..

i Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj,
kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara… “ Zauvek?” pitala je
uplašeno… 
O, ne ,ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji… 
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci
gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom
Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest,
ko ce ga znati? 
Ali naicice cerga tog leta, i to ne Meckari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego
Veseli Sviraci Tužnih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih
stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu
racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna
viola. 
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda necija, možda proseda, možda bez
ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći
ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. 
A ulicom ce upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero
na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu
Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš… 
I zaplakaceš istog casa… 
I najzad shvatiti koliko sam te voleo…

U tom trenutku, moj svet je stao... Oci su se napunile suzama, izgubio sam glas
a srce je lupalo sve jace... Bio je to najgori dan u mom zivotu... 
Znao sam da sam kriv, znao sam da gubim nesto najdragocenije sto sam ikada
imao... 
U glavi hiljadu misli, a knedla u grlu, ne mogu progovoriti... Ne mogu... Ne znam
kako objasniti, kojim recima, kako naci nacin da mi poveruje kad sve aludira na
to da sam kriv. 
Zeleo sam da je to samo ruzan san... 
Kriv sam, priznajem... ali kako da prihvatim to da bez nje necu moci, da moj zivot
nece smisla bez nje... 
I sada shvatam da zaista nema... Ostaje mi nada da ce me bar jos nekada
pozeleti zagrliti kao sto ja zelim bar jos jednom zagrliti nju... Moju malenu.

Najbolje je kada nekoga imate u potpunosti. Ako to nije moguće, onda ga je

najbolje u potpunosti izgubiti. Najveća greška koju možeš napraviti je čuvati
nekoga ko je tebe već pustio... Nemoj nikoga čekati. Ako netko tvoje prisustvo ne
smatra svojim dobitkom, nemoj ni ti njegovo odsustvo smatrati svojim gubitkom..
"A sad da ti kažem zašto sam se vratio tako brzo. Zato što sam te poželio, zato
što nije brzo, zato što nije važno da li je brzo, a ako ti je brzo i ako ti je važno da li
je brzo, onda mi se nisi obradovala."

"Vidiš, još mislim dobro o tebi, i želim da se ponekad probudiš usred noći, i da
dugo sediš prekrštenih nogu na postelji, mučeći se kajanjem i stidom, zbog
mene.
Ali, neka ti je bogom prosto, nisi ti birao svoju sitnu dušu, dali su ti je, ne pitajući,
došao si na red kad drugih, boljih, više nije bilo. Alahemanet, čovječe kao i svi
ostali, koji čine zlo ali ga ne smišljaju. Od onih drugih, koji zlo smišljaju i
određuju, neka Bog sačuva i tebe i mene."
(Tvrđava)

 “Možda bi trebalo da ih mrzim,ali ne mogu. Ja nemam dva srca,jedno za

mržnju,drugo za ljubav. Ovo što imam,sad zna samo za tugu. Moja molitva i moja
pokora,moj život i moja smrt,sve to pripada Bogu, stvoritelju svijeta. Ali moja
žalost pripada meni.” M.Selimovic

Ostala su mu za opravdanje i utjehu samo tri razloga: sudbina koja je jaca od nas,
njegovo pravovremeno upozorenje da se cuvam djavola u sebi, i nada da cu mu na
kraju reci grubu rijec. Sacuvace je u srcu kao hamajliju, u sjecanju kao lijek, u
savjesti kao opravdanje. Ako naidje kajanje, jer covjek nije gospodar svojih
postupaka. A mozda bi mu posluzila kao razlog za pozlijedjenost. Zlata bi mu
vrijedila ta gruba rijec, ta tvrdinja u koju bi se mogao ukopati. 
Ostavicu mu opravdanje sudbinom, mada ta sudbina ima ime i prezime, i mada u
tu sudbinu ulazi i njegov kukavicluk. Ostavicu mu i utjehu sto me unaprijed
upozorio da se cuvam, a ja ga nisam poslusao, tu je zaista u pravu. Ali mu ne dam
zadovoljstvo da se opere mojom grubom rijeci, toliko nije zasluzio.#Mesa

Anamaria je slagala da sam na nekom putu, to sam ukapirao? Na kratkom putu,

svom srećom? Mogla me je poslati i u Johanesburg, zarđalom rumunskom
teretnom lađom, kakva ume da bude...
Ali, shvatam je...
To joj je svakako bilo lakše nego da mamici prizna da smo se rasturili, pa da
onda sluša kako ova sastavlja nekrolog našoj vezi ''koja od početka nije valjala,
koja je ionako došla do jedne tačke kad se nešto mora promeniti, koja je bila
pravo mučenje za oboje, koja je... koja je... koja je...''
Mogu li da pomognem?
Koja je retki prozirni biser. Suzica uvređenog anđela...
Odjek pahulje...
Mala nevidljiva zvezda...
Koja je jedini suvenir koji ću spakovati na dno sebe kad se jedne jeseni otisnem s planete
Zemlje...

"Sve bi se u životu moglo izdržati za kratko, i da budeš dobar, i hrabar, i pažljiv,

ali život ne traje kratko, a ništa ne može postati teško kao obaveza koju sam sebi
nametneš u jednom času slabosti ili oduševljenja. Stid te da odustaneš, muka da
istraješ, a nemaš koga da psuješ, jer si sam sebe natovario."
(Tvrđava)