Ludvig van Betoven bio je nemački kompozitor na prelasku između era klasicizma i romantizma.

Među
njegovim najpoznatijim delima su "V", "VI" simfonija, ali i klavirska dela Mesečeva i Patetična
sonata. Uprkos tome što je potpuno ogluveo oko 1819 u tom periodu nastaju epohalna dela kao "Misa
solemis" i "IX" simfonija, čiji je deo "Oda radosti" - zvanična himna Evropske unije.

3а Елизу (нем. Für Elise) је назив једне од најпопуларнијих композиција Лудвига ван

Бетовена koja je mnogima poslužila kao nadahnuće za učenje sviranja klavira – dok je drugima bila
prva naučena melodija.

.Nije sasvim sigurno ko je bila Eliza, ali neki istoričari tvrde da je bila kompozitorova ljubavnica, dok
drugi tvrde da je pronalazač Betovenovih izgubljenih rukopisa pogrešno prepisao ime koje je zapravo
glasilo - Tereza. Drugi, pak, tvrde da je kompozicija posvećena Elizabeti Rekel Elizi, sopranu, a Betoven
ju je poklonio mladoj pevačici za rastanak.

Dok slušam ovu kompoziciju, čujem zvuke klavira čija melodija je než na, spokojna i umirujuća.
Prepoznajem istu takvu melodiju muzičke kutije koju nam je mama poklonila dok smo bile
sasvim male. Često smo se uz ovu muziku radovale, ali i uspavljivale.

Tokom daljeg slušanja melodija postaje malo dinamičnija, slož enija i donosi dozu sete i
uznemirenosti što kod mene budi pomalo tuž na osećanja. Pretpostavljam da je sama melodija oda
neuzvraćenoj ljubavi.

Rani zivot    i prvi muzicki koraci

Ludvig van Betoven decembar 1770 — Beč, 26. mart 1827) je bio nemački kompozitor koji
se smatra jednim od najvecih kompozitora svih vremena. Ali zna se da je rođen u Bonu na
Rajni. Njegova porodica se generacijama bavila muzikom. Betovenov otac, je bio pevač na
dvoru, a davao je i časove klavira i violine kao dodatni izvor prihoda. Tako da mozemo
zakljuciti da Betoven potice iz muzicke porodice i da je to uticalo na njegovo kasnije
profesionalno bavljenje ovom umetnoscu.

Rano je zavoleo muziku, pa je učio da svira klavir, violinu, flautu i orgulje. Već sa 13 godina
postao član kneževskog dvorskog orkestra. Ne moze se reci da je Betoven imao srecno
detinjstvo. Njegov otac, odan piću i grube naravi, silio ga je već od četvrte godine da
provodi sate i sate vežbajući na klaviru, zeleci da od njega napravi novog Mocarta. Prvi javni
nastup Betoven je imao sa 8 godina.

Otac je malog Ludviga ispisao iz škole kada mu je bilo tek jedanaest godina. To je bila velika
šteta za Betovena koji je kasnije sa mnogo muke nadoknađivao sve što mu je nedostajalo u
obrazovanju. 
Betoven već sa dvanaest godina komponuje svoja prva dela. Betoven je poceo i sa davanjem
privatnih casova u imucnijim porodicama, sticuci na taj nacin znacajna poznanstva kja ce mu
pomoci kasnije u zivotu.
Betoven je takodje saradjivao sa Mocartom, koji mu je bio jedan od ucitelja. Betoven je
ostao bez majke sa 17 godina i obaveza uzdizanja dva mlađa brata pala je na njega. Posle
majčine smrti otac se odao raspusnom životu, izgubio zbog toga posao, a briga oko kuće i za
mlađu braću prešla je na malog Ludviga. Muzika kojoj je već tada služio predanošću zrelog
čoveka i umetnika, pomogla mu je da prebrodi teškoće tog vremena. Upisao se na
univerzitet, što takodje svedoči o njegovoj zainteresovanosti za filozofske i politicke
probleme vremena, mada studije zbog porodičnih neprilika nije mogao da završi.

Za razliku od većine svojih savremenika, nije želeo da radi za crkvu, već je postao slobodni
muzičar, koji je živeo od javnih nastupa, prodaje svojih dela i donacija aristokrata koji su
prepoznali njegov talenat. Bio je jedan od retkih  umetnika koji je, upravo, ziveo od svog
stvaralastva.
Kada je 60-godišnji Hajdn na putu u London doputovao i u Bon, hteo je upoznati i čuti
mladog muzičara Betovena o kome se dobar glas već bio proširio celom zemljom. Ohrabren
Hajdnovim laskavim priznanjem, Betoven je odlučio da napusti rodni Bon i da se preseli u
carski Beč, tada središte kulturnog života Evrope. 

Odlazak, zivot u Becu i suocavanje sa bolescu

Betovenovo najlepše stvaralačko doba obeležila je i jedna nesreća, koja se ubrzo pretvorila
u još veći podsticaj za njegovo umetničko stvaranje. Sa nepunih 26 godina veliki kompozitor
počeo je gubiti sluh, zbog čega je godine morao okončati pijanističku karijeru.
Pri pojavljivanju prvih znaka gluvoće, zid koji ga razdvaja od sveta zvukova postaje sva veći
i on proživljava tešku psihičku krizu. Bolest oba uha se postepeno pogoršavala tako da
uskoro nije čuo nijedan od onih muzičkih tonova koje je sam stvarao i napisao. Ali je
Betoven bio strpljiv i uporan i snosio je hrabro svoju tešku nesreću. Već tada ga muči sve
osetljivija slabost sluha, ali je u tom periodu komponovao svoje najpoznatije simfonije
(napisao ih je ukupno devet) i klavirske koncerte (ukupno pet).
 
Ali ljubav prema umetnosti i snažan etički temelj njegove prirode pomažu mu da smogne
snagu i nastavi borbu sa sudbinom. Tada započinje novi period u njegovom stvaralaštvu, pa
se taj period naziva drugom fazom Betovenovog stvaralaštva, koja je ujedno bila i daleko
plodnija. Tada nastaju njegova najznačajna dela, poput simfonija (od druge do osme),
klavirskih sonata (od op. 27 do op.90) i drugih dela. 
 
Tako da većinu svojih dela Ludvig van Betoven je napisao potpuno gluv, oslanjajući se na
svoj apsolutni sluh, uz izuzetno veliku volju i koncentraciju.
Uprkos sve izražajnijoj gluvoći, on ima želju da svira i diriguje. Teško podnosi izolaciju.
Utočište je često tražio u prirodi, govorio je kako više voli stabla nego ljude. Na kraju, sa
prijateljima je mogao komunicirati samo preko sveščica. One su ostale kao dragoceno
svedočanstvo o mislima velikog majstora, i u nekoliko navrata su izdavane i prevođene na
druge jezike.

Najpoznatija Betovenova dela su: V, VI i IX simfonija, “Misa Solemnis”. Od klavirskih dela

najpoznatija su: “Za Elizu”, “Patetična sonata” i “Mesečeva sonata”.  Jedina opera koju je
komponovao je “Fidelio”.