Professional Documents
Culture Documents
Časopis Buktinja Br. 71-72/2021.
Časopis Buktinja Br. 71-72/2021.
71-72
БУКТИЊА
часопис за књижевност, уметност и културу
број 71-72/2021
Издавач
Крајински књижевни клуб
Трг Ђорђа Станојевића 17
19300 Неготин
телефон: +381(63) 8054-054
електронска пошта: krajinskiknjizevnik@gmail.com
Уредник
Саша Скалушевић
Редакција
Радојка Плавшић
Марко Костић
Власта Младеновић
Милош Петковић
Издавачки савет
Иван Томић
Ведран Младеновић
Милош Златковић
Фотографије на корицама
Предраг Трокицић
Фотографије у часопису
Неготин на старим фотографијама
Штампа
Пресинг издаваштво, Младеновац
kr.presing@gmail.com
Тираж
500 примерака
Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући
финансијској подршци Општине Неготин.
2
САДРЖАЈ
РАСКОВНИК ........................................................................... 5
Бојан Васић ........................................................................................ 5
Владана Перлић ................................................................................ 9
Зоран Крстић ................................................................................... 16
Раде М. Шупић ................................................................................ 21
Омер Ћ. Ибрахимагић ................................................................... 24
Валентина Новковић ..................................................................... 27
Стеван Д. Јовановић ...................................................................... 31
Ђорђе Симић ................................................................................... 33
Зоран Антонијевић ......................................................................... 35
Коста Косовац ................................................................................. 38
Антеј Јеленић .................................................................................. 41
Жељка Гавриловић ........................................................................ 47
МЕМЕNТО ............................................................................... 51
ДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ НОВИЦЕ ТАДИЋА ................ 51
Новица Тадић: Биографија, Поезија............................................ 51
Драган Хамовић: НОВИЦА ТАДИЋ (1949-2011)
ПЕСМЕ КАО ПОКАЈАЊЕ............................................................. 69
Jован Делић:
НАД ГРОБОМ ПЕСНИКА НОВИЦЕ ТАДИЋА ........................ 73
ЗУБЉА......................................................................................... 76
Предраг Црнковић: МОЈ ДИДА ЧЕТНИК I део ....................... 76
Николина Зобеница: ГДЕ ЈЕ ЂАВО ........................................... 93
Павле Зељић: ПРИЧА О ИСАKУ ................................................. 96
Радмила Војиновић: ШЉИВА-ПЛАВЕ
ХАЉИНЕ НА ТУФНЕ .................................................................... 99
Лори Стејн: ТРИ ПРИЧЕ ............................................................ 104
Федор Марјановић: НЕПРИЈАТЕЉИ ...................................... 107
Јадранка Миленковић: ИЗБАЦИВАЊЕ СЕРВЕРА;
МИШЕВИ У ПИСАРНИЦИ ....................................................... 113
3
71-72
4
РАСКОВНИК
Бојан Васић
ЛИПА
КЕСТЕНОВИ
5
71-72
БАГРЕМОВИ
6
СУНЦОКРЕТИ
СЛЕГАЊЕ КОМПОСТА
7
71-72
КОРОВ
8
Владана Перлић
ЗАГУБЉЕНА ПОШТА
АСИМПТОТЕ
9
71-72
10
прими ме, саша!
прими ме насилно и без трунке њежности
као да смо два устрептала тинејџера
два мала гмаза која моле да буду
згњечена петом неке госпође
желим ужас и болест и гадост
ако на наше жудње не повраћају сви око нас
зашто и чему то? само ме најдубља гроза испуњава
само страва и пакао могу да ме смире
у овој ноћи расплесаних демона.
ТРАНССИБИРСКА ПРОЗА
Драга Клара,
Часови клавира су се исплатили. Сада могу поуздано да
Констатујем да ми прсти много музикалније мрзну на
Хладноћи. Поздрави мужа, надам се да се свако јутро
Буди са шаком косе на јастуку. Иначе нисам тако озлојеђен,
Али влак нам од јутрос дрежди усред недођије затрпан снијегом,
Док моје руке постају све мелодичније. Госпођа преко
Пута пјевуши Шуберта и туче мужа кад овај захрче. То смо
Могли бити ми, али теби не смета ћелавост. Овако, љуби
Ћелу, Клара, љуби усијану ћелу, а кожа на мојим шакама
Нек пуца од промрзлина првог степена. Тако бих волио
Да се у мом купеу деси неко уморство. И да жртва,
Ни мање ни више, будем ја. Кладим се да би онда дотрчала
Дрито као каква Косовка девојка, као Марија Магдалена
Са црвеним јајима. Авај, пусте маштарије! Сигурно си поново
Скотна, мијењаш пелене малом и остале чари буржоаске среће,
Док ја већ по трећи пут крпим исти пар ципела изанђалих од
сеоских
Путева и индијских палуба. Волио сам те, Клара, али ти си рекла
„морам
Да напудеришем нос“ и побјегла кроз прозор тоалета. Сљедећи
пут
Сам те видио пред олтаром. Премишљао сам се на трен да ли да
Прекинем вјенчање као у америчким филмовима, али у стварности
Поп никад не пита има ли ко шта против него само гледа да отаља
11
71-72
најдража ана,
не прође ниједно вражје љето а да не
помислим на твоје вјечно хладне руке,
занимљивост коју сам открио оног изузетно
топлог маја у кину козара када сам ти пружио
двије карте за мизери, на шта си ти узмакнула односећи
своје клима-руке даље од мене у таму кино-сале,
држећи се под руком с неким никоговићем, сељачићем,
с неким чије бих сједиште 4 ред 7 ја много боље попунио.
сљедећи пут добила си гратис кокице и једно лизало, иако ме је
то коштало посла, јер илија мој шеф каже да се кокице не
поклањају свакој риби на чије сике га понекад бацам и да би
клипан у мојим годинама требало да зна боље. добро,
нисам због тога изгубио посао, већ зато што сам му у бутину
забио швицарски нож. јебига, ја сам деликатан цвјетић и не
подносим
да ме газе, шта има ново код тебе? лишће поново личи на твоју
косу и по томе знам да ускоро излазим одавде. надам се да се не
љутиш због незгодица које смо имали у прошлости. као оно са
твојим псићем. стварно ми је жао због тога, али упозорио сам га
два пута, а он није престао, не, он је морао да провоцира, да лаје
и лаје и лаје, да ме излуђује, а тог дана сам био мало живчан,
накриво
насађен и, уосталом, ниси ме ни питала да ли сам попио прву каву.
купићу ти новог ако желиш, љепшег и већег и толико послушнијег
да ће ти бити драго што си се ријешила оне старе буваре. часна
ријеч.
само ми врати руке, своје клима-хладне руке, јер глобално је
загријавање,
12
јесте, јесте, зар не гледаш вијести, ана? моје грознице постају све
горе,
мајка ми је јуче мјерила температуру и гдје год да стави своје
светачке руке
оно пече и да не знам да сам и сâм светац, рекао бих да сам
у паклу.
DOLCE VITA
II
13
71-72
III
IV
VI
14
и мислила на брезе, непролазне, непрегледне
брезе.
Није ме било страх.
15
71-72
Зоран Крстић
NASSTASJA
Затворили смо се у
своје биртије:
сваку вечер у њих
добровољно улазимо,
као кокоши у
кокошињац.
Чврсто увјерени да
немамо баш много избора,
заглавили смо у
тврдом ткиву града,
као савијени чавли у
квргавој дасци.
Пићенце у чашицама
има боју
загађеног равничарског потока.
Мисли су
рибе на издисају:
плутају без кисика.
Наше су приче
налик
кружењу воде:
увијек једно те исто,
увијек низање луђачких,
тобоже јуначких дјела.
16
Млада нам ноћ
прориче
смрт од смрзавања
у хладној кући,
а прије тога
ход у колони
оваца за клање,
кроз творничку порту.
Кад се затвори
наш за вечерас одабрани локал,
или кад останемо без новца,
селимо се у гајбу
гостољубивог пријатеља:
имао је срећу да му
рано умру родитељи,
а женио се није.
Послали му рођаци
са села,
па ракије има довољно,
за „Навали, народе!“.
Све што излапрдамо,
јутро ће савјесно
спалити на ломачи...
Са зида,
с постера,
иако од дјетињства
навикла на пиздарије
у кући својих родитеља,
пријекорно нас проматра
Кинскога старог кћи.
17
71-72
ТУГА
Туга
због задриглих градских четврти,
остарјелих у заблудама,
због понављања прилика
за стварање хероја.
Туговање
због метеора потонулих у
неповрат,
због сломљеног котача
у зјеницама стакла,
због лажног гостопримства снијега
и због ватре,
усидрене на крову мравињака.
18
ПЕТАК ЈЕ СРЕЋА НЕОПЕВАНА
Дођем кући и
почнем с два три пива,
па пресечем љутом.
„Шта ти је,
зашто опет пијеш?!“
пита ме жена,
а ја се смешим.
„Онако,
смирујем живце.“.
Подгрејавам
непоједену чорбу
од претходног дана
и уживам у
претеривању.
Пуштам тихо на мобилном
најпре кантри
музику,
онда руске романсе,
па на крају
изворне народне из
ко зна којег века.
И ја сам уморан,
19
71-72
није да нисам,
али петком сам увек
био млад,
испитивао границе
својих могућности...
Па,
иако старим,
што бих сада мењао
навике?!?
20
Раде М. Шупић
ПОЛУСВЕТ
Опијени поезијом
нећемо се још дуго отарасити терета
премали је ово град за сунце у мојој коси
премали је ово град
да бих у њему речи разапео
превелики је ово град
за огањ који ме прогања
и премали да бих у њему волео
Уз помоћ испарења
стићи ћемо
до краја светскога мита
и нико осим шума
ту тајну неће знати
***
21
71-72
скроз рашчлањени
по угледу на патологију
22
зато изађите немани :
моја љубав вас је појела
Једина вечност
коју прихватам је космос
једина смелост коју прихватам је поезија
бићу други човек на планети
који је прелетео
цео сунчев систем прикован за тло
али већ сада на том тлу
љубим руке звезда
и осећам твоје запаљене кости
23
71-72
Омер Ћ. Ибрахимагић
МАЛЕ СТВАРИ
24
ПРОЛАЗИ ВРИЈЕМЕ
25
71-72
РАЂАЊЕ
26
Валентина Новковић
ПАЛИДРВЦА
ЋУТАЛИШТЕ
27
71-72
БЕЗ ПУБЛИКЕ
28
ПОИГРАВАЊЕ
МИЛОСТ
29
71-72
30
Стеван Д. Јовановић
ЧЕТВРТО ДОБА
ЈАДНИК
31
71-72
ЧЕКАЊЕ
У БЕСКРАЈ
32
Ђорђе Симић
ИЗА ВРАТА
РОДОЉУБИВА ПЕСМА
љубав
једина је химна
застава и грб
за коју сам спреман
свој живот дати
борећи са
против сваког
ко у њој види
непријатеља
СУНОВРАТ
у сенци пупка
нутрина се ковитла
чујеш ли да
и зидови ржу
33
71-72
голи, уљуљкани
соба дише убрзано
и све се врти
док тонемо
у јаму
кроз ноћ
пут до котла
о којем свет бруји
поплочан је
месом усана
РАТНИЧЕ МОЈ
повлачењем
пре сваке битке
тераш ме
и кроз песме
да обарамо руке
јачи си
ја то не умем
34
Зоран Антонијевић
ОДМЕТНИК
У жубору водопада
слушаш речи од анђела
који суди:
Живети се може само без људи.
35
71-72
ПЕЈЗАЖ ИНСОМНИЈЕ
МРАЗ
У кристалном облаку
огледа се месечев очњак.
36
ПОМРАЧЕЊЕ
СТАЗА
Не иди у дивљину.
Стаза пресвучена сенкама
многооких крошњи
тунел је рептилове утробе.
Не иди тамо
ако у себи немаш отрова
изгнаничког једа.
Смерно ходај
ка топлом огњишту,
ил' срцу што те у меком гнезду чека.
Не иди за мном.
Мене маме друга светла
што се жалцем беру
на циљу мог хода,
у пропланцима скамењеним.
Коста Косовац
ПОМОРАНЏА
ПЕСНИК У ШЕТЊИ
38
ШОЉА КАФЕ
39
71-72
40
Антеј Јеленић
БЈЕЛИ БЛУЗ
Када зарони
Вадим га из врећице
Стављам под пазух
Захваљујем, испричавам се,
Објашњавам да је заправо
Проблем у мени:
Карантена ме тјера да мислим
О таквим глупостима
Врећица је прихваћен
Стандард
41
71-72
42
Будите танки као Витнаманове влати
Плешите у олуји каријера
Не радите за никога
Тражите савезнике
А док их тражите
Под рефлектором љубави
Будите идеално сами
ЖЕНА МЕТАК
Увијек се питам
С које стране цијеви
Живи већи страх
И имају ли љубав
И метак точку додира
НЕПОКОРЕНА ЖЕНА
43
71-72
ВОДИЧ ЗА ВОЂЕ
44
Јер приликом заокруживања имена
На у суштини празном листу папира
Грађани ће увијек одабрати онога
Тко најбоље утјеловљује поремећај
Личности
Вођа приликом кампање не смије
Показивати знакове разочараности
И умора, не смије маштати ако
Његова визија не подразумијева
Велики број грађана на истоме мјесту
Примјерице на плажи
Што опет представља неку врсту
Еколошког инцидента
45
71-72
46
Жељка Гавриловић
СРЕЋНА ЈУСТИНА
47
71-72
48
мере када се више није ни осећала књигом. Своју
глад, своју опору и горку чежњу за правим
читаоцем, тешким је ланцима свезала и на само
дно душе спустила да јој ни трага ни гласа не
буде. Трима уморним тачкама на крају
последње исписане реченице, следила је бела
тишина остављеног рукописа која је, речитије
од свих речи, сведочила о блиској смрти једне
књиге.
49
71-72
50
MEMENTO
ДЕСЕТ ГОДИНА ОД
СМРТИ
НОВИЦЕ ТАДИЋА
51
71-72
52
НОВИЦА ТАДИЋ
ПОЕЗИЈА
ЉУДИ У ОБРТНИМ ВРАТИМА
Узрујана лица,
приближавају ми се и нестају.
тренутку, одустане.
Врата се окрећу,
ПОЛИТИЧАРИ
53
71-72
И на нешто наговарају
На то се своде
сва та лажљива казивања
ДОЛАЗЕ ПО МЕНЕ
У њој ћу годинама
непознатој отаџбини служити
Бићу одан
54
У крошњама шумори.
Њишу се ниске гране.
А свет је огрезао
у злу,
и духови злобе царују.
ЂАВОЛАК
Ту да ћутиш ту да спаваш
ту да пијеш млеко мајчино
док ти плетиље анђеоске
кошуљицу од речи пречистих
не исплету
високо у плаветнилу, изнад облака
55
71-72
Ту да ћутиш ту да чекаш
згурен на полици с црним плочама
ПЕСМА
ГАТКА О ПЕПЕЛУ
Не могу да отрпе
да ти заслепљене очи саме крену
уз чело, и под капу се склоне.
Да тамо, у зао час, прогледају.
56
Опет сам пригрлио живот.
Пригрлио пепео и ништа.
РИБЉЕ КОСТИ
57
71-72
НОВИ СТАНАР
Раздиреш, сечеш,
и крике
заточене ослобађаш.
Ти си господарица
која послује.
Ти црни покров,
нежно,
преко света навлачиш.
КАД ПОСУСТАНЕШ
58
ВИЛИНЕ ВОДЕ
Овде за мном
и као моје многобројне мајке
вране подскакују
Овде ћу одрасти
са великим крстом на темену
Овде ћу драгу наћи
лепотицу с косом од жице и стакла
Овуда јагње лута
НОЋ
Кад се моја грудва снега отопила, плакао сам с друге стране лица,
кроз наличја.
Већ стару књигу песама стезао сам под пазухом,
Као тајно крило које ће ме однети.
59
71-72
ТРКА
Он је већ на постољу
И са њега трку посматра.
БЕЗВРЕДНЕ ПОХВАЛЕ
60
ПЕСМА ПРОДАВЦА НОВИНА
и ја у том дану,
61
71-72
ТАБАКЕРА
62
Онај мир и оно гукање
кад би сада дошли, кад и смрт.
СМРТ МЕ СПРЕМА
Смрт ме спрема
и пакује
у сапунску кутију
Очи ми миришу
глас ми нестаје
а руке се
на грудима склапају
Поред мене
свећа не гори
Поред мене
капље
чесма сатанина
СПРОВОД
63
71-72
ГЛАД
64
нићи трава, цвеће, перунике,
да ће све бити лепо уређено.
Оно пак што није знао, тог дана
догоди се мало касније,
кад се врати из шетње:
Неки непознати људи
улазе и стоје поред његовог одра.
ТРАВЕСТИЈА
ЈУРОДИВ
65
71-72
ПРОСТА БЕЛЕШКА
ОД ЧИСТОГ ВАЗДУХА
У тајној одаји
демони скачу на демоне.
Лажни проповедник
проповеда тугу,
и шири жалост без краја.
НОЋ СА ЂАВОЛОМ
Охоле мисли
У главу ми убацује
Ја сам човек
66
Ретке доброте
Сам себи говорим
Скроман сам
Љубазан
Одан и побожан
Не лажи толико
Оте се врагу
Из тамног угла собе
67
71-72
Међу плодовима
Христови плодови
најслађи су.
68
Драган Хамовић
НОВИЦА ТАДИЋ (1949-2011) ПЕСМЕ КАО ПОКАЈАЊЕ
69
71-72
ИСКЕЖЕНИ ЗВЕРИЊАК
Али, као што ни Бодлер уистину није био, још мање је Новица
Тадић у своме свирепом веку хтео да буде промотер, заступник
мрака који га је песнички опседао и којег је избацивао на површи-
ну текста, нити је према посведоче¬номе могао да заузме неутра-
лан став с ону страну добра и зла. Тадић је описано осећање себе и
других заснивао на реткој духовној осетљивости, штавише прео-
сетљивости, као извору неспоразума, одбијања, егзистенцијалне
драме и страдања. У епохи када су негативно обележена искуства
била умногоме ствар интелектуалне позе и по себи разумљива и
очекивана, Тадић је за сваку продорну лирску слику пострадавао,
душевном крвљу плаћао. И зато је био широко прихваћен, без
обзира на распирене идеолошке поделе и вредносна пометења на-
ше жалосне књижевне садашњице.
Могли смо читати код наклоњених тумача Тадићеве поезије да
је благи, молитвени тон, извојеван у завршној фази његове духов-
не борбе, излет који не унапређује песников исказ, да је то малтене
омашај или поклекнуће. По таквоме суду може се распознати
брзина и летимичност данашњег и овдашњег расуђивања о поези-
ји. Наоко, искежени зверињак чини се изражајно убедљивији од
кротке, смирене речи, јер читалац испрва не мора одвагати тежину
и снагу подтекста такве речи. Они који у Тадићевој поезији виде
само радикално неприхватање, оцрњење света, премало су видели.
Превиђају да се упоредо одвија и процес самонегације, тежње за
поништењем, напокон и отворено покајање пред чистим прволи-
ком себе и свега, према коме је у светлим часовима упирао поглед
као у песми „Кућна побожност“: „То што долази из тмине / и што
ми се примиче / ни на шта не личи. // Притиска ми чело / и за руке
вуче / према поду, испред иконе“. Ако је за некога скрушење пред
светињом слика пада – нека је. Тадић би тако нешто (знам поузда-
но!) одсечно одрекао.
Новица Тадић, као одавно остварени (и удесом сада заокруже-
ни) песник, лакше је сагледив у развојном току српске поезије века
којем је већим делом припадао. У друштву најбољих, мимо свога
нараштаја и раздобља, у поређењу оног што је заједничко и упоре-
70
диво видимо песникову праву цену која, у Тадићевом случају,
одмах нагло скаче. Ако је крајња кондензованост у језичком изра-
зу одлика што га приближава магистралним Настасијевићу и Попи
– неприкосновено дубоким, модерним и „овдашњим“ гласовима –
Тадић од песника „Осаме на тргу“ наслеђује духовну драму поје-
динства неразрешиву „овде доле“, а од песника „Непочин-поља“
језовиту фреску „десакрализованог космоса“. А поред тога, ни код
једног песничког савременика нисмо могли затећи живу, овејану
колоквијалност урбаног идиома стопљену са смисаоно спрегнутим
језиком Вуковог „Новог“ или Даничићевог „Старог завјета“, ода-
кле је Тадић често црпао мото за своје збирке и песме. Очевидно,
старохерцеговачки језички основ био је дубоко у Тадићу ужиљен,
да би изнутра преображен прословио у поезији с којом опште мно-
ги и сасвим различити читаоци.
ТАМНА УОБРАЗИЉА
71
71-72
http://www.pecat.co.rs/2011/01/novica-tadic-1949-2011-pesma-
kao-pokajanje/
72
Jован Делић
73
71-72
74
Ти си, Новице, на свеприсутно зло, на свакодневну апокалип-
су, одговарао писањем поезије исцијеђене из мрака краја вијека и
наше новије историје и патње, из свакодневних страхова. Ти си
сакупљао поезију као мајке наше кишницу, испод стрехе, али
страха — стрехе. И цијенио си српску поезију што је свједочила о
нечем потресном и болном:
"Ми, српски песници, нашли смо се, у последњим годинама, у
самом центру општесветског зла. Отуда потиче и величина савре-
мене српске поезије. И осредња збирка неког српског песника,
сведочи о нечем потресном, болном. То је предност коју смо сви
ми имали, а нисмо је тражили."
Ти си се, Новице, посљедње двије деценије све више прибли-
жавао Богу и пјесми као молитви. Можда си то чинио све вријеме,
јер, ево, читам и преписујем твоје реченице:
"А најискренију молитву упућује покајник и грешник."
"Апостол Павле је рекао: Молите се непрестано. Ја, откад знам
за себе, као да непрестано плачем. Можда је мој непрестани плач
моја непрестана молитва."
Јесте, и биће, драги мој Новице, јер како ти рече: "У свакој не-
вољи има прозрака који нас опомињу и изводе на прави пут.“ Тај
пут никако није у некој идеолошкој нади. Ти си то бриљантно
формулисао:
"Идеолошке наде су крваве магле над народима. Кроз патњу
се стиже до очишћења и вере."
Твоје пјесме и молитве писане су са дна душе и спајају пакао и
небо. Зато им се вјерује.
Не знам савременог пјесника веће скрушености и скромности.
Шта би чинили други да им се на енглеском језику, у Америци,
појаве двије књиге поезије? И да им је преводилац Чарлс Симић?
А Новица — ни прстом. Нека свак ради свој посао.
Одавно се он спремао за овај тренутак; одавно га је очекивао.
Мртав и прије своје смрти — тај монашки, светосавски мотив про-
влачи се кроз његову поезију и разговоре о поезији.
Збогом, драги Новице, и нека ти је лака ова бежанијска земља.
Довиђења на неком новобежанијском гробљу. Јер сва су наша
гробља — новобежанијска.
75
71-72
ЗУБЉА
Предраг Црнковић
МОЈ ДИДА ЧЕТНИК
76
јасно, желео је другу музику тог јутра. У мислима је с те плоче
себи пустио Agony, a затим I Need A Face.
„Фала Фројду, он нас је одржао“, рекао је сам себи и коначно
је могао да устане.
Црнобрња је устао овако необично рано за њега како би имао
довољно времена да се расани и таксијем од стана на Звездари
пред зграду Радио Београда стигне у четврт до десет, да би, пет
минута касније, у студију Другог програма допунио екипу култур-
них посленика, која је „ту“ већ била, што физички што путем ра-
дио везе. Џингл емисије „Око Балкана“ се вртео у позадини, а за
столом покривеним зеленом чојом већ су седели домаћин и уред-
ник емисије, критичар Саша Ћирић и истакнути критичар дру-
госрбијанске оријентације г-дин Арсенић. Физички присутну еки-
пу је попунио румени и задихани Црнобрња (изнервиран што је на
протирници морао да се позива на Повереника за информације од
јавног значаја и заштиту података о личности, Родољуба Шабићa
наиме, јер су му поново тражили да остави личну карту. Присутни
у студију су већ ћаскали с двојицом гостију преко радио линка, а
Црнобрња је из телефонског разговора с уредником знао о коме је
била реч: у емисији о односу постмодернизма и стварносне прозе у
савременим балканским књижевностима, суделовалаи су и Хрват
Мајдак из Загреба, као и Војнович из Словеније, истакнути писац
млађе генерације на „ић“, тачније на „ич“.
– Па, код нас, примјерице, сво казалиште ти је у рукама уске
скупине људи, зна се тко ће што дпбити, од новаца за премијере до
гостовања по иноземним фестивалима, па до дотација министар-
ства... Сад кад си имамо Хасанбеговића, бит ће још горе... – гово-
рио је Мајдак, а Арсенић и Ћирић су климали један другоме у знак
одобравања. Црнобрња је присутнима махнуо у знак поздрава и
умешао се још док није ни сео:
– Исто срање и овде, ћуфтица Ана Тасић седи у три жирија и
две селекторске комисије, у жирију за радио драму, у жирију Сте-
ријиног позорја и фестивала у Будви, то је опет код 'нас' јелте –
насмејао се Црнобрња заједљиво – плус што је и у комисијама за...
– Ево нам и Црнобрње, господине Мајдак – Ћирић је улизички
цвркутао гласовитом Хрвату и прекинуо Предрага, што овај мрзи
највише на свету.
– Квалитетни људи а и жене треба да седе на више места ако
треба... – рекао је Арсенић и погледом прострелио Црнобрњуа.
77
71-72
78
па пронађеном рукопису и о непоузданом приповедачу је у односу
на нашу ружну друштвену стварност деловао некако вештачки и
неубедљиво. Пре бих ја ту говорио о модификацији саме стварно-
сне прозе, то јест, да се класични миметизам замењује тривијали-
зацијом свакодневице и увођењем новинарског стила. Проблем је
само у томе што стварност на овим просторима пречесто шиша
књижевност у фабули и занимљивости, тако да чак ни такозвани
'дискурс рата', који смо после деведесетих развили, не гарантује
читаност.
Ћирић је прстима показао знак Оливера Млакара из гастро-
номске серије „Мале тајне великих мајстора кухиње“ и онда увла-
качки најавио хрватског писца:
– Мислим да је сада прави тренутак да нашег госта из Загреба,
Мајдака, питамо како он данас гледа на прозу у траперицама, којој
је такорећи отац.
– Не знам кај бум рекел, ту је синтагму измислил онај факин
Флакер, јебо га га бог, ја сам си прије био за прозу у сламарицама,
јер сам од самога почетка писао о старцима, још онда док сам био
младац... – Црнобрња је на Ћирићев ужас упао у реч старом кај-
кавцу:
– Велика је подвала када се тражи од писаца да пишу 'про-
живљено' као и то да они морају да критикују друштвеме појаве.
Бога ти, као Лола Ђукић када је писао сатиричне скечеве за Мију
Алексића у емисији 'Монитор'! Имамо Савет за борбу против ко-
рупције и одељење у МУП-у за борбу против организованог кри-
минала за такве ствари. Имамо Заштитника грађана имамо и Ша-
бића, ево малочас су ми тражили да оставим личну карту доле на
портирници, па докле тако?! Треба ли ја сада да пишем роман или
приповетку о томе?! Књижевност не сме да има задату тему, она
има само једну задату тему – а то је машта самог писца. Не нација,
не друштвена идеја...
– Понекад се не може побјеч од властите крштенице... – упао
је Словенац из ових крајева, Војнович.
– Најважније је поштење писца, да ли је или није издао исти-
ну. Жанр је ту небитан. Знам да је Црнобрња велики поборник
посмодернизма... – умешао се и Арсенић, а Ћирић је на крају
заблистао од среће, јер је било очигледно да од гостију неће мора-
ти клештима да извлачи речи.
79
71-72
80
– Је ли?! Ту ми је и сестра?! Дајте ми је, дајте ми је, молим
вас!
– Предраже, изгледа да смо имали страшно кул тетку и опиче-
ног деду о којима ништа нисмо знали. Прича је фантастична. Дођи
одмах! Опрости, молим те, што те цимам, знам да имаш уживо
наступ у студију... – Црнобрња се обрадовао: сан се ипак (још!)
није остварио.
– Ма ево, већ сам изашао. Долазим одмах.
Црнобрња је, као и увек – а по Марфијевом закону – морао да
се начека на једном од два семафора испред улаза у зграду Радио
Београда. Погледом је већ скенирао такси станицу у Македонској
и видео да, баш за малер, нема ниједног возила! Чудо у центру
града. Док је стигао до станице, ипак се појавио један такси, очу-
кани и прашњави југо.
– Е фала богу, је л' возите, мајсторе?
– Да, да, уђите само! – кроз спуштени прозор рече таксиста,
који је необично личио на глумца Болета Стошића. Црнобрња седе
на место сувозача.
– Куда ћемо? – упита таксиста
– Милицијска станица у Мајке Јевросиме...
– Ма је л' ти то мене зајебаваш?! Па то ти је, бокте твој, пешке
два минута, човече! Ово је Македонска улица! – фркнуо је такси-
ста.
– Јао, па да! Извините, молим вас, потресен сам, имао сам
смртни случај у породици, звали су ме због увиђаја, знате, ево
прекинуо сам важну емисију на радију, потпуно сам се погубио,
извините још једаред...!
– На радију?! – Таксиста је избечио очи и почео да одмерава
Црнобрњу. Очигледно је био слаб на селебритије. – Ма... чек чек!
Видим ја да си ми нешто познат, јеси ли ти неки певач?
– Нисам...! – рекао је писац одлучно, а онда је нагло одлучио
да се не расправља. Има преча посла. – Јесам, певач сам. Али
озбиљне музике. Идем ја својим рођеним ногама и праштајте ако
можете. – Изашао је из таксија и дао се у трк Нушићевом.
– На Фарми ниси био, препозн'о би' те – није се предавао так-
систа, који је ове речи довикнуо затрчаном писцу.
81
71-72
82
– Добар дан – рекао је Црнобрња и обрадовао се када је видео
сестру. „Ипак су снови мувљи мед, што рече Павић!“, помислио је.
– Е, Даро, где си?
– Ево те, Предраже! Јао, дођи дођи! – обрадовала му се сеја.
– Уђите, госин Црнобрња! – рекао је инспектор Филиповић
без осмеха.
– Имао сам важан наступ на радију, а не зову ме сваки дан.
Осим тога, пишем и преводим, немам времена за бацање, молим
вас, ако ово није скривена камера, пређите на ствар, каква бре тет-
ка, какав бре деда, није ово филм по роману Патрише Хајсмит,
јеее! – у једном је даху рекао Црнобрња.
– Смири се Предраже, саслушај човека. Опростите му, инспек-
торе, он је прекинуо живу емисију на радију да би сада дошао –
рекла је Дара Црнобрња.
– А која је то емисија била? – упитао је Филиповић толико не-
заинтересовано, да се Црнобрња надуо као жаба од увређености.
Ипак је одлучио да то не покаже, барем не речима.
– Добро, добро, извињавам се. Па, емисија је била о књижев-
ности, шта сад, постмодернизам и то.
– Аха, добро – рече Филиповић. – Да не часимо часа онда,
можда можете да стигнете да се вратите на ту емисију, дакле...
– А, то не могу, то траје само педесетак минута, уживо, знате
оно 'Око Балкана', али биће наставак следеће недеље... – прекинуо
га је Црнобрња.
– Око Балкана? Не смеју да се позабаве самим Балканом? Шта
то значи, све нешто около...?! – Филиповић је изненада запео да
тера мак на конац.
– Не не, није око у смислу около-наоколо, већ око као орган
чула вида. – Инспектор је био тотално недирнут објашњењем.
Црнобрњау је пало на памет да Филиповићев поглед подсећа на
инспекора Џапа из серије „Поаро“.
– Аха. Треће око. Књижевно око, ха? Но добро... Под књижев-
ном лупом...?! – Филиповић је сада звучао злобно, Црнобрња би се
у то могао заклети! – Да пређем на предмет вашег доласка! Значи,
треба да потпишете да примате заоставштину Франциске Бинички
и Трифуна Жерјавића. – Дара је радосно ускочила да објасни:
83
71-72
84
– Мислим да није потребно да вам објашњавам, господине
Црнобрња, да ја нисам инспектор, већ да радим за БИЈУ и да, када
потпишете пријем оставштине, о овоме не треба да причате около!
– А шта, ово је одељење државне безбедности у Кеве Јевроси-
ме? Ово тако изгледа, ха? – рекао је Црнобрња. Инспектор Фили-
повић се накашљао. Дара је уздахнула као се срами од брата:
– Предраже, 'ајде бре о'лади!
– Добро, дајте да потпишем – рекао је писац и узео формулар.
– Види, види, ти си већ потписала, сејо, кад пре? Имате оловку?
– Ево ти, узми! – спремно га је понудила сестра. Предраг се
потписао. Ћирилицом!
– Одлично! – рекао је инспектор Филиповић. – Ово је сада ва-
ше! Обе фасцикле, али, пазите само да вам не испадне, у једној је и
компакт диск, ту смо преснимили звучни запис са старе маген-
тофонске траке. То је казивање вашег деде Трифуна Жерјавића,
иначе четника, блиског Драгољубу Дражи Михаиловићу.
– Шта, бре?! Ко бре четник? – запрепастио се Предраг Црно-
брња.
– Све то можете користити по нахођењу, ту више нема ника-
квих тајни – рекао је Филиповић уморно и поново с увредљивом
досадом у гласу. – Само, како рекох, овај ембарго не би било о-
портуно помињати, мислим, можете, али... Од тога нико не би и-
мао користи, већ само штете. Ни вашим књигама то не би кори-
стило, мислим на тај ваш постмодернизам и те бакраче...!
– Идемо, Предраже. Хвала вам, инспекторе Филиповићу –
рекла је збрзано Дара, јер је видела бес на братовљевом лицу. „Да
ли он то вежба кул досаду пред огледалом?!“, помислио је Пре-
драг. Није одолео а да не каже:
– Мислиш 'агенте ко зна како се зовете'?! Ма нема везе, хвала
вам инспекторе. – На сили се насмејао. – Хајдемо кући, Даро, да
видимо шта је ово, да се упознамо с нашом скривеном про-
шлошћу, с дедом четником и тако то...! – Док су ишли низ степе-
нице, Црнобрња је рекао сестри:
– Не сетих се да питам јесмо ли имали и неког Љотићевца, Не-
дићевца...?!
– Дај бре Предраже, доста више!
85
71-72
86
попљувао, а који је био у најужем избору за НИН-ову награду бок-
те вид'о. Ко је то беше написао... Жарко Команин или Дејан Сто-
јиљковић, не могу сад да се сетим!
– Бинички је компоновао 'Марш на Дрину' још за време Првог
светског рата, а после је основао оперу у Народном позоришту,
али је изгледа некима тим 'Маршом' стао на жуљ. И то пре кому-
ниста, видиш ти то, па се повукао с јавних функција 1924. године.
И самозатајно је радио и никоме се није жалио. Једва је састављао
крај с крајем. А други обрали кајмак у опери. И за време окупаци-
је, оне друге окупације, ево пише тетка Франциска Бинички, лично
и тајно му се обратио краљ Петар из Лондона и рекао му да је
химна 'Боже правде' плагијат хабсбуршке химне и затражио да
Бинички компонује нову химну за 'после ослобођења'! Хеј, чујеш
ли?! – Дара је такође заокупљена само једним чланом пара фри-
шко откривених рођака. Али, Предраг не хаје:
– Дража Михаиловић је, бре, био добар човек, вели овај наш
деда. Нудио Тита гибаницом и козјим јогуртом. Ево, слушај!
Притиснуо је дугме на плејеру. Зачуо се дрхтави глас деде
Жерјавића:
– Ја сам ти био ево 'вако с Михаиловићом, разумеш, фин чојек
био, јесте ситан али ауторитет имао, онако замишљен, чиста ко-
шуља увек мало ниспеглана али чиста, на босиљак мирише, увек
гледао у облаке, у будућнос'. Имао је визију, али млого унапред,
бригу је бринуо за овај народ да не изгине, разумеш, народ са сто-
ку и њиве, он не може у шуму, разумеш, и оно кад је Тито био до-
шао на састанак, све тајно то било, ноћу, без месечине, све на јав-
ку, партизани и четници јављали на јавку, звиждали и ђурликали
као ћукови и косови и шеве, то се ходало по крцкаво грање у гу-
мени опанци, еееј, да не чује Шваба, и чича послужи Тита гибани-
цом и пројом и козјим јогуртом. Тито је узео само проју, а гибани-
цу јок...
– Јеботе, ово је да ти препукне срце, бре! – плачним гласом је
промуцао Предраг Црнобрња. – Па где је ово досад било у нашим
животима? У мом животу?
– Предраже, никад те таквог нисам видела, једино можда када
си се вратио с опроштајног концерта Секс Пистолса! Оно кад си
рецитовао штосове Џона Лајдона. Или, кад си чуо да се распала
група Радост Европе и да је Велибор Миљковић одлучио да поста-
нен Тони Монтано. Тада си плакао и лелекао: 'Велиборе, Велибо-
87
71-72
88
– То да нешто вреди, узели би са све Титовом оставштином...
Било би то у сефу тамо – рекао је натмурено Предраг.
– Е немој да си такав циник и баксуз.
– Ма чујеш ли ти шта нам деда каже?! – цикнуо је Предраг. –
Одједном ми је синуло у каквој смо лажи живели. Ова држава је,
бре, заснована на лажи и злочинима...
– Далекосежно замахујеш, треба да одспаваш још мало... –
рекла је уморно Дара. Али, брат је није слушао.
– То је мени пало на памет још крајем прошле година када сам
видео ону изложбу у Музеју историје, оно како су ликвидиравали,
како гласи трајни облик глагола ликвидирати, стао ми мозак сад,
кад су смакњивали, о јеботе, смакнути може ли да иде у трајном и
несвршеном облику, или је то само свршени глагол, дакле када сам
видео ту поставку о 'црвеним злочинима', мислим да сам тада до-
живео епифанију, само тога још нисам био свестан.
– А сада си као свестан...! Ово с химном може финансијски да
нас спасе. Јаооо, већ замишљам праизведбу у Народном позориш-
ту уз уводну реч Зорана Христића. Диригује Бојан Суђић, а изводи
филхармонија. – Ово маштање је изазвало нови талас злобе код
Пеђе:
– Само ме занима да ли и та химна има оријенталне тонове...?!
– Какве оријенталне тонове, да ли си ти читав?! – праснула је
Дара.
– Па, овај, тај твој Гостушки је то рекао за 'Марш на Дрину' од
тог Биничког, мислим, оно, да има оријенталан призвук и тако то.
Па то си ми ти рекла! А ти се кунеш у Гостушког!
– Ух, што си злобан! Ова химна је више кул од деде четника!
– Ма јок, деда је кулији. И та химна ће да испадне плагијат,
химне су превазиђене, као и границе. Француску химну је компо-
новао белгијски Немац, Хрватску химну је компоновао Србин Ру-
њанин, Боже правде је компоновао Словенац Јенко, пази Даворин,
'бем ти србијанског химнописца који се зове Даворин, Данон је
здипио пољску химну, а Бинички је за 'Марш на Дрину' крадуцнуо
од турског плеханог оркестра што је за време његовог студирања
емигрирао у Минхен и запослио се у тамошњој шаховској
кахвеџници 'Турчин шах-мат!'. Красти за химну није баш народо-
љубивије, знаш?! – Предраг је злурадо подбадао сеју музикологи-
њу, или, како ју је он звао, „музиканткињу“.
89
71-72
90
њост стана. Срча је крцкала под њиховим патофнама – срећа што
су их имали на шапама!
– Београд све више личи на Бејрут – рекла је Дара кроз сузе.
– Ниси у току, секо, Бејрут више и не постоји.Сада смо као
Анкара.
– Твом цинизму нема краја!
– Мом цинизму је управо дошао крај када сам чуо нашег див-
ног деду Жерјавића! Смејао сам се неким писцима који су писали
четничка дела, али сада сам прогледао. Посерем се у јагњећем
стилу на постмодернизам и аутошовинизам. Одмакни се, бре, од
тог прозора, ћурко једна, чујеш ли ти шта ти говорим! Хајде, да ти
скувам чај од хмеља и лаванде. Следеће недеље ћу да направим
џумбус у другој емисији 'Око Балкана'! А пре тога идем да се на-
ђем с писцем Гутиерезем, превео сам његов роман о трговини
органима на Косову, сад ми је јасно да је то једина поштена књига
о тој теми о којој сви ћуте. Ја ипак живим од превођења. Да зака-
жем за стаклоресца па идем да зарађујем 'лебац.
91
71-72
92
Николина Зобеница
ГДЕ ЈЕ ЂАВО
93
71-72
94
Петар је остао без посла када су деца кренула у школу, па је
Марија решила да више не седи скрштених руку код куће. У месту
су је познавали као вредну и лепу жену која привлачи пажњу, тако
да је ускоро почела да ради у продавници, затим је и Петар нашао
нови посао као возач камиона, те је често био одсутан. Откад се
запослила, Марија се није променила, само што је развила нову
навику – почела је да пуши, нервозно, једну цигарету за другом,
скоро без прекида.
Кад је Јован следећи пут дошао на рођендан, Петар није могао
да добије слободан дан, па су те вечери Јован и Марија остали са-
ми. У неком тренутку је завладала дуга, непријатна тишина, те је
Јован устао и отишао да спава, плашећи се сам себе.
Усред ноћи га је пробудио шум у соби и иако није отварао о-
чи, препознао је Маријин мирис. Није се померао чак ни када је
легла поред њега, већ се правио да спава. Кад га је лагано додир-
нула по рамену, мислио је да ће срце да му искочи из груди, али
није се окретао. Марија се остала да мирно лежи и он је узнеми-
рен, тек пред зору успео да заспи.
Кад се пробудио, Петар је стајао поред кревета и гледао га
бесно и пун мржње. Јовану ништа није било јасно док није видео
Марију како без речи укочено гледа право испред себе, затим по-
лако устаје и излази из собе. Петар је пошао за њом након што је
претећи процедио кроз зубе:
- Губи се из моје куће или ћу те убити!
Јован се спаковао и отишао, надајући се да ће Марија све обја-
снити Петру. Није се чуо с њима неколико месеци, све док га Ма-
рија није позвала телефоном:
- Трудна сам и мислим да треба да преузмеш одговорност.
- Молим!?
Марија је прекинула везу и оставила запањеног Јована без и-
каквог објашњења. Неколико дана касније Петар је као лудак уле-
тео у његов стан и једним ударцем га оборио на под. Марија је
ушла за њим, села, запалила цигарету и посматрала како Петар
туче Јована све док није изгубио свест.
Кад је Јован дошао к себи, наслонио се на зид и погледао око-
ло по испретураном стану. Пола његових ствари је било однешено,
остатак поразбијан. Јован се прво насмешио, затим почео да се
гласно смеје, иако га је цело тело болело. Схватио је да тог дана
Петар није убио бога у њему, већ ђавола, и да је први пут након
дуго, дуго времена коначно био потпуно слободан.
95
71-72
Павле Зељић
ПРИЧА О ИСАKУ
96
зевао, примао сам опет своје свезнање у себе. Осећао сам мутно,
кроз крошње, да се ближимо једном новом копну, леденом као
зенице мога оца, а тамо се налазило нешто големо, клизаво и го-
лемо, што ми одувек допушта да живим, лед који се лагано топи
сваког дана и напаја ме. Kорачао је сигурно, а ја сам га сустизао
трчањем. Повремено је бацао поглед за својим раменом, знајући да
се нећу сакрити. То је био једини повод који би га нагнао да не
посматра ту недокучиву, праву црту што га је вукла напред.
Ја помислих о свему што знам о недокучивости, сложивши као
карте сва сазнања пред собом, и сетих се своје страховите, грозне
телесности, дечаштва које ме запоседа као злодух. Јер, као мали
сазнах за приповест о цару који имаше три сина. Ови зажелеше да
му за дан рођења дају вредан поклон, највреднији, оно што и јед-
ном цару мањка. Гозбе, свирци, играчи, дворске луде, свега тог
беше у преизобиљу, што обезбеди најстарији брат. Но, кад седоше
за сто, и затекоше силна меса на трпези, она им беху сва бљутава.
То веома разгневи цара, те он многе грубе речи упути свом сину.
А млађи његов брат се досети да поспе гозбу прахом од чистог
злата, и уз то многе товаре достави оцу свом за одаје и ризнице.
Но ни ово не би му по вољи, јер још несносно беше кушати чорбе
и меса и све што по столу беше сложено. Те на крају најмлађи син
донесе соли у врећи – браћа му се његова силно и подло насмеја-
ше, но он једнако нареди да се посоли многомесна трпеза, те ста-
рија му браћа беху посрамљена на крају дана. Ја уздахнух, јер
схватих изнова да је суштина у обогаћивању голог постојања, које
само по себи тек уме да дише и осипа се и обнавља, исто као и
каква дивља звер, много пута ишавши том стазом у мојим мисли-
ма.
Тако смо већ прошли шуму; отац није проговарао. Дрвета су
се смањивала, као и шуштање, једва чујно, од дивљачи која је жи-
вела тамо, коју смо оставили за собом. Да нам је сад један коњ!,
помислише моје уморне ноге. Врх горе се назире, и то ме је теши-
ло и осмелило. Управо се тада мој отац поново осврнуо и видео
како убирам купину са несагоримога грма, сувих уста, језика
слепљеног за непца, изувши једну ногу којом загазих у огањ. Вре-
лина која обасу његове очи учини га пакленим, те се посрамих.
Ово учини глад моју и жеђ још већом; уста ми беху тако сува
да сам осећао укус сопстевног језика и зуба. То и јесте кључни
трен, помислих: кад су нам нагони најопојнији, треба их сасећи.
Погледах у очеву секиру. Но опет, тек тај прелазак прага назад у
97
71-72
98
Радмила Војиновић
ШЉИВА-ПЛАВЕ ХАЉИНЕ НА ТУФНЕ
***
99
71-72
100
грожђу оближњег винограда. Ваздух је мирисао на дозреле плодо-
ве. И срећу.
Ујутру се поново враћала на своју леју у туђој земљи.
Петог у месецу је била исплата. Касно поподне, са узвишице
поред насеља жене би извиривале на ауто-пут у даљини. Чекале су
мужеве. Разнобојне лимузине бљеснуле би на трен кад би са ау-
тостраде сишле на локални пут. Мужеви, дотерани и миришљави
паркирали су своје лепотице. Жене су ћутале. Често би на реги-
старској табли освануло име . Милка 1. Станка 1. Као да су се тиме
искупили, јер кола су углавном била купљена од зараде жена које
су у гуменим чизмама и кабаници цео дан шмрком прале главице
зелене салате. После би стајале устрашено док би им мужеви пока-
зивали кожна седишта боје сладоледа. Нису смеле да их додирну
својим рапавим и од ледене воде отеченим прстима, да их не
изгребу. Нестрпљиви мужеви покупили би исплату као харач и
хитали у своје градове. Жене су остајале да седе на узвишици ода-
кле се видео аутопут. Запевале би . Из групе би се откинуо дивљи
јецај.
Рушка би одболовала ту слику која се понављала сваког петог
у месеца. Њен муж је био другачији. Стисли би се у трпезарији и
шапутали. Док му је предавала плату знала је где ће свака пара
отићи. На кући је већ (у мислима) правила веранду. На прозоре ће
ставити висеће мушкатле. А око капије од кованог гвожђа ће поса-
дити руже пузавице.
Ближило се десет година како су се ухватили у коло на ваша-
ру. Хоће ли се сетити? Обукла је најлепшу хаљину и пре свих села
на узвишицу одакле се види аутопут. Мужеви су пристизали. Њен
је стигао последњи. У шареној хавајској кошуљи и са наочарима за
сунце. Осмехивао се леп и намирисан. Паркирао је нов, сребрно-
плави ауто на ливаду. Води је да јој покаже. Хода као у сну. Он
шири врата, наставља да се шали. Запањујуће дрско.То је вређа да
боли. Покушава да је помилује по коси. Као да није постојао без-
надни јаз издаје између њих. Срце јој се распада . Стоји испред
аутомобила, али не осећа непријатељство. Није јој он отео мужа
ког је волела, нити сан о мушкатлама на прозору и кухињској крпи
изнад шпорета. Хватала је ваздух, али није хтео да уђе у уста.
Пошли су у село на одмор. Ауто је бешумно клизио кроз ноћ.
Седела је уморна, погнуте главе.Тргла се тек кад су прошли
101
71-72
102
руке.Врапци су добовали по олуцима. Рушка је стала испред мужа.
Нестало је плашљивог израза са њеног лица.
– Ја се више не враћам! рекла је.
Њен муж није могао да сакрије запањеност. Бесно је лупао
вратима кола. Она је на тренутак помислила како му је срце задр-
хтало од страха да не уништи нов ауто. Насмејала се у себи.
– Ко ће да плати овај кредит? питао је шутирајући гуме. Она је
ћутала.
– Добро, сама си себи пресудила!
Шљунак је летео кад се ауто у великој брзини занео у криви-
ни.
Пољубила је своју велику девојчицу у косу . Затим малу. Коса
им је мирисала на мајчину душицу.
103
71-72
Лори Стејн
ПОРОДИЧНЕ ПРИЧЕ
104
су били спори, простор се сужавао, као да је бара попримала облик
масе у њој. „Тата, научи ме да пливам. Та шоља у твојој руци која
се приближава мојој глави претеће изгледа!“
И после свега, имам савет за вас- бежите! Чак и да вас теле на-
падне, постоји само један начин да се спасете- бежите! Откотрља-
ни камен са стена покупиће војници. Доћи ће у униформама као
пред фотографисање, као да су били до сада у кловновским, а не у
белим оделима. „ Хоћете ли лава за кућног љубимца?“
Епилог
Док новчић буде летео увис, знам, кад буде спуштен на мој
длан, срећа ће бити на мојој страни.
ВИСИНСКА ДОЛИНА
105
71-72
сам да се сакријем, али ме нико није хтео. Велики црни коњ је био
у галопу.
ВЕЛИКА РИБА
106
Федор Марјановић
НЕПРИЈАТЕЉИ
107
71-72
108
отац страдао због ПТСП-а, навалили би на мене као најгори слат-
корјечиви лешинари. На све то сам се само смјешкао у пространим
брачним креветима хотелских соба.
По луксузу и имбецилности истакла се једна омладинска ра-
дионица генеричног наслова „Суочавање с прошлошћу, борба
против говора мржње и однос према другом“. Амбијент је био
прелијеп. Били смо смјештени у једном новоизграђеном луксузном
хотелу поред језера, опкољени природом, рекреативним пјешач-
ким зонама, рустикалним крчмама, а у самом хотелу су нас кркали
добром храном. Након вечере и шетње, сви смо ишли на базен и у
сауну. Чињеница да је ово мјесто било једно од најгорих ратних
стратишта скоро да нам није покварила ужитак. Чињеница да је
мој стари овдје био војник, након чега је скроз пукао, мало ми је
сметала. Укусна храна и сауна су чиниле своје. Патња и рат иду на
гладан стомак. Варење доноси смирење.
Предавања нису била ни мање ни више глупа од онога што на-
зив семинара обећава. Међу предавачима посебно ме нервирала
нека стара која је са тако тупавом искреношћу у очима причала
како жели да живи у свијету у којем сви све воле без обзира на
расу и нацију... Наравно, сви су као хипнотисане рибе климали
главама горе-доље на њене ријечи. Вјероватно су били неухрање-
ни. Већ су за ручком причали о томе које све расе не могу да под-
несу, који народи највише смрде, који су најпрљавији, који су нај-
некултурнији, а који имају највише пара па се пред свима бахате.
Човјек пуног желуца је искрен.
Не знам какав ме ђаво тјера да се у оваквим случајевима уоп-
ште препирем са људима. Увијек сам имао непогрешиво чуло за
глупост. Могуће зато што је она и мени својствена. Није ни важно.
У тим тренуцима морам да се препирем.
Овога пута нашао сам и саборца против кретенлука. Покуша-
вали смо мирољупцима око нас објаснити да није све црно-бијело
и да се свијет не може офарбати у ружичасто. Џаба!
– Када догори до ноктију, који од вас може рећи да не би своје
руке упрљао крвљу? – питао је. Сала је занијемила.
Био је то један необичан момак. Можда заправо није чудан он
сам по себи, већ то што смо се нас двојица тако добро сложили. Не
знам да ли постоје двије различитије особе од мене и њега. Ја сам
живио у убјеђењу да сам изгубљен, а он је заиста био изгубљен.
Припадао је породици која је све изгубила за вријеме рата.
Протјерани су из града у којем је рођен, читава имовина им је оду-
109
71-72
зета (оно што је враћено у миру није више било ни за шта). Као
мали мислио је да је по националности избјеглица.
– Знао сам само да је то неки чудан народ који нико не воли.
Мом оцу је најтеже било да се помири с тим.
Мајка је водила бригу о њему и његовом брату, док је његов
отац водио двије битке, прву са собом, а другу у рату. Обје је
изгубио.
Само дјелићи сјећања су остали од тог човјека. А и ти трунчи-
ћи као да су говорили о двије различите особе. Један је био њежни
човјек који дијели слаткише, други чудовиште које дијели шаку у
главу. Била је то разлика између човјека са кућом и човјека без
куће.
Док ми је друг говорио о томе, имао сам осјећај да црвене очи
мога оца свијетле негдје у позадини.
– Па шта ти је било са старим?
– Шта ће бити? Пукао. Јебига.
Очева ситуација је била све гора. Мајка је упорно покушавала
да заштити своје синове. Најефикасније је било да она попије што
више батина. Али ни тада није могла да их заштити од тупих одје-
ка удараца и падова који су долазили из њихове собе. Није могла
ни да их заштити од прљавог плаветнила на својој кожи.
То је трајало све док отац није одлучио да оде.
Посјео је своју жену прекопута себе. Мој друг се, упркос свој
логици здравог разума, искрао из собе и слушао тај разговор.
– Слушај – рекао је отац – ово више не иде. Ја више нисам
човјек.
– О чему причаш?
– Причам о овим модрицама на теби – и показа тамну флеку
на њеном врату. – Причам о оном како сам испребијао малог неки
дан.
Није имала шта да одговори.
– Ја више нисам човјек. Не знам шта сам. Толико смо радили,
да би нам све узели. И сада смо овдје, потуцамо се као да до јуче
нисмо имали гдје да живимо. Соба у којој спавамо је туђа, храна
коју једемо није наша, ми живимо туђинским животима. А ја не
могу тако. Некад ми се деси, када гледам око себе, све видим
црвено. Све је боје крви. И то ме разјари. Као бика. Тада морам
нешто да уништим. Али не могу, не смијем, јер ништа није моје.
Осим тебе и клинаца. И онда ви плаћате мој бијес.
Мајка је почела да плаче.
110
– Одлучио сам. Морам да идем у рат. Ако већ треба некога да
бијем, бићу оне који су нас упропастили.
Сутрадан је отишао. Погинуо је.
Ја сам имао срећу. Мене је живот штедио, њега није. Очеви су
нам мртви. Обојицу је сјебао рат. Њега горе. Моја мајка је имала
добар посао, она је могла да напусти мога оца. Његова није. Очева
смрт је нама дошла као несрећно растерећење. Његов отац је њима
био терет и жив и мртав. Мајка је радила све да би преживјели. Тај
усуд је дошао и до њега. Потуцање од немила до недрага, тако се
звао његов живот. Борба за преживљавање. Иако му је сада лакше,
на себи и даље носи ожиљке те борбе.
Не знам како, пронашли смо се. По нечему смо се препознали.
Прво сам се ја отворио њему. Када је чуо моју причу, рекао је –
Јебено.
Онда је он мени испричао свој живот. – Јебено – закључио
сам.
То је било довољно.
111
71-72
112
Јадранка Миленковић
ИЗБАЦИВАЊЕ СЕРВЕРА; МИШЕВИ У ПИСАРНИЦИ
113
71-72
114
„Ма нећу, само сам у пролазу. Него сам свратила да те питам
да ли би могла да сведочиш.“
„Шта да сведочим?“
„Па у мом процесу. Да сведочиш да је Десимир рекао како о-
нај младић није његов прави син.“
(Аха, и мене би да упрегнеш? Па није ти Иванка крава за та
твоја кола, којима фале и предњишта и задњишта.) „А, па не могу
ја то. Ипак ја радим овде у суду. Било би мало незгодно, разу-
меш?“. (Невин осмејак.)
Сат. Какво тужно разочарење. Већ првог радног дана чула је,
док је испијала кафу коју јој је скувао возач Веља, како неко пита
да ли је Видоје био горе да навије сат. Наравно да је био, брецнуо
се неко други, јер стварно није било потребно проверавати такву
ствар кад се то подразумевало; знао је Видоје шта му је дужност и
није чекао да неко сваког јутра мора да га опомене да сат тражи
навијање. Него, ето, поједини себи дају за право да све и свакога
проверавају; чим им се нешто не допадне одмах пресавијају табак
и витлају председником кога по потреби ваде из џепа и обавијају
око вратова оних испод себе, непотребно, али што да не, увек се
може још мало понизити подређени, увек се може чвршће стати на
његову главу и надимати се, увек се може направити атмосфера у
којој више нико неће смети да пита где то носиш копију вирмана и
од којих си пара купила тепих, на који си начин засела на место
шефице рачуноводства и изгурала бившег шефа у канцеларију по-
пуларно названу – на крај села чађава механа...
„Па добро, тако сам и мислила, али рекох, боље да питам, кад
већ пролазим... Где ти је Јелица, у ово време обично пијете кафу?“
„Јури мишеве доле по писарници.“
„Имате мишеве у суду?“
„Све, и мишеве, и бубашвабе, и крокодиле... И замисли, јуче
ми она прича како су домару рекли да имају миша и да им је
нагризао неку кесу са кафом. А домар ће, мртав хладан – срећа па
је овде код вас, нема много шта да вам поједе. Замислите да је у
судијским канцеларијама, па да им поједе оне чоколаде и бомбо-
не...“
Сат. Таван. Сама се попела и видела како сат изгледа изнутра,
једном кад су јој тражили неки докуменат из педесетих година. Та
документација није била одбачена као стари папир, ни одвезена са
другим непотребним хрпама застарелих решења; папири о депози-
тима уплаћеним на рачун суда по закону се нису смели уништити.
115
71-72
116
мима најпознатије градске банке. Каква је то тек лудост, каква
конспирација... Два закупљена сефа, које су плаћали једном го-
дишње, служила су за чување новца положеног као јемство, дра-
гоцености и папира од вредности, пасоша и сличних ствари које су
такође одузете у кривичним поступцима. (Као да тешке металне
касе у благајни, са точком на окретање што подсећа на волан, нису
биле довољне.) Колегиница и она имале су картице, као некакве
посебне личне карте за приступ тим просторијама, али кључеве је
имала само она. Ако је требало да нешто узму из сефа, носиле су
докуменат којим се то налаже, картице и кључеве; обавезно су
ишле обе, и поред њих је у подрум силазило лице из банке које
такође има кључ. Сваки сеф је имао две бравице. Све се то обав-
љало тихо, тајанствено, све је било овијено неким велом, неком
прећутном свешћу о заједничкој тајни. Наравно, по целу годину
ником ништа не би затребало из тих сефова, а онда би се десило да
такав захтев стигне баш кад је она на годишњем одмору, и звали
би је да хитно дође.
Једне је године радила и попис инвентара читаве судске згра-
де. Могло би се рећи да ју је стварно испипала целу, овим истим
прстима којима сада држи колач. Људи обично раде у некој згради
познајући у њој само своју канцеларију. Колегиница и она морале
су да упишу бројеве свих столова, ормара, столица, комодица,
компјутера и свега другог што се налазило у свакој канцеларији,
чак и покварених писаћих машина и сличних будалаштина. Броје-
ви су били утиснути или исписани на налепницама. Зато су по не-
кој канцеларији бауљале и четвороношке, тражећи те бројеве под
столовима и столицама, завлачећи се и иза ормара (јер по неком
сулудом правилу, ништа никад није тамо где је доступно, него је
све негде где мораш добро да се помучиш да га нађеш). Морале су
да се пењу на столице и скидају ствари са прашњавих ормара и да
уђу у сваку просторију, макар у њој биле само метле... Па тек муч-
на атмосфера кад уђу и прекину неког у послу, смешећи се и сле-
жући раменима, са оним погледом – нас су овде послали, не бисмо
ми иначе... Све је испипала, осим спољне фасаде; могла би, сад кад
су постављене скеле, да се придружи оном свом другару што јој
куца на прозор, па да надокнади и то. Њен је радни век стварно
био живописан, испуњен осим тога и свакодневним ношењем ве-
ликих свота из банке, у малој личној торби и без пратње, испуњен
ето и тим оружјем, тестаментима, сефовима, пописима, људима
који траже новац или правду, а након свих тих најразноврснијих
117
71-72
118
Иван Ристић
ГУМЕНА СТВАРНОСТ*
119
71-72
120
ПРЕТОПЉЕНО НА:
1. ЕНТЕРИЈЕР, СОЊИНА СОБА, ДАНЛутка има рустично
огледало (поклон од далеке рођаке) које свакодневно стоји пред
њом као најбољи и једини пријатељ. Са огледалом би ћаскала са-
тима или би нетремице посматрала равну и хладну површину свог
савршеног лика с друге стране, упијајући у себе сваки детаљ,
чешљајући дугу косу, каткад стојећи пред њим без ичега на себи
као пред љубавником. У ваздуху је мирис њене баршунасте, ете-
ричним уљима пошкропљене коже, тек понегде украшене живопи-
сним тетоважама. Њене као крв црвене усне које никада нису има-
ле много шта рећи бестидно позивају на угриз, кварцоване чврсте
груди и удови као извајани од порцелана маме на страсну, смрто-
носну игру. НАРАТОРОВ ГЛАС: Лутка има сопствену сенку,
верну пратиљу којој поверава своје најмрачније тајне. Она је њена
сушта супротност, та неугледна бринета, анорексична чудакиња
одевена у избледелу црнину и подерану црно - црвену кожу, често у
мајицама са ликовима мртвих рок идола што су се вијориле на њој
попут пиратских застава. Прозвали су је једноставно: Сенка.
Нико није знао њено право име. Друкчије се и није могла зва-
ти.Стидљива и тиха девојка, ружно паче које се никада неће пре-
образити у прекрасног лабуда, потајно је заљубљена у Лутку; њен
изглед предмет је Луткиног подсмеха и несланих шала. Девојка
без имена и без порекла постала је и фигура без лика и поноса која
слепо следи своју господарицу, трпи сва њена понижавања обо-
жавајући њену раскошну лепоту, њену близину, безуспешно поку-
шавајући да јој се допадне, да буде налик њој и да буде вољена.
Обе су још увек девице - једна из страха да јој не оскрнаве богом-
дано тело а она друга из простог разлога јер је нико не жели. И
обе су ту као раштимовани жичани инструменти сваког тре-
нутка спремни да заоре виртуозном тужбалицом под прстима
демонских сила.,
121
71-72
122
лог, гротескног тела вриштећи истрчава из те зверске јазбине)
НАРАТОРОВ ГЛАС: Више никада нико ништа неће чути о њој,
нити ће је икада више видети. Смрад спржене коже и одвратних
испарења нагризајуће киселине шири се унаоколо док се Лутка, без
престанка, зацењује од помахниталог смеха. Ни трунке жаљења,
ни трунке гриже савести - ништа осим ликујуће помисли о савр-
шеном злочину и савршеном свршетку једне, до сада невиђене,
сапунске опере. ЗАТАМЊЕЊЕ:
(крај првог чина)
Чин други
123
71-72
124
Дарко Цвијетић
ДЕСНИЦЕ
125
71-72
ЖИТО
126
Избила је глад.
Појавило се људождерство, умрло је од глади преко 50 мили-
јуна људи, биљежено је да су родитељи јели дјецу. Мао је потом
заповједио престанак убијања врабаца и почео помињати стјенице
у рижоносним пољима.
Никоме није пало на памет никакво бојење врабаца.
Иван је уловљене скакавце гушио у житу.
СНИЈЕГ
Тек након доручка, схватили смо да Еде нема. Једино њега ни-
је било. Сви смо били на броју, и сви читави.
Зокс и Милер, одмах су рекли да им је Едо отпочетка био
сумњив, и јебали му балијску маму.
Ништа нисам рекао.
127
71-72
ПЛАЗМА
128
Пустили су нас, након неколико сати убјеђивања, иако су
шаптача провјеравали неколико пута, па им је чак морао демон-
стрирати како он то, заправо, глумцима шапће текст.
129
71-72
ЗИМНИЦЕ
130
СВЕТИ ДИМ
АЛЕШ ДЕБЕЉАК (1961–2016), словеначки песник, есејиста,
критичар културе и преводилац. Рођен је у Љубљани где је завр-
шио студије компаративне књижевности и филозофије 1985. годи-
не, да би магистрирао (1989) и докторирао (1993) у САД из социо-
логије културе на Универзитету Сиракуза (Њујорк). Ту је неколико
година радио као предавач. После повратка у Љубљану, запослио
се на Факултету за политичке и друштвене науке, где је једно вре-
ме као редовни професор (2004) био и шеф Одсека за студије кул-
туре и религије. За живота је објавио девет збирки поезије и три-
наест књига есеја на словеначком, неколико антологија и превод
изабраних песама Џона Ешберија. Многе од њих су превођене или
појединачно или у форми избора на око двадесет светских језика,
највише на енглески, укључујући и језике бивше југословенске
државе.
131
71-72
Алеш Дебељак
АРХЕТИП МОГ ГРАДА
Није реч о томе да сам још као дете имао само ограничен
оквир представа, каквим су га, наиме, силом прилика обликовале
скромне финансијске могућности мојих родитеља и политичке
рестрикције југословенске државе у којој смо живели. Због тих
рестрикција, свако путовање у Трст је, негде до седамдесетих го-
дина XX века, буквално представљало улазак у другачији свет.
Дакле, није у питању само таква врста ограничења, иако то уопште
не кријем. Пре је у питању то, да признајем да су неке испарљиве а
никада до краја ишчезле крхотине сећања које су усидране у де-
тињству, прожете првобитним сликама, сликама прошлости. Ко не
би желео да их разуме? Управо се уметничка визија тако често
напаја изгубљеним рајем детињства, јер су се у њему обликовали
симболични архетипи, по којима се управљају спознаје садашњег
тренутка. Можете да ми верујете да покушавам да пропустим што
мање могућности, где се то може видети у пракси: како се архети-
пи суочавају са садашњом употребом времена и оријентацијом
132
простора. Такве могућности се највише откривају у игри и бризи о
детету.
133
71-72
134
јенталних и окциденталних навика упорно прерађивао различите
личности и традиције, удевајући их у поглаварску перјаницу само-
свести.
135
71-72
се срећу небо и земља; бити код куће у граду који нуди првобитно,
осећањима набијено, доживљајима испуњено и управо због тога
темељно искуство простора; бити код куће у граду, у којем све
ствари имају своје име. Чаробна картографија шачице тргова, три,
четири кључне улице и анонимних кутака провинцијалног гнезда,
које је престоница мог интимног света јер имитира боравиште бо-
гова, та картографија ме упорно прати по булеварима страних ме-
галополиса, куда ме увек изнова вуче чежња за другим, да бих у
њему, уз болну насладу пролазности, неспретно покушавао да
откривам оно исто. Дакле, тражим примарни простор, који има
значај и тежину архетипа.
А ипак је, изнад свега, још увек све прилично бледуњаво, рађа
се, заправо, тек у грчевима привредне, социјалне и политичке
транзиције. Управо у томе се скрива и велика могућност. Криза
идентитета, кроз коју пролази Љубљана, јер је први пут престони-
ца самосталне државе и истовремено средишњи фокус словенач-
ког националног напора, не значи само раскрој до сада важећег
идентитета и облик самопрепознавања, већ, етимолошки и тачку
преокрета. У том светлу, вероватно је јасна и могућност, да се
136
Љубљана оспособи да буде отворени град, чији ваздух ослобађа и
који, попут падобрана, функционише само уколико је отворен, да,
дакле, постане град унутрашње самосвести и спољашње гостољу-
бивости. За реализацију потенцијала који потичу из тог преломног
тренутка, нама Словенцима, који као етничка заједница у Љубља-
ни, наравно, чинимо већину, као модерном националном хабитусу
још увек колективно недостају они разноврсни слојеви културног
капитала, који би уз серију преносивих поступака цивилности и
међусобним деловањем навика срца производили залиху истанча-
них стилова заједничког живота.
137
71-72
138
По идеалном сценарију, такав облик свести би спречио да не-
дељом Љубљана опусти као да је њом завладала епидемија. У
суштини је заиста у питању епидемија, наиме, епидемија заборава
која доприноси да постаје неважна управо чињеница да идентифи-
кација са градом захтева обавезу, која је, у крајњој инстанци мета-
физичка. У метафизичком идентитету ја препознаје само себе на
аутентичан начин само у трењу са другим; дакле, уколико се
непрестано залеће, инспирише, оплођава, мутира и пенетрира у
међусобној напетости разлика. Менталне границе развијеног урба-
ног простора су, наиме, порозне и непосредно захтевају мешавину
и жуборење многобројних језика, космоса, личности и визија, које
са собом носе сећање на шок разлике.
139
71-72
140
Алеш Дебељак
УМОР ОД ИСТОРИЈЕ
141
71-72
142
сасвим другачије врсте. Рецимо, да је реч о егзистенцијалној
институцији, са којом покушавам да наведем себе да се још више
него у времену пре рата, дакле у друштвено ангажованом времену,
ипак радије усредсредим на напетост између мог ,,ја“ и удаљене
близине природног дисања ствари, него на спор између ,,ја“ и
грчева историје.
А како да буде другачије? Зар није историја, у својим актуали-
стичким изражајима, данас, у доба након пада берлинског зида и
процвата тржних центара као једине фокусације среће сваког поје-
динца, свуда по »другој Европи«, која на тај судбоносно погрешан
начин покушава да надокнади заостајање за развијеним Западом,
постала, у ствари, банални полигон? Полигон за посезање у има-
гинарни музеј, при чему последњи облици стандарда презентације
и критеријума иновације, какве више не можемо ни добро описати,
ако немамо пред очима императив, по којем свет не почиње аб
ово, брзо исправају у општа места произвољне необавезности? Зар
није говор историје данас постао већ сасвим расположив за на-
изглед забавне, а у суштини потресно игнорантске покушаје да се
релативизује свака разлика између доброг и злог, лепог и одврат-
ног, сублимног и тривијалног видика постмодерне егзистенције?
Зар није императив историје данас тако страшно огољен у свој
својој мучној катастрофи, да у њему не можемо више јасно разаз-
нати ослонце за слетање »бољих анђела« у нашим душама, о који-
ма је, на пример, тако убедљиво говорио Абрахам Линколн у свом
говору у Гетисбургу?
Уколико се само сетим недавног мајског конгреса међународ-
ног ПЕН-а, који сваке године на Бледу окупља писце и интелекту-
алце, усредсређене на дебате о врућим политичким проблемима, у
којима би требало да се јавно открије историчност истине; уколи-
ко се, са једне стране, само сетим болне разлике, која зјапи између
мог етички наивног, младалачки занесеног и политички ама-
терског облика ангажмана на тим сусретима, на којима сам редов-
но учествовао осамдесетих, и садашњег, некако суздржаног стања
мог духа, могу само да скрушено признам да мој садашњи став
није историјски инспиративан. Међутим, у сваком случају, он је
мој. Осећам да ми је близак. Због тога ми је и важан.
Без осећања стида, али поуздано са неким осећањем егзистен-
цијалне ослобођености, дакле, признајем: током међународног
сусрета писаца на Бледу радије сам стајао у предворју дворане, у
143
71-72
144
Све више ми се чини да је такав однос, у пуном свом значењу,
немогућ, уколико не допустимо могућност да са страшћу дивљења
и патосом тескобе посматрамо бескрајне просторе међу звездама,
како је то чинио Блез Паскал, а онда да ту лекцију, у зависности од
својих способности, употребљавамо и у оквиру уског простора
сопствене собе. Реч је, дакле, о томе, да како пролази време, тако
је у мом случају све израженије неко транс-историјско уверење,
које сам наследио од претходника у »републици лирике«, наиме,
уверење које ми сугерише да тренуци блиске визије која поништа-
ва разлике између одређених временских периода и расте из зајед-
ничког егзистенцијалног континуитета, у којем су Софокле и Је-
худа Амихај, Волас Стивенс и Франце Прешерн, у ствари, живи
савременици, нису могући без контемплације о условима за наста-
нак такве стварности, у којој је присутна неименована сила што
нас до у бескрај превазилази.
Лирске слике и фрагменти визије, где више нема никаквог
смисла причање о тренутку који би био супротстављен вечности,
јер, у перспективи потпуности они постају само две стране истог
искуства, такве лирске слике су, на крају крајева, укорењене у до-
живљавању последњих услова егзистенције. Лирика, која попут
витица бршљана прекрива невидљиви зид и тек сама га чини вид-
љивим и опипљивим, у том смислу је повезана са религиозним
осећањем.
Тачно је да сам написао читав низ аналитичких текстова о ре-
лигиозној имагинацији и објавио о томе теоријску књигу, али све
те анализе су подложне критеријуму социолошких, културоло-
шких и историјских аргумената. У поезији тога нема. Песнички
говор као лабораторија за чишћење језика и искушавање граница,
до којих је дубоко лични доживљај времена уопште преносив, у
ствари, цитира оне најстварније тренутке у животу. И, уколико је
бог само некаква привремена реч за невидљиву, апсолутну ствар-
ност (коју, наравно, непрестано покушавамо да преводимо, очове-
чимо, учинимо што доступнијом помоћу својих шепавих ствара-
лачких визија), онда је јасно да свака песничка творевина садржи у
себи нешто боготражитељско. Скоро да се усуђујем да кажем и то,
да је зато што садржи у себи моменат трагања, није савршена:
дакле, увек изнова жели, да почне изнова. Трагање, опипавање,
недовршеност. Тек у недовршености чежње за потпуношћу слобо-
да није окрњена, иако се подређујем туђој вољи, која долази из
бескрајних трансфигурација енергије, као што је бескрајан и
145
71-72
146
чица. Тиме, нужно, слаби она свест која у дрхтају душе сваког по-
јединца открива нацрт за архитектуру космоса. Без напетости
између тренутка и вечности, тога, једноставно, нема. Да се та свест
очува, чини ми се, није могуће ако онај, кога се то тиче, није исто-
времено и помало свет и луд, као што одзвања стих из моје књиге
Недокончане хвалнице (Недовршене оде) (2000).
Такво је моје песничко ја, које одбацује бога са великим по-
четним словом, али зато покушава да се што интензивније, макар и
муцаво и кроз привремена решења, отвори за свето као привилего-
вани простор за реализацију егзистенције. Не верујем у бога као
метафизичку идеју, последњи принцип, који с тачке тоталне и не-
опорециве сигурности, какву одређује ова или она конфесионална
институција, оправдава сва средства и не пружа ми слободу. Хоћу
да кажем да је моје трагање за богом повезано са неким сасвим
помоћним, а ипак, поуздано личним осећајем за егзистенцију
апсолутне стварности, са постојањем чврстог прожимања са око-
лином, или, ако већ тако хоћете, са постојањем дома. Моје трагање
за богом се, додуше, нужно креће у оквиру тока оне традиције која
је обликовала Запад, међутим, јеврејско-хришћанска традиција ме
не обавезује да прихватим начин који би захтевао ексклузивност и
поштовање догми, правила молитве и обреда припадности. Рекао
бих: католичанство, које је у Словенији, традиционално, религија
са највећим бројем поклоника, посебно је у послератном времену
самостане државе због своје инструментализације јеванђеља љу-
бави према политичким циљевима, често слепо, када су у питању
ослобађајући импулси који постоје у његовој прошлости. То исти-
чем зато, јер људи у Словенији углавном не знају мислити и осе-
ћати изван постојећих или препознатљивих оквира религиозности,
осим ретких изузетака као што су Едвард Коцбек, Марјан Рожанц
и Тарас Кермаунер.
Једва могу да замислим да бих своја опипавања што можда
воде ка путевима до апсолутне истине, до оног невидљивог, а
постојећег, могао да описујем другачије него поезијом. Када Тер-
тулијан каже, да »верује, јер је апсурдно«, изражава тачно оно у-
верење у неизбежну нужност неког ослонца и истовремено у не-
видљиву, неименовану природу онога на шта се ослањамо. Најве-
роватније због тога дајем предност поезији у односу на историч-
ност аналитичко-рефлексивног мишљења, јер другим говорима
које познајем и који су ми колико-толико на располагању, недоста-
је нешто суштинско, без чега ме остављају неутешног и несрећног.
147
71-72
То, управо та срећа, која онда када тог осећања неутешности нема,
засија у свом свом жару, та срећа испуњава просторе домовања,
које пратим и покушавам да откријем у поезији, коју често читам и
ретко пишем. И трудим се да је живим. Је ли претерано очекивати
да се веза између писања и живота мора придржавати оне нужно-
сти на основу које се препознаје интегрално, целокупно, космичко
искуство?
Када јеванђелиста каже за Марију Магдалену: »Опраштају јој
се греси многи, јер је велику љубав имала« (Лука 7, 47), он нам
саветује прихватање управо таквог, потпуног искуства. Кроз њега
се љубав потврђује као дар, као даровање, које доноси могућност
спаса, јер превазилази самоћу појединца и безбрижност друштве-
них структура. Љубав Марије Магдалене у библијској традицији и
коментарима, свакако нема само духовно значење, већ је повезана
са искуством тела. За мене је Марија Магдалена еротизовано оте-
лотворење моћи, коју има љубав: пробила се кроз слојеве прет-
ходних професија, одбачености, исклизнућа, конфликата са око-
лином и понижења, да би се остварила у сусрету са отелотвореним
богом, са неким, ко је ту њену непотпуност прихватио као своју.
Да би могао да је прихвати, морао је и сам да је доживи. Због тога
ми је њен лик инспиративан. Јер, ипак, тако непосредно омогућава
доступе до кључног значења, које има доживљавање и остварење
потпуне љубави у животу и свету, какав ствара!
Ха: али какав је то свет? Довољно је да се осврнемо око себе,
да нам поглед клизне по телевизијском екрану, и да нам застане
дах од толике ароганције, да бисмо, наиме, желели да делу љубави
приписујемо стварање апокалиптичног света, којим отпочиње тре-
ћи миленијум. Напустили су га богови, а сада хоће да га напусти
још и човек, парафразирам ли Мартина Хајдегера. Али, без љуба-
ви, богови не би могли да створе свет, пре него што су га напусти-
ли. Важно је, дакле, да у том егзодусу не попустимо, да истрајемо
у томе због чега живот има смисла.
Искре таквог смисла понекад човека сустижу без његове воље,
тамо где он то најмање очекује, на пример, у недељно јутро, које је
обично намењено успоравању дивљег темпа који нам диктирају
постмодерне навике ефикасности. Улица пред кућом је празна.
Лудвиг је из гостинске собе одједрио на једно од својих аноним-
них путовања. Ако је у својој изврсној књизи Јасмин и маслина
(1948) мађарски есејиста Бела Хамваш био у праву, када са разо-
148
ружавајућом искреношћу каже да је у златно доба цео свет био за
човека интиман као воћњак, онда барем тих сат или два моја поро-
дица живи у златном добу. Никаквих аутомобила, ретки шетачи,
јер улица је прикладно слепа, шуштање три брезе у углу суседне
баште, свака за по једног од синова, поново посађена трешња која
дрхти у цвату, идила предграђа.
Ретка милост и непрестана отвореност за импулсе природе: не
могу је доживети тако често колико бих желео. А када се догоди,
догоди се тако аутоматски, да је можда заиста у питању мало чудо.
Претерујем? Мислим, да не. На крају крајева, грм жутих ружа у
нашој башти је ове године процветао већ по четврти пут. Током
игре – играли су се посета у кући, изграђеној од ћебади и од не
знам одакле довучених браонкастих грана – моја најстарија кћерка
Клара, као и њена два братића, неколико пута су се нашли у њего-
вој непосредној близини. Када су пружили своје главице и раши-
рене прсте ка цветовима, који су самоуверено, а истовремено мило
и нежно, нудили своје богатство нијанси боја и заводљивих обли-
ка, у мојој деци није било ни мало од оне рационалне суздржано-
сти, коју је тешко одвојити од рутине хронолошког, тривијалног,
историјског искуства. Запенушани брзаци речи, који су навирали
из уста малог Симона, пажљиво интересовање које је благим ми-
ловањем показивала Клара, гутурално одушевљење што ситне
експлозије мигољивог жутила на зеленој позадини такође миришу,
а то је Лукаса задржало дуже код грма него код аутомобилчића,
све то је – чини ми се, јер како да заиста знам! – тесно повезано са
осећањем јединствене стварности.
Желим да кажем да за децу, све док не потпадну под власт го-
вора унапред задатих појмова и прикладних метафора који одређу-
ју добар део наших живота, ружин грм, у ствари, не представља
одану биљку која уз уложени труд, заливање, негу и бригу да је не
нападну одвратне ваши, обилно узвраћа тако што нам омогућава
естетско уживање и задовољство да се наше руке упрљане црни-
цом можда ипак настављају и у чврстим цветним стабљикама. Ту
имамо посла са различитим, распарчаним сферама стварности: рад
и удобност, напор и задовољство, пролажење времена и поједи-
начни тренутак. Наиме, ми, одрасли, више или мање добро знамо,
да нема смисла предуго седети испред руже: као прво, већ смо ви-
дели читаво таласаво море истих, као друго, жуто нам светлуца са
многих календара и екрана, као треће, вода на шпорету је проврела
и треба ући у кућу да бисмо резанце правовремено сипали у про-
149
71-72
150
трашња и спољна чула међусобно усклађена; онај ко је сачувао
дух детињства у зрелом добу«.
Међутим, тачно је још нешто: да би осећај јединствене ствар-
ности уопште могао оживети и добити своју праву могућност, де-
ца ничега не морају да се ослободе. А ја морам да се свесно осло-
бодим наслага живота у хронолошком поретку времена, морам да
га се ослободим припремајући се и ослушкујући мрмљање неких
река понорница у души, пре него што се усудим да тај осећај је-
динствене стварности, који од деце ствара уметнике у доживља-
вању, поново усвојим и сам, и можда успем да га преведем у онај
нужни чин пажње, који је присутан у читању и исписивању блиске
лирске визије. Никада нећу бити потпуно такав. На крају крајева,
није реч ни о враћању у дечју наивност.
Довољно је већ само то, ако је о томе реч, да грм жутих ружа
спаја два света, подземље и небо, материју и дух. Цвет, буквално и
у потпуности живи под површином земље, где су мртви, и над
њом, где смо ми, живи. Он је мост, отворен простор, који човек,
већ одвојен од земље и немоћан пред мраком подземља, не осећа
више у потпуности, иако слути његово постојање. Како, на крају
крајева, слутимо и то да природни свет нема граница и да осећај
јединствене, потпуне стварности који у својим најбољим приме-
рима даје мала лирска песма, истрајно позива да га пратимо на
путевима у пределе где блажена сигурност, са којом се дете преда-
је доживљају, пружа руке са искричавом и истовремено тајанстве-
ном могућношћу да и само постане цвет.
Изгледа да покушавам да чиним оно што не би требало: да
преведем у речи тренутни склад између интимног и космичког.
Моја жена каже: »Сентиментализираш.« И ја опет остајем без тек-
ста.
151
71-72
СУБЛИМАЦИЈА
Стојан Богдановић
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ КЊИГЕ ВИТКИ ПЛАМЕН
(Гордана Симеуновић: Витки пламен,Пресинг, Младеновац, 2021)
Књига је пуна као брод, као око... или како каже песникиња
песме
пуне као нар,
крцате ко трговачке лађе
(Песник)
152
Драги тата се може посматрати и као насловна песма. Било је
то незаборавно путовање у Замбију из времена Југославије. Пева-
јући о том путовању песникиња с усхићењем и са дивљењем вели-
ча свог оца, који је главни лик, ауторитет и актер драматичног пу-
товања из снова, притом је сажела односе између деце, она се увек
боље разумеју него одрасли:
(Драги тата)
Драги тата,
вратили смо се.
Освајање слободе је тек почињало.
(Драги тата)
153
71-72
У колу су играли
млади официри
џепова пуних муниције,
припити, орни.
Кум је био муслиман.
То није било много важно,
154
сви су звецкали.
Кад се пробуди
схвати да сам јој ћерка,
подиже поклопце са шерпи
и грди.
Први пут сам срео њену песму под насловом Мојој мајци у
антологији Родитељка и родитељ Горана Вучковића у часопису
Буктиња, 2015. Често се мајчинска брига односи на заштиту од
удварача, од напасника, од превараната. Код нас се до скора гово-
рило за девојку и момка који су у вези, Лажу се. Велика је брука
била, а у руралним срединама и сада је, ако би којим случајем де-
војка изгубила невиност, или не дај боже ако би затруднела. Тада
би мајка била главни кривац за то. Зато је она била стални стра-
жар. О тим и сличним проблемима пева наша поетеса:
155
71-72
156
друштву. Да ли је могуће освојити слободу? Слобода се осваја
непрекидно. Колико год изгледало некоме да се ослободио ако се
је решио свих, ако се осамио, самоћа није слобода. Самоћа је чам.
За слободом се вапи! Али, да видимо шта каже песникиња
Самоћа
И већ је видим
како у глуво доба ноћи
силази низ степенице,
и без имало стида
по празним листовима
старог кувара
исписује стихове.
(Глорија)
157
71-72
(У доба короне)
Moj Мартин
158
Он је већ био чувен
по враћању ватри
одбеглих пламенова.
Са воћем је теже.
Вешто је хватао
распрсла зрна грожђа,
помахнитале јабуке,
језгра ораха без стида и срама,
159
71-72
Маја Белегишанин
СТИХОВНИ ФЕЊЕРИ НЕВЕНЕ МИЛОСАВЉЕВИЋ
(Невена Милосављевић: Источник, Асоглас, Зворник 2020)
160
осећамо љубав у себи, Господ је у нама“. То свакако важи за
песничко и религиозно биће ове поетесе.
Тако, у циклусу „Агапе“ многе песме говоре о љубави која све
прожима; поменимо песме „Агапе“, „Ако ме заволиш“, „Слово
љубави“. У овом циклусу налазе се и песме метафизичког звуча-
ња: „Између прстију је само светлост“, „Записи из књиге
(не)рођених“ и друге. Уопште, метафизичка нит је обележје ове
збирке у целини. Томе доприносе не само теме (смрт, Бог, време,
љубав) него и искази („Време је трака на којој се Сад непрестано
понавља“ – песма „(Не)време“) и језик који својом метафориком
изражава ту непојамну дубину и светлост бића и свемира („Кад
желим да си близу, / раскопам светлост, и у најмрачнијем куту /
сноп уберем златни / и обасјам путе непрегледној вечности“ –
песма „Кад желим да си близу“).
Невенине песме, ма како дуге, не губе ону нит инспирације од
почетног до завршног стиха. Ту су често стилске фигуре звука,
различита понављања, анафоре, рефрени, што гради посебну му-
зику стихова, као на пример у песмама „Грешница“, „Ти, „Огледа-
ло лица“ – све три из циклуса „Круг“. А песма „Огледало лица“
показује шта све стаје у појам „жена“, који све митолошки ликови
и библијске личности, ликови из литературе и песничке музе творе
„хиљаду лица“ а „једно срце“. Невенине песме су нежне, неке носе
и присенак десанкинске атмосфере, осећајности и ритма (на при-
мер „Сиротиште (живот)“, „Трнова лествица“), али су све стилски
и мелодијски самосвојне као препознатљив Невенин глас.
Поезија Невене Милосављевић натопљена је често светлошћу,
било да су то само поједине слике или целе песме. (То су већ при-
метили писци рецензија; Тоде Николетић и назвао је свој рад:
Светлост). Песничке слике су, и независно од мотива светлости,
на посебан начин метафоричне, што овој поезији даје неку искон-
ску свежину: „на престолу усана исклијали склад“ или полусложе-
ница „сунце-кожа“ у песми „Нисам ти рекла све“; или: „Мрвим
грозд котачем снова“ у песми „Презрење недоречености“; или:
„Болујем и бивам, бивам / разнесен, поленом наде / по небеским
њивама“ у песми „Болујем те“.
Прожета је ова поезија и књижевним реминисценцијама, ан-
тичком митологијом, библијским ликовима, те показује књижевну
161
71-72
162
бно звучање. Тако, поред разгранатог језика, песникиња показује и
разгранатост метра у својим „стиховним фењерима“.
Само дела љубави остају – назвао је професор Владета Јеро-
тић једну своју књигу. Та се мисао складно дозива са збирком
Источник Невене Милосављевић, са њеним песмама које су
источници љубави, светлости и смисла. Због тога свакако ова пое-
зија јесте и лепота и мелем за душу нас читалаца којима треба
окрепљење и одмор од свакодневних журби и сваковрсних проза-
ичности овог света.
163
71-72
Дана Ћирић
164
расправе, радосна заступљеност свих форми писане речи, устреп-
тало и често преливање музичких нумера, књижевни клуб, сликар-
ски атељеи, изложбе, нови часописи, блог и лична страница на
фејсбуку, све то изазива позорност ауторке, толико да читалац
пред собом има све могућности комуникације. Још од „Хетероса“
се ове теме преливају из романа у роман. То је тематика која ау-
торку највише занима и њој се са великом страшћу посвећује кроз
већ поменути „Хетерос“, а сада и кроз нови роман „Шеста песма
за Ингу“.
Најновији роман Јадранке Миленковић је дело богате грађе, у
коме ни једна страница није написана узалуд, где сваки догађај
има своје оправдано присуство на одређеном месту, а свака нова
идеја преточена у мисао и слику постаје блиска. Радња се дешава у
једном већем граду, међу људима који се познају, чак и раде зајед-
но, и од првог тренутка се обогаћује новим мотивима који услож-
њавају грађу и додају динамичност. Реченице се читају са лако-
ћом, те тако радња не само да тече, већ се просто разлива кроз ши-
роко поље дешавања. Како се укључују нове личности, фабула се
шири, освајајући читаоца својим меандрима, затонима и упоред-
ним токовима. Овде их има два. Један нас задржава у свету савре-
меног тренутка у коме се прате дешавања на свим пољима живота,
док други свет припада интими главног јунака, тридесетпетого-
дишњег Јована, аутора песама за Ингу, поменуту у наслову рома-
на.
Још током читања могло би се рећи да „Шеста песма за Ингу“
поседује све одлике класичног романа, какви одавно нису у моди,
сем оних давно написаних, толстојевски снажних, кафкијански
понорних, камијевски животворних. Зато је „Шеста песма“ велика
драгоценост српске књижевности, у којој савремени писци, често
и на силу, форсирају морбидне теме, зачињене историјским, поли-
тичким, парапсихолошким или фантастичним предлошцима. Прва
асоцијација уз роман Ј. Миленковић је бравурозно Балзаково дело,
у коме овај књижевни радохоличар задире у све поре француског
друштва, осврћући се на негативне појаве у истом. Роман наше
ауторке је класична прича о младом човеку који покушава да изађе
из свог затвореног света и да се постепено, на сигуран и проверен
начин, укључи у живот, да почне да остварује своје жеље, да узме
оно на шта има право, без „буке и беса“. У том животу он није
165
71-72
166
ства, издаваштва, шоу програма на телевизији. У роману се рас-
правља о браку, о породици, деци, месту и улози жене. А кад је
реч о оном другом, уметничком току романа ( јер се свакако може
сврстати у уметничке), ту су изложена размишљања и расправе о
свим видовима уметности. Јунаци слушају омиљену музику, пишу
песме, сликају, одлазе на изложбе, у кафићима ( модерна агора!)
расправљају о поезији, књижевним трендовима, новим часописи-
ма, популарности.
Главни јунак у почетку делује незаинтересовано за свет око
себе. Прилично је стидљив, што је помало и чудно за данашње
време. Али, женско окружење значајно га мења, поготову што је у
свакој од присутних жена уочљив тип јунакиње неопходан за
одрастање младог човека. Новооткривена сестра из другог очевог
брака, рано удата, разведена, даје му подршку на новом путу. Њен
портрет дочарава младу и веселу, радозналу девојку, укриво исе-
чених шишки, са црним лаком на изгриженим ноктима. И за њу је
пресудно сазнање да има брата:
„Велики брат хвата ритам града, познаје људе, они га обо-
жавају. Запричава се са њима док те прати у музичку школу или
чека с рођендана. Пуши на улици лежерно наслоњен на зид, гледаш
га кроз прозор; није нервозан док чека да обујеш старке. Твојим
другарицама одговара озбиљно, уважава их; све су у њега заљуб-
љене. Вози тебе и твог дечка на гитаријаду. Дечко ти се напије,
брат ништа. Само у повратку стане с времена на време и про-
шета га по мраку. Мали гледа у њега као у бога.“
Оливера је колегиница из канцеларије, са којом Јован свакод-
невно комуницира. Очито да између њих постоје симпатије, и раз-
лика у годинама је мала, с тим што Оливеру то што се удала, има
брак и два велика сина, прилично кочи у тим односима. Оливера је
право благо, божји дар за свакога уз кога се нађе.
Жена са краја ходника, што се у блогу на својој страници пот-
писује као Аријадна, жена у коју је Јован потајно заљубљен, због
чега се понаша као петнаестогодишњи дечак, има неког свог Тезе-
ја, коме пише писма на свом блогу. Она је предмет Јованове сва-
кодневне чежње и ускраћености.
И на крају, не по значају у Јовановом животу, можда пре по
неком емотивном доживљају, мајка Вера! Стара је, одавно у пензи-
167
71-72
168
тети“. Преписивати Шулца и „вихорну Библију“ што се осипа као
ружа, док испод њеног текста стоје „витице потписа увртложене
као трилирање коларатурног сопрана“? Преписивати у свеску као
што савесни читаоци раде? Старинске речи личе на старе књиге,
вратити их у књижевност? А ако језик старих књига вратимо у
књижевност, где да употребимо „рашчаврљану кукавицу“ или
„усцвркутало јаћење птица“? Како да замислимо жену са шлепом
хаљине који се слива са њених истурених груди? Неправда је да те
речи постоје а да их не користимо у комуникацији, не пуштамо у
текст. А опет, ако их превише користимо (да бисмо писцу одали
почаст), зар онда не крадемо од њега? Не, одговара Аријадна, ја
само умножавам, са жељом да пишчеве лепе језичке комбинације
стигну до многих.
И ту није крај, јер настаје нови проблем - где применити епи-
тете?
„Одакле ми плетирожје? Где уопште да нађем неку живо-
тињу а да није пас који ме уједа ујутру кад пођем на посао? Какво
усцвркутало јаћење? Од птица имамо само самоубиствене голу-
бове које пред почетак грејне сезоне, одавно угинуле вадимо из
димњака. Нико није рашчаврљан као кукавица у сату, нико ког ја
познајем није ни видео праву кукавицу у сату..“
Роман се брзо се чита. Динамичан је, заснован на импозантном
броју фино обликованих дијалога, осмишљених наслова, узбудљи-
вог смењивања радње. Морам признати да се радујем чињеници да
је Јадранка Миленковић написала роман о коме ће се тек говорити
и писати. У њему су се нашли прави бисери ауторкиног ума,
спремни за читалачко промишљање и тумачење.
169
71-72
Нивес Франић
УТЈЕЦАЈ ЛУИСА НА МОЈ СРЧАНИ КУТ
170
рити, освојити. А постојао је – кад је до Мљета стигао, није било
успутно – управо такав: посебан, дјеци највише по својој потпуно
неконвенционалној вањштини. Луис је имао свој заштитни знак, и
мимо музике, свој јединствени имиџ: враћин (наушница) у уху,
дугачка хаља, ћелава глава, брада, очи које не видиш, склопљене
од готово сладострасног пјевања, срце које осећаш, отворено свим
магијама. Од малена нам је било јасно да ту нека снажна сила про-
сејава. Али он је стајао тамо (на креденци) међу свима осталима,
према њему врло обичнима, равноправно, валидиран од стране
наших одраслих, значи прихваћен под нормално. Фасцинирало је,
и тада и сада, да је различитост толико могуће развући и истовре-
мено пригрлити, привити к себи, наћи се у њој.
Нама дјецама био је то израз велике храбрости, крајње лудо-
сти, готово непојмљивог одмака у којем се устрајава и пркоси.
Можда нам је то била и прва школа храбрости. Прави оглед о томе
што значи бити свој. Осебујност те силуете не да се разриједити.
Луис није био вјера без истине. Али то смо хватале кроз густо
емоционално резонирање: то јединствено плођење медитације о
пролазности свега као врло неодрасле и недорасле осјећале смо
кожом; урезивало се у све органе; то изражавање кусаве судбине
одмјереним и снажним гестама које су чувале суштину најдубљег
– јасније из његовог шапата него из самих ријечи – одсутност коју
познајеш прије искуства.
171
71-72
*****
172
Бошко Томашевић
ОД ЖИЛА ДЕЛЕЗА И ЛУДВИГА ВИТГЕНШТАЈНА ПРЕМА
СЕБИ
(МОЈ ПЕСНИЧКИ ПУТ И МОЈА ПОЕТИКА)
173
71-72
1
Jacques Derrida: De la grammatologie, Pariz, "Minuit" 1967, str. 145.
2
Jonathan Culler у својој књизи O деконструкцији. Теорија и критика послије
структурализма, Загреб, "Глобус" 1991. коментарише наведени Деридин став,
стр. 78. Прим. Б.Т.
174
сање доводи у питање"3. И не само да писање доводи у питање
појам чврсте структуре као такве, него када се искушава у песмо-
вању оно импликује сâмо "растварање живота и природе те понов-
но стварање према закону човека" (G. Ben). Писање је "ускладиш-
тење сећања" о човеку, а у медију језика. Све ово о чему смо овде
говорили поводом писања лежи превасходно у природи језика и он
је тај са чијег се темеља прелива "вишак" "тачнога значења и увек
је он тај који прети да ће се измакнути оном смислу који настоји
да собом обухвати"4. Писање и језик су једно. Последице су када
говоримо или о једном или о другом, стога, исте. - Ово су основне
претпоставке на којима је Делез - у знатној мери идејни сапутник
Дериде - градио своје разумевање функционисања књижевности и
темељâ њеног настајања. Но, постоје извесни специфични Делезо-
ви појмови који мишљење овог аутора о књижевности откривају у
светлости маштовитог вокабулара који уз то носи јаке метафорич-
ке набоје, погадјајући суштине предмета о коме говори. Уколико
је Дерида био изванредан мислилац писања, утолико је Делез био
изванредан мислилац природних потки књижевне уметности, при-
роде њених линија, склопова, кретања, укрштаја и разилажења,
колико и њених тајни сакривених њом самом од ње саме. Оба
мислиоца, гледећи разумевања природе књижевног дела, имају,
истини за вољу, једног великог претходника - Мориса Бланшоа
(Maurice Blanchot), човека унакрсног писања ("писање - та суману-
та игра писања") који је са уверењем говорио да "однос измедју
означиоца и означеног, или између онога што погрешно називамо
форма и садржај, постаје бескрајан", да порекла нема нигде, да
уметност не може да покаже икакво порекло било чега, те да се
управо стога, говорећи о њој, налазимо пред енигмом, пошто је
она сама, можда, енигма или, штавише, у себи садржи реч енигма5.
Постоји један термин који је у Делезовом и Гатаријевом
мишљењу кључан. То је појам ризома. Појам заправо претставља
једну метафору а могао би, будући да је толико широк и свеобу-
хватан, да се односи на све оно што смо у овом раду говорили по-
водом појма писања и начинима како се оно генерише било у
постструктуралистичкој мисли, било у постмодерној белетристици
која га практикује.
3
Теry Eagleton: Književna teorija, Zagreb, "SNL" 1987, стр.. 148.
4
Terry Eagleton, нав. рад, стр. 148.
5
Морис Бланшо: О књижевности, још једном, у: "Књижевна критика", јесен
1995, стр. 23 и 27.
175
71-72
6
Жил Делез & Феликс Гатари: Ризом у: "Кораци" 1987/1-2, стр. 79. У даљем
наводјењу овога рада како бисмо избегли да за сваки навод из наведеног текста
отварамо нову белешку (фусноту), ми ћемо иза знакова навода навести само
број странице која се односи на извор у оквиру ове белешке. Прим. Б.Т.
7
Жил Делез & Феликс Гатари: Ризом у: "Књижевна критика", 1990/1, стр. 26.
8
Жил Делез & Феликс Гатари, нав. рад, стр. 26
176
стора за експеримент, они јесу експеримент. Наша поетика песмо-
вања Библиотеке и интертекстуалности у овде наведеном смислу
је саму интертекстуалност претварала у стваралачки чин, у моћ
комбинације и цитирања (не буквалног, дакако) из кога је одмата-
њем линијâ песничких идеја настајао један свет новог књижевног
дела сачињеног од среће стваралачког понављања онога што се и
самом животу допадало да у извесним својим сегментима буде
поновљен и пронадје у мрежама испреплетених стаза нови
медјупростор, нови-другачији излаз за егзистенцију. Један дина-
мички модел писања је ту, по природи ствари, унапред био прет-
постављен, при чему је однос између дубине и површине имао да
буде основна координата нашег певања и мишљења.
Постоје код Делеза, осим појма ризома, још и неке друге сли-
ке-мишљења које се дају лако претворити у слику начина писања
једног књижевног дела, односно узети ту слику као неку врсту па-
слике и онда је користити, јер садржи велики имагинативни набој,
код стварања песничког дела. Мисаона слика понављања и разлике
или пак превоја (le pli), слика номадства, на пример, све те слике-
мишљења могу се превести у врло корисне потстицаје у погледу
стила писања. Слика номада приказује нам се као слика постајања
текстом (или настајања текстом, што је исто) онога што се пише и
које има узрок само у себи, безузрочно је попут аутоматског пи-
сања код надреалиста и, истовремено, у складу са тајном, наиме
оном која казује да "пут нема ни почетка ни краја", је бесконачно.
Заменимо ли реч "пут" речју "писање" добићемо слику бесконач-
ног писања-кретања које се одвија медју празнинама или "расте
меду другим стварима". "Ширим се", цитира Делез Вирџинију
Вулф у склопу њене изјаве о писању, "попут магле медју особама
које најбоље познајем". Начинити од писања номадску силу - то је
циљ не само номадских мислилаца (Делез наводи Епикура, Спино-
зу и Ничеа), но и номадских писаца, попут Конрада, Селина, Рем-
боа. Слика-мишљење која се односи на понављање и разлику у
погледу праксе писања указује на "децентриране динамичке мреже
и номадске дистрибуције". Разлика се овде не односи као разлика
спрам идентичног, већ на другу разлику, на проблематику иденти-
тета разлике, као што се и понављање не односи на нешто што већ
постоји, но на "супротстављање општости посебног и универзал-
ности сингуларног". Концепт понављања и разлике говори превас-
ходно о путањама расутости и укрштања, најчешће номадских
укрштања које номадско писање претвара у трансверзалне везе.
177
71-72
9
Жил Делез: Фуко, "Издавачка књижарница Зорана Стојановића", Сремски
Карловци 1979, стр. 28.
178
стављени су као једна микрофизика делезовских честица које у
дело спроводи пракса нашег писања-песмовања. Оба рада не веру-
јем да је ико својевремено од савремених књижевних критичара
прочитао тако да ја немам вољу да самом себи понављам оно што
ја сâм знам, а други, ако желе, могу накнадно да проуче и да о мо-
јим радовима дају свој суд. Но, до тога свакако неће доћи у
догледно време. Потребно је, мним, да ме смрт стекне како и до-
ликује ономе ко нема потребе за овоземаљским дарима других.
Дело ће међутим тај тренутак дочекати без нестрпљења. Време
дела почесто није и време смртника који су га написали.
Наставимо са започетим излагањем, а у погледу проседеа
(слика-мишљења) коришћених у нашем песмовању а које се одно-
се на Делезове појмовне фигуре мишљења. Однос проведбе миш-
љења (Делезовог) и проведбе песмовања (мог песмовања) показује
се веома добро у светлости једног Делез / Гатаријевог дужег иска-
за кога налазимо у књизи Шта је филозофија? (1991). Говорећи о
ситуацији одредјених писаца да имају потребу да "склизну" у јед-
ну другу област писања, остајући главнином у својој, отварајући
тако нов простор писања-мишљења, речено је следеће: "Ти писци
су напола филозофи, али су и више од филозофа, а ипак нису
мудраци. Какве ли снаге у тим делима ... код Хелдерлина, Клајста,
Рембоа, Малармеа, Кафке, Мишао, Песое, Артоа, многих енгле-
ских и америчких романописаца, од Мелвила до Лоренса или Ми-
лера, чији читалац у чуду и дивљењу открива да су написали ро-
ман спинозизма (курзив Б.Т) (...) Наравно, они не стварају синтезу
филозофије и уметности. Они се непрестано рачвају, гранају"10.
Овом цитату кога сам навео поводом показивања примера на чему
сам ја сâм заснивао своју "делезијанску" поетику неопходно је,
скромности ради, одузети знакове дивљења који, дакако, нису би-
ли мени упућени но наведеним писцима са којима, истине ради,
делим тек исти начин гледања на могуће спојеве филозофије и
књижевности, на интертекстни проседе таквих спојева, који су
мени у књижевном раду, радо ћу поновити, увек били подстицај-
ним.
Задржаћемо се сада укратко на још једном Делезовом појму,
на појму "савијање" ("превијање",) (франц. „plier"), ), односно пој-
му "набора (франц. „le pli")) који по свом концептуалном одредје-
10
Жил Делез, Феликс Гатари: Шта је филозофија, "Издавачка књижарница
Зорана Стојановића", Сремски Карловци, 1995, стр. 76.
179
71-72
180
између 2001. и 2005.), колико и претходна поема Студија теста-
мента (1999), исписиван је такође као след карактеристикâ наве-
дене поетике. Значајно поетско и мислилачко заједништво у
погледу својих инспирација које је налазила у постмодернистичкој
философији, ова поема сакупља у жижу склопове, референце и
посредовања која су јој у философији и духовним наукама пос-
тмодернистичке епохе претходила, али при томе никако не остаје
на нивоу пуке репродукције претходно мишљеног и створеног,
него настоји да у раније искушаване садржаје донесе знакове пре-
ображаја, изграђујући сопствени, отворени спекулативни и
(с)мисаони хоризонт. Бîт поетике интертекстуалности и Библиоте-
ке садржана је управо у напорима да се оно прво и претходно пре-
образи у друго и ново, те да се између првог и другог успостави
дијалог као и извесне "перспективне нијансе опажаја ствари које
прелазе једна у другу"11. У поеми Археологија прага захтеви наве-
дене поетике су одражени онако како је било и природно да се о-
чекује, наиме, да буду изведени у перспективи песничке спекула-
тивности која на делу предаје један свој свет понављања и разлике
усвојеног, промењеног и изнова (про)тумаченог садржаја, а у "и-
магинарном медијуму песничког творења"12. У том погледу поема
Археологија прага претставља један репрезентативан текст моје
поетике песништва Библиотеке и интертекстуалности. Једне пое-
тике која је после извесног времена практиковања била препуште-
на своме датом Све, никако не презрена, но са поштовањем као
део моје песничке биографије, пре-дата флуксу који је, с обзиром
на нове наслаге животног искуства, сада захтевао своје право на
песмотворно присуство и објаву.
IV
11
Edmund Husserl: Ideen, I, § 41. Наведено према: Х.-Г. Гадамер: Истина и мето-
да, нав. изд., стр 483.
12
Ханс-Георг Гадамер, нав. рад, стр 508.
181
71-72
182
блематике која, опет, происходи из бића самог језика који се сâм
прилагодјава оним остварењима у којима он, језик, интервенише,
дакле, овога пута једанпут о области философије, други пут у
области песништва.
У Поговору у књизи Предео са Витгенштајном и друге руше-
вине (1995) рекао сам да сам у средиште моје замисли након чита-
ња Витгенштајново Tractatus-a покушао да искушам разлике двају
дискурса, песничког и филозофског, а који за тему имају језик.
Тамо где "језик говори за самог себе", у песништву дакле - шта
чини философија када је потребно да се разјасни "како се разуме
оно што значи, рецимо, појам 'цвет'"? - Она, рекао сам, тражи од-
нос са Другим од језика, то јест однос са другим од означитеља
како би уопште успоставила однос са језиком и онда "причала сво-
ју причу" сходно својој слици о себи као философији. Ту се, како
Витгенштајн вели у Философским истраживањима, ради о "име-
новању које се показује као једна чудна веза између речи и ства-
ри". Идући дубље у проблематику именовања Витгенштајн долази
до једног од његових кључних појмова, наиме до појма неискази-
вог. Пишући "прилоге" за моју књигу - песме - ја сам се држао
претпоставке, наиме, да оно што је Витгенштајн у целини
Tractatus-a рекао о језику, заправо може да се доживи пре свега
као оно "што није мишљено", но песмовано. Да дођем до наведене
претпоставке умногоме ми је помогла изјава самог Витгенштајна
који је у једном писму професору Лудвигу фон Фикеру (L. von
Ficker) написао следеће: "Рад је" (мисли на Tractatus, прим. Б.Т.)
"строго филозофски и истовремено литераран, али без сумпора".
Када се овоме дода значајна Витгенштајнова тема, наиме говор
(искази) о Неизказивом, попут, рецимо овог: "Неисказииво (оно
што ми се чини тајанственим и што не узмажем изговорити) пружа
можда позадину на којој оно што сам смогао изговорити добива
значење" (L. Wittgenstein: Werkausgabe 8, 472) - онда се доста
непроблематично стиже до литературе, до "слике" која у таквом
контексту има значење поетског средства. Ово су биле довољне
назнаке одакле сам имао извесно право да покушам да Витген-
штајнове ставове у Tractatus -у подвргнем песничком испитивању.
Ја немам потребу да говорим о резултатима тога опита, него ми је
стало да укажем на изворе који су водили мом наведеном покуша-
ју, а који је утолико имао смисла што свако надметање између фи-
лозофије и песништва увек - бар тако ја мислим - има смисла.
Измедју "јавне граматике" коју користи философија и говора с оне
183
71-72
13
Видети: Albert Shalom: Wittgenstein, jezik i filozofija, у „Израз“ 978/1-2, стр. 41.
Овај се навод наслања на Витгенштајнов исказ који гласи: "Смирење у филосо-
фији настаје када је тражена реч нађена" ("Die Beruhigung in der Philosophie tritt
ein, wenn das erlösende Wort gefunden ist"), u: L. Wittgenstein: Manuskript aus dem
Nachlass 115, Oxford 2000, str. 30 (14. decembar 1933.). Прим.Б.Т.
184
носе, мени је циљ био бавити се односом језика и света, језика и
мишљења, прецизније, одразом језика у мишљењу у тренутку док
исти песмује и бива употребљен ради песничких сврхâ. На темељу
таквих мојих намера показало се да резултати задиру у семантику
исказаног у свакој појединачној песми и никако се не могу сабрати
под један именитељ, јер се управо ради о "индивидуалном испо-
љавању стила" које се као такво "мора означити као неисказиво".
Неисказиво (das Unaussprechliche) је, речено је, један вид језика
који се, како истиче Манфред Франк, "често означава као поетска
компонента говора". Поље неисказивог није тамна страна поезија,
него претставља њен начин испољавања и показивања моћи да
уопше може да ступи у поље поетског. Језик се ту опет показује
загонетним. Моја збирка песама Пустиње језика (2001) покушала
је да се са том и таквом загонетком језика суочи на једној метарав-
ни, наиме да док поставља питања о језику она је та питања треба-
ла да решава управо тамо где се иста и требају да реше - у поезији.
Стања метаравни су за мене увек била изазовна, јер је за мене го-
вор о говору увек изазивао утисак да је реч о чистој поезији, до-
душе, почесто, непрепознатљивој као таквој.
Витгенштајн је често истицао да је његов рад колико фило-
софски, толико и књижевни. У Разним напоменама, измедју оста-
лог, стоји записано: "Верујем да мој став спрам философије може
да буде сажет тако, уколико бих рекао: философија би се смела
само песмовати"14. Мој став спрам песмовања у књизи Пустиње
језика могао би бити сажет на сличан начин, тако како би се разу-
мело да је мој рад у тој и претходној књизи (Предео са Витген-
штајном и друге рушевине) био истовремено и песнички и фило-
софски. По свему судећи иста проблематика - проблематика разу-
мевања природе језика (философија језика) и песмовање о језику -
морала је да носи у себи нешто што је у погледу њеног изражава-
ња захтевало сличан начин употребе језика. Другим речима, слич-
не обавезе захтевале су и сличне стилска решења у говору о ономе
о чему се намеравало да говори, а то је природа језика. У томе
14
Ludwig Wittgenstein: Vermischte Bemerkungen, u: "Wittgenstein Werkausgabe",
Suhrkamp Verlag, München 1984, str. 483. Vermischte Bemerkungen potiču inače iz
godinâ 1933/34. Наведено место у оригиналу гласи: "Ich glaube meine Stellung zur
Philosophie dadurch zusammengeaßt zu haben, indem ich sagte: Philosohie dürfte
man eigentlich nur dichten". У писму Лудвигу фон Фикеру (L. von Ficker) а пово-
дом Tractatus-a стоји да је рад /Tractatus/ "строго филозофски и истовремено
књижевни" ("streng philosophisch und zugleich literarisch").
185
71-72
15
Ludwig Wittgenstein: "Wovon man nicht sprechen kann, darüber muü man
schweigen“ Наведена реченица је мото Tractatus-a. Прим. Б.Т
186
ку коме језик излази у сусрет, јер је он тај који управо припрема
стање неисказивости, носећи је са собом. Штавише, пуне смисла
или бесмислене реченице, свеједно, у поезији се показују тексту-
ално продуктивним и "као некакве лествице или као вехикли при-
мењују се у песничком показивању неисказивог"16. То стога што
поетско, посве природно, увек лежи изван "логички засноване
смисаоне реченице и рационално мишљеног"17. У једном говору о
језику у поезији речи се "враћају кући", оне бивају са разине своје
логичке примене (када и ако се то догоди) враћене назад у њихове
нестабилне пропозиције које су од стране рада семиозе (semiozisa)
(пре)бачене у окружје фикционалности и његовог рада, а то говор
поезије о језику управо чини уверљивим. Услови спознаје језика
кога предузима философија су, дакле, другачији него у поезији
(песништву, фикцији). Тамо "ограничења спознаји више нису ба-
ријере за савршену перцепцију" као у философском мишљењу, но
се ограничења спознаје о језику решавају у језику говором о јези-
ку, од чијег се, пак, говора, очекује да буде функција неког посе-
бног искуства са којим је помешана и фикција, јер су говори
искуства и фикције инхерентни поезији. У песмовању о језику ми
песмујемо оно (нешто) "што", како би рекао Стенли Кејвел ( S.
Cavell), "већ отворено лежи пред нашим очима", претходно се пра-
већи да управо то не разумемо. Намеравајући да песмујемо о јези-
ку, ми ништа не тумачимо о језику, нити дајемо "изјаве" о језику,
него показујемо језик у стању песмовања о језику. Ми не предухи-
травамо "оно што лежи у начину приказивања" тога шта језик
јесте и о чему језик већ својим постојањем сам сведочи, него језик
"увијамо" у песничко стање, показујући песничко стање језика. У
језику песништва јасније нам излази на видело и наш боравак
(Zuhausesein) у језику. Песнички задатак да се о језику говори је
умногоме лакши и, рекли бисмо, флуиднији, но задатак философа
језика који хоће да утврди некакво појмовно знање о језику, сми-
сао тога знања и, нарочито, да рефлектује границе семиозе. Грани-
це семиозе у песништву, пак, нису нешто што се рефлектује, но
нешто што се у пракси песмовања искушава и чини. У песништву
сâм језик производи моделе сопствене семиозе. Стога је мој зада-
так песмовања језика и о језику био посве у складу са оним што у
16
Chris Bezzel: Bild, Satz, Text. Wittgensteins Tractatus und die (neue) Poesie, u:
Schmidt-Dengler/Huber/Huter: Wittgenstein Und. Philosophie - Literatur 1990, str.
69-97.
17
Chris Bezzel, нав. рад. стр. 195.
187
71-72
18
Ludwig Witttgenstein: Kringel-Buch, истражио, реконструисао, аранжирао и
објавио Josef G. Rothaupt, Ludwig-Maximilians-Universität, München, 2010,унос
MS109, Nr. 52 Kringel-Buch.
19
Ludwig Wittgenstein: Tractatus, WA Bd. 1, стр. 85 (став: 6.52), Frankfurt/M.,
1984-1989.
188
сам ја сам увек у свом песничком изразу покушао да се крећем у
правцу философског говора, дакако, онда када сам себи такве за-
датке био и поставио. Збирка Пустиње језика је такву једну наме-
ру покушала да доведе до светљења. Читајући Вутгенштајнова два
главна рада - Tractatus и Философска истраживања - ја сам њихо-
вим напорима у правцу према "песмујућој философији" (nach einer
dichtenden Philosophie), колико и резултатима могао да будем само
охрабрен у смислу да је тако нешто могуће остварити. Но, ове чи-
њенице пратио је истовремено и један језички скептицизам. Наи-
ме, примајући к знању да су "границе мога језика његове границе,
да моје видјење света происходи са темеља тих граница те да се
мој став 'у' овом свету налази на позицијама тих граница" ја морам
такодје да прихватим да ја који кажем "ја" не припадам овом све-
ту, "него сам граница света" који стога себе у том свету не може да
види20. Тако гледано, "моја егзистенција почива унутар једног дру-
гог модуса па је стога такодје у другачијем модусу и исказива,
дакле, тек у граматици другог и трећег лица (једнине)"21. С те тач-
ке гледишта произилазиле су несумњиве тешкоће које се нису
могле исказати, но само показати а да нису могле бити подвргнуте
емпиријској провери па су се стога ослањале на оно што је у тој
чињеници било превасходно песничко и стајало изван логичких
услова једног говора који не би био песнички. Зато није, верујем,
сувишно да се још једном нагласи, да сам ја у правцу истога или
сличног пошао из другог смера: наиме, од песмовања језика да бих
дошао до прага песмујуће философије. И у томе беше садржан мој
експеримент. Овај експеримент није подлегао никаквој поетици,
нити је са темеља те чињенице песмовања језика покушао да изве-
де некакву поетику, но је моје овде описано деловање свео на све-
дочанство које се односи на део мог целокупног рада на песмова-
њу. Да то сведочанство садржи ипак један дубљи смисао налази се
у чињеници да се овај сегмент мога песмовања односио на песмо-
вање језика са становишта метаравни: језик је ту песмовао језик а
20
Овај навод је заправо интерпретација једног Витгештајновог става из
Tractatusa. Да на њу обратимо посебну пажњу помогла нам је интерпретација
тога Витгенштајновог става Џемса Гетија (James Guetti) читајући његов текст:
Monologisch und dialogisch: Wittgenstein, 'Herz der Finsternis' und
Sprachskeptizismus, у: Wittgenstein und die Literatur, prir. John Gibson i Wolfgang
Huemer, "Suhrkamp Taschenbuch Wissenschaft", Frankfurt/M. 2006, str. 388. Прим.
Б.Т.
21
James Guetti: нав. рад, стр. 388.
189
71-72
190
револта спрам тога - био је потребан чин вере изведен, пак, са те-
меља тог и таквог искуства. Поред вере к томе је била потребна и
снага, сировост elan vital-a -а да успе у казивању онога што му је
пречило да додје до обиља живота, његове радости. Тако запречен
живот се у томе песмовању показивао као трагичан, а његова ми-
саона порука остајала је у домену песимистичког осећања света
живљења. Такав поглед и увир у егзистенцију био је (пре)дат у
већини мојих песничких књига којима је предлежавала поетика
искуства и које су писане унутар карактеристика те поетике.
Реч је о књигама: Видело жишка (писана између 1976. и 1990.,
објављена 1992.), Угарци (писана између 1977. и 1993., објављена
1994.), План повратка (писана између 1990. и 1996., објављена
1996.), циклус Грађа за зиму (писан између 1998. и 2001., а објав-
љен у збирци Appendix 2001.), циклус песама Доба приближавања
(објављен у збирци Нигде 2002., а писан између 2000. и 2002.),
књига песама Сезона без Господа (писана између 1997. и 1998. и
објављена исте, 1998. године), Никуд (писана између 1990. и 2007.,
објављена 2011.), Плодови похода. Conquistador (писана од поло-
вине 2006. до половине 2007., објављена 2008.), Нови плодови по-
хода. Одустајања (збирка је писана између 2008.. и 2009., први
пут објављена у трећем тому моје Изабране поезије 2017.), Ведро
знање о поразима (писана од краја 2012. до краја 2014. године,
објављена 2015.), Заборав који постајемо. Песме из оштећеног
живота (збирка сачињена на темељу избора песама из свих шест
циклуса Нова узалудност настајалих између 2002. и 2011. а објав-
љена најпре као посебно издање 2015. а потом у трећем тому Иза-
браних песама 2017.). Три моје поеме: Студија тестамента (пи-
сана 1998. а објављена 1999.), Курелук мога незадовољства (писа-
на 2002., објављена 2004.) и Археологија прага (писана од 1999. до
2005., објављена 2008.) једним својим садржајним делом припада-
ју циклусу песама искуства.
Песме су искуства. Ако се замислимо над овим Рилкеовим
исказом није искључено да ћемо доћи до једног релативно појед-
ностављеног закључка, наиме да је песма једно предавање-на-
видело извесног искуства које припада аутору, али које он извор-
но, путем израза, даје да се сагледа и докучи у производу који се
зове песма. Оно што припада арсеналу песниковог искуства света
живота пројектује се као сабрано Његово на оси песничког израза
и обележава песников исказ у његовој властитој особености и не-
поновљивости. Подручје људског искуства богато је бројним до-
191
71-72
22
Види: Мартин Хајдегер: Увод у метафизику, "Култура", Београд 1976, превод
Властимир Ђаковић, стр. 160
192
полазећи од ове тако утемељене, проживљене и доживљене истине
а која се, дакако, морала (нужно) оделотворити (обелоданити) и у
песништву. Бар једним својим делом, ако не читавим својим ком-
плексом, наше песништво и наше песмовање је ово човеково за-
вештање дало да се провери и извиди, иако је са темеља свога до-
живљенога њихов аутор могао и сâм да додје до таквог закључка.
Но, у свему томе није био важан закључак коме је предлежавало
хиљадугодишње човеково борављење на Земљи, но је био важан
пут до тога, а који је од нас водио нашој визији и гледању о томе
шта је човек. То искуство је и индивидуално и општељудско. Јер
нема људског искуства које је само лично. У личном је једним де-
лом садржано и оно опште свељудске судбине. То је ваљало
песмовати - како другачије? - до на један самосвојан и индивидуа-
лан начин: учинити да се дâ сопствено Своје ономе што је предле-
жано у свачијој егзистенцији и што је човеку завичајно, у смислу
да му је то уходано, да вечито стоји неугрожено у његовој приро-
ди, путем ње и кроз њу. Оно што се пак давало биле су тек мрвице
чистог искуства, које сам, корак по корак сакупљао током живота
и истим тим кораком се враћао назад како бих на темељу овог или
оног искуства изукршатјући их са бројним контекстима других
својих искуства могао о томе да напишем песму. Тек у оквирима
једне књиге, из њене целине саздане на појединачним причама о
искуству овога или онога, могао је да буде заокружен јединствени
циљ који је указивао на вредности којима сам се у тој књизи песа-
ма бавио. У целини гледано, ја сам се у мојим песничким књигама
увек оријентисао на питање које је тражило одговор унутар подру-
чја човекових моралних изопачености, нарочито изопачености у
области духа. Књиге: Плодови похода. Conqquistador и Нови пло-
дови похода. Одустајања постављају та питања самим писцима
код којих је морална оронулост почесто видљива. Филистри у
песништву - не треба бити посве мудар па то рећи - су опаки људи.
Националисти којима је последњи рат на тлу бивше Југославије
утро путе да су се при томе обезнадјивали од пуке вере у празно
Ништа свога рода, кога је у изобиљу имала и друга нација којој су
своје придике држали њени песници, падала је у ламент на никад
утврдјеним Својим, на приповести о сумњивим границама и цар-
ствима која су постојала под именима која за савременог човека не
значе ништа. Племство духа, да употребим једну синтагму Роба
Римена (R. Riemen ), изгубило се у песмовању слепе силе и у
дрскости лажи. Успоставила се песничка теократија у садејству са
193
71-72
194
микросвет песме. Оно што влада унутар паноптичког световања
човековог бића у његовој универзалној равни постаје предметом
песме-копије која (с)проводи у видљивост свакодневицу која се
показује у свој динамици онога што бива и што се дешава "напо-
љу" у свој сировости нагонâ и чињеницâ живота.
Ситуације из праксе човековог живљења, на пример, ситуације
никуд и нигде, дао сам сваку у по једној књизи песама. Нећу крити
да њихово порекло потиче из непосредног искуства. Но, ово непо-
средно лично искуство садржи и своју универзалну позадину.
Збирка Никуд говори о човековом природном излажењу на пут, да
је пут спреман да путника прими, али да је путник на томе путу
осудјен на лутање. Требало је одстранити претставу о путовању на
коме се некуда и негде стигне. Никуд претставља вечно сада путо-
вања, непрекидан ток који се не зауставља. Пред путником не сто-
ји циљ путовања, но пут у (не ка) присилно боравиште. Пут се није
ни догодио, а путник је већ био у ситуацији човека који борави у
окружености присилним и недобровољним. Близине у непосред-
ном овде ту нема нигде. Близина је недоступна. Овде је страно
место. То је тема књиге Нигде. У нигде лежи тешки свет са субјек-
том који, природно, пати. Нашао се (субјект) на једном месту кога
његова душа именује као нигде, без путовања и без помоћи све-
тлости приспећа, сам, са свом дубином свога крајњег запрепашће-
ња безидним и празним простором који се у човека и к њему при-
вукао, без да је присуствовао икаквој супстанцији процеса дола-
жења у нигде. Јер ишло се од никуд и упало у нигде без индивиду-
алног циља у процесу и току. Никуд и нигде су симболи спутавања
у мењању нечега што није смело да буде такво, али се, као да суб-
јекта није ни било, никуд и нигде ипак збило. Из оба одредјења
избија равнодушност света спрам путника. Дијалектичка назнака
икаквог немира Другог због путникове несретне судбине у наве-
деним ситуацијама не постоји. Никуд и нигде никада неће ступити
у било какав "садржински елемент измене". Оба су "не-више-пут",
нешто без треперења изнутра. Њихове супротности, а које се нази-
вају овамо и овде, садрже јасну усмереност или пак место (негде) у
шта је уплетена наша воља. И без таме путовања и пристизања
постоји бар колико-толико осветљено место које има једно где. У
томе где не постоји осећање узалуднога подухвата као код нечега
што је нигде. Оно је, напросто, неко место, ипак место, макар сто-
га што није нигде. Такодје, у где човековог боравишта не постоје
икакви трагови егзистенцијалне зебње због тога што, и теоријски и
195
71-72
196
се у свепрожимајућем кретању и оно што је био мој живот, прео-
бражено додуше у много којем погледу, јер није смело нити је
хтело да буде пуко „пресликавање“, нашло се у песми. Било је то
једно огромно и непрегледно обогаћивање мога живота. Мој пут је
био пут, и без песме би био врло мало тога или бар ја не знам шта
би друго могао да буде. Но, песма је настала са тим путем, око
тога пута, на томе путу, у томе путу, на њему и изнад њега, а на-
рочито испод њега, јер пут је „давао“ а она (песма) је узимала и
враћала. Реч је о једној дивној нужности. Управо, можда, онако
како је Ниче (F. Nietzsche ) својевремено био клицао Вољи: „О
Вољо, промено сваке нужде, Ти моја нужности“, тако се и код ме-
не дијалектика преображаја песме и живота „у једно-друго-преко“
збивала у једној неосетној, ко зна како и чиме управљаној, нужно-
сти. Било је то срећно и раскошно једно-другом-давање. Готово до
неразлучивања, до тајанствене Неразлуке живота и песме, до жи-
вотапесме или песмеживота. Нема цртице, срећом, између тога
двога за неке људе. Својевремено је Сартр (J.-P. Sartre ) у роману
Мучнина речима јунака Рокантена казао: „Моје мишљење, то сам
ја: стога не умем да престанем. Постојим, јер мислим“. И пошто
ми пишемо такозвану „мисаону“ поезију, како нам се понекад пре-
бацује, ваља на овом месту рећи да однос између мисли (као
саставног дела живота) и песничке речи ниуком случају не стоји у
некаквом дифузном односу, него су мисли у песми средство помо-
ћу којих се дефинишу осећања. И у том смислу су за нас мисли и
осећања једно, толико колико су живот и песмовање, односно,
песмовање и живот једно. Својевремено је ово исто само на друга-
чији начин био рекао Гинтер Андерс (Günther Anders ): „Оно На-
рочито списатељског рада је у много чему препознатљиво по томе
да се његова егзистенција не може одвојити од продукције, и више
још: његова егзистенција је продукција“23. Та продукција која се у
овом случају назива poiesis и која се унутар свога ширег поља зна-
чења односи на „стварање“ и „чињење“ (гр. поетикос ), а унутар
ужег, на стварање у смислу „песмовање“ и предмет је песничке
уметности, јесте извесно противстварање чији се мотивирајући
противимпулс збива у акту спрам првог Божијег стварања. Човек
се надовезује на Божје стварање, али као онај који после божанскг
стваралачког акта долази после Бога као вечито други, стварајући
један противсвет, свој mundus contra mundum. И док су се велики
23
Günther Anders: Dichten heute, u: Tagebücher und Gedichte, 1985, str. 169.
197
71-72
198
делу. Будући да истина није врхунски арбитер у стварима вредно-
сти једног књижевног дела, но једна од многих, међу којима у мо-
јој естетици имају велики углед лепота, сумња и меланхолија, то
моји овде наведени ставови не могу да имају икаквог утицаја на
вредност мога песничког дела. У том смислу, овде је реч о једној
антроподицеји, мојој антроподицеји унутар које је моје песничко
дело настало и говор о томе како оно у оквирима исте и даље
настаје. Таква антроподицеја је, дакле, могла дати само такво дело
какво оно јесте, моје дело које је створено и везано је за моје име.
Она се може узети и као једно од мојих изворишта и најинтензив-
нијих изазова унутар којих ја стварам свој опус магнум, па ми се с
те стране никако не може пребацити да други долазак Христов,
шта год буде и ако га буде било, чекам у тузи, страху и стрепњи.
Напротив, чиним оно што ја могу, стварам оно што ми је дано да
створим, и чега ја никако нисам господарем, а унутар Creda који
претставља извор мога стваралачког импулса. У том смислу, и
управо у оквирима такве антроподицеје – говору о једном разуме-
вању света који је лицемеран, зао, несрећан и неистинит управо
стога што је такав па је то његова истина – настала је моја збирка
песама Плодови похода (објав. 2008), чији је поднаслов
Conquistador. Синтагма „плодови похода“ у овом случају значи
„плодови животног искуства“, док поднаслов упућује на помало
меланхоличан избор да се против тих плодова ваља борити на на-
чин „конквистадора“, дакле не на начин пасивног „непротивљења
злу“. Човек се данас никако не налази у некаквој мирној луци своје
историје, упркос знаковима који указују да он живи у цивилизаци-
ји који је технолошки веома развијена. Ступањ технолошке разви-
јености једне цивилизације нема никаквог позитивног удела у ре-
шавању проблематике човековог зла и, уопште, његових иници-
јалних биолошких инстанци и инстиката. Елиминација постојања
зла у човековој природи се не решава ступњевима технолошке
развијености и исто тако не ступњевима економског богатства.
Природа човековог зла је остала иста у свим временима његовог
биолошког и повесног развоја. Борити се против тога може бити, с
друге стране и истини за вољу, једна „нова узалудност“. Али,
управо то треба да опева песник. Стога у овој збирци, што се тиче
овде малопре изложеног вјерују, и у погледу њега, није нам у
песмовању човекове драме била потребна никаква corrigenda.
Штавише, овде је улога песника (писца) била равна улози једног
alter deus (другог Бога), који из своје перспективе посматра чове-
199
71-72
24
Жил Делез: Пруст и знаци, "Плато", Београд 1998, стр. 34.
200
једне једине слике, једне једине интерпретације"25. У томе смислу,
ја нисам морао да трагам за језиком који би могао да искаже прак-
се и примере добра и зла, јер сам ја тај језик са претходним поду-
хватом већ био ухватио у његову жижу, но сам овога пута желео
да и кроз извесне варијације поновим основну идеју претходне
стихозбирке Плодови похода.- Conquistador. Зашто? Стога, рекао
бих, што је ћутање које је окружавало мој живот дуги низ децени-
ја, требало да изадје што темељније из свог "затвора" како самом
себи не бих непотребно затворио приступ стварности која је била
део мог дужег животног искуства. Такође и оног књижевничког
животног искуства, дакако. Револтираност - ваља да нагласим -
спрам стања унутар стварности коју сам живео била је нит-водиља
овог круга мога песмовања. Могуће је да би један пример из песме
Жудња за варварством из збирке Нови плодови похода. Одустаја-
ња био довољан да покаже на шта смо мислили рекавши ово што
смо малопре рекли а због неопходног сажимања чињеница. Ево
неопходног навода:
Цркве
религије
лицемерне вероисповести
партије
странке
страначке пацове
мишљења
тумачења
борбе око ничега
споменике заборављене од памћења
културе које презиру другу и ближњу
народе утаборене у земунице и кланице
у идеологије и спазме
упућене на спашавање свога семена и свога теретасве то
једног дана
могло би да буде склоњено
иза иконе промисли и откровења Творца
а требници са законима
осим кривичног
спаљени.
25
Ђани Ватимо: Крај модерне, крај пројекта?, "Поља" децембра 1991, стр. 452.
201
71-72
(....)
Свака радост
неодвојива је од вожње назад
терање ка крају друидске ноћи
углављивање свога тела и душе
у ток Млечног пута
у звук секире у Деријевој шуми
захтева трагедију
мита о прогресу
његов невољан пад
на травњак наше орфичке младости.
202
postantérieur). Ми радимо на предбудућности: стићи до онога што
морамо да створимо. Пред нама је пројект. Не само песнички, но и
мисаони. Животу је потребно да понекад састави закључак о оно-
ме куда је прошао. Плодови похода имају и тај смисао. Какви су
плодови са тог животног путовања произашли? Шта се са чиме
укрстило? Каква је веза постојала измедју стварног и остваре-
ног/неоствареног те имагинарног и жељеног? На ова питања одго-
варају само напуклине, приближности, полуистине и "лутајуће
истине". Шта год да би одговорили на малопре постављена питања
- одговори би се сводили на ово што смо рекли. Песништво је
управо стога потребно. Не да одговара из непосредног приступа
свету, него из угла измицања, будући да ионако све истине и све
ствари "круже превасходно око бездана" (Kostas Akselos ), те да се
"ништа никада посве не разјашњава" (исти). На ово место у погле-
ду његовог мисаоног садржаја надовезује се - рекли бисмо - наша
збирка Ведро знање о поразима. Један од мота који стоји на почет-
ку књиге гласи: "Оно смо што смо једино по збиру наших пораза".
Овај Сиоранов диктум може да садржи два полазишта и два тума-
чења, наиме, с једне стране еквивалентну потврду таме која има
порекло у природним и вајкадашњим гестама света док, с друге,
може да буде сведен на ведру и разбориту констатацију која има
порекло у властитом времену и могуће ју је изменити у корист
човека који је кадар "упрети поглед у мрак епохе" но не само то,
него и "у том мраку опажати светлост која се, усмерена према на-
ма, бесконачно од нас удаљава"26. Ако би требало да суштину ове
своје књиге стихова поткрепим неким изводом из ње, онда би,
можда, стихови који следе били довољно прикладни сврси коју
сам им овде наменио. Одломак кога наводим је из песме под
насловом Сваки мој пораз прикључио се тренутку кога живим.
26
Ђорђо Агамбен: Што је савременик?, "Пешчаник", 21. децембар 2011.
.http://pescanik.net/2011/12sto-je-savremenik/
203
71-72
(.....)
27
Последња реченица је слободна интерпретација једног пасуса из овде већ
навођеног Агамбеновог текста Што је савременик?. Прим. Б.Т.
204
чимо наше време у вишечланом облику неког "прерано" али исто-
времено и "неког прекасно" те, такодје, и неког "још не" баш као и
"неког 'већ'"28. Ту су присутна сва времена изукрштана са оним
облицима која се могу појавити пред човеком а које он не може да
доживи осим у слутњи и надреалности њихове увек отсутности
која је астрофизичке природе и о том временском изукрштају се
говори када се имају у виду галаксије које се од наше удаљавају
брзином већом од брзине светлости. Гледајући у нашу унутраш-
њост, наш живот је та брзина те најудаљеније галаксије кога је
нама стога могуће само промашити, пошто је наш живот, тек само
наводно наш, никада и уистину наш. Нико није савременик своје
епохе у уобичајеном смислу те синтагме, јер ми смо, како нам лепа
Агамбенова слика говори, попут галаксије која се од наше удаљава
брзином већом од светлости, те њена светлост до нас допире тек
само као мрак с неба. Тек "опажати у мраку садашњости ту све-
тлост која нас настоји досегнути, али не успева, то значи бити
савремен"29. Само на овај начин протумаченом може се дуж линије
целе збирке разумети "порука" која се односи на у њој наводно
проматрано историјско време, односно на оно што се хоће да ра-
зуме као савременост, а уствари је било само приказ једне опште-
људске ситуације у свим временима и епохама који нам говори да
ми нисмо били савременици ничега, будући да у нама увек довојно
много има "непроживљеног дела сваког проживљеног" (Агамбен)
тренутка. Другим речима, ми у нашој књизи песама нисмо градили
слике савремености нити исту "критиковали" са становишта "ра-
зочараног човека", но смо се заправо бавили извесним архаичним
странама (facies) општељудске ситуације човека-у-свету испољене
у сукобу човека и света. Прихватити тај сукоб из кога излазимо
као поражени са његове ведре стране како сугерише сам наслов
песничке књиге значи да смо од света добро научили игру која се
зове управо тако: "игра света" и која се, како вели Акселос, "казује
и збива преко човека"30. У том смислу, "поезија и уметност уоп-
ште, уистину, играјући се, стварају ликове света. Неки од тих ли-
кова света дати су и у нашој књизи о којој смо овде укратко гово-
28
Ђорђо Агамбен, нав. рад. Текст је штампан без пагинације. Прим. Б.Т.
29
Ђорђо Агамбен, нав. рад, без ознаке странице.
30
Костас Акселос: На путу к планетарном мишљењу, у: Костас Акселос: Увод у
будуће мишљење. О Марксу и Хајдегеру и На путу ка планетарном мишљењу,
два одвојена текста истог аутора, обј. у "Стварност", Загреб 1972, нав. место стр.
113.
205
71-72
206
ЦРНИ ВРХ
Душан Станковић
ТИХИ БОГ ИНГМАРА БЕРГМАНА И АНДРЕЈА
ТАРКОВСКОГ 31
ТИШИНА У ФИЛМУ
207
71-72
208
откривају своје индивидуалне интерпретације тишине. Кроз те-
мељно-звучне анализе само трију кључних сцена из њихових ве-
ликих дела, неко може да истражи како су двојица редитеља пона-
особ портрирали акустичне тишине и при том да објасни зашто су
разумели метафизичку тишину тако различито.
ИНГМАР БЕРГМАН
33
Quoted from the Criterion DVD of Prison.
209
71-72
210
ВИТЕЗ: Назови то како год желиш. Да ли је тако сурово нес-
кривено поседовати Бога чулима? Зашто би крио себе у магли по-
лу-изговорених обећања и невиђених чуда?
СМРТ: Не одговоара. (тишина)
ВИТЕЗ:Како можемо имати вере у оне који верују када нема-
мо вере у нас саме? Шта ће се десити онима од нас који имају же-
ље да верују али ниси способни? И шта ће се догодити онима који
нити хоће нити су способни да верују?
34
Ingmar Bergman, The Seventh Seal, trans. Lars Malmström and David Kushner,
(London: Lorrimer, 1960), 28.
211
71-72
35
Ingmar Bergman, A Film Trilogy: Through a Glass Darkly, The Communicants
(Winter Light), The Silence, trans. P. B. Austin, (London: Calder and Boyars, 1967),
74.
212
ТОМАС: Молим те остани мало дуже. Хајде да поразговарамо
мирно.
ЏОНАС: Клима главом али не говори; окреће сопствене очи и
стоји леђима према Томасу
ТОМАС: Опрости ми за конфузни говор, али све ме је ово
изненада погодило.
ЏОНАС: Је тих и без емоција; његови очи и тело су окренути.
ТОМАС: Уколико Бога нема, да ли би заиста било другачије?
Томас гледа у Џонаса.
ЏОНАС: Не креће нити говори.
ТОМАС: Живот постаје нешто што можемо разумети. Какво
откровење. И тиме би смрт била нешто гашеће из живота. Дисолу-
ција тела и душе. Суровост, усамљеност, и страх, све ове ствари
биле би јасније и транспарентније. Патња је ирационална, те јој
није потребно појашњење. Нема креатора. Нема подлагача живота.
Нема дизајна.
ЏОНАС: Одлази док га Томас посматра. Благи поглед ка То-
масу док он посматра; светлост се пробија са ближњег прозора и
открива му лице.
ТОМАС: Боже, зашто си ме напустио?36
36
Quoted from the Criterion DVD of Winter Light.
37
Ibid., 87.
213
71-72
214
чистим егзистенцијалним. Средина шестдесетих маркира крај ере
у Бергмановој кинематографији; као што Хамиш Фор маркира,
„место религије (у) Бергмановим раним радовима . . . је у Лично-
сти (1966) преузела секуларне дискурсе“ 41.
АНДРЕЈ ТАРКОВСКИ
41
Hamish Ford, Post-War Modernist Cinema and Philosophy: Confronting Negativity
and Time, (New York: Palgrave Macmillan, 2012), 35.
42
John Gianvito, Andrei Tarkovsky: Interviews, (Jackson: UP of Mississippi, 2006),
197.
215
71-72
43
Andrei Tarkovsky, Andrei Tarkovsky: Collected Screenplays, trans. William
Powell and Natasha Synessios, (London: Faber and Faber, 1999), 389.
216
слом травом и трулећим дрвећем. Кад је трио (и слушаоци) одву-
чен у прве оквире Зоне, звучна слика је апсолутно акустичне ти-
шине. Али пре дуге, природне мајс-ен сцене која је акустично пот-
погнута не – екранским органским звуцима животиња које су чуте
али никада приказане и инсеката који су премали да би били уоче-
ни.
Оног тренутка када се група одлепи од жичног аута, Сталкер
се извињава и дуго путује у високо дивље зеленило. На терену
зеленила, Сталкер се клања као у молитви и онда спушта лице у
траву. Сталкер је окружен тишином Зоне, али ова тишина спаја
органичне звуке шумећих и инсектоидних позива. Када је извучен
из високог зеленила, затворених очију и комплетног мира, звучна
слика постаје појачано важна. На соничном нивоу, важност орган-
ских звукова надомешта недостатак додајућег звука. Ово повратно
формира импресију тишине, која је уочена као позната и беско-
начно комфротирана. Сталкерова употреба звука, посебно не-
екранског звука, маркира просторну позитивност и препоручује
простор, који није празан и одвојен већ испуњен органским при-
суством, животом. Едуард Артемејев, филмски дизајнер звука и
композитор, оценио је Тарковскијев правац да не компонује музи-
ку за Сталкера већ да „оркестрира“ звуке физичког окружења.44
Упркос констелацији звукова, Сталкер примећује да је Зона
„најтише место на планети“45. Супротно тишини у Бергмановом
компаративном недостатном звучном дизајну, тишина је презенто-
вана у Сталкеру компромизованим комплексом талога звука.
Овде, тишина не индицира одсуство и усамљеност већ конотира
ситуираност и прикривеност. За Тарковског безбројност органских
звукова јесу одговор унутар метафизичке тишине и тиме афирми-
ше веру. Ова интерпретација тишине паралелна је са оним што
Серен Кјеркегор изражава у свом истраживању, Јоргован у пољу и
Птица у Ваздуху (1849).
Tамо је тишина, и не само када је све тихо у тихој ноћи, али
тамо ништа мање је тишина када и дан вибрира са хиљаду жица
и све је као море звука. Сваки понаособ је тако добар да ће ни је-
дан од њих, нити сви заједно, сломити усамљену тишину. Тамо је
тишина. Шума је тиха; чак и кад шапуће она је ништа мање тиха
. . . Море је тихо; чак и кад гласно бесни оно је тихо . . . (Ако)
44
Quoted from the Criterion DVD of Solaris.
45
Andrei Tarkovsky, Andrei Tarkovsky: Collected Screenplays, trans. William
Powell and Natasha Synessios, (London: Faber and Faber, 1999), 389.
217
71-72
БИOСКОПИ ТИШИНЕ
46
Søren Kierkegaard, Without Authority: Kierkegaard’s Writings, XVIII, eds.
Howard V. Hong and Edna H. Hong (Princeton: Princeton UP, 1997), 13.
47
Ibid., 390.
218
У одбијању сугестије да су његови филмови били копија Бер-
гманових, Тарковски је тврдио, „Када Бергман говори о Богу он о
њему тврди да је тих, да није присутан"48. Упркос очигледним
сличностима у темама и концептима обрађеним у њиховом радо-
вима, Тарковскијева тврдња је необорива. Али можда најдубљи
афинитет је заједничко знање о покретљивости у филмском звуку.
Дес О’ Рејв прецизно закључује о Бергмановом филму као о „не
тихом филму (али) филму тишине“ и исто се несумњиво може ре-
ћи о Тарковском, иако на аутентично другачији начин.49
48
John Gianvito, Andrei Tarkovsky: Interviews, (Jackson: UP of Mississippi, 2006),
180-181.
49
Des O’Rawe, “The Great Secret: Silence, Cinema, and Modernism”, Screen 47.4
(2006): 404.
219
71-72
Где су гозбе
Које су нам обећане
Где је вино
Младо Вино
(Умире на чокотима)
Џ. Д. Морисон, Америчка молитва
220
којој је певао? Да ли је академско писање о рок музици уопште
могуће, да ли је оправдано? Или оно увек подразумева наметање
макар и привидне систематичности ономе што се по дефиницији
опире сваком систему, сваком прокрустовском деловању? Међу-
тим, таквих парадокса је много, о чему сведочи и гротескна ситуа-
ција савременог доба ‒ док ритуално гурате једна од оних великих
колица у супермаркетима и слепо учествујете у немој молитви
кроз потрошачки храм у позадини се чује Морисонов глас и музи-
ка Дорса. Он који је некада позивао на буђење маса из самртног
сна, данас је искоришћен, тачније осуђен да успављује умове
потрошача, или још боље да им продаје илузију слободе? Управо
је овог парадокса свестан Џон Дензмор, некадашњи члан групе
Дорси који се данас бори против комерцијализације ове култне рок
групе и против продавања права на њихове сонгове корпорацијама
које би их затим (зло)употребиле у рекламне сврхе 50. Kада данас
поставимо питање из Морисонове Америчке молитве: „Јесте ли
рођени и да ли сте живи?“, не знамо има ли одјека.
У исту групу парадокса спада и идеја да Секс Пистолси про-
мовишу банку. Они који су до јуче иступали против естабли-
шмента, данас славе ропство новог доба. Наиме, њихов препоз-
натљив лого од сада ће красити серију кредитних картица банке
Вирџин Мани. Да иронија буде већа једна од картица имаће слику
са омота албума „Anarchy in the UK“. Акција је подржана паролом
једног од директора која гласи: „Време је да потрошачи убаце ма-
ло побуне у џепове“. То је изгледа још једино место где је побуна
данас дозвољена 51. Имао је право Морисон када је изјавио да „но-
вац побеђује душу сваки пут“ 52.
Морисон је својим целокупним концептом, наступима, изја-
вама, и на крају текстовима желео нешто сасвим другачије од оно-
га што је технокултура новог доба донела, да делује на народ, на
масу, верујући, као и припадници многих покрета шездесетих го-
дина, да је буђење из колективне хипнозе могуће. Саму његову
50
У прилог томе говори податак да је компанија Кадилак понудила 15 милиона
долара како би откупила права на песму “Break on Through“, међутим Дензмор
је понуду одбио (в. Божић 2013: 73). О сличним покушајима сведочи Дензморов
текст „Riders on the Storm“ доступан на:
http://www.thenation.com/authors/john-densmore/, 8.05. 2016.
51
http://www.theguardian.com/music/2015/jun/09/punk-rock-brand-the-sex-pistols-
to-feature-on-a-range-of-credit-cards, 8. 05. 2016.
52
“Money beats soul, every time…C’ mon!“ ‒ најава за нумеру “Roadhouse Blues“.
Доступно на: https://www.youtube.com/watch?v=Z8q7sGrdBbo, 7. 05. 2016.
221
71-72
222
Фотографија 1. Џим Морисон са круном од цвећа 53 Фотографија 2. Дионис на
грчком мозаику 54
53
Доступно на: https://www.pinterest.com/pin/414823815648204187/, 3. 10. 2015.
54
Доступно на:https://www.pinterest.com/seanaiconlan/greek-mosaics/, 3. 10. 2015.
55
Синтагма је алузија на дело Вилијама Блејка Венчање неба и пакла у којем
стоји: „Кад би врата свести била очишћена, све би се јавило човеку као што
јесте, безгранично. Јер човек се затворио толико да гледа све ствари кроз узане
пукотине своје пећине“ (Блејк 1990: 24). Блејк упућује позив да се свест ослобо-
ди за виђење иза реалности коју опажамо чулима, да се одбаци привид. Како
наводим у једном свом ранијем раду: „Имагинативна визија представља поглед
кроз очишћена врата перцепције ‒ подразумева гледање иза појавног. Интуи-
тивни увид омогућава искорак из времена у вечност, из омеђеног простора у
223
71-72
бескрајност. Управо је поетски геније онај коме је дата могућност такве визије
која је епифанијска и тренутна. Указује се пред унутрашњим оком, а јавља се
као последица слободног рада духа. Међутим, она не искључује разум из поку-
шаја да се дође до спознаје. Наступа као откровење за индивидуу која је активи-
рала све своје моћи. Тај увид има облик пророчанске визије, исте оне која ће
касније Рембоа подстаћи да напише својеврсни манифест модерне поезије ‒
Писмо видовитог“ (Арсенијевић Митрић 2015: 29). Узимајући поменути Блеј-
ков концепт за основу сопствене поетике Морисон је у част овог песника-
визионара рок саставу који је предводио осмислио име. Исту синтагму, Олдос
Хаксли пре Морисона, узима за наслов своје књиге Врата перцепције (1954)
говорећи о сопственом искуству као уживаоца дрога (мескалина). Познато је да
је Блејк инспирисао многобројне ствараоце, у двадесетом веку доживљаван је
као изузетно модеран песник. Извршио је значајан утицај на рок поезију, битни-
ке, Ника Кејва, Џима Џармуша и др.
224
из Платоновог Федона56 , Ниче жели да укаже на огрешење у ко-
рену западне цивилизације, која константно занемарује овај дио-
низијски животни принцип, гурајући у страну све што није у видо-
кругу разума (в. Арсенијевић Митрић 2016: 122) 57. У Сумраку и-
дола Ниче ће нагласити да се у дионизијским мистеријама увек
изнова потврђивао принцип „воље за животом“, оно енергично
„Да!“ животу упркос смрти и променама (в. Ниче 1999: 132). Да је
Морисон очигледно био под великим утицајем Ничеове филозофи-
је, али и његове поезије коју је изузетно ценио говори и чињеница
да је написао песму Ода Ничеу 58 .
У својој поезији, и то оној коју ће тек након његове смрти
покрити месмеричном музичком подлогом чланови његовог бенда,
Морисон заправо одаје почаст дионизијском као животодавном
импулсу. У Америчкој молитви пита се да ли су заборављени кљу-
чеви краљевства? (Морисон 2014: 6) Древног краљевства архаич-
них сила природе, садржаних у митовима који су у технокултури
која данас доминира испражњени од смисла. Потврдио је тужну
истину модерног солипсизма на који је западна цивилизација саму
себе осудила, коју је и песник Т. С. Елиот почетком XX века разо-
денуо у Пустој земљи, а то је да „ми мислимо на кључ“, међутим,
„свако у своме затвору / И мислећи на кључ, свако потврђује по
један затвор“ (Елиот 1998: 410). Из тог је менталног затвора, налик
ораховој љусци, наизглед чврстој и сигурној, међутим препуној
56
У одељку „Сократ се у тамници бави песништвом“ атински филозоф каже:
„Често ми је у минулом животу долазио исти сан, час у овој час у оној прилици,
али свакад са истом опоменом: ’Сократе, музици се посвећуј и њу негуј!‘ И ја
сам у раније време мислио да ме опомиње и подстиче баш на оно чиме сам се
већ и занимао, и да, као они што храбре тркаче, тако и мене сан подстиче на оно
што сам већ неговао, наиме на музичку делатност, јер је философија, по моме
схватању, била највећа музика, а ја сам баш њу неговао. А сада, кад је пресуда
пала и божја светковина спречавала ми смрт, сматрао сам за своју дужност: кад
ми сан већ толико пута наређује да негујем ту музику у обичном смислу, онда
не смем да му останем непослушан, него треба да наређење извршим. Сматрао
сам да је безбрижније не променити светом пре него што послушам сан и не
испевам песама и на тај начин сачувам чисту савест. Тако сам, ето, испевао
најпре химну богу, коме је ова слава била намењена“ (Платон 2002: 181).
57
Љиљана Богоева Седлар о овој теми пише у есеју „Речи и музика“ (“Words
and Music“) (в. Богоева-Седлар 2003: 315-324).
58
Доступна на: http://bootlegpedia.com/en/song/Ode_To_Friedrich_Nietzsche, 6.10.
2015.
225
71-72
59
Алузија на стихове из Шекспировог Хамлета којима дански краљевић потвр-
ђује властиту солипсистичку филозофију: „Ах, боже мој: ја бих се могао затво-
рити у орахову љуску, па се ипак сматрати краљем бескрајног простора, само
кад не бих имао ружних снова“ (Шекспир 1959: 52).
60
„Is there а life before death? That's chalked up / In Ballymurphy. Competence with
pain, / Coherent miseries, a bite and a sup, / We hug our little destiny again“ (Heaney
1975: 60).
61
„Јесте ли рођени и / да ли сте живи?“ (Морисон 2014: 6).
62
„Хајде да изнова измислимо богове, митове / минулих векова / Да славимо
симболе из старих дубоких шума“ (Морисон 2014: 6).
226
Песма „Продор на другу страну“ призива Блејка већ првим
стиховима: „Знаш да дан уништава ноћ / Ноћ разара дан“. Граница
између ових стања, невиности и искуства, носи са собом могућ-
ност сагледавања и упознавања властитог унутрашњег бића.
Искуство је путовање на крај ноћи, увид у тамну страну душе.
Врата која раздвајају невиност од искуства свима су доступна. Да
би се доспело до визије потребно је ослобођење од свих нестабил-
них дотадашњих уверења, као што је вера у беспрекорну моћ ра-
зума, и пуштање на вољу својој имагинацији. Тражи се јединство
свих менталних моћи. То је почетак прихватања живота у његовом
тоталитету. Пре него што се приђе вратима раја мора се сићи у
пакао, налаже Блејкова, али и Морисонова дијалектика. Суочавање
са смрћу не сме се на томе завршити. Потребно је превазићи страх
и ослободити све своје моћи. Да би се остварила визија, према
Блејковим стиховима из Јерусалима, неопходно је одбацити соп-
ствену утвару, и упознати све своје аспекте добре и лоше, тамне и
светле, аполонијске и дионизијске. То је једини пут ка целовитој
хуманости, све остало је заваравање и прерушавање (Ibid.). Стихо-
ви из поменуте песме Продор на другу страну: „Капија је право,
дубока и широка“, алудирају не само на Блејкова врата перцепци-
је, већ у иронијском кључу и на библијски стих: „Уђите на уска
врата; jер су широка врата и широк пут што воде у пропаст и мно-
го их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у
живот, и мало их је који га налазе“ (Матеј 7: 13, 14).
Указивање на дионизијске светковине очигледно је у Америч-
кој молитви када Морисон позива на окупљање у „древном и су-
манутом позоришту“ како би „објавили жудњу за животом“ (Мо-
рисон 2014: 7), али за животом ван града, као метафоре цивилиза-
ције, уређеног друштва. У том посредном апострофирању Диониса
као бога избавитеља из стега рација, из окова цивилизације, који
ослобађа музиком и плесом, Морисон радије призива дивљег, нео-
бузданог Диониса, који долази ниоткуда, него оног којег већ ан-
тички грчки театар условно речено „доводи у ред“, дакле „цивили-
зује“, јер шта су друго драмска такмичења, Велике Дионисије, не-
го покушај да се исконске, примордијалне силе оличене у Дионису
обуздају и контролишу. Већ у антици долази заправо до изневера-
вања дионизијског принципа управо путем привидног признавања
његовог култа кроз манифестацију која је имала за циљ реинтер-
претацију, а заправо кривотворење мита и култа, не наставак дио-
низијских мистерија већ њихово гашење кроз једну својеврсну
227
71-72
228
Потлачени се народ ослобађа. Он поново овладава позориш-
тем. Треба срушити ограде. Гледалац најпре почиње да игра: не-
видљиво позориште, позориште форум, позориште слика, итд“
(Боал 2000: 5).
229
71-72
63
У тексту „Маскирани Дионис из Еурипидових Бакханткиња“ Жан-Пјер Вер-
нан истиче како у дионизијској тијази „нема бога којег треба ’идентификовати‘
да би га истерали, нема болести, а појединци се не посматрају у својој једин-
ственој патологији. Тијаза је организована група верника који, кад падају у
транс, од тога чине једно ритуализовано, контролисано друштвено понашање,
које по свој прилици захтева обученост, а чија сврха није да излечи оболелог,
још мање да себе излечи бола постојања у свету из којег се жели заувек побећи,
већ да у групи, у свечаној обредној одежди, у дивљем декору, стварном или
замишљеном, кроз плес и музику, постигне промену стања. Реч је о томе да се,
за један тренутак, у оквиру самог града, уз његову сагласност ако не и по њего-
вом овлашћењу, постане други, не у апсолутном, већ други у односу на моделе,
норме, вредности својствене одређеној култури“ (Вернан, Видал-Наке 1995:
286‒287).
230
тиња необуздане снаге и еруптивне дивље енергије 64. Тако је при-
казан и на мозаику из Гамзиграда, али и на римском мозаику из
Суса у Тунису. (Фотографије 3 и 4) Према Вернану, Дионис по-
ништава:
64
Едуард Шире, у књизи Велики посвећеници, пише да су код Трачана свеште-
нице лунарног култа, тројне Хекате, неговале култ бога Диониса. Баханткиње,
као чаробнице, заводнице и свештенице, имале су своја светилишта у дивљим
забаченим дубодолинама бујне вегетације. Владарке животиња су припитомља-
вале пантере и лавове које су доводиле на своје светковине. С рукама окићеним
змијама ноћу су се клањале тројној богињи Хекати, а затим су у екстатичној
еуфорији зазивале андрогиног Бахуса са лицем бика (в. Шире 1989: 169).
65
Доступно на: http://www.theoi.com/Gallery/Z12.1.html.
231
71-72
66
Доступно на:
https://en.wikipedia.org/wiki/Maenad#/media/File:Mainade_Staatliche_Antikensamm
lungen_2645.jpg
67
На студијама су га посебно привукла два курса која је похађао ‒ Филозофија
протеста и Психологија маса (в. Божић 2013: 6).
232
Морисонову тежњу да заведе, а потом и шокира публику, да је
раздрма и пробуди из аутоматизма 68. Он је и прва рок звезда у-
хапшена током наступа, што се десило 1967. године у Њу Хејвену.
(Фотографија 5) Две године касније завршио је на суду због
опсценог понашања на сцени, на чувеном концерту у Мајамију
1969. године када се појавио у кожним панталонама, црној кошу-
љи и тамним наочарима носећи јагње у рукама у чему поново пре-
познајемо дионизијску симболику 69. (Фотографија 6) У том пери-
оду Морисон је био инспирисан радом авангардног Ливинг теа-
тра, посећивао је њихове перформансе и настојао да неке од њи-
хових идеја примени на сопственим наступима. Ливинговци су се
водили идејом о позоришту које јесте сам живот, а не пука профе-
сија, ослањајући се умногоме на ставове Антонена Артоа, посебно
на његову критику оксиденталне цивилизације и захтеве за ради-
кално новим театром. Ово америчко експериментално позориште
бројало је око тридесетак чланова који су функционисали као сво-
јеврсна хипи-комуна. Говорећи о ливинговским праксама, Селенић
(1979: 188) посебно истиче њихову укорењеност у ритуалу као и
идеју о неопходној комуникацији са публиком при спровођењу
таквих обредних свечаности. Како наводи:
68
О томе како је неопходно да уметност буде својеврсно „преступање“, данас у
XXI веку, пише америчка драмска списатељица Наоми Волас. У тексту „Писање
као трансгресија“, уметност дефинише као борбу да истина коју владајући
системи скривају изађе на видело (Wallace 2007).
69
Како нас упућује Роберт Грејвз, према многобројним верзијама мита о Диони-
су ‒ Зевсовог новорођеног сина, рогатог и са венцем од змија, по Хериној на-
редби отимају титани, а затим га ритуално комадају. Бранећи се од њих Дионис
се претварао час у јаре, час у јагње. Одгајан је као рогато дете, при чему су ти
рогови могли бити козји, јелењи, бикови и овнујски, у зависности од места где
су га обожавали. Након што га је богиња Реа вратила у живот, Зевс га поверава
на чување нимфама. Када га касније Хера поново пронађе и препозна као Зевсо-
вог сина, шаље му лудило и отера га у прогонство. У пратњи Силена, сатира и
менада млади бог започиње своје лутање по свету (в. Гревс 1991: 93‒100). Гревс
наводи: „У Тракији је представљен као бели бик, али га је у Аркадији Хермес
прерушио у овна, зато што су Аркађани пастири и што је сунце улазило у саз-
вежђе овна о пролећним светковинама. […] Бог Дионис се физички приказивао
као лав, бик или змија јер су ово били календарски амблеми године подељене на
три дела. Он се родио зими као змија (одатле му венац од змија); постао је лав у
пролеће и био убијен и прождран као бик, јарац или јелен усред лета. То су била
и обличја у која се претварао кад су га напали Титани“ (Ibid.: 97‒98).
233
71-72
70
Доступно на: http://www.jimmorrisononline.com/arrests/
234
Фотографија 6. Морисон на концерту у Мајамију, 1969.71
71
Доступно на: https://jackbrummet.blogspot.rs/search/label/Jim%20Morrison
235
71-72
72
Доступно на: http://wesharepics.info/imagejgkl-jim-morrison-laying-on-stage.asp
236
ЛИТЕРАТУРА:
237
71-72
Првобитно објављено:
238
Доријан Нуај
АНДРОГИН И ЖЕНСКА МОЋ
239
71-72
240
свест. Такође, могли бисмо пронаћи паралелу ребиса са гностич-
ким божанством Абраксасом који, између осталог, означава рево-
луцију, кружницу, односно годину. Дакле, ребис је у основним
цртама симбол сличан уроборосу, односно андрогину, а преко њих
и Ђаволу из тарота. Тако смо установили асоцијативни ланац
андрогин-уроборос-ребис-абраксас-бафомет-ђаво… Сви они ука-
зују на време, проток времена и господарење истим, односно
овладавањем процесима којима је потребно много времена да се у
природи десе сами од себе, а управо је та манипулација временом
једна од темељних поставки алхемијске операције претварања
неплеменитих метала у злато.
241
71-72
242
заточени су у једном мушкарцу-жени, Бет-Елу. Сам његов конус
означава мушку суштину у Богу, а бразде и жљебови у подножју
купе јесу женска суштина, читав Бет-Ел – бог Андрогин – јесте
Мушкарац-Жена.“ Димитриј Мерешковски, Тајна Запада: Атлан-
тида/Европа, METAPHYSICA, Београд, 2002, стр 200, поглавље
Срамотна рана, одељак XVII.
243
71-72
244
мушкарци ни апсолутне жене већ тако рећи нуспродукти једног и
другог… У сексуалној љубави препознаје се најуниверзалнији
облик кроз који људи нејасно покушавају да у тренутку униште
двојност, да егзистенцијално превазиђу границу између Ја и не-Ја,
између Ја и Ти, чинећи од тела и секса оруђа за екстатично при-
ближавање сједињењу.“ Евола, исто, стр. 61-62.
245
71-72
246
БУКТАЛИ СУ
Бојан Васић (1985, Банатско Ново Село) објавио је следеће
збирке песама:
Срча (2009)
Томато (2011)
Ictus (2012)
13 (2013)
Детроит (2014)
Волфрам (2017)
Топло биље (2019)
Добитник је награда „Матићев шал“, „Млади Дис“, „Мирослав
Антић“, „Васко Попа“.
Песме су му превођене на словеначки, пољски и енглески.
Пише књижевну критику. Члан је Српског књижевног друштва.
Живи у Панчеву.
247
71-72
248
Стеван Д. Јовановић (1979, Доњи Милановац)
Живи и ради у Зајечару као наставник српског језика.
Аутор је три књиге поезије Савремена поезија духа и тела –
Алма, Београд 2010, Из Песме – Центар за културу града Зајечара,
2013, Филозофи у пижамама – Вокалија, Зајечар 2016. и једне
драме (Још један школски час - Центар за културу и туризам града
Зајечара, 2014).
249
71-72
250
збирку Матична књига, а поводом збирке Змај у јајету примио је
„Змајев песнички штап” и Награду „Момчило Тешић”. За Меко
језгро, у издању Српске књижевне задруге, добио је Змајеву на-
граду Матице српске за најбољу збирку поезије за 2016. годину.
251
71-72
252
Лори Стејн рођена је у Београду. На привременом пропуто-
вању кроз Космос и беле беле градове. Прозу пише ретко, за посе-
бне људе и у посебним приликама. Приче објављивала у зборни-
цима прича Карневал у сутерену и у Магазину за историју, књи-
жевност и филм – Stella polare. Написала драму Јадна коју је обја-
вила у зборнику младеновачке драме – Кућа у води. Припрема
књигу кратке прозе Хербаријум. Живи у Перту.
253
71-72
254
Њене песме су превођене на бројне језике и заступљене су у
више домаћих и страних антологија, а појединачне књиге су јој
преведене на немачки, словеначки, словачки и мађарски језик.
Поред тога што пише поезију, преводилац је са словеначког
језика, с којег је до сада превела више од двадесет књига савреме-
не словеначке прозе и поезије.
Живи у Београду.
255
71-72
256
(1998), Берлин (2000, 2001), Ахен (2005) и Инзбрук (1998—2001;
2009). Бави се областима попут: постструктуралистичка књижевна
теорија, онтологија књижевности те однос песништва и филозофи-
је.
Члан је: Европске академије наука, уметности и књижевности;
француског и аустријског ПЕН-а; Француског друштва писаца и
Аустријског савеза писаца.
Поред писања књижевних дела, пре свега поезије, бавио се и
фундаменталном онтологијом. Рад на онтологији књижевног дела
водио га је трагању за прапочецима језика, песништва и мишљења
на начин на који су били дефинисани у предсократској мисли Хе-
раклита и Парменида. Ова истраживања су, посредством Хајдеге-
ровог опуса, утицала и на његову поетику. Томашевић је објавио
своју поетику 2004. године у књизи Битно песништво: песнички
манифести и краће расправе о песништву.
Објавио је преко осамдесет књига и књижевних студија.
257
71-72
258
трина сатанизма“ (2012), која представља измењену и допуњену
верзију књиге „Божанска револуција катастрофе“ (2008), затим
збирку поезије „Црни немис“ (2010), прозни рад „Луцифереза“
(2010) и збирке поезије „Акваномикон“ Инпресс, Београд (1995) и
“Фалусна кочија” самостално издање Приштина (1991).
Такође објављивао у часописима „Градина“, „Унус Мундус“,
„Лимес Плус“, „Буктиња“ итд.
259
.
008(497.11)
COBISS.SR–ID 65253890