Knjige.

club

Sken: Sanjalica
Obrada: Bela Dona

~2~
 Knjige.club

1. poglavlje

Znao je da nece biti lako, ali je dr Vilijam Braun posle pauze od nekoliko
godina, koliko je radio s odraslima, smatrao da je spreman da se opet posveti svojoj
prvoj ljubavi: decjoj kardiologiji.
U decjoj bolnici lecili su se malisani svih uzrasta, od novorođencadi do
osamnaestogodisnjaka. Sudbina nekih malih pacijenata veoma ga je dirnula i
shvatio je znacaj svog posla. Ipak, morao je biti oprezan, jer ako se veze uz njih, to
ce uticati na njegovu moc rasuđivanja... a moze ga i unistiti.
Odlucio je da to nikada vise ne dopusti.
Zastao je u glavnom holu kardiologije, u prostoru između bolnickih soba, da
procita upravo pristiglu poruku na pejdzeru.
Ovo mu je od povratka na posao bio najtezi slucaj: devojcica, s kojom nijedan
covek nije mogao biti na odstojanju. Sestogodisnja Rejna Marten naprosto je
osvajala srca... toliko, da je to bolelo.
Sposobnost odrzavanja distance vezbao je od trenutka kad je ponovo usao u
dobro poznatu bolnicu, ali Rejna mu se naprosto uvukla pod kozu i zato je morao
pripaziti da ne bude pukotina na njegovom oklopu, jer ce ih mala Rejna naci i
probiti.
A to se nikako ne sme desiti.
Klimnuo je glavom procitavsi poruku na pejdzeru, pa je prisao sledecim
vratima. Pokucao je i usao u prostoriju s osmehom na licu.
Za trenutak mu se samouvereni osmeh zaledio na usnama kad je pogledao
Rejninu majku, u cijim je ocima bilo neizgovoreno pitanje: Da li je danas kucnuo
čas?
I njegov je odgovor bio necujan: Ne, ne danas.
Neverbalna komunikacija među njima nije trajala duze od treptaja oka, Rejna
to sigurno nije primetila.
- Pogledajte, doktore Braun! Umem da plesem!
Cinjenica da je Rejna ustala, znacila je da joj je danas jedan od boljih dana. Jos
uvek su na nju bile prikljucene cevcice za kiseonik, ali bila je na nogama, zapravo,
na vrhovima prstiju, a rukama je milovala kamere svoje suknjice. Onda je pokusala
da napravi okret, ali cevcice su joj smetale. Sela je izgubivsi ravnotezu, ali nije je to
poremetilo, nasmejala se.
- Ups! - Dzudit je zagrlila kcerku, kad se smeh pretvorio u kasalj.
- Ja... - Rejna je tesko disala. - Ja... to mogu. Pogledajte!
- Drugi put - Dzudit je spustila Rejnu na krevet. - Dr Braun je dosao da te obiđe,
a veoma je zauzet, mora se pobrinuti i za drugu decu.
- Ali samo za jedno koje ovako ume da plese - osmehnuo se Vilijam. - Kao
medvedic-balerina.
Rejnin osmeh obasjao je prostoriju. Pogledala je televizor na zidu, a na ekranu
je plesala grupa medvedica. Bio je to crtani film, verzija ”Labudovog jezera”.
- Oslusnucu tvoje srce ako se slazes - Vilijam je uzeo stetoskop.
Rejna je klimnula glavom, ali nije odmaknula pogled s TV-a. Podigla je ruke
iznad glave pokusavajuci da imitira medvedice-plesace.
Osluskujuci otkucaje njenog srca, koje je iz dana u dan gubilo snagu, Vilijam je

~3~
 Knjige.club

primetio da su joj usne poplavele. Imala je vise oziljaka od operacija.

Novi su lekovi pomagali, ali to nije bilo dovoljno. Od pre nekoliko nedelja Rejna
je na listi cekanja za transplantaciju srca, a Vilijamov i zadatak njegovog tima bio je
da je dotad stabilizuju. Dobijala je lekove, ali pazili su i na komplikacije zbog
nakupljanja tecnosti u tkivima i plucima. Morala je ograniciti telesne aktivnosti, a
za izlazak iz sobe bila su joj potrebna kolica.
Sanse da na vreme pronađu odgovarajuce srce nisu bile velike. Ali koliko god
da je ta cinjenica strasna, nije to bio razlog da ovaj slucaj bude tezi od drugih.
Rejna je bila direktna veza s njegovom prosloscu, od koje je morao pobeci da bi
preziveo.

Upoznao je Rejnu i pre nego sto je dosla na svet kad se na ultrazvuku pokazalo da
ima jednu od najtezih urođenih srcanih mana: jedna srcanih komora bila je isuvise
mala. Prvi put su je operisali kad joj je bilo tek nekoliko nedelja, a on je i pre i posle
toga brinuo o njoj.
Mnogo je vremena provodio s Rejninim roditeljima i prezivljavao je s njima sve
strahove, a to je mogao samo onaj ko i sam ima dete...
Verna je bila jedva nesto starija od Rejne i sad bi joj bilo osam godina. Da li bi i
ona obozavala medvedice-balerine? Da li bi isla na balet i oblacila roze suknjicu
preko garderobe, cak i preko pidzame?
Ta pomisao izazvala je sad samo blagi ubod u njegovom srcu. Vilijam je znao da
ce ga rad s decom podsecati na bol koji je potiskivao, ali s tim je mogao izaci na
kraj.
Znao je da se mora izmaknuti iz zone opasnosti.
- Danas je divan dan - rekao je zakacivsi stetoskop oko vrata. - Mozda mama
moze nakratko da te izvede na sunce - u tom trenutku u sobu je usla medicinska
sestra, pa je dodao: - Naravno, tek kada popijes tabletu.
- Zurite li? - upitala ga je Dzudit pogledavsi kcerku okrenutu prema TV ekranu.
- Odmah se vracam, duso. Budi dobra i popij tabletu.
- U redu - Rejna je odsutno odmahnula glavom.
Vilijam je uveo zenu u slobodnu ordinaciju zatvorivsi vrata.
- Sigurni ste da ima vremena?
- Naravno.
- Samo sam htela... da vas pitam o necemu sto ste juce rekli. Sinoc sam
pokusala da objasnim muzu, ali mislim to iz mojih usta zvuci mnogo gore nego iz
vasih... - Dzudit se borila sa suzama.
Vilijam joj je pruzio maramicu.
- Mislite na ventrikularni sistem VAD?
Klimnula je glavom.
- Rekli ste... to bi bio sledeci korak ako... bi se stanje pogorsalo.
Vilijam je blago odgovorio:
- Zvuci strasno, ali se cesto koristi ako se drugim sredstvima ne moze spreciti
da srce otkaze... kao u Rejninom slucaju.
- I mislite da bi joj posle bilo bolje?
- Poboljsava se prokrvljenost i ublazava se steta na organima, koja nastaje
usled otkazivanja srca.
- Ali rizicno je, zar ne? To je teska operacija...
- Ne bih je predlozio da je rizicnija od njenog trenutnog stanja. Rejna je danas

~4~
 Knjige.club

dobro, ali znate koliko se to brzo moze promeniti i da je svaki put sve teze pomoci
joj.
- Kad je poslednji put morala na odeljene intenzivne nege, pomislili smo... da je
gubimo...
- Znam - duboko je uzdahnuo. Udalji se i budi na sigurnom, profesionalnom
terenu.
- S VAD-om bi Rejna bila pokretljivija i poboljsalo bi joj se opste stanje, pa su
sanse za uspeh vece ukoliko nađemo donora. To je dugorocno resenje da se spreci
otkazivanje srca i potrajace godinama. Ali operacija jeste teska. Uređaj se pricvrsti
za srce i prakticno preuzima funkciju leve srcane komore. Dogovoricemo termin za
razgovor s vama i vasim muzem i sve cu vam detaljno objasniti.
Dzudit vise nije plakala.
- Mozemo li je posle toga odvesti kuci... dok cekamo?
- Nadam se. Opet ce biti u stanju da radi sto inace radi kod kuce. Mozda i vise.
Dzuditin glas spustio se do sapata:
- Mozda... casovi plesa?
Morao je da skrene pogled.
- Ispricacu muzu cim dođe s posla. Kad se mozemo videti s vama?
- Proverite na prijemnom, sestra ce pronaci odgovarajuci termin - ustao je ne
pogledavsi Dzudit u oci, iako je znao da to nije pristojno.
- Pogledajte - pokazao je na poster s medvedicima na zidu, a bilo je tu i
fotografija s piknika. Nasred postera bio je snimak zene-hirurga u zelenom mantilu,
u rukama je drzala bebu samo u pelenama, pa se video oziljak od operacije srca na
tim malim grudima. Devojcica s krupnim plavim ocima i zlatnom kosicom veselo je
gledala u doktorku, a po doktorkinom sirokom osmehu bilo je jasno da je
zadovoljna time sto je spasla jedan mali zivot.
- To je doktorka Vilson - rekla je Dzudit. - Pamela... ali vi to znate.
Naravno da je znao.
- Ona je operisala Rejnu kad je bila beba, ali znate i to. Bas sam glupa, pa vi ste
u to vreme bili Rejnin lekar. Od tada se desilo toliko toga da covek pocne da
zaboravlja.
- Da - Vilijam je zurio u Pamelino lice. Njene oci boje cokolade primetio je kad
ju je pre mnogo godina sreo na predavanju na medicinskom fakultetu. Kosa joj je
bila podignuta u punđu, kao i uvek kad je radila.
Njen osmeh...
Poslednji put video ju je tako srecnu pre nego... sto je njihova kcerka umrla.
Otkad se vratio ovamo, nije mu pokazala ni nagovestaj takvog osmeha.
Dzudit nije znala da su oni bili vencani kad su lecili Rejnu odmah po njenom
rođenju? Zasto bi to znala? Pamela je zadrzala svoje prezime da bi izbegli
nesporazume na poslu i uvek su se profesionalno ponasali. Ali tada su bili ljubazni
jedno prema drugom, a ne napeti kao sad. Osim toga, Rejnini roditelji su imali
druge brige i nisu razmisljali o vezi dvoje lekara koji su pokusavali da spasu kcerkin
zivot.
- Zar nije sjajno to sto se u međuvremenu specijalizovala za transplantacije?
- Mhm - ponekad traumatični događaji usmeravaju život..., ali ni to nije mogao
glasno izgovoriti. Ako Dzudit nije znala da se iza toga kriju privatni razlozi, Vilijam
joj to svakako nece reci, jer je ta tema tabu. Zeleo je da zadrzi profesionalnu
distancu prema pacijentima i njihovim porodicama. Kao i prema bivsoj supruzi.
- U svakom slucaju, to je dobro za nas - nastavila je - jer ce ona uraditi

~5~
 Knjige.club

transplantaciju ako budemo imali srece da Rejni nađemo srce... - glas joj je
zadrhtao. - Mozda cemo dogodine otici na piknik te organizacije. I... jeste li culi
nesto o tome da se planira zatvaranje decje bolnice?
Da, o tome se pricalo, pogotovo otkad je proslog meseca seik Al Omar najavio
da ce posle kcerkine operacije uplatiti povecu sumu kao donaciju.
- Pustili su na TV-u snimak s proslogodisnjeg piknika, jedna je majka pricala o
tome da je izgubila sina u strasnoj nesreci i da je donirala njegove organe. Navodno
je dosla na piknik u nadi da ce među posetiocima biti i neko ko je dobio donirani
organ. Gledala je decu kako se veslo takmice i igraju... i koliko su njihove porodice
srecne...
Dzudit je ucutala jer se opet rasplakala.
- Moram u obilazak pacijenata - rekao je Vilijam.
- Naravno. Zao mi je...
- Nema problema. Zakazite sto pre termin da popricamo o VAD-u.
Klimnula je glavom, a lice joj se smrknulo. Toliko je zeleo da joj spusti ruku na
rame da je utesi, da je morao stisnuti sake da bi se uzdrzao.
Nakasljao se.
- Hocete li da nekoga pozovem da bude uz vas?
Odmahnula je glavom.
- Dobro sam, slobodno idite. Moram se pribrati pre nego sto se vratim Rejni.
Ona ne sme videti da sam plakala.

Izdaleka se videlo da je zena zabrinuta, ali drzanje muskarca pored nje privuklo je
paznju doktorke Pamele.
Uzdahnula je i usporivsi hod, potisnula je zelju da pobegne. Sutra ce operisati
malog pacijenta i roditeljima je potrebno da cuju umirujuce reci. I morace
uzdignute glave da se suoci s Vilijamom.
Tuzno je to sto ga je prepoznala po uzdrzanosti prema sagovornici.
Mozda je opet na istom radnom mestu, ali Vilijam Braun koga je poznavala i
volela, nije se vratio.
Izgledao je isto kao nekad: vitak, dobro građan i visok. I oci su mu iste. One su
je u pocetku fascinirale, jer im se boja menjala u zavisnosti od njegovog
raspolozenja. Bile su plave kad je raspolozen, a sive kad je ljut, zabrinut ili tuzan.
Kad su se posle dugo vremena ponovo sreli, bile su boje krovova posle kisnog
dana i otad se nisu promenile. Bio je na odstojanju prema njoj, kao i prema
pacijentima i njihovim porodicama.
Nece biti lako, znala je. Pitala se da li je ostavila taj deo proslosti za sobom i
hoce li moci da bude prijatelj s njim.
I izgubila je nadu vec u njihovom prvom susretu. Hladno ju je pogledao, kao
koleginicu s kojom je nekad davno radio.
Nekadasnji Vilijam nije bio takav. Umeo je da se nasali uz ocaravajuci osmeh,
da se poigra s malim pacijentima i dobro se razumeo s roditeljima, pogotovo otkad
je postao otac. Voleli su ga, jer je dobro razumeo koliko je sve to tesko i brinuo je o
njihovoj deci kao sto bi o svojoj.
Sadasnji Vilijam zeli da bude kao nekad obozavani lekar, ali on je tek bleda
senka coveka kakav je bio svojevremeno.
Naucio je da se emotivno ne uplice... Pameli je bilo tesko oko srca, ali je pre
svega bila besna. Verovatno se bes u njoj nakupljao proteklih meseci dok je s njim
razgovarala profesionalno i s postovanjem, koje se granicilo s hladnocom, o

~6~
 Knjige.club

nalazima, lekovima i operacijama.

Dovoljno je lose sto je unistio njihov brak povukavsi se u svoj tvrdi oklop, s cim
se ona pomirila, ali problem je bio gledati ga u komunikaciji s drugima. Razgovarao
je s Rejninom majkom. Oboje su poznavali Dzudit otkad je bila trudna, a tokom
prvih nedelja i meseci posle porođaja, potpuno se prepustila Vilijamu i Pamelu.
Tada je Vilijam bio onaj nekadasnji.
Onda se iskljucio iz svega. Prepustio je Rejninu operaciju kolegi, kao i sve ono
vreme kad je devojcici bilo dobro i kad je porodica bila srecna. Nije bio prisutan ni
kad se strah vratio s pogorsanjem njenog stanja, ali sad je tu i ponasa se kao da je
Rejna bilo koja pacijentkinja. Kao da nije ukljucen...
Kako je mogao ostaviti onako sluđenu Dzudit, koja je zagnjurila lice u gomilu
maramica pobegavsi u prostoriju u kojoj nikoga nema?
Pamela je zastala kad ga je videla da se priblizava. Znala je da ga ljutito gleda,
ali ovoga puta nije pokusala da prikrije osecanja iza profesionalne maske.
- Sta je bilo? - upitala je stroze nego sto je zelela. - Zasto je Dzudit van sebe?
Osvrnuo se da proveri slusa li ih neko.
- Hteo sam da ti posaljem poruku - rekao je. - Narednih dana srescu se s Dzudit
i Patrikom da im objasnim mogucnosti VAD-a. Samo je pitanje vremena kad ce
Rejnino srce otkazati.
- U redu - ugrizla se za usnu. Nikakvo cudo sto je Dzudit bila sluđena. Pamela je
verovala Vilijamovoj proceni i to bi im definitivno obezbedilo vise vremena.
Samo ju je za trenutak pogledao u oci, ali je uhvatila sebe kako zuri u njega
cekajuci da je on ponovo pogleda. Sigurno je znao kako su njegove reci delovale na
Dzudit, pa kako ju je posle toga ostavio samu?
Vilijam je gledao kroz prozor.
- Imas li iskustva s VAD-om? - upitao je prenuvsi je iz razmisljanja. - Jesi li
saglasna da uradimo tu operaciju?
- Naravno. Retko se primenjuje, ali nekim sam prisustvovala. Zelis li da zajedno
popricamo s Rejninim roditeljima?
- Sacekacemo jos malo... Objasnicu im zasto je to dobra alternativa.
I Pamela se zagledala kroz prozor. Demonstranti su uporno stajali pred ulazom
drzeci transparente. Vec mesecima su tu. Vrednost zemljista na kojem je podignuta
ova bolnica toliko je porasla da se zato razmisljalo o prodaji.
Zahvaljujuci velikodusnoj donaciji seika Al Omara, cija se kcerka tu lecila, malo
su odlozili zatvaranje. Bilo je i drugih donacija, a novinari su bili na strani lekara,
pacijenata i porodica, koje su se borile za opstanak bolnice, i sve se pokrenulo
nabolje.
- To je razumna alternativa - klimnula je glavom. - Bilo bi lepo kad bi Rejna
mogla da se krece bez kolica bar neko vreme.
- Tako bi izbila u vrh liste cekanja za transplantaciju. Nadam se da ce neki
organ biti pravovremeno na raspolaganju, pre nego sto bude komplikacija.
Pamelin optimizam u trenu je splasnuo. Osetila je jezu. Razum joj je govorio da
treba da se slozi, a onda da ode svojim pacijenatima.
Međutim, njeno je srce slalo drugacije signale: obuzeo ju je ocaj i pitanje gde je
nestao covek kakav je Vilijam nekad bio? Zar u ovom oklopu nije ostao ni delic
Vilijama kog je poznavala i volela?
- Da - cula je sebe kako izgovara. - Preostaje nam da se nadamo da ce se uskoro
pronaci neko malo srce za nju...
Vilijam ju je sokirano pogledao, osetila je to. I sama je bila sokirana. Za jednog

~7~
 Knjige.club

hirurga takva je izjava bila krajnje neprofesionalna, ali ona sad nije reagovala kao
doktorka, vec kao neko ko je jednom i sam morao da donese takvu bolnu odluku.
Osim toga, prekrsila je neizgovoreno pravilo da među njima dvoma nema niceg
licnog. I nije to ucinila bezazlenim pitanjem tipa: kako si? Ili: kako si proveo
vikend? Ne, bacila mu je so na ranu, otvoreno, u toku radnog vremena.
Na sta je mislila? Ne moze joj posluziti kao izgovor ljutnja na Vilijama zbog
toga sto je distanciran prema pacijentima i roditeljima, jer je znala zasto je postao
takav. Ili je mozda bas u tome problem? Znala je i ocajnicki je pokusavala da mu
pomogne... uzalud.
- Izvini - rekla je. - Za mene to nikad nije samo organ. Moracu da odem po
njega, zato sam umesana u obe strane price.
- Ti si odlucila da to radis - odgovorio je hladno. Znaci, nije zeleo da razgovara o
tome.
Ni pogledao je nije, samo je zurio kroz prokleti prozor. Pamela se postidela
svog ispada, ali bes je jos kljucao u njoj.
- A ti si odlucio da zazmuris - njen sapat osetio je kao udarac bicem. - Da
pobegnes... kao sto si uvek cinio.
Niceg vise nije bilo sto bi se moglo reci.
Okrenula se i otisla je.

~8~
 Knjige.club

2. poglavlje

- Presli smo granicu - rekla je medicinska sestra Rut.

Vilijam je na laptopu trazio pau-er-point prezentaciju da je prikaze u sobi za
sastanke.
- Koju granicu?
Njega sto se tice, znao je koju je granicu presao. Od onog Pamelinog ispada
proslo je nedelju dana i jos nije mogao da dođe sebi.
Sta bi bilo da ju je neko cuo? Mogao je zamisliti novinske naslove u kojima se
vodeca doktorka, inace hirurg za transplantaciju, nada smrti nekog deteta da bi
njegovi organi bili dostupni drugom.
Da li je Rut na to mislila? Da li po bolnici vec kruze tracevi?
Ne. Izgledala je veselo, nemoguce da je rec o skandalu.
- ...a sada kad je granica zahvaljujuci donacijama pređena, uskace vlada da
izmiri deficit. Jos samo nedostaje potpis ministra zdravlja, pa ce opstanak nase
bolnice biti siguran.
- To su dobre vesti, veoma dobre - rekao je primetivsi da je Rut razocarana sto
on ne pokazuje vise odusevljenja.
- Navodno ce biti organizovano veliko slavlje tim povodom, ali zaposleni ce se
vec u petak naci u pabu da proslave. Nadam se da cete i vi doci.
Nije sacekala odgovor. U međuvremenu su se okupili clanovi tima koji se bavio
Rejninim oporavkom, samo je jedna osoba nedostajala.
Pamela.
Kad malo bolje razmisli, nije je video citave nedelje mada bi izbegavao da im se
putevi ukrste. Tokom poslednjeg razgovora nije bio zatecen samo njenim
neprofesionalizmom niti neocekivanim prekoracenjem granice njihovog sadasnjeg
odnosa. Ne. Problem je u tome sto mu je u usima stalno odzvanjao eho njenih reci:
da je zazmurio i pobegao. I da je tako uvek cinio.
Zaista ga je smatrala pravom kukavicom?
Nije on kukavica. Zar nije razumela koliko ga je snage kostalo to da se pomiri s
patnjom? Koliko je tesko bilo nastaviti korak po korak? Ocito nije.
Nikakvo cudo sto im se brak raspao niti sto se osecao kao gubitnik, i kao muz i
kao otac.
A opet, reci mu to u lice... bilo je potpuno bespotrebno, cak uvredljivo.
- Izvinite sto kasnimo... - vrata su se otvorila i Pamela je usla sa svojim
asistentom. Vilijam ih je besno odmerio, a ona mu je istom merom uzvratila. -
Zadrzali smo se posle intervencije. Nisam mogla doci dok se nisam uverila da je
pacijent stabilan.
- Naravno - odgovorio je neko. - Ne bismo to od vas ni zahtevali ni ocekivali.
- Nema problema - smireno je rekao Vilijam. - Hajde da pocnemo, svi imamo
mnogo obaveza.
Okrenuo se projektoru pokusavajuci da se oslobodi napetosti.
- Kao sto znate, okupili smo se zbog male Rejne Marten, koja je trenutno
smestena na odeljenju kardiologije. Za one koji dosad nisu bili ukljuceni u njeno
lecenje, evo kratkog pregleda bolesti - pokazao je tacke na foliji. - Dijagnoza je
ustanovljena pre njenog rođenja carskim rezom i odmah je bila smestena na

~9~
 Knjige.club

intenzivnu negu. Prva operacija urađena je kad joj je bilo trinaest dana.
Gledao je tu operaciju s galerije. Pamela je tada bila asistent hirurga za srce i
pluca, a to je bio njen najtezi slucaj. Prethodno je pola noci probdela proucavajuci
tok operacije, a Vilijam ju je bodrio.
Sedeo je tokom operacije u prednjem redu na galeriji gledajuci to malo bice na
operacionom stolu, nad kojim su se nadvijali lekari. Preko zvucnika je cuo kad je
Pamela rekla da treba zasiti rez. Za trenutak je podigla pogled na Vilijama da se
uveri da je on jos tu. Osmehnuo joj se, klimnuo je glavom i tako joj pokazao da
veruje u nju da je sve dobro odradila.
Da je ponosan na nju.
Pamela je bila veoma zadovoljna, pa su pozvali bebi-siterku i izasli da proslave
uspeh uz veceru, sampanjac i ples u omiljenom restoranu.
Takve veceri uvek su bile magicne, jer su bili veoma bliski, a to im je davalo
osecaj da je njihova ljubav nepobediva i da u njihovim zivotima nece biti nikoga
drugog.
I zvucalo bi nemoguce da im je neko rekao da ce to biti njihovo poslednje vece.
Nemoguce, kao i gubitak njihovog deteta.
Nije znao da li je Pamela radila poslednju Rejninu operaciju, jer je u to vreme,
posle tragedije koja je unistila njihov brak, vec otisao i zaposlio se na odeljenju
kardiologije za odrasle u velikoj bolnici na severu zemlje.
Pobegao je... kao sto je to uvek radio...
Vilijam se nakasljao.
- Tokom prosle nedelje Rejnino se stanje pogorsalo, zato hitno moramo nesto
preduzeti.
Na ekranu je bila fotografija nekog uređaja.
- Za one koji mozda ne znaju: ovo je VAD, ventrikularni sistem. Roditelji su
saglasni da Rejna dobije VAD cim jedna operaciona sala bude slobodna - duboko je
uzdahnuo. - Dr Vilson? Zelite li da objasnite tok operacije?
Oficijelno oslovljavanje zbunilo je kolege za stolom, pa su se zgledali. Da li je
umislio ili je svima ovde prisutnim ovaj sastanak veoma neprijatan?
- Naravno. Jednostavnim recima, ovaj uređaj pumpa krv iz leve srcane komore
u aortu.
Vilijam se namrstio. Bilo je u redu da se nekim clanovima tima poput
nutricioniste ili psihologa postupak objasni jednostavnim recima, ali je u njegovim
usima to zvucalo kao... bez postovanja. Nikakvo cudo sto poslednjih dana nije imao
apetita. Hoce li biti jos gore ako bude tesno sarađivao s Pamelom na Rejninom
slucaju? To ga je plasilo, pogotovo sto su svi primecivali tu napetost među njima.
- Naravno da to nije bas toliko jednostavno - nastavila je Pamela. - To je teska
operacija uz moguce komplikacije, za koje se nadam da cemo ih izbeci.
- Na primer? - pitanje je postavio fizioterapeut.
- Krvarenje, napadi, infekcije, srcana aritmija - Pamela je nabrajala mogucnosti.
- Neke se mozda nece odmah javiti, na primer, otkazivanje bubrega ili smetnje u
radu jetre. Ali ucinicemo sve da izbegnemo komplikacije, kao sto je arterijska gasna
embolija. Hocu da kazem da postoje rizici, ali svi se slazemo da u Rejninom slucaju
pretezu potencijalne prednosti - osmehnula se. - Kao sto vecina vas zna, Rejnu
poznajemo od rođenja i uverena sam u to da cemo sve za nju uciniti... Za sebe sam
sigurna da hocu.
Vilijam je podigao glas.
- Timski rad je odlucujuci i nadamo se da cemo u najkracem roku videti

~ 10 ~
 Knjige.club

poboljsanje stanja male pacijentkinje. Hvala vam sto ste dosli. Radujem se saradnji
s vama.
Nastalo je komesanje, oglasili su se pejdzeri. Prostorija se brzo ispraznila, jer
su svi pozurili da se odazovu obavezama. Vilijam je spakovao laptop i u mislima je
vec bio sa sledecim pacijentom.
Iznenadio se kad se okrenuo zakljucivsi da nije sam u prostoriji. Pamela je
stajala na drugom kraju stola za sastanke.
- Zelim da popricamo - rekla je.
Nije odgovorio. Posto je njihov poslednji razgovor bio veoma uznemirujuc, nije
bio siguran u to zeli li jos jedan, koji bi sve mogao uciniti jos gorim.
- Sigurno se slazes da ne mozemo raditi u ovoj nategnutuoj atmosferi,
pogotovo ne na ovakvom slucaju. Oboje smo toga svesni i to destruktivno deluje na
citav tim.
Morao se sloziti s njom i stideo se sto je znao da je delimicno kriv za to. Nije
bilo razloga da bude besan sto je Pamela ukljucena u Rejnin slucaj. Pa ipak, nije je
mogao pogledati u oci.
Zurio je u laptop.
- Sta predlazes? Da dovedemo drugog kardiologa? Ako nisi primetila, ovde
nedostaje lekara i zato sam prihvatio stalni posao.
Podigao je glavu primetivsi da ga ona uporno gleda. Za trenutak ju je pogledao
u oci i one su se stopile s uspomenom koja mu je iskrsnula pred ocima pre pocetka
sastanka: setio se trenutka kad je Pamela pogledala u njega da bi joj pruzio
podrsku prilikom njenog najveceg izazova.
U drugom zivotu... kad je bilo normalo da podrzavaju jedno drugo, kad su bili
ponosni na zajednicke uspehe i kad su neuspehe pripisivali neiskustvu. U zivotu
kad su se mnogo i cesto smejali.
I kad su se mnogo voleli...
Tuga je smenila bes.
- Ne mislim na to - odgovorila je. - Rejna je zasluzila najbolje lecenje i, osim
operacije, ti joj to mozes pruziti.
- A ti si najbolja koja ce je operisati - odgovorio je. - I to je zasluzila. Sta
predlazes?
- Da popricamo, ali ne ovde. Negde, gde... - nakasljala se. - Drugde.
Da li je htela da predlozi neko privatno mesto? Mozda kucu u kojoj su ziveli s
Vernom, a koju Pamela nije htela da proda?
On to ne bi mogao. Sta ako su zidovi jos uvek puni fotografija? Ako je jos uvek
tamo korpa s igrackama?
- Posle radnog vremena idem u setnju - rekla je - kroz park. Lep je dan. Hoces li
sa mnom?
Setnja na javnom mestu, gde ih niko nece prisluskivati, ali i sansa da pobegne
ako ne dođu do zajednickog zakljucka.
Ali morace, ako zele da sarađuju, zar ne? Pa karijera mu je sve sto mu je
preostalo.
- U redu. Posalji mi poruku kad zavrsis, bicu ovde.

Sastanci su se ređali jedan za drugim.

Pamela je imala vremena samo toliko da uzme papire iz kancelarije pre nego
sto je krenula na sastanak povodom organizacije piknika.

~ 11 ~
 Knjige.club

Godisnja manifestacija, za cije je osnivanje cetiri godine ranije Pamela bila

zasluzna, bila je na pragu i ovoga puta zeleli su da prirede nesto spektakularno.
Dzenet, predsedavajuca komiteta i majka deteta kojem su pre sest godina
presađena pluca, mahnula je Pameli.
- Morali smo poceti bez vas.
- Nema problema. Zao mi je sto kasnim.
- Imam dobre vesti. Isplatio se predlog da stupimo u kontakt s predsednikom
Svetske federacije za transplantaciju i bice tesko izabrati između toliko govornika.
- To je divno - Pamela je klimnula glavom, ali nije mogla da se usredsredi na
sastanak. Kako ju je Vilijam gledao kad je pitao zeli li ona za Rejnu drugog
kardiologa...
Napetost je među njima jos uvek prisutna. Kao i bes, jer mu je rekla da uvek
bezi. Ali bilo je tu jos necega. Tuga, koja je u njoj podstaknula zelju da ga zagrli, da
mu kaze da joj je zao zbog svega.
Koja bi razumna osoba ostala s partnerom, koji nije uz nju kad joj je potreban?
- Da li je iznamljen dvorac na naduvavanje?
- Da, ogroman je, zaista. Evo fotografije...
- Odlican je, u duhu nase bolnice koju nazivaju dvorcem.
Decja bolnica otvorena je u viktorijanskoj zgradi od crvene cigle s visokim
tornjevima.
- Vazno je da pronađemo odgovarajuce mesto. Bice i drugih atrakcija. Zooloski
vrt je ponudio da organizuje jahanje ponija, a oni su nam među najvecim
sponzorima - objasnila je Dzenet. - Da pokusamo s Ridzents parkom?
- Veceras cu tamo otici - rekla je Pamela. - Pogledacu plan parka, prosle godine
snimili smo tamo divne fotografije.
Ugrizla se za usnu, opet su joj misli odlutale. Da li je trebalo da prizna Vilijamu
zasto veceras zeli da proseta po Ridzents parku?
Ne. Da je znao da je to u nekakvoj vezi s decom i porodicama donora, odmah bi
pobegao. Zaista su morali da popricaju ako su zeleli da sarađuju.
Bilo je leto i noci su bile duge. Mogla je duze ostati, sesti negde s planom u
rukama i zabeleziti sta je potrebno.
I vazno je da neko vreme provedu zajedno pre nego sto se ovo među njima jos
vise zakomplikuje.
Radovala se... nekako. U poslovnom smislu, naravno. Bolje ce se osecati ako
dobije sansu da se izvini za verbalni napad. Vilijam to nije zasluzio. Znala je da je
davao sve od sebe, verovatno sve vreme. Ali bio je tuzan i nije shvatao da je na
pogresnom putu i da zato pati vise od drugih.
Pa ipak, postoji nesto zbog cega mozda ipak nije dobra ideja sto ga je pozvala u
setnju, jer ce to probuditi secanja na njihov poslednji sastanak...
A mozda se on vise ne seca toga. Uostalom i cinjenica da udisu isti vazduh
budila je uspomene i nekako su morali pronaci nacin da se s tim izbore.

Toplo letnje vece nije doprinelo opustanju ledene atmosfere između Pamele i
Vilijama. Dok su uporedo hodali prema Ridzents parku, njihovo cutanje zasenila je
buka saobracaja, ali kad su krenuli stazom kroz zelenilo, tisina je postala
nepodnosljiva.
- Hvala sto si posao sa mnom - rekla je Pamela.
- Kao sto si rekla, moramo pronaci nacin da zajedno radimo i da nasi licni
problemi ne uticu na lecenje pacijenata.

~ 12 ~
 Knjige.club

Zvucalo je kao da je vezbao taj govor. I da li se pitao hoce li podneti da provede

s njom neko vreme?
Duboko je uzdahnula. Bio je tu i hodao je kraj nje, to je dobar pocetak. Mozda je
jos rano zadirati u osinjak, u njihove privatne probleme. Ako mu pođe za rukom da
se opusti, sve ce biti mnogo jednostavnije. A ko se ne bi opustio u ovakvoj setnji
kraj jezera?
Naravno, Pamela i Vilijam dolazili su s Vernom ovamo jos pre nego sto je
devojcica prohodala, da hrane patke.
Vilijam se toga sigurno seca. I niko ko ih sad vidi ne bi mogao naslutiti kakva ih
zajednicka prica povezuje. Ljudi su videli muskarca sa akten-tasnom i njegovu
pratilju s laptopom preko ramena. Dvoje kolega, koji posle radnog dana zajedno idu
kuci.
Tako i jeste otkad se vratio u decju bolnicu, zahvaljujuci njegovom cvrstom
stavu. A sad se osmehuje... skoro. Podigao je ruku da zastiti oci od sunca dok gleda
camce na jezeru.
- Ne vidim nijednog plivaca - prokomentarisao je.
To nije jezero u kojem se ljudi kupaju, osim u slucaju da padnu iz camca u
vodu, kao sto se desilo onog dana...
Boze! Ona je namerno izbegavala osinje gnezdo, a on nije oklevao ni sekund.
Dobro, to je tada bilo smesno, ali sad nije. Vilijam je imao romanticnu ideju da
sa svojom devojkom vesla po jezeru, a Pamela je obukla laganu letnju haljinu i na
glavi je imala slamnati sesir.
Bio je suncani dan i duvao je povetarac, dovoljno jak da odnese sesir u vodu.
Vilijam se trudio da ga dohvati veslom, a ona se malo previse nagnula preko
camca...
Voda je bila plitka i u njoj se moglo stajati, ali Pamela je bila potpuno mokra.
Haljina joj se zalepila za telo a bila je providna, pa joj se video donji ves. Od straha
je pocela bespomocno da se smeje, ali je ucutala kad je videla Vilijamov pogled.
Svuci mokru odecu i okupati se u toploj vodi... nije to bio razlog sto su pozurili kuci.
Sada kad je Vilijam to spomenuo, Pamela je stekla utisak da se jedna roletna
podigla. U njegovom pogledu bilo je nekakvog sjaja, necega sto joj je dalo osecaj da
je otputovala u proslost. Kao da je sve sto su zajedno doziveli jos uvek tu i kao da
ceka ponovo da ozivi...
To je poslednje sta je Pamela ocekivala. To je bilo previse. Nije zelela da se
priblizi tom secanju u svom srcu, jer ju je plasilo.
Morala je da prekine kontakt pogledom i da odagna secanje tamo gde mu je
mesto, u proslost.
- Niko razuman to ne bi ucinio - cula je sebe da kaze. - Ali svi gresimo, zar ne?
Nije dovoljno brzo skrenula pogled i videla je da sjaj iz njegovih ociju bledi.
Njene reli visile su u vazduhu dok su dalje hodali, i dobile su novi prizvuk: da se
ono sto se tada desilo odnosi na celokupnu njihovu vezu.
Uprkos svezem vazduhu, pocela je da se gusi. Shvatila je da je sama kriva.
Ukazala joj se sansa da probije led i da opusti atmosferu, ali se naglo povukla.
- Hoces li da prosetamo kroz vrt kraljice Meri?
- Naravno, divan je. Upravo cvetaju ruze.
Prvi je prosao kroz kapiju i izabrao je puteljak kroz grmove ruza. Pamela je
udisala opojni miris, ali cinilo se da Vilijam ne primecuje lepotu koja ih je
okruzivala.
- Kako stojis s terminima za operacije krajem nedelje?

~ 13 ~
 Knjige.club

- Dobro, ali to se moze svakog trenutka promeniti ako neki organ za

transplantaciju bude na raspolaganju. Pogotovo ako budem morala da idem po
njega. Imam dvoje dece s mukoviscidozom u bolnici, koji cekaju nova pluca, a mogu
me pozvati i zbog drugih pacijenata. Odavno se pripremam i za transplantacije
bubrega i jetre. Rado pomazem kolegama kad je potrebno.
- Odavno? Pet godina nije dugo.
- Pet godina moze biti citava vecnost, zar ne?
U susret im je dolazio mlad par, sto je oboma misli skrenulo u nezeljenom
pravcu. Zena je gurala prazna decja kolica, a muskarac je cvrsto drzao noge deteta
koje mu je sedelo na ramenima.
Pre pet godina ona i Vilijam bili su kao ovaj mladi par, u srecnom braku i imali
su divnu trogodisnju devojcicu. Oboje su dobro uskladili brigu o detetu s karijerom
mada su ponekad bili na ivici haosa.
Naravno da nisu odmah planirali dete, ali iznenađenje trudnocom dok je
Pamela ucila za zavrsni ispit na medicinskom fakultetu, brzo se pretvorilo u radost.
To je bila sudbina, kao sto im je bilo suđeno da se upoznaju i zaljube jedno u drugo.
Trudnocu su objavili na skromnom vencanju prijateljima i porodici.
- Uspecemo - govorili su, ubeđeni u to. - Imamo jedno drugo.
I uspeli su. Tacno su znali sta zele da specijaliziraju. Pamelin san bio je da bude
kardiohirurg, a Vilijam decji kardiolog. Posto su bili roditelji, znali su da su
predodređeni za rad s decom.
Da, ovog trenutka se tih pet godina cinilo kao vecnost. Proslo je mnogo
vremena otkad je Vilijam promenio oblast specijalizacije u kojoj je bio briljantan.
- Prija li ti sto si opet ovde? - upitala je.
Pogledao ju je.
- Mislim na rad s decom - dodala je. - Sigurno je drugacije nego ono sto si radio
na severu... - ups, bas je umela da pokvari razgovor.
- Bilo je... drugacije... - zvucao je oprezno. - Znao sam da nece biti lako.
Vau!
To, sto se usudio da prica o necemu licnom bilo je neocekivano, kao i njegova
aluzija na sastanak kad je upala u jezero. Pamela pojma nije imala sta da odgovori.
Da izrazi saosecanje, sto bi razgovor odvelo u nezeljenom pravcu? Da mu isprica
koliko je njoj bilo tesko da bude među decom u onim strasnim mesecima posle
gubitka Verne?
I sad je osecala da je peku suze. Koliko se cesto borila da uspostavi
samokontrolu? Kad god je cula dete koje place i majku koja ga tesi ili kad je videla
osmeh nekog deteta... Najteze je bilo kad je drzala nekog od svojih malih pacijenata
u narucju. Ili kad joj je neko dete pruzilo ruke...
Ne, nije spremna da razgovara o tome. To bi ionako bilo poslednje sto Vilijam
zeli da cuje. Pristao je na ovaj razgovor samo zato sto su morali da ga obave da bi
nastavili saradnju. Mozda je potrebno distancirati se od proslosti da bi oboje mogli
nastaviti da zive.
- Ne - tiho je rekla - ali svi su srecni sto si se vratio.
Za trenutak je zavladala tisina. Mozda se pitao da li je ona pod ”svima”
podrazumevala i sebe?
- Dosao si bas u trenutku kad su svi mislili da ce nas iseliti - nastavila je - ali
posle onog pozara mediji su se pobrinuli za to da se situacija preokrene.
- Da. Vec sam pomislio da sam primljen za stalno u bolnicu koje uskoro nece
biti. To mi je zvucalo nekako blesavo.

~ 14 ~
 Knjige.club

- Ali sad se cini da ce sve biti u redu. Znam da jos nije zvanicno, ali bice ubrzo.
Hoces li na proslavu u petak?
Slegnuo je ramenima.
- Moram da vidim kako ce proteci dan.
- I ja. Cesto kasno zavrsim, tek kad obavim papirologiju.
Da li oboje tako dugo ostaju na poslu, zato sto ih nista ne vuce kuci? Pamela
nije cula da u Vilijamovom zivotu postoji druga. Nije znala cak ni gde on zivi.
- Nadam se da te ne vodim predaleko od puta kuci - rekla je uctivo. - Ne zelim
da te zadrzavam ako ove lepe letnje veceri zelis nesto drugo da radis.
- Nema problema - odgovorio je. - Nije mi daleko od kuce. Iznajmio sam stan u
Saut Hemstedu - nakasljao se. - A ti? Jos uvek si u starom stanu?
- Da - jos jedna teska tema. Bio je veliki korak za oboje sto su kupili stan u
dobroj cetvrti. Bez neocekivanog poklona njenog dede, to im ne bi poslo za rukom.
Vilijam tokom brakorazvodne parnice nista nije hteo da uzme.
- Zadrzi ga - rekao je. - Zadrzi sve. Ne zelim uspomene.
Koje su mu uspomene na vrhu liste?
Vece kad su preuzeli stan i na podu prazne dnevne sobe organizovali piknik uz
ribu, pomfrit i bocu sampanjca? Da li su primetili koliko je tvrd parket dok su vodili
ljubav slaveci kupovinu svog zajednickog stana?
Kasnije su zakljucili da je ta noc kad je zaceta Verna, bila savrsena, kao i sve u
njihovom zivotu.
Pogledi su im se sreli na trenutak. Primetila je sjaj u njegovim ocima. Da li je
znao o cemu je razmisljala?
Bilo je jednostavno tumaciti te poglede, jer je bilo previse uspomena. Neke od
njih bile su najlepsi trenuci njihovog zivota, ali bile su zakopane ispod onih drugih.
Mozda su najjaca secanja na njihovo zajedno provedeno vreme u kuci bila ona
koja su se odnosila na Vernino rođenje? Kako su se smenjivali ljuljajuci bebu u
narucju pokusavajuci da je uspavaju? Pod je bio zastrt igrackama, a smeh njihove
kcerke odzvanjao je po stanu...
Ona je morala da zivi s tim uspomenama i dugo joj nista nije pomagalo da
ublazi bol. Ali postepeno se nesto promenilo i ponekad je cak pronalazila utehu u
njima.
U međuvremenu je Vernina soba preuređena u kancelariju, ali ponekad, kad je
Pamela tamo radila do kasno u noc, prisecala se kako je dolazila da posmatra Vernu
dok spava. Ponekad je i Vilijam to radio. Stajali su drzeci se za ruke, ogrnuti jednim
pokrivacem.
Da li je i Vilijam zeleo da pobegne od uspomena koje su ozivele posle dugo
vremena?
Pamela je tada odlucila da ostane i da zivi s uspomenama. I s usamljenoscu
nakon sto je izgubila svoju ljubav...

~ 15 ~
 Knjige.club

3. poglavlje

Neko vreme cutke su hodali, Vilijam je krajickom oka posmatrao Pamelu. O

cemu li je razmisljala?
I o cemu su upravo razgovarali?
Ah, da. O stanovima.
Jos je zivela u kuci koju su zajedno izabrali. Da li se secala kako su proslavili
useljenje kad su najzad ostali sami? Mozda je umislio da je trag uspomena video u
njenim ocima.
Nije mogao zamisliti da neko moze potisnuti uspomene ako je stalno okruzen
njima i ako ga stalno muci osecaj da ce mu srce iskociti iz grudi. Kad se od zidova
stalno kao eho odbija plac bebe, smeh malog deteta i prve reci male devojcice...
Nije mogao shvatiti ni odluku da neko specijalizira oblast koja je bolno vezana
za te uspomene. Odneti dete u operacionu salu i uzeti mu organe iako se zna koliko
to tuge izaziva u roditeljima, mora da znaci da covek moze sasvim da se ogradi.
Stegnuo je zube.
Nikakvo cudo sto im se brak raspao. Mozda zaista nisu razumeli jedno drugo.
Dosetali su do zooloskog vrta. Vilijam vec pet godina nije bio ni blizu zooloskog
vrta i nije se osecao dobro. Svuda su u zasedi cekale uspomene, na primer na
nedeljno popodne kad su gurali Vernu u kolicima pokusavajuci da odgonetnu izraz
njenog lica dok je posmatrala zivotinje. Pingvini su joj bili omiljeni i uvek je vristala
od srece kad se neki od njih priblizi ogradi.
U suvenirnici su kupili plisanog pingvina, koji je bio veliki gotovo kao Verna.
Uvece je s njim pored sebe zaspala...
Vilijam se pripremio za bol izazvan takvim secanjem, ali Pamela kao da to nije
primetila. Ocigledno je htela da pođe kuci: treba da se odmaknu od zooloskog vrta,
pa se nece boriti sa secanjima.
Jos se secao fotografije na kojoj su njih troje. Neko ih je snimio pored bronzane
statue gorile na ulazu u zooloski vrt. U jednoj ruci drzao je Vernu, drugom je grlio
Pamelu. Bili su tako srecni...
Lice mu se smrknulo kad su dosli do ulaza u Primroz hil park, jer su prolazili
pored decjeg igralista.
Za trenutak su im se pogledi sreli. Znao je da su mislili na isto: poslednji put
bili su tu s kcerkicom.
Oboje su skrenuli pogled.
Ovde je vrebalo jos vise uspomena i bola. Ali nista nije osecao.
Cudno. Kako je mogao tako jasno u mislima videti Vernu s plisanim pingvinom,
a da ga ne obuzme bol zbog gubitka?
Ponovo je zamislio tu sliku u nameri da proveri da li je rana kojim cudom
zacelila. Video je pred sobom Vernine tamne lokne na belom jastuku i obraz
pritisnut uz plisanu igracku.
Da, osecao je gubitak i bio je tuzan, ali nije bilo onog snaznog, razdiruceg bola.
Uhvatio je sebe kako mu se usne razvlace u osmeh.
Ipak, umesto olaksanja, saznanje da se nesto promenilo donelo je neprijatan
osecaj. Grize savesti?
Mozda mu je osecaj da je gubitnik bio toliko blizak da mu je bio drazi nego

~ 16 ~
 Knjige.club

ovo...
Poslednjih godina cesto je sebe mucio time sto je optuzivao sebe da Vernu nije
uspeo da zastiti, a da je Pamelu razocarao kao muz, jer nije uspeo da spase njihov
brak.
Ali kako je moglo funkcionisati kad su toliko razliciti?
- Da li bi ti smetalo ako nakratko zastanemo?
- Gubis li dah? Pa nismo se jos popeli na vrh brda - opet mu je nesto palo na
pamet. - Secam se kako si poslednji put trcala gore... brze nego ja.
Okamenilo se Pamelino lice. Nije zaboravio taj trenutak... Njihov prvi sastanak:
setnja po parku, a onda su se popeli na brdo da uzivaju u pogledu.
Predlozila je da se trkaju, pobedila je i bacila se na travu da dođe do daha.
Vilijam je legao kraj nje i dugo su se ljubili. S brda su se sasvim lagano spustali,
drzeci se za ruke, gledali su se u oci potvrđujuci da osecaju isto, da ce ih ovako
isprepleteni prsti pratiti celog zivota...
O, Boze, ova zajednicka setnja nije bila dobra ideja! Izluđivala ga je. Sve se tako
brzo desilo, a upravo je ovo zeleo da izbegne kad je odlucio da se vrati ovamo.
Pamela je bezizrazajno zurila nekud u daljinu, ocigledno se usredsredila na
nesto sto nije bilo ni u kakvoj vezi s uspomenama na njihov prvi sastanak.
- Moram nesto da proverim.
- Sta to?
- Ah... - pogledala je u sunce, pa u nizbrdicu. - Treba nam ravan teren za jahanje
ponija i za dvorac na naduvavanje...
- Pojma nemam o cemu pricas.
- Clan sam organizacionog odbora godisnjeg piknika koji ce se uskoro odrzati
po cetvrti put. Ove godine pojacacemo publicitet zbog ocuvanja decje bolnice.
Moramo se pobrinuti za to da sve tece po planu.
Vilijam je osetio ledeni znoj niz leđa.
- Video sam poster u bolnici. Rec je o pacijentima s transplantacijom, zar ne? -
u njegovom glasu osetila je ledeni prizvuk. Nije zeleo da prica o tome i bas zato mu
je bilo tesko da radi s njom. Ali zato su ovde, da razgovaraju o tome.
- Ne samo o pacijentima. Slavimo sve dobro sto donosi doniranje organa u nadi
da ce ljudi razumeti i da tema vise nece biti tabu - oprezno je rekla. Znala je da se
sad priblizavaju povodu njihove zajednicke setnje. - Pre svega, rec o pacijentima i
roditeljima, ali i o ljudima koji su zasluzni za uspeh.
I... o ljudima s one druge strane. Neki odrzavaju kontakte s onima koji su dobili
organe njihove dece.
I... ovo je dan kad se slavi zivot koji je nekome poklonjen.
Dzudit je spomenula takve roditelje, ali Vilijamu je bilo nepojmljivo da gledaju
dete koje na nekakvom pikniku jase ponija, a u sebi nosi organ njihovog deteta.
Da li je Pamela poznavala nekog od te dece? Nece je to pitati, nije zeleo da zna.
Bolje da neguje bes nego da ga uniste uspomene i da se oseca krivim zbog
neceg sto je u proslosti ucinio ili propustio.
- Da - rekao je naglas. - Pretpostavljam da moras pribaviti jos organa.
Tisina među njima bila je kao zid, neprobojna i dovoljno je potrajala za dubok
udah.
Ni pogledali se nisu, kao da su na razlicitim planetarna.
- Nisam smela to da kazem - najzad je izgovorila Pamela. - Zao mi je. Bilo je to
neprofesionalno i... okrutno.

~ 17 ~
 Knjige.club

- Slazem se.
- Znas da ne mislim tako, Vilijame.
Prvi put posle njegovog povratka tako mu se obratila i osetio je drhtaj u dubini
duse. Mozda se nadala da je on dovoljno dobro poznaje i da zato zna da ona nikad
ne bi pomislila nista slicno.
Duboko u sebi, on je to znao. Ali bilo je lakse ljutiti se.
- Zasto si onda to izgovorila?
- Bio si tako... odmaknut otkad si se vratio, tako odsutan... nisam te prepoznala
- u njenom glasu bilo je neceg sto ga je pogodilo. - Mislim da sam htela da otkrijem
da li muskarac, za koga sam se udala, jos postoji.
Njegove reci vise nisu bile grube.
- Nisam se promenio.
- O, jesi.
Osecao je njen pogled, ali nije se okrenuo.
- Ono sto smo prosli svakoga promeni - nastavila je. - Ali ti... si nestao. Naprosto
si... pobegao.
Opet prigovor na njegov racun da je kukavica.
Kad mu je postalo jasno koliko ga je slabo razumela, to je prevrsilo meru. Zeleo
je da to prebrode da bi mogli zajedno da rade. Nista vise.
Zeleo je... spokoj.
Jos jednom je uzdahnuo i okrenuvsi se njoj, pogledao ju je u oci.
- Svako se drugacije nosi s tugom.
- Ali u tome je problem - prosaputala je. - To je oduvek bio problem.
- Sta?
- Nisi to prebrodio. Ogradio si se emotivno, a onda i fizicki... napustio si me. I
napustio si decju bolnicu.
To nije bilo fer.
- Nije istina! Ti si zatrazila razvod.
- Ali ti si mene napustio - suze su joj grunule na oci. - Od onog dana kad je
Verna umrla, nisi dozvoljavao da ti se priblizim, a mene je obuzimala samoca i
pomisao na razvod cinila mi se podnosljivi]om nego da nastavim da zivim u takvom
braku.
Vilijam je cutao.
- Vise ne zelis ni da razgovaras sa mnom. Mesecima si ovde i izbegavas svaku
temu koja nije u vezi s pacijentima. Ne pitas me ni kako sam, a kamoli o ovom
pikniku. I... - borila se sa suzama. - I nikad se ne smejes. Obracas mi se kao da sam
stranac.
Vilijam je za trenutak zazmurio. Ona je u pravu.
- Ja... zao mi je.
Klimnula je glavom, pa je nadlanicom dotaknula nos.
- Izvini, nemam maramicu.
- Ni ja - da je bar ima, to bi bio znak da joj nudi primirje, a mir im je zaista
potreban. - U pravu si, bio sam na distanci. Znao sam da ce biti tesko ponovo raditi
s decom, a mislio sam da ce biti jos teze ako budem vise vremena provodio s
tobom.
- Ne moras provoditi vreme sa mnom iz pristojnosti. Dovoljan je osmeh ili
ljubazna rec, koja ce mi dati osecaj da sam covek, a ne samo hirurg.

~ 18 ~
 Knjige.club

- To mogu. Na primer: kako ti je protekao dan?

Uzdahnula je.
- Zapravo, dan mi je bio grozan. Prvo si me onako osinuo pogledom zbog
kasnjenja, a onda i podsetio na to koliko mrzis da sarađujes sa mnom.
- Gresis, ne mrzim. Ti si najbolji hirurg koga imamo. Mislim da je tvoja
kompetentnost... savrsena.
- Ali kompetentnost neke druge osobe bila bi ti mnogo draza.
- Verovatno bi i tebi bilo lakse da radis s mojim prethodnikom.
Odmahnula je glavom.
- Ne u poslovnom smislu. Ti si najbolji.
- Ali u drugom smislu... sigurno ti nije lakse nego meni.
- Samo zato sto me mrzis.
Uzdahnuo je.
- O, Pem... Nikad ne bih mogao da te mrzim.
Izleteo mu je njen nadimak. Pogledao ju je primetivsi da joj se lice opustilo, a
pogled postao blazi, kao nagovestaj osmeha koji jos nije dospeo do usana.
- Dođi - rekao je. - Prijatelji mogu da se zagrle, zar ne?

Vilijam je s galerije pratio operaciju. Rut je sedela pored njega, naizmenicno

gledajuci u monitor na kojem je prikazivano ono sto su doktori zaklanjali ili se
naginjala napred da vidi sta oni rade.
- Nikad nisam gledala kako se ugrađuje VAD.
- To se ne radi cesto, pogotovo ne deci.
- Mislite da ce funkcionisati?
- Dobicemo na vremenu, a to mnogo znaci. I ovo se radi da bi dete imalo
kvalitetniji zivot dok ceka odgovarajuci organ.
Mali grudni kos bio je otvoren.
- Zivot ponekad nije fer, zar ne? - promrmljala je.
- Da - iz licnog iskustva znao je da je tako, kao i doktorka koju je pomno
posmatrao.
Kad je poslednji put gledao Pamelu tokom operacije, zacudo, rec je bila o istoj
maloj pacijentkinji Rejni. Ali tada joj je bilo svega sest meseci.
Vilijam se pitao da li covek svesno bira da prati put oznacen poznatim
putokazima ili su oni određeni sudbinom, uvek su bili tu i cekaju da im se covek
vrati? Sasvim neocekivano opet se nasao na svom zivotnom putu... od nedavne
setnje s Pamelom kad su sklopili primirje i zapecatili ga zagrljajem.
Mozda se na ovaj put vratio jos onda kad je pristao da se ponovo zaposli u
decjoj bolnici.
Imao je cudan osecaj zbog secanja koja su navirala sa svih strana, ali bez bola
na koji je racunao.
Mislio je na Vernu i hvatao sebe da se osmehuje...
Secao se kako je Pamela pala s camca i kako je bila neopisivo seksi u mokroj
haljini... Cesto je mislio i na poslednji zagrljaj u parku, kao i na nacin na koji ga je,
opet, podsetio na prvi sastanak.
- Spremni smo za ugradnju - Pamelin glas zvucao je smireno i jasno preko
zvucnika.
Rejnin zivot sad je zavisio od aparata koji joj je obezbeđivao kiseonik i Vilijam

~ 19 ~
 Knjige.club

se divio dostignucima medicine, ponosan na to sto pripada tom zacuđujucem svetu.

Bio je ponosan i na Pamelu. Kad joj je rekao da je ona najbolji hirurg, bio je
iskren, ali i svestan cinjenice koliko je ona poslednjih godina napredovala. Bila je
veoma samouverena, ali i oprezna u vezi sa svakim detaljem.
Pamela je odradila najvazniji posao, ali nikad nije isticala svoje zasluge i uvek
je sebe dozivljavala kao deo tima.
Sad se i Vilijam osecao kao deo tima. Tesko mu je palo da tokom setnje prica o
licnim problemima, ali pronasli su zajednicku polaznu tacku koja ce im olaksati
saradnju i potisnuti napetost u svom odnosu prethodnih meseci.
Mozda ce jednoga dana cak biti prijatelji. Pratile su ga Parneline reci. Sve više
sam se osećala usamljenom...
I on je bio usamljen. Mozda su tada, u tom mracnom periodu, isli istim putem,
ali su se neosetno razdvojili i vise povratka nije bilo.
Kad malo bolje razmisli, ona je uvek pokusavala da mu se priblizi.
- Ostavila sam ti veceru, u rerni je.
- Nisam gladan.
Zajednicki krevet trebalo je da odagna usamljenost, ali besani sati bili su
najgori. I na najmanji dodir njenog tela trzao se i odmicao.
- Bio je ovo dug dan. Umoran sam.
Ali bio je tu, nije pobegao, vec je ocajno tugovao. Trebalo mu je vise vremena
da prikupi krhotine svog zivota, a Pamela mu u tome nije mogla pomoci. Ne zato
sto je vodila sopstvenu bitku, nego zato sto je bila deo onoga sto je razbijeno...
njegova porodica.
Porodica, koju nije mogao da zastiti.
S pravom mu je zamerala sto je od povratka bio uzdrzan. I da li je zaista
savladao tugu tako sto se odavno udaljio od nje? Da li je on krivac za njihovo
udaljavanje toliko da vise nije bilo nade da se zblize?
Kako je to mogao uciniti osobi koja mu je do Verninog rođenja bila
najdragocenija na svetu? Jedina zena koju ce ikada toliko voleti...
- Pogledajte - prosaputala je Rut. - Doktorka Vilson je bas spretna, zar ne?
Ljudi su Pamelu pogresno procenjivali zbog njene visine, ali njene male sake s
neznim prstima bile su prednost za hirurga koji je radio s malisanima. Osim toga,
deca su joj verovala. Vilijam je izrazito visok covek... kad je poslednji put cucnuo da
poprica s nekim od njih? Da li je prethodnih godina, dok je radio s odraslima,
zaboravio na to?
Zagrljaj od pre neki dan naveo ga je na to da postane svestan svoje visine, jer
mu je Pamela dosezala jedva do ramena.
S mukom se opet usredsredio na ono sto je zeleo da prati. Njegovo gunđanje ne
samo da nije bilo u redu, nije bilo ni od pomoci. Proslost je za njima, mogli su samo
da nastave i izgleda da su pronasli nacin kako da to ucine.
Bar su uspostavili kontakt.
Zagrlio ju je i tako joj se priblizio ne samo emotivno, vec i fizicki.
I bio je to dobar osecaj. Vise nego dobar. Kao da je obecanje visilo u vazduhu.
Obecanje da ce pronaci mir?

Znala je da je on posmatra.
Ni za tren nije pogledala na galeriju, ali ga je krajickom oka registrovala cim je
usla u operacionu salu.

~ 20 ~
 Knjige.club

Nece dopustiti da joj bilo sta odvlaci paznju. Samo za sekund se obradovala sto
je i on tu prisetivsi se da je proslog puta prisustvovao operaciji tada sestomesecne
Rejne.
Tada je operacije bila uspesna. Ucinice sve da tako bude i sad.
Najzad je dosao trenutak da provere. VAD je precizno i na vreme ugrađen, a
Rejnu su skinuli s aparata.
Pamela je primetila komesanje na galeriji. Neke kolege su se razilazile, jer je
operacija uspesno zavrsena, međutim, Vilijam je jos uvek tamo stajao. Klimnuo joj
je glavom s nagovestajem osmeha na licu.
Osmeh...
Proteklih dana mnogo se toga promenilo.
Zagrljaj je bio prekretnica. Mozda pocetak nove veze između dvoje kolega, koji
mogu da sarađuju bez međusobne napetosti.
Mozda je ovo cak pocetak jednog pravog prijateljstva?
Pamela je morala priznati da bi prijateljstvo s Vilijamom bilo preuranjeno, a
sigurno nije dobra ideja da se upusti s njim u nesto vise od kolegijalnog odnosa...
iako je bas to zelela. Onaj zagrljaj vec ju je potpuno sludeo i posle toga isplivale su
mnoge uspomene. Nikad nije zaboravila kakav je osecaj kad ju je drzao u narucju,
ali nije ocekivala da ce opet isto osetiti.
Taj zagrljaj podsetio ju je na cinjenicu koliko joj je nedostajao i koliko joj jos
uvek nedostaje.
Ne. Nedostajao joj je partner, ali Vilijam nikad vise nece biti ista osoba.
Proslost se ne moze promeniti.
Minuti su sporo prolazili i vec je sat vremena proslo od kraja smene, ali Pamela
nije htela da svoju malu pacijentkinju prepusti drugome na brigu. Pratila ju je do
sobe pritom pazeci na promene pritiska i ritma srca.
I nimalo se nije iznenadila kad je ugledala Vilijama.
- Stabilna je - obavestila ga je. - Izgleda dobro.
Presao je pogledom preko monitora.
- Bila si odlicna. Roditelji cekaju. Hoces li sa mnom u cekaonicu da im kazemo
lepe vesti?
- Naravno - ali je ipak na trenutak zastala. Prinela je prst usnama, pa je njime
dodirnula Rejnin obraz. - Vidimo se uskoro, malena. Lepo spavaj.
Lepo spavaj, sanjaj nesto lepo...
Da li se Vilijam jos seca sta je pred spavanje govorila Verni? Nezni poljubac i
sapat da nesto lepo sanja...
Kada je pocela isto to da zeli svojim najmlađim pacijentima?
Nije znala. Tokom proslih godina to se pretvorilo u nesto uobicajeno. Kao
talisman? Ne. Ipak je ona naucnica. Naprosto je radila s decom i nije mogla
drugacije nego da s njima izgradi poseban odnos, kakav s odraslima ne bi bio
moguc.
Mozda zato sto je bolje od vecine znala koliko je vredan mladi zivot.
Ukoliko se Vilijam secao, nije to pokazao. Jos uvek je gledao u monitore umesto
u devojcicu koja je bila prikljucena na njih. Pamela je bila pomalo razocarana dok
ga je pratila do cekaonice. Mozda se njihov odnos poboljsao, ali hoce li se Vilijam
ikada vise zbliziti s pacijentima? I da li ce ikad dopustiti sebi emotivnu vezu,
dovoljno veliku da se zaista raduje uspehu?
Rejnine roditelje bar je pozdravio uz osmeh.
- Pamela ce vam ispricati kako je sve proslo i da je upravo onako kako smo se

~ 21 ~
 Knjige.club

nadali. Ubrzo cete moci da uđete da je vidite.

Dzudit se rasplakala, a Patrik ju je zagrlio ignorisuci sopstvene suze, koje su
mu potekle niz obraze.
- Mora na odeljenje intenzivne nege, zar ne?
- Da, ali nece tamo ostati dugo. Pravo je cudo kako se brzo deca oporave cak i
od operacije na otvorenom srcu.
- I bice joj bolje? Nece joj stalno trebati kolica i kiseonik?
- Racunam na to - Vilijam je klimnuo glavom. Opet se osmehnuo, ali njegov
pogled na sat rekao je Pameli da se on sprema da obiđe sledeceg pacijenta. Da li je
pokusavao da se distancira od emotivnog susreta s Rejninim roditeljima?
Mozda nije bio spremna za takav odnos, u kome bi izrazio olaksanje i radost,
koji ce se pretvoriti u nadu? To je mogla da razume. Ako je covek dovoljno
odmaknut da se ne raduje, to znaci da nece osetiti bol ako sve krene po zlu. Mnogi
pacijenti, koje su njih dvoje lecili, dugorocno nisu imali dobre prognoze, zato je bol
bio neizbezan. Pamela je naucila da s tim izlazi na kraj i uvek je podsecala sebe da
je vredno toga, jer je radost prevagnula.
Vilijam je odlucio da to izbegava.
Da pobegne...
Ali vratio se. Njegova spremnost da ponovo radi s decom sigurno je znak da se
mnogo toga promenilo. Tokom setnje bilo je trenutaka kada je mislila da coveka, za
koga se udala, jos uvek sluti iza tih vestackih barijera.
Sitni koraci... kao, na primer, njegov osmeh.
Bio je veoma posvecen pacijentima iako se trudio da se emotivno ne ukljucuje.
Cinio je vise nego vecina lekara zbog cega se nije iznenadila zatekavsi ga pored
Rejne kasno uvece kad je otisla da je obiđe jos jednom.
- Srela sam Dzudit u liftu. Otisla je u kafeteriju da uzme nesto za jelo, pa ce se
vratiti da provede noc uz Rejnu. Stabilna je, VAD odlicno funkcionise. Davacemo joj
lekove protiv bolova, ali ne bih se iznenadio ako se ujutro probudi, odmah ustane i
zatrazi svoju roze suknjicu da je obuce - Vilijam je pogledao u dno kreveta, gde je
bio plisani meda, kojeg je Dzudit kupila kcerki na poklon posle operacije.
- Kasno je - rekla je Pamela. - Zasto si jos ovde?
Da li je u njegovom zivotu postojao samo posao, kao u njenom?
Zar nije imao nikoga zbog koga bi pozurio kuci?
Vec je razmisljala o tome, ali nista nije cula o Vilijamovom zivotu van bolnice.
Proslo je pet godina. Ne bi trebalo da je iznenadi ako se u njegovom zivotu pojavi
druga zena, ali Pamela je osecala da bi to ipak dozivela kao veliki sok.
Nije bila spremna za to.
- Zaista je kasno - slozio se. - Morao sam nesto da zavrsim i razmisljao sam o
tome da li da odem na proslavu u pab.
- O, sasvim sam zaboravila na to - pogledala je na sat. - Deset je. Verovatno sad
pocinje.
Bilo bi dobro kad bi zajedno otisli na proslavu, kad bi popili pice s kolegama i
svima pokazali da su pronasli nacin da zajedno rade.
- Spasavanje bolnice definitivno je dobar razlog za slavlje - rekla je pogledavsi
ga u oci. - Hocemo li nakratko navratiti? Da na brzinu nesto popijemo?
Oklevao je pa je shvatila da mu je isto prolazilo kroz glavu.
- Naravno - odgovorio je. - Daj mi nekoliko minuta da sredim sto, pa cemo se
naci na prijemnom.

~ 22 ~
 Knjige.club

4. poglavlje

Zacudo, u pabu gotovo da nije bilo nikoga iz bolnice. Bila je guzva, ali sreli su
samo dvojicu lekara.
- Gde su svi? - upitala je Pamela.
- Kakva je ovo zabava?
- Rano smo poceli - odgovorio je Majkl, specijalista za opekotine.
- Tacno u sest. Neki sutra rade, druge ceka porodica...
- Bila sam ubeđena da cu zateci Klaudiju, veoma se angazovala u kampanji.
- Bila je - uzvratio je Majkl. - Ali Stivenova dadilja mogla je ostati samo do
deset, pa je Klaudija otisla kuci.
- Kako je Stiven? - mnoge zaposlene dirnula je zivotna prica malog Stivena,
koga je Klaudija usvojila. U pozaru je zadobio teske opekotine.
Majkl se siroko osmehnuo.
- Odlicno. Rane na licu dobro su zarasle. Moracemo jos da mu lecimo ruku, ali
vidim da mu je bolje iz dana u dan.
- To je divno - rekla je Pamela.
- I Karolina je bila tu - umesao se u razgovor Andreas, pedijatar-neurohirurg. -
Ovo je bila savrsena prilika da najavimo nasu odluku da ostanemo u Londonu.
- O, to su zaista odlicne vesti - nadovezao se Vilijam.
- Radovala se razgovoru s vama - dodao je Andreas - ali se trenutno brzo
umara, pa je otisla s Klaudijom.
- Nisam iznenađena - nasmesila se Pamela. - Jesam li dobro cula da nosi
blizance?
- Tako je - Andreas se ponosno uspravio. - Pojma nemam kako se ta vest tako
brzo rasirila. Jos je rano, zato smo oprezni.
Pamela je osetila ubod u srce. Setila se kako je to biti zaljubljen i biti siguran u
to, da si pronasao srodnu dusu s kojom ces provesti ostatak zivota. S kojom cekas
prvu bebu...
Novi parovi među kolegama verovatno ce doziveti hepiend, koji nije bio suđen
Vilijamu i njoj.
- Mogu li vas pocastiti picem? - ponudio je Andreas. - Lepo je videti vas van
bolnice, Vilijame.
- Ah - Vilijam je skrenuo pogled. Prema vratima? Da li je mislio da treba da
pobegne zato sto nema proslave?
- Uzecu belo vino - brzo je rekla Pamela. - Da li ti jos uvek pijes crno vino,
Vilijame?
Srce joj je za trenutak zastalo. Zelela je da on ostane. Zelela je da provodi
vreme s njim van bolnice.
Mozda nije dobra ideja, ali zelela je... sta? Da ponovo bude s pravim Vilijamom?
Koji joj se obraca nadimkom i grli je?
- Dobro zvuci - odgovorio je. - Ali ja placam. Sta cete popiti vas dvojica?
- Ne, hvala - rekao je Andreas. - Popicu ovo do kraja, pa moram da krenem.
Ujutro rano moram u vizitu.
Nazdravili su.

~ 23 ~
 Knjige.club

- Za decju bolnicu, da ostane tu gde joj je mesto. Zauvek.

Vilijam je na eks ispraznio casu. Barmen je to primetio ponudivsi mu jos jedno
pice i Vilijam je klimnuo glavom. I Pamela je uzela jos jedno.
Bio je to dug dan i imali su razlog za slavlje, koji nije ni u kakvoj vezi s
kampanjom za spasavanje bolnice. Njihova pacijentkinja danas je podnela tesku
operaciju i oseca se dobro.
A njih dvoje su se se usudili da zapocnu nesto novo.
Bilo joj je laske i Andreas je primetio promenu. Nije joj promaklo da su se on i
Majkl znacajno pogledali kad su ih videli da zajedno dolaze u pab. Osim toga,
Andreas je rekao Vilijamu da je dobro videti ga raspolozenog, ali sad se okrenuo
Pameli.
- Trazio sam vas. Izgleda da ste dugo bili u operacionoj sali. Zanimljiv slucaj?
- Da. Nije covek cesto u prilici da ugradi VAD.
- Ah, mala Rejna. Cuo sam za to. Da li je sve dobro proteklo?
- Savrseno - umesao se Vilijam.
- Nadamo se da ce joj taj uređaj omoguciti dovoljno vremena dok se ne nađe
donor.
Andreas se zamislio, pa se primaknuo Pameli.
- Zato sam hteo da razgovaram s vama - spustio je ton mada ih niko u bucnom
baru nije mogao cuti.
- Imam pacijenta na intenzivnoj, sestogodisnjeg decaka Rejmonda. Narednih
dana ponovicemo testove, ali ne verujem da ce biti pomaka u mozdanoj aktivnosti.
U bliskoj buducnosti verovatno ce on biti donor, nazalost.
Pamela je klimnula glavom.
- Poznat mi je taj slucaj.
Mali decak je u pozaru uzasno nastradao i njegova je sudbina privukla paznju
medija. Od pocetka su prognoze bile lose, ali pre nekoliko nedelja nastupilo je
pogrosanje s izlivom krvi u mozak. Od tada su ga aparatima odrzavali u zivotu.
Ako ga proglase klinicki mrtvim i ako njegovi roditelji prihvate donaciju
decakovih organa, on ce biti Pamelin pacijent. U tako ranom stadijumu ona se
obicno ne ukljucuje. Organi obicno stizu od pacijenata ciji su se roditelji vec
pomirili s tim da za njihovo dete nema nade, a bili su dovoljno velikodusni da,
uprkos sopstvenoj tragediji, pruze sansu drugom ugrozenom malisanu.
- Jeste li vec razgovarali s roditeljima?
- Jos nisam. Tek moraju da prihvate koliko je njegovo stanje tesko. Mislim da se
nadaju nekakavom cudu. Ponadao sam se da cete prisustvovati razgovoru da biste
temu skrenuli na moguce doniranje - Andreas je uzdahnuo. - A sad zbilja moram da
pođem kuci da proverim da li je Karolina dobro.
Majkl je sledio kolegin primer i odjednom su Vilijam i Pamela ostali sami u
baru iako su pili tek drugu casu vina.
Konobar je prosao pored njih noseci pune tanjire i miris hrane naveo je Pamelu
da se osvrne oko sebe.
- Jesi li ista jela danas? - upitao ju je Vilijam.
- Ne, nisam imala vremena. Spremicu sendvic kod kuce.
- Palo mi je na pamet da sam i ja preskocio obrok, a nije dobro piti na gladan
stomak.
- Nije... - zelela je da on ostane da jos neko vreme provedu zajedno, ali vecera je
zvucala previse intimno.

~ 24 ~
 Knjige.club

Ipak, prijatelji mogu zajedno da veceraju, zar ne?

Naravno. To je normalno.
- Mislim da sam video da je konobar nekome odneo sniclu i jorksirski puding.
- O! Kladim se da na jelovniku imaju i ribu i krompirce.
- Hajde da pogledamo - predlozio je.
Nekoliko minuta kasnije sedeli su u mirnom uglu, prucavajuci jelovnik, i
uskoro im je servirano ukusno jelo. Bilo je mnogo jednostavnije nego sto je Pamela
ocekivala. To su ranije cesto radili, jeli su zajedno i razgovarali o svemu i svacemu.
Sad su pricali o Rejninoj operaciji.
- Drago mi je sto si bio na galeriji - priznala je.
- Primetio sam da si bas napredovala. Jeli ti palo na pamet da sam te poslednji
put gledao kad si takođe operisala Rejnu? A bilo joj je otprilike sest meseci?
- Da...
Prethodnoj operaciji nije prisustvovao, tada je vec bio otisao i sa sobom odneo
nadu da za njihov brak mozda ima nade...
Ucutali su i Pamela je otpila gutljaj vina.
Kad je iz zvucnika odjeknula zivahna pesma Rikija Martina, oboje su ucutali.
Ponekad je bilo potrebno samo nekoliko taktova jedne pesme da covek stekne
osecaj da su se neke stvari juce desile.
Kurs salse bio je aktivnost, na koju ga je odvela dok su jos bili studenti.
- Tako ces odrzavati kondiciju, a dobro je protiv stresa. Upravo nam to treba
pred ispite.
Ko bi pomislio da ce on postati odlican plesac? Ili da ce njih dvoje toliko voleti
da plesu? Pamela duze od pet godina nije zaplesala.
Nije ni Vilijam, ako je dobro protumacila izraz njegovog lica.
Vino je bilo krivo za to sto Pamela nije razmisljala, sto ju je obuzela jaka zelja i
sto je nije mogla potisnuti. Mozda ce to pomoci i protiv neprijatnog cutanja, kao sto
je protiv stresa? Ples ce joj skrenuti misli sa secanja, ali i s razgovora koji joj
predstoji s decakovom porodicom.
- Volim ovu pesmu - cula je sebe kako kaze i siroko se osmehnula. - Jesi li
raspolozen?
Prijatelji mogu zajedno da plesu, zar ne? A da se pritom oko toga ne podize
velika buka? Nije to nista vise od zajednicke vecere i do pre nekoliko minuta bilo bi
to sasvim u redu. Mozda je opet pozelela da je obuzme onaj osecaj prijatnosti u
njegovom drustvu.
Vilijam je cutao. Ocito ovo nije ocekivao i kao da nije znao kako da reaguje.
Pamela mu je pomogla: odlozila je casu, ustala je, pruzila ruku i vec se okrenula
prema plesnom podij umu.
Nije bilo vazno da li je to ucinio iz uctivosti da joj ne bi bilo neprijatno samoj na
podijumu, ali Pameli je bilo toplo oko srca. Oklevao je samo sekund, pa je posao za
njom. Dodirnuo je njene prste, uhvatio ju je za ruku i privukao sebi.
Kao da su bili na nekoj plesnoj veceri na kursu... ili na jedinom takmicenju, na
kojem su ucestvovali zabave radi. Brzo su se prisetili pokreta i zajedno su se kretali
u ritmu, bez ikakvih problema. Vilijam ju je sigurno i lako vodio, a Pamela je uzivala
u svakom koraku, pokretu i okretu.
Brzo se zavrsilo. Naredna numera bila je lagana, a ples koji uz to ide nije bas
pogodan za prijatelje. Pamela je rizikovala jos jednom pogledavsi ga u oci kad su se
vratili za sto.

~ 25 ~
 Knjige.club

- Hvala - promrmljala je. - Ne mogu se setiti kad sam poslednji put plesala.
- Ni ja.
Opet je zavladala tisina.
Vratila su mu se secanja. Oklevao je kad je Pamela tog dana s flajerom kursa
salse u ruci dosla na predavanje na fakultetu.
Tog utorka uvece odlicno su se zabavljali i mnogo su se smejali. Oboje su bili
pocetnici, mucili su se s koracima i pokusavali da ne ocepe partnera.
U jednom trenutku pokreti su postali refleksni, pa je uzivao u muzici i sto moze
da drzi Pamelu u narucju. Video je radost na njenom licu osecajuci reakciju njenog
tela.
Njihov svadbeni ples...
Dok joj je stomak tokom trudnoce rastao, bilo je teze plesati s njom, ali to ih
nije sprecavalo.
Kad su bili kod kuce, stalno se cula muzika. Cesto su umeli da zastanu dok su se
mimoilazili, a kratak dodir ili zagrljaj pretvarao se u nekoliko plesnih koraka.
Verna je to volela. Kao beba lezala je u kolicima gledajuci ih, a kad je malcice
odrasla, insistirala je na tome da i ona ucestvuje.
Mozda je Vilijam poslednji put plesao kad je drzao visoko rucicu svoje kcerke
da bi se mogla vrteti ukrug. Kad ju je uzeo u narucje i nagnuo da joj glava bude
malo iznad poda, cicala je od radosti.
Boze!
Ta uspomena je bas bolela!
Da li ga je bol naveo na to da pogleda Pamelu u oci? Mozda mu je trebao utesni
kontakt s jedinim bicem na svetu, koje ga je moglo razumeti.
U tom trenutku bili su duboko povezani. Video je da su joj oci vlazne.
- O, Vilijame... - zadrhtale su joj usne.
Sigurno bi joj bilo neprijatno da se pred svim tim ljudima u pabu rasplace. To
bi bilo gore nego da je sama plesala na podijumu. Izvukao je novcanik i ostavio na
stolu vise novca nego sto je trebalo platiti za veceru.
- Idemo - rekao je uhvativsi je za ruku. - Mislim da je vreme da izađemo na svez
vazduh.
Uzdrzavala se dok nisu izasli na ulicu i dovoljno daleko odmaknuli od paba.
Onda je zastala, izvukla je ruku iz njegove i dlanovima pokrila lice.
- Zao mi je - uzdahnula je. - Ovo je... setila sam se kad sam te poslednji put
videla da pleses...
Stegnuo je zube.
- I ja. S... Vernom.
Njeni uzdasi kidali su mu srce.
- Ponekad mi - saputala je - toliko nedostaje...
Nije bilo druge nego da je privuce u narucje. Zeleo je da je drzi. Trebao mu je
neko za koga on moze da se drzi, jer su njene suze bile razorne.
- I meni.
Cinilo se da su citavu vecnost stajali na trotoaru. Ljudi su prolazili, ali njih
dvoje nikoga nisu primecivali. Automobili, autobusi i taksiji jurili su ulicom. Svet se
i dalje okretao, ali za Vilijama kao da je sve stalo. Nije bilo niceg osim ovog zagrljaja.
Onda se Pamela pomerila, pogledala ga je, a njeni vlazni obrazi sijali su pod
ulicnim osvetljenjem. Oci su joj bile krupne, tamne i neizrecivo tuzne.
Vilijam nije mogao drugacije nego da se nagne i da je poljubi... Nezno. Lagano.

~ 26 ~
 Knjige.club

Dovoljno blago da ona oseti da je on razume, da oseca isto.

To je ono sto joj je toliko nedostajalo u zivotu. Da je neko drzi u narucju kad je
tuzna, da zna da neko razume kako se oseca.
Zazmurila je prepustivsi se poljupcu. Nece se pitati sta se desilo niti ce
razmisljati o posledicama.
Citavu vecnost cekala je ovaj trenutak, samo sto toga nije bila svesna.
Dodir njegovih usana bio je toliko nezan, da je mogla plakati, ali suze su
presahnule.
Bio je to osecaj da neko zaista nesto oseca prema njoj. Da je cak voli...
Ne, ne neko. Samo joj je jedan muskarac davao taj osecaj. Samo je jedan
muskarac mogao znati kako se ona oseca, jer je preziveo i osetio isto.
- Vilijam...
Tiho je izgovorila njegovo ime. Mora da ju je cuo, jer je osetila da se za tren
ukocio, a onda ju je pustio.
Odmaknuo se kad je otvorila oci i brzo se okrenuo, ali u njegovim ocima
primetila je suze i mozda nesto poput... kajanja?
Provukao je prste kroz kosu pogledavsi u ulicnu svetiljku.
- Izvini - rekao je. - Nije trebalo to da ucinim.
Zasto? Zato sto je to znacilo da je prekrsio nepisano pravilo da se drzi na
odstojanju? Zato sto je imao novu partnerku, koju je upravo prevario? Bolan izraz
na njegovom licu kao da je potvrđivao ovu drugu pretpostavku.
Osetila je jezu. Ali osecala je i toplinu njegovog poljupca, utesan osecaj da mu je
ona jos uvek draga.
Da li ona oseca nesto prema njemu? Ocito je tako, jer je pozelela da poljupcima
izbrise bore oko njegovih ociju i usana.
- U redu je, Vilijame - dotaknula je njegovu ruku. - Oboje smo se zaneli. Ja sam
kriva. Ja... nije trebalo da te pozovem na ples. Nije trebalo da nas to vrati u proslost.
Otvorio je oci, pogledao ju je i videla je tugu u njegovim ocima.
- Nikad nece proci, zar ne?
- Nece - jedva je disala. - Ali se menja. Bol popusta. Ima i lepih uspomena.
Klimnuo je glavom i ugao usana malo mu se podigao.
- Da... Na primer to da je toliko volela ples. Bila je tako veselo bice, zar ne?
Pamela je klimnula glavom. Verna je bila najsrecnije dete na svetu. Stalno se
budila nasmejana, pruzajuci ruke da pozdravi ljude koje voli. Sirila je radost u
tolikoj meri da je to uticalo na sve oko nje.
- U redu je - ponovila je. - Samo smo podelili jednu davnu uspomenu. Nije to
prevara.
- Prevara? - da li je uzmaknuo za korak ili joj se ucinilo? - Sta to znaci?
Ugrizla se za usnu. Sad je zaista presla granicu. Nisu mogli poreci zajednicku
proslost, ali Vilijam joj je jasno dao do znanja da je njegov sadasnji privatni zivot
tabu-tema. Tek su poceli ponovo da se zblizavaju i ona se nadala prijateljstvu, pa je
bilo glupo aludirati na njegov ljubavni zivot.
Jos uvek je cekao odgovor, kao da je pokusavao da slozi komplikovanu
slagalicu.
- Osecala si se kao da nekog varas? - upitao je. - Ti si... s nekim?
- Ne! - zvucalo je energicnije nego sto je zelela, kao da je sokantna pomisao biti
s nekim drugim. - Ja nisam, ali mislila sam da ti, mozda...
Usledilo je dugo cutanje. Opet je osetila jezu. Nije se usudila da ga pogleda u

~ 27 ~
 Knjige.club

oci. Mozda bi trebalo da pobegne?

Nakasljao se.
- Nisam. A ti...?
Podigla je pogled.
- Upravo sam ti odgovorila.
Gledali su se u oci. Pitanje koje su oboje hteli da postave visilo je u vazduhu.
Onda su u istom trenutku izgovorili:
- Da li si ikad...?
Nova pauza. I opet se desilo.
- Ne - rekli su istovremeno.
Sad su zbunjeno cutali.
- Zasto ne? - prosaputala je.
- A zasto bih? - uzvratio je pitanjem.
- Jer... proslo je pet godina. Znam... koliko covek moze biti usamljen.
Skrenuo je pogled.
- Izgleda da nisam bio spreman za to. Toliko sam se usredsredio na posao da
nista vise nije bilo vazno.
- I ja - priznala je. - Vreme je proletelo. Zaboravila sam koliko je proslo... Dok se
nisi vratio. Zivela sam tako dan za danom i preslo mi je u naviku. Ne gledam u
buducnost.
- A ja sam naucio da je bolje nikad ne gledati daleko u proslost.
Pamela se smirila. Ovo je bilo veliko prizanje, zar ne?
Nije se osecala ovako bliskom s njim otkad... Pa mozda od pocetne faze njihove
veze kad je bilo jednostavno bilo sta reci i biti ubeđen da ces biti prihvacen i
shvacen. Kad je sve izgledalo moguce, pa i sreca zauvek.
A na kraju se ta bliskost pretvorila u nesto drugo. U mucnim danima kad su
sedeli kraj Verninog kreveta na intenzivnoj nezi cvrsto su se drzali za ruke, da je ih
je oboje bolelo, ali to se nije moglo meriti s bolom zbog onog sto im se desavalo.
Mozda su bili vise povezani, ali manje srecni.
Jos je osecala njegov zagrljaj tokom plesa i odlucila je da iskoristi secanje na
njihovu nekadasnju bliskost. Tako ce lakse moci da razgovaraju.
- Oboje smo... uhvaćeni, zar ne? - upitala je. - Zivimo u sadasnjosti.
- Nije lose mesto.
- Ali jos smo mladi. U zivotu ima i drugih stvari osim posla.
Zamisljeno je klimnuo glavom uz nagovestaj osmeha.
- Na primer, ples?
I ona se osmehnula.
- Zapamticu to - osmeh mu je izbledeo. - Kasno je, otpraticu te kuci.
- Ne treba, nije ti usput. Pozvacu taksi.
- U ovo doba petkom uvece? Srecno ti bilo!
Zapravo je zelela da nastavi razgovor s njim u nadi da ce opet pronaci tu
povezanost, koja je nekako opet nestala.
Ili je ona sve to samo umislila?
Sudbina je donela odluku, priblizavao im se taksi.
Vilijam ga je zaustavio.
- Izvoli. Nisam bio u pravu... - napeto se osmehnuo. Od olaksanja? Mozda je
zeleo da pobegne da ne bi dalje prozivljavao gorke uspomene i na kraju morao da

~ 28 ~
 Knjige.club

prizna da je gresio... na primer onda kad ju je napustio iako joj je bio najpotrebniji?
Pamela je otvorila vrata taksija.
- Hoces li sa mnom?
Osetila je da okleva. Otvorio je usta kao da ce prihvatiti poziv, a onda se izraz
njegovog lica promenio, kao da se opet zatvorio u sebe.
- Pesice cu. Posle jorksirskog pudinga treba mi malo kretanja.
Kad je taksi krenuo, okrenula se. Videla je Vilijama kako ide u suprotnom
smeru... sam.
Vracao se u svoj stan, gde ce i dalje biti sam, kao i ona kad se vrati kuci. Cinilo
joj se da je to pogresno. Protekle nedelje ili juce ne bi tako razmisljala.
Nije umislila kad je osetila bliskost među njima, zar ne? To je bilo vise od
poljupca i cinjenice da od razvoda u njenom zivotu nije bilo nikoga drugog.
Nesto se promenilo. Da li je Vilijam to primetio? Da li je svestan toga da veza
među njima jos postoji, da je mozda jaca nego onomad? I to nije bilo jedino pitanje.
Bila je toliko umorna da je sklopljenih ociju naslonila glavu na naslon. Pravo je
pitanje da li je on zeleo da na svetlost dana izađe jos ponesto iz njihove zakopane
veze? I da li je ona to zelela?
Naucio sam da je bolje ne gledati u proslost.
Ako se ne gleda unazad, nista se ne vidi. Bilo je jednostavno ne gledati i sve
pokopati.
Nije nameravala da sebe ili njega prisiljava na prisecanje. Poziv na ples bio je
impulsivan, a onda su navrla secanja. Da li ce im to otezati?
Sudeci po bolu u njenom srcu, odgovor je potvrdan. To znaci da nije prestala da
voli Vilijama. Ako mu se opet priblizi, njeno ce srce ponovo biti slomljeno. Ostace
sama, bez partnera u zivotu i snova o buducoj porodici.
Uzdahnula je.
- Da li je sve u redu?
Pamela je otvorila oci primetivsi da je taksista gleda u retrovizoru.
- Evo - nastavio je. - Uskoro stizemo.
Osmehnula se primetivsi poznato okruzenje. Ovde ona zivi, ali to vise nije njen
dom.

Posao mu je sasvim zaokupio misli.

Dobar deo vikenda proveo je u bolnici, uglavnom u svojoj ordinaciji, gde je
pisao clanak za strucni pedijatrijski casopis. Naravno, odlazio je u vizitu, ali na
intenzivno odeljenje navracao je samo nakratko.
Rejnu su non-stop nadzirali i ostace tamo dok Pamela ne bude sasvim
zadovoljna njenim stanjem. Vilijam je bio u pripravnosti, ali dosad je sve teklo bez
problema. Pustili su je duze da spava i da se odmara, a nadali su se da ce u
ponedeljak biti sasvim budna i da ce je poslati na kardiologiju.
Nije sreo Pamelu tokom vizite. Mozda je bolje tako, jer nije bio siguran da je
spreman za ponovni susret.
Ono sto se u petak uvece dogodilo jos uvek ga je zbunjivalo. Misli su mu lutale,
a trebalo je da se usredsredi na clanak.
Da, problem je onaj poljubac. Mozda i ples. Osim toga, stalno mu se po glavi
vrzmala misao na to da je ona sama. U proteklih pet godina ni sa kim nije bila...
Zasto nije?
Sigurno je bilo zainteresovanih, pa ona je lepa, inteligentna i zabavna, zraci

~ 29 ~
 Knjige.club

pozitivnom energijom. Verna je narav nasledila od majke, koja je u svemu videla

dobro uprkos svemu.
Cak i kad je bilo najteze, pricala je o doniranju organa dok su dan za danom
sedeli bespomocni kraj uzglavlja svoje tesko povređene kcerke.
- Ako ovaj uzas ima zrno pozitivnog u sebi - rekla je - onda je to mozda
cinjenica da dragoceni zivoti druge dece mogu biti spaseni.
Ona je organizovala Verninu sahranu, mali beli kovceg oslikan cvecem. Balone
u roze i beloj boji s paketicima semenja za cvece, koje su pustili da lete. Pesme iz
omiljenih Diznijevih crtanih filmova.
- Ovo je poslednja zurka koju organizujem za nju - rekla je. - Zelim proslavu,
koja bi je usrecila.
Boze, toliko uspomena... Pokusao je da ih odagna pre nego sto se ugusi od
tuge... pre nego sto pocne da se bori sa suzama, kao kad je pogresio poljubivsi
Pamelu, a onda osetio bol zbog toga sto je izgubio i nju i Vernu.
Ah zasto je ona jos uvek sama?
Ni sebe ni njega nije krivila za nezgodu, kao ni vrtic koji je tog dana bio
odgovoran za Verninu bezbednost.
Presla je preko toga i radila je dalje s decom. Ucinila je i vise, specijalizovala se
za transplantaciju i njena je karijera krenula novim smerom.
Ako se izborila s emocijama, zasto nije ucinila sledeci korak i pronasla novog
partnera? Mogla je da osnuje novu porodicu, jer je to oduvek bio njen san.
Postojao je samo jedan odgovor koji je Vilijamu pao na pamet: toliko ju je
povredio da naprosto vise nije zelela ponovo da rizikuje.
A ipak je pokusavala da izgradi prijateljstvo s njim. Cinilo se da zeli da provodi
vreme s njim, a ples je definitivno bio njena ideja. To nije imalo nikakvog smisla.
Prebacila mu je da je pobegao, da se povukao iz braka u kojem su jos bili zajedno.
Znaci li ovo da je spremna da mu oprosti? Da li je moguce spasti i nesto vise od
prijateljstva iz rusevina njihovog zajednickog zivota?
Takav je osecaj imao dok ju je drzao u narucju kad se rasplakala, a kad ju je
poljubio, osetio je da mu ona uzvraca i to ga je zbunilo.
Deo njega zeleo je samo jos jednu sansu, a drugi da se drzi podalje od
uspomena da bi se zastitio od bola. A opet... sta ako je ponovo povredi, a toliko mu
znaci? Jednom ju je razocarao, ali to nije bilo namerno. Kako da bude siguran da se
to nece ponoviti?
Najbolje bi bilo za sve kad bi tu mogucnost izbegli.
Nastavio je da pise. Ruka mu je zastala kad je u sledecoj recenici izgubio nit.
Zazmurio je i pokusao da se koncentrise. Pisanje ovog clanka trajalo je duze nego
obicno, ali on ce ga zavrsiti, samo mu treba vise vremena.
A to je resenje za sve, zar ne? Vise vremena...
Morao je da razmisli o zbunjenosti koju je prijateljstvo s bivsom zenom
izazvalo. S vremenom ce jasnije misliti i moci ce da odluci sta je najbolje. Ocigledno
nije uspeo pokusaj da joj okoncanjem braka da slobodu, ali mora nesto da se desi
da bi oboje mogli nastaviti da zive.
Da li je resenje pronalazenje novog partnera?
Vilijam je uhvatio sebe da se mrsti dok gleda u monitor. Reci su nestale iz
njegove glave. On nije zeleo novu partnerku. Jos gore, pomisao na Pamelu s drugim
bila mu je apsolutno neprihvatljiva.
Covece, zaista mu je haos u glavi! I to je pocelo da utice na posao.
Kako mu je prethodnih pet godina uspevalo da ne razmislja o privatnom

~ 30 ~
 Knjige.club

zivotu? Bio je daleko od Pamele i nije je svakodnevno viđao, nije razgovarao s njom,
nije je gledao kako radi. Nije s njom provodio vreme.
Nijednom nije pomislio da plese s njom, a kamoli da je poljubi.
Zatvorio je datoteku i iskljucio kompjuter. Trebao mu je svez vazduh, setnja ili
trcanje koje ce mu odvratili misli i fizicki ga iscrpsti toliko da nocas normalno zaspi
i da dugo spava.
Krenuo je prema Hajd parku, za koji ga nisu vezivale brojne uspomene. Ucinice
ono sto je uvek govorio da hoce: Pameline potrebe postavice iznad svojih. Zastitice
je.

Pamela se upravo vracala s decjeg odeljenja kardiologije, gde je dozivela nesto lepo.
Bila je u poseti Rejni kad je dosao Vilijam. Osmeh kojim ju je pozdravio, bio je pravo
olaksanje za nju. Tokom citave nedelje jedva da ga je videla i bila je ubeđena da je
svojim ponasanjem one veceri u baru upropastila mogucnost da njih dvoje budu
makar prijatelji.
Plesala je s njim, plakala je na njegovom ramenu. Pa da li je iznenađujuce to sto
je pokusao poljupcem da je utesi? Nista to nije znacio, ali jeste bio razlog da se on
opet povuce.
Vilijam se smesio ulazeci u Rejninu sobu, a pozdravio ju je vise nego ljubazno.
U njegovom pogledu videla je toplinu, pa je zakljucila da se bas obradovao
ponovnom susretu. Da li je primetio da se danima nisu videli?
Mozda je mislio da ga je ona namerno izbegavala i mozda mu je zato laknulo.
Zapravo, Pamela je bila prezauzeta poslom, ali i organizacijom piknika za sledeci
vikend.
Bila je iscrpljena, pogotovo emotivnim momentima svog posla. Tog jutra svi su
bili ozareni u Rejninoj sobi.
- Znaci, naredne nedelje cete je otpustiti? - upitala je Dzudit. - I ne mora sve
vreme da bude na kiseoniku?
- Osim ako pocne da gubi dah ili ukoliko oseti mucninu - objasnio je Vilijam. -
Ali to mi se cini gotovo nemogucim.
- I mozemo je pustiti da radi sta god pozeli? Sme li u skolu?
- Jos ne. Ostace preko vikenda ovde da vidimo kako se oporavlja, a onda cemo
pricati o skoli. Sme da trci koliko zeli i mozete s njom na igraliste.
- Mogu da plesem - Rejna je sjajnim okicama gledala Pamelu. - Kao
medvedici-balerine. Hocete li da vidite? - sisla je iz majcinog krila, pa je ispravila
ruke u vazduhu okrenuvsi se ukrug. Cinilo se da ne oseca bol mada se jos
oporavljala od operacije. Njen smeh bio je zarazan.
- To je fantasticno - divila se Pamela, pa je nesto pruzila Dzudit. - Ovoj je za vas.
Nosite uvek sa sobom.
- O... - Dzudit je uplaseno pogledala svog supruga.
- Pejdzer - rekao je Patrik.
- Da. Rejna je visoko na listi cekanja i morate biti spremni na transplantaciju.
Kad dođe taj trenutak, cak i ako srce treba doneti s drugog kraja drzave, pozvacemo
vas i morate odmah doci u bolnicu. To ne znaci da ce transplantacija biti urađena,
jer ponekad iskrsne nesto nepredviđeno, ali morate biti prisutni i spremni.
Ponovicemo mnoge testove da bismo bili sigurni da se nista nije promenilo.
Dzudit i Patrik klimnuli su glavom.
- U međuvremenu... - Pamela se osmehnula Rejni - uzivajte u svemu sto dugo
niste mogli. Navraticu pre nego sto pođem kuci, za slucaj da imate pitanja. A

~ 31 ~
 Knjige.club

mozete me i zvati, nemojte oklevati.

- Mnogo vam hvala, pojma nemate koliko nam to znaci.
- Mislim da znam - Pamela se okrenula Vilijamu, a sjaj u njegovim ocima bio je
lepsi od bilo kakvog osmeha. Znali su koliko ce Dzudit i Patriku znaciti vreme
provedeno s kcerkom. Znali su da su im poklonili nesto sto je njima bilo uskraceno.
Bilo je jasno da je opstala bliskost među njima dvoma i cinila se cak jacom.
Ali pri pomisli na susret koji je ocekuje... bilo joj je tesko oko srca. Osecala je
teret na plecima kad je ostavila srecu zbog Rejninog oporavka da bi se suocila s
tugom koja ju je cekala na decjem intenzivnom odeljenju. Sestogodisnji Rejmond
proglasen je tog popodneva klinicki mrtvim.
Andreas ju je cekao na ulazu.
- Kristofer i Lorena, Rejmondovi roditelji, uz njega su. Sinoc su dosli i od tada
su tu. Pozvao sam vas kad su se izjasnili da su spremni da cuju sta sledi...
Pamela je klimnula glavom. Kao lekar koji radi transplantacije, nije joj bilo
dozvoljeno da radi testove kojima se potvrđuje klinicka smrt. Obicno su se radili
dva puta i radila su ih dva lekara u razmaku od najmanje dvanaest sati.
- Znaci, rezultat je potvrđen?
Andreas je klimnuo glavom.
- Mislim da ih je angiografija ubedila. U lobanji se vidi samo tamna masa bez
prokrvljenosti.
Pamela je dobro znala kako je to...
Andreas ju je predstavio decakovim roditeljima, koji su, drzeci se za ruke, bledi
sedeli kraj kreveta svog sina.
Ispod zavoja na glavi virili su uvojci crvenkaste kose, a na malenom licu videle
su se pegice. Pa tek mu je sest godina, zato je ova tragedija svakoga pogodila.
- Zaista mi je zao - rekla je Pamela. - Nisam bila na operaciji posle nesrece, ali
znam da je ucinjeno sve sto je bilo moguce.
Kristofer se namrstio, nije razumeo zasto treba da razgovara s Pamelom.
- Hteli ste da znate sta sledi - rekao je Andreas. - Morate doneti neke teske
odluke - nakasljao se. - Zamolio sam dr Vilson da dođe, jer ima iskustva i ume da
pruzi podrsku ljudima prilikom donosenja takvih odluka.
- Hocete da kazete... kad bude iskljucen s aparata koji ga odrzavaju u zivotu?
Sta... sta se onda desava?
- Ne morate da zurite - rekla je Pamela. - Dacemo vam vremena koliko god je
potrebno. I podrsku, naravno.
- Pamela je hirurg - objasnio je Andreas. - Nikad nije pravi trenutak za ovo, ali
ona je sef tima za transplantacije i dosla je da razgovara s vama o mogucnosti da
donirate decakove organe.
Otac je jos jace prebledeo kad je shvatio o cemu je rec.
- Ne - prosaputao je. - Kako to mozete da pitate?
- Razumem - rekla je Pamela. - Ovde sam da se upoznam s vama. Zelim da vam
dam neke informacije i broj svog telefona. Mozete me pozvati u bilo koje doba ako
imate pitanja ili zelite da razgovarate.
Otac je izbegavao Pamelin pogled, a majka je zarila lice u dlanove.
- Samo vas molim da razmislite - ponovila je Pamela. - I mogu vam reci da to
sto cete pokloniti zivot zaista moze da pomogne... obema stranama.
Pogledala je u Andreasa i on je klimnuo glavom. Vreme je bilo da pođe da
roditelji ne bi pomislili da vrsi pritisak na njih. Naceli su temu i Andreas ce brinuti

~ 32 ~
 Knjige.club

o svemu dok se odluka ne donese.

Kad je izasla s odeljenja, videla je stariju zenu u cekaonici, koja je drzala u
narucju dvogodisnju devojcicu s crvenim kovrdzama i pegicama na licu. Bila je to
decakova sestra. Pamela se osmehnula baki, pa je produzila dalje. Ovo nije trenutak
da upozna ostale clanove porodice.
Dobro je sto decak nije jedinac. Doduse, nista to ne menja u ovoj uzasnoj
situaciji, ali Pamela je tokom godina shvatila da to moze pomoci.
I svaki put se pitala da li bi i s Vilijamom bilo drugacije da su imali jos jedno
dete.
Zastala je pred liftom zazmurivsi od bola.
Mozda je Vilijam ucinio ono sto treba: distancirao se da ne mora ponovo
prozivljavati te muke.
Htela je to da mu kaze, da mu kaze da ga razume bolje nego tada. Da bi mogla
da mu oprosti...
Ne, trenutno nije zelela s njim da prica.
Zelela je samo da je on drzi u narucju i tesi, da je podseti na to da su ucinili
najbolje sto su mogli donacijom Verninih organa kad su saznali da vise ne mogu da
drze svoju devojcicu u narucju, jer je izdahnula.
Mogli su samo cvrsto da se drze jedno drugog.

~ 33 ~
 Knjige.club

5. poglavlje

- U redu je - majka decaka pogledala je sat na zidu. - Moj muz se uskoro vraca.
Otisao je na aerodrom po svoje roditelje.
- On zna da ste me pozvali da dođem?
Ocajna majka odmahnula je glavom.
- Ne zeli o tome da razgovara. Ono sto nas ceka uzasno je tesko, a doniranje
Rejmondovih organa za njega je previse.
- Potpuno razumem.
- Ali ja to zelim da uradim - prosaputala je kroz suze. - Stalno mislim: sta bi bilo
da je Rejmond tesko bolestan i da mu treba novo srce, pluca ili drugi organ? Da
sam na mestu tih majki, koje svakog dana ocekuju cudo...
- Svaka prica ima dve strane - uzdahnula je Pamela. - Ali svako oseca drugacije i
bilo bi pogresno prisiliti Kristofera na odluku s kojom posle ne bi mogao da se
izbori.
- Doktor je rekao da mozemo sacekati nekoliko dana, ali... to je tako tesko. Deo
mene samo zeli da sve prođe... i da pocnemo da sređujemo svoj zivot.
- Shvatam - odgovorila je Pamela. - Ne zelim da se osecate krivom kad donesete
odluku. Ili ako odlucite da ne donirate organe. To je nesto u cemu cela porodica
mora da se slozi.
- Znam da moji roditelji misle da je to dobro, da jedino tako iz ove strasne
nesrece moze proizaci nesto dobro. Svih ovih nedelja nadali smo se nemogucem...
Pamela je zatreptala da zadrzi suze, jer kao da je cula eho svojih reci iz
proslosti.
- Ako ovo ima zrno pozitivnog u sebi, onda je to mozda cinjenica da dragoceni
zivoti druge dece mogu biti spaseni.
- Mislim da i Kristoferovi roditelji tako misle. Za vikend cemo se svi okupiti oko
Rejmonda, a onda cemo jos jednom porazgovarati.
- Imate moj broj telefona. Ako nekako mogu da pomognem, ma kako da
odlucite, pozovite me.
- Hocu, hvala vam - pogledala je na sat. - Bolje da se vratim. Mama popodne
hoce da izvede unuku u zooloski vrt. Smesno, zar ne? Zivot ide dalje mada covek
ima osecaj da je svet prestao da se okrece.
Prisle su vratima, Lorena je zagrlila Pamelu.
- Mislim da me zaista razumete - tiho je rekla. - Mnogo mi to znaci.

Bio je to savrsen dan za piknik.

Vilijam nije nameravao da ide, ali svi su pricali o tome dok je obilazio pacijente.
Dzudit je bila zabrinuta, jer je mislila da je Rejna navukla prehladu i da ce zbog
toga morati da ostane duze u bolnici.
- Piknik? - Dzudit je cula sestru, koja je o tome pricala Vilijamu. - Zelela bih da i
mi prisustvujemo... dogodine - osmehnula se Rejni. - Moci ces da poneses svog
medvedica.
- Hocu sad da idem - rekla je Rejna. - Zelim da jasem ponija.
- Prvo da vidimo kako si - predlozio je Vilijam. - Tvoja mama kaze da imas
kijavicu.

~ 34 ~
 Knjige.club

Nije bilo nista ozbiljno, pa su mogli da odu na piknik. Mozda je cinjenica da ce

Pamela biti tamo podstaknula Vilijama da promeni misljenje u vezi s tim.
Bio je lep osecaj dok je prethodnog dana gledao Pamelu kako Rejninim
roditeljima daje pejdzer. Uzvratila mu je osmeh i to mu je dalo osecaj da bi mogli
biti prijatelji bez zbunjujucih osecanja.
Mozda bi mogli da ucine korak napred i zaborave ples i poljubac. Da izaberu
novi pocetak s jasno definisanim granicama.
Osim toga, dan je prelep da bi sedeo u ordinaciji ili stanu. Vilijam je odvezao
kravatu i otkopcao gornje dugme kosulje. Zavrnuo je rukave i krenuo istim putem
kojim je isao s Pamelom kad su prvi put posle njegovog povratka proveli neko
vreme zajedno.
Sunce je sijalo, ali je duvao blag poveratarac. Deca su uzivala. Vilijam je video
dobrovoljce koji su pekli rostilj, a stvorio se citav red ispred tezgde gde su klincima
sminkali lica. Bila su tu tri mala ponija, oko kojih su deca takođe napravila guzvu, a
bilo je mnogo graje i oko dvorca na naduvavanje.
Posvuda su postavljene kamere i reporteri iz razlicitih novina i TV stanica.
Tu je bila i Pamela, koja je odlicno izgledala u farmerkama i majici s
aplikacijom medvedica. Vezala je kosu umesto da je podigne u punđu, kao obicno, i
ucinila mu se mnogo mlađom...
Nije ga primetila, jer je upravo razgovarala s nekom zenom dok su ispred njih
bili kamerman i momak s mikrofonom. Vilijam je zainteresovano slusao taj
razgovor i prisao je blize da bolje cuje o cemu Pamela prica.
- Sta je, po vasem misljenju, smisao i svrha danasnje manifestacije? -
reporterka je postavila poslednje pitanje.
- Danas slavimo zivot. Zelimo da pokazemo porodicama, koje ucine ovaj
velikodusni korak i omoguce doniranje organa, koliko je to vazno mnogim ljudima.
Posmatraci su se razisli, ali Vilijam je ostao. Gledao je Pamelu u oci i oboje su se
smesili. Bio je to dirljiv trenutak. Istovremeno su posli jedno prema drugom.
- Ucinili smo najbolje, zar ne? - gledao ju je pravo u oci.
Znala je da prica o Verni i o odluci da doniraju njene organe.
- Apsolutno - prosautala je. - Ponosna sam na to. A ti?
- Mislim da sam i ja. Nikad na to nisam tako gledao.
Osmeh joj je bio pun ljubavi, kao kad su bili zaljubljeni.
Bilo je divno sto je Vilijam dosao!
To joj je mnogo znacilo.
Sa svih strana prilazili su im ljudi da ih pozdrave, a onda su se pojavile Ajrin i
njena majka Dzuli.
- Pamela - Dzuli ju je zagrlila. - Proslo je podosta vremena...
- Znam, zao mi je. Htela sam da te zovem, ali bila sam prezaposlena - Pamelino
srce zastalo je na tren kad se okrenula Vilijamu. Hoce li on shvatiti da ovo nije tek
odnos lekara i pacijenta?
- Ovo je Vilijam - rekla je izmenjenim glasom - kardiolog u nasoj bolnici. Otisao
je iz Londona pre nego sto ste se vi doselili, zato ne poznaje Ajrin.
On ništa ne zna o Ajrin, pomislila je. I ne mora znati, bar zasad. Ili možda nikad.
- Uskoro cemo doci na kontrolu - Dzuli je pruzila ruku. - Drago mi je sto smo se
upoznali.
- Takođe. Zdravo, Ajrin - Vilijam se osmehnuo devojcici s plavim ocima. -
Medvedic ti je presladak.

~ 35 ~
 Knjige.club

- Bio je bakin - postidela se Ajrin. - Njena je ideja da mu obucemo prsluk i

stavimo monokl.
- Ucestvuje u takmicenju za najlepse odevenog medvedica - objasnio je Ajrinin
otac. - Treba da se prijavimo, zar ne?
- Necemo vas zadrzavati - Pamela se nadala da nisu primetili koliko joj je
laknulo.
- Doci ces na moju rođendansku zurku, zar ne? - upitala je Ajrin. - Ova je
posebna.
- Znam, duso. Treba li nesto da ponesem?
- Samo dođi. Slavicemo u krugu porodice i na miru cemo popricati.
Zatim je Vilijam otpratio Pamelu do bine.
- Ajrin dobro izgleda - rekao je konacno. - Koliko je proslo otkad je urađena
transplantacija?
Pameli su se usta osusila, pokusala je da zadrzi bezbrizan ton.
- Nekoliko godina.
- Ti si je operisala?
- Ne... tada su ziveli u Njukaslu i tamo je operisana. Prosle godine Ajrinin otac
dobio je ovde bolje placen posao pa se ona sad leci kod nas.
- Kako to da ih toliko dobro poznajes?
Nije mogla da mu kaze. Zna li on da clanovi porodica donora preko Udruzenja
za transplantaciju mogu da stupe u kontakt s onima ciji su srodnici dobili organe?
Da li ce ikad moci da mu isprica sta je dozivela kad je upoznala devojcicu koja je
dobila Vernino srce?
- Pamela!
U susret im je isla Dzordzija, predsednica organizacionog komiteta. Pamela se
nije pomerila, jer joj je jedan pogled na Vilijamovo lice rekao da je on sabrao dva i
dva. Izgledao je kao da ce se srusiti.
- Boze... - prosaputao je. - Znas ko je Ajrinin donor, zar ne?
Nestali su svi zvuci oko njih. Nije mogla da progovori. Nije ni morala. Vilijam je
bio bled kao krec.
Samo su se cutke gledali, onda se okrenuo i nestao je u mnostvu.
Pamela je pokusala da ga prati pogledom. Ako je ikad postojao trenutak za
razgovor, onda je to ovaj. Ali bilo je neizvodljivo, imala je obaveze. Morala je dati
svoj doprinos za spas bolnice.
Ali sta da radi s covekom, u koga je verovala i koga je nekad volela? Postalo joj
je jasno da prema njemu oseca mnogo vise nego prema prijatelju.
Jos uvek ga voli...

Morao je da ode.
Nije zeleo da ga obuzme taj zastrasujuci osecaj. Od trenutka kad su se Pamela i
ta porodica pozdravili, znao je da je njihova veza posebna. Ona je clan te porodice,
zar ne? To je i doslovno. Njeni su geni u toj lepoj devojcici s plavim ocima... kao i
njegovi.
To je bilo previse.
Trebalo je da ga upozori. O, znao je on da su neka deca dobila Vernine organe i
iskreno se nadao da su dobro. Ali da ih upozna? Da ih gleda kako odrastaju, a da
pritom stalno razmislja sta bi njegovo dete u tom uzrastu radilo?
Bol je bio nepodnosljiv i nije mu preostalo drugo osim da pobegne.

~ 36 ~
 Knjige.club

Proslo je sat, pa dva... Vilijam je hodao kud su ga noge nosile. Ozedneo je. Noge
su ga bolele, a srce jos jace. Hodao je dok sunce nije zaslo.
Pomogla mu je iscrpljenost, jer je bio previse umoran da bi razmisljao. I
sokirao se kad je shvatio kuda ga je podsvest odvela.
Stajao je u svojoj nekadasnjoj ulici, pred zgradom u kojoj je ziveo s Pamelom... i
s Vernom...
Bol se pretvorio u bes. Pamela je za to kriva, trebalo je da ga upozori!
- Vilijame?
Okrenuo se.
- Kako si mogla? - glas mu je bio hrapav, slomljen. - Kako si to mogla da mi
ucinis?
- Ne ovde - dotaknula je njegovu ruku. - Uđi, molim te.
Bio je isuvise umoran da izbegne dodir. I zeleo je odgovor na svoje pitanje.

Bilo je gore nego sto je ocekivala. Koliko ju je mrzeo sto je slucajno upoznao osobu
koja je dobila Vernino srce?
Zatekla ga je pred zgradom kad se vratila kuci, bio je besan i iscrpljen, ali je bar
bio spreman da uđe. Sresce se s duhovima proslosti koje je izbegavao, a mozda ce
mu danasnji dan dokazati da je to nemoguce. Suocio se s jednim delom tuge, koji
nikad nije prevazisao. Mozda je ovo prvi korak na putu ozdravljenja?
Vilijam je cutao dok je pratio Pamelu. Prosli su pored sobe koja je nekad bila
Vernina i on je okrenuo glavu. Sad je to njena radna soba. Usli su u dnevnu sobu i
ugledao je staru sofu... Uvela ga je u kuhinju i nasula je vodu u cajnik. Seo je za sto s
pogledom na dvoriste.
U tom dvoristu Verna je ucila prve korake...
Ni rec nije izgovorio dok nije spustila solju caja pred njega.
- Ne shvatim zasto si to uradila...
Sela je kraj njega. Mogli su se dodirnuti, a cinilo se da su uzasno udaljeni jedno
od drugog.
- Na sta mislis?
- Tvoj posao... Mnogo vremena provodis s unistenim porodicama. Svakog dana
se s tim suocavas.
- Ali to je deo naseg zivota.
- Ja se time bavim zato sto moram - odgovorio je. - Ne trazim nacin da bude jos
teze. Kako si mogla da upoznas ljude... koji su srecni... zato sto smo mi izgubili
kcerku?
- Nisam ih trazila. Prijavila sam se Udruzenju za transplantaciju, zelela sam da
me obaveste cim budu u kontaktu s nekom ko je dobio organ, jer sam mislila da ce
mi pomoci ako saznam da nismo uzalud doneli takvu odluku. I... dobila sam pismo
koje je napisala Ajrinina majka. Jos ga imam ako zelis da ga procitas. Adresirano je
na oba roditelja donora.
Vilijam je uzdahnuo, nista nije rekao.
- Neke reci se ne vide - nastavila je. - Dzuli je plakala dok ga je pisala. Htela je
da znamo da smo im poklonili cudo, da cemo uvek biti njihova porodica i da zeli da
nam se licno zahvali - Pamela je obrisala suze. - Dugo sam razmisljala, a onda sam
odlucila da je upoznam. Samo Dzuli. Jos jednu majku s bolnim iskustvom, koja je
zamalo izgubila dete.
- Ali to ti nije bilo dovoljno?

~ 37 ~
 Knjige.club

- Nije. Potrajalo je dok sam odlucila da upoznam Ajrin, i plasila sam se osecanja
koja ce taj susret izazvati. Na putu kuci plakala sam sve vreme, te noci nisam
spavala. A onda sam osetila da mi je pomoglo. Spoznaja da smo ucinili ono sto je
ispravno poklonila mi je mir.
- Meni ne pomaze - promrmljao je.
- Jos ne, ali verujem da hoce.
- Kako mozes znati kako se osecam? - besno je prosiktao.
- Ne mogu, ali zelim da ti pomognem.
- Tako sto me suocis s tim, a da me prethodno ne upozoris?
- To nije fer. Nisam znala da ces doci. I zasto bih ti to ispricala kad sam znala da
nisi spreman? To bi te udaljilo od mene. Zao mi je sto se ovo desilo, ali... ne kajem se
sto sam u Ajrininom zivotu.
- Ja to ne zelim da budem.
- I ne moras.
Bice dovoljno ako on prihvati tugu koju je potiskivao.
Caj se ohladio. Pamela je ustala i iz frizidera uzela bocu vina, a Vilijam se nije
pobunio kad je spustila casu pred njega. Otpili su po dobar gutljaj.
- Oboma nam se to desilo - dodala je. - Ali to ne menja ono dobro među nama...
Koliko smo se voleli. Bili smo dobri roditelji nasoj devojcici. I dobri smo ljudi.
- Zasto je nismo zastitili?
- Nismo bili tamo.
- Tako je - dolio je vino. - Bili smo prezauzeti poslom i placali smo drugima da
brinu o nasem detetu. Da je jedno od nas bilo kod kuce, to se ne bi desilo.
- Jedno od nas? Mislis na mene? Hoces da kazes da nisam bila dobra majka?
Energicno je odmahnuo glavom.
- Ne! Mogao sam ja ostati kod kuce. I mogli smo da se smenjujemo.
- Nismo krivi za ono sto se desilo. Bila je to tragicna nezgoda. Trotoar je obicno
bezbedno mesto za svakoga, cak i za grupu dece iz vrtica koja idu na izlet. Ko je
mogao pretpostaviti da ce vozac izgubiti kontrolu i uleteti među pesake?
- O, Boze... - Vilijam je zazmurio. - Cini mi se kao da se juce desilo.
Pamela mu se priblizila, pa ga je cvrsto zagrlila rasplakavsi se. U jednom
trenutku i Vilijam je nju zagrlio. Bilo je mracno, ali nisu ukljucili svetio. Kad su se
najzad odvojili jedno od drugog, bila je kasna noc.
Talas uspomena rasterao je sve njene sumnje. Taj osecaj sigurnosti, ljubav... To
ju je skrhalo. I pre nego sto je toga postala svesna, prosaputala je:
- Jos uvek te volim, Vilijame. Toliko si mi nedostajao...
Bilo je lako nagnuti se i dotaknuti njegove usne. Uzvratio je spremnije nego sto
je ocekivala, ali nije to bio poljubac utehe, kao posle plesa. Bio je to poljubac
ocajnika, kao da grabi za necim sto je izgubljeno, a mozda je bio i posledica duboke
zajednicke tuge koja je trazila potvrdu zivota.
Ljubav...
O cemu god da je rec, postalo je snaznije dok su im se jezici preplitali, a dlanovi
milovali kozu ispod odece.
Vilijam je ustao povukavsi Pamelu za sobom u spavacu sobu.

Zena, koju je oduvek voleo, spavala je posle strasnog pomirenja. Kako je seks
mogao biti toliko dobar iako su emotivno ranjeni? Uzdahnula je u snu i njen topli
dah milovao ga je po prsima. Bio je to tako dobar osecaj...

~ 38 ~
 Knjige.club

Visesatna setnja nije mu pomogla da se izbori s osecanjima, ali to sto je spavao

s Pamelom pomoglo je vise nego sto se nadao... zato sto to nije bio samo seks, vec
ljubav. I prvi put posle tragedije bio je nacisto sam sa sobom. Bio je srecan sto je tu.
Osecao je da se deo njegovog unistenog sveta spojio.
Mozda najveci deo.
Vilijam je osluskivao tisinu u stanu. Da li je cuo eho decjeg smeha? Bat koraka
malih stopala po hodniku?
U sobu je dopirala svetlost s ulice i zagledao se u tri uramljene fotografije na
nocnom stocicu. Jedna je bila Vernina prva fotografija, lezala je u Pamelinom
narucju, samo nekoliko minuta po rođenju. Druga je bila iz zooloskog vrta, sve troje
srecni...
Poslednja fotografija snimljena je mnogo pre nego sto su postali porodica, pre
nego sto su njih dvoje razmisljali o deci. Zaljubljeni, tokom odmora fotografisali su
se u jednom automatu. Bio je to niz crno-belih snimaka i zavrsio se poljupcem.
Osetio je bol u grudima. Pamela je u pravu. Bilo je toliko dobrog među njima...
Kao sto je, na primer, ljubav i sreca koju su zajedno doziveli.
Poljubio je Pamelu u celo.
- I ja tebe volim - prosaputao je. - Zao mi je sto sam zaboravio koliko.
Onda je opet osluskivao. Da, cuo je eho. To ga je cinilo tuznim, ali tuga nije bila
preovlađujuce osecanje. Secao se ljubavi i smeha.
Da, ucinili su ono sto je ispravno kad su doneli onu mucnu odluku. Bio je
ponosan... na oboje.
Oci su mu se sklapale. Pre nego sto je zaspao jos jednom je nezno poljubio
Pamelu u celo.

Naredno jutro bilo je mnogo vise od pocetka nove nedelje, bio je to pocetak novog
zivota.
Vilijam nije ostao na dorucku.
- Moram kuci da se presvucem - rekao je. - Sta bi ljudi pomislili kad bih dosao
na posao... ovakav?
- Mozda bi pomislili da je to dobra novost... - ispratila ga je do vrata i u srcu je
osecala toliku radost, da je morala izgovoriti: - ... da su dr Braun i dr Vilson ponovo
pronasli jedno drugo.
- Jesmo li?
Njihova veza mozda je krhka i zato je treba cuvati.
- Nadam se - dodirnula je prstima njegovo lice. - Mislim da nikad nisam
prestala da te volim.
Nagnuo se da je poljubi. Nezni dodir potrajao je samo sekund.
- I ja tebe volim - prosaputao je. - Ali moram da se presvucem.
Gledala ga je dok je silazio niza stepenice. Mozda ce njegova odeca uskoro opet
biti tamo gde treba da bude, u njihovom ormaru. Mozda ce i on uskoro biti tamo
gde treba da bude: uz nju.
Zvuk mobilnog vratio ju je u stvarnost.
- Dr Vilson?
- Ja sam.
- Ovde Lorena. Izvinite sto ovako rano zovem, ali... celu sam noc probdela.
- Kako sad mogu da vam pomognem?
- Sinoc smo odlucili i svi smo se slozili... - Lorena nije videla da Pamela klima

~ 39 ~
 Knjige.club

glavom i da zmuri. - Spremni smo, doniracemo Rejmondove organe.

~ 40 ~
 Knjige.club

6. poglavlje

Prijao mu je mlaz tople vode.

Dodiri puni ljubavi probudili su u njemu coveka kakav je nekad bio.
Moze li ovo biti novi pocetak s Pamelom? Bilo bi to cudo.
Na pocetku nove radne nedelje kao da je postao samouvereniji. Nije bilo
razloga za zurbu, sigurnost je najvaznija za oboje.
Ugledao je TV ekipu na prijemnom, a dezurna medicinska sestra mahnula mu
je rukom.
- Dr Braun? Rekla sam posetiocima da ste vi najkompetentniji da im odgovorite
na pitanja.
- O cemu je rec? - namrstio se pokusavajuci da se seti gde je video plavusu koja
mu je prilazila. A, da! Juce je intervjuisala Pamelu na pikniku.
Boze! Kao da se to desilo pre ko zna koliko vremena!
- Zelimo da snimimo dokumentarne o detetu koje ceka organ. Nas jucerasnji
izvestaj s piknika dobro je primljen među gledaocima i mislimo da bi ovaj prilog
mogao pomoci ljudima da doniraju organe svojih bliznjih. A ovoj bolnici trenutno je
potreban publicitet.
- Morate popricati s nasim direktorom.
- Gde vi radite?
- Na kardiologiji.
- O! Imate li nekog pacijenta koji ceka na transplantaciju? Znate li porodicu,
spremnu da podeli s nama svoju pricu?
- Poverljivi su podaci o nasim pacijentima.
- Naravno, postujem.
Ali njen pogled nije to govorio, a ljudi su uvek spremni za razgovor ako ce ih to
dovesti pred kamere, a Vilijam je zeleo da zastiti Rejnu i njenu porodicu od
nezeljenog mesanja u njihov zivot, zato se izvinio. Mozda ce Rejna danas otici kuci,
pa se on nece osecati krivim ukoliko neko povredi njihovu privatnost. Oglasio mu
se pejdzer, poziv od dr Vilson. Podigao je slusalicu, jedva je cekao da ponovo cuje
Pamelin glas. Zapravo, zeleo da je vidi. Nadao se da ce ih ovaj novi pocetak odvesti
tamo gde su nekad bih. Zaljubljeni... vencani, sa snom o zajednickoj buducnosti.
Ceznja je bila toliko jaka da je postao svestan cinjenice koliko je ranjiv.
Palo mu je na pamet da je krajnje vreme da razmene privatne brojeve telefona,
jer je ovakav kontakt neprikladan za licne razgovore.
Ali Pamela nije zelela da prica o licnim stvarima.
- Krenula sam na posao - rekla je. - Zvali su me roditelji decaka, koji je pre
nekoliko dana proglasen klinicki mrtvim. Pristali su da doniraju organe. Pocecu
ispitivanja cim stignem, mozda ce doci u obzir kao donor za Rejnu. To sam htela da
ti kazem. Nemoj je jos otpustiti.
Vilijam je gledao TV ekipu ispred lifta, pa je spustio ton. Setio se razgovora s
Andreasom u pabu.
- U redu - odgovorio je. - Sacekacu te.
- Hvala, javicu ti se sto pre.
- Divno. Pamela? - glas mu je postao nezniji. - Hvala ti za proteklu noc. Za... sve.
Zavladala je tisina.

~ 41 ~
 Knjige.club

- Vidimo se uskoro - izgovorila je i to je zvucalo kao obecanje.

- Vilijame...?
- Da?
- Mozes li mi dati broj svog mobilnog?
- Naravno.

Rejna je na sebi imala roze suknjicu i dijademu u kosi. Sedela je na krevetu

gledajuci crtani film s medvedicima-balerinama. Sve igracke bile su spakovane u
kutije, a njeni roditelji bili su zabezeknuti.
- Ali... - podrhtavale su Dzuditine usne. - Hteli smo da je odvedemo kuci. Izgleda
tako dobro...
Patrik ju je uhvatio za ruku.
- Duso, ovo smo cekali. To bi moglo znaciti da ce godinama biti zdrava -
nakasljao se. - Jeste li sigurni da je to odgovarajuci donor?
- Poklapanje je onakvo kakvom smo se nadali - smesila se Pamela.
- Moramo jos da uradimo test krvi s krvlju donora da bismo bili sigurni u to da
nije razvila antitela koja bi mogla napasti donirani organ. To je malo verovatno, ali
moramo proveriti.
- A ako je u redu? - Dzudit ih je uplaseno gledala. - Ako...?
- Sto pre to bolje - odgovorio je Vilijam. - Rezervisali smo operacionu salu za
dva sata danas po podne.
Dzudit je pokusavala da zadrzi suze, a njeni glasni uzdasi privukli su Rejninu
paznju.
- Sta je bilo, mama?
- Nista, duso. Samo sam... srecna.
- Zato sto idemo kuci?
Vilijam se nagnuo prema devojcici.
- Sta najvise zelis, Rejna?
- Da postanem balerina.
- A sta je potrebno da bi to bila?
- Novo srce.
Patrik je prisao krevetu i pomilovao je Rejnu po glavi.
- A sta ako ti kazemo da ces mozda danas dobiti novo srce?
Odmahnula je glavom.
- Danas idemo kuci, tata. Zar ne mozemo to sutra? - osvrnula se po prostoriji i
shvativsi sta se desava, izbledeo je osmeh na malom licu. - Moram li opet na
operaciju?
- Samo jos jednom - Pamela je sela na stolicu pored kreveta uhvativsi devojcicu
za ruku. - A onda se nadamo da vise nece biti operacija...
- I s novim srcem bice mi bolje?
- Takav je plan, duso.
- I moci cu opet u skolu?
- Da.
- I na casove baleta?
- Tako je.
Vilijam je video da se Rejnini roditelji gledaju i drze za ruke. Prepoznao je
mesavinu straha i nade, a oklop, kojim se zaklanjao i od pacijenata i od roditelja,

~ 42 ~
 Knjige.club

kao da je nestao.
Ponovo je pogledao Rejnu, koja se osmehnula Pameli.
- Onda je u redu ako danas ne odem kuci.
Na Pamelinom licu video je osmeh koji je toliko voleo.
Zaboravio je kakav je osecaj imati nadu. Ocekivanje radosne vesti, koja svet cini
drugacijim, boljim mestom od onoga u kome je dosad ziveo.
Za njega ovde vise nije bilo posla. Rejna je sad Pamelina pacijentkinja, ali zeleo
je da prati operaciju s galerije i da time pokaze Pameli da je podrzava... kao kad je
prvi put operisala ovo dete.
Dok se prica ponavlja, mogao je da kaze Pameli da veruje u nju i da opet veruje
u zajednicku buducnost s njom.
Zeleo je da bude uz nju i kad bude roditeljima saopstila da je sve dobro
proteklo. Potrajace ta operacija, zato danas posle podne mora otkazati sve termine.

Pozabavio se jednim hitnim slucajem, pa je pozurio, jer je do Rejnine operacije

preostalo jos sat vremena. Ona i donor bice u susednim prostorijama.
Ugledao je Pamelu, grlila je zenu, koja je uzdisala glave oslonjene na Pamelino
rame. Osetio je jezu i postalo mu je jasno da je to majka decaka donora.
A mali decak lezao je nepomican u krevetu, glava mu je bila u zavojima. Pored
njega sedeo je otac, lica zagnjurenog u sake. Ramena su mu podrhtavala.
Pamela ga nije primetila, bila je usredsređena na zenu.
- Ima jos vremena - rekla je. - Hajde, potrebni ste suprugu. Potrebni ste jedno
drugom...
Te Pameline reci prizvale su bujicu strasnih uspomena.
Potrebni ste jedno drugom...
Nije bio tu kad joj je bio najpotrebniji. Nije joj pomogao. Dok su pratili Vernu
hodnikom do operacione sale, povukao se u sebe.
Da povredi zenu, koju je toliko voleo, bilo je poslednje sto je zeleo da ucini, ali
samo je tako mogao da prezivi.
Cak i sada, dok je odlazio s odeljenja intenzivne nege, uhvatio je sebe da
ocajnicki pokusava da se zastiti od nepodnosljivih osecanja, koja je u njemu izazvao
susret s porodicom donora. I nije to anonimni donor, ime mu je Rejmond! Mali
decak, koji je otisao u skolu i tesko je povređen u pozaru...
Krenuo je stepenicama, trebalo mu je da se na nekom izolovanom mestu suoci
s naletom uspomena, koje je toliko potiskivao da je mislio da se nikada vise nece
tako osecati. Popeo se na krov, na sletiste za helikoptere, odakle se pruzao divan
pogled na London. Otisao je u najudaljeniji ugao i zagledao se u park, gde je prvi
put posle rastanka opet drzao Pamelu u narucju dok su se osecanja budila u njemu.
Preko puta je bio pab gde su one veceri plesali. Malo nize niz ulicu bila je ograda
gde ju je poljubio...
Postalo mu je jasno da se nije izborio sa sobom, ali ne sme dopustiti da opet
povredi Pamelu.
Nece dozvoliti da Pamela zbog njega rizikuje svoje izglede za srecnu
buducnost. On ne moze da se izbori s uspomenama, zato ce morati da pusti Pamelu
da bar ona zapocne novi zivot... s nekim drugim.
Ali kako da joj to kaze?
Telefon mu je zazvonio i na displeju je ugledao njeno ime.
- Vilijame? Gde si? - zvucala je zabrinuto.

~ 43 ~
 Knjige.club

- Sta je bilo?
- Rejna je... nestala...
- Kako nestala?
- Ne mozemo da je nađemo. Htela sam da proverim da li je sve spremno za
operaciju, ali ona nije u sobi. Nema je na odeljenju.
Vilijam je pozurio prema stepenistu.
- Ne razumem, kud je mogla otici? Ko je bio s njom?
- U tome je problem. Niko.
- Molim?!
- Ostala je sama samo minut-dva. Patrik je sisao na prijemno da doceka
roditelje, Dzudit je nakratko otisla u toalet, a medicinska sestra morala je da se
odazove pozivu. Kad se vratila, Rejne nije bilo. Pomislila je da je u toaletu i da trazi
mamu, ali ni Dzudit je nije videla.
- Ne moze biti daleko, verovatno je otisla da obiđe nekog od svojih drugara -
Vilijam je preskakao po dva stepenika.
- Nije na odeljenju, sve smo pretrazili.
- Jesi li pozvala obezbeđenje?
- Da, pretrazuju sve vec deset minuta i niko je nije video.
Rejna je jos uvek bila Vilijamova pacijentkinja, mada ce je narednih meseci
leciti Pamela. Ovo je mogao dodati na spisak svojih gresaka.
Nije razumeo sta su ga usput pitali, samo je odmahivao rukom. Ugledao je
Pamelu na hodniku, bila je okruzena ljudima. Dzudit je bila ocajna.
- Mozda se sakrila - rekao je sef obezbeđenja. - Naci cemo je.
Dzudit je odmahnula glavom.
- Ne bi ona tek tako pobegla, to ne lici na nju.
- Samo sam nakratko izasla, zao mi je - pravdala se sestra.
- Niste vi krivi. I da niste bili tu, ostavila bih je, jer sam morala u toalet. Radila
sam to milion puta.
- Pre nije bila u stanju da pobegne - nadovezao se Patrik - bila je previse slaba,
a sad... Ko zna gde je.
- Mora da ju je neko video - rekao je sef obezbeđenja. - Koliko devojcica u roze
suknjici i s dijademom na glavi trci ovuda? Moji ljudi su posvuda, precesljacemo
bolnicu. Upravo pregledamo snimke nadzornih kamera, poceli smo od glavnog
ulaza. Obavestili smo i policiju. Koliko vremena imamo? Kad mora na operaciju?
- Imamo jos malo vremena - rekla je Pamela. - Ali nije o tome rec... Idem i ja da
je trazim.
Okrenula se i Vilijam je ugledao strah u njenim ocima. Zar je kidnapovanje
moguce? Zvucalo je neverovatno.
Ali tako je neverovatno zvucala i mogucnost da vozac izgubi kontrolu i uleti
među decu na trotoar.
Nista nije nemoguce, koliko god strasno zvucalo. Nije mogao igno- risati strah
u Pamelinim ocima, morao je da joj pomogne.
- Idem s tobom.
- Proverili smo sve kamere. Nema indicija da ju je neko odveo. Ovde je negde...
Obisli su susedna odeljenja i popricali sa svima koje su sreli.
- Ne razumem zasto je pobegla - rekla je Vilijamu. - Ovo joj nije prva operacija i
sigurna sam da se nije uplasila.

~ 44 ~
 Knjige.club

- Ma nije - potvrdio je. - Ako i ko zna cega se plase sestogodisnjakinje. Hm...

Mozda trazimo na pogresnom mestu? Pitam se da li je neko pogledao u
ambulantama ili na odeljenju radiologije?
Krenuo je, a Pamela ga je pratila pogledom.
Vilijam opet bezi. Pretvara se da ga se ovo ne dotice da bi mogao da potisne
strah. Ili se mozda oseca krivim? Dobro, Rejna jeste njegova pacijentkinja, ali bilo je
glupo preuzeti odgovornost za nesto sto se desilo dok je bio odsutan. U to vreme
drugi su bili odgovorni za nju.
Ali to ga nije sprecilo da se oseca krivim i za Verninu smrt, zar ne? Verovao je
da je zakazao kao otac.
U njoj se javila sumnja. Zasto je dopustila da Vilijam ponovo ozivi njena
osecanja? Da ponovo pocne da sanja o zajednickom zivotu?
Ovo je njoj bio tezak trenutak u poslovnom zivotu, potrebna joj je podrska, ali
je on opet nekako odmaknut i to ju je bolelo. Ako su pronasli put jedno do drugog,
pa skrenuli s njega, koliko ce proci do sledece komplikovane situacije u kojoj ce joj
on biti neophodan?
Mozda vise ne sme da mu veruje.
Ali sad nije bilo vremena da razmislja o tome. Ne samo da je zabrinuta za
psihicko stanje svoje pacijentkinje, ponestajalo je i vremena. Rejna nije jedina
osoba koja ce dobiti organ, i drugi su timovi lekara u pripravnosti. Ako ne pronađu
Rejnu, mozda ce Rejmondovo srce dobiti neko drugi s liste cekanja.
Minuti su proticali dok su trcali po hodnicima pretrazujuci sva mesta gde bi
devojcica mogla biti. Proslo je posla sata, pa sat.
Pamela je odgovorila na poziv, kojim joj je potvrđeno da Rejne nigde nema. A
onda je usledio jos jedan kad joj je receno da ce Rejmond ubrzo biti u operacionoj
sali.
- Nemamo vise vremena - rekla je Vilijamu dok su cekali lift. U tom trenutku je
neko s odeljenja radiologije javio da je video devojcicu u roze suknjici u prodavnici
igracaka.
Zazmurila je da ne bi zaplakala.
Vilijam je sigurno primetio koliko je sluđena. Dodir ruke ili rec ohrabrenja bili
bi dovoljni.
Lift se zaustavio, otvorila je oci, ali Vilijam joj nije prisao ni za korak. I ni rec
nije izgovorio.
Trudnica duge crvene kose izasla je iz lifta, za tren se zagledala u Vilijama, pa
se nasmesila, jer ga je prepoznala.
- Vilijam, zar ne? Upoznali smo se onog dana kad je bio pozar u skoli.
- Zar se nismo i mi upoznale? - ubacila se Pamela. - Vi ste bolnicarka, koja se
mnogo zalagala u kampanji za spasavanje bolnice, zar ne?
Zena je klimnula glavom.
- Megan - predstavila se. - Nedavno sam se udala - osmeh joj je izbledeo. - Sta
se ovde desava? Sve je puno policije i novinara, na prijemnom je haos...
Pamela je pogledala Vilijama.
- Prodavnica igracaka mozda nije pravo mesto da je trazimo. Ako je tamo takva
guzva, neko bi primetio devojcicu u roze suknjici.
- Roze suknjica? - ponovila je Megan. - Pricate o Rejni?
Vilijam je zadrzao lift.
- Poznajete je?
- Cesto smo je dovozili ovamo, a ona je jedino dete koje spava u suknjici kad joj

~ 45 ~
 Knjige.club

to dopuste.
- Nestala je - objasnio je Vilijam.
- A mora na operaciju - dodala je Pamela. - Pronasli smo donora srca za nju,
savrseno odgovara.
- O, Boze - Megan je bila u soku.
- Moramo pozuriti, a vi obratite paznju.
Megan je klimnula glavom propustivsi ih u lift.
- Nesto mi je palo na pamet... Da li ste je trazili u tornju?
- Nisam znala da se tamo moze uci - odgovorila je Pamela.
- Zapravo se ne sme - rekla je Megan. - Ali postoje jedna vrata iza ormara, koja
vode na stepenice. Pricala sam Rejni o tim vratima i o stepenicama...
Vilijam i Pamela su se pogledali. Videla je nadu u njegovim ocima, jer je ovo
mozda bio znak koji su cekali. Na tom mestu niko je nije trazio, jer niko nije znao da
je pristupacno.
- Nemoj se previse nadati - rekao je. - Bilo bi cudo da je ona otisla tamo i da je
niko nije video.
Kao sto je Megan rekla, na prijemnom odeljenju bila je guzva. Jedna novinarka
direktno se ukljucila u program.
- Saznali smo da je nestalo jedno dete. To je devojcica, kojoj treba da bude
presađeno novo srce, a nestala je malo pre pocetka operacije.
Bar nisu rekli njeno ime, pomislio je Vilijam podigavsi ruku da zakloni lice, jer
mu nije bio potreban takav publicitet. Telom je pokusao da zastiti Pamelu od
mnostva.
Stigli su do ormara iza kojeg su bila vrata. Mozda zaista niko nije primetio
devojcicu. Proverio je gleda li ih neko.
Iza vrata su bile kruzne stepenice. Popeli su se i na vrhu je bilo toliko tiho, kao
da su miljama udaljeni od bolnice, kao da su u napustenoj biblioteci, punoj papira.
Prasina je zastrla pod, na kojem su se videli otisci malih stopala.
- Boze, Vilijame! Pogledaj...
Bila je tu. Pogledao je iza visoke gomile kutija. Rejna je spavala sklupcana u
uglu.
Oboma im je laknulo. Ali da li ona spava ili je bila bez svesti? Mozda jos gore...
Sta ako je VAD zbog velikog napora, na primer, zbog penjanja strmim stepenicama,
zakazao?
Vilijamu se cinilo da mu je srce za trenutak stalo, a onda je osetio bol kad je
ponovo proradilo. Kleknuo je sklonivsi devojcici kosu s lica dok joj je opipavao puls.
Snazan puls...
Rejna je otvorila oci, pa se osmehnula Vilijamu i Pameli.
- I vi ste se popeli gore da vidite gde zivi princeza?
- Naravno - tesko je govorio, jer mu se grlo stegnulo. - Ali sad je vreme da
pođemo, malena.
- U redu - podigla je ruke. - Umorna sam, mozete li da me ponesete?
- Naravno - rekao je Vilijam.
- I bas sam gladna.
- Znaci, nista nisi jela? Ni pila? - pogledao je Pamelu kad je Rejna tuzno
odmahnula glavom. Bar nesto o cemu ne moraju brinuti pre operacije.
Cim ju je podigao u narucje, opet je zaspala.

~ 46 ~
 Knjige.club

Suze su potekle niz Pamelino lice, a on je zatreptao.

- Znaci, nije ti svejedno - prosaputala je. - Nikad ti nije bilo svejedno. Pokusavas
da se odmaknes, a zapravo nisi takav, zar ne?
Video je vise od olaksanja u njenim tamnim ocima, video je nadu, kojoj nije
smeo dopustiti da raste. Ali kako da to pokvari?
- Naravno da mi nije svejedno - tiho je odgovorio. - Rejna je moja pacijentkinja.
- I dobro je. Hajde da je odnesemo u operacionu salu.
Vilijam se oprezno spustao uzanim i strmim stepenicama.
Zamalo da pođe po zlu, pomislio je silazeci. A ja bih bio odgovoran. Bila bi to
moja greska...
- Sta je bilo? - Pamela je hodala ispred njega i vec se uhvatila za kvaku, ali je
zastala. Boze! Zar je to naglas izgovorio?
Odmahnula je glavom, kao da ne moze poverovati u to sta je upravo cula.
Otvorila je vrata i Rejna se probudila kad su se zaculi iznenađeni uzvici okupljenih
ljudi. Devojcica se obradovala majci, koja im je pritrcala.
- Molim vas, mesta - Vilijam se probijao kroz mnostvo. - Nemamo vremena...
Docekala ih je medicinska sestra i pocela je da priprema devojcicu za operaciju.
Vilijam i Pamela pregledali su je i ostali uz nju dok se nisu uverili da je sve u redu, a
onda je anesteziolog uspavao devojcicu.
Pamela je kaziprst dodirnula usnama, pa ga je spustila na Rejnin obraz.
- Videcemo se uskoro, malena - prosaputala je. - Lepo sanjaj.
Voleo je taj njen gest i srce mu se slomilo kad je shvatio koliko zapravo voli
Pamelu... Bio je spreman da zrtvuje svoja osecanja da bi je zastitio.
Danasnja kriza mogla se i drugacije zavrsiti. Iako je to bilo iracionalno, osecao
se krivim.
Nije smeo rizikovati da opet razocara Pamelu i morace to nekako da joj kaze,
ali ne jos. Ne sada kad treba da obavi tesku operaciju.
Primetio je da ga je pogledala preko ramena i postalo mu je jasno da među
njima opet vlada napetost, a s takvim osecanjem nije je mogao pustiti da ode.
- Hoces li s nama?
- Naravno - pratio ju je do prostorije za presvlacenje i u vise navrata primetio
je da ga je cudno gledala, a onda mu se obratila:
- Ne mogu ovo ostaviti nedorecenim - rekla je. - Cula sam sta si malopre
prosaputao i ne mogu u operacionu salu pre nego sto ti ovo kazem.
- Sta?
Znacajno ga je pogledala oblaceci odecu za operaciju.
- Nisi ti kriv sto je Rejna nestala. Ne smes kriviti sebe za ono sto ne mozes
kontrolisati.
To je to, sansa da kaze ono sto mora. Mozda ce ga razumeti.
- A sta je s onim na sta sam mogao uticati? Na primer, mogao sam biti uz tebe
kad sam ti bio neophodan.
Malo je oklevala.
- Za dobar brak potrebno je dvoje - odgovorila je. - Kao i u slucaju da brak ne
uspe. Nisam razumela koliko ti je bilo tesko, mozda sam bila previse zaokupljena
sobom, ali verujem da sad razumem. Kad sam prvi put morala da popricam s
Rejmondovim roditeljima... - uzdahnula je - ...to je bilo... zaista tesko.
Vilijam je gledao u Pameline ruke razmisljajuci o Rejni, koju je malopre drzao u
narucju. Jos je osecao posledice straha u slucaju da su zakasnili. To ga je podsetilo

~ 47 ~
 Knjige.club

na drugi sok kojeg nije zeleo da se seca...

Dosao je na urgentno odeljenje ugledavsi Vernu koju su upravo dovezli posle
strasne saobracajne nesrece. Jedva je disala.
Tada je, bez sumnje, zakasnio. Pamela je shvatila da su njene reci probudile
secanja u Vilijamu, koja su ga opterecivala.
Morala je da pođe, da se pripremi za transplantaciju. Zapravo, rec je bila o dve
operacije, jer je prvo trebalo da uzme Rejmondovo srce da bi sacuvala krvne
sudove u sto boljem stanju.
Iako je htela da iskljuci osecanja koncentrisuci se na zadatak, nije mogla da
ostavi Vilijama. Ne, jer ju je mucio osecaj da ga gubi. Cinilo joj se da ce se sve sto su
ponovo sastavili urusiti, ukljucujuci i izglede za zajednicku buducnost.
Dok je u narucju drzao devojcicu, videla je muskarca koga je oduvek volela. On
bi joj mogao uzvratiti ljubav kad bi uspeo da prevaziđe osecanje krivice, ali nada u
to polako je nestajala, a ono sto ce joj sad reci, mozda je poslednja sansa da to
spreci.
Ipak, njegove su reci potvrdile njen strah.
- Jos uvek imam osecaj da sam Vernu ostavio na cedilu - promrmljao je. - Bio
sam njen tata, trebalo je da je zastitim.
- Bio si najbolji tata - Pamelin glas bio je tih, ali odlucan. - Nisi ti bio kriv. U
zivotu nema garancija, Vilijame, mozemo samo da ucinimo sve sto je u nasoj moci.
Mozemo slaviti svoje pobede i pomoci jedno drugom kad se ne odvija onako kako
smo se nadali.
- Ali ja ti nisam pomogao. Ne mogu rizikovati da se opet isto desi.
- Znaci, odustaces? Pobeci ces i sakriti se? - bol je njenom glasu dao grub ton.
- Mozda je to jedini nacin da te zastitim, da budem siguran da te nikada vise
necu povrediti.
- Tako sto ces se drzati podalje od mene? Zaista mislis da me to nece povrediti?
Nije bilo ni vreme ni mesto da raspravljaju o tome. Kasnije ce se suociti s mislju
da ponovo moze izgubiti Vilijama, ali sad o tome ne moze razmisljati. Videla je kroz
odskrinuta vrata da su dogurali Rejmonda.
Naredni sati bice teski. Morace da upotrebi sve svoje umece i da drzi emocije
pod kontrolom.
Jednog malog pacijenta zauvek ce izgubiti, ali ce drugom pokloniti novi zivot. A
to ne moze sama. Treba joj podrska i to od nekoga ko pokusava da pobegne od nje.
Pritom je on mislio da je tako stiti, a ta zabluda ne moze biti veca.
- Hoces li mi uciniti uslugu, Vilijame?
- Naravno, reci.
- Budi na galeriji... ne tokom ovog dela - nikad od njega ne bi trazila da prolazi
kroz poslednje trenutke zivota nekog deteta - vec tokom Rejnine operacije.
Bio je prisutan kad je poslednji put operisala i osecala se tako sigurnom, jer je
znala da je on podrzava i da veruje u nju.
Bio joj je potreban, jer je ovo verovatno poslednja Rejnina operacija.
Videla je mnogo bola u njegovim ocima, ali bilo je u njima jos neceg. Videla je
koliko je on voli...
- Dobro, to mogu. Bicu prisutan.

~ 48 ~
 Knjige.club

7. poglavlje

Nije pobegao, ali se udaljio. Cvrsto je odlucio da odrzi obecanje i da bude na

galeriji tokom Rejnine operacije, ali nije mogao da ostane ovde jer je znao sta se
odvija u drugoj sali. Trebalo mu je mesto da se pribere i da ubedi sebe da je dobro
odlucio.
Izraz u Pamelinim ocima kad ga je upitala da li zaista veruje u to da je nece
povrediti ako nestane iz njenog zivota...
A bio je uveren u to da je doneo ispravnu odluku. Zasto mu se sad to cini
pogresnim?
Mozda je najbolje da ode na krov, gde helikopteri cekaju da prenesu donirane
organe na mesta gde ce biti presađeni.
Prolazio je pored cekaonica, gde se okupila rodbina onih koji treba da budu
operisani. I u tom trenutku ugledao je Rejmondove roditelje.
Sedeli su jedno kraj drugog, nisu se drzali za ruke niti su razgovarali. Nisu se
cak ni gledali. Vilijama je silno pogodila distanca među njima.
Znao je da su se osecali izgubljeno i da su morali pronaci sopstveni put da
prevaziđu ovu tesku krizu, ali...
Da je mogao da se vrati u proslost, birao bi drugaciji put.
Mozda je taj par posle oprostaja od sina zeleo privatnost, ali nesto ga je
nateralo da uđe u prostoriju.
Hteo je da sazna moze li uciniti nesto, pa makar im ponudio samo mrvu
podrske.
Kao da ih njegova prisutnost nije doticala. Mozda im je trebalo nesto da ih
usmeri na novi cilj u zajednickom zivotu? Privukao je stolicu, seo je i nagnuo se
prema njima.
- Ovo je najtezi deo - rekao je. - Prvi koraci u novom zivotu koji se zauvek
promenio.
- Ne - glas decakovog oca bio je grub. - Najtezi je deo znati da sam svog sina
ostavio na cedilu.
Iskusenje je bilo veliko da prekrsi nepisano pravilo i da otkrije nesto licno, ali
obuzdao se. Sad nije rec o njemu.
A na neki nacin ipak jeste. Cuo je sebe kako to izgovara, odjekivale su u toj
prostoriji reci, koje je proteklih pet godina slusao u svojoj glavi, kao da su bile
uklesane u svaki kamen i zid kojim je ogradio svoje srce.
Gde su sad ti zidovi?
Osecao je bol mladih roditelja kao da je njegov. Zato sto jeste njegov?
Ali kad je cuo ove destruktivne reci iz usta coveka, koji je bio u istoj situaciji
kao on pre pet godina, shvatio je da one nisu u redu.
- Niste pogresili, nijedno od vas.
Mozda je ubedljivost njegovog tona navela Lorenu da podigne glavu i pogleda
ga, bas kao i njen muz. Cekala je da on nastavi, da kaze nesto sto ce je bar malo
utesiti.
- Voleli ste Rejmonda - nastavio je Vilijam. - Znam koliko ste ga voleli, jer inace
ne biste prolazili kroz ovo. Drugoj deci darujete ovaj poklon, jer ste shvatili koliko
ih njihovi roditelji vole.

~ 49 ~
 Knjige.club

I Lorena i Kristijan obrisali su suze, pa su se okrenuli jedno drugom uhvativsi

se za ruke.
- Vi to shvatate, jer ste isto tako voleli svog sina - nastavio je Vilijam. - I to je on
najvaznije. Bio je voljen. To se nikad nece promeniti, jer ta vrsta ljubavi nikad ne
umire.
Ali moze biti ugrozena, zar ne? Zagorcana samooptuzivanjem, bekstvom i
skrivanjem. Moze se izgubiti iako je jos uvek tu.
- Pomozite jedno drugom - glas mu se slomio i za trenutak je morao da ucuti da
bi se pribrao. - Dolazi tezak period, ali izdrzacete ukoliko se budete međusobno
podrzavali.
Sad je bio trenutak da ih ostavi nasamo. Ustao je, ali hteo je jos nesto da im
kaze.
- Treba da znate da ste bili najbolji roditelji i da je Rejmond znao koliko je
voljen. I... - osecao je knedlu u grlu - ... budite ponosni na to sto ste ucinili. Verujte
mi, jednoga dana znacete da je ovo bila ispravna odluka.
Kad je napustio prostoriju, znao je da i on mora doneti odluku, a ona ce biti
ispravna.
To je bilo poslednje sto je Pamela ocekivala.
Iz neobjasnjivih razloga pogledala je na galeriju, gde obicno niko nije stajao
prateci tok ovakve operacije. Svima je bilo tesko, a neki su clanovi operacionog tima
cak i plakali.
Ipak je podigla glavu i... na galeriji je ugledala Vilijama.
Njegovo drzanje iza staklenog zida reklo joj je da je tuzan, bas kao i svi
prisutni. Mozda je i plakao, jer se borio s uspomenama koje ni kada niko ne bi
pozeleo bilo kom roditelju.
Ali bio je tu.
Zbog nje?
Zbog sebe?
Ne. Kad je Pamela zapocela operaciju, znala je da je Vilijam dosao iz sasvim
drugog razloga. Bio je tu zbog njih dvoje.
Nije videla da li on jos stoji na galeriji kad je izasla iz operacione sale, jer su joj
suze zamaglile vid i presahle su tek kad je bila spremna za Rejninu operaciju.
Usla je u drugu operacionu salu i ponovo je pogledala na galeriju. Ovde je
vladala sasvim drugacija atmosfera, puna nade...
Ispunila je i Pamelu, usne su joj se razvukle u osmeh. Vilijam se nije smesio, ali
je spustio kaziprst na usne, pa je dodirnuo staklo koje ih je razdvajalo.
Pamela je osetila poljubac, kao da ju je usnama dotaknuo. Pokazao joj je koliko
mu znaci i da nije sama...
Cim je sklonila pogled, usredsredila se na rad, jer je to najteza operacija u
njenoj specijalistickoj oblasti. Otkloniti organ vazan po zivot i imati pred sobom
otvoren grudni kos iz kojeg treba uzeti malo srce i ubaciti drugo unutra...
Najbolje u svemu bilo je to kad sve krvne sudove povez e s njim, posle laganog
elektrosoka ono ce poceti da udara i da opsrkbljuje telo krvlju.
Od trenutka kad su otvorili Rejnin grudni kos do zasivanja rane proslo je pet
sati. Pamela se odmaknula od operacionog stola, jos uvek nesvesna bolova u leđima
i nogama. Posmatrala je monitor. Zelena krivulja pokazivala je ujednacen ritam.
Pritisak, kiseonik i ostale vrednosti bile su u granicama normale.
Opet su mnogima potekle suze, ali ovog puta radosnice. Ova mala devojcica
dobila je sansu za buducnost. Pamela se tome radovala. Podigla je pogled izenadivsi

~ 50 ~
 Knjige.club

se sto Vilijam nije tamo, ali ipak je na izlazu s osmehom skidala rukavice, masku i
odecu.
Znala je da je on ceka iza vrata. Dopratio ju je do Rejninih roditelja.
- Imamo dobre vesti - najavila je. - Sve je proteklo kako smo se nadali. Rejna
ima novo srce.
Rejninim roditeljima trebalo je vreme da se pomire s olaksanjem i da dopuste
sebi nadu. Opet je usledilo bezbroj pitanja.
- Gde je ona sad?
- Ubrzo cete je videti.
- Kuda su je odvezli?
- Na intenzivno odeljenje kardiologije, kao i proslog puta. Spavace nekoliko
dana da bismo bili sigurni da novo srce besprekorno funkcio- nise. Mozda ce tamo
ostati sedam do deset dana.
- A onda...?
- Onda cemo je vratiti na odeljenje gde ce je preuzeti dr Braun. A on misli da ce
je za dve-tri nedelje otpustiti kuci.
Nesto kasnije Vilijam i Pamela prepustili su malu pacijentkinju timu na
odeljenju intenzivne nege na kardiologiji. Ni ona ni on nisu se secali kada su
poslednji put nesto pojeli, ali nisu hteli da odu u bolnicku kafeteriju.
- Hajdemo na svez vazduh - predlozio je Vilijam.
Odmahnula je glavom.
- Ne mogu napustiti bolnicu, moram ostati u blizini. Osim toga, znas da nas
novinari vrebaju na prijemnom. Jedan intervju bio mi je sasvim dovoljan.
- Iznenađen sam sto su Rejnini roditelji pristali na to.
- Mislim da su hteli da se zahvale svima koji su pomogli u potrazi za Rejnom, a
pre svega zeleli su da saopste porodici donora koliko im njihov gest znaci. Dobro su
to uradili, zar ne? Cak je i reporterka plakala.
- Znam pravo mesto - rekao je Vilijam. - Hajde sa mnom...
Uhvatio ju je za ruku i poveo uza stepenice. Popeli su se na krov dec je bolnice,
bas na vreme da posmatraju raskosni zalazak sunca koje je okolne prozore i
dimnjake okupao zlatnom bojom.
- Kakav dan...
- Da - nakratko je zazmurila. - Nikada pre nisam izgubila pacijenta pred
operaciju. Toliko sam se plasila da Rejna nece dobiti novo srce.
- Ali dobila ga je zahvaljujuci tebi. Ne mogu ti reci koliko sam ponosan na to sto
radis. Bilo je fantasticno i hrabro... Mislim da sad razumem zasto to radis.
- Ti si bio hrabar - blago je odgovorila - jer si pratio Rejmondovu operaciju.
Znam da ti je to bilo uzasno tesko.
- Prethodno sam bio s njegovim roditeljima i popricao sam s njima.
Razrogacila je oci od iznenađenja.
- Sta si im rekao?
- Da moraju verovati u to da su bili najbolji roditelji. Da su zbog ljubavi prema
sinu mogli da poklone zivot drugoj deci. Da moraju biti jedno uz drugo i... da nisu
sina ostavili na cedilu.
- O, Vilijame... - zagrlila ga je naslonivsi celo na njegova prsa.
- Sad znam - nastavio je - da smo i mi bili najbolji roditelji i da mozemo biti
ponosni na ono sto smo ucinili - poljubio ju je u potiljak. - Necu vise bezati niti cu
se kriti. Nikad se s prosloscu ovako ne bih suocio da nije bilo Rejninog slucaja, ali

~ 51 ~
 Knjige.club

to je najbolje sto mi se moglo desiti. Vise se ne osecam zarobljenim.

Pamela je podigla glavu pogledavsi ga u oci. Htela je nesto da kaze, ali nije
mogla.
- Voleli smo Vernu - saputao je. - I voleli smo se. Tako snazna ljubav nikad ne
umire, zar ne?
- Ne, nikada - glas joj je podrhtavao. - Uvek cemo voleti Vernu, secacemo je se i
nedostajace nam.
Vilijam nije skrenuo pogled.
- Uvek ce nam nedostajati, tu nista ne mozemo promeniti. Ali i ti si mi
nedostajala. Ne mogu podneti pomisao na to da mi opet nedostajes. Volim te.
Potrebna si mi, kao vazduh koji udisem.
- I ja tebe volim, vise nego ikada pre. Jos uvek si muskarac u koga sam se
zaljubila, ali sad u tebi vidim toliko toga vrednog ljubavi. Prosli smo svasta, zar ne?
- Stariji smo i mudriji - osmehnuo se, pa je nagnuo glavu dotaknuvsi usnama
njene. - A ti si i dalje devojka u koju sam se zaljubio. Samo si... lepsa, iznutra i spolja.
Opet ju je poljubio, ovoga puta strasno. Bilo je to obecanje za ono sto ce
uslediti.
- Mislim da sam danas naucio nesto vazno - prosaputao je kad su se razdvojili.
- Znam. Naucio si da se ne skrivas.
- I jos nesto.
- Sta to?
- Ako covek prvi put nesto ne uradi savrseno, to ne znaci da je zakazao. To
znaci da iz toga treba nesto da nauci da bi sledeci put bolje uradio.
Pameline oci pokrila je tamna senka.
- Ali znas da nismo pogresili s Vernom. Nismo...
- Ja sam zakazao u nasem braku, o tome pricam.
- Oboje smo - opet su joj se oci zasijale. - Mislis li da bi bolje bilo ako dobijemo
jos jednu sansu?
- Ne ako... - ucutao je i ponovo ju je poljubio - vec kada. Kad budes rekla da.
Hoces li? Hoces li se opet udati za mene?
- Da - prosaputala je. - Da, da, da!
Mozda bi to jos koji put ponovila, ali Vilijam je dovoljno cuo i ucutkao ju je
poljupcima.

~ 52 ~
 Knjige.club

Epilog

Bila je to noc koju nikada nece zaboraviti.

- O, Boze! - Pamela je kroz vrata gledala scenu, a Vilijam joj se smesio.
- Nije bas kao u pabu, zar ne?
- Salis se? Ovo je ”Ric”!
Raskosna sala poznatog hotela izgledala je kao iz bajke. Niko nije ocekivao
takav gala događaj povodom ocuvanja decje bolnice, ali ljudi, ciji su zivoti tokom
decenija spaseni u toj bolnici, pokazali su zahvalnost visokim donacijama.
Oni koji su ucestvovali u kampanji pozvani su na proslavu. Svi su bili u
vecernjim toaletama.
Pamela je obukla klasicnu crnu haljinu, mozda zato sto nije zelela da bude
upadljiva. Odmerila je sebe u ogledalu pogledavsi domali prst leve sake. Taj jedva
primetni pokret izazvao je osmeh na Vilijamovom licu.
- Sta mislis, koliko ce potrajati dok neko ne primeti?
- Hajde da otkrijemo.
Prvi put nosila je prsten, koji joj je mnogo znacio, jer je obecavao novi pocetak.
- Sampanjac - narucio je Vilijam. - Veceras slavimo.
- Za mene mineralnu vodu - rekla je Pamela. - Vozim i moram ostati trezna.
- Imam i ja jednu takvu - culi su glas iza sebe, bio je to decji hirurg Dilan
Meknil.
Pamela se osmehnula njemu i njegovoj zeni.
- Nisam bila sigurna da li cete veceras doci, Megan.
- Ovo je ludo, zar ne? Beba nikako da dođe na svet - Megan je primetila nesto
dok je Pamela uzimala casu vode. - Vidim li na vasem prstu ono sto mislim da jeste?
- Da, Vilijam i ja smo se verili. Ponovo...
- Znao sam - Andreas im se pridruzio. - Stekao sam osecaj da se nesto desava
kad ste one veceri kasno dosli u pab. I ti si to pomislio, Majkl, zar ne?
- Bilo je ocigledno. Samo je bilo pitanje vremena.
- Cestitam od srca, to su divne vesti - rekla je Makjlova verenica diveci se
prstenu. - Hocete li organizovati veliku svadbu ili cete se vencati pred maticarem,
kao sto Majkl i ja nameravamo?
- Nismo jos nista planirali - priznala je Pamela. - Ali nama je ovo drugi put, pa
nema potrebe...
- Ni mi nista nismo mogli da isplaniramo - rekla je Megan. - Moci cemo to tek
kad princeza odluci da dođe na svet - pogledala je svoj stomak. - Cujes li? Tata je
nestrpljiv, a ja moram da se uvucem u haljinu koja nece biti velika kao sator, zato je
vreme da se pokrenes.
Vilijam se nasmejao.
- Pazite sta zelite - upozorio ih je. - Osim ako necete da propustite ovo vece?
- Mislim da ce ples pomoci - prokomentarisala je Megan - ali pocece tek posle
govorancija.
- Srecno - osmehnula se Pamela. - Kod mene nije upalilo mada sam na termin
Verninog rođenja plesala salsu.
Odjednom su svi ucutali gledajuci se ispod oka.

~ 53 ~
 Knjige.club

- U redu je - rekla je. - Svi znate nasu pricu, a mi znamo da ste pazili da je ne
spominjete, ali sve se promenilo.
Osetila je Vilijamov dodir.
- Nase prvo dete uvek ce biti u nasim srcima i stalno cemo je se secati. I
pricacemo o njoj.
- Prvo dete? - Majklova zena spustila je ton. - A vi pijete vodu... kao ja?
Rut je precula to pitanje.
- Pogledajte! Tamo je TV ekipa. Nisam znala da prenose ovu svecanost.
- Mozda je dosao seik, on je najveca zvezda veceras, jer bez njegove donacije
kampanja bi mozda bila tek obican protest.
- Ne mogu da verujem. Boze... Jesu li ono Rejnini roditelji?
Pamela je klimnula glavom.
- Snima se dokumentarac o Rejninom zivotu i pocinje danom operacije kad je
nestala. TV ekipa bila je slucajno prisutna, pa su kamere sve zabelezile. A svi zele
da saznaju kako se sve zavrsilo.
- Zasto stalno pisu o njoj? Porodici je verovatno dosta svega. I operacija je
nedavno obavljena.
- Mislim da Dzudit i Patrik ovako zele da se oduze - objasnio je Vilijam. - Zele da
ucine sve da bi se podigla svest o nedostatku organa donora.
- Rejna je dobro - dodala je Pamela. - Mislim da su srecni sto mogu to da kazu.
Vec je posla u skolu na nekoliko casova, a uskoro ce i na balet...
- Hajdemo za sto, pocinje program.
U vrhu sale bio je dug sto, za kojim su sedeli direktor, clanovi komiteta i
predstavnici vlade. Seik im se pridruzio, zajedno s Dzudit i Patrikom.
Vilijam i Pamela sedeli su za stolom s Majkom i njegovom verenicom Rut.
Predstavnik parlamenta, koji se posebno angazovao oko bolnice, prvi je odrzao
kratak govor uz zdravicu.
- Da li je prosidba bila romanticna? - upitala je Rut Pamelu.
- Naravno - umesao se Vilijam. - Uz zalazak sunca, s pogledom na polovinu
Londona.
Pamela se nasmejala.
- Bili smo da krovu bolnice i bilo je bas romanticno.
Zaljubljeno su se pogledali znajuci da je sada zaista - zauvek!

KRAJ

~ 54 ~