazi nova. Serije znao da Farenu po ćelom
straćarniku ovime vraćaju usluge. Takođe je znao i da Lopov veruje da je
Sonea vredna svake pare i svake usluge koju je potrošio.
„Šta misliš da ti je potrebno da nateraš svoju magiju da radi?”, upita on.
Naslonila je bradu na jednu ruku. „Treba mi neko da mi pokaže.” Podigla
je obrvu. „Da li je Faren rekao išta o osobi o kojoj je nameravao da se
raspita?”
Seri odmahnu glavom. „Meni nije ništa. Načuo sam nešto, ali nije zvučalo
dobro.”
Ona uzdahnu. „Ada li ti kojim slučajem znaš za nekog prijateljski
nastrojenog čarobnjaka koji je voljan da oda tajne Gilde Lopovima? Možda
bi mogli da mi kidnapuju jednog.
Seri se nasmeja, a onda prestade kako je počela da mu se rađa ideja.
„Šta misliš...”
„Psst!”, prosikta Sonea. „Slušaj!”
Seri skoči na noge kada je čuo prigušeno kucanje iz poda.
„Signal!”
Seri odjuri do prozora na uličnoj strani i zagleda se u senke ispod.
Umesto čuvara, kroz senke je nepoznata prilika koračala. Zgrabio je Sonein
ogrtač sa naslona stolica i dobacio joj ga.
„Naguraj ga u košulju”, reče joj, „ i pođi za mnom.”
Zgrabio je kofu vode koja je bila pored njenog stola i prolio njen sadržaj
na nekoliko žeravica koje su još uvek iskrile u kaminu. Drvo je zašištalo i
para jurnula uz odžak. Izvukavši rešetku, pogrbljeno se uvukao u kamin i
počeo da se vere uz odžak, smeštajući vrhove stopala u pukotine između
grubih, toplih cigli.
„Mora da se šališ”, promrmlja odozdo Sonea.
„Hajde”, potera je on. „Idemo preko krovova.”
Promrmljavši psovku, ona poče da se penje.

—oOo—

Kada se sunce promolilo iza olujnih oblaka, krovove je oblila zlatna

svetlost. Seri se premestio u senku odžaka.
„Previše je svetio”, reče on. „Sigurno bi nas videli. Mislim da treba da
ostanemo ovde dok ne padne mrak.”
 Sonea se smestila pored njega. „Da li smo dovoljno daleko?”
On pogleda u pravcu skrovišta. „Nadam se.”
Pogledala je unaokolo. „Mi smo na Visokom drumu, zar ne? Ono uže i
drveni mostići - rukohvati.” Nasmešila se i Seri klimnu. „To budi
uspomene.”
Nasmejao se kada je video čežnjiv pogled u njenim očima. „Deluje kao
da je bilo tako davno.”
„I jeste. Ponekad ne mogu da poverujem da smo zaista radili neke od
stvari koje smo radili.” Odmahnula je glavom. „Sada ne bih imala petlje.”
Slegnuo je ramenima. „Bili smo samo deca.”
„Deca koja su se ušunjavala u kuće i drpala stvari.” Ona se osmehnu.
„Sećaš se kada smo ušli u sobu one žene koja je imala sve one perike?
Sklupčao si se na podu a mi smo ih sve stavili preko tebe. A kada je ušla
počeo si da režiš.”
Seri prsnu u smeh. „Bogme, ta je dobro vrištala.”
Soneine oči su sijale na svetlosti zalazećeg sunca. „Upala sam u veliku
frku kada je Džona saznala da se iskradam napolje da bih ti se pridružila.”
„To te nije sprečilo”, podseti je.
„Ne. Do tada si me već naučio kako da obijam brave.”
Pažljivo se zagledao u nju. „Zašto si uopšte prestala da izlaziš sa nama?
Uzdahnula je i privukla kolena do grudi. „Stvari su se promenile.
Harinovo društvo je počelo da se ponaša prema meni drugačije. Kao da su se
setili da sam devojčica i pomislili da visim sa njima zbog drugih stvari. Više
nije bilo zabavno.”
„Ja te nisam tretirao drugačije...”, oklevao je, prikupljajući hrabrost. „Ali
ti više nisi želela ni sa mnom da izlaziš.”
Odmahnula je glavom. „Nisi ti bio u pitanju, Seri. Mislim da mi je sve to
dosadilo. Morala sam da odrastem i prestanem da se pretvaram. Džona je
uvele govorila kako je poštenje dragoceno, a krasti je bilo pogrešno. Ne
mislim da je krađa pogrešna kada nemaš izbora, ali da to nije bilo ono što
smo mi radili. Bilo mi je gotovo drago kada smo se preselili u grad, zato što
je to značilo da više ne moram da mislim o svemu tome.”
Seri klimnu. Možda je bilo bolje što je otišla. Momci u Harinovoj bandi
nisu baš bili fini prema devojkama koje su sretali.
„Da li je bilo bolje raditi u gradu?”
 „Malo. I tamo možeš da upadneš u mnogo problema ako ne paziš.
Stražari su najgori, zato što ih niko ne sprečava da te maltretiraju.”
On se namrštio dok je pokušavao da je zamisli kako se brani od previše
zainteresovanih stražara. Da li je igde bilo bezbedno? Odmahujući glavom,
on požele da može da je odvede negde gde ne bi bilo ni stražara ni
čarobnjaka da im zadaju muke.
„Izgubili smo knjigu, zar ne?”, iznenada reče Sonea.
Setivši se toma koji je ležao na stolu u skrovištu, Seri opsova.
„I onako nije bila naročito korisna.”
U njenom glasu nije bilo nimalo žaljenja. Seri se namrštio. Mora da
postoji neki drugi način da nauči magiju. Blago je zagrizao usnu kada se setio
ideje koju mu je dala.
„Voleo bih da te odvedeni iz straćarnika”, reče on. „Čarobnjaci će
večeras biti posvuda.”
Namrštila se. „Iz straćarnika?”
„Da”, on odgovori. „Bićeš bezbednija u gradu.”
„U gradu? ’Si siguran?”
„Zašto da ne?” Osmehnuo se. „Biće to poslednje mesto na kome će te
tražiti.”
Razmislila je o tome i slegla ramenima. „Ali kako ćemo stići do tamo?"
„Visokim drumom.”
„Ali on nas neće odvesti kroz kapije.”
Seri se iskezi. „Ne moramo ni da ih koristimo. Hajde.”

—oOo—

Spoljašnji zid se nadvijao visoko nad straćarama. Deset koraka debeo,

bio je dobro održavan od strane gradske straže, iako je prošlo mnogo vekova
od kada se Imardin poslednji put suočio sa pretnjom napada. Celim obimom
oko bedema je išao put, držeći na odstojanju građevine straćarnika.
Nedaleko od ovog puta, Sonea i Seri su se spustili sa krova u uličicu.
Uhvativši je za ruku, Seri ju je odveo do hrpe kutija i ugurao između njih.
Vazduh unutra je bio opor, mešavina mladog drveta i starog voća.
Seri čučnu i kucnu o zemlju. Na Soneino iznenađenje zvuk je bio metalan
i prazan. Tlo se pomerilo i veliki disk se izokrenuo naviše. Pojavilo se široko
lice, uokvireno krugom tame. Od te glave je dopirao ogavan smrad.
„Zdravo, Tal”, reče Seri.
Čovekovo lice se izvi u osmeh.
„Kak' si, Seri?”
Seri se osmenu. „Dobro. Želiš možda da odradiš dug?”
„Naravno.” Čovekove oči zasjaktaše. „Prolaz?”
„Za dvoje”, reče Seri.
Čovek klimnu i spusti se u smrdljivi vazduh. Seri se nasmesi Sonei i
pokaza ka rupi.
„Posle tebe.”
Spustila je stopalo u rupu i napipala najvišu prečku merdevina. Poslednji
put udahnuvši čist vazduh, polako se spustila u pomračinu. Zvuk tekuće vode
je odjekivao u mraku, a vazduh je bio težak od vlage. Kako su joj se oči
privikavale na vlagu, videla je da stoji na uzanom ispustu na jednoj strani
podzemnog kanalizacionog tunela. Tavanica je bila toliko niska da je morala
da se pogrbi.
Debelo lice čoveka sa kojim su govorili je pripadalo podjednako širokom
telu. Seri mu je izrazio svoju zahvalnost i dao čoveku nešto što mu je
izmamilo osmeh na lice.
Ostavivši Tala na svom mestu, Seri ju je poveo hodnikom u pravcu
grada. Nakon nekoliko stotina koraka, pred se njima se ukazaše još jedna
prilika i merdevine. Čovek je možda nekad bio visok, ali su se njegova leđa
toliko izgrbavila da je izgledalo kao da je rastao da se uklopi u tunel.
Pogledao ih je i posmatrao njihovo približavanje krupnim očima teških
kapaka.
Naglo se okrenuo i pogledao iza sebe. Dalje niz tunel je doprela tiha
zvonjava.
„Brzo”, reče im hrapavim glasom. Seri zgrabi Soneinu ruku i potera je u
trk.
Izvadivši nešto iz kaputa, čovek u to poče da udara starom kašikom. U
tunelu, ovaj zvuk je bio zaglušujući.
Kada su stigli do merdevina, prestao je, ali su iza sebe čuli još zvonjave.
Progunđao je nešto, a onda počeo da maše rukama.
„Gore! Gore!”, povikao je.
Seri se uzvera. Začuo se metalni udarac, a onda se pojavila rupa
svetlosti. Seri se izvukao napolje i nestao. Dok je Sonea išla za njim čula je
udaljenu riku u tunelu. Grbavac se popeo preko nje i povukao merdevine
naviše.
Sonea pogleda oko sebe. Stajali su u uskoj uličici, skriveni sve gušćom
tamom. Ponovo začuvši riku, okrenula se natrag ka tunelu. Zvuk je brzo
postajao glasniji, pretvarajući se u duboki urlik koji je iznenada zamukao
kada je grbavac pažljivo vratio poklopac tunela na mesto. Trenutak kasnije je
osetila podrhtavanje pod nogama. Seri se nagnuo tako blizu, da su njegova
usta očešala njeno uvo.
„Lopovi već godinama koriste ove tunele da zaobiđu spoljašnji zid”,
prošaptao je. „Kada je gradska straža otkrila, počeli su da poplavljuju cevi.
Nije loša ideja, zaista - održava ih čistim. Naravno, Lopovi su otkrili kada
oni to rade i posao se uobičajeno nastavio. Tada su stražari počeli da ih
poplavljuju nasumično.”
Pozvao ju je da čučne pored njega pored poklopca, a onda ga je pažljivo
podigao. Voda je jurila samo par pedalja od njenog lica, a huk se prolomio
ulicom. Seri brzo ponovo spusti poklopac.
„Zato zvone”, prozbori ona.
Seri klimnu. „Upozorenje.” Okrenuo se i predao nešto grbavcu, a onda ju
je poveo niz uličicu do mračnog ćoška gde su im stepenaste cigle u zidu
omogućile da se popnu na krov kuće. Vazduh je postajao hladniji, tako da je
Sonea izvukla svoj ogrtač i obavila ga oko ramena.
„Nadao sam se da ćemo doći malo bliže”, promrmlja Seri, „ali...”
Slegnuo je ramenima. „Dobar pogled odavde, a?”
Klimnula je. Iako je sunce zašlo iza horizonta, nebo je još uvek bilo
svetio. Poslednji ostaci oluje su lebdeli nad Severnom četvrti, ali su se
polako povlačili ka istoku. Grad se prostirao pred njom, okupan
narandžastom svetlošću.
„Može da se vidi i deo Kraljeve palate”, Seri joj pokaza.
Sa druge strane unutrašnjeg zida videle su se visoke kule i blještava
kupola palate.
„Nikada nisam bio tamo”, tiho reče Seri. „Ali hoću jednog dana.”
Sonea se nasmeja. „Ti? U kraljevoj palati?”
„To je nešto što sam obećao sebi”, kaza joj, „da ću da uđem u sva velika
mesta u gradu barem jednom.”
 „I dokle si do sada stigao?”
Pokazao je ka unutrašnjem krugu. Kroz ulaz je videla zidove i krovove
tamošnjih vila, osvetljenih žutim sjajem uličnih svetiljki.
„Nekoliko velikih kuća.”
Sonea frknu u neverici. Kada je obavljala poslove za Džonu i Ranela,
povremeno je morala da uđe u Unutrašnji krug. Ulicama su patrolirali stražari
koji su ispitivali svakoga ko nije bio bogato obučen ili odeven u uniformu
posluge neke od Kuća. Mušterije su joj davale mali bedž koji je pokazivao
da ima legitimnog posla u tom područiju.
Svaka poseta joj je otkrivala čuda. Setila se da je videla neobične kuće
fantastičnih boja i oblika, neke sa terasama i kulama tako tankim i krhkim da
je izgledalo da će da se sruše od sopstvene težine. Cak su i odaje za poslugu
bile otmene.
Običnije kuće koje su je okruživale bile su joj bliskije. Trgovci i niže
porodice su živele u Severnoj Četvrti. Imali su malo slugu i koristili su ih
najpre za ispomoć u radu. Džona i Ranel su za dve godine rada tamo okupili
malu grupu pouzdanih mušterija.
Sonea pogleda obojene zaslone prozora oko sebe. Kroz neke je videla
siluete ljudi. Uzdahnula je setivši se mušterija koje su njeni tetka i teča
izgubili kada su ih stražari izbacili iz boravionice. „Kuda sad?”
On se osmehnu. „Prati me.”
Nastavili su da idu preko krovova. Za razliku od straćarnika, u gradu
ljudi često nisu činili usluge Lopovima gradeći mostove i rukohvate. Seri i
Sonea su često bili primorani da se spuste na tlo kada bi stigli do prolaza ili
ulice. Sirim ulicama su patrolirali stražari, tako da su morali da sačekaju da
oni odmarširaju dalje, pre nego što bi požurili na sledeći krov.
Nakon jednog časa, zastali su da se odmore, a zatim nastavili pod tankim
zrakom mesečine koja se uzdizala nad horizontom. Sonea je u tišini pratila
Serija, koncentrišući se na pronalaženje oslonaca pri slabom svetlu. Kada su
konačno opet stali, nju preplavi talas premora i ona zaječavši sede.
„Bolje bi bilo da uskoro stignemo tamo”, ona reče. „Crkla sam.”
„Sada smo već blizu”, uveri je Seri. „Još samo da prođemo ovo.”
Preskočila je za njim zid i našla se u velikom, urednom vrtu. Drveće je
bilo visoko i simetrično. Poveo ju je duž senke zida koji joj je izgledao kao
da se proteže u beskraj.
 „Gde smo?”
„Sačekaj, pa ćeš videti”, odgovori Seri.
Noga joj zape o nešto i ona se pridrža za drvo. Hrapavost kore ju je
iznenadila. Pogledala je unaokolo. Bezbrojno drveće je poput stražara stajalo
pred njom. U mraku je izgledalo strano i zlokobno, poput šume ruku sa
kandžama.
Šuma? Namrštila se, a onda je obuze jeza. U Severnoj četvrti nije bilo
vrtova, a u Imardinu je postojala samo jedna šuma...
Srce poče da joj bubnja. Pojurila je za Serijem i zgrabila ga.
„Haj! Šta to radiš?!", zavapila je. „Mi smo u Gildi!”
Njegovi zubi blesnuše. „Tako je.”
Piljila je u njega. Bio je samo crna silueta u mesečinom obasjanoj šumi,
tako da nije mogla da vidi njegov izraz Obuze je užasavajuća sumnja.
Sigurno da nije... ne bi valjda... Ne Seri. Ne, nikada je ne bi izručio
čarobnjacima.
Osetila je njegovu ruku na svom ramenu. „Ne brini, Sonea. Razmisli. Gde
su čarobnjaci? U straćarniku. Ti si zapravo bezbednija ovde nego tamo.”
„Ali... zar nemaju stražare?”
„Nekoliko na kapiji i to je sve.”
„Patrole?”
„A magični zid?"
„Ne.” Tiho se nasmejao. „Valjda misle da ih se ljudi previše plaše da bi
im upadali na posed.”
„Kako znaš da nema zida ni stražara?”
Zakikotao se. „Bio sam već ovde.”
Teško je udahnula. „Zašto?”
„Nakon što sam odlučio da ću da posetim svako mesto u gradu, došao
sam ovde i malo njuškao naokolo. Nisam mogao da verujem koliko je bilo
lako. Naravno, nisam probao da uđem ni u jednu od zgrada, samo sam kroz
prozore posmatrao čarobnjake.”
Sonea je u neverici zurila u njegovo lice skriveno senkama.
„Špijunirao si Gildu?"
„Naravno. Bilo je baš zanimljivo. Imaju mesta na kojima uče nove
čarobnjake i mesta na kojima žive. Poslednji put sam video iscelitelje kako
rade. E, to je vredelo videti. Bio je tu dečak sa posekotinama svuda po licu.
Kada ga je iscelitelj dotakao, sve je nestalo. Zapanjujuće."
Zastao je i ona vide pri bledoj svetlosti vide kako okreće glavu ka njoj.
„Sećaš se kako si rekla da želiš da ti neko pokaže kako da koristiš magiju?
Možda ako ih gledaš budeš videla nešto što će da ti pomogne da naučiš.”
„Ali... Gilda, Seri.”
Slegnuo je ramenima. „Ne bih te doveo ovde da znam da zaista postoji
opasnost, zar ne?”
Sonea odmahnu glavom. Osetila se užasno zbog toga što je sumnjala u
njega. Da je nameravao da je preda, pustio bi da je čarobnjaci uhvate još u
skrovištu. Ali on je nikada ne bi izdao. Iako je njegovo objašnjenje zaista
bilo neverovatno.
Ako je ovo zamka, već mi je presuđeno.
Odbacila je tu pomisao i upravila um ka Serijevom predlogu.
„Zaista misliš da mogu ovo da učinim?”
„Naravno.”
„To je sumanuto, Seri.”
On se nasmeja. „Barem dođi i pogledaj. Otićićemo do puta i sama će
videti kako je lako. Ako ne budeš želela da probaš, vratićemo se. Hajde.”
Nadvladavši strah, pošla je za njim kroz drveće. Šuma se malo proredila i
kroz nju ona ugleda zidove. Držeći se senki, Seri se šunjao naprcd dok nije
bio na manje od dvadeset koraka od puta, onda pojurio napred i stao iza
velikog debla jednog drveta.
Sonea je požurila za njim i naslonila se leđima o drugo drvo. Noge su joj
izgubile veći deo svoje snage i osetila je vrtoglavicu. Seri se iskezio, a onda
pokazao kroz drveće.
Pogledala je zgradu ispred sebe i zinula.
 DVANAESTO POGLAVLJE

POSLEDNJE MESTO NA KOME BI TRAŽILI

Bila je toliko visoka da je izgledalo da doseže do zvezda. A svakom uglu
je bila kula. Između njih, beli zidovi su se blago presijavali na mesečini. Na
prednjem delu su se protezali kameni lukovi ćelom širinom zgrade, jedan
iznad drugog , a sa svakog je visila zavesa od kamena. Široko stepenište je
vodilo da velikih vratnica koje su bile otvorene.
„Predivno je”, izusti Sonea.
Seri se tiho nasmejao. „Jeste, zar ne? Vidiš ona vrata? Ona su otprilike
četiri puta viša od čoveka.
„Mora da su veoma teška. Kako li ih zatvaraju?”
„Magijom, pretpostavljam.”
Sonea se ukočila kada se prilika u plavoj odori pojavila na vratima.
Covek je zastao, a onda sišao niz stepenište i otišao ka manjoj zgradi sa
desne strane.
„Ne brini. Ne mogu da nas vide”, uveri je Seri.
Sonea pusti dah koji je zadržavala i odvuče pogled od prilike koje se
udaljavala.
„Šta je unutra?”
„Učionice. To je univerzitet.”
Tri reda prozora su se pružala zidom zgrade. Dva niža reda su bila
zaklonjena drvoredom, ali je videla prijatnu žutu svetlost kroz razmake grana.
Sa leve strane zgrade se nalazio veliki vrt. Seri pokaza na zgradu koja se
nalazila sa druge strane vrta.
„Tamo žive polaznici”, on reče. „Sa druge strane Univerziteta se nalazi
još jedna takva zgrada u kojoj čarobnjaci. A ovamo je”, on pokaza ka kružnoj
zgradi nekoliko stotina koraka sa njihove ieve strane,„mesto gde iscelitelji
obavljaju svoj posao.”
„Šta je ono?”, upita Sonea, pokazavši ka skupini krivih stubova koji su se
uzdizali odnekud iz vrta.
Seri slegnu ramenima. „Ne znam”, priznao je. „Nikada nisam saznao.”
Mahnuo je ka putu ispred njih. „Ovo vodi do odaja posluge tamo dole”,
ona pokaza nalevo, „a štale su ovamo", i pokaza desno. „Postoji još nekoliko
zgrada sa druge strane Univerziteta i još jedan vrt ispred zgrade čarobnjaka.
O, ima i još kuća za čarobnjake tamo malo uzbrdo.”
„Toliko zgrada", reče Sonea. „Koliko uopšte ima čarobnjaka?”
„Ovde živi preko sto”, kaza joj. „Ima ih i još koji nisu tu. Neki žive u
gradu, neki u unutrašnjosti zemlje, a još mnogo njih u drugim zemljama.
Takođe, ovde živi još i oko dvesta slugu. Tu su služavke, konjušari, kuvari,
pisari, vrtlari pa čak i ratari.”
„Ratari?”
„Dole kod kuća za poslugu imaju njive.”
Sonea se namršti. „Zašto ne bi prosto kupovali hranu?”
„Čuo sam da uzgajaju razne vrste biljaka da bi od njih pravili lekove.”
„O.” Zadivljena, Sonea pogleda Serija. „Kako si ti saznao toliko stvari o
Gildi?”
Iskezio se. „Postavljao sam mnogo pitanja, naročito nakon što sam
poslednji put došao da razgledam.”
„Zašto?”
„Bio sam radoznao.”
„Radoznao?”, frknu Sonea. „Samo radoznao?”
„Svi se pitaju šta oni rade tamo unutra. Zar se ti ne pitaš?” Sonea je
oklevala. „Pa... ponekad.”
„Naravno da se pitaš. Imaš više razloga za to od većine. Dakle, želiš li da
špijuniraš kojeg čarobnjaka?”
Sonea pogleda u zgrade. „Kako ćemo da gledamo unutra, a da nas oni ne
vide?”
„Vrt se proteže odmah pored zgrada”, kaza joj Seri. „Postoje staze koje
vode duž njih, a pored staza ima drveća sa živicom na obe strane. Može da se
hoda između živica a da te niko ne vidi.”
Sonea odmahnu glavom. „Samo bi ti uradio nešto ovoliko ludo.”
Osmehnuo se. „Ali znaš da ne rizikujem uludo.”
Ugrizla se za usnu, još uvek posramljena što je sumnjala da će da je izda.
Uvek je bio najbistriji u Harinovoj bandi. Ako je bilo moguće špijunirati
Gildu, on bi znao kako to da uradi.
Znala je da može da mu kaže da je odvede natrag Farenu. Ako bi ih neko
otkrio... Bilo je previše strašno i misliti o tome. Seri ju je posmatrao sa
iščekivanjem. Zaista bi bila šteta ne probati, prošapta glas iz dubine njenog
uma, a možda i vidim nešto od koristi.
„U redu." Ona uzdahnu. „Gde ćemo prvo?"
Seri se iskezi i pokaza ka zgradi iscelitelja. „ Ući ćemo u vrt tamo dole,
gde je put mračan. Prati me.”
Odjurio je natrag u šumu i krivudajući pronašao put kroz drveće. Nakon
nekoliko stotina koraka, okrenuo se nazad ka putu i stao poredjednog drveta.
„Čarobnjaci su sada zauzeti obukom”, promrmljao je. „Ili su otišli u svoje
sobe. Imamo vremena dok se ne završe večernji časovi, a onda ćemo
zapalimo i sakrijemo se. Za sada treba samo da se Čuvamo posluge. Naguraj
ogrtač pod košulju. Samo će da ti smeta.”
Poslušala ga je. Seri je uze za ruku i zaputi se ka putu. Sonea sumnjičavo
pogleda prozore Univerziteta.
„A šta ako pogledaju napolje? Videće nas.”
„Ne brini”, reče joj. „Njihove prostorije su jako osvetljene, tako da ne
mogu ništa da vide osim ako ne priđu do prozora, a oni su previše zauzeti
time što već rade da bi gledali napolje.”
Uzevši je za ruku, povukao ju je za sobom preko puta. Zadržala je dah i
pogledom pretraživala prozore iznad njih, tragajući za posmatračima, ali na
njima se nije pojavila nijedan ljudski obris. Kada su zašli u senke vrta,
odahnula je od olakšanja.
Legavši na stomak, Seri je provukao kroz podnožije živice. Prošavši za
njim, našla se kako čuči ispod guste mreže zelenila.
„Malo je poraslo od kada sam bio ovde poslednji put”, promrmlja Seri.
„Moraćemo da puzimo.”
Nastavivši dalje na šakama i kolenima, proveo ju je kroz uzani tunel
rastinja. Otprilike svakih dvadeset koraka bi morali da se provlače pored
stabla drveta. Nakon što su puzali nekoliko stotina koraka, on stade.
„Sada smo ispred zgrade iscelitelja”, kaza joj. „Prećićemo stazu, a onda
idemo u drveće pored zida. Ja idem prvi. Uveri se da je staza čista, a onda
pođi za mnom.”
Spustivši se ponovo na stomak, progurao se kroz živicu i nestao.
Približivši se rupi koju je napravio, Sonea proviri. Staza je išla duž živice.
Videla je i jaz u živici sa druge strane gde je Seri prošao.
Ispuzavši, žurno je prešla stazu i progurala se u rastinje. Zatekla je Serija
kako sedi u prostoru iza živice, leđima naslonjen na stablo velikog drveta,
okrenut ka zidu.
„Misliš li da bi mogla da se popneš uz ovo?”, upita tiho Seri okrenuvši se
ka njoj. „Moraćeš da se popneš na visinu drugog sprata, tamo imaju časove."
Sonea ispita zid. Bio je napravljen od velikih kamenih cigli. Malter
između njih je bio star i mrvio se. Dve izbočine su išle po fasadi zgrade,
sačinjavajući podnožja prozora. Kada bi stigla do nekog prozora, mogla bi da
se odmara na ispustu dok gleda unutra. „Lako”, ona prošaputa.
Suzio je oči i počeo da pretura po džepovima. Izvadivši malu teglu,
otvorio ju je i počeo da razmazuje na njeno lice neku tamnu smesu.
„Tako. Sada izgledaš kao Faren.” Iscerio se, a onda je ponovo postao
ozbiljan. „Ostani iza drveća. Ako vidim nekoga da dolazi, oglasiću se kao
mulok. Ti tada ostani gde jesi i budi krajnje nepomična i tiha.”
Klimnuvši, okrenula se ka zidu i pažljivo počela da smešta nožne prste u
pukotinu. Žarivši prste u trošan malter, tražila je sledeći oslonac. Uskoro je
visila sa zida sa stopalima u visini Serijeve glave. Pogledala je u njega i
videla blesak njegovih zuba kada se osmehnuo.
Mišići su se bunili dok se verala, ali nije zastala sve dok nije stigla do
drugog ispusta. Zastavši da dođe do daha, okrenula je glavu ka najbližem
prozoru.
Bio je veliki poput vrata i prekriven sa četiri velika staklena okna.
Oprezno je pošla po ivici dok nije mogla da gleda u prostoriju.
Unutra je sedela velika grupa čarobnjaka u smeđim odorama, i svi su
pažljivo posmatrali nešto u suprotnom uglu sobe. Oklevala je, plašeći se da
će neko skrenuti pogled i ugledati je, ali niko nije pogledao u njenom pravcu.
Srce joj je bubnjalo i ona se nagnu napred dok nije ugledala ono šta su oni
gledali.
Čovek u tamno zelenoj odori je stajao u suprotnom uglu. U rukama je
držao drvorez ruke sa šarenim linijama i rečima ispisanim po njoj. Čarobnjak
je koristio kratki drveni štap da pokaže različite reči.
Sonea je osetila nalet uzbuđenja. Čarobnjakov glas je bio prigušen
staklom, ali je slušajući pažljivo mogla da razazna reči.
 I kako je uspevala da ih čuje, poznata frustracija je narastala. Čudne reči
i izrazi su činili dobar deo čarobnjakovog predavanja. Razumela ga je isto
kao što bi ga razumela da je govorio drugim jezikom. Baš kada je htela da se
preda bolu u prstima i vrati do Serija, govornik se okrenu i glasno reče:
„Uvedite Dženju.”
Polaznici se okrenuše ka vratima. U prostoriju je ušla devojka u pratnji
starog sluge. Ruka joj je bila u zavojima i visila je sa povoja koji je joj je bio
vezan vrata.
Žena se smelo nasmešila i nasmejala nečemu što je rekao jedan od
polaznika. Pod strogim pogledom učitelja, svi su se utišali.
„Dženja je polomila ruku ovog popodneva kada je pala sa konja”, kazao
im je. Pokazao je devojci da sedne na stolicu. Kada je počeo da odvija
zavoje, osmeh se izgubi sa njenog lica.
Ukazala se modra i otekla podlaktica. Učitelj je iz odeljenja odabrao dva
polaznika. Njih dvojica su nežno prešli šakama preko pomodrele ruke a onda
se odmakli i dali svoju procenu. Učitelj zadovoljno klimnu.
„Sada”, njegov glas se povisio da bi ga čuo i ostatak odeljenja, „prvo
moramo da zaustavimo bol.”
Na znak od učitelja jedan od polaznika uze ženu za ruku. Sklopio je oči i
za trenutak u prostoriji je vladala tišina. Izraz olakšanja prelete preko ženinog
lica. Polaznik je pusti i klimnu učitelju.
„Uvek je bolje pustiti telo da se samo zaleči”, nastavio je čarobnjak, „ali
možemo da zacelimo do tačke kada se kosti spajaju i otok splasne.”
Drugi polaznik je polako prešao dlanom preko devojčine ruke. Modrice
su iščezavale pod njegovim dodirom. Kada se mladić izmakao, devojka mu
se nasmešila i počela da mrda prstima, oprobavajući ih.
Učitelj je pregledao ruku, a onda vratio povoj, koji je žena posmatrala sa
očiglednim prezirom. Strogo joj je naložio da ne koristi ruku dve nedelje.
Jedan od polaznika je nešto rekao i ostali se nasmejaše.
Odmakla se od prozora. Upravo je videla na delu legendarne isceliteljske
moći čarobnjaka, nešto čemu je prisustvovalo veoma malo živalja. Bilo je
baš onako zapanjujuće kao što je zamišljala.
Ali nije saznala ništa o tome kako se to i radi.
Ovo mora da je odeljenje za veštije polaznike, zaključila je. Novi
polaznici ne bi znali kako da izleče takvu povredu. Ako bi pronašla odeljenje
novih polaznika, možda bi uspela da razume.
Sišla je. Kako je nogama dotakla zemlju, Seri je zgrabi za ruku.
„Da li si videla nešto od isceljivanja?” prošaputao je.
Ona klimnu.
Seri se osmehnu. „Rekao sam ti da je lako, nisam li."
„Možda tebi”, ona reče trljajući ruke. „Ja nisam u formi.” Prišavši
sledećem drvetu, primorala je svoje umorne prste da zađu između cigli i da je
podignu.
Učitelj u sledećoj učionici je bila žena i takođe je nosila zelenu odoru.
Cutala je i posmatrala svoje polaznike koji su bili pognuti nad klupama,
marljivo pisali na komadima papira i listali knjige sa otrcanim kožnim
koricama. Sonea popusti pred bolom u prstima i vrati se na zemlju.
„Dakle?” upita Seri.
Odmahnula je glavom. „Ništa naročito."
Sledeći prozor je otkrio odeljenje polaznika koji su mešali tečnosti,
praškove i smese u malim teglama. Prozor iza tog je otkrivao jednog jedinog
mladića u zelenoj odori, dremajući glave položene na otvorene stranice
knjige.
„U ostalim prostorijama ne gori svetlost”, kaza joj Seri kada je ponovo
dotakla tlo. „Verovatno je to sve što ćeš ovde videti.” Okrenuo se i pokazao
ka Univerzitetu. „Tamo ima još nastave koju možeš da gledaš.”
Klimnula je. „Idemo.”
Izvukavši se iz živice, pretrčali su stazu i uleteli u rastinje sa druge
strane. Na pola puta kroz vrt, Seri se zaustavio i pokazao joj procep u živici.
Vireći kroz lišće, Sonea vide da su stigli do čudnih stubova koje je videla
kako se uzdižu iznad vrta. Krivili su se na unutra, kao da se klanjaju jedan
drugom i sužavali su se do oštrog vrha na samom kraju. Bili su ravnomerno
raspoređeni oko velike okrugle kamene ploče koja je bila usađena u tlo.
Sonea uzdrhta. Blago poznate vibracije su se komešale u vazduhu.
Uznemirena, stavila je ruku na Serijevo rame.
„Hajde da nastavimo dalje.”
Seri klimnu i, pogledavši još jednom visoke stubove, povede je odatle.
Prešli su još dve staze pre nego što su stigli do zida Univerziteta. Seri
spusti ruku na kamen.
„Ovde nećeš moći da se popneš”, prošaptao je. „Ali ima puno prozora u
prizemlju.”
Sonea dotaknu zid. Kamen je bio prekriven kanalićima i naborima koji su
se protezali ćelom površinom zida. Nije mogla da vidi nikakve pukotine niti
spojeve. Izgledalo je kao da je ćela zgrada načinjena od jednog ogromnog
bloka kamena.
Postavivši se iza drveta, Seri je ispreplitao prste. Ona ustade i spusti
nogu na njegove šake. Uspravivši se, provirila je preko prozorskog simsa u
prostoriju. Čovek u ljubičastoj odori je ugljenim štapićima pisao na tabli.
Njegov glas je dopirao do njenih ušiju, ali nije mogla da razazna šta je
govorio. Reći na tabli su bile nerazumljive isto kao i govor iscelitelja. Uz
nalet razočarenja i frustracije, dala je znak Seriju da je spusti.
Puzali su uz zgradu do sledećeg prozora. Prizor unutra je bio tajanstven
kao i prvi. Polaznici su zatvorenih očiju kruto sedeli na svojim mestima. Iza
svakog polaznika koji je sedeo nalazio se još jedan koji je dlanovima
pritiskao slepoočnice svog para. Učitelj, čovek strogog izgleda u crvenoj
odori, posmatrao ih je u tišini.
Sonea se spremala da ode kada je on iznenada progovorio.
„Prestanite sada.” Njegova boja glasa je bila iznenađujuće blaga za
čoveka koji je imao takav grub izgled. Polaznici otvoriše oči. Oni koji su
stajali, protrljaše svoje slepoočnice i iskriviše lica.
„Kao što vidite, nemoguće je videti u nečiji um bez njihove dobre volje”,
reče im učitelj.
„Dobro, ne baš nemoguće, kao što je naš visoki gospodar dokazao, ali
daleko van dometa mogućnosti običnih čarobnjaka kao što smo vi i ja.”
Njegove oči se trgnuše ka prozoru. Sonea se brzo skloni sa vidika. Seri je
spusti i ona čučnu ispod simsa prozora prilepivši se leđima za zid i pokaza
Seriju da učini isto.
„Šta si videla?”, šapnu Seri?
Sonea pritisnu šaku preko srca koje je ubrzano bubnjalo. „Nisam
sigurna.” Da li je čarobnjak sada jurio kroz Univerzitet, nameravajući da
prečešlja vrt? Ili je stajao na prozoru, čekajući ih da se pomere.
Progutala je pljuvačku, a usta joj se osušiše. Okrenula se ka Seriju,
spremna da predloži da beže ka šumi, a onda se zaustavila. Iza nje se ponovo
začuo prigušeni glas učitelja. Sklopila je oči i odahnula od olakšanja.
Seri se nagnuo napred i pažljivo provirio ka prozoru. Pogledao ju je i
slegnuo ramenima.
„Nastavljamo dalje?”
Duboko je udahnula i klimnula. Uspravivši se, zaputili su se dalje uz
zgradu i stali kod sledećeg prozora. Spojivši ruke, Seri podiže Soneu.
Kako je provirila u sobu njene oči naiđoše na brze pokrete. Zapanjeno je
posmatrala prizor. Nekoliko polaznika se izvijalo i saginjalo, upinjući se da
izbegnu mali tačku svetlosti koja je letela po sobi. Sedeći na stolici u jednom
uglu, čarobnjak u crvenoj odori je ispruženom rukom pratio kretanje iskre.
Zaurlao je na polaznike. „Budite mirni! Ne odstupajte!”
Četiri polaznika su već stajala mirno. Kada bi im iskra prišla, bila bi
odbačena kao udarena muva. Postepeno je sve više polaznika pratilo primer
ovih prvih, ali iskra je bila brza. Nekoliko manje umešnih momaka je već
zadobilo male crvene opekotine na rukama i licima.
Iznenada, iskra je nestala. Učitelj je skočio iz stolice i lako se dočekao na
noge. Polaznici su se opustili i smešili jedan drugom. Uplašena da mogu da
pogledaju ka njoj, Sonea se spusti na tlo.
Na sledećem prozoru je posmatrala kako čarobnjak u ljubičastoj odori
pokazuje svom odeljenju čudan eksperiment sa obojenim tečnostima. Iza
sledećeg je posmatrala grupu polaznika kako radi sa lebdećim kuglama
istopljenog stakla, uobličavajući ih u složene, svetleće skulpture. Zatim je u
sledećem slušala čarobnjaka u crvenoj odori kako drži govor o stvaranju
vatre.
Duboka zvonjava je iznenada odjeknula kroz Gildu. Čarobnjak je
iznenađeno podigao pogled, a polaznici počeše da ustaju sa svojih mesta.
Sonea se spusti sa prozora.
Seri je polako spusti na zemlju. „To zvono označava kraj časova”, reče
joj. „Sada ćemo biti tihi. Čarobnjaci će napuštati Univerzitet i otići u svoje
sobe.”
Zgurili su se uz stablo drveta. Nekoliko minuta je sve bilo tiho, a onda je
Sonea čula bat koraka sa druge strane živice.
„ ...dugačak dan”, govorila je žena. „U velikom smo poslu ove zime kako
kašalj uzima maha. Nadam se da će potraga uskoro da se završi.”
„Da”, složila se druga žena. „Ali upravitelj je bio razuman. Najveći deo
posla je dao alhemičarima i ratnicima.”
„Istina”, odgovori prva žena. „Nego, reci mi kako je žena gospodara
Makina? Sigurno je sada već prešla osmi mesec..”
Glasovi žena se izgubiše i zameni ih dečački smeh.
„ ...te prevario. Zapravo te je isprašio, Kamo!”
„To je bio samo trik”, odgovori dečak sa jakim vinskim akcentom. „Drugi
put neće upaliti.”
„Ha!”, odvrati treći dečak. „Ovo jeste bio drugi put!”
Dečaci prasnuše u smeh, a Sonea ču još jedan par koraka kako se
približava sa leva. Dečaci utihnuše.
„Gospodaru Sarine”, promrmljali su sa poštovanjem kada su koraci stigli
do njih. Tek kada su koraci dobrano otišli od njih, dečaci opet povisiše
glasove kako su nastavili da zadirkuju jedan drugog. Otišli su i više nije
mogla da ih čuje.
Još nekoliko grupa čarobnjaka je prošlo pored njih. Većina je ćutala.
Postepeno, živost oko Gilde je smanjivala i na kraju prestala. Dok Seri nije
proturio glavu kroz živicu da osmotri stazu, bili su sakriveni gotovo sat
vremena.
„Idemo sada natrag u šumu”, reče joj. „Nema više časova koje bi mogla
da posmatraš."
Pratila ga je dok se provlačio do staze i prolazio kroz sledeću živu
ogradu. Prošli su kroz vrt i preko puta pretrčali do šume. Čučnuvši ispod
drveta videla je kako joj se Seri kezi, očiju koje se cakle od uzbuđenja.
„To je bilo lako, zar ne?”
Sonea pogleda nazad ka Gildi i oseti kako se osmeh širi i njenim licem.
„Da!”
„Vidiš. Samo pomisli: dok čarobnjaci love po straćarniku mi cunjamo po
njihovoj teritoriji.”
Tiho su se nasmejali, a onda Sonea uzdahnu.
„Drago mi je da smo završili”, priznala je. „Možemo li sada da se
vratimo?”
Seri stisnu usta. „Ima još nešto što sam želeo da pokušamo kada smo već
ovde.”
Sonea ga sumnjičavo odmeri. „Šta?”
Ignorišući njeno pitanje, on ustade i zaputi se kroz drveće. Ona je
oklevala a zatim jurnula za njim. Dok su zalazili sve dublje i dublje u šumu,
postajalo je sve mračnije i Sonea se nekoliko puta spotakla na skriveno
korenje i granje. Seri je skrenuo udesno i osetivši drugačiju površinu pod
nogama, ona shvati da su ponovo prešli put.
Odatle, tle je počelo da se uzdiže. Nakon nekoliko stotina koraka, prešli
su uzanu stazu i padina je postajala sve strmija. Seri stade i pokaza.
„Gledaj.”
Kroz stabla se videla dugačka jednospratna zgrada.
„Zgrada polaznika”, kaza joj Seri. „Iza nje smo. Pogledaj, možeš da vidiš
unutra.”
Kroz jedan od prozora je mogla da vidi deo sobe. Običan, izdržljivi
krevet je stajao uz jedan od zidova, a uzani sto i stolica duž drugog. Dve
smeđe odore su visile sa kuka na zidu.
„Nije preterano raskošno.”
Seri klimnu. „Sve su takve.”
„Ali oni su bogati, zar ne?”
„Izgleda da ne mogu sami da biraju stvari dok ne postanu pravi
čarobnjaci."
„Kakve su sobe čarobnjaka?”
„Raskošne.” Njegove oči zasijaše. „’Oćeš da vidiš?”
Sonea klimnu.
„Hajdemo onda.”
Zašao je dublje među drveće i pošao uz padinu. Kada su se ponovo
primakli blizu ivici šume, Sonea je ugledala nekoliko zgrada i široko
popločano dvorište koje je ležalo iza Univerziteta. Jedna od građevina je
vijugala niz padinu poput dugačkog stepeništa, svetlucajući blago kao da je
bilo sačinjeno od istopljenog stakla. Jedna druga je izgledala kao izvrnuta
činija, glatka i bela. Ceo ovaj prostor je bio osvetljen sa dva reda velikih,
okruglih lampi postavljenih na visoke gvozdene šipke.
„Čemu služe ove zgrade?”, upita Sonea.
Seri stade. „Nisam siguran, Mislim da je ona tamo staklena kupatilo.
Ostale...?” Slegnuo je ramenima. „Mogao bih da saznam.”
Nastavio je da ide kroz šumu. Kada su ponovo ugledali Gildu, prošli su
dvorište i stajali su bliže čarobnjačke zgrade. Seri prekrsti ruke i namršti se.
„Svi imaju paravane na prozorima”, reče. „Hmm, ako odemo sa druge
strane možda ćemo da vidimo nešto.”
Dok su se vratili do ivice drveća, Soneu su bolele noge. Iako se šuma sa
boka nalazila bliže zgradi, kroz otvoreni prozor na koji joj je ukazao Seri je
mogla da vidi samo obrise nameštaja. Iznenada umor nadvlada znatiželju i
onda se sruči na tlo.
„Ne znam kako ću da se vratim do straćarnika”, zaječala je. „Noge me ne
bi izdržale više ni jedan korak.”
Seri se iscerio i čučnuo pored nje. „Baš si omekanila ovih poslednjih par
godina.”
Uputila mu je poražavajući pogled. Zakikotao se i pogledao ka Gildi.
„Sedi i odmori se malo”, reče joj ustajući. „Ima nešto što želim da
uradim. Biću brz.”
Sonea se namršti. „Kuda ideš?”
„Tu blizu. Ne brini. Brzo ću da se vratim.” Okrenuo se i nestao u
senkama.
Previše umorna da bi bila uznemirena, piljila je u šumu. Između stabala je
videla nešto pljosnato i sivo. Trepnula je od iznenađenja kada je shvatila da
sedi manje od četrdeset koraka od male jednospratne zgrade.
Ustavši, približila se građevini pitajući se zašto joj Seri nije skrenuo
pažnju na ovu zgradu. Možda je nije primetio. Načinjena od drugačijeg,
tamnijeg kamena nego ostale zgrade Gilde, bila je gotovo nevidljiva u
senkama drveća.
Kao i kod Univerziteta, spolja ju je obavijala živica. Nekoliko koraka
bliže i Sonea je osetila pod nogama čvrsti kamen staze. Tamni prozori su je
zvali da priđe bliže.
Pogledavši nazad, pitala se koliko će Seri biti odsutan. Ako ne bude
previše dangubila, moći će da pogleda kroz prozor zgrade i vratile pre njega.
Sunjajući se stazom, sakrila se iza živice i provirila kroz prvi prozor.
Soba je bila u mraku i nije gotovo ništa mogla da vidi. Nešto nameštaja i
ništa više. Prišla je do drugog prozora, ali je prizor bio isti. Razočarana,
okrenula se da ode, ali onda se ukočila kada je iza sebe čula korake.
Sagnuvši se iza živice, posmatrala je kako se iza ugla pojavljuje prilika.
Iako je mogla da razazna malo šta osim siluete, videla je da čovek nije nosio
odoru. Sluga?
Čovek je prišao kući i otvorio vrata. Čuvši rezu kako se zatvara za njim,
Sonea odahnu od olakšanja. Ispružila je ruke da se odgurne od zemlje, a onda
je zastala kada je začula zvonce u blizini.
 Pogledavši oko sebe, ugledala je malu rešetku u zidu, odmah iznad tla.
Spustivši se na šake i kolena, sagla se da je ispita. Mali ventilacioni otvor je
prepun prljavštine ali je kroz njega videla stepenište koje se spiralno spuštalo
do otvorenih vrata.
Iza dovratka je bila soba osvetljena žutim sjajem svetlosti čiji se izvor
nije video. Dok je posmatrala, čovek sa dugom kosom i teškim crnim
ogrtačem joj se pojavi u vidiku. Ramena su joj na trenutak zaklonila pogled
kako se još jedna prilika pojavila na stepeništu i počela da silazi ka sobi.
Sonea nazre odeću posluge pre nego što je novopridošli otišao iz njenog
vidokruga.
Začula je glas, ali nije mogla da razume reči. Čovek u ogrtaču je klimnuo.
„Učinjeno je”, rekao je otkopčavajući kopču i skidajući ogrtač.
Sonei zastade dah kada je videla šta je bilo ispod. Čovek je nosio
prosjačke otrcane rite.
I bile su isprskane krvlju.
Čovek je osmotrio samog sebe i zgađeni izraz prelete preko njegovog
lica.
„Da li si mi doneo odoru?”
Sluga promrmlja odgovor. Sonea pridavi povik iznenađenja i užasa. Ovaj
čovek je bio čarobnjak.
Zgrabio je krvavu košulju i skinuo je preko glave, otkrivši kožni pojas
oko svog struka. Sa njega je visio veliki bodež.
Skinuvši pojas, bacio je i njega i košulju na sto, a onda privukao veliku
posudu sa vodom i jedan peškir. Čarobnjak je umočio peškir u vodu i brzo
izribao crvene fleke sa svojih golih gudi. Svaki put kada bi potopio peškir,
voda je dobijala tamniju nijansu ružičaste.
Onda joj se na vidiku pojavila jedna ruka koja je držala svežanj crnog
materijala. Čarobnjak je uzeo tkaninu i izašao iz njenog vidokruga.
Sonea sede na svoju nogu. Crna odora? Nikada nije videla čarobnjaka u
crnoj odori. Nijedan od čarobnjaka na Pročišćenju nije nosio crno. Mora da
je njegov položaj u Gildi jedinstven. Ponovo se sagnuvši, razmislila je o
krvavoj odeći. Možda je bio plaćeni ubica?
Čarobnjak se ponovo pojavio u njenom vidiku. Sada je nosio crnu odoru,
a svoju tamnu kosu je očešljao i uvezao je u rep. Posegnuvši za pojasom,
otkačio je poklopac futrole za bodež.
 Sonea uzbuđeno udahnu. Drška bodeža je svetlucala na svetlosti.
Dragulji usađeni u nju su slali crvene i zelene odbleske. Čarobnjak je
pažljivo pregledao dugo zakrivljeno sečivo, a onda ga pažljivo obrisao o
peškir. Pogledao je u skrivenog slugu.
„Borba me je oslabila”, rekao je. „Potrebna mi je tvoja snaga.”
Čula je promrmljan odgovor. Slugine noge se pojaviše na vidiku, a onda
se pojavi sve osim njegove glave kako se spustio na jedno koleno i ispružio
ruku. Čarobnjak zgrabi čovekov zglob.
Okrenuvši ga nagore, čarobnjak lagano pređe bodežom preko čovekove
kože. Krv nagrnu i čarobnjak pritisnu ruku na ranu kao da ima nameru da je
isceli.
Onda je nešto počelo da podrhtava u njenim ušima. Uspravivši se, Sonea
zamaha glavom, misleći da joj je neki insekt ugmizao u uvo, ali zujanje se
nastavilo. Zaustavila se, a onda osetila kako se hladnoća natkriljuje nad nju
dok je shvatala da zvuk dopire odnekud unutar njene glave.
Osećaja nestade naglo kao što se i pojavio. Sagnuvši se opet do rešetke,
videla je da je čarobnjak pustio slugu. Polako se okretao, a njegove oči su
lutale po zidovima kao da traže nešto.
„Čudno", on reče. ”, on reče. „Skoro kao da je...”
On ne traži nešto na zidovima, on traži nešto iza zidova.
Strah je preplavi. Pridigavši se, skliznula je kroz živicu i odaljila se od
kuće.
Ne trči, rekla je sebi. Nemoj da načiniš nikakav zvuk. Odupirući se
porivu da pojuri ka drveću, primorala je sebe da se pažljivo odšunja. Ubrzala
je korak kada je stigla do staze,vtrzajući se svaki put kada bi grančica pod
njenim nogama krenula. Suma je izgledala mračnije nego ranije, i ona oseti
kako u njoj narasta panika kada je shvatila da nije sigurna gde je sedela kada
je Seri otišao.
„Sonea?”
Skočila je kada je prilika iskoračila iz senki. Prepoznavši Serijevo lice,
odahnula je od olakšanja. U rukama je nosio nešto veliko i teško.
„Vidi”, on reče podižući svoj teret.
„Šta je to?”
Iscerio se. „Knjige!”
 „Knjige?”
„Knjige o magiji”, njegov osmeh iščeznu. „A gde si ti bila? Baš sam se
vratio i...”
„Bila sam tamo." Ona pokaza ka kući i zadrhta. Sada je izgledala
mračnije, kao stvorenje koje vreba na obodu vrta. „Moramo da idemo!
Odmah!”
„Tamo!”, uzviknu Seri. „Tamo živi njihov vođa - visoki gospodar.”
Sčepala ga je za ruku. „Mislim da me je jedan od njegovih čarobnjaka
čuo!”
Serijeve oči se raširiše. Pogledao je preko njenog ramena, a onda se
okrenuo i zaputio kroz šumu, što dalje od senovite zgrade.
 TRINAESTO POGLAVLJE

MOĆAN UTICAJ
Samo dvadesetak čarobnjaka je bilo na okupu kada je Roten ušao u
Noćnu prostoriju. Videvši da Danil još nije stigao, zaputio se ka garnituri
fotelja.
„Prozor je bio otvoren. Ko god da je bio, ušao je kroz prozor.” Čuvši
uznemirenost u glasu, Roten zastade i potraži govornika. Našao je Džerika
kako stoji u blizini i priča sa Jaldinom. Znatiželjan da sazna šta je to moglo
da uznemiri upravnika Univerziteta, prišao im je.
„Pozdrav”, Roten uglađeno klimnu. „Izgleda kao da ste ljuti oko nečega,
upravniče.”
„Među našim polaznicima se nalazi snalažljiv mali lopov”, objasni Jaldin.
„Džerik je izgubio nekoliko vrednih knjiga.”
„Lopov?” ponovi Roten iznenađeno. „Koje knjige?”
„Nauk o južnjačkim čarobnjacima, Veštine Minken arhipelaga i Priručnik
stvaranja vatre”, reče Džerik.
Roten se namršti. „Čudna kombinacija knjiga.”
„Skupih knjiga”, jadikovao je Džerik. „Koštalo me je dvadeset zlatnika
da mi se načine te kopije.”
Roten blago zviznu. „Onda vaš lopov ima oko za vrednosti.” Namrštio se.
„Knjige takve retkosti bi bilo teško sakriti. To su veliki tomovi, ako se ja
dobro sećam. Mogli biste da naredite pretragu Polazničkog doma.”
Džerik napravi grimasu. „Nadao sam se da to izbegnem.”
„Možda ih je neko pozajmio”, predloži Jaldin.
„Pitao sam sve.” Džerik uzdahnu i odmahnu glavom. „Niko ih nije
video.”
„Mene nisi pitao”, istaknu Roten.
Džerik naglo podiže pogled.
„Ne, nisam ih ja uzeo", nasmeja se Roten. ”, nasmeja se Roten. „Ali
možda su ti i drugi promakli. Možda bi mogao da pitaš sve na sledećem
Okupljanju. To je za samo dva dana, a knjige mogu da se pojave pre toga.”
Džerik se trgnu. „Pretpostavljam da bi bilo najbolje da prvo tako učinim.”
Primetivši kako u Noćnu prostoriju ulazi poznata, visoka prilika, Roten se
izvini. Prišao je Danilu i povukao ga u tihi kut sobe.
„Da li si imao sreće”, tiho je upitao.
Danil slegnu. „Ne, nikakve sreće, ali barem me ovaj put nisu pratili
noževima naoružani stranci. A ti?”
Roten otvori usta da odgovori, ali ih zatvori kada je sluga zastao i
ponudio im poslužavnik čaša sa vinom. Posegnuo je da uzme jednu, a onda
se ukočio kada se ruka u crnom rukavu od nekud iza Danila istegla ka
poslužavniku. Akarin odabra čašu i zaobiđe Danila da bi stao naspram
Rotena.
„Kako napreduje potraga, gospodaru Roten?”
Danilove oči se raširiše kada se okrenuo i našao licem u lice sa visokim
gospodarem.
„Pre dve nedelje smo bili najbliže hvatanju, visoki gospodaru”, odgovori
Roten. „Njeni zaštitnici su koristili mamac. Dok smo shvatili da smo uhvatili
pogrešnu devojku, ona je pobegla. Ali našli smo i knjigu o magiji.”
Izraz visokog gospodara se namrači. „To nisu dobre vesti.”
„Knjiga je stara i prevaziđena”, dodade Danil.
„Bez obzira, ne možemo dozvoliti da takve knjige postoje van Gilde”,
odgovori Akarin. „Pretraga zalagaonica bi trebalo da otkrije da li je mnogo
takvih knjiga doprelo u grad. Razgovaraću sa Lorlenom o tome, ali u
međuvremenu...”, pogledao je u Danila. „Da li ste imali uspeha u ponovnom
uspostavljanju kontakta sa Lopovima?”
Danilovo lice preblede, a onda planu crveno.
„Ne”, odgovori on stegnutim glasom. „Već mnogo nedelja odbijaju moje
zahteve za sastanak.”
Poluosmeh zaigra na Akarinovim usnama. „Pretpostavljam da ste
pokušali da ih zastrašite opasnostima koje proističu iz prisustva neobučenog
čarobnjaka među sobom?”
Danil klimnu. „Da, ali nije delovalo da su zabrinuti.”
„Uskoro će biti. Nastavite sa pokušajima da ih kontaktirate. Ako odbiju
da vas lično vide, pošaljite poruke. Detaljno opišite probleme sa kojima će
se ona sretati dok njena magija postaje nekontrolisana. Neće proći mnogo pre
nego što shvate da ste govorili istinu. Izveštavajte me o napretku.”
Danil proguta. „Da, visoki gospodaru.”
Akarin im obojici klimnu. „Prijatno veće.”
Okrenuo se i otišao, ostavivši dva čarobnjaka da gledaju njegova leđa
dok se udaljavao. Danil prasnu, glasno izdahnuvši.
„Kako je znao?” prošaputa.
Roten slegnu ramenima. „Priča se da on o dogaćiajima u gradu zna više
od samog kralja, ali opet, možda je Jaldin nekome rekao.”
Danil se namrštio i pogledao preko sobe u ostarelog čarobnjaka. „To ne
liči na Jaldina.”
„Ne”, složi se Roten. Nasmešio se i potapšao Danila po ramenu.
„Međutim, ne izgleda da si se uvalio u nevolju. Zapravo, izgleda da si upravo
dobio lični zahtev od visokog gospodara.”

—oOo—

Sonea savi ivicu strane i uzdahnu. Zašto ovi Gildini pisci ne koriste
normalne, razumljive reči. Izgleda da je ovaj uživao u sastavljanju rečenica
koje nisu imale nikakve sličnosti sa normalnim govorom. Čak i Serin,
sredovečni pisar koji ju je učio da čita, nije mogao da joj pruži objašnjenja za
mnoge od termina i fraza.
Protrljavši oči, zavalila se u fotelju. Već nekoliko dana je bila u
Serinovom podrumu. Bila je to iznenađujuće udobna soba, sa prostranim
kaminom i izdržljivim nameštajem i znala je da će joj biti žao kada bude
morala da je napusti.
Nakon što je gotovo bila zarobljena, iste one noći kada ju je Seri vodio u
Gildu, Faren ju je odveo u Serinovu kuću u Severnoj četvrti. Odlučio je da bi
bilo najbolje da prestane da vežba magiju dok joj on ne sredi nova skrovišta
na boljem mestu. Rekao joj je da u međuvremenu, proučava knjige koje joj je
Seri nabavio.
Ponovo je pogledala u stranicu i uzdahnula. Pred njom se nalazila reč -
strana, čudna, iritirajuća reč koja je odbijala da otkrije svoje značenje. Piljila
je u nju, znajući da se značenje ćele rečenice okreće oko ove razjarujuće reči.
Opet je protrljala oči, a onda odskočila kada je začula kucanje na vratima.
 Ustavši, provirila je kroz špijunku, nasmešila se i otključala vrata.
„Dobro veče”, reče Faren kada je ušao u sobu. Dao joj je bocu. „Doneo
sam ti mali poklon ohrabrenja.”
Sonea otčepi flašu i pomirisa. „Vino od pačija!”, uzviknula je.
„Tako je.”
Prišavši kredencu, uzela je dve krigle. „Mislim da ove nisu baš
odgovarajuće za vino od pačija", reče ona. „Ali to je sve što imam - osim ako
ne želiš da pitaš Serina da nam da nešto bolje.”
„Poslužiće.” Faren privuče fotelju do stola i sede. Prihvativši kriglu
bistrog zelenog pića, uzeo je gutljaj, zadovoljno uzdahnuo i zavalio se u
fotelju „Naravno, bolje je kada je začinjeno i toplo.”
„Ne bih znala”, reče Sonea. „Nikada ranije ga nisam probala.” Uzevši
gutljaj, nasmešila se kada joj sladak, osvežavajući ukus ispuni usta. Faren se
zakikota ugledavši njen izraz.
„I mislio sam da će da ti se svidi.” Isteglio se i zavalio u fotelji. „Takođe
imam vesti za tebe. Tvoja tetka i teča očekuju dete.” Sonea se zapiljila u
njega. „Zaista?"
„Uskoro ćeš imati malog brata", kaza joj. Uzevši još jedan gutljaj,
zamišljeno ju je pogledao. „Seri mi je rekao da je tvoja majka umrla kada si
bila dete, a da je otac napustio Kajreliju ubrzo potom.” Zastao je. „Da li je
iko od tvojih roditelja odavao neke znake da ima magiju u svojoj krvi?”
Odmahnula je glavom. „Ne, koliko ja znam.”
Stisnuo je usta. „Rekao sam Seriju da pita tvoju tetku. Ona kaže da
nikada nije videla nikakav magični talenat ni u kome od tvojih roditelja ili
baba i deda.”
„Da li je to bitno?”
„Čarobnjaci vole da prate svoje porodične linije”, reče joj. „Moja majka
je imala magiju u krvi. Znam to zato što je njen brat - moj ujak - čarobnjak, i
brat moga dede, takođe - ako je još uvek živ.” „Ti imaš čarobnjake u svojoj
porodici?”
„Da, mada nikada nisam upoznao nekoga od njih i verovatno nikada i
neću.”
„Ali...” Sonea odmahnu glavom. „Kako je to moguće?”
„Moja majka je bila ćerka bogatog lonmarskog trgovca”, odgovorio je.
„Moj otac je bio kajrelijski mornar koji je radio za kapetana broda koji je
često prevozio robu za oca moje majke.”
„Kako su se sastajali?"
„Isprva slučajno, a onda u tajnosti. Lonmarci, kao što znaš, sakrivaju
svoje žene od pogleda. Ne testiraju ih na magiju postoje Gilda jedino mesto
na kome možeš da je naučiš. Lonmarci veruju da je neprilično za ženu da
bude daleko od kuće - ili uopšte da priča sa muškarcima koji nisu iz njene
porodice.” Faren zastade da uzme još jedan gutljaj vina. Sonea ga je sa
iščekivanjem posmatrala dok je gutao vino. On se kratko osmehnu.
„Kada je njen otac otkrio da je moja majka viđena sa mornarom, kaznio
ju je”, nastavi on. „Bičevali su je i zatvorili u jednu od kula. Moj otac je
napustio svoj brod i ostao u Lonmaru, tražeći način da je oslobodi. Nije
morao dugo da čeka, zato što kada je porodica otkrila da ona nosi dete, od
sramote su je izbacili.”
„Izbacili? Sigurno su mogli samo da nađu dom za dete?”
„Ne.” Farenov izraz lica se smračio. „Smatrali su da je iskvarena i da je
sramota za porodicu. Njihova tradicija je nalagala da ona bude žigosana tako
da drugi muškarci znaju za njen zločin, a onda je prodata na pijaci robova.
Imala je dva dugačka ožiljaka na oba obraza, i jedan u sredini čela.”
„To je užasno”, uzviknu Sonea.
Faren slegnu. „Da, nama to zvuči užasno. Lonmarci, međutim, veruju da
su najcivilizovaniji od svih ljudi na svetu.” Uzeo je još jedan gutljaj vina.
„Moj otac ju je kupio i platio put na brodu za oboje do Imardina. Njihove
muke se tu nisu završile. Uzrokovao je da kapetan broda ostane bez važne
mušterije, pošto porodica moje majke nije više htela da trguje sa njim. A
nijedan drugi vlasnik broda nije hteo da unajmi mog oca, tako da su moji
roditelji postajali sve siromašniji. Izgradili su kuću u straćarniku i moj otac je
našao posao u klanici gorina. Ja sam se rodio nedugo potom."
Iskapio je svoju kriglu. Gledajući u nju, nasmešio se. „Vidiš, čak i bedni
lopov može da ima magiju u svojoj krvi."
„Bedni lopov?”, Sonea frknu.
Nikada nije videla Farena tako pričljivog. Šta drugo može da joj kaže?
Nasuvši još vina, nestrpljivo je mahnula.
„Pa kako je sin koljača postao vođa Lopova?”
Faren podiže kriglu do usta. „Moj otac je umro u bitkama nakon prvog
Pročišćenja. Da bi nabavila dovoljno novca da nas prehrani, majka je postala
igračica u kupleraju.” Iskrivio je lice. „Život je bio težak. Jedna od njenih
mušterija je bio uticajan čovek među Lopovima. Zavoleo me je i prihvatio
kao svog sina. Kada se povukao, ja sam ga zamenio i probio se dovde.”
Sonea stisnu usta. „Dakle svako može da postane Lopov? Samo treba da
se sprijateljiš sa pravom osobom.”
„Potrebno je biti nešto više od dobrog društva.” Osmehnuo se. „Da li to
znači da imaš planove za svog prijatelja?”
Namrštila se glumeći zbunjenost. „Prijatelja? Ne, mislila sam na sebe.”
On zabaci glavu i nasmeja se, a zatim podiže ka njoj svoju kriglu.
„Za Soneu, ženu malih ambicija. Prvo čarobnjak pa onda Lopov.”
Zajedno su iskapili krigle, a onda je Faren spustio pogled na sto. On
okrenu knjigu ka sebi.
„Ima li ti ovo nekog smisla?”
Uzdahnula je. „Čak ni Serin ne može da shvatio neke stvari odatle. Pisano
je za nekoga ko zna više nego ja. Meni treba knjiga za početnike.” Pogledala
je u Farena. „Da li je Seri imao sreće?”
Odmahnuo je glavom. Možda će biti bolje kada budeš nastavila da
vežbaš. Zaokupiće Gildu. Poslednje nedelje su proverili svaku zalagaonicu
unutar i izvan zidova. Ako je u gradu bilo još knjiga o magiji, sada ih više
nema."
Sonea uzdahnu i pritisnu slepoočnice šakama. „Šta sada rade?”
„Još uvek bazaju po straćarniku”, reče joj. „Čekaju da upotrebiš magiju.”
Sonea pomisli na svoju tetku i teču i dete koje su očekivali. Dok
čarobnjaci ne prestanu da pretražuju, neće moći da ih vidi. Čeznula je da
razgovara sa njima. Pogledala je knjigu i osetila nalet besa. „Zar oni baš
nikada ne odustaju?”
Skočila je kada je glasan prasak odjeknuo sobom, praćen blagim
dobovanjem nečega što se rasulo po podu. Pogledavši, Sonea vide deliće
bele keramičke vaze.
„Sonea”, reče Faren mašući prekorno prstom. „Mislim da ovo nije baš
najlepši način da se odužiš Serinu za...” Iznenada je stao, a onda se lupio po
čelu i zaječao. „Sada će znati da si u gradu.”, opsovao je, a onda se
neodobravajuće namrštio na nju. „Postoji više razloga zašto sam ti rekao da
izbegavaš da koristiš magiju dok si ovde, Sonea.”
Sonea pocrvene. „Žao mi je, Farene, ali nisam htela.” Sagla se i podigla
jedan od komadića. „Prvo ne mogu ništa da učinim kada to želim, a sada se
to događa kada čak i ne razmišljam o tome.”
Farenov izraz se smekša. „Pa, ako ne možeš da sprečiš, ne možeš da
sprečiš." Odmahnuo je rukom, okrutio se, a onda se okrenuo i zagledao u nju.
„Šta?”, upita ona.
Progutao je i skrenuo pogled. „Ništa. Samo... mi je nešto palo na pamet.
Čarobnjaci sigurno nisu bili dovoljno blizu da pronađu pravo mesto, iako će
verovatno sutra vrveti po Severnoj četvrti. Mislim da još uvek ne moram da
se sklonim - samo se potrudi da ne upotrebiš ponovo magiju."
Sonea klimnu. „Pokušaću.”

—oOo—

„Trgovac Lakin?”
Danil se okrenuo i ugledao radnika iz bol-kuće kako stoji pored njega.
Klimnuo mu je. Čovek pokaza Danilo da ga prati.
Za trenutak je posmatrao čoveka, ne verujući da je konačno blizu
nekakvog uspeha, a onda hitro ustao sa klupe. Dok je išao kroz gužvu za
čovekom, razmislio je o sadržini njegovih pisama za Gorina. Šta je nateralo
Lopova da ovaj put pristane da ga vidi?
Napolju je padao sneg. Vodič se pogrbio i čvršće obavio ogrtač oko sebe
i brzim korakom se zaputio niz ulicu. Kada su stigli do ulaza u obližnju
uličicu, prilika u ogrtaču iskorači ispred Danila, preprečujući mu put.
„Gospodaru Danile. Kakvo iznenađenje! Ili bi trebalo da kažem kakvo
prerušavanje?”
Fergun se široko nasmejao. Danil je piljio u čarobnjaka dok se njegova
neverica brzo pretvarala u bes. Setivši se drugih vremena, pre mnogo godina,
kada ga je progonio i podsmevao mu se mlađi Fergun, nelagoda poče da ga
kljuca - a onda je postao ljut na sebe. Ispravivši ramena, izvukao je malo
zadovoljstva iz činjenice da je za glavu viši do drugog čarobnjaka.
„Šta hoćeš, Fergune?”
Fergunove tanke obrve se podigoše. „Da znam zašto cunjaš straćarnikom
u takvom stanju, gospodaru Danile.”
„I očekuješ da ti kažem?”
Ratnikova ramena se raširiše. „Pa, ako to ne uradiš, bilu prinuđen da
špekulišem, zar ne? Siguran sam da će moji prijatelji biti presrećni da mi
pomognu u pronalaženju tvojih razloga.” Stavio je prst na usta. „Hmm,
očigledno ne želiš da se zna zašto si ovde. Da li postoji neki skandal koji
kriješ? Da li si umešan u nešto toliko sramotno da moraš da se oblačiš kao
prosjak da bi izbegao da te otkriju? Ah!” Fergunove oči se raširiše. „Da li
posećuješ bordele?”
Danil pogleda preko Fergunovog ramena. Kao što je i očekivao, vodič je
iščezao.
„O, da li je on bio taj?”, upita Fergun, osvrnuvši se. „Izgledao je pomalo
grubo. Mada nije da znam tačno kakav tip voliš.”
Bes obli Danila poput ledene vode. Prošle su godine od kada se ovako
suočio sa Fergunom, ali mržnja koju je podrugivanje izazvalo je bila jača
nego ikad. „Skloni mi se sa puta, Fergune.”
Fergunove oči blesnuše od zadovoljstva. „O, ne”, on reče glasom koji
više nije bio podrugljiv. „Ne dok mi ne kažeš šta si namerio.”
Ne bi bilo teško oboriti Ferguna, pomisli Danil.
Danil je uz veliki napor obuzdavao svoj gnev. „Fergune, ne bi mogao da
držiš usta zatvorena čak i kada bi želeo - i svi to znaju. Niko ti ne bi
poverovao ni reč. Sada mi se skloni sa puta pre nego što budem prinuđen da
te prijavim.”
Ratnikove oči postadoše neumoljive. „Siguran sam da bi viši čarobnjaci
bili zainteresovaniji za tvoja dela. Koliko se ja sedam, postoji prilično strog
zakon o čarobnjacima i tome gde moraju nositi odore. Da li oni znaju da ga
kršiš?
Danil se nasmeši. „Nije potpuno nepoznato.”
Iskra sumnje naruši Fergunov neumoljivi pogled. „Oni ti dozvoljavaju?”
„Oni - ili bolje da kažem on - su mi to naredili” odvrati Danih. Pustio je
da mu pogled postane zamišljen, a onda je odmahnuo glavom. „Nikada nisam
uspeo da saznam da li posmatra ili ne. Treba da sazna za ovo. Moraću da mu
kažem kada se budem vratio.”
Fergunovo lice postade za nijansu bleđe. „Nema potrebe! Sam ću
razgovarati sa njim.” Pomerio se u stranu. „Idi. Završi svoj posao.”
Ustuknuvši još jedan korak unazad, okrenuo se i žurno otišao.
Smešeći se, Danil je gledao kako ratnik nestaje u sve gušćem snegu.
Sumnjao je da će Fergun progovoriti i reč sa visokim gospodarem o ovome.
 Njegovog zadovoljstva nestade kada je shvatio da je sam u praznoj ulici.
Pretražio je senke u kojima je vodič nestao. Fergun je morao da se pojavi baš
kada su Lopovi konačno pristali na sastanak. Uzdahnuvši, Danil se zaputi
nazad niz ulicu prema Severnom putu i Gildi.
Užurbani koraci zaškripaše na snegu iza njega. Osvrnuo se i trepnuo u
iznenađenju kada je video kako mu prilazi vodič. Stao je i sačekao da ga
čovek stigne.
„Haj! Šta je to bilo?”, upita čovek.
„Jedan od naših tragača je postao malo previše radoznao.” Osmehnuo se.
„Mislim da biste ga nazvali radoznalim njuškalom.”
Čovek se iskezio otkrivajući potamnele zube. „Kapiram te.” Blago je
slegnuo ramenima a onda nagnuo glavu da pokaže Danilu da treba da ga
prati. Uverivši se da Fergun nije ostao u blizini da gleda, Danil se ponovo
zaputi kroz padajući sneg.

—oOo—

„Postepeno povećavajte količinu snage dok vrelina ne istopi staklo”

pročita Serin.
„Ali to nema veze sa tim kako to radi!”, uzviknu Sonea. Ustala je počela
da korača po sobi. „To je više kao... mešina sa malom rupom. Ako stegneš
mešinu, voda će izleteti napolje, ali ne možeš da nišaniš ili je nateraš da...”
Prekinula je kada se na vratima začulo kucanje. Serin ustade i pogleda
kroz špijunku pre nego što je otvorio vrata.
„Sonea”, reče Faren pokretom šaljući pisara iz sobe. „Imam posetioce za
tebe.”
Ušao je unutra osmehujući se. Iza njega je bio zdepast čovek sa pospanim
očima i žena sa debelom maramom obavijenom oko glave.
„Ranele!” povika Sonea. „Džona!” Optrčala je oko stola i zagrlila tetku.
„Sonea." Džona blago uzdahnu. „Toliko smo brinuli za tebe.” Ispruživši
Soneu rukama ispred sebe, ona sa odobravanjem klimnu. „Izgledaš prilično
dobro.”
Sonei bi smešno kada se Džona namrštila na Farena. Lopov je bio
naslonjen na zid i smeškao se. Sonea priđe Ranelu i zagrli ga.
On je ispitivači pogleda. „Harin nam reče da si radila magiju.”
 Sonea iskrivi lice. „Tako je.”
„I da te čarobnjaci traže.”
„Da. Faren me krije od njih.”
„Po kojoj ceni? Za tvoju magiju.”
Sonea klimnu. „Tako je. Mada nije kao da mu to sada nešto preterano
koristi. Nisam preterano dobra u tome.”
Džona blago frknu. „Ne možeš biti loša u tome, inače te ne bi sakrivao.”
Pogledala je po sobi i klimnula. „Nije tako loše kao što sam mislila.”
Prišavši fotelji, sela je, skinula maramu i lagano izdahnula.
Sonea kleknu pored fotelje. „Čula sam da ste započeli nov posao.”
Tetka se namršti. „Novi posao?”
„Pravljenja mojih rođaka."
Tetkine namrgođenosti nestade i ona se potapša po stomaku. „A, znači
vesti su stigle do tebe. Da, na leto će naša mala porodica dobiti još jednog
člana.” Džona pogleda Ranela koji se široko osmehivao.
Posmatrajući ih, Sonea oseti snažan nalet ljubavi i čežnje. Poznati osećaj
joj se provuče umom i ona uplašeno udahnu vazduh. Ustala je i pogledala po
sobi, ali ništa nije delovalo neuobičajeno.
„Šta je?”, upita Faren.
„Nešto sam uradila.” Pocrvenela je kada je shvatila da je tetka i teča
posmatraju. „Pa, barem mi je izgledalo kao da jesam.”
Lopov pogleda po sobi, a onda slegnu ramenima. „Možda si malo
prljavštine premestila iza zidova.”
Džona je izgledala zbunjeno. „Kako to misliš?”
„Upotrebila sam magiju”, objasni Sonea. „Nisam nameravala. Ponekad se
samo desi.”
„I ne znaš šta si uradila?”, Džonina ruka na stomaku se stegnu.
„Ne.” Sonea proguta i skrenu pogled. Uznemirenost u pogledu njene tetke
ju je ražalostila, ali razumela je zašto je Džona strahovala. Pomislila je da bi
Sonea slučajno mogla da naškodi...
Ne, ona pomisli. Nemoj da razmišljaš o tome. Duboko je udahnula i
polako otpustila vazduh.
„Farene, mislim da treba da ih odvedeš. Za svaki slučaj.”
Klimnuo je. Džona ustade, a na licu joj se jasno videla zabrinutost.
Okrenula se ka Sonei i zaustila da nešto kaže, a onda je odmahnula glavom i
ispružila ruke. Sonea čvrsto zagrli tetku pre nego što se odmakla.
„Videćemo se ponovo”, reče im. „Kada se sve ovo razreši.”
Ranel klimnu. „Pazi se.”
„Hoću", obeća ona.
Faren ih izvede iz sobe. Okrenuvši se, Sonea je slušala njihove korake
kako se uspinju stepenicama. Nepoznati komad šarenog materijala joj je
privukao pažnju. Tetkina marama.
Podigavši je požurila je do vrata i stepenica. Dok se pela, videla je da
tetka i teča stoje sa Farenom u Serinovoj kuhinji i gledaju nešto u prostoriji.
Kada je stigla do njih videla je šta im je zaokupilo pažnju.
Pod je pre bio prekriven velikim kamenim pločama. Sada je bio neravna
bezoblična masa kamena i šuta. Masivni drveni sto je ranije zauzimao
najistaknutije mesto u prostoriji, ali sve što je od njega ostalo bile su
izvitoperene krhotine drveta.
Sonea oseti kako joj se usta suše, a onda se njen um ponovo uskomeša i
sto iznenada buknu u plamen. Faren se okrenu ka njoj i trenutak pre nego što
je progovorio izgledalo je kao da se bori sa samim sobom.
„Kao što rekoh”, kaza on. „Verovatno samo prolazi kroz tešku fazu.
Sonea, vrati se dole i spakuj svoju torbu. Odvešću kući tvoje posetioce i
dovesti nekoga da ugasi vatru. Sve će da bude u redu.”
Klimnuvši, Sonea dade tetki maramu i jurnu natrag niz stepenice u
podrum.
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

NEVOLJNI SAVEZNIK
Zastavši u uličici da se odmori, Roten sklopi oči i povuče malo moći da
bi odagnao umor.
Otvorio je oči i zagledao se i nagomilani sneg pored zida. Blaže vreme
prethodnih nedelja je bilo samo daleko sećanje sada kada su zimske mećave
stigle do Imardina. Proverivši da li mu je odora prekrivena ogrtačem,
pripremio se da iskorači na ulicu.
Zastao je kada je u dubini njegovo uma počelo poznato zujanje. Zatvorio
je oči, tiho opsovao kada je shvatio koliko je daleko od izvora. Odmahujući
glavom iskoračio je na ulicu.
- Danile?
- Čuo sam je. Ona je nekoliko ulica od mene.
- Da li se se kretala?
- Da.
Roten se namršti. Ako je pobegla, zašto je još uvek koristila svoje moći?
- Ko je još blizu?
- Mi smo bliži, oglasi se gospodar Kerin. Mora da je na manje od sto
koraka od nas.
- Sarle i ja smo otprilike na istoj udaljenosti, posla gospodar Kiano.
- Približite se, kaza im Roten. Ne prilazite joj sami.
On pređe ulicu i žurno pođe niz sokak. Stari prosjak je slepo gledao u
njega dok je prolazio.
- Rotene?, oglasi se Danih Pogledaj ovo.
U Rotenovom umu iskrsnu slika kuće obavijene narandžastim
plamenovima i dimom koji kulja ka nebu. Osećaj podozrenje i užasa se
pojavi sa slikom.
- Da li misliš da je...?
- Videli bismo nešto teatralnije od ovoga, odgovori Roten.
 Na kraju uličice, Roten uđe u širu ulicu. Stao je kada je ugledao
zapaljenu kuću. Ljudi su se već skupljali da posmatraju, i dok se približavao
video je stanovnike susednih domova kako izlaze naručja punih stvari.
Visoka senka se odvojila od tame iz jedne druge uličice i prišla mu.
„Blizu je”, reče Danih „Ako bismo..."
Obojica se ukočiše kada jače kraće brujanje preplavi njihova čula.
„Iza one zgrade", reče Roten pokazujući.
Danil jurnu napred. „Znam ovaj kraj. Postoji uličica pored te kuće koja je
povezana sa još dve.”
Pošli su ka tami između dve zgrade. Roten stade kada je osetio još jednu
oštru vibraciju stotinu koraka levo od prve.
„Brzo se kreće”, promrmlja Danil prelazeći u trk.
Roten požuri za njim. „Nešto ne valja”, prodahtao je.
„Nedelje tišine, a ove sedmice svakog dana - i zašto li još uvek koristi
moći?”
„Možda ne može da prestane?”
„Onda je Akarin bio u pravu.”
Roten stupi u kontakt umom.
- Kiano?
- Ide ka nama.
- Kerine? Prošla je ispred nas pre jednog trenutka, ide na jug.
- Okružili smo je, reče im Roten. Budite pažljivi, Možda gubi kontrolu
nad svojim moćima. Kiano i Sarle polako se približite. Kerine i Fergune,
držite se desno od nje. Mi ćemo poći na nju...
- Našao sam je, posla Fergun.
Roten se namršti.
- Fergune, gde si?
Nastupi stanka.
- U tunelima je ispod mene. Vidim je kroz rešetku u zidu.
- Ostani tu, naredi Roten. Ne prilazi joj sam.
Trenutak kasnije Roten oseti još jednu vibraciju, a onda još nekoliko.
Osetio je uznemirenosti drugog čarobnjaka i pustio korak.
- Fergune? Šta se događa?
- Videla me je.
- Ne prilazi joj, upozori ga Roten.
 Zujanje magije iznenada prestade. Danil i Roten razmenise poglede pa
požuriše napred. Stigavši do raskršća, ugledali su Ferguna kako stoji u jednoj
od uličica i gleda u rešetku na zidu.
„Otišla je”, kazao im je.
Danil priđe rešetki, otvori je i pogleda u tunel.
„Šta se dogodilo?” upita Roten.
Fergun odgovori: „Čekao sam da Kerin dođe do mene kada sam kroz
rešetku začuo buku.”
Danil se uspravi. „Pa si sam ušao i prestrašio je.”
Fergun se namršti na visokog čarobnjaka. „Ne. Ostao sam ovde kao što
je bilo naređeno.”
„Da li je videla kako je posmatraš pa se uplašila?” upita Roten. „Da li je
zato počela da koristi svoje moći?"
„Da.” Fergun slegnu ramenima. „Da, dok je prijatelji nisu onesvestili i
pobegli.”
„Nisi ih pratio?” upita Danil.
Fergunove obrve se izviše. „Ne. Ostao sam ovde kao što je bilo
naređeno”, on ponovi.
Danil promrmlja nešto sebi u bradu i zaputi se nazad niz uličicu. Kako su
ostali čarobnjaci počeli da pristižu, Roten im pođe u susret. Objasnio im je
šta se dogodilo, a zatim i njih i Ferguna poslao natrag u Gildu.
Danila je zatekao kako sedi na pragu i pravi grudvu od šake snega.
„Ona gubi kontrolu.”
„Da”, složi se Roten. „Moraću da opozovem potragu. Jurnjava ili
suojčenje će verovatno uništiti i ono malo kontrole što ima.”
„Šta sada možemo da radimo?”
Roten odlučno pogleda prijatelja. „Da pregovaramo.”

—oOo—

Miris dima je bio oštar i grebao je Serijeva pluća. Požurio je niz tunel,
izbegavajući poluvidljiva obličja drugih koji su putovali drumom. Zaustavio
se ispred vrata i zastao da dođe do daha.
Stražar koji je otvorio vrata klimnu kada ga je prepoznao. Požurivši uz
uzane drvene stepenice, gurnuo je kapak i ušao u mračnu prostoriju.
 Odmah je uočio tri kršna stražara koji su vrebali u senkama, tamnoputog
čoveka koji je stajao na prozoru i usnule prilike koja je ležala u fotelji.
„Šta se dogodilo?”
Faren se okrenu i pogleda ga.
„Dali smo joj opojno sredstvo da bi zaspala. Brinula se da bi mogla da
načini još štete.”
Prišavši fotelji, Seri se pognu da osmotri Soneino lice. Tamna, otečena
modrica joj je krasila slepoočnicu. Koža joj je bila bleda, a kosa natopljena
znojem. Gledajući dalje, video je da je rub njenog rukava nagoreo, a ruka
obmotana zavojem.
„Požar se širi”, primeti Faren.
Seri se uspravio i pridružio Lopovu pored prozora. Tri kuće preko puta
ulice su gorele, a plamenovi su prozorske kapke pretvarali u sjajne oči i
uzdizali se poput divlje narandžaste kose tamo gde su nekada bili krovovi.
Dim je počeo da kulja kroz prozor jedne druge kuće.
„Rekla je da je imala san - moru”, kaza mu Faren. „Kada se probudila u
njenoj sobi je bilo plamenova. Previše da bismo ih ugasili. Sto je postajala
uplašenija, više vatri je nicalo.” Faren uzdahnu. Jedan dugi trenutak su stajali
u tišini, a onda Seri duboko udahnu i okrenu se da osmotri Lopova.
„Šta ćeš sada da radiš?”
Na njegovo iznenađenje, Faren se osmehnu. „Upoznati je sa prijateljem
našeg starog poznanika.” Okrenuo se i pokazao ka jednom od ljudi koji su
vrebali u senima. „Džarine, ponesi je.”
Krupni, mišićavi čovek je izašao iz senki u narandžastu svetlost vatri.
Pognuo se da podigne Soneu, ali kako ju je uhvatio za ramena, ona otvori oči.
Trgnuvši ruke k sebi, Džarin brzo ustuknu.
„Seri?”, prozborila je.
Seri joj brzo priđe. Lagano je trepnula, boreći se da natera oči da se
usresrede na njega.
„Zdravo", reče joj osmehujući se.
Njene oči se opet zatvoriše. „Nisu nas pratili, Seri. Pustili su nas da
odemo. Nije li to čudno?”
Otvorila je oči i upravila pogled preko svog ramena. „Farene?”
„Budna si”, primeti Faren. „Trebalo bi da spavaš bar još dva sata."
Zevnula je. „Ne osećam se kao da sam budna.”
 Seri se zakikota. „A bogme i ne izgledaš preterano budna. Nastavi da
spavaš. Potreban ti je odmor. Odvešćemo te na neko bezbedno mesto.”
Klimnula je i sklopila oči, a disanje joj se vratilo u lagani ritam sna.
Faren pogleda Džarina pa klimnu ka nesvesnoj devojci.
Krupni čovek je nerado uze u naručje. Soneini kapci ponovo zaigraše, ali
se nije probudila. Podigavši lampu, Faren priđe kapku u podu, nogom ga
otvori i pođe niz stepenice.
U tišini su hodali tunelima. Gledajući Soneino lice, Seri je osećao kako
mu se srce steže. Stara, poznata nelagodnost je postala moćnija nego bilo šta
što je ikada osetio. Noću ga je držala budnim, a danju ga je mučila i otkrio je
da mu je teško da se seti vremena kada nije činila da se oseća bolesno.
Najviše je strahovao za nju, ali u poslednje vreme je počeo da strahuje
kada je blizu nje. Magija u njoj je iskliznula van njene kontrole. Svaki dan,
ponekad svaki sat, nešto pored nje bi eksplodiralo od plamenova ili se
skršilo. Smejala se tome ujutru, šaleći se oko toga kako prilično vežba
gašenje vatre i izbegavanje letećih predmeta.
Svaki put kada bi joj magija iskliznula, čarobnjaci bi dojurili iz svih
krajeva grada. Stalno u pokretu, provodeći više vremena u tunelima nego u
Farenovim skrovištima, bila je iscrpljena i očajno se osećala.
Izgubljen u mislima, Seri nije obraćao previše pažnje na put. Na jednom
mestu su se spustili niz strmo stepenište, a onda prošli ispod ogromne
kamene ploče. Prepoznavši je kao temelj spoljašnjeg zida, znao je da su ušli
u Severnu četvrt i pitao se ko bi taj Farenov tajanstveni prijatelj mogao biti.
Nedugo potom, Faren se zaustavio i naredio stražaru da spusti Soneu.
Probudila se i ovaj put je izgledalo kao da je svesnija svog okruženja. Faren
skide svoj kaput i uz Džarinovu pomoć, uvuče Soneine ruke u rukave i
navuče kapuljaču.
„Da mi misliš da bi mogla da hodaš?” upitao ju je.
Slegla je ramenima. „Pokušaću.”
„Ako nekog sretnemo, probaj da se skloniš sa vidika”, kaza joj.
Isprva joj je trebala pomoć, ali za nekoliko minuta je povratila ravnotežu.
Hodali su još pola sata, postepeno srećući sve više ljudi u tunelima. Faren se
zaustavio ispred jednih vrata i pokucao. Stražar ih otvori i pusti ih u malu
prostoriju, pre nego što je pokucao na sledeća vrata.
Mali, crnomanjasti čovek šiljatog nosa otvori vrata i pogleda Lopova.
 „Farene”, on reče. „Šta te dovodi ovamo?”
„Posao”, odgovori Faren.
Seri se namršti. Bilo je nečeg poznatog u tom glasu. Covekove sitne oči
se suziše.
„Uđite onda.
Faren prođe kroz vrata, a onda zastade i uperi prst na svoje stražare.
„Vi ostajete ovde”, reče im. Pokazao je ka Seriju i Sonea. „Vas dvoje
uđite sa mnom.”
Čovek se namrštio. „Ja ne...” Oklevao je, mršteći se na Serija, a onda se
nasmešio. „A, to je mali Serini. Znači, zadržao si Torinovog derana. Pitao
sam se da li ćeš.”
Seri se nasmeši kada je shvatio ko je ovaj čovek. „Zdravo, Ravi.”
„Uđite.”
Kada je Seri ušao, Sonea pođe za njim. Gledajući oko sebe, Serijev
pogled srete pogled jednog starca koji je sedeo u fotelji naslonjen na jednu
stranu i gladio svoju dugu belu bradu. Seri mu klimnu, ali čovek ne uzvrati
učtivim pozdravom.
„A ko je ovo?”, upita Ravi, klimnuvši ka Sonei.
Faren je svukao njenu kapuljaču. Sonea pogleda u Ravija ženkama koje
su još uvek bile krupne i crne od efekata opijata.
„Ovo je Sonea”, reče Faren razvlačeći usta u neveseli osmeh. „Sonea,
upoznaj Ravija.”
„Zdravo”, reče tiho Sonea. Ravi ustuknu. Lice mu je prebledelo.
„Ovo je... ona? Ali ja...”
„Kako se usuđuješ da je dovodiš ovde!”
Svi se okrenuše prema glasu. Starac se osovio na noge i sada je stajao
besno gledajući Farena. Sonea uvuče vazduh i posrnu unazad.
Faren spusti ruke na njena ramena i pridrža je. „Ne brini, Sonea”,
umirivao je.
„Neće se usuditi da ti naudi. Ako bi se usudio, morali bismo da kažemo
Gildi sve o njemu, a ne bi mu se svidelo da otkriju da nije mrtav kao što
veruju.”
Seri se zagledao u starca i iznenada shvati zašto ga stranac nije udostojio
odgovora na klimaj.
„Vidiš”, nastavi Faren samozadovoljnim glasom, „ti i on imate mnogo
toga zajedničkog, Sonea. Oboje ste pod zaštitom Lopova, oboje imate magiju
i oboje ne želite da vas Gilda pronađe. A sada pošto si ti videla da je Senfel
ovde, neće imati drugog izbora nego da ti pokaže kako da kontrolišeš magiju
- zato što ako to ne učini, čarobnjaci mogu da pronađu tebe, a ti im možeš
reći za njega.”
„On je čarobnjak?”, izusti Sonea, piljeći u starca očiju širom otvorenih.
„Bivši čarobnjak”, ispravi je Faren.
Na Serijevo olakšanje, njene oči se ispuniše nadom, a ne strahom.
„Možete li da mi pomognete?”, reče ona.
Senfel prekrsti ruke. „Ne.”
Starac se namrštio, a zatim prezrivo skupio usne.
„Ako je drogiraš, samo ćeš pogoršati stvari, Lopove.”
Sonea udahnu. Videvši strah kako se ponovo vraća u njene oči, Seri joj
priđe i uhvati je za ruke.
„U redu je”, šapnuo je. „To je samo uspavljujuća sredstvo.”
„Ne, nije u redu”, reče Senfel. Namrštio se na Farena. „Ne mogu da joj
pomognem.”
„Nemaš izbora”, odvrati Faren.
Senfel se nasmeši. „Zar nemam? Idite onda do Gilde. Recite im da sam
ovde. Bolje da me oni pronađu nego da umrem kada ona izgubi kontrolu nad
svojim moćima.”
Osetivši da se Sonea uznemirava, Seri se okrenu i stade licem u lice sa
starcem. „Prekini da je plašiš”, prosiktao je.
Senfel se zagleda u njega, a onda njegov pogled pređe na Soneu.
Prkosno mu je uzvratila pogledom. Starčev izraz lica se malo smekša.
„Idi do njih”, nagovarao ju je. „neće te ubiti. Najgore što mogu da ti
urade je da ti blokiraju moći tako da ne možeš da ih koristiš. Bolje od smrti,
a?"
Nastavila je pilji u njega. Senfel slegnu ramenima, a onda se ispravi i
odlučno zagleda u Farenove oči.
„U blizini su najmanje tri čarobnjaka. Bilo bi lako dozvati ih, a siguran
sam da bih mogao da vas sprečim da odete dok oni pronalaze put dovde. Da
li još uvek želiš da otkriješ Gildi moje prisustvo?”
Farenova vilica se pomerala levo desno dok je posmatrao čarobnjaka.
„Ne.”
 „Idite - kada bude bila pribranija, ponovite šta sam joj rekao. Ako ne
bude tražila pomoć Gilde, umreće.”
„Onda joj pomozi”, reče Seri. Starac odmahnu glavom. „Ne mogu. Moje
moći su previše slabe, a ona je već prilično ogrezla. Sada joj samo Gilda
može pomoći.”

—oOo—

Izvukavši bure koje je bilo ispod stola, vlasnik bol-kuće ga je stenjući

spustio na pult. Uputio je Danilu značajan pogled kada je počeo da puni
krigle i dodaje ih ljudima oko stola. Nagnuvši se napred, lupio je kriglom
ispred Danila, a onda prekrstio ruke i čekao.
Namrštivši se na čoveka, Danil mu dade novčić. Čovekov pogled se nije
pokolebao. Pogledavši u piće, Danil je znao da više nije mogao da izbegava.
Moraće da ga popije.
Podigavši kriglu, uzeo je probni gutljaj, a onda trepnuo od iznenađenja.
Slatki, jak ukus je ispunio njegova usta. Ukus je bio poznat i nakon još
jednog trenutka on ga prepozna. Cebol sos, samo bez začina.
Osetio je toplinu u stomaku već nakon nekoliko gutljaja. Podigao je
kriglu ka vlasniku i ovaj mu odgovori odobravajućim klimanjem. Međutim,
nije prestao da ga posmatra i Danilu je laknulo kada je u krčmu ušao neki
mladić i započeo razgovor sa vlasnikom.
„Kako posao, Kole?”
Čovek slegnu. „Uobičajeno.”
„Koliko ovaj put hoćeš buradi?”
Danil je slušao kako se njih dvojica cenjkaju. Kada su pogodili cenu,
novopridošli sede u stolicu i uzdahnu.
„Gde je otišao onaj čudni sa sjajnim prstenom?”
„Onaj Sačakanac?” Barmen slegnu ramenima. „Završio je taj još pre
nekoliko nedelja. Našli ga u uličici.”
„Stvarno?”
„Tako je.”
Danil tiho frknu. Prigodan kraj, pomislio je.
„Da li si čuo o onom požaru sinoć?”, upita barmen.
„Živim blizu tog mesta. Zahvatio je ćelu ulicu. Dobro je što nije leto.
Moglo bi da spali ceo straćarnik.”
„Mada nije kao da bi ove iz grada bilo briga”, dodade barmen. „Vatra ne
bi prešla zid.”
Ruka dotaknu Danilovo rame. Podigao je pogled i ugledao mršavog
čoveka koga su mu Lopovi dodelili kao vodiča. Čovek trznu glavom ka
vratima.
Danil dovrši svoj bol i spusti kriglu. Dok je ustajao, vlasnik mu
prijateljski klimnu. Osmehujući se, Danil mu vrati kriglu, a onda pođe za
vodičem do vrata.
 PETNAESTO POGLAVLJE

NA OVAJ ILI ONAJ NAČIN...

Sonea je posmatrala kako se voda, koja je sipila kroz pukotinu u jednom
zidu, skuplja u kapljicu i klizi niz praznu kuku za lampu, da bi na kraju pala i
rasprskala se na tvrdom podu. Ponovo podigavši pogled, posmatrala je kako
se stvara još jedna kapljica.
Faren je mudro odabrao njeno poslednje skrovište. Prazna podzemna
ostava, sa ciglenim zidovima i kamenom klupom kao krevetom, nije
sadržavala ništa zapaljivo ili vredno.
Osim nje same.
Ta pomisao izazva talas straha u njenom umu. Sklopivši oči, brzo ga je
odgurnula od sebe.
Nije imala predstavu koliko je bila u ovoj prostoriji. Nije bilo ničega po
čemu bi odredila vreme.
Od kada je stigla nije osetila poznatu promenu u svom umu. Spisak
emocija koje su mogle da aktiviraju njene moći je toliko porastao da više nije
ni pokušavala ih sve zapamti. Ležeći u ostavi, koncentrisala se na to da
ostane smirena. Svaku put kada bi neka pomisao narušila taj mir, duboko bi
udahnula i odagnala je od sebe. Obuzela ju je utešna ravnodušnost.
Možda je piće koje joj je Faren dao bilo razlog tome.
Ako je drogiraš, samo ćeš pogoršati stvari. Uzdrhtala je setivši se
čudnog sna koji je imala nakon požara. U njemu je posetila čarobnjaka u
straćarniku. Iako joj je njena mašta izmislila pomoćnika, njegove reči joj nisu
pružile nikakvu utehu. Duboko udahnuvši, ona izbaci sećanje na to iz svog
uma..
Očigledno je bilo pogrešno kada je mislila da mora da čuva zalihu gneva
u sebi koju bi upotrebila kada bi poželela da koristi magiju. Sada se divila
čarobnjacima na njihovoj kontroli, ali znajući da su bezosećajna bića, to joj
nije dalo nikakav razlog da joj se svide.
 Na vratima se začulo blago kucanje, a onda krenuše da se otvore. Ustala
je, suzbivši nastup straha, i provirila kroz sve širi otvor. Tamo je stajao Seri,
lica iskrivljenog od napora da pomeri teška metalna vrata. Kada ih ju gurnuo
dovoljno da može da se provuče, prestao je i mahnuo joj rukom.
„Ponovo moraš da se seliš."
„Ali ništa nisam uradila.”
„Možda nisi osetila.”
Skliznuvši kroz vrata, ona razmisli o tome šta je ovo moglo da znači. Da
li je droga sprečavala da oseća kako joj magija izvire iz uma? Nije videla da
je bilo šta eksplodiralo ili buknulo. Da li su joj moći još uvek bežale, ali u
manje destruktivnom obliku?
Pitanja su je dovela opasno blizu jakih emocija, tako da ih ona odgurnu iz
uma. Prateći Serija, usresredila se na održavanje osećaja smirenosti. Zastala
je i popela se uz zarđale merdevine ukopane u zid. Gurnuvši kapak, uzverala
se kroz izlaz, pustivši malo svežeg snega da upadne u hodnik.
Odmah iza Serija, Sonea oseti ledeni vazduh na licu kako je izbila na
dnevnu svetlost. Stajali su u uličici. Seri se iscerio dok je ona otresala sneg
sa odeće.
„Imaš sneg u kosi”, on reče. Posegnuvši da joj ga istrese, zaječao je i
trgnuo ruku nazad.
„Jao! Šta...?” Ponovo je ispružio ruku i cimnuo je. „Napravila si jednu od
onih barijera, Sonea.”
„Ne, nisam”, ona odgovori. Posegnuvši, osetila je udar bola kada je njena
ruka dotakla nevidljivi zid otpora. Primetivši preko Serijevog ramena
kretanje, ona pogleda mimo njega. Čovek je upravo ušao u uličicu i hodao je
ka njoj.
„Iza tebe”, upozorila ga je, ali Seri je posmatrao nešto iznad njene glave.
„Čarobnjak!”, prosiktao je pokazujući naviše.
Ona pogleda i dah joj se preseče. Na krovu iznad nje je stajao čovek i
pažljivo ju je posmatrao. Od neverice joj zastade dah kada je čovek
zakoračio preko ivice zgrade, ali umesto da padne, dolebdeo je do tla.
Vibracije je ispuniše vazduh kako je Seri počeo da udara u barijeru.
„Trči!”, viknuo je. „Beži!”
Odmakla se od čarobnjaka koji se spuštao. Napustivši sve pokušaje da
ostane mirna, jurnula je niz uličicu. Zvuk čizama kako gaze po snegu iza nje
joj je rekao da je lebdeći čarobnjak stigao do tla.
Ispred nje, uličica se ukrštala sa još jednom. Iza raskršća je jedna prilika
išla ka njoj. Uz povik je jurnula napred sa svom snagom panike. Osetila je
ushićenje trijumfa kada je stigla do raskršća nekoliko koraka pre drugog
čarobnjaka.
Usporivši, skočila je na desnu stranu prolaza...
...i uhvatila se za uglove zidova da bi se zaustavila. Tamo je stajao još
jedan čovek, prekrštenih ruku. Uzviknula je i odskočila od njega.
Okrenuvši se, skočila je u jedinu uličicu koja je preostala i gotovo odmah
se zaustavila. Četvrti čovek je stajao nekoliko koraka dalje, preprečujući
njenu poslednju odstupnicu.
Proklinjući, okrenula se i pogledala iza sebe. Treći čovek ju je pažljivo
posmatrao, ali se nije pomerio. Pogledala je nazad ka četvrtom. Počeo je da
hoda ka njoj.
Srce joj je tuklo kao ludo. Pogledala je naviše i procenila zidove. Bili su
obični, cigleni, ali znala je da čak i ako bi imala vremena da se popne uz njih,
čarobnjaci bi je lako spustili. Jeziva hladnoća je obavi.
U zamci sam. Nema izlaza.
Osvrnuvši se, osetila je nalet straha kada je videla da su se prva dvojica
pridružili trećem na raskrsnici i poznati osećaj izbijanja nečega zaigra njenim
umom. Prašina i delići cigle se sručiše dole kako se deo zida iznad ljudi
zdrobio. Šut se bezopasno odbi od vazduha iznadv njihovih glava.
Čarobnjaci u zid, a onda potcenjivački osmotriše nju. Uplašena da će da
pomisle da ona njih napada i da joj uzvrate, ona poče da odstupa. Ponovo je
osetila izbijanje nečega. Sagorevajuća vrelina se obavi oko njene noge.
Pogledavši nadole je videla kako sneg šišti pretvarajući se u vodenu baru.
Para suknu naviše, ispunjavajući uličicu toplom, neprozirnom maglom.
Ne mogu da me vide! Osetila je tračak nade. Mogu da se provučeni
pored njih.
Okrenuvši se, skočila je natrag u sokače. Tamno obličje čoveka se
pomerilo da joj prepreči put. Oklevala je, a onda posegnula u ogrtač. Njeni
prsti naiđoše na hladni balčak noža. Kako je čarobnjak posegnuo da je ščepa,
sagla se i provukla ispod njegovih ispruženih ruku i ćelom težinom se bacila
na njega. Posrnuo je unazad, ali nije pao. Pre nego što je mogao da povrati
ravnotežu, snažno je ubola vitko sečivo u njegovu butinu.
Sečivo ulete prilično gadno duboko u njegovu nogu. Kako je vrisnuo od
iznenađenja i bola, osetila je surovo zadovoljstvo. Izvukavši bodež, svom
snagom ga je gurnula sa svog puta. Kako je ječeći pao uza zid, ona poče da
trči.
Nečiji prsti je obuhvatiše oko zgloba. Urliknuvši, pokušala je da se
oslobodi izvrtanjem ruke. Njegov stisak se pojača i poče da boli i ona oseti
kako joj nož klizi iz stiska.
Nalet vctra rastera maglu iz uličice i otkri preostala tri čarobnjaka koja su
jurila ka njoj. Osetila je kako se probija panika i poče bezuspešno da se
otima, dok su joj noge klizile po vlažnom tlu. Zastenjavši od napora, njen
porobljivač joj cimnu ruku i povuče je pored sebe ka drugoj trojici.
Užas nagrnu na nju kada je osetila kako je šake hvataju za ruke. Izvijajući
se, pokušala je da se oslobodi, ali njihov stisak je bio snažan. Ruke je
gurnuše uza zid, nepomično je držeći. Dašćući, zatekla je sebe opkoljenu
čarobnjacima koji su piljili u nju očima koje su se sjajile.
„Divlja je”, reče jedan od ljudi. Onaj povređeni se bolno nasmeja.
Zaprepastila se kada je prepoznala najbližeg čarobnjaka. Ovo je bio
čarobnjak koji ju je video tokom Pročišćenja. Napeto je gledao u njene oči.
„Nemoj nas se plašiti Sonea”, on reče. „Nećemo ti nauditi.”
Jedan od čarobnjaka nešto promrmlja. Stariji čarobnjak klimnu i ostali
polako spustiše ruke.
Nevidljiva sila ju je držala prikovanu uza zid. Nije mogla ni da se pomeri
i osetila je talas očajanja praćen poznatim osećajem magije koja klizi van
njenog domašaja. Ostala tri čarobnjaka se sagnuše kada^se zid iza njih
razleteo, zasipajući uličicu ciglama.
Čovek u pekarskoj kecelji stade na otvor, lica mračnog od besa. Kada je
ugledao četiri čarobnjaka, poče da okleva a oči mu se raširiše. Jedan od
čarobnjaka se okrenu i načini nagli pokret.
„Sklonite se odavde”, zalajao je. „I vi i svi ostali iz ovog bloka.”
Čovek se okrenuo, a onda nestao u tami kuće.
„Sonea.”
Stariji čarobnjak ju je strpljivo posmatrao. „Slušaj me. Nećemo ti nauditi.
Mi..”
Sažižuća vrelina joj pritisnu lice. Okrenuvši se, viđela je da su cigle u
blizini počele da sijaju crveno. Potočić nečega poče da se sliva niz zid. Čula
je kako jedan od čarobnjaka psuje.
„Sonea”, reče stariji čarobnjak sa strogoćom u glasu. „Prestani da se
boriš protiv nas. Povređićeš se.”
Zid iza nje poče da se trese. Čarobnjaci ispružiše ruke kada su potresi
počeli da se šire. Sonea viknu kada su pod njenim nogama poče da se
pojavljuju pukotine u tlu.
„Uspori disanje’j ubeđivao ju je čarobnjak. „Pokušaj da se smiriš.”
Sklopila je oči, a onda odmahnula glavom. Nije bilo svrhe. Magija je
isticala iz nje kao voda iz polomljene cevi. Osetila je kako joj nečija ruka
dodiruje čelo i ona otvori oči.
Čarobnjak povuče ruku natrag. Lice mu je bilo napeto. Rekao je nešto
ostalima, a onda se zagledao u njene oči.
„Mogu da ti pomognem, Sonea”, reče čarobnjak. „Mogu da ti pokažem
kako da zaustaviš ovo, ali samo ako mi dozvoliš. Znam da imaš sve razloge
da nas se plašiš i da nam ne veruješ, ali ako ovo sada ne učiniš, povredićeš i
sebe i mnogo, mnogo ljudi oko nas. Da li razumeš?”
Zurila je u njega. Da joj pomogne? Zašto bi želeo da joj pomogne?
Ali da je nameravao da me ubije, iznenada je shvatila, već bi to i učinio.
Njegovo lice počne da se komeša, i ona shvati da je vazduh počeo da
podrhtava od vreline. Oprljio je njeno lice i ona proguta urlik bola. Izgledalo
je kao da ne utiče na čarobnjaka i njegove pratioce, ali njihova lica su bila
smrknuta.
Iako se deo nje pobunio protiv te ideje, znala je da će nešto loše da se
dogodi ako ne bude uradila ono što ovo čarobnjaci žele.
Stariji čarobnjak se namrštio. „Sonea”, rekao je strogo. „Nemam vremena
za objašnjavanje. Pokušaću da ti pokažem, ali ne smeš se opirati.” Čarobnjak
podiže ruku i dotaknu njeno čelo. Zatvorio je oči.
Odmah je postala svesna osobe na ivici njenog uma. Istog trenutka je
znala da se zove Roten. Za razliku od umova koje je osetila dok su tragali za
njom, ovaj je mogao da je vidi.
Sklopivši oči, usresredila se na njegovo prisustvo.
- Slušaj me. Gotovo potpuno si izgubila kontrolu nad svojim moćima.
Iako nije čula reči, značenje je bilo jasno - i zastrašujuće. Postala je
svesna mesta unutra same sebe koje je u isto vreme bilo i poznato i strano.
Kada se usresredila na njega, postalo je jasno. Velika zaslepljujuća kugla
svetlosti koja lebdi u tami...
- Ovo je tvoja moć. Porasla je u veliko skladište energije čak i pored
toga što je koristiš. Moraš je otpustiti - ali na kontrolisan način.
Ovo je bila njena magija? Posegnula je ka njoj. Istog trena bela svetlost
izlete is sfere. Bol prostruju kroz nju, a negde u daljini je čula glas koji joj
nešto viče.
- Ne pokušavaj da je dohvatiš - ne dok ti ne pokažem kako. Sada gledaj
mene...
Preusmerio je njenu pažnju. Pošla je nekuda za njim i postala svesna još
jedne kugle svetlosti.
- Posmatraj.
Gledala je kako uz potčinjavanje svojoj volji vuče moć iz kugle,
uobličavajući je i puštajući je.
- Sada ti pokušaj.
Koncentrišući se na sopstvenu kuglu, zaželela je da malo njene energije
izađe napolje. Magija preplavi njen um. Samo je trebalo da pomisli na ono
šta treba da učini i ona bi nestala
- Tako je. Sada to učini ponovo, ali nastavi da crpiš dok ne iskoristiš
celu moć koju imaš.
- Celu?
- Nemoj da se plašiš. Predodređeno ti je da možeš da rukuješ tolikom
moći, a vežba koju sam ti pokazao će je iskoristiti na način na koji neće
načiniti štete.
Grudi su joj se nadule kada je duboko udahnula. Ponovo crpeći svoju
moć, počela je da je uobličava i pušta, iznova i iznova. Kada je započela,
delovala je kao da želi da se potčini njenoj volji. Kugla je počela da se
umanjuje, polako nestajući dok nije ostalo ništa više do iskre koja je plutala
u tami.
- Tako, gotovo je.
Otvorila je oči i počela da trepće gledajući uništenje oko sebe. Zidovi su
nestali, zamenjeni usijanim šutom dvadeset koraka oko nje u svim pravcima.
Čarobnjaci su je oprezno posmatrali.
Iako je zid iza nje nestao, nevidljiva sila ju je još uvek držala uspravno.
Kada ju je pustila, zateturala se na nogama koje su klecale od umora, a onda
se sručila na kolena. Jedva u stanju da drži leđa uspravno, namrgodila se na
starijeg čarobnjaka.
On se osmehnuo i spustio joj ruku na rame.
- Za sada si bezbedna, Sonea. Iskoristila si svu energiju. Odmori se.
Uskoro ćemo pričati.
Kada ju je podigao u naručje, talas vrtoglavice je preplavi, uvodeći je u
tamu koja je prigušila sve misli.

—oOo—

Brekćući od napora i bola, Seri se nasloni na skršeni zid. Sonein vrisak je

još odjekivao u njegovim ušima. Pritisnuo glavu rukama i sklopio oči.
„Sonea...” šapnuo je.
Uzdahnuvši, spustio je ruke i prekasno začuo korake iza sebe. Pogledao
je i video da se čovek koji mu je presekao odstupnicu iz uličice vraća i
pažljivo ga posmatra.
Seri ga je ignorisao. Njegove oči su naišle na jarku boju među prašinom i
šutom. Čučnuo je i dotakao crvenu traku koja se slivala niz ivicu slomljene
cigle. Krv.
Koraci su se približili. Pored krvi se pojavila čizma - čizma sa dugmićima
u obliku simbola Gilde. Bes buknu u Seriju i on ustade i u istom pokretu
zamahnu, ciljajući čovekovo lice.
Čovek vesto uhvati Serijev zglob i uvrnu ga. Izgubivši ravnotežu, Seri
posrnu i pade udarivši glavom u skršeni zid. Svetla mu zaigraše pred očima.
Stenjući, pridigao se na noge, pritiskajući glavu rukama u pokušaju zaustavi
svet koji se vrteo oko njega. Čovek se zakikota.
„Glupi živalj”, reče.
Prošavši prstima kroz svoju negovanu plavu kosu, čarobnjak se okrenu u
mestu i ode.
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

UPOZNAVANJE
Kako je jutro odmicalo, Roten je osetio da mu umor navlači kapke.
Sklopio je oči i prizvao malo isceliteljske magije da se osveži, zatim je
podigao knjigu i prinudio se da čita.
Pre nego što je završio stranu, zatekao je sebe kako ponovo posmatra
usnulu devojku. Ležala je u maloj spavaćoj sobi koja je bila deo njegovog
apartmana, u krevetu koji je nekada pripadao njegovom sinu. Drugi su se
svađali sa njim zbog njegove odluke da je dovede u Čarobnjački dom. Iako
nije delio njihovu brigu, držao ju je na oku - za svaki slučaj.
U najmračnije doba noći je dozvolio Jaldinu da drži stražu da bi mogao
malo da se odmori. Ali umesto da spava, ležao je budan, razmišljajući o njoj.
Bilo je toliko toga što je trebalo da joj objasni. Zeleo je da bude spreman za
sva pitanja i optužbe koje će ona imati. Mogući razgovori su se ponavljali
iznova i iznova u njegovoj glavi i na kraju je odustao od pokušaja da spava i
vratio se do nje.
Prespavala je veći deo dana. Magijska iscrpljenost je često tako uticala
na mlade. Za dva meseca, koliko je proteklo od Pročišćenja, njena tamna
kosa je malo porasla, ali koža joj je bila bleda i pripijena uz kosti lica.
Setivši se kako je bila laka za nošenje, Roten zavrte glavom. Vreme koje
je provela sa Lopovima nije poboljšalo njeno zdravlje. Uzdahnuvši, vratio je
pažnju natrag knjizi.
Nakon što je uspeo da pročita još jednu stranu, pogledao ju je. Tamne oči
su zurile u njega.
Oči se spustiše do njegove odore. U vihoru kretanja, devojka se
iskobeljala iz zategnutih čaršava kreveta. Kada se oslobodila, zbunjeno je
pogledala debelu pamučnu spavaćicu koju je nosila.
Odloživši knjigu na sto pored kreveta, Roten ustade, pazeći da ne čini
nagle pokrete. Pribila se leđima uz dalji zid, očiju širom otvorenih. Roten je
ustao, otvorio je vratanca kredenca u zadnjem delu sobe i izvadio debeli
komotni ogrtač.
„Izvoli", reče ispruživši joj ga. „Ovo je za tebe."
Piljila je u ogrtač kao u divlju životinju.
„Uzmi ga”, nudio joj, načinivši nekoliko koraka ka njoj. „Sigurno ti je
hladno.”
Namrštivši se, ispružila se i otela ogrtač iz njegovih ruku. Ne skidajući
pogled sa njega, uvukla je ruke u rukave i navukla ruho čvrsto oko svog
mršavog tela, vrativši se nazad do zida.
„Zovem se Roten”, kaza joj.
Nastavila je da pilji u njega, ništa ne govoreći.
„Ne nameravamo da ti naškodimo, Sonea”, reče joj. „Nemaš čega da se
plašiš.”
Namrštila se a usta joj se pretvoriše u tanku liniju.
„Ne veruješ mi.” Slegnuo je ramenima. „Ne bih ni ja da sam na tvom
mestu. Da li si dobila naše pismo, Sonea?”
Namrštila se, a onda izraz prezira pređe njenim licem. On suzbi poriv da
se nasmeje.
„Naravno, ni u to ne bi poverovala, zar ne? Reci mi, u šta misliš da je
najteže da poveruješ?”
Prekrstivši ruke, pogledala je kroz prozor i nije odgovorila. On odagna od
sebe blagu ljutnju. Otpor, čak i ovakvo besmisleno odbijanje da odgovori se
dalo očekivati.
„Sonea, moramo da razgovaramo jedno sa drugim”, rekao je nežno. „U
tebi postoji moć koju, želela to ili ne, moraš da naučiš da kontrolišeš. Ako to
ne učiniš, ubiće te. Znam da to razumeš.”
Obrve su joj se spojile ali je nastavila da u tišini gleda kroz prozor. Roten
dozvoli sebi da uzdahne.
„Iz kojih god pobuda da nas mrziš, moraš shvatiti da je odbijanje naše
pomoći ludost. Juče smo samo iskoristili nagomilanu moć u tebi. Neće proći
mnogo pre nego što tvoje moći ponovo ojačaju i postanu opasne. Razmisli o
tome”, on zastade, „ali ne predugo.”
Okrenuvši se ka vratima, posegao je za kvakom.
„Šta treba da učinim?”
Njen glas je bio visok i slabašan. Osetio je uzbuđenje trijumfa, ali je brzo
promenio svoj izraz lica. Okrenuvši se natrag, osetio je kako mu se srce steže
kada je ugledao strah u njenim očima.
„Moraćeš da naučiš da mi veruješ”, reče joj.
Čarobnjak - Roten - se vratio u svoju fotelju. Soneino srce je još uvek
bubnjalo, ali više ne tako brzo. Ogrtač je učinio da se oseti manje ranjivom.
Znala je da joj ne nudi nikakvu zaštitu od magije, ali je prekrivao tu smešnu
stvar u koju su je obukli.
Soba u kojoj se nalazila nije bila velika. Sa jedne strane je stajao visoki
kredenac, krevet je zauzimao drugu dok je se na sredini nalazio stočić.
Nameštaj je bio načinjen od skupog uglačanog drveta. Na stolu su ležali mali
češljevi i pribor za pisanje načinjen od srebra. Na zidu iznad stola je visilo
ogledalo, a zid iza čarobnjaka je krasila slika.
„Kontrola je suptilna veština”, kaza joj Roten. „Da bih ti pokazao moram
ući u tvoj um, ali to ne mogu ako mi se odupireš.”
Sećanje na polaznike Gilde koji stoje u sobi, jedan od svakog para
pritiskajući slepoočnice svog druga, ispliva u Sonein um. Učitelj koji ih je
tada podučavao je rekao istu stvar. Sonea je osetila nelagodno zadovoljstvo
zbog toga što je znala da čarobnjak govori istinu. Nijedan čarobnjak nije
mogao da uđe u nečiji um nepozvan.
Onda se namrštila, sećajući se prisustva koje joj je pokazalo izvor njene
magije i kako da ga koristi.
„Juče si mogao."
On odmahnu glavom. „Ne, uputio sam te do tvoje sopstvene moći a onda
ti na mojoj pokazao kako se koristi. To je prilično različito. Da bih te naučio
kako da kontrolišeš svoju moć, moram da uđem na mesto na kome prebiva
tvoja moć, a da bih stigao do tamo, moram da uđem u tvoj um."
Sonea skrenu pogled. Da pusti čarobnjaka u svoj um? Šta bi mogao da
vidi? Sve ili samo ono što mu ona dozvoli?
Da li je imala ikakvog izbora?
„Pričaj sa mnom”, molio je čarobnjak. „Postavi mi koja god hoćeš
pitanja. Kada budeš saznala nešto više o meni, videćeš da sam poverljiva
osoba. Ne mora da ti se sviđa cela Gilda, ne moram čak ni ja da ti se sviđam.
Samo moraš da me dovoljno upoznaš da mi poveruješ da ću te naučiti onome
što moraš da naučiš i da neću učiniti ništa što bi ti naškodilo.”
Sonea se pažljivo zagleda u njega. Bio je sredovečan ili stariji. Iako je
njegova tamna kosa bila prošarana sedim, oči su mu bile plave i živahne.
Pore oko očiju i usta su mu davale dobrodušni izgled. Delovao je kao da
osećajan, očinski nastrojeni čovek - ali ona nije bila budala. Prevaranti su
uvek izgledali pošteno i dopadljivo. Ako nisu, nisu uspevali da zarade za
život. Gilda je verovatno sredila da ona prvo upozna najdopadljivijeg
čarobnjaka.
Morala je da se dublje zagleda. Kako se zapiljila u njegove oči, on joj
mirno uzvrati pogled. Njegovo samopouzdanje joj je smetalo.
Ili je bio siguran da neće naći ništa sumnjivo na njemu, ili je verovao da
može da je obmane da to pomisli.
U svakom slučaju ju je čekao težak zadatak, odluči ona.
„Zašto bih poverovala u bilo šta što kažeš?”
Ispravio je ramena. „Zašto bih te lagao?”
„Da bi dobio ono što želiš. Za šta drugo?”
„A šta ja to želim?”
Oklevala je. „Još uvek ne znam.”
„Želim samo da ti pomognem, Sonea.” Zvučao je odista zabrinuto.
„Ne verujem ti”, kaza mu.
„Zašto?”
„Ti si Čarobnjak. Kažu da ste zakleti da štitite ljude, ali videla sam kako
ubijate.”
Bore oko njegovih očiju postadoše dublje i on polako klonu.
„Zaista, jesi. Kao što smo ti rekli u našem pismu, nismo nameravali da
bilo kome naškodimo tog dana - tebi ili dečaku.” Uzdahnuo je. „Bila je to
užasna greška. Da sam znao šta će da se dogodi, nikada ne bih uperio prst na
tebe.
Postoje različiti načini ispoljavanja magije, a najčešći je udar. Najslabiji
od njih je omamljujući udar, koji ima nameru da parališe - ukoči mišiće tako
da ta osoba ne može da se kreće. Čarobnjaci koji su napali mladića su svi
koristili omamljujući udar. Da li se sećaš boja udara?”
Sonea odmahnu glavom. „Nisam gledala.” Bila sam previše zauzeta
bežanjem, ona pomisli, ali nije htela da to kaže naglas.
Namrštio se. „Onda ćeš morati da mi veruješ kada ti kažem da su bili
crveni, a omamljujući udar je crven. Ali pošto je reagovalo toliko čarobnjaka,
neki od udara su se spojili i sačinili moćniji, vatreni udar. Ti čarobnjaci nisu
nameravali da bilo koga povrede, samo da spreče dečaka da pobegne.
Uveravam te, naša greška je izazvala mnogo žalosti i veliku količinu
negodovanja od strane kralja i kuća.
Sonea frknu. „Kao da je njih briga.”
On podiže obrve. „A, ali briga ih je. Priznajem da njihovi razlozi imaju
više veza sa držanjem Gilde pod kontrolom, nego saosećanja za dečaka ili
njegovu porodicu, ali smo bili kažnjeni za tu grešku.”
„Kako?”
Krivo se nasmešio. „Protestnim pismima. Javnim govorima. Upozorenjem
od kralja. Ne zvuči kao da je nešto bitno, ali u svetu politike, reči su mnogo
opasnije od šiba ili magije.”
Sonea odmahnu glavom. „Korišćenje magije je to što vi radite. U tome bi
trebalo da ste najbolji. Jedan čarobnjak može da načini grešku, ali ne toliko
koliko vas je bilo.”
On ispravi ramena. „Zar misliš da mi provodimo dane pripremajući se da
nas neka sirotica napadne magijski usmerenim kamenjem? Naši ratnici su
obučeni u najsuptilnijim manevrima i strategijama, ali nikakva situacija u
Areni ih ne može pripremiti za napad od strane njihovog sopstvenog naroda -
naroda koji smatraju bezopasnim.”
Sonea glasno frknu. Bezopasnim. Videla je kako su se na taj zvuk
Rotenovo usne stegle. Verovatno mu se gadim, pomislila je. Čarobnjacima su
žitelji straćarnika bili prljavi, ružni i dosadni. Da li su imali ikakvu predstavu
koliko ih življi mrze.
„Ali činili ste gotovo podjednako loše stvari i ranije”, kaza mu. „Videla
sam ljude sa opekotinama koje su dobili od čarobnjaka. Onda oni koju budu
zgnječeni kada preplašite gomilu i naterate je u stampedo. Ali najviše njih
umire nakon toga, od hladnoće, u straćarniku.” Namrštila se na njega. „Ali to
ne biste videli kao Gildinu krivicu, zar ne?”
„I ranije su se događale nezgode”, priznade on. „Čarobnjaci koji su
nepažljivi. Kada je moguće, one koji su povređeni iscelimo i damo im
nadoknadu. A što se tiče samog Pročišćenja...” Odmahnuo je glavu. „Mnogi
od nas misle da više nije potrebno. Znaš li zašto je to uopšte počelo?”
Sonea zausti da mu odgovori zajedljivo, ali onda poče da okleva. Neće
škoditi da sazna zašto on misli da je Pročišćenje počelo. „Reci mi onda."
Rotenov pogled postade zamišljen. „Pre više od trideset godina, jedna
planina na krajnjem severu je eksplodirala. Čađ je ispunila nebo i zaklonila
deo sunčeve toplote. Zima koja je usledila je bila tako dugačka i hladna da
nije ni bilo nikakvo pravog leta pre nego što je počela sledeća. Po celoj
Kajreliji i Elajnu usevi su propadali a stoka crkavala. Stotine, možda hiljade
zemljoradnika je sa svojim porodicama došlo u grad, ali nije bilo dovoljno
posla i smeštaja za sve njih.
Grad je bio pun izgladnelih ljudi. Kralj je delio hranu i naredio da se
mesta kao što je Trkačka arena pretvore u prihvatilišta. Poslao je određeni
broj seljaka kućama sa dovoljno hrane da izdrže do sledećeg leta. Međutim,
hrane nije bilo dovoljno za sve.
Rekli smo ljudima da sledeća zima neće biti tako teška, ali nam mnogi
nisu poverovali. Neki su čak mislili da će svet potpuno da se zaledi i da
ćemo svi umreti. Odbacili su svu čovečnost i pljačkali druge, verujući da
niko neće preživeti da ih kazni. Postalo je opasno hodati ulicama, čak i u sred
bela dana. Bande su provaljivale u kuće, a ljudi su ubijani u krevetima. Bilo
je to užasno vreme.” Odmahnuo je glavom. „Nikada ga neću zaboraviti.
Kralj je poslao Stražu da otera ove bande iz grada. Kada je bilo jasno da
to neće moći da se ostvari bez krvoprolića, zamolio je Gildu za pomoć.
Sledeća zima je takođe bila oštra i kada je kralj video znakove da se pomalja
slična nevolja, odlučio je da ponovo očisti ulice pre nego što situacija
postane opasna. Tako je sve od tada.”
Roten uzdahnu. „Mnogi kažu da je sa Pročišćenjem trebalo da se prestane
pre mnogo godina, ali sećanja dugo traju a straćarnik je postao mnogo puta
veći nego što je to bio tokom strašne zime. Mnogi strahuju šta se može
dogoditi ako se grad ne čisti svake zime, naročito sada kada postoje Lopovi.
Strahuje se da bi Lopovi iskoristili takvu situaciju da preuzmu grad.”
„To je besmisleno!”, uzviknu Sonea. Rotenova verzija priče je bila
predvidivo jednostrana, ali neki od razloga za prvo Pročišćenje koje je
ispričao su joj bilo novi i čudni. Eksplodirala planina? Nije bilo svrhe
raspravljati se, On bi joj samo ukazao na njeno neznanje oko tih stvari. Ali
ona je znala nešto što on nije.
„Pročišćenje je i bilo to što je stvorilo Lopove”, rekla mu je. „Zar misliš
da su svi ljudi koji su izbačeni bili lopovi i banditi? Isterali ste izgladnele
seljake i njihove porodice, i ljude kao što su prosjaci i skupljači otpadaka
kojima je grad bio neophodan da bi preživeli. Ti ljudi su se okupili da bi
mogli da pomognu jedni drugima. Preživeli su tako što su se pridružili
bezakonju, samo zato Što nisu videli razloga da žive pod kraljevim zakonima.
Isterao ih kada je trebalo da im pomogne.
„Pomogao je koliko je mogao.”
„Ne svima i to ne radi ni sada. Da li misliš da on čisti ulice od džeparoša
i bandi? Ne, to su dobri ljudi koji zarađuju na onome što bogati protraće, ili
imaju posao u gradu a žive u straćarama. Oni koji ne priznaju zakon su
Lopovi - a Lopovima nimalo ne smeta Pročišćenje zato što mogu da uđu ili
izađu iz grada kada god požele.” Roten je lagano klimnuo zamišljenog izraza
lica. „Pretpostavio sam da je tako.” Nagnuo se napred. „Sonea, ne volim
Pročišćenje ništa više od tebe - i nisam jedini koji se tako oseća.”
„Zašto onda ti to radiš?”
„Zato što kada kralj od nas zatraži da nešto učinimo, zakletvom smo
obavezni da ga poslušamo.”
Sonea ponovo frknu. „Znači da možete da okrivite kralja za bilo šta sto
počinite.”
„Svi smo mi kraljevi podanici”, podseti je on. „Mora da se vidi da ga
Gilda sluša zato što ljudima treba uverenje da ne želimo sami da vladamo
Kajrelijom.” Naslonio se u stolici. „Da smo nemilosrdne ubice kao što ti
veruješ da jesmo, zašto onda to već nismo učinili? Zašto čarobnjaci nisu
preuzeli kontrolu nad svim zemljama?”
Sonea slegnu ramenima. „Ne znam, ali življima ne bi pravilo nikakvu
razliku. Kada ste vi učinili nešto dobro za nas?”
Roten se namršti. „Ima mnogo toga što vi ne želite da vidite.”
„Kao na primer šta?”
„Čistimo marinu od mulja, na primer. Bez nas, Imardin ne bi mogao da
prima brodove i trgovina bi otišla drugde.”
„Kakve koristi od toga imaju življi?”
„To stvara posao za sve staleže u Imardinu. Brodovi dovode mornare koji
plaćaju smeštaj, hranu i robu. Radnici pakuju i nose robu. Zanatlije prave
robu.” Osmotrio ju je pa odmahnuo glavom. „Možda je naš rad previše
daleko do tvoj života da bi videla njegovu vrednost. Ako želiš da da nas
vidiš kako direktno pomažemo ljudima, razmisli o radu naših iscelitelja. Oni
naporno rade da...”
„Iscelitelji!” Sonea zakoluta očima. „Ko ima novac da priušti iscelitelja?
To košta deset puta više nego što Lopov zaradi za ceo život!”
Roten zastade. „Naravno, u pravu si”, reče tiho. „Postoji ograničen broj
iscelitelja - jedva dovoljno da održe korak sa bolesnima koji nam se obraćaju
za pomoć. Visoke cenu su tu da bi obeshrabrile one sa manjim boljkama da
bespotrebno oduzimaju isceliteljima vreme, a ostatak vremena odlazi na
učenje ne-čarobnjaka o lekovima kojima mogu da se leče te manje bolesti.
Ovi lekari leče ostatak građana Imardina.”
„Ne i življe”, odvrati Soena. „Mi imamo zdravitelje, ali postoji jednaka
šansa da će oni da te ubiju kao i da te izleče. Čula sam za samo par lekara
kada sam živela u Severnoj četvrti i oni su koštali zlatnu kapu."
Roten pogleda kroz prozor i uzdahnu. „Sonea, da mogu da rešim
probleme staleža i sirotinje u gradu, učinio bih to bez trenutka oklevanja. Ali
postoji malo toga što mi - čak i kao čarobnjaci - možemo da učinimo.”
„Ne? Ako zaista ne volite Pročišćenje, onda odbijte da idete. Recite
kralju da ćete učiniti sve ostalo osim toga. Dešavalo se to i ranije.”
Namrštio se, očigledno zbunjen.
„Kada je kralj Palen odbio da potpiše Savez.”
Potisnula je osmeh kada je ugledala njegov iznenađeni izraz. „Onda sredi
da kralj izgradi valjanu kanalizaciju i slične stvari u straćarniku. Njegov
čukundeda je to učinio za ostatak grada, pa zašto i on sada to isto ne bi
učinio za nas?”
On podiže obrve. „Ne želiš da preseliš ljude iz straćara u grad?”
Sonea odmahnu glavom.
„Delovi spoljašnjeg kruga su dobri. Grad neće prestati da se širi. Možda
bi kralj takođe trebalo da izgradi još jedan zid.”
„Zidovi su beskorisni i zastareli. Nemamo neprijatelja. Ali ostatak je...
zanimljiv." Procenjivački ju je pogledao.
„A šta bi još volela da učinimo?”
„Idite u straćarnik i lečite ljude.”
Iskrivio je lice. „Nema nas dovoljno.”
„I malo je bolje od ničega. Zašto je slomljena ruka jednog od pripadnika
Kuća važnija od slomljene ruke jednog živalja?”
Osmehnuo se i Sonea oseti uznemirujuću sumnju da njeni odgovori njemu
nisu predstavljali ništa više od izvora zabave. Šta je njega pa i bilo briga?
Samo je pokušavao da je navede da misli kako se saoseća sa njom. Trebaće
malo više od toga da bi je naveo da mu veruje.
„Nikada to nećete učiniti”, promumlala je. „Samo pričaš da bi neki od
vas pomogli da mogu, ali istina je to da ako bi nekom od čarobnjaka bilo
stalo, oni bi bili tamo. Nikakav zakon ih ne sprečava, pa zašto onda nijedan
ne ode? Reći ću ti zašto. Straćarnik je smrdljiv i prljav i radije biste se
pretvarali da oni ne postoje. Ovde vam je zaista udobno.” mahnula je po sobi
i ka njenom finom nameštaju. „Svi znaju da vam kralj prilično plaća. Pa, ako
vam je svima tako žao nas, onda treba da odložite deo tog novca za pomoć
ljudima, ali to ne radite. Radije biste sve zadržali za sebe.”
On skupi usta. Izraz lica mu je bio zamišljen. Postala je neobično svesna
tišine u sobi. Shvativši da mu je dozvolila da je isprovocira, ona zaškrguta
zubima.
„Ako bi velika količina novca bila data bilo kome od ljudi iz straćarnika
koje poznaješ”, blago je rekao, „da li misliš da bi sve to dali da pomognu
drugima?”
„Da”, ona odgovori.
Ona podiže obrvu. „Znači niko od njih ne bi bio u iskušenju da ga zadrži
za sebe?”
Sonea zastade. Znala je par ljudi koji bi ga zadržali. Dobro, više od par.
„Možda nekoliko”, priznade.
„A", on reče. „Ali ne želiš da ja verujem da su svi življi sebični, zar ne?
Ni ti ne bi trebalo da veruješ da su svi čarobnjaci sebični. Nesumnjivo bi me,
takode, uveravala da, uprkos kršenju gomile zakona i njihovom grubom
ponašanju, ljudi koje poznaješ su pristojan svet. Onda nema smisla da sudiš
o svim čarobnjacima na osnovu grešaka nekolicine, ili na osnovu njihovog
visokog porekla. Većina se, uveravam te, trudi da budu pristojni ljudi.”
Namrštivši se, Sonea skrenu pogled. To što je rekao je imalo smisla, ali
je nije nimalo tešilo. „Možda”, ona odgovori, „ali još uvek ne vidim ni jednog
čarobnjaka kako pomaže ljudima u straćarniku.”
Roten klimnu. „Zato što znamo da bi ljudi iz straćarnika odbili našu
pomoć.”
Sonea je oklevala. Bio je u pravu, ali ako bi življi odbili Gildinu pomoć,
to je zato što im je Gilda dala razloge da je mrze.
„Ne bi odbili novac”, istaknu ona.
„Pretpostavimo da si ti nisi jedna od onih koji bi ga gomilali, šta bi
učinila ako bih ti dao stotinu zlatnika da radiš sa njima šta ti drago?”
„Nahranila bih ljude”, reče mu.
„Stotinu zlatnika bi hranilo nekolicinu mnogo nedelja ili mnogo ljudi par
dana. Nakon toga, ti ljudi bi opet bili siromašni kao i ranije. Ne bi ništa
značajno postigla.”
Sonea otvori usta, a onda ih opet zatvori. Ništa nije mogla da kaže na to.
Bio je u pravu, a opet i nije. Sigurno postoji nešto loše i u tome što čak i ne
pokušavaju da pomognu.
Uzdahnuvši, pogledala je sebe i namrštila se na suludu odeću koju je
nosila. Uprkos tome što bi pomislio da je pobedio ako bi promenila temu,
ona poče da uvrće kraj ogrtača.
„Gde je moja odeća?”
Pogledao je u svoje ruke. „Odneta. Daću ti novu.”
„Želim svoju staru”, reče mu.
„Naložio sam da se spali.”
U neverici ga je posmatrala. Njen ogrtač, iako prljav i nagoreo na
pojedinim mestima, bio je dobrog kvaliteta - i Seri joj ga je dao.
Na vratima se začu kucanje. Roten ustade.
„Moram sada da idem, Sonea”, reče joj. „Vratiću se za sat vremena."
Gledala je kako se udaljava i otvara vrata. Na trenutak je videla luksuznu
sobu sa druge strane vrata. Dok ih je zatvarao napregla se ne bi li čula
okretanje ključa i javi joj se tračak nade kada se to nije dogodilo.
Mršteći se, zurila je u vrata. Da li su zaključana magijom? Približila im
se za korak, a onda čula prigušene glasove koji su dopirali iz susedne sobe.
Nema svrhe da sada oprobava vrata, ali možda kasnije...

—oOo—

Bol je snažno pritiskao njegovu glavu, ali je osetio kako mu nešto hladno
curi iza uveta. Otvorivši oči, Seri vide tamom zamagljeno lice. Žensko lice.
„Sonea?”
„Zdravo.” Glas mu je bio nepoznat. „Bilo je krajnje vreme da nam se
vratiš.”
Seri čvršće zatvori oči i ponovo ih otvori. Lice je postalo jasnije. Duga
kosa je uokvirivala egzotično lepe crte lica. Ženina koža je bila tamnija, ali
ne toliko crna kao Farenova. Poznati, pravi kajrelijanski nos je dugom licu
pridodavao na eleganciji. Bilo je to kao da su Sonea i Faren postali jedna
osoba.
Sanjam, on pomisli.
„Ne, ne sanjaš”, odgovori žena. Pogledala je nešto iznad njegove glave.
„Mora da je to bio prilično jak udarac. Da li želiš da pričaš sada sa njim?"
„Mogao bih da pokušam.” Glas je bio poznat. Kako je Faren ušao u
vidno polje, sećanje mu se vratilo i Seri pokuša da se pridigne. Tama se se
kovitlala, a u glavi mu je grmelo od bolova. Osetio je ruke na ramenima i
nevoljno dopustio da bude gurnut natrag na leđa.
„Zdravo, Seri. Ovo je Kaira.”
„Izgleda kao ti, samo je lepa”, promrmlja Seri.
Faren se nasmeja. „Hvala. Kaira je moja sestra.”
Žena se osmehnu i skloni sa vidika. Seri je čuo vrata negde sa svoje
desne strane. Zagledao se u Farena.
„Gde je Sonea?”
Lopov se uozbilji. „Čarobnjaci su je uhvatili. Odveli su je u Gildu.”
Reči su odjekivale nanovo i nanovo Serijevim umom. Osetio je kako ga
iznutra nešto užasno razdire. Nema je više! Kako je mogao da poveruje da
može da je zaštiti? Ali ne. Faren je trebalo da je bezbedno čuva. Iskra besa
zasja. On zausti da govori...
Ne. Moram da je nađem. Moram da je povratim. Možda će mi trebati
Farenova pomoć.
Sav bes nestade iz njega. Seri se namršti na Lopova.
„Šta se dogodilo?”
Faren uzdahnu. „Neizbežno. Pronašli su je.” Od odmahnu glavom. „Ne
znam šta sam mogao da učinim da ih zaustavim. Već sam sve pokušao.”
Seri klimnu. „A sada?”
Farenove usne se izviše u neveseli poluosmeh.
„Nisam uspeo da ispoštujem svoj deo pogodbe. Sonea, međutim, nikada
nije dobila priliku da koristi za mene svoju magiju. Oboje smo pokušali i
nismo uspeli. A što se tebe tiče...” Farenov osmeh nestade. „Voleo bih da
ostaneš sa mnom.”
Seri je piljio u lopova. Kako može da tako olako napusti Soneu?
„Slobodan si da ideš ako želiš”, dodade Faren.
 „A šta je sa Soneom?”
Lopov se namršti. „Ona je u Gildi.”
„Mestu u koje nije preterano teško provaliti. Ja sam radio ranije.”
Faren se još dublje namršti. „To bi bila ludost. Sigurno je pažljivo
čuvaju.”
„Odvratićemo im pažnju.”
„Nećemo uraditi ništa ni nalik na to.” Farenove oči blesnuše. Odmakao
se par koraka, a ona ponovo prišao Seriju. „Lopovi se nikada nisu
suprotstavljali Gildi i nikada i neće. Nismo toliko glupi da mislimo da
možemo da pobedimo.”
„Oni nisu toliko pametni. Veruj mi, ja sam...”
„NE!”, preseče ga Faren. Duboko je udahnuo, a onda ispustio vazduh.
„Nije to tako lako kao što ti misliš, Seri. Odmori se. Zaceli se. Razmisli o
tome šta predlažeš. Uskoro ćemo ponovo pričati.”
Sklonio se sa vidika. Seri je čuo kako se vrata otvaraju, a zatim čvrsto
zatvaraju. Pokušao je da ustane, ali osetio se kao da će glava da mu pukne
od bola. Uzdahnuo je, sklopio oči i mirno legao, teško dišući.
Mogao je da pokuša da ubedi Farena da spase Soneu, ali je znao da neće
uspeti. Ne. Ako namerava da je spase, moraće to sam da učini.
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

SONEINA ODLUKA
Sonea ponovo pogleda po sobi. Iako nije bila velika, bila je raskošna.
Mogla je da se nalazi u bilo kojoj kući u Unutrašnjem gradu, ali je sumnjala u
to.
Prišla je prozoru, odgurnula lepo ukrašeni paravan koja ga je zaklanjao,
zadržala dah i ustuknula.
Vrtovi Gilde su se prostirali pred njom. Zgrada Univerziteta se uzdizala
sa njene desne strane, a kuća visokog gospodara je ležala sa leva,
polusakrivena drvećem. Ona se nalazila na prvom spratu zgrade koju je Seri
nazvao „čarobnjačkom zgradom.”
Gilda je vrvela od od čarobnjaka. Gde god bi pogledala videla je prilike
u odorama: vrtu, na prozorima, ili dok se šetaju uz snegom oivičenu stazu
odmah pod njenim prozorom. Dršćući, navukla je ponovo zavesu i okrenula
se.
Zapljusnuo ju je potpuni očaj.
U zamci sam. Nikada neću napustiti ovo mesto. Neću videti Džonu i
Ranela, ni Serija, više nikada.
Trepnula je kada joj suze zamagliše vid. Videvši krajičkom oka neku
kretnju, okrenula se i ugledala svoj odraz u sjajnom ogledalu. Zagledala se u
lice sa crvenim očima. Devojčina usta se iskriviše od prezira.
Zar ću ovako lako da se predam? upitala je odraz. Zar ću da cmizdrim
kao dete?
Ne! Gilda je možda tokom dana puna čarobnjaka, ali ona ju je videla i
noću i znala je koliko je lako šetati neprimećeno njome. Ako sačeka noć i
uspe da se iskrade napolje, ništa je ne može zaustaviti da se vrati u
straćarnik.
Naravno, izlazak napolje je predstavljao problematičan deo. Čarobnjak će
je verovatno zaključati. Međutim, sam Roten je rekao da su čarobnjaci nisu
nesposobni da pogreše. Čekaće i posmatraće. Kada se ukaže prilika, biće
spremna da je iskoristi.
Lice u ovalnom ogledalu je sada bilo suvo i kruto od rešenosti. Osećajući
se bolje, prišla je malom stolu. Podigavši Četku za kosu, procenjujući je,
pomazila je srebrnu dršku. Ovako nešto, nakon što ga zameni u zalagaonici,
kupiće joj novu odeću i hraniti je nekoliko nedelja.
Da li je Rotenu uopšte palo na pamet da bi mogla da ih ukrade. Naravno,
ne bi bio zabrinut oko krađe ako je bio siguran da neće pobeći. Uzimanje
dragocenosti joj neće pomoći dokle god je još u Gildi.
Pogledavši ponovo po sobi, pade joj na pamet da je ovo veoma čudan
zatvor. Očekivala je hladnu ćeliju, a ne udobnosti i luksuz.
Možda je zaista nameravao da je pozove da se pridruži Gildi.
Pogledala je u ogledalo i pokušala da zamisli sebe u odori. Koža joj se
naježi.
Ne, pomisli, nikada ne bih mogla da budem jedna od njih. Bilo bi to kao
da sam sve izdala - prijatelje, sve ljude iz straćara, sebe...
Ali morala je da nauči da kontroliše svoje moći. Opasnost je bila istinska
i Roten je verovatno zaista nameravao da je nauči tim stvarima - makar zbog
toga da izbegne haos u gradu. Međutim, sumnjala je da će je naučiti ičemu
više od toga. Setila se nerviranja i užasa u proteklih šest nedelja i zadrhtala.
Moći su joj već izazvale dovoljno problema. Ne bi bila razočarana ako ih
nikada opet ne bi koristila.
Šta će joj se dogoditi onda? Da li će joj Gilda dozvoliti da se vrati u
straćarnik? Verovatno ne. Roten je tvrdio da Gilda želi da joj se ona pridruži.
Ona? Devojka iz straćara? Opet, ne baš verovatno.
Ali zašto bi joj ponudili to? Da li je postojao neki drugi razlog?
Podmićivanje? Možda će obećati da je nauče magiju ako ona... uradi šta? Šta
bi Gilda mogla da želi od nje?
Namrštila se kada joj se odgovor ukazao u umu.
Lopovi.
Ako bi pobegla, da li bi Faren još uvek bio zainteresovan da je sakriva?
Da - naročito ako njene moći više ne budu bile opasne. Kada bi joj poklonio
svoje poverenje, ne bi joj bilo teško da radi protiv Lopova. Mogla je da
koristi svoje umne sposobnosti da šalje Gildi podatke o kriminalnim grupama
u gradu.
 Frknula je. Čak i ako bi želela da sarađuje sa Gildom, Lopovi bi to
veoma brzo otkrili. Nijedan živalj nije bio tako glup da skvimpa Lopove. Čak
i ako bi uspela da se zaštiti magijom, ne bi mogla da ih spreči da ne povrede
njene prijatelje i porodicu. Lopovi su bili nemilosrdni kada bi ih neko
prevario.
Ali da li će imati izbora? Šta ako joj Gilda pripreti da će je ubiti ako im
ne pomogne? Šta ako priprete da će nauditi njenoj porodici i prijateljima?
Dok je uznemirenost u njoj rasla, pitala se da li Gilda zna za Džonu i Ranela.
Odagnala je tu pomisao, još uvek se čuvajući jakih emocija koje bi mogle
da oslabe njenu kontrolu nad magijom. Odmahujući glavom, okrenula se od
ogledala. Na stočiću pored kreveta se nalazila neka knjiga. Prešla je preko
sobe i uzela je.
Listajući strane, otkrila je da su ispisane urednim redovima teksta.
Pažljivije pogledavši, bila je iznenađena što može da razume većinu reći.
Serinovi časovi su bili delotvorniji nego što je mislila.
Ispostavilo se da je tekst o čamcima. Nakon što je pročitala nekoliko
redova, shvatila je da poslednja reč u svaka dva reda završavala istim
zvukom, kao tekstovi pesama koje su ulični zabavljači pevali na tržnicama ili
u bol-kućama.
Ukočila se kada je čula blago kucanje na vratima. Kako su se otvorila,
Sonea brzo spusti knjigu natrag na sto. Ugledala je Rotena na vratima, sa
svežnjem tkanine pod miškom.
„Umeš li da čitaš?"
Razmislila je kako da odgovori. Da li je bilo razloga da krije svoju
sposobnost? Nije mogla da se seti nikakvog, a i bilo bi zadovoljna da mu
pokaže da nisu svi življi nepismeni.
„Pomalo”, ona priznade.
On zatvori vrata i pokaza ka knjizi.
„Pokaži mi", reče. „Pročitaj mi nešto naglas."
Osetila je kako joj se prikrada sumnja, ali ona je odagna. Ponovo
podigavši knjigu, otvorila ju je i počela da čita.
Istog trenutak je zažalila što se dovela u ovu situaciju. Svesna
čarobnjakovog pogleda, bilo joj je teško da se koncentriše. Strana koju je
odabrala je bila teža od one prve, i osetila je kako joj se obrazi zažaruju kada
je nabasala na nepoznate reči.
 „Marina, ne marinada.”
Razljućena što ju je prekinuo, zatvorila je knjigu i bacila je na krevet.
Izvinjavajuće se osmehnuvši, Roten spusti zamotuljak tkanine pored nje.
„Da li si učila da čitaš?”, upita je.
„Tetka me je učila.”
„A nedavno si vežbala."
Skrenula je pogled. „Uvek ima stvari za čitanje. Znaci, etikete,
obaveštenja o nagradi...”
Nasmešio se. „Pronašli smo knjigu o magiji u jednoj od soba u kojima si
bila. Da li si razumela išta iz nje?”
Upozoravajuća jeza joj se sjuri niz kičmu. Ne bi joj poverovao ako bi
porekla da je čitala knjigu, ali ako bi priznala, postavio bi joj još pitanja koja
bi slučajno mogla da otkriju koje je druge knjige čitala. Ako zna da su knjige,
koje je Seri ukrao, nestale, morao bi da razmisli o mogućnosti da se ušunjala
noću u Gildu, i možda bi bio obazriviji oko njenog zaključavanja.
Umesto odgovora, klimnula je ka zavežljaju koji je bio na krevetu.
„Šta je ovo?”
Ispitivao ju je par trenutaka, a onda slegnuo ramenima. „Odeća.”
Sonea sumnjičavo pogleda svežanj.
„Daću ti vremena da se presvučeš, a onda ću poslati unutra svog slugu sa
hranom.” Okrenuo se vratima.
Pošto je otišao, Sonea odvi zamotuljak. Na njeno olakšanje, nije joj
doneo čarobnjačku odoru. Našla je par jednostavnih pantalona, potkošulju i
košulju sa visokom kragnom - sličnu onoj koju je nosila u straćarniku, ali
načinjenu od mekih, skupih materijala.
Odbacivši komotnost spavaćice i ogrtača, navukla je novu odeću. Iako se
sada osećala pristojno pokrivenom, osećala se kao da joj je koža neobično
gola. Pogledavši u svoje ruke, videla je da su joj nokti podsečeni i očišćeni.
Omirisala je Šake i osetila blagi miris sapuna.
Kroz nju prolete drhtaj uznemirenosti i protivljenja. Neko ju je okupao
dok je spavala. Pogledala je u vrata. Roten?
Ne, ona odluči, takav zadatak bi bio prepušten slugama. Prošavši prstima
kroz kosu, otkrila je da joj je i ona oprana.
Prošlo je još nekoliko minuta, a onda se na vratima začulo blago kucanje.
Setivši se da je čarobnjak rekao da će da joj pošalje slugu, Sonea je sačekala
da neznanac uđe. Ponovo se začulo kucanje.
„Gospo?”, oglasi se žena, glasom prigušenim vratima. „Mogu li da
uđem?”
Zabavljena ovim, Sonea sede na krevet. Niko je nikada ranije nije oslovio
sa „gospo”.
„Ako želiš”, odgovorila je.
Žena od tridesetak godina uđe u sobu. Bila je odevena u običnu, sivu
poslužiteljsku bluzu i odgovarajuće pantalone i nosila je pokriveni
poslužavnik.
„Zdravo” reče žena, nervozno se smeškajući. Oči su joj dolutale do
Soneinih, a onda je brzo skrenula pogled.
Sonea je posmatrala kako sluškinja donosi poslužavnik do stola i spušta
ga. Kada je posegnula da skloni prekrivku, ruka joj blago zadrhta. Sonea se
namršti. Čega se sluškinja plašila? Sigurno ne obične devojke iz straćara?”
Žena je namestila nekoliko stvari na poslužavniku, a onda se okrenula i
duboko poklonila Sonei pre nego što je užurbano izašla iz sobe.
Sonea je nekoliko minuta piljila u vrata. Žena joj se upravo poklonila. To
je bilo... čudno. Uznemiravajuće. Nije mogla tačno da shvati šta je to značilo.
Onda joj je miris toplog hleba i nečega primamljujuće začinjenog okrenuo
pažnju ka poslužavniku. Obilna činija supe i tanjir malih, slatkih kolača su je
mamili, i ona oseti kako joj stomak krči.
Nasmešila se. Čarobnjaci će uskoro otkriti da ne mogu da je podmite da
izda Farena, ali nisu to baš odmah morali da saznaju. Ako se malo bude
poigravala sa njima, možda će se dugo vremena ovako ophoditi prema njoj.
Nimalo je neće gristi savesti ako ih bude iskorišćavala.

—oOo—

Sonea se ušunjala u salom sa svom obazrivom nervoznošću divlje

životinje koja izlazi iz kaveza. Njen pogled je leteo tamo-amo, najduže se
zadržavši na vratima, pre nego što se zaustavio na Rotenu.
„Ovo vodi do male umivaonice”, reče joj Roten, pokazujući. „Moja
spavaća soba je ovamo, a ta vrata vode u glavni hodnik Čarobnjačkog
doma.”
Zurila je u ulazna vrata, a onda pogledala u njega pre nego što je prišla
najbližoj polici sa knjigama. Roten se nasmešio, pošto mu je bilo drago da
vidi da su je knjige privukle.
„Slobodno skini sa police šta god te zanima”, nagovarao ju je. „Pomoći
ću ti da ih pročitaš, a onda ću ti objasniti ono što ne razumeš.”
Podignutih obrva, ponovo je pogledala je u njega i nagla se bliže
knjigama.
Pošla je da prstom dotakne hrbat knjige, ali se ukočila kada je odjeknuo
univerzitetski gong.
„To javlja polaznicima da je vreme da se vrate na časove” on objasni.
Otišavši do jednog od prozora, on je pozva da priđe i pogleda.
Došla je do sledećeg prozora i pogledala. Istog trena joj se lice zgrči od
napetosti. Setajući pogledom, posmatrala je kako se čarobnjaci i polaznici
vraćaju na Univerzitet.
„Šta znače boje?”
Roten se namršti. „Boje?”
„Odore su različitih boja.”
„Ah.” Naslonio se na okvir prozora i osmehnuo. „Prvo treba da ti
objasnim par stvari o disciplinama. Postoje tri velike upotrebe koje važe za
magiju: isceljivanje, alhemija i ratničke veštine.” Pokazao je ka paru
iscelitelja koji su lagano šetali vrtom. „Iscelitelji nose zeleno. Isceljivanje
uključuje više od samo magičnih načina isceljivanja rana i lečenja bolesti.
Takođe uključuje i celokupno medicinsko znanje, što je čini disciplinom
kojoj mora da se posveti ceo život.” Pogledavši u Soneu, primetio je
zainteresovanost u njenim očima.
„Ratnici nose crveno”, kaza joj, „i izučavaju strategiju i načine upotrebe
magije u borbi. Neki takođe upražnjavaju tradicionalne oblike borbe i
mačevanja.”
Pokazao je na svoju odoru. „Ljubičasto predstavlja alhemiju, koja
uključuje sve što može biti učinjeno sa magijom. To su hemija, matematika,
arhitektura i mnogo drugih upotreba magije.”
Sonea polako klimnu. „A šta je sa smeđim odorama?”
„To su polaznici.” On pokaza ka dvojici mladića. „Da li vidiš kako
njihove odore dopiru samo do butina?” Sonea klimnu. „Pune odore će dobiti
tek kada diplomiraju, a do tada će već odabrati disciplinu koju će slediti.”
„Šta ako žele da nauče više od jedne?”
 Roten se zakikota. „Za to jednostavno nema dovoljno vremena.”
„Koliko dugo ih izučavaju?”
„To zavisi od toga koliko im je potrebno da savladaju potrebne veštine.
Obično pet godina.”
„Onaj tamo”, Sonea pokaza. „On nosi pojas druge boje.”
Roten ugleda gospodara Balkana kako prolazi ispod njih duboko
namrštenog grubog lica kao da ga brine težak problem.
„Veoma pronicljivo od tebe.” Roten se sa odobravanjem osmehnu. „Pojas
je crn. To pokazuje da je čovek koga gledaš starešina njegove odabrane
veštine.”
„Starešina ratnika.” Sonea pogleda u Rotenovu odoru i suzi oči.
„Koju vrstu alhemije ti proučavaš?”
„Hemiju. Takođe je i predajem.”
„Šta je to?”
Zastao je, razmišljajući kako najbolje da joj objasni rečima koje bi ona
razumela. „Mi radimo sa supstancama: tečnostima, čvrstim i gasovima.
Mešamo ih zajedno, ili ih zagrevamo ili ih izlažemo drugim uticajima da
vidimo šta će da se dogodi.”
Sonea se namršti. „Zašto?"
Roten se šeretski nasmeši. „Da vidimo da li možemo da otkrijemo nešto
korisno."
Soneine obrve se izdigoše. „Koje korisne stvari ste otkrili?”
„Ja ili hemičari Gilde?”1
„Ti.”
Nasmejao se. „Ne mnogo! Pretpostavljam da bi mogla da me nazoveš
promašenim alhemičarem, ali tokom vremena sam otkrio jednu važnu stvar.”
Sonea podiže obrve.
„A šta to?”
„Da sam veoma dobar učitelj.” Odmakavši se od prozora, zagledao se u
policu sa knjigama. „Ako bi mi dozvolila, pomogao bih ti da poboljšaš svoje
čitanje. Da li si zainteresovana da radiš na tome tokom poslepodneva?”
Dugo ga je samo posmatrala, izraza suzdržanog, ali zamišljenog. Konačno
je kruto klimnula. „Šta misliš da bi trebalo da probam?”
Prišavši knjigama, Roten pređe pogledom preko tomova. Trebalo mu je
nešto lako za čitanje ali što će joj držati pažnju. Izvadivši jednu knjigu,
prelistao je strane.
Bila je raspoloženija za saradnju nego što je očekivao. Bila je veoma
znatiželjna, a njeno interesovanje za knjige i sposobnost da čita su bile
neočekivane prednosti. Oba su pokazivala da bi mogla da se prilagodi životu
učenja.
Klimnuo je sebi. Sve što je trebalo da uradi je da je ubedi da Gilda nije
toliko loša kao što ona misli da jeste.

—oOo—

Danil se nasmešio prijatelju. Od kada se u toku večeri pridružio Jaldinu i

njegovoj ženi, Roten je bez prestanka pričao. Danil nikada ranije nije video
Rotena tako uzbuđenog oko potencijalnog polaznika - iako se Danil nadao da
njegov prijatelj bio ovoliko strastven kada je preuzimao njegovu obuku.
„Ti si optimista, Rotene. Tek što si je upoznao i već pričaš da će ona biti
dika Univerziteta.”
Osmehnuo se kada je izraz njegovog prijateljev postao ođbramben.
„Jesam li?”, odgovori Roten. „Ako nisam bio, da li bih imao toliko
uspeha sa polaznicima tokom svih ovih godina? Ako dignete ruke od njih,
nemaju razloga da se trude.”
Danil klimnu. On nije bio baš najbolji polaznik za saradnju i opirao se
Rotenovim prvim pokušajima da usmeri njegov um dalje od prepirki sa
Fergunom i njegovim kolegama polaznicima. Uprkos svim Danilovim
pokušajima da dokaže da Roten greši, njegov učitelj nikada nije odustao od
njega.
„Da li si joj rekao da ne nameravaš da joj naškodiš?”, upita Ezril.
„Objasnio sam joj okolnosti smrti mladića i da želimo da je naučimo da
kontroliše moći. Da li je poverovala ili ne...” Slegnuo je.
„Da li si joj rekao da može da pristupi Gildi?”
Roten iskrivi lice. „Nisam navaljivao sa time. Ne voli nas baš previše.
Nije da nas smatra odgovornim za stanje siromašnih, ali oseća da bi trebalo
nešto da preduzmemo po tom pitanju.” Namrštio se. „Kaže da nas nikada nije
videla kako radimo nešto dobro, što je verovatno tačno. Većina posla koji
obavljamo za grad ne utiče na nju niti na ostatak živalja. A tu je i
Pročišćenje.”
„Onda teško da je iznenađujuće Što ne voli Gildu”, reče Ezril. Nagnula se
napred. „Ali kakva je ona zaista?"
Roten se zamisli. „Tiha, ali prkosna. Očigledno je uplašena, ali mislim da
nećemo videti suze. Siguran sam da razume da mora da se nauči kontroli,
tako da mislim da još uvek neće pokušavati da pobegne.”
„A nakon što nauči kontrolu?”, upita Jaldin.
„Nadajmo se da ćemo je do tada ubediti da nam se pridruži."
Roten uzdahnu. „Nisam siguran šta će se dogoditi. Ne možemo nikoga
primorati da nam se pridruži, ali po zakonu, ne možemo ni dozvoliti da
postoje čarobnjaci izvan Gilde. Ako odbije”, on načini grimasu, „nećemo
imati izbora nego da joj blokiramo moći.”
Ezriline oči se raširiše. „Blokiramo ih? Da li je to loše?”
„Ne. To je... pa bilo bi traumatično za većinu čarobnjaka zato što su
navikli da imaju moći koje mogu da prizovu. U Soneinom slučaju, imamo
nekoga ko nije navikao da upotrebljava magiju - barem ne u korisnom
obliku.” On slegnu. „Neće joj mnogo nedostajati.” „Koliko misliš da će ti
trebati da je naučiš kontroli?”, upita Jaldin. „Osećam se nelagodno znajući da
samo nekoliko vrata dalje živi nekontrolisani čarobnjak."
„Trebaće mi neko vreme da zadobijem njeno poverenje”, odgovori Roten.
„Možda potraje nekoliko nedelja.”
„Sigurno ne!”, uzviknu Jaldin. „Nikada ne traje duže od dve nedelje, čak i
za najnapornije polaznike.”
„Ona nije razmaženo i nervozno dete iz Kuća.”
„Pretpostavljam da si u pravu.” Jaldin odmahnu glavom i uzdahnu. „Do
kraja nedelje ću da dobijem nervni napad.”
Roten se nasmešio i podigao svoj pehar do usta. „E, ali što duže bude
trajalo, to ću imati više vremena da je ubedim da ostane.”

—oOo—

Sedeći na krevetu, Sonea je zurila u vrt kroz uski procep u paravanu i

poigravala se tankom iglom za kosu. Napolju je bila noć i mesec se uzdigao.
Sneg na ivicama staze se slabašno presijavao na blagoj svetlosti.
Pre sat vremena se ponovo oglasio gong. Dok su čarobnjaci i polaznici
išli ka svojim Domovima, posmatrala je i čekala. Sve je bilo tiho osim što bi
povremeno sluga žurno prošao, dok mu se dah iza njega pretvarao u paru na
hladnom noćnom vazduhu.
Ustavši, prišunjala se vratima i spustila uvo na njih. Iako je slušala dok je
vrat nije zaboleo, nije čula da iz susedne sobe dopire bilo kakav zvuk.
Pogledala je rukohvat. Bio je od glatkog, ispoliranog drveta. U njega su
bili umetnuti tamniji komadi drveta koji su sačinjavali linije simbola Gilde.
Sonea je prstom pratila šaru diveći se veštini i trudu koji je uložen u običnu
kvaku.
Polako, u tišini je počela da je okreće. Okrenula se samo blago pre nego
što je nešto zaustavilo njen pokret. Pažljivo je povukla vrata na unutra, ali
brava je još uvek držala vrata na mestu.
Neuznemirena ovime, počela je da okreće dršku u suprotnom pravcu.
Ponovo se samo blago okrenula, pre nego što je stala. Povukla je vrata, ali se
ona nisu pomerila.
Sagnuvši se, podigla je ruku da ubaci ukosnicu u bravu, ali je stala. Nije
bilo ključaonice.
Sonea uzdahnu i čučnu. Nijedanput kada je Roten napuštao sobu nije čula
da se okreće ključ, a ranije je primetila da sa druge strane nema nijedne reze.
Vrata su bila zaključana magijom.
I onako nije nigde nije ni mogla da ode. Morala je da ostane dok ne nauči
da kontroliše magiju.
Ali trebalo je da testira svoje granice. Ako ne traži put za bekstvo, možda
nikada nijedan neće ni naći.
Uspravila se i prišla stolu pored kreveta. Na njemu je nepomično ležala
knjiga pesama. Podigla ju je i otvorila na prvu stranu. Nešto je tamo bilo
zapisano. Prišavši stolu, upalila je sveću koju joj je Roten ostavio.
„Za mog dragog Rotena, kao spomen na rođenje našeg sina. Jilara.”
Sonea nabra usne. Znači, bio je oženjen i imao je barem jedno dete. Pitala
se gde li je njegova porodica. Imajući u vidu Rotenove godine, sin mu je
verovatno bio odrastao čovek.
Delovao je kao pristojan tip osobe. Uvek je smatrala sebe dobrim
procenjivačem karaktera - to je bilo nešto što je naučila od tetke. Instinkti su
joj govorili da je Roten nežan i dobronameran. Ali to nije značilo da može da
mu veruje, podsetila se. Ipak je bio čarobnjak, obavezan da radi šta god
Gilda poželi.
Udaljeni piskavi smeh dopre od spolja, privukavši joj pažnju natrag
prozoru. Gurnula je zastor u stranu i gledala par kako hoda baštom dok su
zelene odore koje su izvirivale ispod ogrtača biještale na svetlosti lebdećih
svetala. Dvoje dece je trčalo ispred njih, gađajući se snegom.
Sonea je gledala kako prolaze, prateći pogledom ženu. Za vreme
Pročišćenja nikada nije videla čarobnice. Da li su birale da ne idu, pitala se,
ili je postojalo pravilo koje ih je sprečavalo?
Stegla je usne. Džona joj je pričala da su ćerke iz bogatih porodica
pažljivo čuvane dok se ne bi udale za muževe koje bi njihovi očevi odabrali.
Žene unutar Kuća nisu donosile nikakve bitne odluke.
U straćarniku niko nije ugovarao brakove. Iako su žene pokušavale da
pronađu muškarca koji može da izdržava porodicu, obično su se udavale iz
ljubavi. Dok je Džona verovala da je ovo bolje, Sonea je bila cinična.
Primetila je da žene često trpe mnogo toga kada su zaljubljene, ali u nekom
trenutku ljubav iščili. Bolje je udati se za čoveka koji ti se sviđa i kome
veruješ.
Da li se čarobnice čuvaju pod staklenim zvonom? Da li se ohrabruju da
prepuste upravljanje Gildom muškarcima? Bilo bi frustrirajuće biti moćna u
magiji, a opet biti pod potpunom kontrolom drugih.
Kako je porodica otišla van njenog vidokruga, Sonea krenu da se
odmakne od prozora, ali dok je poslednjim pogledom preletela po tlu,
primetila je pokret na jednom od prozora Univerziteta. Pogledavši pažljivije,
ugledala je ovalno lice.
Po izrezu oko vrata zaključila je da je prilika čarobnjak. Iako zbog mraka
i daljine nije bila sigurna, imala je jak osećaj da je posmatra. Jeza joj se pope
uz kičmu i ona brzo navuče paravan.
Uznemirena, prešla je na preko sobe i ugasila sveću, a zatim legla na
krevet i ušuškala se u ćebad. Osetila se isušeno, umorna od razmišljanja,
umorna od strahovanja. Umorna od umora...
Ali dok je piljila u tavanicu, znala je da san neće lako doći.
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

DALJE OD VREBAJUĆIH POGLEDA

Slabunjavo i bledo svetio je obasjavalo drveća i zgrade Gilde. Seri se
namrštio. Poslednji put kada je bio ovde, sve je bilo obavijeno tamom. Mora
da je zadremao, ali nije mogao da se seti da je zatvorio oči. Protrljao je lice i
osmotrio okolinu i prisećao se duge noći koju je upravo preživeo.
Počelo je sa Farenom. Oporavljen i nahranjen, Seri je ponovo pitao
Lopova da li će da mu pomogne da spase Soneu. Farenovo odbijanje je bilo
odlučno.
„Da ju je zarobila straža ili čak da je zatvorena u palati, već bih je doveo
natrag - i uživao u dokazivanju da mogu.” Faren se kratko osmehnuo, ali
onda se njegov izraz uozbiljio. „Ali ovo je Gilda, Seri. To što predlažeš je
izvan mog domašaja.”
„Nije”, navaljivao je Seri. „Ne postavljaju stražu ni magične barijere.
Oni...”
„Ne, Seri.” Farenove oči sevnuše. „To nije pitanje stražara ili barijera.
Gilda nikada nije imala dobar razlog da podigne svoju zadnjicu i učini nešto
povodom nas. Ako bismo je oteli na njihovoj teritoriji, to bi moglo da im da
razlog da pokušaju. Veruj mi, Seri, niko ne želi da sazna da li može da im
umakne ili ne.”
„Lopovi ih se plaše?”
„Da.” Farenov izraz je bio neuobičajeno trezven. „Plašimo se. I to sa
dobrim razlozima.”
„Ako namestimo da izgleda kao da ju je neko drugi spasao...” „Gilda će
opet verovati da smo to bili mi. Slušaj me, Seri. Znam te dovoljno dobro da
pretpostavim da ćeš pokušati da je spaseš na svoju ruku. Bolje razmisli o
ovome: drugi će da te ubiti ako te budu smatrali pretnjom. Pažljivo nas
posmatraju.”
Seri mu ništa na to nije odgovorio.
 „Da želiš da nastaviš da radiš za mene?”
Seri mu je klimnuo.
„Odlično. Imam još jedan posao za tebe ako ga želiš.”
Farenov posao ga je odveo do marine, što dalje moguće od Gilde. Nakon
toga, Seri je prešao preko grada, preskočio zid Gilde i smestio se u šumu da
posmatra.
Dok se sa napredovanjem noći smanjivala aktivnost, Seri je video kretnje
na jednom od prozora Univerziteta. Pojavilo se lice. Lice muškarca koji je
pažljivo posmatrao čarobnjačku zgradu.
Posmatrač je pola sata ostao na svom mestu. Konačno, bledo lice se
promolilo na prozoru čarobnjačke zgrade i Serijevo srce je poskočilo.
Prepoznao ju je čak iz daljine.
Sonea je nekoliko minuta posmatrala vrt, a onda je pogledala ka
posmatraču. Videvši njega, brzo se sklonila sa vidika.
Posmatrač je takođe ubrzo otišao. Iako je Seri ostao ćele noći, nije video
nikakvog drugog pokreta, ni od čarobnjaka ni od Sonee. Sada kada je zora
bila blizu, znao je da je trebalo da se vrati Farenu. Lopov ne bi odobravao
Serijevo špijuniranje, ali Seri je mislio na to.
Priznanje da je Sonea previše dobro čuvana bi bilo dovoljno da smekša
Lopova. Faren je zabranio pokušaj Spašavanja, a ne i sakupljanje podataka, a
sigurno je očekivao da Seri potraži dokaze da je ona još živa.
Seri ustade i protegnu se. Međutim, neće reći Farenu šta je saznao od
noćašnjeg posmatranja. Osim misterioznog posmatrača, Gilda nije postavila
nikakvu spoljnu stražu. Ako je Sonea bila sama u toj prostoriji, još je bilo
nade za nju.
Osmehnuvši se prvi put u poslednjih nekoliko dana, Seri se kroz šumu
zaputio ka straćarniku.

—oOo—

Sonea se uplašeno probudi i našla Rotenovu služavku kako pilji u nju.

„Izvinite me, gospo”, reče ona brzo. „Ali kada sam videla da je krevet
prazan, pomislila sam... Zašto spavate na podu?”
Ustavši, Sonea se ispetlja iz ćebića. „Krevet", reče „previše tone.
Osećam se kao da ću da propadnem kroz njega.”
 „Tone?” Žena trepnu od iznenađenja. „Mislite da vam je previše mekan?”
Veselo se nasmešila. „Ali vi verovatno nikada ranije niste spavali na
madracima od reber vune. Evo.”
Svukla je čaršave sa kreveta i otkrila nekoliko slojeva debelih
sunđerastih madraca. Zahvativši polovinu, svukla ih je sa kreveta.
„Mislite li da će vam sada biti udobno?”, ona upita, pritiskajući preostale
slojeve.
Sonea je oklevala, a onda i sama pritisla madrace. Krevet je još uvek bio
mekan, ali je osećala drvenu osnovu ispod njih. Klimnula je.
„Divno”, guknu služavka. „Donela sam vam vodu da se operete i... O! Pa
vi ste spavali u odeći. Nije bitno. Donela sam vam čistu. Kada završite
izađite u salon. Uzećemo malo kolača i sumija da započnemo dan.”
Zabavljena ovime, Sonea je posmatrala kako žena podiže madrace i
odlazi iz sobe. Kada su se vrata zatvorila, sela je na ivicu kreveta i
uzdahnula.
Još uvek sam ovde.
Prešla je u glavu kroz jučerašnju dan: razgovor sa Rotenom, njenu
rešenost da pobegne, ljude koje je videla sinoć kroz prozor. Uzdahnula je,
ustala i pogledala lavor vode, peškir i sapun koji joj je služavka donela.
Slegnuvši, skinula se, oprala i presvukla a zatim prišla vratima. Kada je
posegnula za ručkom počela je da okleva. Nesumnjivo ju je u sobi sa druge
strane vrata čekao Roten. Osetila je tračak nervoze, ali ne i strah.
On je čarobnjak. To bi trebalo još više da je uplaši, ali je rekao da joj
neće nauditi, a ona je odabrala da mu veruje - za sada.
Da ga pusti u svoj um, međutim, neće biti tako lako. Nije imala
predstavu da li bi na taj način mogao da joj naškodi. Šta ako može da
promeni način njenog razmišljanja i učini da zavoli Gildu?
Kakvog drugog izbora imam? Moraće da veruje da ne može ili neće da
joj se petlja sa umom. Bio je to rizik koji je morala da preduzme, a
zabrinutost oko toga neće ništa olakšati.
Ispravivši leđa, otvorila je vrata. Soba sa druge strane je očigledno bila ta
u kojoj je Roten provodio najviše vremena. Komplet fotelja je okruživao
niski sto u središtu prostorije. Police za knjige i viši stolovi su stajali uz
zidove. Roten je sedeo u jednoj od tapaciranih fotelja dok su njegove plave
oči išle levo-desno preko stranica knjige.
 Podigao je pogled i osmehnuo se. „Dobro jutro, Sonea.”
Služavka je stajala pored jednog od bočnih stolova. Sonea se smesti u
fotelju nasuprot Rotena. Donevši poslužavnik do stola, služavka postavi
ispred Rotena jedan pehar, a drugi ispred Sonee.
Roten odloži knjigu sa strane. „Ovo je Tanja” reče on pogledavši ženu.
„Moja služavka.”
Sonea klimnu. „Zdravo, Tanja.”
„Čast je upoznati vas, gospo”, odgovori žena poklonivši se.
Osećajući kako joj se lice žari od neprijatnosti situacije, Sonea skrenu
pogled. Na njeno olakšanje, Tanja se vratila stolu sa hranom.
Posmatrajući ženu kako reda kolače na poslužavnik, Sonea se pitala da li
bi trebalo da bude polaskana ovim poštovanjem? Možda su se nadali da će to
da joj se dopadne, kao i sav ovaj luksuz, pa da će postati za saradnju.
Osetivši Sonein pogled na sebi, žena podiže pogled i nervozno se
nasmeši.
„Da li si dobro spavala, Sonea?”, upita Roten.
Pogledavši u njega, ona slegnu. „Pomalo.”
„Da li bi želela da danas nastaviš sa lekcijama čitanja?”
Pogledala je knjigu koju je čitao i shvatila da joj je poznata.
Pratio je njen pogled. „A, ›Fijenove napomene za upotrebu magije‹.
Pomislio sam da bi trebalo da znam šta si to čitala. Ovo je stara istorijska
knjiga, a ne udžbenik, i podaci bi mogli biti zastareli. Mogla bi...”
Kucanje na vratima ga prekide. Ustavši, prišao je ulaznim vratima i
odškrinuo ih. Znajući da lako može da je spreči da pobegne, shvatila je da ju
je namerno sprečio da vidi posetioca - ili je možda sprečavao posetioca da
vidi nju?
„Da? Gospodaru Fergune. Šta mogu učiniti za vas?”
„Želim da vidim devojku.”
Glas je bio jasan i uglađen. Sonea je piljila u Tanju koja joj je prostrla
ubrus preko krila. Sluškinja se namrštila ka Rotenovim leđima pre nego što
se odmakla.
„Previše je rano za to”, odgovori Roten. „Ona je...” Oklevao je, a onda
izašao napolje i zatvorio vrata za sobom. Sonea je kroz vrata čula blago
mrmorenje kada se rasprava nastavila.
Pogledala u Tanju kada joj je ova opet prišla, ovaj put noseći tanjir pun
slatkih kolača. Sonea odabra jedan i probno otpi gutljaj iz šolje ispred sebe.
Gorak ukus joj ispuni usta i ona iskrivi lice. Tanja podiže obrve i klimnu
ka piću u Soneinoj ruci.
„To sigurno znači da vam se ne sviđa sumi”, ona reče. „Šta biste želeli da
pijete?”
„Raku”, odvrati Sonea.
Služavka načini izraz iskrene žalosti. „Nemamo ovde rake, žao mi je.
Mogu li umesto toga da vam donesem sok od pačija?”
„Neka hvala.”
„Onda vodu?”
Sonea je sumnjičavo pogleda.
Tanja se nasmeši. „Ovde je voda čista. Evo, doneću vam malo.” Vratila
se do stola u zadnjem delu sobe, iz krčaga napunila čašu i donela je Sonei.
„Hvala”, reče Sonea. Podigavši čašu, iznenadila se što je tečnost bistra.
Ni najmanja trunka nije plivala u njoj. Otpivši gutljaj, osetila je samo blagu
slatkoću.
„Vidite?”, reče Tanja. „Sada ću pospremiti vašu sobu, Neću biti tu
nekoliko minuta, ali ako vam nešto treba, slobodno me pozovite.” Sonea
klimnu i oslušnu služavkine korake dok se udaljavala. Nasmešila se kada su
se vrata od spavaće sobe zatvorila. Uzevši čašu, Sonea iskapi vodu i brzo
osuši unutrašnjost salvetom. Tiho prišavši vratima, stavila ju je na drvo, a
uvo naslonila na njeno dno.
„... je držiš ovde. Opasno je.”
Ovaj glas je pripadao strancu.
„Ne dok ne povrati snagu”, odgovori Roten. „Kada se to dogodi pokazaću
joj kako da bezbedno istroši svoje moći, kao što je to učinila juče. Nema
nikakve opasnosti po zgradu.”
Onda nastupi stanka. „Bez obzira, nema razloga da je držiš izolovanu.”
„Kao što sam ti rekao, plašljiva je, a i ne baš malo zbunjena. Ne treba joj
gomila čarobnjaka koji svi na desetine različitih načina pokušavaju da joj
kažu istu stvar.”
„Ne gomila, samo ja - i samo želim da je upoznam. Podučavanje ću
prepustiti tebi. Sigurno u tome nema ničeg lošeg?”
„Razumem, ali biće vremena za to kasnije, kada zadobije nešto
samopouzdanja.”
 „Ne postoji nikakav zakon u Gildi kojim možeš da je skloniš od mene,
Rotene.”, odgovori neznanac glasom u kome se pojavio upozoravajući ton.
„Ne, ali verujem da bi većina razumela moje razloge.”
Neznanac uzdahnu. „Isto toliko brinem o njenoj dobrobiti koliko i ti,
Rotene, a dugo i naporno sam tragao za njom. Mislim da bi se mnogi složili
da ja imam nekog glasa u svemu tome.”
„Dobićeš priliku da je upoznaš, Fergune”, odgovori Roten.
„Kada?”
„Kada bude bila spremna.”
„A samo ti ćeš to da odrediš.”
„Za sada.”
„Još ćemo da vidimo.”
Uslediia je tišina, a onda drška vrata poče da se okreće. Sonea jurnu
nazad do svog mesta i stavi salvet na krilo. Kako se Roten vratio u sobu,
njegov izraz se iz neraspoloženog promeni u veseo.
„Ko je to bio?” upita Sonea.
Slegnuo je. „Samo neko ko je želeo da vidi kako si.”
Sonea klimnu, a onda se nagnu napred i uze još jedan slatki kolač.
„Zašto mi se Tanja klanja i obraća mi se sa gospo?”
„O”, Roten se svali u fotelju i posegnu za šoljom gorke tečnosti koju mu
je Tanja ostavila. „Svim čarobnjacima se obraća sa gospodaru ili gospo.”
Slegnuo je ramenima. „Oduvek je tako.”
„Ali ja nisam čarobnjak” istaknu Sonea.
„Pa, ona je malo požurila” zakikota se Roten.
„Mislim...” Namrštila se. „Mislim da me se plaši.”
Namrštio se ka njoj preko ruba šolje. „Samo je malo nervozna u tvojoj
blizini. Opasno je biti pored čarobnjaka koji ne zna za kontrolu.” Tugaljivo
se osmehnuo. „Izgleda da ona nije jedina koja je zabrinuta. Poznajući
opasnosti bolje nego drugi, možeš da zamisliš kako se neki od čarobnjaka
osećaju zbog toga što živiš u njihovom sopstvenom Domu. Nisi ti jedina koja
nije sinoć imala lak san.”
Prisetivši se zarobljavanja, srušenih zidova i krša koje je videla pre nego
što se onesvestila, uzdrhtala je. „Za koliko vremena ćeš da me naučiš
kontroli?”
Njegov izraz postade ozbiljan. „Ne znam”, priznade. „Ali ne brini se. Ako
tvoje moći ponovo počnu da se ispoljavaju, istrošićemo ih kao i prošli put.”
Klimnula je ali kako je pogledala u drugi kolač koji je držala, osetila je
kako joj se stomak steže. Usta su joj iznenada delovala previše suvo da
prime nešto tako slatko. Progutavši knedlu, odložila ga je u stranu.

—oOo—

Jutro je bilo oblačno i mračno, a do podneva teški oblaci su se preteče

nagomilali iznad grada. Sve je bilo obavijeno senkama, kao da je noć bila
previše nestrpljiva da sačeka kraj dana. Ovakvih dana, unutrašnje osvetljenje
Univerziteta je mnogo primetljivije.
Roten uzdahnu kada je Danil pustio korak, nakon što su ušli u hodnik
Univerziteta. Pokušao je da održi korak sa njim, ali je ubrzo odustao.
„Kako čudno”, reče Danilu sa leđa. „Izgleda da je tvoje hramanje
nestalo.”
Danil se okrenuo, a onda trepnuo od iznenađenja kada je video koliko je
Roten zaostao. Dok je usporavao korak, blaga nesigurnost u njegovom hodu
se vratila.
„Ah, evo ga”, klimnu Roten. „Zašto žuriš, Danile?”
„Želim da što pre završim sa tim.”
„Samo predajemo naše izveštaje” kaza mu Roten. „Verovatno ću ja da
budem taj kome će da zapadne da sve ispriča.”
„Ja sam bio onaj koga je visoki gospodar poslao u potragu za Lopovima”,
promrmlja Danil. „I ja ću morati da odgovaram na sva njegova pitanja.”
„On je samo nekoliko godina stariji od tebe, Danile. Isto i Lorlen, a on te
nikad ne uplaši tako istera razum iz tebe.”
Danil otvori usta da se pobuni, a onda ih ponovo zatvori i odmahnu
glavom. Stigli su do kraja hodnika.
Prišavši vratima upraviteljeve sobe, Roten se nasmeši kada ču Danila
kada je duboko udahnuo. Roten je zakucao i vrata se otvoriše na unutra i
otkrivajući veliku, oskudno nameštenu prostoriju. Svetlosna kugla je lebdela
nad stolom na suprotnom kraju sobe, osvetljujući tamno plavu odoru
upravitelja. Lorlen podiže pogled i uperi svoje pero ka njima.
„Uđite, gospodaru Rotene, gospodaru Danile. Sedite.”
Roten pogleda po sobi. Prilika u crnoj odori nije bila zavaljena ni u jednoj
od fotelja niti se skrivala u mračnim uglovima. Danil lagano odahnu od
olakšanja.
Lorlen se nasmešio kada su se smestili u fotelje ispred njegovog stola.
Nagnuvši se napred, uzeo je listove papira koje mu je pružio Roten. „Jedva
čekam da pročitam vaše izveštaje. Siguran sam da će gospodar Danilov biti
zadivljujući.”
Danil se trgnu, ali ništa ne reče.
„Visoki gospodar vam šalje svoje čestitke.” Lorlenov pogled je šetao od
Rotena do Danila. „A takođe primite i moje.”
„Onda zauzvrat nudimo našu zahvalnost”, odgovori Roten.
Lorlen klimnu, a onda se krivo nasmeši. „Akarin je naročito zadovoljan
što može nesmetano da spava, sada kada više nema divljih pokušaja magije
da ga bude tokom noći."
Videvši da su se Danilove oči raširile, Roten se nasmeši. „Pretpostavljam
da postoje i mane ako se poseduju tako istančana čula.”
Pokušao je da zamisli visokog gospodara kako noću korača po sobi,
proklinjući neuhvatljivu devojku iz straćara. Taj prizor mu se baš nije
uklapao sa dostojanstvenim vođom Gilde. Namrštio se. Koliko li će
interesovanje Akarin da pokaže prema Sonei sada kada je pronađena?”
„Upravitelju, mislite li da će visoki gospodar želeti da upozna Soneu?”
Lorlen zavrte glavom. „Ne. Njegova glavna briga je bila to da možda
neće biti pronađena pre nego što njene moći postanu destruktivne - a kralj je
počeo da dovodi u pitanje našu sposobnost da pazimo na sopstveni soj.”
Nasmešio se Rotenu. „Mislim da razumem zašto pitate. Akarin može da bude
krajnje zastrašujuć, naročito mlađim polaznicima, a Sonea se lako može
uplašiti.”
„To me dovodi do jedne druge stvari”, reče Roten nagnuvši se napred.
„Ona je zaista krajnje plašljiva, a takođe veoma sumnjičava u pogledu nas.
Trebaće joj neko vreme da nadvlada svoj strah. Zeleo bih da je držim
izolovanu dok ne zadobije nešto poverenja u nas, a tek onda počeo polako da
je upoznajem sa jednom po jednom osobom.”
„To zvuči razumno.”
„Fergun je jutros tražio da je vidi.”
„Ah.” Lorlen klimnu i poče da dobuje prstima po stolu. „Hmmm, vidim
sve argumente koje će upotrebiti da bi bilo po njegovom. Mogu da odredim
da je niko ne vidi dok ne bude spremna, ali mislim da on neće biti zadovoljan
dok ne preciziram šta „spremna” znači i ne odredim datum.
Ustao je i počeo da korača iza stola. „Takođe, dva zahteva za
pokroviteljstvo komplikuju stvari.
Ljudi će prihvatiti da, budući da imaš mnogo iskustva u učenju kontroli,
da ti treba da budeš taj koji će nju naučiti. Ali ako Fergun bude isključen iz
Soneine rane obuke, ljudi će iz saosećanja podržati njegov zahtev za
pokroviteljstvo.” Zastao je. „Može li Fergun da bude jedan od ovih ljudi sa
kojima ćeš je upoznati.”
Roten odmahnu. „Ona je krajnje pronicljiva i brzo primećuje osećanja
ljudi. Fergun prema meni ne gaji previše ljubavi. Ako treba da je ubedim da
smo svi prijateljski nastrojeni, dobronamerni ljudi, onda nam neće pomoći to
što će videti konflikt između bilo koga od nas. Takođe, možda može shvatiti
njegovu rešenost da je vidi kao nameru da joj naudi.”
Lorlen ga je posmatrao za trenutak a onda prekrstio ruke.
„Svi žele da Sonea nauči kontrolu što je pre moguće”, on reče, „Mislim
da se niko neće usprotiviti ako odlučim da je ništa u tome ne srne ometati.
Koliko mislite da će joj trebati vremena?
„Ne znam”, priznade Roten. „Učio sam nezainteresovane, i polaznike koji
nisu mogli da se koncentrišu, ali nikada nisam pokušao da naučim kontroli
nekoga ko ne veruje čarobnjacima toliko kao ona. Može potrajati nekoliko
nedelja.”
Lorlen se vratio na svoje sedište. „Ne mogu da vam dam toliko vremena.
Daću vam dve nedelje, tokom kojih možete da odlučujete ko će je upoznati, a
ko ne. Nakon toga ću vas posećivati svakih par dana da vidim koliko je blizu
prihvatljivog nivoa kontrole.” Zastao je i noktom kucnuo o površinu stola.
„Ako možete, upoznajte je do tada sa barem još jednim čarobnjakom. Reći ću
Fergunu da će moći da je vidi kada bude savladala kontrolu, ali zapamtite,
što duže to bude trajalo, to će više podrške on dobijati.”
Roten klimnu. „Razumem.”
„Ljudi će očekivati da saslušanje bude održano tokom prvog okupljanja
nakon što se nauči kontroli.”
„Ako budem uspeo da je ubedim da ostane?”, dodade Roten.
Lorlen se namršti. „Mislite li da će odbiti da se pridruži Gildi?”
„Previše je rano reći”, odgovori Roten. „Ne možemo je prinuditi da da
zavet.”
Zavalivši se u naslon, Lorlen zamišljeno pogleda Rotena, čela nabranog
od brige.
„Da li je svesna alternative?”
„Još uvek nije. Pošto pokušavam da zadobijem njeno poverenje, mislio
sam da je bolje da ostavim te vesti za kasnije.” „Razumem. Možda će je, ako
odaberete pravi trenutak, to ubediti da ostane." Kiselo se osmehnuo. „Ako
ode, Fergun će biti ubeđen da ste je vi nagovorili da odustane, samo njemu u
inat. U svakom slučaju vas očekuju teške bitke, Rotene.”
Danil se namrštio. „To znači da on ima snažno pravo na pokroviteljstvo,
zar ne?”
„Teško je reći. Mnogo toga može zavisiti od podrške koju obojica
dobijete. Ali ne bi trebalo govoriti o tome pre saslušanja.”
Lorlen se ispravio i prešao pogledom sa Rotena na Danila. „Nemam više
nikakvih pitanja. Da li ijedan od vas dvojice ima još nešto o čemu želi da
porazgovaramo?”
„Ne.” Roten ustade i klimnu glavom. „Hvala vam, upravitelju.”
Kada su se našli u hodniku, Roten osmotri svog druga.
„To nije bilo tako strašno, zar ne?”
Danil slegnu ramenima. „On nije bio tu.”
„Ne.” Kako je još jedan čarobnjak zašao u hodnik, Danil prilagodi svoj
korak, počevši da zastajkuje. Roten odmahnu glavom. „Ti zaista glumiš to
hramanje!”
Danil je izgledao povređeno. „Bila je to duboka posekotina, Rotene.”
„Ne baš toliko duboka.”
„Gospa Vinara kaže da će proći nekoliko dana pre nego što ukrućenost ne
nestane.”
„Zaista je to rekla?”
Danil podiže obrve. „A ne bi ti naškodilo ako bi podsetio ljude kroz šta
smo prošli da bismo uhvatili devojku.”
Roten se zakikotao. „Veoma sam zahvalan zbog žrtvovanja svog
dostojanstva, koju podnosiš.”
Danil ispusti prezrivi zvuk. „Ako Fergun može nedeljama da šeta
unaokolo sa zavojem preko te ogrebotinice na slepoočnici, onda mogu i ja sa
svojim hramanjem.”
 „Razumem.” Roten polako klimnu. „Onda je u redu.”
Stigli su do zadnjeg ulaza Univerziteta i stali. Napolju se vazduh beleo od
padajućeg snega. Razmenivši začuđene poglede, izašli su u vrtlog beline i
pošli žurnim korakom.
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

ČASOVI POČINJU
Nedelja sve goreg vremena je zakopala zemljište Gilde debelim slojem
snega. Travnjaci, vrtovi i krovovi su nestali pod sjaktavim belim pokrivačem.
Pod prijatnom zaštitom svog magičnog štita, Danil je mogao da se divi
prizoru a da nije morao da trpi neprijatnosti.
Polaznici su kružili oko ulaza u Univerzitet. Kada je ušao u zgradu, jedna
trojka projuri pored njega, ogrtača čvrsto obavijenih oko ramena. Deo
srednjezimskib primljenih, pretpostavio je. Trebalo je nekoliko nedelja obuke
pre nego što bi novi polaznici naučili kako da se štite od hladnoće.
Popevši se uz stepenice, zatekao je malu grupu polaznika kako čeka
ispred alhemičarske prostorije u kojoj je Roten držao svoje časove.
Mahnuvši im da uđu unutra, pošao je za njima.
„Gospodaru Danile.”
Prepoznavši glas, Danil se suzdrža da ne jekne. Okrenuo se i ugledao
Ferguna kako ide hodnikom ka njemu zajedno sa gospodarem Kerinom.
Zaustavivši se nekoliko koraka od Danila, Fergun odmeri vrata učionice.
„Da li je to Rotenov čas na koji ideš?”
„Da”, odvrati Danil.
„Ti ih učiš?”
„Da.”
„Shvatam”, Fergun se okrenuo sa Kerinom za petama. Tiho, taman
dovoljno glasno da bi Danil mogao da ga čuje, on dodade: „Iznenađen sam
što su to dozvolili.”
„Kako to misliš?”, upita Kerin, glasom koji je postajao sve tiši što su se
više odaljavali.
„Zar se ne sećaš svih onih nevolja u koje nas je uvukao dok smo bili
polaznici?”
„A, to!” Kerin se nasmeja i njegov smeh odjeknu hodnikom.
„Pretpostavljam da bi mogao da predstavlja loš uticaj.”
Skrgućući zubima, Danil se okrenuo i zatekao Rotena kako stoji u
dovratku.
„Rotene!”, uzviknu Danil. „Šta ti radiš ovde'”
„Samo sam svratio do biblioteke.” Rotenov pogled se nije pomerio sa
Fergunovih leđa. „Zadivljuje me koliko vas dvojica nastavljate to
neprijateljstvo. Da li ćete ikada uopšte zaboraviti na prošlost?”
„ Njemu to nije neprijateljstvo”, promumla Danil. „To mu je zabava u
kojoj previše uživa da bi je prekinuo.”
Roten podiže obrve. „Pa, ako se ponaša kao zlobni polaznik, ljudi će tako
posmatrati i njegove reći.”
Nasmešio se trojici polaznika koji su trčali niz hodnik i proleteli kroz
vrata učionice. „Kako napreduju moji polaznici?”
Danil iskrivi lice. „Ne znam kako se ti snalaziš, Rotene. Nećeš valjda na
duže da mi ih prepustiš, zar ne?”
„Ne znam. Par nedelja. Možda meseci.”
Danil zaječa. „Misliš li da je Sonea već spremna da počne sa lekcijama iz
kontrole?”
Roten odmahnu glavom. „Ne.”
„Ali već je protekla jedna nedelja.”
„Tek je protekla jedna nedelja”, uzdahnu Roten. „Sumnjam da će nam
verovati ako joj damo i pola godine da se navikne.” Namrgodio se. „Nije u
pitanju to što nas ne voli kako pojedince, već ne veruje da Gilda namerava
dobre stvari - i neće, dok ne bude videla dokaz. Nemamo vremena za to.
Kada je Lorlen poseti, očekivaće da smo već započeli sa časovima.”
Danil uhvati prijatelja za ruku. „Za sada sve što treba da učiniš je da je
naučiš kontroli, a za to je potrebno da veruje samo tebi, Rotene. Ti si
dopadljiv tip. Jedino što ti je na umu je njena dobrobit.” Oklevao je. „Ako ne
možeš da joj kažeš, onda joj pokaži.”
Roten se namršti, a onda mu se oči raširiše kada je razumeo. „Da je
pustim da pogleda u moj um?"
„Da. Znače da si joj govorio istinu.”
„To... to nije neophodno prilikom učenja kontroli, ali okolnosti su daleko
od uobičajenih.” Roten se namršti. „Postoje neke stvari koje ću morati da je
sprečim da sazna ali..."
 „Sakri ih.” Danil se osmehnu. „Sada imam učionicu punu tvojih polaznika
koji me čekaju, nestrpljivih da isprobaju na meni najnovije nestašluke i
grimase smišljene za mučenje učitelja. Lorlen nije nikakav problem. Kada se
budemo videli večeras, ja očekujem da čujem da si načinio značajan
napredak.”
Roten se zasmeja. „Budi razuman prema njima i oni če biti razumni prema
tebi, Danile.”
Kada se njegov prijatelj okrenuo, Danil se kratko i tužno nasmeja. Negde
iza njih, udarač je oglasio univerzitetski gong. Uzdahnuvši, Danil je ispravio
ramena i ušao u učionicu.

—oOo—

Oslonjena na prozorski okvir, Sonea je gledala kako poslednji od

čarobnjaka i polaznika nestaju sa vidika. Međutim, nisu svi reagovali na
univerzitetski gong. Dve udaljene prilike su ostale da stoje na drugom kraju
vrta.
Jedno je bila žena u zelenoj odori i crnim pojasom - starešina iscelitelja.
Dakle, žene su ipak imale nekakvog uticaja u Gildi, ona pomisli.
Druga prilika je bio muškarac u plavoj odori. Pomislivši na Rotenovo
objašnjenje boja odora, nije mogla da se seti da je pomenuo plavu. Boja je
bila neuobičajena, tako da je možda i on bio uticajan čarobnjak.
Roten joj je objasnio kako se čarobnjaci na visokim položajima biraju
glasanjem članova Gilde. Ovaj metod biranja vođa saglasnošću većine je bio
neobičan. Očekivala je da moćni čarobnjaci vladaju ostalima.
Prema Rotenu, ostatak čarobnjaka je vreme provodio predavajući
polaznicima, eksperimentišući ili radeći na javnim projektima. Ovo je
uključivalo poslove koji su se protezali od impresivnih do smešnih. Bila je
iznenađena kada je saznala da su čarobnjaci sagradili marinu, i bilo joj je
zanimljivo da sluša o jednom čarobnjaku koji je ceo svoj život proveo
praveći sve jače i jače lepkove.
Dobujući prstima, pogledala je ponovo po sobi. Poslednje nedelje je
našla prilike da sve ispita, čak i sobu u kojoj je spavao Roten. Pažljiva
pretraga svih ormana, sanduka i fioka je otkrila odeću i svakodnevne
predmete. Nekoliko brava, na koje je naišla, brzo su se predale pred njenim
obijačkim veštinama, ali stari dokumenti su joj bili jedina nagrada.
Krajičkom oka je primetila neki pokret i vratila se do prozora. Dva
čarobnjaka su se rastala i čovek u plavoj odori je sada hodao duž ivice vrta
ka jednospratnoj rezidenciji visokog gospodara.
Naježila se kada se setila noći kada je provirila u tu zgradu. Roten nije
pomenuo ništa o čarobnjacima-ubicama, ali to teško da je bilo iznenađujuće.
Pokušavao je da je ubedi da je Gilda prijateljska i korisna. Ako čovek u
crnoj odori nije ubica, šta bi drugo mogao da bude?
U njenom sećanju iskrsnu slika čoveka u odeći umrljanoj krvlju.
„Učinjeno je", rekao je. „Da li si mi doneo odoru?"
Poskočila je kada su se iza nje zatvorila ulazna vrata. Okrenula se i
odahnula kada je Roten ušao u sobu u kovitlacu ljubičaste odore.
„Izvini što si me toliko čekala.”
Bio je čarobnjak, a opet joj se izvinjavao. Zabavljena ovime, umesto
odgovora je slegla ramenima.
„Doneo sam neke knjige iz biblioteke.” Ispravio se i ozbiljno je pogledao.
„Ali sam mislio da bismo mogli da počnemo sa nekim vežbama za um.
Šta misliš?”
„Vežbe za um?”, pogledala ga je sa neodobravanjem, a onda se ohladila
kada je shvatila šta predlaže. Da li je posle samo nedelju dana očekivao da
će mu verovati?
Da li mu verujem?
Pažljivo ju je posmatrao. „Verovatno nećemo početi sa lekcijama
kontrole”, kaza joj.
„Ali bi trebalo da se upoznaš sa sporazumevanjem umovima kao
pripremom za lekcije.”
Pomislivši na proteklu nedelju, razmotrila je šta je sve naučila od njega.
Najveći deo vremena je provodio učeći je da čita. Isprva je bila
podozriva i očekivala je da pronađe nešto u sadržaju knjiga što bi mogao da
iskoristi kao mito ili mamac. Gotovo da se razočarala kada je shvatila da čita
samo jednostavne avanturističke priče u kojima se magija gotovo nije ni
pominjala.
Za razliku od Serina, koji je veoma pazio da je slučajno ne naljuti, Roten
nije oklevao da je ispravi kada bi pogrešila. Mogao je da bude krajnje strog,
ali na svoje iznenađenje je otkrila da uopšte nije zastrašujuć. Čak je zatekla
sebe kako želi da ga malo zadirkuje kada je bio tako ozbiljan.
Kada je nije podučavao, pokušavao je da ćaska. Znala je da mu to nimalo
nije olakšavala kada je o toliko mnogo tema odbijala da razgovara. Iako je
uvek bio voljan da joj odgovori na sva pitanja, nije pokušao da je prevari ili
prinudi da za uzvrat otkrije nešto o sebi.
Da li će sporazumevanje umom biti ovakvo? Da li će još uvek moći da
sakrije delove sebe?
Jedini način da saznam je da probam, rekla je sebi. Progutavši; brzo je
klimnula. „Kako ćemo da počnemo?”
Ispitivajuće ju je pogledao. „Ako ne želiš, možemo da sačekamo još
nekoliko dana."
„Ne.” Ona odmahnu glavom. „Može i sada.”
Klimnuo joj je a onda pokazao fotelje. „Sedi. Bitno je da ti bude
udobno.”
Spustila se na fotelju, a onda je posmatrala dok je sklanjao niski stočić i
pomerio fotelju tako da je bila odmah nasuprot nje. Nezadovoljno je
primetila da će sedeti blizu nje.
„Reći ću ti da zatvoriš oči" kazao joj je. „Onda ću da te uzmem za ruke.
Iako nije neophodno da se dodirujemo kada pričamo jedno sa drugim,
pomaže da usresrediš um. Da li si spremna?”
Ona klimnu.
„Zatvori oči”, naloži joj, „i opusti se. Diši duboko i polako. Slušaj zvuk
svog disanja.”
Učinila je kako je rekao. Dugo vremena je ćutao. Malo kasnije je shvatila
da je ritam njihovog disanja isti i zapitala se da li je on promenio svoj dah da
bi se prilagodio njoj.
„Zamisli da se sa svakim izdahom opušta deo tvog tela. Prvo prsti na
nogama, onda stopala pa gležnjevi. Listovi, kolena, butine. Odmori prste,
šake, zglobove, ruke i leđa. Pusti ramena da se oklembese. Sada malo pusti
glavu da ti visi.”
Iako je mislila da su njegove instrukcije pomalo čudne, učinila je kako je
rekao. Osećala je kako napetost napušta njene udove i postala je svesna
lepršanja u stomaku.
„Sada ću da te uzmem za ruke”, kaza joj.
Ruke koje su obuhvatile njene su izgledale toliko veće. Oduprla se
nagonu da otvori oči da proveri.
„Slušaj. Misli o tome što čuješ.”
Iznenada je postala svesna da je okružena neprekidnim tihim zvucima.
Svaki od zvukova ju je saletao i zahtevao da ga prepozna: zvuk koraka u
hodniku, udaljeni glasovi čarobnjaka i slugu su dopirali sa obe strane i od
spolja...
„Sada pusti da zvuci koji dolaze izvan ove sobe zamru. Umesto toga se
usresredi na zvuke iz ove prostorije.”
Unutra je bilo tiše. Jedini zvuk su stvarala njihova disanja, ali sada u
različitim ritmovima.
„Pusti da i ti zvuci zamru. Sada slušaj zvuke svog sopstvenog tela.
Lagano kucanje tvog srca...”
Namrštila se. Osim svog disanja nije mogla da čuje nikakve zvuke iz
svog tela.
„...strujanje krvi kroz tvoje telo."
Iako se prilično koncentrisala nije mogla da čuje...
„...Zvuk tvog stomaka...”
„...ili je možda mogla? Bilo je tu nečega...”
„...Vibracije u tvojim ušima...”
Onda je shvatila da zvuke koje je opisivao nije toliko čula koliko ih je
osetila.
„...a sada slušaj zvuk svojih misli.”
Na trenutak je bila zbunjena ovim poslednjim uputom, ali ona je na rubu
uma osetila prisustvo.
- Zdravo, Sonea.
- Rotene?
- Tako je.
Prisustvo je postajalo opipljivije. Ličnost koju je osetila je bila
iznenađujuće poznata. Bilo je to kao prepoznavanje glasa, glasa tako
jedinstvenog da ga nikada ne bi mogao pomešati sa drugim.
- Znači, ovo je umna komunikacija, pomisli ona.
- Da. Koristeći je, možemo da pričamo jedan sa drugim i na velikim
razdaljinama.
Shvatila je da nije čula reci, već je osećala značenje misli koje joj je slao.
Pojavile bi se u njenom umu i razumela bi ih brzo i u potpunosti, tako da je
sa sigurnošću znala tacno ono što je on želeo da joj saopšti.
- Toliko je brže od govora!
- Da i manja je šansa da dođe do nesporazuma.
- Da li bih ovako mogla da dozovem svoju tetku? Mogla bih da joj
kažem da sam još uvek živa.
- I da i ne. Samo čarobnjaci mogu da komuniciraju umovima bez
fizičkog kontakta. Mogla bi da pričaš sa svojom tetkom ali bi morala da je
dodiruješ. Međutim, ne postoji razlog zašto ne bi mogla da joj pošalješ
običnu poruku..
Što bi otkrilo gde se oni nalaze, shvatila je. Osetila je kako njena
oduševljenost umnim sporazumevanjem čili. Mora da bude oprezna.
- Znači... da li svi Čarobnjaci stalno ovako pričaju?
- Ne često.
- Zašto ne?
- Postoje ograničenja ovog oblika komunikacije. Možeš da osetiš
emocije iza misli koje ti drugi šalju. Na primer, lako je otkriti da li neko
laže.
- Da li je to loše?
- Samo po sebi nije, ali zamisli da si primetila da tvoj prijatelj ćelavi.
Osetio bi iza tvojih misli da ti je to smešno i iako ne bi znao šta je u pitanju,
znao bi da je na njegov račun. Sada zamisli da to nije tvoj prijatelj koji će ti
oprostiti, već neko koga poštuješ i želiš da impresioniraš.
- Shvatam šta hoćeš da kažeš.
- Dobro. Sada sledeći deo tvoje lekcije. Želim da zamisliš da je tvoj um u
nekoj sobi - prostoru sa zidovima, podom i tavanicom.
Odmah je zatekla sebe kako stoji u sredini sobe. Bila joj je poznata, ali
nije mogla da se seti da li je ranije videla takvu. Bila je prazna i nije imala
vrata ni prozore a zidovi su bili od golog drveta.
- Šta vidiš?
- Zidovi su drveni i prazna je, ona odvrati.
- A, vidim je. Ova soba je svesni deo tvog uma.
- Znači... možeš da mi vidiš u um?
- Ne, upravo si mi projektovala sliku. Pogledaj, vratiću ti je natrag.
Slika sobe se stvori u njenom umu. Bila je nejasna i maglovita, a detalji
nisu više bili vidljivi.
 - Drugačija je... i pomalo mutna, kaza mu.
- To je zato što je prošlo nešto vremena i moje sećanje na nju je
izbledelo. Razlika koju vidiš je zbog toga što moj um popunjava detalje koji
nedostaju u mom sećanju, kao što su boja i teksture. Sada tvojoj sobi
trebaju vrata.
Istog trena se ispred nje stvoriše vrata.
- Priđi vratima. Sećaš li se kako je tvoja moć izgledala?
- Da, kao svetleća kugla svetlosti.
- To je čest način na koji se ona zamišlja. Želim da zamisliš kako je
izgledala i kada je bila snažna i nakon što je oslabila. Možeš li da se setiš?
- Da...
- Sada otvori vrata.
Vrata se otvoriše i ona se nađe na pragu tame. Bela kugla je lebdela
ispred nje, jarko svetleći. Bilo je nemoguće da proceni koliko je bila daleko.
Na trenutak joj je izgledalo kao da lebdi nadomah ruke, a sledećeg bi
izgledala kolosalno i visila na neprocenjivom rastojanju od nje.
- Koliko je velika u poređenju sa onim čega se sećaš?
- Nije tako velika kao kada je bila opasna. Ona mu posla sliku kugle.
- Dobro. Raste brže nego što sam očekivao, ali imamo nešto vremena
pre nego što tvoja magija počne da izbija nepozvana. Zatvori vrata i vrati
se sobu.
Vrata nestadoše i ona se zateknu opet u sredini sobe.
- Želim da zamisliš još jedna vrata. Ovog puta vrata koja vode napolje,
tako da ih načini većim.
U sobi se pojaviše dvokrilna vrata i ona ih prepoznade kao ulazna vrata
boravionice u kojoj je živela pre Pročišćenja.
- Kada otvoriš, videćeš kuću. Trebalo bi da izgleda otprilike ovako.
Slika bele kuće, nalik onim velikim trgovačkim domovima u Zapadnoj
četvrti, iskrsnu joj u umu. Kako je raskririla vratnice u umu, našla se pred
zgradom. Između njene sobe i kuće je bila uzana ulica.
- Pređi je i idi do zgrade.
Kuća je imala jedna jedina crvena vrata. Prizor se promenio i ona se našla
ispred tih vrata. Kada je dotakla kvaku, otvorila su se na unutra i ona uđe u
veliku belu sobu.
Slike su visile sa zidova, a tapacirane fotelje su bile uredno razmeštene u
uglovima sobe. Podsetilo ju je pomalo na Rotenov salon, samo što je bila
raskošnija. Osećaj njegove ličnosti je bio jak, kao moćan miris ili toplota
sunca.
- Dobrodošla, Sonea. Ti si sada u onome što bi mogla nazvati prvom
prostorijom mog uma. Ovde mogu svašta da ti pokažem. Pogledaj slike.
Prišla je najbližoj slici. U njoj je videla sebe u čarobnjačkoj odori kako
ozbiljno priča sa drugim čarobnjacima. Uznemirena ovime, ona ustuknu.
- Sačekaj, Sonea. Pogledaj sledeću sliku.
Nevoljno je pošla duž zida. Sledeća slika je prikazivala nju u zelenoj
odori kako leči čoveka sa povređenom nogom. Brzo se okrenula od nje.
- Zašto te ovakva budućnost odbija?
- Zato što to nisam ja.
- Ali bi mogla da budeš. Da li sada vidiš da sam ti rekao istinu?
Ponovo je pogledala slike i iznenada razumela da je zaista govorio istinu.
Ovde nije mogao da je laže. Pokazivao joj je prave mogućnosti. Gilda je
zaista želela da im se ona pridruži...
Onda je pronašla crna vrata koja ranije nije videla. Kako je pogledala u
njih, znala je da su zaključana i ona oseti kako joj se sumnja vraća. Možda
nije mogao da laže, ali je verovatno moeao da sakrije neke istine.
- Kriješ neke stvari od mene! optužila ga je.
- Da, kaza joj. Svi imamo sposobnost da sakrijemo one delove nas za
koje želimo da ostanu privatni. U suprotnom, niko od nas nikada ne bi
dozvolio drugom da uđe u njegov um. Naučiću te da to radiš, zato što je
tvoja potreba za privatnošću veća nego kod većine. Gledaj i daću ti da
nazreš Šta se krije iza tih vrata.
Vrata se otvoriše ka unutra. Kroz njih Sonea ugleda ženu koja leži na
krevetu, lica samrtnički bledog. Osećaj snažnog bola se izlio napolje. Bez
upozorenja, vrata se zalupiše.
- Moja žena.
- Umrla je...?
- Da. Da li sada shvataš zašto krijem taj deo sebe?
- Da... žao mi je.
- To se dogodilo pre mnogo vremena, a shvatam da moraš da se uveriš
da govorim istinu.
Sonea se okrenu od crnih vrata. Pramen miomirisnog vazduha uđe u sobu,
mešavina cveća i nečeg hrskavog i neprijatnog. Slike nje u odori su se
proširile i prekrile zidove, ali boje su bile zamućene.
- Puno smo postigli. Da se vratimo u tvoj um?
Odjednom soba poče da joj se izmiče pod nogama odbacivši je do
crvenih vrata. Izašavši napolje, podigla je pogled. Pred njom se uzdizalo
pročelje njene kuće. Bila je to obična drvena građevina, pomalo izanđala ali
još uvek čvrsta - tipična za bolje delove straćarnika. Prešavši put, ponovo je
ušla prvu sobu svog uma. Vrata se zatvoriš e iza nje.
- Sada se okreni i pogledaj napolje.
Kada je gurnula vrata, iznenadila se ugledavši Rotena kako stoji pred
njom. Izgledao je malo mlađe i možda malo niže.
„Da li ćeš me pozvati unutra?” Upitao je smešeći se.
Koraknuvši unazad, pokazala mu je da uđe. Kako je prešao preko praga,
osećaj njegovog prisustva ispuni sobu. Pogledao je unaokolo i ona iznenada
shvati da više nije prazna.
Osetila je nalet krivice kada je videla da je na obližnjem stolu bila kutija.
Bila je to ona koju je obila. Poklopac je bio otvoren i unutra su bili jasno
vidljivi dokumenti.
Onda je ugledala Serija kako sedi na podu prekrštenih nogu i drži tri njoj
poznate knjige.
A u drugom uglu su stajali Džona i Ranel...
„Sonea.”
Okrenula se i zatekla Rotena sa rukama preko očiju. „Sve što ne želiš da
vidim sakri iza vrata.”
Pogledavši po sobi, koncentrisala se na izbacivanje svega. Sve je utonulo
unazad kroz zid i nestalo.
- Sonea?
Okrenuvši se, shvatila je da je i Roten nestao.
- Da li sam i tebe izgurala napolje?
- Jesi. Pokušajmo ponovo.
Ponovo je otvorila vrata i odmaknula se da pusti Rotena u sobu.
Krajičkom oka primetivši pokret, okrenula se ka tamo, ali šta god da je
videla je ponovo utonulo u zidove. Obrnuvši se, shvatila je da se iza vrata
pojavila nova soba. Vrata su stajala otvorena na suprotnoj strani sobe i Roten
je stajao na njima.
 Prošao je kroz vrata i sve se promenilo. Stvorile su se dve sobe između
njih, pa tri.
- Dosta!
Osetila je kako njegove ruke puštaju njene. Naglo svesna fizičkog sveta,
otvorila je oči. Roten je bio zavaljen u naslon fotelje, kriveći lice i trljajući
slepoočnice.
„Da li si dobro?”, upitala je zabrinuto. „Šta se dogodilo?”
„Dobro mi je.” Pustio je svoje ruke da padnu i kiselo se nasmešio.
„Izgurala si me iz svog uma. To je prirodna reakcija, ali može da se nauči da
se kontroliše. Ne brini. Navikao sam na to. Podučavao sam do sada mnoge
polaznike.”
Ona klimnu i protrlja ruke. „Da li želiš da ponovo pokušamo'”
Odmahnuo je glavom. „Ne sada. Odmorićemo se i raditi na tvom čitanju.
Možda budemo probali ponovo u toku popodneva.”
 DVADESETO POGLAVLJE

ZAROBLJENIK GUDE
Seri zevnu. Od kada je Sonea zarobljena, san je postao prevrtljiva stvar.
Kada mu je bio potreban, izmicao bi mu a proganjao ga kada mu nije trebao.
Upravo sada mu je bilo potrebno da bude budan više nego ikada ranije.
Ledeni vetar je šibao drveće, šaljući vazduhom šuštanje a, povremeno,
grančicu ili list. Hladnoća mu se uvlačila u mišiće čineći ih krutim. Pažljivo
prebacivši težinu, isteglio se i protrljao prvo jednu, pa drugu nogu.
Pogledao je ponovo u prozor i pomislio kako će mu glava eksplodirati
ako bude još jednom pomislio „pogledaj napolje”.
Očigledno Sonein talenat da oseti umove se nije protezao na otkrivanje
neočekivanih posetioca ispod prozora.
Posmatrao je grudve koje je napravio, a onda se sumnja vratila. Ako baci
jednu od njih na prozor, morala bi da udari dovoljno glasno da je probudi, ali
ne toliko glasno da privuče pažnju bilo koga drugog. Nije imao predstavu da
li je još uvek u sobi i da li je bila sama.
Kada je tek došao, svetio je gorelo, ali je ubrzo potom bilo ugašeno.
Prozori levo od njenog bili su mračni, ali oni desno su još uvek svetleli.
Nervozno je pogledao u zgradu Univerziteta koja se uzdizala sa njegove leve
strane. Prozori su bili mračni. Nakon prve noći kada je ugledao Soneu, Seri
nije video ni traga od tajanstvenog posmatrača.
Krajičkom oka opazi da se ugasilo neko svetio. Pogledao je u
čarobnjačku zgradu. Svetlost u sobama pored Soneine je nestala. Seri se
mrgodno nasmešio i izmasirao svoje utrnule noge. Još samo malo...
Kada se na prozoru pojavilo bledo lice, pomislio je, samo na trenutak, da
je zaista zaspao i da sanja. Srce mu je bubnjalo dok je posmatrao Soneu kako
gleda u vrt a zatim u Univerzitet.
A onda je nestala sa vidika.
Celog umora nestade. Serijevi prsti se sklopiše oko grudve. Noge su se
pobunile dok se iskobeljavao iz živice. Naciljao je i čim je grudva napustila
njegove prste, sagnuo se natrag u zaklon živice.
Slabašni udarac je dopreo do njega kada je grudva pogodila prozor.
Njegovo srce je zapevalo u trijumfu kada se Soneino lice ponovo pojavilo.
Posmatrala je sneg razmazan po staklu, a onda ponovo pogledala ka vrtu.
Proverivši druge prozore, Seri ne primeti nikakve posmatrače. Izvukao se
malo iz živice i video kako se Soneine oči šire kada ga je opazila.
Iznenađenje je zamenio širok osmeh.
Mahnuo joj je, a onda joj znakovima uputio pitanje. Uzvratila mu je sa
„da”. Niko joj nije naudio. Odahnuo je od olakšanja.
Lopovski jezik signala je bio ograničen na jednostavna značenja kao što
su „spreman?”, „sada”, „čekaj”, „dalje odavde” i uobičajeni „da” i „ne”. Nije
postojao znak za „Došao sam da te spasem. Da li je prozor zaključan?”
Pokazao je na sebe, onda načinio pokrete kao da se penje, dočarao otvoreni
prozor, pokazao ka njoj, pa ka sebi i završio sa znakom „beži odavde”.
Uzvratila mu je sa „čekaj” pa pokazala na sebe, signalizirala „beži
odavde” pa odmahnula glavom.
Namrgodio se. Iako je o lopovskim znacima znala više od većine živalja,
nikada nije bila upućena tako dobro kao on. Možda je želela da mu kaže da
joj nije dozvoljeno da ide, ili da nije sada želela da ode, ili da treba da se
vrati kasnije u toku noći. Počešao se po glavi i signalirao „beži odavde”, a
zatim „sada”.
Odmahnula je glavom, a onda je nešto sa njegove leve strane privuklo
njenu pažnju i njegove oči se raširiše. Odmakavši se od prozora signalirala
mu je „beži odavde” ponovo i ponovo. Seri čučnu i povuče se natrag u
živicu, nadajući se da će vetar da prikrije šuštanje lišća.
Nikakvi koraci nisu dopreli do njega i počeo je da se pita šta li ju je
preplašilo, a onda topao vazduh dotaknu njegovu kožu i dlake na vratu mu se
nakostrešiše.
„Izađi”, reče prefinjeni glas, neprijatno blizu Serija. „Znam da si unutra.”
Provirivši kroz živicu, Seri vide meke nabore odore nadohvat ruke. Ruka
ulete kroz lišće. Seri se izvi sa njenog puta, proguravši se napolje iz živice i
pripivsi se uz zgradu, dok mu je srce tuklo kao ludo. Čarobnjak se brzo
ispravio. Znajući da je potpuno nezaklonjen, Seri jurnu duž zgrade ka šumi.
Nešto ga je raspalilo po leđima i on pade u sneg. Neka težina ga je tako
držala, pritiskajući ga tako snažno da je jedva mogao da diše dok je hladnoća
snega pekla njegovo lice. Čuo je korake kako se primiču i osetio kako u
njemu narasta panika.
Miran. Ostani miran, kazao je sebi. Nikada nisi čuo da su ubili nekog
uljeza... Mada nikada nisi ni čuo da su ikada uopšte našli bilo kog uljeza...
Gnječećeg pritiska nestade. Kako se uspravio na šake i kolena, osetio je
kako ga nečija šaka grabi za ruku. Uspravila ga je na stopala i kroz živu
ogradu odvukla do staze.
Podigavši pogled, ohladio se kada je prepoznao čarobnjaka.
Čarobnjakove oči postadoše prorezi. „Ti mi izgledaš poznato... A, sada se
sećam. Prljavi živalj koji je pokušao da me udari.” Pogledao je ponovo ka
Soneinom prozoru i zlokobno se osmehnuo. „Dakle, Sonea ima obožavaoca.
Kako slatko.”
Zamišljeno je posmatrao Serija a onda njegove oči zasijaše. „Šta ću da
radim sa tobom sada? Verujem da se uljezi obično prvo ispitaju pre nego što
se izbace iz Gilde. Pa, najbolje bi bilo da počnemo.”
Seri se batrgao kada je čarobnjak počeo da ga vuče niz stazu ka
Univerzitetu. Čarobnjakova tanka ruka je bila iznenađujuće snažna.
„Pusti me!”, zahtevao je Seri.
Čarobnjak uzdahnu. „Ako toliko navaljuješ da mi cimaš ruku, biću
prinuđen da upotrebim manje fizičke načine da te držim. Molim te, sarađuj. I
ja sam kao i ti nestrpljiv da završim posao kao i ti.”
„Gde me vodiš?”
„Negde gde nema ovog bučnog vetra, za početak.” Stigli su do kraja
čarobnjačke zgrade i zaputili se ka Univerzitetu.
„Gospodaru Fergune.”
Čarobnjak stade i pogleda preko ramena. Primicale su se dve prilike u
odorama. Osetivši iznenadno pojačanje stiska svog zarobljivača, Seri nije bio
siguran da li treba da mu lakne ili da bude zabrinut zbog pridošlica. Fergunu
se očigledno nije dopalo to što su se pojavili.
„Upravitelju”, Fergun reče. „Kakva sreća. Baš sam pošao da vas
probudim. Otkrio sam uljeza. Izgleda da je pokušavao da stupi u kontakt sa
devojkom iz straćarnika.”
„Već mi je sve poznato”, viša pridošlica pogleda u svog sadruga.
„Da li ćete da ga ispitate?” Fergun je zvučao pun nade, ali njegov stisak
na Serijevoj ruci se pojačao.
„Da”, odgovori visoki čarobnjak. Tromo je mahnuo rukom i lopta
svetlosti se pojavi iznad njih. Seri oseti kako ga prekriva toplina, a vetra
nestade. Pogledavši okolo, video je da se drveće još uvek povija, ali tri
čarobnjaka su bila nedotaknuta.
Na snažnoj svetlosti, odore čarobnjaka su dobile jarke boje. Visoki
čarobnjak je nosio plavu, njegov sadrug, stariji čovek, nosio je ljubičastu, a
Serijev zarobljivač crvenu. Visoki čarobnjak pogleda u Serija i blago se
osmehnu.
„Da li želiš da pričaš sa Soneom, Seri?”
Seri trepnu od iznenađenja, a onda se namršti. Kako li je ovaj čarobnjak
znao njegovo ime?
Mora da mu je Sonea rekla. Da je želela da upozori Serija, dala bi im
drugo ime... osim ako je nisu prevarili da im kaže ili pročitali iz njenog uma
ili...
Zašto je to uopšte bilo bitno? Ako su nameravali da mu naude, u svakom
slučaju je bio osuđen na to. Ako je tako, mogao bi i da vidi Soneu.
On klimnu. Visoki čarobnjak pogleda Ferguna. „Pusti ga.”
Fergunov stisak se pojača pre nego što su njegovi prsti pustili Serijevu
mišicu. Čarobnjak u plavoj odori pokaza Seriju da pođe za njima, a onda se
zaputi ka čarobnjačkoj zgradi.
Vrata se otvoriše pred njim. Svestan dvojice čarobnjaka koji hodaju iz
njega kao straža, Seri je pratio visokog čarobnjaka uz kratko stepenište do
gornjeg sprata. Hodali su niz širok hodnik do jednih od mnogih prilično
običnih vrata. Stariji čarobnjak im je prišao i dotakao kvaku i ona se otvoriše
na unutra.
Unutra se nalazila luksuzna soba sa udobnim foteljama i finim
nameštajem. U jednoj od fotelja je sedela Sonea. Kada je ugledala Serija, ona
se osmehnu.
„Uđi”, reče čarobnjak u plavoj odori.
Seri uđe u sobu, a srce mu je još uvek tuklo kao ludo. Kako su se vrata
zatvorila, on se osvrnu i zapita se da li je upravo ušao u zamku.
„Seri”, uzviknu Sonea. „Tako je dobro opet te videti.”
Okrenuo se da je prouči. Ponovo se nasmešila, ali osmeh je brzo nestao.
„Sedi, Seri, zamolila sam Rotena da mi dopusti da razgovaram sa tobom.
Rekla sam mu da ćeš uporno pokušavati da me spaseš, ako ti ne objasnim
zašto ne mogu da odem odavde.” Pokazala je ka fotelji.
Nerado je seo. „Zašto ne možeš da odeš?”
Uzdahnula je. „Ne znam kako ovo da ti kažem da ima smisla.” Zavalila
se u naslon stolice. „Čarobnjaci moraju da nauče kako da kontrolišu magiju,
a samo drugi čarobnjak ih tome može naučiti, zato što mora da se pokaže
umom. Ako ne nauče da je kontrolišu, magija se ispoljava svaki put kada se
u čarobnjaku rodi neko osećanje. Magija uzima jednostavna, opasna obličja i
postaje sve jača dok narasta. Na kraju...” Iskrivila je lice. „Ja... ja sam skoro
umrla onog dana kada su me pronašli, Seri. Oni su me spasili.”
Seri se stresao. „Video sam, Sonea. Zgrade - nestale su."
„Bilo bi i još gore da me nisu pronašli. Ljudi bi poginuli. Mnogo ljudi.”
Pogledao je u svoje ruke. „Znači da ne možeš da dođeš kući.” Zakikotala
se i taj zvuk mu se učini neočekivano veseo da je zapanjeno piljio u nju.
„Biću dobro”, kaza mu. „Kada budem naučila kontrolu neću više biti u
opasnosti. Saznajem polako kako stvari ovde funkcionišu.” Namignula mu je.
„A gde ti sada visiš?”
Široko se osmehnuo. „Na starim mestima. Najbolje bol-kuće u
straćarniku.”
Klimnula je.
„A tvoj... prijatelj? Da li ti još uvek daje posao?”
„Da.” Seri klimnu glavom. „Mada možda više neće kada sazna šta sam
večeras uradio.”
Promislila je o tome i poznate useci od zabrinutosti se pojaviše među
njenim očima. Osetio je kako mu nešto steže srce toliko snažno da ga je
zabolelo. Stisnuvši pesnice, skrenuo je pogled. Zeleo je da istrese svu krivicu
i strah koje je osećao od kada je uhvaćena, ali pomislio je da drugi možda
prisluškuju tako da je zadavio reči u grlu.
Gledajući raskoš sobe, utešio se da se barem dobro ophode prema njoj.
Ona zevnu. Bilo je kasno, setio se.
„Pretpostavljam da je najbolje da odem.” On ustade, zatim se zaustavi ne
želeći da ode od nje.
Osmehnula se, ovaj put tužno. „Reci svima da sam dobro.”
„Hoću.”
Nije mogao da se pomeri. Njen osmeh se smanjio dok je zurio u nju, a
onda je mahnula ka vratima. „Biću dobro, Seri. Veruj mi. Idi.”
Nekako se naterao da ode do vrata i pokuca. Otvorila su se ka unutra.
Tri čarobnjaka su ga pažljivo osmotrila dok je izlazio u hodnik.
„Treba li da otpratim našeg posetioca do kapije?”, ponudi Fergun.
„Da, hvala”, odgovori čarobnjak u plavoj odori.
Kugla svetlosti se pojavila iznad Fergunove glave. Pogledao je u Serija
očekujući nešto. Ponovo je pogledao plavog čarobnjaka, oklevajući.
„Hvala.”
Čarobnjak umesto odgovora jednom klimnu. Okrenuvši se, Seri se zaputi
ka stepeništu sa Fergunom za petama.
Dok je silazio razmislio je o Soneinim rečima. Njeni signali su sada imali
smisla. Morala je da sačeka da nauči da kontroliše svoju magiju, a kada ti
bude učinila, pokušaće da pobegne. Nije ništa mogao da učini da joj
pomogne, osim da obezbedi sigurno mesto u koje će se vratiti.
„Da li si ti Sonein muž?”
Seri iznenađeno pogleda čarobnjaka.
„Ne.”
„Njen, a... ljubavnik, onda?”
Seri je osetio kako su mu se obrazi zažarili. Skrenuo je pogled. „Ne,
samo prijatelj.”
„Razumem. Bilo je prilično herojski što si došao ovamo.”
Odlučivši da ne odgovori na to, Seri izađe iz čarobnjačke zgrade na
hladan vetar i skrenu ka vrtu. Fergun stade.
„Čekaj. Hajde da te povedem kroz Univerzitet. Put je topliji.”
Njegovo srce poskoči. Univerzitet.
Oduvek je želeo da vidi unutrašnjost velike zgrade. Takva prilika mu se
nikada neće ukazati kada Sonea bude pobegla. On slegnu ramenima, kao da
mu je svejedno, i zaputio se ka zadnjem ulazu ogromne građevine.
Srce je počelo da mu bubnja dok su se peli uz stepenice. Ušli su u sobu
punu izuzetno ukrašenih stepeništa. Čarobnjakovo svetio nestade kada je
proveo Serija kroz bočna vrata u široki hodnik, koji je izgledalo da se proteže
u beskraj.
Vrata i hodnici su se nalazili sa obe strane. Gledajući naokolo, Seri nije
mogao da pronađe izvor svetlosti. Izgledalo je kao da sami zidovi sijaju.
„Sonea nam je bila pravo iznenađenje”, reče iznenada Fergun, a njegov
glas odjeknu. „Nikada nismo pronašli talenat u nekome iz nižih klasa. Obično
je ograničen samo na kuće.”
Fergun pogleda u Serija, očigledno očekujući razgovor.
„I nju samu je takođe iznenadilo”, odvrati Seri.
„Ovuda.” Čarobnjak povede Serija u jedan od bočnih hodnika. „Da li si
ikada čuo za druge življe sa magijom?”
„Ne.”
Zašli su za ugao, kroz vrata ušli u malu prostoriju, a onda prošli kroz još
jedna vrata i našli se u malo širem hodniku. Za razliku od drugih prolaza,
zidovi ovoga su bili obloženi drvetom i sa njih su u pravilnim razmacima
visile slike.
„Ovde je pravi lavirint”, reče Fergun blago uzdahnuvši. „Hajde, povešću
te prečicom."
Stao je pored slike i posegao iza nje. Deo vrata skliznu u stranu otkrivši
pravougaonik tame, veličine uzanih vrata. Seri upitno pogleda čarobnjaka.
„Uvek sam voleo tajne”, reče Fergun zažarenih očiju.
„Da li te čudi što i mi takođe imamo podzemne tunele? Ovaj izlazi u
unutrašnjem krugu - suv put bez vetra. Hoćemo li?”
Seri pogleda u vrata, a onda u čarobnjaka. Tuneli ispod Gilde? Ovo je
bilo previše čudno. Ustuknuo je i odmahnuo glavom.
„Video sam ranije puno tunela", reče, „i ne smeta mi hladnoća. Lepe
stvari u ovoj zgradi su mi zanimljivije.”
Čarobnjak zatvori oči i klimnu. „Razumem.” Ispravio se i nasmešio. „Pa
lepo je znati da ti ne smeta hladnoća.”
Nešto pritisnu Serija sa leđa, gurajući ga ka pravougaoniku. On viknu i
uhvati se za ivice rupe, ali sila je bila previše snažna i njegovi prsti skliznuše
sa uglačanog drveta. Padajući napred, podigao je ruke na vreme da zaštiti
lice kada je udario u zid.
Sila ga je držala čvrsto pritisnutog uz cigle. Nije mogao da pomeri ni prst.
Srce mu je luđački tuklo, a on opsova samog sebe što veruje čarobnjacima.
Čuo je škljocaj iza sebe. Tajna vrata su se zatvorila.
„Sada viči koliko hoćeš”, zakikota se Fergun, tihim, gadnim zvukom.
„Niko ovde ne silazi, tako da nikome nećeš smetati.” Parče tkanine pade
Seriju preko očiju i bi čvrsto zategnuto. Ruke mu se spojiše na leđima i
uvezane sa još tkanine. Kako je pritisak na njegovim leđima popustio, ruka
ga zgrabi za kragnu i gurnu ga napred.
Seri se teturao niz tunel. Nakon nekoliko koraka stigao je do strmih
stepenica. Napipao je put dole, a onda su ga ruke gurajući vodile putem koji
je tromo vijugao.
Temperatura vazduha je naglo opadala. Nakon nekoliko stotina koraka,
Fergun stade. Serijev stomak se prevrnu kada je čuo zvuk ključa koji se
okreće u bravi.
Povez bi odvezan. Seri se našao na vratima velike, prazne prostorije.
Tkanina na njegovim zglobovima je bila odvezana.
„Ulazi unutra.”
Seri pogleda Ferguna. Ruke su ga svrbela da izvuče noževe, ali je znao
da bi ih samo izgubio ako bi pokušao da se bori sa čarobnjakom. Ako sam
neće da uđe u prostoriju, Fergun će da ga gurne unutra.
Polako, ukočeno je ušao u ćeliju. Vrata su se zalupila ostavivši ga u tami.
Čuo je kako se brava okreće, a onda i prigušeni zvuk koraka koji se
udaljavaju.
Uzdahnuo je i čučnuo. Faren će zaista da bude besan.
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

OBEĆANJE SLOBODE
Dok je jurio niz hodnik Čarobnjačkog doma, Rotenu su čarobnjaci uputili
priličan broj upitnih pogleda dok je prolazio pored njih. Nekima je klimnuo, a
onima koje je bolje poznavao se nasmešio, ali nije usporio korak. Stigavši do
vrata svojih odaja, zgrabio je kvaku i voljom naterao bravu da se otključa.
Kako su se vrata otvorila, začuo je dva glasa iz salona.
„...moj otac je bio sluga gospodara Margena, mentora gospodara Rotena.
A i moj deda je radio ovde."
„Mora da imaš puno rođaka.”
„Nekoliko”, priznade Tanja. „Ali dosta njih je otišlo da zauzme položaje
u kućama.”
Dve žene su sedele jedna pored druge u foteljama. Ugledavši Rotena,
Tanja skoči na noge i lice joj pocrvene.
„Nemojte da prekidate zbog mene”, reče Roten, odmahnuvši rukom.
Tanja pognu glavu. „Nisam još završila sa poslom, gospodaru”, kaza mu.
Lice joj je još uvek bilo rumeno i ona požuri u njegovu spavaću sobu. Sonea
je posmatrala, očigledno zabavljena ovime.
- Mislim da me se više ne plaši.
Roten osmotri svoju služavku kada se vratila sa zamotuljkom odeće i
posteljinom u rukama.
- Ne. Vas dve se lepo slažete.
Zastavši, Tanja prekorno pogleda Rotena, a onda zamišljeno pogleda
Soneu.
- Da li može da zna kada pričamo ovako?, upita Sonea.
- Vidi kako se naši izrazi menjaju. Ne moraš da budeš dugo blizu
Čarobnjaka dabi znao da je to siguran znak da je bezglasni razgovor u
toku.
„Izvini nas, Tanja”, reče glasno Roten. Tanji ne obrve se podigoše, ali ona
blago slegnu ramenima i baci zamotuljak u korpu.
„Da li je to sve, gospodaru Rotene?”
„Jeste, hvala ti, Tanja.”
Sačekao je dok se vrata za služavkom nisu zatvorila, a onda je seo pored
Sonee. „Verovatno je već vreme da ti kažem da se razgovor umovima smatra
neučtivim kada su drugi prisutni, naročito ako nemaju sposobnosti da nam se
pridruže. To je kao da šapućeš nekome iza leđa.”
Sonea se namrštila. „Da li sam uvredila Tanju?”
„Ne.” Roten se nasmešio na njen izraz olakšanja. „Međutim, trebalo bi da
te upozorim da razgovor umovima nije tako privatan kao što možda misliš.
Mentalne razgovore mogu čuti drugi čarobnjaci, naročito ako slušaju u
potrazi za njima.”
„Znači da nas je neko možda do sada slušao?”
On odmahnu glavom. „Moguće je, ali sumnjam. Smatra se da je
prisluškivanje nepristojno i uvredljivo - i zahteva koncentraciju i napor. Da
nije tako, odvraćanje pažnje od razgovora drugih ljudi bi nas verovatno
izludelo.”
Sonea je izgledala zamišljeno. „Ako ne čuješ sve dok ne slušaš, kako
znaš kada neko želi da priča sa tobom?”
„Što si bliže čarobnjaku, lakše je da ga čuješ”, objasni joj. „Kada ste u
istoj prostoriji obično možeš da primetiš misli koje ti šalju. Međutim, kada si
daleko, potrebno je prvo da ti privuku pažnju.” Stavio je ruku na grudi.
„Ako, na primer, želiš da pričaš sa mnom dok sam na Univerzitetu,
morala bi da glasno istakneš moje ime. Iako će ga drugi čarobnjaci čuti, neće
ti odgovoriti niti otvoriti svoje umove da slušaju razgovor koji sledi. Kada u
odgovor viknem tvoje ime, znaćeš da sam te čuo i možemo da počnemo da
pričamo. Ako smo vesti i poznajemo glas jedan drugom, možemo da otežamo
drugima da nas čuju tako što ćemo bolje usmeriti naše poslate misli, ali to je
gotovo nemoguće na velikim razdaljinama.”
„Da li je neko prekršio ovo pravilo?”
„Verovatno.” Roten slegnu. „Zato moraš da zapamtiš da komunikacija
umovima nije privatna. Ovde imamo jednu izreku: tajne je bolje oglasiti nego
ih izgovoriti.
Sonea blago frknu. „To nema smisla.”
„Nema kada ga shvatiš bukvalno.” Zasmejao se. „Ali reči „govoriti” i
„čuti” ovde u Gildi imaju drugačija značenja. Uprkos opštem pravilu
učtivosti, zapanjujuće je kako često ljudi otkriju da su tajne, koje su tako
naporno pokušavali da sakriju, postale najnoviji predmet ogovaranja. Cesto
zaboravljamo da čarobnjaci nisu jedini ljudi koji mogu da nas čuju.”
Njene oči osvetli zainteresovanost. „Zar nisu?”
„Ne idu u Gildu sva deca kod kojih je pronađen magični potencijal”, kaza
joj. „Ako je dete najstariji brat, na primer, on može biti vredniji porodici kao
naslednik. U većini zemalja postoje zakoni koji obeshrabruju čarobnjake da
se mešaju u politiku. Na primer, čarobnjak ne može da postane kralj. Zbog
ovoga nije mudro imati čarobnjaka kao glavu porodice.
Mentalna komunikacija je sposobnost koja dolazi sa magijskim
potencijalom. Ponekada, iako veoma retko, osoba koja nije postala čarobnjak
otkrije da se njena sposobnost umnog sporazumevanja sama razvila. Ovakvi
ljudi se mogu naučiti da čitaju istinu, a to može biti korisna vestina?”
„Da čitaju istinu?”
Roten klimnu. „Naravno, ne može se učiniti sa nevoljnim primaocem,
tako da je korisno samo kada neko želi da pokaže drugoj osobi šta je video
ili čuo. U Gildi imamo jedan zakon koji se odnosi na optužbe. Ako neko
optuži čarobnjaka da laže ili da je počinio zločin, on mora dozvoliti da se
pročita iz njega istina ili povući svoje optužbe.”
„To ne deluje pravedno”, reče Sonea. „Čarobnjak je taj koji je učinio
nešto loše.”
„Da, ali to sprečava lažne optužbe. Optuženi, bilo da je čarobnjak ili ne,
može lako da spreči čitanje istine.” Oklevao je. „Međutim, postoji jedan
izuzetak.”
Sonea se namrgodi. „Oh?”
Roten se zavali u naslon i spoji prste. „Pre nekoliko godina, čovek
optužen za zversko ubistvo je doveden u Gildu. Visoki gospodar - naš vođa -
je pročitao njegov um i potvrdio krivicu. Potrebna je velika veština da se
mimoiđu barikade nevoljnog uma. Akarin je jedini od nas kome je to pošlo za
rukom, iako sam čuo da su u prošlosti postajali čarobnjaci koji su to mogli
da rade. On je izuzetan čovek.”
Sonea se zamisli nad ovime. „Ali zar ubica nije jednostavno mogao da
stavi svoje tajne iza vrata, kao što si mi pokazao?”
Roten slegnu. „Niko ne zna tačno kako je Akarin to učinio, ali kada je
ušao u čovekov um, ne bi prošlo mnogo pre nego što bi ga misli izdale.”
Zastao je a onda je pažljivo pogledao. „I sama znaš da je potrebno vežbe da
bi se tajne sakrile iza vrata. Što si zabrinutiji da će biti otkrivene, to ih je teže
sakriti.”
Soneine oči se raširiše, a onda je skrenula pogled kako joj je izraz postao
oprezan.
Posmatrajući je, Roten je mogao da pogodi na šta je mislila. Svaki put
kada bi ušao u njen um predmeti i ljudi koje je želela da sakrije od njega bi
se pojavili na vidiku. Uvek bi se uspaničila i izgurala ga iz uma.
Svi polaznici su u nekoj meri reagovali kao ona. Nije sa njom raspravljao
o tajnama koje je nazreo. Sakrivene brige mladih ljudi koje je podučavao su
se uglavnom vrtele oko ličnih poroka ili fizičkih navika - a i poneki politički
skandal - i bilo ih je lako ignorisati. Ne pričajući o njima, uveravao je
polaznike da je njihova privatnost ispo štovana.
Ali tišina Sonei nije bila ospokojavajuća, a vreme je proticalo. Lorlen će
je prvi put posetiti sledeće nedelje i očekivaće da je započela sa časovima
kontrole. Ako je ikako nameravala da se nauči kontroli, morala je da
prebrodi ove strahove.
„Sonea?”
Njen pogled se nevoljno susreo sa njegovim. „Da?”
„Mislim da bi trebalo da popričamo o tvojem učenju.”
Klimnula je.
On se nagnuo i naslonio laktove na kolena.
„Obično ne pričam sa polaznicima o onome što su mi pokazali u
njegovom ili njenom umu. Tako im je lakše da mi veruju, ali to kod nas neće
biti slučaj. Znaš da sam video stvari koje si želela da ostanu skrivene, a da se
ja pretvaram da nisam nam nimalo neće pomoći.”
Sonea je zurila u sto. Njeni zglavci su pobeleli koliko je stiskala fotelju.
„Za početak”, on nastavi, „očekivao sam da ćeš da pretražiš moje sobe. I
ja bih to učinio da sam na tvom mestu. Ne smeta mi. Zaboravi na to.”
Njeni obrazi se blago zacrveneše, ali ništa nije rekla.
„Drugo, tvoji prijatelji i porodica nisu ni u kakvoj opasnosti od nas.”
Podigla je pogled i naletela na njegov. „Plašiš se da ćemo pretiti da im
naudimo ako ne pristaneš da sarađuješ.” Zadržao je njen pogled. „Nećemo,
Sonea. Učiniti tako nešto bi bilo kršenje kraljevog zakona.”
 Ponovo je skrenula pogled, ali izraz joj je otvrdnuo.
„A, ali ti ipak brineš. Nemaš baš nekog razloga da veruješ da poštujemo
kraljev zakon”, zaključi Roten. „Nemaš razloga da nam veruješ. Sto me
dovodi do tvog trećeg straha, da ću da otkrijem tvoje planove za beg.”
Iz njenog lica polako nestade boje.
„Ne moraš da kuješ takve planove” kaza joj. „Nećemo te siliti da ostaneš
ako ne želiš. Kada budeš savladala kontrolu, možeš da biraš da li ćeš da ideš
ili ostaneš. Postati čarobnjak uključuje zavet koji svi moramo da damo -
zavet koji nas drži ceo život. To nije zakletva koja se nevoljno polaže.”
Zurila je u njega, usta blago otvorenih. „Pustićete me?”
On klimnu, a onda pažljivo odabere sledeće reći. Bilo je previše rano da
joj kaže da Gilda neće da je pusti osim ako njene moći prvo ne budu
blokirane, ali trebalo je da zna da će izgubiti svoje magične sposobnosti.
„Da, ali moram da te upozorim: bez obuke nećeš moći da koristiš svoje
moći. Ono što si ranije mogla da činiš neće biti moguće. Nećeš biti u stanju
da uopšte koristiš magiju.” Zastao je. „Nećeš biti od koristi Lopovima.”
Na njegovo iznenađenje, izgledalo je kao da joj je laknulo. Priviđenje
osmeha joj dotaknu usne. „To neće biti problem.”
Roten se pažljivo zagleda u nju. „Da li si sigurna da želiš da se vratiš u
straćarnik? Nećeš imati nikakve načine da se odbraniš.”
Sonea slegnu ramenima. „Neće biti drugačije nego ranije. Dobro se
snalazim.”
Roten se namrgodi, zadivljen samopouzdanjem a opet uznemiren idejom
da je pošalje natrag u siromaštvo. „Znam da želiš da ponovo budeš sa svojom
porodicom. Pristupanje Gildi neće značiti da ih napuštaš, Sonea. Moći će da
ti dolaze u posetu, ili ćeš ti moći da posećuješ njih.”
Ona zavrte glavom. „Ne.”
Roten stisnu usta. „Da li se plašiš da će oni strepeti od tebe, da ćeš izdati
sve življe tako što ćeš postati ono što oni mrze?”
Brzi, prodorni pogled koji mu je uputila je otkrio da je on prišao
razumevanju bliže nego što je očekivala.
„Šta bi bilo potrebno da ostaneš prihvatljiva u njihovim očima?”
Ona frknu. „Kao da bi mi Gilda - ili kralj - dozvolili da radim šta god
želim da bih zadovoljila življe!"
„Neći da te obmanjujem da pomisliš da će biti lako”, odvrati Roten. „Ali
to je mogućnost koju treba da razmotriš. Magija nije čest dar. Mnogi ljudi bi
dali bogatstvo da je imaju. Razmisli o onome što možeš ovde da naučiš.
Pomisli kako bi to mogla da upotrebiš da pomogneš drugima.”
Njen pogled je na trenutak izgledao kao da se koleba, a onda njen izraz
očvrsnu.
„Kontrola je jedino zašto sam ja ovde.”
Lagano je klimnuo. „Ako je to sve što želiš, onda je to sve što ti možemo
pružiti. Biće to veliko iznenađenje za sve ovde kada čuju da se vraćaš u
straćarnik. Mnogi neće razumeti zašto neko ko je ceo život živeo u
siromaštvu odbija takvu ponudu. Poznajem te dovoljno dobro da znam da ne
smatraš raskoš i bogatstvo previše bitnim.”
Slegnuo je ramenima, a zatim se osmehnuo. „A ja neću biti jedini koji će
da ti se divi što si tako postupila. Međutim, treba da znaš da ću veoma
naporno da se trudim da te ubedim da nam se pridružiš.”
Prvi put, koliko je mogao da se seti, video je da se nasmešila. „Hvala na
upozorenju.”
Zadovoljan sobom, Roten protrlja dlanove. „Pa, to je to. Hoćemo li da
počnemo sa časovima?”
Oklevala je neko vreme, a onda je okrenula fotelju da bi bila lice u lice
sa njim. Začuđen njenim brzim pristankom, on je uze za ruke koje mu je
ponudila.
Sklopivši oči, usporio je disanje i potražio prisustvo koje će ga odvesti
do njenog uma. Sada je već dobro izvežbala vizualizaciju i on se odmah nađe
ispred otvorenih vrata. Prošavši kroz njih, ušao je u poznatu sobu. Sonea je
stajala na sredini.
Osećaj rešenosti ispuni vazduh. Sačekao je uobičajene smetnje ovom
prizoru, ali ništa nije želelo da se pojavi u sobi. Iznenađen i zadovoljan
klimnuo je prikazi Sonee.
- Pokaži mi vrata do tvoje moći.
Pogledala je na drugu stranu. Prateći njen pogled, zatekao je sebe kako
stoji ispred belih vrata.
- Sada ih otvori i pažljivo slušaj, Pokazaću ti kako da kontrolišeš ovu
tvoju moć.

—oOo—
 Seri pade na kolena i zasikta od nemoći.
Temeljno je pregledao svoj zatvor i svaki put bi mu zastao dah kada bi
pod rukama napipao osmonoge farene. Njegova pretraga je otkrila da su
zidovi sačinjeni od velikih kamenih blokova, a pod od nabijene zemlje. Vrata
su bila od debele drvene daske sa velikim gvozdenim šarkama.
Čim su čarobnjakovi koraci nestali iza granice čujnosti, izvukao je iz
svog dugog kaputa kalauz i počeo njime da opipava vrata.
Našavši ključaonicu, petljao je po bravi dok nije čuo da se mehanizam
okreće, ali kada je povukao vrata, nisu htela da se otvore.
Nasmejao se kada je shvatio da čarobnjak nije zaključao bravu. On sam
je upravo uspeo da ih zaključa.
Ponovo obrađujući bravu, otkrio je da su se vrata još uvek držala. Setivši
se da je čuo zvuk okretanja ključa, zaključio je da sigurno postoji druga
brava. Potražio je drugu ključaonicu.
Ne našavši je, zaključio je da brava koja drži vrata sigurno ima
ključaonicu samo sa druge strane. Uzevši kalauz, ugurao ga je u pukotinu
između vrata i dovratka. Morao je da zapne za nešto.
Zadovoljan što je pronašao bravu iz prvog pokušaja, povukao je kalauz
da ga izvuče, samo da bi otkrio da je zaglavljen.
Savijalo se dok je pokušavao da ga klimanjem i uvrtanjem oslobodi.
Uplašen da ga ne ošteti, ostavio je alatku zaglavljenu u prorezu i posegnuo za
drugom. Ovu je ubacio malo iznad prve. Pre nego što je imao priliku da
izbocka njime da otkrije šta to drži prvu alatku, i druga se zaglavi u mestu.
Opsovavši, on poče da je vuče svom snagom, ali je samo uspeo da je
iskrivi.
Posegnuo je u ogrtač za trećom i uvukao je u prostor između poda i vrata.
Odmah se zaglavila. Bez obzira koliko jako da ga je vukao, šilo je bilo
nepomično. Pokušao je da ukloni i druge ali bezuspešno.
Mračni časovi su prolazili, i on je nekoliko puta pokušao da povrati svoje
alatke. Nije mogao da zamisli nikakvu napravu koja bi tako brzo zgrabila
kalauze. Ništa, osim naravno magije.
Noge su počele da mu se grče od hladnoće, tako da se uspravio. Stomak
mu je zavijao, obaveštavajući ga da je prošlo previše vremena od kada je
poslednji put jeo. Ali žeđ je bila daleko gora. Ceznuo je za kriglom bola ili
čašom soka od pačija, ili čak za malo vode.
Ponovo se zapitao da li će da ga ostave da umre u ćeliji. Međutim, da ga
je Gilda želela mrtvog, bio je siguran da bi se postarali za to pre nego što bi
negde sakrili njegovo telo. Ovo mu je ulivalo malo nade. Značilo je da su se
njihovi planovi verovatno oslanjali na to da on bude živ - za sada. Ali, ako bi
se ovi planovi izjalovili, mogao bi da završi veoma gladan.
Misleći o drugom čarobnjaku - onom u plavoj odori - nije mogao da se
seti bilo kakvih tragova prevare u njegovom ophođenju. Čarobnjak je ili bio
vešt u prikazivanju lažnog poštenja ili nije znao ništa o Serijevom
predstojećem zatočeništvu. Ako je ovo drugo bilo tačno, onda je ovo bila
Fergunova igra.
Bez obzira na to da li je svetlokosi Čarobnjak bio jedini spletkaroš ili ne,
Seri je video samo dva moguća razloga za utamničavanje: Lopovi ili Sonea.
Ako su čarobnjaci imali nameru da koriste Serija da ucenjuju Lopove,
razočaraće se. Farenu Seri nije baš bio potreban niti ga je bilo mnogo briga za
njega.
Možda pokušaju da mučenjem izvuku informacije iz njega. Iako je voleo
da misli da može da se odupre takvom ubeđivanju, nije hteo da se zavarava.
Nije mogao da zna da li je sposoban da ćuti sve dok se ne bi suočio sa
takvom probom.
Bilo je moguće da čarobnjaci i bez toga mogu da mu pročitaju um. Ako
mogu, otkriće da zna malo toga što mogu da upotrebe protiv Lopova. Kada to
budu shvatili, verovatno će ga trajno ostaviti u mraku.
Ali sumnjao je da su Lopovi njihova meta. Već bi ga ispitali do sada.
Ne, jedina pitanja koja su mu bila postavljena su bila o Sonei. Tokom
putovanja kroz Univerzitet, Fergun je želeo da zna kakav je Seri imao odnos
sa njom. Ako su čarobnjaci želeli da otkriju da li joj je Seri bitan, verovatno
nameravaju da ga koriste da bi je učenom naterali da uradi nešto što nije
želela.
Pomisao da može da joj pogorša situaciju ga je mučila isto kao i strah da
će ga ostaviti da umre, ponekad i više. Samo da nije pao u iskušenje da vidi
Univerzitet. Sto je više mislio o tome, više je proklinjao sebe zbog
radoznalosti.
Između dva daha je začuo korake u daljini. Kako su postajali glasniji,
njegov bes se primirio, a srce počelo da tuče sve jače.
 Koraci se zaustaviše ispred vrata. Začuo se tup metalni kliktaj, praćen
slabijim zveketom njegovih alatki kada su pale na tlo. Kada su se vrata
otvorila, ukazao se dugački prorez žute svetlosti.
Fergun se provuče unutra praćen svojim svetlom. Trepćući zbog svetla,
Seri vide da ga je čarobnjak namrgođeno posmatrao, a onda pogledao u pod.
„Vidi ovo”, promrmlja Fergun. Okrenuvši se na jednu stranu, pustio je
tanjir i bocu koju je nosio. Umesto da padnu, polako su se spustili do poda.
Ispružio je prste i kalauzi poslušno dođoše do njegove ruke.
Dok ih je pregledao, čarobnjakove obrve se podigoše. Pogledao je u
Serija i osmehnuo se.
„Nisi valjda stvarno mislio da će ovo da upali? Očekivao sam da imaš
iskustva sa takvim stvarima, pa sam preduzeo mere pređostrožnosti.” Njegov
pogled se spusti na Serijevu odeću. „Da li imaš još ovakvih sakrivenih
negde?”
Seri proguta odricanje koje mu se našlo na usnama. Fergun mu nikad ne
bi poverovao. Čarobnjak se nasmeši i ispruži ruku.
„Daj mi ih.”
Seri je oklevao. Ako bi predao nekoliko predmeta sakrivenih u odeći,
možda bi mogao da zadrži nekoliko vrednijih stvari.
Fergun se primače.
„Hajde sada, od kakve su ti koristi ovde unutra?” Prstima ga je pozvao
da mu preda stvari. „Daj mi ih.”
Polako, Seri je posegnuo u kaput i izvukao šaku manje korisnih alatki.
Streljajući pogledom čarobnjaka, spustio ih je u ispruženu šaku.
Fergun zamišljeno pogleda kalauze, a onda njegov pogled srete Serijev.
Zločest osmeh istanji njegove usne.
„Da li zaista očekuješ da poverujem da je ovo sve što imaš?”
Njegovi prsti se sklopiše. Seri oseti nešto nevidljivo kako ga pritiska po
grudima i on se otetura unazad sve dok nije udario u zid. Sila se obavila oko
njega, pritiskajući ga uz blokove.
Fergun je prišao i pregledao Serijev kaput. Jednim trzajem je pokidao
postavu kako bi otkrio tajne džepove. Istresao je njihov sadržaj, a onda
pažnju usmerio ostatku Serijeve odeće.
Kada je izvukao noževe iz čizmi, Fergun zadovoljno promrmlja, a onda
ispusti značajnije „aha” kada je pronašao Serijeve bodeže. Uspravivši se,
izvukao je jedno od oružja iz kanija. Ispitao je najširi deo sečiva gde je bila
ugravirana mala slika glodara koji je bio Serijev imenjak.
„Serini”, reče čarobnjak i pogleda u Serija.
Seri prkosno uzvrati pogled. Fergun se nasmeja i odmaknu se. Izvukavši
iz odore veliki kockasti komad tkanine, uvio je u njega oružje i oruđe, pa se
okrenuo vratima.
Shvativši da će čarobnjak da ode bez ikakvog objašnjenja, Serijevo srce
preskoči otkucaj.
„Čekaj! Šta želiš od mene? Zašto sam ovde?”
Fergun nije obratio pažnju na njega, kada su se vrata zatvorila, magični
okovi nestadoše i Seri pade na kolena. Besno dahćući, opipao je svoj kaput,
proklinjući što mu je oduzeta većina alata. Najviše je žalio za bodežima, ali
je bilo teško sakriti toliko veliko oružje.
Čučnuvši, pustio je da mu se otme dugačak uzdah. Još uvek je imao
nekoliko predmeta. Možda će da mu posluže. Samo je morao da smisli plan.
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE

NEOČEKIVANA PONUDA
Da li moram?"
„Da.” Danil uhvati Rotena za ramena, okrenu ga i izgura iz njegovih
odaja. „Ako se kriješ od pogleda, samo ćeš dodati snage onome što Fergun i
njegove pristalice pričaju."
Roten uzdahnu i pođe za Danilom, niz hodnik. „U pravu si, naravno.
Jedva da sam sa nekim i progovorio poslednje dve nedelje - a trebalo i da
zamolim Lorlena da odloži posetujza nekoliko dana. Čekaj..." Roten ga
pogleda a čelu mu se nabora. „Šta to pričaju Fergunove pristalice?"
Danil se sumorno nasmeši. „Da je naučila kontrolu za par dana i da je
držiš zaključanu da je Fergun ne bi video.”
Roten načini nepristojan zvuk. „Kakva glupost. Voleo bi da vidim njih
kako podnose glavobolje kakve sam ja imao poslednjih nedelju dana.”
Iskrivio je lice. „Pretpostavljam da ovo znači da ne mogu mnogo da
odugovlačim sa Lorlenom.”
„Ne”, složi se Danil. Stigli su do ulaza u Čarobnjački dom i izašli
napolje. Iako su sa staza polaznici svakog jutra i večeri topili sneg, dvorište
je već bilo prekriveno tankim belim prahom. Škripao je pod njihovim
čizmama dok su išli do Sedam lukova.
Kada su ušli u toplinu Noćne prostorije, nekoliko glava se okrenulo ka
njima. Danil začu kako njegov prijatelj tiho ječi kada se nekoliko čarobnjaka
zaputilo ka njima. Sarin, starešina alhemičara je prvi stigao.
„Dobro veče, gospodaru Rotene, gospodaru Danile. Kako ste mi vas
dvojica?”
„Dobro, gospodaru Sarme”, odvrati Roten.
„Ima li napretka sa straćarušom?”
Roten sačeka da se još nekoliko čarobnjaka približi da čuju njegov
odgovor. „Sonea dobro napreduje". Kaza im. „Trebalo je da prođe neko
vreme pre nego što je bila u stanju da prestane da me izbacuje iz svog uma.
Kao što možete da pretpostavite, bila je prilično sumnjičava u pogledu nas.”
„Dobro napreduje?”, promrmlja čarobnjak iz gomile. „Retko kom
polazniku trebaju cele dve nedelje.”
Danil se nasmeši kada se Rotenov izraz zamračio.
Njegov prijatelj se okrenu ka govorniku. „Morate zapamtiti da ona nije
neodlučni polaznik koga su nam poslali brižni roditelji. Do pre dve nedelje je
verovala da hoćemo da je ubijemo. Treba joj neko vreme da stekne
poverenje u nas."
„Kada ste počeli sa vežbama kontrole?”, upita drugi čarobnjak.
Roten je oklevao. „Pre dva dana.”
Žamor poče među čarobnjacima. Nekoliko se namrštilo i odmahnulo
glavama.
„U tom slučaju, rekla bih da ste napravili impresivan napredak”, reče
novi glas.
Danil se okrenu i ugleda gospu Vinaru kako prolazi kroz gomilu.
Čarobnjaci se sa poštovanjem razmakoše kada im je prišla poglavarka
iscelitelja.
„Šta ste videli od njenih moći?”
Roten se osmehnu. „Kada sam prvi put video šta se sadrži unutar nje,
nisam mogao da verujem. Njena snaga je neverovatna!”
Mrmorenje u publici je postajalo glasnije. Danil klimnu sebi. Dobro,
pomislio. Ako je jaka, ljudi će pre podržati Rotena kao njenog pokrovitelja.
Stariji čarobnjak blizu Rotena slegnu ramenima. „Već smo znali da je
jaka, inače njene moći ne bi mogle same da se razviju.”
Vinara se nasmeši. „Naravno, snaga nije glavni kriterijum suda o
polazniku. Kakve talente je pokazala?”
Roten stisnu usta. „Ima dobru sposobnost vizualizacije. To će joj pomoći
u većini disciplina. Takođe ima i dobro pamćenje. Uvideo sam da je
inteligentna i pažljiva učenica.”
„Da li je uopšte pokušala da koristi svoje moći?”, upita čarobnjak u
crvenoj odori.
„Nije od kada je došla ovde. Dobro razume opasnosti.”
Pitanja su se nastavila. Gledajući po prostoriji, Danil primeti ravnu plavu
kosu u grupi čarobnjaka koja se približavala. Primakao se bliže Rotenu,
čekajući pravi trenutak da mu došapne upozorenje.
- Gospodaru Danile.
Nekoliko čarobnjaka u gužvi trepnu i pogleda u Danila. Prepoznavši glas
uma, Danil pogleda po sobi i nađe upravitelja Lorlena kako sedi u svojoj
uobičajenoj fotelji. Čarobnjak u plavoj odori pokaza ka Rotenu, a onda ih
pozva k sebi.
Smešeći se, Danil klimnu i nagnu se do Rotenovog uha.
„Verujem da upravitelj želi da te spase.”
Kako se Roten okrenuo da pogleda u upravitelja, Danil vide da je Fergun
stigao do gomile. Poznati glas se pridruži čavrljanju, a nekoliko lica se
okrenu ka ratniku.
„Izvinite me”, reče Roten. „Moram da razgovaram sa upraviteljem
Lorlenom.” On učtivo pognu glavu, a potom pogura Danila ka Lorlenu.
Osvrnuvši se, Danil na trenutak srete Fergunov pogled. Ratnikove usne
su bile rastegnute u samozadovoljan osmeh.
Kako su stigli do Lorlenove stolice, upravitelj mahnu ka susednim
sedištima. „Dobro veče gospodaru Rotene, gospodaru Danile. Sedite i reci te
mi kako Sonea napreduje."
Roten ostade na nogama. „Nadao sam se da porazgovaram nasamo sa
vama oko toga, upravitelju.”
Lorlen podiže obrve. „Dobro. Hoćemo li u Banketnoj prostoriji?”
„Hvala vam.”
Upravitelj ustade i povede ih do najbližih vrata. Kako su izašli napolje, u
vazđuhu blesnu kugla svetlosti osvetlivši veliki sto koji je ispunjavao veći
deo sobe.
Lorlen izvuče jednu od stolica koje su bile raspoređene oko stola i sede.
„Kako je vaša noga, gospodaru Danile?”
Danil ga iznenađeno pogleda. „Bolje.”
„Izgleda da vam se hramanje večeras vratilo”, primeti Lorlen.
„Hladno je”, odgovori Danil.
„A, shvatam.” Lorlen klimnu, a onda se okrenu Rotenu, „0 čemu ste to
želeli da razgovaramo?”
„Počeo sam sa vežbama kontrole pre dva dana”, saopšti mu Roten. Lorlen
se namrgodio ali ništa nije rekao kada je Roten nastavio da priča. „Želeli ste
da proverite njen napredak nakon dve nedelje, i rekli mi da je pre toga
upoznam sa još jednim čarobnjakom. Zbog slabog napretka, nisam želeo da
joj skrećem pažnju posetiocima, ali osećam da će uskoro biti spremna. Da li
biste mogli da odložite svoju posetu za par dana?”
Lorlen mu uputi ozbiljan pogled, a onda klimnu. „Ali samo par dana.”
„Hvala vam. Međutim postoji još jedna stvar. Mogućnost koju hi bilo
bolje razmotriti pre nego kasnije."
Lorlen nabra čelo?
„Da?”
„Sonea ne želi da se pridruži Gildi. Rekao sam..." On uzdahnu. „Da bih
zadobio njeno poverenje, rekao sam joj da ako želi da se vrati u straćarnik,
može da ide. Ipak je ne možemo prinuditi da da zavet."
„Da li ste joj rekli da bismo joj blokirali moći?”
„Još uvek nisam." Roten se namršti. „Iako mislim da je neće biti briga.
Upozorio sam je da neće moći uopšte da koristi moći i izgledalo je da joj je
drago zbog te mogućnosti. Verujem da želi da ih se otarasi.”
Lorlen klimnu. „Nisam iznenađen. Ona je iskusila magiju samo kao
nekontrolisanu, uništilačku silu.” On stisnu usta. „Možda će joj se svideti
ako joj pokažete nekoliko korisnih trikova.”
Roten se namrštio. „Ne bi trebalo da koristi moći dok ne bude imala punu
kontrolu nad njima, a kada bude znala kontrolu očekivaće da je pustimo da
ide.”
„Ona ne zna razliku između lekcije o kontroli i lekcije o magiji”, istaknu
Danil. „Samo pusti da instrukcije pređu iz kontrole u korišćenje magije. To
će ti takođe dati više vremena da je ubediš da ostane."
„Ne mnogo”, dodade Lorlen. „Fergun ne mora da zna kada tačno bude
savladala kontrolu, ali nećete ga dugo zavaravati. Možda ćeš dobiti još jednu
nedelju.”
Roten pogleda u Lorlena sa iščekivanjem. Upravitelj uzdahnu i pređe
šakom preko čela. „U redu. Samo se postaraj da ne sazna, inače neće prestati
da mi se žali na to.”
„Ako sazna, reći ću da oprobavamo njenu kontrolu”, reče Danil. „Ona je
ipak neobično jaka. Sigurno ne bismo želeli da načini neku grešku.”
Lorlen procenjivački pogleda Danila. Izgledalo je da želi nešto da kaže,
ali je odmahnuo rukom i okrenuo glavu ka Rotenu. „Da li je to sve o čemu
želite da razgovaramo?”
 „Da, hvala vam, upravitelju”, Roten odgovori.
„Onda ću najaviti posetu za nekoliko dana. Da li ste razmišljali o tome sa
kime ćete je prvo upoznati.”
Danil trepnu kada je Roten pokazao na njega.
„Sa mnom?”
Roten se osmehnu. „Da. Mislim sutra popodne.”
Danil zausti da se usprotivi, a onda zatvori usta kada je shvatio da ga
Lorlen pažljivo posmatra.
„U redu”, reče mrzovoljno. „Samo, molim te, skloni sve noževe.”

—oOo—

Sonei je bilo dosadno.

Bilo je previše rano za spavanje. Tanja je odmah nakon večere otišla,
noseći prljave tanjire, a Roten se izgubio ubrzo potom. Nakon što je dovršila
knjigu koju joj je Roten tog jutra doneo da čita, koračala je sobom,
proučavajući ukrase i policu za knjige.
Ne našavši ništa interesantno ili u okviru njenih sposobnosti razumevanja,
prišla je prozoru i pogledala napolje.
Nije bilo meseca, tako da su vrtovi bili obavijeni tamom. Ništa se nije
micalo.
Uzdahnula je i odlučila da ode ranije u krevet. Navukla je paravan i
zaputila se ka spavaćoj sobu kada je preseče kucanje na ulaznim vratima.
Okrenula se i zagledala u vrata. Roten nikada nije kucao pre nego što bi
ušao, a Tanjino kucanje je bilo blago i učtivo, ne ovako nametljivo. Nekoliko
posetilaca je ranije kucalo, ali Roten ih nikada nije pozvao da uđu.
Kratkotrajna jeza joj nakostreši kožu kada je posetilac ponovo pokucao.
Sonea se prišunjala vratima.
„Ko je?”
„Prijatelj”, začu se prigušeni odgovor.
„Roten nije tu.”
„Ne želim da pričam sa Rotenom. Želim da pričam sa tobom, Sonea.”
Piljila je u vrata dok joj je srce počelo ubrzano lupa.
„Zašto?"
Odgovor je bio tiši. „Imam da ti kažem nešto važno, nešto što ti on neće
reći.”
Roten je krio nešto od nje? Uznemirenost i uzbuđenje nagnaše njeno srce
da tuče još brže. Ko god da je ovaj stranac, bio je voljan da prkosi
čarobnjacima zarad njenog dobra. Poželela je da može kroz vrata da vidi ko
je posetilac.
Ali da li bila dobra ideja da sazna nešto uznemiravajuće o Rotenu baš
sada kada treba da mu veruje?
„Sonea. Pusti me unutra. Hodnik je prazan, ali neće biti još dugo. Ovo mi
je jedina prilika da pričam sa tobom.”
„Ne mogu. Vrata su zaključana.”
„Pokušaj ponovo da ih otvoriš."
Zagledala se u dršku na vratima. Iako je nekoliko puta u toku prvih dana
u sobama pokušala da je otvori, uvek je bila zaključana. Posegnuvši,
okrenula je ručku, a onda iznenađeno udahnula kada su se vrata otvorila.
Ukazao se crveni rukav, a zatim i ćela čarobnjačka crvena odora.
Ustuknuvši, užasnuto ga je pogledala. Očekivala je slugu ili spasioca
prerušenog u slugu - osim ako se ovaj čovek možda nije odvažio da obuče
odoru da bi došao do nje...
Čovek pažljivo zatvori vrata iza sebe, a zatim se ispravi i pogleda je.
„Zdravo, Sonea. Konačno se srečemo. Ja sam gospodar Fergun.”
„Ti si čarobnjak?”
„Da, ali ne čarobnjak kakav je gospodar Roten.” Stavio je šaku na grudi.
Sonea se namršti. „Ti si ratnik?”
Fergun se osmenu. Bio je prilično mlađi od Rotena i, primetila je, veoma
privlačan. Kosa mu je bila uredno začešljana a crte lica su bile i nežne i
snažne. Znala je da ga je videla ranije, ali nije mogla da se seti gde.
„Jesam”, reče. „Ali to nije razlika na koju sam mislio.” Stavio je ruku
preko srca. „Ja sam na tvojoj strani.”
„A Roten nije?”
„Ne, iako ima dobre namere”, dodade. „Roten je ona vrsta ljudi koji
misle da znaju šta je najbolje za druge, naročito za mlade žene kao što si ti.
Ja, međutim, tebe vidim kao odraslu osobu kojoj mora biti dozvoljeno da
sama bira.” Podigao je obrvu. „Da li ćeš da me saslušaš ili želiš da te
ostavim na miru?”
Iako joj je srce još uvek užurbano tuklo, klimnula je i pokazala ka
foteljama. „Ostani”, reče ona. „Saslušaću te.”
Uljudno naklonivši glavu, on došeta do stolice. Sevši nasuprot njega, sa
iščekivanjem ga je posmatrala.
„Prvo, da li ti je Roten rekao da možeš da se pridružiš Gildi?” on upita.
„Da.”
„A da li ti je rekao šta moraš da uradiš da bi postala čarobnjak?”
Ona slegnu ramenima. „Ponešto. Tu je zavet i godine obuke.”
„A da li znaš na šta moraš da se zavetuješ?”
Odmahnula je glavom. „Ne, ali nije bitno. Ne želim da se pridružim
Gildi.”
Trepnuo je. „Ne želiš da se pridružiš Gildi?”, on ponovi.
„Ne.”
Polako je klimnuo i zavalio se u naslon. Neko vreme je ćutao i
razmišljao, a onda je ponovo upravio pogled u nju.
„Mogu li da upitam zašto?”
Sonea je pažljivo razmislila o njemu. Roten joj je rekao da će mnogi
čarobnjaci biti iznenađeni kada bude odbila Gilđinu ponudu.
„Želim da idem kući”, kaza mu.
On ponovo klimnu. „Da li znaš da Gilda ne dozvoljava da postoje
čarobnjaci da postoje van njenog uticaja?”
„Da”, ona odgovori. „Svako to zna.”
„Znaš da neće da te tek tako puste da odeš odavde.”
„Neću moći da koristim svoje moći tako da neću biti pretnja.”
Ponovo je podigao obrve. „Žnači da ti je Roten rekao da će ti Gilda
blokirati moći?”
Sonea se namrgodi. Blokirati njene moći?
Polako je klimnuo. „Nije, kao što sam i mislio. Govori ti samo deo
istine.” Nagnuo se ka njoj. „Visi čarobnjaci će zatvoriti tvoje moći unutar
tebe, tako da nećeš moći da ih dosegneš. To je... nije baš prijatan postupak,
nimalo, i taj kavez za tvoje moći će tu postojati to kraja tvog života Vidiš,
čak i iako ne znaš da ih koristiš, uvek postoji šansa da ćeš sama naučiti ili da
ćeš sresti čarobnjaka-odmetnika koji će biti voljan da te nauči - iako to baš
nije verovatno. Po zakonu, Gilda mora da se poštara da ne možeš da koristiš
magiju, čak i ako imaš svu potrebnu pomoć.”
Jeza se širila po Sonei dok je govorio. Pogledavši u sto, razmislila je o
onome što joj je Roten rekao. Da li je namerno prilagodio istinu da ne bi
zvučala toliko zastrašujuće? Verovatno. Njene sumnje su rasle kada je
shvatila da je Roten samo oglasio činjenicu da će biti puštena. Nije je videla
u njegovom umu i uverila se da je tačna...
Pogledala je u crvenog čarobnjaka. Kako je mogla da veruje bilo čemu
što joj je rekao? Nije mogla da se seti ničega što bi mogao da zadobije
lažima, budući da bi i sama otkrila istinu kada bi naučila kontrolu.
„Zašto mi govoriš sve ovo?”
On joj se nahereno nasmeši. „Kao što sam već rekao, ja sam na tvojoj
strani. Treba da znaš istinu i ... ja mogu da ti ponudim alternativu.”
Ispravila se. „Kakvu alternativu?”
On nabra usne. „Neće biti lako. Da li ti je Roten već objasnio nešto o
pokroviteljstvu?”
Odmahnula je glavom.
On prevrnu očima. „Ništa ti nije rekao! Slušaj.”
Nagnuo se i oslonio laktove na kolena.
Pokroviteljstvo omogućava čarobnjacima da kontrolišu obuku polaznika.
Roten je zatražio pokroviteljstvo nad tobom još nakon Pročišćenja. Kada sam
čuo za ovo, odlučio sam da mu uzvratim mojim zahtevom. Ovo prisiljava
Gildu da održi saslušanje - okupljanje - na kome će biti odlučeno koji od nas
dvojice će biti tvoj pokrovitelj. Pomoćićeš mi da moj zahtev pobedi, a
onda...”
„Zašto bi uopšte održali saslušanje kada neću da pristupim Gildi?”, ubaci
se Sonea.
On podiže ruke u smirujućem gestu. „Saslušaj me, Sonea.” Duboko
udahnuvši, nastavio je. „Ako odbiješ da se pridružiš Gildi, tvoje moći će biti
blokirane u poslaće te natrag u straćarnik. Međutim, ako pristaneš da ostaneš
i ja zadobijem tvoje pokroviteljstvo, pomoći ću ti.”
Ona se namršti. „Kako?"
Osmehnuo se. „Jednog dana ćeš prosto nestati. Možeš se vratiti u
straćarnik, ako želiš. Naučiću te kako da tvoja magija bude neprimetna - a
tvoje moći neće biti blokirane. Isprva će te loviti, ali ako si pametna, neće te
pronaći na vreme.”
Zurila je u njega u neverici. „Ali prekršićeš Gildine zakone.” Lagano je
klimnuo. „Znam.” Različite emocije se izmenjaše na njegovom licu. Ustao je
i prišao prozoru. „Ne volim da vidim kada su ljudi prinuđeni da budu nešto
što ne žele”, kaza joj. „Pogledaj.” Okrenuvši se, prešao je preko sobe i
ispružio ka njoj svoju ruku. Koža na dlanu je bila žuljevita i puna ožiljaka.
„Mačevanje. Ja sam ratnik, kao što si oštroumno primetila. To je nešto
najbliže onome što sam nekada želeo da budem. Kada sam bio dečak, sanjao
sam da postanem mačevalac. Svaki dan sam satima vežbao. Sanjao sam da
me uče najbolji učitelji.”
Uzdahnuo je i odmahnuo glavom. „Onda je otkriven moj magični
potencijal. Nije bio preterano veliki, ali roditelji su želeli da imaju
čarobnjaka u porodici. To bi njihovoj kući donelo veliki ugled.
Tako su me naterali da uđem u Gildu. Bio sam previše mlad da bih
mogao da odbijem, i previše pun sumnji da bih znao da magija nije moj pravi
poziv. Moje moći nisu velike i, iako sam dobro naučio da ih koristim, ne
uživam u njima. Održavao sam svoje borbene veštine, iako većina čarobnjaka
sa prezirom gleda poštenu borbu prsa u prsa. To je najbliže što sam postigao
životu o kome sam sanjao.”
Pogledao je u nju blistavim očima. „Neću dozvoliti da Roten učini isto sa
tobom. Ako ne želiš da se pridružiš Gildi, pomoći ću ti da pobegneš. Ali
moraš da mi veruješ. Gildina uverenja i zakoni su komplikovani i
zbunjujući." Vratio se nazad do stolice, ali nije seo. „Da li želiš da ti
pomognem?”
Sonea pogleda u sto. Njegova priča i njegovo strastveno pripovedanje su
ostavili utiska na njoj, ali delovi te priče su činili da se oseća uznemireno. Da
li je zadržavanje magije bilo dovoljno vredno da ponovo postane begunac?
Razmislila je o onome što bi Seri rekao. Zašto bi viši staleži držali
monopol nad magijom? Ako Gilda nije primala nikoga iz nižih staleža, zašto
onda ove klase ne bi imale svoje čarobnjake?
„Da.” Pogledala je i srela njegove oči. „Ali moram da razmislim o tome.
Ne poznajem te. Želim da proverim ovo oko pokroviteljstva pre nego što na
bilo šta pristanem.”
On klimnu. „Razumem. Promisli o tome, ali nemoj predugo. Roten je
uspeo da ubedi upravitelja Lorlena da mora da te krije od svih - bez sumnje,
da bi sakrio istinu od tebe - dok ne naučiš kontrolu. Previše rizikujem
prkoseći toj odluci. Pokušaću da te uskoro ponovo posetim, ali moraš tada
imati odgovor za mene. Možda neću imati treću priliku.”
 „Hoću.”
Pogledavši u vrata, uzdahnuo je. „Bolje da idem. Neće ti koristiti ako me
zateknu ovde sa tobom.”
Prišavši vratima, odškrinuo ih je i provirio. Zastao je samo da joj uputi
poslednji, sumoran osmeh, i izašao napolje. Vrata se zatvoriše za njim.
Ponovo sama, Sonea je zurila u sto, dok su joj se čarobnjakove reči
kovitlale u glavi. Nije mogla da vidi razloga zašto bi je Fergun lagao, ali
proveriće svaku tvrdnju koju je izneo: blokiranje moći, pokroviteljstvo i
njegovu priču o slomljenim snovima. Ako pažljivo ispita Rotena, može da ga
navede da joj potvrdi veći deo onoga što joj je Fergun rekao.
Ali ne večeras. Bila je previše potresena večerašnjom posetom da bi
mogla da složi smireno lice kada se Roten bude vratio. Ustavši, ušla je u
svoju spavaću sobu i zatvorila vrata.
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE

ROTENOV PRIJATELJ
Danas nije bilo časova.”
Roten podiže pogled sa knjige koju je čitao. Sonea je bila naslonjena na
okvir prozora, a mali krug zamagljenosti se stvarao na staklu od njenog daha.
„Ne”, on odgovori. „Danas je slobodak. Poslednjeg dana nedelje nema
časova.
„Pa šta onda radite?"
Slegnuo je ramenima. „To zavisi od čarobnjaka. Neki idu na trke, ili se
bave drugim zabavama i interesovanjima. Neki posećuju svoje porodice.”
„A šta je sa polaznicima?”
„Isto, samo što stariji polaznici obično provode dane učeći.”
„Ali još uvek moraju da čiste staze.”
Njene oči su pratile kretanje nečega ispod prozora. Shvativši šta je u
pitanju, Roten se nasmeja. „Čišćenje staza je jedna od mnogih dužnosti koje
su im date na prvoj godini učenja. Nakon toga, ovakve poslove rade samo po
kazni.”
Pogledala je u njega podigavši obrve. „Kazni?”
„Za detinjaste nestašluke ili nepoštovanje starijih”, on objasni. „Malo su
preveliki za šibanje.”
Ugao njenih usta se tržnu i ona pogleda natrag kroz prozor. „A, zato
izgleda toliko mrzovoljno.”
Primetivši da njeni prsti lagano dobuju po okviru zastora, Roten uzdahnu.
Dva dana je ubrzano učila, shvatajući vežbe kontrole brže od bilo kog
polaznika koga je ranije podučavao. Međutim, danas joj je nekoliko puta pala
koncentracija. Iako je to dobro skrivala, pokazujući time da se njena
disciplina uma poboljšala, nešto ju je mučilo.
Prvo je krivio sebe. Nije joj rekao za Danilovu posetu, verujući da će je
predstojeći susret sa neznancem omesti pri učenju. Osetila je da krije nešto
od nje i postala je sumnjičava.
Shvativši svoju grešku, rekao joj je za posetu.
„I pitala sam se kada ću upoznati više čarobnjaka”, rekla mu je.
„Ako večeras ne želiš posetioce, reći ću mu da dođe neki drugi put”,
ponudio joj je.
Odmahnula je glavom. „Ne, volela bih da upoznam tvog prijatelja.”
Iznenađen i obradovan, pokušao je da nastavi sa lekcijama. Opet je imala
problema sa održavanjem pažnje prilikom vežbi i on oseti kako njen nemir i
nestrpljenje rastu. Svaki put kada bi napravili pauzu, vratila bi se do prozora
da zuri napolje.
Ponovo ju je pogledao i pomislio o tome koliko dugo je bila zatvorena u
njegovim sobama. Bilo je lako zaboraviti da su joj njegove odaje
predstavljale zatvor. Mora da joj je dosadilo okruženje i verovatno joj je bilo
dosadno.
Što je značilo da je pravo vreme da je upozna sa Danilom, odlučio je.
Visoki čarobnjak je zastrašivao one koji ga nisu poznavali, ali njegovo
prijateljsko ponašanje ih je obično brzo oslobađala toga. Nadao se da će se
navići na Danilovo društvo pre nego što je Lorlen poseti.
Nakon toga? Posmatrajući je kako dobuje prstima, nasmešio se. Izvešće
je napolje i pokazati joj Gildu.
Kucanje prekide njegove misli. Ustavši, otvorio je ulazna vrata. Ispred
njih je stajao Danil, izgledajući pomalo napeto.
„Poranio si”, primeti Roten.
Danilove oči se razveseliše. „Da se vratim kasnije?”
Roten odmahnu glavom. „Ne, uđi.”
Osvrnuvši se, Roten je posmatrao Soneino lice kada je Danil ušao u
sobu. Procenjivački je pogledala visokog čarobnjaka.
„Danile, ovo je Sonea”, on reče.
„Čast je upoznati te”, reče Danil, pognuvši glavu.
Sonea klimnu. „I tebe.” Oči joj se blago suziše, a preko njenog lica se
razvuče osmeh. „Mislim da smo se već sreli.” Spustila je pogled. „Kako ti je
noga?”
Danil trepnu, a onda se njegova usta raširiše u poluosmeh. „Bolje, hvala
na pitanju.”
Prekrivši usta, Roten bezuspešno pokuša da priguši smeh. Pretvarajući se
da kašlje, mahnuo je ka foteljama. „Sedite. Pripremiću sumi.”
Sonea napusti prozor i zauze mesto naspram Danila. Njih dvoje su
oprezno posmatrali jedno drugo. Prišavši jednom od bočnih stolova, Roten
stavi posuđe za pripremanje sumija na poslužavnik. „Kako napreduje tvoje
učenje?”, upita Danil.
„Dobro, bar mislim. A šta je sa tobom?”
„Sa mnom?”
„Ti predaješ Rotenovom odeljenju, zar ne?”
„O. Da, to je... izazovno. Nikada ranije nikoga nisam podučavao, tako da
se osećam gotovo kao da moram da učim više nego polaznici.”
„A šta obično radiš?”
„Oglede. Uglavnom male projekte. Ponekad pomažem u većim
poslovima.”
Roten donese poslužavnik do stola i sede. „Ispričaj joj za zabeleživač
misli”, on predloži.
„O, to je samo hobi” Danil omalovažavajuće odmahnu rukom. „To nikoga
ne interesuje.”
„Šta je to?”, upita Sonea.
„Način da se prebace slike iz uma na papir.”
Soneine oči zasijaše od zainteresovanosti. „Možete to da radite?”
Danil primi od Rotena solju sumija. „Ne, još uvek ne. Mnogo čarobnjaka
je to pokušavalo tokom vekova, ali niko nije pronašao supstancu koja može
duže vremena da zadrži sliku.” Zastao je da gucne topli napitak. „Načinio
sam naročiti papir od lišća anivop puzavice, koji može da zadrži sliku
nekoliko dana, ali ivice se zamućuju i boje gube jačinu posle otprilike dva
sata. Idealno bi bilo kada bi slika bila trajna.”
„Za šta biste ih koristili?”
„Identifikaciju, za početak. Na primer, zgodno bi nam došlo da smo mogli
da učinimo tako nešto kada samo tražili tebe. Roten je bio jedini od nas koji
te je video. Da je on bio u stanju da napravi tvoju sliku, nosili bismo je sa
sobom i pokazivali ljudima.”
Sonea lagano klimnu. „Kako slike izgledaju kada izgube boju?”
„Izbledelo. Zamućeno. Ali u nekim slučajevima još uvek može da se vidi
šta je bilo na njima.
„Da li... da li bih mogla da vidim neku?”
 Danil se osmehnu. „Naravno. Doneću nekoliko sledeći put.” Soneine oči
su iskrile od znatiželje. Ako bi Danil ovde postavio svoj eksperiment,
pomisli Roten, mogla bi sama da vidi. Pogledavši naokolo, on zamisli
prebacivanje gomile flašica i presa iz Danilovog salona u njegov...
„Siguran sam da Danil ne bi imao ništa protiv ako bismo posetili njegove
sobe radi demonstracije”, on reče.
Danil iskolači oči. „Sada?”
Roten zausti da ubedi svog prijatelja, ali onda poče da okleva. Sonea ih
je nestrpljivo posmatrala. Obojicu je ispitivala pogledom.
Danil je očigledno nimalo nije zastrašio. Od njih dvoje, izgledalo je kao
da je ona ta koja je manje uznemirenajprisustvom onog drugog. Danilove
prostorije su bile u prizemlju Carobnjačkog doma, tako da neće morati da idu
daleko.
„Zašto da ne”, on odgovori.
- Da li si siguran da je to mudro? posla Danil.
Sonein pogled zaiskri ka njemu. Ignorišući pitanje, Roten pažljivo pogleda
Soneu. „Da li bi to volela?”
„Da”, ona odgovori, okrenuvši pogled ka Danilu. „Ako tebi ne smeta.”
„Nimalo.” Danil pogleda u Rotena. „Samo... moje sobe su pomalo
neuredne.”
„Pomalo?” Roten podiže šolju i dovrši svoj sumi.
„Zar nemaš slugu?”, upita Sonea.
„Imam”, odvrati Danil. „Ali sam ga upozorio da ne dira ništa od mojih
eksperimenata.”
Roten se nasmeši. „Zašto ne odeš pre nas i ne postaraš se da imamo gde
da sednemo.”
Uzdahnuvši, Danil ustade. „U redu.”
Prateći prijatelja do vrata, Roten izađe napolje. Istog trena, Danil se
okrenu i mrko ga pogleda.
„Da li si lud? Šta ako vas neko oboje vidi?”, prošaputa Danil. „Ako vide
da si je izveo iz svojih soba, Fergun će reći da nemaš razloga da je skrivaš od
njega.”
„Onda ću da ga pustim da je poseti.” Roten slegnu. „Jedini razlog zašto
sam želeo da bude izolovana je da ga sprečim da je poseti kada bi je svaki
nepoznati čarobnjak mogao uplašiti. Ali ako je ovako mirna i sigurna u sebe
u tvojoj blizini, mislim da je Fergun neće zabrinuti.”
„Hvala", odvrati suvo Danil.
„To je zato što izgledaš strašnije od njega.”, objasni Roten.
„Zaista?”
„A on je mnogo šarmantniji”, dodade Roten smešeći se. Mahnuo je ka
stepenicama. „Kada budeš bio spreman - a hodnik prazan - obavesti me.
Samo nemoj previše dugo da čistiš, ili ćemo oboje pomisliti da imaš nešto da
kriješ.”
Kako se njegov prijatelj udaljio, Roten se vrati u svoju sobu. Sonea je
stajala ispred svoje fotelje, pomalo zarumenela. Ponovo je sela dok je on
rasklanjao sto.
„Ne izgleda kao da želi posetioce”, reče ona sumnjičavo.
„Želi”, uveri je Roten. „Samo ne voli iznenađenja.”
Podigavši poslužavnik, on ga odnese do sporednog stočića, a zatim iz
fioke izvadi list papira i napisa Tanji kratku poruku da je obavesti gde su.
Kada je završio, čuo je kako ga Danil zove.
- Ovde sada ima malo prostora. Dođite.
Sonea ustade i pogleda Rotena sa iščekivanjem. Osmehnuvši se, on priđe
vratima i otvori ih. Njene oči zaigraše kada je izašla napolje, ugledavši široki
hodnik i u njemu brojna vrata.
„Koliko čarobnjaka živi ovde?” Upitala je kada su se zaputili ka
stepeništu.
„Preko osamdeset”, reče joj, „i njihove porodice.”
„Znači da ovde ima i drugih ljudi osim čarobnjaka?”
„Da, ali samo supružnici i deca čarobnjaka. Nikakva druga rodbina nije
dozvoljena.”
„Zašto ne?”
Zasmejao se. „Kada bi ovde živeli svi rođaci čarobnjaka, morali bismo da
ceo Unutrašnji krug preselimo u Gildu.
„Naravno”, reče ona suvo. „Šta se dogodi kada deca porastu?” „Ako
imaju magijskog potencijala, obično se pridruže Gildi. Ako nemaju, moraju
da odu.”
„Kuda idu?”
„Da žive sa rođacima u gradu.”
„U Unutrašnjem krugu?”
 „Da.”
Promislila je o ovome, a onda ga pogledala. „Da li iko od čarobnjaka živi
u gradu?”
„Nekolicina. Življenje izvan Gilde se obeshrabruje.”
„Zašto?”
On se šeretski nasmeši. „Trebalo bi da pazimo jedan na drugog, sećaš se,
da budemo sigurni da se niko od nas ne meša previše duboko u politiku, ili
kuje zavere protiv kralja. To je teže postići ako previše nas živi izvan Gilde.”
„Zašto je nekima dozvoljeno?”
Stigli su do kraja hodnika. Roten pođe niz spiralno stepenište, a Sonea
pođe za njim.
„Iz raznih razloga, svaki pojedinac ima svoj sopstveni razlog. Starost,
bolesti..."
„Da li ima čarobnjaka koji su odlučili da se ne pridruže Gildi - koji su
naučili kontrolu, ali ne i kako da koriste magiju?”
Odmahnuo je glavom. „Ne. Mladićima i devojkama koji nam se pridruže
moći još uvek nisu oslobođene. Nakon toga se nauče kontroli. Zapamti, ti si
jedinstvena po tome što su se tvoje moći same razvile.”
Namrštila se. „Da li je iko ikada napustio Gildu?”
„Ne."
Razmislila je o ovome napetog izraza lica. Odozdo dopre Danilov glas,
pa zatim i još nečiji. Roten je usporio, dajući joj dovoljno vremena da
postane svesna drugih čarobnjaka.
Bacila u stranu kada je čarobnjak dolebdeo uz stepenice, nogama
dodirujući samo vazduh. Prepoznavši čarobnjaka, Roten se nasmeši
„Dobro veče, gospodaru Garele.”
„Dobro veče”, odgovori čarobnjak podigavši obrve kada je primetio
Soneu.
Sonea je piljila u čarobnjaka razrogačenih očiju. Kada su čarobnjakove
noge stigle do nivoa višeg sprata, čarobnjak stade na čvrstu površinu
hodnika. Ponovo je pogledao Soneu, pogledom koji se sijao od
zainteresovanosti, a onda nastavio dalje.
„Levitacija”, kaza Roten Sonei. „Impresivno, zar ne? Zahteva prilično
veštine. Oko polovina nas to može da uradi.”
„Možeš li i ti?”, upita.
 „Ranije sam je stalno koristio”, reče joj Roten. „Ali sada nisam u formi.
Danil može.”
„Da, ali ja nisam razmetljivac kao Garel.”
Pogledavši niz stepenište, Roten vide kako ih Danil čeka u podnožiju.
„Više volim da koristim svoje noge”, reče Roten Sonei. „Moj nekadašnju
pokrovitelj je uvek govorio kako je fizička vežba podjednako potrebna kao i
umna. Zapostavi telo...”
„... i zapostavio si um”, dovrši Danil zaječavši. „Njegov pokrovitelj je
bio mudar i ispravan čovek”, reče Sonei kada je stigla do njega.v„Gospodar
Margen čak ni vino nije odobravao.”
„Što mora da je razlog zašto ga ti nikada nisi previše voleo”, primeti
Roten smeškajući se.
„Pokrovitelj?”, ponovi Sonea.
„Ovdašnja tradicija” on objasni. „Gospodar Margen je odabrao da vodi
moju obuku kada sam bio polaznik, kao što sam ja odabrao da vodim
Danilovu.”
Pošla je u korak sa njim kada se zaputio ka Danilovim sobama. „Kako si
ga to vodio?”
Roten slegnu. „Na mnogo načina. Uglavnom sam upotpunjavao rupe u
njegovom znanju. Neke su postojale zbog propusta učitelja, a neke zbog
njegove sopstvene lenjosti i nedostatka entuzijazma.” Sonea pogleda u Danila
koji se osmehivao i klimao glavom potvrđujući.
„Danil je takođe naučio više pomažući mi u mom radu, nego što bi naučio
na časovima. Ideja pokroviteljstva je da se pomogne polazniku da se
unapredi.”
„Da li svi polaznici imaju imaju pokrovitelje?”
Roten odmahnu glavom. „Ne. To nije uobičajeno. Nemaju svi čarobnjaci
volje i vremena da preuzimaju na sebe odgovornosti obuke polaznika. Samo
oni polaznici koji prilično obećavaju, dobijaju pokrovitelje.”
Podigla je obrve. „Zašto onda...” Namrštila se, a onda odmahnula
glavom.
Stigavši do vrata, Danil ih blago dotaknu. Otvorila su se na unutra i blagi
miris hemikalija izlete u hodnik.
„Dobrodošli”, on reče uvodeći ih unutra.
 Iako je salon bila iste veličine kao Rotenov, polovina je bila zakrčena
klupama. Čudne naprave su prekrivale površine, a ispod njih su bile
naslagane kutije. Ali ipak, Danilov rad je bio uredno izložen i organizovan.
Sonea je gledala po sobi, očigledno dobro raspoložena. Iako je Roten
mnogo puta video Danilove sobe, uvek mu je bilo čudno što nailazi na
alhemičarski eksperiment postavljen u odajama za življenje. Prostor na
Univerzitetu je bio ograničen, tako da je ono malo čarobnjaka koje je želelo
da se bavi sopstvenim interesovanjima, poput Danila, često koristilo svoje
sopstvene sobe.
Roten uzdahnu. „Lako je razumeti zašto Ezril očajava što nemaš ženu,
Danile.”
Kao i uvek, njegov prijatelj iskrivi lice. „Previše sam mlad da bih imao
ženu.”
„Gluposti”, odvrati Roten. „Ti samo nemaš prostora za nju.”
Danil se nasmeši i pozva Soneu. Prišla je klupama i slušala njegova
objašnjenja svojih ogleda. Izvadio je nekoliko izbledelih slika i ona ih
pažljivo prouči.
„To može da se uradi”, on završi. „Jedini izazov je kako sprečiti sliku da
ne izbledi.”
„Zar ne bi samo mogao da unajmiš slikara da je iskopira pre nego što se
to dogodi?”, ona predloži.
„Mogao bih.” Namršti se Danil. „Pretpostavljam da bi to zaobišlo
problem. Ali morao bi da bude dobar slikar. I brz.”
Vratila mu je uzorke i prišla uramljenoj mapi na obližnjem zidu.
„Ti nemaš slike”, ona reče osvrćući se po sobi. „Ovo su sve mape.”
„Da”, Danil klimnu. „Sakupljam stare mape i planove.”
Ona priđe jednoj drugog. „Ovo je Gilda.”
Roten joj priđe. Plan je bio jasno obeležen, urednim rukopisom
najpoznatijeg arhitekte Gilde, gospodara Korena.
„Mi smo ovde”, pokaza Danil. „U Čarobnjačkom domu.” On pređe
prstom preko sličnog pravougaonika. „Ovo je Polaznički dom. Svi polaznici
koji dolaze da uče u Gildi su tamo smešteni, čak iako imaju domove u
gradu.”
„Zašto?”
„Da bismo mogli da od njihovih života napravimo bedu”, odgovori Danil.
Sonea ga ozbiljno pogleda, a onda tiho frknu.
„Kada dođu ovde, polaznici se sklanjaju od uticaja njihovih porodica.”
Kaza joj Roten. „Moramo da ih odviknemo od sitnih intriga u kojima Kuće
uvek uživaju.”
„Imamo puno novih polaznika koji nikada nisu morali da ustaju iz kreveta
pre podneva”, dodade Danil. „Prilično se šokiraju kada saznaju koliko rano
moraju da se bude za časove. Nikako ne bismo mogli da ih dovedemo na
vreme na časove ako bi živeli kod kuće.” Pokazao je ka kružnoj zgradi na
planu. „Ovo je Dom iscelitelja, neki od iscelitelja tu žive, ali većina
prostorija je rezervisana za staranje o bolesnima i za časove.” Njegov prst se
pomaknu do manjeg kruga u vrtu. „Ova građevina je Arena. Koristi se kao
poligon za vežbanje ratnika. Oko nje postoji štit, koga pridržavaju stubovi.
On upija i zadržava magiju unutra i štiti sve spolja. Svi sa vremena na vreme
dodajemo moć štitu kako bismo ga osnažili.”
Sonea je gledala u plan, posmatrajući kako njegov prst dolazi do zavojite
zgrade pored Carobnjačkog doma.
„Ovo su Kupatila. Izgrađena su na mestu na kome je nekada proticao
potok koji je izvirao gore u šumi. Sproveli smo vodu do zgrade, gde može da
bude uvučena u cevi i zagrejana. Pored toga su Sedam lukova, koji sadrže
prostorije za zabavu.”
„Šta su rezidencije” upita Sonea privukavši njegovu pažnju do natpisa i
strelice koja je pokazivala na nešto van stranice.”
„Nekoliko manjih kuća u kojima žive naši najstariji čarobnjaci” pojasni
Danil. „Evo, mogu da se vide na ovoj starijoj mapi.”
Prešli su sobu do požutele mape grada. Danil joj pokaza na niz majušnih
kvadratića. „Ovde, pored je staro groblje.”
„Po ovoj mapi u Gildi postoji samo par zgrada” primeti Sonea.
Danil se nasmeši. „Ova mapa je stara preko tri stotine godina. Ne znam
koliko ti poznaješ istoriju Kajrelije. Da li su čula za Sačakanski rat?"
Sonea klimnu.
„Nakon Sačakanskog rata, nije preostalo mnogo toga od Imardinu. Kada
je grad obnovljen, velike Kuće su iskoristile priliku da naprave novi plan
grada.
Vidiš kako je građen u koncentričnim krugovima.” Pokazao je u središte.
„Prvo je podignut zid oko ostataka stare kraljeve palate, a onda još jedan oko
grada. Spoljašnji zid je načinjen nekoliko decenija kasnije. Stari deo grada je
dobio ime Unutrašnji krug, a nova oblast je podeljena na četiri četvrti.”
Njegov prst je kružio Gildom. „Cela Istočna četvrt je data čarobnjacima u
znak zahvalnosti što su odbili Sačakanske zavojevače. Ova odluka nije tek
tako doneta ”, on dodade. „Palata i Unutrašnji krug su koristili vodu sa
izvora, a građenje Gilde oko mesta snabdevanja je umanjivalo šanse da ga
bilo ko zatruje - kao što je bilo učinjeno tokom rata.”
On pokaza na malu kockastu zgradu na planu Gilde. „Prva građevina koje
je podignuta je bila Dvorana Gilde”, nastavi Danil. „Bila je sagrađena od
domaćeg sivog kamena. U njoj su živeli i čarobnjaci i njihovi učenici, a imala
je prostorije i za predavanja i rasprave. Kako kažu istorijske knjige, duh
jedinstva je zahvatio naše prethodnike. Kroz deljenje znanja, pronađeni su
novi načini da se koristi i oblikuje magija. Nije prošlo mnogo pre nego što je
Gilda postala najveća i najmoćnija škola za čarobnjake u poznatom svetu.”
Nasmešio se. „I nastavlja da raste. Kada su Lonmar, Elajn, Vin, Lan i
Kajrelija sačinile Savez, deo sporazuma je bio da se čarobnjaci iz svih
zemalja ovde obučavaju. Iznenada, Dvorana Gilde nije bila dovoljno velika,
tako da su morali da sagrade nekoliko novih zgrada.”
Sonea se namršti. „Šta se dogodi sa čarobnjacima iz drugih zemalja kada
završe sa učenjem?”
„Obično se vrate u svoju domovinu”, kaza joj Roten. „Ponekada ostaju
ovde.”
„Kako onda pazite na njih?”
„Imamo ambasadore u svakoj zemlji koji prate aktivnosti stranih
čarobnjaka”, reče joj Danih „Kao što se mi zaklinjemo da služimo kralja i
štitimo Kajreliju, oni se svojim vladarima zaklinju na vernost.”
Njene oči predoše na mapu regije koja je visila u blizini.
„Ne izgleda mi pametno obučavati čarobnjake iz drugih zemalja. Šta ako
napadnu Kajreliju?”
Roten se osmehnu. „Ako im ne bismo dozvolili da se pridruže Gildi,
stvorili bi sopstvenu, kao što su i radili u prošlosti. To, da li ih učimo ili ne,
neće sprečiti invaziju, ali barem kontrolišemo šta nauče. Naše ljude učimo
istim stvarima kao i njih, tako da znaju da se ne ophodimo nepošteno prema
njima.”
„U svakom slučaju se ne bi usudili da nas napadnu”, doda Danih
„Kajrelijanci imaju snažne čarobnjačke loze. Mi imamo više čarobnjaka nego
bilo koja druga rasa, i to moćnijih.”
„Vindani i Lanjani su najslabiji”, zato ovde nisu česti. Dobijamo više
elajnskih i lonmarskih polaznika, ali njihove moći su retko kada
zapanjujuće."
„Sačakanci su nekada bili moćni čarobnjaci”, Danil pogleda u mapu. „Ali
rat je to promenio.”
„Sve to čini nas najmoćnijim narodom u regiji”, završi Roten.
Ona se namršti. „Pa zašto onda kralj ne napadne druge zemlje?”
„Savez nas sprečava”, reče joj Roten. „Kako si me oštroumno podsetila
prvi put kada samo pričali, kralj Palen je isprva odbio da abdicira. Gilda je
nagovestila da možda neće ostati neumešana u politiku ako to ne učini.”
Usta joj se izviše u blagi osmeh. „Šta sprečava druge zemlje da se ne
bore između sebe?”
Roten uzdahnu. „Veliki trud diplomatije - koja ne uspeva uvek. Bilo je
nekoliko manjih sukoba od Saveza. To je uvek nezgodna situacija za Gildu.
Sporovi obično nastaju oko granice i...”
Začuvši stidljivo kucanje, on stade. Pogledao je u Danila i po
prijateljevom izrazu je uvideo da misle na istu stvar. Da li je Fergun već
saznao da je Sonea izašla iz njegovih soba?
„Da li očekuješ nekoga?”
Danil odmahnu glavom i ode do vrata. Kako su se otvorila, Roten začu
Tanjin glas i odahnu od olakšanja.
„Donela sam vam ovamo vaš obrok” reče služavka kada je ušla u sobu.
Druga dvojica slugu su išli za njom, noseći poslužavnike. Spustivši svoj teret
na jedini slobodni sto u prostoriji, poklonili su se i otišli.
Kako je miris hrane ispunio sobu, Danil ocenjivački coknu. „Nisam
shvatio koliko je vremena prošlo”, on reče.
Roten pogleda Soneu. „Gladna?”
Ona klimnu dok joj je pogled klizio do hrane.
Nasmešio se. „Onda mislim da je za sada bilo dovoljno istorije. Hajde da
jedemo.”
 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

NEODGOVORENA PITANJA
Stigavši do kraja hodnika Univerziteta, Danil stade kada su se vrata
upraviteljeve kancelarije otvorila. Prilika u plavom izađe napolje i zaputi se
sa ulaznoj dvorani. „Upravitelju”, povika Danil.
Lorlen stade i okrenu se. Videvši Danila kako prilazi, on se nasmeši.
„Dobro jutro, gospodaru Danile.”
„Upravo sam pošao do vas. Imate li trenutak vremena?”
„Naravno, ali bukvalno trenutak.”
„Hvala vam.” Danil lagano protrlja ruke. „Primio sam sinoć poruku od
Lopova. Pitao me je da li znam gde se nalazi čovek koji je bio Sonein
saputnik dok se krila od nas. Pomislio sam da je to možda onaj mladić koji je
pokušao da je spase.”
Lorlen klimnu. „Visoki gospodar je primio sličan upit.”
Danil zatrepta od iznenađenja. „Da li ga je Lopov direktno kontaktirao?"
„Da. Akarin je uverio Gorina da će ga obavestiti ako pronađe tog
čoveka.”
„Onda ću i ja poslati isti odgovor.”
Lorlenove oči se malo suziše. „Da li je ovo prvi put da vas Lopovi
kontaktiraju od kada ste zarobili Soneu?”
„Da.” Danil se žalosno osmehnu. „Mislio sam da ih nikada više neću
čuti. Njihova poruka me je prilično iznenadila."
Lorlenovo nabora čelo. „Sve nas je prilično iznenadilo što ste uopšte i
pričali sa njima.”
Danil oseti kako mu se lice zacrvenelo. „Ne baš sve. Visoki gospodar je
znao, ali nemam pojma kako.”
Lorlen se osmehnu. „Mene to ne iznenađuju. Možda ne izgleda kao da
Akarin pokazuje bilo kakvo interesovanje, ali nemojte misliti da ne obraća
pažnju. O ljudima, i ovde i u gradu, zna više od bilo koga drugog.”
 „Ali vi sigurno znate više od njega kada se radi o Gildi."
Lorlen odmahnu glavom.
„O, on uvek zna više od mene.” Zastao je. „Upravo sada idem da se
sastanem sa njim. Da li postoji nešto što biste želeli da ga pitam?”
„Ne”, odgovori brzo Danil. „I ja bi trebalo da idem. Hvala vam na vašem
vremenu, upravitelju.”
Lorlen klimnu glavom, okrenu se i ode. Zaputivši se ponovo niz hodnik.
Danil se uskoro nađe u gomili čarobnjaka i polaznika. Pošto je upravo
trebalo da počnu prvi časovi toga dana, zgrada je bila puna živosti.
Porazmislio je ponovo o poruci koju mu je Lopov poslao. U poruci je
postojala prikrivena optužba, kao da je Gorin sumnjao da je Gilda odgovorna
za nestanak njihovog čoveka. Danil nije verovao da bi Lopov za svoje
probleme okrivio Gildu tako lako kao što bi to učinio prosečni živalj - ili da
bi kontaktirao visokog gospodara, ako ne bi za to imao dobar razlog.
Tako da je Gorin sigurno verovao da je Gilda sposobna da pronađe tog
čoveka za njih. Danil se zasmeja kada je shvatio ironiju situacije. Lopovi su
pomogli Gildi da pronađe Soneu, a sada su želeli za uzvrat istu vrstu usluge.
Pitao se da li će ponuditi veliku nagradu.
Ali zašto je Gorin mislio da Gilda zna gde je taj čovek? Danil trepnu
kada mu je odgovor pao na pamet.
Sonea.
Ako je Gorin pomislio da je Sonea znala gde je njen prijatelj, zašto je nije
direktno kontaktirao. Lopovi je ipak jesu prodali Gildi.
A njen drug je možda takođe imao dobar razlog za nestanak.
Danil protrlja čelo. Mogao je da pita Soneu da li ona zna šta se događa,
ali ako nije znala da je njen prijatelj nestao, novosti bi je mogle uznemiriti.
Možda posumnja de je Gilda odgovorna za njegov nestanak. To bi uništilo
sve što je Roten postigao.
Poznato lice se pojavilo ispred njega među polaznicima. Danil oseti blagu
bojazan, ali Fergun ga nije ni pogledao. Umesto toga, ratnik ga je užurbano
prošao pored njega i skrenuo u bočni hodnik.
Iznenađen, Danil stade. Šta je moglo toliko potpuno da zaokupi Ferguna
da čak nije ni primetio svog starog neprijatelja? Vrativši se niz hodnik, Danil
proviri u bočni prolaz i primeti crvenu odoru pre nego što je ratnik ponovo
skrenuo.
 Fergun je nosio nešto. Danil je stajao na ulazu u prolaz u iskru šenju da
ga prati. Kao polaznik, ugrabio bi svaku priliku da otkrije neku od
Fergunovih malih tajni.
Ali više nije bio polaznik, a Fergun je odavno dobio taj rat. Slegnuvši,
zaputio se nazad ka Rotenovoj učionici. Nastava je trebalo da počne za
manje od pet minuta, a on nije imao vremena za špijuniranje.

—oOo—

Nakon nedelju dana u tami, Serijeva čula su se izoštrila. Njegove uši bi

pokupile trljanje nogu insekata, a njegovi prsti su primetili blagu neravninu
tamo gde je rđa počela da nagriza metalno šilo koji je izvukao iz šava kaputa.
Kako je pritisnuo palcem oštri vrh, osetio je kako gnev u njemu ključa.
Njegov porobljivač se vratio još dva puta sa hranom i vodom. Svaki put je
Seri pokušao da sazna zašto je zatvoren.
Svi napori da natera Ferguna na razgovor su propali. Nagovarao je,
zahtevao, čak i preklinjao da dobije objašnjenje, ali čarobnjak je svaku
njegovu reč ignorisao. Nije bilo pošteno, besneo je Seri. Zlikovci bi trebalo
da otkriju svoje planove, slučajno ili tokom nastupa likovanja.
Najtiše moguće kucanje dopre do Serija. Podigao je glavu, a onda skočio
na noge kako se pojačavao zvuk koraka. Stegnuvši šilo, čučnuo je iza vrata i
čekao.
Koraci stadoše ispred vrata. Čuo je kada je zasun kliknuo i napeo se
kada su vrata počela da klize na unutra. Svetlost se rasu po prostoriji,
osvetlivši prazan tanjir koji je ostavio odmah ispred vrata. Čarobnjak načini
još jedan korak ka tanjiru, onda zastade i okrenu se ka kaputu i pantalonama
koje su ležale u uglu, poluskrivene ispod ćebeta.
Skočivši napred, Seri zamahnu šiljkom ka Fergunovim leđima, ciljajući
srce.
Šilo udari nešto tvrdo i iskliznu mu iz prstiju. Kako se čarobnjak okrenuo,
nešto udari Serija u grudi, odbacivši ga unazad. Čuo je pucanje nečega kada
je udario u zid, a onda mu je bol zaparao ruku. Srušivši se na pod, zadihano
je privio ruku na grudi.
Iza njega dopre dugačak, prenaglašeni uzdah.
„To je bilo glupo. Vidi šta si me naterao da učinim.”
 Fergun je prekrštenih ruku stajao nad njim. Škrgućući zubima, Seri sa
prezirom pogleda čarobnjaka.
„Ovo nije lep način da mi se zahvališ što sam se pomučio da ti donesem
ćebad." Fergun odmahnu glavom, a onda čučnu.
Pokušaj da se ustukne od njega samo posla novi talas bola kroz Serijevu
ruku. Seri priguši jauk kada je Fergun zgrabio zglob povređene ruke.
Pokušao je da je otrgne, ali pokret mu samo donese još bola.
„Polomljena”, promrmlja čarobnjak. Njegove oči se usresrediše na nešto
ispod prašnjavog poda. Bol se iznenada ublaži, a zatim mu se toplota proširi
uz ruku.
Shvativši da ga isceljuje, Seri se prinudi da ostane miran.Zurio je u
Ferguna, pamteći njegovu špicastu vilicu i tanke usne. Čarobnjakova plava
kosa, obično začešljana unazad pade preko čela.
Seri je znao da će ceo život pamtiti ovo lice. Jednog dana ću se osvetiti,
pomislio je. A ako si bilo šta učinio Sonei, ocekuj da tvoja smrt bude spora i
bolna.
Čarobnjak trepnu i pusti Serijevu ruku. Ustao je, onda iskrivio lice i
stavio šaku na čelo.
„Nije potpuno zalečena. Ne mogu da traćim svoje moći na tebe. Pažljivo
sa njom ili će se kost opet razdvojiti.” Namrštio se. „Ako ponovo pokušaš
ovako nešto, moraću da te vežem - da bih te sprečio da naudiš sam sebi,
shvataš?”
Spustio je pogled. Tanjir koji je nosio je ležao u delovima, a hrana je bila
raštrkana po podu. Boca je ležala u blizini polako cureći iz naprsline blizu
čepa.
„Da sam na tvom mestu, ne bih pustio da to propadne”, reče Fergun.
Sagnuvši se, dohvatio je Serijevo šilo, okrenuo se i izašao iz prostorije.
Kada su se vrata zatvorila, Seri leže na leđa i zaječa. Da li je zaista
očekivao da će moći da ubije čarobnjaka šiljkom? Pažljivo je pritisnuo ruku
vrhovima prstiju. Blaga osetljivost je bila sve što je ostalo.
Miris svežeg hleba je u tami bio snažan i on natera njegov stomak da
zakrči. Pomislivši na prosutu hranu, on uzdahnu. Jedini pokazatelj prolaska
vremena je bila glad, a procenio je ga čarobnjak posećuje svaka dva dana ili
više. Ako ne bude jeo, oslabiće. Čak gora stvar od toga je pomisao na
gamižuće stvari koje će hrana izvući iz ugla koji je koristio za telesne
potrebe.
Uspravivši se na kolena, počeo je da puzi napred, rukama pretražujući
prašnjavi pod.

—oOo—

Sonea zadrža dah kada je čarobnjak u plavoj odori ušao u sobu. Visok,
vitak, tamne kose vezane u rep, mogao bi biti ubica kojeg je videla ispod
kuće visokog gospodara. Kada se okrenuo ka njoj, videla je da njegove crte
nisu tako surove kao kod onog čoveka.
„Ovo je upravitelj Lorlen”, kaza joj Roten.
Ona klimnu čarobnjaku. „Čast mi je upoznati vas.”
„I meni je čast da tebe upoznam, Sonea”, odgovori čovek.
„Molim vas, sedite”, reče Roten mahnuvsi ka foteljama.
Kada su se smestili u fotelje, Tanja im posluži gorki napitak koji su
čarobnjaci izgleda voleli. Prihvativši čašu vode, Sonea je posmatrala
upravitelja kako pije iz svoje šolje. Zahvalno se nasmešio, ali onda njegov
izraz postade ozbiljan.
„Roten je bio zabrinut da bi se uplašila da sam došao do tebe čim si
stigla ovde”, reče joj. „Tako da mi moraš oprostiti što nisam došao ranije.
Kao upravitelj Gilde, želim da ti ponudim i formalno izvinjenje za nevolje i
neprijatnosti koje smo ti pričinili. Da li sada razumeš zašto smo morali da te
pronađemo?"
Ona oseti kako joj obrazi crvene. „Da.”
„To mi je veliko olakšanje”, kaza joj. „Imam neka pitanja za tebe, a ako
ih slučajno i ti imaš, molim te ne oklevaj da ih postaviš. Da li tvoji časovi
kontrole dobro napreduju?”
Sonea pogleda u Rotena koji joj klimnu u znak ohrabrenja.
„Mislim da postajem bolja”, odgovorila je. „Testovi postaju lakši.”
Upravitelj razmisli o ovome, lagano klimajući. „To je pomalo kao da učiš
da hodaš”, on reče. „Isprva moraš da misliš o tome, ali kada to radiš već
neko vreme, ne treba uopšte ni da pomišljaš na to.”
„Osim što ne hodate u snu”, ona dodade.
„Obično ne.” Upravitelj se nasmeja, a onda njegov pogled postade strog.
„Roten mi je rekao da ne želiš da ostaneš sa nama. Da li je to istina?”
 Sonea klimnu.
„Mogu li da pitam zašto?”
„Želim da odem kući”, kazala mu je.
On se nagnuo napred. „Nećemo te sprečavati da viđaš svoju porodicu i
prijatelje. Mogla bi da ih posećuješ Slobododanima.”
Ona odmahnu glavom. „Znam, ali ne želim da ostanem ovde.”
Klimnuvši, on se zavali u naslon fotelje. „Požalićemo što gubimo nekog
sa takvim potencijalom”, reče joj.
„Da li si sigurna da želiš da se odrekneš svojih moći?"
Setivši se Fergunovih reci, njeno srce preskoči otkucaj. „Da se odreknem
svojih moći?”, polako je ponovila pogledavši u Rotena.
„To nije kako je Roten opisao.”
Upraviteljev podiže obrve. „A šta ti je on rekao?”
„Da neću moći da ih koristim zato što neću znati kako.”
„Da li veruješ da bi mogla samu sebe da naučiš?”
Ona zastade.„Da li bih?”
„Ne.” Upravitelj se nasmeši. „To što ti je Roten rekao je istina”, on reče.
„Ali znajući da uspeh tvojih časova zavisi od održavanja maksimalnog
poverenje između vas dvoje, on je ostavio meni da ti objasnim zakone koji se
tiču puštanja čarobnjaka iz Gilde.”
Kada je shvatila da Lorlen samo što nije potvrdio da li je Fergun govorio
istinu, otkucaji Soneinog srca se ubrzaše.
„Zakon kaže da svaki muškarac ili žena, čije su moći aktivne, mora ili da
se priključi Gildi ili da mu moći budu blokirane.”, reče joj. „Blokiranje ne
može da se učini dok čarobnjak nema punu kontrolu, ali kada se ostvari ono
efikasno sprečava čarobnjaka da koristi magiju na bilo koji način."
U tišini koja je usledila dva čarobnjaka su je pažljivo posmatrala.
Skrenula je pogled, izbegavajući njihove oči.
Dakle, Roten je zaista nešto krio od nje.
A opet je razumela zašto je to učinio. Znanje da će čarobnjaci petljati sa
njenim umom bi prilično otežalo sticanje poverenja u njega.
Ipak je Fergun bio u pravu...
„Da li imaš ikakvih pitanja, Sonea?”, upita Lorlen.
Oklevala je, setivši se još nečega što je Fergun rekao. „Da li je to
blokiranje... Neprijatno?”
 On odmahnu glavom. „Ništa nećeš osetiti. Postoji osećaj otpora kada
pokušaš da koristiš magiju, ali nije bolan. A pošto nisi navikla da koristiš
magiju, sumnjam da ćeš ikada uopšte i primetiti blokadu.”
Sonea lagano klimnu. Upravitelj ju je gledao u tišini, a onda se nasmešio.
„Neću da pokušam da te ubedim da ostaneš”, reče. „Samo želim da znaš da
među nama postoji mesto za tebe, ako ga želiš. Da li imaš još nekih pitanja?”
Sonea odmahnu glavom. „Ne. Hvala vam, upravitelju.”
On ustade šušteći odorom. „Moram sada da se vratim svojim dužnostima.
Ponovo ću te posetiti, Sonea. Možda ćemo malo duže popričati.”
Klimnula je i posmatrala Rotena kako ispraća upravitelja iz sobe. Kada
su se vrata zatvorila, Roten se okrenu ka njoj.
„Pa, šta misliš o Lorlenu?”
Razmislila je. „Deluje da je fin, ali je veoma zvaničan.”
Roten se nasmeja. „Da, ume da bude takav.”
Otišao je u svoju spavaću sobu i vratio se sa ogrtačem. Iznenađena,
Sonea je posmatrala kako joj prilazi. Preko ruke je nosio još jedan ogrtač.
„Ustani”, reče. „Hoću da vidim da li ti odgovara.”
Ustavši, mirno stajala je dok je prebacio ogrtač preko njenih ramena. Pao
je gotovo do poda.
„Malo je duži. Daću da se skrati. Za sada ćeš morati da paziš da se ne
sapleteš.”
„Ovo je za mene?”
„Da. Da zameni tvoj stari.” Osmehnuo se. „Trebaće ti. Napolju je
prilično hladno.”
Naglo ga je pogledala. „Napolju?”
„Da”, on odgovori. „Mislio sam da odemo u šetnju. Da li bi to želela?”
Klimnuvši, skrenula je pogled. Nije želela da joj vidi lice. Pomisao na
izlazak ju je ispunila snažnom čežnjom. Bila je ovoj prostoriji manje od tri
nedelje, ali se osećala kao da su prošli meseci.
„Dole se nalazimo sa Danilom”, obavesti je, pošavši ka vratima.
„Sada?”
Klimnuo je i pozva ju je. Duboko udahnuvši, ona priđe vratima.
Za razliku od prethodnog puta, hodnik nije bio prazan. Dvojica
čarobnjaka su stajali nekoliko koraka nadesno, a žena u običnoj haljini je išla
na levu stranu, sa dvoje male dece uz sebe. Svi su iznenađeno i radoznalo
pogledali u Soneu.
Roten klimnu posmatračima i zaputi se niz stepenice. Prateći ga, Sonea se
opirala iskušenju da se osvrne. Nikakav lebdeći čarobnjak se nije pojavio na
sred stepeništa dok su silazili. Umesto toga ih je u podnožiju čekao poznati
visoki čarobnjak.
„Dobro veče, Sonea”, reče nasmejano Danil.
„Dobro veče”, ona mu odgovori.
Okrenuvši se, Danil teatralno pokazala velikim dvokrilnim vratima na
kraju hodnika donjeg sprata. Polako su se otvorila, pustivši unutra nalet
hladnog vazduha.
Sa druge strane je bilo dvorište koje se setila da je videla kada je
istraživala Gildu sa Serijem. Tada je bila noć. Sada se navlačio sve tamniji
sumrak, čineći da sve izgleda nemo i nestvarno.
Izašavši za Rotenom kroz vrata, Sonea oseti ujed ledenog vazduha. Iako
ju je naterao da zadrhti, radosno ga je prihvatila.
Napolju...
Toplota joj prekri kožu i ona oseti vibracije u vazduhu oko sebe.
Iznenađena, okretala se okolo, ali nije videla ništa što bi objasnilo promenu.
Roten ju je posmatrao.
„Jednostavan trik”, kaza joj. „To je magični štiti koji zadržava toplotu.
Možeš da uđeš i da izađeš iz njega. Probaj.”
Načinila je nekoliko koraka nazad ka vratima i osetila hladnoću na licu.
Dah joj se pretvarao u paru na vazduhu. Ispružila je ruku i osetila kako joj se
ruka vraća u toplinu.
Roten se ohrabrujuće nasmejao i pozvao ka sebi. Slegnuvši, došla je do
njega.
Sa njene leve strane se uzdizala zadnja strana Univerziteta. Gledajući
naokolo prepoznala je većinu zgrada sa Danilovog plana. Pogled joj privuče
čudna građevina sa druge strane dvorišta.
„Šta je to?”
Roten pogleda. „To je Kupola", kaza joj. „Vekovima ranije, pre nego što
smo napravili Arenu, veći deo obuke ratnika se tamo održavao. Na žalost,
jedini ljudi koji su mogli da vide šta se dešava su bili oni unutra, tako da je
bilo potrebno da učitelji budu dovoljno jaki da se zaštite od zastranele magije
koju bi mogli da oslobode njihovi učenici. Više je ne koristimo.”
 Sonea je zurila u građevinu. „Izgleda kao velika lopta koja je potonula u
zemlju.”
„I jeste.”
„Kako ulazite unutra?”
„Kroz podzemni prolaz. Postoje vrata koja izgledaju kao džinovski
okrugli čep i koja mogu da se otvore samo na unutra. Zidovi su debeli tri
koraka.”
Vratnice Polazničkog doma se otvoriše. Tri dečaka izjuriše napolje,
uvijeni u ogrtače. Kretali su se po dvorištu, dodirivajući stubove sa lampama
koji su stajali na ivicama popločanog prostora. Na njihov dodir, lampe bi
počele da svetle.
Kada su sve lampe u dvorištu bila upaljene, dečaci se razdvojiše i
odjuriše u različitim pravcima. Prvi se zaputio do pročelja Polazničkog doma,
dok je drugi nestao u vrtu sja druge strane Univerziteta, a treći je jurnuo
između Kupatila i Carobnjačkog doma, gde je počinjala duga zavojita staza
koja je vodila u šumu.
Danil upitno pogleda Rotena. Iako su dva čarobnjaka zadirkivala jedan
drugog poput starih prijatelja, Sonea je primetila da je Danil uvek prepuštao
glavnu reč svom nekadašnjem pokrovitelju.
„Kuda?”
Roten klimnu ka šumi. „Ovuda.”
Sonea je ostala pored Rotena dok je čarobnjak prelazio preko pločnika i
pošao stazom. Polaznik, završivši paljenje lampi, požuri natrag do
Polazničkog doma.
Dok su prolazili sa zadnje strane Carobnjačkog doma, ona opazi pokret
na jednom od prozora. Pogledavši tamo, ugledala je svetlokosog čarobnjaka
kako posmatra i ona se iznenadi kada ga je prepoznala. Brzo se povukao u
tamu. Mršteći se, ona okrenu pažnju nazad stazi. Nije imala predstavu kada
će je Fergun ponovo posetiti, ali kada to bude učinio, želeće da zna da li ona
prihvata njegovu ponudu. Uskoro je morala da donese neku odluku.
Do razgovora sa Lorlenom još nije otkrila da li su sve Fergunove tvrdnje
istinite. Čekala je priliku da skrene razgovore sa Rotenom na zavete i
pokrovitelje, ili na samog Ferguna, ali nije ih pronašla mnogo. Da li bi mogla
direktno da ga pita, a da ne probudi njegovu sumnju?
Iako joj je Roten rekao šta pokrovitelji rade, nije joj pomenuo da
namerava da bude njen. Ne bi se iznenadila ako je odlučio da ne mora da zna
osim ako odluči da ostane.
Kada bude savladala kontrolu, imaće dva izbora: da se vrati u straćarnik
blokiranih moći, ili da pomogne Fergunu da zadobije pokroviteljstvo nad
njom da bi mogla da se vrati netaknutih moći.
Kako su stigli do šume, Sonea pogleda u lavirint drveća. Fergunov plan
ju je činio nespokojnom. Uključivao je veliku količinu prevare i rizika.
Morala bi da se pretvara da želi da ostane, moguće i da laže kako bi
osigurala da Fergun dobije pokroviteljstvo nad njom, da da zavet koji
namerava da prekrši, zatim napustivši Gildu taj zavet prekrši, a sa njim i
kraljev zakon .
Da li je toliko postala naklonjena Rotenu da joj je pomisao na to da ga
laže smetala? On je čarobnjak, podsetila je sebe. On je odan Gildi i kralju.
Iako je verovala da nije želeo da je utamniči, učinio bi to ako bi mu bilo
naređeno.
Ili je pomisao na kršenje zaveta bila to što ju je brinulo? Harin i njegovi
prijatelji su stalno varali i krali; ali su kršenje zaveta smatrali neoprostivim
prestupom. Da bi održali ugled među ostalima, izbegavali su da ikada i daju
zavete.
Naravno, ako bi zavet mogao da se zaobiđe, neugodne situacije bi bile
izbegnute ako je neprecizno sročen...
„Veoma si tiha večeras”, reče iznenada Roten. „Imaš li pitanja?”
Sonea pogleda Rotena i zateče ga kako je nežno posmatra. Videvši njegov
osmeh, odlučila je da je vreme da rizikuje postavljanjem nekoliko pitanja za
koja nije imala baš nekog povoda.
„Pitala sam se kakav je zavet koji čarobnjaci daju.”
Na njeno olakšanje, njegove obrve se nisu podigle od sumnje već od
iznenađenosti. „Zapravo postoje dva. Polaznički zavet i Čarobnjački zavet.
Prvi daju polaznici kada pristupe Gildi, a drugi se polaže na diplomiranju.”
„Na šta se zaklinju?”
„Četiri stvari.” Roten podiže prste leve ruke. „Polaznici se zaklinju da
nikada namerno ne naude drugom muškarcu ili ženi, osim u odbrani
Savezničkih zemalja.” On lupnu prvi prst, a onda i ostale dok je nastavljao sa
pričom. „Da poštuju pravila Gilde, da poštuju kraljeve zakone i naređenja
bilo kog čarobnjaka osim ako ta naređenja ne krše zakon, i da nikada ne
koriste magiju osim ako im to nije naložio čarobnjak.”
Sonea se namršti. „Zašto polaznici ne mogu da koriste magiju, osim ako
im čarobnjak ne kaže da to učine?”
Roten se nasmeja. „Mnogo polaznika se povredilo dok su
eksperimentisali bez vođstva. Mada i čarobnjaci moraju da paze. Svi učitelji
znaju da ako kažu polazniku da „ide da vežba”, a da ne naglase tačno šta
treba da vežba, polaznici to protumače kao naređenje „idi i vežbaj šta god
želiš”. Sećam se da sam iskoristio to rezonovanje da se opravdam što sam
proveo dan na pecanju.”
Danil frknu. „Nije to ništa.”
Dok je mlađi čarobnjak počeo da priča o svojim podvizima dok je bio
polaznik, Sonea razmisli o Polazničkom zavetu. Nije sadržao ništa što nije
očekivala. Jedino nije znala šta su sve bila pravila Gilde. Možda je vreme da
pita Rotena o njima. Poslednja dva dela su izgleda dodata samo da bi držala
polaznike pod kontrolom.
Napustivši Gildu sa neblokiranim moćima bi prekršila drugi deo zaveta.
Čudnovato, ali nije nimalo oklevala da prekrši zakon, osim ako to nije
značilo i krštenje zaveta.
Kada je Danil završio svoju anegdotu, Roten nastavi sa svojim
objašnjenjem. „Prva dva dela Carobnjačkog zaveta su ista”, kaza joj. „Ali
treći deo se menja u to da moraju da budu zakleti da služe vladara svoje
sopstvene zemlje, a četvrti da obećaju da nikada neće koristiti zle oblike
magije.”
Sonea klimnu. Pustivši je da pobegne, Fergun bi prekršio i zakon i
Čarobnjački zavet.
„Koja je kazna ako čarobnjak prekrši zavet?”
Roten slegnu ramenima. „To zavisi od toga kako je prekršen, u kojoj
zemlji čarobnjak živi i kakva je presuda vladara.”
„Šta se događa ako je Kajrelijanac?”
„Najgora kazna je smrt, koja je rezervisana za ubice. U drugim
slučajevima, najteža kazna je progon.”
„Vi... blokirate moći čarobnjaka i pošaljete ih odavde.”
„Da. Niko u Savezničkim zemlja ih neće prihvatiti. To je bio deo
sporazuma.”
 Ona klimnu. Nije mogla da pita sa čime bi se Fergun suočio ako bi Gilda
otkrila da je uredio da ona ode sa netaknutim moćima. Takvo pitanje bi
sigurno probudilo sumnju u Rotenu.
Ako bi pristala na Fergunov plan, morala bi dobro da se skriva ili da se
suoči sa sličnom kaznom. Gilda joj ne bi ponudila drugu šansu da im se
pridruži. Ne bi imala izbora do da se ponovo osloni na Lopove da je sakriju -
iako je bila sigurna da bi Faren to rado učinio ako njene moći ne bi bile
blokirane i ako bi bile pod kontrolom. v
Šta li bi tražili zauzvrat? Iskrivila je lice pri pomisli na to da provede ceo
život skrivajući se i izvršavajući naređenja Lopova. Sve što je zaista želela je
da bude sa svojom porodicom.
Pogledavši u sneg koji je prekrivao zemlju sa obe strane staze, osetila je
zabrinutost pri pomisli na tetku i teču kako dršću negde u nekoj malenoj sobi.
Ovo je težak period za njih. Imaju malo mušterija. Sa Džoaninim stomakom
koji raste i Ranelovom nogom koja se grči na hladnoći, kako bilo šta
uspevaju da isporuče? Trebalo bi da se vrati da im pomogne, a ne da izvodi
magiju za Lopova.
Ali ako bi se vratila sa magijom, postarala bi se da tetka i teča žive
dobro, a ona bi mogla da isceljuje...
A opet, ako bi sarađivala sa Rotenom, mogla bi da bude kod tetke i teče
za par nedelja. Fergunov plan bi mogao da traje mesecima...
Bilo je tako teško odlučiti.
Iznervirana, zaželela je, kao i mnogo puta ranije, da nikada nije ni otkrila
svoje moći. Uništile su joj život. Gotovo su je ubile. Prinudile su je da oseća
zahvalnosti prema mrskim čarobnjacima zato što su joj spasli život. Samo je
želela da ih se otarasi.
Roten uspori. Pogledavši, Sonea shvati da se staza završila priključivši se
širokom, popločanom putu ispred njih. Kada su stigli do njega ukaza se
nekoliko malih, jednostavnih kuća.
„Ovo su rezidencije”, reče joj Roten.
Pocrneli kosturi nekoliko kuća su ležali između nekoliko zgrada. Roten
nije dao nikakvo objašnjenje za ovo. Nastavio je do mesta gde se put
završavao u velikom krugu za okretanje kočija. Prišavši oborenom deblu
pored puta, on sede.
 Danil prekrsti noge i pridruži se starijem čarobnjaku, dok je Sonea
posmatrala šumu. Kroz drveće je ugledala niz tamnih oblika, previše
pravilnih da bi bili prirodni.
„Šta je ono tamo?”
Roten pogleda u pravcu ka kome je pokazala.
„To je staro groblje. Hoćemo li da pogledamo?”
Danil se naglo okrenu i pogleda u starijeg čarobnjaka. „Sada?”
„Već smo stigli dovde”, reče Roten ustajući. „Neće nam ništa biti ako
odemo još malo dalje.”
„Zar ne bismo mogli da sačekamo do jutra?” Danil nervozno pogleda u
udaljena obličja.
Roten podiže šaku i mala iskra svetlosti iznenada iskoči odmah iznad
dlana. Brzo se proširila u kuglu svetlosti, a onda se uzdiglo i počelo da lebdi
iznad njihovih glava.
„Pretpostavljam da ne.”
Sneg je škripao pod njihovim čizmama kada su se zaputili ka groblju.
Soneina senka se protegla na jednu stranu, a onda joj se pridružila i druga
kada se pojavila još jedna svetlosna lopta nad Danilovom glavom.
„Plašiš se mraka, Danile?”, dobaci Roten preko ramena.
Visoki čarobnjak nije odgovorio. Smeškajući se, Roten prekorači oboreni
trupac i kroči na proplanak. Nekoliko nizova spomenika se protezalo u
pomračini.
Približivši se, Roten posla svoje svetio napreci da lebdi nad jednim od
nadgrobnih spomenika. Sneg se brzo istopio otkrivši oznake na površini.
Kako se svetio ponovo podiglo naviše, Roten pokaza Sonei da priđe.
Ukrasni reljef je bio isklesan oko ivice ploče i ona vide u sredini oznake
koje su možda nekada bile reči.
„Možeš li da pročitaš?”, upita Roten.
Sonea pređe prstima preko uklesanih slova.
„Gospodar Gamor”, ona pročita, i godina..." Namrštila se. „Ne, mora da
grešim.”
„Verujem da piše dvadeset peta Urdona.”
„Ovo je staro sedam vekova?”
„Nesumnjivo. Svi ovi grobovi su stari najmanje pet vekova. Prava su
zagonetka.”
 Sonea pogleda redove spomenika. „Zašto su misterija?”
„Nijedan čarobnjak nije ovde sahranjen od onda, a takođe nijedan nije
sahranjen izvan Gilde."
„Gde se sahranjuju?”
„Ne sahranjuju se.”
Ona se okrenu i zagleda u njega. Tihi zvuk je šaputao kroz obližnje
drveće i Danil se naglo okrenuo raširenih očiju. Osetila je kako joj se dižu
dlake na vratu.
„A zašto?” upitala je.
Roten pođe napred i ponovo pogleda u grob.
„Čarobnjak od pre četiri veka je opisao svoju magiju kao stalnog
saputnika. Može da bude koristan prijatelj, rekao je, ili smrtonosan
protivnik.” Pogledao je u Soneu, očiju sakrivenih u senkama čela.
„Pomisli na sve što si naučila o magiji i kontroli. Tvoje moći su se
prirodno razvile, ali većini nas je potrebno da naše sposobnosti probudi drugi
čarobnjak. Kada je to učinjeno, vezani smo potrebama za našom moći do
kraja života. Moramo da naučimo da ih kontrolišemo i moramo da održavamo
tu kontrolu. Ako to ne učinimo, sopstvena magija će nas na kraju uništiti.”
On zastade. „Za sve nas, u trenutku smrti, naš stisak na našim moćima nestaje
i sva preostala magija u nama se oslobađa. Bukvalno bivamo potrošeni
njom.”
Sonea pogleda u grob. Uprkos Rotenovom toplotnom štitu, osetila je kako
joj se hladnoća uvlači u kosti.
Pomislila je da će se otarasiti magije kada bude naučila kontrolu, ali sada
je znala da je se nikada neće osloboditi. Šta god da uradi, ona će biti tu.
Jednog dana, u nekoj kući u straćarniku će samo nestati u blesku...
„Ako umremo prirodnom smrću, to je retko kada problem”, dodade
Roten. „Snaga naše moći bledi poslednjih godina života. Ako naša smrt nije
prirodna... Postoji stara izreka: potrebno je biti budala, mučenik ili genije da
ubiješ čarobnjaka.”
Pogledavši u Danila, iznenada je razumela njegovu nelagodu. Nije bilo
prisustvo mrtvih to što ga je uznemirilo, već podsećanje na to šta će mu se
dogoditi kada umre. Ali on je odabrao ovaj život, podsetila je sebe. Sonea
nije.
A nije ni Fergun. Iako su ga roditelji primorali da postane čarobnjak, i
njega je čekao ovakav kraj. Pitala se koliko čarobnjaka uđe u Gildu protiv
svoje volje. Iznenađena svojim novopronađenim saosećanjem, pogledala je u
nadgrobni spomenik.
„Pa zašto su onda ovi grobovi ovde?”
Roten slegnu. „Nemamo predstavu. Ne bi trebalo da postoje. Mnogi on
naših istoričara veruju da su ovi čarobnjaci istrošili svoje moći kada su
saznali da će da umru, a onda su u trenutku potpunog iscrpljenja oduzimali
sebi život bodežom ili otrovom. Znamo da su odabrali druge čarobnjake da
nadziru njihovu smrti. Možda je zadatak ovih svedoka bio da se postaraju da
čarobnjak umre u pravom trenutku. Čak i malo preostale moći može da bude
dovoljno da uništi telo, tako da je tačno vreme bilo važno, naročito zato što
su tadašnji čarobnjaci bili neverovatno moćni.”
„Ne znamo da li je to istina”, nadoveza se Danil. „Možda su priče o
njihovim moćima preuveličane. Heroji imaju običaj da dobiju neverovatnu
snagu nakon što je njihova priča ispričana mnogo puta.”
„Imamo knjige koje su napisane za njihovog života”, podseti ga Roten.
„Čak i dnevnike samih čarobnjaka. Zašto bi preuveličavali sopstvene
sposobnosti.?”
„Zaista zašto?” odvrati suvo Danil.
Okrenuvši se, Roten ih povede nazad preko snega koji su ugazili u
dolasku.
„Zaista verujem da su ti prvi čarobnjaci bili moćniji”, reče Roten. „Mi još
od onda slabimo.”
Danil odmahnu glavom, a onda pogleda u Soneu. „Šta ti misliš?”
Ona se iznenađeno prenu. „Ne znam. Možda su imali načine da uvećaju
svoje moći."
Danil zavrte glavom. „Ne postoje načini da se poveća čarobnjakova
snaga. To sa čime je rođen, to mu je suđeno.”
Stigli su do puta i nastavili dalje. Noć se potpuno spustila i sa prozora
kuća duž puta je gorela svetlost. Kada su prošli pored spaljenih ruševina,
Sonea uzdrhta. Da li je bila uništena kada je njen stanojvnik umro?
Čarobnjaci ništa nisu pričali dok su išli niz put. Stigavši do početka staze,
Roten posla svoje lebdeće svetio da osvetli put. U zatišju razgovora,
cvrkutanje šumskih insekata u šumi je izgledalo glasnije.
Kada su ugledali Čarobnjački dom, Sonea pomisli na sve čarobnjake koji
tamo žive, svaki držeći svoje moći pod kontrolom, čak i dok spavaju. Možda
su oni rani planeri grada imali drugi razlog za dodeljivanje ćele jedne gradske
četvrti čarobnjacima.
„Mislim da mi je za večeras ovo dovoljno šetnje za večeras” iznenada
reče Roten. „A pravo je vreme za večernji obrok. Da li ćeš nam se pridružiti,
Danile?”
„Naravno” odvrati visoki čarobnjak. „Biće mi drago.”
 DVADESET PETO POGLAVLJE

PROMENA PLANA
Sunce je lebdelo nad udaljenim kulama palate poput ogromne
čarobnjačke svetlosne kugle, šaljući zrake narandžastog svetla u vrt.
Sonea je ćutala dok su hodali stazom. Bila je zamišljena. Roten je znao
da je shvatila namere iza izleta na koje ju je vodio, i psihički se čeličila dok
više nijedan prizor nije mogao da je dovede u iskušenje da ostane u Gildi.
Nasmešio se. Iako je možda bila odlučna da odbaci sve što je videla,
Roten je nameravao da joj pokaže što više može Gilde. Trebalo je da vidi šta
odbija.
Iznenađen njenim neprekidnom odlučnošću da ode, Roten je zatekao sebe
kako promišlja o svom sopstvenom životu. Kao i sva deca iz Kuća, kada je
imao oko deset godina testiran je na magične sposobnosti. Setio se koliko su
njegovi roditelji bili uzbuđeni kada se otkrilo da poseduje magijski
potencijal. Rekli su mu da ima sreće i da je poseban. Od tog dana se radovao
dolasku u Gildu.
Za Soneu nikada nije postojala mogućnost da postane čarobnjak. Učena
je da ih vidi kao neprijatelja koga treba za sve kriviti i mrzeti. Iz ugla njenog
odgoja, bilo je lako shvatiti zašto bi pristupanje Gildi ljudi sa kojima je
odrasla smatrali izdajom.
Ali ne mora da bude tako. Ako bi mogao da je ubedi da će jednog dana
moći da upotrebi svoje moći da pomogne ljudima, možda bi odlučila da
ostane.
Stigavši do kraja Univerziteta, Roten skrenu desno. Dok su prolazili
pored vrtova sa druge strane građevine, gong se oglasio, označivši kraj
časova. Znajući da posle ovoga obično sledi jurnjava polaznika od
univerziteta do njihovih odaja, Roten je odabrao duži, ali mirniji put do Doma
iscelitelja.
Jedva je dočekao ovaj izlet. Isceljivanje je bila najplemenitija od svih
čarobnjačkih veština, a izgleda i jedina magija koju je Sonea cenila. Znajući
da nije verovatno da će je ratničke veštine oduševiti, odveo ju je prvo do
njih. Međutim, demonstracija ju je uznemirila više nego što je očekivao.
Uprkos učiteljevom objašnjenju pravila i zaštita koje su koristili, ustuknula je
od boraca kada su počeli sa svojom prividnom borbom.
Iako je Danilov eksperiment štampanja misli demonstrirao jednu od
upotrebi Alhemije, bio je to zapravo samo hobi. Ako je imao nameru da
ostavi na nju utisak, trebalo je da joj pokaže nešto što je korisnije za grad.
Još uvek nije odlučio šta to treba da bude.
Dok su se približavali kružnoj zgradi iscelitelja, Roten ponovo pogleda
Soneu. Iako je njen izraz ništa nije odavao, oči su joj sijale od interes ova nj
a. On se zaustavi pred ulazom.
„Ovo je drugi Dom iscelitelja koji je izgrađen”, on reče Sonei. „Prvi je
bile prilično raskošan. Na žalost, naši prethodnici su imali problema sa
nekolicinom bogatih pacijenata koji su mislili da mogu tamo da kupe trajno
prebivalište. Kada su sagrađeni Univerzitet i druge zgrade Gilde, stari Dom
iscelitelja je srušen, a ovaj ga je zamenio.”
Iako je spoljašnost bila prijatna, zgrada iscelitelja nije bila tako
impresivna kao Univerzitet. Ušavši kroz otvorena vrata, Roten uvede Soneu u
mali, neukrašeni ulazni hol. Sveži miris lekova je prožimao vazduh.
Dva iscelitelja, sredovečni muškarac i mlada žena, pogledali su u Rotena
i Soneu kada su ovi ušli. Covek je sumnjičavo osmotrio Soneu i okrenuo se
od njih, ali žena se nasmešila i prišla im da ih pozdravi.
„Zdravo, Rotene”, ona reče.
„Zdravo, gospo Indrija”, on odgovori. „Ovo je Sonea.”
Sonea klimnu. „Čast je upoznati vas.”
Indrija pognu glavu. „Zadovoljstvo je i upoznati tebe. Sonea.”
„Indrija će nas povesti u obilazak Doma iscelitelja”, objasni Roten.
Isceliteljka se osmehnu Sonei. „Nadam se da će ti obilazak biti
zanimljiv.” Ona pogleda u Rotena. „Hoćemo li da počnemo?”
Roten klimnu.
„Onda pođite ovuda.”
Odvela ih je do vratnica i voljom ih otvorila i uvela Rotena i Soneu u
široki zavojiti hodnik. Prošli su pored nekolicine otvorenih vrata i Sonea je
iskoristila priliku da pogleda u prostorije.
 „Niži sprat zgrade je namenjen lečenju i smeštaju pacijenata” kaza im
Indrija. „Ne možemo očekivati od bolesnih ljudi da se penju uz i niz
stepenice, zar ne?” Ona se nasmeši Sonei koja je značajno slegnu ramenima u
odgovor.
„Gornji sprat ima prostorije za časove i za iscelitelje koji žive ovde.
Većina nas radije živi u ovoj zgradi nego u Čarobnjačkom domu. To nam
omogućava da brzo reagujemo na hitne slučajeve.” Ona pokaza nalevo.
„Sobe pacijenata su one koje imaju lep pogled na vrt ili šumu.” Mahnula je
desno. „Unutrašnje prostorije su naše sobe za lečenje. Hodite, pokazaću vam
jednu.”
Ušavši za isceliteljkom u jednu od prostorija, Roten je posmatrao Soneu
kako je ispituje. Bila je mala, sadržavala je samo krevet, ormarić i nekoliko
drvenih stolica.
„Ovde obavljamo manja isceljivanja i jednostavnija lečenja”, reče Indrija
Sonei. Otvorila je ormarić i otkrila nekoliko redova bočica i kutija. „Svi
lekovi koje možemo da brzo pripremimo ili unapred spravimo se drže na
dohvat ruke. Gore imamo druge prostorije u kojima se obavljaju
komplikovanije pripreme.”
Izašavši iz prostorije, Indrija ih povede u hodnik pored sobe za lečenje.
Pokazala je vrata na njegovom kraju. „U središtu zgrade su sobe za
isceljivanje”, ona reče. „Samo da proverim da li je ova prazna.”
Požurila je niz hodnik i provirila kroz stakleno okno na vratima. Okrenula
se i klimajući ih pogledala ih.
„Slobodna je”, saopšti im. „Uđite.”
Pošli su niz hodnik i Roten se nasmeši kada mu je Indrija pridržala vrata.
Soba u koju su išli je bila veća od prve koju su videli. U sredini se nalazio
uzani krevet, a duž svih zidova su se nalazili kredenci.
„Ovde obavljamo veća isceljenja i operacije.”, kaza im Indrija. „Nikome
osim isceliteljima nije dozvoljeno da uđe ovamo dok je lečenje toku, osim,
naravno, pacijentu.”
Sonein pogled prošeta po prostoriji. Prišla je udubljenju u zidu, a Indrija
pođe za njom.
„Sobe za pripremanje lekova su tačno iznad nas”, objasni isceliteljka
pokazujući naviše uz nišu. Sonea se nagla i provirila u sobu iznad. „Imamo
iscelitelje koji su se specijalizovali za spravljanje lekova. Kada su nam
potrebne, oni sveže načinjene smeše spuštaju kroz ove žljebove.”
Zadovoljene znatiželje, Sonea se vrati do Rotena. Indrija je prišla
kredencu, otvorila ga i uzela jednu od bočica.
„Ovde u Gildi imamo najveću riznicu medicinskog znanja na svetu”, ona
reče sa neskrivenim ponosom. „Ne lečimo ljude samo našim isceliteljskim
moćima. Da je tako, ne bismo bili u mogućnosti da se izborimo sa
potražnjom naših usluga." Slegla je ramenima. „Mada nije da i ovako
uspevamo. Jednostavno nema dovoljno iscelitelja.”
Ona otvori fioku i izvadi mali komad belog materijala. Okrenuvši se ka
Sonei, ona zastade, a onda upitno pogleda Rotena. Shvativši šta namerava da
učini, on odmahnu glavom. Indija se ugrize za usnu, pogleda Soneu, a zatim u
predmete u rukama.
„Hm, možda je bolje da preskočimo ovaj deo obilaska.”
Sonea odmeri bočicu i oči još se zažariše od radoznalosti. „Koji deo?”
Indrija okrenu bočicu ka Sonei da bi ova mogla da vidi nalepnicu.
„To je anestetički namaz", ona objasni. „Obično namažem malo po dlanu
posetioca da pokažem snagu našeg leka.”
Sonea se namrgodi. „Anestetički?”
„On učini kožu utrnulom tako da ništa ne može da se oseti. Efekat
prestane posle sat vremena.”
Sonea podiže obrve, a onda slegnu i ispruži ruku. „Probaću ga.”
Zadržavši dah, Roten iznenađeno pogleda Soneu.
Ovo je bilo zapanjujuće. Gde je nestalo njeno nepoverenje prema
čarobnjacima? Zadovoljan ovime, posmatrao je kako Indrija otvara flašicu i
sipa malo paste na kvadrat materijala.
Indrija brižno pogleda Soneu. „Isprva ništa nećeš osetiti. Nakon minuta
ćeš se osećati kao da ti je koža veoma debela. Da li još uvek želiš da
probaš?”
Sonea klimnu. Smešeći se, Indrija nežno nanese smesu na Sonein dlan.
„Budi veoma pažljiva da ti ne dospe u oči. Neće te oslepeti, ali veruj mi,
imati umrtvljene kapke je zaista neprijatan osećaj.”
Sonea se nasmeši i pregleda ruku. Vrativši flašicu na policu, Indrija baci
tkaninu u kantu unutar jednog od kredenaca, a onda protrlja ruke.
„Hajdemo sada gore da pogledamo učionice.”
Povela ih je iz sobe i natrag u glavni hodnik. Dok su šetali zgradom,
mimoišli su se par iscelitelja i nekoliko polaznika. Neki su sa znatiželjom
posmatrali Soneu, a drugi, na Rotenovo iznenađenje su se mrštili od
negodovanja.
„Indrija! ”
Isceliteljska se okrenu a njena odora se zavrte od naglog pokreta.
„Darlene?”
„Ovamo.”
Gals je dolazio iz jedne od obližnjih soba za lečenje. Indrija pritrča
vratima.
„Da?”
„Pomozi mi, hoćeš li?”
Indrija se okrenu i načini kez upućen Rotenu. „Pitaću pacijenta da li mu
smeta publika” tiho je rekla.
Ušla je u sobu i Roten začu nekoliko glasova kako tiho pričaju. Sonea
baci pogled na Rotena, neodređenog izraza lica, a onda ga skrenu.
Indrija se pojavi u dovratku i pozva ih. „Uđite unutra.
Roten klimnu. „Samo trenutak.”
Kako se isceliteljka vratila, Roten ozbiljno pogleda Soneu. „Ne znam šta
ćeš videti unutra, ali mislim da nas Indrija ne bi pozvala da je u pitanju nešto
jezivo. Ali ako ti pogled na krv smeta, verovatno ne bi trebalo da uđemo.
Sonea je izgledala zabavljeno. „Biću dobro.”
Slegnuvši ramenima, Roten pokaza ka vratima. Ušavši, video je da je
soba bila postavljena isto kao i prethodna u kojoj su bili. Na krevetu je ležao
dečak od oko osam godina. Lice mu je bilo bledo a oči crvene od plakanja.
Glas koji je pozvao pomoć je pripadao mladiću u zelenoj odori, gospodaru
Darlenu, koji je nežno odvijao krvlju natopljeni zavoj sa dečakove šake.
Mladi par je sedeo na drvenim stolicama, nervozno posmatrajući.
„Stani ovde, molim te”, naloži Indria, iznenada strogim glasom. Roten se
povuče u ugao, a Sonea pođe za njim. Darlen se osvrnu da ih pogleda, pre
nego što je vratio pažnju ka dečaku.
„Da li te još uvek boli?”
Dečak odmahnu glavom.
Roten pogleda par. Uprkos tome što je bilo očevidno da su se žurno
obukli, odeća im je bila raskošna. Muškarac je nosio moderni dugi kaput sa
dugmićima od dragulja a žena je nosila jednostavni crni ogrtač sa kapuljačom
ukrašenom krznom.
Pored njega, Sonea tiho ispusti neki zvuk. Roten pogleda natrag do
kreveta i vide da su i poslednji delovi zavoja skinuti sa dečakove šake. Dve
duboke posekotine su prelazile preko njegovog dlana i kriv je curila iz rana.
Darlen zasuka dečakov rukav i čvrsto stegnu ruku. Krv prestade da lipti.
On pogleda u roditelje.
„Kako se ovo dogodilo?”
Čovek pocrvene a pogled mu skliznu do poda. „Igrao se sa mojim
mačem. Zabranio sam mu, ali...” Čovek odmahnu glavom smrknutog izraza.
„Hmm", Darlen malo iskrenu dečakovu ruku. „Trebalo bi da se dobro
zaceli, iako će nositi ožiljke do kraja života."
Žena zarida a zatim i brižnu u plač. Muž je obgrlili oko ramena i
iščekivajući pogleda iscelitelja.
Darlen se okrenu Indriji. Ona klimnu i priđe policama. Iz fioke je izvadila
komad bele tkanine, posudu i veliku flašu vode. Prišavši krevetu, nežno je
oprala ruku. Kada je bila čista, Iscelitelj pažljivo stavi svoj dlan preko
dečakovog i zatvori oči.
Usledio je mir. Iako bi majka povremeno zaridala, izgledalo je da je sav
zvuk zanemeo. Dečak poče da se vrpolji, ali Indirija se nagnu i spusti ruku na
njegovo rame.
„Leži mirno. Nemoj da mu razbiješ koncentraciju.”
„Ali svrbi me”, usprotivi se on.
„Neće još dugo.”
Videvši pokret pored sebe, Roten ugleda Soneu kako trlja svoj dlan.
Darlen duboko udahnu i otvori oči. Pogledao je dečakovu šaku i prešao
prstima preko nje. Umesto dubokih rana, sada su tri tanke linije prelazile
preko njegovog dlana. Darlen se nasmeši dečaku.
„Ruka ti je sada zaceljena. Želim da je prepovezuješ svaki dan. Nemoj da
je koristiš najmanje dve nedelje. Ne želiš da pokvariš ono što sam upravo
uradio, zar ne?”
Dečak odmahnu glavom. Podigao je šaku i prešao prstom preko ožiljaka.
Darlen ga potapša po ramenu.
„Nakon dve nedelje je pažljivo vežbaj.” On pogleda u roditelje. „Ne bi
trebalo da bude trajne štete. Posle nekog vremena će moći da radi sve što je i
ranije radio, uključujući i vitlanje očevim mačem.” Pognuo se i nežno prstom
ubo dečaka u grudi. „Ali ne dok ne poraste.”
Dečak se isceri. Daren mu pomože da siđe sa kreveta, osmehujući kada
je dečak pojurio ka roditeljima i pao u njihov zagrljaj.
Otac svetlucavih očiju i pogleda Darlena i zausti da nešto kaže. Iscelitelj
podiže ruku da ga zaustavi, a onda se okrenu ka Indriji.
Ona pokaza Rotenu i Sonei da je prate. Hitro su izašli iz prostorije. Kada
su se zaputili niz hodnik, Roten začu kako otac iskazuje svoju zahvalnost.
„Izgleda lako, zar ne?”, upita Indrija. „Zapravo je veoma teško.”
„Iscelivanje je najteža od svih disciplina”, objasni Roten. „Zahteva veću
kontrolu i mnogo godina vežbe.”
„Što je razlog zašto se ne sviđa nekima od derana.” Indrija friknu.
„Previše su lenji.”
„Ja imam mnogo polaznika koji su daleko od lenjosti”, kaza joj
vragolasto Roten.
Indrija se isceri. „Ali ti si tako divan učitelj, Rotene. Kako bi mogli da ne
budu najvredniji učenici Univerziteta?"
Roten se nasmeja. „Trebalo bi češće da dolazim do iscelitelja. Veoma ste
prijatni.”
„Hmm”, ona reče. „Obično te ne vidimo osim ako ne dođeš da se žališ na
probleme sa stomakom ili na opekotine koje zadobijaš od svojih smešnih
eksperimenata.”
„Nemojte to da govorite”, Roten prisloni prst na usta. „Posle ovoga
vodim Soneu u obilazak alhemičarskih prostorija.”
Indrija sa sažaljenjem pogleda Soneu. „Srećno, probaj da ne zaspiš.”
Roten se uspravi i pokaza ka stepenicama. „Nastavi sa obilaskom, drska
devojko”, on naredi. „Tek godinu dana što je prošlo od kada si diplomirala i
već misliš da možeš da budeš bezobrazna prema starijima.”
„Da, gospodaru.” Kezeći se, ona se podrugljivo pokloni, a za zatim se
zaputi niz hodnik.

—oOo—

Sklonivši u stranu jedan od Rotenovih paravana, Sonea kroz staklo

pogleda u kovitlajući sneg. Odsutno je protrljala dlan. Iako joj se osećaj
vratio još pre nekoliko sati, sećanje na umrtvljenost je bilo snažno.
 Očekivala je da ja će joj Roten pokazati iscelitelje na delu i da će morati
da se odupre želji da i sama bude u stanju da radi iste stvari. Uprkos njenoj
rešenosti, da ništa ne utiče na nju, to što je videla dete koje je na njene oči
isceljeno, uzburkalo je neželjena osećanja. Iako je znala da ima sposobnost
da radi takve stvari, tek u tom trenutku je shvatila kakve su joj sve
mogućnosti.
Što je naravno i bila Rotenova namera. Uzdahnuvši, ona poče da lupka na
ivicu paravana. Kao što je i očekivala, pokušavao je da je dovede u
iskušenje da ostane, pokazujući joj sve divne stvari koje bi mogla da čini
magijom.
Ali sigurno nije očekivao da će je impresionirati demonstracija ratnika
koju su izveli prethodnog dana. Posmatranje polaznika koji se gađaju
magijom je sigurno neće dovesti u iskušenje da ostane. Možda je samo
nameravao da joj pokaže da su borbe bezopasne. Vođene po strogim
pravilima, više su ličile na igru nego na pravu bitku.
Kada je razmislila o tome, više nije bilo teško razumeti zašto su onako
reagovali kada ih je „napala”, na Severnom trgu. Previše su navikli na
„unutrašnje štitove” i prebrojavanje „pogodaka”. Mora da ih je iznenadilo šta
je magija učinila nezaštićenoj osobi.
Ponovo je uzdahnula. Verovatno je sledeći bio obilazak alhemičarskih
prostorija. Od svih disciplina, alhemiju je najmanje razumela.
Namrgodila se kada je začula kucanje na ulaznim vratima. Tanja im je
poželela laku noć pre nekoliko sati, a Roten tek što je otišao. Srce joj
preskoči kada je njenim umom projurilo jedno ime.
Fergun.
Želeće odgovor, a ona još nije odlučila. Nevoljno je prišla vratima,
nadajući se da je posetilac neko drugi.
„Ko je?”
„Fergun. Pusti me unutra, Sonea.”
Duboko udahnuvši, uhvatila je kvaku. Istog trena vrata se otvoriše.
Čarobnjak u crvenoj odori graciozno skliznu u sobu i zatvori vrata iza sebe.
„Kako ti možeš da ih otvoriš?”, ona upita, mrko gledajući ručku. „Mislila
sam da su zaključana.”
Fergun se nasmeši. „Jesu, ali se otvore kada se ručka okrene u isto vreme
i unutra i spolja.”
 „Da li tako treba?”
Fergun klimnu. „To je predostrožnost. Roten možda neće biti tu da otvori
vrata u slučaju opasnosti. Neko drugi to može da učini, ako bi ti, na primer,
započela požar.”
Ona iskrivi lici. „Nadajmo se da to više neće biti problem.” Ona pokaza
ka foteljama. „Sedi, Fergune.”
On priđe fotelji i sede. Kada je sela nasuprot njega, on se nestrpljivo
nagnu napred.
„Pa, napreduju li tvoje lekcije iz kontrole?”
„Da... valjda.”
„Hmm, reci mi šta si danas radila.”
Ona se žalosno osmehnu. „Morala sam da podignem kutiju sa zemlje.
Nije bilo lako.”
Fergun iznenađeno udahnu, oči mu se raširiše, a Soneinu srce kao u
odgovor preskoči otkucaj. „To što te uči nije vežba kontrole. Pokazuje ti
kako da koristiš magiju. Ako to čini, mora da već imaš kontrolu.”
Sonea oseti tračak uzbuđenja i nade. „Rekao je da isprobava moju
kontrolu.”
Fergun namrgođeno odmahnu glavom. „Sva magija je oprobavanje
kontrole. Ne bi te učio kako da dižeš predmete osim ako tvoja kontrola nije
dovoljno čvrsta. Spremna si, Sonea.”
Zavalivši se u naslon fotelje, Sonea oseti kako joj osmeh vuče uglove
usta. Konačno! pomislila je. Mogu da idem kući!
Neočekivani nastup žalosti je pratio tu pomisao. Kada bude otišla, možda
više nikada neće videti Rotena...
„Dakle, da si si zadovoljna što se ispostavilo da je ono što sam ti rekao
istina - da je Roten krio neke informacije od tebe?”
Ona pogleda u Ferguna i klimnu. „Većina toga jeste. Upravitelj Loren mi
je objasnio blokiranje moći.”
Fergun je izgledao iznenađeno. „Lorlen lično. Dobro.”
„Rekao mi je da neće biti neprijatno i da nakon toga ništa neću primetiti.”
„Ako se obavi kako treba. Gilda nije imala potrebe da to radi dugo, dugo
godina." Iskrivio je lice. „Poslednji put kada su to radili, malo su zabrljali -
ali ne bi trebalo da brineš oko toga. Prihvati moju pomoć i nećeš morati da
preduzimaš taj rizik.” Osmehnuo se. „Da li ćemo raditi zajedno?”
 Oklevala je. Umom su joj kolale sumnje.
Videvši njen izraz, on upita: „Da li si onda odlučila da ostaneš?”
„Ne.”
„Onda si još uvek neodlučna?”
„Nisam baš sigurna u tvoj plan”, priznade. „Barem u neke delove.”
„Koje delove?"
Ona duboko udahnu. „Ako ću da postanem polaznica, moraću da dam
zavet koji znam da ću prekršiti.”
On se namršti. „I?”
„Nisam... oduševljena time.”
Njegove oči se blago sklopiše. „Zabrinuta si oko kršenja zaveta?”
Odmahnuo je glavom. „Ja sam voljan da zbog tebe, Sonea, prekršim kraljev
zakon. Iako sam siguran da možemo da učinimo da izgleda kao da si sama
pobegla, postoji šansa da će moj udeo u tome biti otkriven. Ja sam voljan da
preduzmem taj rizik zarad tebe." Nagnuo se ka njoj. „Moraš da odlučiš da li
kralj ima pravo da ti oduzme moći. Ako nema, kakva je onda vrednost
zaveta?”
Sonea polako klimnu. Bio je u pravu. Faren bi se složio, kao i Seri. Kuće
su previše dugo zadržavale magijujsamo za sebe - i koristile su je protiv
siromašnih u Pročišćenju. Življi neće negodovati zbog toga što je prekršila
polaznički zavet. Njihovo mišljenje je to koje je bitno, a ne kraljevo ili
mišljenje čarobnjaka.
Ako bi se vratila u straćarnik nesvezanih moći i naučila sebe magiju,
mogla je da nauči i druge. Mogla bi da osnuje svoju sopstvenu tajnu Gildu.
To bi značilo da mora ponovo da se osloni na Farena da je sakriva od
Gilde. To bi značilo da neće moći da se vrati svojoj porodici. To bi značilo
da bi jednog dana mogla da koristi svoje moći da pomogne i isceli ljude - što
možda čini pokušaj vrednijim rizika.
Pogledala je u čarobnjaka preko puta sebe. Da li bi Fergun još uvek
želeo da je pusti ako bi znao o čemu razmišlja? Namrštila se. Ako će da
postane njegova učenica, možda će morati da joj uđe u um da bi je naučio.
Možda otkrije njene planove i predomisli se ako mu se ne svide posledice
pomaganja.
Veliki deo ponude bi je prinudio da se osloni na njega, Nije ga poznavala,
nije pogledala u njegov um.
 Kada bi samo mogla da ode - pobegne - bez njegove pomoći.
Iznenada je osetila uzbuđenje. Možda je i mogla. Postigla je kontrolu.
Roten nije znao da je ona znala. Moraće na kraju da joj prizna to, a kada to
bude učinio, motriće na njene pokušaje bekstva. Ali ne i sada. Sada je bio
savršen trenutak da pokuša.
Šta ako ne bude imala priliku, ili ako ne uspe?
Onda bi prihvatila Fergunovu ponudu. Međutim, za sada je morala da
odugovlači.
Pogledavši u Ferguna, uzdahnula je i odmahnula glavom. „Ne znam. Čak
i ako tvoj plan uspe, Gilda će me još uvek loviti.”
„Neće moći da te pronađu”, uveravao ju je. „Naučiću te kako da sakriješ
svoje moći. Neće naći nikakvog traga do tebe i na kraju će odustati. Nisi
jedina kojoj se smučio prethodni lov, Sonea. Neće zauvek tragati.”
„Ima stvari koje ne znaš”, kaza mu. „Ako se vratim u straćarnik sa
magijom, Lopovi će hteti da radim za njih. Ne želim da budem njihovo
oruđe.”
Nasmešio se. „Imaćeš magiju, Sonea. Neće moći da te nateraju ni na šta
što ne želiš.”
Skrenula je pogled i odmahnula glavom. „Imam porodicu, Fergune.
Lopovi možda neće moći meni da naude, ali moći će drugima. Ja...”, ona
protrlja lice, a onda ga izvinjavajuće pogleda.
„Treba mi još vremena da razmislim.”
Njegov osmeh iščeznu. „Koliko dugo?”
Ona slegnu. „Možda par nedelja?”
„Nemam toliko vremena”, kaza joj dok mu se izraz smračivao. „Ti nemaš
toliko vremena.”
Sonea se namrgodi. „Zašto?”
Naglo ustavši, on izvuče nešto iz odore i baci ga na sto ispred nje.
Uvukla je dah kada je prepoznala bodež. Toliko puta je gledala kako se
to sečivo pažljivo i sa ljubavlju oštri. Setila se dana, pre mnogo godina, kada
je gruba slika glodara bila ugravirana u sečivo.
„Vidim da ga prepoznaješ.”
Fergun je sada blistavih očiju stajao iznad nje.
„Držim vlasnika ovog bodeža zaključanog u mračnoj maloj prostoriji za
koju niko ne zna.” Njegove usne se razvukoše u ogavan osmeh. „I dobro je
što ne znaju, pošto bi mogli, da se zabrinu ako bi videli koliko ovi glodari
mogu da porastu.” Cučnuvši, stavio je ruke na naslon njene fotelje. Sonea se
izvi dalje od njega, užasnuta njegovim zlobnim pogledom.
„Učini ono što to kažem i pustiću tvog prijatelja. Pričini mi bilo kakvu
nevolju i zauvek ću ga ostaviti tamo.” Njegove oči se suziše. „Da li me
razumeš?”
Zapanjena, zanemela, Sonea je samo mogla da klimne.
„Slušaj pažljivo”, on reče. „Reći ću ti šta moraš da uradiš. Prvo ćeš reći
Rotenu da si odlučila da ostaneš. Kada to učiniš, on će ti obznaniti da si
postigla kontrolu, tako da može da te uvede u Gildu pre nego što se ponovo
predomisliš. Za nedelju dana će biti okupljanje, a saslušanje na kome će da
se odluči ko će biti tvoj pokrovitelj biće održano nakon toga.
Na ovom saslušanju ćeš svima reći da sam te tokom pročišćenja video
pre Rotena. Reći ćeš im da sam te pogledao nakon što je kamen proleteo kroz
barijeru i pre nego što je udario.
Kada im ovo budeš rekla, viši čarobnjaci neće imati drugog izbora nego
mi odobre pokroviteljstvo. Ući ćeš u Gildu, ali te uveravam da to neće dugo
trajati. Kada budeš obavila jedan zadatak za mene, bićeš vraćena tamo gde ti
je i mesto. Dobićeš šta želiš, a i ja ću. Nemaš ništa da izgubiš ako mi
pomogneš, ali...”, on podiže bodež i pređe prstom preko sečiva, „ako to ne
učiniš, izgubićeš onog tvog malog prijatelja.”
Nije sklanjao pogled sa nje dok je vraćao bodež natrag u odoru. „Neću
dozvoliti Rotenu da sazna za ovo. Niko osim mene ne zna gde je mali serini,
a ako ja ne mogu da mu donesem hranu, postaće veoma, veoma gladan.”
Ustavši otišao je do vrata i otškrinuo ih. Pogledavši u nju, on se
podrugljivo osmehnu. Soneino srce se iznenada steglo kada se iznenada setila
gde ga je ranije videla. On je bio čarobnjak koga je onesvestila tokom
Pročišćenja.
„Sutra očekujem da Roten objavi svoj uspeh. Videćemo se nakon toga.”
Provukao se napolje i zatvorio vrata za sobom.
Sonea je slušala kako se njegovi laki koraci udaljavaju, a onda je pritisla
ruke preko očiju. Čarobnjaci. Ona prosikta psovku. Nikada, nikada im neću
opet verovati.
Onda je pomislila na Rotena i sav njen bes nastade. Cak iako ju je
obmanuo da još uvek nije dostigla kontrolu, bila je sigurna da su Rotenove
namere dobre. Verovatno je odlagao stvari da bi joj dao vremena da odluči da
li zaista želi da ode. Ako je to tačno, onda nije učinio ništa što i ona sama ne
bi učinila da je na njegovom mestu - a bila je sigurna da bi joj pomogao ako
bi ga pitala.
Ali nije mogla da ga pita. Obuze je bespomoćnost koja ju je gušila. Ako
ne uradi ono što joj je Fergun rekao, Seri će umreti.
Sklupčavši se u fotelji, obavila je ruke oko sebe. O, Seri, pomislila je.
Gde si? Zar ti nisam rekla da paziš da te ne uhvate?
Uzdahnula je. Zašto je Fergun ovo radio? Pomislila je na prvi put kada je
videla njegov prezrivi osmeh i uzdrhtala.
Osveta. Jednostavna, bedna osveta za poniženje što ga je onesvestio
buntovni živalj. Mora da ga je razbesnelo što umesto da bude kažnjena, biva
pozvana u Gildu. Ali zašto se mučio ako nije želela da ostane?
Razmislila je o njegovim rečima. „Kada budeš obavila jedan zadatak za
mene, bićeš vraćena tamo gde ti je i mesto.” On će se lično postarati da
bude kažnjena što ga je udarila.
Postaraće se da nikada ne bude mogla da se predomisli i vrati u Gildu.
 DVADESET SESTO POGLAVLJE

OBMANA POČINJE
Uvazduhu između dva dlana - jednog velikog i ostarelog, drugog tananog i
žuljevitog - igrale su poput insekata dve iskre obojene svetlosti. Svetlašca su
se okretala jedno oko drugog, propadala naniže i kružila u komplikovanoj
igri. Plavo svetio iznenada jurnu ka žutom. Žuto se pretvori u prsten svetlosti
i kako je plava iskrica prošla kroz njega, Roten se nasmeja.
„Dosta!” uzviknuo je.
Senke oko njih su prestale da plešu kada su dve iskre nestale. Pogledavši
po tamnoj prostoriji, Roten se iznenadi kada je video koliko je kasno.
Napregnuvši volju, stvorio je kuglu svetlosti i navukao zastore na prozore.
„Brzo učiš”, kaza joj. „Tvoja kontrola nad moćima raste.” „Savladala
sam kontrolu pre dva dana”, ona odgovori. „Nisi mi rekao.”
Iznenađen, Roten se okrenu da je pogleda. Mirno je srela njegov pogled.
U njenom glasu nije bilo ni tračka sumnje. Nekako je sama shvatila.
Zavalivši se u naslon, on razmisli o situaciji. Ako porekne, samo će
postati ogorčenija kada sazna istinu. Bilo bi bolje da joj objasni svoje razloge
za odugovlačenje.
Što je značilo da mu je isteklo vreme. Nije imao razloga da je dalje
zadržava tu. Za dan ili dva će otići. Mogao je da zamoli Lorlena da odloži
blokiranje, ali znao je, sada kada je razmislio o tome, da za par kratkih dana
neće uspeti da je natera da se predomisli.
Klimnuo je. „Pre nekoliko sesija si dostigla tačku kada bih obično
smatrao da polaznikova kontrola odgovara zahtevima. Osetio sam da je za
tebe, naročito važno da isprobaš svoju kontrolu nad moćima, budući da
nećemo biti tu da ti pomognemo ako nešto pođe naopako.”
Umesto olakšanja, u njenom pogledu je video samo strepnju „Ne da
verujem da će nešto poći naopako”, uverio ju je.
„Tvoja kontrola je...”
 „Ostajem”, reče mu.
Zurio je u nju, u trenutku previše iznenađen da bi govorio.
„Ostaješ?” uzviknuo je. „Predomislila si se?”
Ona klimnu.
On skoči na noge. „To je divno!”
Sonea ga je posmatrala razrogačenih očiju. Želeo je da je osovi na noge i
zagrli je, ali je znao da bi je to samo uplašilo. Umesto toga je otišao do bifea
u zadnjem delu sobe.
„Moramo da proslavimo!”, kaza joj. Izvadivši bocu vina od pačija i
nekoliko čaša, doneo ih je do fotelja. Mirna i ćutljiva, sedela je i posmatrala
ga kako vadi pampur iz flaše i sipa žuto piće u čaše.
Soneina ruka se zatresla kada je prihvatila čašu. Roten se pribrao,
shvativši da mora je ophrvana odlukom - a pomalo i uplašena.
„Šta te je nateralo da se predomisliš”, upitao ju je kada je seo.
Nežno je ugrizla usnu, a onda skrenula pogled. „Želim da spasem nečiji
život.”
„A!” Nasmešio se. „Znači, iscelitelji su ostavili najjači utisak na tebe.”
„Da”, priznade. Otpivši, njeno lice se ozari od oduševljenja. „Vino od
pačija!”
„Pila si ga ranije?”
Ona se nasmeši. „Jedan Lopov mi je jednom dao flašu.”
„Nikada mi nisi pričala puno o Lopovima. Nisam želeo da te pitam da ne
pomisliš da pokušavam da izvučem iz tebe informacije."
„Nikada nisam ni saznala mnogo o njima”, odgovori slegnuvši. „Najveći
deo vremena sam provela sama.”
„Pretpostavljam da su želeli da izvodiš magiju za njih u zamenu za
njihovu pomoć?”
Klimnula je. „Ali nikada nisam zaista dala Lopovu ono što je želeo.”
Između njenih očiju se pojavi brazda. „Pitam se... da li će misliti da sam
prekršila naš dogovor kada sam ostala ovde?"
„Nije uspeo da ti pomogne.” Istaknu Roten. „Kako može da očekuje da ti
ispuniš tvoju stranu dogovora?”
„Uložio je prilično napora i iskoristio mnogo usluga da bi me sakrio."
Roten odmahnu glavom. „Ne brini. Lopovi te neće mučiti. Oni su nam i
rekli gde da te nađemo.”
 Sonea razrogači oči. „Oni su me izdali?" prošaputala je. Namrgodio se,
uznemiren besom u njenim očima. „Bojim se da jesu. Mislim da nisu želeli,
ali je postalo jasno da tvoje moći postaju opasne.”
Pogledala je u čašu i neko vreme razmišljala u tišini.
„Šta će sada da se dogodi?” iznenada je upitala.
Roten je bio u nedoumici kada je shvatio da mora da joj objasni zahteve
za pokroviteljstvo. Pomisao da bude stavljena pod brigu čarobnjaka kojeg
nije poznavala ili nije verovala bi mogla da bude dovoljna da se ponovo
predomisli, ali je želeo da je upozori na mogućnosti.
„Postoji nekoliko stvari koje moraju da se reše, pre nego što se zavetuješ
kao polaznica”, kaza joj. „Moraš da znaš dobro da čitaš i pišeš, i da naučiš
da računaš. Takođe moraš da naučiš pravila i običaje Gilde. Ali pre toga
mora biti dodeljeno pokroviteljstvo nad tobom.”
„Pokroviteljstvo?” Zavalila se u fotelju. „Rekao si da samo veoma
nadareni polaznici imaju pokrovitelje.”
Roten klimnu. „Od početka sam znao da će ti trebati podrška
pokrovitelja. Kao jedinom polazniku koji nije iz Kuća, može ti se dogoditi da
ti stvari ponekad budu teške. Imajući čarobnjaka koji je spreman da bude
tvoj pokrovitelj može da pomogne da se izboriš sa time, tako da sam ja
podneo zahtev za pokroviteljstvo nad tobom.
Ali nisam ja jedini čarobnjak koji želi tu čast. Postoji još jedan, mlađi
čarobnjak po imenu Fergun. Kada dva čarobnjaka zatraže pokroviteljstvo nad
polaznikom, Gilda mora da održi saslušanje da bi odlučila čiji zahtev će biti
odobren. Pravila Gilde kažu da ako više čarobnjaka zahteva pokroviteljstvo,
ta čast pripada onome koji je prvi prepoznao polaznikov magijski potencijal,
tako da je to obično jednostavna odluka.” Iskrivio je lice. ”Ali ne i ovaj put.
Nismo otkrili tvoju magiju uobičajenim testiranjima. Neki čarobnjaci
veruju da sam ja, budući da sam te prvi video, prvi i otkrio tvoje moći. Drugi
kažu da je Fergun bio prvi budući da je iskusio efekat tvojih moći.” Roten se
nasmeja. „Naime, Gilda se već mesecima svađa oko toga.”
Zastao je da bi otpio još malo vina. „Saslušanje će biti održano nakon
sledećeg okupljanja, koje je zakazano za nedelju dana. Nakon toga ćeš
nastaviti sa učenjem, bilo sa mnom ili sa Fergunom.”
Sonea se namrgodi. „Znači da polaznik ne može sam da bira
pokrovitelja?”
 Ono odmahnu glavom. „Ne.”
„Onda bolje da upoznam tog Ferguna”, lagano je rekla. „Saznam kakav
je.”
Roten ju je pažljivo pogledao, iznenađen njenim hladnim prihvatanjem
situacije. Trebalo bi da mi bude drago, rekao je sebi, ali nije mogao da se ne
oseti pomalo razočarano. Bilo bi mu veće zadovoljstvo da se pobunila protiv
mogućnosti da bude uklonjena iz njegovog vodstva i društva.
„Mogu da uredim da ga upoznaš, ako želiš”, on odgovori. „Želeće da te
upozna, a možda će i drugi želeti. Pre toga, trebalo bi da te naučim pravilima
i običajima Gilde.”
Pogledala ga je, očiju koje su blistale od zanimanja. Sa olakšanjem što je
video da joj se vraća radoznalost, Roten se osmehnu. „Za početak, postoji
običaj naklona.”
Njen izraz postade užasnut. Roten se sažaljivo nasmeja. „Naklona. Od
svih ne-čarobnjaka - osim kraljevske krvi - se očekuje da se naklone pred
čarobnjakom.”
Sonea iskrivi lice. „Zašto?”
„Gest poštovanja.” Roten slegnu. „Koliko god da izgleda budalasto, neki
od nas se prilično uvrede ako nam se neko ne nakloni.” Ona ne namršti. „A
ti?”
„Obično ne”, kaza joj. „Ali postoje trenuci kada je zanemarivanje
očigledna namera da se bude nepristojan.”
Sumnjičavo ga je pogledala. „Da li očekuješ od mene da ti se od sada
klanjam?”
„Da i ne. U privatnosti ne, ali trebalo bi da se klanjaš kada smo van ovih
prostorija makar da stekneš naviku. Trebalo bi takođe ukazuješ počasti.
Čarobnjaci se oslovljavaju sa gospodare i gospo, osim u slučajevima kada su
upravnici, upravitelji ili visoki gospodar, u kom slučaju moraš da koristiš
njihovu titulu.”
Roten se nasmeši na Sonein izraz. „Nisam ni mislio da će da ti se svidi.
Možda si odrasla među najnižim staležima, ali si ponosna poput kralja.”
Nagnuo se ka njoj. „Jednog dana svi će se klanjati tebi, Sonea. To će ti biti
čak i teže da prihvatiš.”
Namrštila se, a onda podigla čašu i iskapila je.
„E sada”, nastavi Roten, „postoje i pravila Gilde koje moramo da
pređemo. Izvoli.” On joj nasu još jednu čašu. „Hajde da vidimo da li ti je
lakše da svariš nešto od ovoga.”

—oOo—

Roten je otišao odmah posle večere, nesumnjivo da proširi vesti. Kako je

Tanja počela da raščišćava sto, Sonea je prišla prozoru. Zastala je da pogleda
paravan koji ga je zaklanjao, po prvi put primetivši da su složene šare na
njemu zapravo sačinjene od majušnih simbola Gilde.
Njena tetka je posedovala dva stara, memlom istačkane paravana koji
nisu odgovarali njihovim prozorima u boravionioci, ali njena tetka ih je ipak
naslonila na staklo. Kada bi sunce prošlo kroz papir, bilo je lako ignorisati
njegove mane.
Umesto uobičajenog naleta nostalgije od ovog sećanja, osetila je nejasnu
čežnju. Pogledavši raskošne stvari, knjige i uglačani nameštaj, ona uzdahnu.
Nedostajaće joj udobnost i hrana, ali sa time se već pomirila. Napuštanje
Rotena, međutim, neće biti lako. Uživala je u njegovom društvu - njegovim
razgovorima, njihovim časovima i razgovoru umova.
I onako bih otišla, podsetila se po stoti put. Samo nisam razmišljala o
tome koliko sam stvari ovde našla.
Znanje da će je prognati iz Gilde ju je nateralo da shvati šta gubi.
Pretvaranje da želi da ostane će joj doći i previše lako.
I dobro je što Fergun ne zna, pomislila je. To bi učinilo njegovu osvetu
mnogo slađom.
Ferugun je prilično rizikovao da bi joj uzvratio Što ga je ponizila. Mora
da je veoma besan - ili veoma siguran da će mu uspeti. U svakom slučaju je
bio spreman da uloži priličan napor da bi joj zauvek zatvorio vrata Gilde.
„Gospo?”
Okrenuvši se, Sonea zateknu Tanju iza sebe. Služavka se osmehivala.
„Samo sam želela da vam kažem da mi drago što ste odlučili da
ostanete”, reče joj ona. „Bila bi velika šteta da niste.”
Sonea oseti kako joj se obrazi crvene. „Izgledate kao da ste puni sumnji.
Činite pravu stvar. Gilda nikada ne prima siromašniji narod. Dobro će im
doći da vide da možete sve isto Što i oni mogu i to jednako dobro kao i oni.”
Talas jeze joj se spusti niz leđa. Ovo nije bilo samo zbog osvete!
 Gilda nije morala da je pozove da im se priključi. Mogli su da joj
blokiraju moći i pošalju je natrag u straćarnik. Ali nisu. Prvi put za mnogo
vekova, čarobnjaci su odlučili da obuče nekog izvan Kuća.
Fergunove reci su odjekivale u njenoj glavi. „Kada budeš obavila jedan
zadatak za mene, bićeš vraćena tajno gde ti je i mesto." Tamo gde joj je i
mesto?
U njegovom glasuje čula prezir, ali nije razumela njegov značaj. Fergun
nije samo želeo da se poštara da ona ne uđe u Gildu. Zeleo je da se uveri da
nijednom življu nikada više neče biti pružena prilika. Koji god „zadatak” da
je Fergun imao na umu za nju, imao je za cilj da dokaže da se življima ne
može verovati. Gildi više nikada ne bi palo na pamet da pozovu jednog življa
u svoje redove.
Stegnula je ivicu prozora dok joj je srce besno tuklo. Oni su meni, življu,
otvorili vrata, ali izaći ću odavde kao da to ništa ne znači!
Zahvatio ju je poznati osećaj bespomoćnosti. Nije mogla da ostane.
Serijev život je zavisio od toga da li će otići.
„Gospo?”
Sonea trepnu ka Tanji. Služavka je brižno spustila ruku na njeno rame.
„Bićete dobri", uveri je Tanja. „Roten kaže da ste veoma jaki i da brzo
učite.”
„Zaista je to rekao?”
„O, da.” Tanja se okrenu i podiže korpu natovarenu posuđem. „Pa,
videćemo se ujutru. Ne brinite. Sve će da bude u redu.”
Sonea se osmehnu. „Hvala, Tanja.”
Služavka se isceri. „Laku noć.”
„Laku noć.”
Služavka izađe napolje i ostavi Soneu samu. Uzdahnuvši, zagledala se
kroz prozor. Napolju je ponovo padao sneg i bele pahuljice su plesale na
svetlosti.
Gde li si, Seri?
Pomislivši na bodež koji joj je Fergun pokazao, ona se namrgodi. Bilo je
moguće da ga je pronašao; da nije morao da zatvori negde Serija...
Napustivši prozor, sručila se u stolicu. Imala je o toliko toga da misli: o
Seriju, Fergunu i saslušanju, pokroviteljstvu. Uprkos Tanjinim jemstvima,
neće naći mnogo sna u sledećih par nedelja.
 —oOo—

Svakog tridana, Danil je odlazio kod Jaldina i njegove žene na večernji

obrok. Ezrila je započela ovu rutinu pre nekoliko godina, kada je zabrinuta
što Danil nije sebi našao ženu, počela da sumnja da je postajao usamljen
kada bi kraj svakog dana morao da dočeka sam.
Kada je predao prazan tanjir Jaldinovom slugi, Danil izdahnu u
zadovoljstvu. Iako je sumnjao da će ikada zapasti u melanholiju koje se
plašila Ezril, definitivno je bilo bolje jesti u društvu nego sam.
„Čuo sam glasine o tebi, Danile” reče Jaldin.
Danil se namrgodi dok je njegovo zadovoljstvo čilelo. Nije se valjda
Fergun ponovo bavio time? „O, kakve glasine?”
„Da je upravitelj toliko impresioniran tvojim pregovorima sa Lopovima
da te razmatra za ulogu ambasadora.”
Danil se ispravi i zagleda u starog čarobnjaka. „Zaista?”
Jaldin klimnu. „Šta misliš? Privlače li te putovanja?”
„Ja...” Danil odmahnu glavom. „Nikada nisam razmišljao o tome. Ja?
Ambasador?”
„Da." Jaldin se zasmeja. „Nisi tako mlad i budalast kao što si nekada
bio.”
„Hvala”, odgovori suvo Danil.
„Ovo bi moglo da bude dobro za tebe”, kaza Ezril. Nasmešila se i uperila
prst u njega. „Možda čak dovedeš i ženu odande.”
Danil joj uputi poražavajući pogled. „Nemoj ponovo da počinješ sa time,
Ezril.”
Slegnula je. „Pa pošto je postalo očigledno da nijedna žena u Kajreliji
tebi nije dovoljno dobra za...”
„Ezril”, reče strogo Danil. „poslednja mlada dama koju sam upoznao me
je ubola. Znaš da sam proklet kada je reč o ženama.” „To je glupost.
Pokušavao si da je uhvatiš, a ne da je zavedeš. Kada smo već kod toga, kako
Sonea napreduje?”
„Roten kaže da dobro napreduje sa učenjem, iako je još uvek rešena da
ode. Postala je prilično pričljiva sa Tanjom.”
„Pretpostavljam da se oseća slobodnije sa slugama nego sa nama”, oceni
Jaldin. „Oni nisu toliko visoko iznad nje kao što smo to mi.”
Danil se trgnu. Ranije ne bi doveo u pitanje ovakvu primedbu - složio bi
se sa njom - ali sada, nakon što je razgovarao sa Soneom, izgledalo je
nepošteno, čak i uvredljivo.”
„Rotenu se ne bi svidelo da čuje šta pričaš.”
„Ne bi”, složi se Jaldin. „Ali on je jedinstven u svom mišljenju. Ostatak
Gilde oseća da su stalež i položaj veoma važni.”
„Šta sada govore?”
Jaldin slegnu. „Otišlo je dalje od prijateljskih opklada oko zahteva za
pokroviteljstvo. Mnogo ljudi preispituje mudrost odluke da neko sa takvim
sumnjivim poreklom uopšte i uđe u Gildu.” „Opet? Koji su ovaj put razlozi?”
„Da li će ispoštovati zavet?”, reče Jaldin. „Da li će lošepaticati na druge
polaznike?” Nagnuo se napred. „Ti si je upoznao. Šta misliš?”
Slegnuvši Danil obrisa šećer sa prstiju o salvet. „Ja nisam baš prava
osoba za odgovor na to pitanje. Ubola me je nožem, sećaš se?”
„Nikada nam nećeš ni dozvoliti da zaboravimo”, dobaci Ezril. „Hajde,
mora da si primetio još nešto osim toga.”
„Govor joj je neuglađen, ali nije tako loše kao što sam očekivao. Nema
nimalo manira na koje smo mi navikli. Nema klanjanja i oslovljavanja sa
„gospodaru”.”
„Roten će je naučiti tome kada bude bila spremna”, reče Ezril. Jaldin tiho
frknu. „Bolje bi mu bilo da se poštara da je nauči pre saslušanja.”
„Oboje zaboravljate da ne želi da ostane. Zašto bi se onda mučio da je
uči lepom ponašanju?”
„Možda bi za sve bilo lakše ako zaista ode.”
Ezril uputi svom mužu prekoran pogled. „Jaldine”, prekori ga ona. „Zar bi
poslao devojku natrag u bedu nakon što si joj ovde pokazao svo bogatstvo?
To bi bilo okrutno.”
Starac slegnu ramenima. „Naravno da ne bih, ali ona želi da ide i biće
lakše kada bude to i učinila. Za početak neće biti saslušanja i cela stvar oko
primanja ljudi koji nisu iz Kuća će biti zaboravljena.”
„Traće dah svađajući se oko toga”, reče Danil. „Svi znamo da je kralj želi
ovde, pod našom kontrolom.”
„Onda neće biti previše srećan ako ona ostane pri svojoj odluci da ide.”
„Ne”, složi se Danil. „Ali ne može ni da je natera da da zavet ako ona to
ne želi.”
Jaldin se namršti, a onda pogleda u vrata kada je neko zakucao na njih.
Tromo je odmahnuo rukom i vrata se širom otvoriše. Roten uđe unutra, sav
ozaren. „Ona ostaje!”
„Pa to rešava stvar”, reče Ezril.
Jaldin klimnu. „Ali ne sve, Ezril. Još uvek moramo da brinemo o
saslušanju.”
„Saslušanju?” Roten omalovažavajuće odmahnu rukom. „Ostavi to za
drugi put. Sada želim samo da slavim.”
 DVADESET SEDMO POGLAVLJE

NEGDE ISPOD UNIVERZITETA

Sklupčana u fotelji, Sonea zevnu dok je razmišljala o dosadašnjem toku
dana.
Ujutru, upravitelj Lorlen ju je posetio da je pita za odluku, i da joj opet
objasni o pokroviteljstvu i saslušanju. Osetila je ubod krivice kada je izrazio
iskreno zadovoljstvo što ostaje - osećaj sa kojim će se sve bolje upoznavati
kako dan bude odmicao.
Došli su i drugi posetioci: Danil, ona stroga i zastrašujuća starešina
iscelitelja i stari par koji su bili Rotenovi prijatelji. Svaki put kada bi neko
zakucao na vrata, ona bi se napela, očekujući Ferguna, ali ratnik se nije
pojavljivao.
Pretpostavivši da je neće posetiti dok ne bude bila sama, gotovo da joj je
laknula kada je Roten otišao posle večere, izvestivši je da će biti odsutan do
kasno i da ne treba da ga čeka.
„Ostaću ja sa vama da pričamo ako želite”, ponudila se Tanja. Sonea se
zahvalno nasmešila. „Hvala ti, Tanja, ali mislim da bih htela da budem
večeras sama."
Sluškinja je klimnula. „Razumem.” Okrenula se nazad ka stolu, a onda
zastala kada je sa vrata doprelo kucanje.
„Da pogledam koje, gospo?”
Sonea klimnu. Duboko udahnuvši je posmatrala služavku kako otvara
vrata.
„Da li je gospa Sonea tu?”
Čuvši glas, Sonea oseti kako joj se stomak steže od užasa. „Jeste,
gospodaru Fegune”, odgovori Tanja. Ona zabrinuto pogleda Soneu. „Pitaću je
da li želi da vas vidi.”
„Pusti ga unutra, Tanja.” Iako je srce počelo da tuče kao ludo, Sonea je
uspela da mirno progovori.
 Kada se služavka odmakla od vrata, čarobnjak u crvenoj odori uđe u
sobu. Naklonivši glavu Sonei, on stavi šaku na grudi.
„Ja sam Fergun. Verujem da vam je gospodar Roten rekao za mene?”
Njegove oči pogledaše Tanju, a onda se vratiše ka Sonei. Ona klimnu.
„Jeste”, reče. „Rekao mi je. Hoćete li sesti?”
„Hvala vam”, reče, elegantno se spustivši u fotelju.
- Pošalji ženu odande.
Progutavši pljuvačku, Sonea pogleda u Tanju. „Ima li još nečega što treba
da obaviš, Tanja?”
Služavka pogleda u sto, a onda odmahnu glavom.
„Ne, gospo. Vratiću se kasnije po posuđe.” Poklonila se i izašla iz sobe.
Kako su se vrata zatvorila, Fergunovog prijateljskog izraza nestade. „Tek
jutros sam čuo da je Roten objavio da si spremna. Trebalo ti je prilično
vremena da mu saopštiš.”
„Morala sam da čekam pravi trenutak”, ona odgovori. „U suprotnom bi
delovalo čudno.”
Fergun je zurio u nju, a onda odmahnuo rukom.
„Sada, da bih bio siguran da razumeš moja uputstva, želim da mi ih
ponoviš.”
Klimao je glavom dok mu je deklamovala ono što joj je naložio da učini.
„Dobro. Imaš li nekih pitanja?"
„Imam”, kazala mu je. „Kako da znam da zaista imaš Serija? Sve što sam
videla je bodež.”
Fergun se nasmeši. „Moraćeš da mi veruješ.”
„Da ti verujem?" Glasno je frknula i prinudila sebe da ga pogleda u oči.
„Želim da ga vidim. Ako ga ne budem videla, mogla bih da pitam upravitelja
Lorlena da li je učena zločin u Gildi."
Njegove usne se razviše i prezrivi osmeh. „Nisi u poziciji da činiš takve
pretnje.”
„Zar nisam?” Ustavši, prišla je visokom stolu i usula sebi čašu vode.
Ruke su joj se zatresle i bilo joj je drago što mu je okrenuta leđima.
„Znam sve o ovakvim vrstama učene. Živela sam među Lopovima, sećaš
se? Moraš da dokažeš da možeš da ostvariš svoju pretnju. Jedino što sam
videla je bodež. Zašto bi ti verovala da imaš i njegovog vlasnika?"
Okrenula se i srela njegov pogled i obradova se kada ga on obori.
Stegnuo je pesnice, a onda polako klimnuo.
Osetila je tračak trijumfa, ali je brzo nestao. Ne bi pristao na to da zaista
ne drži Serija zatvorenog negde. Takođe je znala da, kada se nečiji život
trampi za nešto, najteže je bilo sprečiti otmičara da ubije svog zarobljenika
čim dobije ono što je hteo.
Prišavši vratima, Fergun ih otvori i sačeka da se ona provuče. Kada je
izašla u hodnik, dva čarobnjaka su se zaustavila i uznemireno je pogledala,
ali su se opustili kada su videli da joj se Fergun pridružio
„Da li ti je Roten pričao nešto o zgradama Gilde?”, upita je čilo Fergun
kada su se zaputili ka stepeništu.
„Jeste”, ona odgovori.
„Sagrađene su pre oko četiri stotine godina”, reče ignorišući je. „Gilda je
postala toliko velika...”

—oOo—

Konačno kraj nedelje! pomisli Danil likujući dok je izlazio iz učionice.

Mogućnost da se Sonea pridruži Gildi nije ni pala na pamet nekolicini
polaznika. Ceo dan su diskutovali o tome, pa je bio prinuđen da izbaci
dvojicu koji su postali prevelika smetnja ostalima.
Uzdahnuvši, stavio je knjige, papir i pribor za pisanje pod pazuh i zaputio
se niz hodnik Univerziteta. Kada je stigao do stepeništa, ukočio se, ne
verujući šta je video u holu ispod sebe.
Fergun i Sonea su upravo ušli u Univerzitet. Ratnik je pogledao po holu,
a onda pogledao stepenište nasuprot Danilu. Sklonivši se sa vidika, Danil je
slušao dva para koraka kako prolaze ispod njega, postajući sve tiši kako su
zalazili u hodnik prizemlja.
Što je tiše mogao, Danil siđe niz stepenište. Prešao je hol do početka
nižeg hodnika i provirio iza ćoška. Fergun i Sonea su bili nekoliko koraka
ispred njega i užurbano su hodali. Dok je posmatrao, oni zađoše u jedan od
bočnih prolaza.
Srce je počelo da mu kuca brže i Danil se zaputi niz hodnik. Usporio je
korak kada je stigao do bočnog prolaza, shvativši da je to bio isti onaj u
kome je video Ferguna kako žurno ide nekud. Odlučio je da rizikuje i
pogledao.
 Prolaz je bio prazan. Gledajući u njega, pažljivo je oslušnuo. Najtiši
mogući zvuk Fergunovog glasa ga je odveo do vrata koja vode do unutrašnjih
hodnika Univerziteta. Prošavši kroz njih, pratio je glas duž nekoliko prolaza
kada iznenada više nije mogao da ga čuje.
Od tišine mu se naježi koža. Da li je Fergun shvatio da ga neko prati? Da
li je čekao da ga progonilac stigne?
Stigavši do skretanja u hodniku, Danil opsova. Bez Fergunovog glasa nije
imao predstavu da li samo što nije nabasao na čarobnjaka. Pažljivo
provirivši, odahnuo je. Bilo je prazno.
Zaputio se napred, a onda je usporio kada je došao do ćorsokaka. To
zapravo nije bio ćorsokak, budući da u Univerzitetu nijedan nije ni postojao.
Jedna od vrata vode do sporednog hodnika koji se spaja sa glavnim
hodnikom. Ali da je Fergun pošao tuda, Danil bi čuo kako se vrata zatvaraju.
Ferun ne bi pokušavao da bude tih.
Ali možda i jeste ako je primetio da ga neko prati.
Uhvativši se za kvaku jednih vrata koje su vodile do sporednog hodnika,
on je okrenu. Sarke teatralno zaškripaše dok su se vrata otvarala, kao da žele
da uvere Danila da bi čuo kako ih Fergun otvara. Prošavši kroz njih, zatekao
je sporedni hodnik prazan. Zbunjen, vratio se i probao druga vrata ili nije
naišao ni na kakav trag Sonee ili Ferguna.
Odmahujući glavom, izašao je iz Univerziteta dok su mu se u glavi rojila
pitanja. Zašto je Fergun izveo Soneu iz Rotenovih prostorija? Zašto ju je
odveo u napuštene unutrašnje hodnike Univerziteta. Kako su mogli da
nestanu?
- Rotene?
- Danile.
- Gde si?
- U Noćnoj prostoriji.
Danil se namrgodi. Znači da je Fergun čekao dok Roten nije bio odsutan,
pre nego što je prišao Sonei. Tipično.
- Ostani tu, dolazim do tebe.

—oOo—

Privivši ćebe čvršće uz ramena, Seri je slušao zveket zuba. Temperatura

u sobu je polako opadala tokom nekoliko dana i sada je bilo dovoljno hladno
da zaledi vlagu sa zidova. Negde iznad njega, zimaje pojačavala svoj stisak
nad gradom.
Čarobnjak je sa svakim obrokom sada donosio sveću, ali ona je trajala
samo nekoliko sati. Kada bi se tama vratila, Seri bi spavao ili koračao sobom
da zagreje krv, brojeći korake da ne bi udarao u zidove. Pribio je flašu sa
vodom uz grudi da bi sprečio da se zaledi.
Tihi zvuk privuče njegovu pažnju i on stade, siguran da je osim svojih
čuo i još neke koraka. Usledila je samo tišina. Uzdahnuvši, vratio se svom
koračanju.
U glavi je vodio nebrojene razgovore sa svojim porobljivačem. Nakon
neuspešnog pokušaja da ubije čarobnjaka, Seri je proveo mnogo sati
razmatrajući situaciju. Bežanje iz ćelije je bilo nemoguće, a on nije
predstavljao nikakvu pretnju svom zatočiocu. Njegova sudbina je bila
potpuno u čarobnjakovim rukama.
Iako je osećao ogorčenje od toga, shvatio je da mu je jedina šansa za beg
ležala u zadobijanju čarobnjakove naklonosti. Izgledalo je da je to nemoguć
zadatak - čarobnjak nije bio naklonjen razgovoru i očigledno je posmatrao
Serija sa prezirom. Zarad Sonee, pomisli Seri, moram da probam.
Sonea. Seri odmahnu glavom i uzdahnu. Moguće je da su je primorali da
mu kaže da joj je Gilda potrebna da bi je naučili da kontroliše svoje moći, ali
sumnjao je u to. Nije bila napeta niti uplašena, samo odlučna. Video je kako
njene moći reaguju na njene emocije, kako su opasne postale. Nije teško
poverovati da bi je na kraju njena magija ubila.
Što je značilo da je to što je Soneu odveo Lopovima najveća greška koju
je mogao da napravi. Dovevši je u situaciju u kojoj je bila prinuđena da
koristi magiju svaki dan, njene moći su ohrabrivane da rastu, možda isu i
ubrzale gubitak kontrole nad njima.
U svakom slučaju bi stigla do te tačke, bez obzira na to šta je on učinio.
Pre ili kasnije Gilda bi je pronašla - ili bi umrla.
Kriveći lice u tami, Seri pomisli na pismo koje su joj čarobnjaci poslali,
tvrdeći u njemu da nemaju nameru da joj naude i nudeći joj mesto među
njima. Sonea im nije poverovala. A nije ni Faren.
Ali Seri je imao starog poznanika među slugama Gilde. Taj čovek je
možda mogao da potvrdi istinu, ali Seri ga nije ni pitao.
 Nisam želeo da znam. Želeo sam da budemo zajedno. Sonea i ja, radeći
za Lopove... ili samo zajedno...
Ona nije bila za Lopove - ili za njega. Imala je magiju. Sviđalo se to njoj
ili ne, pripadala je sa čarobnjacima.
Osetio je tračak ljubomore, ali ga je odbacio. U tami je počeo da
preispituje svoju mržnju prema Gildi. Nije mogao da ne misli na to da, ako
su se čarobnjaci toliko potrudili da je spasu - i mnoge druge žitelje
straćarnika - od njenih moći, nisu mogli da budu toliko bezosećajni kao što
življi misle.
A kakvu bolju sudbinu je mogao da zamisli za Soneu?
Može da ima bogatstvo, znanje i moć. Kako je mogao da je liši toga?
Nije mogao. Nije polagao nikakvo pravo na nju. To saznanje je donelo
bol koji ga je morio kao nagnječenje koje bi ostalo posle udarca u grudi. Iako
je njegovo srce poskočilo kada se ponovo pojavila u njegovom životu, nikada
nije očekivao ništa više osim prijateljske naklonosti.
Začuvši prigušeni zvuk, on se umiri. U daljini je čuo tihi, ali sve glasniji
bat čizama kameni pod. Kako su se koraci približavali, odmakao se da ostavi
čarobnjaku prostora da uđe. Po brzom koraku je zvučalo kao da je Fergun u
žurbi.
Koraci se nisu usporili kada su se primakli vratima već su nastavili pored
njih.
Seri koraknu napred. Da li je to bio njegov zarobljivač koji je samo
prolazio na putu ka nekom drugom mestu? Ili je to bio neko drugi?
Pojurio je ka vratima i podigao pesnicu da udari u njih, a onda se ukopao,
ophrvan sumnjama. Ako je bio u pravu i Fergun ga je koristio da ucenjuje
Soneu, da li bi ugrozio Soneu ako bi pobegao i uništio Fergunove planove?
Ako je Fergun rekao Sonei za ovo, možda bi je ubio da prikrije svoj
zločin. Seri je čuo mnogo priča o otmicama i ucenama koje su pošle po zlu, i
stresao se kada se setio neprijatnog završetka nekih od tih priča.
Koraci su sada otišli van granice čujnosti. Seri nasloni glavu na vrata i
opsova. Bilo je prekasno. Neznanac je otišao.
Uzdahnuvši, odlučio se da nastavi da pokušava da se sprijatelji sa
Fergunom, makar toliko da sazna njegove planove. Ponovo se u Serijevom
umu odigrao razgovor. Kada su do njegovih ušiju ponovo doprli koraci,
gotovo da je poverovao da ih je umislio.
 Ali kako su postajali glasniji, znao je da su stvarni. Srce poče da tuče
kao ludo kada je shvatio da čuje dva para koraka. Njihovi vlasnici se
zaustaviše ispred vrata i Seri ču Fergunov glas prigušen vratima.
„Stani. Stigli smo.”
Brava je škljocnula i vrata se otvoriše. Kugla svetlosti je lebdela nad
Fergunovom glavom, zaslepljujući Serija. Uprkos blještavosti, Seri prepozna
siluetu drugog posetioca. Njegovo srce poskoči.
„Sonea!”
„Seri?
Sonea podiže ruku i skinu povez sa očiju. Trepnula je ka njemu, a onda
se nasmešila i ušla u ćeliju.
„Da li si dobro? Nisi bolestan ili povreden?” Njen pogled ga pregleda,
tražeći znake povreda.
On odmahnu glavom. „Nisam. A ti?”
„Dobro sam.” Ona pogleda u Ferguna koji ih je sa interesovanjem
posmatrao. „Fergun te nije povredio?”
Seri uspe da se šeretski nasmeši. „Samo kada sam sam tražio.” Podigla je
obrve. Okrenuvši se, popreko je pogledala Ferguna.
„Daj mi malo vremena da pričam sa njim nasamo.”
Fergun je oklevao, a onda slegnuo ramenima. „U redu. Par minuta, ne
više.”
On odmahnu i vrata se zalupiše, ostavivši ih u potpunom mraku.
Seri uzdahnu. „Pa, sada smo zajedno zatvoreni.”
„Neće me ostaviti ovde. Potrebna sam mu.”
„Za šta?”
„Komplikovano je. Želi da pristanem da uđem u Gildu da bi mogao da
me natera da prekršim zakon i da me izbace. Mislim da je to njegov način
osvete za to što sam ga onesvestila tokom Pročišćenja - ali nagađam da
takođe želi da ubedi Gildu da ne bi trebalo da primaju življe. Nije bitno. Ako
radim šta mi kaže, pustiće te. Misliš li da hoće?”
Seri odmahnu glavom, iako je znao da ne može da ga vidi, „Ne znam.
Nije bio previše gadan. Lopovi bi bili gori.” Oklevao je. „Mislim da ne zna
šta radi. Reci nekome.”
„Ne”, odgovorila je. „Ako kažem nekome, Fergun će odbiti da otkrije gde
si. Umrećeš od gladi.”
 „Neko sigurno zna za ove tunele.”
„Možda će im trebati dani da te pronađu, Seri. Dugo smo hodali dovde.
Mogao bi biti izvan Gilde.”
„Meni nije izgledalo toliko dal...”
„Nije bitno, Seri. Nisam ni nameravala da ostanem, tako da nema smisla
da rizikujem tvoj život.”
„Nisi htela da se priključiš Gildi?”
„Ne.”
Njegovi otkucaji se ubrzaše. „Zašto ne?”
„Mnogo razloga. Za početak, svi mrze čarobnjake. Osećala bih se kao da
izdajem ljude koje znam ako bih im se pridružila.”
Osmehnuo se. I ličilo je na nju da tako gleda na stvari. Duboko je
udahnuo. "Sonea, treba da ostaneš. Moraš da naučiš kako da koristiš svoju
magiju.”
„Ali svi će da me mrze.”
„Neće. Zapravo bi svi voleli da budu čarobnjaci ako bi im se pružila i
najmanja prilika. Ako odbiješ čarobnjake, svi će misliti da si luda ili glupa.
Razumeće ako budeš ostala. Ne bi želeli da se odrekneš svega toga.” Teško
je progutao i naterao sebe da slaže. „Ja ne želim da se odreknes svega toga.”
Oklevala je. „Zar me ne bi mrzeo?”
„Ne.”
„Ja bih.”
„Ljudi koji te poznaju neće pomisliti da je to pogrešno” kaza joj Seri.
„Ali... opet bih se osećala kao da sam prešla na drugu stranu.” Seri
uzdahnu. „Ne budi glupa, Sonea. Da si ti čarobnica, mogla bi da pomogneš
ljudima. Mogla bi da učiniš nešto da zaustaviš Pročišćenje. Ljudi bi te
slušali."
„Ali... moje mesto je sa Džonom i Ranelom. Potrebna sam im.”
„Ne, nisi. Dobro im ide. Pomisli koliko bi bili ponosni. Njihova
sopstvena nećaka u Gildi.”
Sonea lupnu stopalom. „Nije bitno, Seri. Ne mogu da ostanem. Fergun je
rekao da će te ubiti. Neću tek tako da napustim prijatelja samo da bih mogla
da naučim par magičnih trikova.”
Prijatelja. Seri oklembesi ramena. Sklopivši oči, on duboko uzdahnu.
„Sonea. Da li se sećaš noći kada smo špijunirali Gildu?” „Naravno.” Po
njenom glasu je mogao da oseti osmeh.
„Rekao sam ti da poznajem nekoga, slugu u Gildi. Mogao sam otići do
tog čoveka i zamoliti ga da sazna koji su Gildini planovi sa tobom, ali nisam?
Znaš li zašto?”
„Ne.” Sada je zvučala zbunjeno.
„Nisam želeo da saznam da Gilda zaista želi da ti pomogne. Tek što si se
vratila i ja nisam želeo da opet odeš. Nisam želeo da te ponovo izgubim.”
Ništa nije rekla. Tišina mu ništa nije govorila. Progutao je, suvih usta.
„Ovde sam imao mnogo vremena za razmišljanje”, kaza joj. „Ja sam... pa,
rekao sam sebi da se suočim sa tim. Između nas nema ničega sem
prijateljstva, tako da nije pošteno...”
Oteo joj se tihi povik. „O, Seri”, izustila je. „Nikada ništa nisi rekao!”
Osetio je kako se zacrveneo i bio je zahvalan tami..Zadržavši dah,
sačekao je da ona progovori, nadajući se da će reći nešto što će pokazati da
se i ona isto oseća, ili možda, da da ga dodirne...
Tišina se razvukla dok više nije mogao da je podnese. „Pa, nije važno”,
kaza joj. „Ono što je bitno je da tebi nije mesto u straćarniku. Ne otkada si
otkrila magiju u sebi. Sada, možda se nećeš najbolje ni ovde uklopiti, ali
moraš da pokušaš.”
„Ne” odlučno je rekla. „Moram da te izvedem odavde. Ne znam koliko
dugo Fergun namerava da te koristi da me ucenjuje, ali ne može te zauvek
držati ovde. Nateraću ga da mi donosi poruke od tebe, tako da znam da si
živ. Ako ne bude to radio, prestaću da sarađujem. Sećaš se priče o drvodelji
Hurinu?”
„Naravno.”
„Učinićemo isto što je i on uradio. Ne znam koliko će proći pre nego što
te oslobodi, ali...”
Zaustavila se kada su se vrata otvorila. Carobnjakovo svetio pade na
njeno lice i Seri oseti kako mu se srce kida.
„Dovoljno dugo ste bili ovde”, brecnu se Faren.
Sonea se okrenu natrag ka Seriju, kratko ga zagrli i odmaknu se. Progutao
je pljuvačku. Nekako je kratki dodir boleo više nego njeno pređašnje ćutanje.
„Utopli se”, kazala mu je. Odlazeći, zaobišla je Ferguna i stupila u
hodnik. Kada su se vrata zatvorila, Seri požuri napred i prisloni uvo na drvo.
„Učini kako ti kažem i videćeš ga ponovo”, reče Fergun. „U
suprotnom...”
„Znam, znam”, odgovori Sonea. „Ali ti zapamti šta Lopovi rade onima
koji krše obećanja.”
Sad si mu pokazala, pomisli Seri, mrgodno se smešeći.

—oOo—

U trenutku kada je Danil ušao u Noćnu prostoriju, Rotenu je bilo jasno da

je zabrinut zbog nečega. Napustivši krug ljubopitljivih čarobnjaka, Roten
priđe svom prijatelju.
„Šta nije u redu?”
„Ne mogu ovde da ti kažem”, reče Danil šetajući pogledom.
„Napolju onda?”, predloži Roten.
Izašli su na sneg koji je padao. Bele pahulje su lepršale oko njih šišteći
kada bi dotakle Rotenov štit. Danil priđe fontani i stade.
„Pogodi koga sam upravo sad video na Univerzitetu.”
„Koga?”
„Ferguna i Soneu."
„Soneu?” Roten oseti tračak zabrinutosti, ali ga odagna od sebe. „Sada
ima pravo da priča sa njom, Danile.”
„Da priča sa njom da, ali da je izvodi iz tvojih soba?”
Roten slegnu. „Ne postoji nikakvo pravilo protiv toga.”
„Zar nisi zabrinut?”
„Jesam, ali protestovanje protiv toga neće doneti ništa dobro, Danile.
Bolje je da se vidi da Fergun prekoračuje svoja ovlašćenja, nego da se ja
bunim protiv svakog njegovog poteza. Da nije želela, sumnjam da bi otišla sa
njim.”
Danil se namršti. „Zar ne želiš da znaš kuda ju je odveo?”
„Kuda?”
Izraz srdžbe pređe preko Danilovog lica. „Nisam najbolje siguran. Pratio
sam ih po Univerzitetu. Fergun ju je odveo u unutrašnje hodnike. Nakon toga
sam ih izgubio. Jednostavno su nestali.”
„Iščezli su pred tvojim očima?”
„Ne. Čuo sam Ferguna kako priča, a onda je sve utihnulo. Trebalo je da
čujem korake, ili vrata kako se zatvaraju. Bar nešto.” Roten još jednom
odagna osećaj nelagodnosti. „Hmm, zaista bih želeo da znam kuda ju je
odveo. Šta li je uopšte mogao da joj pokaže u Univerzitetu? Pitaću je sutra.”
„A ako ti ne bude rekla?"
Roten se zagleda u snegom prekriveno tlo, razmišljajući. Unutrašnji
hodnici Univerziteta su vodilo do malih, privatnih prostorija. Većina je prazna
ili zaključana. Tamo nije bilo ničeg više... osim...
„Ne verujem da joj je pokazao podzemne tunele”, on promrmlja.
„Naravno!” Danilove oči zasjaše i Roten odmah požali što je to rekao.
„To je to!”
„To je je malo verovatno, Danile. Niko ne zna gde su ti ulazi, osim...”
Danil nije slušao. „Sada ima smisla! Zašto li se ja toga nisam setio?!”
Pritisnuo je rukama glavu.
„Pa, toplo bih ti preporučio da ih se kloniš. Postoje dobri razlozi za
zabranu njihovog korišćenja. Stari su i nebezbedni.”
Danil podiže obrve. „A šta je sa glasinama da ih određeni član Gilde
redovno koristi?”
Roten prekrsti ruke. „On može da čini što mu je volja, a siguran sam da je
sposoban da preživi ako bi se tuneli urušili. Takođe sam siguran da ne bi
odobravao da ti njuškaš po njima. Šta će da kaže ako te otkrije u njima?”
Svetlost u Danilovim očima izblede kada je promislio o tome. „Moraću
pažljivo da odredim vreme. Prvo ću da se uverim da je negde drugde."
„Ni ne pomišljaj na to”, upozori ga Roten. „Izgubićeš se.”
Danil frknu. „Ne može biti gore od straćarnika, zar ne?”
„Nećeš ići, Danile!”
Ali Roten je znao da kada se zagolica Danilova radoznalost, ništa ne
može da spreči njegovog prijatelja osim pretnje izbacivanja. A Gilda ga ne bi
izbacila ako bi prekršio manje bitno pravilo. „Pažljivo razmisli, Danile. Ne
želiš da upropastiš priliku da postaneš ambasador, zar ne?”
Danil slegnu. „Ako mogu da se izvučem sa pregovorima sa Lopovima,
sumnjam da će malo njuškanja po Univerzitetu da uzrokuje neko veliko
negodovanje.”
Poražen, Roten se okrenuo i zaputio nazad u Noćnu prostoriju. „To je
možda tačno, ali ponekad je bitno čije negodovanje zaradiš."
 DVADESET OSMO POGLAVLJE

SASLUŠANJE POČINJE
Ne brini, Sonea", prošaputa Tanja kada su stigli do Univerziteta. „Biće
sve u redu. Čarobnjaci su jato staraca koji bi pre pijuckali vino u svojim
sobama nego da sede u promajnoj, staroj dvorani. Sve će biti gotovo i pre
nego što budeš shvatila da je počelo.”
Sonea nije mogla da se ne nasmeši na Tanjin opis Gilde. Duboko je
udahnula i pošla je za Tanjom uz stepenice velike građevine. Dok su prolazili
kroz ogromna otvorena vrata, ona zadrža dah.
Ušli su u prostoriju punu stepeništa. Svako je bilo načinjeno od
istopljenih i spojenih kamena i stakla i svakoje izgledalo previše krhko da bi
izdržalo ljudsku težinu. Stepenice su se uvijale jedne oko drugih poput
složenog nakita.
„Druga strana Univerziteta nije ovakva!”, ona uzviknu.
Tanja odmahnu glavom. „Zadnji ulaz je za polaznike i čarobnjake. Ovuda
dolaze posetioci, pa mora da bude impresivno.”
Služavka je nastavila da ide kroz sobu i zaputila se kratkim hodnikom.
Sonea je ispred videla donju polovinu još jednog para ogromnih vratnica.
Kada su stigli do kraja hodnika, Sonea stade i sa dubokim poštovanjem
pogleda oko sebe.
Stajali su na pragu ogromne prostorije. Beli zidovi su se protezali do
tavanice od staklenih ploča koje su jasno blistale na zlatnoj svetlosti
popodnevnog sunca. Na nivou trećeg sprata, prostoriju je presecala mreža
balkona - tako tankih da je izgledalo kao da lebde u vazduhu.
Ispred nje se nalazila zgrada. Zgrada unutar zgrade. Grubi kameni zidovi
su pravili kontrast sa providnom belom dvoranom. Red uskih prozora je,
poput vojnika, bio raspoređen ćelom njenom dužinom.
„Ovo je Velika dvorana” reče Tanja, pokazavši ka sobi. „Ono je”, ona
uperi prst ka zgradi, „Dvorana Gilde. Stara je sedam vekova.”
 „To je Dvorana Gilde?” Sonea odmahnu glavom u neverici. „Mislila sam
da su je zamenili.”
„Nisu”, osmehnu se Tanja. „Dobro je sagrađena i ima istorijsku vrednost,
tako da bi bila šteta da su je srušili. Izvadili su unutrašnje zidove i napravili
dvoranu.”
Impresionirana, Sonea je pratila služavku oko zgrade. Još nekoliko izlaza
je vodilo iz Velike dvorane. Tanja pokaza ka vratnicama na boku Dvorane
Gilde. „Tamo ćeš ući. Sada imaju okupljanje. Saslušanje će početi čim se
ono završi."
Sonein stomak ponovo poče da poigrava Unutra je sedelo stotinu
čarobnjaka, čekajući da odluče o njenoj sudbini. A ona treba da stane pred
sve njih i... obmane ih.
Osetila je odvratni nalet strahovanja. Šta ako uprkos njenoj saradnji,
Fergunov zahtev ne pobedi? Da li bi ipak pustio Serija?
Seri...
Odmahnula je glavom kada se setila njegovog oklevajućeg priznanja u
tamnoj ćeliji. „Nisam želeo da saznam da Gilda zaista želi da ti pomogne.
Tek što si se vratila i ja nisam želeo da opet odeš. Nisam želeo da te ponovo
izgubim.”
Voleo ju je. Od iznenađenja je isprva ostala bez reči, ali kada je se
prisetila kako je primetila da je posmatra, kako bo ponekad postajao
nervozan kada bi pričao sa njom, i kako se Faren povremeno ponašao kao da
joj je Seri nešto više od privrženog prijatelja, sve je imalo smisla.
Da li je i ona isto osećala? Nebrojeno puta je postavila sebi to pitanje
posle njihovog.susreta, ali nije mogla sa sigurnošću da odgovori na njega.
Nije se osećala kao da je zaljubljena, ali možda je strah, koji ju je obuzeo
kada je razmislila o opasnosti u kojoj je on bio, značio da jeste. Ili bi ona
osetila istu zabrinutost za svakoga koga je volela, bilo kao je prijatelj ili više
od prijatelja?
Ako ga je volela, zar njeno srce ne bi poskočilo kada je čula njegovo
priznanje. Zar ne bi osetila zahvalnost što je pokušao da je spase, umesto
krivice što ga je briga za njom dovela do zarobljavanja?
Sigurno, ako ga je zaista volela, ne bi sebi postavljala ova pitanja.
Oteravši tu misao, duboko je udahnula a zatim izdahnula.
Tanja je potapša po ramenu. „Nadajmo se da neće dugo trajati, ali nikad
se ne zna...”
Odsečan škljocaj odjeknu dvoranom, a vrata koja joj je pokazala Tanja se
otvoriše. Iz zgrade izađe jedan čarobnjak, pa još jedan, Kako ih se više
pojavljivalo, Sonea je počela da se pita zašto toliko njih odlazi. Da li je
saslušanje otkazano?
„Kuda idu?’’
„Ostaće samo oni koje zanima da gledaju saslušanje”, reče joj Tanja.
Dok su neki od čarobnjaka napuštali Veliku dvoranu, drugi su se
okupljali u male grupe. Nekolicina ju je pogledala očima zažarenih od
znatiželje. Uznemirena, Sonea je izbegavala njihove poglede.
- Sonea?
Trgla se, a onda pogledala ka Dvorani Gilde.
-Rotene?
- Bilo je kratko okupljanje - brzo se završilo. Uskoro će te pozvati
unutra.
Pogledavši ka vratima Dvorane Gilde, Sonea ugleda kako odande izlazi
tamna prilika. Zastade joj dah kada ga je prepoznala.
- Ubical
Zurila je u njega, sigurna da je ovo bio čovek koga je videla one noći
kada je špijunirala Gildu. Imao je isti tmurni, zamišljeni izraz kojeg se sećala.
Crna odora je lepršala oko njega dok je hodao dvoranom.
Nekoliko čarobnjaka se okrenu ka njemu i klimnu mu sa istim opreznim
poštovanjem sa kojim se Faren odnosio prema lopovskom ubici. U znak
odgovora je pognuo glavu, ali nije stao. Iako je znala da će privući njegovu
pažnju ako nastavi da pilji, nije mogla da odvoji pogled od njega. Njegov
pogled srete njen, zadrža se na trenutak, a zatim se dalje pomeri.
Poskočila je kada joj nečija ruka dotaknu rame.
„Eno ga gospodar Osen.” Tanja uperi prst ka vratima Dvorane Gilde.
„Upraviteljev pomoćnik.”
Tamo je stajao mladi čarobnjak i posmatrao je. Kada je srela njegov
pogled, on je pozva ka sebi.
„Idi”, prošaputa Tanja, potapšavši Soneu po ramenu. „Biće sve u redu.”
Sonea duboko udahnu i primora se da priđe vratima. Kada je stigla do
mladog čarobnjaka, on učtivo pognu glavu.
„Zdravo, Sonea”, on reče. „Dobrodošla u Dvoranu Gilde.”
 „Hvala vam, gospodaru Osene." Hitro se nevešto naklonila. Smešeći se,
pokazao joj je da pođe unutra za njim.
Miris drveta i sredstva za glačanje ispuni njena čula kada je kročila
unutra. Dvorana je bila veče nego što je spolja izgledala, a njeni zidovi su se
uzdizali do tamne tavanice visoko iznad. Nekoliko čarobnih svetlosnih kugli
je lebdelo pod gredama, ispunjavajući prostoriju zlatnim sjajem.
Nizovi drvenih sedišta su se pružali sa svake strane dužinom zgrade.
Sonea oseti kako joj se usta suše kada je videla kako je muškarci i žene u
odorama posmatraju. Progutavši knedlu, skrenula je pogled.
Osen stade i pokaza joj da treba da ostane tu gde jeste, a zatim se pope
uz strmu tribinu sedišta sa desne strane. Ova su, znala je, bila za više
čarobnjake. Roten joj je nacrtao skicu rasporeda sedenja da bi mogla da
zapamti imena i titule čarobnjaka. Podigavši pogled, videla je da je najviši
red prazan. Nadala se da će videti visokog gospodara.
Upravitelj Lorlen je bio u centru središnjeg reda. Pričao je sa Osenom i
čovekom duguljastog lica, sa sedišta ispod svog, koji je nosio crni pojas
preko odore. Ovo je, Sonea se prisetila, bio gospodar Balkan, starešina
ratnika.
Sa Balkanove leve strane je sedela stroga gospa Vinara, starešina
iscelitelja koja je posetila Rotena nakon što je objavio da će Sonea ostati. Sa
njegove desne strane je bio starac šiljatog lica i velikog nosa - gospodar
Sarin, starešina alhemičara. Obojica su pažljivo posmatrali Lorlena.
U najnižem redu su sedeli principali - čarobnjaci koji su kontrolisali i
organizovali predavanja na Univerzitetu. Samo dva sedišta su bila zauzeta.
Sonea se namršti dok se mučila da se seti zašto, a onda je pogledala
gospodara Balkana. Setila se da je ratnik držao oba položaja.
Osen se uspravi i siđe sa tribine natrag do poda. Viši čarobnjaci se
okrenuše ka dvorani. Ustavši, upravitelj Lorlen podiže bradu i osmotri sve
čarobnjake u dvorani.
„Saslušanje za određivanje Soneinog pokrovitelja će sada početi”,
izdeklamovao je. „Molim da gospodari Roten i Fergun, kao podnosioci
zahteva za tu ulogu, priđu napred.”
Čuvši kloparanje čizmi o pod, Sonea pogleda u redove čarobnjaka.
Poznata prilika je silazila. Kako je Roten stao nekoliko koraka od Osena,
pogledao je u nju i nasmešio se.
 Osetila je izliv nežnosti i pošla da mu se u odgovor nasmeši, ali se onda
setila šta se upravo sprema da učini, pa je pogledala u pod. Toliko će da ga
razočara...
Još jedan par koraka odjeknu dvoranom. Podigavši pogled, ugledala je
Ferguna kako se zaustavlja par koraka od Rotena. I on joj se, takode,
nasmeši. Ona savlada drhtavicu i pogleda u Lorlena.
„I gospodar Roten i gospodar Fergun su zatražili pokroviteljstvo nad
Soneom”, kaza Lorlen publici. „Obojica veruju da su oni bili prvi čarobnjaci
koji su uvideli njen magijski potencijal. Moramo da odlučimo čiji zahtev će
biti uvažen. Prepuštam vođenje postupka svom pomoćniku, gospodaru
Osenu.”
Mladić koji ju je uveo u prostoriju iskorači. Duboko udahnuvši, Sonea se
zagleda u pod i pokuša da se očvrsne za ono što je morala da učini.

—oOo—

„Gospodaru Rotene.”
Roten se okrenu ka gospodaru Osenu.
„Molim vas, ispričajte nam o događajima koji su doveli do toga da
otkrijete Soneu kao potencijalnog čarobnjaka.”
Klimnuvši, Roten pročisti grlo. „Na dan kada sam otkrio Soneine moći -
na dan Pročišćenja - bio sam uparen sa gospodarom Fergunom. Stigli smo na
Severni trg i pomagali smo u održavanju štita. Kao i uvek, grupa mladića je
počela da baca kamenje.
U tom trenutku sam bio okrenut ka gospodaru Fergunu. Štit je bio oko tri
koraka od mene nalevo. Krajičkom oka sam video blesak u neposrednoj
blizini štita, i istog trena osetio kolebanje štita. Ugledao sam kamen u
vazduhu, neposredno pre nego što je udario gospodara Ferguna u slepoočnicu
i onesvestio ga.”
Roten zastade i pogleda u Ferguna. „Uhvatio sam gospodara Ferguna dok
je padao. Kada je bezbedno ležao na tlu, počeo sam da tražim onoga ko je
bacio kamen. Tada sam ugledao Soneu.”
Osen se primaknu Rotenu. „Znači, to je bio prvi put da vidite Soneu?”
„Da.”
Osen prekrsti ruke. „Da li ste u bilo kom trenutku videli kako Sonea
izvodi magiju?”
Roten je oklevao. „Ne, nisam”, nevoljno priznade. Tih žagor dopre od
čarobnjaka koji su sedeli sa njegove desne strane, ali je brzo zamro kada je
gospodar Osen pogledao u njihovom pravcu.
„Kako ste znali da je baš ona bacila kamen koji je probio štit?”
„Procenio sam pravac iz koga je kamen došao, i pretpostavio da mora da
je u pitanju neko od dvoje mladih”, objasni Roten. „Bliži - dečak - čak nije ni
obraćao pažnju. Sonea je međutim iznenađeno zurila u svoje ruke. Dok sam
posmatrao, podigla je pogled do mene, i na osnovu njenog izraza sam shvatio
da je ona ta koja je bacila kamen.”
„I verujete da gospodar Fergun nije mogao da je ugleda pre toga?”
„Ne, gospodar Fergun nije mogao ceo taj dan da vidi Soneu”, reče suvo
Roten, „usled nesrećne prirode njegove povrede.”
Nekoliko kikota i nakašljavanja odjeknu dvoranom. Gospodar Osen
klimnu, a zatim ode od njega. Zaustavio se ispred Ferguna.
„Gospodaru Fergune”, reče on, „Da li biste mogli da nam ispričate o
događajima tog dana kako ste ih vi doživeli.”
Fergun elegantno klimnu glavom. „Pomagao sam sa barijerom na
Severnom trgu, kao što je Roten opisao. Grupa mladića je prišla i počela da
baca kamenje na nas. Primetio sam da ih je bilo desetak. Jedna od njih je bila
i mlada devojka”, Fergun pogleda u Soneu. „Pomislio sam da se čudno
ponaša, pa sam se okrenuo i počeo da je posmatram krajičkom oka. Kada je
bacila kamen, prirodno, ništa nisam pomislio dok nisam ugledao blesak
svetlosti i shvatio da je sigurno učinila nešto da probije barijeru.” Fergun se
nasmeši. „Ovo me je toliko iznenadilo da je, umesto da odbijem kamen, moja
prva reakcija bila da pogledam u nju i uverim se da je to, zaista bila ona.”
„Znači vi ste shvatili da je Sonea upotrebila magiju nakon što se kamen
probio, ali pre nego što vas je udario?"
„Da”, odgovori Fergun,.
Dvorana odjeknu od glasova koji su raspravljali o ovome. Škrgućući
zubima, Roten se odupro iskušenju da ne pogleda Ferguna. Ratnikova priča
je bila laž. Fergun nije pogledao ka Sonei. Roten je nakratko pogleda. Tiho je
stajala u senkama, oklembešenih ramena. Nadao se da je razumela koliko će
važno da bude da njen izveštaj potvrdi njegovu priču.
„Gospodaru Fergune.”
 Prostorija je utihnula kada se oglasio ovaj novi glas. Roten pogleda i vide
gospu Vinaru. Isceliteljka je posmatrala Ferguna svojim čuvenim netremičnim
pogledom.
„Ako ste posmatrali Soneu, kako to da je kamen pogodio vašu desnu
slepoočnicu? To pokazuje da ste u tom trenutku gledali u Rotena.”
Fergun klimnu. „Sve se odigralo veoma brzo, gospo”, on reče. „Opazio
sam blesak i bacio pogled ka Sonei. Bio je to samo ovlašni pogled - i sećam
se da sam želeo da pitam svog para da li je video šta je ova devojka učinila.”
„Zar niste ni pokušali da ga izbegnete?” upita gospodar Balkan, sa
nevericom u glasu.
Fergun se žalosno osmehnu. „Nisam navikao da me gađaju kamenjem.
Verujem da je iznenađenje bilo jace od instinkta da se sagnem.”
Gospodar Balkan pogleda u čarobnjake pored sebe koji samo slegnuše.
Pažljivo ih posmatrajući, Osen klimnu pošto nije bilo više pitanja. Pogledao
je u Rotena,
„Gospodaru Rotene, da li ste videli da Fergun baca pogled ka Sonei
između trenutaka kada je kamen probio barijeru i kada ga je udario?”
„Ne”, odgovori Roten, boreći se da ne pusti da mu se bes čuje u glasu.
„Pričao mi je nešto. Kamen ga je presekao u sred rečenice.”
Osen podiže obrve. Pogledao je u više čarobnjake, a zatim i u publiku.
„Da li neko ima izveštaj koja protivreči ili potvrđuje ono što smo do sada
čuli?”
Odgovorila mu je tišina. Polako klimajući, Osen se okrenu ka Sonei,
„Pozivam Soneu kao svedoka ovog događaja.”
Izašavši iz senki na boku dvorane, Sonea priđe napred i stade nekoliko
koraka od Ferguna. Pogledala je u više čarobnjake, a onda se brzo poklonila.
Roten oseti saosećanje prema njoj. Pre nekoliko nedelja je bila
prestrašena od njega, a sada je stajala pred dvoranom punom čarobnjaka koji
su je svi pažljivo posmatrali.
Osen joj se na kratko ohrabrujuće osmehnu. „Sonea”, on reče. „Molim te
ispričaj nam tvoju verziju događaja o kojem raspravljamo.”
Ona proguta knedlu i pogleda u pod. „Bila sam sa ostalim momcima.
Bacali su kamenje. Ja to obično nisam radila - obično bih ostajala sa
tetkom.” Podigla je pogled, a onda užurbano nastavila. „Pretpostavljam da
sam bila uvučena u stvari. Nisam odmah počela da bacam kamenje.
Posmatrala sam druge, dok su to radili, i čarobnjake. Sećam se da sam bila...
bila ljuta, tako da kada sam bacila kamen, usmerila sam sav taj bes u kamen.
Kasnije sam shvatila da sam učinila nešto, ali tada je sve bilo tako...
zbunjujuće.” Zastala je i izgledalo je kao da pokušava da se pribere.
„Nakon što sam bacila kamen, prošao je kroz barijeru. Gospodar Fergun
me je pogledao, a zatim ga je kamen pogodio i Ro - gospodar Roten ga je
uhvatio. Ostatak čarobnjaka je gledao posvuda, a onda sam videla gospodara
Rotena kako gleda u mene. Nakon toga sam počela da bežim.”
Hladni talas neverice zapljusnu Rotena. Zurio je u Soneu, ali njen pogled
je ostao fiksiran u pod. Pogledavši Ferguna, video je na njegovim usnama
pokvareni osmeh. Kada je ratnik shvatio da ga posmatraju, osmeh iščeznu.
Bespomoćan, Roten je samo mogao da stegne pesnice dok je ostatak
Gilde davao svoje odobrenje.

—oOo—

Polu-viđeni prizor Dvorane Gilde se zanjihao kada su bes, neverica i

povređenost preplavili Danilov um. Zaustavio se, uznemiren.
- Šta nije u redu, Rotene?
- Lagala je! Podržala je Rotenovu laž!
- Pažljivo, upozori ga Danih Čuče te.
- Nije me briga. Ja znam da on laže!
- Možda je ona to tako videla.
- Nije. Fergun nije pogledao u nju. Pričao sam sa njim, sećaš se?
Danil uzdahnu i odmahnu glavom. Roten je konačno video Fergunovu
pravu ličnost. Trebalo bi da bude srećan, ali kako je mogao? Fergun je opet
pobedio.
Ili da li je?
- Da li si pronašao nešto?
- Ne, ali još uvek tražim.
- Treba nam još vremena. Pošto Sonea poržava Ferguna, verovatno će
doneti odluku u sledećih nekoliko minuta.
- Odugovlači.
- Kako?
Danil zadobova prstima o zid.
 - Zamoli ih da pričaš sa njom.
Rotenovo prisustvo nestade kada se njegova pažnja vratila saslušanju.
Kriveći lice, Danil osmotri zidove oko sebe. Svaki čarobnjak je znao da
unutar Univerziteta postoje tajni ulazi u podzemne tunele. Pretpostavio je da
su ti ulazi dobro sakriveni, u suprotnom bi se polaznici stalno oglušivali o
pravila.
Kao što je očekivao, jednostavna pretraga hodnika ništa nije otkrila. Iako
je bio siguran da će na kraju nešto pronaći, sada nije imao vremena.
Bio mu je potreban još neki trag. Možda, otisci stopala. Podzemni tuneli
su verovatno bili prašnjavi. Fergun je sigurno ostavio neki dokaz. Pogleda
uprtog u pod, Danil ponovo pođe hodnikom.
Skrenuvši za ugao, sudario se sa kratkom, punačkom prilikom. Žena
iznenađeno vrisnu, a onda ustuknu, sa rukom preko srca.
„Oprostite mi, gospodaru!’' Poklonila se, dok se prolivala voda u kofi
koju je nosila. „Hodali ste tako tiho da nisam čula kako nailazite.”
On pogleda u kofu i suzdržao jauk. Sluge su redovno čistile dokaze o
Fergunovom prolasku. Žena prođe pored njega i nastavi niz hodnik.
Posmatrajući je, pade mu na pamet da ona verovatno zna više o unutrašnjim
prolazima Univerziteta, nego bilo koji čarobnjak.
„Čekaj!”, povika Danil.
Ona stade. „Da, gospodaru?
Danil joj priđe. „Da li uvek čistiš ovaj deo Univerziteta?”
Ona klimnu.
„Da li si morala da čistiš neke neuobičajene prljavštine? Na primer,
blatnjave otiske stopala?"
Sluškinjine usne se istanjiše. „Nekome je ispala hrana na pod. Polaznici
ne bi trebalo da ovde unose hranu.”
„Hrana, kažeš? Gde je to bilo?”
Služavka ga čudno pogleda, onda ga povede do slike, malo dalje niz
hodnik.
„Bila je, takođe, i na slici ”, reče, pokazavši. „Kao da su je pomerali.”
„Razumem”, Danil zamišljeno odmeri sliku. Bio je to prikaz plaže, sa
malim spiralnim školjkama urezanim u ram. „Hvala ti”, on reče. „Možeš ići.”
Slegnuvši ramenima, ona se pokloni i žurno ode. Danil pažljivo ispita
sliku, a onda je podiže sa zida. Iza nje je bila uobičajena drvena obloga
unutrašnjih prolaza. Prešavši rukom preko nje, ispružio je svoja čula iza nje i
udahnuo kada je pronašao metalne oblike. Prateći njihove konture, pronašao
je deo ploče koji popusti pod njegovim prstima.
Usledio je tihi zvuk klizanja i deo zida se pomeri u stranu. Dočekaše ga
tama i hladan vazduh. Zacrveneo od osećaja trijumfa i uzbuđenja, on vrati
sliku na mesto, načini kuglu svetlosti i zakorači unutra.
Strmo stepenište se spuštalo nalevo. Pronašavši polugu sa druge strane
vrata, Danil je povuče i vrata se zatvoriše. Nasmešio se sam sebi i pošao niz
stepenice.
Tunel je bio uzan a morao je da se pogne da bi izbegao da glavom zakači
tavanicu. Nekoliko mreža farena je visilo po uglovima. Kada je stigao do
prvog bočnog prolaza, posegnuo je u džep i izvadio teglicu smeše u boji.
Otvorivši je, namazao je malo njenog sadržaja na zid pored sebe.
Smeša će polako tokom nekoliko sati iz belog da se pretvori u provodni,
čvrsti premaz, čineći oznaku koja će uskoro biti neprimetna. Čak i ako bude
istraživao par sati, pronaći će put nazad tražeći providne premaze.
Pogledao je dole i glasno se nasmejao.
Otisci stopala su se jasno videli u debelom sloju prašine. Čučnuvši,
Danil prepozna poznati otisak čarobnjakovih čizmi. Po broju tragova, bilo je
jasno da je neko mnogo puta prošao ovim tunelom.
Ustavši, pratio je tragove nekoliko stotina koraka. Stigavši do još jednog
bočnog tunela, bio je zbunjen kada je video da tragovi vode i niz glavni tunel
i niz taj novi. Čučnuo je i pažljivo ih pregledao. U bočni hodnik su vodila
samo četiri para otisaka, dva od čarobnjačkih čizmi, dva od manjih cipela.
Otisci u glavnom tunelu su bili svežiji i brojniji.
Udaljeni zvuk dopre do Danilovih ušiju - uzdah veoma nalik na ljudski.
Danil se ukoči, dok mu se jeza polako spuštala niz kičmu. Tama van dometa
svetlosti je izgledala gusta i puna neprijatnih mogućnosti, a onda je iznenada
postao siguran da ga neko posmatra.
Gluposti, reče sebi. Tamo nema ničega.
Duboko udahnuvši uspravio se i primorao se da gleda samo u tragove.
Ponovo je osetio džangrizavu uverenost da ga neko prati. Iza njegovih
koraka je bio eho lakših. Slabašan vetar donese miris truleži i nečega živog,
ali prljavog...
Zašao je za ugao i njegova umišljanja nestadoše. Na nekih dvadesetak
koraka ispred njega, otisci su se završavali ispred vrata. Koraknuo je napred
a onda se sledio od užasa kada je iz bočnog hodnika iza njega izronila jedna
prilika.
„Gospodaru Danile. Mogu li vas upitati za razlog vašeg prisustva ovde?”
Zureći u čoveka, Danilov um se naizgled podeli na dva dela. Dok je
jedan deo brbljao izvinjenja drugi je bespomoćno posmatrao kako prvi pravi
budalu od sebe. I na samom uglu uma poznato prisustvo mu je slalo i
sažaljenje i samozadovoljstvo.
- Rekao sam ti da ne ideš tamo, posla Roten.

—oOo—

U mračnoj tišini, krčanje njegovog stomaka se glasno čulo. Seri protrlja

stomak i nastavi da korača.
Bio je siguran da je prošlo više od jednog dana od njegovog poslednjeg
obroka, što je značilo da je protekla nedelja od kada je video Soneu.
Naslonivši se na vrata prokleo je Ferguna svakom ogavnom bolešću koje je
mogao da se seti. Između reči je čuo bat koraka i ukočio se.
Stomak mu je u iščekivanju pomamno zaječao. Koraci usporiše, kao da
mu se rugaju. Primicali su se, a onda su stali. Slabi zvuk dva glasa stiže do
njega. Dva glasa. Oba muška.
Dah mu postade ubrzan i on prisloni uvo na vrata.
„...tuneli su dugački. Lako je izgubiti orijentaciju. Čarobnjaci su bili
izgubljeni danima i vraćali se izgladneli. Predlažem vam da se vratite putem
koji ste i došli.” Glas je bio strog i nepoznat.
Drugi glas odgovori. Seri je razaznao samo nekoliko reči, ali je shvatio da
se drugi čarobnjak izvinjava. Ni njegov glas mu nije bio poznat, ali je lako
mogao da zamisli da Fergunov glas postaje tako slab i visok ako bi ovako
brbljao.
Strogi čarobnjak očigledno nije odobravao Fergunovo prisustvo u
tunelima. Nije bilo verovatno ni da bi odobravao to što Fergun ovde drži
zarobljenike. Sve što je Seri trebalo da uradi je da vikne, ili zalupa na vrata i
zamka za Ferguna bi se aktivirala.
Podigao je pesnicu, a onda zastao kada su glasovi prestali. Jedni koraci
su žurno otišli odatle, a onda se drugi par približio. Ugrizavši se za usnu, Seri
se odmaknu od vrata. Koji je to čarobnjak bio? Fergun ili strogi neznanac?
Brava kliknu. Seri se povuče do zadnjeg zida. Kada su se vrata otvorila
svetlost ispuni prostoriju i on sklopi oči da ih zaštiti on iznenadnog bleska.
„Ko si ti?”, zatutnja nepoznati glas. „Šta radiš ovde dole?”
Otvorivši oči, Serijevo olakšanje se pretvori u zapanjenost kada je
prepoznao čoveka koji je stajao na vratima.
 DVADESET DEVETO POGLAVLJE

ŽIVETI MEĐU ČAROBNJACIMA

Rekla je da on to radi da niko nikada više ne bi pomislio da življi mogu
da budu čarobnjaci" dovrši Seri.
Čarobnjak se namršti. „To zaista liči na Ferguna." Kako se mračni pogled
ponovo upravio ka Seriju, na čarobnjakovom čelu se pojaviše bore.
„Saslušanje je sada u toku. Mogu da razotkrijem Fergunove zločine, ali samo
ako imam dokaz da je on čovek o kome govoriš.”
Seri uzdahnu i pogleda po prostoriji.
„Nemam ništa sem stvari koje mi je dao, ali kod njega su moj nož
ivalatke. Ako ih pronađete, da li bi to bilo dovoljno?"
Čovek lagano odmahnu glavom. „Ne. Ono što mi treba je tvoje sećanje.
Da li ćeš mi dozvoliti da ti pogledam u um?”
Seri se zagleda u čarobnjaka. Da mu pogleda u um?
Imao je tajni. Stvari koje mu je otac rekao. Stvari koje mu je Faren rekao.
Stvari za koje bi se čak i Faren iznenadio kada bi saznao. Šta ako ih
čarobnjak vidi?
Ali ako mu ne dopustim da mi uđe u um, ne mogu da spasem Soneu.
Nije mogao da dopusti da ga nekoliko plesnivih tajni spreči da je spase -
a čarobnjak ih možda i onako neće ni videti. Progutavši svoj strah, Seri
pogleda u čarobnjaka.
„Naravno. Učinite to.”
Čarobnjak ozbiljno pogleda Serija. „Neće ti naškoditi ili te povrediti.
Zatvori oči.”
Seri duboko udahnu i posluša. Osetio je kako prsti dodiruju njegove
slepoočnice. Istog trena je postao svestan još jednog uma. Izgledalo je da
pluta negde iza njegovog, a onda je progovorio glas... odnekud.
- Misli na dan kada je tvoja prijateljica zarobljena.
Sećanje iskrsnu pred njegovim očima. Izgledalo je da ga drugi um hvata i
umiruje. Seri se našao u zavejanoj uličici. Bilo kao kao u viziji, jasno, a opet
su falili sitni detalji. Video je kako Sonea trči od njega i osetio je odjek
straha i očajanja koje je osetio kada je udario u nevidljivu prepreku koja ih je
razdvojila. Okrenuvši se, iza sebe je ugledao čoveka sa ogrtačem.
- Da li je ovo čovek koji te je zarobio?
- Da.
- Pokaži mi kako.
Ponovo je iskočilo sećanje u njegovom umu, bilo uhvaćeno i ponovo
odigrano. Stajao je ispred čarobnjačke zgrade, gledajući u Soneu. Fergun se
pojavio. Jurio ga je. Uhvatio ga je. Čarobnjak u plavoj odori i njegov pratilac
su se pojavili i odveli Serija do Sonee. Sećanje preskoči deo i nastavi dalje.
Napuštao je Soneu i hodao kroz čarobnjački zgradu. Fergun je predložio da
idu kroz Univerzitet. Ušli su u tu zgradu i išli hodnicima.
Onda je Fergun otvorio tajna vrata i naterao ga da uđe. Povez ponovo
dotaknu njegovo lice i on začu svoje sopstvene korake dok je hodao
podzemnim tunelom. Ponovo se našao pred ćelijom, ušao unutra i čuo kako
se vrata zatvaraju...
- Kada si ga sledeći put video?
Usledila su sećanja na čarobnjakove posete. Seri vide kako je bio
pretresen i kako mu je sve bilo oduzeto, a onda i kako je propao njegov
napad i kako je bio isceljen. Video je Soneu kako ulazi u prostoriju i ponovo
čuo njihov razgovor.
Nakon toga, drugi um se očeša o njegov, a onda je izgledalo kao da se
udaljava. Seri oseti kako čarobnjakovi prsti puštaju njegove slepoočnice.
Otvorio je oči.
Čarobnjak je klimao. „Ovo je i više nego dovoljno”, reče. „Pođi sa
mnom. Moramo da požurimo ako želimo da prisustvujemo saslušanju.”
Okrenuo se u mestu i izašao iz ćelije. Pošavši za njim, Seri oseti kako ga
preplavljuje olakšanje kada je iskoračio napolje. Na kratko se osvrnuo, a
onda pojurio za svojim spasiocem.
Čovek je hitro išao kroz hodnik, primoravajući Serija da prede u laki trk
da bi održao korak sa njim. Tunel se preseče sa još jednim, onda sa još
nekolicinom. Nijedan mu nije izgledao poznato.
Stigli su do kratkog stepeništa. Čarobnjak se pope uz njega, a onda se
pognu i zagleda u zid. Videvši tačku svetlosti oko čarobnjakovog oka, Seri
shvati da je tu postojala špijunka.
„Hvala što ste mi pomogli", kaza on. „Verovatno nema ničega što bi sitni
lopov mogao da vam ponudi zauzvrat, ali ako vam nešto trebasamo recite.”
Čarobnjak se ispravi i i ozbiljno ga pogleda.
„Da li znaš ko sam ja?”
Seri oseti kako mu lice crveni. „Naravno. Nema ničega što bi takvima
kao što ste vi moglo ikada da zatreba od mene. Ali mi je izgledalo pravedno
da se ponudim.”
Nagoveštaj osmeha dotaknu čarobnjakove usne. „Da li zaista misliš to
što si rekao?”
Seriju iznenada postade nelagodno i on poče da se prebacuje sa noge na
nogu. „Naravno”, reče nerado.
Čovekov osmeh postade malo primetniji. „Neću da te nateram da načiniš
pogodbu sa mnom. Šta god da kažeš, Fergunovi postupci moraju biti
razotkriveni i kažnjeni. Tvoja prijateljica će biti slobodna da ide, ako je to
ono što želi.” Zastao je, a oči mu se blago sklopiše. „Možda te budem
kontaktirao nekada u budućnosti. Neću od tebe tražiti ništa stoje izvan tvojih
sposobnosti, ili što bi ugrozilo tvoje mesto među Lopovima. Na tebi će biti
da odlučiš da li je to što tražim od tebe prihvatljivo ili ne.” Podigao je obrve.
„Da li je to razumno?”
Seri obori pogled. To što je čovek predlagao je bilo i više nego razumno.
Shvatio je da klima glavom. „Jeste.”
Čarobnjak mu pruži ruku. Prihvativši je, Seri oseti snažan stisak.
Pogledao je u čovekove oči i bilo mu je drago da vidi da je tamni pogled
odlučan.
„Dogovoreno”, reče Seri.
„Dogovoreno”, ponovi čarobnjak. Onda se okrenuo natrag ka zidu. Nakon
što je pogledao ponovo krozjšpijunku, uhvatio je polugu i povukao je. Ploča
skliznu u stranu. Čarobnjak zakorači unutra praćen svojim svetlom.
Seri požuri za njim i nađe se u velikoj prostoriji. Na jednom kraju je
stajao sto, sa stolicama raspoređenim oko njega.
„Gde sam ja?”
„U Univerzitetu”, odvrati čovek vraćajući ploču na njeno mesto. „Prati
me.”
Čarobnjak pređe preko sobe i otvori vrata. Pošavši za njim, Seri uđe u
širok hodnik. Dva čarobnjaka u zelenim odorama su zastala i pogledala u
njega, a onda i u njegovog vodiča. Iznenađeno su trepnuli, a onda sa
poštovanjem klimnuli glavama.
Ignorišući ih, čarobnjak ode do kraja hodnika sa Serijem za petama. Kako
su prošli kroz jedna vrata, Seri pogleda i zastade mu dah. Ušli su u prostoriju
punu fantastičnih spiralnih stepeništa. Sa jedne strane su se nalazila širom
otvorena vrata Univerziteta, otkrivajući snegom prekriveno tlo i pogled na
Unutrašnji grad. Seri se se okrenu za pun krug, a onda shvati da je čarobnjak
već odmakao nekoliko koraka niz hodnik.
„Harin mi nikada neće poverovati”, promrmljao je dok je potrčao za njim.

—oOo—

„Nije se tako dogodilo”, kaza joj Roten.

Sonea skrenu pogled. „Znam šta sam videla”, odgovorila je. „Da li želiš
da lažem?” Reći su ostavile opor ukus u njenim ustima. Progutala je
pljuvačku i pokušala da izgleda zbunjena njegovim pitanjem.
Roten je zurio u nju, a onda odmahnu glavom. „Ako bi se otkrilo da si
danas lagala, mnogi bi preispitali da li bi trebalo da ti se dozvoli da uđeš u
Gildu.”
„Zato sam morala da to učinim.”
Roten uzdahnu. „Onda je to zaista onako kako ga se sećaš?”
„Tako sam rekla, zar ne?” Sonea mu uputi molećiv pogled. „Nemoj da
činiš ovo težim nego što već jeste, Rotene.”
Njegov izraz se ublaži. „U redu. Možda je meni tog dana nešto promaklo.
Šteta je, ali ništa se tu ne može.” Odmahnuo je glavom.
„Nedostajaće mi naši časovi, Sonea. Ako ima nešto...”
„Gospodaru Rotene.”
Oni se okrenuše i ugledaše Osena kako im prilazi. Roten uzdahnu, a onda
ode natrag na svoje mesto. Kako se Fergun zaputio ka njoj, suzdržao se da se
ne osmehne.
Kada je Roten zatražio vreme da priča sa njom, Fergun je odmah potom
zatražio isto. Šta li je planirao da joj kaže? Sve što je sada želela je da se
saslušanje već jednom završi.
Fergun joj se slabašno osmehnu kada je stigao do nje.
 „Sve ide po planu?”, upitao je.
„Da”, ona klimnu.
„Dobro”, on izusti. Veoma dobro. Tvoja priča je bila uverljiva, iako
pomalo loše ispričana. Ipak je imala šarmantnu iskrenost.
„Drago mi je da ti se dopala”, reče ona suvo.
Pogledao je u više čarobnjake. „Sumnjam da će želeti da raspravljaju još
dugo o ovome. Uskoro će doneti odluku. Nakon toga ću naložiti da U daju
soba u Polazničkom domu. Trebalo bi sa se smešiš, Sonea. Želimo da ljudi
veruju da si oduševljena zbog toga što ćeš biti moja polaznica.”
Uzdahnuvši, naterala je uglove usana da se pomere naviše tvoreći ono za
šta se nadala da će udaljeni čarobnjaci pomisliti da je osmeh.
„Dosta mi je ovoga”, procedila je kroz zube. „Hajde da se vratimo i
završimo sa ovime.”
On podiže obrve. „O, ne, želim svojih punih deset minuta.”
Stisnuvši usne, Sonea odluči da odbije da progovori više ijednu reč. Kada
joj je ponovo nešto rekao, ignorisala ga je. Videvši začetak ljutnje u njegovim
očima, uvidela je da joj je mnogo lakše da se nasmeši.
„Gospodaru Fergune?”
Okrenula se i ugledala Osena kako ih poziva. Odahnuvši od olakšanja,
pošla je za Fergunom do prednjeg dela dvorane. Prostorija je mrmorila od
glasova. Osen podiže ruke.
„Tišina, molim vas.”
Lica se okrenuše napred i dvorana polako utihnu u iščekujuću tišinu.
Krajičkom oka je videla kako je Roten strelja pogledom. Osetila je još
jedan nalet krivice.
„Iz izveštaja koje smo danas čuli, jasno možemo da vidimo da je
gospodar Fergun bio prvi koji je otkrio Soneine sposobnosti”, reče gospodar
Osen. „Može li neko da ospori ovaj zaključak?”
„Ja mogu.”
Glas je bio dubok i neobično poznat i odjeknuo je od nekuda iza nje.
Škripa i šuštanje odora se razlegnuše dvoranom kada su se svi osvrnuli.
Sonea se okrenu i primeti da je jedno krilo velikih vratnica bilo blago
otvoreno. Prilazile su joj dve prilike.
Kada je prepoznala manju, uskliknula je od radosti.
„Seri!”
 Pošla je napred, a onda se ukopala kada je ugledala onog koji je išao sa
Serijem. Prošaputana pitanja sa obe strane dopreše do njenih ušiju. Kako se
čarobnjak u crnoj odori primicao, procenjivački ju je pogledao. Uznemirena
njegovim pogledom, Sonea okrenu pažnju ka Seriju.
Iako je bio bled i prljav, srećno se kezio. „Pronašao me je i oslobodio”,
kaza joj. „Sve će sada da bude u redu.”
Sonea upitno pogleda čarobnjaka. Njegove usne su oformile poluosmeh,
ali ništa nije rekao. Prošavši pored nje, klimnuo je Osenu i počeo da se penje
stepenicama između viših čarobnjaka. Niko se nije usprotivio kada se
smestio na sedište iznad upravitelja.
„Iz kog razloga osporavate ovaj zaključak, visoki gospodaru?”, upita
Osen.
Izgledalo joj je kao da se prostorija ispod nje krivi. Zurila je u crnog
čarobnjaka. Ovaj čovek nije bio nikakav ubica. Bio je vođa Gilde.
„Dokaza o obmani”, odgovori visoki gospodar. „Devojka je prinuđena da
laže.”
Sonea začu prigušeni zvuk sa svoje desne strane. Okrenuvši se, videla je
da je Fergunovo lice prebledelo. Osetila je kako se njome širi osečaj trijumfa
i besa i, zaboravivši na čarobnjaka u crnoj odori, uperila je prstom u Ferguna.
„Naterao me je da lažeml", optužila je. „Rekao je da će da ubije Serija
ako ne budem radila ono što mi on kaže.”
Sa svih strana se začuše uzdasi i siktaji iznenađenja. Osetila je da je Seri
čvrsto uhvatio za ruku. Okrenula se ka Rotenu i čim je srela njegov pogled
znala je da sve razume.
„Izrečena je optužba”, primeti gospa Vinara.
Dvorana utihnu. Roten je zaustio da govori, a onda se namrštio i
odmahnuo glavom.
„Sonea, da li znaš šta zakon kaže o optužbama?" upita je gospodar Osen.
Sonea udahnu dok se sećala. „Da”, odvratila je glasom koji je drhtao.
„Čitanje istine?"
Osen klimnu, a onda se okrenu višim čarobnjacima. „Ko će da obavi
čitanje istine?"
Usledila je tišina. Viši čarobnjaci razmeniše poglede, a onda pogledaše u
Lorlena. Upravitelj klimnu i ustade sa svoje stolice.
„Ja ću obaviti čitanje istine.”
 Dole se spuštao ka podu, Seri joj povuče ruku.
„Šta će da uradi?”, on prošapta.
„Ući će mi u um”, kaza mu.
„O”, on reče. „To je sve.”
Zabavljena, okrenula se i pogledala ga. „To nije tako lako kao što ti
misliš, Seri.”
Slegnuo je ramenima. „Meni je delovalo prilično lako.”
„Sonea.”
Pogledala je i videla da je Lorlen stigao do nje.
„Vidiš Rotena tamo, Seri?” Ona pokaza ka Rotenu. „On je dobar čovek.
Idi i stani pored njega.”
Seri klimnu, a onda joj stisnu ruku i ode. Kada je stigao do Rotena, ona
se okrenu Lorlenu. Upraviteljev izraz je bio staložen.
„Iskusila si spajanje^umova dok si učila kontrolu”, on reče. „Ovo će biti
malo drugačije. Zeleću da vidim tvoja sećanja. Biće potrebna prilična
koncentracija da razdvojiš ono što želiš da mi pokažeš, od bilo čega drugog
na šta možda pomisliš. Da bih ti pomogao, navodiću te pitanjima. Da li si
spremna?”
Klimnula je.
„Zatvori oči.”
Poslušala je i osetila kako njegove ruke dotiču strane njene glave.
- Pokaži mi sobu koja je tvoj um.
Nacrtavši drvene zidove i vrata, poslala je Lorlenu sliku njene sobe.
Osetila je blagu zabavljenost.
- Tako skromno boraviše. Sada mi otvori vrata.
Okrenuvši se licem ka dvokrilnim vratima, naterala ih je da se otvore.
Umesto kuća i ulice, sa druge strane se protezala tama. U njoj je stajala
prilika u plavoj odori.
- Zdravo, Sonea.
Prikaza Lorlena joj se nasmeši. Prošao je kroz tamu i zaustavio se ispred
vrata. Ispruživši ruku, klimnuo joj je.
- Uvedi me unutra.
Posegnula je i dodirnula njegovu ruku. Nakon tog dodira, izgledalo joj je
kao da joj soba klizi pod nogama.
- Ne budi uplašena ili zabrinuta, kazao joj je. Pogledaću tvoja sećanja, a
onda ću otići. Prišao je zidu. Pokaži mi Ferguna.
Usresredivši se na zid, stvorila je sliku. Na njoj je bilo oslikano
Fergunovo lice.
- Odlično. Sada mi pokaži šta je učinio da bi te naterao da lažeš za
njega.
Nije bila potrebna neka sila da se oživi Fergunova slika. Slika se
uvećavala dok nije prekrila zid, a onda se promenila i pokazala Rotenov
salon. Fergun joj je prišao i stavio Serijev nož na sto ispred nje.
Držim vlasnika ovog bodeža zaključanog u mračnoj maloj prostoriji za
koju niko ne zna...
Scena se zamutila, a onda je Fergun čučao ispred njih, veći nego u
stvarnosti.
Učini ono što to kažem i pustiću tvog prijatelja. Pričini mi bilo kakvu
nevolju i zauvek ću ga ostaviti tamo... Kada im ovo budeš rekla, viši
čarobnjaci neće imati izbora već da meni odobre pokroviteljstvo. Ući ćeš u
Gildu, ali te uveravam da to neće dugo trajati. Kada budeš obavila jedan
zadatak za mene, bićeš vraćena tamo gde ti je i mesto. Dobićeš šta želiš, a i
ja ću. Nemaš ništa da izgubiš ako mi pomogneš, ali... on podiže bodež i
pređe prstom preko sečiva, ako to ne učiniš, izgubićeš onog tvog malog
prijatelja.
Sonea oseti talas besa nastalog od prisustva pored nje. Ometena,
pogledala je u Lorlena i slika utonu u zid. Okrenuvši se natrag ka zidu,
voljom ju je naterala da se ponovo pojavi.
Izvlačeći iz sećanja, ispunila je sliku prikazom Serija, prljavog i mršavog,
i prostorije u kojoj je bio zatvoren. Fergun je stajao sa jedne strane
izgledajući samozadovoljno. Smrad ukvarene hrane i ljudskog otpada je
dopreo iz slike u sobu.
Na ovaj prizor Lorlen zavrte glavom. Okrenuo se licem ka njoj.
- Ovo je odvratno! Zaista je sreća što je visoki gospodar danas
pronašao tvog prijatelja.
Na pomen čarobnjaka u crnoj odori, Sonea oseti kako se slika menja.
Kako se okrenula ka njoj, Lorlen pogleda i iznenađeno udahnuo.
- Šta je ovo?
Unutar okvira je stajao visoki gospodar, odeven u krvlju natopljenu
prosjačku odeću. Lorlen se okrenu ka njoj.
 - Kada si videla ovo?
- Pre mnogo nedelja.
- Kako? Gde?
Sonea je oklevala. Ako mu dopusti da vidi sećanje, saznaće da je upala u
Gildu i špijunirala je. Nije ušao u njen um da to vidi, a bila je sigurna da nije
smeo da se buni ako bi ga izgurala napolje.
Ali deo nje je želeo da on to vidi. Sada ne bi bilo nikakve štete ako bi
pustila čarobnjake da otkriju njen upad, a žudela je za odgovorom misterije
crnog čarobnjaka.
- U redu. Ovako je počelo...
Slika se promeni i pokaza Serija kako je vodi kroz Gildu. Osetila je
Lorlenovo iznenađenje a onda i rastuću zabavljenost kada je slika skakala sa
scene na scenu. Jednog trenutka je virila kroz prozore, a sledećeg je trčala
kroz šumu i gledala knjige koje je Seri ukrao. Ona oseti zabavljenost kod
Lorlena.
- Ko bi mogao da pomisli da su tako nestale Džerikove ukradene
knjige? Ali šta je sa Akarinom?
Sonea je oklevala, nevoljna da otkrije to sećanje.
- Molim te, Sonea. On je naš vođa i moj prijatelj. Moram da znam. Da li
je bio povređen?
Izvukavši iz uma sećanje na šumu, Sonea je prebaci na sliku. Ponovo se
kretala kroz drveće ka sivoj kući. Pojavio se sluga, i ona je zalegla između
žbunja i zida. Zvonce koje joj je privuklo pažnju do rešetke se oglasilo u
imaginarnoj sobi.
Na slici je opet bio visoki gospodar, ovaj put noseći crni ogrtač. Sluga je
pristigao i ona oseti da ga je Lorlen prepoznao.
- Takan.
Učinjeno je, rekao je otkopčavajući kopču i skidajući ogrtač i otkrivši
krvlju umrljanu odeću. Zgađeno je pogledao sebe. Da li si mi doneo odoru?
Kada je sluga promrmljao odgovor, skinuo je prosjačku košulju. Ispod nje
je obavijen oko njegovog struka bio kožni pojas sa kojeg je visila futrola za
bodež. Izribao se, a onda izašao iz vidokruga i vratio se noseći crnu odoru.
Posegnuvši za futrolom, izvukao je blistavi bodež i počeo da ga briše o
peškir. Na ovaj prizor je osetila Lorlenovu iznenađenost i zbunjenost. Visoki
gospodar pogleda svog slugu.
 Borba me je oslabila, rekao je. Potrebna mi je tvoja snaga.
Spustivši se na jedno koleno, sluga mu ponudi ruku. Visoki gospodar
pređe sečivom preko čovekove kože, a zatim stavi šaku na ranu. Sonea u
svojoj glavi oseti odjek čudnovatog podrhtavanja.
- Ne!
Preplavi je talas užasa. Prepadnuta snagom Lorlenovih emocija, Soneina
koncentracija puče. Slika se zacrnela a zatim i potpuno nestala.
- Ne može biti1 Ne Akarin!
- Šta je bilo? Ne razumem. Šta je uradio?
Izgledalo je da Lorlen pokušava da se smiri. Njegova prikaza polako
izblede do ništavila i ona shvati da je napustio njen um.
- Ne pomeraj se i ne otvaraj oči. Moram da promislim o ovome pre nego
što se suočim ponovo sa njim.
Nekoliko otkucaja srca je ćutao, a onda se njegovo prisustvo vratilo.
- Ono što si videla je zabranjeno, kaza joj. To je ono što mi zovemo
crnom magijom. Koristeći je, čarobnjak može da oduzme snagu od bilo kog
živog stvorenja, čoveka ili životinje. To što je Akarin koristi je... užasno van
poimanja. On je moćan - moćniji od bilo koga od nas... Ah! Ovo mora biti
razlog njegove neobične snage! Ako je tako, onda mora da se bavio ovim
zlim veštinama pre nego što se vratio iz inostranstva...
Lorlen zastade da promisli o ovome.
- Prekršio je zavet. Trebalo bi da mu bude oduzet čin i da bude izbačen.
A ako je koristio ove moći da ubije, kazna je smrt... ali...
Sonea oseti čarobnjakov bol. Usledila je još jedna dugačka stanka.
- Lorlene?
Izgledalo je da se opet pribrao.
-Ah, žao mi, Sonea. Bio mi je prijatelj od kada smo obojica bili
polaznici. Toliko godina... i moram da otkrijem ovo!
Kada je ponovo progovorio iza onoga što je poslao se nalazila hladna
rešenost.
- Moramo da ga uklonimo, ali ne sada. Previše je moćan. Ako se
suočimo sa njim i napadne nas, lako može da pobedi - a svako ubistvo će ga
učiniti moćnijim. Kada bi njegova tajna bila otkrivena i kada više ne bi
imao razloga da sakriva svoj zločin, mogao bi sve od reda da poubija. Ceo
grad bi bio u opasnosti.
 Zapanjena onim što je opisao, Sonea uzdrhta.
- Ne boj se, Sonea, uteši je Lorlen. Neću dozvoliti da se to dogodi. Ne
možemo da se suočimo sa njim dok ne budemo znali da možemo da ga
porazimo. Do tada, niko ne srne da zna za ovo. Moramo da se pripremimo
u tajnosti. To znači da o ovome ne smeš nikome ništa da kažeš. Da li
razumeš?
- Da. Ali... zar morate da ga pustite da ostane vođa Gilde?
- Nažalost, da. Kada budem znao da smo dovoljno jaki, sakupiću sve
čarobnjake. Moraću da delam brzo, bez upozorenja. Do tada, samo ti i ja
smemo da znamo za ovo.
- Razumem.
- Znam da želiš da se vratiš u straćarnik, Sonea i ne bih bio iznenađen
da je ovo otkriće pojačalo tvoju rešenost da odeš, ali moram da ti zatražim
da ostaneš. Kada kucne čas biće nam potrebna sva pomoć, Takođe
strahujem, iako ne želim da verujem u to, da možeš da mu predstavljaš
primamljivu žrtvu. Zna da su tvoje moći jake. Ti si snažan izvor magije. Sa
blokiranim moćima, i živeći daleko od pogleda onih koji mogu da
prepoznaju smrt od crne magije, bila bi savršena žrtva. Molim te, zarad
svog i našeg dobra, ostani ovde sa nama.
- Želite da živim ovde, odmah pred njegovim nosom?
- Da. Ovde ćeš biti bezbednija.
- Ako niste mogli da me pronađete bez pomoći Lopova, kako bi on
mogao?
- Akarin ima istančanija čula nego ostatak nas. On je bio prvi koji je
otkrio da si počela da koristiš svoje moći. Bojim se da bi te lako pronašao.
Osetila je da je odista zabrinut za njenu bezbednost. Kako bi mogla da se
raspravlja sa upraviteljem Gilde? Ako je verovao da bi bila u opasnosti,
onda je verovatno tako.
Nije imala izbora. Morala je da ostane. Na njeno iznenađenje, nije osetila
ni bes ni razočaranje, samo olakšanje. Seri joj je rekao da ne bi trebalo da se
smatra izdajicom ako bi postala čarobnica. Naučila bi da koristi magiju,
savladala veštine lečenja i možda, jednog dana, bi mogla da sa svim svojim
moćima i znanjima pomogne ljudima koje je ostavila.
A bilo bi zadovoljavajuće da osujeti one čarobnjake koji, poput Ferguna,
veruju da življi ne bi trebalo da se priključuju Gildi.
 - Da, poslala je, ostaću.
- Hvala ti, Sonea. Onda postoji još jedan kome bismo morali poveriti
našu tajnu. Kao tvoj pokrovitelj, Roten će možda imati razloga da ti uđe
ponovo u um, naročito kada dođe vreme da te podučava isceljivanju. Tada
možda vidi ono što si mi danas pokazala. Moramo reći Rotenu za Akarina i
za sve što sam ti danas rekao. Znam da mu se može verovati da će o to?ne
ćutati.
- Hoću.
- Dobro. Sada ću da te pustim i potvrdim Fergunov zločin. Pokušaj da
ne pokažeš nikakav strah od Akarina. Ako će ti to pomoći, nemoj uopšte da
gledaš u njega - i sve svoji misli drži duboko pokopane.
Osetivši kako se njegove ruke podižu sa njenih slepoočnica, ona otvori
oči. Lorlen je dostojanstveno pogleda očima koje su blistale, a onda se
njegov izraz ublažio i on se okrenu prema višim čarobnjacima.
„Ona govori istinu”, reče.
Zaprepašćena tišina je usledila nakon Lorlenovih reči, a onda prostorija
poče da bruji od povika i pitanja. Lorlen podiže ruku i prostorija se ponovo
utiša.
„Gospodar Fergun je zatvorio ovog mladića”, Lorlen pokaza ka Seriju,
„nakon što mi je rekao da će da ga isprati do kapije. Zatočio ga je u
prostoriju ispod Gilde, a onda rekao Sonei da će ubiti njenog prijatelja ako ne
bude lagala na saslušanju da bi potvrdila njegovu priču. Nakon što bi njegov
zahtev pobedio, nameravao je da je prinudi da prekrši neko od pravila, tako
da bi javno bila izbačena.”
„Zašto?”, procedi gospa Vinara.
„Kako je Sonea razumela”, odgovori Lorlen, „ to bi učinio da bi nas
ubedio da ne nudimo mesto u Gildi onima koji nisu plemenitog roda.”
„I onako je želela da ode odavde.’’
Svi pogledi se upraviše ka Fergunu. Prkosno je gledao u više čarobnjake.
„Priznaću da sam se malo zaneo”, on reče, „ali sam samo želeo da
spasem Gildu nje same. Primali biste lopove i prosjake u Gildu, a da ne
pitate da li mi, ili Kuće, ili čak kralj koga služimo, to želi. Možda izgleda kao
mala stvar primiti jednu prosjakinju u Gildu, ali u šta bi to vodilo? Njegov
glas se pojača. „Da li ćemo pustiti još njih unutra? Hoćemo li postati Gilda
Lopova?"
 Usledio je žamor, i pogledavši u čarobnjake sa obe strane, Sonea vide da
je nekoliko njih odmahivalo glavom.
Fergun je pogleda i nasmeši se. „Želela je da se njene moći blokiraju da
bi mogla da se vrati kući. Pitajte gospodara Rotena. On to neće poreći.
Pitajte upravitelja Lorlena. Nisam od nje tražio da učini ništa što već nije
želela.”
Sonea stisnu pesnice. „Ništa što već nisam želela?”, ona se brecnu.
„Nisam želela da dam polaznički zavet i da ga prekršim. Nisam želela da
lažem. Ti si utamničio mog prijatelja. Pretio si da ćeš da ga ubiješ. Ti si...”,
stala je iznenada svesna da je sve oči posmatraju. Duboko udahnuvši,
okrenula se ka višim čarobnjacima. „Kada sam tek stigla ovde, trebalo mi je
mnogo vremena pre nego što sam videla da vi niste...”, zastala je pošto joj se
nije svidela slika nje same kako stoji na sred Dvorane Gilde i naziva
čarobnjake svakakvim imenima. Umesto toga se okrenula i uperila prst u
Ferguna. „Ali on jeste sve što su me učili da verujem da čarobnjaci jesu.”
Nakon ovih reći se razlegla tišina. Lorlen ju je svečano pogledao, a onda
polako klimnuo. Okrenuo se ka Fergunu.
„Počinili ste brojne zločine, gospodaru Fergune”, on reče. „Neki od njih
su krajnje ozbiljne prirode. Ne moram da zatražim od vas da objasnite svoje
postupke pošto ste već sami dovoljno rekli. Saslušanje na kome će se
raspraviti o vašim postupcima i odlučiti o vašoj kazni će biti održano za dva
dana. U međuvremenu, predlažem da sarađujete sa našim istražiteljima.”
Prošao je mimo Osena i popeo se stepeništem između viših čarobnjaka.
Visoki gospodar ga pogleda i na njegovim usnama zaigra blagi osmeh. Stresla
se kada je zamislila protivrečna osećanja koja je Lorlen sigurno doživljavao
pod tim pogledom.
„Predmet o kome smo se ovde okupili da diskutujemo je sada nevažan”,
objavi Lorlen. „Zato pokroviteljstvo nad Soneom dodeljujem gospodaru
Rotenu, i proglašavam saslušanje završenim.”
Dvorana se ispuni glasovima i grmljavinom čizama kada su čarobnjaci
ustali sa svojih sedišta. Sonea zatvori oči i odahnu. Gotovo je!
Onda se setila Akarina. Ne, nije, podsetila se. Ali, za sada, ne treba da
brinem o tome.
„Trebalo je da mi kažeš, Sonea.”
Otvorivši oči, zatekla je Rotena kako sa Serijem stoji ispred nje. Oborila
je pogled.
„Žao mi je.”
Na njeno iznenađenje, Roten je zagrli. „Nemoj da se izvinjavaš”, kaza joj.
„Morala si da štitiš prijatelja.” Okrenuo se i pogledao u Serija. „U ime Gilde
se izvinjavam zbog postupaka prema tebi.”
Seri se nasmeši i omalovažavajuće odmahnu rukom. „Dajte mi natrag
moje stvari i zabojaviću na to."
Roten se namršti. „Šta ti nedostaje?”
„Dva bodeža, par noževa i moj alat.”
„Alat?” ponovi Roten.
„Kalauzi.”
Roten ka podiže obrvu ka Sonei. „On se ne šali, zar ne?”
Sonea odmahnu glavom.
„Videću šta mogu da učinim”, Roten uzdahnu i pogleda preko Soneinog
ramena. „Ah! Evo čoveka bolje upoznatog sa običajima Lopova - gospodara
Danila.”
Osetivši tapšanje po ramenu, Sonea se okrenu i zateknu visokog
čarobnjaka kako je posmatra sa širokim osmehom na licu.
„Svaka čast!” kazao joj je. „Učinila si i meni i ostatku Gilde ogromnu
uslugu.”
Roten se šeretski nasmeši. „Osećaš se nešto posebno veselo, Danile?”
Danil nadmeno pogleda svog prijatelja. „Ko je to onda bio u pravu za
Ferguna?”
Uzdahnuvši, Roten klimnu. „Ti si.”
„Da li sada razumeš zašto ga toliko ne podnosim?” Videvši Serija,
Danilov izraz postade zamišljen. „Mislim da te Lopovi traže. Poslali su mi
poruku u kojoj me pitaju da li znam gde je nestao Sonein drug. Zvučali su
prilično zabrinuto.”
Seri procenjivački pogleda visokog čarobnjaka. „Ko je poslao poruku?”
„Čovek po imenu Gorin.”
Sonea se namršti. „Znači da je Gorin rekao Gildi gde da me nađe, a ne
Faren.”
Seri se okrenu i zapanjeno je pogleda. „Oni su te izdali?'’
Slegnula je ramenima. „Nisu imali izbora. Zapravo je dobro što su to
uradili.”
 „To nije poenta.” Sjaj je ušao u Serijeve oči. Nagađajući šta misli, Sonea
se nasmeši.
Ipak ga volim, iznenada je pomislila. Ali za sada je to prijateljska ljubav.
Možda bi, ako provedu dosta vremena zajedno, bez svih smetnji koje su imali
poslednjih nekoliko meseci, to moglo da preraste u nešto više. Ali to se neće
dogoditi. Sada kada se pridruživala Gildi, a on se, najverovatnije, vraćao
Lopovima. Znajući ovo osetila ubod žalosti, ali ga je odagnala od sebe.
Osvrnuvši se po dvorani, bila je iznenađena kada je videla da je gotovo
prazna. Fergun je još uvek stajao u blizini u grupi čarobnjaka. Kada je
pogledala u njega, on joj uhvati pogled i naruga se.
„Pogledaj ih”, reče. Jedan šuruje sa prosjacima, a drugi sa Lopovima.”
Njegov sagovornici se nasmejaše.
„Zar on ne bi trebalo da bude zatvoren ili tako nešto?”, pomisli ona
naglas.
Roten, Danil i Seri se okrenuše i pogledaše u čarobnjaka.
„Ne”, odgovori Roten. „Motriće na njega, ali on zna da postoji šansa da
neće biti izbačen ako izgleda pokajnički. Najverovatnije će mu biti data
dužnost koju niko ne želi naročito neka koja podrazumeva rad u nekom
udaljenom mestu na nekoliko godina.”
Fergun ih prezrivo pogleda, a onda se okrenu i pratnji svojih prijatelja ode
do vrata. Danilov osmeh se još više proširi, ali Roten tužno odmahnu glavom.
Seri slegnu ramenima i okrenu se ponovo ka njoj.
„Šta je sa tobom?”, upitao je.
„Sonea je slobodna da ode”, odgovori Roten. „Ali moraće da ostane još
dan ili dva. Po zakonu, moći joj moraju biti blokirane pre nego što se vrati u
straćarnik.”
Seri je pogleda, a obrve mu se spojiše. „Blokirane? Blokiraće ti magiju?”
Sonea odmahnu glavom. „Neće.”
Roten se namršti i ozbiljno je pogleda. „Neće?”
„Naravno da neće. To bi pomalo otežalo podučavanje, zar ne?”
On trepnu. „Zaista ostaješ?”
„Da.” Osmehnula se. „Ostajem.”
 EPILOG
U vazduhu nad stolom je lebdela iskra svetlosti. Polako se povećavala
dok nije dostigla veličinu dečije glave, a onda se podigla i počela da lebdi
blizu tavanice.
„To je to”, kaza joj Roten. „Napravila si svetlosnu kuglu.”
Sonea se nasmeši. „Sada se zaista osećam kao čarobnica.”
Roten je pogleda u lice i oseti toplinu oko srca. Bilo je teško odupreti se
iskušenju da nastavi da je podučava magiju kada joj je to očigledno pružalo
toliko zadovoljstva.
„Brzinom kojom ti učiš, bićeš nedeljama ispred drugih polaznika kada ti
počnu predavanja na Univerzitetu”, reče joj. „Barem u magiji. Ali...”
Posegnuvši do gomile knjiga pored stolice, on poče da prebira po njima.
„Tvoja sposobnost računanja mnogo zaostaje”, reče ozbiljno. „Vreme je da se
zaglibimo u malo pravog posla.”
Sonea pogleda u knjige i uzdahnu. „Volela bih da sam znala na kakva ćeš
mučenja da me staviš, pre nego što sam odlučila da ostanem.”
Smejuljeći se, Roten gurnu knjigu preko stola. Zastao je, mrko je
posmatrajući.
„Još uvek nisi odgovorila na moje pitanje.”
„Koje pitanje?”
„Kada si odlučila da ostaneš.”
Ruka koju je ispružila ka knjizi se ukočila. Pogledala ga je. Osmeh koji
mu je uputila se nije odrazio u njenim očima.
„Kada mi je palo na pamet da bi trebalo”, reče ona.
„Hajde, Sonea”, Roten joj pripreti prstom. „Nemoj ponovo da izbegavaš
odgovor.”
Zavalila se u naslon fotelje. „Odlučila sam na saslušanju”, reče mu.
„Fergun me je naterao da shvatim čega se odričem, ali me nije to nateralo da
se predomislim. Seri mi je rekao da misli da bi bilo glupo da odem kući, pa
je i to pomoglo.”
Roten se nasmeja. „Sviđa mi se tvoj prijatelj. Nemam baš neko dobro
mišljenje o njemu, ali mi se sviđa.”
 Ona klimnu, a onda stisnu usta.
„Rotene, da li postoji šansa da neko može da nas čuje'" upitala je.
„Sluge? Drugi čarobnjaci?”
Odmahnuo je glavom. „Ne.”
Nagnula se ka njemu. „Da li si apsolutno siguran?”
„Da”, on reče.
„Postoji,”, zastala je, a zatim je skliznula sa fotelje i kleknula pored
njega, a glas joj pređe u šapat. „Postoji nešto što mi je Lorlen rekao da treba
da ti ispričam.”

Sken i obrada: BABAC

 VODIČ GOSPODARA DANILA ZA SLENG
STRAĆARNIKA
baba - makro, svodnik
balegar - budala
čamdžija - krijumčar
čizma, čizmirati - odbijanje,odbiti
divalj - težak
glasnik - siledžija koji dostavlja ili ostvaruje pretnje
haj - uzvik za privlačenje pažnje ili izražavanje iznenađenja ili pitanja
kapar - čovek koji često posećuje bordele
klijent - osoba koja ima obavezu ili dogovor sa Lopovom
kliknuti - dogoditi se
krigla - usta (kao posuda za bol)
krvavi novac - isplata za ubistvo
Lopov - vođa kriminalne bande
nož - plaćeni ubica
obeležiti - prepoznati
pecati - predložiti/pitati/tražiti nešto
pokazati - upoznati
pokupiti - prepoznati, shvatiti
pravostrana - pouzdan
posetilac - provalnik
posmatrač - postavljen da motri na nekoga ili nešto
(po)starati se - sakriti (stara se za svoj posao/postaraću se ja za to umesto
tebe)
prostor - dozvola, pristanak
odrađen - ubijen
riba - neko ko beži od straže rod - najbliži i najverniji Lopovu
rukavica - stražar koji je podmitljiv ili kojeg kontroliše lopov
skvimp - osoba koja prevari Lopove
slivnik - trgovac ukradenom robom
stil - način obavljanja posla
teškaši - važni ljudi
tezgara - kurva
uspaljen - ljut (uspaliti se oko nečega) uže - sloboda vrpca - špijun
zatupiti - ubediti nekog da ćuti
zlatni rudnik - muškarac koji više voli dečake
žariti - biti privučen nekime
živalj (množina življi) - termin koji se koristi za žitelje straćarnika
 POJMOVNIK
ŽIVOTINJE
aga moljci - štetočina koja se hrani odećom
anji - morski sisari sa kratkom kičmom
ejoma - morska pijavica
enka - rogata domaća životinja koja se uzgaja zbog mesa
faren - uopšteni izraz za paukolika bića
gorin - krupna domaća životinja koja se koristi za ishranu i za vuču
brodova i kola
harel - mala domaća životinja koja se uzgaja zbog mesa
limek - divlji grabljivi pas
muluk - divlja noćna ptica
rasuk - domaća ptica koja se koristi za meso i perje
ravi - glodar, veći od ceryni
reber - domaća životinja koja se uzgaja zbog mesa i vune
serini - mali glodar
sevli - otrovni gušter
skvimp - stvorenje slično veverici koje krade hranu
smolokrilac - šumski insekt
zil - mali inteligentni sisari koji se često drže kao kućni ljubimci

BILJKE/HRANA
anivop puzavica - biljka osetljiva na mentalne projekcije
bol - (takođe znači i rečni talog) jako, alkoholno piće koje se pravi od
tugora
brasi - zeleno lisnati povrće vegetable sa malim pupoljcima
čebol sos - začinjeni sos za meso koji se spravlja od bola
dal - duguljasto voće kiselkastog, narandžastog mesa, punog koštica
džeras - duguljasta žuta mahuna
gan-gan - cvetni grm iz Lana
iker - stimulativna droga, veruje se da ima afrodizijačka svojstva
karem - sladunjavi, koštunjavi začin
 karen - krupno zrnevlje jakog ukusa
krepa - lekovita biljka ogavnog mirisa
krot - velika ljubičasta mahuna
marin - crveno limunoliko voće
mik - droga koja utiče na um
monjo - lukovica
nalar - pikantan koren
pači - hrskavo, slatko voće
papea - začin nalik na biber
pijores - malo voće u obliku zvona
raka/suka - stimulativno piće koje se pravi od pečene mahune, poreklom
iz Sačake
sumi - gorko piće
telk - semenke iz kojih se dobija ulje
term - žitarica koja može da se koristi u kuvanju cela, izmrvljena u
komadiće, ili samlevena u brašno
tugor - koren nalik na paškanat
var - bobice od kojih se dobija većina vina

ODEĆA I ORUŽJE
dugi kaput - kaput koji dopire do gležnjeva
inkal - kockasti simbol, sličan porodičnom grbu, koji je našiven na rukav
ili manžetnu
kebin - gvozdena šipka sa kukom na vrhu koja služi za hvatanje
protivnikovog noža, nose ih stražari

JAVNE PROSTORIJE
bol-kuća - ustanova koja prodaje bol i kratkotrajni smeštaj
boravionica - zgrada u kojoj se iznajmljuju prostorije, obično jedna soba
po porodici
kupaonica - ustanova koja iznajmljuje prostorije za kupanje i druge slične
usluge
varionica - proizvođač bola

NACIJE SAVEZNIČKIH ZEMALJA

Elajn - najbliža Kajrelija po položaju i kulturi, uživa blažu klimu
Kajrelija - dom Gilde
Lan - planinska zemlja koju nastanjuju ratoborna plemena
Lonmar - pustinjska zemlja, dom stroge Mahga religije
Vin - ostrvska nacija poznat po pomorstvu

OSTALI TERMINI
četvrdan - četvrti dan u nedelji
jutarnjik - doručak
kapa - novčići nanizani na štap u vrednosti sledeće više vrednosti novčića
podnevnik - ručak
simba asure - asure satkane od rogozine
slobodak - poslednji dan nedelje, neradan
tridan - treći dan u nedelji
 BELEŠKA O PISCU
Trudi Kanavan živi u Melburnu, u Australiji. Od kada zna za sebe
izmišlja priče o ljudima i mestima koji ne postoje. Njena prva kratka priča:
„Šapati dece magle” osvojila je 1999. god. Aurealis nagradu za najbolju
fantazi kratku priču. Kada se oporavila od iznenađenja, želela je da završi
fantastičan roman - koji - je - postao bestseler trilogija Crni čarobnjak:
Čarobnjačka gilda, Polaznica, Visoki gospodar za kojima je usledila još
jedna trilogija, Doba petoro. Godine 2006. god. ponuđen joj je sedmocifreni
iznos za četiri knjige od kojih je jedna prethodnica, a tri su nastavaci Crnog
čarobnjaka.
 1 U engleskom jeziku ne postoji razlike između oblika zamenice „ti“ i
„vi“, tako da Roten nije znao da li se pitanje odnosi samo na njega ili na celu
Gildu - prim. prev.