Eruditna komedija:

Commedia erudita je vrsta renesansne komedije čistog humora, stvorena prema antičkim uzorima.
Spojivši osnovne stavove antičke poetike I njihove renesansne interpretacije, renesansni autori su došli
do novih zakonitosti I stvorili su imitatorsku komediju. Njen cilj je bio da gledaoce u isto vreme zabavi I
pouči.
Tema eruditne komedije bila je ljubav sa peripetijama. Ona je predstavljala dogadjaje iz svakodnevnog
života, izmišljene ili moguće a imala je zapletnu radnju u kojoj je učestvovao običan svet (trgovci,
krčmari, sluge, zanatlije, lutalice…) I prikazivao se u nedoličnim situacijama (podvale, krađe, neverstva…).

Osnov radnje čini intriga. Ponavljaju se klišetirane situacije (prerušavanje, prepoznavanje, zabuna sa
blizancima…). Učesnici su tipizirane ličnosti, delom preuzete iz antičke komedije (starac tvrdica, često
zaljubljen u mladu ženu, sin rasipnik, dovitljivi sluga intrigant, sluga-parazit, kurtizana, hvalisavi vojnik…)
a delom iz renesansne stvarnosti (pedant, nastavnik humanističke škole, komični I nespretni ljubavnik,
čarobnjak,sveštenik,Ciganka…)
U našoj književnosti najuspešnije eruditne komedije pisao je Marin Držić, koji je, držeći se vladajuće
poetike ove dramske vrste, u njih unosio duh I atmosferu renesansnog Dubrovnika.

“Dundo Maroje” – Marin Držić

Dubrovački trgovac je poslao svog mladog sina u Ankonu I Firencu da bi se snabdeo tkaninama, pa ih
potom odneo u Sofiju, prodao I ostvario profit. Mladić umesto toga odlazi u Rim gde troši novac, a otac
kreće za njim, ne bi li spasio nešto blaga. Oko Mara se steže obruč I sve preti njegovom lagodnom životu
I slobodi, ali on ipak izmiče, zahvaljujući svom lukavstvu I lukavstvu svog sluge.
Kraj nije sačuvan.
Mesto radnje je Rim. Osnovni zaplet je traganje za mladim Marom. Držić ističe da je predmet uzet iz
neposredne stvarnosti.
Zbog prisustva velikog broja likova Držić je uspeo da prikaže raznolikost u svemu-poreklu, izgledu,
karakteristikama, godinama, zanimanju, govoru, oblačenju. Iako su ličnosti komedije tipizirane, Držić je
oživeo njihove karakteristike, produhovio ih I oplemenio kroz međusobne odnose, pa je ono što je
tipično ostalo u senci onog što je životno.

Držićevi stavovi o društvu iskazani kroz Negromantov prolog:

Prolog predstavlja uvodni deo drame I manifestuje se kao govor jednog lika koji ne učestvuje u samom
dešavanju. U tipičnom prologu publici se saopštava sadržaj drame, ali ponekad u prologu pisac izlaže
sopstvene misli, stavove, bilo književne bilo lične poglede na svet ili pak polemiše sa suparnicima.
Komedija “Dundo Maroje” ima dva prologa. Drugi prolog je u skladu sa renesansnom poetikom I u
njemu se izlaže sadržaj drame, a prvi prolog govori čarobnjak, Negromant Dugi Nos.
Kroz Negromantov govor (maska koja se često pojavljuje u komadima izvodjenim na renesansnoj
pozornici) izneti su, alegorijski, Držićevi stavovi o društvu.
Negromant pozdravlja publiku I govori im o putovanjima na kojima je bio, pre nego što se ponovo našao
u Dubrovniku. On govori o putu po zemljama Indije gde je video svakakva čuda. Prošao je kroz Malu I
Novu Indiju, pa I Staru Indiju, gde ne može doći niko ko se ne služi negromantama (tj. čarolijama).
U ovoj zemlji , Negromant je upoznao srećan život. U ovoj zemlji nema zime, vlada izobilje bogatih polja I
zelenog voća I sve to je dostupno čoveku. Ne postoji sebičluk, niti odrednice “moje” I “tvoje”, već sve
pripada svakome. Ljudi koji tu žive su blagi, tihi, mudri I razumni; lepi duhom kao I fizički. Ove ljude
Negromant zove “ljudi nazbilj”. Ovaj predeo je Držićeva utopijska vizija zlatnog doba (doba u kome su
ljudi živeli u skladu) koje je u kontrastu sa njegovim vidjenjem modernog društva.
Suprotnost “ljudima nazbilj” su “ljudi nahvao”, kojima je Držič dodelio životinjske karakteristike. Njima je
(kako bi došao do novčanog dobitka) neki čarobnjak pre Negromanta, podario život, a oni su počeli da se
množe, spajajući se sa ženama “nazbilj” I ubrzo su postali većina.
Držić ukazuje na zlo koje donose ljudi “nahvao”. Ljudi “nahvao” su ljudi modernog doba, oni su grubi,
poročni, pohlepni, izvitopereni ljudi željni novca.
Držić ukazuje na to da se rat izmedju dobrih I loših ljudi neprestano odvija I traje do danas, kroz glas
Negromanta koji se obraća Dubrovačkoj vlasteli I pučanima “s kime mir stanom stoji, a rat izdaleka
gleda, rat poguba ljucke naravi”.
U Negromantovom prologu uočava sa mitološki sloj. Po mitu, do Saturnove smrti, ljudi su živeli u miru I
izobilju, ne znajući za razlike među sobom I zlo koje donosi zlato. Nakon Saturnove smrti, vremena su se
promenila.
Negromantov prolog je, dakle, Držićeva kritika modernog čoveka vodjenog željom za novcem I
nostalgija za idiličnim vremenom koje je prošlo.

Sluge intriganti u Držićevoj komediji „Dundo Maroje“:

Sluga intrigant je tipična ličnost eruditne renesansne komedije. Sluga intrigant je dovitljiv, uvek pametniji
od svog gospodara, ali uvek veran svom gospodaru.
U Držićevoj komediji „Dundo Maroje“ u kategoriju slugi intriganata spadaju Pomet, sluga Uga Tudeška i
Popiva, Marov sluga. Izmedju slugu vlada isti rivalski odnos kao i između njihovih gospodara, koji se bore
da osvoje naklonost Laure, prve kurtizane Rima. Svaki od slugu uspeh onog drugog smatra sopstvenim
porazom. Između dvojice slugu vlada neprestalan konflikt. Prvi put kada se sretnu u komediji, Popila se
Pometu ironično obraća sa „sinjor Pometo“ i „veliki Pomete“, ismeva njegovu proždrljivost i ruga mu se
što njegov gospodar nema naklonost Laure, dok Pomet upoređuje Popivu sa pijavicom.
Pomet je inteligentan i dosetljiv. U njegovom razmišljanju ima odjeka onovremene literature, kao i
piščeve misli. On se drži filozofije strpljenja i prilagođavanja, uvek imajući nadu da če se sudbina
(„fortuna“) preokrenuti u njegovu korist. Pomet zaključuje da je dobro samo onome ko ume da se
prilagodi svemu.
Pometovo ime je nastalo od glagola „čistiti“ tj. „mesti“, a drugi deo imena-Trpeza , asocira na čoveka koji
„pomete celu trpezu“. Pometova ljubav prema hrani nije samo osobina kakvu imaju rableovski junaci,
kod njega ona prerasta u hedonizam. Trpeza je za njega raj, te on govori i o mirisu trpeze koji ima
isceliteljsko dejstvo i žali kada mora da je napusti. On čak upoređuje svoju ljubav prema hrani sa Ugovom
ljubavlju prema Lauri i donosi zaključak da je njegova ljubav veća. Ovu njegovu osobinu primećuju i ostali
junaci komedije, a Popiva zbija šale na račun Pometovog imena.. Njegova uživanja u dobrom jelu i piću
su veća od slugu u drugim komedijama.
Pomet nam otkriva podatke o junacima (tumači ličnosti) koje drukčije ne bismo znali i time nam pomaže
da bolje sagledamo situaciju (npr. otkriva nam Laurino poreklo i njeno ime Mande, ukazuje nam na
Bočkilovu likavost i preuveličavanje koje koristi kako bi ubedio druge). Pomet će se pokazati i kao tumač
drugih ljudskih naravi.
U odnosu Pometa i njegovog gospodara Uga Tudeška primećuje se bliskost, iako se njih dvojica ne
poznaju toliko dugo kao Bočkilo i Dundo Maroje. Pomet je veran sluga i hvali svog gospodara, pa i govori
„moj Ugo“ i „idol moj“, ali je svestan svoje superiornosti nad njim. Ugo je, kao i Maro, zaljubljen u
Lauru, a Pomet na sve načine pokušava da svom gospodaru omogući vezu sa njom. Čak i kada ga Ugo
otera, Pomet ne menja stav prema njemu, već pamti dobra dela koja mu je Ugo učinio, što izaziva
simaptiju. Kao sluga manje poželjnog Laurinog udvarača, Pomet je predodredjen za borbu sa drugim
ličnostima komedije.
Pomet je najaktivniji junak komedije. On iznosi svoje planove pred publikom, te mi, na osnovu njegovog
govora znamo šta će se desiti. On se prvi snadje i pre drugih predvidi ishode nekog poduhvata.
Inventivan je i sposoban, ali i hvalisav (hvali svoju domišljatost i spretnost, i govori da vlada situacijom
kao filizof književnošću). Ponekad pretera u hvalisanju svoje promućurnosti i tada dobija komičnu crtu.
Svestan je toga da ima kontrolu nad situacijom i da drži sve konce u rukama. Inteligentniji je od većine
ličnosti sa kojima je u kontaktu, te zato ima mogućnost da utiče na dogadjaje u komediji i preokrene
stvari u svoju korist. Poraz prihvata samo kao trenutno stanje i uvek se drži svoje optimistične filozofije i
ne odustaje nakon neuspeha. Iako je Pometova osnovna težnja da odbrani Ugove interese, on teži da
uspe iz ličnih interesa i osveti se, pre svega Popivi, pa i Maru.
Pomet je najsamostalnija ličnost u komediji (najmanje je zavistan od drugih, a pri tom čini sve da drugi
zavise od njega).
Pometova važnost u komediji je višestruka. On dolazi u dodir sa svim ličnostima, prati njihove odnose i
utiče na njih, iz čega proizilaze brojni preokreti.
Držić je liku Pometa posvetio veliku pažnju, te ga ne opisuje samo kao tipičnog intrigantnog slugu, već
kao posebnu vrstu čoveka.
Pošto Pomet posmatra dogadjaje koji se odvijaju, on se ponekad i obrati publici. Ovakvi komentari su
metatekstualne prirode i govore nam objektivno o događaju, iz perspektive nekog ko je blizak piscu.
U svojim monolozima Pomet govori o besmislu (kada govori kako su potišteni i oni koji imaju novca, kako
umiru i oni koji imaju mač u ruci, i kako drugi ne cene pesnikov talenat i primoravaju ga da peva kada bi
radije plakao) i sreći (poredi sreću sa ženskom prirodom koja je promenljiva, govori kako sreća uvek
druguje sa mudrima; sreću vidi kao na nešto na šta čovek može i mora da utiče).
I mišlju i delovanjem Pomet daleko prevazilazi uobičajen tip sluge intriganta.

Drugi sluga intrigant u delu je Popiva, Marov sluga. On je, kao i Pomet, lukav, dosetljiv i spretan, ali i
lakom. On izlaz iz svih nevolja vidi u nečasnim postupcima, podvalama, pa čak i kriminalu. Odan je svom
gospodaru, ali nema osećanje odgovornosti prema drugima.
Njegov egoizam se vidi i iz njegove devize „plači i umri vas svijet, meni je dobro“.

U kombinaciji sa slugom intrigantom javlja se i tip priglupog sluge, čije prisustvo naglašava njegovu
snalažljivost sluge intriganta. U komediji „Dundo Maroje“ ovu ulogu ima Bočkilo, sluga Dunda Maroja.
Bočkilov like je nastao prilagođavanjem lika roba iz antičke komedije. U skladu sa svojim intelektualnim
mogućnostima, on stvari shvata u bukvalnom smislu. On je čovek iz naroda i vidi jednostavne istine.
Odan je svom gospodaru, a prema njemu se ponaša slobodno, što je razumljivo budući da su stalno bili
upućeni jedan na drugog, ali im se stavovi prema novcu razlikuju, pošto sluga, za razliku od gospodara,
smatra da se novac treba trošiti na uživanje. Njegova životna filozofija se ne razlikuje mnogo od Marove,
već je ona samo uprošćena i prilagođena njegovom duhu. Njegovo ime je verovatno nastalo od
odrednice „bokal“, što je aluzija na krčmu i Bočkilovu ljubav prema piću.
Pošto Bočkilo u određenim trenucima ne zna kako da odreaguje i šta da kaže, često daje neprilagođene
komentare. Često menja mišljenje kako bi nekog pridobio. Prikazan je kao povodljiv i naivan. Bočkilo je
čitavim svojim životom upućen na gospodara, i njegov lik je suštinski vezan za lik Dunda Maroja.
Bočkilovi zaključkci često nisu u skladu sa situacijom, ali on ume i da iznenadi svojom domišljatošću
(snalažljivo preuveličava da bi njegovi stavovi bili ubedljiviji). Koristi se poslovicama, koje mu dolaze
sponatano, kao deo njegovog mišljenja

Ženski likovi u komediji “Dundo Maroje”:

Na osnovu Držićevih drama može se izgraditi slika o položaju žene u starom Dubrovniku. Već u prologu,
u Negromantovom govoru za ženu se vezuje, kao I kod Petrarke “izvor izazova”. Žene iz onog idiličnog
vremena I predela, kao I žene sadašnjosti imaju “polakšu pamet” od muškaraca, te one snose krivicu za
stvaranje rđavih ljudi, ljudi nahvao (jer ih Negromant pretvara u živa bića na njihov nagovor).
Dadilja iz komedije “Dundo Maroje” govori da žene “jedu život, imanje I čast”. Ona deli stav Vetranovića
koji je kritikovao dubrovačke žene I smatrao da su one glavni uzrok rasipništva. Dubrovački su svoja
bogatstva stečena trgovinom trošili na uživanja, u šta se ubrajaju I žene. Zbog njih dakle, čovek je gubio
svoje imanje I čast, što je oslikano na primeru Mara, koji u Rimu troši očevo bogatstvo, a traganje za njim
predstavlja osnovni zaplet komedije.
U komediji “Dundo Maroje” izdvajaju se likovi Laure, Petrunjele I Pere.
Lik Laure se najviše približava tipu žene uobičajenom u eruditnoj komediji. Ona je kurtizana koja nastoji
da izvuče što veću korist iz ljubavi koju pruža svojim obožavaocima. Ustaljene crte likova ovakvog tipa
su-lakomost, samoživost, oholost, beskrupuloznost, ali u liku Laure ove osobine su ublažene zbog njene
ljubavi prema Maru I ona ne predstavlja apsolutno negativan lik.
Ona je zaljubljena u Marovu mladost I lepotu I zbog njega odbija bogatijeg starca Uga, koliko god je to
moguće. Ona sebe vidi kao Marovu buduću ženu I spremna je da mu pomogne (iako je privučena I
podstaknuta Popivinim lepim obećanjima I novcem), a I pred Popivom ona govori da istinski voli Mara.
Svi likovi u komediji, osim Mara I Uga Tudeška koji su u nju zaljubljeni, govore negativno o Lauri. Ona je
prikazana kao gramziva žena I često se ističe njena lakomost na novac. Najlošije o Lauri govori Popiva,
iako ni jedna ličnost u komediji nema posebno razumevanje za nju. Popiva stalno pominje njenu
lakomost I navodi je na dijalog iz kog se vidi sva njena proračunljivost. Petrunjela, odana Laurina
sluškinja, takodje uvidja rafiniranost koju Laura ima pri obavljanju svog posla. Dubrovačke žene
slobodnog morala poredi sa Laurom, govoreći da su one, naspram nje, prave “poštenice”.
Kada Petrunjela hvali svoju bogatu gospodaricu, njenom hvaljenu se suprotstavlja strogi patrijahalni stav
dadilje Perine koja smatra da su sve kurtizane zlo, a da je Laura “gora neg zla sreća”. Pomet najviše
uočava I ističe Laurine negativne osobine. Podseća je na njeno kotorsko poreklo, podsmeva se njenom
pretvaranju u govoru I tome što se trudi da bude nešto što nije.
Čak I zaljubljeni Maro I Ugo u par navrata pokazuju da su svesni njenih karakternih mana. I sam Držić je
dao negativnu konotaciju Laurinom liku, kada je njeno vezao za Koror (ili Korčule), preka kome su
Dubrovčani bili negativno nastrojeni, što se može videti I u satiričnoj pesmi Šiška Menčetića-“Zlo od
Kotora”.
Lik Petrunjele, Laurine sluškinje stoji u paraleli sa muškim parovima gospodar-sluga u komediji. Kao što
Laura ima svoja dva udvarača medju, tako I Petrunjela nalazi svoje udvarače medju njihovim slugama, ali
razlika je u tome što ona nije u neposrednoj vezi ni sa jednim od njih. Petrunjela je vedra I dovitljiva,
Dubrovkinja koja svojim lakim opaskama unosi brojna realne I duhovite asocijacije na Dubrovnik. Njen
odnos sa drugim Dubrovčanima na koje nailazi u delu ima posebno prisan ton, te ih ona naziva
“našijencima”, ali se ne zaboravlja u tome. Ona, više od drugih likova u delu, misli I podseća na
Dubrovnik, pa se I na više mesta u delu poziva na njegove običaje. Petrunjela je tipična služavka bogate
kurtizane, promućurna, sposobna da hitro prokomentariše I podsmešljivo nadvisi tudje reči, ne
dozvoljavajući da je nadmudre, na trenutke je primitivna (kada govori slobodne I izazovne, narodske
pesmice), istovremeno spontana I promišljene, okretna I naivna.
Ona nije ambiciozna I za razliku od Pometa I Popive, ne preduzima u ime svoje gospodarice. Ona Lauru
služi korektno, odana joj je I služi njenim interesima, znajući gde joj je mesto.
Težak položaj dubrovačke devojke prikazan je kroz lik Pere, Marove verenice, koja, prerušena u
muškarca, u Dživovoj pratnji odlazi u Rim u potrazi za svojim verenikom.
Poduhvat u kome verenica prerušena u muškarca traži svog verenika, česta je dramaturška konvencija,
ali njen poduhvat se čini nemogućim sa stanovišta dubrovačke devojke. One su u dodir sa spoljašnjim
svetom dolazile kada su, nekoliko puta godišnje odlazile u crkvu, I to uz pratnju starijih rođaka. Pera je
uzbudjena I uplašena, jer se bez Mara ne sme vratiti u grad. Ako ne uspe da spasi svoj brak, Peri
preostaje samo život u manastiru. Ona je pasivna pri ispunjenju svog cilja I inicijativu prepušta Babi I
Dživu.

Likovi stranaca u komediji “Dundo Maroje”:

Ugo Tudešak I Tripče Kotoranin:
Ugo Tudešak je nešto izmenjen tip raskalašnog ljubavnika, zaljubljenog u kurtizanu. On se tokom cele
radnje bori za njeno srce sa nadmoćnijim I uspešnijim suparnikom Marom, te on zato biva predmet
smeha. Naglašene su crte njegove ličnosti koje ga dovode u podređen položaj. On je Nemac, a u
italijanskim komedijama, u manjim ulogama, pojavljivao se Nemac (kao i drugi stranci) koji je trebao da
doprinese humoru. Ugovo znanje italijanskog nije savršeno I on pravi mnogo greška u izgovoru, što
takođe doprinosi komičnosti njegovog lika.
Ugo je podređen dvema ličnostima, svom inteligentnom slugi Pometu u čijoj senci ostaje I svom
superiornijem suparniku Maru, koga uspeva da pobedi samo zato što su se okolnosti promenile. Uloga
njegovog lika je da osvetli osobine svog protivnika, ali I da ga (I na svoju štetu I na svoju korist) pobedi.
U liku Uga izmešane su crte dva tipa likova eruditne komedije: smešnog ljubavnika I stranca. Smešni
ljubavnik izražava svoje jade zbog neostvarene ljubavi na euforičan način, nedovršenim rečenicama I
petrarkističkim frazama koje su neprimerene situaciji, dok je stranac po svojim spoljnim odlikama izvor
površnijeg I jednostavnijeg humora. Karakteristična crta ovakvog karaktera je I njegovo preterano
uživanje u piću. Ugovo pijanstvo najživlje je prikazano u sceni kada dolazi do sukoba između njega I
Tripče Kotoranina. Sve ličnosti koje dolaze u kontakt sa Ugom imaju podsmešljive I uvredljive aluzije,
pogotovo Maro I Popiva.

Tripče Kotoranin je tipičan lik komičnog hvalisavca. Imao je ulogu da Dundo Maroju otkrije važne
podatke o sinu zbog koga se ovaj našao u Rimu.
Sama činjenica da je Tripče iz Kotora (prema kome su se Dubrovčani negativno odnosili) unapred je
odredila crte njegovom liku. Tripče je proračunat; nastoji da bude snishodljiv, ali I da bude iznad drugih.
Kada razgovara sa Dundom Marojem I Bokčilom, zna da je Dundo važniji I usredsređen je na njega, pa
ignoriše Bočkilove upadice, ali se kasnije ulaguje I Bočkilu, kada otkriva njegovu slabost prema vinu.
Maroju otkriva pojedinosti o sinu, ali želi i da ostane sa Marom u dobrim odnosima.
On je hvalisav, uzdiže samog sebe, a strahuje od pomisli da bude ispitan pred sudom.
Iako se od početka on nalazi u središtu događaja, isključen je iz toka radnje.

Lik Dunda Maroja u komediji “Dundo Maroje”:

Među karakteristične ličnosti plautovske komedije spada tip starca tvrdice, obično zaljubljenog u mladu
devojku, često u istu u koju je zaljubljen I njegov sin, koje bi hteo da se domogne, a da ne potroši novac.
Marin Držić je pri gradnji lika Dunda Maroja odabrao samo osnovnu crtu tipa-tvrdičlug. Njegovu crtu
tvrdičluka posebno ističu sluge Pomet I Bokčilo, kao I njegov sin Maro I Tripče Kotoranin. Sam Maroje
stalno ima potrebu da govori kako je siromašan, ali ostali likovi komedija tako ne misle.
Dundo Maroje je dubrovački trgovac Držićevog vremena, u kome su mnogi od gledaoca mogli prepoznati
sopstvene muke da sinove upute na pravi put. Kada se oslobodi naglašenih detalja koji daju humoristički
efekat (jaukanje za dukatima, trvdičluk prema Bočkilu) Dundo Maroje je sveden na normalnije razmere I
crte njegovog lika postaju ljudske. Filozofije Dunda Maroja je građanska, trgovačka, roditeljska. On
smatra da treba živeti razumno I ne treba se prepuštati prevelikim uživanjima, niti na njih trošiti novac.
On je ličnost svoga vremena, sa ljudskim osobinama I manama, a njegova misao je proizvod doba I
iskustva.
Veći deo Marojeve ličnosti upoznajemo preko njegovog odnosa prema sinu Maru. Iako u ljutnji izjavljuje
da mu je svejedno šta će biti sa sinom, on ga nesvesno pravda. Osuđuje sopstenu nepromišljenost I kori
sebe zato što je toliki novac predao u ruke “djetetu”. Ima razumevanja I za sinovu lakomislenost,
opravdava ga govoreći da je mlad, da je Rim primamljiv itd.
Bio je spreman da sinu oprosti uvredu što se pretvarao da ga ne poznaje, a odlučuje se na osvetu (da ga
isključi iz nasledstva) tek kada Maro odbija da prizna istinu.
Držić ima razumevanja za Maroja, I iako ne skriva njegove negativne crte, njegove reakcije su opravdane
I psihološki motivisane.

Lik Mara u komediji “Dundo Maroje”:

Maro je predstavnik druge generacije dubrovčana. On je mlad, željan avanture, nepromišljen. Njegov
životni stav je sadržan u renesansnoj filozofiji koja podrazumeva uživanje u mladosti. On preteruje u
grabljenju zadovoljstava(odabira prvu “kortidžanu od Rima”) I neograničen je u rasipništvu (“kupuje
Lauri skupe poklone”).
Njegovo gledanje na svet I njegov stav o novcu suprotni su onima kakve ima njegov otac. Svojstveno
mladosti, Maro smatra da treba uživati u životu, a jedina funkcija novca je da bude potrošen na ta
uživanja. Maro I pored sve lakomislenosti I predanosti uživanjima ipak brine da ga otac ne liši nasledstva.
On se, bar doneke, opire nagovorima sluge da se upusti u sumnjive poduhvate I nije zadovoljan sobom
što mora da se služi podvalama I beži od dugova. Maro jedino gleda da se trenutno izvuče iz nevolje.
Često koristi pretvaranje, pa tako Lauri obećava da će je uzeti za ženu, tobože radoznalo pita za
vereničino pismo, ne prepoznaje oca na ulici itd.
Kao što Dundo Maroje u besu govori drugačije nego što misli, na isti način postupa I Maro. Čini da
Maroja zatvore, proklinje ga, žali što ga nisu obesili…

Maro ne ume da sam pronađe pravi put, da se izbori sa nevoljama, već prihvata ono što je najlakše I
odbacuje pri tom moralne norme koje ga sputavaju. Međutim, kada dođe u opasnost on počinje da
shvata da je novac zlo. Njegov lik je jedini koji doživljava promenu (mlad je i preobražava ga iskustvo). Ne
omekšava prema ocu, niti iznenada menja svoju filozofiju, ali počinje dublje da sagleda ostale ličnosti.
Jasno mu je da se zavšrava jedna epoha njegovog života I da će se smiriti kada za to dođe vreme.