Интелигентни транспортни системи за ТДС 4.

разред
Област: Саобраћај и информационо комуникационе технологије
Час број 9: Појам глобалног система мобилне комуникације (GSM)

ПОЈАМ ГЛОБАЛНОГ СИСТЕМА МОБИЛНЕ

КОМУНИКАЦИЈЕ (GSM)

GSM (енгл. Global System for Mobile Telecomunications — глобални систем за

мобилну комуникацију; a првобитно Groupe Spécial Mobile) представља
тренутно важећи међународни стандард за мреже мобилне телефоније.

Поред преноса гласа и података, овај стандард омогућава и услуге као што су
SMS или национални и међународни Роминг.

GSM се сматра другом генерацијом (2G) мобилне телефоније. GSM стандард је

развијен као замена за прву генерацију (1G) аналогних мобилних мрежа, и
првобитно је описао дигиталну мрежу са комутацијом кола за пренос гласа.

Овај стандард је током времена унапређен да би могао да подржи и комутацију

пакета, па је GSM унапређен у GPRS (2,5G) и EDGE. GPRS и EDGE су били
задужени само за пренос података.
ИСТОРИЈАТ ГЛОБАЛНОГ СИСТЕМА МОБИЛНЕ
КОМУНИКАЦИЈЕ

Мобилне комуникације спадају у бежичне комуникације.

Ера бежичних комуникација почиње 1860. године у Енглеској, постулатима

електромагнетних таласа.

Експериментална потврда постојања електромагнетних таласа се везује за

Херца, 1880. године, у Немачкој. Маркони је 1896. објавио први патент из
сфере бежичних комуникација (бежична телеграфија).

1905. остварен је Први пренос говора и музике бежичним линком.

1912. потапање Титаника указало је на потребу за бежичним комуникацијама у
пловидби; наредних година је установљена поморска радио телефонија.

Први јавни систем мобилне телефоније представљен је 1946. године у САД, а

почео је са радом следеће године.

Архитектура првих система мобилне телефоније из четрдесетрих година била је

таква да су покривали релативно широке области, уз коришћење једне базне
станице која је обично била смештена на врху неке високе зграде.
Централни радио предајник у базној станици емитовао је сигнал великом
снагом обезбеђујући везу са мобилним корисницима на удаљености и до 100 км
од базне станице.

У почетку, код мобилних телефонских система коришћено је ручно

успостављање везе.

Први аутоматски систем почео је са радом 1956. године.

Први системи захтевали су ширину опсега од око 120 kHz за пренос једног
говорног канала.

Са развојем FM технологије радио канали постајали су све ужи. Почетком

шездесетих година развијени су системи који су захтевали опсег учестаности
ширине 10 до 30 kHz по каналу. Тиме се повећао број канала, међутим и поред
тога капацитети система су били недовољни да задовоље захтеве све већег
броја корисника.
Загушења у систему су била честа са вероватноћом блокаде од преко 20%, а чак
и знато већа у времену главног саобраћајног часа. Системи су због тога доста
често били практично неупотребљиви.

Наведени проблеми наметнули су потребу за реструктуирањем система

мобилне телефоније. 1971. године БТЛ представља нову архитектуру за
мобилне комуникације данас познатију као целуларни системи. 1977. године
америчка Федерална комисија за комуникације одобрава АМПС (напредни
сервис мобилне телефоније), а исто тело 1981. године одобрава коришћење
фреквенцијског опсега ширине 40 MHz унутар опсега 800-900 MHz за
целуларне системе.

Паралелно, и у другим деловима света почели су да се развијају системи

мобилне телефоније.

1969. године Скандинавске земље (Шведска, Финска, Норвешка и Данска)

формирале су радну групу чији је задатак био да се постави заједнички
целуларни систем за ове земље.
Оператери и произвођачи опреме у овим земљама развијали су заједнички
стандард. 1981. је захваљујући томе уведен тзв. НМТ (Нордиц Мобил
Телепхоне). У почетку је радио у фреквенцијском опсегу од 450 MHz, а касније
у опсегу од 900 MHz. Међутим, први систем није стартовао у Скандинавским
земљама, већ у Саудијској Арабији лета 1981., док је у Шведској и Норвешкој
уведен у јесен 1981., а у Финској и Данској 1982. године.

У Великој Британији је 1985. уведен Тотал Аццесс Цоммуницатион Сyстем

(ТАЦС) стандард који се примењује у фреквенцијским осезима од 800 и 900
МХз.
Међутим, Јапан је заправо прва земља која је увела целуларне системе, и то
1979.

Број мобилних корисника у Јапану је у почетку био јако мали услед монопола
који је држао Ниппон Телеграпх анд Телепхоне (НТТ) што је резултовало
високим ценама и јаком контролом тржишта. Коришћена је варијанта АМПС
развијена од стране Ниппон Елецтрониц Цорпоратион (НЕЦ), при чему је
систем радио на 800 МХз. Након увођења конкуренције, касних осамдесетих
појавио се ЈТАЦС - Јапанска верзија ТАЦС аналогног стандарда.

Крајем осамдесетих година појавили су још неки системи мобилне телефоније,

који су представљали модификације постојећег АМПС система (и у опсегу
1800-2000 МХз).
Системи прве генерације имали су доста недостатака као што су: скромне
карактеристике у погледу квалитета сигнала, мали капацитет, ограничена зона
покривања, некомпатибилност између појединих система у различитим
земљама итд.

Почетком деведесетих година постало је јасно да различите аналогне мреже не

могу више опстати под притиском све већих захтева корисника за већим
капацитетом, квалитетнијим сигналом и додатним услугама. Убрзани развој
довео је почетком деведесетих година до система мобилне телефоније друге
генерације. Ипак, аналогни системи се још увек користе, нарочито у Америци,
Кини, Источној Европи и Русији као и у неколико земаља у Африци. Од
аналогних система данас се највише користи АМПС.

Системи друге генерације су засновани на дигиталној технологији и у односу

на прву генерацију имају много боље карактеристике. Предности дигиталог
преноса огледају се у следећем: потребан је мањи однос сигнал/шум за исти
квалитет говорног сервиса, омогућен је већи капацитет система,
компатибилност са дигиталном фиксном мрежом итд.

Остварен је бољи квалитет звука, а такође је постало могуће увести широк

спектар сервиса интегрисаних са говорним сервисом као нпр. трансфер
података малим брзинама и слично. Велики значај код система друге генерације
има стандардизација. Тако, на пример, у Европи је развијен јединствен ГСМ
систем који је заменио велики број различитих, међусобно некомпатибилних
целуларних система претходне генерације.
Данас је у току прелаз ка трећој генерацији система мобилних комуникација
(тзв. 3Г системи). На прелазу између друге и треће генерације мобилних
система користе се следећи системи: ХСЦСД, ГПРС и ЕДГЕ (многи ЕДГЕ
сврставају већ у трећој генерацију).

У наредним годинама сматра се да ће преовладати мобилни бежични пренос у

односу на фиксне мреже. Међутим, с обзиром на постојећу инфраструктуру и
чињеницу да је сегмент фиксне мреже још увек веома важан, посебно за велика
растојања, оно што ће неспорно карактерисати даљи развој комуникација је
конвергенција фиксних и мобилних телекомуникација.

ГСМ систем
Када се каже "ГСМ мрежа", мисли се на оригинални ГСМ познат као ГСМ900,
пошто је 900 МХз оригинални фреквенцијски опсег

Име ГСМ изворно потиче од од имена групе која је 1982. године основана
(Гроуп Специале Мобиле) од стране ЦЕПТ-а, у циљу дефинисања пан-
европског стандарда за бежични комуникациони протокол за мобилне
телефоне, који би омогућио корисницима да користе исту опрему у различитим
мрежама, које до тад нису биле међусобно компатибилне.

Дефинисање спецификација система трајало је до 1990., а 1992. у Финској

почео је са радом први ГСМ оператер. Европски ГСМ 1800 стандард дефинисан
је 1991., а Северно-амерички стандард ГСМ 1900 1995. године. Данас је ГСМ
систем прихваћен од стране све великог броја земаља на свим континентима,
тако да је променио пан-европски карактер. Последица тога је правац према
глобалном систему па је прихваћен термин Глобални системи за мобилне
комуникације (Глобал Сyстем фор Мобиле), а ГСМ је постао службено име
система.
Функционална архитектура ГСМ система ГСМ систем се састоји од три
подсистема:
• Радио подсистем (РСС),
• Мрежни и комутациони подсистем (НСС) и
• Операциони подсистем (ОСС).

Радио подсистем
Радио подсистем чине:
• Мобилна станица (МС) и
• Подсистем базне станице (БСС).

Мобилна станица (МС)

Мобилна станица може се односити на ручни сет, портабл терминал или
мобилни уређај тј. опрему претплатника којој се придружује јединствена
хардверска идентификација. МС садржи претплатничку СИМ картицу која има
јединствени идентификациони број.

Подсистем базне станице (БСС)

Подсистем базна станице чине:

• контролер базне станице (БСЦ) и
• базна примопредајна станица (БТС).

Базна примопредајна станица (БТС) се састоји од већег броја примопредајника

који омогућују везу са мобилним станицама. Савки од примопредајника
опслужује одређену територију (целу ћелију у служају омни-дирекционог
покривања или делове више ћелија у случају секторског покривања).

У великим урбаним срединама је потребан потенцијално велики број БТС

станица, које би осигуравале радио покривање подручја формирајући
географске ћелије.

Контролер базне станице (БСЦ) управља ресурсима више БТС станица.

Примарна функција БСЦ је успостављање и одржавање позива. Он такође врши
и функције доделе канала, контроле квалитета везе, контроле снаге,
сигнализације, контроле општег саобраћаја.

Мрежни подсистем
Мрежни подсистем је “срце” ГСМ система. НСС повезује мобилну межу са
јавном телефонском мрежом, извршава хандовер између различитих мрежа,
врши функције лоцирања мобилног корисника и подржава тарифирање и
роаминг између различитих оператера у различитим земљама. НСС систем се
састоји од:
• Мобилног комутационог центра,
• ХЛР регистра и
• ВЛР регистра.

Када се ради о ГСМ системима, у циљу повећања протока података развијена

су три стандарда на путу ка трећеој генерацији и то:
1) High Speed Circuit Switched Data (HSCSD),
2) General Packet Radio Service (GPRS) i
3) Enhanced Data rates for GSM Evolution (EDGE).

ХСЦСД
ХСЦСД (Хигх Спеед Цирцуит Сњитцхед Дата) је уведен 1999. године као
надоградња ГСМ стандарда. То је заправо спецификација (стандард) за
трансфер података преко ГСМ мреже. Основна одлика: пренос података се и
даље врши комутацијом канала, али је повећана брзина преноса података.

ХСЦСД има јако добре могућности рада у реалном времену па је погодан, на

пример за видео конференције. Он гарантује квалитет видео трансфера јер има
додељен цео комутациони канал, тако да је бољи за апликације осетљиве на
кашњење Овај систем се на једноставан начин дограђује на постојећу ГСМ
структуру, само софтверски. Међутим, у односу на ГПРС има бројне
недостатке па је тренутно много мање заступљен.

ГПРС
У стандардној ГСМ мрежи пренос података врши се преко цирцуит сњитцхед
дата (ЦСД) ГСМ сервиса. Ово значи да се конекција користи током целокупног
трајања сесије, чак и док се подаци не преносе. Насупрот томе, ГПРС - Генерал
Пацкет Радио Сервице, који је стартовао 2000. године, користи тзв. пацкет
сњитцхед дата (ПСД) технику преноса.
ГПРС је, како се често назива, "друга и по" генерација мобилне телефоније.

Експерти сматрају да увођење ГПРС-а представља много важнији корак него

прелаз са ГПРС-а на трећу генерацију мобилних система, јер представља нову,
пакетски оријентисану технологију која по први пут у потпуности омогућава
функционалност мобилног Интернета. Он замењује ЦСД и СМС сервисе.
Његове кључна карактеристике су:
• већа брзине преноса,
• непрекидна прикљученост на Интернет (алњаyс он),
• нове и квалитетније апликације, што практично значи да је могуће коришћење
свих опција које данашњи фиксни Интернет пружа (Е-маил, Web
претраживање, Интернет четовање, ФТП сервис итд.)

ЕДГЕ
ЕДГЕ је бржа верзија ГСМ-а велике брзине 3Г технологије која је изграђена
према ГСМ стандарду. ЕДГЕ мреже су дизајниране да испоручују
мултимедијалне апликације попут преноса телевизије, аудио и видео на
мобилне телефоне са брзинама до 384 Кб / с. Иако је ЕДГЕ три пута бржи као
ГСМ, његова брзина и даље је у поређењу са стандардним ДСЛ и брзим
приступом кабловима.
Ово је била лекција појам глобалног система мобилне комуникације (GSM),
остале лекције из ове области следе на следећим часовим. Можеш ли сада да
одговориш на следећа питања?
Питање из лекције:
1. Ко је и када први објавио патент за бежичну телефонију?
2. Шта чини радио подсистем?

Тачни одговори су:

1. Маркони је 1896. објавио први патент из сфере бежичних комуникација
(бежична телеграфија).
2. Радио подсистем чине: Мобилна станица и подсистем базне станице

Ученици би после обраде лекције могли да истраже и у кратком есеју прикажу

по један пример примене GSM-а у саобраћају.