СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Нумеричка анализа и дискретна математика

Тема: ИНТЕРПОЛАЦИЈА
 САДРЖАЈ

1.УВОД...........................................................................................................................................2
2. ПРОБЛЕМ АПРОКСИМАЦИЈЕ..............................................................................................3
2.1. Лагранжов (Lagrange) облик интерполационог полинома..............................................4
2.2. Њутнова (Newton) интерполациони полином..................................................................9
за неједнаке размаке..................................................................................................................9
2.3 Грешке интерполационог полинома................................................................................11

1
 1.УВОД

Реч интерполација,интер значи ,,између",а полација значи ,,тачка".Било које

средство израчунавањ нове тачке измећу две или више постојећих тачака
назива се интерполација.У нумеричкој анализи овај израз користи се за
поступак који се између две познате вредности неке фунције умеће нека нова
обично једноставнија фунција тако да ова вредност не одступа од дате за
више од неке жељене границе.Основни проблем интерполације је
егзинстенција функције која у тачкама x K има задате вредности fk.Тачке (xk,fk)
називамо чворовима интерполације,а функцију f интерполационом
функцијом.Због једноставности полиномске функције појам интерполације се
најчешће односи на интерполацију реалне функције алгебарским
полиномом.Најједноставнији облик интерполационог полинбома је P (x)= a0
m
+a1x...am x .Познати су лагранжов интерполациони полином као и Њутнов

интерполациони полином у инжињерству и науци барата се са мноштво

бројева и тачака на графиконима,који се добијају у узроквањем или
експеритисањем те се настоји конструисати функцију која приближно
одговара свим тачкама на графикону.Ово се назива прилагођавање криве или
регресиона анализа.
Интерполација је посебан случај прилагођавање крије, у којем функције мора
тачно проћи кроз задате тачке на графикону.
Другачији проблем који је уско везан за интерполацију,је апроксимација
компликоване функције преко једноставније функције.Предпоставимо да
познајемо функцију али да је она превише комплексна како бије ефикасно
израцунали.Тада моземо изабрати неколико познатих тачака изкомпликоване
функције правећи прегледну таблицу и покушавамо интреполисати тачке
како би конструисали јеноставнију функцију.Наравно када користимо
једноставнију функцију како би израчунали нове тачке на графикону,обично
не добијамо исти резултат као што би добили код оргиналне функције,али у
зависности од домета проблета и мотода интерполације којег смо
користили,добијена једноставност може надокнатити грешку.Потребно је
споменути да постији друга разлицита вгрста у математици названа ,,
интерполација оператора“.

2
 2. ПРОБЛЕМ АПРОКСИМАЦИЈЕ

Проблем апроксимације састоји се у томе да се дата функција f (x )

дефинисана на интервалу (a,b) замени са одговарајућом тачношћу неком
другом функцијом из одређене класе функције. Потреба за апроксимацијом
јавља се у разним ситуацијама, а ми ћемо навести две најважније.
1. Функција f ( x ) задата је табелом, односно познате су нам вредности
функције само у коначном броју тачака из интервала (a,b). Да би смо
могли, на пример да израчунамо вредност функције у некој тачки
интервала (a,b) која није задата у табели, да израчунамо приближно
интеграл или извод, налазимо најпре одговарајућу апрокцимациону
функцију.
2. Познат је аналитички израз функције f ( x ) али је веома сложен. У том
случају образје се табела вредности функције у коначном броју тачака,
па се на основу ових познатих вредности налази одговарајућа
једноставнија апроксимациона функција.
Најчешће се као апроксимационе функције користе: полиноми,
тригонометриске функције, експоненцијалне и рационалне функције.
До апроксимационе функције ( на основу табеле података ( xi, yi ) i=1 ,. ..,n )
долазимо на разне начине. Споменућемо два највише коришћена модела
апроксимације:
1. Интерполација и
2. Апроксимацију методом најмањих квадрата.
Прво ћемо се упознати са интерполацијом, и то са интерполацијом помоћу
полинома. Наиме, график непрекидне функције можемо до жељене тачности
да апроксимирамо параболом одговарајућег степена, а аналитички израз
којим се задаје парабола је управо полином.
Апарат интерполације полинома био је један од најважнијих апарата
нумеричке анализе. Његова улога у нумеричкој анализи аналогна је улози
Тејлорове формуле у класичној анализи.

3
 2.1. Лагранжов (Lagrange) облик интерполационог полинома

Нека је f (x) реална функција дефинисана на интервалу (a,b) и нека су у

тачкама x 0 , x1 , x 2 , .. . .. .. , x n ( x i≠x j za i≠ j) интервала (a,b) дате вредности

функције f ( x i ) (i=0,1,2 ,. .. , n ) . Желимо да нађемо полином P( x) степена не

већег од n који задовољавауслове:

P( xi )=f ( x i ) , i=0,1,2, . .. .. n (2.1)

Тачке хi, i=0,1,2,....., n називамо чворовима интерполације. Геометријски то

значи да тражимо параболу y=Pn( x ) која пролази кроз задани скуп тачака
M i ( x i , y i ) ( i=0,1, . .. . n ) .

Слика 1

Најједноставније је поћи од полинома степена n

Pn ( x )=c 0 +c1 x +c 2 x +.. . .. ..+c n x n (2.2)

4
са произвољним којефицијентима ci (i=0,1,..... ..,n) . Услов да парабола
y=Pn ( x) пролази кроз тачке Mi (i=0 .1 , .. . .. , n) даје n+1 једначину са
n+1 непознатих којефицијената. На тај начин добија се систем од n+1
линарне једначине облика:
c 0+c1 x 0 +c 2 x 2 +....+c n x n =f ( x 0 ) ,
0 0
c 0+c1 x 1 +c 2 x 2 +....+c n x n=f ( x1 ) ,
1 1
.................................................................
c 0+c1 x n +c 2 x 2 +....+c n x n =f ( x n )
n n (2.3)

Да би систем (5.3) имао јединствено решење мора детерминанта система да

буде различита од нуле. Ова детерминанта, позната под именом
Вандермонова детерминанта, гласи:

n
|1 x . . . . x | 1 x . . . . x | . . . . . . . . . . . . ¿|¿
Δ=¿ 02 0n ¿ 12 1 ¿ ¿¿
¿ (2.4)

Очигледно је да је детерминанта (5.4) различита од нуле ако су тачке x i

међусобно различите. Према томе ( због x i≠x j za i≠ j ) систем (2.3) има
јединствено решење по непознатима c 0 ,c 1 ,.....,c n па се добија полином (2.2)
чији график y=Pn ( x ) пролази кроз n+1 тачку Mi , i=0,1,......,n који се
назива интерполационим полиномом.
Дефиниција2.1 Нека је дата реална функција f ( x ) i n+1 тачка
x 0 , x1 ,......, xn из (a,b), при чему је x i≠x j za i≠ j . Тада постоји само један

интерполациони полином степена ¿ n који интерполира функцији f ( x ) у

тачкама x 0 ,........,x n .
Овакав прилаз проблему интерполације захтева решавање линеарних
једначина (2.3) што није нимало једноставно. Стога, да бисмо ово избегли
размотрићемо једноставнију методу израчунавања којефицијената, познату
под именом Лагранжова метода.

5
Дефинишимо најпре Лагранжове полиноме Lk ( x ) на следећи начин:

Lk ( xi )=¿ {1 za i=k ¿ ¿¿¿

(2.5)

Пошто полином Lk ( x ) има n различитих корена x 0 , x1 ,x 2 ,....., x k−1 , x k+1 ,......, x n ,

може се написати у облику

¿ i≠ k ¿ ¿ ¿ ,¿
n (2.6)

где је Ск константа, коју треба одредити из услова (2.5). Како је Lk=(x k )=1,
то је за x=x k .

¿ i= k ¿¿¿¿
n
одакле је

¿ i≠k ¿¿¿ ¿¿,¿

n
или
1
Ck= .
( x k −x 0 )( x k −x 1) . .. .. . ( x k −x k−1)( x k −x k +1) . .. . . ( x k−x n )

Стога полиноми Lk ( x ), za k=0 .1 . 2... . .. n , имају облик

¿ i≠ k ¿¿¿¿
n (2.7)

За налажење Лагранжових полинома Lk ( x), k=0,1,2,.....n може се формирати

табела 1.

6
 Табела 1

Ако сада формирамо линеарну кобинацију полинома Lk ( x ) са константама

f ( xk )
, добићемо:
n n
Pn( x )= ∑ Lk ( x ) f ( x k )=∑ ¿ ¿ ¿
k =0 ¿
n (2.8)

Полином Pn(x ) је полином степена не већег од n. При томе је за

x=xi ( i=0,1,2 , .. .. . ., n ) :
n
Pn=( x i ) = ∑ Lk ( x i ) f ( x k ) =f ( xi )
k =0 .

Полином (2.8) са Lk ( x) дефинисаним помоћу (2.7) назива се Лагранжовим

обликом интерполационог полинома или краће Лангражов интерполациони
полином.

Задатак 2.1 Одредити Лагранжов облик интерполационог полинома кроз

чворове интерполације дате у табели:

7
 x 0 1 3
| || || |
f ( x) 4 3 −2

Решење 2.1 Лагранжов интерполациони полином у овом случају има три

члана, па је, према (2.8).

( x−x 1 )( x− x 2 ) ( x−x 0 ) ( x−x 2 ) ( x−x 0 )( x− x 1 )

P2 ( x )= f ( x0 )+ f ( x1 ) + f ( x 2)
( x 0 −x 1 )( x0 −x 2 ) ( x 1−x 0 ) ( x 1−x 2 ) ( x 2−x 0 )( x 2 −x1 )

Па према горњој табели је

( x −1 )( x−3 ) ( x−0 ) ( x−3 ) ( x−0 ) ( x−1 )
P2 ( x )= ⋅4+ ⋅3+ ⋅(−2 )
( 0−1 )( 0−3 ) ( 1−0 ) ( 1−3 ) ( 3−0 ) ( 3−1 ) =

па је

4 x 2 −16 x+12 3 x 2 −9 x x 2 −x −3 x 2−3 x +24

P2 ( x )= + − =
3 2 3 6

Или коначно
2
x x
P2 ( x )=4− −
2 2

8
 2.2. Њутнова (Newton) интерполациони полином
за неједнаке размаке

Видели смо да Лагранжов облик интерполационог полинома захтева велика

израчунавања. Поред тога, Лагранжов облик има и други недостатак. Наиме,
ако треба да се повећа број чворова интерполације, а тиме и степен
интерполационог полинома, онда код Лагранжовог облика треба поново
вршити итд. Лако је видети да је
A 2 =f [ x 0 , x 1 , x2 ]
Аналогно подељен коначне разлике к-тог реда дефинишемо са

f [ x i+1 , x i+2 ,. .. . .. .. . xi+k ]−f [ x i , xi+1 , .. . .. . , x i+k−1 ]

f [ x i , x i+1 , .. .. .. . .. x i+k ]=
x i+k −x i (2.9)
Па се лако може показати да је

A k =f [ x 0 , x 1 , .. . .. . , x k ] , k=1,2 , .. ..
(2.10)
Према томе, подељена коначна разлика к-тог реда је подељена разлика
подељених коначних разлика k−1 -вог реда.
Ако се f [ x 0 ]=f ( x0 ) означино подељњну разлику нултог реда, онда
према ( 2. 10 ) , za k =n следида је

Pn(x )=Pn−1 ( x )+( x−x 0 )( x−x 1 ). .. .. . .( x−x n−1 )f [ x0 , x 1 . .. .. . ., x n ] ,

одакле се индукцијом добија

Pn( x )=f [ x 0 ] +( x−x 0 )f [ x 0 , x 1 ] +( x−x 0 )( x−x 1 )f [ x 0 , x 1 , x 2 ] +. .. .+

+( x−x 0 )( x−x 1 ). .. . ..( x−x n−1 )f [ x 0 , x 1, . .. . .. . . ., x n ] .
(2.11)

9
Полином дефинисан релацијом (2.11) преставља Њутнов облик
интерполационог полинома за неједнаке размаке или краће Њутнов
интерполациони полином за неједнаке размаке, и он се може написати у
облику:
n i−1
Pn(x )=∑ f [ x 0 , x 1 . .. .. .. x i ]⋅∏ ( x−x j ) ,
i=0 j=0

где је
i−1
∏ ( x−x j )=¿ { ( x−x 0)( x−x 1) .. .. . .. ( x−x i−1 ) , za i>0 ¿ ¿ ¿ ¿ ¿
j=0

Према томе за добијање Њутновог облика интерполационог полинома(2.10)

потребно је израчунати подељене коначне разлике првог, другог, трећег, до
n-тог реда. Ова израчунавања могу се извршити помоћу табеле подељених
разлика.

Табела 2

Табеле 2 може се формирати колона по колона према релацији (2.9) па се

може формулисати следећи алгоритам:
Алгоритам 2.1 За дате прве две колоне Табеле 5.2. које садрже x 0 , x1 ,.......x n
и одговарајуће вредности f [ x 0 ] , f [ x 1 ] . .. .. . f [ x n ] израчунати

f [ x i+1 , x i+2 . . .. .. . xi+k ]−f [ x i , x i+1 . .. .. .. . xi+k −1 ]

f [ x i , x i+1 , .. .. .. , x i+k ]=
x i+k −x i
за i=0,1,........,n−k , k=1,2.....n.

10
 f [ x0 , x1 , x2 , x3 ]
Тако на пример за формирање треба поделити разлику
f [ x 1 , x 2 , x 3 ]−f [ x 0 , x 1 , x 2 ] sa x3 −x 0
што је подвученим линијама означено у
табели 2.
Када је формирана табела подељених коначних разлика, онда се формирање
Њутновог облика интерполационог полинома (2.11), треба узети вредности
f [ x 0 , x 1 ,. ..... . ., x i ] i=0,1.....,n
за (подвучени елементи). За израчунавање
приближне вредности функције f (x ) у тачки x=x могу се сада користити
интерполациони полиноми Pk (x ) степена не већег од k који интерполирају
функцију f (x ) у тачкама x 0 , x1 .....x k . За ове сврхе Њутнов облик
интерполационог полинома (2.11) је веома погодан.

2.3 Грешке интерполационог полинома

Вредности интерполационог полинома се поклапају са вредностима дате

функције f (x ) у чворовима интерполације x 0 , x1 ......, x n . Међутим, у
општем случају, вредности полинома се разликују од вредности функције
f (x ) у свим осталим тачкама. Изузетак је само ако је функција f (x ) баш
полиномом степена не већег од n. Тада су f (x ) и интерполациони
полиноми идентични. Према томе, ако користимо интерполациони полином
да бисмо израчунали приближну вредност функције f (x ) у некој тачки
различитој од датих тачака x 0 , x1 ......, x n , поставља се питање шта можемо
рећи о тачности апроксимације.
Грешка која се чини када се израчунава вредност функције f (x ) у некој
тачки х састоји се из три дела: грешке методе, грешке услед заокруживања и
неотклоњиве грешке. Грешка заокрживања настаје у процесу рачунања када
се у неким корацимарачунања врши заокруживање међурезултата.
Неотклоњива грешка настаје ако су дате приближне вредности f (x i ) у
чворовимаинтерполације. Мићемо овде посматрати само грешку методе.

11
Кроз n+1 тачку M i ( xi , f ( xi ) , i=0,1 ,. . .. . , n јасно је да можемо конструисати
много кривих. Ако је функција f (x ) која се интерполира полиномом Pn ( x)
, такође полиномом степена n онда је:

f (x )−Pn( x )≡0

Међутим ако f (x ) није полином, онда се јавља разлика

f (x )−Pn( x)=e n (x )

која зависи од х али и од саме функције која се интерполира. Ова разлика,

која уствари преставља грешку, једнака је нули само у тачкама
x 0 , x1 ,........, x n . Према томе, функција e n ( x) карактерише тачност
апроксимације функције f (x ) полиномом Pn(x ) и назива се грешком
интерполације или остатком интерполације. Оцену ове грешке можемо
извршити под условима следеће дефиниције.
Дефиниција 2.2 Ако је функција f (x ) непрекидна на (a,b) и
диференцијабилна n+1 пута у интервалу (a,b) који садржи чворове
x 0 , x1 ,........, x n , тада за свако x∈ [ a ,b ] постоји тачка ξ ∈ ( a , b ) тако да је:

e n ( x )=
∏ n+1( x ) f ( n+1) ( ξ )
( n+1 ) ! (2.12)
где је
∏ n+1( x )=( x −x0 )( x−x 1) . .. . .. .. ( x−x n ) .

Задатак 2.2 Саставити табелу вредности функције f (x )=sin π x у тачкама

1 1
x 0=0 , x1 = , x2 = ,
6 2 а потом одредити Лагранжов интерполациони
π
sin
полином. Приближно израчунати и оценити грешку. 3
Решење 2.2 Пре свега напишимо табелу са одговарајућим вредностима
функције f (x )=sin π x :

12
 1 1
x 0 6 2
| || || |
f ( x) 0 1 1
2
Лагранжов полином ће, према (2.8) гласити

( x−x 1 )( x−x 2 ) ( x− x0 )( x−x 2 ) ( x −x0 )( x−x 1 )

P2 ( x )= f 0+ f 1+ f2
( x 0 −x 1 )( x0 −x 2 ) ( x 1− x0 )( x 1− x2 ) ( x 2 −x0 )( x 2 −x1 )
Заменом одговарајућих вредности из табеле добијамо:
1 1 1 1
P ( x )=
( x− )( x − )
6 2
⋅0+
x ( x− )
2 1
⋅ +
x ( x− )
6
⋅1 .
2
1 1 1 1 1 2 1 1 1
(− 6 )(− 2 ) 6 ( 6 − 2 ) 2 ( 2 − 6 )
Одавде, после сређивања добијамо:
7
P2 ( x)=−3 x2 + x .
2
π 1
P2 ( x), sin x=
Израчунајмо сада помоћу 3 . Одавде је 3 па имамо

π 1 1 7 1 1 7 7−2 5
sin
3 3 ()
≈P 2 =−3⋅ + ⋅ =− + =
9 2 3 3 6 6
= =0 . 8333. . .. .
6
Грешке ове апроксимације ће, према (1.12) гласити:

f (x )=sin π x , f , ( x )=π cos π x , f ,, ( x )=−π 2 sin π x,

1
f ,,, ( x)=−π 3 cos π x , x = pa je greska
Овде је 3,
1 1 1 1 1
− ( )( )
−
1 3 3 6 3 2
()
e2 =
3 6
(−π 3 cos π ξ ) , ( 12 ) .
ξ∈ 0,

Како је |cos π x|≤1 за свако х то је:

1 π 3 cos π ξ π 3 31 .006277
()
|e 2 |=|
3 3⋅6 3
|≤ 3 =
3⋅6 648
=0 . 04785<0 . 5⋅10−1 .

13
 π
sin ≈0.833 . .. .
Овај израз за грешку нам казује да је у апроксимацији 3
сигурна ( у ужем смислу ) само цифра на правом децималном месту, па
π
sin ≈0 .8 .
можемо писати: 3
Задатак

f (x)
За функцију дата је табелом
x f Δf Δ2f Δ3f Δ4f
x −1 0 1 2 3 -1
| || || || || | -1 1
f ( x) 1 0 0 1 1а -1 1 проксимирати ову
0 0 0 1 0
функцију (1,2) Њутновом
унтерполиномом и 1 0 1 2 2 на основу тога
0
израчунати 2 1 приближну
,,
вредност f (0 ) . 3 1

Δ fo Δ2 fo Δ n fo
I Pn(x )=fo+ ( x−x 0 )+ ( x−x 0 )( x−x 1 )+. . .. ..+ ( x−x 0 ). .. . .( x−x n−1 )
1 !h 2! h2 n !h n
2 3 4
h=1 ; fo=? ; Δ fo=1 ; Δ fo=1 ; Δ fo=0 ; Δ fo=2 ;
1 2
P2 ( x)=1−( x+1)+ (x+1 )x− (x+1 )( x−1)( x−2)
2! 4!
1 4
P4 ( x)= ( x +2 x3 +7 x 2−8 x )
12
Δ fn Δ2 fn Δ n fn
II Pn( x )=fn+ ( x−x n )+ ( x−x n )( x−x n−1 )+.. . ..+ ( x−x n ).. . ..( x−x n )
1 !h 2! h2 n ! hn
2 2 3 4
f 4 =1 ; Δf 4 =0 ; Δ f 4 =0 ; Δ f 4 =1 ; Δ f 4 =−2 ; Δ f 4 =−2 ;

14
 1
f ,, (0 )= (−12 x 3 +12 x 2 +14 )
12
14 7
f ,, (0 )≈P4 = =
12 6

15