Zbornik - Prostori Pamćenja

çáîðíèê ðàäîâà
collection of papers
TOM 1
ПРОСТОРИ ПАМЋЕЊА
Зборник радова са научног скупа
Том 1
Архитектура
⩫
SPACES OF MEMORY
Proceedings of the Conference
Том 1
Architecture
Београд
2013
Издавач
Одељење за историју уметности
Филозофског факултета Универзитета у Београду
За издавача
проф. др Милош Арсенијевић,
декан Филозофског факултета у Београду
Уредници
др Александар Кадијевић, редовни професор
др Милан Попадић
Рецензент
проф. др Симона Чупић
Ликовно-техничко уређење
ЦМиХ
[НАПОМЕНА: Ово је радна верзија издања. Штампано издање биће објављено

финансијским средствима Министарства просвете, науке и технолошког развоја
Републике Србије у другој половини 2013. године.]
Садржај / Table of Contents
РЕЧ УРЕДНИКА | vii
Олга Шпехар
МЕМОРИЈАЛНЕ ПАЛАТЕ У РИМСКОМ ЦАРСТВУ У ДОБА ТЕТРАРХИЈЕ (293-
324): АРХИТЕКТУРА ВЛАДАРСКОГ КУЛТА | 1
Jasmina S. Ćirić
DÉCRYPTAGE DU MUR : L’ARBRE DE VIE DANS L’ARCHITECTURE BYZANTINE
TARDIVE | 17
Branislav Cvetković
“MEMORIAL” ARCHITECTURE IN LATE MEDIEVAL SERBIA: AN ISSUE OF
METHODOLOGY AND SOURCES | 31
Иван Стевовић
ИСТОРИОГРАФИЈА КАО ПРОСТОР ПАМЋЕЊА: ТРЕНУТАК И НЕДОКУЧИВА
БУДУЋНОСТ | 42
Saša Brajović
THE CULT OF THE VIRGIN AS THE FOCUS OF SACRAL TOPOGRAPHY OF THE
CITY OF PERAST AND THE BAY OF KOTOR | 53
Vera Dubrovina
PYRAMID AND OBELISK IN THE ARCHITECTURAL SYMBOLIC EARLY XX
CENTURY RUSSIA | 63
Бранко Чоловић
КАПЕЛЕ И НАДГРОБНИЦИ КАО ВИД САМОИДЕНТИФИКАЦИЈЕ СРБА У
ДАЛМАЦИЈИ | 72
Љубодраг П. Ристић
АРХИТЕКТОНСКО НАСЛЕЂЕ У СРБИЈИ XIX ВЕКА (БРИТАНСКИ ПУТОПИСИ
О OБЈЕКТИМА СПОМЕНИЧКОГ ЗНАЧАЈА) | 91
Игор Борозан
МЕМОРИЈАЛНИ ПЕЈЗАЖ: МИШАРСКО ПОЉЕ 1806-1906. ГОДИНЕ | 111
Милош Станковић
СПОМЕН ХРАМ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ У НИКШИЋУ | 125
Драгана Ружић
Димитрије Љ. Маринковић
ПЕТАР ПАЛАВИЧИНИ: СПОМЕНИК КРАЉУ ПЕТРУ ПРВОМ - МОГУЋНОСТИ
РЕКОНСТРУКЦИЈЕ | 138
Haris Dajč
SAVA SLOPE: ITS URBAN AND HISTORICAL DEVELOPMENT 1867-1914 | 147
Душица Живановић
СПОМЕН ЧЕСМА У ЧАЈЕТИНИ | 160
Виолета Обреновић
СПОМЕНИЦИ ЗАСЛУЖНИМА ЗА ОТАЏБИНУ | 170
Вук Недељковић
СПОМЕНИК СРПСКИМ РАТНИЦИМА 1912–1918. У КРАЉЕВУ | 186
Slađana Žunjić
NJEGOŠEV MAUZOLEJ NA LOVĆENU-ISTRAŽIVANJE, TUMAČENJE,
ZAŠTITA | 199
Милан Просен
РУСКИ АРХИТЕКТИ ЕМИГРАНТИ – АРХИТЕКТУРА КАО МЕМОРИЈА | 213
Виктор И. Косик
ПРОСТРАНСТВО ПАМЯТИ В АРХИТЕКТУРЕ (ИЗ ИСТОРИИ РУССКОГО
ЗОДЧЕСТВА НА БАЛКАНАХ) | 231
Александра Илијевски
АРХИТЕКТУРА МАУЗОЛЕЈА НА НОВОМ ГРОБЉУ У БЕОГРАДУ | 241
Александар Кадијевић
ЕКСПРЕСИОНИЗАМ И СРПСКА МЕМОРИЈАЛНА АРХИТЕКТУРА ИЗМЕЂУ
ДВА СВЕТСКА РАТА | 256
Magdalena Pokrzyńska
MEMORIAL ARCHITECTURE IN LANDSCAPE OF WESTERN POLAND.
SOCIOLOGICAL ANALYSIS OF GARDEN AND WAYSIDE ARCHITECTONIC
OBJECTS IN ZIELONA GÓRA AREA | 267
Ненад Лајбеншпергер
МЕМОРИЈАЛИ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА У СЛУЖБИ ДНЕВНО-ПОЛИТИЧКИХ
ПОТРЕБА СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ | 280
Владана Путник
ЕСТЕТИКА И УЛОГА МЕМОРИЈАЛНИХ ПАРКОВА У ЈУГОСЛАВИЈИ НА
ПРИМЕРУ СПОМЕН КОМПЛЕКСА ,,КАДИЊАЧА“ | 295
Mirjana Roter Blagojević

Marta Vukotić-Lazar
RENEWAL OF A DESTROYED AUTHENTICITY? SIGNIFICANCE OF THE OLD
FAIR GROUNDS AND THE NEW MILITARY HEADQUARTERS RESTAURATION
FOR PRESERVATION OF CULTURAL AND ARCHITECTURAL IDENTITY OF
BELGRADE | 307
Branko Bojović
VREDNOSNI STAVOVI U IZGRADNJI MEMORIJALA | 322
Paolo Tomasella
BRATSVO I JEDINTSVO. MONUMENTS AND MEMORIALS SHRINES TO THE
YUGOSLAV VICTIMS OF THE SECOND WORLD WAR ALONG THE EASTERN
ITALIAN BORDER. THE CASE OF GONARS | 336
Miroslav Pantović
KULT I MEMORIJA : TRI NOVIJE SRPSKE CRKVE | 342
Ива Бундало
Александра Јевтовић
НОВИ СРПСКИ МЕМОРИЈАЛ – ЦЕНТРАЛНО СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ, ИСТОЧНА
ИЛИЏА, САРАЈЕВО | 351
Иван Р. Марковић
КОНТРУКЦИЈА САВРЕМЕНОГ ИДЕНТИТЕТА МЕМОРИЈАЛНЕ АРХИТЕКТУРЕ
У ПРВОЈ ДЕЦЕНИЈИ 21. ВЕКА | 362
David S. Bathory
APPLIED PSYCHOLOGICAL TRAUMA THEORY AND ITS REFLECTION IN
ARCHITECTURE: WOUNDS AND MEMORIALS | 372
Slobodan Danko Selinkić

PEJZAŽI SEĆANJA | 392
Danilo Trbojevic
MATERIJALIZACIJA SEĆANJA NA ZLO: UPOREDNA ANALIZA
АRHITEKTONSKIH REŠENJA I KONCEPCIJA POSTAVKI U AMERIČKOM MUZEJU
HOLOKAUSTA U VAŠINGTONU, MEMORIJALNOM MUZEJU BUHENVALD I
MEMORIJALNOM CENTRU AUŠVIC | 409
Jeremy Howard
SHOULD AULD ACQUAINTANCE BE FORGOT. FOR AULD LANG SYNE?:
SCOTTISH SCHOOLS COMMEMORATE (SCOTLAND STREET AND GEORGE
HERIOT’S AS BEACONS OF THE PAST) | 426
Дијана Милашиновић Марић

ПОЕТИКА МЕМОРИЈАЛА У ДЕЛУ АРХИТЕКТЕ
СВЕТИСЛАВА ЛИЧИНЕ | 442
РЕЧ УРЕДНИКА
Први том научног зборника ,,Простори памћења'' обухвата прилоге тридесетчетири

стручњака из Србије и света, који су учешћем на истоименом тродневном симпозијуму у
Београду априла 2011.год. обогатили културу сећања, прожимајући методологију различитих
дисциплина. У средишту њиховог интересовања нашли су се простори памћења, као
специфични уметнички, политички, социолошки, антрополошки и психолошки феномени,
недовољно проблематизовани у досадашњим студијама. Отуд су у овом зборнику радова, осим
посленика уметничке историографије, заступљени и прилози антрополога, психолога и
историчара културе. У тематском смислу актуализована је меморијална баштина
различитих епоха и регија, са нагласком на њене архитектонско-урбанистичке и естетичке
перформансе.
Следећи темељне смернице научног одбора симпозијума, заступљени тумачи су пошли

од чињенице да сваки простор, отворен или затворен, приватан или јаван, из различитих
емотивних, идеолошких или естетских побуда заузима одређено место у хијерархији уско
персоналних меморија. За разлику од тематски безграничног корпуса концентрисане
индивидуалне пажње, која у својој дисперзивној пројекцији постепено бледи и константно се
преусмерава ка новим објектима, простори које одређене нације, државе или друштвене групе
осмишљавају као места колективне меморије, имају симболички слојевитији и цивилизацијски
трајнији значај. Начини одабира места за испољавање колективног респекта према
заслужним претходницима (најчешће ратним херојима и жртвама), прегаоцима
просперитетних мирнодопских раздобља или натперсоналним идеологијама и друштвеним
покретима, сведоче о духовној констелацији средине у одређеном времену, нивоу њене
vii
еманципованости и карактеру властитог самосагледавања. Методи урбанистичког
акцентовања и ликовног уређења меморијалних целина, као и видови њихове социјалне
перцепције и конзерваторске заштите, у критичком контексту културе сећања заслужују
темељиту проблематизацију, чији су елементи уткани у структуру овог зборника.
Док се у безграничном симболичком и пластичком потенцијалу меморијалних целина

огледа њихова највећа снага, толико се у уочљивој јавној изложености и непосредној физичкој
доступности уочава њихова најизразитија слабост. Издвојени и истакнути, најчешће лишени
ефикасних заштитних система, јавни простори сећања по правилу први страдају током и
након ратних сукоба, после унутрашњих политичких преврата или у мирнодопским
вандалистичким инцидентима. Искуства показују да је њихова ратна девастација знатно
заступљенија у односу на све друге градитељске типове (школе, цркве, министарства, болнице,
касарне, стамбене зграде, мостове и др.). Стога је један од перманентних задатака научних
посленика да целовито истражују меморијалну баштину, преиспитују модалитете њеног
поимања и друштвеног функционисања, као и да правовремено критикују њено занемаривање и
прагматично симболичко преиначавање.
др Александар Кадијевић
viii
ПРОСТОРИ ПАМЋЕЊА: АРХИТЕКТУРА
Олга Шпехар
МЕМОРИЈАЛНЕ ПАЛАТЕ У РИМСКОМ ЦАРСТВУ У

ДОБА ТЕТРАРХИЈЕ (293-324): АРХИТЕКТУРА
ВЛАДАРСКОГ КУЛТА
Јавне меморијалне грађевине карактеристична су појава за римску

архитектуру у периоду Царства. Било да је њихов настанак везан за историјски
догађај или за неку личност, оне су увек имале јасно изражену религијску
димензију. У периоду Царства, сви јавни меморијални споменици које је подигао
цар или су саграђени у његову част, тесно су повезани са култом владара,
најраширенијим и најпоштованијим у Римском царству. У основи римске царске
власти лежао је мит о надљудском карактеру владара, о легитимитету утемељеном
не само на моћи коју појединац (цар) има над војском или економијом, већ и на
божанској инвеститури. Цар је био отелотворење космичког поретка,
рукоположен од стране богова, како би током живота Царству обезбедио
просперитет и мир, а након смрти и сам постао божанство. 1
Као место пребивања владара и његове породице, римска царска палата,
Domus Augustana, имала је дубоко религијско значење, утемељено већ у самој идеји
о цару као божанству на земљи. У њој се боголики владар појављивао на престолу
пред својим поданицима, пружајући присутнима могућност да виде божанство и
да му се поклоне. Иако креиране са свим погодностима за лагодан живот, царске
палате су своју религијску димензију јасно изражавале. Оне су представљале у
1J.R. Fears, The Cult of Jupiter and Roman Imperial Ideology, Aufstieg und Niedergang der römischen Welt
2/17/I (1981), 7-8.
1
камену отелотворену идеју о снажном прожимању сфере духовног и сфере

профаног, баш као што је и личност владара, који је у њој пребивао, у себи
обједињавала оба аспекта, подјаднако их заступајући. 2
Слика 1: Привремене престонице и меморијалне палате почетком IV века
Ипак, историјске околности и турбулентна времена су значај Рима као caput mundi
и urbs aeterna, а самим тим и царске палате као својеврсног обитавалишта
божанства, постепено сводиле на минимум. 3 Крајем III века палата је имала
готово искључиво симболично значање sacrum palatium-а, што је било пре свега
2Строга демаркација између сфере профаног и сфере духовног хришћанског је порекла и може се
разазнати у библијском наводу да цезарево треба дати цезару, а Божије Богу. Овакво схватање
представља претходницу и основу многих каснијих, па и модерних схватања, о јасној разлици
између онога што представља домен духа и онога што је део сфере људског искуства, у шта
свакако спада и политика. Упоредити: I. Gradel, Emperor Worship and Roman Religion, Oxford 2002, 5-6.
3J.R. Curran, Pagan City and Christian Capital: Rome in the Fourth Century, Oxford 2000, 3; E. Mayer, Rom ist
dort, wo der Kaiser ist: Untersuchungen zu den Staatsdenkmälern des Dezentralisierten Reiches von Diocletian bis zu
Theodosius II, Mainz 2002, 28.
2
последица честих смена на престолу, када су се цареви кратко задржавали на

власти и умирали по правилу насилном смрћу. Двор се, било због сукоба унутар
Царства, било због сукоба са народима и племенима који су угрожавали границе,
често селио. Сваки град у коме се цар дуже задржавао био је привремени sedes
imperii, па речи Херодијана (око 170-240) да је Рим тамо где је цар, можда и
најсликовитије описују ово време. 4 У привременим седиштима царског двора,
каква су у време тетрархије били Никомедија, Антиохија, Медиоланум, Августа
Треверорум, Ебуракум, Сердика, Тесалоники или Сирмијум, подизане су палате,
терме, храмови, тргови и портици, дакле сви јавни објекти неопходни једној
престоници (сл. 1). 5 Истовремено са градитељским подухватима у бројним
привременим престоницама, крајем III и почетком IV века настају и меморијалне
тетрархијске палате, саграђене са другачијим циљем.
Обазривост, коју су у експлицитном изражавању култа сопствене личности
још увек бар привидно поштовали принцепси у првим вековима постојања
Римског царства, прикривајући је идејом primus inter pares, крајем III века потпуно
нестаје. 6 Диоклецијан (284-305), утемељивач тетрархијског система власти,
успоставио је отворени и јавни концепт владара као божијег сина и божанске
инкарнације, оријенталног порекла и до тада непознат у римском свету.
Дошавши на власт 284. године, након што га је војска у Битинији акламацијом
прогласила за цара, убрзо је схватио да је једном човеку тешко да влада
пространом империјом, па је већ 285. године за свог савладара-августа поставио
Максимијана. 7 Проглашењем два цезара 293. године створена је тетрархија, која је
почивала на идеји да су августи инкарнације Јупитера и Херкула, а цезари као
адоптирани синови августа и њихови наследници, заправо будући синови истих
божанстава. 8 Суштински, ова је теологија ипак у основи била јовијанска,
заснована на примату који је међу римским божанствима од настанка Рима имао
Јупитер над Херкулом, као полубогом и дивинизованих херојем.
4 Herod. I 6, 3-5 према E. Mayer, op. cit., 1.

5M. Grant, The Climax of Rome, London 1993, 98, 104; U. Wulf-Rheidt, Residieren in Rom oder in der
Provinz? Der Kaiserpalast Felix Romuliana im Spiegel der Tetrarchischen Residenzbaukunst, in: Roms
Erbe auf dem Balkan: spätantike Kaiservillen und Stadtanlagen in Serbien (Hrsg. U. Brandl, M. Vasić), Mainz 2007,
60.
6 S.G. MacCormack, Art and Ceremony in Late Antiquity, Berkeley, Los Angeles, London 1981, 23.
7The Cambridge Ancient History, vol. XII: The Crisis of Empire, AD 193-337 (eds. A. Bowman, P. Garnsey, A.
Cameron), Cambridge 2007, 68-69.
8 M. Grant, op. cit., 172; The Cambridge Ancient History, vol. XII., 171.
3
Слика 2: Реконструкција Диоклецијанове палате у Сплиту, према T. Marasović, T. Alujević 2007
Једна од основних премиса новоуспостављеног тетрархијског система,

осим поделе власти, било је и повлачење два августа након навршених 20 година
владавине и прослављених виценалија. Њихово место заузимали би пређашњи
цезари, а тетрархија би била надаље одржавана избором нових цезара. У пракси
је овај принцип испоштован само једном, 1. маја 305. године, приликом
повлачења са власти Диоклецијана и Максимијана. Повлачење „пензионисаних”
августа са власти изискивало је изградњу комплекса у којима би некадашњи
владар провео остатак свог живота. Управо поменути комплекси представљају
архитектонски тип меморијалне царске палате, непосредно везан за римски
империјални култ. Извори доносе податке да се Максимијан повукао у своју вилу
у јужној Италији, премда се не зна тачно о којој је грађевини реч, а да је
Диоклецијан остатак живота провео у палати саграђеној у близини места његовог
рођења у провинцији Далмацији. 9
Изградња утврђене палате у Аспалатосу, недалеко од Салоне започета је на
прелазу III у IV век (сл. 2). Својом архитектонском концепцијом, Диоклецијанова
9 U. Wulf-Rheidt, op. cit., 65.
4
палата постала је узор за друге тетрархијске меморијалне палате грађене током

првих деценија IV века. Конципирана је као идеалан град, подељен двема главним
саобраћајницама, кардом и декуманусом, на четири целине. 10 На пресеку главних
улица налазио се тетрапилон, који се често јавља у касноантичким градовима,
углавном непосредно испред царске палате, повезујући улаз у резиденцију са
идејом царског тријумфа. 11 Уједно, он је у римској религији имао сакралну
функцију светилишта крај кога се разрешавају путеви, 12 али су његова четири
стуба симболизовала и четири тетрарха. 13
Унутрашњи простор палате, конципиране као компактан спој војне и
цивилне архитектуре, декуманусом је подељен на два функционално и идејно
потпуно различита дела. Највећи део северног дела чини војни логор, чији су
место и улога у Диоклецијановој палати можда и намерно наглашени, што не
чуди ако се има на уму да је Диоклецијан цар потекао из војничког окружења.14
Јужни део палате чине јавне грађевине и приватна царска резиденција. Култ
владара има централно место у читавом концепту меморијалне палате, јер је њена
улога била да чува успомену на све што је везано за цара-бога и за његове
божанске префигурације. Управо захваљујући јасно израженом циљу да се свим
расположивим средствима, дакле и ликовним, цар уздигне на степен божанства,
Диоклецијанова је палата остварена као споменик. Постала је снажним бедемима
утврђена и војском чувана кућа бога, који се у свом божанском величанству као
deus praesens појављивао пред поданицима. Царева сигурност унутар зидина
симболично је обећавала и сигурност читавом Царству. 15 Крајем III и почетком
IV века каструм је постао симбол славе Римског царства и персонификовао је
царев ауторитет. 16 Криза и несигурност које су претиле Царству током III века,
али и касније, било због поменутих унутрашњих сукоба или због надолазеће
10T. Marasović, Dioklecijanova palača, Beograd 1967, XI; М. Чанак-Медић, Гамзиград, касноантичка
палата: архитектура и просторни склоп, Саопштења XI (1978), 157.
11S. Ćurčić, Architecture in the Balkans: from Diocletian to Süleyman the Magnificent, New Haven, London 2010,
29.
12А. Јовановић, Тетрапилон на Градини у Постењу код Новог Пазара, Новопазарски зборник 22
(1997), 8.
R. Bužančić, Dioklecijanova palača: kastron Aspalathos i njegov palatium sacrum, Klesarstvo i graditeljstvo
13
XXII, no. 1-2 (2011), 9-10.

14E. Mayer, op. cit., 73. Диоклецијан, запрaво по рођењу Диокле, био је командант царске гарде,
омиљен у војсци, због чега су га управо војници и прогласили за цара. Упоредити: Idem., 68.
15 S.G. MacCormack, op. cit., 23, 27.
16 E. Baldwin Smith, Architectural symbolism of Imperial Rome and the Middle Ages, Princeton NJ 1956, 56.
5
опасности од непријатељских народа, променили су читав концепт sacrum palatium-

а, захтевајући да свака царска палата, па самим тим и меморијална палата, која је у
том тренутку имала можда и већи значај него било који привремени царев стан,
постане снажна тврђава.
Слика 3: Аксонометријски приказ јужног дела Диоклецијанове палате, према U. Wulf-Rheidt 2007,
Abb. 15.
Осим царске резиденције, централно место у јужном делу утврђења

заузимају објекти, чији је значај у дефинисању меморијалног карактера палате био
пресудан. Реч је о маузолеју у ограђеном простору западно од перистила и о
једном великом и два мала толоидна храма у источном ограђеном простору (сл.
3). Велики храм је вероватно био посвећен Јупитеру као Диоклецијановој
божанској префигурацији, што у контексту римског империјалног култа значи да
се за царевог живота у њему славио врховни бог и геније живог цара као
Јупитеровог сина и његове земаљске инкарнације, а након цареве смрти и
6
апотеозе дивинизовани цар раван сваком божанству. 17 Иако је Диоклецијан

много јавније него поједини његови претходници свој божански статус
наглашавао већ током живота, вековима стара идеја да цар поступцима током
живота заслужује место међу боговима, а да је damnatio memoriae највећа казна,
наставила је да постоји и у његовим божанским претензијама након смрти и
апотеозе.
Присуство маузолеја унутар утврђења указује на, можда, најзначајнију
споменичку одлику читавог комплекса. Маузолеј није служио само да се у њему
похране цареви земни остаци, већ је требало да буде и место ходочашћа, те да
тако постане споменик великом владару и да чува успомену на његова дела на
земљи. Изградња маузолеја у склопу или у близини палате може се уочити и у
појединим тетрархијским sedes imperii, Милану и Солуну, али и у Риму. У Милану
се налази Максимијанов маузолеј окогоналне основе, саграђен на удаљености од
око 600 метара западно од градских бедема, унутар којих се налазила тетрархијска
палата са хиподромом. Маузолеј је и сам био опасан утврђењем малих димензија
и неправилне осмоугаоне основе са кулама. 18 У Солуну је Галерије такође
саградио палату са хиподромом, у чијој се непосредној близини налазио
маузолеј. 19
Сличан однос резиденцијалног објекта и маузолеја среће се и у Риму. Реч
је о Максенцијевој палати саграђеној изван градских бедема, на Via Appia, уз коју
се налазио маузолеј Максенцијевог рано преминулог и деификованог сина
Ромула. 20 Маузолеј је, попут Диоклецијановог у Сплиту, био окружен портиком,
те је тако формиран теменос, свети простор који се квалитативно разликовао од
своје профане околине. На примеру Диоклецијанове палате у Сплиту уочава се да
је сакралност наглашена управо формирањем светог простора унутар светог
простора, то јест унутар бедема, чиме се додатно наглашава њено значење топоса
посвећеног цару-богу. Треба, при том, истаћи и да се Диоклецијанов маузолеј
17Деификација је у римској култури представљала државни чин, природну кулминацију у процесу

уздизања владара изнад његових поданика. Римски аутори углавном су били сагласни да је
дивинизација Јулија Цезара била прва у низу каснијих манифестација јавног карактера, када култ
личности, присутан у римском друштву већ кроз личност pater familias, прелази из приватне у
јавну сферу. Своју кулминацију поменути култ доживљава управо у време тетрархије. За
дивинизацију упоредити: M. Grant, op. cit., 168; I. Gradel, op. cit., 261-304.
18 E. Mayer, op. cit., 31-34.
19 E. Mayer, op. cit., 39-46.
20A. Frazer, Iconography of the Emperor Maxentius' Buildings in Via Appia, The Art Bulletin vol. 48, no.
3/4 (1966), 385-392.
7
нашао унутар утврђења, чиме је погажен један од основних римских принципа о

забрани сахрањивања покојника унутар pomerium-a, што још више наглашава
Диоклецијанову тенденцију о експлицитном изражавању култа владара, који је по
природи ствари изнад свих закона и изнад свих поданика. Јужни део утврђења са
резиденцијом, маузолејем и храмом, био је својеврсна меморија посвећена цару,
премда се ова дефиниција може засигурно проширити и на читав простор унутар
бедема, чија је најважнија функција била да чува владара-бога, како за живота,
тако и његове земне остатке након смрти. Сви поменути објекти, бедеми, војни
логор, резиденција, маузолеј и храм, имали су своју улогу у претварању једног
наизглед профаног комплекса у меморијални, са наглашеном тенденцијом да се
његова споменичка функција одржи вековима након смрти онога за кога је
подигнут.
Слика 4: Основа Галеријеве палате Felix Romuliana, према V. Dintchev 2006, fig. 17.
Иако је саградио палату са маузолејем у Солуну, Галерије је одлучио да

свој живот након повлачења са престола проведе у палати Felix Romuliana
(Гамзиград) и да на истом месту буде сахрањен (сл. 4). Захваљујући чињеници да
интензивни урбани живот у палати и њеној непосредној близини није наставио
да се одвија још дуго након цареве смрти, локалитет је остао у великој мери
очуван, те јасно показује како су тетрархијске меморијалне палате осмишљене и
какве је све религијске идеје и политичке програме требало да изразе.
Галерије је био једини од тетрархијских владара који је имао снажну вољу
да одржи Диоклецијанов систем, те да се повуче са власти 312. године, након
8
прослављених виценалија. Ова свечаност никада није одржана, јер је Галерије

умро у Сердици 311. године. Попут Диоклецијанове, Галеријева је палата била
подигнута на месту царевог рођења, где је постојало старије римско насеље
датовано у период од краја I до краја III века. Саграђена је у виду утврђења
декуманусом подељеног на две целине. У њеном северном делу налазила су се два
резиденцијална објекта и мањи храм између њих, док су се у јужном налазиле
грађевине профане намене и други, већи храм. 21 Током ископавања откривен је
натпис Felix Romuliana уклесан у архиволти са галерије западних врата утврђења.22
Име Felix Romuliana или Romulianum, које се среће у појединим изворима, јасно
указује на име цареве мајке Ромуле, за коју је, како се чини, палата првобитно и
била грађена.
Ortus Dacia Ripensi ibique sepultus est; quem locum Romulianum ex vocabulo Romulae
matris appellarat. (Рођен је у Приобалној Дакији, где је и сахрањен; то место је назвао
Ромулијанум по имену своје мајке Ромуле.) 23
Назив комплекса алудира и на оснивача престонице Ромула, од богова
изабраног да влада Римом. Диоклецијан је свог наследника Галерија називао
новим Ромулом, те је асоцијација на деификованог Ромула-Квирина намерна и
смишљена. 24 У време Галеријеве победе над Персијанцима 298. или 299. године
настала је легенда да је Ромула зачела будућег императора са богом рата Марсом,
који је био и божански отац близанаца Ромула и Рема. Намена новонастале
легенде била је управо да нагласи божански карактер цара. Палата је била
меморијални комплекс посвећен Ромулу, Марсу и Ромули, али су и друге бројне
божанске префигурације нашле своје место у архитектури и декорацији
Ромулијане, попут Херкула или Диониса.
21 M. Čanak-Medić, Spatial development of Romuliana within the late roman court architecture, in: The
Age of Tetrarchs (ed. D. Srejović), Beograd 1995, 53-58; М. Чанак-Медић, Б. Стојковић-Павелка,

Архитектура и просторна структура царске палате, у: Felix Romuliana - Гамзиград (ур. И. Поповић),
Београд 2010, 54-55; S. Ćurčić, op. cit., 24.
22 М. Живић, Уметничка остварења у царској палати у: Felix Romuliana - Гамзиград, 111-112.
23 Pseudo Aurelius Victor, Epitome de Caesaribus, 40, 16.
24S. Dušanić, Imitator Alexandri and Redditor libertatis: two controversial themes of Galerius' political
propaganda, in: The Age of Tetrarchs, 76; M. Vasić, Felix Romuliana (Gamzigrad) - Palast und
Gedenkmonument des Kaisers Galerius, in: Roms Erbe auf dem Balkan, 52.
9
Слика 5: Поглед на споменике на Магури из палате (горе) и са главног пута (доле), према. И.
Поповић 2010, сл. 130.
Мањи храм, смештен између две резиденције у северном делу утврђења,

доводи се у везу са поштовањем Магне Матер или Кибеле, чији је култ вероватно
сједињен са култом Ромуле. 25 Претпоставља се да је већи храм у средишту јужног
дела утврђења био посвећен Јупитеру и Херкулу, као двојици божанстава
тетрархије. 26 Осим тога што је била споменик Ромули, тетрархији и генију живог
цара Галерија, као место цареве апотеозе и сахране Ромулијана је остварила и
другу сакралну димензију препознату већ на примеру старије меморијалне палате
цара Диокелцијана у Сплиту. На узвишењу Магура, удаљеном око 1км од источне
капије Ромулијане, археолошки су истражена два консекративна споменика -
тумула, и два маузолеја (сл. 5). Претпоставља се да је реч о старијем Ромулином и
млађем Галеријевом маузолеју и о тумулима насутим над местима њихове
консекрације и коначне апотеозе. 27 Деификација царева и чланова царске
породице представљала је врхунац империјалног култа уопште, а царска
фунерарна пракса је чувана, преношена и понављана од сахране Јулија Цезара
(100-44. пре н.е.) све до времена позног Царства, заправо до времена тетрархије.
25 Д. Срејовић, Царски дворац, у: Гамзиград - касноантички царски дворац, Београд 1983, 55. О
архитектури храма: М. Чанак-Медић, Гамзиград, касноантичка палата, 119-126.

26 М. Чанак-Медић, Б. Стојковић-Павелка, op. cit., 85.
D. Srejović, Diva Romula - Divus Galerius, in: The Age of Tetrarchs, 300-304; И. Поповић, Сакрално-
27
фунерарни комплекс на Магури, у: Felix Romuliana - Гамзиград, 143-158.
10
Процесом дивинизације преминули члан царске породице претвара се у

својеврстан споменик: на покојника се „преноси” сва монументалност која је за
потребе царског култа могла бити мобилисана. 28 Смрт самог цара, носиоца
стабилности читаве Империје, подразумевала је сахрану као спектакл који су
писци описивали, а присутни савременици памтили и преносили. Његова
консекрација не само да му је омогућавала сигурно место међу боговима, већ је
обезбеђивала и божански континуитет у читавом систему наслеђивања римског
престола. 29 Имајући на уму место које је смрт владара имала у царском култу,
јасно је да фунерарни комплекс на Магури представља саму суштину
споменичког карактера меморијалне царске палате Felix Romuliana, не само у
времену које је уследило, већ и у самом тренутку цареве консекрације и апотеозе
на поменутом месту.
За разлику од Диоклецијановог маузолеја, у Ромулијани је испоштован
стари римски принцип по коме сахрањивање не сме да се обавља унутар pomerium-
а. Свете границе у Ромулијани одређене су млађим утврђењем, а до споменика на
Магури водио је свети пут који је пролазио кроз масивни тетрапилон, који се, за
разлику од Сплита, налазио изван утврђења. Без обзира на локацију, тетрапилон
је и у овом случају имао снажно симболично значење чувара раскрснице,
усмеравајући путника-ходочасника од утврђене палате према месту цареве
апотеозе и сахране његових земних остатака. 30 Измештањем маузолеја изван
самог утврђења, меморијални комплекс обухватио је и оближње „свето брдо”, па
су кључну улогу у дефинисању његовог споменичког карактера одиграли бедеми,
удвојене резиденције, два храма и два тумула и два маузолеја на Магури. Читав
комплекс на локалитету Гамзиград постао је споменик посвећен двема
личностима, владару-богу и његовој мајци смртници, али и сећању на један
изумирући систем владавине и идеју, која је нестала убрзо након смрти њених
твораца.
28 J. Davies, Death, burial and rebirth in the religions of Antiquity, London, New York 2002, 141.
29 S.G. MacCormack, op. cit., 110.
30 Č. Vasić, Simbolics of the sacral complex at Romuliana in: Uzdarje Dragoslavu Srejoviću - povodom šesdesetpet
godina života od prijatelja, saradnika i učenika, Beograd 1997, 452.
11
Слика 6: Ситуациони план локалитета Шаркамен, према M. Tomović 2005, fig. 7.
Ископавањима на локалитету Врело-Шаркамен у близини Неготина

откривени су остаци још једног, на жалост никада довршеног меморијалног
комплекса из периода тетрархије (сл. 6). Његов настанак везује се за цезара
Максимина Дају, Галеријевог сестрића проглашеног за цезара након повлачења са
престола Диоклецијана и Максимијана 305. године. Досадашња истраживања
потврдила су да је такође реч о утврђеној палати, чија је унутрашњост једном
главном улицом била подељена на две целине, док се западно од утврђења, на
платоу који доминира читавим комплексом, налазило неколико грађевина
сакралне намене: маузолеј, тумул и платформа за статуу или олтар, као и још
један објекат чија намена није са сигурношћу потврђена, мада се претпоставља да
је такође била сакрална. 31 Као и у случају комплекса на брду Магура, и на
локалитету Шаркамен су фунерарни објекти саграђени изван бедема. У маузолеју
је, судећи по остацима накита у унутрашњости крипте, била сахрањена женска
особа, посредно идентификована са цезаревом мајком, Ромулином ћерком и
31M. Tomović, The memorial complex, in: Šarkamen [eastern Serbia]: a tetrarchic imperial palace, the memorial
complex (ed. I. Popović), Beograd 2005, 19.
12
Галеријевом сестром. 32 Ако је ова хипотеза тачна, онда се може претпоставити да

је и намена читавог комплекса на локалитету Шаркамен идентична првобитној
намени Ромулијане, то јест да дивинизује смртну мајку која је донела на свет
божанског сина.
Порфирна статуа цара, која приказује владара на престолу, можда са
глобусом у левој руци, 33 пронађена у склопу истог сакралног комплекса,
претрпела је намерно уништавање, што је могући знак damnatio memoriae. Сукоби
међу тетрарсима и борба појединаца за власт онемогућили су Максимина Дају да
доврши свој меморијални комплекс. Уместо да буде споменик владару-богу и
његовој мајци, постао је споменик неуспеха тетрархијског система власти, из чијег
ће се пепела убрзо издићи ново царство.
***
Упркос покушају појединих истраживача да тетрархијске палате
посматрају искључиво као „мини градове” 34 , као израз тенденције подизања
малих и лакше брањених урбаних целина, не сме се пренебрегнути значај култа
владара, који је управо у време тетрарха доживео свој врхунац, те први пут
експлицитно изражаван и на нивоу државе и у односу појединца према цару. Ако
се има на уму да храмови, резиденције и маузолеји представљају архитектонски
израз римског империјалног култа, онда је разумљиво да се сви поменути објекти
морају сматрати меморијалним комплексима, споменицима који су, упркос својој
практичној намени, имали улогу да дословно сачувају успомену на владара-бога
на земљи и divus-a након смрти. Неједнак степен истражености поменутих
локалитета условљава и неједнаку количину информација које о њима
поседујемо. Упркос томе што је, захваљујући инкорпорираности у савремени
град, научној јавности најдуже позната Диоклецијанова палата у данашњем
Сплиту, недовољно јој је пажње посвећено као посебном типу меморијалне
тетрархијске палате и то првој у низу оваквих објеката. У том су контексту
истраживачи можда најдетаљније до данас објаснили улогу објеката на локалитету
Гамзиград, што је послужило као основа за одгонетање намене недовршених и
слабо очуваних објеката на локалитету Шаркамен. Стога смо мишљења да само
32 I. Pоpović, The find of the crypt of the mausoleum: golden jewellery and votive plaques, in: Šarkamen,
71, 73; I. Popović, Šarkamen - eine Residenz- und Begräbnisstätte aus der Zeit des Maximinus Daia, in:
Roms Erbe auf dem Balkan, 85; S. Ćurčić, op. cit., 25.
33 M. Tomović, op. cit., 53.
34 S. Ćurčić, op. cit., 23.
13
добрим разумевањем култа цареве личности и његовог значаја у последњим

годинама паганског Римског царства може да се пружи права слика о другој,
сакралној и надасве споменичкој димензији, коју је требало да изразе сви
поменути архитектонски комплекси у време свог настанка. Већ 313. године донет
је Милански едикт о толеранцији, након кога је уследило и много интензивније
ширење хришћанства посебно међу члановима царске породице и
аристократијом. Нова вера донеће и ново схватање владара као представника
једног хришћанског Бога, те ће и идеја о цару као божанству на земљи, који у
свом имену носи имена многих дивинизованих претходника, постати
неприхватљива. Нове царске палате ће изгубити своје дотадашње значење куће
бога, али ће и надаље у себи задржати једну дозу „меморијалног” и „сакралног”.
Литература:
Baldwin Smith E., Architectural symbolism of Imperial Rome and the Middle Ages, Princeton
NJ 1956.
Bužančić R., Dioklecijanova palača: kastron Aspalathos i njegov palatium sacrum, Klesarstvo i
graditeljstvo XXII, no. 1-2 (2011), 5-39.
Vasić M., Felix Romuliana (Gamzigrad) - Palast und Gedenkmonument des Kaisers Galerius,
in: Roms Erbe auf dem Balkan: spätantike Kaiservillen und Stadtanlagen in Serbien (hrsg. U.
Brandl, M. Vasić), Mainz 2007, 33-53.
Vasić Č., Simbolics of the sacral complex at Romuliana in: Uzdarje Dragoslavu Srejoviću -
povodom šesdesetpet godina života od prijatelja, saradnika i učenika, Beograd 1997, 445-460.
Gradel I., Emperor Worship and Roman Religion, Oxford 2002.
Grant M., The Climax of Rome, London 1993.
Davies J., Death, burial and rebirth in the religions of Antiquity, London, New York 2002.
Dintchev V., Romuliana et les résidences de basse antiquité de Dacia et de Thracia, in: Felix
Romuliana, 50 years of archaeological excavations: papers from the International conference,
Zaječar, 27th – 29th October 2003, (ed. M. Vasić), Belgrade 2006, 9-27.
Dušanić S., Imitator Alexandri and Redditor libertatis: two controversial themes of Galerius'
political propaganda, in: The Age of Tetrarchs (ed. by D. Srejović), Beograd 1995, 76-98.
Живић М., Уметничка остварења у царској палати у: Felix Romuliana - Гамзиград (ур. И.
Поповић), Београд 2010, 107-140.
14
Јовановић А., Тетрапилон на Градини у Постењу код Новог Пазара, Новопазарски

зборник 22 (1997), 7-13.
MacCormack S.G., Art and Ceremony in Late Antiquity, Berkeley, Los Angeles, London
1981.
Mayer E., Rom ist dort, wo der Kaiser ist: Untersuchungen zu den Staatsdenkmälern des
Dezentralisierten Reiches von Diocletian bis zu Theodosius II, Mainz 2002.
Marasović T., Dioklecijanova palača, Beograd 1967.
Pоpović I., The find of the crypt of the mausoleum: golden jewellery and votive plaques, in:
Šarkamen [eastern Serbia]: a tetrarchic imperial palace, the memorial complex (ed. I. Popović),
Beograd 2005, 59-82.
Поповић И., Сакрално-фунерарни комплекс на Магури, у: Felix Romuliana - Гамзиград
(ур. И. Поповић), Београд 2010, 141-158.
Popović I., Šarkamen - eine Residenz- und Begräbnisstätte aus der Zeit des Maximinus Daia,
in: Roms Erbe auf dem Balkan: spätantike Kaiservillen und Stadtanlagen in Serbien (hrsg. U.
Brandl, M. Vasić), Mainz 2007, 80-95.
Srejović D., Diva Romula - Divus Galerius, in: The Age of Tetrarchs (ed. by D. Srejović),
Beograd 1995, 294-310.
Срејовић Д., Царски дворац, у: Гамзиград - касноантички царски дворац, Београд 1983,
24-95.
Tomović M., The memorial complex, in: Šarkamen [eastern Serbia]: a tetrarchic imperial
palace, the memorial complex (ed. I. Popović), Beograd 2005, 19-58.
Fears J.R., The Cult of Jupiter and Roman Imperial Ideology, Aufstieg und Niedergang der
römischen Welt 2/17/I (1981), 3-141.
Frazer A., Iconography of the Emperor Maxentius' Buildings in Via Appia, The Art Bulletin
vol. 48, no. 3/4 (1966), 385-392.
The Cambridge Ancient History, vol. XII: The Crisis of Empire, AD 193-337 (ed. by A.
Bowman, P. Garnsey, A. Cameron), Cambridge 2007.
Curran J.R., Pagan City and Christian Capital: Rome in the Fourth Century, Oxford 2000.
Чанак-Медић М., Гамзиград, касноантичка палата: архитектура и просторни скоп,
Саопштења XI (1978), 1-258.
Čanak-Medić M., Spatial development of Romuliana within the late roman court architecture,
in: The Age of Tetrarchs (ed. by D. Srejović), Beograd 1995, 50-63.
Чанак-Медић М., Стојковић-Павелка Б., Архитектура и просторна структура царске
палате, у: Felix Romuliana - Гамзиград (ур. И. Поповић), Београд 2010, 49-106.
15
Ćurčić S., Architecture in tha Balkans: from Diocletian to Süleyman the Magnificent, New
Haven, London 2010.
Wulf-Rheidt U., Residieren in Rom oder in der Provinz? Der Kaiserpalast Felix Romuliana im
Spiegel der Tetrarchischen Residenzbaukunst, in: Roms Erbe auf dem Balkan: spätantike
Kaiservillen und Stadtanlagen in Serbien (hrsg. U. Brandl, M. Vasić), Mainz 2007, 59-79.
Memorial palaces in Roman Empire during the tetrarchic period (293-324):

the architecture of the imperial cult
Memorial complexes, built during the tetrarchic period, are the greatest monuments
with explicit expression of roman imperial cult. Palaces of emperor Diocletian in Aspalathos
(Croatia), emperor Galerius in Gamzigrad and caesar Maximinus Daia on the site Vrelo-
Šarkamen (Serbia), are the best known tetrarchic memorial palaces. Their architecture
represents the tetrarchic political and ideological orientation, with emperor as the god’s son and
its incarnation on Earth, who will become god himself after his death and consecration. In the
same time they are well fortified „houses of gods“, created as the residences in which the
emperors should retire after celebrating vicennalia. Since the remains of emperors after their
death were meant to be buried inside the mausoleums found on all three sites, these palaces
were at the same time monuments which primarily were to keep the memory of the emperor’s
achievements during lifetime and all his prefigurations.
16
Jasmina S. Ćirić *
DÉCRYPTAGE DU MUR : L’ARBRE DE VIE DANS

L’ARCHITECTURE BYZANTINE TARDIVE**
Cela fait longtemps que les chercheurs de la culture médiévale font des
recherches sur le transfert des significations entre l’Ancien et Nouveau Testament
exprimé par les différentes formes d’art. Le bute de cette recherche sera de mettre en
évidence à partir de quelques exemples la possibilité du décryptage d’un phénomène des
revêtements des églises de l’architecture byzantine tardive pour la première fois : il s’agit
d’Arbre de Vie (xylon zoës). 1 L’Arbre de Vie, comme axis du Paradis coexiste avec le
conflit universel entre le bien et le mal incarné en Arbre de la Connaissance à cause
*jciric@f.bg.ac.rs, Jasmina S. Ćirić fait la recherche sur « La culture chrétienne dans les Balkans au Moyen
Âge : la Byzance, les Serbes et les Bulgares du IXème au XVème siècle » (177015), financée par le
Ministère de la recherche scientifique et l'education de la République de Serbie.
**Cette recherche est présentée sous titre ,,La mémoire de l'Eden: Arbor Vitae dans l'architecture
byzantine tardive“ au Symposium scientifique international ,,Espaces de mémoire : l'architecture, le
patrimoine et l'art – Spaces of Memory: Architecture, Heritage, Art“ organisé par l'Université de Belgrade
sous la direction de la Faculté de philosophie et par Musée des Arts appliqués de Belgrade qui a lieu du
13 au 15 avril 2011.
1 R. Bauerreiss, Arbor Vitae: Der ‘Lebensbaum’ und seine Verwendung in Liturgie, Kunst und Brauchtum des
Abendlandes, Munich 1938; A Walk in the Garden: Biblical, Iconographical and Literary Images of Eden, ed. P.
Morris, d. Sawyer, JSOT Press, Sheffield 1992 (avec la bibliographie); S. J. Beggiani, The Typological
approach of Syriac sacramental theology, Theological Studies 64, Sept. 01, 2003, 543–557
(http://findarticles.com/p/articles/mi_hb6404/is_3_64/ai_n29029289/); B. Baert, From Paradise to
Golgotha. The Legend of the Wood of the Cross, in: A heritage of Holy Wood: the legend of the true cross in
text and image, Brill, Leiden, 2004, 293 – 333.
17
1 - L’église des Saints Apôtres à Thessalonique, l’abside, photo: Jasmina S. Ćirić
duquel le genre humain se détache de son lien avec Dieu par sa volonté et provoque sa
chute de l’état primordial de la béatitude. L’homme médiéval dans sa perception
incarnée dans les principes de l’utopie biblique est capable de ce remettre dans cet état
seulement par l’apprentissage continuelle. C’est alors que l’homme était mis dans le
jardin d’Eden se trouvant à l’est « pour le garder et labourer le sol» où il y a « toute
espèce de pierres précieuses, de sardoine, de topaze, de diamant, de chrysolithe, d'onyx,
de jaspe, de saphir, d'escarboucle, d'émeraude, et d'or » (Ezéchiel 28 : 13-14). Les
paraphrases du Paradis qui reste inoubliable où l’Arbre de la Connaissance nous sépare de
Dieu et l’Arbre de Vie sépare le Dieu de nous-mêmes deviennent applicables sur les
possibilités des recherches sur les expressions d’art et celles exégétiques concernant le
revêtement d’église dans l’architecture byzantine tardive. Etant donné que l’usage des
18
2 - L’église des Saints Apôtres à Thessalonique, le registre inférieur de l’abside centrale, photo: Jasmina S. Ćirić
briques était très fréquente dans l’articulation des murs des églises, il est possible de
comprendre « les messages » réalisés par les formes géométriques. Ces messages sont
identifiés comme « les décorations qui ne sont pas iconiques » 2 En fait, un élément
ornemental représente une image ; il ne peut pas avoir un caractère aniconique, il peut
être très codifié et déshumanisé parce que «tout ce qui est immatériel, sans forme (ou
amorphe) présenté par les choses matérielles n’appartient pas à nos analogies qui ne
vont pas au dessus de notre raison, ces analogies s’accomplissent dans leurs propres
similitudes.» 3 Mr Marcus Rautman a souligné concernant la composition des briques
sur le revêtement de l’abside des Saints Apôtres à Thessalonique (photo n°1) que “the
superlative treatment of the east façade suggests the high conspicuousness of this
aspect of building” 4 et qu’il est possible de remarquer les motifs verticaux sur le registre
inférieur de l’abside centrale ( photo n°2) “best described as a wheat stalk (..) device
2J. Trkulja, The Façade Decoration of Byzantine Churches: Symbolic, Spatial and Performative Aspects, Spatial Icons,
A. Lidov ed., Moscow 2009, 20, 75.
3Lettre du pape Grégoire II au patriarche German, 5ème, 6ème et 7ème Conciles eocuméniques de
Constatinople. Les documents choisis de la part de R. V. Popovic, Belgrade 2011, 286.
4M. Rautman, The Church of the Holy Apostles in Thessaloniki: A Study in Early Palaeologan Architecture, Ph.D.,
Indiana University 1984, UMI Microform, Ann Arbor MI, OL17260050M, 182.
19
3 - L’église de Sainte Théodore à Arta, détail de la façade nord, photo: Jasmina S. Ćirić
presenting 12 symmetrical pairs of branches”. 5 Il s’agit de motif du côté nord et sud de

l’abside centrale de l’église des Saints Apôtres. Ce motif est posé de telle manière qu’il
relie le motif des diamants multipliés vers le côté nord et le méandre avec les palmettes
vers le côté sud au centre de l’arcade aveugle. La conception de cet ornement existe sur
plusieurs exemples de l’architecture byzantine tardive. Pour cette occasion nous allons
5 Ibid. 195.
20
4, 5 - Monastère de Constantin Lips à Constantinople, les detailes sur l’abside, photo: Jasmina S. Ćirić
observer quelques ornements « du même type » territorialement éloignés, sur lesquels

on peut trouver deux motifs connus. Ce motif se trouve sur la façade de l’église de
Sainte Théodore à Arta (photo n°3) – au nord et au dessus du monophore du portail
ensuite au dessous de la couronne de briques posés en position diagonale et verticale au
long de trois côtés du narthex de l’église et sur l’abside du sud de l’église du monastère
de Constantin Lips à Constantinople (photos n°04, n°05) et sur la façade du narthex de
Grégoire de la Cathédrale Sainte Sophie à Ohrid (photos n°06, n°07). 6 Ce motif dans
sa base, observé comme une totalité « décorative » posée sur les côtés de l’abside du
point de vue historiographique transmet les messages complexes réalisés en briques
rectangulaires. Il s’agit d’Arbre de Vie, d’archétype universel incorporé dans la théologie
du mur car « tout le pourtour des murs de la maison, à l'intérieur et à l'extérieur, des
chérubins, des palmes et des fleurs épanouies » (1 Rois 6 :29). Cependant, si nous
observons les symboles comme les solve et coagula c'est-à-dire les signes qui se
séparent et recombinent, qui s’expliquent mutuellement, nous pouvons nous demander
comment comprendre la pose de ce symbole sur le mur ? Ce motif est utilisé aussi dans
6 Pour l’église de Saints Théodores à Arta: V. N. Papadopoulou, Byzantine Arta and Its Monuments, Hellenic
Ministry of Culture, Athens 2007, 45 – 55; pour l’architecture du monastère de Constatin Lips: V.
Marinis, The Monastery Tou Libos: Architecture, Sculpture and Liturgical Planning in Middle and Late Byzantine
Constantinople, PhD Thesis, University of Illinois at Urbana Champaign, 2004; surtout sur les éléments
picturaux utilisés dans l’articulation du revêtement: J. S.Ćirić, L’Articulation du revêtement est du catholicon du
monastère Constatin Lips, Niš et Byzance V (2007), [315] – 329. Le texte sur l’abside sud de l’église de
Constatin Lips et la transfiguration de son revêtement par une illusion optique est en préparation. Pour
l’architecture de la Cathédrale de Sainte Sophie, voir : V. Korać, Sveta Sofija u Ohridu. Prostor, struktura,
oblici – izvori, Zograf 32 (2008), 29 – 35 (avec les références).
21
les autres créations artistiques prouvant qu « le culte associait tous media ». 7 Cela
implique l’idée que le choix du matériel ne fait aucune influence sur la notion du signe
car le matériel ne présent que son support. 8 L’usage du signe de l’Arbre de Vie pourrait
se reconnaître dans un positionnement spécifique des dalles en marbre se trouvant juste
à côté des portails des églises (photo n°8). Mais nous ne ferons pas ici une analyse sur la
contextuallisation du marbre dans l’église byzantine parce qu’elle exige une analyse du
model narratif de Constantinople matérialisé en marbre. Mais nous ne motionnerons
que les dalles de la Cathédrale de Sainte Sophie se trouvant juste à côté de la porte vers
la galerie sud qui font l’Arbre de Vie. 9 Les mêmes dalles se trouvent juste à côte du
6, 7 - Narthex de Grégoire de la Cathédrale Sainte Sophie à Ohrid, les détailes de la façade ouest, photo:
Jasmina S. Ćirić
portail central du naos de Christ Cora à Constantinople en soulignant l’ancien

métaphore biblique : « Heureux ceux qui lavent leurs robes, afin d'avoir droit à l'arbre
de vie, et d'entrer par les portes dans la ville » (Révélation 22,14). 10 Les parties des murs
7 J-C. Bonne, Y a-t-il une lecture symbolique de l’ ornament?, Perspective 2010/2011-1 (2010), 38.
8Plus d’informations dans : J. S. Ćirić, The Art of Exterior Wall Decoration in Late Byzantine Architecture,
Actual Problems of Theory and History of Art. Vol. 1. Collection of articles. Materials of the Conference
of Young Specialists. St. Petersburg State University, December 1–5, 2010/ Ed. Svetlana Maltseva,
Ekaterina Stanyukovich-Denisova, 2011, 69 - [76].
9R. Mainstone, Hagia Sophia: Architecture, Structure and Liturgy of Justinian's Great Church, Thames & Hudson,
London 1988, 2nd edition 2001, 32, figs., 32, 33 (avec la bibliographie et les sources).
10 Malgré une bibliographie remarcable sur les monuments, il n y a pas des recherches specifiques sur
l'usage du marbre et son importance. Le dernier livre sur se sujet: M. Greenhalagh, Marble Past,
Monumental Present. Building with Antiquities in the Mediaeval Mediterranean, Leiden-Boston 2009. Un peu plus
de détails dans: R.G. Ousterhout, The Architecture of the Kariye Camii in Istanbul, DO Studies XXV,
22
peints avec le motif de l’Arbre de Vie posé au-dessous des représentations des Saints
Archanges, les gardiens de porte 11 sont équivalentes sémantiquement et visuellement.
Le motif de l’Arbre de Vie se trouve aussi entre les Saints Archanges Gabriel et Michel,
juste à côté de la première version du portail de la Cathédrale de Sainte Sophie à Ohrid.
Cet Arbre de Vie est en couleur rouge ou bleue (photo 09). 12 C’est ainsi qu’on pourrait
anticiper l’idée qu’il est possible de récupérer le paradis perdu grâce aux actions de
l’intérieur du temple par l’acte du passage travers la porte pendant que les Archanges
8 - L’église de Chora à Constantinople, détail du mur ouest de la nef, photo: Jasmina S. Ćirić
gardent la présence de Dieu comme s’il était dans le Jardin protégé. Cela rappelle
l’image du jardin d’Eden où le chérubins protégent l’Arbre de Vie (Genèse 3,24). Dans
les psaumes, voici comment David glorifie l’entrée du temple : « Ouvrez-moi les portes
Washington, D.C. 1984, 66-67, figs.104, 105, 113, 114; idem, The Art of the Kariye Camii, Scala Publishers,
London 2002, 36. Même si cette étude n’est pas la plus recente, elle a beaucop de détails importants, voir
F. Barry, Walking on Water: Cosmic Floors in Antiquity and the Middle Ages, AB LXXXIX-4 (2007), 627-656
(avec une biblipgraphie et les sources très riches). Le fait semblable sur la cathédrale de Saint Marc à
Venise, présenté par F. Barry, Disiecta membra: Ranieri Zeno, the Imitation of Constantinople, the Spolia
Style, and Justice at San Marco, San Marco, Byzantium and the myths of Venice, ed. H. Maguires, R.
Nelson, 1st ed., Dumbarton Oaks Research Library and Collection, Washington D. C. 2010, 7 – 62.
11 Sur les Archanges gardiens voir M. Tatić-Djurić, Archanges gardiens de porte à De čani, ur. V. Đurić,
Dečani et l’art byzantin au milieu du XIV siècle. Rencontre Internationale Scientifique au sujet du 650
ans du monastère manastire De čani (au mois de septembre du 1985), Belgrade 1989, 361 –362; G.
Gerov, Ангелите – пазители на входа, Le recueil des recherches de l’Institut Byzantin 46 (2009), 435 – 442 (avec
la bibliographie).
12 Ibid. Il.1.
23
de la justice : J'entrerai, je louerai l'Éternel. Voici la porte de l'Éternel: C'est par elle
qu'entrent les justes.“(Psaumes 118:19-20). La manifestaion excatologique du nouveau
paradis se réalise ainsi dans l’interieur et travers les images de l’Arbre de Vie
exteriorisés. Ce motif hautement codifié est posé très souvent sur l’abside où est le
point final du parcours de chaque croyant dans le temple et qui est le lieu d’union
fictive avec le Dieu. 13 La lecture exégétique (décryptage) du mur démontre que le visible
trouve sa signification dans l’invisible et que l’invisible trouve ses possibilités
expressives dans le visible. 14 Avec une variété du tronc schématisé qui est réalisé en
briques il y a d’autres motifs qui sont remarqués. Il s’agit ici de motif géométrique
9- Saint Gabriel Archange, de la Cathédrale de Sainte Sophie à Ohrid, photo: Jasmina S. Ćirić
l'Arbre de Vie posé en multdirecton correspondant au monogramme de Jésus Christ et
13 “Tout le pourtour des murs de la maison, à l'intérieur et à l'extérieur, des chérubins, des palmes et des fleurs épanouies »
(1 Rois 6 :29). Sur les absides voir : S. E. J. Gerstel, Beholding the Sacred Mysteries: Programs of the Byzantine
Sanctuary, University of Washington Press, 1998.
14 “The distinction found in cosmos and Church, that is the reason for one being an image of the other,
is a matter of relationship rather than separation; it is a matter of connection, and not division, and it is
an ordered connection, the visible pointing to the invisible realm, so that the visible finds its meaning in
the invisible, and the invisible finds its expression in the visible, and in this way reflecting the close
relationship between sanctuary and nave in a church“. А. Louth, The Ecclesiology of Saint Maximos the
Confessor, International lournal for the Study of the Christian Church Vol. 4, No. 2, July 2004,111.
24
en même temps à la préfiguration de l’Arbre de Vie de l’Ancien Testament. Les carrés

multipliés en briques contiennent un tétraèdre et octaèdre synthétisés en faisant
ensemble une image tridimensionnelle de l’Arbre de Vie. Nous pouvons trouver cet
exemple sur la façade de l’église de Sainte Théodore à Arta (photo n°2) ou bien sur
l’abside centrale de l’église sud du monastère de Constantin Lips (photo n° 04 et 05).
L’exemple pareil se trouve sur l’abside de l’église Taxiarches à Kastoria (photo n°10).
Cet élément ornemental fait une présentation schématisée du lys par la pose des briques
qui ressemble à l’effet du miroir. La communication sémantique de deux ornements
identique pourrait présenter le transfert de l’idée apostolique : « nous voyons au moyen
d'un miroir » (Corinthiens 13,12). Nous allons prendre comme exemple le motif du lys
qui par l’effet de la symétrie miroir devient le monogramme de Jésus Christ. Nous
allons le trouver par exemple sur la coupole centrale de l’église de Saint Elias, sur la
façade de l’église de Sainte Catherine à Thessalonique ou bien sur l’église de Saints
Guérisseurs et Saint Etienne à Kastoria. La multiplication et combinaison de ces
éléments ornementaux font un champ des octaèdres. Nous devons souligner que il
n’était pas facile de le détecter parce que le brique comme un des matériels de
revêtement possède des possibilités d’expression limitée. L’octaèdre compressé de la
forme tridimensionnelle vers l’image de deux dimensions est semblable à l’Arbre de Vie
décrit dans Sefer Yetsirah (photo n°11) où nous avons le paradigme judéo-chrétien
c'est-à-dire Shekina- la gloire de Dieu, l’épitomé de la gloire de la connaissance. 15 Donc,
si l’on veut isolé le carré du schéma réalisé en briques et si nous essayons d’imaginer
une action de la rotation de ce carré isolé jusqu’à sa transformation en hexagone,
ensuite si nous faisons un dessin de l’étoile de David dont six points de l’extrémités
sont ponctués, le diagramme produit le dessin de l’Arbre de Vie. Il est possible de
remarquer ce mécanisme sur l’abside de l’église des Saints Apôtres ou bien sur la façade
de l’église de Sainte Théodore à Arta. Le système de la pose de briques démontre la
virtuosité du maître qui faisait attention sur le entrelacement fin des ornements /images
géométriques qui par l’acte de la perception visuelle reprennent les formes très
complexes. Cependant, ces images possèdent une sorte de dualisme : il s’agit de
15
L’exemple de la présentation de cet Arbre de Vie exige les considérations plus profondes sur la
symbolique judéo-chrétienne et la réception des Juifs dans la société byzantine tardive : P. Charnis, The
Jews in the Byzantine Empire under the First Palaeologi, Speculum, 22(1947), 75-77; Elisabeth Revel-
Neher, L'arche d'alliance dans l'art juif et chrétien du second au dixième siècles. Le signe de la rencontre, Paris 1984; S.
Bowman, The Jews of Byzantium 1204-1453. Tuscaloosa, Alabama: University of Alabama Press, 1985; P.
Morris, Exiled from Eden: Jewish Interpretation of Genesis. A Walk in the Garden: Biblical, Iconographical and
Literary Images of Eden, ed. P. Morris, d. Sawyer, JSOT Press, Sheffield 1992, 117 - 166 (са
литературом); E. Revel – Neher, The Image of the Jew in Byzantine Art, Pergamon Press 1992; E. Bleiberg, Tree
of Paradise: Jewish Mosaics from the Roman Empire. Brooklyn: Brooklyn Museum, 2005 (avec la bibliographie
et les sources).
25
monogramme de Jésus Christ et d’un des segments de l’octaèdre qui font ensemble
l’Arbre de Vie parce que « Il est visible et invisible, matériel et immatériel parce qu’il est
invisible dans sa double nature ». 16 Mais, en reprenant la question de la transcription des
symboles en texte architectonique du revêtement ou bien de la pose du signe qui n’est
pas littéralement visible 17 et qui est un segment de la formation du revêtement dans
l’architecture byzantine tardive, nous pouvons conclure que la compréhension de cette
problématique implique en même temps la compréhension de la théorie et nature de
l’emblème byzantin où le signe est en position centrale. Origène, l’auteur chrétien,
estimait que « le signe est une façon d’exprimer quelque chose invisible par une chose
visible ». 18 Le signe de l’Arbre de Vie avec ses deux petites branches sur l’abside de
l’église des Saints Apôtres et le champ des octaèdres multipliés sur l’architecture
byzantine tardive de Constantinople, Thessalonique, Arta, et d’autres centre
d’architecture, produisent une sorte du mouvement des ornements. Une observation
active de deux schémas picturaux produit un mouvement perpétuel où l’observateur
prend part de cet événement graphique. Cet effet agrandit l’éventail des significations. 19
Afin de rendre plus lisible le texte architectonique exprimé en briques, il est important
d’éclaircir quelques problèmes sur les opinions récentes concernant les motifs de
revêtement. Nous pouvons lire que “most of the brick patterns become confined to
discrete spaces framed by niches, blind arches (..) always restricted by architectural
features (niches, lunettes)” 20 et que “architectural elements were used playfully and in
exaggerated quantities”. 21 Si les signes exprimés par l’emploi des briques sont posés juste
16Lettre du patriarche Sophronie de Jérusaleme au patriarche Serge de Constationople qui était lue
pendant 11ème réunion du 6ème Concile eocuménique à Constatinople l’an 680 et 681. 5ème, 6ème et
7ème Conciles eocuméniques de Constatinople. Les documents choisis de la part de R. V. Popovic,
Belgrade 2011, 132.
17 Sur la nature de la peinture byzantine : “Ce qui est ne se voit pas, ni ne se donne; ce qui se voit et se
donne, n’est pas” v. D. Barbu, L’image byzantine : production et usages, Annales HSS 1 (1996), 71.
18 A.F. Losev, Le problème du symbole et l’expérience réelle, Moscou 1976, 68 – 134; Com. In ep.Ad Rom.IV, 2.
19 Sur la relation entre l’image-l’espace-l’observateur сf. N. Isar, The Vision and Its "Exceedingly Blessed
Beholder": Of Desire and Participation in the Icon, RES: Anthropology and Aesthetics, No. 38 (Autumn, 2000),
56-72. Surtout: “to see the divine as something external is to be outside it; to become it is to be most
truly in beauty: since sight deals with the external, there can here be no vision unless in the sense of identification with
the object“. Ibid, 66.
20 J. Trkulja, Aesthetics and Symbolism of Late Byzantine Church Facades 1204-1453, Princeton University, PhD
Thesis, 2004, 20.182.

21 Ibid., 183. Pour les opinions opposées : V. Korać - M.Šuput , op. cit., 286-290, aussi 393, 395, 396, 397.
26
au dessus ou au dessous des niches, les détails minutieux des palmettes et d’autres variétés
de l’Arbor Vitae 22 avec le pavage de losanges jointifs prennent part d’une manière
synchronique dans la conception optique et sémantique du revêtement en soulignant une lecture
identique. Solve et coagula c'est-à-dire la multiplication et combinaison qui est un facteur
important de la géométrie sacrale dans l’architecture se transforment en expérience
visuelle et dynamique qui devient ainsi l’instrument de la création picturale du
revêtement. Le rassemblement des signes fait un nouveau discours de l’observation au
dessus de la première impression. L’observateur est obligé de faire un décodage. Il ne
peut pas faire une simple reconnaissance des motifs. Le nouveau discours de
10 - L’abside de l’église Taxiarches à Kastoria, photo: Jasmina S. Ćirić
l’observation de l’axe horizontal du temple a une structure de l’expression iconique et

d’après Augustin « le premier signe est une association du signifiant et signifié. Il
devient transformé en signifiant d’un nouveau signifié et en composante de l’autre signe. 23.
22 R. Bauerreiss, Arbor Vitae: Der ‘Lebensbaum’ und seine Verwendung in Liturgie, Kunst und Brauchtum des
Abendlandes, Munich 1938. Arbor Vitae se trouve très souvent sur les miniatures des murailles de Zion
(Athos, Vatopedi. Cod.107, Fol. 47v) , Nice (Athos, Vatopedi. Cod.107,, Fol. 203v), Césarée(Athos,
Vatopedi. Cod.107,, Fol. 136r), Nazareth (Athos, Vatopedi. Cod.107, Fol. 82r), Аlexandrie (Athos,
Vatopedi. Cod.107, Fol. 227r). В. G. Galavaris, The Illustrations of the Liturgical Homilies of Gregory
Naziazenus, Princeton-New Jersey, Princeton University Press 1969, pl. LXI-LXIV. Comparer le schéma
linéaire de la représentation de la Descente du Saint Esprit qui ressemble au schéma d’Arbor Vitae. Ibid.,
Athos, Dionysiou. Cod.61, Fol 21v: Pentecost, pl.LXIX.
23 R.C. Nelson, L’appropriation, Les expressions critiques de l’histoire de l’art, 211.
27
Ces signes qui sont les éléments du revêtement font une articulation réciproque du
détail dans l’ensemble mais aussi ils deviennent la totalité dans ses propres segments
avec les autres ornements sur le revêtement. Ils font une sorte de partition échiquetée
ou bien d’oculus composé de briques radialement posées. Cette polysémie de
revêtement fait une influence sur l’observateur. L’observateur a devant lui un
mécanisme variable des ornements on bien un mouvement de l’esprit car « cet objet ne
peut avoir une forme circulaire, ni carré, ou n’importe quelle forme. On ne peut pas le
saisir sans faire un mouvement constant de notre regard » 24 . Ces présentations sur
l’abside de l’église présentent « le secret caché » des actions de l’autel et effacent les
murs de l’église car le mystère se produit dans l’intérieur de l’Eglise mais à son extérieur
aussi. 25 Pour être plus précis, il s’agit ici d’une transparence et dématérialisation du mur.
Le mur comme épiderme de l’église n’est pas une sorte du voile antique ou bien
l’iconostase byzantine qui donnent la possibilité d’avoir un regard épisodique sur les
images sacrées, mais il offre une vision constante devant les yeux des croyants. 26
D’après Saint Jean Chrysostome, la Passion de Jésus Christ fait que « la terre entière
devient sainte » et « le monde entier devient un temple et le lieu quelconque devient le
lieu de la prière ». 27 C’est pourquoi le secret liturgique de l’église fait l’existence des
murs
matériels, mais il continue d’exister en dehors de ces murs car le mur s’efface devant
l’idée que tout se réunit en Christ. 28 C’est ainsi que l’intensité visuelle de la combinaison
de l’octaèdre et de l’Arbre de Vie de 12 branches complémentés sémantiquement par
24 V. Bychkov, L’esthétique des pères d’églises, les apologètes, Saint Augustin, Belgrade 2010, 611. Sur le rôle de
l’observateur et la reception des phénomènes optiques de l’image, surtout ,,to see the walls that seem to
descend on us and to close in on us, is to feel a sense of movement within ourselves, when we look at
them from the outside, or from above, or to be drawn ineluctably in, as we find ourselves forced to move
along with and within them“. D. Freedberg, Movement, Embodiment, Emotion, Cannibalismes disciplinaires,
Quand l’histoire de l’art et l’anthropologie se rencontrent: Actes du colloque Histoire de l’art et
anthropologie organisé par l’INHA et le musée du quai Branly (21 et 23 juin 2007), Paris 2010, 38.
25N. Isar, Le mur aboli: Le sacrement de la Parole dans les absides des églises moldaves, Byzantinoslavica 60-2
(1999), 611 – 632.
26Cf. Les description de Pausanias sur le rideau en laine qui couvre le statue de Zeus d'Olympia en
mettant l'acent sur la différence avec celui du temple d'Artemide d'Efes /“This curtain is not drawn
upwards to the roof as is that in temple of Artemis at Ephesus, but it let down to the ground by cords”.
Pausanias, Description of Greece, 5.12.5).
27J. Chrysostomos, Homilia II Oratio in crucem et in confessionem latronis, recitata in Sancta et Magna Parasceve, et
quod oporteat pro inimicis, PG XLIX, 408 – 409.
28Cf. J. Meyendorff, Byzantine Liturgy: Report on the Dumbarton Oaks Symposium of 1979, DOP 34 (1981),
272; N. Isar, Chorography (Chôra, Chôros, Chorós) – A performative paradigm of creation of sacred space in Byzantium,
Hierotopy: Studies in the Making of Sacred Space, Moscow 2009, 59 – 90.
28
les dalles en marbre des portails qui sont protégé par les Archanges, présente le point
initial de la réception qui est réalisée dans les éléments mais dans la totalité aussi sur le
revêtement de l’église sud du monastère de Constatin Lips (n°05). Son équivalent
sémantique se trouve dans le typikon du monastère écrit par impératrice Théodorа
Paléologue « rappelez-vous de la bénédiction du paradis, qui n’était entendu par les
oreilles ni vu par les yeux ni senti par le cœur ». 29 C’est alors que la totalité de
l’expression artistique dans l’époque de la Byzance tardive fait l’influence sur l’homme
médiéval comme homo viator dont l’âme se dirige à partir de la tentation du monde
matériel vers l’entourage du jardin du paradis en attendant le second retour de
Jésus Christ car « Que celui qui a des oreilles entende ce que l'Esprit dit aux Églises: A
celui qui vaincra je donnerai à manger de l'arbre de vie, qui est dans le paradis de Dieu »
(Révélation 2,7). 30
11- L’octaèdre compressé de la forme tridimensionnelle, l'auteur du calc: Jasmina S. Ćirić
29“Remember the blessings prepared in heaven, which “no eye has seen, nor ear heard, nor the heart of
man conceived” (I Cor.2:9) “.Lips: Typikon of Theodora Palaiologina for the Convent of Lips in
Constantinople, transl. A. Marie-Talbot, Byzantine Monastic Foundation Documents: A Complete
Translation of the Surviving Founders’ Typika and Testaments eds.John Thomas and Angela
Constantinides Hero, Dumbarton Oaks Research Library and Collection,Washington, D.C. [1281-
1282].
30 Très souvent le motif de l’Arbre de Vie est posé avec un méandre sur les revêtements (avec les
exemples només ci-dessus il est possible d’ajouter le registre central du mur ouest du narthex de Grégoire
de la Cathédrale de Sainte Sophie à Ohrid, ensuite l’abside de l’eglise de la Vierge Perivlepte et l’abside de
l’église de Jean le Théologien-Kaneo à Ohrid) il est possible d’introduire l’idée du métaphore du
labyrinthe l’un des prérogatives divines. Cf. P. Borgeaud, The Open Entrance to the Closed Palace of the King:
the Greek Labyrinth in Context, History of Religions 14, 1 (1974), 1 – 27.
29
Reading The Wall: Tree Of Life In Late Byzantine Architecture
Paper explores artistic and exegetic contents of the wall surfaces in Late Byzantine church
architecture. Taking into consideration that the brick was one of the main facade articulation
materials, it is possible to understand the «messages» represented with bricwork geometric
ornaments, in critical terms of art history insufficiently identified as «aniconic decoration».
Starting from the fact that the ornamental unit represents the image, the same can not contain
aniconic but rather highly codified, dehumanized features. Arbor Vitae (xylon zoës, wood of
life), motif identified in the key examples of Late Byzantine architecture in the exterior surface
of the apse or or obtained by the appropriate positioning of the marble revetments next to the
portals of the temple, presents a image of the ancient biblical metaphor “Blessed are those who
wash their robes, that they may have the right to the tree of life and may go through the gates
into the city” (Revelation 22: 14). Exegetic reading (‘décryptage’) of facade surfaces shows that
visible finds its meaning in the invisible, but invisible finds its expression possibilities in the
visible. Except the variety with brick represented schematized tree, were registered
multidirectional placed geometric motives which that not only corresponds with monogram of
Christ but also His Old Testament prefiguration tree of life. Arbor Vitae becomes coded image
which shows remembrance of the Paradise where the God “placed on the east side of the
Garden of Eden cherubim and a flaming sword flashing back and forth to guard the way to the
tree of life” (Genesis 3: 24).
30
Branislav Cvetković
“MEMORIAL” ARCHITECTURE IN LATE MEDIEVAL

SERBIA: AN ISSUE OF METHODOLOGY AND SOURCES
To say that any medieval piece of architecture is memorial would not be wrong at
1
all. But to search for distinct examples of specific “memorial” architecture in the
Middle Ages, the ones that owe their existence to particular historical event, would
require much more consistency of both the material and supporting evidence. The
scholarship is clear that there was never one meaning in any piece of medieval
architecture and that what one needs is acquire complete body of sources for each one
under scrutiny. 2 Yet, the sources are accurate that function of architecture is not an
issue when it comes to circumstances that lead towards erection of a religious building.
There was always a possibility that the appropriate occasion could give way for a
building activity. And as the life abounds with nuances, so reflections in architecture
were accordingly nuanced.
1On the notion of memory as constituent part of the Byzantine culture, cf. A. Papalexandrou, The
Memory Culture of Byzantium, in: A Companion to Byzantium, ed. L. James, John Wiley and Sons 2009,
108-122; Memory and Oblivion in Byzantium, eds. A. Milanova – V. Vatchkova – T. Stepanov, Sofia 2011.
2Cf. N. Goodman, How Buildings Mean, Critical Inquiry 11/4 (Jun., 1985) 642-653; P. Crossley, Medieval
Architecture and Meaning: The Limits of Iconography, The Burlington Magazine 130/1019 (Feb., 1988) 116-
121; W. Whyte, How Do Buildings Mean? Some Issues of Interpretation in the History of Architecture, History and
Theory 45 (May 2006) 153-177.
31
Similar questions arise with lavish churches built by the elite of the late medieval
Serbia, usually put by historiography under the name of “Morava school”. 3 Unlike royal
foundations erected as koinobia and conceived for monumental mausolea of their
ktêtors (Ravanica, Ljubostinja, Resava), or village churches and monasteries founded by
Fig. 1- St Stephen’s Church (Lazarica)
3 For the fresh results in research of this issue, see: И. Стевовић, Каленић. Богородичина црква у
архитектури позновизантијског света, Београд 2006; Idem, Архитектура Моравске Србије: локална
градитељска школа или епилог водећих токова позновизантијског градитељског стварања, ЗРВИ 43 (2006) 231-
253.
32
clergy, monks, or nobles, there are several examples the earliest history of which is not
clear due to almost complete lack of written sources. 4 These are the monastery
churches in Veluće (ca 1375) and Kalenić (ca 1420), both dedicated to the Presentation of
the Virgin in the Temple), and the city and court church of St Stephen (Lazarica) in
Kruševac (1377). What makes these three churches into a special group are direct
similarities of the building type and building materials used, and one may wonder if
these go beyond technical aspects of workshop issues, perhaps towards a deeper
conceptual level. 5
The specific position of the Lazarica church inside the city walls of Kruševac,
the capital of Prince Lazar, is in accordance with brilliant building technique reflecting
lush of the ruler’s court (Fig. 1). 6 Though there are no contemporary sources on the
date of its erection or on the ktetor, dedication etc., the crucial information on all this is
found in the Vita of Despot Stefan Lazarević, Lazar’s son and heir, where his biographer
says that the Prince “had built the most wonderful church for the great Protomartyr and Archdeacon
Stephen in prayer for his always-mentioned son” (syzda krasynhiwouü crykovy velikomou
pryvomouqenikou arxidiçkonou Stefanou vy molybou o prisynopomynimhmy
syjnh svoëmy). 7 This text, composed almost fifty years later, presents what both the
author and the audience obviously held crucial to pass, that is the real occasion which
stood behind erection of this lavish chapel. This information does go beyond what is
usually referred to as “the function” of a religious object, and brings in the complex of
meanings which are in fact substantial for any grand architecture.
Nothing similar exists for Kalenić (Fig. 2) but a number of recent discoveries
both in the church and amongst hitherto unused sources, have enabled a breakthrough
into the early history of this enigmatic monument. 8 It is in this context that one should
4 On all foundations from the period and corresponding literature, cf. Т. Стародубцев, Задужбинарство и
ктитори у Србији у доба Лазаревића, Саопштења XLII (2010) 39-61.

5For surveys on architecture of the period, cf. В. Кораћ – М. Шупут, Архитектура византијског света,
Београд 1998, 356-371; S. Ćurčić, Architecture in the Balkans from Diocletian to Süleyman the Magnificent, New
Haven – London 2010, 670-682.
6On its architectural features, cf. В. Ристић – Н. Миладиновић, Првобитни изглед цркве Лазарице у
Крушевцу, in: Трећа југословенска конференција византолога. Крушевац 10-13. мај 2000. Зборник
радова, ур. Љ. Максимовић – Н. Радошевић – Е. Радуловић, Београд – Крушевац 2002, 473-484.
7 The quotation, cf: Константин Филозоф и његов Живот Стефана Лазаревића деспота српскога, изд. В.
Јагић, Гласник СУД XLII (1875) 262.

8Б. Цветковић, Иконостас у храму манастира Каленића, Саопштења XXXIX (2007) 229-246; Idem,
Герасим Георгијевић у Каленићу, Саопштења XL (2008) 237-254; Idem, Петар брат Богдана
протовестијара, Крушевачки зборник 13 (2008) 53-71; Idem, Рељефна представа Богородице с Христом у
Каленићу, Гласник ДКС 32 (2008) 90-92; Idem, Imago leonis in Despot Stefan’s Iconography, IKON 2 (2009)
137-145; Idem, Каленић: иконографија и политичка теорија, in: Научни скуп Манастир Каленић. У
33
trace the real meaning of the relief man killing a lion on the apse window, which is
sculpted with the heraldic bicephalous eagle (Fig. 3). The monastery’s name proved to
be more than telling since the oldest sources and the early 19th c. inscriptions on the
templon refer to it as Kalinik, which is a derivative from Greek kallinikos, to kallinikon,
meaning gloriously victorious, glorious victor, being the most frequently used epithet of
Herakles. 9 It has been proposed to identify the relief with Herakles. 10 Since despot
Stefan’s legendary genealogy stretched to Constantine I, who himself believed had
descended from ancient Herakles, the proposal seems not too impossible. Moreover,
the Serbian chronicles and the despot’s Vita present more data on his presumed
Fig. 2- Monastery Kalenić
сусрет шестој стогодишњици. Зборник радова, ур. Ј. Калић, Београд – Крагујевац 2009, 47-65;
Idem, Руденице и Каленић: „двојна“, групна или сукцесивна ктиторија?, Саопштења XLI (2009) 79-98.
9On this, cf. Th. Panofka, Zeus Basileus und Herakles Kallinikos, Siebentes Programm zum Berliner
Winckelmansfeste, Berlin 1847, 3-12; M. Launey, Etudes thasiennes I. Le Sanctuaire et le culte d’Herakles à
Thasos, Paris 1944.
10Cvetković, Imago leonis in Despot Stefan’s Iconography, 137-145; Idem, Каленић: иконографија и политичка
теорија, 47-65.
34
ancestors among whom, besides Constantine I, one finds Maximian Herculius, who too
descended from the lordship of the famous Augustus the Caesar, in whose time Christ was born as the
man. 11
What may point to the resolution of this rather complex problem is the martyr
St Kallinikos, whose relics had been cherished among medieval Serbs and Bulgars. It
would appear both cult of St Kallinikos and the Herakles’ victorious epithet are
preserved in the actual name of the monastery. The answer lies within the Christian
calendar, actually in the paramount significance of the two major military clashes which
led to establishing the personal reign of despot Stefan and independence of his
Fig. 3 - Apse window, Kalenić
despotate: the battle of Ankara, named by chronicles the Timur’s war, took place on the
eve of St Kallinikos’ feastday, July 28/29, 1402; also, subsequent battle of Gračanica,
named by chronicles the Despot’s war, took place on November 21, 1402, i.e. the
11 Стари српски родослови и летописи, изд. Љ. Стојановић, Ср. Карловци 1927, бр. 3, 419. Cf. Ђ. Сп.
Радојичић, Доба постанка и развој старих српских родослова, ИГ 2 (1948) 21-36.
35
feastday of the Virgin’s Presentation in the Temple, the dedication of Kalenić. Such a
coincidence by medieval standards could only be understood as direct proof of God’s
mercy. Put in other way, the erection of the monastery most probably commemorated
the glorious events of which despot’s charters abound. Even more, Stefan is compared
to Herakles in an overlooked passage in his Vita, the one that covers the battles of
Ankara and of Gračanica. The biographer, Konstantin of Kostenec combined what he
found with Homer, Pindar and Apollodorus, and perhaps in John Tzetzes, describing
the hero’s conquer of Troy and his fight with Ares and Cycnus, with the literal
translation of the famous Greek proverb: not even Herakles against two. 12 This points to
high level of Konstantin’s education and adds new data on frequency of the Herakles
theme in medieval art and literature. 13
The arguments given above obviously transcend any discussion on style,
building technique, spatial issues of a church etc., since the “technical” side of the
concrete temple was not directly dependent on occasions for its erection, which always
came from spheres of ideology and politics. Therefore, recent discovery of traces of the
original revetment of the stone icon of the Virgin with Child on the south façade of the
Kalenić narthex sheds stronger light on how neglected even technical issues can be
(Fig. 4). 14 If put in the appropriate context, this hapax façade icon tells much more on
the probable occasion of erection of this most lavish monastery church, 15 which is also
12 Cvetković, Imago leonis in Despot Stefan’s Iconography, 137-145; Idem, Каленић: иконографија и политичка
теорија, 47-65. Cf. К. Куев и Г. Петков, Събрани съчинения на Константин Костенечки. Изследване и текст,
София 1986, 390, 457; Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех - изводи). Житије
деспота Стефана Лазаревића, изд. Г. Јовановић, Београд 1989, 98, 150; Константин Костенечки,
Съчинения, прир. А-М. Тотоманова, София 1993; Константин Философ, Живот Стефана Лазаревића
деспота српског, изд. Г. Јовановић Београд 2007, 45.
13 G. K. Galinsky, The Herakles Theme. The Adaptations of the Hero in Literature from Homer to the Twentieth
Century, Oxford 1972; Herakles and Hercules. Exploring A Graeco-Roman Divinity, eds. L. Rawlings – H.
Bowden, The Classical Press of Wales 2005. Also, cf. G. Bruck, Habsburger als ‘Herculier’, Jahrbuch der
Kunsthistorischen Sammlungen in Wien L (1950) 191-198; C. Vivanti, Henry IV, the Gallic Hercules,
Journal of the Warburg and Courtauld Institutes 30 (1967) 176-197; L. Ettlinger, Hercules Florentinus,
Mitteilungen des Kunsthistorischen Institutes in Florenz XVI (1972) 119-142; С. Ћирковић, Срби и рани
протестантизам, in Работници, војници у духовници, Београд 1997, 485-486; F. Polleros, From the
exemplum virtutis to the apotheosis. Hercules as an identification figure in portraiture: an example of the adoption of
classical forms of representation, in: Iconography, Propaganda, and Legitimation, ed. A. Ellenius, New York
1998, 37-62.
14Б. Цветковић, Рељефна представа Богородице с Христом у Каленићу, Гласник ДКС 32 (2008) 90-92. Cf.
T. Velmans, Le décor sculptural d’une fenêtre de l’église de Kaleni
ć et le thème de la Fontaine de la vie , ЗЛУМС 5
(1969) 89-93.
15For the ideological significance of miraculous icons in Despot’s state, cf. М. Татић-Ђурић, Икона
Богородице Београдске, Годишњак града Београда XXV (1978) 147-161. The analogy for the façade stone
icon may be the monumental Virgin of Vladimir, painted above south portal of the Dormition Church in
36
characterized by unusual donor image consisted by portraits of the nobility and of the
ruler. 16
The hagiographic material has left significant traces of how important a
victorious battle was for any medieval society. It is notable also in Serbia, since these
biblical keys as were winner in the battle and victorious battle have been analyzed in detail. 17
Unlike Lazarica, built to celebrate the birth of male heir and was therefore given
dynastic patron, St Stephen, Kalenić seems to fit triumphal connotations along all
others a church encompasses. The celebration and commemoration of important
victories laid at the core of ideologies of any period. 18 There is clear evidence on this
Fig. 4 - Virgin’s icon, Kalenić
the Moscow Kremlin, the coronation church of Russian rulers, cf. М. А. Орлова, Наружные росписи
средневековых храмов, Византия, Балканы, Древняя Русь, Москва 2002, 209-225.
16 Б. Цветковић, Руденице и Каленић: „двојна“, групна или сукцесивна ктиторија?, Саопштења XLI (2009)
79-98.
17 Н. Георгиева-Гагова, Топосът „победна битка“ в похвалните слова на Евтимий Търновски,
Медиевистични ракурси. Топос и енигма в културата на православните словени, София 1993, 55-
63; Ead, Свето писмо у житијима српских владара, Књижевна историја XIX (1997) 39-49.
18 On this, cf. M. McCormick, Eternal victory. Triumphal rulership in late antiquity, Byzantium, and the early
medieval West, Cambridge University Press 1986.
37
even in the Serbian material from the earliest times. The most prominent amongst the
early foundations of the Grand zhupan Stefan Nemanja stands his monastery of St
George (Djurdjevi Stupovi), built on top of a hill at Ras in 1171, as clear indication of
his triumphal seizure of the throne and of successful battles he won over domestic
pretenders and allied Byzantines. 19 Modern reflection of such notions is the dynastic
mausoleum of St George at Oplenac. 20 But typical commemorative church, erected on
the very site of the battle, and celebrating the victory won in 1330 by the Serbs over
allied Bulgarian and Byzantine troops is the church Spasovica, destroyed today for same
reason. 21 Triumphal overtones are obvious in the Staro Nagoričino too, the old
Byzantine church renovated by King Milutin in 1318, in structure of the donor’s scene,
revetted icons of the templon, and the subsequent insertion of mention of the king’s
victory in the donor’s inscription. 22
The custom of commemorating is one very old and wide spread, since the
earliest times, from famous recomposing of outcome of the Cadesh battle in the
triumphal reliefs of Ramses II, 23 to the Octavian’s triumph over Mark Antony,
celebrated on August 13th, the official yearly feast of Hercules at Ara Maxima, which
was the day when, according to Virgil, Enneas reached Rome. 24 Likewise, as an act of
thanksgiving, the Crusaders’ king Baldwin IV built a Benedictine monastery on the very
site of the battle of Mont Guisard, dedicated to St Catherine of Alexandria on whose
feast, November 25th 1177, it had been fought. 25 The victory over the Swedes won by
Ј. Нешковић, Ђурђеви Ступови у Старом Расу, Краљево 1984; М. Чанак-Медић – Ђ. Бошковић,

19
Архитектура Немањиног доба I. Цркве у Топлици и долинама Ибре и Мораве, Београд 1986, 55-76.
20М. Јовановић, Опленац. Храм светог Ђорђа и маузолеј Карађорђевића, Топола 1989; Н. Макуљевић,
Уметност и и национална идеја у XIX веку. Систем европске и српске визуелне културе у служби нације,
Београд 2006, 289-290; М. Лазић, Ктитори и приложници у српској култури 19. и почетком 20. века, in:
Приватни живот код Срба у деветнаестом веку. Од краја осамнаестог века до почетка Првог
светског рата, пр. А. Столић – Н. Макуљевић, Београд 2006, 652-654.
21 С. М. Ненадовић, Архитектура Спасовице, Zbornik ZSK XIX (1968) 33-41.
22Б. Тодић, Старо Нагоричино, Београд 1993; Idem, Српско сликарство у доба краља Милутина, Београд
1998, 320-325; В. Кораћ, Споменици монументалне српске архитектуре XIV века у Повардарју, Београд
2003, 37-80.
23J. H. Breastead, The Battle of Kadesh: A Study in the Earliest Known Military Strategy, Chicago 1903 (= Nabu
Press 2010); M. Healey, Qadesh 1300 BC: Clash of the Warrior Kings, Osprey Publishing 1993; A. J.
Spalinger, War in ancient Egypt: the New Kingdom, John Wiley and Sons 2005, 209-234; L. D. Morenz – L.
Popko, The Second Intermediate Period and the New Kingdom, in: A Companion to Ancient Egypt. Volume 1,
ed. A. B. Lloyd, John Wiley and Sons 2010, 114-117.
24 Galinsky, The Herakles Theme, 141.
25 D. Pringle, The Churches of the Crusader Kingdom, Cambridge 1993, 274, No. 122; B. Hamilton, The Leper
King and his Heir: Baldwin IV and the Crusader Kingdom of Jerusalem, Cambridge 2000, 135-136.
38
Alexander Nevsky on July 15th, 1240, the feast of St Vladimir of Kiev, could have
affected listing of Vladimir among the saints. 26 The Battle of Kulikovo field, between
Russians and Mongols, fought on September 8th, 1380 at the Don river, resulted in
victory of Dmitri Donskoi and series of corresponding commemorative expressions. 27
For some of the examples, as is Cavusin, it is clear, 28 for some others, it is doubtful. 29
Some were even named “battlefield” churches, as almost contemporary monument to
the Ankara battle, Battlefield church (Shropshire, England), erected by Henry IV, the
king of England, to commemorate his great victory obtained in the Battle of
Shrewsbury on July 21st, 1403, over Henry Percy during the civil war. This church is
dedicated to St Mary Magdalen, the battle having been fought on the eve of that saint’s
day. 30
The custom never ceased. It is enough to recall complex history of the building
of the best known church of Moscow, the Pokrov na Rvu, which commemorated a
number of Russian victories over Tatars, 31 or recently restored Christ’s church in
Moscow, that the original intention was to celebrate Russian victory over Napoleon. 32
Typical example of the commemorative church not built on the battle site itself, but
which exists due to the direct patronage of the ruler is the Cesme church in St
Petersburg, namely the Church of the Birth of St. John the Baptist, as it was
consecrated on the birthday of John the Baptist, built to honour the Battle of Cesme
which the Russians won over the Turks on that day in 1770. 33
The events to be commemorated were not always victories but the
assassinations as well, both the successful ones as with the monumental church of the
26 Cf. D. Ostrowski, Alexander Nevskii’s ‘Battle on the Ice’: The Creation of a Legend, Russian History 33 (2006)
289-312; С. Марјановић-Душанић, Свети краљ, Београд 2007, 49, 53-54, н. 80.

27 L. Podhorodecki, Kulikowe Pole 1380, Warszawa 2008.
28 N. Thierry, La Cappadoce de l’antiquité au Moyen âge, Turnhout 2002, 173-177, No. 36, Pl. 86.
29Cf. C. L. Connor, Hosios Loukas as a Victory Church, Greek, Roman and Byzantine Studies 33/3 (1992)
293-308.
30The full account is in: The Journal of the British Archaeological Association. Tome 36, I, London 1857, 171-
173.
31 А. Баталов, К интерпретации архитектуры собора Покрова н Рву (о границах иконографического метода),
in: Иконография архитектуры. Сборник научных трудов, Москва 1990, 20-21.
32 М. С. Мостовский, История храма Христа Спасителя в Москве, Москва 1882; В. Г. Сироткин,
Наполеон и Россия, Москва 2000.

33 B. Jelavich, History of the Balkans, Cambridge 1983, 69.
39
Spas na krovi, in St Petersburg, 34 or the ones that failed as with no less monumental
Neogothic Votivkirche in Vienna. 35 Similar examples, though on a lesser scale exist in
Serbia too in the churches known as Pokajnica 36 and Zahvalnica, 37 stressing that
mentality does not change and that the “taste” for special monuments will always
remain persisting.
Bearing in mind all given above, one can pose the question could anything
similar be applicable in order to understand a monument as is the monastery Veluće
(Fig. 5). 38 It has been long ago proposed that the identification of the rulers’ portraits in
the nave may give answers to the church’s earliest history. 39 But ignoring this
proposition, 40 based on probable resolution though it involved the “misty” character of
Vuk Branković bound to the Kossovo battle and legend, 41 has put this monument
litteraly out of scholarship. Only if the scholars would approach the problem without
prejudices, the monastery church might be seen in its proper context, in the same
manner as the erection of the Kossovo column by despot Stefan Lazarević 42 had been a
gesture completely inspired by such old antique customs as was erecting of the column
on the Marathon field itself. 43
34 М. С. Флайер, Церков Спаса на крови. Замысел – Воплощение – Осмысление, in: Йерусалим в русской
культуре, изд. А. Баталов – А. Лидов, Москва 1994, 182-194.

35 J. Farrugia, The Votive Church in Vienna, Ried im Inkreis 1990.
36 Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791-1848, Београд 1986, 105-106, 253, 316, 357.
37 Културна ризница Србије, изд. Ј. Јанићијевић, Београд 2005, 287.
38 For literature cf. n. 4.
Г. Бабић, Владарске инсигније кнеза Лазара, in: Le Prince Lazar. Symposium de Kruševac 1971,ур. И.
39
Божић – В. Ј. Ђурић, Beograd 1975, 70-75.

40Cf. В. Ј. Ђурић, Друштво, држава и владар у уметности у доба династије Лазаревић-Бранковић, ЗЛУМС
26 (1990) 34-41.
41 Cf. Die Schlacht auf dem Amselfeld 1389 und ihre Folgen. Internationales Symposium Himmelsthür 1989,
hrsg. V. Đuretić, Belgrad 1991.

42Л. Мирковић, Шта значи мраморни стуб подигнут на месту косовске битке и шта каже натпис на овом
стубу?, in: Иконографске студије, Нови Сад 1974, 297-315.
43 H. Bowden, Herodotos and the Persian Wars, in: Herakles and Hercules, 1-13.
40
Fig. 5 - Monastery Veluće
It has been stressed on many occasions that the relics and miraculous icons had
specific and crucial role springing from deepest belief, both of the afflicted and of the
powerful, who all looked for remedies, celestial help or ideological support. Therefore,
in attempt to uncover reasons standing behind emergence of the lavish churches as the
three ones discussed in this essay, it may be helpful if some other angles of approach
are used, not only those limited to art historical or archaological lenses. After all, what
one really needs is to broaden the body of evidence and the heuristic basis should
spread towards levels of anthropology and wider social and ideological notions.
41
Иван Стевовић
ИСТОРИОГРАФИЈА КАО ПРОСТОР ПАМЋЕЊА:

ТРЕНУТАК И НЕДОКУЧИВА БУДУЋНОСТ
«History, a province of literature, should be equally shared between its two rulers, Reason and
Imagination.» ( Ihor Ševčenko, Two Varieties of Historical Writing, 1969.)
Стара је и много пута потврђена истина да је свако бављење прошлошћу

заправо увек кћи свог времена. Када се пре нешто мање од пола столећа Игор
Шевченко поигравао професионалном оптиком њених посленика,
1
класификујући их у еволутивне родове гусеница и лептира , било је сасвим
допустиво да се у озбиљном методолошком тексту с пуно разлога спомене и
књижевност, а машта је, као један од непревидивих владара историчарског
царства спокојно почивала на свом деценијама унатраг установљеном престолу.
Било је то доба у којем су се историографски подухвати напајали слободама што
су дотицале из великог ослобађања историје извојеваног домашајима претходне
генерације превасходно француских великана, који су најпре били живи људи па
тек потом ненадмашни историчари, склони колико једноставном толико и
далекосежном исказу, смели да се отворено запитају о вредности властитих
домашаја, спремни да и најсвеобухватније теме започну искреним оправдавањем
1 I. Ševčenko, Two Varieties of Historical Writing, History and Theory 8-3 (1969), 332-345.
42
примењених поступака и становишта. 2 Као епитаф на споменику који су својим

делом подигли целокупној дисциплини, њихов је кредо уклесао Жак Ле Гоф,
бележећи да се «историја гради од докумената и идеја, од извора и маште
ослоњене на основе које чине легитимним њен полет...који не васкрсава фантоме
или фантазме, него стварна бића похрањена у документима као што су истините
мисли окамењене у катедралама», 3 речи срочене само годину након што је Жорж
Диби, антологијском сценом европског пејсажа на прагу другог миленијума,
започео «Време катедрала», 4 демонстрирајући сву документарну силину те само
највећим чаробњацима струке примерену видовитост, поједностављено сажету у
реч «машта».
У зависности од сензибилитета и поља деловања, све оно што је унутар
несагледивих граница царства историчарске професије потом почело да се
увлачи под рефлекторе главне позорнице могло би се посматрати као процес у
којем је пажљиво однегована кћи постепено постала пасторче многих срачунатих
очуха, односно као ултимативна потврда изречене констатације да се управо
време, а нарочито доба у којем живимо, приљежније но икада раније постарало о
њеном изгледу, васпитању и понашању на јавним местима. Иако овај есеј долази
од стране припадника «подврсте» еснафа, историчара средњовековне уметности,
иако су и све споменуте личности професионално израсле из истог тог раздобља,
па стога тешко да можемо имати увид у целину збивања на позорници, гласови
који се захваљујући неприродној брзини протока времена доживљавају као јуче
изговорени, заправо већ неколико деценија упозоравају на сасвим особену врсту
позорности приликом бављења било којом епохом или видом прошлости. За
посебну расправу морало би се оставити питање зашто су методолошки
сеизмографи управо историчара уметности, почев од Јана Бјалостоцког, Ханса
Белтинга, Херберта Кеслера, Роберта Нелсона, Деборе Чери, свако на свој начин
међу првима регистровали наговештаје или сасвим јасне обрисе нове врсте
2 Будући да је литература о концепту и дометима француске школе «Анала» изузетно обимна,

наводимо само најновија дела српске историографије у којима су дати опширнији прегледи са
библиографијом, као и подаци о преведеним књигама, уп. П. Миленковић, Школа Анала. Огледи о
социолошкој историографији, Београд 2004; М. Антоловић, Историја историографије или самосвест
историчареве струке, Споменица Историјског архива Срем 9 (2010), 199 sq.
3 J. Le Goff, Pour un autre Moyen Age, Paris 1977 ( цитирано према Ž ak Le Gof, Za jedan drugi srednji vek,
Novi Sad 1997, 5-6).

4G. Duby, Le Temps des cathédrale. L'art et la société 980-1420, Paris 1976 (= Ž. Dibi, Vreme katedrala.
Umetnost i društvo 980-1420, Beograd 1989, 22).
43
поремећаја; 5 његово реално, глобално-структурално постојање огољено је, међутим,

са сасвим другачијег полазишта. Састављајући, наиме, предговор збирке
властитих огледа, Ерик Хобсбаум, првосвештеник религије чињенице, јесте се
обрушио на «фикцију» која се фундаментално, налик вирусу пандемије, мора
изоловати од исказа заснованих на позитивним и проверивим сведочанствима,
али је претходне реченице ипак посветио имагинарном националном парку у
коме «теоретичари свих врста круже око мирних крда историчара док ова пасу на
богатим пашњацима својих примарних извора или преживају публикације
других» па се «понекад и они најнеборбенији осећају принуђеним да се суоче са
својим нападачима». 6 Није ли исувише симптоматична да би била тек плод личне
резигнације двојице бардова чињеница да је у години објављивања трећег издања
Хобсбаумове књиге, 1999, истој појави рукавицу у лице бацио опет И. Шевченко,
резимирајући стање историографије посвећене Византији закључком да је у
данашње време лакше изумети нову теорију него се посветити истраживању
вођеном по традиционалним, колико год некоме изгледало превазиђеним,
правилима игре? 7
Наведене тек као језгровита илустрација бројних и далеко свеобухватнијих
«борби за историју» коју су њени браниоци били принуђени да започну још
знатно раније, крајем седамдесетих година прошлог столећа, 8 Хобсбаумове и
Шевченкове речи, од којих нас такође дели не мали интервал од једне деценије, и
саме по себи завређују одређену анализу, односно наводе на поједине општије
закључке. Са те, високо уздигнуте осматрачнице, приметно је да су се
концептуални методолошки предатори углавном задржали на ободима
историчарског царства, односно на ничијој земљи између историје као науке и
стварности, због чега је, нарочито имајући у виду њихове ставове о дисциплини
5Cf. J. Bialostocki, Historia sztuki wśród nauk humanistycznych, s.a. (= Jan Bialostocki, Povjest umjetnosti i
humanističke znanosti, Zagreb 1986); H. Belting, The End of the History of Art?, The University of Chicago
Press 1987; H.L. Kessler, On the State of Medieval Art History, ArtB 70-2 (1988), 166-187; R.S. Nelson, The
Map of Art History, ArtB 79-1 (1997), 28-40; D. Cherry, Art History Visual Culture, ArtHist 27-4 (2004),
479-493.
6 E. Hobsbawm, On History, New Press 19971; 19982; 19993 (= E. Hobsbaum, O istoriji, Beograd 2003, 7).
7I. Sevcenko, Byzantine Studies:The Last Hundred Years and the Next Hundred Months, VizVrem 58 (1999), 5-
14, 12. Уп. и најновије, В. Станковић, Српска и светска византологија у 21. веку, или о сталном
преиспитивању устаљених мишљења, ЗРВИ 48 (2011) (у штампи).
8Уп. преглед историографских токова који је изложио М. Антоловић, Постмодернизам и/или
Историографија?, Токови Историје 3-4 (2008), 177-197 (са опширно наведеном и анализираном
литературом).
44
као некој врсти «француске собарице» турбулентног глобалног поретка, 9 логично

запитати се чије су идеје заправо конструисале мост између знања о прошлости и догађаја
на Балкану, у Бамијану или Багдаду, поприштима немилосрдно стварних
показних вежби уништења историје у име различитих будућих, дакле
најапстрактнијих добробити обичног човека, среће чија је сва језовитост сажета у
графиту исписаном на зиду једне београдске зграде, који и данас пита «Води ли
''Милосрдни анђео'' своје жртве у Рај?» Иако јавно неоглашен, дах смрти времена
које истински мари за прошлост управо се најинтензивније осећа у «суочавању
најнеборбенијих са својим нападачима», у мери и начинима њеног сусретања са
садашњошћу. Фернан Бродел је тај дијалог својевремено, мада не без притајене
зебње, назвао «прелазом који се понавља попут реситала што га воде два чиста
гласа». 10 Нешто више од две деценије касније, од гласова је остала само
какофонија тешко распознатљивих одјека; на «важнијој» страни света преживели
су као својеврсни антиквитет у власништву скупине езотерика окружених за
високо стерилне академске расправе увек спремним споменутим предаторима,
који узгред, готово по правилу не долазе са правих историчарских школа. Но ту,
упркос свој повременој узаврелости дебата, ипак влада какав-такав мир. На оној
«мање вредној» половини планете Броделов реситал се, само наивнима
парадоксално, упоредо са тријумфом Слободе као категорије све чешће
преображава у заглушујућу симфонију – ратних добоша.
II
«Виђен кроз нове наочаре, свет је постао већи, а простор је, први пут, заиста имао
три димензије, у које су ствари могле да се пружају без препрека...Али све је постало и
напорно...Свет је, међутим, био ближи и гурао се ка њему, захтевао је више, мада није било
јасно какви су то захтеви.»
( Паскал Мерсије, Ноћни воз за Лисабон, 2004.)
Иако тамо где је, макар и као метафора, присутна смрт, нема места за
машту, предатори су, устремљујући се управо на њу као на тобожњи
преовлађујући састојак историјске науке, готово несвесно открили једну сасвим
другу, несумњиво реално слабу тачку дисциплине. Наиме, Шевченкови владари
9 Уп. Р.Џ. Еванс, У одбрану историје, Београд 2007, 213-231; М. Антоловић, нав. дело,193-194.
10 Наведено према F. Brodel, Mediteran.Prostor i istorija, Beograd 1995, 9.
45
историчарског царства већ дуго стоје леђима окренути један другоме, што је
довело до промена у његовом «еколошком» устројству и на формалном и на
структуралном плану. Дискретном али дуготрајном генетском мутацијом,
«лептири», емитори исувише великих Истина за њихова нејака крила,
преобразили су се у властиту супротност – преносиоце корисног полена који,
међутим, данас пада на све уже површине плодног тла, па су тиме и могућности
за стварно богат принос све мање. Њима насупрот, «гусенице», господари
исувише малих Истина, 11 посталe су свици чије хладно светло тражи
потенцијалне партнере али није довољно за сигурно кретање кроз дубоку таму
прошлости. Поврх тога, изложени најразличитијим загађивачима, и једни и други
о прилици своју енергију црпу из вештачких, неаутентичних или чак етичким
аксиомима професије недостојних акомулатора, чиме по карактеру повремено
постају блиски заводљивим чарима изданака суседне, ботаничке породице –
биљака месождерки. 12 Но ако би се и та девијација могла приписати спољашњим
утицајима, насупрот њој, чин раскола владара закономерно је прузроковао
концептуалну поларизацију подређених им слојева унутар станишта историје и ма
ком роду они припрадали. Јер, историчар-вазал само једног суверена одувек је
боље пролазио у животу, лакше је испуњавао своје дужности и задовољан собом
тонуо у сан праведника, заогрнут било беспоговорном оданошћу идолима чисте
ерудиције, било грозничавом копреном управо оних Ле Гофових фантазама,
курентних, неретко и малигних измишљотина које се у сваком времену, а
нарочито при друштвеним турбуленцијама, увек дају достојно наплатити. Тек
повремено зачудио би се мери наивне погубљености професионалног сабрата
који се добровољно одлучио на смели подухват, јер истовремено се
достојанствено повиновати, упркос њиховој завађености, обојици царева,
еквилибрирати између строгости првог и данајске дарежљивости другог, кретати
се необележеним стазама покрај давно трасираних путева, тражити «стварна бића
похрањена у документима као што су истините мисли окамењене у катедралама»
и, надасве, усуђивати се чак и суздржано саветовати, уместо само слушати,
послушати и израчунати добит, једнако одувек подразумевало је крајње деликатну
позицију изложену сумњичавости или чак пресуди обојице. Још ређе, ако уопште
11 I. Ševčenko, Two Varieties of Historical Writing, 332 sq.

12 Уп.анализу у читавом свету деценијама основног приручника историје уметности аутора
Х.В.Џансона, и концептуалних промена у различитим издањима ове књиге, коју даје R.S. Nelson,
The Map of Art History, 33 sq; за српску историографију од изузетног је значаја књига Р. Радића, Срби
пре Адама и после њега.Историја једне злоупотребе:слово против «новоромантичара», Београд 2003, 20052;
такође и М. Антоловић, Историја историографије или самосвест историчареве струке, 216-217.
46
икада, методолошки монотеист, особито из редова свештеника култа «позитивног

податка», признаће себи да су одаје његовог храма понекад ипак скучене,
испресецане некорисним зидовима који му у неким, ни њему самом објашњивим
тренуцима, не допуштају да погледа иза или преко зидова, да би круг чији је
центар заправо он сâм видео тек као беочуг ланца коме се ни почетак ни крај не
дају јасно разазнати; јер, зна он то добро, тиме би постао придошлица у
несигурни свет свог сабрата луталице, у коме је ипак превише јеретика склоних
рушењу идола. Коначно, оно пред чиме никада неће застати и запитати се, јесте
сам концепт, арматура целокупног система «нормалне науке» 13 и његовог веровања
у њу; једном установљен, он је прерастао у датост по себи, у божанство које се
поима као једина историјска стварност, иако су њено име и њен садржај заправо
резултати успешне делатности мисионара XVIII-XIX века, «мисаони састави који
продиру у подсвест, делују ван контроле и стварају брану новим опажајима» 14 ,
речју, романтичарски перформанси чију су природу и сврху одавно разоткрили
најпре пионири критике историзма а касније управо Хобсбаум и његови
сарадници. 15 Остаје, међутим, недоумица са колико је стварног ефекта, и у којим
областима царства, њихов «еколошки» несумњиво чист производ уистину
деловао?
Слика 1 - Венеција, Ponte dei Sospiri, 2010.
13 О концепту «нормалне науке» уп. T. Kun, Struktura naučnih revolucija, Beograd 1974, 50-99.
14 Уп. Ј. Bialostocki, нав. дело, 47.
15О историји и критици историзма М. Антоловић, нав. дело, 191-193; E. Hobsbowm – T. Ranger
(eds.), The Invention of Tradition, Cambridge University Press 1983 (= E. Hobsbom – T. Rejndžer (ur.),
Izmišljanje tradicije, Beograd 2002.).
47
Начелно схваћено, сажимајући у себи инстинктивну потребу за

препознавањем макар каквог «уставног поретка» у послу којим се бавимо,
постављено питање нити је ново нити му се одговор, особито данас, може и
наслутити, а утисак је да га заправо не треба ни тражити, јер је управо жеља за
накнадним, а то ће рећи насилним уређењем прошлости по најразличитијим
моделима, заправо и довела до тога да се врт у коме је почивала постепено
претворио у Хобсбасумов национални парк. Нема потребе трошити речи на
доказивање да га нико озбиљан не види као Аркадију необузданих књижевних
слобода, али би по целокупну «еколошку» равнотежу једнако опасно било
претворити га у касарну у којој би били ускладиштени искључиво
позитивистички пројектили, јер би у том случају дошло до најгорег исхода –
изумирања бројних подврста како преображених лептира тако и новорођених
свитаца. Поборници протеривања маште, имагинације, логички и методолошки
оправдане интуиције, из историчарског царства, ризикују да им се на обзорју
попут нежељене визије укаже лаконска констатација лорда Макаулаја, оживљена у
Шевченковом тексту, која упозорава да «history in which every particular incident
may be true, may on the whole be false.» 16 Но речи викторијанског аристократе биле
би тек почетни маневар непобедиве војске предвођене самим Рене Декартом и
његовим подсећањем на машту као другу по реду моћ духа, одмах иза или чак
истовремено са чистим разумом. Стога је узалудно и суштински
контрапродуктивно заподевати чарке унутар станишта историје, јер разни родови
разних створења, духови геометрије једнако колико и духови нијансе, одувек ту
живе, и нико их веродостојније није класификовао од Ангаса Вилсона или
Дејвида Лоџа, нити систематски вивисецирао на начин Паскалa Мерсијеa,
тројице писаца о историји или историјама, прераслих у тај «стадијум» из
професора престижних универзитета. 17 Да ли њихова дела треба посматрати као
вид «диверзије» над историјом или као особени допринос њеном бољем
познавању, још једно је од многих питања на које ће свако од припадника еснафа
одговорити према кретању скале властитог сензибилитета и методолошког
сеизмографа.
16 I. Ševčenko, Two Varieties of Historical Writing, 333 (са навођењем изворника).

17 A. Wilson, Anglo-Saxon Attitudes, Secker& Warburg 1956 (= А. Вилсон, Англосаксонски манири,
Београд 1961); D. Lodge, Small World: An Academic Romance, Secker& Warburg 1984 (=Д. Лоџ, Мали је
свет, Београд 1992); P. Mercier, Nachtzug nach Lissabon, Carl Hanser Verlag 2004 (= П. Мерсије, Ноћни
воз за Лисабон, Београд 2009.).У српској средини, као прилог «оживљавању» историје, од значаја је
књига M. Ristović, Obični ljudi. Prilozi za istoriju, Beograd 1999.
48
III
«Тата, хајде, објасни ми чему служи историја.»

( Марк Блок, Одбрана историје или занат историчара, 1949.)
Слика 2 - Венеција, супермаркет, 2010.
Иако је недавно с правом констатовано да постмодернистички нихилизам

није угрозио темеље историје као јасно дефинисане науке, наводећи је чак на
позитиван искорак према увек благотворној потреби повременог властитог
преиспитивања, проширења хоризонта њеног интересовања или начина
тумачења познатих садржаја, 18 изазови пред којима се она налази не само да нису
минули већ делују далеко алармантније управо стога што, прескачући већ
изнемогле предаторе, долазе из директног сусрета станишта са реалношћу. Наиме,
знатно озбиљнијом претњом чине се облаци који су се можда делимично
18 Уп. М. Антоловић, Постмодернизам и/или Историографија?, 196.
49
образовали из кондензације створене природним испарењима националног

парка, али их је пресудно затровао исувише често коришћени али неминовни
«дух времена», те стога делују као резервоари киселих киша, потенцијално
способних да униште све што у станишту живи. Јер, на почетку Шевченковог
текста стоји да род «лептира» свој полен сеје на пет стотина колега и публику, 19
крајем 1983. од укупног броја књига у француским књижарама готово седамдесет
процената припадало је историјским темама, што значи да је то био
неприкосновени симбол потребе људи «да учествују у колективном памћењу». 20
Данас, бесплатним учлањењем у само једну од многих електронских
«добротворних установа», у тренутку постајемо власници по барем хиљаду
најразноврснијих наслова посвећених сваком периоду прошлости, а то је,
наравно, тек део свеукупне историчарске продукције током последњих деценија.
Станиште је, дакле, активније но икада, попут огромне колоније мрава у којој је
хијерархија деловања наизглед јасно установљена. Међутим, да ли је ико од нас заиста
толико наиван или самозаљубљен да поверује да је књигу коју је написао макар и прелистало
хиљаду руку припадника еснафа, док на ширу јавност и строго контролисане возове њене
заинтересованости тешко да смемо и помислити? Колико год изгледало парадоксално,
непрегледни стратуми акумулираних знања о историји прете да изазову
макроинфлацију сваког поштовања достојних али законима данашњег тржишта
генерално «непрофитабилних» производа. Ризничари фондова намењених
нашем послу не само да су већ увелико успорили рефлекс посезања за кључем,
већ, примера ради, у тренутку док ови редови настају једна од чланица Европске
Уније настоји да законом пресече доток ваздуха властитој, столеће и по старој,
Академији наука. Како убедити једно време да су му истински потребна и сва
пређашња, како функционално и истовремено часно употребити садржај
огромних резервоара испуњених хиперреалистичном апстракцијом званом
«историја», кључно је питање које својом бескропулозном тежином прети да
царство уистину, а не само у Хобсбаумовој метафори, претвори у темељито
ограђен резерват, са свим таквом амбијенту својственим законима преживљавања,
и одговарајућом судбином. Желимо ли до краја бити искрени, признаћемо да је
ситуација која увелико позива на узбуну у доброј мери произишла и из нашег
деловања: ров својевремено ископан као одбрана од предатора, попримио је још
једну, нимало жељену намену, постајући временом препрека не само према
19 I. Ševčenko, op.cit.,332.
20Податак је преузет из предговора српског издања наведене Дибијеве књиге, уп. И. Ђурић, Žorž
Dibi. Trijumf pojedinca u francuskoj istorijskoj misli, 14; уп. такође и Ž. Le Gof, nav.delo.,5.
50
теледиригованим нападачима, већ и према далеко ширем прстену неутралног

окружења, оног из којег је и пре седамдесет година, а немерљиво више данас,
стално допирало питање које је Марку Блоку упутио његов син. Забављени
обожавањем или рушењем сопствених идола, самозадовољно претрајавајући у
чаурама тематски све ужих истраживања, подразумевајући као природно и
недодирљиво властито професионално постојање, одговорили смо
постмодернистима, малој групи својих студената, али не и обичном свету, којем је тај
одговор, особито од тренутка глобалног престуктуирања свих сегмената
претходног поретка, био преко потребан као нова осовина утемељења његовог
личног и колективног идентитета. Пре три деценије, чак и у најмрачнијој
футуристичкој визији смештеној у Лос Анђелос у јесен 2019, вештачко створење
људског изгледа трен пре своје елиминације изговорило је речи о ономе што је
видело, односно Историји, што значи да се 1982. ни путем целулоидне траке није
дало замислити «биће без прошлости», које би тим својим својством нужно
креирало фундаментално другачији систем свеукупних вредности. Но после свих
искустава, визионарска имагинација Филипа К. Дика и Ридлија Скота остаје
антологијско дело визуелног изражавања доласка Краја, али наводи и на помисао
није ли ипак билa исувише оптимистичкa? Јер ако савремени отац, доносећи сину
из свог станишта гомилу сазрелих али ментално безукусних, «нејестивих»
плодова, тиме заправо прекида везу са будућношћу, није ли закономерно да се
син на исти начин почне да односи према прошлости, од свог првог школског
часа историје? Бивајући изложен имплантирању непрегледне гомиле личности,
датума, догађаја, «наглашених» кошмарном страницом уџбеника на којој се
мешају различитим бојама маркирани делови текста, лоше скениране
илустрације, болдиране или курзивом назначене «суштине», али не и објашњењу
процеса или, што је најважније, њиховом тумачењу, стварајући инстинктивну
одбојност према том хируршком захвату на отвореном мозгу син заправо не
диже глас против историје, већ против начина на који му се она представља, а то
такође значи историографије – односно нас. 21 Зато у данашњем свету, који
обезвређује или чак санкционише право на апстрактно и аналитичко мишљење,
отелотворење «репликаната», лишених потребе коју је на крају свог постојања имао
и у име сопственог «бића» спровео Рој Бети, па стога далеко мање упадљивих но
што су они у Скотовом филму, делује као питање тренутка. Може ли се, и на који
21Опширну анализу токова савремене српске историографије на свим њеним нивоима недавно су
критички представили М. Јовановић – Р. Радић, Криза историје. Српска историографија и друштвени
изазови краја 20. и почетка 21. века, Београд 2009; уп. и М.Антоловић, Историја историографије или
самосвест историчареве струке, 213-222.
51
начин, појава тог најновијег цивилизавцијског «домета», предупредити искључиво

упорним радом колоније у станишту, или је она већ заборавила језик којим би
истински макар покушала да поново отпочне реситал два гласа, историје и
садашњости? Пред нама је задатак чије озбиљности, уколико већ одавно нисмо
закаснили, ми као да у потпуности нисмо свесни.
52
Saša Brajović
THE CULT OF THE VIRGIN AS THE FOCUS OF SACRAL

TOPOGRAPHY OF THE CITY OF PERAST AND THE BAY
OF KOTOR
This paper represents the outcome of about two decade of immersion in culture
and visual culture of the Bay of Kotor. The focus of this paper is Bay of Kotor as a
place shaped by memory associated with the miraculous appearances of the Virgin’s
images who provoked collective performances of Marian piety in the Renaissance and
Baroque period. This aria, situated within memory and myth, is a site of public memory
which created its sacral topography and urban structure.
The Bay of Kotor (Bocca di Cattaro, Boka Kotorska), an inlet of the Adriatic
See in Montenegro, is an almost thirty kilometre long fjord lined by steep monutain
slopes and comprised of four interconnected basins. The bay, secluded under the
rugged mountains, encircled by a sinuous coastline, overgrown with lush vegetation, has
magnificent scenic beauty. Within the Bay of Kotor the rock and water – feminine
archetypes – are in direct touch with the heavens, both literally and metaphorically. The
inaccessible nature of the Bay, captured inside its coves, offered an appropriate
rhetorical basis for the idea of the Kingdom of the Virgin.
Because of its numerous churches, altars, icons, sculptural and painted
decoration, legends, poems and works of prose, pious gestures, urban rituals, ephemeral
spectacles, music, as well as others forms of Marian piety, my experience of Boka
Kotorska is that of a metaphor of Mary's garden on earth. 1
1 S. Brajović, U Bogorodičinom vrtu. Bogorodica i Boka Kotorska – barokna pobožnost zapadnog hrišćanstva, Plato,
Filozofski fakultet u Beogradu, Beograd 2006,
53
Ill. 1 - Gospa od Škrpjela (Our Lady of the Reef/Madonna dello Scarpelo) and the Lion of Saint Mark of
Bujović’s Palace, Perast (photo by Stevan Kordić)
Boka Kotorska is a sacralized space shaped by centuries-old social and cultural

phenomena. But the concept of the Bay as the kingdom of the Virgin was developed
intensively during the period of Venetian rule – from the end of the 14th to the close of
the 18th century. A strong feeling of belonging to Venetian Republic marked both the
collective and the individual sense of identity. During that period the Bay of Kotor
underwent a process of adopting Venetian social and cultural standards, symbols,
ceremonials and celebrations. Being a part of Venice required the appropriation of the
main line of its mythology, embodied in the maxim Venetia Vergine. 2 Boka Kotorska,
already prepared for this by virtue of its structure and tradition, enthusiastically
identifies itself with the idea of the virgin state.
That idea was particularly appropriate in the extremely complex circumstances
under which the entity lived. The Bay of Kotor was populated by people of various
religious confessions: Catholics were the majority, then the Orthodox, during the 15th
2S. Brajović, „Boka, deo Serenissime”, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru LIII, Pomorski muzej Crne
Gore, Kotor 2004, 73-81.
54
century there was a strong community of Cathars; in Kotor, the ancient and highly
esteemed city, thrived a Jewish community while a number of Protestants were to be
found among the guardians of its walls. Traces of cultural intertwining are found in all
the cities. Marian piety provided the ideal network of protection from religious,
ethnical, social strife and conflict of any nature.
The Bay of Kotor and the city of Kotor in particular lay deep in Turkish
territory, in the “jaws of the lion”. Both Venice and Turkey were well aware of the fact
that whoever controlled the Bay also had possession of a safe haven for his fleet,
bountiful food and human resources for the army. That is why Venice occasionally
invested into building walls and sanctuaries dedicated to the Virgin which were not only
places of devotion but also sign posts from which warnings of danger could be
dispatched as well as footholds of resistance. The Turks on the other hand orchestrated
occasional assaults on the cities in the Bay, by both land and sea. In the second half of
the 16th century they succeeded in conquering cities on the north shore of the Bay,
Herceg Novi and Risan, prior to that they had already conquered almost the entire
Adriatic coast of present day Montenegro, including the city of Bar/Antivari, the see of
the ancient Archbishopric of Bar. The “fear of the Turks”, a phenomenon which
spread through a large part of Europe, especially in its Mediterranean lands, is one of
the most significant factors of the social, cultural and personal identity of the Bay of
Kotor.
The presence of the Turks in the narrow Bay gave rise not only to fear of
assault but also to naval competition, especially in pirating. 3 Land roads, long before cut
off for free trade which had been the lifeline of the cities in the Bay, became routes by
which refugees from the hinterland reached safety. At first highly reserved toward the
“infidels”, in time Venice changed its standpoint and its treatment of the Orthodox
population. Since during the 18th century Montenegro became an important political
factor in the Balkans, Venice gradually introduced full freedom to the Orthodox of the
Bay. That implied the freedom to raise churches on strategically significant locations.
The most prominent among them were dedicated to the Virgin – for example
monastery of Savina near Herceg Novi. 4
Marian piety in the Bay of Kotor is a phenomenon which most precisely tracks
the course of formation of identity, both individual and collective. All its manifestations
3M. Milošević, Pomorski trgovci, ratnici i mecene. Studije o Boki Kotorskoj XV-XIX stoljeća, priredio V. Đokić,
Beograd-Podgorica 2003.
4 В. J. Ђурић, “Манастир Савина”, Бока 5, Херцег Нови 1974; Ibid., Савина, Београд 1977.
55
contributed to preserving the Bay as an entity with its own integrity between Venice
and the Balkans.
Marian piety shaped the sacral topography of the Bay. The extraordinary
morphology of the Bay seemed ideally suited for the purpose of creating Mary’s
terrestrial garden. Churches dedicated to the Virgin were raised on those locations in
the bay which were of prime strategic standing – on cliffs overlooking the sea or by its
waters, on its shore, on river banks, leaning against city walls, on the crossroads of
significant thoroughfares. Such a careful disposition of objects of Marian cult are all the
result of a well thought out strategy rooted in the vision of the Bay of Kotor as a well
organized and arranged entity.
At the main entrance to the Bay, on the island of Žanjic, is a church dedicated
to the Assumption Virgin. On the opposite side of the Bay is one of the most
significant and oldest guardians of Boka, the church Virgin of the Island, overseeing the
entrance to the inlet Krtole and the part of the coast stretching to the once Turkish
territory. At the next "bottleneck" of Boka, the strait of Verige, stand the churches of
Our Lady of Snow and Our Lady of the Angels, surrounded by a defensive complex
incorporating gun posts. The watchful guardian of Boka is the church of the Virgin
rising above the city walls of Kotor, Our Lady of Salvation. From its elevated position
it keeps watch not only over the city but also over a large portion of the Bay. 5 On a
slope of mount Vrmac, above the city of Prčanj, rises the old episcopal temple
dedicated to the Birth of Mary. 6 Because Prčanj experienced exceptional economic
growth, in 18th century it was raised a new church of the Virgin rising above the shore,
the most luxurious and most representative sacral structure in Boka. Because of its scale
and spatial extension, it became a perfect allegory of the Queen of Heaven majestically
ruling her maritime domain. On the opposite side of the Bay, including Risan and
Herceg Novi, cities which had long been a part of the Ottoman Empire, there are
churches and altars of the Virgin, mostly raised or renovated in the Baroque period.
Every church mentioned above holds sacred works related to the Virgin: relics,
paintings or sculptures. Legends which unavoidably surround this objects speak of its
omnipotence. A study of the legends of their miraculous travels can be a means of
reconstructing the whole history of the territory in question. Images of the Virgin lay at
the core of shaping the identity and integrity of cities. Some of objects of cult-worship
5Don N. Luković, Zvijezda mora. Štovanje Majke Božje u kotorskoj biskupiji sa historijskim podacima, Perast
2000 (Kotor 1931).
6 D. Maskareli, “Arhitekta Bernardino Maccaruzzi i originalni projekat za Bogorodičinu crkvu na
Prčanju”, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru XLVII-XLIX, Pomorski muzej Crne Gore, Kotor (1999-
2001), 57-78.
56
were the palladium of striving for the expansion of Catholicism in a territory largely
occupied by the Turks. 7
Ill. 2 - The western part of the city of Perast
The true Realm of the Virgin begins with the city of Perast. As a result of a
series of circumstances, this space remained free of Turkish occupation. Baroque
historiographers celebrated this area as the crucial segment of the circle of European
civilization where Christianity was defended from Islam, a veritable regnum Mariae. 8
For centuries the church of Gospa od Škrpjela in front of Perast played the role
of the main symbolic guardian of Boka Kotorska. 9 (ill. 1) This votive offering to the
7S. Brajović, “Andrija Zmajević, barski nadbiskup i pokrovitelj umjetnosti”, in: Umjetnost i naručitelji,
priredila J. Gudelj, Institut za povijest umjetnosti i odsjek za povijest umjetnosti Filozofskog fakulteta
Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb 2010, 127-148.
8 P. Butorac, Kulturna povijest grada Perasta, Perast 1999.
9 About the church: S. Vulović, Gospa od Škrpjela. Povjestne crtice o čudotvornoj slici Blažene Djevice od Škrpjela i
njenom hramu na otočiću prema Perastu, Zadar 1887; P. Butorac, Gospa od Škrpjela, Sarajevo 1928; S. Brajović,
Gospa od Škrpjela – marijanski ciklus slika, Perast 2000.
57
Virgin was raised on a small surface of an underwater ridge – "škrpjel", a vernacular

term for sea reef, in 1452. The church was raised after the miraculous appearance of the
Virgin’s image on the same place. 10
Legends surrounding this holy image are made up of all the prerequisite and
typical components. The icon appeared on an especially beautiful and suggestive spot.
It was found by fishermen, modest folk befitting the surroundings. The holy image
escaped from occupied territory, the Byzantine East. Thus, the choice of a new
dwelling place attested to the significance of the place which was the cornerstone of the
pride and prestige of the community.
The question is why did the icon choose such an inaccessible spot? Why did the
citizens of Perast fulfill her desire unquestioningly, stealing from the sea foot by foot of
firm ground and building an artificial island, abiding for generations with her will to
make a home at that spot?
The location of the church of Gospa od Škrpjela is the very heart of Boka
Kotorska. It is the point of intersection of all lines of the terrain, predestined for this,
practically ritual, creation. Anyone who ever met the Gospa od Škrpjela sailing into
Boka Kotorska by sea, and even more so those who saw her from the high of the
surrounding mountains, knows and feels that that spot could not have been chosen by
simple chance.
It marks the point of greatest vulnerability of Boka, because a sheltered bay
opens up to the expanse of the open sea, but, at the same time, it is the spot of greatest
security, strength and cohesive power. A place of such symbolic power had to appear as
fateful to the original sense of right of primacy (which had previously belonged to
Kotor) to which Perast had claims in the area. Perast was gaining the reputation of a
heroic place defending the entire eastern part of Boka Kotorska from the Turks. It had
therefore become an entity around which her own "statehood" was formed, and the
church raised on this spot a powerful visualization of the political idea.
Popular piety and civic patriotism were integrated in the cult of Gospa od
Škrpjela. The miracle-working icon protected the city from Turkish raids, pirates,
illness, and earthquakes. In also played the role of guardian of social law and order. In
its sanctuary sessions were held at which respectable city dignitaries were elected to
office, disputes resolved, reconciliations made, those taken into slavery bailed out. The
island was the site of contumation, following medical checks in lazareth. Thus, this holy
10About the icon: В. J. Ђурић, “Икона Госпе од Шкрпјела“, Анали Филолошког факултета 7, Београд
1967, 83-89; G. Brajković, Slika Lovra Marinova Dobričevića na otoku Gospe od Škrpjela i njezini srebrni ukrasi,
PPUD (Fiskovićev zbornik I) 21 (1980), 387-402.
58
space served as the city loggia with an organized communal legal service. Gospa od
Škrpjela became the most prominent center of pilgrimage in the wider area.
The urban structure of Perast, shaped by its physical morphology, is largely
determined by its orientation toward the one-time parochial church of St. George
(benedictine monastery from the 12th century) on the island and, in particular, its bond
with Gospa od Škrpjela, i.e. by its orientation towards the entrance or exit from the bay.
As opporsed to the old and aristocratic city of Kotor, Perast remained a village
until the Baroque age and had no established social and cultural differentiation, and
thus no strong economic polarization. Perast’s territoriality (territoriality has been
defined by environmental psychologists as ‘a set of behaviours and cognitions a person
or group exhibits, based on perceived ownership of physical space’ 11), was establish
without sharp legal ownership, like in Kotor. Every citizens had a degree of ownership
and control over the physical space. The identity of the city was determined more by
the relation between the once divided horizontal parts of the settlement. (ill. 2) A
memory of this division, elaborated through a child game of war, has remained to the
XX century. The separation of the two spaces, noticeable even now, has been
overcome by the piazza in front of the parochial church of St. Nicholas around the
middle of the 17th century.
Perast was created as an open city. Although most strongly afflicted by Turkish
assaults it never had encircling fortifications, even though finances for the undertaking
were occasionally accumulated and works on their construction initiated. In Baroque
times, Perast was the compulsory seat of the archdiocese of Bar. Perast offered the best
employment and opportunities for profit. As the city with the strongest maritime
economy, inhabited by a population ever ready to sail into risky overseas expeditions –
including piratry, the city of Perast drew the Orthodox population from the
surrounding mountains and the Catholics from Albania, all fleeing from the Turks.
The vicinity of Risan, a city occupied by the Turks, also contributed to the
shaping of the urban structure of Perast. That boundary, as much as a means of
separating the two realms, is indeed a site of interface and communication between
them. 12 The boundary has an ambiguous character, which in that circumstances
promoted social and cultural interaction, which is documented in and ecclesiastical
archives.
11 P. Bell, T. Green, J. Fisher, A. Baum, Environmental Psychology , Harcourt Brace College Publishers 1996,
304.
12 Abound boundary: A. Madanipour, Public and Private Spaces of the City, London and New York 2003, 7.
59
Ill. 3 - Gospa Peraška (Our Lady of Perast), the feast on May 15th when the community celebrated the
memory of the defence of the city from the Turks 1654
The opennes of the unwalled city toward the sea is strongly contrasted by the
structure of Kotor. As opposed to Kotor, an old medieval city created as a place of
trade, with limited availability of space whitin the walls, which largely determined the
shape of the city, in Perast there were no continuous pressure and struggle for space.
That enhanced the extroverted nature of its inhabitants and an easier accommodation
of newcomers.
The architectural and urban structure of Perast, and thus also the personal and
collective identity of its inhabitants and their social interaction, were determined by
numerous urban feasts and spectacles.
Esspecialy in the baroque era, the city of Perast becomes a stage for a
performance of religious dramas. Religious drama treats public space as a place for
interpersonal communication and social encounter, where the setting has an active part
in the performance. The churches of Perast were raised on the locations of stations of
sacral performances. The palace of Andrija Zmajevic, the see of the archbishopric, was
also partly determined by such theatrical enactments and activities. 13 Municipal and
ecclesiastical archives of city of Perast give serial evidence on ceremonial life and rituals
as collective expressive activities, crucial for analysis of popular culture and mentality,
particular and collective identities, material and social realities. Ceremonial forms in
Perast – religios processions, devotional rites, civic festivals, fireworks, funerals,
ceremonial entries, executions and corporal punishments – demonstrating how the
13 С. Брајовић, „Палата Андрије Змајевића у Перасту – надбискупски двор и locus amoenus”, in:
Приватни живот у српским земљама у освит новог доба, уредник А. Фотић, Клио, Београд 2005, 581-603.
60
Counter-Reformation church and the Venetian Republic worked as twin agencies in

forming local and popular culture. Frequency of festivities, ceremonies, and rituals in
Perast suggests that they played an integral part in establishing (and reestablishing)
people’s perception of their collective identity. Every time when the hierarchy was
dissolved or suspended, participants in those rites had the opportunity to reenter the
social order. 14 Ceremonial form can be seen as idioms of articulation the terrain of the
city, a sort of construction of urban reality. They also participated in determining the
structure of Perast.
The processions expressed structure – or rather an ideal image of the city’s
structure. In a great ceremonies the city was put in order: it was an occasion when the
ideal of a society both hierarchical and urban attained a momentary reality. 15 It was
especially the case of the procession on May 15th when community celebrated the
memory of the heroic defense of the city from the Turks 1654. 16 (ill. 3) The focus of
that ritual was the icon of the Our Lady of the Reef. The translation of the icon from
the island was a lavish spectacle, attracting hundreds of pilgrims. The boat bearing the
icon remained at the centre of a semicircle created by other boats and thus protected
from possible Turkish attack. The icon would then be carried into and placed at the
centre of the parochial church of St. Nicholas. A great procession – armed men from
Perast, under the flag of the community, musicians, confraternities, bishop with the
clergy, than miracle-working icon sheltered under a great silver canopy, on the hand of
elder priests, children, city authorities, group of unarmed men, women and girls bearing
candles – made its way along the shore, down the main city street lined with the most
prominent churches, palaces, administrative and commercial buildings. 17
That and other processions in Perast (the fašinada of July 22nd on the day
celebrating the memory of the day when the Virgin chose the city as the dwelling place
of her holy image 18) are always a combination of urban and maritime rituals. 19
14P. Burke, Popular Culture in Early Modern Europe, New York 1978, chap. 7; N. Zemon Davis, Society and
Culture in Early Modern France, Stanford 1974, chaps. 4 and 6.
15 R. A. Schneider, The Ceremonial City. Toulouse Observed 1738–1780, Princeton University Press 1995, 139.
16 Part of the Modo di leuare l'Immaginne della Beata Vergine di Schrpello (per trasportarla) a Perasto per la processione
del uoto, che si fà alli 15 di Maggio from Statuto comunale is published in: P. Butorac, Razvitak i ustroj peraške
općine, Perast 1998, 288.
17 V. Ballovich, Notizie intorno alla miracolosa immagine di Maria Vergine S. ma detta dello Scarpello e del celebre suo
santuario posto sullo scoglio cosi denominato presso Perasto, Venezia 1823; S. Vulović, Gospa od Škrpjela. Povjestne
crtice o čudotvornoj slici Blažene Djevice od Škrpjela i njenom hramu na otočiću prema Perastu, Zadar 1887, 64-88; P.
Butorac, “O prenosu slike Gospe od Škrpjela” in: Bogoslovska smotra, Zagreb 1929, no. 4, 443-455; 1931,
no. 1- 3, 92-99, 191-195, 229-304.
18 Don S. Majić, Don B. Sbutega, Fašinada 22. VII, Perast.
61
Reflections on the direction of the processions, along the axis of the Strait of
Verige, along a line which offers broad views of Kotor on one side and Risan on the
other, point to the fact that following the path leading towards Gospa od Škrpjela was
an act of special symbolic meaning. Since the time when, in 1483, the Turks reached the
coast, this territory became extremely important in strategic terms – it was a meeting
point between different worlds: the known and the unknown, the secure – the inner
reaches of Boka resembling a maternal womb and the insecure world of the open seas.
All the great social tensions in Perast, ranging from those caused by the Turkish
threat, through the social changes to the great upheavals brought on by the end of the
existence of the Venetian Republic, were resolved by processions, always with the
image of Gospa. In the 19th century the weight of ceremonies had not diminished.
Viewed in terms of ritual display, the wars with Turks were more than a distant memory
to 19th century inhabitans of Perast and Boka Kotorska. These revivals served to define
the city by evoking this traumatic but ultimately triumphant episode from the past. At
the time when it was part of the Austrian monarchy – the days of dwindling of the
sailship and the appearance of the steamer – these rituals marked the memory of a
glorious past and served as symbols of spiritual and cultural rebirth and renewal. Today,
as then, they are an expression of the urban identity formed long ago and based on a
harmony of various social and cultural values, past and present, memory and
contemporaneity.
19About combination of urban and maritime rituals in Venice: E. Muir, Civic Ritual in Renaissance Venice,
Princeton University Press 1981.
62
Vera Dubrovina
AMID AND OBELISK IN THE ARCHITECTURAL

SYMBOLIC EARLY XX CENTURY RUSSIA
The elements of Egyptian monumental architecture - pyramid and obelisk –

have been represented in the European architecture from the ancient times. Starting
from the époque of Renaissance, and then throughout the period of Classicism they are
widely distributed in the art of Italy, France, England, Germany and the others. At the
turn of 18th-19th centuries appears a phenomenon, which has a term: “Egyptomania”,
“Egyptian Renaissance”, and “Egyptophilia” what means a use of Egyptian themes in
1
the architectural forms .
In current article, a cultural adaptation of entire symbols will be examined on
the example of classical forms of the Egyptian monumental architecture. In Russian
architecture pyramid and obelisk appear in 18 century, when they first spread in gardens
design, and then in monumental architecture. One of the great architects, who paid
attention to a pyramid form, was N.A.Lvov, deeply impressed by pyramid of Gaius
2
Cestius in Rome . In the époque of empire style (first quarter of 19th century), there is
a noticeable spread of the obelisks as monuments to the heroes of 1812 Russian-French
war.
In the 19th century, the presence of Egyptian motifs in architecture associated
with the development of Egyptology (J.F. Champollion deciphering hieroglyphics, the
1 Curl J.S. Egyptian Revival. London. 2005

2 Poutyatin I.E. The image of Russian Temple during the époque of Enlightenment. Moscow. 2009
63
work of V.S.Golenishchev, archaeological researches). In the age of historicism

"Egyptian style" in Russian Art (the pyramid and obelisk, together with the Sphinx,
hieroglyphics, and winged disc) can already be considered as a formed style. It is widely
represented in the architecture, along with the neo-Gothic, neo-Moorish, neo-
Byzantine styles. In the early 20th century Egyptian-style apartment buildings, tombs
and funerary buildings, interiors are made out in Moscow and St. Petersburg.
During the formation of the concept art of revolutionary era, with a general
tendency to use the monumental style, pyramid and obelisk acquired a special urgency
and got a new conceptual meaning. There could be possible parallels with their
3
extensive use in the era of the French Revolution(1789-1794) . In the utopian
4
architecture of Claude Ledoux, Étienne-Louis Boullée and Guillaume Lekeu , whose
projects characterized by megalomania, pyramid had a special place. And then in the
late 18th century, and since 1917 was started the formation of new ideological cults. Art
needed a new symbolism, not related in the minds of contemporaries with the era of
absolutism. The grandiose of the époque was perceived in Russia also, the new ideology
of the monument was born, which was definitely opposite to the Christian
iconography. Churches, chapels, crosses, as the most popular memorials and
cenotaphs were contrary to the atheist Marxist ideology.
The most convincing proof of what a great importance was attached to this
issue is the personal involvement of Lenin in the development of new foundations for
the formation of culture. In the spring of 1918, he devised a plan became known as
"Lenin's Plan of Monumental Propaganda", approved by a special decree, published in
mid-April. Under this plan, was listed the removal of monuments, erected in honor of
the kings and their servants, and development of the new projects for monuments of
the Russian Revolution. Thus, immediately after the revolution, the monumental
sculpture and memorial architecture received a powerful impulse for its development
5
from the side of the state . A great attention was paid to the ideological influence given
by the monuments and its patriotic role.
Most of all it has affected in the architectural outlook of Moscow, which in
March 1918 became the capital of the country. Along with the sculptural groups, reliefs,
plaques, there is a widespread of such a memorial, as the obelisk. This form of the
monument, already in the architecture of Europe, has lost its associative connection
3 Humbert J.-M. L’Egyptomanie dans l’art occidental. Paris. 1989

4 Molok N. «Faire Grand». Megalomania in the Architecture of the 18th century. // Pinakoteca. 1997. №
2. С.54-59
5 Piroshko U. “Monumental propaganda” – plan and myth. // The Art of Leningrad. 1991 #1
64
with ancient Egypt and became an independent form, being the composite center of a
space.
By the first anniversary of the October Revolution (November 7, 1918), at the
squares of Moscow were opened 12 statues, the most significant of these is an obelisk
marking the first Soviet Constitution. It was the first adaptation of the obelisk as a
revolutionary monument, created by an outstanding architect D.Osipov and sculptor
V.Andreev. It was installed on the Soviet (Tver) Square, but has not been preserved up
to now. The monument was completed in six months with the sculpture of liberty, so
got another name «Obelisk of Freedom." By some researchers, it was called one of the
best works of "Lenin's plan of monumental propaganda." Due to lack of funds and
time, the first monuments were made of cheap materials and didn’t persist. Brick
“Obelisk of Liberty” quickly decayed, and was demolished before the war (in its place
now stands a monument to the founder of Moscow, Yuri Dolgoruky).
There are also interesting examples, how the old set-century monument
adapted to the new ideological challenges. In 1918 in Moscow, was opened the
monument for “The revolutionary thinkers and activists, fighting for the liberation of
working people” (architect NA Vsevolozhsky). In fact, it was not an original work. This
was converted by Lenin's proposal in a spirit of ideological problems of time,
"Romanovsky obelisk”. The Monument in the Alexander’s Garden (author of the draft
S.Vlasov) was established in 1914 in honor of the 300 anniversary of the Imperial
Dynasty (celebrated in 1913). Initially, the obelisk of gray granite was crowned by a
double-headed eagle, on the basis of the monument was portrayed by St.George the
Victorious, and small emblems of the Grand Duchy. Top of the obelisk was decorated
with the coat of arms of the Romanov Boyars - griffin with sword and shield. Below
were inscribed the names of all kings and emperors of the Romanovs Dynasty.
After the October Revolution, "Romanovsky Obelisk” was decided to be left
on its place, but the old inscriptions were rubbed off and new ones were made. At the
place of the Romanovs names were carved the names of the 19 revolutionary thinkers
of the past, approved personally by Lenin (Marx, Engels, Campanella, Saint-Simon, T.
Moore, Bakunin, Chernyshevsky, Plekhanov and others). Eagle from the top and
emblems were removed from the base (cartouche and coats of arms of the flaps
survived). On-site image of Saint George in the central cartouche displays "RSFSR" and
below - a call, "Workers of all countries unite! ». Traces of the old inscriptions and
6
today are clearly visible on the surface of this obelisk .
6 The Obelisk was moved from its place to the Alexander’s Garden near the grotto “Ruins” in 1966
65
The association with the fate of ancient Egypt monuments, which also were
often adapted to the ideological problems of the time, comes involuntarily. The
hieroglyphs and images of gods were rubbed off, and the crosses and images of
Christian saints were made on it. Also, many obelisks brought from Alexandria,
established in Rome, adapted for the glorification of the emperor.
Obelisk, as the simplest form of memorial, gets a huge spread according to its
simplicity, brevity, and the greatness of its image. It becomes a symbol of Soviet
monumental architecture. This element is also commonly used in funerary architecture
until the end of the Soviet era, and in the decoration of large architectural forms.
More majestic, but rare form of memorial in the twentieth century is the
pyramid. It arose in the minds of artists and architects in the drafting of the most
important monument of the revolutionary era - Lenin's Mausoleum. The decision on
construction of the mausoleum was taken several days after the death of the leader
(who died Jan. 21) - January 25, 1921. The draft decision was prepared and adopted by
Molotov and adopted by the members of the Politburo.
In the design contest of the mausoleum of Lenin attended such eminent
architects, but very different in their views on the arts, as F. O. Shekhtel and A.
Shchusev. The Mausoleum was to become not just a memorial; it was intended to be a
place of worship (though the idea of mummifying the body of revolutionary leader
came later). Both architects actualize the pyramid as a basis for the draft of the
mausoleum.
It should be noticed, that the idea of using a pyramid in the construction of the
mausoleum is not new. In the history of Russian architecture was an attempt to build
the mausoleum for the Paul I. Author of an unrealized project Andrian Zakharov in
7
1800, intended to elevate it in the form of a truncated pyramid with a Doric portico .
Prominent architect of Art-Nouveau Shekhtel, put a classical Egyptian pyramid in the
foundation of the project. According to his plan, the pyramid supposed to rise above
the walls of the Kremlin, telling about the greatness of the leader and the immensity of
8
the revolution .
7 Grabar I. The Architecture of St.Petersburg of the 18th – 19th century. Leningrad. 1994
8 Demkina S., Davydova I., Novikova E. F.O.Shekhtel the architect. Moscow. 2009
66
Project of Lenin’s Mausoleum. 1924. F.Shekhtel
He is repelled by the symbolism of space, eternity and the memory, inherent to

the pyramid. This interpretation of the image was widely spread in the ear of
modernism in Russian Art (Benoit, Churlenis, and Roerich). Perhaps because the
pyramid is too obviously also associated with the figure of Pharaoh, and, therefore, with
the idea of absolute power, his project was rejected.
Approved and implemented project of the mausoleum is the work of Alexei
Shchusev, whose talent had already been known. He made several new and
unexpected objects; united it with the image of the historic Moscow 9. Curiously, the
architect himself did not consider it possible to use the classic pyramid; he was looking
for analogues in the history of architecture. The shape of the pyramids for the
mausoleum on Red Square, he found inappropriate, and created a composition of
the step monument. The architect used the form of step pyramid, which was based on
the pyramid of Djoser at Saqqara, the Middle Kingdom, as well as the tomb of Cyrus II
the Great in Pasargadae (Mesopotamia), the Achaemenid Dynasty. But unlike the
mummies of Egyptian pharaohs, the children of the gods, the body of the leader was
available for viewing (and worship) to the public.
In total for Lenin, were built three mausoleums. First - to bid farewell to the
deceased, was of wood and built in the shape of a parallelogram, the top of which
resembles to a portico. It was projected and built during a couple of hours. The
9 Sorokin I. The pages of life A.V.Shchusev, acad. Moscow. 1987
67
mausoleum was simple in its forms, but it already had a brilliant concept, which got an
extension soon.
Then the architect reworked the design and combined the mausoleum with the
government's tribune. This idea came with the announcement of the contest for
projects of permanent mausoleum – in the composition of whole building the tribune
should be intended as a future centre of the Red Square 10 . It meant that the
composition should be horizontal, not high. Second wooden mausoleum (oak) indicates
the crystallization of the architect's plan. It was built by May 1924 and had stayed for
five years.
And while a permanent mausoleum basically kept all forms of wooden, but the
proportions of it had changed substantially. Construction work on the mausoleum
lasted 16 months and was completed in October 1930. The architect managed to make
11
a project which became the spirit of new times . Shchusev created a mausoleum
according to the tendencies – in a rational style, but it had not spoiled the ensemble of
the square. The laconism of the forms ideally fit with monumental wall and tours of
Kremlin. The red brick of Kremlin walls, building of the Museum of History, Cathedral
of St.Vasily the Blessed – become more vivid with the colour of deep red granite of
Mausoleum. This monument made the lateral axis of Red Square, became its centre and
12
completed the formation of the country’s main square . The step form externally
corresponds to the pyramidal composition of St.Vasily the Blessed Cathedral and the
tours of Kremlin. So the tendency of pyramidal composition of the square, founded in
the end of 16th century, was completed.
Except the other functions Mausoleum got a cultural one, and became the
place of public worship and the most important part of the Lenin’s cult.
New ideological meaning was filled with outstanding project that uses the
shape of a pyramid as a symbol of enlightenment and divine knowledge. Which were
13
incarnated in the plan of “the Palace of Culture in the proletarian district” , of the
14
brightest Russian architect Ivan Leonidov, “the icon of the avant-garde world” .
10 Afanasyev K. The history of soviet architecture 1917 -1925. Documents and materials. Moscow. 1963
11 Khan-Magomedov S. Lenin’s Mausoleum. Moscow. 1972
12 The Mausoleum became a centre of Kremlin’s Necropolis.
13 Exhibition catalogue. The Great Utopia. Russian and Soviet avant-garde 1915 -1932. Bern, Moscow.
1993
14 Khan-Magomedov S. Ivan Leonidov. Moscow. 2010
68
He believed that social restructuring required the breaking of traditional forms

in the field of art and architecture. He used to say, that the form is the result of
organization and functional dependence of working and structural moments.
Project of “The Palace of Culture in the proletarian district”. 1930. Ivan Leonidov
The project of Leonidov is a regular pyramid made of glass, that reflects light,
refers to the polished faces of the pyramids at Giza, shining in the sun. This project is
part of the embodiment of Leonidov’s obsession - city of the future "Sun City", relates
to the utopia of Campanella and includes an attempt to rethink the art of ancient Egypt
with its cult of the sun and the pyramids. The project was not implemented, but a
reflection of his ideas subsequently can be found in the glass pyramid of the Louvre
and the Museum of the Rock and Roll Fame in Cleveland (Ohio) of American
architect Ieoh Ming Pei.
In addition to pyramid and obelisk the other forms of Egyptian architecture
could be found. Of great importance in the Soviet era was the construction of a new
type of transport - the Moscow Metro. In contrast to the European underground,
underground in Soviet Russia differed majestic beauty of design, its architectural
appearance was created by the best architects, sculptors and artists of the era. Particular
attention was paid to design of the metro station "Kropotkinskaya" (1935), destined to
become an underground entrance hall of the “Palace of Soviets”, which was to be
erected on the site of the Cathedral of Christ the Savior. For the project of the most
important stations of the Soviet era was engaged Alexei Dushkin, a prominent architect,
but by then little-known yet. Just as the Ivan Leonidov, he was an innovator, but most
69
of his projects have been implemented. A. Dushkin was actually the creator of an
entirely new direction in architecture - the underground urban planning. The main thing
of his projects - is striving to fill the space with light, located deep under the ground.
The interior of the station used lotus bud form columns, which when crossed with a
lampshade form a five-pointed star. The architect develops the idea of the hypostyle
hall of the Temple of Amun in Luxor, but not popular in the "Stalin’s Empire" a classic
Greco-Roman tradition. Innovation of this image, inscribed in the form of
constructivism, combined with a light solution - a leading compositional element,
allowed Alexander Dushkin to create a true masterpiece, noted in 1941 Stalin Prize.
15
The station is recognized as an outstanding monument of architecture .
Thus, in the form of Soviet architecture, monumental architecture of Egypt
acquired a new ideological meaning, stress civic, educational and patriotic significance
of the memorial complexes and revives his ancestral function of the carrier of memory
and almost loses their decorative role.
A mausoleum acquires a ritual function, thereby reviving the age-old historical
role. The Egyptian form of memorial attracted many prominent architects throughout
the history, architecture, and the era of revolutionary Russia also encouraged their use.
If Shekhtel and Shchusev, raised on the architecture of historicism and the passing
19th century culture, in their projects provide a way of imitation, the architects 1920-
1930s follow the path of the interpretation of these forms in contemporary
architecture.
Bibliography
1. Curl J.S. Egyptian Revival. London. 2005
2. Poutyatin I.E. The image of Russian Temple during the époque of Enlightenment. Moscow.
2009
3. Humbert J.-M. L’Egyptomanie dans l’art occidental. Paris. 1989
4. Molok N. «Faire Grand». Megalomania in the Architecture of the 18th century. //
Pinakoteca. 1997. № 2. С.54-59
5. Grabar I. The Architecture of St.Petersburg of the 18th – 19th century. Leningrad. 1994
6. Demkina S., Davydova I., Novikova E. F.O.Shekhtel the architect. Moscow. 2009
7. Afanasyev K. The history of soviet architecture 1917 -1925. Documents and materials.
Moscow. 1963
15 Exhibition catalogue: Alexey Nikolaevich Dushkin. The architecture 1930-1950. Moscow. 2004
70
8. Exhibition catalogue. The Great Utopia. Russian and Soviet avant-garde 1915 -1932. Bern,
Moscow. 1993
9. Khan-Magomedov S. Ivan Leonidov. Moscow. 2010
10. Khan-Magomedov S. Lenin’s Mausoleum. Moscow. 1972
71
Бранко Чоловић
КАПЕЛЕ И НАДГРОБНИЦИ КАО ВИД

САМОИДЕНТИФИКАЦИЈЕ СРБА У ДАЛМАЦИЈИ
До средине XIX вијека, готово без остатка, свака православна црква на

подручју сјеверне и средње Далмације осим култне имала је неизбјежну
гробљанску функцију. Сахрањивало се унутар храма, могућност резервирана за
имућније поједнице и посебно истакнуте приложнике, или што је било
уобичајеније, у ограђеном гробљу подигнутом око самог објекта. Сасвим у складу
с материјалним стањем заједнице и нивоом писмености гробнице на подручју
сјеверне Далмације биле су више него скромне. Уколико се није покапало у
просту земљу означену тек хумком и окомитом плочом без натписа, већина
најстаријих слојева православних гробаља из раног новог вијека састојала се од
монолитних стећака углавном без икаквих обиљежја или би гробови били
обзидани окомито постављеним плочама и истим таквим водоравним за
покривање. Осим узглавнице нити они нису били посебно маркирани, а својим
изгледом слиједили су средњовјековну традицију.
Због улоге цркве као гробне капеле њихова посебна изградња, осим у
приватне сврхе, бивала би посве непотребна. Ствари се мјењају онога тренутка
када се на уштрб иначе ограниченог градског простора увећавају некрополе, а
нова медицинска и посебно комунална схватања с пуно добрих разлога суспрежу
такву тенденцију сахрањивања. Није само доба просвјетитељства уочило тај
72
анахронизам и жељело га избацити ван зидова цркава самих и градских зидина,

али су се околности стекле тек када је, упркос увријеженој пракси, централна
државна власт била у стању провести своја рјешења. Тако се у Задру до 1770. када
млетачке власти из здравствених разлога доносе декрет о ексхумацији из
храмовних простора, сви виђенији Срби и Грци покапају у цркви св. Илије. 1
Аустријска влада је у марту 1820. огласила закон по којем се забрањује
сахрањивање у црквама и та је одлука спроведена исте године подизањем гробља
у Задру, главном граду провинције. 2 Ново комунално гробље подигнуто је 1821. а
пројектант је био Фране Заворео, а приликом регулације гробља за православне је
остављен одговарјући одјељак. 3 Православни Дубровчани су прије подизања
цркве св. Михајла на Бонинову 1837. имали још од 1817. плански урађено гробље
уз стару цркву св. Ђорђа на Посату. 4 На сличан начин ствари су рјешаване у
континенталној Хрватској, Загребу посебно, гдје су Срби, већ 1876. по отворењу
новог гробља Мирогој стекли засебан положај, а и оне гробнице које су подигли,
у аркадама и ван њих по многочему су успоредиве са онима у Далмацији. 5
У Шибенском кварту званом Варош, који је још од средњег вијека стајао
extra muros, православни Грци, Цинцари, Бугари, а потом све више и Срби,
покапани су у гробљу окупљеном око цркве св. Спаса. 6 Оно се може сматрати
најстаријим српским гробљем на овим просторима, уједно и
најрепрезентативнијим, и то зато што на њему почивају неки од најугледнијих
Срба Далмације. Без обзира на величину и опрему својих гробница сви су они на
1 D. Berić, Crkva sv. Ilije u Zadru, 144. Међутим и прије неголи је гробље премјештено у врт
Калођера, односно на простор обрушених и пожаром уништених објеката које су православни
купили за ову намјену, настављено је покапање у самој цркви. Истинскo покапање у цркви
престало је тек 1791. године. На том новом гробљу покапање је вршено све до 1841. године када су
на истом мјесту подигнути судски затвори. За вријеме поновног грађења цркве св. Илије 1770-73,
нека покапања православних вршила су се и на гробљу код цркве св. Ивана која је за вријеме
Кандијског рата служила калуђерима манастира Крке као и пребјеглим православним Србима. cf.
Ibid. 145.
2 Marija Stagličić, Klasicizam u Zadru, Zagreb 1996, 27.
3 Ibid. 28.
4Goran Vuković, Preobrazba Dubrovnika početkom 19. stoljeća, Radovi Instituta povijesti umjetnosti 24,
Zagreb 2000, 50-51. План за оба гробља и цркву св. Михајла урадио је Лоренцо Вителески.
5Релативно кратак осврт на историјат и садржај гробаља у Загребу дао је Дејан Медаковић, Срби у
Загребу, Нови Сад 2004, 69-77.
6Душан Кашић, Светли гробови православних Шибенчана, Шибеник 1975. Овај је простор служио као
гробље и прије неголи је 1778. подигнута црква св. Спаса, у вријеме док је као храм служила
приватна кућа посвећена Часном крсту. О томе cf. Бошко Десница, Једна непозната црква у Шибенику,
Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор XVIII, св. I, Београд 1937, 283.
73
текстуалном дијелу надгробника који је појачавао снагу примарне ликовности

камених блокова најразличитије обраде и украса, истицали управо патриотске,
просвјетне и каритативне заслуге преминулих. И то је она димензија која овим
споменицима даје посебно важан статус у разматрању истицања и ширења
историјске свијести православних Срба средине и краја XIX вијека.
Чак и мимо свјетовног дијела српске популације у Далмацији, у монашком
свијету дешавале су се промјене у схватањима које су одјекнуле и у изгледу
њихових гробних обиљежја. Првенство је већ и због свог положаја имао епископ
Стефан Кнежевић. Сва је прилика да је баш он својим примјером отворио
могућности онакве врсте сахрањивања који унеколико компромитирају монаштво
као завјет скромности и сиромаштва и помало уводе грађанске обичаје у дотад
непромјењиву праксу. Већ за живота, 1874. дао је за себе саградити гробну капелу
унутар самог манастира Крке. Преградио је подземне просторије и о од њих
направио крипту у коју је смјестио свој сакрофаг припремљен да у часу смрти
прихавати његове земне остатке. 7 Сам саркофаг јесте луксузна израђевина од
ситнозрног зеленкастосмеђег мрамора постављена по средини уз јужни зид
капеле преломљеног свода, изведена највишом могућом техником обраде.
Подигнут је на високи постаменат, а обликом се надовезује не на праксу српских
патријараха и митрополита, 8 већ на примјерке потекле из западног свијета. 9
Примјером свог владике и некадашњег сабрата у ипак нешто скромнијем
виду повели су се и остали монаси манастира Крке. Оно што их је издизало
изнад осталих припадника клера била је чињеница што су били оснивачи
разноврсних фондација, 10 и баш у том смислу их истичу натписи на спомен
7 Бранко Чоловић, Манастир Крка, Загреб 2006, 66-67.

8 Управо тако ће се поступити у периоду између два рата када се уз сјеверну страну цркве св. Спаса
у Шибенику, дозиђује капела за смјештај саркофага епископа Никодима Милаша и Данила

Пантелића.
9Доста му је сличан, посебно поклопац, камени саркрофаг фамилије Јелић-Дражојевић из 1897.
на сада дислоцираном сплитском гробљу Сустипан, cf. Duško Kečkemet, Splitsko groblje Sustipan, Split
1994, 61.
10 Сва црквена периодика редовно је обавјештавала јавност о стању ових заклада-фондација. Тако
се из Шематизма православне епархије далматинске за годину 1884, Задар 1884, 11-13, виде подаци о
материјалној основи најзначајнији заклада почев од оне коју је 1860. под именом Заклада
свештеничких сирота и удовица, (1023 форинте) основао владика Стефан Кнежевић, а одобрило
Намјесништво, преко још увијек постојеће Закладе Герасима Зелића, (2418 ф) намјењене за српске
народне школе, Закладе Макарија Вукадиновића ( 8637 ф) за одржавање једне српске школе, Закладе
Силвестра Вучковића (7658 ф) за васпитање свештеничког кадра, Заклада епископа Кнежевића, (6845 ф)
за образовање једног српског младића, Закладе Атанасија Чурлића ( 2771 ф ) за школовање младих
свештеника, и до још једне Закладе епископа Кнежевића (1181 ф) намјењена издавању књижевно-
црквених дјела.
74
плочама. Мада се ради о надгробницима подигнутим крајем XIX вијека натписи

се још увијек држе црквенословенског писма и језика.
У једном низу, положени тик јужног зида храма изнад костурнице стоје
надгробници Макарија Вукадиновића, Силвестра Вучковића, Атанасија Чурлића и
Јеротеја Ковачевића. Њима је педесетих година XX вијека додан онај Никодима
Опачића. Заправо сви ови надгробници слиједе својеврсни занатски клише у
изведби, јер се јасно уочава да су споменици Атанасију Чурлићу и Силвестру
Вучковићу у потпуности налик један другоме, док је онај Макарија Вукадиновића
понешто другачији. Оно што више него изглед плијени пажњу јесте епиграфика
његовог споменика: 11
ОЛТАРЯ ХРИСТОВА / В]РНОМУ СЛУЖИТЕЛЮ / СВОЕГО НАРОДА / ЩЕДРОМУ БЛАГОД]ТЕЛЮ /

IЕРОМОНАХУ/ МАКАРІЮ ВУКАДИНОВИЧЬ/ УМЕРШЕМУ 1855-Гw ГОДА / ВЪ 66 МЪ ГОДУ ЖИЗНИ /
В]ЧНАГw РАДИ ВОСПОМИНАIЯ /СЕИ ПАМЯТНИКЪ / ВОЗДВИЖЕСЯ
На плочи надгробника Атанасија Чурлића 12 стоји:
ОСНОВАТЕЛЬ ФОНДАЦIИ / ВОСПИТАНИIЯ ЮНОСТИ РАДИ / ЗА СВЯЩЕННИЧЕСКIИЪ ЧИНЪ /

ПРИЛОЖНИК ФОНДАЦIИ / СВЯЩЕННИЧЕСКИХ СИРОТЪ И ВДОВЪ / ДАЛМАТIИСКIЯ ЕПАРIХИ /
ПОСТРИЖНИКЪ СВ. ОБИТЕЛИ СЕЯ / АӨАНАСИ ЧУРЛИЧ / АРХИМАНДРIТЪ КОНСIСТОРIАЛНIИ /
РОДИIВИСЯ ВЪ КАРЛОВЦ]ХЪ СРЕМСКИХЪ / Л]ТА ГОСПОДНЯ 1808 / СКОНЧАСЯ О ГОСПОД] / ВЪ ЗАДР]
ДНЕ 15 IАННУАРIА 1885. / В]ЧНАЯ ПАМЯТЬ
Овом споменику, обликом плоче и дуктусом слова, потпуно једнак је

надгробник јеромонаха Силвестра Вучковића, из чега се може закључити да или
му је овај споменик претходио па је удовољено жељи Атанасијевој да се и њему
подигне исти, или су оба настала некако истовремено, свакако по Чурлићевој
смрти 1885. године. На плочи надгробника Силвестра Вучковића пише:
11Г. П. Животопис пок. О. Макарие Вукадиновића осниватеља фундацие за србску народну школу, СДМ 1864,
Задар 1864, 138-141; С. П, О просветним задужбинама у Далмацији, Северна Далмација некад и сад,
Београд 1939, 67; М. Бујас, Вукадиновић Макарије, СБР 2, Нови Сад 2006, 399. Макарије је био
личност јаког утјецаја на црквене и политичке прилике свога времена. Као свештеник службовао
је у Дрнишу, Дубровнику, Неретви и Косову код Книна. Један је од потписника захтјева
аустријском цару да се уклони унијатски владика Бенедикт Краљевић 1821, а под оптужбом да је
подстрекач убиства унијатског свештеника Петра Кричке 1834, био је осуђен на три године
затвора. Непосредно прије смрти изабран је за настојатеља манастира Крке. Од дијела његове
фондације у износу од 4000 форинти саграђена је зграда и отворена школа у Косову која је
носила његово име.
12 Атанасије Чурлић, писац и преводилац, од 1857. био је професор клирикалне школе. Једно
кратко вријеме прије устоличења владике Кнежевића администрира епархијом далматинском.
75
ОСНОВАТЕЛЬ ФОНДАЦIИ / ОБРАЗОВАНIЯ КЛИРА РАДИ / ПОСТРИЖНИК МОНАСТIРЯ КEРКИ /

СИЛВЕСТРЪ ВУЧКОВИЧЬ / IЕРОМОНАХЪ / РОДИIВЬIИСЯ ВЪ ЗРИНЦХ ВЪ БОСНIИ / Л]ТА ГОСПОДНЯ
13
1780. / СКОНЧАСЯ О ГОСПОД] / ДНЕ 10. АВГУСТА 1859. Л]ТА / В]ЧНАЯ ПАМЯТЬ
Својом величином, сложеном конфигурацијом, неоготичком круном

изнад текста, профилисаним трокутастим забатом и двама уским конусним
торњићима између којих је постављен високи крст истиче се споменик
архимандрита Јеротеја Ковачевића. 14 Настао је тек нешто прије Јеротејеве смрти
јер су на споменику накнадно унесена слова и бројке који се односе на тај
податак. Материјал, облик слова, црквенословенско писмо, потпуно одговарају
двама претходним надгробницима, па је стога логично помишљати да их је
радила иста радионица, иако је по свему видљиво да је у стилском и сваком
другом погледу овај споменик испредњачио, дајући тако свима до знања осјећај
више важности коју је Јеротеј Ковачевић кроз хијерархијски положај стекао још
за живота.
АРХИМАНДРIТЪ / МОНАСТЬIРЯ КЕРКИ / ЈЕРОӨЕИ КОВАЧЕВИЧЬ / РОДИIВЬIИСЯ ВЪ ШИБЕНИЦ] / ДНЕ
11. ЈУНА 1815. ГОДА / СКОНЧАСЯ О ГОСПОД] / ДНЕ 26. СЕПТЕМБРА 1892. / ОСТАВИВЪ ПО СЕБ]
ФОНДАЦIЮ / НА НАРОДНОЕ ПРОСВ]ЩЕНIЕ / СООРУЖИ СЕБ] / ПАМЯТНИКЪ СЕИ / ПОС]ТИТЕЛIЕ /
ПОМОЛИТЕСЯ О НЕМЪ/ И / В]ЧНАЯ ПАМЯТЬ / РЦЬIТЕ ЕМУ/
На соклу истог споменика стоји натпис:

ОВЂЕ ПОЧИВА И ЊЕГОВ ЉУБИМАЦ ЈЕРОМОНАХ АМВРОСИЈЕ КОЛУНЏИЋ + 17 АПРИЛА 1898.
У порти манастира Крупе сахрањени су земни остаци Герасима Зелића.

Он је још 1828. преминуо у Будиму, али се око пријеноса моштију и самог
подизања споменика 1879, постарао питомац његове фондације и велики
поштовалац, тада већ владика, Герасим Петрановић. Ради се о релативно
монументалној гробници са особито истакнутим надгробником кога формирају
велики, степеничасто увучени блокови, док средишње мјесто заузима
полукружним профилом завршена плоча са натписом, изнад које је у пуном
рељефу представљен херувим. Читаву структуру надвишавао је сада недостајући
13 Јеромонах Силвестар Вучковић један од најобразованијих клирика далматинске епархије,

службовао је као свештеник у Биљанима, Задру, Скрадину. Годину дана (1841-1842) био је и
администратор епархије Далматинске. Од властитих средстава основао је фонд за школовање
свештеничког подмлатка, cf. Животописи. Силвестра Вучковића еромонаха крупскогъ бившег пароха
Скрадинскогъ, СДМ 1861, књ. XX, Задар 1861, 164-168; Бранислав Поповић, Вучковић, Силвестар, СБР
2, Нови Сад 2006, 551-552.
14 Чоловић, Манастир Кpка, 48.
76
крст. 15 Оно што споменику даје потпуну важност јесте натпис, који, познавајући
прилике у Далмацији из времена смрти Зелићеве, зацјело у овом садржају не би
могао бити постављен. Што посредно говори колико су се промјениле друштвене
прилике и колико је дух времена утјецао на природу самог натписа који
нескривено велича личност и заслуге Герасима Зелића, према ком је ондашња
аустријска власт била веома подозрива. Текст је писан савременим правописом и
ћириличним писменима, капиталом неједнаке величине у појединим редовима:
УТЕМЕЉИТЕЉУ НАЈБЛАГОТВОРНИЈЕ ПО ДАЛМАТИНСКЕ СРБЕ ЗАКЛАДЕ ГЕРАСИМУ ЗЕЛИЋУ

АРХИМАНДРИТУ Р. У ЖЕГАРУ 11. ЈУЛИЈА 1752 + У. БУДИМУ 26. МАРТА 1828. БЛАГОДАРНИ ПОТОМЦИ СА
САОТЕЧЕСТВЕНИЦИМА 1879 ГОД. СПОМЕНИК ОВАЈ П.
Споменици који својом архитектоником и епиграфиком најубједљивије

говоре о својим задужбинарима јесу гробне капеле. Њихов број доиста није
велики, уосталом и због чињенице да тада није било много појединаца високог
имовинског статуса. У том смислу не може се не споменути примјер правог
маузолеја који је велетрговац Петар Ковачевић изградио за себе и своје потомке
на гробљу уз цркву св. Спаса у Шибенику. Тај објекат је права sepulcra familiaria,
једна од првих таквог формата и опреме код далматинских Срба. Ктитор је
преминуо 1864. и сасвим је извјесно до тада био саграђен и овај неуспоредиви
споменик. Из сасвим сумарне биљешке сазнаје се да да је капела саграђена у
неокласицистичком стилу и да су стубови и рељефи израђени у Венецији. 16
Доиста, прочеље капеле је рјешено у виду простилног храма са канелираним
јонским стубовима, положеног на широко улазно степениште. Витки стубовима
ослоњени на базу састављену од торуса и трохилуса, размакнути због улазних
врата, носе трокутасти забат гдје у средишњем дијелу фронтона стоји картуша. То
благо прочелно истурење крунише висока купола, ојачана снажним ребрима. На
овом дјелу капеле већ се истичу ренесансне паралеле, нпр. са Брунелескијевом
куполом Дуома у Фиренци или са још ближим узором, куполним рјешењем
шибенске катедрале св. Јакова. Све у свему ова је капела колико јединствен толико
и складан надгробни споменик који би у некој просторно већој средини знатно
убједљивије дјеловао. 17 Чини се да је само класицистичка грађевина била у стању
15 Бошко Стрика, Далматински манастири, Загреб 1930, 124.

16Кашић, Светли гробови, 52. Милан Радека је капелу сматрао ренесансном, али је исто тако изрекао
да су још један Ковачевићев и Милетићев споменик израђени у страној православљу готици, cf.
Радека, Прилози, 179.
Одговарајућих пандана за овакву градњу у литератури нисмо нашли, а нити на ближем терену.
17
Овом маузолеју прочељем можда одговара маузолеј породице Јелоусег изграђен 1863. на ријечком
77
одговорити намјерама ктитора, изразити његову менторску личност коју и

послије смрти досљедно истиче. Податак да су поједини дјелови донесени из
Италије говори о сложености изградње оваквог објекта али и објективној
немогућности да се у матичној средини направи нешто слично. Да све не би
остало само на монументалности несвојственој споменицима овакве врсте
приложник, а заправо његови насљедници и потомци, свој су мото истакли на
натпису постављеном унутар капеле.
ВИЈЕЧНО ПОКОЈИШТЕ ПОСМРТНИМ ОСТАЦИМА

ПЕТРА КОВАЧЕВИЋА РОДОМ МОСТАРАНИНА
УГЛЕДНОГ ШИБЕНИЧКОГ ГРАЂАНИНА
ОДЛИЧНА ТРУДОЉУБИВА ТРГОВЦА
ВЈЕРЕ И НАРОДА ЉУБИТЕЉА ПРОСВЈЕТЕ ПОДУПИРАТЕЉА
КОЈИ СЕ ДНЕ 17 ЈУНИЈА 1864
18
ПРЕДСТАВИО У ДУБОКОЈ ПОБОЖНОЈ СТАРОСТИ
Друга капела, једнако неуобичајена за православне, али достојна укуса

трговачке касте из тога времена свакако је она трговца Симе Богдановића на
задарском градском гробљу. Овдје се ктитор, Симо Богдановић, 19 опредјелио за
једно доиста репрезентативно мраморно здање гдје је питање стила мање важно.
Прочеље двоводним кровом завршене капеле замишљено је попут тријема са
двјема отвореним аркадама између којих је медаљон са монограмом. Кров је на
крајевима украшен пирамидама на двоструко издигнутом постаменту, а на
прочелном дијелу је преостала и једна кришкасто издјељена класична урна са
поклопцем, и за разлику од Ковачевићевог маузолеја на врх сљемена крова
постављен је типични православни крст са тролисним завршецима. Уздужни
зидови капеле су перфорирани двама позамашним прозорским отворима,
сараценским луковима исклесаним у бјелом мрамору. Уопште, на цјелом објекту
назире се игра увучених и истурених поља и површина, тако да је ова капела
више скулптурална него архитектонична. Тим више што се и у самој
гробљу Козала, али је он храмовног облика, правокутног плана, затвореног наоса и без куполе. cf.
Komunalno društvo Kozala, Rijeka 2002, Daina Glavočić, 70.
18 Радека, Прилози, 179. Стање главнице његове фондације за уздржавање једне српске школе у
1868 години износило је 10000 форинти, cf. СДМ 1868, 153.

19Симо Богдановић спомиње се као приложник цркве св. Илије у Задру и његово име је
забиљежено на дну престоне иконе Богородице са Христом, гдје стоји: ОКОВАНО У СРЕБРО
ТРОШКОМ СИМЕОНА БОГДАНОВИЋА, ТРГОВЦА 1896. cf. Dušan Berić, Crkva sv. Ilije u Zadru,
147. Штавише, у Шематизму за 1900, 11, спомиње се као предсједник црквеног туторства. Био је
такође члан одбора за изградњу православне цркве у Сплиту, cf. Гласник далматинске цркве, бр. 8,
Задар 1899, 136.
78
унутрашњости на високом и доста сложеном постаменту, опет начињеном од

друге врсте камена, налази биста преминулога. 20 Испод ње је натпис, заправо
молитва Богу да буде милостив његовој души, из којег се не може знати година
смрти ове личности рођене у Шибенику 1841, а умрле у Задру. Како је и ова
капела, изгледа, била породична, говори спомен плоча са стране постамента
бисте, гдје се спомиње јереј Спиридон Богдановић, вјероватни Симин брат,
рођен у Шибенику, а преминуо у Задру 1901, што би могло значити да је и капела
могла бити подигнута до тога времена. Њен еклектички, у суштини
романтичарски стил асоцира на вријеме који је претходило појави сецесије, или
може одавати дјело градитеља који се није обазирао на текућу моду, али је имао
смјелости на сасвим децентан начин комбинирати стилове и колористичка
својства драгоцјеног камена, све то без већих испада или прекорачења мјера.
Поменуто задарско гробље са посебним одјељком за православне још и
данас, поред тога што углавном више нема њихових насљедника, чува споменике
угледних Срба попут Манојла Будисављевића, 21 племића приједорског и ц. к.
дворског савјетника рођеног 1836, а умрлог, како пише на доњој плочи 1893;
споменик генерал мајору Спиридону Митровићу, као сложени основни
водоравни камени блок, и на њега надовезан дио састављен од више постамената
са крстом на врху кога окружују попут грана исклесане витице, симболички
приказ трновог вијенца. Текстови су двојезични, ћирилички и латинички.
Вриједан спомена је и надгробник професору Љубомиру Вујновићу (1841-
1883), српском народном добротвору 22 како је то уклесано на благо пирамидално
изведени монументални блок, постављен на двоструки постаменат, који као капу
има четвероводни кров, чији су спојеви украшени акротеријима, док прочелна
Ово је примјер једне од ријетких надгробних биста код православних тога времена у Далмацији
20
и Дубровнику. Ништа другачије није било у већим континенталним градовима, cf. Дејан
Медаковић, Срби у Загребу, Нови Сад 2004, 69-77.
21Манојло Будисављевић из Пећана у Лици, порјеклом из чувене граничарске породице стекао је
завидно војно образовање у Бечком Новом Месту, али већ 1862. у чину капетана ступа у цивилну
службу. Напредовао је до секретара далматинског намјесништва у Задру, гдје је уређивао службене
новине Објавитељ далматински, да би 1883. на врхунцу каријере био именован за Дворског
савјетника. Нешто прије тога стекао је и племство. cf. Д. Тубић, Будисаављевић Емануел, Српски
биографски речник, (СБР) 1, Нови Сад 2004, 862-863.
22 Љубомир Вујновић је био много више од народног добротвора. Кијевску духовну академију
започео је с Милашем, да би послије друге године прешао у Петроград на Богословски факултет.

Био је најприје суплент, па професор задарске богословије, један од оснивача Српске народне
странке и њеног гласила Српског листа, а захваљујући насљедству стеченом од свога ујака Тодора
Бабића, могао се посветити и добротворним циљевима. Кроз фондацију Бабић-Вујновић,
финансирао је студиј за четворицу младих Срба који су ишли на школовање у иностранство. cf.
Д. Гавриловић - Ј. Вељковска, Вујновић, Љубомир, СБР 2, Нови Сад 2006, 378.
79
страна на благо профилираном забату носи уплетена слова Алфа и Омега. Ако се
о може говорити о извјесним класичним елементима на овом споменику, онда се
потпуно класицистичким може окарактерисати гроб породице Медовић који
осим троструке доње камене плоче има пар метара велику чеону плочу која
опонаша дорски стуб, са забатом и крстом у средини и акротеријама са стране. У
средишњем дијелу међу канелираним полустубовима приказан је мотив зденца
изнад кога је кружно свинута змија-уроборос која се дохваћа властитог репа. Исти
мотив, симбол вјечности, обнављања живота и смрти, сусреће се и на гробници
Марка Петрановића у Шибенику. 23
Слика 1
23 James Hall, Rječnik tema i simbola u umjetnosti, Zagreb 1998, 368.
80
Помало синкретистички споменик са двјема суперпонираним

пирамидалним вертикалама обелиска и извјесним сецесијским обиљежјима стоји
изнад гробнице пиридона Маргетића, професора, како пише на њемачком језику.
На доњем натпису великим ћириличним словима се помиње име проф. Стефана
Маргетића, вјерног сина цркве своје и правог српског родољуба и врсног наставника. Нема
сумње да се ради о професору Богословског завода у Задру.
У дијелу гробља за православне доминира капела посвећена св. арханђелу
Михајлу. Изворна, старија грађевина централног плана потјече из 1886, 24 а на
њеном је мјесту 1910 изграђена ова садашња. Архитектонско је дјело задарског
градитеља Антониа Маценика. 25 Конципирана је као збијена, једнобродна
грађевина са петеространом апсидом на источном дијелу и преслицом на
декоративном прочељу које иначе стрчи из линија крова. Прочеље својом
скулптуралном разуђеношћу, а особито упуштени портал завршен шиљатим
луком, конзола преслице која подсјећа на ранија рундбоген рјешења дјелује
контрастно у односу на једноставна платна са бојеним лезенама и минималним
богенфриз украсима у висини кровног вијенца. Не анализирајући посебно сваки
детаљ може се закључити да представља својеврсну мјешавину неостилова којој је
овај архитект и на низу других својих дјела био итекако склон. 26
Шибенско гробље у четврти Варош, коју је највећим дијелом насељавала
православна заједница, егземпларно научно је обрађено. У архивским фондовима
и црквеним матицама пронађена су имена покојних, ажурирани датуми рођења и
смрти уколико не би били наведени на самом споменику, а уз биографије
најистакнутијих личности дате су и својеврсне генеалогије неких познатијих
породица. Али оно што је изостало покушаји су ликовне анализе самих
споменика, што ћемо на неколико одабраних примјера урадити овом приликом.
Сaхрањивања на овом гробљу трају од 1695, гдје се на садашњем јужном дијелу
гробља одмах испод цркве св. Спаса у заједничким гробовима покапали
24 Радека, Прилози, 161.

25 M. Stagličić, Graditeljstvo u Zadru 1868-1918, 26.
26Приближно сличан материјал среће се и на осјечким гробљима. Ове капеле су настале нешто
раније, али илуструју исту тенденцију компонирања зидних платана путем лезена, кориштењем
стилизованих богенфризова и других неостилских реквизита. И ту свака сличност престаје будући
да кaпеле Узнесења св. Крижа (1869-1870) дјело Феликса Штрајма и св. Леополда из 1870-72,
оличења рунбогенстила, имају декоративне звонике и сводне конструкције у ентеријеру cf. Dragan
Damjanović, Historicističke katoličke grobljanske kapele u Osjeku, Anali Zavoda za znanstveni i umjetnički rad
u Osijeku sv. 22, Osijek 2006, 155- 179.
81
припадници грчке заједнице. 27 Биле су то наједноставније могуће, каменом

обзидане раке, прекривене монолитним каменим плочама са металним алкама за
подизање на којима су били уклесани тек редни бројеви. Премда има натписа из
XVIII вијека у највећем броју били су лишени ма каквих епиграфских биљешки и
кронолошких нота, који ће послије тог времена учестати особито над гробовима
знаменитих Шибенчана.
Један од најстаријих надгробника разуђене амблематике, ликовних
симбола, напосе врло особене архитектонике јесте споменик Марка Петрановића,
оца Божидара и Герасима Петрановића који су му 1865 и подигли прикладан
споменик. Изнад широке доње, веома профилисане плоче, постављена је
окомита зидана плоха која се сужава при врху на којем је зацјело стајао
недостајући крст. Сам, рељефно дат крст је фланкиран изнад плоче са натписним
пољем, притом украшеном класичним гирландама, волутама и на крајевима
малим биљним чашкама. Испод те скулптуралне, у основи класичне декорације
која почива на украшеној конзоли налази се натпис оперважен рамом са
стилизираним биљним орнаментом. Писан је црквенославенским језиком и оно
због чега идеално одаје дух времена јесу језичке фигуре и патриотски садржај који
покојника приказује у општим, друштвено прихваћеним својствима као оца
чедољубивог, жарког ревнитеља православља, љубитеља српства и просвјете и као ревносног
члана православног шибенског обштества. 28 Премда је Марко Петрановић преминуо
још 1831. благодарни синови су му овај монументални споменик подигли 1865. и тек
тада је могао бити овако партиотски интониран. Испод натписне плоче у једној је
валовници попут кружнице рељефно је приказана змија са властитим репом у
устима.
Нешто другачији у иконографији, а свакако и по стилу јесте споменик
Николе Милетића, једног од највећих добротвора шибенске православне
општине. 29 У основној поставци ради се о изразито високом споменику уз сам
вањски зид ограде гробља, састављеном од два сепаратна дјела. Хоризонтално
положена надгробна плоча састоји се од три нивоа низана у виду степеника,
дијела око којег је била метална ограда које сада нема, док онај, вертикални дио
изнад узглавља носи типичне неоготичке црте. Окомита плоча је изведена у два
27 Кашић, Светли гробови, 35. На гробу под редним бр. 24 покапали су се Грци (1695 SEPOLTURA
DELLA SCUOLA DI GRECI)а касније је ту гробницу закупила стара српска породица Павковића.
Још 1679. била су чак четири дома Павковића која су била уписана у посебној православноj
братовштини (scuola) у Шибенику.
28 Ibid. 27.
29 А. Н. М. (Никодим Милаш), Никола Милетић, народни добротвор, Задар 1885.
82
нивоа, међусобно одјељена истакнутим вјенцем. Доње поље садржава два

библијска цитата, а са страна, на полупиластрима, су вјенци са ружама, на које се у
горњем дијелу настављају полустубови са композитним капителима, а изнад њих
типични готички торњићи-фијале, између којих је у полукружној, благо
упуштеној ниши велико натписно поље. Слова су се прилично излизала, али се
још увијек добар дио може назријети и компарирати са стањем забиљеженим у
периоду између два свјетска рата. Дакле на натпису се чита:
НАД СМРТНИМ ОСТАТЦИМА ЧЕСТИТОГА ГРАЂАНИНА ЉУБИТЕЉА ЦРКВЕ И РОДА СВОГА НИКОЛЕ
МИЛЕТИЋА РОЂЕНОГА У БОРОЈЕВУ СЕЛУ У СРБИЈИ 1788. ГОД ПРЕМИНУЛОГ 27. ДЕЦЕМБРА 1873 КОЈИ
САВ СВОЈ ИМЕТАК У ШИБЕНИКУ СТЕЧЕНИ ШИБЕНИЧКИМ СИНОВИМА НА ПРОСВЈЕТНЕ И ДРУГЕ
МИЛОСРДНЕ ЦЈЕЛИ ЗАВЈЕТОВА СУЗУ БЛАГОДАРНОСТИ УРОНИ И ВЈЕЧНИ МУ ОД БОГА ПОКОЈ
30
ПРАВОСЛАВНИ ШИБЕНИЧКИ СРБИНЕ МОЛИ
Гробни знамен Божидару Петрановићу, постављен тик уз овај Милетићев,

вјероватно није из година његове смрти пошто се он и није упокојио у Шибенику
него у Венецији 1874. године. 31 На основу стилских ознака монументалног,
сасвим у блоку рјешеног споменика, рекло би се да је настао нешто касније, када
су његове кости пренесене на ово мјесто. По неким вијестима било је то 1880
године. Високи и тешки кубични волумен се благо сужава при врху, кога покрива
двоводни кров са трокутастим забатом и акротеријима са стране. Натписна плоча
од тамног мрамора испод које су тек двије фингиране конзоле-носачи носи
натпис који овога истинског народног великана управо истиче у таквом свјетлу:
СРПСКОМ НАУЧЕЊАКУ ЖАРКОМ РОДОЉУБУ Дру БОЖИДАРУ ПЕТРАНОВИЋУ НАРОД П (одиже)

32
MDCCCLXXIV.
Његов споменик својим једноставним обликом управо изражава снагу,

постојаност и чврстину, особине које су и њега као високог државног службеника,
али и предводника националног покрета, достојно красиле. Структурално
30Натпис који је Krsto Stošić, Natpisi u kamenu u Šibeniku, Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku,
god. XLIX/1926/27, Split 1927, 96, није посве тачан у читању, али је драгоцјен утолико што
биљеже тадашње стање натписа, поготово стога што су у међувремену, са овог споменика, многа
слова отпала. Осим овога, аутор је преписао још натписе са надгробних споменика Јована и Ане
Бован, Марка Петрановића, Божидара Петрановића и Спиридона Поповића.
31 Ibid. 61.
32Ibid, 58. Из периодике се даје заључити да пријенос његових костију из Венеције гдје је и умро,
обављен знатно касније, 1880 године, cf. Slovinac III, Prenos kosti dr. Božidara Petranovića, Dubrovnik
1880, 237 i Slovinac IV, Poštovane kosti Božidara Petranovića, 1881, 214.
83
наликује ономе Љубомира Вујновића на задарском гробљу, осим што на

Петрановићевом видно изостају хришћанске ознаке. Готово неугледан у
поређењу с поменутим јесте споменик Спиридону Поповићу који је подигла
његова жена 1866 по мужевој смтри. Текст гласи: Спиридону Поповићу из Шибеника,
љубитељу славенске и српске књижевности, ревносноме зачетнику права овога православног
обитељства, поштеноме грађанину, по три пута предсједнику ове општине благодање које
дјелом добише. Преставио се 12. септ. 1866. у 58. год живота свога. Удова његова постави. 33
Слика 2
Скрадинско гробље прати судбину скрадинских богомоља. У старој цркви

св. Спиридона која је тешком муком отворена у центру града након више деценија
упорних молби и тражења, и непосредно уз њу, покапани су виђени Скрадињани
особито заслужни ктитори попут Спиридона Жарковића и Филипа Кнежевића, 34
и то на начин како се то радило и у цркви св. Спаса у Шибенику, под простом
33 Krsto Stošić, Natpisi u kamenu u Šibeniku, 97.

34 Josip Ante Soldo, Skradin pod Venecijom, Radovi HAZU u Zadru, sv. 33, Zadar 1991, 149-150.
84
каменом плочом и одговарајућим епитафима. 35 Још крајем XVIII вијека, дакле у

исто вријеме док се покапање вршило унутар градске цркве и око ње,
православни су стекли простор изнад града уз црквицу св. Петке за исту намјену.
Уз један број гробова и споменичких обиљежја из XVIII вијека особито су важни
и они наредног стољећа, потекли из исте класне и социјалне скупине
проминентних скрадинских трговаца. Израдом, величином и хералдичким
ознакама исклесаним и у подножју и на врху истиче се релативно монументални
споменик који је подигао Филип Синобад. Имућан трговац, истакнути члан
православне заједнице Скрадина, био је и начелник града, са значајном улогом у
подизању нове цркве св. Спиридона. Сам споменик је компониран у виду
својеврсног обелиска, израђеног од најфинијег бијелог мрамора, завршеног
трокутастим забатом. На самом врху вишеструко профилисаног забата је
постављен крст с тролисним завршецима. Споменик је подигнут 1889. године над
гробом који је касније је послужио укапању осталих чланова ове старе сердарске,
потом и угледне трговачке породице.
Слика 3
35Радека, Прилози, 178. У овом тренутку треба упозорити да се ови гробови налазе под гомилом
шута насталог обрушавањем горње дрвене конструкције и кровишта старе цркве и да је остао само
видљив мрамором израђени гроб са дугачким натписом који се налази у олтарском дјелу из 1784.
године. Припадао је Марку Бовану, брату много познатијег добротвора и фондатора прве српско-
православне школе у Шибенику, Јована Бована.
85
Книнско и дрнишко гробље задржали су свега неколико

репрезентативних гробова. У Книну, на гробљу око цркве св. Ђурђа својом
романтичарском нотом, скуптуралним приказом сломљеног дебла посебно се
истиче надгробник великог добротвора Јована Поповића-Сундечића, 36 као и
класичнији у изведби, са саркофагом одвојеним од надгробника и попут
претходника постављеног унутар ограде од кованог жељеза, гроб фамилије
Војводић. У Дрнишком православном гробљу код цркве св. архангела Михајла из
овог времена сасвим посебан је гроб Симе Манојловића, изразито монументалан,
тешких блоковитих маса са релативно скромним надгробником, подигнут
највјероватније између два свјетска рата. Знаменита фамилија Мијовић, зачудо,
нема посебно означен гроб осим ако као ктитори нису искористили право да
буду сахрањени у самој цркви чији су главни задужбинари били.
Другу групу чине бројна сеоска гробља гдје се осим огромног броја
релативно неугледних гробних, односно надгробних знамења нађу и они који су
величином, опремом, а редовно и пратећим текстом управо на трагу духа епохе
која слави покојне кроз подвиге учињене на националном плану. Један такав
примјер гроба који је постао и мјесто ходочашћа јесте и онај на гробљу цркве св.
Илије у Ђеврскама, свом родном мјесту, сахрањен првак Српске странке,
вишегодишњи заступник у Далматинском сабору, први и дугогодишњи уредник
страначког гласила Српског листа, од 1888. Српског гласа, Саво Бјелановић. 37
Сам по себи тај споменик није посебно репрезентативан и сасвим се
уклапа у амбијент читавог гробља. Ради се о једноставној гробници, ограђеном
металном оградом и каменим стубићима, која је у водоравном дијелу састављена
од неколико положених камених плоча, док је окомити дио дат у виду својеврсног
обелиска кога крунише крст постављен на сложено профилисано постоље.
Највећу важност ипак има натпис, постављен изнад срцоликог уреза на плочи:
ОВДЈЕ ПОЧИВА / САВА БЈЕЛАНОВИЋ / ВОЂА / ДАЛМАТИНСКИЈЕХ СРБА / РОЂЕН НА ОВОЈ ГРУДИ /
СРСПКЕ ЗЕМЉЕ / УМРО ЈЕ У ЗАДРУ / 2. МАРТА 1897. / У КРАТКОМ СВОМЕ ВИЈЕКУ / СРПСКОМ РОДУ СЕ
36 Јован Поповић-Сундечић је тестаментарно пред јавним биљежником Андријом Вујатовићем-
Шаровом, још за живота 1910 за трошак изградње споменика одредио 2000 круна. Умро је већ
крајем те године, али споменик мора да је ипак подигнут након првог свјетског рата. cf. Задужбина
Ј. Поповића Сундечића, Извјештај, оснивачки акт и статут задужбине, Книн 1934, 15.
37 Радека, Прилози, 176. О самом Бјелановићу посебно, Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX
века, Загреб 1903, 84-85; Коста Милутиновић, Двије фазе у политичком развоју Саве Бјелановића,
Бенковачки крај кроз вјекове, зборник I, Бенковац 1987, 223-248; Никола Лунић, Сава Бјелановић
(1850-1897), Српски прваци у Хрватској, Вуковар 1997, 12-20; М. Пекић, Бјелановић, Сава, СБР, књ.
1, 563, Нови Сад 2004.
86
ОДУЖИО / СРПСКИ РОД ЈЕ ЗАДУЖИО / ОВАЈ СПОМЕН / ИЗ БЛАГОДАРНЕ ЉУБАВИ / ЖЕНА МУ ДАНИЦА
38
/ ПОСТАВИЛА.
По његовој је смрти Јован Јовановић Змај написао пригодне стихове:
Није умро Саво-
Само се успав'о,
Што је духом сеј'о
Не боји се града,
Јер благослов Божји
На њиву му пада.
Слика 4
Гроб Константина Вучковића, великог црквеног и народног добротвора

из прагматичних вјерских разлога није у Сплиту гдје је живио и гдје се упокојио,
38Истицање Срба и српства у овако експлицитном облику не сусреће се баш нигдје другдје на
приватним споменицима Далмације, штавише, у конкретном случају дознајемо да је Саво чак и
рођен на овој груди српске земље.
87
него у сплитском залеђу, селу Дицму. 39 Ради се о ријетко монументалном објекту

cca 4х3 м, широког постамента састављеног од огромних монолитних стијена,
изнад којих је у другој зони подигнута својеврсна ограда. Она је такођер масивна,
али је тај дојам ублажен перфорацијама, односно низом четверолисних отвора, 40
унутар обода у виду кружнице. Клесарски је то крајње дотјерано дјело, што се
може рећи и за специфично обликовану надгробну плочу. Њу чини основни
квадар, потом једнако масивни квадар изнад којега су суперпонирана два забата од
којих први има нишу, док је по завршном забату постављен полукружно
завршени кровић са крстом на врху. Мада је тај завршни дио надгробне вертикале
поприлично неугледан, притом независан од било каквог текућег или историјског
стила, важност ипак задобива текст уклесан са све три стране основног блока
постамента. На чеоном дијелу је уписано име покојног, изнад је уклесана година
рођења 1828, а испод имена, година смрти 1893. У најдоњем дијелу стоји
уклесано: СПОМЕНИК МУ ДИЖЕ БЛАГОДАРНИ НАСЉЕДНИК СТЕФАН ПЕРОВИЋ. 41
Посебно је егземпларан тон паралитерарног римованог текста који дајемо у
цјелини. Дакле, на стражњој страни споменика текст започиње стиховима:
СВЕТИМ НАДОМ НАПУЊЕНА ЊЕДРА / ЗА СВОЈ НАРОД ЗА БОЉА ДОБА / НЕ СА ЈАДОМ ВЕЋ СИ ЧЕЛА
ВЕДРА / СВЕТОМ МИШЉУ СИШАО У ГРОБА / А ТВОЈ ГРОБ ЋЕ ДА БЛИСТА ОД СЈАЈА / ДО ПОСЉЕДЊА
НАША НАРАШТАЈА /
С друге стране текст се наставља:
ДОБРОТВОРНЕ СИ РУКЕ СВОЈЕ / НАРОДУ ПРУЖАТ ЗНАО / НАРОДА СИ ПАТЊЕ ГЛЕДО / ТА У ЊЕМ СИ И
НИКАО / А НА СМРТИ ДАО СИ НАМ / ЈЕДАН КАМЕН НАЈДРАЖИ / СРПСКОЈ КЊИЗИ ХРАМ СИ ДИГО / ДА
СЕ У ЊЕМ НАРОД СНАЖИ /,
док је на супротној страни наставак:
ГДЈЕ НАД ГРОБОМ СВЈЕТЛИ ПЛАМЕН БЛАГОДАРОМ / КО КАНДИЛЦЕ СВЕТИ ЗНАМЕН ПРЕД ОЛТАРОМ /
КОГА ГРОБА КРАСЕ САМА ДЈЕЛА ПРАВА / ТОГА НЕЋЕ СКРИТИ ТАМА ЗАБОРАВА /
39Као мјесто гдје су се у недостатку градског гробља покапали православни истиче га, Kečkemet,
Splitsko groblje Sustipan, 40.
40Само би тај елеменат донекле могао сугерирати неоготичку инфилтрацију, будући је споменик
по стилским обиљежјим сасвим неутрална творевина.
41То је исти онај Стефан Перовић коме је на сплитској Риви у псеудомаурском стилу кућу
пројектирао, по некима Емил Векијети, по другима пак Анте Безић, али се зна да је украсе радио
познати сплитски клесар Павао Билинић. У тој је кући својевремено одсјео и Сигмунд Фројд, cf.
C. Fisković, O graditeljima Josipu Sladi i Emiliju Vechiettiju, Kulturna baština br. 17, Split 1987, 62.
88
Изгледом веома слична гробница Вучковићевој јесте и она породице

Дмитровић, гдје су сахрањени Гавро, преминуо 1818, Јованка Дмитровић 1884. и
Никола Дмитровић 1898. године. Она заправо представља тек незнатну
умањеницу Вучковићеве гробнице. Уз Вучковићеву гробницу стоји мала
гробница Еминке Перовић, рођ. Славнић, жене Стеве Перовића, која извјесним
рјешењима и нарочито техником обраде одаје рад исте радионице. Осим
правокутног оштро резаног крста на врху споменик краси и насликани бијели
крст на златној подлози у вјенцу чије се траке при дну рачвају. Са стране
надгробника фланкирана су два канелирана ступа са лоптастим завршецима.
Споменик је постављен 1897. године.
Други важан моменат по чему се ова гробна обиљежја разликују од оних
која су им претходила, а посебно од оних која ће им слиједити, јесте изостанак
било какве скулптуре. На овим гробљима још увијек нема ни анђела, ни муза, чак
нити медаљона са ликом покојника, биста сасвим изнимно. 42 Учестају
аниконичне представе, углавном крстови у свим до тада познатим и
примјењиваним варијантама, покоји ликовни симбол из традиционалне учене
сфере са јасним асоцијацијама на пролазност времена, идеју вјечности или
бесмртности душе. Интелектуални реквизизиториј класичне епохе складно је био
надопуњен фондом догматско-хришћанских симбола.
Изостанак ликовних представа дао је пуну важност епиграфичком дијелу
споменика. Саопштени текст искључиво писан на ћириличком писму и народном
језику ако су лаици у питању и црквенословенском до дубоко у XIX вијек ако су
ради о клерицима, постаје истински фокус сваког појединачног споменика. Сем
тих визуелних порука локализованих на просторима гробаља православни Срби
готово да и нису имали других прилика за испољавање националних ознака.
Покоја, идејно неутрална, задужбинарска плоча исписана ћирилицом на некој од
свјетовних зграда-гостиона, млиница или бунара напримјер, било је све што се у
даном тренутку могло испољити пред очима стално подозриве аустријске власти.
Унеколико споменицима сличну улогу имале су и бројне, најчешће уз
путеве подизане завјетне капеле. На њима се, такође, преко ћириличке
епиграфике истичу појединци који су показали спремност макар на материјалну
жртву изградње оваквих објеката. Њихов број био је доиста велики и оне су на
извјестан начин сакрализовале околни простор указивајући на мјеру важности
читаве православне заједнице. Обликом су то типске грађевине, са једноставном
42Сасвим другачије је на гробљу у Трсту, дијелу за православне гдје се осим биста преминулих
срећу и разнолике скулптуре анђела, алегорија и др. сf. Дејан Медаковић-Ђорђо Милошевић,
Летопис Срба у Трсту, Београд 1987, 124-129.
89
просторном схемом, најчешће засведене, завршене двоводним кровом. Зидане су

каменим квадерима, најчешће покривене каменим плочама и сасвим изнимно са
преслицом на западном дијелу.
Посредством великих надгобника и на њима саопштених, савременицима
знаних факата, одличници, углавном народни добротвори, бивали су издигнути и
након смрти. Мада то увијек није била њихова изричита намјера, воља потомака, а
посебно друштвена клима очито је тражила такав вид истицања. 43 Имплиците,
значило је то створити друштвено прихватиљив образац понашања који је
требало слиједити, а самој цркви, кључном носиоцу националних тежњи ишло је
у прилог стварање јединственог националног блока, кроз идеалну представу стада
са врлим предводницима, а највећи број и јесте потицао управо из црквене
сфере. Представљени споменици комеморирају колико појединца, толико, ако не
и више, његове заслуге за заједницу и тек у том смислу може се схватити њихова
општедруштвена вриједност.
Србима је, дакле, преостало да тек у интимном простору гробаља кроз
своје прваке непрестано истичу националну мисао, па се на тај начин иначе
посвећена, строго функционална територија гробља свјесно претварала у јавни
простор.
43 О представама хероја које су зависиле од промјена културних модела, с посебним освртом на
вријеме XIX вијека cf. Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја, Београд 2006, 92-93.
90
Љубодраг П. Ристић
АРХИТЕКТОНСКО НАСЛЕЂЕ У СРБИЈИ XIX ВЕКА

(БРИТАНСКИ ПУТОПИСИ О OБЈЕКТИМА СПОМЕНИЧКОГ ЗНАЧАЈА)∗
Промене у глобалним односима великих сила током XIX века те појачано

интересовање британске дипломатије и капитала за југоисточну Европу, бујање
националних покрета на Балкану и револуционарни напредак у развоју
превозних средстава утицали су на велики пораст интересовања капиталиста,
дипломата, шпијуна, трговаца и авантуриста за европски део Турске Царевине.
Скоро сваки британски путописац који је, током XIX века, путовао Балканом
примећивао је да је Балкан део Европе који није сувише далеко од Британије али
јој је скоро сасвим непознат. Истовремено, скоро сви они искрено су признавали
да њихово сопствено знање о Балкану није било нарочито велико.
Зато што је била изолована својим специфичностима и вером која је била
другачија од религије већине њених поданика, Турска је била terra incognita за
остатак Европе. Едмунд Спенсер (Edmund Spencer) који је путовао Балканом
1847. и 1850. године знао је да је то простор који је „тако мало познат
цивилизованим друштвима Западне Европе“. Зато је себи поставио циљ да у
путопису прикаже све од географије преко пољопривреде и трговине до
∗
Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Дунав и Балкан: културно-историјско наслеђе (број
пројекта: 177006) Министарства просвете и науке Републике Србије.
91
политичких и друштвених околности. 1 Деценију касније англикански свештеник

Вилијем Дентон (William Denton) је намеравао да британској јавности и
дипломатији приближи циљеве ослобођења балканских народа и да поради на
уједињењу англиканске цркве са источном, православном. Зачуђујуће је било за
Дентона да је Србију, лепу земљу која је била највише седам дана путовања далеко
од Лондона, посетило само неколико енглеских путника. 2 Крајем XIX века
Херберт Вивијан (Herbert Vivian) је отишао у Србију са „монументалним
незнањем, карактеристичним за већину мојих сународника када је реч о свему
што је српско“ те је у Београд „свратио током једног од својих бесциљних
путовања“. Међутим, искуство стечено у Србији навело га је на закључак да
Србија може бити савезник Велике Британије у решавању источног питања и то
и у политичком и у привредном смислу. 3 Почетком XX века Мери Дарам (Mary
Edith Durham) је, такође, била свесна да се упутила у крајеве о којима се веома
мало знало у Великој Британији. У Београд је дошла „не знајући ништа ни о
земљи нити о народу“ осим онога што је „покупила из неколико књига, већином
старијих.“ 4
Средином 1839. и 1843/44. године Србијом је путовао Ендру Арчибалд
Пејтон (Andrew Archibald Paton) који је уочавао периоде српске историје на
основу грађевина: тврђава у Ужицу асоцирала га је на српску средњовековну
државу, џамије на период турске владавине а црква на нову кнежевину. 5 Пејтон је
сматрао да су све старе цркве и манастири у Србији у византијском стилу.
Међутим, када је разматрао нове цркве закључио је да „све уметничко у Србији
носи сирово немачко обележје, као на пример, слике у Саборној цркви у
Београду.“ То је, по њему, била „нова и велика грађевина али без стила, са богато
позлаћеним звоником, у руском стилу; унутрашњи зидови су покривени великим,
лошим сликама.“ Ипак, тај „охоли, скоројевићки торањ Саборне цркве“ бацао је у
1 Edmund Spencer, Travels in European Turkey in 1850, through Bosnia, Servia, Bulgaria, Macedonia, Thrace,
Albania, and Epirus; with a Visit to Greece and the Ionian Isles and a Homeward Tour through Hungary and the
Slavonian Provinces of Austria on the Lower Danube, London 1851, Vol. I, 4, 116.
2 William Denton, Servia and the Servians, London 1862, 103; Дејан Медаковић, Вилијам Дентон – један
заборављени сведок о Србији у XIX веку, Balcanica XIII-XIV (1982-1983) 392.

3 Херберт Вивијан, Сербија – рај сиромашних, Београд 2010, 12.
4Дарам, Мери Е., Кроз српске земље (1900-1903), Превео и предговор написао Вујадин Милановић,
Београд 1997, 111-112.
5Ендру Арчибалд Пејтон, Србија најмлађи члан европске породице или боравак у Београду и путовања по
планинама и шумама у унутрашњости 1843. и 1844. године, С енглеског превео Бранко Момчиловић,
Нови Сад 1996, 116.
92
засенак минарета оронулих џамија. Како у Београду тако и у већини других места
Пејтон и други путописци су уочавали контраст између нових, великих и лепих
кућа које су градили угледни и богати грађани и старих, китњастих али оронулих
грађевина источњачког типа које су нестајале под налетом спратних кућа немачког
стила. Настојећи да протумачи развој државе која се недавно ослободила, Пејтон
је налазио оправдање за такву стилску неодређеност: „Али човек не сме да буде
сувише критичан: изгледа да у већини земаља буђење интелектуалне енергије
претходи квалитету у подражавалачким уметностима, које пречесто надживе
пропаст оних сировијих и племенитијих одлика које обезбеђују снажан живот
држава и покрајина.“ 6
Газећи блато од савског пристаништа према оронулој тврђави Едмунд
Спенсер није могао имати позитиван утисак. У урушеној капији на улазу у
београдску варош видео је симбол односа власти према архитектури уопште. 7
Пошто је уочио да су све грађевине, како државне тако приватне, запуштене,
Спенсер се чудио индолентности и муслиманског и хришћанског становништва:
ако би градили други мост уместо онога који је срушила бујица овај би био од
дрвета; ако би град изгорео у пожару по грађевински материјал ишло се у шуму. С
једне стране, ма колико био богат или интелигентан хришћанин би, на сваку
критику, одговарао да скупе куће провоцирају турску похлепу. С друге стране,
Турчин није хтео да улаже у јавне грађевине не желећи да „богати неверног
Ђаурина“. Обојица су били фаталисти: први се надао да ће ускоро протерати
Турке, а други је веровао да ће ускоро морати да се повуче у Малу Азију. Иако је
више пута писао о деструктивности османског освајача, Спенсер је унеколико
демантовао ову своју констатацију наводећи поједина места где су неке грађевине,
ипак, обнављане. Подстицај за поправљање оваквог стања Спенсер није видео
само у доношењу закона већ и у јачању утицаја предузимљивог духа Западне
Европе. 8
За Едмунда Спенсера Саборна црква је била најупечаљивија зграда у
Београду која је одражавала високи степен укуса кнеза Милоша Обреновића и
његовог архитекте. Међутим, слично британским путописцима XVI и XVII века
који су чак сматрали да је судбина хришћана под Турцима била Божја казна за
6Е. А. Пејтон, нав. дело, 41-44. Уп: Љубодраг П. Ристић, Британски путописци о Београду у другој
половини XIX века, У: Београд у делима европских путописаца, Београд 2003, 221-236.
7 E. Spencer, нав. дело, Vol. I, 10, 17.
8E. Spencer, нав. дело, Vol. I, 131-132, 140-141; Едмунд Спенсер, Путовање капетана Спенсера кроз
Србију 1850. године, У: Британски путници у нашим крајевима у XIX веку, Избор, превод и поговор
Бранко Момчиловић, Нови Сад 1993, 160-161.
93
њихово безбожничко идолопоклонство јер су правили фреске и иконе, 9 Спенсер

није најбоље разумео фреске на фасади ове цркве. Сматрао их је бизарним. Изнад
распећа уочио је круну али и полумесец који је тумачио као симбол обавезе Срба
да плаћају годишњи данак султану. Контраст новој Саборној цркви била је
запуштена, некада велелепна џамија, оштећена топовским ђуладима али са
очуваним цитатима из Корана. Она је, лепотом куполе и елеганцијом минарета,
још увек представљала оличење некадашњег сјаја турске империје. У њој је
Спенсер видео подсећање на борбу крста и полумесеца, односно метафору
српске борбе за независност. 10
По обиму података које је оставио о појединим сакралним објектима у
Србији Вилијем Дентон се приближио Феликсу Каницу. Дентон је дошао у
Србију да изучи прошлост и стање српске православне цркве те је, стога,
разумљиво да је оставио једну од најаналитичнијих слика Саборне цркве у
Београду у британским путописима. У његовим представама и/или у његовој
мисионарској жељи да нађе сличности између англиканске и православне цркве,
Дентону је београдска Саборна црква личила на многе цркве у Енглеској које су
грађене у време када су водеће личности црквене архитектуре и градитељства
били Џон Соун (Sir John Soane, 1753-1837), Џефри Вјатвил (Sir Jeffrey Wyattville) и
Џон Неш (John Nesh, 1752-1835). Добро пропорционисани звоник са лоптастим
врхом подсећао је, пак, Дентона на сличне звонике у Немачкој. Није био посебно
очаран лепотом Саборне цркве. Али приметио је да је она на таквом положају да
је надвисила џамије са минаретима и све друге, старе варошке зграде што ју је
чинило најуочљивијом грађевином у Београду. Констатујући да је унутрашњост
цркве слична другим црквама православног истока, Дентон ју је детаљно описао
посветивши посебну пажњу фасади, унутрашњој декорацији и иконостасу
објашњавајући, при томе, улогу појединих делова цркве. Тиме се показао као
добар познавалац црквене архитектуре. Саборна црква у Београду као и она у
Шапцу и парохијска у Смедереву које је пажљиво разгледао, била је, по њему,
9 Веселин Костић помиње многе британске путописце који су критиковали иконе и фреске. „То
није чудно ако се присетимо да је англиканска црква на иконе и фреске од почетка гледала као на
једну од највећих грешака Православне цркве и као на изразе празноверја, идолопоклонства и
примитивности. Још крајем XVI века у Енглеској је објављена књига у којој се говорило о турским
освајањима и поробљавању хришћана као о Божјој казни због икона у православним црквама.
Такав став заузимали су енглески путописци XVI и XVII века у сразмерно малим одељцима о
светогорским иконама и фрескама. Ниједан од њих није имао лепих речи за то сликарство, чије су
им стилске конвенције стране, а иконографски обрасци непознати или неприхватљиви.“
(Веселин Костић, Света Гора виђена очима енглеских путописаца (1750-1850), У: Четврта казивања
о Светој гори, Београд 2005, 376-379.
10 E. Spencer, нав. дело, Vol. I, 16, 20.
94
резултат жеље Срба да, у новостеченој слободи, граде оно што им је било
забрањено током турске владавине. Међутим, брзина којом су желели да то ураде
резултирала је лошим квалитетом градње те је Дентон на поменутим црквама
уочио пукотине и устврдио да ће се ове цркве за неколико година саме урушити
или бити срушене. 11 Извесну пажњу Дентон је посветио и мањим црквама у
унутрашњости Србије (Добра, Мајданпек) међу којима је посебно место заузела
Богородичина црква на гробљу у Смедереву. Зато је сматрао да би читаоцу могли
бити занимљиви детаљи унутрашњег и спољашњег изгледа цркве. Унутрашњост
је пажљиво описао и размерио од олтара и иконостаса до огромних воштаних
свећа. Спољашност крстообразне цркве чији су се северни, јужни и источни крак
завршавали апсидама и чија се осмоугаона купола издизала у пресеку брода и
трансепта била је Дентону занимљива и због начина градње: на четири стопе
висине камених зидова па до крова градитељ је користио камен између кога је у
хоризонталним и вертикалним линијама поставио танку, црвену циглу. Тако је
била саграђена и купола украшена троструким апсидама. 12
Значајни објекти који су чували сећање нестајали су под зубом времена. За
пропадање архитектонског наслеђа у Србији, В. Дентон је, на примеру београдске
џамије која се налазила изван бедема вароши, имао своје тумачење. Некада лепа
џамија била је напуштена и урушена јер су у њу, приликом устаничког
ослобађања Београда, ушли Карађорђеви војници. А када је Турцима забрањено
да живе ван тврђава више није имао ко да је обнови. 13
У свом делу које је резултат дужег боравка у Србији и које више личи на
монографију о Србији али које је несумњиво резултат бројних путовања и
путничких утисака, Херберт Вивијан је обратио пажњу и на неке црквене објекте.
У невеликим записима о неколиким црквама није мимоишао Саборну цркву у
Београду. Својим „позлаћеним урнама, гирландама и роговима изобиља“ она га је
подсећала на енглеске цркве док му је унутрашњост са коринтским стубовима,
лепим иконостасом и са четрнаест сребрних кандила која су висила са таванице
представљала пријатно изненађење. 14 Скоро два метра укопана Богородичина
црква на смедеревском гробљу имала је „веома лепе апсиде са аркадама и
11W. Denton, нав. дело, 65-70, 149-150, 226-227. Своју велику посвећеност изучавању и познавање
црквене архитектуре српске православне цркве, црквеног ентереријера и мобилијара, разлика
између православних цркава у Аустрији и Србији, стилских утицаја и историјских околности
Дентон је показао у посебним поглављима. (Исто, 85-104, 156-169.
12 Исто, 147-149.
13 Исто, 61.
14 Х. Вивијан, Сербија, 221.
95
прилично неправилну вишеугаону основу.“ Као и у многим другим старим

сакралним објектима и овде је на фрескама уочио трагове метака. Нову цркву на
другом крају Смедерева оценио је као једну од најлепших у Србији. Очигледно је
да је већ добро знао историјске детаље Косовског боја када се одушевљавао
„дивним прозорима у облику розета и уклесаним царским пауновима и
орловима“ цркве Лазарице. 15
Контроверзна британска путница Мери Дарам је, у скоро свакој
србијанској вароши, обраћала пажњу на локалну архитектуру скрећући пажњу и
на нове цркве које јој се никако нису допадале. Тако јој шабачка црква „није
допадљива“ а Неготин је имао „нову и неугледну цркву“. Отуд је закључила да
„модерни Србин нема дара за црквену архитектуру.“ 16 Мала, стара крагујевачка
црква је заслужила њену пажњу само зато што је била „с дрвеним додатком за
жене“ што је, према њој, био доказ дубоког трага који је дуги период турске
владавине оставио у Србији. Црква у Чачку није нашла посебног места у њеним
описима. Штавише, Дарамова није веровала да је на темељима веома старе цркве
била саграђена џамија па, потом, опет црква, већ је била убеђена да је на
темељима џамије саграђена црква а да су стара звона „припадала некој раној
цркви, која је давно била порушена и заборављена.“ 17
Несумњиво је да су српски средњовековни манастири и цркве привлачили
велику пажњу британских путописаца. „Не могу да прикажем оно што треба да
кажем о српској феудалној монархији прикладније него описујући архитектонске
споменике тога доба“ сматрао је Ендру Арчибалд Пејтон. 18 Он је знао да су
Жича и Студеница грађене у византијском стилу, уочио да се неоштећена црква
Лазарица у „некаквом византијском стилу“ не може поредити са Студеницом те
да је Немања Први ктитор Студенице која је грађена крајем XII века као „диван
споменик његове љубави према уметностима“. У старој цркви у Чачку која је
наизменично бивала црква и џамија, Пејтон је, по шестоугаоним украсима и
геометријским арабескама на мермерном поду, примећивао трагове ислама али су
га распеће и присутни свештеник враћали у стварност хришћанског храма. Није
био одушевљен Троношом где су „све слике у старом византијском стилу“ а
15 Исто,247, 257-258.
16 М. Дарам, нав. дело, 126, 155.
17 Исто, 161, 168.
18Е. А. Пејтон, Србија, 155. И, потом, када је видео Манасију: „Поново кажем, они који желе да
виде утврђене споменике средњег века онакве какве су оставили градитељи, морају доћи у ову
земљу.“ (Исто, 173)
96
разгледајући Лазарицу у Крушевцу зажалио је што срески начелник није

прекречио унутрашњост цркве уместо спољашност јер је унутра, по њему, било
сувише позлате на лошим сликама. За Пејтона Студеница је „црква од углачаног
белог мермера, изванредан примерак чисте византијске архитектуре, ако смем да
употребим овај придев за онај фантастичан средњи стил, који је наследио стил
четвртог века и касније од стране хришћана и муслимана био претворен у нешто
што се зове готски и сараценски.“ 19 У Раваници, грађеној од камена, недостајале
су му префињеност скулптура и пластика Студенице али је запазио склад кубета. 20
Уз неколико детаља који одражавају његово интересовање за архитектуру и
пластику студеничке цркве на којој је, као трагове турског девастирања, приметио
оштећене стубове, анђеле без носева и унакажене лавове, Пејтон је закључио да је
„право чудо што је један такав споменик уопште сачуван.“ 21
Слика 1. - Е. А. Пејтон, Раваница
Вилијем Дентон није успео да стигне до Студенице. Поделивши сакралну

архитектуру у Србији на цркве које су преживеле турско девастирање и које треба
обавезно видети, на нове, градске цркве које су имитирале или српске цркве у
Аустрији или руске византијског стила, и, коначно, на сеоске, грађене под крај
19 Е. А. Пејтон, нав. дело, 129, 136, 154-155.

20 Исто, 170-171.
21 Исто, 137-138.
97
турске владавине од слабог материјала, он је доста пажње посветио Манасији,

Раваници и Раковици. У овим манастирима у којима је монашки живот био на
издисају, Дентон је налазио доста детаља који су одговарали оновременим
научним достигнућима и допуњавао их сопственим посматрањима и мерењима.
Детаљи које је записивао не одају само педантног и образованог човека већ и
доброг хришћанина. Високо поштујући напоре деспота Стефана Лазаревића да
подигне Манасију у време када су се Турци приближавали границама његове
државе, Дентон је закључио да су снажни и високи зидови и куле били скоро
савршени за одбрану и „као што би ваљда, хришћанске тврђаве требало да буду
без икаквих средстава за угрожавање било ког непријатеља који би их могао
напасти“. У зидинама које су подсећале на смедеревски град није било
пушкарница, топовских положаја и бедема. Цркву манастира Манасије од 110
стопа дужине Дентон је сматрао једном од највећих у Србији. Упркос томе што је
око три стотине година служила као турска коњушница, Манасија је још увек
имала флоралне крстове од белог мермера, фрагменте старог мозаика на поду и
фреске које су биле завршене „у најбољим данима италијанског сликарства“. Све
то указивало је на славу некадашње Србије. 22
Слика 2 - В. Дентон, Манастир Раваница
22 W. Denton, нав. дело, 193-199.
98
Раваница је била слична Манасији по одбрамбеним, али урушеним,

зидинама и кулама и по изгледу нешто мање цркве. Дентон је био очаран
изгледом манастира који су са три стране штитиле зидине а са четврте чувале
планинске литице. На јужној страни зидине су биле скоро сасвим порушене, док
су на северној још увек постојали остаци мале капеле са фрескама. Приликом
детаљнијег описивања раваничке цркве учинило му се значајним да укаже да је
она имала мали, спољашњи нартекс који је вратима био одвојен од главне цркве.
Фреске у цркви биле су нешто старије од оних у Манасији али нису биле
значајније ни по лепоти ни по очуваности јер су биле пажљиво уништаване
стругањем или прекречивањем. Откривање праве лепоте манастира морало је,
вели Дентон, сачекати скидање креча са пластике којом су били украшени
стубови и прозори. Ипак, оценио је да су поједине фреске биле значајне у
археолошком и, посебно, историјском смислу јер су на њима били представљени
кнез Лазар и његов син Стефан. 23
„Једно од најстаријих верских здања у Србији“ чији је део преостао још из
доба средњовековних српских краљева, манастир Раковицу је, на некадашњим
црквеним остацима подигао кнез Милош Обреновић. У унутрашњости цркве
Дентона је опет интересовао распоред, однос брода, нартекса и хора, камени
олтар и иконостас са иконама византијског стила. Али, опет је приметио овај
велики познавалац црквене архитектуре да су дотеривањима и кречењем 1844.
године, на жалост, била уништена многа обележја ове старе цркве. 24
Херберт Вивијан који је крајем XIX века боравио у Србији, обишао је
скоро исте манастире. Не скривајући да му је основна литература било Дентоново
дело о Србији и Србима, имао је сличне утиске. Ни он није био у Студеници али
је ипак знао да је то манастир „у потпуности изграђен од белог мермера и
нестварно леп.“ 25
Међу манастирима које је видео у Србији, Херберт Вивијан је издвојио
Манасију која је била окружена „величанственом тврђавом“ сличном
смедеревским кулама и зидинама. Не упуштајући се у детаљнији опис Вивијан је
приметио да су зидине Манасије изграђене да „штите сакрални објекат“ без
икаквих карактеристика које би привлачиле евентуалне нападаче. За њега је црква
овог манастира била само крстообразна „веома лепа грађевина“ која је наружена
23 Исто, 206-211.
24 Исто, 236-237, 239.
25 Х. Вивијан, нав. дело, 112.
99
честим кречењима чиме је потпуно сакривена камена пластика. 26 Вивијан је

посетио и Љубостињу, Раваницу, Жичу, Рачу и Боговађу али посвећујући сву
пажњу историјским фрагментима, тренутном догађају и атмосфери,
гостољубивости мештана и личном утиску потпуно је занемарио изглед
манастира тако да је само у једној напомени објаснио простор, олтар и иконостас
у православној цркви. При томе је указао читаоцу да је „архитектура модерних
српских цркава готово у потпуности византијска, а оних старих романичка.“ 27
Путописци и њихови пратиоци који су стигли до Студенице, често нису
имали довољно знања и стрпљења да се удубе у њен историјски и споменички
значај. Међутим, нескривено одушевљење боље информисане Мери Дарам
изазвао је портал сачињен од „најпрефињенијег рељефа по којем су
испреплетана најфантастичнија чудовишта и арабеске византијске умјетности“.
Критички посматрајући студеничку цркву и поредећи је са раним црквама у
северној Италији, Дарамова је сматрала да је додата припрата кварила пропорције
цркве а критичке примедбе је имала и на ликове „чудних византијских аскета“ на
недавно рестаурираним фрескама. Знајући да су Турци оскрнавили цркву држећи
у њој своје коње, приметила је, ипак, да сама црква није много оштећена.
Схватајући уметничку вредност и значај овог манастира, Дарамова је провела сате
цртајући студеничку цркву. У опису своје посете манастиру Студеници који
обилује и мање важним детаљима, Дарамова је, у маниру спретног путописца,
приказала манастир и монахе, атмосферу и трпезу, користећи, при том, прилику
да кроз историјске детаље направи паралелу између, у то време омрзнутог и
убијеног, краља Александра Обреновића и светог Симеона (Стефана Немање)
који је „чинио такво добро за своју земљу“ да је и после седам стотина година
поштован као светац. 28
26Исто, 112-114. Манасија је оставила на Вивијана веома снажан утисак: „У Србији нисам видео
ниједан манастир који би ми се свидео као Манасија. Свој средњовековни дух Манасија је дуговала
зидинама којима је била окружена и које су на мене оставиле такав утисак да су ми се сви остали
српски манастири чинили као обичне куће смештене усред баште или воћњака.“ (Исто, 116)
27 Исто, 118-122.
28 М. Е. Дарам, нав. дело, 180-189.
100
Слика 3 - М. Дарам, Студеничка црква –западне двери
Поред Студенице посебну пажњу Мери Дарам изазвала је црква Лазарица

у Крушевцу коју су Турци, својевремено, користили као барутни магацин.
Живопис ове цркве био је потпуно уништен али су све архитектонске вредности
сачуване. Дарамова је сматрала да је лепота те цркве довољна награда за долазак у
Крушевац зато што су „њена префињена маштовита градња, округли прозори
101
оперважени каменом, необична чудовишта и неукротиве византијске маштарије –

ријечју, њена варварска маштовитост“ чиниле једну од највреднијих грађевина у
Србији. 29 Мери Дарам је имала прилике да на многим објектима у Србији види
деструктивне трагове турске доминације али и да дефинише пролазност сваке
власти посматрајући последње остатке куле кнеза Лазара Хребељановића у
Крушевцу: „Али вријеме доноси своје освете, и турска џамија, која је била
саграђена од његовог камена доље у граду, сада је такође само гомила
рушевина.“ 30
Слика 4 - М. Дарам, Црква у Крушевцу – бочни прозор апсиде
Још два црквена здања српског средњега века привукла су пажњу

Дарамове. О крстообразној цркви Св. Ахилија у Ариљу необавештени мештани
нису могли дати више детаља овој британској путници која је посумњала да се
29 Исто, 199-200.
30 Исто, 199.
102
ради о најстаријој цркви у Србији. На фрескама су били представљени „укрућени

ликови византијског стила“ који се Дарамовој, очигледно, нигде нису допали
макар били примери веома ране уметности. 31 Некада најбогатији манастир у
Србији, Жича био је толико порушен да је чинио само „тужан споменик
негдашње моћи“. У архитектури манастирске цркве (једна велика и две мале
куполе, апсида, певнице) Дарамова је уочавала византијске утицаје. На горњем слоју
фресака огледали су се италијански упливи XVI века што је, према њеној
процени, био доказ да је манастир и у то време био довољно богат.
Анализирајући садржај доњег слоја фресака који је био из времена грађења цркве
Дарамова је закључила да Срби средњег века уопште нису застајали за Европом. 32
Тврђаве у Србији су, с посебним разлозима, привлачиле пажњу странаца.
Приликом посета напуштеној шабачкој тврђави са четири бастиона и тврђави у
Ужицу, Е. А. Пејтон је закључио да су феудални замкови у Европи запуштени,
док су у европској Турској, где су се водили герилски ратови, били запуштени али
не и уништени. Мада су куле тврђава биле зарушене, куће напуштене а даске
мостова труле малобројне посаде су љубоморно чувале последње знаке турске
власти. 33
Док је за Александра Кинглејка (Alexander William Kinglake), историјским
Београдом доминирала строга и мрачна тврђава, Мајкл Квин (Michael J. Quin) је, из
брода којим се спуштао низ Дунав, угледао тврђаву као моћну грађевину на брегу,
и уз њу „сјајан скуп џамија са високим белим минаретима“, палате с куполама и
шумовите делове вароши. 34 Џулији Пардоу (Jullia Pardoe) је велика калемегданска
тврђава изгледала импозантно и застрашајуће упркос томе што су њена „изврсна
спољна утврђења и величанствене зидине“ пропадале и стапале се са околним
пејсажом. Унутар тврђаве затекла је касарну претворену у џамију која је пропадала
а пашина палата ју је подсећала на амбар. Чак су и цистерне за воду у овом
најјачем и највећем турском војном објекту биле толико пропале да се вода за
гарнизон од 400 људи допремала колима. Пропадала је и, у путописма ретко
помињана, кула Небојша и сви објекти око ње. 35
31 Исто, 171-172.
32 Исто, 194-195.
33 Е. А. Пејтон, нав. дело, 73-4, 120-123.
Александар Вилијам Кинглејк, Од Земуна до Ниша и Мајкл Џ. Квин, Дунавом кроз Војводину и
34
Србију, У: Британски путници у нашим крајевима у XIX веку, 6, 27.

35 Џулија Пардоу, Енглескиња у Земуну и Београду, У: Британски путници у нашим крајевима у XIX
веку, 34-38.
103
Као и многи путописци XIX века, и Дентон је био очаран географским

положајем Београда и његове тврђаве али не и њеним стањем. Мада је, по његовој
процени, ову тврђаву насељавало око четири хиљаде војника, њена унутрашњост
била је „пуста, рушевна и веома прљава.“ Једина грађевина у добром стању била
је пашина палата. У непосредној близини стајала је џамија у тако лошем стању да
су са ње и њеног минарета отпадали малтер и поједини делови. 36 Једини остаци
ранијег варошког утврђења биле су четири капије и остаци земљаног бедема и
јарка који су се ту и тамо могли приметити. Само остаци од камена, малтера и
блата наговештавали су путнику грандиозност некадашње Стамбол-капије.
Остале три београдске капије распадале су се под налетима кише, чекајући да – по
Дентоновој процени – за неколико година буду сравњене и замењене новим
зградама. 37
Као ни Београђани ни њихови гости, крајем XIX века, ни Херберт
Вивијан није велику калемегданску тврђаву доживљавао као одбрамбени и
неосвојиви бастион већ као изузетно место за шетњу и уживање. Она више није
имала никакав војни значај па је зато била у рушевинама. 38
Смедеревску тврђаву коју су оивичавале „безбројне масивне куле“ Ендру
Пејтон је назвао колосалном и величанственом. Тај „последњи остатак изнемогле,
старе феудалне Србије“ њему је, четрдесетих година XIX века, упркос бедним
кућерцима са баштицама које су испуњавале њену унутрашњост, изгледао
велелепно. 39
У смедеревској тврђави коју је сматрао најрепрезентативнијим примерком
такве врсте архитектуре у Србији, у чијим су се зидинама могли читати детаљи
историје од римског времена, Дентон је налазио значајну симболику. Јер у време
када су Турци у победничким походима претили Европи, градитељ је у
централној кули уградио велики крст од црвене цигле који је четири века
приморавао освајаче да га гледају приликом уласкa у тврђаву и који је требало да
их испрати када напусте Србију. По Дентону био је то најуочљивији симбол који
је људска промишљеност и посвећеност могла створити а који је, од безбројних
турских метака, постајао све црвенији током протекла четири века. Пошто је
уочио да је без бедема и грудобрана и са јарковима за воду са обе стране зидина

37 Исто, 52-53.
38 Х. Вивијан, нав. дело, 211-213.
39 Е. А. Пејтон, нав. дело, 180-183.
104
те са само једном офанзивном кулом према копну, Дентон је закључио да је ова

тврђава имала искључиво одбранбену функцију. 40
Слика. 5 - В. Дентон, Смедеревска тврђава
Стара смедеревска тврђава Ђурђа Бранковића била је, за Херберта

Вивијана, „некакав фантастичан венац сачињен од смеђих правоугаоних кула
повезаних моћним зидинама“ који није имао „ни пушкарнице ни грудобрана, и
уздиже се на самој ивици воде.“ Свакако уверен да се Дентоновом опису
смедеревске тврђаве нема шта много додати, Вивијан је закључио да је то
величанствени споменик средњовековног градитељства који је тада планиран да
буде неосвојив. Али, сматрао је он, градитељи су вероватно, већ тада, били свесни
да је било само питање времена када ће тврђава пасти у руке Турцима. 41
„Велико средњовијековно здање које суморно лежи на ивици ријеке,
споменик борбе на живот и смрт Србије са Турцима“, смедеревску тврђаву у коју
странцима није био дозвољен улаз, Мери Дарам је посетила само захваљујући
великој љубазности српских официра. Била је запрепашћена што ова тврђава у

105
којој није видела ништа занимљиво још увек служи потребама српске војске. Крст
од цигле уграђен у зид огромне тврђаве са деветнест кула тумачила је као пркос
градитеља освајачу. 42
У Нишу, месту рођења Константина Великог, граду који је, како је Едмунд
Спенсер сазнао, био „верна слика скоро сваког града Европске Турске“ и један од
најстаријих у Европи, 43 овај путописац је закључио да се – што се тиче
архитектуре – ништа није променило од предосманског времена, односно, да још
увек постоје колибе/брвнаре које су обнављане само у случају да их уништи
пожар или да сатруле. Зато је овај град, по њему, био рај за сваког путника или
археолога јер у Нишу је могао да задовољи своју знатижељу и проучи
„архитектуру првих патријарха на свету – њихових првих покушаја у уметности
градње, пошто су напустили примитивни шатор“. Ниш је, вели Спенсер,
Константину Великом морао бити захвалан за тријумфалне капије, позоришта и
друге јавне објекте који су изгледали „као да су грађени да пркосе утицају
времена.“ Па ипак, не желећи да се супротставља ни историчарима ни традицији,
Спенсер, није много веровао да су, поред тврђаве, у Нишу постојали палата,
амфитеатар, тријумфална капија или било каква јавна зграда из периода грчке,
римске, рашке или византијске културе. Са извесном дозом потцењивања
нагласио је да су османске хорде у својим миграционим тумарањима прикупиле
нешто знања о уметности градње џамија додавајући, где год су могли,
„примитивним и неугледним храмовима својих ђаурских поданика“ куполе и
неопходне минарете. 44 Постојање тврђаве са изузетним стратешким значајем није
се могло порицати. Његова разматрања квалитета и положаја нишке тврђаве
откривају да је он био нешто више од обичног путника. Мада су зидине и
бастиони тврђаве имали одређеног одбранбеног значаја и она је била запуштена
те је Сенсер подвукао да турске власти морају запамтити да није довољно само
градити тврђаве већ их треба и поправљати. 45
Недавно ослобођен, Ниш је још увек чувао тврђаву саграђену од камена и
цигала. Грудобран и неколико хаубица које су се пуниле од страга нису оставиле
на Вивијана посебан утисак. 46
42 М. Е. Дарам, нав. дело, 119, 121-122.

43 Е. Спенсер, Путовање капетана Спенсера, 156.
44 E. Spencer, нав. дело, Vol. I, 129-131, 134
45 E. Spencer, нав. дело, Vol. I, 143-145.
106
За Мери Дарам Ниш је, због његове славне прошлости, био град који је
имао дуг педигре и који се, на почетку XX века, „веома труди да постане Запад“.
Можда је зато само поменула да се у њему налазе „два танка минарета“ као одрази
прошлости и „здепаста нова црква, с надуваним куполама“ као одраз новог
времена. 47 О тврђави ни речи.
Као посебан облик односа британских путописаца XIX века према
прошлости српског народа и меморијалним обележјима вреди поменути њихове
утиске о Ћеле-кули надомак Ниша. Док је британски официр Џорџ Томас Кепл
(George Thomas Keppel) у Нишу стигао само да сазна да је Ћеле-кула „споменик
од лобања Срба које су Турци поклали за време једне велике битке“, 48 Александар
Вилијем Кинглејк 1834. године, није видео Ћеле-кулу, „једину јавну зграду од неке
важности на овом путу“, али ју је ипак назвао „добрим примером оријенталне
архитектуре.“ 49 (!) Ослањајући се на писања Ламартина, Франсис Ерве (Fracis
Hervé) је закључио да је ова грађевина веома мала, „размера овећег
голубарника!“ 50 Према Спенсеру, та „позната турска кула“ од „лобања Срба који
су изгинули у борби за време рата за независност“ подигнута је као упозорење
раји Бугарске, Босне и Горње Мезије. Али ефекат није постигнут јер је 1841.
избио велики устанак управо у нишком крају. 51
Средином осамдесетих година XIX века, Џејмс Минчин (James George
Cotton Minchin) је објавио своју књигу о Балкану. Боравећи у Нишу ни он није
могао да заобиђе Ћеле-кулу која је „у стара добра времена“ ... „била украшена
хришћанским лобањама.“ Мада су, по ослобођењу, лобање сахрањене Ћеле-кула
је, ипак, подсећала Србе на тиранију од које су их ослободили њихови храбри
преци. 52

48Zdenko Levental, Britanski putnici u našim krajevima od sredine XV do početka XIX veka, Gornji Milanovac
1989, 272.
49А. В. Кинглејк, нав. дело, 20; Уп.: Niš u delima putopisaca od IV do XX veka, Priredio i uredio Vidosav
Petrović, Niš 20012, 105.
50Франсис Ерве, Цариградским друмом и бачком равницом, У: Британски путници у нашим крајевима
у XIX веку, 41.
51 E. Spencer, нав. дело, Vol. I, 146.
52James George Cotton Minchin, The growth of Freedom in the Balkan Peninsula. Notes of a Traveller in
Montenegro, Bosnia, Servia, Bulgaria, and Greece with Historical and descriptive Sketches of the People, London 1886,
132-133. Минчин, додуше, каже да је фонтана била украшена лобањама. Од британских
путописаца само он помиње да је поред Ћеле-куле била фонтана – чесма. Та чесма се види на
цртежу Феликса Каница из 1860. године али не и на цртежу из 1897. године. У време када је
107
Пред крај XIX века (1898) Вилијам Милер (William Miller) је дошао у Ниш
и видео Ћеле-кулу. „Али од свих споменика у Србији ниједан није
интересантнији од познате Ћеле-куле у Нишу.“ Милер је затекао само једну
лобању „мада су дуги редови празних рупа били неми сведоци онога што је
некада ту стајало.“ Над кулом је већ била изграђена капела. 53 Мери Дарам је
описала Ћеле-кулу као „ужасан споменик онога времена“ који је настао у гневу
турског паше после херојског дела Стевана Синђелића. Када су били у прилици,
Срби су вадили лобање из зида и сахрањивали их „али остатак куле још увијек
стоји да казује о турској освети, да одражава мржњу двију раса.“ Над кулом је била
капела: „Натпис на неколико језика говори о Синђелићевом јунаштву.“ 54 Србима
наклоњени Херберт Вивијан је у неслози српских војсковођа видео узрок
Синђелићевог безизлазног положаја и судбоносне погибије после које је
„победник подигао кулу од лобања његових жртава.“ 55
Већ после стицања аутономије у Кнежевину Србију су почели стизати
утицаји из западне Европе. Уочавајући разлику између османског архитектонског
наслеђа и модерних утицаја у Београду Спенсер је приметио да „је било
очигледно да су цивилизовани обичаји и навике са Запада хватали корена међу
Србима.“ 56 Док су се свуда у старом делу Београда могли уочити немар и
рушевине, нови град је брзо добијао европски карактер: на згради која је имала
димензије кнежевске резиденције и припадала немачком бравару који се населио
у Београду после ослобођења од Турака, била је колосална статуа бога Вулкана
који је ковао на свом наковњу. Схватајући пролазност богатства и времена, вредни
бравар се тешио да би, све док буде трајао камен у коме је он представљен као
Вулкан, могли трајати његово име и историја његових напора у Београду. 57 Овај
индивидуални подухват био је оличење појединачне и колективне жеље да се
стварањем монументалних објеката или очувањем оних који су то стицајем
историјских околности постали сачувају идентитет и сећање на прошлост кад
већ, често, није могло бити сачувано у књигама.
Минчин био код Ћеле-куле чесма више није радила. (Феликс Каниц, Србија. Земља и становништво
од римског доба до краја XIX века, Друга књига, Београд 1985, 182)
53 Miller, William, Travels and politics in the Near East, New York 1971, 475-6.
55 Herbert Vivian, The Servian Tragedy with Some Impressions of Macedonia, London 1904, 8, 199-200.
56 E. Spencer, нав. дело, I, 15.
57 E. Spencer, нав. дело, I, 17-18.
108
Мада са грешкама или, понекад, искривљеним представама запажања

британских путописаца су драгоцена за истраживање историје споменичког
наслеђа Србије XIX века. Кроз анализу поменутих бележака могуће је сагледати
изглед и стање описаних објеката, утврдити степен интересовања британских
путописаца за архитектонско наслеђе у Србији и њихов однос према одређеним
објектима. Због личних интересовања или дипломатско-политичких задатака они
су често настојали да проникну у значај, симболику и стање споменика као и да
оцене однос државе и појединаца према таквим објектима. С обзиром да је XIX
век био период полузависности и, потом, независности Србије, поменути
путописци су, кроз описе појединих објеката споменичког наслеђа, покушавали
да објасне везу између прошлости и објективне, затечене стварности и, за
британског читаоца, створе представу о прошлости и култури српског народа.
Одбранбени, сакрални и други објекти споменичког значаја чували су, кроз дуге
периоде, колективно памћење што им је давало посебан, шири значај за српски
народ. Ту вредност споменичког наслеђа британски путописци су лако
препознавали у посебном односу како угледних појединаца тако и народа према,
често нарушеним, споменицима.
Библиографија:
Београд у делима европских путописаца, Београд 2003.
Британски путници у нашим крајевима у XIX веку, Избор, превод и поговор Бранко
Момчиловић, Нови Сад 1993.
Дарам, Мери Е., Кроз српске земље (1900-1903), Београд 1997.
Denton, William, Servia and the Servians, London 1862.
Феликс Каниц, Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Друга књига,
Београд 1985.
Keppel, George Thomas, Narative of a Journey across the Balkans, by the Two Passes of Selimno and
Pravadi; also of a Visit to Azani and other newly discovered Ruins in Asia Minor, in the Years 1829-1830.
In two Volumes, London 1830.
Костић, Веселин, Света Гора виђена очима енглеских путописаца (1750-1850), У: Четврта
казивања о Светој гори, Београд 2005.
Levental, Zdenko, Britanski putnici u našim krajevima od sredine XV do početka XIX veka, Gornji
Milanovac 1989.
109
Пејтон, Ендру Арчибалд, Србија најмлађи члан европске породице или боравак у Београду и
путовања по планинама и шумама у унутрашњости 1843. и 1844. године, С енглеског превео
Бранко Момчиловић, Нови Сад 1996.
Медаковић, Дејан, Вилијам Дентон – један заборављени сведок о Србији у XIX веку,
Balcanica XIII-XIV (1982-1983).
Miller, William, Travels and politics in the Near East, New York 1971.
Minchin, James George Cotton, The growth of Freedom in the Balkan Peninsula. Notes of a Traveller in
Montenegro, Bosnia, Servia, Bulgaria, and Greece with Historical and descriptive Sketches of the People,
London 1886.
Niš u delima putopisaca od IV do XX veka, Priredio i uredio Vidosav Petrović, Niš 20012.
Spencer, Edmund Travels in Europeаn Turkey in 1850, through Bosnia, Servia, Bulgaria, Macedonia,
Thrace, Albania, and Epirus; with a Visit to Greece and the Ionian Isles and a Homeward Tour through
Hungary and the Slavonian Provinces of Austria on the Lower Danube, London 1851, Vol. I.
Вивијан, Херберт, Сербија – рај сиромашних, Београд 2010.
Vivian, Herbert, The Servian Tragedy with Some Impressions of Macedonia, London 1904.
110
Игор Борозан
МЕМОРИЈАЛНИ ПЕЈЗАЖ: МИШАРСКО ПОЉЕ 1806-

1906. ГОДИНЕ
Знаменита Мишарска битка која се 1806. године одиграла између

Карађорђевих устаника и османских трупа постала је класично место сећања 1 у
оквиру механике националног памћења. Митска битка током 19. века постала је
прворазредни локус сећања, у служби актуелних стратегија репрезентације
владајућих србијанских елита. Континуирано сећање на Мишарску битку током
19. века одвијало се у складу с важећим политичким, идеолошким и визуелним
оквирима познатим у европској пракси. 2 На тај начин је мишарски топос остао
урезан у колективну културу сећања међу Србима током 19. века. Дефинисан
митским размерама мишарски топос постао је део националне визуелне културе у
служби митологизације нације.
Смештање мишарског топоса у контекст савременог перспективног
погледа нужно провоцира стару поделу засновану на (анти)тези мит-историја, 3 да
се послужимо можда помало и поједностављеном поделом коју је изнео Морис
1 The Construction of the French Past. Realms of Memory. Vol. I-III, Ed. by P. Nora, Columbia University Press
1997.
2A. D. Smith, Myths and Memories of the Nation, Oxford University Press 2000; W. Telesko, Erlösetmythen in
Kunst und Politik, Wien-Köln-Weimar 2004.
3 P. Nora, Between Memory and History: Les Lieux de Memoire, Representations, No. 26, Special Issue:
Memory and Counter-Memory (Spring, 1989), 7-24.
111
Албваш. 4 Уколико прихватимо да историја има улогу да реконструише стварну

прошлост, а да је мит трансформише и флуктуира, долазимо до става којим ће се
мишарски топос поставити у оквире митске структуре. Тако ће значајни
доприноси позитивне историјске науке чији је циљ деконструкција митског
поимања Мишарске битке, 5 бити уважени али и надопуњени. Тако постајемо
свесни чињенице да је реални број жртава Мишарске битке знатно мањи од
представљеног. Податак да је 300 бораца погинуло на турској и 70 на страни
српској, на први поглед огољава митску визију боја на Мишару. 6 (сл.1). Међутим,
како је примећено, већ по самом значају и угледу које су имали погинули и
рањени на обе стране може се наслутити симболички ниво Мишарске битке.
Важност овог боја није била само у реалним фактима, већ је првенствено реч о
изузетном значају који тој бици придају савременици, будући да је то један од
првих пораза османске војске на почетку 19. века на тлу Балкана. Егзалтација и
задовољство због извојеване победе накнадно су митологизирани и Мишарска
битка је постала вербално-визуелна прича националне педагогије.
Опевана већ 1807. у чувеном спеву митског певача Филипа Вишњића, 7
Мишарска битка је готово одмах након свог завршетка постала део оралне
историје српског народа. Од тог момента она почиње да делује као генератор
националне идеје, чији је крајњи циљ био конституисање нове српске државе.
Уткана у вербалну структуру, она је путем списа Вука Стефановића Караџића 8 и
Леополда Ранкеа 9 дефинисана као меморијски топос али и као национални агенс
чија је проспективна функција подржана многобројним мнемотехничким
средствима и различитим медијима.
У центру самог мишарског мита налази се поље на коме се одиграла битка.
Од самог почетка оралне митологије Мишарско поље је дефинисано као
простор(и). 10 Тако оно постаје превасходно меморијски ратни пејзаж,
4 P. Hutton, Recent Scholarship on Memory and History, The History Teacher, Vol. 33, No. 4 (Aug., 2000),
533-548, посебно 537-539.

5М. Ђ. Милићевић, Бројно стање и губици српске и турске војске на Мишару, Даница (Београд, јануар
1997), 400-405.
6 Слика је репродукована,у: Велики календар за 1907, Нови Сад 1906, 29.
7 Песме Филипа Вишњића о устанку, ур. Д. Лакичевић, М. Недић, Београд 2004, 73-78.
8 В. Караџић, Историјски списи, I, Београд 1969, 31.
9 Л. Ранке, Историја Сербије, Москва 1857, 116-124.
10Raumtheorie. Grundlagentexte aus Philosophie und Kulturwissenschaften, Hrgs. Von J. Dünne, S. Günler,
Franfurt am Main 2006. Више о просторима у светлости спацијалног обрта: Räume, Zeitschrift für
112
функционишући и као политичко-географски. социјални и ментални простор

сећања, али и као стратешки простор. Његова политичка иконографичност
током 19. века трансформисана је у складу са различитим стратегијама погледа и
потреба, дефинишући га и као политичко-идеолошки пејзаж. 11 Сагледан на
овакав начин, мишарски пејсаж се интерпретира у складу с правилима за
тумачење пејзажног простора моћи, које је конституисао Том Мичел. 12
Негирајући класично место историје уметности којом је кроз визуру
идеалистичке естетике дефинисан пејзсаж као место субјективне осећајности, 13
као и тезу да је пејзаж инвенција уметничког дискурса пост-средњовековног
периода, он је постављањем правила (теза) настојао да објективизује пејзаж као
простор културне праксе. Тако, да пејзаж: 1. није искључиво жанр уметности, већ
и медијум; 2. да је пејзаж медијум размене између човека и природе, нас и других,
са потенцијално неограниченим могућностима вредновања; 3. пејзаж је социјални
хијероглиф, који садржи актуелне вредности, који конвенцијализује природу; 4.
Пејсаж је и природна сцена модификована културом и он истовремено
репрезентује и презентује простор, као означитељ и означени, као реални
простор и симулакрум; 5. пејзаж је заједнички означитељ свих култура али и
империјални производ, простор експанзије и доминације, место
репрезентационих пракса и инвенције погледа. 14
Тако виђен, мишарски меморијални пејзаж сагледан је као скуп пракса,
континуирано метаморфозиран и културно одредив простор. У складу с
поменутим теоријским оквиром, а на основу средстава која доводе до
конституисања уметности сећања, Мишарско поље је дефинисано као
специфични меморијски пејсаж.
Kulturwissenschaften, 2/2008, Hrgs. von M. C. Frank, B. Gockel, T. Hauschild, D. Kimmich, K.

Mahlke, посебно 7-16.
11 M. Warnke, Political Landsape. The Art History of Nature, London 1994, посебно 53-62.
12 W. J. T. Mitchell, Landscape and Power, University of Chicago Press 2002.
13 Исто, 6. Више о односу уметности и пејсажа кроз историју: M. Andrews, Landscape and Western Art,
Oxford University Press 1994.

14 W. J. T. Mitchell, Landscape and Power, 1-10.
113
Династизирање и национализовање пејзажа: култ палих бораца
У складу с поменутим теоријским оквиром, поставили смо и наше виђење

Мишарског поља као специфичног меморијског пејсажа. 15 У сагледавању пејзажа
као, просторног феномена, династизирање, национализовање као и истицање
локалног идентитета су општа места политичког конструисања у 19. веку. 16
Скупом политичких потреба произвођени су пејсажни простори у нормирани
скуп потребних пракса. Владајуће династије и националне елите маркирале су
земљу као свој домен. Земља као простор учитавања у оквиру идеолошког
система 19. века била је доведена до стања култа. Митска димензија земље и
природе као аутентичне особености народа који је настањује, била је узус
савремених стратегија елита. Територија је схваћена као аутентични топос
сједињен с народом. Примордијална, митска димензија природе сажимала се у
скупу географских и природних детерминаната са народом као отелотворењем
исконског националног духа. Такву пејсажну природу додатно су меморисали
многoбројни династички и национални симболи током века, који су махом били
споменичке природе. Маркирање територије, њено визуелно обележавање у
функцији потврђивања власништва над земљом, био је разрађен механизам који
је фукционисао и у Србији 19. века. 17
Истовремено је и сам пејзаж у стратегији визуелног попримао
антропоморфизујућу визуелну форму. 18 Ментална пројекција, којом се
конституише слика у свести човековој, последица је сложеног неуро-биолошког
процеса. 19 Слике постају мисаони локуси и самим тим постају ускладиштена
својина њихових власника. Пројекционе представе стварају пејзаже који могу
попримити и човечје форме. Очовечовење пејзажа, пројекција форме човека у
пејзажно окружење, плод је менталне пројекције, естетике уосећавања, али и
реални приказ моћи и сједињења владајућих монарха и националних хероја са
инхерентним пејзажом. Такву праксу уочавамо на чувеној насловној страни
15 S. Schama, Landscape and Memory, New York 1996.

W. Telesko, Kulturraum Österreich: Die Identität der Regionen in der bildenden Kunst des 19. Jahrhundert, Wien-
16
Köln-Weimar 2008.
17Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку. Систем европске и српске визуелне културе у
служби нације, Београд 2006, 143-155.
18 H. Kohle, Arnold Böcklins Halluzinationene. Malerei im Zeitalter der Psychologie, Kunstgeschichte. Texte zur
Diskussion, 2008-4.
D. Freedberg, V. Gallese, Motion, emotion and empathy in esthetic experience, Trends in Cognitive Sciences,
19
Vol. 11, No.5, (march 2007), 197-203.
114
Хобсовог Левијатана. 20 Митско биће, Левијатан, у метаморфози поприма

особености владајућег монарха, чија гигантска фигура израња из пејзажа,
истовремено доминирајући и стапајући се са њим.
Слика 1 - Мишарка битка, Велики календар из 1907.
Поменуте стратегије династизирања и национализовања пејзажа од самих

почетака конструисања Мишарског поља нашле су своју примену. Током читавог
19. века, мишарско поље је и династизирано и национализовано и у случају обе
праксе диксурс маркирања пејзажа извршен је првенствено путем култа палих
мишарских хероја. Култ палих војника је особеност 19. века, особито развијан у
Немачкој. У ту сврху послужићемо се запажањима Георга Моса, који је на
примеру меморизације палих војника у оквиру Немачког искуства 19. века указао
на опште претпоставке у производњи националног култа палих војника. 21 Пали
војници током века постали су нови мартири, прерогативи некадашњих
хришћанских мученика прешли су на нове националне хероје, војнике. Пали
20 The Cambridge Companion to Hobbes’s Leviathan, Ed. By P. Springborg, Cambridge University Press 2007.
21 G. L. Mosse, National Cemeteries and National Revival: The Cult of the Fallen Soldiers in Germany, Journal of
Contemporary History, Vol. 14, No. 1, 1997, 1-20.
115
војници дају живот, али не умиру, већ задобијају вечни живот у нацији. Њихова
пасија чини их посвећеним, њихов живот разликује их од фриволног грађанског
живота, они постају становници ексклузивног круга, различитог од световног,
прозаичног живота доколице. Њихов култ није неутралан, њихова жртва не треба
да изазове пасивну контемплацију, супротно томе, она треба да изазове активну
жртву за нацију. Вечито обнављајућа снага нације, посвећена и сакрализована,
заснована је на култу палих хероја, чије су кости и спиритуално и физички уткане
у национално тло, пејзаж. Будући да су борбе обично вођене на пољима, поља су
самим тим, постајала масовне гробнице, освештана тла, место на коме се спајају
пала крв и тло. Масовне гробнице детерминисала су поља, која су постала
простори колективног поштовања. Култност пејзажа извирала је из поштовања
палих хероја, њихове кости постале су залог васкрсења нације. Псеудо-религијски
карактер меморијалних гробних пејзажа потврђен је карактером националне
природе. Меморијални пејзаж постаје неуређени природни предео којим се
истиче аутентичност природе, као и њена вечита обнављајућа снага мајке
природе. У склопу с таквим виђењем, најчешће се на бојним пољима и не
постављају гробна обележја, већ природа постаје живи меморијал, који скрива
реалност смрти, одражавајући природни ред и поредак.
Једноставност смрти, јединство гробног живота, анонимност живота у
нацији, сажимају се у оквиру меморијалних пејзажа. У неким случајевима
меморијални пејзажи се визуелизују и војним споменичким меморијалима.
Најчешће једноставном структуром споменика, материјализованом у форми
победничког стуба, обелиска, изражава се сублимирана стилизација и
естетизована геометричност. Израђени од локалног материјала, споменици су
указивали на материјализацију националног тла и поднебља.
У контексту сагледавања меморијалних војних гробаља у српској средини 22
истиче се спомен-меморијал посвећен палим ослободиоца Београда 1806. Током
19. века простор Карађорђевог парка у Београду био је предмет вишеслојних
интервенција које су кретале у у распону од неуређеног природног меморијала до
коначног артфицирања простора. 23 Истовремено је поменути пример указао и на
шире аспекте рађања и континуираног развитка култа палих, анонимних војника,
хероја нације, који је негован у српској средини 19. века. 24
22Више о спомен-гробљима у српској средини 19. века: Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја
у XIX веку. Систем европске и српске визуелне културе у служби нације, 281-284.
23 М. Тимотијевић, Меморијал ослободиоца Београда 1806, Наслеђе V, Београд 2004, 9-34.
24 М. Тимотијевић, О произвођењу једног националног празника: спомен дан палима у борбама за отаџбину,
Годишњак за друштвену историју, год. IX, св. 1-3, (Београд 2002), 69-77.
116
Династизирање Мишарског поља у контексту националне агитације јасно

се уочава већ у панегирику који је 1846. године у част кнеза Александра
Карађорђевића спеван у Шапцу. 25 Митски пали хероји са Мишара по писцу
панегирика, са Карађорђем на челу обитавају у Тополском пантеону, метафори
српске Валхале. Њихове кости и тела украшенија лишена, како се наводи, нису
заувек остављена у тамној прашини, већ будно мотре на своје наследнике, који са
кнезом Александром на челу треба да поврате државни сјај. Пали на Мишару,
васкрсавају у националном царству, Тополи, небеско-земна заједница се спаја и
антиципира будуће васкрсење, које треба да се испунити у васкрсу нације. Велика
пројекциона слика Мишарског поља постаје ментална пројекција чија је
последица сасвим уверљив пластични доживљај замишљеног меморијалног
пејзажа.
Још драстичнији пример прослављања костију мишарских хероја видљив
је у тренуцима промене власти у Србији, током 1859. Након тријумфалног
повратка кнеза Милоша Обреновића у Србију, нација је запала у готово
екстатично стање. У таквом стању, непознати извештач Српских новина рећи ће:
Велико славље је одржано на мишарском пољу. Усхићени сељаци гледајући пред собом гробове
Мишарских јунака, говорили су овима. Устајте браћо, дошао је кнез Милош сада ћемо тек да
живимо. 26 Трансцендентални дијалог живих и мртвих одиграва се у сфери
сакрализованог националног времена. Душе постају визуелне, видљиве, оне, по
Диркему, постају тесно везане за култ меморисања душа предака. 27 Душе путем
смрти достижу апотеозу и постају стратум фунералног ритуала. Душа
трансформисана путем смрти у дух постаје претпоставка и телесног васкрсења
које су локални сељаци антиципирали у својим менталним просторима сећања.
Јасно је да је у том моменту дошло до инвентовања традиције и да је
Мишар, као митски топос Карађорђевића, постао део нове традиције везане за
династију Обреновић. Истовремено је уочљиво да је мишарски топос задобио
пре свега национални патос и да је тек секундарно династички обележен. Такође
у центру описа свечаности леже кости мишарских јунака, које ће васкрснути
захваљујући личности кнеза Милоша. 28 Харизматични владар, креатор,
25Т. Ковачевић, Слово приликом торжествено прослављања у здању Начелства Окружија Шабачкога сјајног
дана рођења Његове Светлости Премилистивога Господара и књаза Александра Карађорђевића, Београд 1846.
26 Српске новине, год. XXVI, бр. 17, 7. фебруар 1859, 64.
27B. A. Misztal, The Sacralization of Memory, European Journal of Social Theory, Vol. 7, No. 67, 2004, 67-
84, посебно 70-71.
28 О симболичкомј виђењу личности кнеза Милоша: И. Борозан, Репрезентативна култура и
политичка пропаганда: Споменик кнезу Милошу у Неготину, Београд 2006, 289-357.
117
метафорично постаје животодавац, демијург, сакрални национални месија, чија

харизма омогућује васкрсење тела мишарских јунака. Васкрсење овде, и сада, у
оквиру династичко-националног хепенинга мото је ове свечаности. Кнез Милош
омогућује трансфер меморијског времена из сфере хришћанско-литургијског
концепта времена у нови, национално-сакрални меморијски дискурс. Јасне су
хришћанске импликације васкрсења мишарских јунака, уколико евоцирамо
чувену визију старозаветног пророка Језекиља, о васкрсењу мртвих, као
префигурацији будућег васкрсења. Грандиозном визијом антиципације свеопштег
васкрсења преко типолошког старозаветног обрасца, презентује се удахњивање
душе у тела и коначно потпуно васкрсење. Визија бескрајног поља пуних костију,
која постају тела, завршава се речима Господњим: Ево, ја ћу отворити гробове Ваше, и
извести вас из гробова ваших народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву. (књига пророка
Језекиља, 37, 12) Велики метафизички наратив васкрсења Израиља
трансформисан је у савремену српску епопеју борбе за национално ослобођење.
Поље постаје васкрсавајућа машина у служби конституисања националног мита, у
чијем су фокусу кости националних праведника. Кости палих мишарских хероја
постају својеврсне сакрализоване мошти, извориште националног ослобођења и
типолошки се изједначавају са костима јеврејских праведника, као и потоњих
хришћанских мученика. 29 Тако мишарски јунаци, као репер српског народа у
целини својим васкрсењем омогућавају васкрс целокупној нацији.
Још један моменат дефинише мишарску прославу из 1859. Насред
Мишарског поља забоден је барјак. На барјаку је насликан амблем на ком је:
исликана србска рука која гола хвата непријатељску сабљу. 30 Представом руке праведника
која гола зауставља непријатељску силу и неправду оличену у сабљи, указује се на
одбрамбену и праведну улогу српског народа у односу на Османлије, као и на моћ
и маскулинитет српских хероја. Истовремено она је могла имати и јаснију везу са
самом битком на Мишару јер према једној од легенди везаној за овај бој, српски
јунак Милош Поцерац након убиства османског вође Кулин-капетана, 31 дошао је
у посед његове сабље. Поменуту легенду забележио је и Феликс Каниц приликом
свог испитивања мишарске проблематике, 32 што јасно потврђује традицијски
29 О траснферу моћи са хришћанских мученика у световне хероје, на примеру палих бораца у

српској средини 19. века: М. Тимотијевић, О произвођењу једног националног празника: спомен дан палима
у борбама за отаџбину, Годишњак за друштвену историју, год. IX, св. 1-3, (Београд 2002), 69-77.
30 Српске новине, год. XXVI, бр. 17, 7. фебруар 1859, 64.
31 Супротно легенси Кулин-капетан је убијен ан превару по налогу попа Луке Лазаревића: М. Ђ.
Милићевић, Бројно стање и губици српске и турске војске на Мишару, 404.

32 Ф. Каниц, Србија. Земља и становништво, I, Београд 1991, 368.
118
континуитет локалних митова у конституисању великог мишарског митског

наратива. Поменути барјак означио је поље, ефемерна структура барјака накратко
је симболички маркирала читаво поље, амблематски га дефинишући.
Друга половина 19. века обележена је владавином Обреновића. У том
периоду доминантна династија није могла да допусти превелики значај једног
топоса који се, у својој суштини, ипак повезује с ликом Карађорђа. Стога
Мишарско поље постаје током друге половине века пре свега један регионални
топос националне означивости. Национални туризам као једна
деветнаестовековна инвенција постаје предмет популарних национално-
едукативних путовања. Шабац као један од кључних топоса династије Обреновић
потире значај Мишара као симболичког топонима и постаје одредиште
националног ходочашћа. Истовремено се уздиже значај дриносавског Кола јахача-
Књаз Михајло, чији велики, чини се чак претерани значај указује на потребу да се
локалном становништву понуди нови идентитетски и идеолошки образац
наместо старог мишарског.У том контексту 1888. године приликом прославе Кола
јахача-Књаз Михајло у Шапцу долази до једног симболичког чина. Унук
мишарског коњичког барјактара поклања управи Кола јахача-Књаз Михајло слике
чланова династије Обреновић. 33 Такви примери наводе на закључак да се
етаблирана династија Обреновић осећала довољно сигурним да један од кључних
топоса супарничке династије не избрише потпуно из меморијске структуре
националне свести. Истовремено, владајућа династија понашала се обазриво, не
допустивши ни могућност да Мишарско поље постане исувише битан топос у
сфери националне географије, с жељом да уколико не може да га смести у
заборав, онда бар може да га конвертује и инкорпорира у домен официјелне
културе сећања династије Обреновић.
Врхунац митологизације: прослава стогодишњице Мишарске битке 1906.

године
Промена династије 1903. и поновни долазак на власт породице

Карађорђевић нужно су резултирали новом стратегијом деловања у односу на
мишарски топос. Нови династички топоси, као гаранти нове политичке
легитимизације династије Карађорђевић, почели су се поново реинтерпретирати.
Топола, као митско место Првог српског устанка, и Мишар, као место најславније
33 Видело, год. IX, бр. 94, 14. август 1888.
119
устаничке битке, постали су кључни топоси у стварању традиције нове династије.

Колективни топоси чија је снага делимично окрњена током друге половине 19.
века, морали су се уздићи до нивоа митског, чији је континуитет неоспоран.
Сећање се морало поново монументализовати. Тако je 1904. у Београду, поводом
прославе Стогодишњице Првог устанка, одржана позоришна представа у оквиру
које је играна и жива слика на тему Мишарског боја. 34
Слика 2 - Мишарски споменик, Велики календар из 1907.
Слична ситуација дешава се и са самим мишарским топосом. Тако, одмах

након промене власти угледни шабачки угледни прваци износе портрет краља
34 Програм свечане прославе, Вечерње новости, год.XI, бр. 45, 14. фебруар 1904.
120
Петра на Мишарско поље. Слика владара, као његов презентни супститут

потврђује митски топос и Мишарско поље чини поново симболичким
простором династије Карађорђевић. Већ следеће године, 1904, краљ Петар
посећује Шабац и том приликом се у штампи велича његова личност у светлости
Мишарске битке. 35 Нови владар по устаљеном принципу постаје отелотворење
митског претка, Карађорђа, и гарант нове националне енергије, чији је крајњи
циљ уједињење свих Срба. Митски хероји постају поново узори маскулозне
српске заједнице и гарант остварења националних идеала.
Регионални значај мишарског топоса постаје поново власништво целог
национа, али се његов партикуларни идентитет снажно истиче. Тако се у оквиру
припрема за прославу 1906. истиче да би без локалне самосвести било немогуће
организовати велику прославу. У оквиру таквог дискурса, 1906. године обележава
се100-годишњица Мишарске битке. Локални (подрински) и централни (српски)
идентитет се преплићу и стварају културно одредив простор.
У центру прославе нашао се млади престолонаследник Ђорђе
Карађорђевић. Наследник престола, млади и потенти принц, био је тражени
модел заједнице. Требало је да његова младост национу симболички гарантује
виталност и живот, као и довршетан националне идеје. На такав начин је и
престолонаследник дочекан приликом своје посете Шапцу и Мишару. 36
Целокупна свечаност обележена је националним перформансима. Деца која
певају патриотску песму Босно, тројни унутар-национални дијалог Босанца,
Шумадинца и Македонца, помен на гробу митског хероја мишарске битке поп
Луке Лазаревића (у порти цркве у Шапцу), само су делови из великог јавног часа
националне педагогије који се одиграо у Шапцу. Детерминисан очекивањима
национа и ограничен моралним вредностима мишарских хероја,
престолонаследник или пак било који други владар морао се повиновати
траженим моделима понашања.
Након прославе у Шапцу, врхунац свечаности збио се на Мишарском
пољу. Долазак престолонаследника на само Мишарско поље, обележио је један
ритуалан догађај. Владика Сергије је затражио да сви присутни, са
престолонаследником на челу, клекну на поље и пољубе свето тло натопљено
крвљу палих хероја и тада је, како наводи извештач; изгледало као да је цео српски
народ молио Бога за покој душе палих витезова и за будућност народа. 37 Велики ритуал је и
35 Краљ у Шапцу, Штампа, год. III, бр. 125, 6. мај 1904.

36 Мишарска прослава, Политика, бр. 942, 27. Август 1906, 2.
37 Мишарска прослава, Политика, бр. 941, 26. Август 1906, 2.
121
обављен, церемонијално целивање земље освештане крвљу мишарских хероја

засигурно је на окупљене оставило утисак готово хипнотичке повезаности. Мртви
хероји под земљом и жива заједница над њима спојили су се у један вертикални
хронотоп, учинивши спектакл потпуним. Још једанпут је теза о антропоморфној
визуелизацији мишарског меморијалног поља потврђена. Поље је постало
пулсирајући простор, место мистчног спајања мртвих и живих. Тло поља постало
је место колективног уосећавања и простор који је попримио антропоморфну
форму.
Завршетак свечаности потврђен је подизањем меморијалног стуба победе
на самом пољу. 38 (сл. 2) Вековни концепт природног спомен-гробља, које је
усклађено са природним окружењем, престао је да важи. Симболика стуба као
метафоре тријумфа заједнице потврдила да је стари језик политичког
манифестовања доживео своју савремену реинтерпретацију. 39
Меморијални споменик артифицирао је простор и стилизовао саму
природу. Споменик у славу мишарских хероја типични је војни меморијал тог
периода, посвећен како на постаменту стоји: Карађорђу и мишарским јунацима 1806-
1906. Једноставан, без орнаментике, одсликава свест времена. Сведен и
сублимиран, подигнут у периоду предратне климе, мишарски споменик је
отелотворење војног и маскулозног духа српске заједнице. Окренут, како
извештачи наводе, према истоку, у правцу Босне, он је својим амблематским
завршетком, у виду агресивног двоглавог орла, јасно симболизовао идеју о
ослобођењу целокупног српства. Претећи окренут ка Аустро-угарској он је као
гранични белег указивао на потентну снагу српске заједнице. 40 Подигнут од
материјала добијених из локалних каменолома (подрински мајдан Радаљ),
израђен од стране локалног клесара (Љуба Матић из Љубовије), отелотворивао је
идентитет локалне заједнице, која се сажимала у простоти, једноставности, дакле
свим идеалима које аутентични народни дух у себи сажима.
На крају ритуала освећења споменика престолонаследник је засадио
четири јеле на четири стране споменика. Свако стабло дефинисано је као
идентитетски ритуални дар: краља, престолонаследника, краљевића, принцезе. 41
Симболички засади указују на још једну идентитетску појаву. Наиме, у оквиру
38 Слика је репродукована, у: Велики календар за 1907, Нови Сад 1906, 3.
39 A. Beyer, Säule,Handbuch der Politischen Ikonographie, Bd. II, Imperator bis Zwerg, Hrgs. von U.
Fleckner, M. Warnke, H. Ziegler, München 2011, 319-324.

40 K. Lang, The Hamburg Bismarck Monument as “ Lighthouse of National Thought”, Memory & Oblivion, Ed.
by W. Reinink, J. Stumpel, Kluwer Academic 1999, 567-580.

41 Са Мишарске прославе, Вечерње новости, год. XIII, бр. 2386, 28. август 1906.
122
меморијалне културе смрти засади су означавали идентитетске близанце палих

војника. Понекад су се на засађена дрвета стављала и имена са плочицама
преминулих бораца. Симболичким сађењем четири јеле требало је да се укаже не
само на конструисање једног минијатурног спомен-парка већ и на симболичко
маркирање душе преминулих бораца. Засађене у оквиру истог табуисаног
простора, четири јеле су чиниле својеврстан сноп прућа, којим је симболички
представљено јединство мртвих мишарских хероја. Меморативна стабла
запечатила су велику комеморативну свечаност на Мишару, отварајући поглавље
његовог меморисања у 20. веку.
Артифицирање поља није нарушило конструисану различитост.
Природно поље и даље се морало дислоцирати у односу на вештачко рађање
урбаних целина. Тако природни топос, није додатно обележен гробним белезима
палих хероја, упркос гласовима који су се тада чули и који су захтевали визуелно
меморисање гробова. Другачије и није могло бити, будући да се анонимност
непознатих српских јунака пажљиво и континуирано конструисала током 19. века.
Анонимност хероја нације била је гарантована. (А)персоналност у смрти
мишарских бораца, постаје залог на основу кога они остварују право на трајни
живот у бесмртном телу нације. Јединствени и егалитарни национални
колективитет смешта се у домен мишарског поља, као метафизички али и
географски одредив простор. Као резлутат такве праксе гробови мишарских
јунака се и нису могли меморисати њиховим фунерарним белезима.
У склопу већ поменутог виђења Георга Моса, које се односи на антитезу
између маскулозног, моралног и храброг војника и његове супротности коју
оличава буржуј, навешћемо и једно запажање Бранислава Нушића поводом
мишарске прославе 1906. Говорећи о моралним, епским узорима, који су као
војници живот дали нацији на Мишару, он их контрастира с њиховим унуцима
који су из Београда пошли на мишарску прославу. Њихова аморалност из
приватног живота је, по Нушићу, прешла и на њихову одежду. Блазираног
изгледа, одевени по последњој моди ови београдски кицоши, унуци мишарских
јунака, дошли су као на какав друштвени хепенинг. У складу са таквим виђењем,
Нушић наводи: замислите само овога господина Симицу са високом крагном и три класе око
врата и његова деду који је јуначки пао на Мишару. Деда мрка погледа, раздрљених груди и
крвавих груди, наборана чела на којему свака бора прича један велики догађај из српске
историје. Такав деда сео под трем под каквим грмом на Мишар и узео на колено свога унука, г.
Симицу. И сада деда држи се тако змајеве песме: Узео деда унука и метнуо га на крило. 42
42 Из Београдског живота, Мишарски потомци, Политика, бр. 941, 26. Август 1906, 2.
123
Тако се на крају праћења развоја мишарског топоса дошло до још једне

слике мишарског простора, која је на један неуобичајен али ипак легитиман
начин заокружила причу о мишарским просторим(а) у 19. веку.
124
Милош Станковић
СПОМЕН ХРАМ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ У

НИКШИЋУ
У другој половини 19. века на подручју кнежевине Црне Горе одвијала се

велика обнова православних храмова и уопште црквеног живота. У оквиру ових
активности подигнуто је и обновљено близу три стотине црквених објеката. 1
Значајан импулс овој црквеној обнови дало је и територијално проширење и
међународно признање, које је Kнежевина Црна Гора стекла 1878. године. Већи
број подигнутих и обновљених грађевина биле су парохијске цркве, скромних
величина, али било је и манастира и цркава које су са својим димензијама,
украсом и изведбом представљали репрезентативне примере црквене уметности и
градитељства. Један од таквих примера је била и Саборна црква Светог Василија
Острошког у Никшићу.
Европске деветнаестовековне идеологије и покрети утицали су и на
уметност и визелну културу на Балкану. У корпусу таквих идеја истакнуто место су
заузимале активности руских владара, мислилаца и православне цркве. Интезивна
руска државна акција везана за Балкан и православне народе који га насељавају
може се пратити и пре 19. века. Ипак, битно обележје руских државних и
националних делатника у 19. веку било је и усвајање и развијање словенофилских
и пансловенских идеја. 2 На подручју Балкана долази до међусобног прожимања
1 Ž.M.Andrijašević, Crnogorska crkva 1852-1918 (studija sa zbirkom dokumenata o Pravoslavnoj crkvi u
Knjaževini/Kraljevini Crnoj Gori), Nikšić 2008, 466-475.

2 Hans Kohn, Pan-Slavism, Its History and Ideology, New York 1960, 168-227.
125
ових идеја. У оквиру таквих активности и утицаја, битан део представља и

православна црквена уметност. Од друге половине 19. века, могу се јасније
пратити утицаји разних пансловенских, словенофилских и официјелних руских
државних струјања на оним подручјима Балканског полуострва која насељавају
православни становници из корпуса „Јужнословенских народа“. 3 Главни
реципијенти оваквих идеја су били српски и бугарски национални и културни
простори. 4 У српској уметности и визуелној култури друге половине 19. века,
утицаји који вуку своје порекло из Руске царевине се могу уочити у скоро свим
областима које је насељавало српско становништво. Осим кнежевина и доцније
краљевина Србије и Црне Горе, којима се самосталност признаје 1878. године на
Берлинском конгресу, идеје и помоћ нарочито су интензивно пласиране у
новоослобођеним крајевима и оним областима које су и после Берлинског
конгреса остале под турском доминацијом и управом. Облици руске
солидарности су се веома разликовали у свом облику и обиму. Осим помоћи у
новцу, оружју, лековима и храни веома значајан сегмент рада је представљала и
помоћ у виду визуелних и литерарних артефаката. У такве врсте помоћи спадали
су и архитектонски пројекти, иконе, књиге, црквени мобилијар и сл.
Репрезентативан пример такве праксе, представљала је, такође, наведена Саборна
црква Светог Василија Острошког Чудотворца у Никшићу, у тадашњој
Књажевини Црној Гори. Овај пример, с обзиром на његову вредност и величину,
био је веома значајан за црногорску државу крајем 19. века.
Град Никшић се налази на западу данашње Црне Горе. Као део источне
Херцеговине био је под турском владавином од друге половине 15. века до краја
19. века. Побуне црногорских и херцеговачких племена из околине Никшића
против турске власти интензивирале су се од 1852. године и похода Омер-паше
Латаса на Црну Гору. 5 Побуне су мањим и већим интензитетом трајале све до
Великог рата и коначног ослобађања Никшића од турске власти 1877. године.
Велики број жртава из Црне Горе и Херцеговине у току Великог рата и опсаде
Никшића је утицао на црногорског књаза Николу Петровића да се заветује на
подизање Спомен - храма у ослобођеном Никшићу у част погинулих ратника. 6
Сама идеја црногорског владара о спомен-храму била је у складу са подизањем
3 Jelena Milojković-Djurić, Panslavism and National Identity in Russia and in the Balkans 1830 - 1880: Image of
the Self and Others, New York 1994, 54-76, 96-123.
4 Историја Русије, приредили Д.Оболенски, Р.Оти, Београд 2003, 220-223.
5 Ž. M. Andrijašević, Istorija Crne Gore: od najstarijih vremena do 2003, Podgorica 2006. 201-212
6 О спомен храмовима на српском културном простору видети: Н.Макуљевић, Уметност и
национална идеја у XIX веку, Београд 2006, 284-292.
126
сличних меморијалних објеката у 19. веку широм Европе. Веза између

националних хероја и хришћанства служила је као веома чврст темељ историјског
сећања и владарске пропаганде. 7 С обзиром на историјске околности и активну
подршку руских словенофилских кругова херцеговачким и црногорским
устаницима, додала је и додатно је проширила димензију значаја спомен храма у
Никшићу. 8
Слика 1
С обзиром да је Никшићка турска варош била потпуно разрушена, књаз

Никола Петровић је 1883. године ангажовао трогирског инжењера Јосипа Сладеа-
Шуловића да уради регулациони план за Никшић. 9 Као већ познат градитељ и
7 Књаз Никола је доста дуго подржавао херцеговачке устанике и пре Велике источне кризе. У
складу са тежњама за територијално проширење своје кнежевине, он је веома водио рачуна и о
свом положају и престижу у оквиру српског националног тела. Види: Херцеговачки и васојевићки
устанак, Мемоари војводе Гавра Вуковића, сепарат, Сарајево 1928.
8 Ј.Блажић, Руски словенофили и балкански одметници, у: Sborník Konference mladých slavistů „Slovanský areál a
Evropa“, editori Vaclav Čermak a Marek Příhoda, (Praha 2010), 81-93.

9 О трогирском урбанисти и архитекти Јосипу Сладеу у: C.Fisković, Arhitekt Josip Slade, Trogir 1987.
127
урбаниста у далматинским оквирима, Сладе је наредних петнаест година са

прекидима учествовао у изградњи и пројектовању Никшићког поља.
Истовремено, он је у Црној Гори пројектовао и изградио неколико веома важних
и репрезентативних здања међу којима су се истицали Краљевско позориште
Зетски дом на Цетињу и Књажев двор у Никшићу. Тада актуелне идеје
свесловенског покрета дошле су до изражаја и у одговору инжињера Јосипа
Сладеа црногорском књазу, на његов позив да дође да ради у Црној Гори. Свој
пристанак Сладе је потврдио речима „долазим као Славјански син, на корист
Славјанског рода“.
Књаз Никола је у својој посети Никшићу 1885. године обнародовао
почетак грађења велике Саборне цркве. У свом говору он је посвећивање цркве
Светом Василију Острошком објаснио следећим речима: „У знак своје вјечне
благодарности, што је за вријеме тешкијех дана бранио овај мучни народ, а особито за
пошљедњег рата, када је својијем Светијем духом кријепио срца, снажио мишице храбријех
синова ове наше земље, те силна војска Сулејман-паше не мога прегазити пут он неколико
схата за пунијех девет дана крвавијех“.
Комисија за изградњу Саборног храма Светог Василија Острошког
формирана је 1886. године. Уз највиђеније грађане Никшића, чланови комисије
су били и Шако Петровић, гувернер-управитељ Никшића и Јосип Сладе.
Изградња храма је подразумевала одабир погодног места. Као најбоље решење у
Никшићком пољу, које је поседовало нову структуру саобраћајница и
грађевинских парцела, комисија је за место градње одабрала брдо звано Петрова
главица. Са нешто уздигнутијим положајем у односу на остатак оновремене
никшићке вароши ова локација се члановима комисије за изградњу учинила
одличним решењем. Додатне предности су биле близина старе цркве посвећене
Светим апостолима Петру и Павлу и гробља. Услед, највероватније, недостатка
новчаних средстава, изградња Саборне цркве је стала све до почетка деведесетих
година 19. века. Тада у Црну Гору долази Михаил Тимофејевич Преображенски,
инжењер - архитекта при руском Синоду. 10 Преображенски је извршио сва
премеравања и снимања терена, како би могао да спреми одговарајући пројекат
Саборне цркве. Његов пројекат је у целини био завршен крајем 1892. године.
10Руски архитекта Михаил Тимофејевич Преображенски (1854-1930) је био члан Петербуршког

друштва архитеката од 1887. године. Дипломирао је на Уметничкој академији у Санкт Петербургу
1880. године. Професор на истој академији је постао већ 1888. Почетком девете деценије
именован је за инжењера надзорника при Светом Синоду православне цркве у Русији. О
биографији овог познатог руског архитекте: http://www.snor.ru/?an=pers_398
128
Слика 2
Непосредно по првом доласку у Црну Гору Михаил Тимофејевич

Преображенски је приступио одабиру најбољег камена за изградњу никшићке
цркве. Узорке из најпознатијих каменолома у Црној Гори и Далмацији је послао
на вештачење Геолошком институту у Санкт Петерсбургу. Истовремено, Синод
руске цркве је дозволио и позвао на прикупљање материјалних средстава за
изградњу никшићког саборног храма у црквама у Русији. По обиласку Петрове
главице и скицирања премијерног изгледа храма, архитекта Преображенски је
посетио књаза Николу на Цетињу и истакао да ће храм бити у „Византијском
стилу“. Ово је кореспондирало са општим токовима у руској архитектури са краја
19. и почетка 20. века. Наиме, после „византијског стила“ са из прве половине 19.
века и „националног стила“ који је изграђиван у другој половини века, на
архитектонску и уметничку сцену у Русији је ступио „нови руски стил“ који је био
прожет неовизантијским тенденцијама у локалној грађевинској обради, а
истовремено је тежио да се позиционира и као грађевинско обележје
129
словенофилских идеја. 11 По писању Павла Аполоновича Ровинског, осим

помоћи у виду пројектанта архитекте Преображенског, Руски свети синод је успео
да прикупи и пошаље и значајна средства за изградњу саме цркве. У питању је
био износ од 75 хиљада рубаља.
Градитељска и архитектонска пракса руског архитекте и професора на
уметничкој академији Михаила Тимофејевича Преображенског била је уско
повезана са црквеном архитектуром и он је у својој каријери пројектовао и градио
већи број сакралних објеката. У склопу свог рада за руску православну цркву он
пројектује и доста православних храмова изван Русије. У свом, по руским
ауторима, најплоднијем периоду од 1890. до 1910. године израдио је планове за
цркве у Италији, Бугарској, Румунији, Француској, Аргентини, у Талину у
данашњој Естонији. Од 1891. године Руска црква га именује за вишег техничког
саветника Синода и исте године га и упућује у Црну Гору. 12
За надзорника радова на никшићкој цркви био је одређен црногорски
инжењер Марко Ђукановић, док су главни неимари били Милош Лепетић и тесар
Томо Геричић са Корчуле. Полагање камена темељца извршено је 4. јула 1895.
године. 13 У свечаности која је била организована књаз Никола је свечано
положио камен темељац, а црногорски митрополит Митрофан Бан је извршио
освећење. Градња храма је трајала око четири године и завршена је 1899. године.
Свечано освећење Саборне цркве у Никшићу се одржало на црквени
празник Велику Госпојину 15. августа 1900. године. Читава церемонија је
започела 14. августа и трајала три дана. По писању ондашње штампе овом чину су
присуствовали многи гости из кнежевине Црне Горе и иностранства. 14 Био је ту
кнез Петар Карађорђевић са синовима Ђорђем и Александром, затим кнез Франц
11Jewgenia Kiritschenko, Zwischen Byzanz und Moscow, Мünchen 1991, 59-64, 105-120, 180-199,
А.Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина XX века),
Београд 1997, 106-107.
12 А. Л. Павлова. Православные храмы М.Т. Преображенского за рубежом, у: Архитектурное
наследие русского зарубежья. Вторая половина XIX - первая половина XX в., редактор: С. Левошко,
С.Петербург 2008. 212-222.
13Глас Црногорца, бр. 33, за 1900. годину; Просвјета, Лист за цркву и школу, свеска VIII, август, за
годину 1900.
14 «Као што смо предвиђели, и ако је сутрашња свешаност ограничена на само црквено
богослужење, ипак до синоћ навријело је народа из свијех крајева Српства. Има их прилично из
Босне, Херцеговине, Боке и Турске, а врло млого из унутрашњости Црне Горе. Још све
придолази, а данас ће долећети велики народ из ближње околине. Варош је пуна и препуна
гостију. Све је оживјело, свак нестрпљиво ишчекује сјутрашњи дан.» Оногошт, Лист за политику и
књижевност, од 14. Августа 1900.
130
Батенберг, 15 руски представник у Црној Гори Губастов, грчки конзул Логотетис

итд. 16 Штампа је објавила да је овом догађају присуствовало више хиљада људи.
Освећење Никшићке цркве су извршили митрополит црногорски Митрофан Бан
и пензионисани митрополит дабро-босански Сава Косановић уз саслужење
бројних свештеника. Овај чин освећења је имао и додатни значај јер се догађао у
години када је књаз Никола прослављао 40 година од ступања на црногорски
престо. Овај јубилеј је поменуо и нагласио митрополит Митрофан Бан у беседи
коју је одржао. Овај догађај је обележен и издавањем спомен-слике од стране
никшићке општине. На литографији, коју је урадио фотограф Бранко Шобајић
су, осим никшићког храма и других архитектонских обележја никшићког поља,
били аплицирани ликови књаза Николе и књагиње Милене, као и књажевог оца
војводе Мирка. У доњем делу представљена је лира наслоњена на отворену књигу,
а поред ње на листовима ловора су биле забележена и литерарна дела књаза
Николе. 17
Слика 3
Храм Светог Василија Острошког се налази на узвишењу одакле

доминира околином. У питању је тробродна основа комбинована са
конструкцијом уписаног крста. Купола се налази у пресеку уписаног крста изнад
предолтарског простора. Тамбур на коме почива купола има 12 монофора. Црква
је подигнута на тростепени сокл. Укупан број отвора чине три портала (главни,
северни и јужни), осам бифора (по три на северној и јужној страни и по једна
15 Кнез Франц Батенберг је био ожењен принцезом Аном ћерком књаза Николе.
16 Глас Црногорца, бр. 33, за 1900. годину.
17 Оногошт, Лист за политику и књижевност, од 14. Августа 1900.
131
поред главног улаза), две трифоре (изнад северног и јужног улаза) и 4 монофоре
на звонику (две на западној фасади и по једна са северне и јужне стране). На
олтарској апсиди постоји једна бифора.
На западној страни цркве се издиже звоник. По оригиналном пројекту
архитекте Преображенског изградња звоника није била предвиђена у склопу
главног храма, али на инсистирање књаза Николе, руски архитекта је додао и
звоник и тако цркви дао и локалне карактеристике. У односу на измену плана
цркве и додавање звоника као на већини локалних црногорских цркава, два Руса
који су у то време боравили на Цетињу дали су потпуно супротне ставове. Руски
конзул у Црној Гори Константин Губастов је имао веома позитивно мишљење,
док је Павел Ровински сматрао „то не само да ремети стил, већ потпуно квари изглед
храма, који се величанствено уздиже над градом који се простире у његовом подножју, а сада
тај дозидани дио заклања куполу са крстом“. Ровински је, генерално, имао негативан
став према изгледу и променама које су на оригиналном плану учинили локални
мајстори. 18
Пет звона која се налазе на звонику су била поклон кнеза Петра
Карађорђевића и његових синова Ђорђа и Александра, приложена за покој
преминулих чланова породице Карађорђевић. Звона која је поклонио кнез Петар
Карађорђевић била су посвећена душама преминулих чланова породице
Карађорђевић: супрузи Зорки, која је била и најстарија ћерка књаза Николе, брату
Ђорђу, ћерки Милени и сину Андрији. 19 Изнад звона данас се налази сат, који је
поклон часовничара из Земуна Павла Пантелића, из 1929. године.
Западна фасада, изнад главног улаза, је украшена са два прозора и једним
великим рељефним крстом и два мања крста. Натпис на црквенословенском
језику, који се налази између монофора гласи: „Овај свети храм посвећен имену
светога Василија Острошког Чудотворца, а у спомен православних црногорских и
херцеговачких ратника, погинулих за вјеру и отаџбину, подиже благовјерни господар Никола I
Петровић Његош, књаз црногорски, љета 1895.“ Овако изведена декорација западне
фасаде са натписом између монофора, а који се истовремено налази испод
великог крста, представља веома ефектну целину.
18«И као кулминацију свега, куполу су обојили у окер боју, претпостављајући, вјероватно, да жута
боја може заменити злато.» П.А.Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, том IV, Цетиње
1994, 161
19Величина и тежина звона је различита. Највеће звоно је тешко хиљаду и две стотине, а најмање
триста килограма. На сваком звону је записана посвета. Види: Љетопис храма Св.Василија Острошког
у Никшићу, у: Оногошт, Лист за политику и књижевност, од 14. Августа 1900.
132
Унутрашњост цркве је састављена од олтарског дела, наоса цркве и

припрате. Према оригиналном пројекту архитекте Преображенског, између
припрате и наоса требало је да постоји зид, међутим, главни надзорник радова
црногорски инжењер Марко Ђукановић је заменио зид масивним ступцима. Тим
решењем припрата и наос представљају један простор који је рашчлањен са
четири масивна ступца, од којих два учествују у конструисању поткуполног
простора, док се друга два ступца налазе у западном делу као конструктивни
елементи галерије која се налази изнад припрате. Ове измене су довеле до
повећања броја људи који је могао да стане у цркву. 20
Украшавање зидова храма је планирано да се изврши одмах по завршетку
изградње храма. По замисли црногорског књаза Николе осликавање зидова
фрескама је требало да уради познати српски сликар Урош Предић. Судећи по
новинским натписима из тог времена Урош Предић је после обиласка Никшићке
цркве одустао од овог посла због преобимности посла и других преузетих
обавеза. Уместо фресака на јужном и северном зиду цркве, приликом освећења
1900. године нашли су се у свили извезени спискови палих ратника приликом
ослобађања Никшића. По захтеву књаза Николе, имена ових црногорских и
херцеговачких ратника требало је да буду урезана на стубовима у наосу храма,
међутим до тога није дошло. Данас су свилом извезени спискови замењени
бакарним плочама са истим садржајем.
У предолтарском простору уз јужни стубац налази се архијерејски трон.
Урађен у дуборезу, са интарзијом, поседује саставне делове трона, седиште,
наслон и на врху изрезбарени део у облику архијерејске круне. Трон има и
позлату.
Репрезентативни део црквеног ентеријера представља иконостасна
преграда и полијелеј. Конструкција иконостаса је урађена од белог и зеленог
мермера и дар је Андрије Сингроса, богатог грчког банкара и добротвора
пореклом са острва Хиос. 21 На иконостасу постоји и урезани запис „Андрија
Сингрос, Јелин, с острва Хиоса, приложио је овај иконостас од Јелинског мрамора мјесеца
Јулија господња 1899“. У „Гласу Црногорца“ од 19. марта 1899. године објављен је
некролог Сингросу. Поред доброчинстава које је чинио грчком и српском народу
наводи се и да је цена израде иконостасне преграде била „150 хиљада фиорина“.
Структуром, иконостас је израђен у виду ниже трозонске структуре, и својим
20 П.А.Ровински, наведено дело, 160-162

21Андрија Сингрос (1830-1899) био је грчки банкар и филантроп. Оснивач великог броја банака и
један од финансијера Коринтског канала. Умро је пре него што је био завршен иконостас цркве у
Никшићу. Τάσος Βουρνάς, Ιστορία της Νεώτερης και Σύγχρονης Ελλάδας, Αθήνα 1997, 531.
133
садржајем прилагођен је литургијским потребама. Захваљујући начину изведбе и

коришћеном материјалу његова висина је сразмерно уклопљена у велике
димензије ентеријера храма.
Слика 4
Иконе на иконостасу су поклони руског Синода и израђене су у Русији.

Престони ред, уз иконе Исуса Христа и Богородице са Христом, садржи и икону
патрона храма Светог Василија Острошког на јужној страни, као и икону Светог
Петра Цетињског на северној страни. На бочним дверима проскомидије
представљен је Архиђакон Стефан, док је на вратима ђаконикона представљен
Арханђел Михаило.
134
У средишњој зони иконостаса изнад престоних икона се налазе иконе

Светог Језекије, Светог цара Давида, Светог пророка Јеремије, Светог пророка
Исаије, Светог пророка Данила, Светог Јована Крститеља (на северној страни) и
Светог Василија Великог, Светог Јована Златоустог, Светог Григорија Богослова,
Светог Николе, Светог Георгија и Светог Димитрија (са јужне стране). Изнад
царских двери су приказани празници Рођења Христовог (у средини), Вазнесења
Господњег (северно) и Света Тројица (јужно). Изнад ове три иконе, у трећој
(највишој) зони налази се представа Тајне Вечере која запрема читаву ширину
царских двери. Василије Ђиновски Подгоричанин, члан познате иконописачке и
дрворезбарске породице пореклом из Галичника, у данашњој Македонији,
израдио је царске двери. 22
Храму у Никшићу су приложена и четири лустера. Они су били поклони
италијанске краљице Јелене Савојске, кћерке књаза Николе. Донешени су из старе
краљевске палате Карла VII Напуљског у Казерти. 23 Урађени су од бакра,
позлаћени и повезани са кристалним ланцима. Манир израде је потекао из
напуљске барокне примењене уметности са средине 18. века. Највећи од лустера
се налази испред иконостаса, тежак је преко пола тоне и био је предвиђен за
деведесет свећа. Постављање и монтажу је извршио инжењер Артуро Флорес које
је за ту прилику послат са италијанског двора.
Од поклона које је руски синод упутио за украшавање цркве такође треба
поменути четири иконе на северном и јужном зиду поред иконостаса, као и пет
литијских барјака који су такође руски импорт. Бивши Дабро-босански
митрополит Сава Косановић је поклонио цркви шест сребрних кандила
никшићкој цркви. Ова кандила су израђена у сарајевској радионици породице
Кречић која је поклонила још једно истоветно саборној цркви у Никшићу.
Митрополит Косановић је у једном од својих свом тестамената поменуо да би
желео да га сахране на гробљу поред никшићке саборне цркве, где су његови
остаци 2003. године и пренешени. 24
22 О активностима породице Ђиновски у Црној Гори: А.Капичић, Браћа Ђиновски – иконописци и
живописци, Гласник Одјељења умјетности, књ.14, (Подгорица 1995), 155-226;

23Архитектура и уређење дворца у Казерти је дело Луиђија Ванвителија, једног од најпознатијих
архитеката 18. века на Апенинском полуострву.
24У тестаменту митрополита Саве Косановића од 29. марта 1896. године помињу се прилози
храму у Никшићу. Митрополит Косановић је завештао велику имовину у Улцињу, као и црквене
одежде и митрополитску круну.
135
Слика 5
Саборни храм Светог Василија Острошког у Никшићу није био усамљен

пример праксе државног и словенофилског руског доброчинитељског
ангажовања у кнежевини Црној Гори. Институције и појединаци из Русије су
крајем 19. и почетком 20. века слале разне врсте помоћи и прилога у Књажевину
Црну Гору Неколико година пре завршетка храма у Никшићу, из Русије
допремљен комплетан иконостас за цркву у Андријевици, а почетком 20. века
планирана је изградња храма посвећеног Светом Николи при руском посланству
на Цетињу. На Цетињу је поводом тога купљен плац од стране Руског светог
синода, а из Санкт Петербурга долазио је и руски пројектант Померанцев зарад
израде плана храма. 25
25 П.А.Ровински, наведено дело, 162
136
Осим руског утицаја на изградњу Никшићког храма, постоји још неколико

фактора који су значајно утицали на читав пројект. У првом реду је личност
књаза Николе, његова жеља за територијалним проширењем црногорске државе
и сећање на оне који су учествовали у тим ратовима и устанцима. Његово
опредељење за изградњу спомен-храма јесте интегрални део потврђивања
његовог права и престижа по питању ослобађања српског становништва у још
увек неослобођеним „турским“ областима. Са становишта историје уметности
директно мешање црногорског суверена у архитектонска решења, са мењањем и
саображавањем храма ономе што је он перципирао као локалну традицију
представља веома значајан податак приликом интерпретирања и тумачења
уметничких карактеристика храма. Такође, дарови и прилози новом храму од
веома цењених и познатих људи оног времена, попут Андрије Сингроса и
митрополита Саве Косановића, говорили су о веома позитивној друштвеној
рецепцији храма. Ово потврђује и опис велике посећености тродневне
свечаности освећења храма.
Архитектонска концепција никшићког храма је еклетичног карактера.
Осмишљена је у српско-византијском стилу, а затим укомпонована са локалним
градитељским обележјима. Унутрашњи украс, меморијални карактер, као и
церемонија освећења поводом књажевског владарског јубилеја чини да
проучавање никшићког храма даје допринос разумевању историје уметности и
визуелне културе Балкана крајем 19. и почетком 20. века. Саборни и спомен храм
Светог Василија Острошког Чудотворца у Никшићу представља, у том смислу,
репрезентативан пример уметничких идеја и тенденција које су долазиле из
Русије, као и локалних уметничких рецепција и интервенција које су
инкорпориране у крајњи тј. данашњи изглед никшићког храма.
137
Драгана Ружић
Димитрије Љ. Маринковић
ПЕТАР ПАЛАВИЧИНИ: СПОМЕНИК КРАЉУ ПЕТРУ

ПРВОМ У ПАНЧЕВУ - МОГУЋНОСТИ
РЕКОНСТРУКЦИЈЕ
У Панчеву је у прошлости било више значајних скулптуралних дела који

спадају у групу меморијалних споменика а који су по уласку Немаца у Банат
доживели трагичну судбину. Управо та димензија „сећања“ је надживела све
остале вредности и неколико деценија касније у становницима града изазвала
потребу да се ти споменици врате на своје место.
Тема овог рада је споменик Краљу Петру Првом (сл. 1.), парадни портрет
Краља на коњу који се у периоду између два светска рата налазио на Тргу краља
Петра у Панчеву (сл. 2.). Настанак овог споменика везан је за 1926. годину када су
инвалиди града Панчева покренули иницијативу за прикупљање прилога за
подизање споменика краљу Петру Великом Ослободиоцу.
Године 1930. формиран је Одбор за подизање овог споменика, да би
јануара 1931. године у свечаној дворани Општинске куће у Панчеву, била
поставена изложба од 25 вајарских мoделa за споменик (сл. 3. и 4.). Иако је прва
награда од 15.000 динара додељена вајару Томи Росандићу, друга од 10 000
динара Петру Палавичинију а трећа од 7000 динара Фрањи Кршинићу, Одбор је
одлучио да рад повери другопласираном Петру Палавичинију (сл. 5.). 1
1О исходу конкурса је у већој или мањој мери извештавала ондашња штампа. О томе погледати:
Резултат конкурса за споменик Краљу Петру у Панчеву, Политика, Београд, 2.7.1931; Natječaj za
spomenik Kralja Petra u Pančevu, Nova Doba, Split, 4.7.1931; Подизање споменика Краљу Петру у
138
Околности под којима је оваква одлука донета нису познате, али се претпоставља
да је скупоћа реализације Росандићевог решења усмерила наклоност одбора ка
јефтинијем Палавичинијевом предлогу.
Слика 1 - Споменик краљу Петру Првом у Панчеву
Марта 1932. одбор Муниципалног града Панчева одлучио је да се

споменик краљу Петру постави на слободном западном делу Трга који данас носи
његово име. Такође, одлучено је да општина о свом трошку уреди простор око
споменика на начин да на том простору и даље остане тадашња зелена пијаца (сл.
Панчеву, Југословенски Дневник, Суботица, 20.7.1931; Споменик Краљу Петру у Панчеву, Правда,
Београд, 12.9.1931; М. Брадваровић, Подизање споменика Краљу Петру у Панчеву, Дневник,
Суботица, 04.9.1931.
139
6.). Бронзана фигура краља Петра на коњу била је окренута ка западу према
Београду. Високо постоље споменика од камена било је обложено рељефима
израђеним у беловодском пешчару на којима су били представљени српски
војници и војсковође наглашеног покрета, док је на западној страни била
представљена персонификована фигура плодне Војводине како радосно
поздравља Краља. Сама коњаничка статуа је била израђена модерно упркос
конвенционалном ставу типичном за ту врсту јавних споменика (сл. 7.).
Слика 2- Трг Краља Петра Првог у Панчеву 30-их година XX века (разгледница)
Камен темељац за споменик је положен 29. септембра 1932. а крајем исте

године споменик је свечано освештан (сл. 8.). 2
Током јуна 1941. године окупационе власти су демонтирале споменик да
би 1947. године био неповратно раскомадан, и потом претопљен (сл. 9, 10. и 11.).
Тада је остао само бетонски постамент (сл. 12. и 13.) који је уклоњен 70-тих
година прошлог века приликом реконструкције трга у савремени парк. Темељи
2Свечано откривање споменика блаженопочившем Краљу Петру Великом Ослободиоцу у

Панчеву, Београдске општинске новине бр. 12, Београд 1932, 817-818.
140
споменика остали су под земљом. О коначној запретености његовог genius loci

сведоче поједини писани извори 3, као и скромна фото-документација.
Слике 3, 4, 5 - Вајарски модели за споменик
Током 2006. у дворишту једне приватне куће у Панчеву пронађено је 19

камених фрагмената споменика који су били зазидани као сполије у дворишне
економске објекте (сл. 14, 15, 16, 17, 18, 19. и 20.). Нови власник куће је сам
препознао рељефе и о томе обавестио Завод за заштиту споменика културе у
Панчеву након чега су фрагменти поверени Заводу на старање.
Слике 6, 7, 8 - Споменик окружен пијачним тезгама; Споменик на тргу; Освештење споменика
3Павле Васић, Уметничка топографија Панчева, Нови Сад 1989, 194-196 (са одговарајућом старијом
литертуром и изворима који се тичу разматраwа дела Петра Палавичинија); Милана Веиновић,
Панчево са страих разгледница (1898-1941), радна верзија, Панчево 2002, ставка 66; Мирјана ]урчин,
Хроника о споменику краљу Петру Првом у Панчеву, Пан~ево 2009.
141
Накнадно су утврђене околности под којима су откривени камени

фрагменти тамо доспели. Ни један камени фрагмент није пронађен in situ. На
седам фрагмената налазе се рељефи, који су у већој или мањој мери очувани.
Остали камени комади несумњиво су делови корпуса споменика. Само на једном
каменом комаду остали су сачувани фрагменти слова који су били део натписа на
завршном венцу. Судећи по познатој структури натписа, сачувани делови слова су
Л, О и Б, и припадали су јужном словном низу, као део речи ОСЛОБ ОДИЛАЦ.
Слике 9, 10, 11, 12 - Демонтажа споменика 1941. године; Демонтиран бронзани део споменика 1941.
године; Бетонски постамент споменика пре реконструкције трга 70-их година XX века у данашњи
парк
Постојећа фото-документација, као и доступни писани извори омогућују

утврђивање положаја споменика који није далеко од веродостојног. На основу
сачуваних камених фрагмената, као и постојеће фото-документације из времена
постојања споменика, методом реституције могуће је утврдити апроксимативне
димензионалне вредности споменика. Будући да је реч о споменичком делу,
реституисане димензионалне вредности свакако треба посматрати у оквиру
корективних фактора од 10%.
142
Стилобат споменика од бетона био је двостепен и квадратног облика.

Његов габарит износио је око 4 х 4 m, а висина изmеђу 50 - 60 cm (према фото-
документацији, 55 cm). Висина другостепеног постамента такође квадратне основе
и од бетона који се налази на доњем степенику стилобата вероватно је исте
висине попут првог степеника стилобата (55 cm). Одатле иде корпус споменика
правоугаоне основе заобљених углова са рељефним представама славних српских
војсковођа. Камени део споменика се на врху по целом ободу завршава натписом.
Цео камени корпус споменика је вероватно био висок око 6,00m, висина бочних
рељефа је била око 1,50 m, чеона фигура уздигнутих руку око 1,90 m, а ширина
траке натписа на врху корпуса између 46 и 50 cm. Изнад натписа се налазило још
једно камено постоље, вероватно висине око 20 цм, изнад кога се уздизао ливени
део споменика. Њега чини композиција Краља Петра Првог са калпаком на
глави, на коњу у ходу. Висина овог дела споменика је највероватније била око 3,50
m.
Слика 13 - Бетонски постамент споменика пре реконструкције трга 70-их година XX века у данашњи
парк
Посматрајући реституисане висинске вредности, укупна висина каменог

дела споменика би била следећа: двостепени стилобат око 1,10 m, цео корпус око
6,00 m, што значи да би укупна висина каменог дела износила око 7,10 m. Изнад
њега, налазила се ливена бронзана скулптура висине око 3,50 m. Дакле, укупна
висина споменика износила је око 10,60 м.
143
Упркос напорима у истраживању доступне архивске грађе која се тиче

различитих околности у вези са предметним спомеником, није познато да ли су
негде остали сачувани првобитне скице и цртежи споменика. Такође, на темељу
спроведених непосредних истраживања на личној архиви Палавичинија која је у
власништву његових наследника, изведен је закључак да су трајно ишчезли и
калупи из кога су ливени бронзани делови споменика. Сходно томе, изведен је
закључак да нема техничких и материјалних података на основу којих би се у
целости могла извести поуздана реконструкција споменика, посебно када је реч о
изради копија недостајућих бронзаних елемената.
Слике 14, 15, 16, 17, 18, 19, 20 - Пронађени камени фрагменти споменика
Откривени камени фрагменти корпуса споменика, затим мноштво

чињеница у вези са околностима под којима је подизан споменик, као и пратећа
фото-документација, ипак нису довољни за утврђивање свих релеватних
појединости за примену методе реконструкције у оживљавању овог споменика. У
међувремену, урбанистичке и хортикултурне околности на Тргу на коме се некада
144
налазио споменик, сасвим су измењене и другачије у односу на амбијент из

периода у коме је споменик трајао. Чак и да постоје услови под којима би он
могао да се реконструише, било би врло дискутабилно да ли би уопште могао да
буде враћен на аутентично место, будући да је положај пешачких стаза, као и у
међувремену плански сађено и нарасло зеленило, од некадашњег пијачног
градског трга, створило типичан парковски амбијент.
Међутим, у светлу идеје у вези са обновом споменика Краљу Петру Првом
Ослободиоцу пажња може да буде усмерена на страну стварања једног сасвим
новог меморијалног обележја које може да има вишеструки значај. Пре свега, као
својеврсна реанимација успомене на личност и дело краља Петра Првог. У складу
са тим, требало би организовати јавни и анонимни конкурс у коме би ново
решење споменика требало да представи савремене вајарске тенденције у
тумачењу лика и дела краља Петра применом савремених материјала, као и
форме чији волумен и димензије треба да буду одговарајућа урбана реперна тачка
уклопљена у амбијенталне вредности и визуре уливајућих уличних токова. У
односу на поменуте услове, наш је предлог да би се једно овакво ново
меморијално дело успешно сместило на северозападном темену Трга слободе.
Слика 20 - Споменик Краљу Петру Првом у Панчеву
145
Сачувани камени фрагменти несумњиво би требало да буду изложени,

можда у неком лапидаријуму, тако што би сваки камени фрагмент био на
аутентичном висинском месту. Међупростор би био попуњен транспарентном
металном конструкцијом, која би само контурно пратила форму недостајућих
делова волумена. Такав модел, у својој позадини, могао би да има сценографију
од фото-панела са приказима некадашњег целовитог изгледа сдпоменика. На
месту на коме се споменик некада налазио, свакако да треба поставити неко
савремено спомен обележје са фактографским и фото подацима о ишчезлом
споменику. На тај начин, једна меморија оставрена кроз некадашњи споменик
остала би сачувана и била реанимирана.
146
Haris Dajč
SAVA SLOPE: ITS URBAN AND HISTORICAL

DEVELOPMENT 1867-1914
Each part of each city has its specific development. If a city, in longer periods
of its history, happened to have different administrations or, as in case of Belgrade, had
dual rule, its urbanistic/historical development is even bigger challenge to researchers.
Sava slope is loosely denoting a part of Belgrade stretching along Sava river and
reaching up Terazije plateau. According to Mirjana Roter Blagojević, an architect and
historian of urban development of Belgrade, narrower area of Sava slope can be divided
in two natural sections: 1. the area around Saborna crkva including Kosančićev venac that
gravitates towards Knez Mihailova street and; 2. Lower part that follows Sava river bank
and Karadjordjeva street, that is, between river Sava on its east side and a steep slope
under Kosančićev venac street 1. The focus of this paper will be on the second area around
Karadjordjeva street. It will address its urban and historical development as well as some
of the most important architectural triumphs in very modern palaces of that time, like
Beogradska zadruga or Hotel Bristol. One of the decisive reasons for the golden age for the
development of Sava slope was that merchants (mostly Serbs, but also other ethnicities)
1 Blagojević-Roter Mirjana, ‘Prilog proučavanju nastanka i razvoja naselja na prostoru savske padine i
transformacije njegovog razvijenog izgleda’, Zbornik radova arhitektonska organizacija prostora, 75 (1997-
1998), p109.
147
of that area of Belgrade started building their palaces and made Sava slope primarily
commercial but also eminent residential area. For better insight of the period to be
covered in this paper, it is advisable to start with historical introduction since the
Hatiserif of 1830 2.
The urban development of the area around Karadjordjeva Street at river Sava
bank started around 1830. This was the result of stronger trade connections with the
Habsburg Empire and a long period of peace. 3 A commercial area that became new
Serbian ‘business’ center was formed around the Sava port, where most of the storage
houses were and where gross trade was flourishing, but also around Sava Kapija,4 one of
the gates of the fortress. Another reason why the Serbian state started to develop the
area round Karadjordjeva Street was because Prince Miloš possessed a lot of land in that
area, after he obtained it from the Grand Vizier. 5 Later, in 1839, the Serbian
Government – Sovjet – took over this land from the Prince and announced it a state
property. 6 According to the Turkish census of 1836, one mosque was still there, but it
was subsequently transformed into a porter house, due to the fact this area was largely
populated by Serbs and Gypsies. The configuration of ground and trench 7
followedlinear form along the bank and inland communication was oriented towards
Savamala 8 through small streets, such as Kraljević Marko and Savamalska, later named
after Gavrilo Princip. Savamala was an area settled by Gypsies next to the street today
known as Gavrila Principa street. The Serbian part of the city around the Cathedral was
so steep that connections with Savamala and the lowest part of the Sava slope were very
difficult. Panoramic photos of the Sava slope from the 1830s and 40s show a few
dominant buildings on the river bank: one of them is Djumurkana or the customs house,
built in 1835. 9 This is considered to be the first building in Belgrade built according to
2 Hatiserif is a decree issued by a sultan which had the force of law.

3Belgrade had its long period of peace from 1818 until 1914 except during few summer days of 1862
when it was bombed from Kalemegdan fortress.
4 The most western of all the gates of the Kalemegdan fortress.
5 Lončarski-Pavlović Vera, ‘Mali pijac na Savi krajem XIX I početkom XX veka’, Nasleđe – Heritage VI
(2005), p108.
6 Ibid, p109.
7 A trench or in Serbian – Sanac, was dug around the Old City or Varoš and represented the first
defensive line of the Belgrade fortress, because there were gates on a few sides of the trench. Among
these, the most famous was Stambol kapija.
8SAVAMALA was a name for one of the biggest slums of Belgrade, the slum was inhabited mostly by
Gypsies and poor Serbs and it was moved from Sava slope after 1945.
9 Đurić-Zamalo Divna, Graditelji Beograda 1815-1914 (Beograd: Muzej grada Beograda 1981), p53.
148
modern western European architectural style of the time. It belonged to neoclassical

style – not impressive like the Cathedral or elegant like Realka, but it suited commercial
needs of that part of the city. The architect was thought to be Franc Janke, but
according to other sources Cvetko Rajević or Hadži Nikola Živković could have been
the project engineers. 10 Djumurkana was 2 floors building: the first one consisted of
warehouses, while the upper floor accommodated offices. Another building next to
Djumurkana was the Consulate building or Konzulat. It is not certain when it was built
and by whom, but according to Prince Miloš it was there before Djumurkana 11. Konzulat
was built in the transitional style, a mixture of the oriental tradition and the western
architectural concept of the neoclassical style. It was used primarily as a Consulate until
1841, since diplomatic missions in Belgrade were located there while Consuls lived on
the upper floor of Djumurkana. 12 Both Djumurkana and Konzulat were the property of
the Obrenović family, like the two other smaller buildings next to them, numbers 21
and 23 of Karadjordjeva Street. From 1841 onwards, the Djumurkana was rented to the
Ministry of Justice and the Ministry of Education. Later, during late 1860s and 70s, it
became hotel Kragujevac. The building had been heavily damaged by bombing during
World War Two, in 1944, and was demolished. The same fortune befell Djumurkana13.
These two central buildings were the most important ones on this part of the Sava
slope; the other buildings in the area were still being built in traditional oriental style or,
as in case of Konzulat, in the transitional style. The area alongside the river and its most
important street – Karadjordjeva – had to be developed for economic and cultural
reasons, but also because city of Zemun on the Austrian side was predominantly
Serbian city and majority of modern European influences, from theater to architecture,
used to come by river via Zemun to the port in front of Djumurkana 14.
Looking at first few decades of the new autonomous Serbia, with Belgrade as its
capital after 1841, it is not hard to conclude that Prince Miloš, the first Prince of Serbia,
was the person most responsible for the development of Belgrade. Not only did he
choose which particular buildings should be built and where, but also appointed
10 Vujović Branko, Umetnost obnovljene Srbije 1791-1848 (Beograd: Prosveta, Republički zavod za zaštitu
spomenika kulture 1986), p146. Nestorović Nikola, Građevine i arhitekti u Beogradu prošlog stoleća (Beograd:
Institut za arhitekturu I urbanizam Srbije 1972), p20
11 Đurić-Zamalo Divna, Hoteli i kafane XIX veka u Beogradu (Beograd: Muzej grada Beograda 1988), p41.
12 Ibid, p41
13Vujović Branko, Umetnost obnovljene Srbije 1791-1848 (Beograd: Prosveta, Republički zavod za zaštitu
spomenika kulture 1986), p145.
14 Dajč Haris, ‘Uticaj Helenizma u jugoistočnoj Evropi XVIII i XIX vek’ (MA thesis, Univesity of
Belgrade, Faculty of Philosophy 2008, p17.
149
engineers or architects for all major projects until 1842. The development of the Sava
slope after 1830 was inevitable because of a number of factors: 1) the Sava slope was
the natural center of the Serbian population of the city, after long period in which it had
been subjected to others (Ottoman or Habsburg rulers), so it had to become their
spiritual, cultural and commercial center outside the city walls; 2) the diploma from the
sultan that, among other things, gave Serbs the right to build houses and develop areas
of Belgrade that were not populated by Turks (as was the case with the Danube slope;
3) Prince Miloš had already bought (before 1830) a lot of property next to Sava banks;
4) Sava slope had also been commercially developed before 1830, because it had not
had same strategic importance as Danube slope and the majority of Sava slope was
outside city walls. The port and roads towards south and west, the fact it made shortest
connection to the Habsburg Empire, also made Sava slope the center of gross trade,
and 5) Prince Miloš was successfully trying to build a number of Belgrade
administrative centers, so one of them was in the heart of Sava slope, while other two
were in Topčider and around Knez Miloševa street. Around the Cathedral he built two
palaces, a theological school, a post office and a High school, placed his court in one of
the two palaces. This was apparently the spiritual, administrative and cultural center of
Serbian Belgrade, even though just above it stood walls of the fortress and Turkish
cannons. As far as architectural styles are concerned, in Belgrade dominated a mixture
of styles throughout Prince Miloš’s reign, 15 meaning that western architectural concepts
prevailed, although traditional oriental architecture of residential buildings persisted for
another couple of decades.
In the period following the exile of Prince Miloš and later of his son Prince
Mihailo, between 1842 and 1858, the development of Belgrade continued in the manner
already established by Miloš. No large projects were going on at the Sava slope, so
commercial development of the area continued on its own. After withdrawing of
Obrenović family, few most prominent engineers, like Franc Janke and Hadži Nikola
živković, left Belgrade as well. Reign of Prince Aleksandar is characterized by weaker
position of Prince, and that can partially explain why he had neither energy nor vision
of Miloš for capital development. Year 1845 is an important one, because two
engineers, Jan Nevola and Emilijan Josimović, arrived in Belgrade. Sava slope
continued to develop between 1840s and 1860s as a commercial part of Serbian city.16
Karadjordjeva street still had quite a lot of residential buildings, but was inevitably turning
15 Manević Zoran, ‘Novija srpska arhitektura’, Muzej savremene umetnosti (mart-april 1972), p13
16 Because Turks were still controlling fortress and Danube’s slope was not populated very much by
Serbs.
150
into commercial heart of Belgrade. 17 Import and export businesses were situated there,
a lot of commerce was going on, but still the odd-numbered side of Karadjordjeva street
was highly valued as residential area, with massive new buildings built of lasting
materials, usually in the oriental style. 18 After 1842 first seeds of future urban
development of Belgrade were planted: Urbanistic department was founded under the
umbrella of the Ministry of the Interior, or the police, in mid-1840s. 19 Later, in 1850,
the department named Odelenje Gradjevina (Building Section) was founded – a
remarkable step towards future urban development. Very important year for the future
development of Belgrade is 1858, Prince Miloš and his son Prince Mihailo Obrenović
returned after another switch of dynasties. Prince Mihailo, who ruled Serbia from 1860
to 1868, made a number of major changes in a relatively short period and did all he
could to modernize Belgrade and turn it into a modern European capital. Typical
example of this is his demand in 1863 to establish a ministry specialized in engineering
and architecture, the one known as Ministarstvo gradjevina. 20 Some very important laws
concerning quality of life and living standards were passed during 1860s. 21 The later
laws, concerning restaurants and guest houses, at the beginning of twentieth century
and in the inter-war period, influenced Sava slope and the area around Karadjordjeva
Street by shaping it into district with plenty of restaurants, guest houses and hotels, but
without schools. Another law that was even more important was passed in 1864,
regulating building standards for new residential buildings, aimed at prevention of
building of residential houses without prior approval of building plans. 22 However, the
turning point in further urban development of Belgrade, also influencing development
of the Sava slope, was bombing of Belgrade in summer of 1862. 23 It was pure luck that
17Blagojević-Roter Mirjana, ‘Problemi rekonstrukcije i revitalizacije dela Karadjordjeve ulice na potezu

savskog pristaništa’, Arhitektonika Unapređenje stanovanje, p336.
18Blagojević-Roter Mirjana, ‘Problemi zaštite i revitalizacije dela Karadjordjeve ulice u Beogradu na
potezu savskog pristaništa’ (unpublished thesis, Univesity of Belgrade, Faculty of Architecture 1991),
p78.
19Blagojević-Roter Mirjana, ’Pojava prvih zakonskih propisa istandarda u oblasti gađevinarstva u Srbiji
tokom 19. i početkom 20.veka’, Izgradnja, 52 (1998), p249.
20 Ibid, p251.
21 Ibid, p252.
22 Ibid, p252.
23Dajč Haris, ‘Britanska javnost o Srbiji i Grčkoj 1862-1863’ ( Univesity of Belgrade, Faculty of
Philosophy 2007), p33.
151
one of the cannon projectiles did not explode when it hit the front courtyard of the
church during a wedding ceremony. 24
After the bombardment, it was a matter of time when Turkish garrison will
leave the fortress, taking with it the rest of Turkish population that was still living on
the Danube slope in districts known as Dorćol and Zerak. Under the pressure of a
number of European powers, especially Great Britain, the Turks left Belgrade and five
other cities in Serbia in April 1867. 25 After that year, Belgrade was to get its first Master
Plan, drawn up by Emilijan Josimović, a Licej 26 professor who made a detailed plan for
old Belgrade reconstruction, from fortress walls as far as the trench 27. He was the first
city planner of Belgrade and made detailed plans for the regulation of the old city. His
role was important, because later urban planners of Belgrade followed his ideas. 28 The
Sava slope was not significantly influenced by these radical measures, since it was
outside the trench. Its smaller part around Saborna crkva was affected, as was the area
around Topličin, Kosančićev and Obilićev venac. His plan was to transform old Belgrade
from Oriental into European city, and one of the most important aspects of this was
changing a street plan full of typically Oriental narrow and blind streets into one with
wider streets with pavements to form an octagonal web. 29 His plan was carried out to
the full on the Danube slope and gave Dorćol and Zerak a new look and charm that
have been preserved to this day.
It is interesting to find out what Sava slope looked like at that time and what
changes were taking place. The Sava slope can be clearly seen on Josimović plans of
Belgrade: the greater part of the slope around Varoš kapija still had an asymmetrical web
of streets. In the area around the Cathedral there were few symmetrical streets, such as
Dubrovačka ulica and Kneza Sime Markovića ulica, and among buildings built of solid
materials in that area, the Cathedral, the Theological school, Konak Knjeginje Ljubice,
Realka and Staro Zdanje (Kod Jelena) were marked, together with occasional smaller
building – probably residential houses. The plateau around Kosančićev Venac, below the
24Dajč Haris, ‘Britanska javnost o Srbiji i Grčkoj 1862-1863’ ( unpublished thesis, Univesity of Belgrade,
Faculty of Philosophy 2007), p34.
25 Dajč Haris, ‘Uticaj Helenizma u jugoistočnoj Evropi XVIII i XIX vek’ (unpublished MA thesis,
Univesity of Belgrade, Faculty of Philosophy 2008, p23.

26 Licej was a highest Serbian educational institution and University of Belgrade
Maksimović Branko, Urbanistički razvoj Beograda 1830-1941 (Beograd: Naučno delo Srpske Akademije
27
Nauka i Unetnosti 1970), p639.

28 Ibid, p639.
29 Ibid, p640.
152
Cathedral, contained the same asymmetrical web of streets it has today. Sava Street or
Karadjordjeva and the area around the port was partially shown on Emilijan Josimović
plan, just a few buildings were marked, such as Djumurkana and Konzulat or the
Kragujevac hotel. 30
The further development of Belgrade both before 1867 and afterwards, was
marked by the influence of contemporary European architectural styles, implemented
by the authorities as much as possible. The obvious reason for this was attempt to
rebuild Belgrade as an European city and to remove as much of its former Orientalism
as possible. In the first few decades after Neoclassical style appeared, the Belgrade form
of this style predominated in new buildings of that period (Realka, Djumurkana, the
Cathedral…) but soon after 1830 Romanticism became the foremost architectural style
in which the most representative buildings were built. In a society where dominant
investors were the Prince and certain rich merchants, such as Kapetan Miša
Anastasijević, it is not hard to guess how it happened that Romanticism found fertile
ground. The palace of mighty merchant Kapetan Miša Anastasijević, 31 was built in 1863
and represents the finest example of Serbian Romanticism in architecture in the first
phase of its evolution. However, Romanticism in architecture took diffent way than in
poetry or painting, so its main protagonists were foreigners, like Jan Nevola. 32
Romanticism, the earlier Neoclassical style and the Academic style of the last few
decades of the nineteenth century and the early twentieth century, together with the
Serbo-Byzantine style and Art Nouveau, all belong to the era that is colloquially called
the Historical era, the one that marked urban development of Belgrade for most of the
nineteenth century and the first decades of the twentieth century. 33 In the late
nineteenth century and up until the World War One, all these different architectural
styles existed together. Specially interesting their coexistence was at the Sava slope.
Next plan of Belgrade, the one from 1878, covered substantially wider area
stretching outside the trench, and was made by Stevan Zarić. There were no major
differences regarding the Sava slope between this plan of Belgrade and the old one of
Josimović. Both Savamala and Kosančićev venac kept their oriental street layout. 34 With
32 One of the most important architect of XIX century Belgrade. Đurić-Zamalo Divna, Graditelji Beograda
1815-1914 (Beograd: Muzej grada Beograda 1981), p74.

33 Manević Zoran, ‘Novija srpska arhitektura’, Muzej savremene umetnosti (mart-april 1972), p8.
34 Blagojević-Roter Mirjana, ‘Problemi zaštite i revitalizacije dela Karadjordjeve ulice u Beogradu na
p47.
153
the development of other parts of Belgrade after 1867, the Sava slope was gradually
losing its position as the social and cultural centre of Belgrade. One of the main reasons
for this was building of the National Theater on the spot where the central gate —
Stambol kapija — had been; in addition, the best hotels and restaurants 35 were no longer
on the Sava slope but in new city center, along Knez Mihailova Street.
Although there was no central planning for this area of the city, the decades
prior to the World War One were its golden era. The Sava slope was increasing its
importance as a commercial city center. This was due to a number of key factors: 1) the
independence of Serbia, which had become an independent kingdom in 1878; 2) one of
the conditions that Serbia had to meet according to the Treaty of Berlin that had given
Serbia its independence, was the building of a railway station in Belgrade and its
connecting to railway networks of Austro-Hungarian and Ottoman Empires; 3) the
goodwill of merchant families and their love of the Sava slope where they lived, earned
money and built modern and magnificent buildings.
The construction of the railway station took longer than had been originally
planned –location chosen was a part of big swamp called Bara Venecija. The station was
completed in late 1884 and, with its massive but elegant appearance in the Neo-
Classical and Renaissance styles, it looked very impressive. 36 Its location, close to
Karadjordjeva Street, further increased commercial importance of the Sava slope and
righthand river bank. From that moment on, they had not only busy road and river
traffic with the most important transit stops on Sava slope, but also railway traffic,
which became by far the most important traffic in Serbia in the last two decades of the
nineteenth century and up until the World War One. The next important year for
commercial development of Sava slope was 1894, when the first tram network was
installed in Belgrade, connecting Sava slope, the area around the railway station and
Terazije 37.
In 1860s and 70s many merchants settled around Karadjordjeva street and this
part of Belgrade became popular not only as a commercial and transit area, but also as a
residential area where the wealthiest merchants of Belgrade started to buy land and
build houses. For development of the Sava slope most important were Krsmanović
brothers, Luka Ćelović Trebinjac, Rista Paranos, Konstantin Antula and Djordje Vučo.
35 Đurić-Zamalo Divna, Hoteli i kafane XIX veka u Beogradu (Beograd: Muzej grada Beograda 1988).
36Architect was Dragutin Milutionovic, a very famous Serbian architect from second half of nineteenth
century. Nestorović Nikola, Građevine i arhitekti u Beogradu prošlog stoleća (Beograd: Institut za arhitekturu I
urbanizam Srbije 1972), p63.
37 Vicić Snežana and Vicić Dragan, Greetings from Belgrade 1895-1941 (Belgrade: Atlantik 2008), p9.
154
They were the richest and most influential among the merchants, but there were
numerous others, such as Ćira Hristić and Antonije Radojević, 38 who left monumental
and beautiful buildings in the streets that met at Mali Pijac39. Mali Pijac was a square on
the Sava slope at the end of Karadjordjeva Street, neighbouring with following streets:
Karadjordjeva, Travnička, Hercegovačka and Braće Krsmanovića. 40 Mali Pijac had its own
landmark – a red cross made of marble, a symbol of the bombing of Belgrade in the
summer of 1862 and of Serbian victory that ensued. 41 This spot was among the most
popular squares in Belgrade in the last few decades of the nineteenth century, but later
this popularity had spread to a wider area. 42 One of the first major buildings built at
Mali Pijac was hotel Bosna, dating from the time that the Mali Pijac got its cross, in the
early 1860s. 43 Hotel Bosna was located at the corner of Travnička and Karadjordjeva streets.
The above-mentioned merchants, who all lived around this square and who made their
contribution to the development of this part of city, were succeeded after the World
War One by a new generation. Mali Pijac became history and by the 1920s and 1930s
these merchants were forgotten. 44 Even so, they contributed with majority of
monumental buildings erected in the last decade of the nineteenth century and the first
decade of the twentieth century – in fact, until 1914. Their legacy was crucial for urban
and commercial development of the Sava slope.
Risto Paranos bought an old potter house in 1860s and it became known as
Paranosov han. 45. In 1912, hotel Bristol was built on the location of this potter house.
Much older hotel Bosna was one of the most representative buildings of those times and
was considered to be one of the best hotels in Belgrade. The building was reconstructed
in 1875 by Aleksandar Bugarski, one of Serbia’s most famous architects. 46 Among his
38Lončarski-Pavlović Vera, ‘Mali pijac na Savi krajem XIX I početkom XX veka’, Nasleđe – Heritage VI
(2005), p108. Vicić Snežana and Vicić Dragan, Greetings from Belgrade 1895-1941 (Belgrade: Atlantik 2008),
p17.
39 Mali Pijac could be literally translated as “Little Market”
This is directly in the front of the Beogradska Zadruga, the current address of that building being
40
Karadjordjeva 48.
41 Vicić Snežana and Vicić Dragan, Greetings from Belgrade 1895-1941 (Belgrade: Atlantik 2008), p17.
42Mali Pijac was the center of activities on the Sava slope and Karadjordjeva Street. This part of Belgrade
became marginal after the First World War and same thing happened to a wider area.
(2005), p115.
45 Ibid, p15.
155
most famous projects are the National Theatre and the Royal Palace known as Stari
Dvor. 47 First Belgrade stock exchange was located in hotel Bosna in 1895. 48The hotel
was pulled down in the last years of the first decade of the twentieth century at the time
Beogradska Zadruga and hotel Bristol were built. 49 In the interwar period, the wider area
around Karadjordjeva Street was to become one of the main hotel areas of Belgrade,
having lost most of the commercial importance it had prior to World War One.
In 1893, city authority made new plan for regulation of Karadjordjeva street all
the way to Little Market (Mali Pijac), thus triggering another wave of residence
construction in the area. Houses in Karadjordjeva 53, 55 and 44 built by merchants
Božidar Purić, Dimitrije Marković and Nikolić family were typical examples of
residential housing in that part of Belgrade on the turn of centuries 50 . Three most
representative residential objects were built around Little Market by some of the
wealthiest Serb merchants of the time: Krsmanović brothers built one of their
residential houses 51 in Karadjordjeva 59; Luka Ćelović Trebinjac in Kraljevica Marka 1 and
Djordje Vučo in Kraljevica Marka 2. 52 All these residental houses were built in Serbian
academic style that was a mix of popular European architectural styles of the time and
particular architectual style that started to develop in mid-nineteenth century. 53
Two most impresive buildings built in golden commercial era of Sava slope
were Beogradska zadruga and hotel Bristol, both constructed between 1907 and 191254. As
it happened, they marked both the peek and the end of golden era of Sava slope and its
commercial power. Beogradska zadruga was undoubtedly one of the most modern
buildings of that time in Belgrade. The Union that erected the building for its
headquarters and commercial center included the wealthiest merchants of Belgrade and
47 Ibid, p24.
49 Ibid, p14.
(2005), p109.
51 It is still preserved and looks rather like a palace.
(2005), p110.
53Kadijević Aleksandar, Estetika arhitekture akademizma (XIX-XX veka) (Beograd: Gradjevinska knjiga
2005), p295-306.
54Nestorović Nikola, Građevine i arhitekti u Beogradu prošlog stoleća (Beograd: Institut za arhitekturu I
urbanizam Srbije 1972), p76.
156
majority of them were living at Sava slope, like its chairman Luka Ćelović Trebinjac.55
For them, such a magnificent building symbolized their own wealth and prosperity.
Hence the architects Andra Stevanović and Nikola Nestorović 56 came with the project
in which academic style dominated; only palace interior had some Art Nouveau
elements. 57
Other building was hotel Bristol, built next to Beogradska zadruga by Nikola
Nestorović 58, one of the architects involved in Beogradska zadruga project. Hotel Bristol,
or as it was called at thet time, Zadruga was the finest hotel of the wider area of Sava
slope and one of the most prestigeous in the whole Belgrade. Location at Little Market
next to Beogradska zadruga and opposite palaces of merchants Vučo and Trebinjac gave
it an impressive settings. The building was finished after two years of construction
works in 1912 and, same as in a case of Beogradska zadruga, the most contemporary
construction techniques of the time were used, like Schtern system of reinforced
foundations to counterbalance unstable soil 59 . On facade, the architect used very
decorative elements of Jugend style 60.
In last few decades of nineteenth and first fourteen years of twentieth century,
the Sava slope became more important as a commercial center, despite losing its
cultural and social importance. Construction of railway station and tram network made
it the most important transit and emporium not only in Belgrade but in the whole
Serbia. Very important in urban development of Sava slope were new laws on city
regulation, passed in the period between 1896 and 1901 61. The population of the city
kept on growing until World War One, but authorities didn’t manage to make overall
city development plan. It was easier to make partial plans for certain districts as a short-
(2005), p112p
57Art Nouve was very similar to what was called in Germany Jugend still, so I could continue using that
term.
58 Ibid, p72-76.
59 Ibid, p 77.
60Blagojević-Roter Mirjana, Stambena arhitektura Beograda u 19.i početkom 20.veka – Residental Architecture of
Belgrade in the 19th and earlz 20th century ( Belgrade: Orion art 2006), p63.
61Blagojević-Roter Mirjana, ’Pojava prvih zakonskih propisa istandarda u oblasti gađevinarstva u Srbiji
tokom 19. i početkom 20.veka’, Izgradnja, 52 (1998), p255.
157
term solutions 62. A need for Master Plan was inventible, but it was postponed by the
wars, First and Second Balkan Wars in 1912 and 1913 63 and later the bit longer one
1914-1918.
The period that was still to come, and is beyond the scope of this paper,
showed decline of significance of Sava slope in an ever growing city. Period between
1867 and 1914 was to remain the golden era of that part of Belgrade.
References:
Books, edited volumes and unpublished thesis:
Borić Tijana, Terazije urbanistički i arhitektonski razvoj (Beograd: Zlatousti 2004)
Blagojević-Roter Mirjana, Stambena arhitektura Beograda u 19.i početkom 20.veka –
Residental Architecture of Belgrade in the 19th and earlz 20th century ( Belgrade: Orion art
2006)
Blagojević-Roter Mirjana, ‘Problemi zaštite i revitalizacije dela Karadjordjeve ulice u
Beogradu na potezu savskog pristaništa’ (unpublished thesis, Univesity of Belgrade, Faculty
of Architecture 1991)
Dajč Haris, ‘Britanska javnost o Srbiji i Grčkoj 1862-1863’ (BA thesis, Univesity of
Belgrade, Faculty of Philosophy 2007)
Dajč Haris, ‘Uticaj Helenizma u jugoistočnoj Evropi XVIII i XIX vek’ (MA
thesis, Univesity of Belgrade, Faculty of Philosophy 2008)
Đurić-Zamalo Divna, Graditelji Beograda 1815-1914 (Beograd: Muzej grada Beograda 1981)
Đurić-Zamalo Divna, Hoteli i kafane XIX veka u Beogradu (Beograd: Muzej grada Beograda
1988)
Kadijević Aleksandar, Estetika arhitekture akademizma (XIX-XX veka) (Beograd:
Gradjevinska knjigaf 2005)
Maksimović Branko, Urbanisti_ki razvoj Beograda 1830-1941 (Beograd: Naučno delo Srpske
62Blagojević-Roter Mirjana, ‘Problemi zaštite i revitalizacije dela Karadjordjeve ulice u Beogradu na

p51.
63 Serbia as well as other Balkan countries were in state of war since 1912 and the first Balkan war,
second Balkan war was in 1913.
158
Akademije Nauka i Unetnosti 1970)

Mitrović Mihajlo, Novija arhitektura Beograda (Beograd: Jugoslavija 1975)
Nestorović Nikola, Građevine i arhitekti u Beogradu prošlog stoleća (Beograd: Institut za
arhitekturu I urbanizam Srbije 1972)
Vujović Branko, Umetnost obnovljene Srbije 1791-1848 (Beograd: Prosveta, Republički
zavod za zaštitu spomenika kulture 1986)
Articles in Journals:
Blagojević-Roter Mirjana, ‘Prilog proučavanju nastanka i razvoja naselja na prostoru savske
padine i transformacije njegovog razvijenog izgleda’, Zbornik radova arhitektonska
organizacija prostora, 75 (1997-1998), 91-129.
Blagojević-Roter Mirjana, ‘Problemi rekonstrukcije i revitalizacije dela Karadjordjeve ulice
na potezu savskog pristaništa’, Arhitektonika Unapređenje stanovanje, 23 (1991), 329-363.
Blagojević-Roter Mirjana, ’Pojava prvih zakonskih propisa istandarda u oblasti građevinarstva
u Srbiji tokom 19. i početkom 20.veka’, Izgradnja, 52 (1998), 245-258
Jakovljević Zoran, ‘Fasada saborne crkve u Beogradu’, Nasleđe – Heritage I (2001), 141-153.
Lončarski-Pavlović Vera, ‘Mali pijac na Savi krajem XIX I početkom XX veka’, Nasleđe –
Heritage VI (2005), 107-117.
Nestorović Bogdan, ‘Pregled spomenika arhitekture u Srbiji XIX veka’, Saopštenja –
Communications X (1974), 141-171.
Maksimović Branko, ‘Ideje i stvarnost urbanizma Beograda 1839-1941’, Zavod za zaštitu
spomenika kulture grada Beograda, 1 (1983), 5-72.
Manević Zoran, ‘Novija srpska arhitektura’, Muzej savremene umetnosti (mart-april 1972), 9-
38.
Documents:
GENERALNI URBANISTIČKI PLAN Beograd 1950
ISTORIJSKI ARHIV BEOGRADA,fond: UGB (Uprava grada Beograda) 3471 Savamalski kraj
1871-1914
159
Душица Живановић
СПОМЕН ЧЕСМА У ЧАЈЕТИНИ
Географски положај Чајетине

Планина Златибор налази се у самом „средишту“ Србије удаљена 230км
од Београда, 300 км од Новог Сада и исто толико од Јадранског мора. Чајетина је
златиборска варошица и његово административно средиште. Општина Чајетина
се налази у југозападном делу Републике Србије, са севера окружена општином
Ужице, са истока општином Ариље, са југоистока општином Нова Варош, са југа
општином Прибој, а са запада Републиком БиХ. На повољан географски положај
Општине утичу магистрални путеви за Црну Гору (Јадранско море) и Републику
БиХ. Преко територије Општине Чајетина пролази и пруга Београд-Бар.
Почетком 19.века Чајетина је била село Рујанске кнежевине, док је темеље
истоимене варошице, након Другог устанка поставио сердар Јован Мићић, који је
одабрао ово место за своје седиште. Старешина кнежевине подигао је поред
средњевековног караванског пута импозантан конак свој „двор са многим
зданијима“. 1
Чајетина је имала велики значај, она је била центар једне велике
територије, а преко ње су ишле дипломатске везе Србије са Црним Гором. У то
време је имала свега неколико кућа, али се, временом, све више изграђивала.
Средиште среза је остало у Чајетини све до 1845.године, када су га
Уставобранитељи преместили у Ужице. За време друге владавине Михајла
1 Снежана Ђенић, Златибор, Чајетина, 2009, 84.
160
Обреновића, 1863. године, средиште среза се враћа у Чајетину и исте године она
добија воду која је спроведена дрвеним цевима. Крајем 19.века, изграђене су
школа и црква. Нова школска зграда је подигнута је 1905.године. Савремени пут
Ужице-Краљева вода изграђен је 1927.године и Чајетина се прикључује на њега.
Ово подручје има приличан број извора, који се не могу сматрати
богатим, због геолошког састава терена кроз који вода брзо и лако продире. Ипак
су геоморфолошке карактеристике терена омогућиле подизање бројних чесми: у
Чајетини, на Оку и Поповој води.
У лето 1893. године у част посете Ужицу, за краља Александра
Обреновића предвиђен је ручак крај извора Кулашевац на Златибору, касније је
овај извор назван Краљева Вода, а следеће године краљ је подигао чесму на том
месту. Био је ово први зидани објекат на овом делу Златибора 2.
Ово спомен обележје карактеришу мале димензије и веома једноставна и
сведена скулпторална пластика, без веће уметничке вредности.
Градња чесме у Чајетини
Спомен чесма у Чајетини посвећена је срећном спасењу краља

Милана Обреновића (1854-1901) и подигнута је испред среског начелства у
Чајетини. На чесми је урезан и датум њеног постављања, август 1900.године.
Чесма је рад далматинских клесара. На чесми постоје четири славине на све
четири стране. Обзиром да су у српској средини јавни споменици били не
само симболчка, већ и реторичка средства јавног убеђивања, на спомен-чесми
постављене су две мермерне плоче са следећим записима.
На зачеоној страни чесме:

„Ову чесму подиже благодарни народ среза златиборског у спомен на срећно
спасење, Њ.В. Краља Милана на дан 24. јуна 1899. године.
Августа 1900.“
На чеоној страни чесме постављена је друга мермерна плоча са записом:
„Обновљена у славу беснртних ратника Среза Златиборског палих у ратовима

за ослобођење и уједињење 1912-1918, за време владавионе краља Александра
Карађорђевића 1925.
Обновљена 1984.године.“
2 Исто. 122-124.
161
Аутори спомен чесме у Чајетини били су двојица архитеката

Министарства грађевина: Милорад Рувидић (1863-1914) и Никола
Несторовић (1868-1957). Податак о ауторству налазимо у прегледу стручних
радова Милорада Рувидића, који он подноси на увид Декану Техничког факултета
07.октобра 1905.године 3 и у коме стоји податак: Споменик Књазу Милошу у виду
велике чесме у Чајетини у друштву са г.Ник.Несторовићем. Плод њихове сарадње
је и пројекат за споменик изгинулим борцима у Нишу, награђен трећом наградом
на конкурсу 1900.године. Споменик није реализован. 4
Важно је истаћи да у прегледу својих стручних радова Милорад Рувидић
чајетинску чесму наводи као споменик Књазу Милошу. Познато је да је кнез, а
потом краљ Милан крајем 19.века подигао низ спомен-обележја посвећених
Кнезу Милошу. Према томе, могуће је да је краљ Милан био првобитни
наручилац овог спомен-обележја, али је касније намена спомен-чесме
преиначена.
Архитекте Милорад Рувидић и Никола Несторовић били су студенти
на Краљевској техничкој Високој школи у Шарлотенбургу у Берлину.
Сарађивали су затим у Министарству грађевина, а касније на Техничком
факултету. Школовање на берлинској краљевској академији обухватало је
детаљно изучавање развоја стилова кроз проучавање орнамената, те је на тај
начин стечено образовање омогућавало усвајање најширих општих знања
везаних за развој архитектуре и уметности.
Након завршетка студија у Берлину 1893.године, архитекта Милорад
Рувидић ступа у државну службу, као подинжењер у грађевинском одељењу у
саставу Министарства грађевина. Крајем 1903.године арх. Рувидић био је изабран
за хонорарног наставника на Техничком факултету Велике школе за катедру
Историја архитектуре с византијским стилом 5 . Убрзо након проглашења
Универзитета, 2.октобра 1905.године, савет техничког факултета изабрао је
13.октобра 1905.године, Рувидића за ванредног професора Универзитета за
катедру Историје архитектуре, Византијску архитектуру и Архитектонске
проблеме 6.
3 Преглед радова, АС, МПс, 7.октобар.1905.год.

4 Д.Живановић, Архитекта Милорад Рувидић-Живот и дело, Орион-Арт, Београд, 2004, 129.
5 АС,МПа, ф.III,р.133/904. (пбр. 1824).
6 АС, Технички факултет, бр.149, 13.октобар 1905.године.
162
Студије у Берлину архитекта Никола Несторовић је завршио

1896.године и почетком следеће године након положеног државнохг испита,
стекавши диплому, вратио се у Београд и у Министарство грађевина запослен је
од 1897. године 7, а већ 1898. године постао је хонорарни професор Техничког
факултета, где је предавао предмет: Орнаментика и архитектонски облици. 8 За
сталног ванредног професора изабран је 1905.године, а за редовног 1919.године 9.
(сл.1.) - Чајетинска чесма, архивски снимак (сл.2.) - Чајетинска чесма, 1984.године
Обадвојица су били познаваоци владајућих историјских стилова, али исто

тако и средњевековне уметности и националног наслеђа. У њиховом раду осећа
се и утицаји сецесије, која се крајем 19.века појављује у архитектури Србије.
7 Државни календар, 1897, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд, 1897.

8Преглед предавања, вежбања и семинара, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд 1903,
27.
9 Д.Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815-1914,Музеј града Београда, Београд, 1981, 79.
163
Берлински ђаци, су без сумње по повратку у Београд, пренели и део урбане

културе која се почела развијати и ширити по Европи.
Меморијална спомен-чесма у Чајетини једини је објекат овакве врсте који
су заједнички остварили двојица архитеката.
Просторно-урбанистичко решење чесме у Чајетини
Чесма у Чајетини је складно пропорционисана и састоји се из неколико с

кубично постоље-базис на које су аплициране четири пластично обликоване кад
уже стране и две шире са чеоне приступне стране. Затим, следи централни део - т
виду квадра са декоративним хоризонталним волутама постављеним на уж
странама чесме и са две мермерне плоче са урезаним спомен натписима постављ
чеоним наспрамним странама споменика, без хералдичких симбола. Богат
профилација „одваја“ или завршава доњи део споменика, од знатно елегантни
горњег дела. Горњи део споменика образује мања коцка и обелиск на врху,
једноставним плитко профилисаним венцем.
(сл.3) - Чесма у Чајетини структурална анализа.
Структурална анализа чајетинске чесме, реализована је кроз више фаза,

најпре је остварено разлагање целине на саставне делове, а затим појединачна
анализа саставних елемената.
Посматрана у целини, спомен-чесма има контуру обелиска који израња
из кубичног базног постамента. Обелиск је ритмички подељен, по вертикали,
хоризонталним равнима, на независне делове.
164
(сл.4) - Чесма у Чајетини, разлагање целине на саставне делове хоризонталним равнима и

вертикална усмереност чесме ка небу
Постоље чесме је кубични постамент у облику квадра са једноставном

равном завшном траком у горњој зони и профилисаном траком у доњој зони.
Доња профилисана трака повезује постоље чесме са придодатим секундарним
деловима – то су бочне кадице, две и две идентичне на ужој и широј страни
чесме (у основи). Из базе чесме изниче централно језгро споменика – обелиск
који је рашчлањен хоризонталним равнима на више независних делова.
Централни део споменика је у облику вертикално издуженог квадра. Он носи
мермерне плоче на наспрамним чеоним странама споменика и свитке у облику
волута на наспрамним ужим странама.
Поређењем архивског снимка чесме у Чајетини (сл.1) и њеног данашњег
изгледа (сл.2) (који вероватно датира из 1984. године када је чесма обновљена)
можемо констатовати промену непосредног окружења чесме.
Првобитним урбанистичким решењем чесма у Чајетини је постављена у
простор без њене видљиве интеракције са објектима у окружењу. Данас је
непосредно окружење спомен-чесме промењено савременом обрадом партера:
поплочавањем и терасастим нивелисањем простора око чесме, те се на тај начин
око ње обликује јавни простор.
Промењеним партерним решењем, акцентиран је положај чесме, тако што
је она у основи поствљена у средиште концетричних кругова, који су обликовани
употребом различитих грађевинских материјала и који су омеђени ниским зидом,
који на тај начин дефинише микро простор око чесме. Симболика круга –
165
симбол неба, који је потцртан у партерној хоризонталној обради чесме у основи,

повезује се у простору са симболом обелиска који је усмерен ка небу.
Прилаз чесми је са чеоне стране.
Повезаност чесме и околног простора унапређена је кроз ново партерно
решење које је остварено поплочавањем у концентричним круговима који се
равномерно радијално шире у свим правцима, са акцентом на чеони и зачеони
део чесме на коме су постављене мермерне плоче са уклесаним текстом.
Структурална анализа архитектонске форме чајетинске чесме
Спомен-чесма као меморијални објекат обједињује два значења: прво је

меморијалано и симболичко значење споменика, а друго је његова утилитарна
намена. Спомен-чесма у Чајетини одговорила је на оба захтева.
Следи фриз од богато профилисаних венаца који се наизменично шире, а
затим и скупљају најављујући следећи део споменика, а то је равна коцка. Овом
коцком споменик се сужава и она је декорисана канелираним ваљцима у средишту
сваке стране коцке. Следи затим још један сужени постамент који се завршава
равним профилисаним венцем, изнад кога се наставља завршни део споменика, а
то је обелиск у свој његовој једноставности и чистоти форме.
Овде можемо говорити о расту средишње основне архитектонске форме, а
то је обелиск у висину. Обелиск се стапа са секундарним барокно обликованим
елементима придодатим са стране. Вертикалност и симетрија чесме је додатно
наглашена и усмерена ка централном мањем обелиску на врху, положајем и
обликом волута, додатих са стране.
Динамичност архитектонске форме постигнута је по вертикали,
ритмичним смењивањем хоризонтално профилисаних венаца, различите
ширине, који су додати на централну средишњу форму споменика. Профилисани
венци на тај начин акцентирају и/или одвајају/повезују поједине делове обелиска
по вертикали. Комбинација различитих кубичних облика доприноси
изражајности форме.
На основу анализе геометријских форми које су примењене у структури
чесме, утврдили смо да је принцип изградње целине остварен додавањем
секундарних делова на полазни пирамидални елемент (обелиск).
166
Сведене геометријске форме, до

којих смо дошли структуралном анализом
спомен-чесме, доводе нас до универзалног
језика у архитектури.
У хоризанталној пројекцији
(основи) чесме налазимо следећи
структурални састав: кубичан базис
постамента уписан је у круг, дакле и овде
видимо раст архитектонске форме, али у
хоризонталном правцу и радијално
ширење придодатих делова са стране,
кадице постављене у пару на наспрамним
странама кубичног базиса. (сл.5 – основа
чесме)
(сл.5) – основа чесме, преклапање круга и
правоугаоника, хоризонталан раст
Архитектонска силуета обелиска комбинована са удвојеним барокним

волутама на ужој страни и паровима различитих кадица такође барокно
обликованих, две и две на ужој и широј страни чесме, део су општег
градитељског наслеђа кога двојица архитеката веома вешто комбинују стварајући
скромно, али у исто време аутентично архитектонско дело.
Симболика грађења чесме у Чајетини
Визуелном анализом структуре чесме установили смо низање правилних

геометријских тела следећим редом: издужени хоризонтално положен квадар као
полазна база, средишњи квадар - централни део спомен-чесме са мермерним
плочама са натписом, изражен подеони профилисан венац, мања коцка,
једноставни плитки подеони венац и на крају скраћени обелиск.
Посматрајући хоризонталну пројекцију чајетинске чесме дошли смо до
четири основне геометријске фигуре: круга, квадрата, троугла и крста, који
учествују у обликовању простора.
Квадрат је антидинамичног облика укотвљен на четири стране света
(слика света и приказ актуализације сила). Квадрат је повезан са бројем четири и
означава створени свет са елемнтима: водом, ватром, земљом и ваздухом.
167
Круг, је проширена тачка, симболизује савршенство, хомогеност и време;

истовремено то је симбол неба. Комбиновањем квадрата и круга тумачимо
динамичан однос трансцедентног, чему човек тежи, и земаљског где се налази. 10
Једнакостраничан троугао симболизује божанско, склад, размеру.
Симболизам троугла се поклапа са симболизмом броја три. Троугао је у основи
обликовања пирамиде. Троугао окренут према горе симболизује ватру, врхом
окренут према доле симболизује воду. 11
Праћењем основних геометријских фигура које се појављују у основи: круг
око правоугаоника, квадрат у кругу установљавамо да су сви они осно
симетрични. Посматрајући вертикалне пројекције чесме, установили смо
доследно спроведен принцип централне осне симетрије, који је остварен
симетричном диспозицијом маса.
Посматрањем изгледа чесме која је оријентисана на све четири стране
света, констаујемо низ хотизонталних равни које у ритму пресецају вертикалу
обелиска усмерену ка небу. Преклапањем симболичних форми, ритмичким
скраћивањем вертикале обелиска, фокусирањем изабраних делова споменика,
обликована је спомен-чесма у Чајетини.
Закључак
Спомен чесма у Чајетини, трајно је сведочанство и спомен на Краља

Милана и борце у изгинуле у ратовима 1912-1918.године, вода и са овог извора
симболизује непрекинути ток живота и трајање, позив је путнику и пролазнику да
на тренутак застане. Памтићемо да су архитекте Рувидић и Несторовић, врсни
познаваоци историје и теорије архитектуре, остварени градитељи, бројних
вредних објеката у Београду и широм Србије, оставили као белег минулих
времена, али и као симбол трајања у времену и простору, спомен-чесму у
Чајетини.
Чесму у Чајетини по архитектонско-скулпторској обради можемо уврстити
међу творевине споменичког карактера. Овај објекат без сумње говори о
тадашњем схватању и значају јавне чесме, као изразито монументалног и
декоративног објекта.
Иако ову врсту меморијалних-објеката свставамо у дела „малог
урбанизма“, неоспорна је њихова структурална вредност са аспекта архитектонске
10 Б.Миленковић, Увод у архитектонску анализу 2, ГК, 1991, 144.

11 J.Chevalier, A.Gheerbrant, Rečnik simbola, Nakladni zavod MH, Zagreb, 1989,715,716.
168
форме, али у исто време, ако не и већи значај ове врсте објеката за проучавање
развоја урбане матрице српских градова.
Потребно је установити утицај споменика, на положај и облик градског
цента, затим на развој уличне мреже.
Анализа архитектонско-скулпторске композиције појединачних спомен-
чесама, омогућава сагледавање вредности ових споменика као репера -
просторних доминанти у урбаном контексту.
Чесма као жижа окупљања; положај и однос споменика према градском
тргу, само су неке од тема које покрећемо.
Тако се отвара једно ново/старо поље истраживања, које би се бавило
проучавањем не само облика споменика, већ истовремено и проучавањем
положаја и односа меморијалних споменика у урбаној матрици. Овој врсти
меморијалних објеката досада се поклањала недовољана пажња, о чему сведочи
веома мали број објављених радова 12 , недостају појединачна систематска и
компаративна збирна, тематска истраживања бројних сачуваних спомен-чесми.
Последица је та, да многе сачуване спомен-чеме у Србији нису чак ни
регистроване у надлежним институцијама, мада оне поред меморијалне и
архитектонско-скулпторске вредности, имају неоспорно и велики значај у
урбаном контексту и у развоју српских градова. Овај рад сматрамо за скромни
допринос даљем продубљивању и истраживању наведене теме.
Б. Вучковић, Чукур чесма, Наслеђе, ЗЗЗСКГБ, 4, Београд 2002. 113-118; А.Кадијевић, Момир
12
Коруновић, РЗЗЗСКГ, Београд и МНТ-Музеј архитектуре, Београд, 1996, 37;
169
Виолета Обреновић
СПОМЕНИЦИ ЗАСЛУЖНИМА ЗА ОТАЏБИНУ
Након завршетка Првог светског рата Народна Скупштина је покренула

иницијативу да се изврши пренос посмртних остатака државника и војсковођа
који су вршећи своју дружност према држави, умрли и сахрањени у иностранству.
Пренос и достојанствена сахрана, а потом и планови за подизање спомен храма,
требало је да истакну бригу државе о заслужним грађанима код нас, али и да
сачувају углед државе у иностранству, с обзиром да је прошло више година од
како су истакнути државници и војсковође сахрањени на страним градским
гробљима. Утицаји савезничке Француске, од посебног значаја у друштевној и
културној клими Краљевине СХС, одразили су се и на усвајање идеје о подизању
Пантеона. У француски Пантеон после рата, увршћен је и један број наших
ратника, 1 што је вероватно дало додатни подстицај да се у нашој средини
подигне „храм ослободиоцима“ у којем би били сахрањени не само заслужни
грађани умрли у иностранству, већ и друге угледне личности, и војници
сахрањени на војним гробљима.
Народна Скупштина је 1923. године урадила пројекат закона о Народном
признању заслужнима за отаџбину, „да би будућим покољењима дала видан знак,
колико се цени храброст и пожртвовање сопственог народа“ . 2 Пројектом закона
1Аноним, Наши хероји у Пантеону, Политика 06.01.1921, 2.; Аноним, Наши хероји у Пантеону,
Политика 16.01.1921, 3.
2 Пројект закона о Народном признању заслужним за отаџбину, Политика 09.10.1923, 2
170
планирано је да се подигне достојан храм – споменик ослободиоцима, који ће

овековечити спомен палих ратника и служити покољењима као пример
пожртвовања за народну слободу и независност (чл.2). По пројекту закона,
ратничка гробља требало је да се чувају и одржавају према закону о уређењу
гробаља из 1922. године, све док се „храм споменик ослободиоцима“ у који су
кости палих ратника требале да се положе, не подигне. Уписана имена ратника,
хероја и заслужних грађана на зидовима храма престављала би, као што је у
пројекту закона истакнуто, израз трајаног сећања и захвалности државе и народа
(чл.3).
Међу заслужним грађанима који су требали да буду сахрањени уз државне
почасти и да им се као посебан знак признања и поштовања за велике услуге које
су учинили за отаџбину подигне надгробни споменик, посебно су издвојени
војвода Радомир Путник, председник Народне скупштине Андра Николић,
војвода Живојин Мишић, посланик Стојан Новаковић, министар финансија Лаза
Пачу, посланик и министар Миленко Веснић, и прота Милан Ђурић. Споменици
су требали да буду подигнути и свим осталим народним посланицима који су
вршећи своју посланичку дужност умрли за време „рата за ослобођење и
уједињење“, као и погинулим и умрлим командантима дивизија и бригада (чл.5).
До подизања „храма споменика“, у који су сви заслужни грађани требали да буду
пренети, надгробна обележја би представљала привремени израз захвалности
отаџбине. Закон је требао да ступи на снагу по краљевом потписивању и
обнародовању у Службеним новинама. 3
Закон о Народном признању заслужнима за отаџбину Народна скупштина
је усвојила 1925. године, по предлогу Николе Пашића. Приликом усвајања закона
нагласак је стављен на пренос посмртних остатака народних посланика и
војсковођа који су умрли у земљи или иностранству, и на адекватно обележавање
њихових гробница. Војвода Путник је као најстарији и главно командујући
војсковођа, пре и за време рата, издвојен у односу на остале војводе. Приликом
усвајања закона, министар вера Милош Трифуновић замолио је да се издвајање
војводе Путника, не схвати као израз веће заслужности у односу на остале војводе,
већ израз функције коју је заузимао за време рата. У дискусији је између осталог
истакнуто да Београд неће бити права престоница државе Срба, Хрвата и
Словенаца, ако се не подигне храм – споменик за ослободиоце, што је
3Наредне године Министар вера по представци Милоја Васића предвидео је у пројекту закона о
Народном признању заслужнима за отаџбину, „да пренос и сахрана заслужних грађана и
подигнути надгробни споменици не значи искључење из спомен храма“ в. у АЈ Фонд МВ 69. ф.
бр. 128. Министар вера по представци Милоја Васића, Пројекат закона о храму 12.4.1924. године.
171
„неодложна морална дужност данашњег поколења да ода признање својим

великанима.“ 4 Грга Анђелковић је предложио да међу заслужне грађане уђе и
Фрањо Супило, да би свету и себи показали да нема страначких и других разлика,
када се одаје пошта страдалим за државу. Да се расправа не би ширила, министар
Трифуновић је истакао да предлог закона предвиђа само подизање храма, а не
одређује именa која ће ући у храм, а уколико се спомињу имена то је да би се ти
заслужни грађани пренели у земљу, у породичне или засебне гробнице. Пре
гласања у знак протеста, због избора заслужних грађана за које није утврђено да
ли су учествовали у издаји црногорске војске у Првом светском рату, седницу су
напустила тројица црногорских федералиста. Закон је једногласно усвојен од
стране свих присутних. 5
Надлежност за извршење закона о Народном признању заслужнима за
отаџбину, обезбеђивање кредита и реализација „храма споменика“ поверена је
Министарству вера, под чијим надзором је формиран стални Одбор задужен за
извршење закона. Акција за пренос и подизање споменика започела је 1926.
године. 6 Министар финансија је отворио кредит од десет милиона динара за
подизање Пантеона у Београду. 7 С обзиром да средстава није било довољно, то
питање је одложено, док је израда пројеката за гробнице и споменике поверена
начелнику Министарства грађевина, архитекти Пери Поповићу. 8
Планирано је да сви заслужни грађани добију типске споменике, с
изузетком војводе Радомира Путника. Одбор је обишао породичне гробнице
Стојана Новаковића, Давида Симића, Андре Николића и Милана Мостића на
Новом гробљу, и утврдио њихово стање. Све ове гробнице су имале надгробне
споменике, па је одлучено да се подизање државних споменика на њиховим
гробницама, мора обавити у споразуму са породицама. Одбор је одредио место за
гробнице и споменике осталим народним посланицима на Новом гробљу у
4 Аноним, Признање заслужним за Отаџбину, Време 04.08.1925, 3.

5 Исто.
6 Аноним, Народно признање заслужнима за отаџбину, Време 06. 02. 1926, 5.
7 Аноним, Народно признање заслужним за Отаџбину, Време 30.05.1926, 4.; Пројектом закона је
планирано да се у знак народног признања и поштовања према сенима ратника, славно палим у
балканским и светском рату за ослобођење и уједињење – Народна скупштина одређује, да се
сваке године ставља у буџет најмање 10 милиона динара, а по потреби и већа сума да би се
овековечила народна захвалност према храбрим борцима, који својим животом и патриотским
радом откупише давно жуђену слободу и национално уједињење нашег троименог народа.(чл.1)
8 Аноним, Народно признање заслужним за Отаџбину, Време 30.05.1926, 4.; Аноним, Пренос посмртних
остатака наших великана из иностранства у Београд, Време 25.06.1926, 3.
172
Београду, док су породице заслужних грађана, ван Београда, позване да обавесте

Одбор да ли већ имају породичну гробницу. 9
На првој седници ширег Одбора за пренос заслужних за отаџбину,
одржаној у кабинету Министра вера, одлучено је да се направи детаљан програм
преноса посмртних остатака, у породичне и државне гробнице на Новом гробљу
у Београду. Преносу, како је планирано предходио би низ предавања у школама о
значају заслужних грађана. 10 На наредној седници Одбора одлучено је да се до
10. октобра 1926. године, пошаљу делегати у Париз, Рим, Ницу, Крф, под чијим
ће се руководством извршити пренос посмртних остатака. Планирано је да се
истог дана, 31. октобра 1926 године, сахране и прота Милан Ђурић у Ужицу, Чеда
Урошевић у Варварину, Димитрије Михајловић у Врању и Димитрије Средојевић
у Атеници код Чачка. 11
Преносу заслужних грађана посвећена је пажња и у иностранству, тако да
су француске новине Д Еклерер де Пис, писале о преносу заслужних Срба са
руског гробља Кокаду и гробља у Грасу. Пре преноса посмртни остаци војводе
Путника привремено су били изложени у руској капели на гробљу Кокаду. 12
Програм сахране објављен је два дана пре планираног преноса, међутим због
кашњења преноса посмртних остатака војводе Путника, који су стигли у Београд
5. новембра, сахрана је померена. 13 Уз велике државне и војне почасти и у
присуству краља Александра, сахрањени су посмртни остаци заслужних за
отаџбину, 7. новембра 1926. године. 14
9 Аноним, Где ће бити сахрањен војвода Путник?, Политика 14.09.1926, 5.

10 Аноним, Војвода Путник, Андра Николић, Стојан Новаковић и остали заслужни преносе се и свечано
сахрањују у Београду 31. октобра, Време 12. 09. 1926, 7.; Аноним, Припреме за пренос посмртних остатака
заслужних за Отаџбину, Време 21. 09. 1926, 1.
Аноним, Пренос костију Војводе Путника, Политика 03.10.1926, 9.; Аноним, Пренос војводе
11
Путника, Политика 13.10.1926, 5.

12 Аноним, Припреме за пренос војводе Путника, Време 17. 10. 1926, 1.; Аноним, Програм сахране,
Политика 29.10.1926, 5.; Аноним, Програм свечане сахране војводе Путника и осталих великана, Време
29. 10. 1926, 5.; Аноним, Пренос посмртних остатака Стојана Новаковића из Ниша у Београд, Време 01.
11. 1926, 7. Р. А. Рајс, Успомене на Војводу Путника, Политика 01.11.1926, 5.;
13 Аноним, Посмртне почасти заслужним људима одложиће се за неколико дана, због формалности око
откопавања војводе Путника, Време 24. 10. 1926, 3.; Аноним, Свечана сахрана Народних великана одлаже
се, Време 31. 10. 1926, 1.; Аноним, Посмртни остаци заслужних за отаџбину стигли су синоћ у Београд,
Политика 06.11.1926, 5-6.
14 Аноним, Свечан пренос Војводе Путника, Стојана Новаковића, Андре Николића и још петорице народних
посланика извршиће се 31. октобра, Време 09. 10. 1926, 5.; Аноним, Дуг отаџбине према једном од њених
славних синова, Време 15. 10. 1926, 3.; Аноним, Ноћас су стигли у Београд посмртни остатци националних
великана, Време 06. 11. 1926, 5.Аноним, Народна захвалност заслужним за отаџбину, Време 07. 11. 1926,
1.; С. Краков, У спомен заслужним за отаџбину: Војвода Радомир Путник, Стојан Новаковић, Време 07. 11.
173
Одбор за извршење закона о народном признању заслужнима за отаџбину

расписао је 24. фебруара 1927. године конкурс за израду идејних скица за
надгробне споменике. Конкурс је трајао до 31. марта 1927. године, и продужен је
до 30. априла исте године. Радови су подношени Министарству вера, а право
учешћа на конкурсу имали су сви скулптори и архитекте држављани Краљевине
СХС, као и руски архитекти емигранти. 15 У конкурсу је наведено да је неопходно
урадити пројекте за споменике Војводи Путнику; Андри Николићу, Стојану
Новаковићу, генералу Вукоману Арачићу, Илији Гојковићу, пуковнику Миловану
Недићу; и народним посланицима: Богдану Јанковићу, Павлу Булићу, Давиду
Симићу, Ђорђу Куртовићу, Чеди Урошевићу, Димитрију Михајловићу,
Димитрију Средојевићу, проти Милану Ђурићу, Ђури Прокићу, Милану
Мостићу. Оцењивачки суд су чинили председник грађевинског савета Андра
Стевановић, потпредседник грађевинског савета Михаило Илић, начелник
архитектонског одељења Министарства грађевина Петар Поповић, за чијег је
заменика одређен инспектор Драгутин Маслаћ, начелник општег одељења
Министарства вера Драгутин Јањић, инспектор Министарства вера Бранко
Поповић, шеф уметничког одељења Министарства просвете, представник У.И.Ј.А
архитекта Светислав Путник, и архитекта Јанко Шафарик. Споменици су
подељени у три групе, према функцији коју су заслужни грађани имали. За сваку
групу споменика расписан је посебан конкурс, тако да се могло конкурисати на
сва три конкурса, или само на један. Стављене су оквирне цене за сваку групу
споменика: за споменик – капелу Радомира Путника триста хиљада динара, другу
групу сто хиљада и трећу групу око педесет хиљада динара. Гробница војводе
Путника требала је да добије посебно репрезентативно меморијално обележје,
док је за остале споменике планирано да буду типски и да се разликују у
димензијама и амблемима.
Није познато из ког разлога се одустало од пројеката чија је израда годину
дана раније, без конкурса, поверена начелнику МГ архитекти Пери Поповићу. 16
1926, 3. ; Аноним, У спомен заслужним за отаџбину: Андра Николић, Богдан Јанковић, Милан Мостић...
Време 07. 11. 1926, 4.; Аноним, Наредба Команданта Београда за данашњу свечаност, Време 07. 11. 1926,
5.:Аноним, Посмртне почасти заслужним за отаџбину, Време 08. 11. 1926, 1.; Аноним, Величанствена
поворка кроз шпалир од 100. 000 захвалних Срба, Време 08. 11. 1926, 3.
15 Аноним, Споменици заслужнима за Отаџбину, Време 22.02.1927, 5.; Аноним, Стечај за скице
надгробних споменика заслужнима за Отаџбину, Политика 23.02.1927, 7.; Конкурс је објављен у
Службеним новинама обр. 42 од 24 фебруара 1927 године.: Аноним, Конкурс за израду споменика
великанима, Време 11.03.1927, 4.
16О архитекти Пери Поповићу в. у З. Шипка – Ергелашев, Пера Поповић – живот и делатност,
ЗЛУМС 16, Нови Сад 1980, 159-200.
174
За израду пројеката за споменике Пера Поповић је ангажовао Николаја

Краснова, 17 док је сам израдио пројекат за капелу Радомира Путника.
Од конкурсних радова познат је део идејних скица за капелу Радомира
Путника архитеката Александра Дерока, Браће Крстић, Милутина
Борисављевића, Димитрија Т. Лека и Александра Васића. 18 У листу Политика је
објављена Дерокова првонаграђена скица за споменик Војводи Путнику, 19 а
неколико месеци касније и у листу Време, када је одлучено да споменик неће бити
изведен по првонаграђеном пројекту. Поводом те одлуке Александар Дероко из
Париза је послао свој коментар, постављајући питање „чему јавни конкурс, ако се
на крају пројекти поверавају коме они хоће, и чему учествовати на конкурсима,
кад све и онако зависи не од стручног жирија, већ од оних од којих
административно и материјално зависи извођење објекта.“ 20 Дероков
првонаграђени пројекат се издваја као његов једини рад замишљен у
постсецесијском стилу, којим је можда желео, како наводи Зоран Јовановић, да се
опроба у стилу који је у споменичкој архитектури користио његов савременик
Иван Мештровић. 21 На одбацивање Дероковог пројекта вероватно је утицао
интернационални стил у којем је споменик замишљен, а који није одговарао
споменику посвећеном националном хероју. Да је изведен, споменик би
представљао импозантно дело меморијалне архитектуре наглашених кубичних
форми, експресионистичког ефекта, у форми кенотафа са хералдичким
обележјима са стране. Интересантно да је Дероко замислио споменик на високом
степенастом постаменту окружен са четири стране лавовима. Лавови, који су у
архитектури били својствени Николају Краснову, а раније коришћени на
17 О Н. Краснову, в. А. Кадијевић, Рад Николаја Краснова у Министарству грађевина Краљевине СХС /

Југославије у Београду од 1922 до 1939, ГГБ XLIV, Београд 1997, 221 – 254.;Ж. Шкаламера, Архитекта
Никола Краснов (1864 – 1939), СДИУС 14, Београд 1983, 109 – 129; А. Кадијевић, Николај Петровић
Краснов, Руси без Русије, српски Руси, Београд 1994, 273 – 276;; А. Кадијевић, Прилог проучавању дела
архитекте Николаја Краснова у Југославији (1922-1939), Саопштења XXVI, Београд 1994, 190-191;.Н.
Калинин, А. Кадиевич, М. Землянченко, Архитектор Вьісочайшего двора Н. П. Краснов, Симферополь
2003.
18О конкурсу в. у, А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина
XIX- средина XX века), Београд 2007, 29 -30.
19 Аноним, Пројекат нагробног споменик војводи Радомиру Путнику, Политика 23.05.1927, 4.
20 Аноним, Какве ћемо споменике подићи заслужним за отаџбину?, Време 25.11.1927, 3.
21 З. М. Јовановић, Александар Дероко, Београд 1991, 81.
175
меморијалним спомен-чесмама, и за обележавање војних гробаља, 22 ретко су

служили за обележавање индивидуалних спомен обележја.
Слика 1 - Првонаграђена скица за споменик Радомиру Путнику, архитекте Александра Дерока,

објављена у листу Политика
Браћа Крстић су се поред две идејне скицe, које су рађене са елементима

романичког и сецесијског стила, у форми кенотафа, одлучили да предају скицу
капеле у српско-византијском стилу. 23 Идејне скице у стилу сецесије не би имале
велике шансе за победу на конкурсу, што су вероватно и сами схватили, када су
начинили пројекат спомен-капеле у академизованом српско-византијском стилу.
Капела оставља утисак уздржаности и достојанства, прикладан оваквом типу
објеката. Употреба мотива војничких глава са шлемовима у поткуполном
простору требала је да нагласи њен војнички карактер.
Милутин Борисављевић је у складу са својим личним уверењем, урадио
неколико скица за споменик војводи Путнику. 24 Прве две скице представљају
монументално замишљено меморијално обележје, које својим димензијама и
22Фигура лава обележава војна гробља у Сарајеву, Вису, Крагујевцу, док су капији Италијанског
војног гробља у Београду изведене главе лавова у рељефу.
23 М. Ђурђевић, Петар и Бранко Крстић, Београд 1996, 14, и пројекти на странама 15--16.
24 Скице капеле војводе Путника в. у, M. Борисављевић, Архитектонски проблеми из монументалне,
надгробне, црквене, декоративне, јавне, приватне и индустријске архитектуре, Београд 1931, 13-15.
176
формом пре одговара спомен-костурници или споменику на неком централном

тргу или посебно формираном простору. На једној од скица Борисављевић је
представио спомен-обележје строгих академских форми, са степенастим
постаментом и базом коју чине кратки здепасти стубови на које се ослања забат
који носи стабло споменика у виду канелуираног стуба, са две стране обухваћеног
каменом конструкцијом. На другој скици представљена је варијација првог
решења са доминантним компактним стаблом. Целом површином стабла изведен
је мотив крста са мачем које се завршава пламеном. На трећој скици представљен
је маузолеј на виском постаменту и кратким здепастим стубовима који носе забат.
Споменик има две куле са пламеном на врху и целом површином изведен мотив
мача. Може се претпоставити да Борисављевићево решење, и поред тога што
није позната скица коју је поднео на конкурс, није прихваћено вероватно зато
што није рађено у националном стилу, и што својом монументалношћу далеко
надилази потребе спомен-обележја намењеног једној личности, и простора на
ком је требао да се подигне.
Димитрије М. Леко је урадио два пројекта за споменик војводи Путику и
пројекат за споменик Стојану Новаковићу. Први пројекат за споменик војводи
Путику је изведен у виду маузолеја отвореног са три стране, унутар кога је на
средини постављен лекит, а на задњем зиду биста војводе Путника. Спомен-
капела је рађена у академском стилу са декоративним елементима рађеним у духу
сецесије, са по два коринтска стуба, постављена на све четири стране, и
пирамидалним кровом. Други пројекат чини ограђени простор са скулптуром
војводе Путника. Сличан пројекат са скулптуром унутар ограђеног простора,
Димитрије М. Леко је израдио за споменик Стојану Новаковићу.
Поред првонаграђеног Дероковог рада, као и мање више успелих
конкурсних радова осталих архитеката, изградња капеле војводи Радомиру
Путнику ипак је поверена архитекти МГ, Александру Васићу, док је израда
типских споменика осталим заслужним за отаџбину поверена такође архитекти
МГ, Николају Краснову. Спомен-капела војводи Радомиру Путнику изведена је
према пројекту Александра Васића из 1928. године, у позном српско-византијском
стилу, са елементима ар декоа. И поред релативно малих димензија, изведена у
белом мермеру, чиме је наглашен њен меморијални карактер, спомен капела није
лишена достојанства и извесне узвишености, док је њен војнички карактер
изражен у рељефима изведеним на све четири стране. Представе војника који
стоје и клече погнутих глава, симболично одају пошту и чувају стражу над гробом
војводе. Подигнута на главној стази Новог гробља, капела заузима централно
место наглашавајући својим положајем значај сахрањене личности.
177
Слика 2 - Капела Радомира Путника изведена по пројекту Александра Васића
Споменици подигнути осталим заслужним грађанима разликују се само у

висини и амблемима који су били различито обрађени за народне посланике и
војна лица. Величина споменика била је одређена државним положајем који је
одређена личност заузимала. 25
Првобитне пројекте за споменик Заслужним за отаџбину Николај Краснов
пројектовао je 1926. године. 26 Краснов је пројектовао истоветне споменике за
народне посланике и војсковође. Разлика између споменика намењених
ратницима и народним посланицима била је у амблему. На споменицима
намењеним народним посланицима постављени су војнички шлем, књиге,
развијени свитак и ловорово лишће, а на споменицима намењеним ратницима
штит са четири осцила, мач, ловорово лишће и војнички шлем. Према пројекту
споменици су изведени у академском стилу у форми обелиска и декорисани у
стилу сецесије. Оно што се посебно издваја на овој првобитној скици је горњи
део стабла споменика оперважен на ивицама декоративно обрађеним ловоровим
лишћем, који даје посебан утисак лакоће. Пројекти вероватно нису могли да
задовоље укус чланова комисије и владајуће потребе за монументалним објектима
које је држава подизала. Витких форми наглашене лакоће очигледно да нису
25Аноним, Надгробни споменик заслужнима за отаџбину, Политика 16.10.1928, 5.; Б. Костић, Ново гробље
у Београду, Београд 1999, 22.
26 АЈ Фонд МГ бр. 62, зб. пл. 251.
178
постигли ефекат монументалности и чврстине која би симболизовала заслуге

грађана који су испод њих почивали, али и државе која је та обележја подизала.
Државни споменици требали су монументалношћу и амблемима да се издвоје од
осталих надгробних обележја, иако нису изабрана истакнута места за гробнице уз
главне стазе, као што би се очекивало. Овај облик споменика Николај Краснов је
применио, без декоративног ловоровог лишћа и амблема, неколико година
касније на пројекту за спомен-чесму у центру Власотинаца. 27
Слика 3 - Скица споменика заслужнима за отаџбину Николаја Краснова из 1926. године
Пројекте за споменике заслужнима за отаџбину Краснов је поново урадио

две године касније. 28 Поред типа споменика који је требао да обележи гробове
свих заслужних грађана, том приликом је урадио и одвојени пројекат за споменик
Андри Николићу, који је требало да представља доградњу постојећег споменика
који се већ налазио на Новом гробљу у Београду. 29 Постојећи споменик је чинио
рустично обрађени ломљени камени постамент из кога се директно издизао
27О спомен чесми у Власотинцу в. у. А. Кадијевић, С. Марковић, Градитељство Лесковца и околине

између два светска рата, Лесковац 1996, 111-112; Т. Стефановић, О архитектури спомен-чесме палим за
отаџбину у Власотинцу, Лесковачки зборник XLVII, Лесковац 2007, 121-129.
28 АЈ. Фонд МГ 62, зб. планова 420
29 АЈ Фонд МГ 62, ф. 1504.
179
„преломљени“ антички стуб - симбол прекида мушке лозе. Пошто породица није
желела да се споменик са већ израженом симболиком замени типским, Радоје
Николић је предложио да се између постамента и стуба убаци мермерни квадар
на који би се поставио рељеф са ликом Андре Николића. Краснов је породици
послао неколико скица споменика, међу којима су биле скице споменика са
постаментом рустичног камена, и са постаментом октогоналне основе. Краснов је
инсистирао да се уради нови постамент, јер постојећи не представља никакву
вредност, са чиме се породица сложила. Приликом извођења радова надзорни
инжењери су установили да није могуће прерадити стари споменик, па је пројекат
новог упућен на сагласност породици. На крају споменик је у потпуности изведен
по новом пројекту, али на захтев породице није стављен крст већ преломљени
антички стуб, да би изгледом био ближи претходном споменику. 30 Такође, на
захтев породице са старог на нови споменик постављен је рељеф „Деца“, док је за
израду рељефа са ликом Андре Николића ангажован Ђорђе Јовановић. 31
Слика 4 - Споменик Андри Николићу изведен по пројекту Николаја Краснова
30 АЈ Фонд МГ 62, зб. планова 430

31Рељеф Деца је 1892. године израдио Ђорђе Јовановић, и из тог разлога је породица инсистирала
да рељеф са ликом Андре Николића такође ради Ђорђе Јовановић. Документација у АЈ Фонд МГ
62, ф. 1504.
180
Типски модел споменика заслужнима за отаџбину, који је Краснов

израдио 1928. године, разликовао се по величини и амблему, као што је то
захтевано у годину дана раније расписаном конкурсу. Споменици Стојана
Новаковића, Вукомана Арачића, Илије Гојковића и пуковника Недића су висине
пет метара, док је преосталих десет висине три и по метра. Стабло споменика има
дубоко усечену форму крста, коју ће Краснов у развијенијој варијанти применити
на пројекту за споменик у селу Требулићу у Грчкој. На високом постаменту
постављен је натпис, а на стаблу споменика одговарајући амблем у бронзи.
Споменици су крутих академизованих форми, наглашено статичне композиције,
остављају утисак достојанства и монументалности. Симболизам је изражен у
амблемима и чврстим монументалним формама споменика, које су повезане са
сахрањеним личностима. По пројектима за споменике намењене војницима се
види да је Краснов одбацио претходне амблеме са књигама и мачем и заменио их
амблемом са шлемом и штитом са четири осцила, иза кога се налази ловорово
лишће и дијагонално положен мач. Амблем за народне посланике састојао се од
портрета личности, иза кога је ловорово лишће, 32 док су споменици војницима,
изузимајући војводу Радомира Путника 33били без портрета. 34 Скице амблема у
неколико варијанти од бронзе и од камена израдио је 1927. године Пера
Поповић, што би могло да објасни промене у њиховом изгледу. 35
Рељефи су требали да буду од камена, али је Одбор за извршење закона о
заслужним за отаџбину изабрао скице од бронзе. По констатацији предузимача
изабране амблеме технички је било немогуће извести од камена, док се бронза
показала и као трајнији материјал. На мањим споменицима је требало извести
барељефе за које је извођач планирао да ангажује скулптора Петра Палавичинија.
Међутим, како се сазнаје из притужби извођача радова, Одбор није хтео да се
ангажује око набављања фотографија, тако да до извођења планираних барељефа
у одређеном року није дошло. Споменици заслужним за отаџбину су на крају
32Рељеф са ликом Стојана Новаковића, рад Ђорђа Јовановића, породица је имала пре подизања
споменика, док су мотив ловоровог лишћа и књига симбол научног рада, накнадно додати. Рељеф
са ликом Милана Мостића радио је скулптор Драгутин Арамбашић, док аутор рељефa на осталим
споменицима није познат.
У капели Радомира Путника постављен је бронзани рељеф са његовим ликом рад скулптора
33
Ђорђа Јовановића из 1924. године.

34Рељефи са шлемом, штитом са четири осцила и ловоровим личћем и мачевимана изведени су
на споменицима Вукоману Арачићу и Илији Гојковићу . Исти тип споменика, мањих димензија,
подигнут је нешто касније «јаворском јунаку» Михајлу Илићу.
35 АЈ Фонд МГ 62, ф. 1504.
181
постављени и завршени 1929. године, са изменама које су биле предвиђене у

предрачуну и према могућностима извођача радова. 36 Рељефи са ликовима
посланика постављени су на свим споменицима 1930. године.
Слика 5 - Споменици народним посланицима заслужнима за отаџбину, изведени по пројекту Николаја

Краснова из 1928. године
По извештају који је 24. јануара 1930. године, поднела калудациона

комисија, коју су између осталих чинили архитекте Пера Поповић, Драгутин
Тадић и инжењер Драгутин Маслаћ, обављен је пријем радова са констатацијом
да је дошло до извесних промена у односу на предвиђене пројекте. На споменику
су име и презиме требало да буду у дативу, а изведени су у номинативу што је
изазвало посебно негативне реакције од стране Одбора за спровођење закона, и
морало је да буде исправљено. Граничници око споменика су требали да буду
изведени од гранита, али су изведени од мермера у којем су рађени споменици.
На појединим споменицима због одступања начињених из техничких разлога,
уписа имена, израде рељефа и поправке граничника, али и приватних тужби,
морале су да се изведу корекције, што је продужило радове. Исти споменици су
подигнути народним посланицима и војсковођама сахрањеним ван Београда.
36 Аноним, Споменици заслужнима за Отаџбину, Политика 19.09.1929, 8.
182
Споменици су постављени без посебних објава у штампи. Приликом

обележавања 2. новембра 1929. године у листу Политика је узгред поменуто да је
народ положио цвеће на споменик Војводи Путнику Свечано организованим
сахраном и конкурсом за споменике „Захвална отаџбина“ је испунила своју
обавезу, док је подизање споменика била обична формалност. Неколико година
касније проф. Бранко Поповић је истакао да се „на гробљу могу подизати само
надгробни или погребни споменици. Споменици заслужним за отаџбину, који
имају комеморативни карактер, треба да се подижу само ради украса града: у
парковима, на трговима, скверовима, угловима улица. Специјално заслужним
људима, који треба да уђу у Пантеон, треба се резервисати место у граду. 37 Иако је
процес произвођења хероја отпочињао свечаном сахраном, а гробови
националних хероја постајали једно од места њихове трајне меморије, подизање
споменика изван гробља, имало је за циљ преусмеравање пажње са смрти
(појединца) на живот (националне идеје). 38
Исти тип споменика подигнут је Јанку Вукотићу, сахрањеном 1927.
године, на Новом гробљу у Београду. Споменик је остао без амблема, иако се по
постојећем анкеру може закључити да је био планиран. Амблем вероватно није
постављен зато што споменик није био у плану када су израђивани остали
споменици, па је као последица инертности чланова одбора то занемарено, или
зато што су Јанку Вукотићу као представнику црногорске и југословенске војске
требали да наруче други тип амблема, а не онај који би имао штит са четири
осцила.
Према допуњеном Закону о заслужнима за отаџбину из 1929. године (чл.
4.) одређено је да се ратничка гробља чувају према Закону о уређењу војничких
гробаља, док ће Народна скупштина одлучити која ће заслужна грађанска или
војна лица сахранити у Храму Споменику Ослободиоцима, кад исти буде
подигнут. 39 Одбор за извршење закона о народном признању заслужнима за
отаџбину је укинут 28. Септембра 1931. године, и његова задужења су пренета на
XΙΙ одсек (за православну цркву). 40
Аноним, Да ли га оставити на гробљу, као што је предвиђено, или га поставити на видно место у вароши?,
37
Време 17.05.1930, 5.
38 М. Тимотијевић, Хероизација песника Војислава Ј. Илића и подиозање споменика на Калемегдану, ГГБ
XLVIIXL-VIII, Београд 2000/2001, 188; А. Павићевић, Споменици и/или гробови-Сећање на смрт или
декорација, Етнографски институт САНУ, 52.
39 Аноним, Закон о народном признању заслужнима за отаџбину, Време 13.01.1929, 4.
40 АЈ. Ф. М. Правде КЈ 63, Верско одељење, ф. 250, 52115, 14.5.1932.
183
До реализације српског Пантеона није дошло, али је идеја била очувана до

скоро средине тридесетих година XX века и била је инспирација за многе идејне
пројекте архитеката и скулптора. Момир Коруновић је 1922. године урадио скицу
Пантеона, у виду монументалног спомен-храма, у синтези средњовековне
традиције и савременог експресиониизма. 41 Милан Злоковић 1926. године за
полагање државног испита урадио је пројекат Пантеона у комбинацији
„сецесијеског волумена и неороманике.“ 42 Григорије Самојлов је урадио пројекат
Пантеона у академизованом српсковизантијском стилу. 43 Скице за Пантеон у
стилу монументалног академизма урадио је Милутин Борисављевић. 44 За разлику
од решења Пантеона у виду спомен-храмова које су пројектовали домаћи
архитекати, политичари су размишљали о једном виду спомен комплекса.
Никола Пашић, на чији је предлог усвојен Закон о народном признању
заслужнима за отаџбину, покушао је да убеди Ивана Мештровића да његов
Видовдански храм, као Пантеон ослободиоцима и јунацима буде подигнут на
Калемедану. 45 Идеја да се Калемегдан преуреди као место за подизање Пантеона
потакла је потпредседника Београдске општине Милосава Стојадиновића, по
чијем налогу је немачки архитекта Рихард Штаудингер 1931. године, направио
план преуређења калемегданске тврђаве. 46
Штаудингер је замислио Горњи Град као место где би се подигао достојан
споменик, који назива „Акропољем југословенства“. Он је споменик замислио
као велику грађевину у којој би били смештени музеји, уметничке грађевине,
библиотеке, научни институт и Пантеон у коме би се налазиле бисте славних
Југословена. По плану грађевине централни део на средини зграде окренуте
Дунаву, заузимао би Пантеон, са кулом виском седамнаест метара. Велики
простор око Пантеона би заузимале зграде са просторијама за репрезентацију. У
грађевинама које би са остале три стране окруживале двориште, које је могло да
41 А. Кадијевић, Момир Коруновић, Београд 1996, 46-47,117.

42 З. Маневић, Архитект Милан Злоковић, Београд 1989, 88; А. Кадијевић, Прилог тумачењу опуса
истакнутих београдских градитеља: Милан Злоковић и тражење националног стила у српској архитектури,
ГГБ XLVII-XLVIII, Београд 2000-2001, 218.
43Пројекат пантеона в. у М. Просен, Архитекта Григорије Самојлов, каталог изложбе, Музеј науке и
технике и Галерија САНУ, Београд, мај 2006, 17.
44 Пројекти Пантеона М. Борисављевића в. у M. Борисављевић, наведено дело, 20-21.
45I. Meštrović, Uspomene na političke ljude i događaje, Zagreb 1969, 22-25; Н. Макуљевић, Уметност и
национална идеја у XIX веку, Београд 2006, 291-292.
Аноним, План „Акропоља Југословенства“ у Горњем Граду израдио је један немачки архитект,
46
Политика 16.12.1934, 14.
184
прими 100.000 људи, налазиле би се бисте најславнијих Југословена. По

Штаудингеру најлепше искоришћавање простора Калемегдана било би
претварање у један велики „народни споменик, који би био знак признања
великим људима за њихова славна дела.“ 47 Скулптуре Видовданског храма држава
је наставила да откупљује, рачунајући да ће спомен-храм бити подигнут на
Газиместану. Храм Славе подигнут 1934. године у Скопљу сматран је првим
Ратним Пантеоном, док је онај главни тек требало подићи. 48 Подножје
Калемегдана које је тридесетих година планирано за подизање Пантеона под
утицајем нацистичке идеологије, 1939. године изабрано је за подизање
Олимпијског стадиона по пројекту Вернера Марха, које су спречили протести
архитеката. 49 Промењена друштвено-политичка клима утицала је да идеја о
подизању националног Пантеона нестане.
За разлику од великих државних и војних почасти које су обележиле
сахрану заслужних грађана, споменици на њиховим гробницама су откривени без
посебних свечаности. Надгробни споменици, изузев капеле Радомиру Путнику на
Новом гробљу у Београду, остали су без комеморативног значаја. Идеја о
подизању Пантеона, и поред неколико иницијатива, није реализована, а
надгробни споменици подигнути као привремени, остали су трајни израз
„Захвалности отаџбине“.
47 Исто.
48С. Томић, Данас се освећује у Скопљу Храм славе, наш први ратнички пантеон, Време 27, 28 и
29.05.1934, 1-2.
49 З. Маневић, Архитектура и политика (1937-1941), ЗЛУМС 20. Нови Сад 1984, 300-301: А.
Кадијевић, Идеолошке и естетске основе успона европске монументалне архитектуре у четвртој деценији
двадесетог века, Историјски часопис књ. XLV-XLVI, Београд 1998-1999, 271-272.
185
Вук Недељковић
СПОМЕНИК СРПСКИМ РАТНИЦИМА 1912–1918. У

КРАЉЕВУ 1
Период између два светска рата је у Европи био обележен подизањем

различитих ратних меморијала којима је требало да се учврсти вечито сећање на
пале ратнике током Првог светског рата. 2 У Србији се, такође, током међуратног
периода подиже велики број споменика и гробаља посвећених палим ратницима
у периоду од 1912–1918. године. 3
Прву иницијативу и захтев за подизање споменика у Краљеву поднео је
„Одбор за подизање споменика палим борцима у Албанији“ одмах по завршетку
Првог балканског рата, а Државни савет одобрио је изградњу споменика „на
1Посебну захвалност на свесрдној помоћи и показаној колегијалности приписању ове студије

дугујем проф. др Ненаду Макуљевићу, ванредном професору на Одељењу за историју уметости
Филозофског факултета у Београду, затим проф. др Александру Кадијевичу, редовном професору
на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду и историчару Драгану
Драшковићу, директору Народног музеја у Краљеву.
2S. Goebel, Re-Membered and Re-Mobilized: The 'Sleeping Dead' in Interwar Germany and Britain, у: Journal of
Contemporary History, Vol. 39, No. 4, Special Issue: Collective Memory (Oct., 2004), 487-501.; D. J.
Sherman, Bodies and Names: The Emergence of Commemoration in Interwar France, у: The American Historical
Review, Vol. 103, No. 2 (Apr., 1998), 443-466.; О. Манојловић-Пинтар, „Благо и њима јер су славно пали за
отаџбину, краља и слободу“: култ палих војника у Италији и Југославији у годинама између два светска рата, у:
Годишњак за друштвену историју, год 9, св. 1-3, Београд 2002.
3 В. Пантић, Споменици и гробља из ратова Србије 1912-1918, Београд 1976.
186
пијаци у центру вароши.“ 4 (сл. 1) „Удружење ратника за град Краљево и срез

Жички“ је по завршетку Првог светског рата обновило иницијативу за подизање
споменика свим изгинулим и умрлим ратницима у току минулих ратова. 5 У
складу са праксом чувања имена погинулих у току рата, 6 прикупљењи су подаци о
погинулим и рањеним учесницима рата. 7 Прикупљање средстава за подизање
споменика трајало је од 1920–1934. године. 8 Споменик у Краљеву изведен је по
угледу на Спомен–костурницу браниоцима Београда 1914–1915. коју је градило
Удружење резервних официра и ратника из Београда. Пројекат, чији је аутор
Роман Николајевич Верховски, 9 уступљен је Краљеву захваљујући председнику
овог удружења, Милану Ђ. Радосављевићу, који је био родом из Краљева. 10
Пројектом је предвиђено да споменик буде сачињен од каменог постамента на
који би била постављена бронзана фигура војника–барјактара. Од осталих детаља
пројектом су били предвиђени: фигура топа, топовска зрна, искидани ланци,
оборени орао, палмине гране, заставе и плоче са именима погинулих ратника. 11
Питање локације на којој ће се подићи споменик било је предмет спорења
представника власти, трговаца, грађана и учесника ратова. Противљење подизању
4„Политика“ од 8. Маја 1913. године; Упор.: М. Матијевић, Краљевачки споменици солунцима у славу,
Краљево 2009, 55, 60, посебно напомена 3.
5Исто, 55.; Д. Драшковић, О изградњи споменика српским ратницима у Краљеву, у: Наша прошлост 9,
Краљево 2008.
6 Оваква пракса има своје корене у Француској буржоаској револуцији, али је посебно
актуелизована услед демократских процеса иницираних Првим светским ратом. О овом питању
видети: T. W. Laquer, Memory and Naming in the Great War, у: J. R. Gillis (ed.), Commemorations, The Politics
of National Identity, Princeton 1994, 152.; O. Manojlović, Koncentrični krugovi pamćenja. Secanje, tradicija i
istorija, у: Tokovi istorije 1-2, Београд 1996, 100.
7 М. Матијевић, нав. дело, 45-49, 55.
8Исто, 45-49, 55-56.; Међу свештенством Српске православне цркве јавила се идеја о подизању
утилитарнијих спомен обележја попут спомен цркава или школа ради економичнијег трошења
новца: Рад. П. Симић, О споменицима изгинулим борцима, у: Весник српске цркве, година XXV, Београд
(мај) 1914, 369-373.
9О руском архитекти, уметнику и вајару, Роману Николајевичу Верховском, видети: А. Кадијевић,
Београдски опус архитекте Романа Николајевича Верховскоја (1920-1941), у: Наслеђе II, Београд 1999, 33-
40.
10 С. Милошевић, Чаршија у Краљеву, у: Гласник ДКС, бр. 12, Београд 1988, 162-163.; А. Кадијевић,
Један век тражења националног стила у српској архитектури: (средина XIX – средина XX века), Београд
1997, 158.; А. Кадијевић, Београдски опус архитекте Романа Николајевича Верховскоја..., 38-39.; М.
Матијевић, нав. дело, 58.; Д. Драшковић, нав. дело, 221, напомена 2.
11А. Кадијевић, Београдски опус архитекте Романа Николајевича Верховскоја..., 38-39.; М. Матијевић, нав.
дело, 81, 137.
187
споменика на пијаци у центру вароши, проузроковало је иницирање

алтернативних решења по којима је споменик требало да буде подигнут преко
пута црквене порте или испред зграде старе војне касарне. 12 Државни савет је 21.
августа 1930. године потврдио првобитну одлуку о подизању споменика на
централном Тргу Краља Александра. 13 Тиме је постигнуто да споменик буде
подигнут на најупадљивијој локацији у граду, која је представљала пресудни
чинилац његове рецепције. 14
Слика 1 – Пазарни дан у Краљеву
Изградњу споменика започели су 1928. године новообразовани Пододбор

Удружења резервних официра и ратника, чији председник је био Стаменко
Јоксимовић, а почасни председник Милан Ђ. Радосављевић 15 и Извршни одбор
за подизање споменика палим Краљевчанима. Састав овог одбора чинили су
Милан Ђ. Радосављевић, председник Више управе, Војислав Ђ. Радосављевић,
трговац, Алексије Јелисијевић, трговац (од 1929. председник општине), Петар
12 Д . Драшковић, нав. дело, 221.

13Овом одлуком Државног савета потврђена је одлука истог тела од 12. априла 1912. године бр.
3332 којом је одобрено „да се споменик има подићи на пијаци, у центру вароши“: М. Матијевић,
нав. дело, 55, 60, посебно напомена 3.
14 И. Борозан, Репрезентативна култура и политичка пропаганда, Споменик кнезу Милошу у Неготину,
Београд 2006, 370.

15Д. Драшковић, нав. дело, 221.
188
Буњак, трговац и Светислав Бугарчић, трговац. 16 Главни део краљевачког

споменика, постамент са фигуром ратника, завршен је 1931. године. 17 За његов
изглед карактеристичан је квадратни постамент са ког се уздиже пирамидално
компонована стена. На њеној северној страни налази се грб Краљевине Србије.
Усправна, стојећа фигура ратника на врху споменика, коју је излио вајар Миодраг
Јеремић, 18 представља доминанту целе композиције. 19 Ратник је одевен у војну
униформу, а обувен у опанке. У левој руци држи барјак, а у десној пушку
ослоњену на оцило. 20 (сл. 2) Прототип оваквог представљања незнаног јунака
кроз фигуру војника–барјактара срећемо у српској уметности на споменику
Симеона Роксандића посвећеном изгинулим српским војницима за ослобођење
Врања. 21 Због недостатка финансијских средстава споменик је остао недовршен,
па на њему нису уграђене плоче са имена страдалих војника у за то предвиђене
нише. 22
Подизањем споменика стварао се херојски култ мртвих ратника. 23 Кружни
простор трга 24 представљао је архетипски церемонијални простор у чијем центру
се одвијају ритуали, што су основни елементи стварања херојских култова. 25
16Записник са пете седнице Управног одбора Удружења резервних официра и ратника одржане
24. августа 1928. у Београду, под председништвом председника Удружења, резервног пешад.
пуковника, Милана Радосављевића, Историјски архив Београда (ИАБ), Удружење резервних
официра и ратника Југославије – Средишна управа – Београд (1920-1941), књ. 1.; цитирано по: Д.
Драшковић, нав. дело, 221.
17 О процесу изградње споменика писано је детаљно у: Д. Драшковић, нав. дело, 221-232.
18 М. Матијевић, нав. дело, 81.
19 А. Кадијевић, Београдски опус архитекте Романа Николајевича Верховскоја ..., 37-39.
21Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку. Систем европске и српске визуелне културе у
служби нације, Београд 2006, 109.
22 Д. Драшковић, нав. дело, 221.; М. Матијевић, нав. дело, 81.
23 О култу мртвих ратника видети: A. Mass, Der Kult der toten Krieger, Frankreich und Deutschland 1870-71,
у: Nation und Emotion, Deutchland und Frankreich im Vergleich 19. und 20. Jahrhundert, Hrsg. Von E. Francois,
H. Siegrist, J. Vogel, Göttingen 1995, 215-231.; О развоју овог феномена у Србији током XIX века
видети: М. Тимотијевић, Меморијал ослободиоцима Београда 1806, у: Наслеђе, Београд 2004, 10-18.
24 О краљевачком тргу видети: В. Ђокић, Урбана типологија: градски трг у Србији, Београд 2009, 141-
150.
25О церемонијама и ритуалима као основама за грађење херојских култова видети: A. Calder,
Disasters and Heroes. On War, Memory and Representation, Cardiff 2004, 117-143.
189
Слика 2 - Краљево - Споменик погинулих ратника 1912-1918 год
Прву церемонију уприличену са тим циљем представљало је освештавање

споменика које је изведено 1934. године уз присуство учесника ослободилачких
ратова, представника војске, свештенства и грађана. 26 Присуство војске на овој
церемонији прослављало је саму војску као један од симбола нације, а
190
истовремено је и увеличавало значај самог догађаја. Црквена јерархија је, на челу

са протом Саватијем Божићем, дала овој свечаности обредни верски карактер. 27
Тиме је сакрализована смрт војника, националних мученика који су се жртвовали
за слободу отаџбине. 28 Приказивање фигуре војника–барјактара представљало је
покушај инкарнације погинулих која је требало да пружи утеху и осећање поноса
преживелима који су у рату изгубили своје најближе. 29 Веза са религијском
структуром, такође, је омогућавала одређену емотивну сигурност преживелих. 30
У жанру споменика историја постаје инструмент политике, па се
историјски догађаји из ратног периода митологизују чиме се стварају симболичке
јединице националног памћења којима се спроводи историјско образовање
нације. У том циљу се историјски подаци материјализују и претварају у чврсте
симболе сећања. 31 Идеја профане жртве за нацију изражена је на споменику кроз
форму крста у ставу фигуре војника, који стоји са раширеним рукама, која
представља алузију на Распеће Христово, 32 у складу са библијском симболиком
Голготе, која се кроз митску интерпретацију доводила у везу са преласком српске
војске преко Албаније. 33 Повлачење паралеле са Христовим мукама на крсту
представило је пале српске ратнике, који су положили свој живот за слободу и
уједињење отаџбине под барјаком и српским грбом, 34 као искупитеље целе нације
и гаранте њене будућности. 35 Епопеја српске војске, која се завршила пробојем
солунског фронта, прихваћена је у колективној свести, кроз уклапање у митске
матрице, као симбол ускрснућа војске и народа. Фигура ратника који пркосно и
победоносно стоји попут „Христа Спаситеља са развијеном заставом победе и
27 М. Тимотијевић, нав. дело, 25-27.

28 Исто, 10-18.
29 О. Манојловић-Пинтар, „Благо и њима јер су славно пали за отаџбину, краља и слободу“..., 84-85.
30 A. Mass, нав. дело, 231.
31 A. Asman, Rad na nacionalnom pamćenju, Beograd 2002, 52.
32 Б. Костић, Ново гробље у Београду, Београд 1999, 15.
33 O. Manojlović, Koncentrični krugovi pamćenja. Secanje, tradicija i istorija, у: Tokovi istorije 1-2, Београд 1996,
99.
34 О хералдичким знацима на јавним здањима и њиховој симболици у међуратном периоду
видети: М. Поповић, Хералдички симболи на јавним здањима Београда, Београд 1997, 85-130, посебно
122.
35 O. Manojlović, Koncentrični krugovi pamćenja..., 93.
191
слободе,“ 36 окренута је према северу, одакле је дошао непријатељ. 37 На

споменицима националног окупљања какав је овај, непријатељ заузима место које
треба да гарантује интегрисање нације. 38 Тиме је симболично указано на
„бесмртност“ војника који су се жртвовали за ослобођење отаџбине, која је
симболично приказана кроз постоље споменика, 39 изграђено од камена из
каменолома Каменица код Краљева. 40 Оваква симболика требало је да изазове
стање колективног пијетета према преживелим борцима ради њихове трајне
интеграције у друштво. 41
Даљи живот и функционисање споменика као централног градског
меморијалног топоса одсликавали су се кроз друштвене, политичке и идеолошке
односе према њему. 42 Главни градски трг, као место манифестационог јединства,
je због своје самореторичности, представљао савршен простор за слање
идеолошких порука. 43 Споменик и трг су носили симболични капитал који је
подразумевао част, престиж, славу, жртву итд. С тога је контрола овог
симболичног јавног простора била изузетно важна за политику. 44 Први светски
рат је у међуратном периоду препознат од стране власти као „морална и духовна
подлога“ на чијим основама се градила нова државна традиција Краљевине Срба,
Хравата и Словенаца/Краљевине Југославије. 45 Подизањем споменика на тргу
36Поређење ослобођења са Христом Спаситељем јавља се у свештеничкој реторици већ по

завршетку балканских ратова: Љ. С. Митровић, Наше светле жртве из светлих ратова, у: Весник српске
цркве, год. XXV, Београд (април) 1914, 320-324, 321.
37 Б. Костић, нав. дело, 15.
38 A. Asman, нав. дело, 52.
39М. Тимотијевић, нав. дело, 9, 13, 21.; А. Кадијевић, Београдски опус архитекте Романа Николајевича
Верховскоја ..., 38-39.
40 М. Матијевић, нав. дело, 79.; О уметничким аспектима ове архитектонско-скулпторалне целине
видети: А. Кадијевић, Београдски опус архитекте Романа Николајевича Верховскоја ..., 38-39.
41 О. Манојловић-Пинтар, „Благо и њима јер су славно пали за отаџбину, краља и слободу“..., 86.
42 И. Борозан, нав. дело, 397-398.
43 Исто, 369-370.
44 B. Forest, J. Johnson, Unraveling the Threads of History: Soviet-Era Monuments and Post-Soviet National Identity
in Moscow, у: Annals of the Association of American Geographers, Vol. 92, No. 3 (Sep., 2002), 524.
45 Љ. Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1912-1918, књ. III, Београд 1997, 297.; Lj. Dimić,
Integralno jugoslovenstvo i kultura 1929-1931, у: Dijalog povjesničara – istoričara, knj. 3, Počuj, 12. – 14. maja 2000,
priredili Hans-Georg Fleck, Igor Graovac, Zagreb 2001, 333-349.; О. Манојловић-Пинтар, „Благо и
њима јер су славно пали за отаџбину, краља и слободу“..., 84.; О произвођењу традицијe видети: Izmišljanje
tradicije, (ur. Erik Hobsbom, Terens Rejndžer), Beograd 2002.; O. Manojlović, Koncentrični krugovi
pamćenja..., 91-103.; Н. Макуљевић, нав. дело, 51-70.
192
произведен је простор памћења на овај догађај, 46 који је, као ангажовано

реторичко средство, био у функцији стварања државног и националног
јединства. 47 Већ током међуратног периода овај простор коришћен је од стране
политичких првака као политички мизансцен, politisches Gesamkunstwerk, или
позорница моћи за организовање предизборних зборова. 48 Најбројније скупове
организовао је Петар Богавац, краљевачки банкар и сенатор, председник среског
одбора Југословенске радикалне заједнице. 49 (сл. 3) Споменик је, тако, током
међуратног периода, постао валоризујући знак идеолошких и политичких мисли
и идеја друштва у коме је настао. 50
Слика 3 - Прдизборни скуп Петра Богавца
По избијању Другог светског рата и окупације Краљева од стране Немачке

у периоду од 1941–44. године споменик и трг су од стране немачке војске
коришћени за потребе политичке пропаганде, која је подразумевала промовисање
новог политичког поретка, застрашивање и културну детерминацију
становништва. 51
46 J. Winter, Sites of Memory, Sites of Mourning, The Great War in European Cultural History, Cambridge
University Press, Cambridge 1995.

47 О. Манојловић-Пинтар, „Благо и њима јер су славно пали за отаџбину, краља и слободу“..., 88, 99.
48 И. Борозан, нав. дело, 370.
50 И. Борозан, нав. дело, 400.
51 О дешавањима на тргу током немачке окупације писано је у: М. Матијевић, нав. дело, 123-124.
193
Доласком Комунистичке партије Југославије на власт након Другог

светског рата трг и споменик су постали место симболичног обрачунавања са
политичким и ратним непријатељима. Испред споменика су, за време пијачних
дана, излагани лешеви четника Миломира Остојића и Слободана Пејовића
стрељаних по налогу Моше Лекића, начелника УДБ–е . 52 Паралелно са тим, нова
политичка елита града ради на симболичком дијалогу са јавношћу у покушају да
задобије престиж, легитимитет и утицај. 53 У том циљу ради се на присвајању
симболичног капитала који су са собом носили јавни простори попут тргова и
улица, као и град у целини. Трг Краља Александра преименован је 1945. године у
Трг Маршала Тита, 54 а промењено је и име града Краљева у Ранковићево, 6. јула
1949. године. 55 Простор трга користи се као позорница моћи на којој се
прославља и меморише народноослободилачка борба као темељ изградње новог
социјалистичког друштва и пролетерског идентитета града. У том контексту,
1951. године, приликом посете Јосипа Броза Тита Краљеву, на тргу је
организован велики народни збор поводом десетогодишњице оснивања
партизанског одреда „Јово Курсула“. 56 Са друге стране, Удружење солунаца из
Краљева прослављало је 15. септембар, Дан пробоја Солунског фронта, пред
спомеником српским ратницима у центру града. 57 Споменик је, тако, кроз
редовно годишње понављање ове свечаности на главном тргу, 58 постао стални
подсетник на монархистичку државу и знак система вредности са којим се желело
раскрстити. Због тога се поставило питање односа према овом „наметнутом“
споменику прошлости као „спорном“ меморијалу који је реметио односе моћи.59
Градске власти су на зајеничкој седници Општинског већа и Већа произвођача,
одржаној 29. новембра 1959. године, донеле одлуку „да Општина Краљево
изврши премештање недовршеног споменика са Трга Маршала Тита на Војничко
гробље из Првог светског рата, где је сахрањено преко 1000 погинулих српских
војника,“ са образложењем да је „генералним урбанистичким планом Града
52 Исто, 135, 130, напомена 1.

53 B. Forest, J. Johnson, нав. дело, 521.
54 Ј. Петровић, Живот у Ранковићеву, документи сведочења, Краљево 1989, 16.
55 Исто, 11-14.
56 Д. Драшковић, нав. дело, 234.
58 О спомен-дану видети: М. Тимотијевић, нав. дело, 27.
59 B. Forest, J. Johnson, нав. дело, 532.
194
Краљева на месту где се сада налази недовршени споменик у центру града

предвиђен Трг без икаквих објеката.“ 60 Измештањем споменика, 1. маја 1960.
године, са централног градског трга као простора памћења и положаја који је
одређивао његову рецепцију од стране јавног мњења, деловало се на затирању
памћења на Први светски рат. 61 На значај локације за рецепцију споменика указао
је Стаменко Јоксимовић у протестном писму Иницијативног одбора Носилаца
Албанске споменице, поводом предлога да се споменик измести са трга: „Сваки
поштен човек који је запазио мора да призна, који год је први пут обилазио Краљево из других
места или са стране застао је и посматрао овај «величанствен» споменик. У допису се каже да
се је добар део зборова бирача изјаснио да споменик треба преместити на неком другом месту у
неки парк (у коме парку) – сигурно где га ретко ко може запазити.“ 62 Споменик, тако, губи
улогу индикатора колективног памћења и патриотске религије, 63 и постаје
идентификациони знак мале групе солунских ратника који самостално негују култ
мртвих сабораца, што је за њих остала патриотска обавеза.
Измештање споменика је проузроковало подељеност јавног мњења по
овом питању, а у локалним „Ибарским новостима“ забележене су изјаве грађана
који су са тугом гледали на ову одлуку градских власти: „Споменик је симбол
поштовања према нашим старима, који су прошли једну голготу. Ја се сећам да су Солунци
плакали када је споменик премештен из центра града“. 64 Дакле, наслеђени морални и
емотивни кодови, формулисани стварањем култа солунских ратника током
међуратног периода, дефинисали су однос једног дела краљевачког јавног мњења
према споменику. На присуство овог емотивног и моралног кода у краљевачком
јавном мњењу и однос Комунистичке партије Југославије према њему упућују и
речи Александра Ранковића у говору одржаном поводом откривања Споменика
отпора и победе на Тргу испред железничке станице у Краљеву, делу Лојза
Долинара, на Дан Републике и Ослобођења Краљева у Другом светском рату, 29.
новембра 1959. године: „... ми никако не губимо из вида да у нашој средини још живе
60Записник са свечане седнице Општинског већа са искључивим правом одлучивања, одржане 29.
новембра 1959. године, у сали „Електрокомбината“ са почетком у 9 часова, ИАК, Фонд СО
Краљево, Предлог о измештању споменика је усвојен једногласно, без дискусије: Д. Драшковић,
нав. дело, 234.
61О античким коренима брисања памћења, damnatio memoriae, и учесталости ове појаве у готово
свим епохама видети: И. Борозан, нав. дело, 400.
С. Јоксимовић, Споменик до сада ником није сметао, факсимил овог писма објављен је у: М.
62
Матијевић, нав. дело, 90.

63 Исто, 370.
64 Цитирана је изјава Милутина Јовичића: Ибарске новости, год. XXXV, бр. 1526, Краљево 1982, 7.
195
остаци прошлости, остаци старог менталитета и схватања, па и непријатељске снаге које

вуку назад у прошлост.“ Овај говор одржан је истог дана када и седница на којој је
одлучено да се споменик премести са централног градског трга на Војничко
гробље. 65 Традицију Првог светског рата требало је, тако, да замени нова државна
традиција народноослободилачке борбе из Другог светског рата.
Већ 1966., а затим и 1970. године, јављају се први захтеви за враћање
споменика на трг у центру града, који нису наишли на подршку општинских
власти. 66 Током 1970–их година јављају се бројне иницијативе за враћање
споменика, како са састанака месних заједница, тако и са састанака партијских
организација. Ови покушаји остали су безуспешни све до 1978. године, када се на
седници СО Краљево, одржаној 17. јула, долази до закључка да би споменик
требало обавезно да се премести и да му се нађе најпогоднија локација у граду. 67
О истом питању је, услед учесталих захтева, разговарано на састанку челних људи
општине 1980. године. Милан Матијевић, који је у том тренутку обављао
функцију председника Извршног савета, из позиције учесника у овим догађајима,
наводи да је формирана делегација од општинског руководства која је ЦК СК
Србије поставила питање „да ли можемо споменик да вратимо на старо место“. У
ЦК Србије је речено „то је у општинској надлежности, то је ваша ствар.“ Овакав
одговор могао се двосмислено разумети као прећутно (не)одобравање, што је
могао бити довољан разлог да се у том тренутку одустане од покретања акције.68
Ипак, тек након смрти Јосипа Броза Тита, у време када је председник СО
Краљево био Бранко Маричић, на иницијативу преживелих солунских ратника
расписан је референдум о враћању споменика 1982. године, што је допринело да
се 29. новембра исте године, средствима обезбеђеним прилозима грађана, 69
споменик врати на првобитну локацију. 70 (сл. 5.) Будући да је споменик и пре
измештања остао незавршен поставило се питање како га довршити. Довршење
споменика по првобитном пројекту није било могуће јер су спискови погинулих
65Ибарске новости, год. XI, бр. 336, 1959., 3.: цитирано по: М. Алексић, Споменик српским
ратницима 1912-1918 у Краљеву, дипломски рад одбрањен на Одељењу за историју Филозофског
факултета у Београду новембра 2003. године, ментор проф. др Љубодраг Димић.
66 М. Алексић, нав. дело, 18.
68 М. Матијевић, нав. дело, 99, 100, 106, посебно напомена 2.;
Отворен је жиро рачун под називом „Фонд за реконструкцију Трга Маршала Тита и враћање
69
Споменика српским ратницима 1912-1918“, на који су грађани уплаћивали добровољне прилоге:

Ибарске новости, год. XXXV, бр. 1512., 6.
70 Д. Драшковић, нав. дело, 234.
196
ратника изгубљени током Другог светског рата. У нише предвиђене за спискове

погинулих уграђене су током 1982. године плоче на којима су исписане највеће
битке у којима су учествовали краљевачки ратници у ратовима 1912–1918. и
постављен је натпис „Српским ратницима палим за слободу отаџбине 1912–
1918.“ и „Ратни другови и захвални народ, 1934.“ 71
Слика 4 - Враћање споменика на првобитну локацију 1982. године
Током 1980–их година долази до либерализације односа према традицији

Првог светског рата. Услед развоја антикомунизма, 1985. године се објављује
роман Данка Поповића „Књига о Милутину“ којим аутор реафирмише
„домаћински морал“ српских сељака–ратника који су се борили у Првом светском
рату, а комунизам апострофира као узрок његовог уништења. 72 Колоквијалним
називањем споменика именом главног јунака овог романа, „Милутин“, 73 у њега се
учитава овај систем вредности. Трг Маршала Тита је 1990. године, заједно са
71 Исто, 234.
72 Д. Поповић, Књига о Милутину, Београд 1995.; Упор.: Исти, Време лажи, Београд 1990.
73 М. Матијевић, нав. дело, 132.; Д. Драшковић, нав. дело, 234.
197
чаршијом, проглашен за културно добро Краљева као просторно културно

историјска целина, а 1991. године је преименован у Трг српских ратника. 74 Током
последње две деценије, на тргу се одржавају политички митинзи и протести, 75
чиме је овај простор реактуелизован као позорница моћи. Такође, трг је постао
позорница за одржавање манифестација културног и забавног карактера. 76 Трг и
споменик постали су, тако, симбол града Краљева, али и огледало његове
друштвене и културне историје XX века. Иако створен са идејом о вечитом
сећању на пале борце из ратова 1912-1918. овај споменик, који је почетком
двадесетпрвог века добио улогу сказаљке на сунчевом сату чије поље чини кружни
простор трга по идеји проф. др Милутина Тадића, 77 посебно наглашава проток
времена, које је поред простора друга димензија која пресудно утиче на
конструисање јавне меморије.

75 Исто, 131-134.
76 Исто, 134.
77Površnost uništava sjajnu ideju, у: Ibarske, internet izdanje, 27. novembar 2009., видети на интернет
страници: http://www.kraljevo.com/ibarske/2009/in20091127.htm
198
Slađana Žunjić
NJEGOŠEV MAUZOLEJ NA LOVĆENU-ISTRAŽIVANJE,

TUMAČENJE, ZAŠTITA
Mauzolej Petru II Petroviću Njegošu na Lovćenu sagrađen je 1974. godine na

Jezerskom vrhu, na vještački zaravnjenom platou, prema zamisli Ivana Meštrovića.
Tom prilikom uklonjena je crkva sv. Petra Cetinjskog, koja je na ovom mjestu
prethodno postojala od 1845. godine. Na bazi publikovane literature i dostupne
dokumentacije o izvođenim radovima, ukazaćemo na razvoj graditeljske ideje i njene
realizacije na ovom prostoru, vrste i obilježja projektnih rešenja angažovanih arhitekata,
te pokušati da sagledamo domete i značaj izvedenih radova sa aspekta zaštite kulturne
baštine.
Slika1 - Crkva na Lovćenu, 1893. god.
199
Na Jezerskom vrhu, na lokalitetu Crkvine, Petar II Petrović Njegoš sagradio je

1845. godine crkvu1 i posvetio je sv. Petru Cetinjskom, svom stricu i prethodniku na
vladičanskom i vladarskom prestolu Crne Gore. Ova crkva, centralnog nacrta osnove,
svojom formom rotonde razlikovala se od crkvene arhitekture u Crnoj Gori tog, ali i
ranijeg vremena. Svojim oblikom bila je slična odbrambenoj kuli, kakve su već bile
sagrađene na uglovima Biljarde, nove rezidencije podignute 1838. godine po planu
ruskog emisara Jakova Ozereckovskog, a koju je izvorno imala i Tablja, odbrambeno
uporište kružne osnove građeno 1833. godine iznad Cetinjskog manastira. 2 Po
sopstvenoj želji, Njegoš je u ovoj maloj crkvi sahranjen 3 1855., četiri godine nakon
smrti, u doba knjaza Danila.
Zabilješke iz sredine 19.v. da je crkva podignuta na mjestu Crkvinama, kao i
sam toponim Crkvine, ukazuju da se na njenom mjestu mogla nalaziti i starija crkvena
građevina 4.
Filip Radičević opisuje crkvu sagrađenu u Njegoševo doba kao građevinu
dužine 5m, a širine 3.5m, koja je zbog čestih vremenskih nepogoda više puta bila
oštećena i potom sanirana. Sam Radičević, učestvujući u jednoj od ovakvih akcija, ističe
da je vlada opsežnije radove na sanaciji crkve preduzela 1879. godine, kada su
popravljani pukotine i oštećenja na zidovima, krovu i gromobranu, i kada je krčen put
koji je vodio do crkve. 5
U cetinjskom „Književnom listu“ iz 1902. godine objavljena je umjetnička slika
sa predstavom crkve na Lovćenu autora Mila Vrbice iz 1901. i uz nju tekst sa opisom
crkve, autora Mir. Mijuškovića, po kom je crkva jednostavna građevina okrugle osnove,
naosa i oltara u obliku dva cilindra, pokrivena kamenim pločama.
U toku I svjetskog rata, po nalogu austrijskih okupacionih vlasti Njegoševi
zemni ostaci prenijeti su u Cetinjski manastir, a crkva na Lovćenu porušena 1916.
godine. 6
1 Lj. Durković-Jakšić, Njegoš i Lovćen, Beograd 1971, str. 34, 36, 53-54, 56-57: donosi navode
Njegoševih savremenika, kao i autore koji su se nakon Njegoševe smrti bavili ovom temom.
2 Umjetnost, br.27/28, Beograd 1971, str.195, Isticana je i veza arhitektonske forme ove crkve sa
realizacijom u prostoru Njegoševih pjesničkih vizija, budući da je njegova „Luča mikrokozma“
objavljena upravo ove 1845. godine.
3 Lj. Durković-Jakšić, Nav.djelo, str. 48-50, 53-54, 56-57, 60-64: ukazuje na navode Njegoševih
savremenika, kao i autora koji su nakon Njegoševe smrti pisali o tome.
4 Isti autor, Nav.djelo, str. 34 i 36.
5 Isti autor, Nav.djelo, str. 61.
6 Isti autor, Nav. djelo, str.107, 113-114, 121.
200
Nakon završetka rata, ujedinjenja i stvaranja Kraljevine SHS, i pored nastojanja

crkvenih i državnih vlasti, te uglednih javnih ličnosti, prošlo je nekoliko godina do
ponovne obnove Njegoševe crkve na Lovćenu i vraćanja u nju Njegoševih zemnih
ostataka.
O stanju nakon završetka rata govori nam zabelješka prof. Jelene Lazarević koja
1920. godine, po obilasku crkve, navodi da se nalazi u ruševnom stanju, 7 što potvrđuje i
izvještaj paroha crkve upućen mitropolitu krajem oktobra 1921.godine.
Tokom 1921.godine u okviru priprema za obnovu crkve i prenošenje
Njegoševih zemnih ostataka na Lovćen čuli su se i predlozi da se gradi nova crkva,
budući da je postojeću, veoma ruiniranu, gotovo nemoguće popraviti 8 . U svrhu
utvrđivanja pravog stanja stvari i donošenja plana sa predračunom radova na crkvi
„koju bi trebalo popraviti ili novu podići“ 9, uskoro su angažovani stručnjaci.
Predračuni za radove na izgradnji puta koji bi od Cetinja vodio do Lovćena i za
izradu kapele na Lovćenu, koje je 1921. godine uradila Građevinska sekcija iz Cetinja na
čelu sa inž. Karlovcem ocjenjeni su kao ogromne sume, a građevina planirana od strane
Karlovca kao nepodesna terenu i klimatskim prilikama. 10
Ove 1921. godine arhitekte Ministarstva građevina uradili su dvadesetpet skica
za Crkvu na Lovćenu, od kojih su poznate četiri skice arhitekte Svete Lazića. Na izložbi
skiciranih rešenja u Ministarstvu građevina usvojena je jedna od skica Svete Lazića, koja
predstavlja građevinu centralne osnove koja se stenasto sužava prema vrhu krunisanom
krovom piramidalnog ili kupastog oblika. 11 Odbor za obnovu crkve osnovan u
Beogradu u istu svrhu kao i onaj prethodno na Cetinju, izdvojio je deset skica i poslao
ih Ministarstvu vjera na dalje razmatranje. Tamo je 1922. godine izabran nacrt arhitekte
Viktora Lukomskog, za koji je određeno da ga treba dalje razraditi. Projekat
Lukomskog uskoro je bio završen, ali nije realizovan. 12
7 Isti, Nav. djelo, str.129 i 132.

8 Isti, Nav. djelo, str.149.
9 Isti, Nav. djelo, 151.
10 Isti, Nav. djelo, str.157, 166, Ovaj nacrt nismo pronašli, te njegovo razmatranje ostavljamo za kasnija
istraživanja.
11Isti, Nav. djelo, str. 167, 170, autor ukazuje da je to mogla biti ocjena Ministarstva građevina, i da je u
pitanju skica na kojoj je napisano „usvojen“.
12Isti, Nav. djelo, str. 173, Akt od 23.12.1922. upućen Ministarstvu vjera u kom je podsjećanje da je još
21.8. poslato obavještenje da je projekat za Kapelu na Lovćenu gotov i da bi izvođenje koštalo oko 600
000 dinara. Ova finansijska sredstva nisu obezbjeđena, tako da projekat nije realizovan.
Projekat Lukomskog takođe nismo pronašli.
201
U toku 1921. godine u Ministarstvu građevina arhitekti su radili i na izradi

projekta Njegoševog sarkofaga. U zaostavštini arhitekte Pere Popovića, načelnika
Arhitektonskog odjeljenja Ministarstva građevina, pronađeno je 5 skica za sarkofag, čiji
su autori Nikolaj Miškovski (radio jednu skicu), Vasilij Androsov (jednu), Dimitrije
Jurišić (dvije) i Žarko Tatić (jednu skicu).
Međutim, novčana sredstva potrebna za ove radove nisu bila ni predložena ni
unijeta u budžet, što se objašnjava nesređenom političkom situacijom koju su
karakterisale česte promjene vlada i smjene nadležnih za ove poslove ministara.
Konačno, kralj Aleksandar je 1923. odredio da se radovi na Kapeli i prenos Njegoševih
zemnih ostataka na Lovćen izvedu iz njegovih ličnih sredstava, za šta je osnovan i
posebni Odbor.
Uskoro je angažovan arhitekta Ministarstva građevina, akademik Nikolaj
Krasnov i upućen na Lovćen da snimi ruševine crkve. On je sačinio foto-karton od šest
fotografija (stanje od 24.9.1923. godine), skice crkve sa označenim dimenzijama koje
nisu tačno datirane ali nose njegov potpis, kao i pet akvarela sa motivom kapele na
Lovćenu, što je nakon povratka u Beograd oktobra mjeseca dopunio, uradivši još pet
skica u boji. Zabilježeno je i kazivanje Krasnova o zamisli Njegoševe crkve, dok je radio
na njenoj obnovi „Njegoš je veliki čovek kad je on mogao ovako originalnu ideju da
ima za ovakav oblik i ovakvu osnovu Crkve na Lovćenu, tj.dva kruga u osnovi raznih
prečnika, a koji prodiru jedan u drugi“. 13
U zaostavštini Pere Popovića sačuvane su i skice izgleda crkve prije stradanja u
I svjetskom ratu i situacioni plan terena na kom je ona sagrađena, za koje se ne zna kad
su tačno rađene i ko je autor, ali koje je, kako je ocjenjeno, radio dobar stručnjak,
ijekavac, sudeći po onom što je na njima prikazano i napisano.
Tokom naredne, 1924. godine razmatrani su predlozi i skice za popravku i
obnovu, ali i za podizanje nove kapele 14 . Član i sekretar Odbora, Svetozar Tomić
boravio je jula 1924. na Cetinju u svrhu organizacije ovih radova, kada je i fotografski
snimio ruševine crkve na Jezerskom vrhu i sačinio izvještaj o njenom stanju.“ 15
Nacrt za Njegoševu grobnicu na Lovćenu 1924. god.uradio je i Ivan Meštrović
16
(Pr.2). Meštrović je projekat za crkvu na Lovćenu morao završiti do jeseni 1924.
13 Isti, Nav.djelo, str. 195.

15 Isti, Nav.djelo, str.211.
16Isti, Nav.djelo, navodi publikacije u kojima je objavljeno da je kralj Aleksandar izradu Spomenika
vladici Radu povjerio Ivanu Meštroviću: list Crna Gora koji je izlazio u Cetinju (br. za 18.4.1924.) i Novu
Evropu iz Zagreba (izdanje za 10. 1924).
202
godine, budući da su ovi crteži bili izloženi na njegovoj izložbi u Njujorku održanoj u
jesen 1924.god. 17
Crteži Meštrovićevog projekta objavljeni su 1.1.1925. u Novoj Evropi, uz kratak
tekst Milana Ćurčina koji navodi velike troškove građenja kao razlog zbog kog se od
realizacije odustalo. 18 Kao drugi razlog, u literaturi istican je i neodgovarajući stil
Meštrovićeve građevine. 19
Slika 2. I Projekat Ivana Meštrovića iz 1924.god.
Meštrovićev projekat Njegoševe grobnice na Lovćenu iz 1924.godine

predstavlja građevinu kvadratne osnove sa kupolom,u formi kubusa sa piramidalnim
krovom ukrašenim geometrijskim kristalima. Nalazi se na kamenom postamentu sa
17Isti, Nav.djelo, str. 216, navodi da je Meštrović pred odlazak u Ameriku bio u julu u Beogradu, kod
predsjednika vlade i kod kralja Aleksandra, moguće i u vezi sa ovim angažmanom.
19 Isti, Nav.djelo, str.220, 221, Iako je u štampi (Trgovinski glasnik-Beograd, Narodna riječ-Cetinje)
objavljivano da je razlog prevelika cijena predviđenih radova, kao najvjerovatniji razlog trebalo bi smatrati
neodgovarajući stil. Ovo potvrđuje i sam Meštrović u u jednom pismu od 6.4.1952. u kom kaže da se on
i „ranije bavio problemom spomenika Njegošu, kada ga je zamislio u obliku jednog malog hrama s
Njegoševom figurom u unutrašnjosti, na mjestu gdje je kapelica Njegošu u spomen, a da je ideja propala
jer su se protivili crkveni krugovi“ (objavljeno u časopisu Umjetnost, nav.br, str.20 i 41; takođe i u Ž.
Vidović, Meštrović i savremeni sukob skulptora sa arhitektom, Sarajevo 1961, str. 250).
203
pristupnim stepeništem koje vodi do portala. Ovo centralno stepenište oivičeno je

simetrično postavljenim udvojenim figurama životinja. 20 U unutrašnjosti bila je
predviđena ogromna figura pjesnika u poluležećem stavu sa orlom nad glavom, a četiri
orla trebalo je da budu postavljena i na uglovima baze krovne piramide. 21
U odnosu na svoje prethodne arhitektonsko-skulporske cjeline (projekat
Kosovskog hrama iz 1912., mauzolej u Cavtatu iz 1922.god.), ovaj nacrt je nešto manjih
dimenzija, a shema je od oktagona sa kupolom mauzoleja u Cavtatu svedena na kubus
sa kupolom, spolja obloženom piramidom sa geometrijskim kristalima. Ova upotreba
kristala mogla bi predstavljati svojevrsnu recepciju forme kristala koja je u posleratnom
periodu zaokupljala pažnju arhitekata ekspresionista, usmjerenih ka iracionalnom i
mistici (Bruno Taut, Hans Pelcig). Njihova arhitektonska traženja i kreacije biomorfnih
i geometrijskih oblika, kakav je i oblik kristala, proistekla su iz pokreta Ar
Nuvo/Secesija/Jugendstil/, koji se još prije I svjetskog rata razvijao u evropskim
centrima. Uticaj secesije, prevashodno arhitekte Ota Vagnera i njegovih učenika, na
mladog Meštrovića tokom školovanja u Beču bio je presudan za njegovo shvatanje
umjetnosti, posebno za njegovo interesovanje za arhitekturu i ideju o sintezi umjetnosti.
Sklonost jednog pravca secesije ka organskim i prirodnijim oblicima (Jozefa Olbriha)
našla je u Meštrovićevim djelima prihvatanje na projektu Kosovskog hrama, dok je
druga razvojna linija, više sklona geometriji i pojednostavljivanju formi (Jozefa
Hofmana), vidna na građevinama počev od mauzoleja u Cavtatu. Čineći radikalniji
otklon od ove druge struje, Adolf Los je još u prvoj deceniji 20.v. istakao da arhitekturu
treba osloboditi ukrasa/ornamenta, tj. da arhitekturu i umjetnost treba razdvojiti, pri
čemu samo „mali dio arhitekture spada u umjetnost-nadgrobni spomenik i
spomenik“. 22
Ovo nastojanje na građenju mauzoleja i reprezentativnih zdanja, prisutno u
srednjoevropskoj arhitekturi tog doba, ali i kraja prethodnog vijeka, kao i moderno
traženje bezornamentalne, čiste arhitektonske forme, imalo je presudnog uticaja i na
Meštrovića i njegove zamisli mauzoleja/spomenika. Kod ovih građevina arhitektura i
20Ž. Vidović, Nav.djelo, str. 250, citira američko izdanje monografije o Meštroviću iz 1949.godine u
kom se kaže da su ispred mauzoleja predviđene „figure velikih ovnova, koji su simbolični za ovaj kraj i
koji treba da čuvaju stražu“.
Sudeći po objavljenim crtežima spomenika, kao i po pismu Meštrovića od 8.6.1951. (objavljeno u
časopisu Umjetnost, nav.br, str. 42) ove životinjske figure koje treba da predstavljaju sfinge odnosno
ovnove, predstavljaju citat motiva čuvara ulaza, poznatog još od drevnih kultura.
21 Motiv poluležeće figure nad sarkofagom takođe je poznat još od drevnih vremena, kao i upotreba
skulpture na krovu hramova.

22 Losovo djelo “Ornament i zločin” iz 1908.godine.
204
skulptoralni dekor postoje u okviru jednog djela kao nezavisni elementi, predstavljajući
vrijednost za sebe, pri čemu je arhitektura svojom težnjom za izrazom određene ideje
skulpturi često nametala stilizaciju forme i skrivanje u unutrašnjosti građevine (karijatide
mauzoleja u Cavtatu, na Avali, skulptura Njegoša za grobnicu na Lovćenu). 23 Sam
prostor spomenika koji ima čisto simbolički (grobni/memorijalni) karakter /namjenu
nema definisane funkcije koje bi se vezale za njegove određene djelove, tako da česta
upotreba citata iz prošlosti u ovu svrhu (elemenata npr. egipatskih grobnica ili hramova,
oktagonalnih grobnica ili krstionica, grčkog hrama), ostavlja utisak hladne,
mehanicističke interpretacije arhitektonskog nasleđa.
Kao i u prethodnim projektima, i na ovom spomeniku grobne/memorijalne
namjene, karakterističan odnos skulpture i arhitekture svjedoči o Meštrovićevom
shvatanju arhitekture kao zasebne forme, u ovom slučaju malog kupolnog hrama
piramidalnog krova smještenog na postamentu, koja bi služila za smještanje skulpture. 24
Ova analiza Meštrovićevog nacrta za Lovćenski spomenik iz 1924. god. treba da
posluži kao uvod u analizu njegovog drugog projekta za Lovćen koji je realizovan
nakon II svjetskog rata, o čemu će kasnije biti riječi.
Na proljeće, sledeće 1925. godine, arhitekta Pera Popović boravio je u Cetinju i
izvršio pregled i ocjenu stanja crkve na Lovćenu. 25 Početkom maja iste godine arhitekta
Nikolaj Krasnov sačinio je Predračun za rekonstrukciju kapele na grobu vladike Petra na
Lovćenu. 26 U junu je radio i skice za sarkofag. 27
Dakle, nakon dužeg raspravljanja, prikupljanja podataka i fotografisanja
ruševina, Grobna kapela na Lovćenu obnovljena je 1925. godine po planu Nikolaja
Krasnova (Pr.3). 28 Ovo je jedan od prvih većih projekata u Kraljevini SHS već slavnog
ruskog arhitekte, akademika Krasnova, koji je imao za sobom bogato tridesetogodišnje
iskustvo u domenu arhitekture i urbanizma kada je 1919. godine kao emigrant došao u
23 Ž. Vidović, Nav.djelo, str.153.

24 Isti, Nav.djelo, str.250.
25 Lj. Durković-Jakšić, Nav. djelo, str. 226 i 228.
26Isti, str.228-229., Iz Predračuna zaključujemo da je Krasnov planirao obnovu temelja i zidova crkve od
postojećeg kamena uz dodatke od novog kamena (u odnosu ½ postojećeg i ½ novog kamena), izradu
svoda debljine oko 25 cm od tesanog kamena kakav je i bio stari, sa dodatkom kamena ukoliko on
nedostaje, vraćanje u oltar postojećeg kamenog prestola; izradu sarkofaga, ikona, ograde (i podzida).
Isti, str. 223-227, sačuvano je osam skica za koje se pouzdano zna da su njegov rad, s tim da se njemu
27
može pripisati i deveta rađena u junu iste godine, na kojoj je paraf Pere Popovića, načelnika Odjeljenja.
28Isti, str. 237, rad je mogao početi nakon 20. juna kada je stigla prva pošiljka cementa. Kapela je bila
završena i osvećena 10. septembra, a Njegoševi zemni ostaci u svečanoj ceremoniji prenijeti na Lovćen
21.septembra 1925. godine.
205
Kraljevinu SHS i zaposlio se u Ministarstvu građevina, kao i mnogi drugi ruski arhitekti-
emigranti. 29
Slika 3. Obnovljena kapela iz 1925, Nikolaj Krasnov
Kako izjavljuje inž. Veliša Popović, rukovodilac građevinskih radova na obnovi

1925. godine, crkva je obnovljena na neporušenim temeljima ranije građevine, uz
poštovanje pravila da bude što identičnija po obliku sa prethodnom; zbog toga je
uzidan prikupljeni i sačuvani kamen sa stare porušene crkve, zidovi su građeni od starog
kamena uz upotrebu novog lovćenskog na spoljnim stranama, stari gradivni materijal
upotrebljen je za obzidu temelja u cilju njihovog pojačanja, kao i za ispune temelja,
krovni pokrivač urađen je od novog specijalno obrađenog kamena iz lovćenskog
kamenoloma, unutrašnji zidovi omalterisani, a potom je u drugoj etapi radova usledilo
29Ž. Škalamera, Arhitekta Nikola Krasnov, Sveske DIUS 14, Beograd 1983, Ističe da je Krasnov
angažovan na ovom poslu nakon odbijenih projekata Ivana Meštrovića i još dvojice beogradskih
arhitekata koji nisu primljeni zbog pretjerane veličine i da se ne bi odstupilo od želje samog Njegoša (str.
121).
206
unutrašnje uređenje-slike, sarkofag i dr. Radovi su po završetku obračunati, pregledani i

primljeni, o čemu je sačinjen i poseban elaborat. 30 Slične podatke o radovima donosi i
tekst Spomenice, objavljene 1926. u Cetinju. 31 Opis crkve od 1.10.1925.godine pruža
precizne podatke o uređenju enterijera za koje je takođe bio zadužen Krasnov; po
njegovim nacrtima izveden je i polijelej (sačuvano je pet skica u zaostavštini Pere
Popovića), a njegovo djelo je i nacrt kovčega u kom su Njegoševi zemni ostaci prenijeti
iz Cetinja na Lovćen i smješteni u sarkofag. 32
Prema modernom konceptu zaštite graditeljskog nasleđa koja se temelji na
stručnom i naučnom metodu, izradi planova, projekata i programa zaštite i obnove,
zahtijeva se i princip integralne zaštite, koji između ostalog znači i očuvanje spomenika
sa njihovom okolinom. Sam metod rada zahtijeva da izvođenju radova treba da
prethodi analitička i plansko-projektna obrada, tj. analiza i dokumentacija postojećeg
stanja (fotodokumentacija, analitičko-istraživačka dokumentacija), istraživanje
prvobitnog stanja i razvoja građevine, te valorizacijana i izrada projektne dokumentacije
za izvođenje radova. U Krasnovljevoj obnovi crkve na Lovćenu iz 1925.godine može se
konstatovati da je uglavnom sačuvan oblik crkve, izgled osnove i mjesto 33 , da je
ugrađen sačuvani kamen sa stare crkve; pri čemu je posebno interesantno i značajno što
je restauraciju pratila dokumentacija postojećeg stanja, projektna dokumentacija, i
dokumentovanje izvedenih radova. I pored značajnih nedostataka ovih radova u kojima
je crkva dobila i nove elemente, kao što je snažan potkrovni vijenac, nov oblik portala 34,
nov dekor u unutrašnjosti i iznad ulaznih vrata-reljef, slike, sarkofag,natpis, kao i ogradu
Isti, Nav.djelo, str. 265, donosi izjavu inž. Veliše Popovića (autor navodi, najvjerovatnije, greškom ime
30
Veliše Ivanovića), takođe i časopis Umjetnost, nav.br, na str. 144 -145.

31 Umjetnost, nav.br, str. 21.
32 Lj. Durković-Jakšić, str. 260-261, citira ovaj Opis: „Na ulazu je postavljen urezan zlatnim slovima u
mermeru natpis o obnaljanju hrama od strane kralja Aleksandra, a iznad ulaza mermerni reljef sa
predstavom sv. Đorđa autora Živojina Lukića,ulazna hrastova vrata spolja su okovana bakarnim limom,
tri prozora,gvozdena, zastakljena su posebnim staklom, pod izveden od kamenih ploča. U apsidi
postavljena je časna trpeza iz stare kapele, u zidu oltara 4 ikone na mermernim pločama sv. Jovana
Vladimira, sv. Vasilija Ostroškog, sv. Petra Cetinjskog i sv. Stefana Piperskog, iznad ikona u konhi apside
je fresko-predstava Isusa Hristosa; ove slike, kao i medaljon sa Njegoševim portretom, djelo su slikara
Uroša Predića. Na desnoj strani u kapeli smješten je mermerni sarkofag, preko puta na zidu postavljen je
kamen opštine Njeguša sa slikom Njegoša, a u prvom redu svoda na malterisanom dijelu zlatnim slovima
ispisani su stihovi iz Gorskog vijenca“.
33 Isti autor, Nav. djelo, str. 266, Navodi da ako je odstupanja u veličini i bilo, učinjeno je to radi
smještanja sarkofaga, nešto malo u dužini. Takođe ukazuje da su podaci o veličini prvobitne crkve različiti
i protivurečni (Izvještaj kotorskog načelnika o zidanju crkve 1845., zatim podatak da je crkva nešto šira
nego duža u depeši mitropolita Gavrila), te da se na osnovu njih potpuno pouzdani zaključci o odnosu
veličina prvobitne i obnovljene crkve ne mogu iznositi na ovom stupnju znanja o njima.
34
Umjetnost, nav.br, str.22,
207
i podzide okolo crkve, ova restauracija bila je na značajnom nivou konzervatorske

struke tog doba 35 . Od posebne je važnosti što je bila praćena dokumentacijom o
radovima koja nam je, uz istraživanje postojećeg stanja na terenu i arhivske građe,
mogla u nekom kasnijem vremenu omogućiti i restauraciju kapele podignute u
Njegoševo doba i evidentiranje pretpostavljenih starijih graditeljskih slojeva.
Slika 4 II Meštrovićev projekat, prostorni prikaz
Posle ove obnove, crkva je ponovo bila oštećena usled dejstva prirodnih
faktora, a ta oštećenja sanirana su 1933. godine. 36
Nakon II svjetskog rata, u okviru proslave stogodišnjice od Njegoševe smrti
1951. godine, pokrenuto je i pitanje podizanja spomenika Njegošu koji je trebalo podići
pred Biljardom u Cetinju. Nacrti za spomenik na kojima su radili čuveni skulptori
FNRJ 37 odbijeni su od strane Odbora za proslavu kao neodgovarajući. Ali, ideja o
Njegoševom spomeniku nije bila napuštena i za njenu realizaciju naredne 1952. godine
35Umjetnost, nav. br, str. 26, vidi reprodukcije izgleda crkve prije i posle restauratorskih radova, iz 1893. i
1925.
36 Lj. Durković-Jakšić, Nav. djelo, str.263.
37 O ovome je pisao časopis Stvaranje u svom jubilarnom broju iste godine.
208
angažovan je Ivan Meštrović, koji je još 1925. godine radio na projektu grobnice-
mauzoleja Njegošu na Lovćenu.
Meštrovićev drugi projekat Mauzoleja, nacrti i makete (Pr.4,5 i 6), završen je
početkom naredne 1953. godine i bio izložen javnosti na uvid u prostorijama Biljarde.
Slika 5 II Meštrovićev projekat, crtež osnove
Ovaj mauzolej, tj. spomenički kompleks, sastoji se od prilaznog platoa, prilaza

do tunela, tunela probijenog u masivu Lovćena, prilazne staze koja vodi do platoa
mauzoleja, samog platoa mauzoleja, i staze koja vodi do gumna-vidikovca. Projektom je
predviđeno da se od prilaznog platoa popločanog kamenom po prirodnom terenu
odvajaju dva stepenišna kraka koji vode do ulaza u tunel dugačak oko 125m, iz kog se
stepenište dalje račva vodeći do platoa mauzoleja-kamene terase. Preko ove terase stiže
se do monumentalnog ulaza-pilona smještenog ispred peristila. Naspram pilona, a
ispred ulaza u dvoranu sa spomenikom, simetrično su postavljene dvije figure
Crnogorki-karijatida urađene od crnog granita. Unutar dvorane sa spomenikom koja
ima osnovu crkve-kapele, u centralnoj niši naspram ulaza smještena je ogromna
skulptura Njegoša, isklesana u tamnom granitu (sve tri skulpture rađene su po
Meštrovićevim nacrtima), dok su u bočnim zidovima izvedene po tri niše u koje je
trebalo smjestiti šest mermernih stubova sa čijih vrhova bi se svjetlost rasprostirala
209
prema unutrašnjosti. 38 Svod kapele obložen je pozlaćenim mozaikom. Iz portika i preko

stepeništa silazi se u kriptu, u kojoj je smješten Njegošev sarkofag sa posmrtnim
ostacima. Iza kompleksa, prema sjeveru, uska staza vodi do okruglog platoa-vidikovca,
urađenog u tradicionalnoj formi gumna na kom se ose kretanja završavaju. Na osnovu
tehničkih podataka o mauzoleju, osnova ove građevine planirana je na istoj visini na
kojoj se nalazila tada postojeća crkva-kapela, dok se centar kapele nalazio na 12 m od
ulaza u planirani peristil dužine oko 16m. 39
Slika 6 - II Meštrovićev projekat, poprečni presjeci, crtež ulazne fasade i situacija
Ovaj projekat mauzoleja na Lovćenu nastavlja se svojom idejom na ranije

Meštrovićeve arhitektonske koncepte. Citati iz prošlosti arhitekture, poput ulaza-pilona
i peristila, usjeka i pristupnih stepeništa egipatskih hramova i grobnica; hrišćanskog
hrama, ali sa apsidom orijentisanom prema sjeveru i skulpturom ispred apside u duhu
cela antičkih hramova, te prostorijom iza apside koja podsjeća na opistodom hrama, i
konačno tradicionalne forme gumna, pojednostavljeni su i, izmjenjenog/pomjerenog
značenja, stvaraju jednu novu eklektičnu cjelinu. Svojim formama i osama kretanja,
dimenzijama i materijalom, spomenički kompleks na Lovćenu ostavlja utisak pretjerane
38 Vide se na crtežima projekta, ali nisu izvedeni.

39 Umjetnost, nav. br, str.124-125.
210
i hladne monumentalnosti, reprezentativnog, čak i natprirodnog efekta,

reinterpretirajući i značenje samog mjesta/prostora na kom je realizovan.
Realizacija radova počela je 1959. godine, kada se radilo na tunelu, potom na
formiranju pristupnog stepeništa. Dok su se ovi radovi izvodili, trajala je žustra
medijska polemika između pristalica i protivnika podizanja mauzoleja na Lovćenu, u
kojoj su se čuli i predlozi književnika,arhitekata, vajara, naučnika i drugih poslenika
kulture, da mauzolej/spomenik/skulpturu Njegošu treba podići na nekom drugom
mjestu, u samom Cetinju. 40 Medijska polemika okončana je odlukom o izgradnji (od
1969. god.) Mauzoleja na Lovćenu po Meštrovićevom projektu. Mauzolej je sagrađen
do 1974. godine, pri čemu je prethodno uklonjena postojeća grobna kapela, tako što je
građevinski materijal-kamen obilježen brojevima i zajedno sa podnim pločama smješten
u blizini Preobraženjske crkve na Ivanovim koritima 41. Iz Projekta kojim je predviđeno
ponovno građenje demontirane kapele (od 1987.god.), saznajemo da su nakon
demontiranja masivna okovana vrata, pokretni fond, kameni reljef iznad ulaza, sarkofag
i Predićeve ikone pohranjeni u depou Muzeja na Cetinju, a polijelej u zgradi Opštine
Cetinje, i da su bili predviđeni za vraćanje u novopodignutu kapelu. 42 Trenutno
dostupna dokumentacija dozvoljava zaključak da su se određeni arhitektonski djelovi i
predmeti iz nekadašnje Njegoševe kapele do 2004. god. nalazili u prostorijama Opštine
Cetinje. 43
Prema modernim shvatanjima zaštite kulturne baštine, premještanja/dislokacije
spomenika smatraju se poslednjim sredstvom spašavanja ugroženog spomenika, kada ga
na izvornom mjestu ne možemo očuvati primjenom nekog drugog metoda.
Premještanjem se narušava onaj temeljni princip očuvanja nepokretnih kulturnih
40 Predlagani su mjesto ispred Biljarde, na Tablji ili na platou ispred Cetinjskog manastira.
( u Umjetnost, nav. br, str.59 i 60), I Komisija za reorganizaciju muzeja na Cetinju iznijela je predlog
(15.2.1966.) da se Mauzolej na Lovćenu ne podiže, a da se spomenik podigne negdje na Cetinju pošto su
Njegoševa figura i drugi djelovi projekta već urađeni u kamenu, uz sugestiju da će od podobnosti lokacije
zavisiti da li će se podići sama figura ili i arhitektura. Takođe, predložila je i da se ispita mogućnost
restauracije prvobitnog oblika kapele na Lovćenu koji je ona imala prije 1925. godine.
41 Dokumentacija RZZSK (Republički zavod za zaštitu spomenika kulture )-Cetinje, Informacija o
izmještanju Njegoševe kapele sa Lovćena i predlogom za ponovnu montažu, 22.12.1986;

Projekat izgradnje Njegoševog mauzoleja nismo pronašli, tako da preciznije o ovim radovima ne
možemo govoriti, osim na bazi postojeće tekstualne i oskudne fotodokumentacije.
42 Dokumentacija RZZSK, Projekat za rekonstrukciju dislocirane Njegoševe kapele, od 29.6.1987.
godine, Ovim projektom lokacija buduće kapele nije bila predviđena; i istaknuto je da nakon što se to
učini neke detalje u projektu treba dopuniti.
43Dokumentacija RZZSK, Tekst o komisijskom uvidu u stanje, popisu i fotodokumentovanju predmeta
(decembar 2003.god.), O stanju ovih ostataka i građevinskog materijala nakon 2004.godine nemamo
podatke.
211
dobara, po kom su ona neodvojiva od lokacije/sredine u kojoj su nastala i za koju je

njihovo trajanje predviđeno. Ukoliko se uzroci za to nalaze van ugroženosti samog
kulturnog dobra, što važi i za izmještanje Kapele na Lovćenu, bilo da su u pitanju
ideološka isključivost, bilo finansijski interesi i razvojni projekti, ovaj princip
neodvojivosti spomenika od mjesta njegovog nastanka i postojanja grubo se narušava.
Stoga se evidentiranje preostalog građevinskog materijala i drugih elemenata nekadašnje
grobne crkve na Lovćenu, fotodokumentovanje i tekstualna dokumentacija postojećeg
stanja, preduzimanje hitnih preventivnih mjera zaštite i izrada projekta odgovarajuće
prezentacije ovih ostataka nameću kao neophodnost.
U vrijeme kada se na Mauzoleju, u skladu sa principima nauke i istraživanja
karakteristika konstrukcije i materijala, izvode radovi koji će dovesti do trajnog saniranja
dugogodišnjih oštećenja izazvanih dejstvom prirodnih faktora 44 , nadamo se da smo
otvorili prostor za razmišljanje i ukazali na neophodnost intervencija na zaštiti i
adekvatnoj prezentaciji ostataka nekadašnje grobne crkve na Lovćenu. Ova
prezentacija bi mogla biti praćena dokumentacijom o razvoju graditeljske ideje i
odgovarajućim projektnim rešenjima. Zaključci kojima bi rezultirao primjenjeni naučno-
istraživački postupak u procesu definisanja graditeljskih realizacija na ovom prostoru 45,
na najbolji način razjasnili bi mnoge nepoznanice, upotpunili dosadašnja znanja i
pokazali humaniji pristup jednom osobenom prostoru koji jeste memorija po sebi.
44 Dokumentacija RZZSK, Projekat sanacije od 29.12.2009.

45Iznijećemo i neke pretpostavke: ako pođemo od navoda iz dokumentacije da je osnova mauzoleja
planirana i izvedena na istoj visini na kojoj se nalazila tada postojeća crkva-kapela,a pošto se centar kapele
nalazio na 12 m od ulaza u planirani peristil dužine oko 16m, otvara nam se mogućnost da istraživanjem
pronađemo određene tragove prethodnih graditeljskih faza, i poređenjem sa podacima iz literature i
arhivske građe, dođemo do preciznijih zaključaka, te ove navode dokažemo/odbacimo. Takođe istim
metodom, moguće bi bilo šire sagledati i bolje objasniti i intervencije koje su usledile tokom 20.v.
212
Милан Просен
РУСКИ АРХИТЕКТИ ЕМИГРАНТИ – АРХИТЕКТУРА

КАО МЕМОРИЈА
„У години страшног бољшевичког вихора, који је опустошио и разорио руску земљу,

оскрнавио руске светиње и срушио гордог руског орла, најбољи синови руског народа прогнани су
из своје отаџбине и остављени злој судбини. Они су препуштени свим ужасима скиталачког
живота у туђини, патњи, глади, увредама и понижењима.(...) И ето, у та страшна времена,
измучене и једва живе руске људе, прихватио је широкогруди Југословенски народ, да их утеши у
свом топлом загрљају.“ 1
Пролазећи кроз различите стадијуме свог развитка, архитектонска
делатност у Србији је била погодна област за рефлексију градитељских утицаја
разнородних културних сфера. Вероватно најкарактеристичнији по својим
мотивима био је уметнички печат који су оставили руски архитекти емигранти.
Као и припадници других етничких група они су настојали да се прилагоде
српској средини и придобију наручиоце, уклапањем у већ формиране стилске
токове. Ипак, подижући објекте меморијалног карактера, снажно су истицали
своју националну различитост. Архитектонским обликовањем Руског Дома
императора Николаја, Иверске капеле на Новом Гробљу, Руске цркве на
Ташмајдану, или гробнице руског царског посланика Николаја Хенриковича
1Део текста повеље о зидању Руског Дома, у: Русскiй домъ имени Императора Николая II в
Бълградъ, Београд 1933. Превод је објављен у: М. Просен, 75 година Руског дома у Београду,
Наслеђе IX, Београд 2008, 211-212.
213
Хартвига они су желели да архитектура постане меморија. Она је требало да

српској средини укаже на снажну националну идеју, декласиране, отуђене и
осиромашене руске емиграције, којој није понестало поноса и наде да ће оно што
одржавају живим у зарубежној Русији, чувано у колективном сећању, бити
враћено у домовину. 2 О овоме најречитије сведоче речи исписане на повељи –
Грамати, која је била узидана у темеље Руског Дома:
Слика 1 - a) Роман Николајевич Верховској пројекат руске цркве на Ташмајдану 1922-23

b) Валериј Владимирович Сташевски пројекат руске цркве на Ташмајдану 1924
c) Иван Афанасјевич Рик, пројекат Спомен-капеле посвећене цару мученику Николају II у Панчеву,
1934
„Нека овај Дом који је пружио уточиште благу руске културе, ова сачува за
руског човека, до поновног успостављања слободе и правде у Русији. А тада нек
он постане вечити споменик Руског и Југословенског братства и проповедник
њихове узајамне љубави и узајамног разумевања.“ 3
2 М. Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924, Београд 1997.

3 М. Просен, op. cit.
214
Оставивши своје старе домове руски архитекти емигранти наставили су да

стварају у новој средини. 4 Понекад су простор архитектонске имагинације,
користили као простор еманације памћења. Некад су то чинили на приватним
стамбеним зградама, чешће су специфични руски печат остављали на јавним
објектима. У Београду је како преноси дневни лист Политика 1933. године
живело око 9 хиљада руских избеглица. 5
Оставивши своје старе богомоље, подигли су нове. У своју цркву на
београдском Ташмајдану уградили су грумење руске земље коју су донели са
собом. Ту су сахранили своје хероје и похранили своје свете иконе. Оставши без
свога цара и без својих дворова, у југословенском краљу Александру нашли су
новог поглавара, и у његовом дому, у краљевском Двору остварили меморијални
простор - ентеријер сутерена Двора, који евоцира декор царског Дворца Теремни
у Кремљу. 6 Краљевски Дом Карађорђевића, Влада Краљевине Југославије и
Управа Града Београда поштовали су и подржавали руску емиграцију, и одржали
меморију на њихове великане. По налогу Општине Града Београда, некадашњем
царском посланику Николају Хенриковичу Хартману, подигнута је
репрезентативна гробница на Новом гробљу у Београду, где је последњи пут у
српској средини остављен отисак руског духа, 1939. У праскозорје II Светског
рата, који ће променити политичку климу на Балкану, многи од придошлих
емиграната биће приморани да свој нови дом потраже другде, још даље од
вољене Русије.
Међу ствараоцима из редова културне емиграције као градитељи руског
визуелног идентитета оствареног у архитектури нове средине на специфичан
начин истакли су се Роман Николајевич Верховској, Валериј Владимирович
Сташевски, Николај Петрович Краснов, Василиј Фјодорович фон Баумгартен,
4М. Јовановић, Краљ Александар и руски уметници, у: Руска емиграција у српској култури XX
века I, Београд 1994, 93-97; А. Кадијевић, Допринос руских неимара емиграната српској
архитектури између два светска рата, у: Руси без Русије – српски Руси, Београд 1994, 242-254; С.
Тошева, Капитална дела руских архитеката у Београду, у: Руска емиграција у српској култури XX
века I, Београд 1994, 302-307; Т. Миленковић, Руски инжењери емигранти у Србији 1919-1941.
године, ПИНУС Записи 2, Београд 1995, 63-73; Kadijević A., Djurdjević M., Russian Emigrant
Architects in Yugoslavia (1918-1941), Centropa 2, New York 2001, 139-148; А. Кадијевић, Основные
исторические, идеологические и эстетические аспекты архитектуры русской эмиграции в
Югославии 1920-1950-х гг.: исследование, интерпретация, оценка, у: Зборник међународног
научног скупа - Изобразительное искусство, архитектура и искусствоведение Русского зарубежья,
Санкт-Петербург 2008, 325-336.
5 У Београду живи око 9 хиљада руских избеглица, Политика, 7. април 1933.
6 М. В. Ивановић, Дворови на Дедињу „српски забрањени град“, Београд 1993, 38-42.
215
Јуриј (Георгије-Ђорђе) Коваљевски, Јуриј (Георгије) Николајевич Шретер и Иван

Афанасјевич Рик.
Слика 2 – Иверска капела на Новом гробљу, 1930-31 Валериј Владимирович Сташевски
Роман Николајевич Верховској 7 дипломирао је на Царској уметничкој

академији у Петрограду. У Краљевину СХС дошао је не само као формиран
уметник, већ и као вишеструко одликовани војник. По доласку у Београд радио је
при Управи двора и у Министарству грађевина Краљевине СХС. Верховској се у
Србији остварио као свестрани уметник: архитект, вајар и сликар. Своје радове
излагао је већ на Првој изложби руских уметника, коју је 1922. године
огранизовао Сверуски земски савез. Исте године настаје и његов пројекат за
зграду Љубице Авакумовић у Кнез Михајловој улици број 34, којом је Верховској
промовисао снажни печат руског духа у српској стамбеној архитектури. Иако овај
„стилски гест“ није био шире прихваћен од домаћих градитеља, поменути објекат
препознат је у престоничкој средини као истакнуто уметничко остварење.
Ауторов приступ обликовању фасаде ове зграде је у историографији
окарактерисан као руски архитектонски академизам, комбинован са ефектним
7А. Арсењев, Биографски именик руских емиграната, у: Руска емиграција у српској култури XX
века, Београд 1994, 240; А. Кадијевић, Београдски опус архитекта Романа Николајевича
Верховскоја (1920-1941), Наслеђе II, Београд 1999, 33-40.
216
сецесијским детаљима, са доминантним мотивом у виду лука у средини забата,

какав је чест у архитектури руских емиграната. 8 Избор и распоред декоративних
детаља, који красе монументализовани виши део фасадне композиције: волуте,
вазе, угаони камен обликован у форми листа акантуса, као и гирланде које се
спуштају са његовог врха, указују на специфичност мотива које је архитект унео у
нову градитељску средину.
На другој изложби руских архитектата 1924. године у Београду, Роман
Верховској изложио је пројекте за „Споменик српске славе и победе“, за зграду
Парламента и нацрт Руске цркве у Београду. Његово учешће на овој изложби
било је запажено. 9 Пројекат Руске цркве на Ташмајдану ово у потпуности
објашњава. У Београду који је почетком двадесетих година био још увек доста
конзервативан, и у коме су се архитектонске концепције заснивале на строгим
академским правилима средњеевропских школа Верховској ће приказати идеју за
цркву која је више визија пренета из руске бајке него конкретна пројектантска
замисао блиска реализацији. У својој визији, он посматрача доводи пред
фортификацију са угаоним кулама и улазом моћним као у каквом утврђеном
манастиру, пре него на градској цркви, иза које се уздиже храм са стрмим
крововима и витким луковичстим куполама и звонаром. Овај пројекат снажно
експресиван и модеран, једноставног јасног цртачког израза, који у слици
окружења храма задржава примесу сецесије, заиста није могао проћи незапажено.
Иако је за реализацију одабран скромнији и сигурно материјално прихватљивији
пројекат Валерија Сташевског, чије ће извођење на Ташмајдану бити започето
1924, слобода и аутентичност уметничког изражавања, уз извесне аутохтоне
специфичности, остаће трајна карактеристика и врлина руских архитеката
емиграната.
Руски храм Свете Тројице 10 подигнут је 1924. године по пројекту архитекте
Валерија Владимировича Сташевског. 11 Образован на Високој Николајевској
војно инжињерској академији у Санкт Петерсбургу, 12 током рата пуковник у
8 А. Кадијевић, Београдски опус архитекта Романа Николајевича Верховскоја (1920-1941), Наслеђе

II, Београд 1999, 34.
9 А. Кадијевић, Изложбе руских архитеката у Београду између два светска рата, у: Руска емиграција
у српској култури XX века I, Београд 1994, 293-294
10В. Тарасјев, Руски храм Свете Тројице у Београду 1924. године, у: Руси без Русије – српски Руси,
Београд 1994, 237-242.
Руска црква у Београду, Политика, 30.октобар 1924; Јуче је освећена нова руска црква у Београду,
11
Време, 5.јануар 1925; Освећење руске цркве, Политика, 5. јануар 1925.

12М. Ђурђевић, Прилог проучавању делатности архитекте Валерија Владимировича Сташевског у
Београду, Годишњак града Београда (у даљем тексту ГГБ) бр.45-46, Београд 1998-1999, 151-171;
217
руској армији, Сташевски је након емигрирања у Краљевину СХС 1920, био

запослен у Министарству грађевина. До Другог светског рата у Београду је
остварио више стамбених објеката, али је нашу средину највише задужио
подизањем „Руске цркве“ на Ташмајдану. Ова црква која је постала подворје
московске патријаршије била је најзначајније духовно средиште руске емиграције
на тлу њихове нове домовине. 13
„Удружење Руса архитеката и инжењера било је расписало конкурс за
план храма и у том конкурсу расписало две награде за два најбоље израђена
плана. По истеклом року за конкурс било је пријављено пет радова. Жири је
међутим нашао да два рада заслужују награду и досудио је прву награду раду под
мотом „Шатер“, који су израдили г.г. инжињер Шретер и његов ученик В.
Рибаков, студент технике из Новог Сада. Другу је награду добио г.
Н.Н.Мишковски, инжињер, који је настањен у Паризу. Очекује се само да
општина одобри место на коме би се храм подигао, па да се почне рад на
изградњи. За то време Руси ће утростручити свој рад на прикупљању прилога“ 14
Да је црква је изведена по пројекту архитекте Валерија Сташевског,
извештава нас дневни лист Политика, приказујући у октобру 1924. године његов
пројекат. Црква је пројектована у препознатљивом духу старих руских богомоља
новгородског стила. Наос храма наимар је обликовао једноставно, као нижи
објекат са четворосливним кровом, у чијем се темену на ниском тамбуру издиже
луковичаста купола. Овај препознатљиви мотив, градитељ је поновио над нешто
нижом припратом засведеном двосливно. У првобитној концепцији над улазом
су требале бити три витке луковичасте куполе, попут оних које је имао на уму
архитекта Роман Верховској за звонару. У извођењу је ова композиција сведена на
једну мању куполу чији се витки тамбур подиже са малог звоника на преслицу.
Ова црква била је подигнута материјалним залагањем чланова руске заједнице, и
донацијама краљевске владе, Николе Пашића и породице Карађорђевић. 15 Када
је у далеком Бриселу преминуо генерал Петар Николајевич Врангел, испуњена је
Сташевски Валериј, у: Лексикон неимара, (ур. З. Маневић), Београд 2008, 355; Сташевски
Валерије, у: С.Г. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, II, Београд
2005, 1086.
13 Виктор Косик, Русская церковь в Югославии (20-40-е гг. XX века), Москва 2000.
14 За храм руских избеглица у Београду, Политика, 20. март 1924.
15За храм руских избеглица у Београду, Политика, 20 . март 1924; Пројекат нове руске цркве на
београдском Старом гробљу, Политика, 30. октобар 1924; Руска црква на старом гробљу, Време,
12. децембар 1930.
218
његова последња жеља, да почива на комаду руске земље коју су подижући своју
нову богомољу, руски емигранти положили у цркву Свете Тројце на Ташмајдану.
Можда је баш ауторство над храмом Свете Тројице одредило Валерија
Владимировича Сташевског наспрам свих осталих знаменитих градитеља, као
неимара Иверске капеле на Новом Гробљу. 16 Београдска Иверска капела настала
је као реакција руских емиграната досељених у краљевину СХС, на рушење
оригиналне капеле крај Васкрсењског улаза у Кремљ 1929. године. Нова капела је
зидана 1930, а освештали су је 1931. године Патријарх српски Варнава и
Митрополит кијевски и галицки Антоније Храповицки, који је био духовни
предводник руске емиграције. 17 У њен иконостас уграђена је копија иконе
Иверске Богородице, по којој је капела добила име, коју су у Београд послали
монаси са Свете горе, где се она чува. 18 У крипти капеле руска заједница је
сахранила земне остатке својих црквених великодостојника, стварајући поред
Храма Свете Тројце у који су положени руска земља и генерал Врангел, друго
култно место руске духовности у новој домовини, око кога ће се на околним
парцелама формирати руско гробље. Према евиденцији Руске православне цркве
у Београду, на овом гробљу почива око три хиљаде београдских Руса. 19 У
Иверској капели је 1936. године сахрањен и сам митрополит Антоније као
духовни пандан, световном хероју генералу Врангелу. 20 Репродукујући на
једноставној правоугаоној форми објекта, стубове и прозорске медаљоне
украшене декоративним тракама, бојећи их у специфичне жуте и зелене тонове,
Сташевски је београдској Иверској капели дао дух руске архитектуре 18. века.
У непосредној близини Иверске капеле, 1935. године подигнута је Спомен
костурница руским ратницима. 21 На њој је исписано: „Вечнаја памјат Императору
Николају II, 2.000.000 руских војника великој војсци“. „Храбро палој браћи
16У Београду је сазидана мала руска капела по угледу на Иверску, у Москви, Време, 12. март 1931;
О. Латинчић, Подизање дома, цркве и капеле, Политика експрес, 21. јун 1996; Б. Костић, Ново
гробље у Београду, Београд 1999, 16, 27, 285.
17А. Тарасјев, Четири капеле Иверске божје мајке, Светигора, Цетиње 1997, 56-57; Б. Ћурић, Из
духовног живота руског Београда, у: Из живота руског Београда, Београд 2011, 32-38.
Истоветна с капелом Иверске Мајке Божје у Кремљу – подигнута је нова капела на београдском
18
Новом гробљу, Политика, 6. јули 1931.

19 О. Радуловић, Где расте орах жут, Илустрована Политика бр.2648, 15. октобар 2009.
20 Данас ће бити сахрањен митрополит Антоније, Политика, 13. август 1936; Јуче је сахрањен
митрополит Антоније, Политика, 14. август 1936.

21Б. Костић, op. cit., 16; А. Кадијевић, Београдски опус архитекта Романа Николајевича
Верховскоја (1920-1941), Наслеђе II, Београд 1999, 37-38, са наведеном литературом.
219
Русима при одбрани Београда, на солунском фронту и осталој територији

Краљевине Југославије 1914-1918“. На улазу у костурницу постављен је натпис
„Спавајте орлови ратници“. 22 У њој су смештени посмртни остаци 3.529
идентификованих и 1.074 неидентификованих руских ратника 23 страдалих на
Солунском фронту, у одбрани Београда и другим биткама „Великог рата“.
Портал споменика даривао је Његова светост Патријарх Варнава. Овај меморијал
који је пројектовао архитекта Роман Верховској, представља најзначајнији
споменик погинулим Русима, и истовремено као изузетно вајарско и
архитектонско остварење стоји у самом врху меморијалне уметности у Србији.
Над масивним крстообразним постаментом који је положен над костурницом
налази се стилизована чаура артиљеријског зрна, на којој победоносно и мирно
стоји Арханђел Михајло. Крила Арханђела стреме у висину. Њихова стилизација
представља једно од најупечатљивијих остварења стила ар деко у српској
скулптури. Он једном руком држи мач са крстастим балчаком, којиме убија змију
обавијену око сферичног врха стабла споменика, показујући тако коначну победу
добра на злом. Десна рука Арханђела испружена је, да би указао на покидане
ланце ропства, као симбол слободе духа руског народа и њихове царевине, чији је
грб са двоглавим орлом смештен на средини стабла споменика. На крилима орла
приказани су амблеми руских земаља, а на његовим грудима је грб Москве, старе
царске престонице. „Иницијатор градње споменика и сакупљања финансијских
средстава био је пуковник (касније генерал) М.Ф.Скородумов, човек крајње десних
погледа, у емигрантској средини је био поштован као учесник Првог светског и
грађанског рата и носилац ордена св. Ђорђа, ратник који је изгубио руку и
једанаест пута био рањаван“. 24 Костурница је подигнута уз благослове које су
дали Патријарх Варнава и Митрополит Антоније.
Духовници српске и руске православне цркве, предводили су у то време,
1934. године, подухват подизања руске Спомен-капеле посвећене цару мученику
Николају II у Панчеву, граду који је био један од центара руске емиграције. 25 „У
Панчеву је постојала велика Руска православна црквена општина. На месном
гробљу је сахрањено на стотине Руса (тачније, око 1100), тако да се тридесетих
С.М., Свечана сахрана посмртних остатака изгинулих руских ратника у одбрани Београда и на
22
Солунском фронту 1914-1918. године, Београдске општинске новине 5, Београд 1935.

23О. Радуловић,op. cit., наводи овај податак на основу књиге сахрањених која се чува у
костурници.
24А. Кадијевић, Београдски опус архитекта Романа Николајевича Верховскоја (1920-1941),
Наслеђе II, Београд 1999, 37.
25 Н. Палибрк-Сукић, Руске избеглице у Панчеву 1919-1941, Панчево 2005.
220
година јавила потреба за подизањем руског храма.“ 26 Формиран је Одбор за

подизање капеле чији је Високи поковитељ био Његова светост Патријарх српски
Варнава, а почасни члан митрополит Антоније. Архитекта Иван Афанасјевич
Рик направио је пројекат капеле. Иако је новац за њено подизање био обезбеђен
она никада није саграђена, али је пројектна идеја архитекте Рика сачувана. 27
Слика 3 – Јуриј (Георгиј) Николајевич Шретер, Дом народног здравља, Нови Сад 1923
Иван Афанасјевич Рик школовао се у Кијевском кадетском корпусу и

Николајевској школи за инжењере. 28 Емигриравши у Краљевину СХС наставио је
своје школовање на Београдском универзитету, где је дипломирао 1929. године на
Архитектонском одсеку Техничког факултета. Будући да је углавном сарађивао на
пројектима других архитеката као коаутор, или у разради планова, неколицина
Рикових самосталних радова пружа нам директан увид у његове градитељске
концепције. 29 Веома особен градитељски печат оставио је на пројекту руске
26 Ibid., 60.
27 Ibid., 60, 88.
28О Ивану Рику видети: А. Кадијевић, Рад архитекте Ивана Рика у Југославији између два светска
рата, Саопштења XXX-XXXI/ 1998-1999, Београд 2000, 233-237; Т. Стефановић, Спомен-црква
Светог Димитрија са костурницом у Лазаревцу, Лазаревац 2009, напомена 2, стр 54-55.
29Истражујући Риково стваралаштво, Тадија Стефановић наводи да је сарађивао са архитектама
фон Баумгартеном, Антоновићем, Лукомским, Миланом Секулићем, Срдановићем и Папковим,
као и да је самостално пројектовао „Споменик Незнаном руском јунаку на Авали“ (1924), кућу
светеника Чедомира М. Поповића у Карађорђевој улици бр.38 у Лазаревцу (1930) и руску Спомен-
капелу цару мученику Николају II у Панчеву (1934). Т. Стефановић, loc. cit.
221
Спомен-капеле у Панчеву. Улаз у капелу Рик је пројектовао по узору на стару

руску архитектуру, са луковичастим забатом под којим би се сместила икона
патрона капеле. Странице правоуганог објекта, завршене су под стрмим
четворосливним кровом са по три луковичаста шпицаста забата, који поглед
посматрача воде у висину где се у темену крова издиже витки тамбур са
издуженом луковичастом куполом, која је завршена руским крстом.
Нови Сад као град у коме се обрео већи број емиграната, такође је добио
јасан печат руског духа. Најистакнутији градитељ у групи руских емиграната у
Новом Саду био је Јуриј Николајевич Шретер. Рођен је у Одеси у племићкој
породици, где је уз стрица, познатог престоничког архитекту Виктора
Александровича Шретера (1839-1901) дошао у додир са архитектуром.
Дипломирао је на славном петроградском Институту цивилних грађевинских
инжењера императора Николаја I, и добио звање самосталног пројектанта, али
даље студије на петроградској Уметничкој академији није наставио због
револуције и избијања грађанског рата. По доласку у Нови Сад запослио се у
Грађевинској дирекцији и самостално и у заједници са архитектом Константином
Петровичем Паризо де ла Валетом, пројектовао низ приватних и јавних
објеката. 30 Јуриј Николајевич Шретер је учествујући и стварању градитељског
фонда у Новом Саду, 31 пројектовао две јавне зграде, које су обе носиоци нео-
ампира: Дом народног здравља (1923) и Официрски дом (1923-26). 32 Судећи по
фотографијама насталим у време подизања објеката, евоцирајући руски ампир,
градитељ је водио рачуна о карактеристичном двобојном истицању класичних
архитектонских елемената, који су руске емигранте који су се населили у Новом
Саду морали подсећати на јавна здања Москве или Санкт Петерсбурга у коме се
Шретер формирао као градитељ. Такође, Официрски Дом наликовао је и на
приватне дворце руске аристократије, какви су у духу класицизма подизани у
Одеси на Црноморској обали, 33 „где је аутор рођен и чују је естетику носио у
30А. Арсењев, Шретер Јуриј (Георгиј) Николајевич, необјављени рукопис. По истим наводима,
архитекта Шретер је пред Други светски рат подигао низ војних објеката у Београду, а по одласку
у Чиле из Салцбурга 1948, пројектовао је већи број објеката као и Руску цркву у Сантијагу.
31А. Арсењев, Петербургские архитекторы Нови-Сада: К.П.Паризо де ла Валетт и Ю.Н.Шретер,
у: Зборник међународног научног скупа - Изобразительное искусство, архитектура и
искусствоведение Русского зарубежья, Санкт-Петербург 2008, 348-365.
32В. Митровић, Градитељи Новог Сада, друга половина XIX и прва половина XX века, ДаНС 30,
Нови Сад 2000, 32 ; В. Брдар, Од Париса до Брашована, Архитектура јавних здања у Новом Саду
између два светска рата, Нови Сад 2003, 81; Д. Станчић, Нови Сад од куће до куће, Нови Сад 2005,
372-375; В. Митровић, Архитектура XX века у Војводини, Нови Сад 2010, 141-142.
33 В. Брдар, loc. cit.
222
свом сећању“. 34 Његов репрезентативан ентеријер и башта били су место

окупљања новосађана и руске емиграције на свечаностима које су пратили
официрски балови. 35 У њему је била смештена Команда Прве армијске области.
Градња Официрског дома почела је 1923. године, али је услед пожара зграда
обновљена само две године касније и отворена 1926. године. 36
Дом Народног здравља, подигнут на новосадском булевару Краљице
Марије 1923. године, најзначајније је остварење архитекте Шретера, и дело у коме
је на најнепосреднији начин цитиран Санкт-Петерсбуршки ампир, стил који је
обележио дела славног руског архитекте Карла Ивановича Росија, тридесетих
година 19. века. Српска историографија је већ указала на аналогију Дома
Народног здравља са палатама Сената и Синода у Санкт Петерсбургу. „Пример
Шретеровог дела у Новом Саду наводи на закључак да је међу руским ауторима
постојала потреба да своја носталгична сећања на урбане просторе из којих су
невољно били отргнути, пренесу у нову средину. На овако опипљив и трајан
начин,(...) удовољавали су свом осетљивом словенском сентименту“. 37 Иако
праћен и другим објектима сличних архитектонско-семантичких вредности,
попут Студентског Дома Краља Александра у Београду и Руског Дома цара
Николаја II, такође подигнутог у престоници, у целокупном градитељском опусу
руске емиграције на територији Србије и у Југославији, Дом Народног здравља у
Новом Саду представља најексплицитнију евокацију руске царске архитектуре.
Као и архитекта Шретер, и пројектанти Студентског Дома Краља Александра у
Београду и Руског Дома цара Николаја- архитекти Коваљевски и фон Баумгартен,
имали су на уму нека од најрепрезентативнијих остварења Санкт Петербурга као
што су: Берза (1805-1810), Дом академије наука (1808-1809), Рударски факултет
(1806-1811), Главни адмиралитет (1806-1823), Михајловски дворац (1819-1824),
Генералштаб (1820-1828), Дом Гагарина (1827), Александрински театар (1828-
1832), Дом Куканова (1831-1832), Московска тријумфална капија (1834-1838), и
друга неимарска дела из времена Императора Александра II, и славних
архитеката Карла Росија, Томаса де Томона, Андрејана Захарова, и др. Стил
34 Д. Станчић, op. cit, 374.

35 Официрски дом у Новом Саду, Нови Сад, Нови Сад 20. јули 1927.
36 Извођачи радова на реализацији Официрског дома били су изжењери Александар Шумахер и
Михајл Плавец, (Д. Станчић, op. cit) а као коаутор Шретеровог решења понекад се у
историографији наводи и познати новосадски архитекта Константин Петрович Парис: В.
Митровић, Новосадски опус Константина Петровича Париса, ДаНС 40, 2002, 42-45; В. Брдар, op.
cit.
37 Д. Станчић, op. cit, 358. О Дому Народног здравља видети и: В. Брдар, op. cit, 36.
223
руског ампира доживео је обнову у Русији већ крајем 19. века, и био
парафразиран на појединим јавним објектима као што је Етнографски музеј у
Санкт Петербургу 1911. године или и на аристократским палатама попут Дома
Николаја Виторова у Москви. 38
Студентски Дом у Београду био је дар омладини од краља Александра,
који је лично положио камен темељац 9. маја 1926. године. 39 „Извођење зграде је
поверено г. Иву Валанду инжењеру, а саме фасаде и спољни украси г.
Коваљевском(...) И тако, сиромашни студенти београдског Университета, који су
доскора имали један бедни дом, беднији од неког просјачког преноћишта, (...)
добијају сада, као Краљев дар, читаву једну палату, са удобношћу прворазредног
хотела, једну од највећих и најлепших кућа новога Београда“ 40 Градња новог
студентског Дома трајала је до априла 1928. године, а Дом је свечано отворен 5.
октобра те године. 41
Архитекта овог здања Јуриј (Георгије-Ђорђе) Павлович Коваљевски 42
рођен је у Јелисаветграду, школовао се на Техничком факултету у Кијеву и био
професор на Политехничком институту до одласка у емиграцију. По доласку у
Београд 1920. године, радио је у Техничком одељењу београдске општине, и
руководио урбанизацијом престонице новоформиране краљевине СХС. 43 Био је
творац генералног урбанистичког плана Београда из 1923. године, 44
урбанистичког концепта чиновничког насеља на Вождовцу 1929, уређења делова
Калемегдана, 45 пројекта за уређење Теразијске терасе 1930, 46 и др. Међу његовим
38О поменутим аналогијама видети: М. Просен, 75 година Руског дома у Београду, Наслеђе IX,
Београд 2008, 211-220.
39 Освећење темеља Студентског дома, Политика, Београд 29. април 1926.
40 Нови Студентски Дом, Краљев дар омладини, Политика, Београд, 9. мај 1926
41Крајем овог месеца студенти ће ући у свој дом, Правда, Београд, 3. март 1928; Свечано освећење
студентског дома, Правда, Београд 8. април 1928; Студентски дом у Београду је завршен, Време,
Београд 4. април 1928; Данас се освећује студентски дом, Време, Београд 7. април 1928,
Студентски дом отвориће се 5 октобра, Време, Београд 31. август 1928.
42 М. Ђурђевић, Урбанистичко-архитектонска делатност Ђорђа Павловича Коваљевског у Србији,
ГГБ, бр.49-50, Београд 2002-2003, 169-181.

43 М. Вукотић, Уређење и проширење Београда по плановима Ђорђа Коваљевског, у: Руска
емиграција у српској и другим словенским културама (тезе реферата), Београд 1997, 51-52.
44Б. Максимовић, Вредности генералног плана од 1923. године и његово поштовање, ГГБ бр.27,
Београд 1980, 242, 266.
Р. Божовић-Лопичић, М. Поповић, Савско шеталиште са Великим степенитем на Калемегдану,
45
Наслеђе II, Београд 1999, 53-72.
224
архитектонским реализацијама Дом краља Александра заузима посебно место, као

једна од најмонументалнијих и најрепрезентативнијих престоничких палата
подигнутих до тад.
Слика 4 – Николај Петрович Краснов, Ентеријер сутерена Краљевског Двора на Дедињу, 1934
Поред ових најизразитијих градитељских примера подигнутих у Србији са

реминесценцијама на руски амипир, руски архитекти емигранти подигли су низ
монументалних објеката на којима је овај мотив био препознат: „Министарство
шума и руда , пољопривреде и вода (1926-28), Министарство финансија (1925-
1928), Државни архив у Београду (1925-1928), (Н. Краснова), Народни театар у
Скопљу (1927) Е. Бронштајна, В. Меснера, С. Бељајевског, Ј. Букавца и Д. М. Лека,
Официрски станови (1928) у Београду (Верховскоја), Генералштаб (1928),(...) и
Официрски дом у Скопљу (1928-1929) В. Баумгартена, Гардијски комплекс у
Топчидеру (1924) Виноградова.“ 47
46Ђ. Коваљевски, О уређењу Теразијске терасе, Београдске општинске новине, Београд 1930, 257-
259.
47 А. Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (XIX-XX век), Београд 2005, 350-351.
225
Поред ентеријера сутерена Краљевског двора чијом декорацијом је

руководио Николај Петрович Краснов, 48 водећи се сећањима на царски дворац
Теремни, међу ентеријерима који су евоцирали просторе славних царских палата
нашла се и Велика ратна Сала Генералштаба Краљевине Југославије, који је као
једно од најзначајнијих остварења архитеката руске емиграције пројектовао
Василиј Фјодорович фон Баумгартен 1928. 49 Велика ратна Сала један је од
најрепрезентативнијих ентеријера у међуратном Београду, 50 и простор где се кроз
обнову стила руског ампира указивало на историјско наслеђе које је на себе
преузела Краљевина СХС створена под Краљем Александром Карађорђевићем,
чије су породичне и школске везе са Русијом у то време често истицане. 51
Простор у коме се руска емиграција окупљала и који је у највећој мери био
место депоновања сећања, успомена и надања, био је Руски дом императора
Николаја II. 52 Његова изградња по пројектима архитекте Баумгартена почела је
48 О Н. Краснову видети: Ж. Шкаламера, Архитекта Никола Краснов (Москва 1864 – Београд
1939), Свеске ДИУС 14, Београд 1985, 109-129; А. Кадијевић, Прилог проучавању дела Николе
Краснова у Југославији (1922-1939), Саопштења Рзззск XXVI, Београд 1994, 181-192; Ibid, Рад
Николаја Краснова у Министарству грађевина Краљевине СХС/Југославије у Београду од 1922 до
1939. године, ГГБ бр.44, Београд 1997, 221-255; Н.Н.Калинин, А. Кадиевић, М. А. Земляниченко,
Архитектор Высочайшего двора „Aрхитектор Краснов – удивителъній молодец...“, Симферопољь
2003; С. Г. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, том II, Београд
2005, 879-883.
49 О архитекти Баумгартену видети: А. Арсењев, Баумгартен Василиј (Вилхелм) Фјодорович, у:
Руска емиграција у српској култури XX века, II, Београд 1994, 231; Баумгартен Василий
Федорович, фон (30 окт. 1879 – 13 мая 1962, Буэнос-Айрес) у: Незабытые могилы, Российское
зарубежъе: некрологи 1917-1997 в шести томах, составитель В.Н. Чуваков, Москва 1999, Том 1 А-
В, 228; Баумгартен Вилим, у: Лексикон српских архитеката XIX и XX века, (ур З. Маневић),
Београд 1999, 17; М. Ђурђевић, Архитект Василиј (Вилхелм) Фјодорович Баумгартен, ГГБ, бр.51,
Београд 2004, 183-190; А. Кадијевић, Баумгартен Василиј (Вилхелм) Фјодорович, Српски
биографски речник, А-Б, Нови Сад 2004, 446 (са наведеном литературом); Н. Палибрк-Сукић,
Руске избеглице у Панчеву 1919-1941, Панчево 2005, 87, напомена бр. 163; М.Просен, 75 година
Руског дома у Београду, Наслеђе IX, Београд 2008, 211-220; Т. Стефановић, Градитељска
делатност руског архитекте емигранта Василија Фјодоровича фон Баумгартена на југу Србије
између два светска рата, Лесковачки зборник XLIX, Лесковац 2009, 289-300., са наводом Краткая
записка о службе военного инженера генерал-майора Баумгартена (составленного в Белграде 7
декабря 1936 года); М. Просен, Зграда државне Хипотекарне банке у Ваљеву – непознато дело
архитекте Василија фон Баумгартена, Зборник Музеја примењене уметности, бр. 6, Београд 2010
81-90.
50 С. Марковић, Т. Виденовић, Б. Ибрајтер-Газибара, Стари Генералштаб, Београд 2011
51Нова зграда Генералштаба споља је већ готова, Политика, 27. април 1928; Довршење и усељење
зграде Генералштаба, Политика, 26. децембар 1928; Палата Главног Генералштаба, Време, 13.
децембар 1928.
52О. Ђурић, Шездесет година Руског дома Императора Николаја II у Београду (1933-1993), у:
Руска емиграција у српској култури XX века, I, Београд 1994, 123-128; В. Павловић-Лончарски, Г.
226
1931. године. 53 Руски дом је свечано отворен 9. априла 1933. у присуству краљице
Марије, кнеза Павла и кнегиње Олге, као и чланова владе и бројних припадника
руске заједнице у емиграцији. 54
О реакцијама и рецепцији зграде Руског дома, у српској јавности као и
међу руским емигрантима, нејречитије говори навод анонимног новинара
Политике: „У стилу руског ампира, који је цветао за време Александра II,
импозантна палата Дома руске културе у улици Краљице Наталије претставља
један изузетак у архитектури Београда и значи читав доживљај за сваког
културнијег руског емигранта који га види. Заиста, у Русији је у овом стилу
подигнуто безброј зграда, како у Петрограду и Москви тако и свуда у
унутрашњости. сви домови руских архистократа-велепоседника подигнути су у
томе стилу. Али дванаест година руски емигранти нису имали прилике да виде
тако нешто. Ни у Русији се ништа слично не гради од револуције овамо. Тамо је
сад све упрошћено, а архитектура је сва модерна, без иједног украса. И онда
излази да је ово једна једина таква зграда подигнута за толико година.(...) Овде ће
бити центар свеколике руске културе, у емиграцији, ту ће бити смештене све руске
културне установе које постоје у Београду и којих је заиста много.“ 55
Био је то први Руски дом у Европи. У њему су смештене Руски научни
институт, Државна комисија за питања руских избеглица, Руски научни институт,
Руски војно–научни институт, Руска народна библиотека 60.000 књига, са
архивом и Издавачком комисијом, Спомен-музеј императора Николаја II, Музеј
руске коњице, Мушка и Женска руско-српска гимназија, Руска основна школа,
Руско музичко друштво, Руско сликарско друштво са атељеима за сликаре и
вајаре, Удружење руског сокола, Удружење бивших јункера, Удружење официра
Гордић, Руски архитекти у Београду, Београд 1998, 24; М. Ђурђевић, Архитект Василиј (Вилхелм)
Фјодорович Баумгартен, ГГБ, бр.51, Београд 2004, 185-186; М. Просен, 75 година Руског дома,
каталог изложбе, Београд 9. април 2008, 28-30; М.Просен, 75 година Руског дома у Београду,
Наслеђе IX, Београд 2008, 211-220.
53Руски емигранти у Београду подижу свој дом, Време, 25. јун 1930; Подизање монументалног
руског дома, Време, 14. март 1931; Дом руске културе, Време, 15. март 1931; Руски дом у улици
Краљице Наталије, Правда, 26. март 1931; Почело је подизање дома руске културе, Правда, 10. јун
1931; Дом руске културе биће ускоро довршен, Правда, 21. април 1932; Руски дом је оживео,
Правда, 5. октобар 1932.
54 Освећење дома руске културе, Политика, 7. април 1933; Освећење руског дома, Правда, 10.
април 1933; Освећење дома Цара Николе II, Време, 10. април 1933.
55 У Београду живи око 9 хиљада руских избеглица, Политика, 7. април 1933.
227
авијатичара, Удружење козака идр. 56 У виду посебног музеја Руски дом је чувао
меморалије императора Николаја II.
Фасада и ентеријери зграде Руског дома, били су обликовани у стилу
руског нео-ампира. „Зграда је оригинално имала жуту фасадну подлогу са бело
малтерисаним детаљима.(...) Сви ентеријери изведени су у складу са формама
неоампира присутним на фасади, употпуњени стубовима, профилисаним
сводовима и касетираном таваницом. Руски дух наглашено је остварен на
монументалном луку позорнице у Великој свечаној сали, где су наступали бројни
руски и домаћу уметници.“ 57
Слика 5 – Јуриј (Георгије) Павлович Коваљевски, гроб Николаја Хенриковича Хартвига на Новом
гробљу у Београду 1939.
Градитељ Руског дома, архитекта Василиј (Вилхелм) Фјодорович фон

Баумгартен рођен у Санкт Петерсбургу где је завршио Александровски кадетски
корпус, потом Николајевско инжињеријско училиште и дипломирао на Високој
56 О. Ђурић, op.cit, 124-125.

57 М. Просен, op. cit, 214.
228
николајевској војноинжењерској академији. У време Руско-јапанског рата (1904-

1905) служио је у Инжењеријској управи владивосточке тврђаве, а потом у
периоду 1908-1914 као доцент предавач на Николајевској инжењерској академији
и училишту и као пројектант у градској управи у Санкт Петербургу. Био је
начелник Инжењеријских обезбеђења добровољачке армије и армијски инжењер
Прве руске армије генерала Кутепова и носилац високих руских одликовања - Св.
Станислава 2. и 3. реда, Св. Ане 2. и 3. реда и Св. Владимира 4. реда. Евакуисан је
из Севастопоља 1920. у Галипоље, а потом у Краљевину СХС. По доласку у
Београд запослио се у Министарству војске и морнарице. Своје прво остварење
Генералштаб војске и морнарице подигао је као архитекта са чином генерал-
мајора. 58 Сем зграде Генералштаба и Руског дома, пројектовао је зграду
Официрског дома у Скопљу 1929, као и зграде Хипотекарне банке у Ваљеву 1939
и Панчеву 1940. 59
Хронолошки последњи, по димензијама најмањи али ликовно најречитији
споменик руској емиграцији у зарубежју јесте гроб Николаја Хенриковича
Хартвига 1854-1914. Хартвиг био је руски царски посланик у Београду, који је
умро од срчане капи сазнавши за ултиматуме Аустро-угарске владе Србији 1914.
Сахрањен је на парцели 29, гробница 34-II на Новом Гробљу. 60 Поводом
двадесетогодишњице његове смрти, Општина града Београда подигла је
споменик на његовом гробу, који је свечано освећен 12. новембра 1939. 61
Споменик је пројектовао архитекта Београдске опшштине, Хартвигов земљак
Георгиј (Јуриј) Коваљевски о чему је оставио белешку уклесану у бели мермер:
Инг. Ју Ковалевски арх. О.Г.Б. Средишњи пано споменика носи натпис:
„Николају Хенриковичу Хартвигу Руском царском посланику на Српском двору у
знак захвалности Општина града Београда 1939“. Изнад њега је постављена
мозаичка икона светог Николе, заштитника породице Хартвиг. Коваљевски је
хартвиговом гробу подарио препознатљив визуелни идентитет, украсивши га
флоралним мотивима у мозаику, који евоцирају руски народни вез. Споменик је
изведен у белом мермеру, завршен са три луковичасте куполе у плавој боји које
58 Баумгартен Василий Федорович, фон (30 окт. 1879 – 13 мая 1962, Буэнос-Айрес) у: Незабытые
могилы, Российское зарубежъе: некрологи 1917-1997 в шести томах, составитель В.Н. Чуваков,
Москва 1999, Том 1 А-В, 228.
М. Просен, Зграда државне Хипотекарне банке у Ваљеву – непознато дело архитекте Василија
59
фон Баумгартена, Зборник Музеја примењене уметности, бр. 6, Београд 2010 81-90.
60 Б. Костић, Ново гробље у Београду, Београд 1999, 175.
61Споменик Николи Хартвигу, Београдске општинске новине 11, Београд 1939; Б. Костић, op. cit,
73.
229
носе позлаћене руске крстове. Као асоцијацију на посланичку мисију коју је

Хартвиг вршио представљајући Царску Русију, уметник је у подножје гроба
поставио „круну Мономаха“ један од симбола изгубљене царевине, које има
функцију декоративног кандила, где и данас потомци руских емиграната могу да
упале пламен у вечну славу Руског Цара и његових поданика.
Подигнут у време када је Други светски рат већ захватио многе делове
Европе и најавио нове геополитичке промене, овај споменик је и последњи
препознатљиви траг руса у зарубежју, у „Русији ван Русије“, коју ће многи
емигранти напустити, у потрази за бољим и сигурнијем месту за живот. Роман
Николајевич Верховској преминуо је као стогодишњак у Њујорку 1986, Валериј
Владимирович Сташевски емигрирао је 1950. године у Мароко, 62 Василиј
Фјодорович фон Баумгартен живео је до 1962. у Буенос Аиресу као и Иван
Афанасјевич Рик који је преминуо 1961. године, Јуриј (Георгије) Николајевич
Шретер живео је и радио у Сантијагу у Чилеу, где је и умро 1976, 63 о животу Јурија
(Георгије) Коваљевског након Другог светског рата нема података, док је Николај
Петрович Краснов преминуо у праскозорје Другог светског рата 1939. године у
Београду, 64 и сахрањен у близини Иверске капеле, која има улогу простора
меморије и идентитета руске емиграције у нашој средини. 65
62М. Ђурђевић, Прилог проучавању делатности архитекте Валерија Владимировича Сташевског у

Београду, ГГБ бр.45-46, Београд 1998-1999, 152.
А. Арсењев, Шретер Јуриј (Георгиј) Николајевич, необјављени рукопис рада за Енциклопедију
63
Новог Сада.
64А. Арсењев, Биографски именик руских емиграната: у Руска емиграција у српској култури,
Зборник радова II, Београд 1994. Он наводи да је Валериј Владимирович Сташевски био је
ухапшен од стране НКВД 1945. по доласку Црвене армије у Београд и одведен у СССР. Б. Ђурић,
наводи да је био депортован 1945 у Сибир где је убрзо настрадао: Б. Ћурић, Из духовног живота
руског Београда, у: Из живота руског Београда, Београд 2011, 38.
65 Б. Ћурић, Из духовног живота руског Београда, у: Из живота руског Београда, Београд 2011, 32-
38.
230
Виктор И. Косик
ПРОСТРАНСТВО ПАМЯТИ В АРХИТЕКТУРЕ

(ИЗ ИСТОРИИ РУССКОГО ЗОДЧЕСТВА НА БАЛКАНАХ)
Вначале по алфавиту Болгария. Первым архитектором, приглашенным в

1880 г. в Болгарию, был одессит Маас. Именно по его проекту бы отстроен и
открыт в 1886 г. в Варне храм «Успение Пресвятой Богородицы» 1 . На рубеже
веков мне довелось быть в этом древнем городе, видеть этот мощный храм,
побывать в нем. Могу сказать, что он являет собой величественную постройку
монументальных форм. И как пишут сами болгары, храм «символизирует веру» и
придает свой неповторимый облик морской столицы Болгарии 2.
В историю храмостроительства в Болгарии вошли имена чеха по
происхождению А. О. Томишко, Р. Р. Марфельда, А. Н. Померанцева, А. Н.
Смирнова, А. Ю. Янга, участвовавших в строительстве храма Рождества
Христова на Шипке 3.
В Софии с именами русских архитекторов связаны и Докторский
памятник и храм св. Николая, и величественный храм-памятник cв. благ.
1 Koева М. Руски архитекти, работили в България през периода 1879–1912 година

(http://liternet.bg/publish9/mkoeva/nasledstvo/ruski.htm)
2 Дряновски Б., Рачев А. Катедрален храм-паметник «Св. Успение Богородично». Варна. Б. м., б. г.
С. 3.
3 Там же.
231
Александра Невского. Начну с первого: спроектированный А. О. Томишко,

памятник посвящен медицинским чинам, погибшим в русско-турецкую войну
1877–1878 гг. и представляет собой четырехгранную пирамиду из каменных
блоков, на которых высечены имена 531 русского лекаря. Наверху на каждой из
сторон высечены названия мест – Мечка, Плевна, Шипка и Пловдив, где погибло
наибольшее число медиков. Находится он в центре Софии, в парке, между
улицами Оборище и Шипка, за Народной библиотекой свв. Кирилла и
Мефодия.
Всем русским, кто бывал в Софии, известен выстроенный в русском стиле
храм св. Николая Чудотворца. Его строительство было начато после русско-
турецкой войны 1877–1878 гг. и едва закончилось к 1912 г. Автором проекта стал
замечательный архитектор М. Т. Преображенский.
И, безусловно, доминирует в Софии не здание бывшего ЦК БКП, ни
новые «высотки», а громадина храма св. благ. Александра Невского, выстроенного
в самом центре Софии. Автором проекта был москвич А. Н. Померанцев. 19
февраля 1882 г. был положен закладной камень, а строительство закончено в 1912
г. О величине храма говорит тот факт, что он вмещает в себя более пяти тысяч
верующих. И кто бы ни был в Софии, он никогда его не забудет этого
своеобразного символа торжества православия на Балканах, воздвигнутого по
воле и на средства болгар в знак благодарности русским за освобождение от
османского ига.
Что же касается зодчества русских эмигрантов, то о нем встречаются
лишь иногда скудные сведения, не столько поясняющие, сколько запутывающие
читателя. Но русские имена в поствоенный период были и в болгарской
архитектуре. Одно из них – Георгий Борисович Репнинский из древнего рода
князей Репниных. После второй мировой войны он трудился в различных в
проектно-архитектурных организациях и учреждениях, в частности, в
Министерстве народного здравоохранения. Соответственно, проектировал
большое количество лечебных учреждений по всей Болгарии, в частности,
клинику в Пернике 4 . Cвой талант, отмеченный наградами, применял при
проектировании частных и общественных зданий – вилл, школ 5.
Теперь очень сжато, эскизно, о богатых на русских архитекторов странах,
входивших в Королевство сербов, хорватов и словенцев. Вначале немного
истории.
4 ЦДИА, Ч. П. 1283 К. Автобиографические записки Репнинского. С. 2, 5, 8.

5 Там же. Рецензия проф. Г. Стойкова на научные труды Г. Б. Репнинского. С. 2.
232
В сербском селе Горни Адровац недалеко от г. Алексинца, на месте боев в

1876 г., которые вели русские добровольцы генерала М.Г. Черняева,
родственниками павшего здесь полковника Н.Н. Раевского (послужившего
прообразом графа Вронского), сооружен в 1903 г. храм-памятник во имя св.
Троицы. Эскизы фресок для него делал В. М. Васнецов, проект разработан Н. А.
Бруни 6.
В следующем столетии русские архитекторы принимали самое деятельное
участие в гражданском строительстве. По их проектам было построено не менее
200–250 частных домов только в Белграде. Большинство крупных, как
государственных, так и общественных сооружений нередко связано с русским
именем.
В тогдашней прессе писали: «Старый Белград с покосившимися
турецкими домиками, где этажи нависают один над другим, быстро и бесследно
исчезает. И также быстро, на глазах, вырастает новый европейский город с
многоэтажными домами, с гудронными мостовыми, с заново распланированными
широкими улицами. И в этой буйно развивающейся жизни Белграда работа
русских занимает огромное место. Целый ряд зданий для государственных
учреждений или целиком построен по проектам русских архитекторов
(напр[имер], здание Генерального штаба, проект работы В.Ф. Баумгартена,
министерство финансов, проект Н.П. Краснова), или при их ближайшем
участии: таковы министерство лесных и гор и собор св. Александра Невского. Во
многих городах объявленных конкурсы на проекты зданий премии получают
русские: Лукомский, Андросов, Папков, Мессарош, Рыкк, скульптор Загороднюк
и другие фамилии русских архитекторов часто встречались в списке
премированных...» 7.
Блестящим мастером русского ампира, стиля власти, стал Николай
Петрович Краснов. Его имя связывается с реконструкцией в 1920-х гг. храма на
горе Ловчен в Черногории, где был похоронен митрополит Петр II Негош, а
также с громадным объемом выполненных им работ в Белграде.
В частности, он работал над интерьерами Королевского белого дворца
на Дединье, в здании Народной скупщины.
6 Шемякин А. Л. Смерть графа Вронского. М., 2002. С. 94–114.

7Рощин Н. Русские в Югославии. По чужим краям // Иллюстрированная Россия. (Париж). 1932.
09.04. № 15. С. 16.
233
Краснов является и автором проекта монументального с «обязательными»

колоннами здания государственного архива Сербии, украшенного у входа двумя
мощными фигурами львов, «стерегущими» Сербию.
Из других белградских построек укажу на здание, расположенное на улице
Вука Караджича, 18. Оно было построено в 1927–1929 гг. по проекту сербского
архитектора Стевана Белича. Однако авторство фасада принадлежит Николаю
Краснову. Построенное в центре сербской столицы, оно является одним из
красивейших зданий.
На русском участке Нового кладбища в Белграде можно увидеть
скромный крест на могиле строителя сербской столицы, украшенной его
талантом.
В плеяду звезд архитектурного искусства входил и Роман Николаевич
Верховской.
Из зданий, построенных по его проектам, назову только одно.
Это великолепная постройка в самом центре Белграда на Кнез-
Михайловой улице, 34, что рядом с чесмой, где утоляют свою жажду прохладной
водой гуляки – жители и гости Белграда, фланирующие по этой одной из
красивейших улиц столицы, застроенной в европейском стиле.
Мастером архитектуры был и Валерий Владимирович Сташевский – один
из самых продуктивных русских зодчих. В Историческом архиве Белграда
находится свыше тысячи его проектов. Только с начала 1930 до 1944 г.
Сташевский спроектировал сто тридцать пять домов для белградцев.
В один из своих приездов в Белград я немало времени бегал по
белградским улицам, желая сам посмотреть на творения Сташевского. Так, на
улице Королевы Наталии под № 52 стоит с узеньким фасадом четырехэтажная
постройка, украшенная двумя изящными полукруглыми балкончиками в центре
второго и третьего этажей. На той же улице под № 6 находится такая же узкая,
стиснутая соседними домами, четырехэтажная постройка, украшенная
«классикой».
А в Белграде остались улицы, на которых стоят построенные по его
проектам дома, церковь, часовня. И, пожалуй, судьба его как архитектора
завидна: мало найдется зодчих, столь плодотворно творивших в Белграде и для
белградцев – от простых тружеников до состоятельных жителей столицы. В его
постройках и сейчас живут, работают, молятся. А что еще нужно для счастья
зодчего?!!
Свой вклад в красоту Белграда внес и Василий Федорович Баумгартен.
Назову самое известное здание, связанное с его именем. Это построенный в стиле
234
русского ампира Русский дом, хорошо знакомый уже нескольким поколениям как
белградцев, так и русских.
Оставил о себе память и Андрей Васильевич Папков, принимавший
участие в разработке проекта Святосавского храма. С его именем увязывается и
строительство в 1938–1939 гг. в центре Белграда отеля «Балкан», громадный
фасад которого выполнен в стиле русской академической архитектуры.
Творчество Василия Михайловича Андросова связано и с разработкой
фасада Главного почтамта, одного из монументальных зданий в центре
столицы. Правда, несколько смущает помещенная Андросовым на верху
здания постройка, напоминающая то ли мавзолей, то ли античный храм. Когда
смотришь на фасад, то его верхнее «украшение» выглядит неорганично.
Однако вид здания с бульвара князя Александра производит цельное
впечатление красоты.
С зодчеством Виктора Викторовича Лукомского связана и постройка
монументального здания Патриархии, выстроенного в неовизантийском стиле.
Уже только эта постройка позволила ему войти в историю Белграда.
Если Краснов был самым известным архитектором в 1920-х гг., то в 1930-х
гг. и позже, перед войной и после нее, таковым стал Григорий Иванович
Самойлов, архитектор, художник, профессор Белградского университета.
Из многочисленных работ выделю проект здания машинного факультета
Белградского университета, построенного в начале 1960-х гг. По своей форме это
паралеллопипед, выполненный из стекла и бетона, так сказать обычная
функциональная постройка, не привлекающая особого внимания. Однако ее
интерьеры замечательны своей феерической красотой, особенно первого этажа,
где длинные ряды черных мраморных колонн, фигурная клетка потолка, а также
выполненная с выдумкой конструкция цветных лестничных пролетов создают
незабываемое впечатление. Чередование цветов во внутренней отделке и формы
колонн на этажах, использование архитектором льющегося мощными потоками
солнечного света, особенно на пятом этаже, плюс удачное решение внутреннего
пространства с обширными аудиториями и почти везде просторными
коридорами – все это в очередной раз свидетельствует о таланте архитектора-
художника Самойлова
Я сказал здесь лишь о некоторых зодчих, которых знает Белград. Но в
Югославии жили и строили многие другие русские, о которых мало что
известно. Попробую назвать лишь нескольких.
Михаил Федорович Козмин. Во время перестройки столицы он
спроектировал здание министерства строительства. Для себя построил
235
оригинальную виллу в Земуне в сербском средневековом стиле. Его любимым

словом была «пропорция» 8.
Cергей Фармаковский. «Открытый» лучшим знатоком русской
архитектуры Александром Кадиевичем, он много сделал в архитектуре Рашки и
его окрестностей9
Иван Афанасьевич Рыкк (Рык). Из его работ наиболее известна
построенная в центре городка Лазаревац по его проекту в 1938 г. церковь-
усыпальница св. Димитрия погибших воинов в Колубарской битве, когда
сербские войска в декабре 1914 г. разбили армию Австро-Венгрии. Церковь
отличается оригинальной трактовкой традиционных форм и напоминает храм на
Опленце, где похоронены члены королевской династии Карагеоргиевичей.
Виктор Залевский занимался проектированием и строительством зданий
различного назначения, в частности, в Косово и Метохии 10.
Павел Витольдович Дидзинский строил административные здания в
Банялуке и Нови-Саде 11.
Благодаря постоянной помощи материалами профессора архитектурного
факультета Белградского университета Александра Кадиевича, знающего
бесконечно много о русских архитекторах, автора блестящих исследований на эту
тему, я получил возможность представить здесь еще несколько имен русских
зодчих.
А. Кремер в межвоенный период активно работал в патриархальной
Приштине. В конце 1920-х гг. по его проекту был возведен в самом центре города
отель «Унион» в стиле необарокко. К сожалению, осенью 2009 г. отель пострадал
от пожара. С именем Кремера связано здание школы, построенное в 1930-х гг. в
модернистском стиле. Строил русский архитектор и дома для частных лиц 12.
Козинский Яков Аврамович. В его архитектурном творчестве выделяется,
как подчеркивает профессор Александр Кадиевич, трехэтажное здание на углу
улицы Негошевой, № 61 и Молерове улицы. Оно имеет два пластично
декорированных фасада на обе улицы. Закругленный угол здания выдержан
8 Черкасов-Георгиевский В. Г. Меч и трость. Заметки паломника лета 2004 г. //

http://cherksoft.narod.ru/mts27.htm
9Кадиjевић А. О раду русского архитекте Сергеjа Фармаковского у Рашкоj и околини између два
светска рата // Сепарат из Новопазарског зборника бр. 22/1998. С. 131–139.
10 Сообщение А. Кадиевича автору от 29 апреля 2008 г.
11 Там же.
12 Сообщение А. Кадиевича автору от 23 ноября 2009 г.
236
просто, без какой-либо архитектурной обработки. Первый этаж здания,

выходящего на Негошеву улицу выдержан в стиле «строгого русского
академизма» 13.
Можно перечислить еще несколько имен русских архитекторов,
творчество которых еще ждет своих исследователей. Это работавший до конца
1920-х гг. в Сербии, а потом уехавший в США архитектор Н. В. Васильев. В 1925
г. он получил первую премию Белградской общины за самый красивый фасад
спроектированного им частного дома (улица короля Милутина, № 21) 14 .
Добавлю, что по его проекту годом ранее было возведено здание Военного
музея, органично вписавшееся в исторический архитектурный ансамбль
белградской крепости Калемегдан. Кроме того, нужно назвать имя Н.
Виноградова, автора проекта реализованного в начале 1930-х гг. Гвардейского
дома в Топчидере (Белград), решенного в характере русского академизма. К тому
же направлению примыкал Юлиан Дюпон, автор многочисленных
общественных и жилых построек в Нише. В Нише работал русский зодчий
Александр Иванович Медведев. Благодаря исследованию, проведенного его
сыном, известным в Сербии архитектором, Михаилом Александровичем
Медведевым, теперь в России известна достаточно полная картина деятельности
А. И. Медведева на архитектурном поле Югославии. Сразу следует отметить, что
стиль «модерн» был введен в югославское градостроительство Медведевым вместе
с несколькими сербскими и русскими коллегами-архитекторами, когда зодчество
все еще не оставляло академизма. В городах Банялука, Байна-Башта, Нише по его
проектам построен ряд мощных зданий, органично вписанных в городские
застройки. Его архитектурное наследие и сейчас не потеряло своей ценности.
Многие его объекты приобрели статус памятников культуры строительства и
подлежат охране 15.
В знак признания его трудов, автору свыше сотни общественных и
частных построек, многие из которых приобрели статус памятников культуры
строительства, Ниш присвоил одному из бульваров имя Александра Ивановича
Медведева.
13 Там же.
14Beloemigracija u Jugoslaviji//Arhiv Republike Slovenije. AS. Republiški secretariat za notranje zadele.
A.S 1053. S. 229. Опубликовано в Сербии. Белоемиграциjа у Jугославиjи 1918-1941. Том I и II. Д-р
Тома Миленковић и Момчило Павловић, Београд. 2006.
15Медведев М. А. Архитектор Александр Медведев и его роль в зарождении архитектуры
модернизма в Сербии в 1930-х гг // Изобразительное искусство, архитектура и искусствоведение
Русского зарубежья, СПб., 2008. C. 337, 338, 339.
237
В Загребе оставила о себе память Зоя Петровна Думенгич-Непенина. В

основном она занималась строительством больниц и других объектов
здравоохранения. Над их проектами часто работала со своим мужем Селимиром
Думенгичем и Георгием Киверовым. В 2000 г. ее вклад в дело архитектуры был
отмечен очередной наградой 16.
В Загребе творила и Надежда Николаевна Залепугина (девичья фамилия
Незнаева). Она участвовала в проектировании и последующем появлении в
Загребе многоэтажек, градостроительных комплексов 17.
В столице Хорватии работал и Петр Павлович Фетисов, архитектор,
художник. Блестящая исследовательница русского зарубежья Магдалена Медарич
отметила, что «первые архитекторские проекты поставили его имя на первое
место среди местных архитекторов и оценены столичной печатью очень высоко.
Это фасад Югобанка, сейчас в нем разместилось страховое общество «Croatia»
(на углу площади бана Елачича и Пражской улицы), отель Эспланада, затем
фасад дома по адресу Mažuranićev trg, № 5, фасад здания «Exsportdrvo», что на
Marulićevjm trgu, № 18, и ряд других. 18.
Из других имен назову Юрия Николаевича Шретера и Константина
Париса. Среди зданий русских архитекторов в Новом Саде есть и двухэтажный
Дом народного здоровья, построенный в 1925 г. в стиле академизма. Эта
постройка, украшающая город, и сейчас сохранила свое первоначальное
предназначение. Сюда можно добавить и редкий по красоте Офицерский дом,
построенный в 1926 г., и напоминающий богатые особняки на черноморском
побережье из времени царской России. Украшает здание просторная терраса над
главным входом, поддерживаемая четырьмя псевдодорическими
19
каннелированными колоннами .
Свой впечатляющий архитектурный след оставил в Скопле своими
жилыми, хозяйственными и торговыми постройками и строительный инженер,
имевший свое бюро, Борис Дутов 20.
16 Puškadija-Ribkin T. Emigranti iz Rusije u znanstvenom i kulturnom životu Zagreba. Zagreb. 2006. S.
132.
17 Ibid. S. 173.
18Новое время. 1927. 02. 01. № 1705. С. 2; Medarić M. Doprinos ruskih emigranata Hrvatskoj likovnoj
kulturi – slikarstvu, kiparstvu, arhitekturi, fotografiji I filmu (od 20-ih do 40-ih godina dvadesetog
stoljeća) //Oko književnosti Osamdeset godina Aleksandra Flakera. Zagreb, 2004. S. 303–304; Puškadija-
Ribkin T. Emigranti iz Rusije. S.134–135.
19Брдар В. От Париса до Бращована /Архитектура jавних здања у Новом Саду између два светска
рата. Нови-Сад, 2003. С. 36, 81.
20 Там же. С. 72.
238
Другой русский архитектор Константин Хоменко вошел в историю не

столько работой в строительстве частного жилья, памятников, сколько
проектированием в Скопле храма св. Архангела Михаила 21.
И еще несколько имен русских зодчих, творивших в тогдашней Южной
Сербии, нынешней Македонии.
В сфере частного жилья в Скопле были заняты такие русские
архитекторы, как Н. Бурхановский, Вячеслав Буйко, Тимофей Попов 22.
Зодчий Владимир Антонов, имевший еще до революции опыт постройки
церкви св. Троицы в Куманово (1899–1901 гг.), оставил значительный след в
архитектуре северо-восточной Македонии. В межвоенный период по его
проектам было построено несколько зданий в Куманово, в том числе здание
Управы, Ремесленный дом 23 . Занимался парками, в частности спроектировал
нижний парк в Куманово 24.
В историю македонского градостроительства вошло имя Федора
Венцлера. Из многих его работ назову генеральные планы городов Гевгелия,
Кривая Паланка, а также участие в разработке плана для г. Куманово 25.
Видное место в архитектурной сфере занимает Лидия Филонова-
Маркова, получившая в 1954 г. соответствующее образование в хорватской
столице и обосновавшаяся в Македонии. В 1954–1955 г. участвовала в достройке
здания Собрания Республики Македонии. Из ее работ перечислю некоторые:
городской комитет на бульваре «Илинден» в Скопье (1964 г.), Высшая
педагогическая школа в Битоли (1965 г.), основное училище «Панайот Гиновски»
в Скопье (1966 г.). В 1974 г. она получила национальную награду «11 октября» в
области искусства и архитектуры за торговый центр в столице 26.
В 1938 г. русский архитектор С. Д. Сазонов, работавший в Югославии,
писал: «Успехи русских архитекторов не являются в виде исключения в какой-
либо художественно и технически отсталой стране, а замечаются по целой
Европе. Эти успехи нужно признать доказательством высокой художественной
культуры у русских архитекторов и редкой способности схватывать и понимать
21 Там же. С. 104.

22 Константиновски Г. Градителите во Македониjа XVIII-XX век. Скопjе, 2001. С. 62, 63, 93.
23 Там же.
24 Константиновски Г. Указ. соч. С. 59.
25 Там же. С. 136–137.
26 Там же. С. 175.
239
психологические особенности и духовные стремления народов, выражением

которых всегда служили все виды искусства и особенно архитектура» 27.
И после этих слов я хочу повторить ранее сказанное, нигде в мире
русского рассеяния не было так много построено русскими, как в странах
довоенной Югославии. И всегда становится приятно, тепло и немного грустно,
когда встречаешь на улице «другого» города здание, возведенное русским
человеком.
27 Цит. по: Русский зодчий за рубежом. 1938. (Прага). 25. 01. № 1. С. 1.
240
Александра Илијевски
АРХИТЕКТУРА МАУЗОЛЕЈА НА НОВОМ ГРОБЉУ У

БЕОГРАДУ
Ново гробље у Београду представља значајан историјски меморијално-

просторни комплекс. Од формирања 1886. године, плански је парцелисано и
ширено, тако да данас заузима површину од 30,95 хектара са 3900 засада разних
врста дрвећа. 1 Због изузетних споменичких вредности 1983. године је
проглашено за културно добро од великог значаја за Републику Србију.
Историографски недовољно истражену целину Новог гробља чини преко
тридесет маузолеја грађених од првих деценија његовог настанка. Meђу њима се
издвајају капеле и спомен-костурнице које су пројектовали познати српски
градитељи Светозар Ивачковић, Милан Антоновић, Петар Поповић, Александар
Дероко, Александар Васић, Рајко Татић, руски емигранти Роман Верховској,
Валериј Сташевски, Василиј Андросов и Григориј Самојлов. Због недостатка
архивске грађе којом би се прецизно дефинисало време настанка и атрибуција,
највећи број маузолеја на Новом гробљу остао је неистражен.
1 Б. Костић, Ново гробље у Београду, Београд 1999, 21-22. О Новом гробљу такође видети: Ј. Секулић,
Ново гробље у Београду - споменичка целина изузетног значаја, Годишњак града Београда XXVI, Београд,
1979, 193-208; Исти, Ново гробље у Београду. Споменичко наслеђе - проблеми заштите, Наслеђе V, Београд
2004, 179-186; Б. Вујовић, Београд у прошлости и садашњости, Београд 1994, 304-307; Б. Костић, Стање
и заштита Новог гробља у Београду, Гласник Друштва конзерватора Србије 19, Београд 1995, 225-228;
Н. Живковић, ДУП и Ново гробље у Београду, Гласник Друштва конзерватора Србије 19, Београд
1995, 229-230.
241
Прво урбанистичко помињање Новог гробља је на плану Београда из

1884. године, на коме је приказано далеко на периферији. Источно од градског
језгра, за место гробља је одабрана блага падина испод Звездаре, преко Славујевог
потока. 2 Ново гробље је настало по узору на европска гробља XIX века, за
разлику од Старог ташмајданског које му је претходило. 3 Било је осмишљено као
архитектонско и издељено на начин да је формирано тринаест парцела са
озиданим гробним местима. За изглед Новог гробља био је значајан Закон о
уређењу санитетске струке и чувању народног здравља из 1881. године којим се,
између осталог, регулисала и изградња гробница - маузолеја. Овим законом је
предвиђено да се у црквама задужбинама могу сахранити само ктитори. Поред
тога, приватним лицима је дозвољено да граде породичне капеле, уз поштовање
интерних правила гробља. 4
Комплексност прожимања хришћанске традиције и културе сећања
испољава се у архитектонским објектима у форми маузолеја, било да су у питању
породичне капеле или оне подигнуте заслужним грађанима. За разумевање
симболике гробних капела 5 кључни елемент је повезивање живих и мртвих које се
првенствено огледа у могућности да се ступи унутар маузолеја као места меморије.
Капела тако постаје гробна кућа, почивалиште више генерација једне породице.
Понављање типа куполне грађевине правоугаоне основе која се приближава
квадрату показало се као најпримереније решење за маузолеј, јер свод над
хришћанским гробом има ванвременску традицију и симболизује небески свод,
царство небеско и дом Божији. На овај начин се могу извести приватне капеле,
наручене од стране појединца, најчешће за породичну употребу и јавни маузолеји
намењени заслужним личностима, који се подижу у име државе и народа или то
чине удружења грађана. У српској националној архитектури узор је црква Св.
2 Б. Костић, Ново гробље у Београду, 11.

3 Старо ташмајданско гробље формирано је 1826. године на Палилули, и на њему је 1835.
подигнута Црква Св. Марка. Због ширења града и нехигијенских услова, измештање Старог
гробља је почело 1883. године када је донета одлука да се забрани сахрањивање, осим оних који су
имали гробницу. Престало је да постоји тек 1927. године.
4 Н. Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (1882-1914), Београд 2007, 110.
5 О гробљима и култури смрти в.: М. Ragon, The Space of Death: A Study of Funerary Architecture, Decoration
and Urbanism, Charlottesville 1983; F. Arijes, Eseji o istoriji smrti na zapadu: od srednjeg veka do naših danа,
Beograd 1989; Großes Lexikon der Bestattungs- und Friedhofskultur: Wörterbuch zur Sepulkralkultur, Band 1:
Volkskunde, Kulturgeschichte / bearb. von Reiner Sörries, Braunschweig 2002; Großes Lexikon der Bestattungs-
und Friedhofskultur: Wörterbuch zur Sepulkralkultur, Band 2: Archäologie, Kunstgeschichte, Braunschweig 2005; И.
Борозан, Култура смрти у српској грађанској култури 19. и првим деценијама 20. века, у: Приватни живот
код Срба у деветнаестом веку / прир. А. Столић - Н. Макуљевић, Београд 2006, 889-983.
242
Јоакима и Ане у Студеници, задужбина краља Милутина из 1314. године, где је

квадратна основа прекривена куполом коју носе удвојени прислоњени лукови.
Поред симболике идеално схваћеног космоса, 6 њен архитектонски склоп је
погодан за маузолеј, лако се изводи на ограниченом простору гробне парцеле, а
градитељи могу да примене широку палету, од класичних академистичких
стилова, преко српско-византијског ,,слога“ до савременог архитектонског израза.
Слика 1 - Светозар Ивачковић, Црква Св. Николе, 1893.
Нa Старом ташмајданском гробљу поред цркве Св. Марка постојао је један

маузолеј породице Радовановић квадратне основе над којом се уздизало
осмоугаоно кубе, подигнут 1882. године по пројекту арх. Александра Бугарског. 7
Са друге стране, развој архитектонске форме грађанског породичног маузолеја на
6 В. Кораћ - М. Шупут, Архитектура византијског света, Београд, 1998, 338-339.

7 С. В. Недић, Капела породице Радовановић на Старом гробљу, Годишњак града Београда XLIX,
Београд 2002/2003, 195-200.
243
Новом гробљу може се пратити већ од 1893. године, када је освећена Црква Св.
Николе, задужбина Драгиње и Станојла Петровића, 8 дело архитекте Светозара
Ивачковића 9 (Сл. 1). Драгиња, удова пуковника Станојла Петровића,
пензионисаног члана Државног савета, упозната са проблемом да на Новом
београдском гробљу не постоји црква у којој би се служила опела, парастоси и
молитве за мртве, приложила је значајну суму новца за њену изградњу уз услов да
се у крипти сахране њени најмилији и она. Светозар Ивачковић, уз лични надзор,
довршио је грађевину за непуне три године. У ,,Српском техничком листу“
архитект је дао опис цркве и приложио планове. 10 По његовим речима, ,,она је
пројектована у византиском стилу као строго централна у облику грчког крста.“ 11
Основа се састоји се од три концентрична квадрата који се налазе један у другоме,
тако распоређени да се изнад најмањег и унутрашњег подиже осмоугаоно кубе
које носе четири монолитна стуба од топчидерског мермера. На источној страни
је троделни олтарски простор, а на западној нартекс. Лево од нартекса налазе се
степенице за емпору, десно за гробницу. Спољним изгледом цркве доминирају
краци крста и степенасто уздигнути кровови. Фасада је обложена керамичким
плочицама у две боје. Попут опеке, плочице су слагане у два слоја различите
ширине. Шири слој окер боје састоји се од пет редова, уже траке су црвене боје и
састоје се од два реда плочица. На западном порталу налази се розета од
барајевског камена. Декорација ентеријера је израђена по Ивачковићевим
нацртима у византијском стилу, и као узор су послужили мотиви из цариградске
св. Софије. 12 Иконостас је извео Стеван Тодоровић. 13 Ивачковић је предвидео и
издвојен звоник, који је остао нереализован. Такође је осмислио урбанистичко
решење платоа око цркве од кога су водиле главне алеје гробља. Изградњом
8 О ктиторима цркве Св. Николе в.: Архив Југославије, фонд 69: Министарство вера Краљевине
Југославије, фасц. 90: Задужбина Станојла и Драгиње Петровић из Београда; Протојереј-
ставрофор Д. Никитовић, Летопис Цркве Светог Николе у Београду, Београд 1996, 25-51.
9 Капела породице Хариш на земунском гробљу саграђена је 1875. године такође по пројекту
Светозара Ивачковића. О делу арх. Светозара Ивачковића в.: Љ. Никић, Светозар Ивачковић и
Београд, Годишњак града Београда XXV, Београд, 1978, 273-285; Д. Ђурић-Замоло, Градитељи
Београда 1815-1914, Београд, 2011, 134-141.
10 С. Ивачковић, Црква на Новом гробљу у Београду задужбина Станојла и Драгиње Петровића посвећена
светом оцу Николају, Српски технички лист, год. VI, св. 3, Београд 1895, 41-43.
11 Нав. дело, 41.
12 Исто, 42.
13 О делу Стевана Тодоровића в.: Н. Кусовац (и др.), Стеван Тодоровић: 1832-1925, Београд - Нови
Сад, 2002.
244
Цркве Св. Николе Ново гробље је добило у урбанистичком смислу оријентирну

тачку, док је њена стилска обрада инспирисала потоња архитектонска решења.
Поред Цркве Св. Николе, највећи број породичних маузолеја на Новом
гробљу је изграђен у периоду до Другог светског рата. Различити по стилу и
величини подигнути су као вечне куће виђених београдских породица,
најистакнутијих културних радника, политичара и војних личности.
Капела Св. Георгија породице Јовичић, винарских трговаца са Дорћола
(Аркаде, гробница 1-1), саграђена је 1906. године по пројекту архитекте Милана
Антоновића. 14 Следећи ,,ханзенатски“ образац Цркве Св. Николе, Антоновић је
крстообразну основу капеле завршио српско-византијским кубетом, 15 а фасаду
извео од сегединске цигле у две боје.
Пре Првог светског рата архитект Петар Поповић 16 пројектовао је
маузолеј на парцели 29 за породицу адвоката и задужбинара Владимира
Лацковића 17 (Сл. 2). Задужбина је носила име рано преминулог сина јединца
Милутина, ђака II разреда гимназије, и располагала имањем на Теразијама. 18
Временски оквир настанка капеле могуће је утврдити по мермерној плочи у
унутрашњости капеле, са леве стране, на којој пише: ,,Године 1912 подигоше овај
споменик свом милом јединцу Милутину Влад. Лацковићу 1898-1910 Владимир и Мила.“
Такође, на фасади се може прочитати: ,,Погођено приликом бомбардовања Београда 27.
септембра 1915. године.“ Петар Поповић је капелу Лацковић извео у класичном
академистичком маниру. Основа је квадратна, са споља тространом апсидом
насупрот улаза. На фасади су две зоне рашчлањене хоризонталним венцем.
Портал је наглашен широким луком и фланкиран пиластрима. Уместо куполе,
изведена је степенаста пирамида са крстом на врху. Капела Лацковић истиче се и
раскошном употребом декоративне пластике. Стилизовани моравски мотиви
употребљени су у виду биљне вреже и допуњени неупадљивом сецесијском
14О делу арх. Милана Антоновића в.: Lj. Nikić, Arhitekta Milan Antonović, Urbanizam Beograda 51,
Beograd 1979, 57-64; Д. Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815-1914, Београд 2011, 22-39.
15 А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина XX
века), Београд 1997, 84.

16 О делу арх. Петра Поповића в.: З. Шипка-Ергелашев, Пера Ј. Поповић, живот и делатност,
Зборник за ликовне уметности Матице српске 16, Нови Сад 1980, 159-202; Д. Ђурић-Замоло,
Градитељи Београда 1815-1914, 274-278.
17Некролог великом добротвору Владимиру Лацковићу написао је Богдан Поповић: Б. Поповић,
Владимир Лацковић, Политика, 24.5.1925,4.
245
орнаментиком. 19 Испод кровног венца на четири угла истакнути су серафими,

вечни чувари капеле. Доње зоне унутрашњости обрађене су у мермеру, док су
горње партије и свод украшени златним мозаиком и тракама преплета које
наглашавају архитектонску конструкцију. У полукружној апсиди је постављена
биста младог Милутина Лацковића.
Слика 2 - Петар Поповић, Капела породице Владимира Лацковића
Нагли урбанистички развој Београда између два светска рата одразио се и

на изглед Новог гробља, које је у том периоду знатно проширено. Израђени су
јавни маузолеји: капела војводе Путника, Иверска капела, костурнице српским и
руским војницима и формирала се Алеја великана.
Маузолеј Велимира Теодоровића (1849-1898) у Алеји великана је највећи
на Новом гробљу. Пројекат су 1926. године потписали архитекти Петар Поповић
19 А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури, 83.
246
и Василиј Михаилович Андросов, 20 а подигао га је Државни савет да би се

посмртни остаци народног добротвора пренели са минхенског гробља (Сл. 3).
Квадратне основе, здепасти волумен се сужава ка врху и завршава лучном нишом
надвишеном куполом. У таквој расподели маса споменика наглашен је еклектичан
поступак. Утицај сецесије огледа се првенствено у архитектонској форми, док се у
обради фасадне пластике може читати рукопис Петра Поповића инспирисан
националном традицијом. Као и на капели Лацковић, изнад улаза, са леве и десне
стране стране постављени су серафими. Изнад њих су паунови окружени
виновом лозом. У лунети је мозаик са ликом Св. Николе коме је капела посвећна,
а унутрашношћу доминира попрсје Велимира Теодоровића.
Слика 3 - Петар Поповић и Василиј Андросов, Пројекат маузолеја Велимира Теодоровића, 1926.
(AJ-62, зб. планова 21)
20Архив Југославије, фонд 62: Министарство грађевина Краљевине Југославије, зб. планова 21;
Велимир Теодоровић, ванбрачни син кнеза Михаила Обреновића, своју имовину оставио је
Краљевини Србији. По његовој жељи основана је задужбина ,,Велимиријанум“ за унапређење
науке, образовања, индустрије и помагање заслужних људи. Види: Ј. Ж. Јевтић, Личност Велимира
Михаила Теодоровића и његова задужбина ,,Велимиријанум,” Београдске општинске новине бр.6, год.
LVIII, Београд 1940, 552-557.
247
Породични маузолеј дипломате и књижевника Косте (1852-1927) и

композитора Стевана Христића (1885-1958) изграђен је 1932. године по пројекту
арх. Рајка Татића 21 (Сл. 4). Квадратне основе надвишене куполом, изведен је у
српско-византијском стилу. На фасадама се изнад хоризонталног венца истичу
бифоре богато декорисане биљним преплетом, док је над улазом постављен
рељефни медаљон са ликом Стевана Христића. Архитект Татић је такође у
периоду 1931-1935 у српско-византијском стилу извео ограду Новог и Француског
војног гробља са троделном капијом, а због потреба осавремењивања начина
сахрањивања на Новом гробљу у истом стилу је изградио изразито
функционално здање мртвачнице. 22 Рајко Татић је оградом и мртвачницом
стилски заокружио архитектонску целину Новог гробља.
Слика 4 - Рајко Татић, Капела породице Косте и Стевана Христића, 1932.
21О делу арх. Татића в.: С. Михајлов, Неовизантијски елементи у архитектури Рајка М. Татића, Ниш и
Византија II, Ниш 2004, 425-436; Иста, Архитектонска делатност Рајка М. Татића на Новом гробљу у
Београду, Београдски портали 11, Београд 2005, 10-12.
22 А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури,154.
248
Војвода Радомир Путник, начелник Главног генералштаба Војске

Краљевине Србије у Првом светском рату, преминуо је 1917. године. Расписан је
конкурс да би се подигао маузолеј достојан хероја нације. Име победника, арх.
Александра Дерока објављено је у дневном листу ,,Политика“ уз фотографију на
којој се види да је капела у постсецесијском духу, лишеном националних
обележја. 23 Узимајући у обзир историјски значај маузолеја, одбор је преиначио
одлуку и прихватио пројекат арх. Александра Васића 24 у модернизованом српско-
византијском духу. Локација маузолеја војводе Путника, на пресеку две алеје
Новог гробља, поставила је пред архитекта задатак пажљивог уклапања новог
објекта у целину. Александар Васић је капелу квадратне основе засведену ниском
куполом извео, сходно репрезентативној намени и локацији од белог мермера.
Главни мотив маузолеја представљају плитки стилизовани рељефи војника на
вечној стражи, типичан пример „ар декоа,“ 25 који су постављени на угловима.
Изнад њих је лучни елемент у бронзи са алтернацијом мача и крста са четири
оцила. Натпис ,,Војводи Радомиру Путнику српски народ“ налази се изнад улаза.
Унутрашњост је обрађена у истом материјалу, и централно место заузима рељеф
са ликом војводе Путника у плиткој ниши. Маузолеј је завршен 1929. године 26.
На делу Новог гробља где се формирало гробље руских емиграната 1931.
године Валериј Владимирович Сташевски 27 је саградио капелу посвећену
Иверској Богородици. Компонована је у руском ампир стилу по угледу на
истоимену капелу у Москви. У крипти Иверске капеле су сахрањени руски
црквени великодостојници.
Велике меморијалне целине које у знатној мери доприносе данашњем
изгледу Новог гробља, настале су услед ратних сукоба који су захватили Србију.
После Првог светског рата, Београдска општина је откупила земљиште да би се
гробље проширило ради формирања савезничких војних гробаља: француског и
италијанског. Свечано освећење извршено је 11. новембра 1931. године на Дан
закључења примирја Светског рата. У непосредној близини изграђено је Бугарско
и Аустроугарско војно гробље. На Аустроугарском војном гробљу, на уздигнутом
Аноним, Пројекат надгробног споменика војводи Путнику, Политика, 23.05.1927, 5; З. М. Јовановић,

23
Александар Дероко, Београд 1991, 80-81.

24 Архив Југославије, фонд 62: Министарство грађевина, зб. планова 440.
25 M. Јовановић, Француски архитект Eкспер и „ар деко“ у Београду, Наслеђе III, Београд 2001, 76.
26 Аноним, Задушнице, дан мртвих, Политика 03.11.1929, 5.
27 О делу Валерија Сташевског в.: М. Ђурђевић, Прилог проучавању делатности архитекте Валерија
Сташевског у Београду, Годишњак града Београда XLV-XLVI, Београд 1998-1999, 151-171.
249
платоу изграђена је капела централног типа са куполом непознатог аутора. Изнад

улаза налази се рељеф представе Богородице са Христом, док на вратима од
кованог гвожђа пише “Hier endet irdisch Fuhlen.“ 28 Постављањем колонаде иза
маузолеја, у којој се смењују стубови и ступци, плато је добио форму
репрезентативне позорнице којом је истакнута комеморативна одлика капеле.
Српска костурница бранилаца Београда 1914-1918 године, освећена је
заједно са савезничким војним гробљима 1931. године. Изграђена на иницијативу
Удружења резервних официра и ратника, заузима импозантну позицију на
најузвишенијем месту Новог гробља. 29 Природна стена искоришћена је да се
нагласи њен меморијални карактер. Саграђена је по пројекту архитекта и вајара
Романа Верховскоја. 30 На централном делу је исклесан стилизовани грб
Краљевине Србије са двоглавим орлом и крстом са четири оцила. Скулптура
војника-победника на врху композиције, са пушком у једној и барјаком у другој
руци, рад је вајара Живојина Лукића. Под његовим ногама лежи рањени орао 31
који представља сломљено аустроугарско царство. Оригиналан топ употпуњује
пирамидалну композицију. У костурници почива 3.529 индентификованих и
1.074 неиндентификованих ратника. 32
Роман Верховској аутор је и споменика Руској слави, посвећеном цару
Николају II и руским ратницима 1914-1918 године, што је истакнуто натписом на
руском језику: „Вечан помен императору Николају II и 2.000.000 руских војника из
Великог рата.“ На врху споменика цилиндричног облика, симбола артиљеријског
пушчаног зрна, стоји Арханђел Михаило усправљених крила, 33 у левој руци држи
мач а десној покидане ланце ропства. Изнад улаза у крипту на постаменту се
налази скулптура руског војника у покрету. Испред његове ноге је потпис
архитекта Романа Верховског. На дан празника св. Ћирила и Методија 24. маја
28 „Овде престаје овоземаљско осећање“

29Видети: Д. Ристић, Костурница бранилаца Београда у Првом светском рату, Београдски портали 11,
Београд 2005, 8-9.
30О делу Романа Верховскоја в.: А. Кадијевић, Београдски опус архитекта Романа Николајевића
Верховскоја (1920-1941), Наслеђе II, Београд 1999, 33-40.
31На орлу се налази потпис „Вајар Роман Верховској“, као и на постаменту „архитект-вајар Роман
Верховској“.
33 А. Кадијевић, Београдски опус архитекта Романа Николајевића Верховскоја, 37.
250
1935. године обављено је опело за 387 руских хероја погинулих на Солунском

фронту који су уз велику свечаност пренети у костурницу. 34
Спомен-костурнице руским и српским ратницима представљају
јединствене целине Новог гробља. Оне су меморије чија је монументалност у
служби едукације нације и вечног помена. Неговање култа успомене на пале
ратнике и клањање њиховим сенима, кроз језик симбола и комеморативно ћутање
треба да рефлектује моћ победоносне државе, негује културу сећања и историјско
памћење.
По завршетку Првог светског рата на Новом гробљу наставили су да се
граде и приватни маузолеји. Од настанка Новог гробља, и током међуратног
периода српско-византијски стил представља главну одредницу у архитектонском
обликовању капела. Тридесете године доносе више слободе у интерпретацији, па
се на маузолејима јављају елементи постсецесије, експресионизма, ар декоа, и
модерне архитектуре.
Архитект Александар Дероко 35 је извео два породична маузолеја на Новом
гробљу у Београду. Капелу просветног добротвора Живка Барловца је
пројектовао 1929. године у сарадњи са архитектом Петром Поповићем. Поред
традиционалне квадратне основе са полукружном апсидом насупрот улаза и духа
готике који се уочава у лакоћи којом се масе уздижу потпомогнуте преломљеним
луцима, овај маузолеј је посебан и по томе што га краси архитектонска пластика
прожета фунералним симболима које су у малу породичну капелу маестрално
уклопили Дероко и Поповић, једни од најбољих познавалаца српског
средњевековног неимарства. Улаз чувају митолошка бића представљена на
вратима од кованог гвожђа, по узору на оловна окна Богородичине цркве
манастира Студеница. Када се улази у маузолеј, лево и десно од надвратника
налазе се слова Алфа и Омега, одређујући контекст места. Такође, на
осмостраном тамбуру се смењују прозорска окна и рељефни прикази симбола
четворице јеванђелиста.
Капела породице генерала Миливоја Николајевића настала је 1938. године
по пројекту Александра Дерока (Сл. 5). Велики лучни отвори на три стране
завршени троугластим забатом дају овом маузолеју форму балдахина. Рељеф
голубица са виновом лозом евхаристичког је значења и подсећа на рајске ливаде.
Има корене у старохришћанској уметности, али се могао видети и на старим
34С. М., Свечана сахрана посмртних остатака изгинулих руских ратника у одбрани Београда и на Солунском
фронту 1914-1918 године, Београдске општинске новине 5, мај 1935, 328-331.
О делу арх. Александра Дерока в.: З. М. Јовановић, Александар Дероко, Београд 1991; З. Маневић,
35
Лексикон архитеката, Београд 2008, 89-96.
251
српским надгробним споменицима. Дероко је исти мотив забележио на

споменику војника Миломира из Западне Мораве, па се може претпоставити да га
је одатле пренео на маузолеј генерала Николајевића. 36
Слика 5 - Александар Дероко, Капела породице Миливоја Николајевића, 1938.
Капела Јована Савића, трговца из Свилајнца и његовог зета Александра

Викторовића пројектована је 1934. године. На потпрозорнику северне фасаде
налази се име аутора капеле, архитекте Григорија Ивановича Самојлова. 37 По
36А. Дероко, Народски надгробни споменици, Гласник скопског научног друштва XIX, Одељење
друштвених наука 11, Скопље 1938, 211-214.
37 М. Просен, Неовизантијски елементи у стваралаштву архитекте Григорија Самојлова, Ниш и
Византија 4, Ниш 2005, 443-464; Исти, Гробница трговца Јована Савића на Новом гробљу у Београду, дело
архитекте Григорија Ивановича Самојлова, Београдски портали 11, Београд 2005, 14.
252
концепцији припада типу малог породичног маузолеја квадратне основе са

византијском куполом на осмоугаоном тамбуру. Фасада је обложена каменим
плочама. Представа Богородице Оранте је у апсиди.
Капела породице Цветковић зидана је од истог материјала као капела
Јована Савића, док је купола мања и другачије решена. Улаз је лучно завршен са
натписом о ктитору, изнад којег се налази медаљон са представом Богородице са
Христом у техници мозаика. Унутрашњост ове капеле је раскошно осликана, и у
њој се налази копија Рафаелове Сикстинске Богородице.
Термин „модернизовани византијски стил“ током међуратног периода
често се користио да би се описале грађевине монументалне форме, које
византијски узор виде у конструкцији и израженим масама а не само у
декоративној обради фасадне пластике. Сваког фебруара од 1925. године у
Београду се одржавала годишња изложба Клуба студената архитектуре. Тематски
радови монументалних објеката приказани на изложбама: дворци, храмови,
маузолеји, музеји и споменици, често су били изведени у модернизованом
византијском стилу, али су остајали у домену идејних пројеката. Примери у том
духу могу се видети на београдском Новом гробљу. У питању су четири капеле
које припадају породицама Стојановић, Томић, Нецић и Милутина Д. Ристића.
Све су у основи квадратне, а фасаде од масивних камених плоча доприносе
њиховом монументалном изгледу. Осим маузолеја Милутина Д. Ристића који је
завршен степенасто надвишеним равним кровом сви имају ниску куполу
спљоштеног облика. Отвори врата су лучно засведени. Главни украс ових капела
је у форми крста, било да су то прозорски отвори на капели Томић, или крстови
прислољени дуж сва четири угла фасаде капеле Нецић, на начин да она споља
добија осмоугаону основу.
Маузолеј породице Дамјановић (Сл. 6) својим кубичним волуменом који
се сужава ка врху представља решење капеле Велимира Теодоровића ослобођено
пластичног украса. На главној фасади једини детаљ су венац изнад врата од
кованог гвожђа и крст на улазним вратима од истог материјала. Још сведенија је
архитектура капеле породице Ристић. Мањих димензија и флуидних маса она
представља савремена стремљења у обликовању капела на Новом гробљу.
На породичним гробницама јављају се архитектонске форме и мотиви
који се доследно копирају. Командант Београда, генерал Војислав Томић
сахрањен је уз све војне почасти на Новом гробљу 13. новембра 1937. године. 38
Маузолеј подигнут генералу Томићу у том периоду за изузетне заслуге, и капела
38Аноним, Командант Београда генерал Војислав Томића јуче је сахрањен са свима војним почастима,
Време, 14.11.1937.
253
породице Данила Јамандиловића, посластичара, истих су димензија, основа им је

квадратна и имају оплату од белог мермера. Стубови који фланкирају улаз су
истоветни, чак је и орнамент који се налази на њиховим капителима, крст уплетен
у биљну врежу, поновљен. Обе капеле имају и индентична врата од кованог
гвожђа са украсом у форми крста од белог мермера.
Слика 6 - Капела породице Богдана Дамјановића, државног саветника
Капелу породице Пауновић у парцели 23 саградио је М. С. Милошевић,

београдски грађевинар, 39 власник техничко-грађевинског предузећа које се
налазило у Булевару Краља Александра бр. 160. 40 Уз њу су саграђене капела
породице Ђурђевић-Ристин и Милоша Јаћимовића. Сва три понављају

40 S. Planić, Problemi savremene arhitekture, Zagreb 1996, 74.
254
типологију маузолеја квадратне основе са куполом на шестостраном тамбуру.

Обложене су каменом оплатом и имају полукружну апсиду. На фасади се истиче
лучно завршен улазни портал са прислољеним стубовима. Врата су од кованог
гвожђа као и крстови на куполи, и по орнаментима на њима се гробнице
разликују. Исти архитектонски склоп има и маузолеј породице Банић који се
налази у парцели 30, док су на капели породице Јовановић-Дрча у парцели 19
изостали стубови.
Маузолеји на Новом гробљу својом архитектуром доследно прате све
токове којима се кретала београдска архитектура, нарочито у периоду између два
светска рата. Њихов историографски потенцијал је велики, јер осим
архитектонских стилских особености, откривају културно-историјске околности и
друштвене контексте развоја градитељства престонице. Поред ове
репрезентативне и често образовне улоге, најуочљивије на спомен-костурницама,
студија маузолеја има и други вид који се тиче индентитета појединца, његове
свести о припадању породици и заједничкој прошлости народа. Проучавањем
њихове архитектуре и хришћанских иконографских решења тумачи се
историографски контекст и спознаје статус покојника, породице и њихова верска
учења. Сви ови аспекти се прожимају у архитектонским облицима маузолеја, и
саставни су део њиховог дискурса. Деценијско занемаривање Новог гробља које је
национално културно добро од великог значаја, довео је до тога да су данас
маузолеји уместо места сећања постали места заборава. Да би се сачували,
неопходне су мере ургентне и дугорочне заштите. Потребно је евидентирати све
видљиве облике деградације и оштећења који су последица атмосферских
утицаја, неадекватног одржавања, вандалских чинова и дефинисати прецизне
критеријуме њихове заштите.
255
Александар Кадијевић
ЕКСПРЕСИОНИЗАМ И СРПСКА МЕМОРИЈАЛНА

АРХИТЕКТУРА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА
Као расадник визионарски надахнутих, али претежно неизведених

пројеката, архитектура експресионизма се од 1908. до 1935.год. најпотпуније
развила у средњој и северозападној Европи. 1 Сагледана са историјске дистанце,
представљала је збир неконзистентних уметничких програма и привремених фаза
кроз које су пролазили њој наклоњени пројектанти. Највише квалитативне домете
и тематско-типолошка раслојавања досегла је у Немачкој, Аустрији,
Чехословачкој, Холандији и Данској, док је плодоносне одјеке забележила у
осталим скандинавским земљама, Швајцарској, Мађарској, Пољској, Италији,
Турској и Краљевини СХС/Југославији.
Следећи Мунков продорни емотивни ,,крик'' и иступе немачких
експресионистичких сликара, подстакнути протоекспресионизмом Берлагеа и
Шиндлера, архитекти Питер Беренс, Анри Ван де Велде, Ханс Пелциг, Бруно
Таут, Ханс Шарун и Макс Берг су пре Првог светског рата утемељили полазишне
обрасце новог правца, супротстављајући се диктату праве линије
функционалистичког крила Веркбунда, опредељеног за типизацију и
1. О генези експресионизма у архитектури прве половине двадесетог века видети: D.Sharp, Modern
Architecture and Expressionism, New York 1966; W.Pehnt, Expressionist Architecture. London 1973; W.Pehnt,
Expressionistic Architecture in drawings, London 1985; K.Frampton, The Glass Chain: European Architectural
Expressionism, in: Modern Architecture, a critical history, London 1987, 116-122; W.Lesnikowsky (ed.),
East European Modernism, London 1996; Ekspresionizam (tematski blok), u: Istorija moderne arhitekture
2/B (prir.M.R.Perović), Beograd 2000, 165-255; T.Benson, Е.Dimenberg, (еds.), Expressionist Utopias:
Paradise, Metropolis, Architectural Fantasy (Weimar and Now: German Cultural Criticism, Los Angeles 2001.
256
стандардизацију. 2 У годинама након разорног Великог рата (1914-1918), спонтана

експресионистичка ерупција је са додатном снагом запљуснула уметничку сцену,
обједињујући поља архитектуре, скулптуре, штафелајног сликарства, графике,
сценографије, књижевног, позоришног, филмског и музичког стваралаштва.
У односу на предратно утемељитељско раздобље, архитектонски
експресионизам је у двадесетим годинама прошлог века зрелије кристалисао свој
вишезначни пластички језик, прилагођен функционалнијим просторним
програмима, конструкцијама и материјалима. Не мирећи се са крупним
друштвеним противречностима поратног времена, естетика експресионизма је у
архитектонском преобликовању стварности постајала политички све
ангажованија, због чега је касније дуго била несхватана и потискивана.
Средином треће деценије продубљена је концептуална подвојеност
експресионизма на авангардно и романтичарско-традиционалистичко крило.
Присутну у предзнацима од настанка тог правца, тематску поларизацију је
подстакла култура националистичког ретроспективизма, идеолошки ојачана у
атмосфери послератне оскудице и политичког ревизионизма (у пораженим
земљама) или контролисаног тријумфализма (у државама победницама). Оба
крила су одражавала духовну ситуацију средина у којима су се јавила, колико и
дубља осећања и стваралачка опредељења амбициозних носилаца. Иако су се у
полазиштима знатно разликовала (модерно је било окренуто будућности,
тематски нагињући апстракцији, а носталгично оживљавању прошлости и
конвенционално препознатљивим симболима), повезивала их је склоност ка
динамизму најчешће скулптурално моделованих композиција. Реализовани и
замишљени објекти су у просторно-визуелном смислу приказивани двојако: као
перспективни и аперспективни, 3 док су се моделистички оделили на
антропоморфно (духовно и теозофско) и апстрактно геометријско крило. 4 На
2 K.Frampton, The Deutsche Werkbund 1898-1927, in: Modern Architecture...109-115.

3 Према Џонсу и Јурасу, перспективни простор, често заступљен у делима експресиониста,
подразумева статично посматрање са привилеговане позиције, будући да сваки простор
правоугаоног тлоцртног облика садржи ортогоналну матрицу. При ортогоналном концепту
смештај посматрача у оси или у тачки отварања оси, пружа лакшу оријентацију у организацији
простора ког одређује хијерархијски. Са друге стране,,подједнако примењиван аперспективни
простор подразумева негацију статичног посматрања простора и обавезу динамичног схватања, на
основу сагледавања непрестаним мењањем позиција. Понекад се јављају и комбинације оба
концепта. Аксијални семзибилитет, ред и ортогонална дисциплина показивали су снажни утицај
неокласицистичког и академског проседеа, док аперспективни показује тежње ка флуидним
формама (видети: P.B.Jones, From the Neo-Classical axis to Aperspective space, AR 3, London 1988, 19;
I.Juras, Ekspresionizam, u: Utopijske vizije grada, Zagreb 1997, 32).
4 I.Juras, нав.дело, 32-33.
257
основу досадашњих историографских тумачења, периодизација архитектонског

експресионизма обухвата четири диференцирана раздобља: рано, истраживачко и
теозофско (1908-1914), затим зрело, реформистичко (језички најчистије и
најоригиналније, 1914-1927) и позно (компромисно и закаснело, 1927-1941). Након
Другог светског рата, почетком шездесетих година, јавиће се и
правац неоекспресионизам, који, сем по димензијама појединих грађевина, ничим
није надмашио утемељитељске претходнике.
Унутар развојних токова архитектонског експресионизма из прве
половине столећа, теме из меморијалног градитељства су биле знатно
заступљене. 5 Због изразите оригиналости, снажног евокативно-асоцијативног
симболичког потенцијала, вишезначне реторичности, незабележеног капацитета
да изражавају и изазивају јаке емоције, експресионистички меморијални објекти,
споменичке целине и надахнути нереализовани пројекти заслужују подробан
историографски осврт, поготово што су их осмишљавали архитекти изразите
имагинације: браћа Таут и Лукхарт, Пелциг, Гропијус и Мис ван дер Рое.
Више пута покретана, али парцијално и разводњено спроведена, скромна
валоризација тог слојевитог сегмента експресионистичког наслеђа недвољно
доприноси његовој широј културно-сторијској афирмацији. За разлику од знатно
истраженијих, јавности познатијих и конзерваторски правовремено заштићених
експресионистичких објеката других типова (привредно-индустријски, управни и
пословно-стамбени), меморијална баштина, уз ону сакралну (и као део сакралне),
још увек чека на потпуније тумачење.
Прихваћен из Аустрије, Чехословачке и Немачке у понешто закаснелом
облику, 6 експресионизам се од почетка двадесетих година до избијања Другог
светског рата у Србији ефективно испољио кроз мноштво примера. 7
Опредељени за ауторско ,,прерађивање'' европских модела и њихово
прилагођавање специфичним српским условима, делом понети снажним
емоцијама и дубљим визијама, српски архитекти су развили и домаће варијанте
експресионизма. Избегавајући ,,чист'' у корист синкретичког и слојевитог
5 P.Portogezi, Jedinstvena vizija arhitekture (prir.S.Selinkić), Beograd 1989, 85.

6Идеје експресионизма пренете су у српску средину посредно, увидом архитеката у стручну
периодику и поједине међународне изложбе, а ређе разгледањем примера in situ. Уз то, за разлику
од хрватских колега, српски архитекти нису развијали личне, а ни сарадничке контакте са водећим
личностима европског експресионизма.
7Видети: A. Kadijević, Elementi ekspresionizma u srpskoj arhitekturi između dva svetska rata, Moment 17,
Beograd 1990, 90-100. Исти, Експресионизам у београдској архитектури (1918-1941), Наслеђе XIII,
Београд 2012, 59-77.
258
архитектонског језика, 8 романтичари су га свесрдно прихватили као средство

силуетног наглашавања маштовитих композиција, док се у склопу
модернистичких стремљења он развијао као формативна фаза у тражењу чистијег
стила. Важно је истаћи да се експресионизам у српској архитектури претежно
оваплотио у умереној, уочљиво обузданој форми, спутан крутим ограничењима
грађевинског законодавства, којим је спречаван хоризонтални, а делом и
вертикални пластички експанзионизам јединица усађених у градске блокове.
Отуд су крупнији експресионистички искораци превасходно забележени у
архитектури самостално издвојених јавних објеката, а ретко на породичним
кућама и узиданим стамбеним зградама.
На већини евидентираних примера експресионистички слој представља
важан елемент укупног израза, превасходно читљив у форми, а ређе у концепцији
простора и конструкцији. Иако се тек у мањој мери оваплотио у чистом и
потпунијем виду, експресионизам је, уз упливе чешког кубизма и
средњоевропског функционализма, француског пуризма и ар декоа, значајно
допринео језичкој кристализацији српског модернизма. 9 Осим доказаних
модерниста - Душана Бабића, Јана Дубовог, Милана Злоковића, Бранислава
Којића, Драгише Брашована, Милана Минића и Јосифа Најмана,
експресионистички репертоар су, како је напоменуто, у профаној, сакралној и
меморијалној архитектури експлoатисали и водећи градитељи национално-
романтичне вокације - Момир Коруновић, Александар Дероко, Александар Васић
и Петар Поповић, исказујући дубоке емотивне и духовне немире.
Симболизам слободно стремећих пластичких склопова, превласт кривих
линија, оштрих углова и заобљених мотива, тражење утиска унутрашње
,,напетости'' у контури објеката схваћених као круна амбијената, евидентирани су
претежно на неизведеним пројектима српских градитеља, али и у радовима
најталентованијих студената архитектуре. Национално и модерно настројени
пројектанти су експресионистичким вокабуларом акцентовали положај објеката у
простору и јачали динамизам њихових кључних композиционих елемената
8 A.Kadijević, Poimanje čistote stila i autorskog izraza u novijoj srpskoj arhitekturi. Comprehension of the purity of
style and the authorial expression in recent Serbian architecture, u: Čist izraz. 13 Bijenale umetnosti, Pančevo
2008, 14-22, 195-201.
9 З.Маневић, Београдски архитектонски модернизам 1929-1931, Годишњак града Београда XXVI,
Београд 1979, 209-226; Z.Manević, Pojava moderne arhitekture u Srbiji (rukopis doktorske disertacije
odbranjene na Filozofskom fakultetu Univerzitetа u Beogradu 1979.g., dostupan u biblioteci Odeljenja za
istoriju umetnosti); А.Бркић, Знакови у камену. Српска модерна архитектура 1930-1980, Београд 1992;
Lj.Blagojević, The Elusive Margins of Belgrade Architecture 1919-1941, Cambrdige (Mass), 2003; М.R.Perović,
Srpska arhitektura XX veka, Beograd 2003, 11-147.
259
(улазних партија, купола или развијених кровних надзидака). Уз то, коришћењем

богатог реторичког потенцијала експресионистичке архитектуре непосредније су
популарисали друштвене, културне и верске идеале које су их искрено
инспирисали.
Компактно централизоване или делимично заталасане разуђене
композиције, на појединим пројектима српских архитеката обогаћиване су
,,исијавајућим'' светлосно-силуетним ефектима, преузетим од средњоевропских
експресиониста. Попут немачких, хрватских и словеначких савременика,
издуженим, најчешће хипертрофираним луковима ритмичног аркадног низа,
вешто су оживљаване масивне зидне површине меморијалних и сакралних
грађевина. 10
Разматрана у историографији тек почетком деведесетих година прошлог
века (због предуге владавине рационалистичких доктринарних мерила), 11 оба
пола српског експресионизма заслужују темељиту анализу. Сажето прегледно
представљање њихових главних примера у меморијалној архитектури, укључујући
и најважније неизведене пројекте, показаће значај експресионистичке парадигме
у тражењу еманципаторских решења.
Носилац носталгичних трагања за националним стилом у српској
међуратној архитектури Момир Коруновић (1883-1969) је у репертоару
романтичарског експресионизма нашао ослонац за неспутане стваралачке
визије. 12 Усавршаван у Чехословачкој, 13 инспирисан минулом ратном епопејом у
којој је активно учествовао, носталгични историзам је на многим пројектима
надградио ликовним средствима савременог експресионизма, постајући
најагилнији домаћи заступник такве синтезе. Експресивном пирамидалном
силуетом нереализованог монументалног Споменика неумрлих великана (1918),
наговестио је структуру својих будућих изведених споменика. 14 Посебно је
упечатљив полиморфни облик кубета, који је уз оштре линије забата, трифора и
еркера, често примењиван у Коруновићевим експресионистичким делима.
Снажан изражајни набој форме, сабран у кружном стаблу надвишеном
10Ž.Čorak, U funkciji znaka. Drago Ibler i hrvatska arhitektura između dva rata, Zagreb 1981; T.Premerl,
Hrvatska moderna arhitektura između dva rata, Zagreb 1990; S.Bernik, Expressionist Tendencies in Slovene
Architecture, in: Slovene Architecture of the Twentieeth Century, Ljubljana 2008, 51-71.
11 A.Kadijević, нав. дело; А.Бркић, нав.дело.
12 А.Кадијевић, Момир Коруновић, Београд 1996.
13 Т.Дамљановић, Чешко-српске архитектонске везе 1918-1941, Београд 2004, 79-88.
14 А.Кадијевић, нав.дело, 39, 139.
260
стилизованом неовизантијском куполом, краси знатно разрађенију скицу Спомен-

обележја (1921). 15 (Сл.1) На овом надахнутом пројекту Коруновић по први пут
експресионистички третира целину, а не само појединачне зоне грађевине, као
што су оштри бридови средње зоне. Следећа сачувана скица монументалног
Српског Пантеона (1922), 16 представља Коруновића као истинског фантасту,
градитеља чија визија иде испред могућности реалног стваралаштва. Напет однос
међу масивним, наметљиво згуснутим куполама (обликованим са сецесијским
реминисценцијама), одражава експресивни карактер ове замишљене грађевине.
Слика 1 - М. Коруновић, спомен-обележје, 1921
Прожимање патриотског патоса и експресионистичког вокабулара (уз

трагове сецесије), провејава пројектом Капија победоносних шумадинаца на
15 Исто, 45.
16 Исто, 47.
261
београдском Савинцу (1922). 17 Одликују се силуетном неусиљеношћу и

наметљивошћу у амбијенту, као и допадљивом полихромијом монолитних
бетонских кула прекривених богатом симболичком декорацијом. Коруновићев
пирг Светог Јована Владимира изграђен у порти манастира Светог Наума на
Охридском језеру (1925-1929, срушен после Другог светског рата), 18 тематски
спаја мотиве спомен-обележја и храма, интегрисане чврстом поделом на
подножје, стабло и завршетак. Стрма камена литица представља природну
супструкцију наметљивог објекта, којом је органски уклопљен у херојски пејзаж,
док снажна експресионистичка енергија залучених форми избија из његовог
средњег и горњег постројења.
Слике 2- 4 - М. Коруновић, Спомен-капела на Зебрњаку
Спомен-капела на Зебрњаку код Куманова (1934-1937, срушена 1941). 19

(Сл.2-4) представља свечан и монументалан, из далека видљив симбол јунаштва
српске војске у Кумановској победи над Турцима у Првом балканском рату
17 Исто, 47-48
18 Исто, 53-54, 143.
19 А.Кадијевић, нав.дело, 91-97; З.М.Јовановић, Зебрњак – У трагању за порукама једног споменика или о
култури сећања код Срба, Београд-Горњи Милановац 2004.
262
1912.год. У архитектури ове скулпторално моделоване меморијалне грађевине

Коруновић је остварио антологијску синтезу дотадашњих романтичарско-
експресионистичких уметничких трагања. Експресионистички сензибилитет
садржан је у троугаоној основи, развијеном постаменту и слободној моделацији
високе куле снажног силуетног ефекта. Употпуњен је и препознатљивом
семиотиком хералдичке декоративне пластике и ноћним осветљењем петромакс
лампи смештених у ниши јајастог завршетка обелиска. По својој скулптуралној
силуети и органској композицији, зебрњачки монумент донекле следи
концепцију Ајнштајнове куле у Потсдаму (1920) Ериха Менделсона. 20
Слика 5 – Петар и Бранко Крстић, Светосавски храм, пројекат, 1926

Духу експресионистичке архитектуре у раном периоду свога стваралаштва
приближио се и архитекта Милан Минић. Његова лирско-романтичарска
рецепција уочава се у архитектури спомен-капеле са костурницом у Мачванском
Прњавору (1922-1938). 21 Ако је Коруновићев експресионизам био исувише
20 Видети: К.James, Einstein, Finzl – Freundlich, Mendelsohn, and the Einstein Tower in Potsdam, in: R.Stepan
(ed.), Erich Mendelsohn Architect 1887-1953, New York 1999, 26-37.

21 А. Кадијевић - С. Марковић, Милан Минић. Архитект и сликар, Пријепоље 2003, 40, 68.
263
наметљив и необуздан, Минићев је знатно ублажен и притајен. У жељи да

оствари што оригиналнију концепцију и избегне непосредније ослањање на
традиције српског средњовековног градитељства, аутор је ушао у сферу
архитектонских импровизација, где је експресионистичка компонента садржана у
смелим облицима закривљених тимпанона.
Експресионистички елементи заступљени су и на неколико конкурсних
пројеката за спомен Храм Светог Саве (1926) у Београду. 22 Будући да су наручиоци
у решењу храма тражили монументалност и ауторску оригиналност, те да уз то
конкурсни услови нису били довољно прецизни, део архитеката је у својим
пројектима показао склоност према слободнијим експресионистичким
екскурсима. Пројекат Петра и Бранка Крстића (Сл.5) представља надахнуто
романтичарско-експресионистичко решење, које плени снагом маштовито
осмишљене степенасто разуђене структуре. 23 Сведеном конструкцијом снажних,
доминантних кружних и полукружних волумена, заједнички пројекат Милана
Злоковића и Андреје Папкова зрачи снагом монументалног симбола, немирне,
исијавајуће експресионистичке силуете. 24 (Сл.6) И архитекта Душан Бабић је
вешто комбиновао елементе постсецесије, експресионизма и ар-декоа.
Експресионистички елементи се огледају у оригиналном моделовању ниских,
истурених улазних партија храма, агресивно истакнутих мотива лукова, које
својим живим пластичним ритмом модернизују укупни изглед замишљене
грађевине. 25
Романтичарско-експресионистички залет се уочава и на пројекту
костурнице на солунском гробљу Зејтинлик (1926), 26 Милана Злоковића. У
историографији, овај пројекат је с правом упоређиван са Радио станицом у
Кутвијку, Јулиуса Марие Лутмана. 27 Оба здања су замишљена по сличној
ликовној схеми: чврстом приземљу са снажним стаблом и малим отворима,
карактеристичним за методологију експресионизма. Попут Злоковићевог
22 М.Јовановић, Храм Светог Саве у Београду, Београд 2005.

23 М.Ђурђевић, Архитекти Петар и Бранко Крстић, Београд 1996, 21-23, 77.
24А.Кадијевић, Милан Злоковић и тражења националног стила у српској архитектури, Годишњак града
Београда XLII-XLIII, Београд 2000/2001, 213-224.
25 Исти, Elementi ekspresionizma...92.
26Исти, О архитектури спомен-обележја на Зејтилику и Виду, Лесковачки зборник L, Лесковац 2010,
197-206.
27 A. Kadijević, Elementi ekspresionizma... 95..
264
пројеката, и на реализованом пројекту костурнице на Зејтинлику (1926-1936), 28

Александра Васића осећа се експресионистички динамизам који зрачи из
модернизоване српско-византијске архитектонике. Накнадним интервенцијама
академика Николаја Краснова, експресивна снага лучних мотива понешто је
ублажена применом академски профилисаних архиволти и венаца.
Слика 6 – М. Злоковић и А. Папков, Светосавски храм, пројекат, 1926
Оно што је покушао на пројекту монументалног Храма Светог Саве,

Душан Бабић је деценију касније успео материјализацијом мање спомен-цркве
св.Петра и Павла са костурницом у Добоју (1938). 29 Комбинујући елементе ар-
декоа, сецесије и експресионизма, остварио је упечатљиву ликовну синтезу,
понешто претенциозну и недовољно хармоничну.
28 Исти, О архитектури спомен-обележја...197-206.

29 Исти, Elementi ekspresionizma... 92
265
Будућа специјалистичка истраживања слојевитог наслеђа српског

архитектонског експресионизма, усмерена и на његову симултану југословенску
рецепцију и послератне одјеке, омогућиће доношење потпунијих оцена о његовој
културноисторијској улози. Откривањем нових, као и поновним разматрањем
познатих примера из меморијалне и профане баштине, осветлиће се утицај те
инспиративне уметничке парадигме на развој нашег новијег градитељства.
Прилог је проистекао из рада на научно-истраживачким пројектима ,,Српска уметност

20.века – национално и Европа'' у Министарству науке и просвете Републике Србије
(бр.17703) и ,,Страни утицаји на српску архитектуру у 20.веку'' у Матици српској.
266
Magdalena Pokrzyńska
MEMORIAL ARCHITECTURE IN LANDSCAPE OF

WESTERN POLAND. SOCIOLOGICAL ANALYSIS OF
GARDEN AND WAYSIDE ARCHITECTONIC OBJECTS IN
ZIELONA GÓRA AREA
Introduction
When adopting the cultural perspective, we understand the space as social
value. According to this statement, the social space has symbolic functions and
expresses moral, cultural, political and intellectual values (Wallis 1990). Using the term
“space” in this context means that we find it as the signifying space. Contrary to the
physical (geometrical) space, it is notional and intentional in character. Individuals and
groups create their space using cultural categories. Thus, the space understood in this
way is a kind of a cultural text, within which we can find semantic and syntactic aspects.
This space is always “belonging”, it is “somebody’s” and always has an “owner”, who
creates, marks or adopts it. The crucial issue in that context is signification of the space,
that is giving the cultural meaning to the particular elements of the space. These
transformations let people feel “at home” (Jałowiecki 1988: 17-18). From this
perspective the space belongs to culture and is discontinuous in character (Burszta
1996: 36). We can notice variety in experiencing and marking space by people. The key
issues here are bounds and acts of demarcation, which help to arrange the space. The
canon of ideas used in ethnological analysis of space contains the dichotomy: orbis
interior versus orbis exterior (Stomma 1986: 132-135). Orbis interior is our world, where we
267
feel at our place, safe and at home. The opposition is orbis exterior – the strange space
which is inhabited by aliens. Thus, space limits overlap social dimensions and are
important element of a social group.
Picture No. 1. A monument devoted to the Polish-soviet brotherhood. The inscription reads: Praise the fallen for
our freedom – the Szprotawa Land community (location: Szprotawa).
From the perspective of the humanities, space is understood as a place which is

created by a group of people. It is a man who sets functions and establishes the
meaning of the space. Therefore, social space is always cultural space. It arises from
people’s activities connected with applying cultural senses to the natural environment,
268
which does not imply any attitude towards itself. Florian Znaniecki says about non-
spatial aspects of space. This statement is in connection with his postulate of
humanistic coefficient. According to it, the analysis of social phenomena (including the
phenomenon of social space) should be carried out while taking into consideration
senses applied by a man (or a group of people) that is a user and a creator of social
reality (Znaniecki 1988: 25).
Therefore, forming of the social space is a process in character and is associated
with group activity of a man. The question about this process means the question about
the subject and object of signification. In other words, “who marks the space?” and
“how does he/she do it?”, which, in turn, means: „what kind of categories does he/she
use?” (who and how marks it?) and „what is being marked?” (physical range of space).
After the Second World War in the area of contemporary western Poland there
occurred the people exchange that resulted from postwar changes of the map of
Central Europe. Poland lost its eastern territories and gained the areas in the west and
north. In postwar policy these newly gained areas were referred to as the Recovered
Territories. This name arose from the medieval period in the Polish history, namely,
from the medieval location of Poland.
In the postwar history of west Poland (and Poland in general) we can point out
three periods. Each one is connected with different attitudes towards the past, towards
the regional and national heritage, and towards the symbolic items in the regional space
that express collective memory. Another difference is associated with possibilities as far
as social activity is concerned (e.g. over the years the subject responsible for giving
sense and the right way of interpretation of symbolic items in social space has
undergone a change). The time of these periods ranges from 1956 to 1989, but we
should remember that these are only symbolic dates, because the social and cultural
changes that we are talking about are rather a process, not a revolution.
The first period covers the second part of the 40s and 50s. It is the very
characteristic period. The regional issue in western Poland was extremely political in
character. The policy towards the western Poland was aimed at justifying the Polish
rights to this area and at Polonization of these provinces. The new state borders issue
was one of the most important questions of the national policy at that time. The second
period covers the end of the 50s and the following two decades (till the 80s). During
this period the state policy changed. It refrained from making the issue of western
Poland one of the most important questions. In other words, the sense of policy was
maintained, but the policy itself was less extreme in character than previously. The
roots of the third period lie in the political transformation drifting towards democracy.
This was the time when citizens could express their identities as well as cultural and
269
regional sentiments in the area of public space (for more information see Pokrzyńska
2009).
The past and the history of the contemporary western Poland is the crucial
context of the problems that have been undertaken in this paper. The fundamental aim
of the article is to analyze the selected cases of memorial architecture that we can come
across in the space of the Zielona Góra area. The term “memorial architecture” is used
here in a very broad sense, referring to the items that we can come across in a
landscape, like monuments, statues, wayside crosses and shrines. I take an interest in
both public space – e.g. roads, squares etc. – and private gardens – especially the
representative parts of them which can be seen from outside the property 1. The main
question of the paper is: What kind of reality, characters (that means people) and events
do they evoke? In order to find an answer, I will focus on changes of subjects (namely
their founders) and take into consideration transformations of senses and functions of
the selected objects.
Presentation of objects
In the space of the Zielona Góra area there is wide variety of such objects. I
will present them according to the criterion of their founders. There are two categories
of them. The first one consists of the authority-initiated objects (as issued by a
superior), the second one consists of the objects that originated as a result of people-
initiated activities (that means non-governmental activities initiated by people, i.e.
private persons, groups of inhabitants etc.).
First category: authority-initiated objects (as issued by a superior)

Due to the proposed distinction, the first category is represented by the
following objects: the monuments which were built to commemorate the Polish-Soviet
brotherhood during the Second World War, and the monuments built to commemorate
the fact of historic belonging of a part of a given region to the Polish state. Both of the
above-mentioned cases are associated with the so-called “liberation”, so we can see the
dates of military entrance into these areas by the Soviet army (e.g. 14th February of
1945). We can see some characters (especially soldiers) and very characteristic slogans
(we were – we are – we will be and the return of … (e. g. Zielona Góra) to the “mother country”)
(see picture No. 1).
This category also contains the objects which commemorate and emphasize the
presence of Polish indigenous people. The motif of the Battle of Grunwald (the
1The analysis doesn’t include cemeteries. This kind of memorial space is very special and differs from the
cases considered in the article. This range of problems would require more place and individual studies.
270
victorious battle in 1410 during the Polish-Lithuanian-Teutonic War) is called up in

order to indicate the everlasting Polish-German struggle (even though the battle took
place in another part of Poland). It is quite interesting that nowadays the categories of
the monuments that call up the post-war history of this region and the political myth of
the Recovered Territories are usually present in the social space of the region in an
unchanged form.
Picture No. 2. One of the items that initially had been devoted to fallen German soldiers and after the Second
World War were transformed into shrines by Polish inhabitants. The inscription reads: Jesus, I trust in You,
AD 1946 (location: Broniszów).
271
A few of the monuments which we can come across in the Zielona Góra area
were built to commemorate the place of Nazi German labour-camps and prisoner-of-
war camps. Before 1989 their message was unambiguously laic in character.
Nevertheless, their contemporary forms include religious symbols, especially cross,
which locate the historical events that are commemorated by these monuments into
timeless transcendental reality.
Here, we can also include the objects associated with the acts of Polonization of
German monuments. These activities were both systematic and spontaneous in
character; that means sometimes they were issued by a superior and sometimes not.
The monuments were very often destroyed and we can hardly find them in the social
space – if so, it is rather in small villages located off the beaten track. The picture No. 2
presents an example of transformations that these objects have undergone. This
transformation (adaptation) was invariably connected to the change of their meaning.
The monuments of former German soldiers from the First World War have become
catholic shrines (the German symbols were removed or smeared). The transformation-
oriented activity was associated with turning this strange and threatening space into
“our” – familiar and friendly – world, filled with well-known symbols.
All of the items included in this category are objects connected with forming a
new society on the gained areas. Most of them were built during the first after-war
period. Some of them date back to the mid-60s, when the millennium of the Polish
state was celebrated. Another one was built in the 80s to celebrate capturing the city by
the Polish state. It shows the strength of the myth of the Recovered Territories, created
in a first post-war period.
These monuments were used during national celebrations in order to
implement “the policy of memory”, e.g. celebrations of Victory Day, holiday of the
Polish Committee of National Liberation (22 July). Usually, they were also the main
element of the space used for celebrating the most important state holidays – e.g. May
Day (1 May). The meaning of all these monuments was pro-communist and pro-Soviet.
In spite of the fact that they were located in the countryside (in very small
villages and towns, which were of minor significance on a cross-regional or national
scale), they evoked symbols and events from the level of collective memory of
macrostructure (that is, of the entire Polish society). They appealed to the collective
identities from the national, not local, level. My attention is also drawn to the fact that
these monuments, even if they present a human being, are mostly devoted to nameless
heroes. They are not aimed at actual characters, but at many impersonal heroes or
victims. Their common functions were to strengthen the new ideology and the new
272
political order as well as to underline the Polish rights to this areas and their Polish
nature.
Picture No. 3. A monument devoted to Polish mothers and their children expelled to Siberia by Soviets during
the Second World War. The inscription reads: The Siberian Mother, hero of Siberian Calvary (location:
Zielona Góra).
Second category: people-initiated objects

The political transformation after 1989 brought the new ways of expressing
citizens’ feelings and sentiments. Among other things, people gained the possibility to
273
influence social space. Thus, as I have already mentioned, the second category of
memorial architecture consists of the objects which are the result of ordinary people-
initiated activities. We can distinguish here two subcategories. The first one is
associated with appearing of new monuments representing heroes and events that were
left unsaid in the previous periods. Before 1989 they were absent from the public space.
Above all, in the space of the Zielona Góra area monuments of martyrdom of Polish
people appeared. We can notice that most of the monuments express the wrongs done
to Polish people by the communism and the Soviet model of realization of this
ideology (e. g. picture No. 3). The number of items associated with other sources of
martyrdom is significantly smaller. It relates to the monuments that commemorate
victims of the Second World War (strictly speaking, the above-mentioned monuments
of victims of the German camps). Sometimes people’s initiative was directed not
towards building new monuments, but towards transforming the message of the
already-existing ones by adding religious symbolism.
Examples of very interesting monuments that have appeared in the social space
of cities and villages of the Zielona Góra area over the last two decades can be the ones
symbolizing the Polish-German reconciliation. These monuments are a real indicator of
our times, expressing the metamorphosis of the situation of German heritage in
Poland, and the Polish-German relations, especially the ones referring to the awareness
of common homeland (Ger. Heimat).
Founders of these monuments (expressing either the wrongs done by the
communism or the Polish-German reconciliation) are usually groups of people,
especially members of local associations (e.g. the association of people who were
expelled to Siberia by Soviets; the association of post-war settlers who migrated from
the eastern territories lost by Poland; the association of inhabitants who are enthusiasts
of their village or town, etc.).
These monuments are used during contemporary celebrations of anniversaries
and holidays connected with different levels of social structure: state, regional and local
one.
Another interesting finding is a monument that I came across while conducting
my studies devoted to problems of Polish-German borderland. This object was built
with the reference to the inter-war custom of erecting monuments devoted to late
soldiers who had been inhabitants of the village (I have already mentioned it). It is
located at the cemetery in one of villages that used to be known as a place inhabited by
Polish indigenous people. The origins of the monument date back to the Second World
War when young male inhabitants of this village were drafted into the German army (it
was obvious since they were citizens of the German state at that time). After the war,
274
erecting a Polish monument devoted to former German soldiers was, to say the least,
unambiguous. Thus, only in the 60s did the efforts of the inhabitants – brothers, sisters
and friends of the late soldiers – succeed and the monument appeared. Still, it was built
far from the village – in the space of the cemetery, not in the most prestigious place,
like the public center of the village, though.
Picture No. 4. A monument devoted to Georg Philipp Telemann which had been resided in Żary from 1704 to
1708 (location: Żary).
Nowadays, in the space of the Zielona Góra area we can also come across
newly built items evoking a particular local identity. Their founders used late persons
who had belonged to the local society (e.g. late village administrators, famous scholars
and artists, regional folk musicians etc.) or historic buildings which had been
characteristic elements of the local landscape (see picture No. 4). Sometimes a special
place of local memory is organized in a village. This space is filled with a number of
memory items and it is used during village festivities.
Finally, I will move to the second subcategory, which consists of monuments
whose message is non-political in character. The content of this category varies greatly.
275
The analyzed space inhabited after 1945 by catholic people is relatively rich in
many different forms of religious architectonic objects, like wayside crosses and shrines.
Their ethnic and time provenience varies: most of them were built after the Second
World War (by new settlers) but some objects had been created earlier. I have already
mentioned the special category of the shrines that includes the transformed German
monuments. I should add that in the Recovered Territories – in contrast to the rest of
the country – the post-war Polish communist authorities let settlers build such religious
objects because these items favored the policy of Polonization.
We can also come across small crosses built by the roadside – in places of
sudden deaths (usually caused by a car accident). They appeal to the memory of a
concrete, actual person – an individual who died not very long ago. The family and
friends take care of these objects, usually putting around candles and flowers. Stone
conciliation crosses occupy a prominent place in this kind of memorial items. They
were built by murderers in places of homicide. Owing to the fact that they are relic of
the past (most of them date from back to the Middle Ages), nowadays they come under
the law of preservation of historic monuments.
Garden architecture can also be considered a kind of memorial architecture.
This set of items consists of great many objects, such as dwarfs, miniature peasant carts,
rustic wells, animals traditional for a Polish village (storks are particularly frequent).
They are made from gypsum, plastic or wood, and are usually manufactured in small
local factories that specialize in such items. Moreover, people quite often present old,
obsolete machines (like old-fashioned wheelbarrows, chaff-cutters, plows etc.) or their
elements (e.g. wooden wheels) in their gardens. Items belonging to this category appeal
to senses and emotions rather than to intellect, performing esthetic function, above all.
But we can also perceive it as an expression of nostalgia. Such items express an
attachment to tradition, a desire to retain some elements from the past. People use
them in forming their private contemporary space. They include them in their world,
looking back nostalgically to the times of childhood and fairyland, or to the model of an
ancient/traditional village. Great majority of the garden architectonic objects appeared
after the 80s. They are associated with cultural changes in the Polish society, especially
internalization and externalization of the value of individualism, and sometimes
transformation of a local culture towards popular culture (e.g. picture No. 5).
In the space of the Zielona Góra area we can also find the reflection of a new
situation of the contemporary Polish society. In the last two decades a new form of
demonstrating of a prestige has become significant, namely monuments used by
different enterprises and agencies. They usually commemorate important achievements,
276
anniversaries or bygone glory days. The function of monuments is to be the sign of

status and the reflection of an identity of an individual or group founder.
Picture No. 5. The private garden space whose owner used the character of late Lady Diana (location:
Wrociszów).
Conclusions
In the last half-century the initiators and creators of small architectonic
memorial objects, as well as those who influenced the form and the tenor of these
objects, have changed. Recently the main subject influencing the local space of memory
has been a local community and its members. When referring to the present situation
we can say about different sources of the initiative – the impulses have been provided
by public institutions, private individuals and less or more formal groups.
Secondly, in the presented cases we can notice different kinds of memory. The
wayside small architectonic objects evoke a collective memory of groups on various
levels of social structure: state, national, regional and local. But in a landscape we can
also notice plenty of items evoking individual memory. Most of the items connected
277
with regional, local and individual memory have appeared in the space of the last three
decades.
Thirdly, there are transformations of functions associated with this above
mentioned fact. Nowadays the memorial architecture in the Zielona Góra area is the
kind of human expression of identities, above all. On the contrary to the first period,
when the memory items served as the element of state politics and were connected with
domesticating space by the state and its new inhabitants, nowadays they are
manifestation of freedom and individualism. They stem from will and wishes of people,
being the effect of their subjective activities, which are both collective and individual in
character. They express not only martyrdom, but also social status, sensitivity, sense of
beauty and religiosity of specific groups or individuals. In this contemporary diversity
high culture meets kitsch.
Next, we can notice the transformation of reality that is evoked by wayside
small architectonic objects. This is clearly associated with processes of the political
transformation in Poland. In that context very important are the changes connected
with understanding history and significance of an individual and her/his activity.
Finally, we can read the items of architectonic objects in the Zielona Góra area
as if they were a story about the past of these areas, enabling us to discover levels of the
past and features of the contemporary society of western Poland.
In my presentation I focused only on the most significant aspects. My intention
was to point out the selected cases to illustrate my theses. The presentation is not
intended to be exhaustive. In my opinion it would be fruitful to continue the research,
deepening the analysis and taking into consideration not only the qualitative criteria but
also the quantitative ones.
Bibliography
Burszta Wojciech J. (1996), Czytanie kultury, Akademickie Centrum Geograficzno-Marketingowe

LodArt, Łódź.
Jałowiecki Bohdan (1988), Społeczne wytwarzanie przestrzeni, Książka i Wiedza, Warszawa.
Pokrzyńska Magdalena (2009), Wokół problemów kształtowania się przestrzeni społecznej w
Polsce zachodniej, in: Dorota Angutek in cooperation with Magdalena Pokrzyńska (eds),
„Obcy” w przestrzeni kulturowej współczesnej Europy, Wydawnictwo Uniwersytetu
Zielonogórskiego, Zielona Góra, pp. 71-78.
Stomma Ludwik (1986), Antropologia kultury wsi polskiej XIX w., Instytut Wydawniczy Pax,
Warszawa.
278
Wallis Aleksander (1990), Socjologia przestrzeni, Elżbieta Grabska-Wallis i Maria Ofierska (eds),
afterword: Janusz Ziółkowski, Niezależna Oficyna Wydawnicza, Warszawa.
Znaniecki Florian (1988), Wstęp do socjologii, Państwowe Wydawnictwo Naukowe, Warszawa (the
first edition: 1922).
279
Ненад Лајбеншпергер
МЕМОРИЈАЛИ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА У СЛУЖБИ

ДНЕВНО-ПОЛИТИЧКИХ ПОТРЕБА СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ
ЈУГОСЛАВИЈЕ
Неговање револуционарних традиција је кроз цело постојање

социјалистичке Југославије (1945-1991) био један од најважнијих друштвених
задатака. То је подразумевало одржавање и стално унапређивање државног
уређења створеног током револуције и одржавање њених тековина – пре свих
братства и јединства, као највеће и најважније тековине. С обзиром на то да се
револуција одиграла током Другог светског рата и борбе против окупатора, под
неговањем револуционарних традиција се подразумевало и сећање на Народно-
ослободилачку борбу. Тим се нису бавиле искључиво институције власти на свим
нивоима, од савезне државе па до најнижих организационих јединица, него
буквално цело друштво – предузећа, установе, друштвене организације,
појединци. Оно се обављало на различите начине: подизањем разних спомен
обележја, давањем имена палих бораца школама, фабрикама, установама,
улицама, насељима и градовима, одржавањем приредби, организацијом маршева
путевима којим су ишле бригаде или делегати на заседање АВНОЈа итд.
280
Подизање споменика у светлу политичко-друштвеног уређења

Југославије
Посматрајући подизање споменика и спомен обележја у социјалистичкој

Југославији можемо уочити два паралелна тока тог поступка. Први је чисто
политички, зависан од идеологије и у њему је главни акценат на томе шта се
обележава. Други ток је уметнички, нешто мање зависан од идеологије, и у њему
је битан начин на који се обележавају место, догађај или личност(и). Ови токови
су међусобно веома испреплетени, како хронолошки, тако и идеолошки, и
садрже у себи две или више фаза, 1 а за оба тока главна прекретница је сукоб
Југославије са Информбироом. С обзиром на то да је подизање споменика било
битно за државну идеологију и власт не треба сметнути с ума да су држава и
партија током целог посматраног периода вршиле контролу приликом подизања
најзначајнијих меморијала. На самом почетку постојања нове Југославије
политички и уметнички ток су били директно дириговани од стране државе и
партије. Са протоком времена утицаји владајућих кругова слабе, прво у
уметничком, а затим и у политичком току.
Фаза I: 1945-1949. година
политички ток: Црвена армија
Разбијена током 1941. године, југословенска држава се током Другог

светског рата поново формира и из њега излази са новим државним уређењем и
политички ослоњена на Совјетски Савез. Пријатељство две комунистичке
партије, две војске и две државе, али и захвалност за помоћ у ослобођењу,
исказивани су и кроз подизање спомен обележја Црвеној армији. Са тим се
почело још док рат није био готов обележавањем гробова црвеноармејаца
споменицима, од којих су неки били појединачни, а неки групни (костурнице).
Гробнице црвеноармејаца су се нашле и на централним трговима неколико
српских градова, укључујући и Београд, али и у многим другим мањим местима.
Те локације постају својеврсна света места. Највећи споменици су подигнути у
Мурској Соботи (1945), Ритопеку (1946) и на Батини (1947). Споменик у Мурској
1Иако су одређени процеси споменичког обележавања Другог светског рата присутни током
целог периода постојања социјалистичке Југославије, приказане фазе смо одредили према
политичким и уметничким специфичностима подигнутих споменика и њиховим квантитетом,
при чему су границе приказаних фаза дефинисане променама у једном од токова.
281
Соботи је био први монументалнији споменик подигнут у целој Југославији по

ослобођењу. Њега карактерише и учешће руског архитекте Арочника у његовој
реализацији (уз вајаре Бориса и Зденка Калина који су израдили скулптуре
војника). Свечана сахрањивања војника Црвене армије и примерено одржавање
њихових споменика су били потпуно у склопу са званичном политиком државе.
Жртва Црвене армије је представљана доста често већом од партизанске жртве, а
све у циљу лакшег прихватања новог уређења и што веће бољшевизације државе
и друштва. Тиме се није исказивала само захвалност Црвеној армији нити
доказивало братство по оружју већ се исказивало и јединство у идеји. При томе се
имала у виду идеја ослобођења од фашизма, али још више идеја о
социјалистичком друштву. Није био редак случај да откривању споменика
црвеноармејцима присуствују совјетске делегације, понекад са амбасадором
СССР-а на челу. 2
Слика 1 - Споменик борцима Црвенe армијe и НОВЈ у Ритопеку (Момчило Белобрк, Бранко
Крстић, 1946)
2више о споменицима Црвеној армији видети у: O. Manojlović Pintar, „Široka strana moja rodnaja“,
Spomenici sovjetskim vojnicima podizani u Srbiji 1944-1945, Tokovi istorije, 1-2, Beograd, 2005, 134-143; Г.
Милорадовић, Прах праху: Стаљинистички погребни ритуали у социјалистичкој Југославији, Годишњак за
друштвену историју, 1-3, Београд, 2007, 94-104.
282
Међутим, иако потиснуте, не треба сумњати да су у овом периоду

заборављене и партизанске жртве. Из мноштва споменика издваја се гробница
народних хероја, откривена 27. марта 1948. године, у оквиру београдског
Калемегдана у коју су сахрањени народни хероји и чланови врховног штаба
НОВЈ Иво Лола Рибар и Иван Милутиновић, први секретар СКОЈА а други члан
ЦК КПЈ. И овде имамо совјетски утицај пошто се ради о пресликавању совјетског
примера сахрањивања уз зидове Кремља 3.
уметнички ток: социјалистички реализам
Угледајући се на прву земљу социјализма Југославија се трудила да и сама

спроведе одређену ''бољшевизацију друштва''. Преузимајући готова решења из
Совјетског савеза Југославија је прихватила и социјалистички реализам у
уметности. Сходно његовим доктринама, односно приказивању социјалистичких
идеја у уметности, приказивана је и борба народа Југославије за ослобођење од
фашистичке окупације, али и револуција спроведена у оквиру те борбе. Та
соцреалистичка схватања су посебно била изражена у подизању споменика. У
овој фази велики споменици обавезно садрже фигуре људи, пре свега бораца,
који су најчешће у некој борбеној пози. Са друге стране на мањим споменицима,
за које није било предвиђено да садрже неку скулптуралну представу, обавезна је
била петокрака звезда на врху, која је као симбол Комунистичке партије јасно
давала до знања посматрачима да је победа у рату извојевана под вођством
Комунистичке партије. Заједничка карактеристика сва три поменута споменика
подигнута црвеноармејцима су изразита вертикала, звезда петокрака на врху и
слободно фигурално и/или рељефно приказивање бораца.
Фаза II: 1949-1952. година
политички ток: одбрана улоге Народно ослободилачке војске Југославије

(НОВЈ) у ослобођењу
Раскид односа КПЈ и СКП(б) који је уследио 1948. године донеће нову
фазу у политичком току и у политичкој употреби споменика, при чему се
истовремено догодила и негација прве фазе. Сукоб са Информбироом је условио
да се знатно умањи величање улоге Црвене армије и да се у први план истакну
3 Г. Милорадовић, нав. дело, 88-89, 99.
283
споменици подигнути у славу домаћих снага. Током 1949. године уклоњена је

већина споменика црвеноармејцима – а посебно они на централним трговима. С
обзиром на то да је у народу био изграђен култ херојства Црвене армије и
поштовања њихових гробова и споменика, требало је народу дати нове култове.
Тако је у гробници народних хероја у Београду, поред Иво Лоле Рибара и Ивана
Милутиновића, 1949. године, сахрањен Ђура Ђаковић, организациони секретар
КПЈ кога је полиција убила пре рата. На месту на ком су били сахрањени
припадници Црвене армије на београдској Славији сахрањен је Димитрије
Туцовић, српски социјалдемократа из XIX/XX века, и над гробом је подигнута
његова биста. У истој години подижу се гробнице народних хероја у Љубљани и
Сарајеву. Истицањем својих хероја и значаја социјалистичке и комунистичке
прошлости на простору Југославије одговарало се на нападе Совјетског Савеза и
слала јасна порука да комунизам и ослобођење нису дошли са Совјетском војском
него су имали свој развој на овој територији 4 . Транслацију слављења једних
хероја на слављење других хероја можемо видети и на примеру најзначајнијег
споменика подигнутом Црвеној армији на Батини у Хрватској, делу Антуна
Аугустинчића. Током сукоба са Информбироом овај споменик пада у други план
а његов пандан, који је израдио Сретен Стојановић, се подиже 1951. године на
Иришком венцу 5. Сличност ова два споменика је изузетно велика. Оба су пратила
основне постулате соцреализма, пре свега у монументалности, а затим у
реалистичном стилу. Оба се састоје од изузетно високог постамента на који је
постављена женска фигура, на совјетском Победа, на југословенском Слобода, и оба
у подножју садрже фигуре бораца - совјетски војнике Црвене армије, а
југословенски војнике НОВЈ. Разлика у фигурама је испољавала и очигледну
идеолошку разлику – док је први споменик славио успехе Црвене армије, други,
истина подигнут у славу бораца из Војводине, истицао је аутохтоност народног
устанка и југословенске револуције.
уметнички ток: социјалистички реализам
Уметнички ток у овом периоду остаје непромењен с обзиром на то да је

Југославија и поред сукоба са осталим комунистичким земљама наставила да се
развија по комунистичким постулатима. Ипак, одређене друштвене промене које
4Обележавање револуционарне прошлости је започето раније, али кулминира услед сукоба са

Инфорбироом.
5 O. Manojlović Pintar, нав. дело, 143; Г. Милорадовић, нав. дело, 100.
284
настају услед сукоба условиле су и измене у начину обележавања Другог светског

рата, али то већ представља следећу фазу.
Слика 2 - Гробница народних хероја у Београду (Богдан Игњатовић, Стеван Боднаров, Славољуб
Станковић, 1948, 1949, 1957)
Фаза III: 1952-1960. година
политички ток: слављење НОБ и револуције
Као што смо навели, сукоб са Информбироом је утицао да фокус

обележавања постане пре свега југословенски борац, па тако политички ток у овој
фази карактерише пре свега слављење НОБ и револуције.
уметнички ток: социјалистички реализам и појава социјалистичког

естетизма
285
Сукоб са Информбироом је условио да се одступи од слепог праћења пута

којим је ишао Совјетски савез и да се пронађе свој пут у социјализам.
Истовремено се, услед потраге за новим привредним партнерима, дешавају и
одређене либерализације у друштву, које настају под притисцима запада и као
услови за добијање помоћи. Догматизам се смањује, а са тим и стеге у култури. У
таквој друштвеној клими се јавља социјалистички естетизам који карактеришу
пасивност, неутралност и компромис према стварности 6 а који (донекле)
представља повратак модернизму. Основни облик изражавања у споменичкој
архитектури и скулптури су постале разне геометријске форме у којима је био
битан естетски утисак који су остављале. Естетизам се најтеже пробио у израду
меморијалних архитектонских дела и скулптура, с обзиром на то да је овај вид
деловања био најдиректније повезан са идеологијом. Идеолошки утицај власти
није нестао, али су форме за исказивање тих идеја постале слободне, тако да су
вајари и архитекте били слободни да искажу своје уметничке експресије чак и у
ситуацијама када је требало представити нешто што је било значајно за владајућу
идеологију, као што су споменици НОБ-у и револуцији.
Први значајнији споменик подигнут у маниру социјалистичког естетизма
је Споменик Јеврејским жртвама на Јеврејском гробљу у Београду. Ово дело
Богдана Богдановића је откривено 1952. године, а подигнуто је на приватну
иницијативу Савеза јеврејских општина. Соцреалистичка скулптура је и даље
преовлађивала, а социјалистички естетизам се лагано пробијао, да би пред крај
седме деценије двадесетог века почео да хвата замах. Гранична година, у којој
долази до промене улога, бар када говоримо о већим споменицима, је 1960.
година. У тој години, која је претходила прослави двадесетогодишњице подизања
устанка против окупатора, број споменика у разним геометријским формама већи
је од соцреалистичких. Те године се подижу и откривају Спомен гробље у
Сремској Митровици Богдана Богдановића, Споменик Храбрима у Оштрој код
Чачка Миодрага Живковића и споменици Војина Бакића: Споменик Ивану
Горану Ковачићу у Луковдолу и Споменик револуцији у Ваљеву на ком је
представљен народни херој Стеван Филиповић.
6Више о естетизму у уметности и архитектури видети у: J. Denegri, Pedesete: teme srpske umetnosti ,
Нови Сад, 1993, 104-110; M. R. Perović, Srpska arhitektura XX veka, od istoricizma do drugog milenijuma,
Beograd, 2003, 148-210.
286
Фаза IV: 1961-1981. година
политички ток: слављење НОБ и револуције, обележавање жртава
Слика 3 - Партизанска болница у Пријепољу (Лојзе Долинар, 1953)
Привредни и економски раст кроз који је Југославија пролазила педесетих

година, све већа временска разлика од краја рата и стасавање генерација које нису
осетиле рат условили су да се све више са скромних обележја у виду спомен-
плоча, биста и мањих споменика прелази на монументалне споменике. На тај
начин партија је желела да израженије прикаже народноослободилачку борбу. У
овом периоду приметно је и веће обележавање цивилних жртава у односу на
раније периоде. С обзиром на то да се радило о жртвама које нису са собом
носиле велики идеолошки потенцијал, као што су то чинили пали борци, у
287
овоме се може препознати ново попуштање власти у идеолошкој

индоктринацији југословенске заједнице.
уметнички ток: социјалистички естетизам
Са обележавањем двадесетогодишњице револуције монументална

меморијална скулптура доживљава својеврсан бум. Те, 1961. године, подижу се
Споменик у Прилепу – Могила непобеђених Богдана Богдановића, Споменик
Стрељаним ђацима у Крагујевцу Миодрага Живковића, Споменик палим
крајишницима у близини Бања Луке Антуна Аугустинчића, фигура Јосипа Броза
Тита у Титовом Ужицу Фране Кршинића и многи други. Интензитет подизања
споменика је највише био изражен у првој половини седме деценије ХХ века, да
би се постепено смањивао све до првих година осамдесетих. Међу свим
подигнутим споменика посебно се истичу они у маниру социјалистичког
естетизма са снажним ауторским печатима, пре свих дела Богдана Богдановића,
Војина Бакића и Душана Џамоње, али и они са најјачим идеолошким порукама
(које се нису читале увек из самог облика споменика, већ из потреба за њиховим
подизањем) као Споменик на Тјентишту Миодрага Живковића.
Монументалност спомен простора није се огледала само у величини
централног споменика већ често и у величини простора на ком се налази
меморијални комплекс. То се најбоље види у делима Богдана Богдановића
(Слободиште у Крушевцу и Партизанска некропола у Мостару). Утисак висине у
овим случајевима замењен је утиском пространства. Владајућа идеологија
прихвата ово пошто у оба случаја величина говори о жртви: велики простор –
велике жртве, како квантитативно тако и квалитативно.
Фаза IVа: 1982-1991. година
Током осамдесетих година ХХ века, а после смрти Јосипа Броза Тита,

политичка ситуација у земљи се полако мења, а прокламовано братство и
јединство има све мање присталица. Након прославе четрдесетогодишњице
избијања устанка долази и до мањих промена у подизању споменика. Политички
и уметнички ток остају исти као у претходне две деценије, али приметно је
смањење интензитетa подизања споменика. Највећи споменик подигнут у овом
периоду је спомен комплекс посвећен пробоју Сремског Фронта у Адашевцима
код Шида.
288
***
Слика 4 - Слободиште у Крушевцу (Богдан Богдановић, 1964)
Обележавања братства и јединства народа и народности Југославије кроз

подизање споменика појава је која ни у једном временском периоду није
одскочила да би била сврстана у посебну фазу, али је била присутна током целог
периода постојања друге Југославије.
Поводом прве годишњице ослобођења Сарајева, 1946. године, у његовом
центру је постављена спомен плоча и упаљена вечна ватра. Спомен плоча је
подигнута у част ослободиоцима и наглашавала је заједничку борбу Срба, Хрвата
и Муслимана. На овај начин обележено је ослобођење, али и почетак изградње
новог социјалистичког друштва под вођсвом комуниста, друштва које је
изграђено на темељима братства и јединства, односно на заједничкој борби Срба,
289
Муслимана и Хрвата. 7 Посебан пример је и споменик у селу Ландовица, на путу

Призрен-Ђаковица, који је подигнут 1963. године на месту стрељања Боре
Вукмировића, Србина и Рамиза Садикуа, Албанца, двојице чланова КПЈ који су
постали симбол братства и јединства и заједничке борбе свих народа, не само
Косова и Метохије, него и целе Југославије. Њихово ангажовање током рата,
заједничка борба и заједничка смрт означавали су да је суживот могућ.
фаза политички ток уметнички ток

I Црвена армија социјалистички реализам
(1945-1949)
II одбрана улоге НОВЈ у ослобођењу социјалистички реализам
(1949-1952)
III слављење НОБ и револуције социјалистички реализам
(1952-1960) и појава социјалистичког
естетизма
IV слављење НОБ и револуције, социјалистички
(1961-1981) обележавање жртава естетизам
IVa слављење НОБ и револуције, социјалистички
(1982-1991) обележавање жртава естетизам
Табеларни приказ фаза и токова у подизању споменика НОБ-у
Дневно-политичка употреба чина откривања споменика

Оно што је изван два тока која смо до сада посматрали, а повезано је са
политичким деловањем Партије и државног врха и траје током читавог периода
постојања Социјалистичке Југославије је политичка употреба чина откривања
споменика у дневно-политичке потребе. На свечаностима откривања споменика
обавезно је било да говор одржи и неко из власти. Што је важнији био споменик,
говор je држала личност која је била на вишој државној лествици. Тако је Тито
присуствовао и говорио на откривању споменицима на Козари, Тјентишту и
Кадињачи. У тим говорима се, поред истицања догађаја или личности која се
обележава, говорило и о тренутној ситуацији у којој се замља налази, како
7 Amra Čusto, Kolektivna memorija grada - vječna vatra i Spomen park Vraca, Historijska traganja, 1,
Sarajevo, 2008, 108-109.
290
спољнополитичкој, тако и унутарполитичкој. Ово је имало пропагандну сврху –

да прикажу резултате државне и партијске политике и да обавесте о будућим
корацима власти или да покажу због чега је социјализам у Југославији бољи од
капитализма или социјализма у другим земљама. С обзиром на велики временски
период и обиља тема о којима се говорило илустроваћемо наведену тезу са
неколико примера.
У првим годинама после рата говорило се о обнови земље, обавезном
откупу, извршењу петогодишњег плана, а највише о борби за спољне границе,
односно припајање територија Јулијске крајине и Трста Југославији. Приликом
подизања споменика борцима Црвене армије на говорима су истицане везе
између југословенских и совјетских народа, како оне у прошлости, тако и оне
учвршћене током рата. Исказивана је захвалност Совјетском Савезу за помоћ у
ослобођењу и за помоћ у тренутној обнови земље. 8
Приликом откривања споменика на Иришком венцу, 7. јула 1951. године,
члан Политбироа ЦК КПЈ Моша Пијаде је говорио о значају прославе
десетогодишњице устанка и наставка пута који је тада започет. Као што смо
раније навели, овај споменик је подигнут током сукоба са Информбироом и због
тога је држава искористила церемонију свечаног откривања да поново изнесе
своју одбрану на тврдње Совјетског Савеза да су комунисти у Југославији током
рата сарађивали са окупатором, да је за ослобођење заслужна искључиво совјетска
Црвена Армија итд. Истакао је да је борбу против окупатора спровео народ под
вођством Комунистичке партије и да им то нико не може оспорити, па ни
Совјетски Савез. Пијаде је у наставку рекао да је трогодишњи сукоб са Совјетским
Савезом и његовим сателитским земљама заправо ослободио Југославију од
Совјетског духовног ропства и омогућио јој да крене путем истинског
социјализма, што јој је подигло углед у свету. Даље се осврнуо на тренутну
ситуацију у земљи истичући да се улажу изузетни напори да би се остварили
социјалистичка изградња и привредни напредак и да у томе треба да учествују сви
становници. 9
Поводом двадесетогодишњице подизања устанка у Босни и Херцеговини,
27. јула 1961. године, на брду Шехитлуци код Бања Луке свечано је откривен
споменик палим Крајишницима. После откривања, на великом народном збору
говорио је Ђуро Пуцар Стари, председник Народне скупштине Босне и
8 Освећен је споменик – захвалности Црвеноармејцима палим у борби за ослобођење Новог Бечеја, Политика
09.10.1946, 2; У селу Ритопеку, где су пре две године црвеноармејци прешли Дунав, подигнут је споменик палим
борцима, Политика, 18.10.1946, 3.
9 Можемо са сигурношћу да гледамо у будућност, Борба, 08.07.1951, 1-2.
291
Херцеговине. Након дела говора о значају устанка и о догађајима који су

претходили и следили подизању устанка, Ђуро Пуцар је причао о развитку Босне
и Херцеговине у протеклих двадесет година, истичући позитивне резултате. На
крају се осврнуо на актуелне француске војне интервенције у Алжиру и Тунису,
изражавајући противљење према француским поступцима и поредећи их са
поступцима Хитлерових фашиста у Југославији током рата. Изнео је да се
Југославија залаже и бори за мир у целом свету, најављујући будући самит
несврстаних у Београду као крупан прилог одржавању светког мира. 10
Слика 5 - Тито говори на Тјентишту 1971. године (фотографија из Борбе (06.09.1971))
Шездесетих година ХХ века Југославија је ушла у вишестурку кризу.

Привредна криза се огледала у успоравању привредног развоја, повећању броја
незапослених и немогућности спровођења успешних реформи, док је политичка
криза са собом носила преиспитивања карактера заједничке државе и њеног
10 Босна и Херцеговина у устанку, Борба, 28.07.1961, 1,4.
292
федералног уређења, што је резултовало јачом федерализацијом. На све то, у

другој половини 60-их година, долази до поновног отварања националног
питања. У таквој ситуацији је обележено тридесет година од избијања револуције.
На прослави тог догађаја и откривању споменика на Сутјесци, 5. септембра 1971.
године, говорио је председник Југославије Јосип Броз Тито. На почетку је одао
почаст свим погинулим борцима и поново испричао о значају који је битка на
Сутјесци имала за ток народноослободилачке борбе и коначно ослобођење две
године касније. У том тренутку Титов говор имао је за циљ поновну одбрану
улоге бораца НОВЈ у ослобођењу, пошто је то поново било преиспитивано у
иностранству. Надовезујући се на ову одбрану Тито упозорава на тренутну
ситуацију у којој је братство и јединство угрожено и иступа против оних који
покушавају да га наруше. На крају се осврнуо на светску монетарну и привредну
кризу и рекао да она неће погодити Југославију, али да сами Југословени морају
више да раде на стабилизацији привреде. 11
Током 1979. године Југославија се налазила у привредној кризи као и већи
део света у том тренутку. Те године, 23. септембра, откривен је нови меморијални
комплекс на Кадињачи. Сходно значају битке на Кадињачи која је означена као
прва непријатељска офанзива и као догађај који је током целог рата биo узор за
пожртвованост у борби главни говор је држао Јосип Броз Тито. Након дела
излагања о догађајима око Ужица 1941. године, Тито се окренуо спољној
политици Југославије, пошто, како је истакао, та политика управо служи слободи,
напретку и независности Југославије, али и свих других народа. Осврнуо се на,
недавно завршену, Шесту конференцију шефова држава или влада несврстаних
земаља у Хавани потврђујући значај покрета несврстаних у борби за мир и
напредак у целом свету. Након тога уследио је део говора о унутрашњој политици
у ком је истакао напредак Југославије који је потврда исправности пута
социјалистичког самоуправног развоја. Говорећи о економској и привредној
ситуацији у земљи Тито је рекао да је много урађено да се изврши економска
стабилизација и да привреда у првом делу године показује знаке веће производње.
Тито говори оптимистички, без обзира што у говору признаје да постојe и
одређени проблеми који спречавају спровођења договорених мера. 12
На откривању новог споменика на београдским Јајинцима, 1. октобра
1988. године, говорио је Радош Смиљковић, председник Градске конференције
Организације Савеза комуниста Београда. У свом обраћању присутнима излагао је
11 Револуција траје – треба чувати њене тековине и борити се за њене циљеве, Борба, 06.09.1971, 1,4.
12 Тито на Кадињачи, Септембар 1979, Београд, без године, 26-30.
293
о нарастајућем национализму и шовинизму, догађајима на Косову и Метохији и

албанском сепаратизму, истичући да се све то мора зауставити. Осврнуо се и на
приче о вероватном распаду Југославије и истакао важност актуелних уставних
промена и амандмана на устав СР Србије и на устав СФР Југославије. Из његовог
говора се јасно види да Србија нема подршку већине осталих југословенских
република у решавању проблема на Косову и Метохији, што сведочи о
озбиљности унутарполитичке кризе која је постојала у Југославији. О
диференцирању међу републикама и међу народима Југославије говори и
чињеница да Смиљковић у свом излагању поред страдања у Другом светком рату
помиње, скоро у истој равни, и страдања током Првог светског рата, 13 што
представља велику разлику у односу на реторику из прве четири деценије
постојања социјалистичке Југославије, када су у фокусу биле скоро искључиво
жртве из Другог светског рата.
***
Како је подизање споменика СФРЈ препознала као одлично поље за
пропаганду своје политике и с обзиром на чињеницу да је велика већина
историјских места и историјских догађаја већ била обележена, у каснијим
годинама се пришло поновном обележавању на неким местима. Тако се подижу
нови споменици на Тјентишту, Петровој гори, Козари, Кадињачи, Гаравицама у
Босни, Јајинцима у Београду, Шумарицама, на простору Батинске битке,
Столицама код Крупња, Чачалици, Гробљу ослободилаца Београда итд.
Савременим речником речено - Југославија је на овај начин вршила рециклирање
простора сећања.
13 Срећа се не гради распиривањем мржње, Политика, 02.09.1988, 5.
294
Владана Путник
ЕСТЕТИКА И УЛОГА МЕМОРИЈАЛНИХ ПАРКОВА У

ЈУГОСЛАВИЈИ НА ПРИМЕРУ СПОМЕН КОМПЛЕКСА
,,КАДИЊАЧА“
Крај Другог светског рата донео је многе промене у свету, како у друштву,
тако и у његовом поимању рата. Самим тим је дошло до и другачијег приступа
његовој меморијализацији. Рат је доживљен као једна велика бесмислена трагедија
и у складу са тим бележено је и сећање на њега. С друге стране, споменици
посвећени Народноослободилачкој борби у Југославији били су од изузетног
значаја за стварање новог националног идентитета. У зависности од политичких
и друштвених прилика разликовали су се и начини решавања проблема
представљања рата. У почетку се бележење сећања на страдања у Другом светском
рату у социјалистичкој Југославији манифестовало на унапред прописан начин.
Идеја спровођења униформног југословенског идентитета у свим друштвеним
аспектима одразила се у великој мери и на споменичку архиткетуру. Хероји и
жртве рата су преко бројних споменика урезивани у колективно памћење народа.
Могле би се издвојити две фазе кроз које су прошли југословенски ратни
споменици после 1945. године. Прва фаза поставља војника, у овом случају
југословенског партизана, у први план, и то као мартира, глорификујући га кроз
ликовни израз социјалистичког реализма. Махом су доминирале фигуралне
композиције, изражајне и са пуно патоса, попут Аугустинчићевог споменика
295
„Захвалности Црвеној армији“ из 1947. године у меморијалном комплексу

„Батинска битка“ или Споменика „Слобода“ из 1951. године на Иришком венцу,
рад Сретена Стојановића. Иако су у првим годинама по завршетку Другог
светстог рата идеје социјалистичког реализма биле доминантне, промена у
естетици и изразу настала је почетком шесте деценије по раскиду са идеологијом
Совјетског Савеза. Тада наступа друга фаза, када уместо споменика настају
меморијални паркови, моделовани естетиком социјалистичког естетизма, који је
политички пратио југословенски ,,трећи пут“. Напушта се наративност и
дословност реализма и уместо њега у први план се ставља метафоричан начин
изражавања 1.
У седмој деценији долази до експанзије оваквог вида стварања места
сећања, кроз дубљу интеракцију и прожимање са посматрачем. Конструисањем
колективног памћења, a да притом идеја социјализма и његових вредности не
буде угрожена, потпомагало се jaчање државне идеологије. Према неким
ауторима, пажња je прешла са војника на цивила, међутим, пре би се могло рећи
да је бачено ново светло на војника, који је уједно представљен и као обичан
грађанин. Акценат је преусмерен на страдале цивиле, али исто тако и на војнике,
сахрањене у масовним гробницама изнад којих се налазе монументалне вајарске
композиције асоцијативног карактера. Оне на један суптилан начин указују на
страхоте рата, које често допуњује музеј у виду Спомен дома. Успостављањем
снажне комуникације са појединцем, јаке емоције преносе се на масу, које своју
кулминацију достижу на самом месту окупљања, остављајући ефекат попут
ходочашћа. Значај простора где се одиграла битка или некадашњег
концентрационог логора је посебно наглашен. Нови симболи који су се јавили у
том периоду шаљу слику о јединственом, хомогеном друштву, не оптерећујући
при том посматрача оптуженичким именовањем злочинаца или жртава.
Хипермонументалне скулпторалне композиције карактеристичне за
период седме и осме деценије 20. века у Југославији су, како наводи Олга
Манојловић Пинтар, попут ,,олтара домовини“ на коме су жртвовани војници и
цивили, поставши на тај начин светилишта нове религије социјалистичког
друштва. Места где су се водиле велике битке, попут Кадињаче, Козаре, Неретве и
Сутјеске, представљала су сублимацију сећања на рат2. Створена је једна слика о
прошлости и на одређени начин сервирана друштву. На пројектима стварања
1 Олга Манојловић Пинтар, ,,Упросторавање идеологије: споменици Другог светског рата и
креирање колективних паркова“, http://www.cpi.hr/download/links/hr/11692.pdf, 287 − 299.

2 Исто, 288.
296
спомен паркова били су ангажовани бројни архитекти и вајари, од којих су

најупечатљивија остарења Богдана Богдановића, Душана Џамоње и Миодрага
Живковића. Њихове композиције каратерише једна заједничка идеја: повезивање
трагедије рата са универзалном патњом путем асоцијативне апстракције.
Слика 1 - Кадињача, споменик у част борцима Радничког батаљона
Могло би се поставити питање да ли су то само естетски компонована

остварења лишена садржаја или носе у себи неку поруку? Да ли је то уметност
која избегава да постави било какве оптужбе или питања? Било би некоректно
рећи да су меморијални паркови само кулисе за сценско тумачење историје.
Њихова порука је позитивна, они не изражавају борбу и смрт, већ славе живот,
отпор тлачењу и енергију храбрости. Тако три бетонскa обелиска стилизована у
форми уздигнутих руку са стиснутим песницама у Спомен парку Бубањ у Нишу
симболизују отпор према непријатељу. Споменик палим борцима и жртвама
фашистичког терора на Краљевици у Зајечару недвосмислено асоцирају на
вешала. Пренесено значење ових споменика није у свим случајевима лако
297
читљиво, што нипошто не значи да су творевине лишене сваког дубљег смисла.

Иако су направљени да говоре о прошлости, они исто тако веома добро
одражавају оновремено социјалистичко друштво и његов начин размишљања.
Корене спомен паркова можемо пратити све до енглеских пејсажних
вртова. Међутим, прави узори могу се наћи у Немачкој, где је култ природе као
начин меморијализације мртвих развијен у виду Хелденхајна (Heldenhainе), који
представља простор у природи посебно осмишљен за култ страдалих у рату, али
без видно обележених гробова. Дрвеће заузима њихову улогу као симбол
индивидуалне и колективне снаге. Природа на тај начин служи као живи
споменик и симбол поновног рађања 3.
Суочавање са масовном смрћу свакако представља најупечатљивије ратно
искуство и као такво је кључно за разумевање потребе подизања спомен
комплекса у част жртвама рата. Смрт је централни мотив већине ратних
споменика и њихова најзначајнија порука је у сагледавању трагедије човечанства.
Кроз споменик се одаје почаст и пружа бесмртност онима који су своје животе
дали за отаџбину. До Другог светског рата доминирала је хришћанска тематика,
стварајући на тај начин нову врсту светих места. Култ ратног страдања реализован
је кроз наменско гробље, сакрализовано и подигнуто као израз колективне воље и
патње народа. Смрт је постала национална кроз паролу pro patria mori, а жртве су
претворене у симболе борбе за слободу. Пример за то је пројекат колективне
гробнице за страдале у Француској револуцији архитекте Пјера Мартина Жироа,
где је класичан тип гробља за страдале изостављен, јер би сви били сахрањени на
једном месту, у пирамиди, која би постала универзални споменик за све жртве у
Паризу. Колективизацијом смрти нема места индивидуализму, али је на тај начин
по први пут и обичан човек постао део култа 4.
Од пресудног значаја је било укључити цивилно друштво, па су због тога
меморијални паркови дизајнирани за масе 5 . Замишљени су тако да буду попут
ходочашћа местима где су се одиграли кључни историјски догађаји, временом
постајући чак и нека врста ,,туристичке атракције“ услед све већег броја
организованих путовања 6 . Тако ,,сећање“ није требало да буде ограничено
3George L. Mosse, Fallen Soldiers. Reshaping the Мemory of the World Wars, Oxford University Press, 1991,
87.
4 George L. Mosse, Fallen Soldiers, 32 − 27.
5Brandon Hamber, „Razrešavanje situacije u vezi sa konfliktom u Severnoj Irskoj i u vezi sa njim: Pouke
koje slede iz projekta Oporavak kroz sećanje“, Inicijative u vezi istine i pomirenja− opšti pregledi , Decembar
2004, 28.
6 George L. Mosse, Fallen Soldiers, 152.
298
искључиво на жртве, већ се читаво друштво суочавало са наслеђем прошлости 7.

Сећања су, ипак, увек та која се реконструишу у зависности од друштвеног
контекста у оквиру којег се призивају.
Слика 2 - Кадињача, споменик у част борцима Радничког батаљона
На годишњицу битке, 1952. године, Радивоје Јовановић Брадоња, борац са

Кадињаче, открио је споменик у част борцима Радничког батаљона, који су 29.
новембра 1941. године погинули штитећи одступницу Врховном штабу НОПОЈ,
партизанским одредима и болници 8. Постхумни остаци жртава пребачени су са
првобитног места где су били сахрањени на највишу коту, која износи 808 m,
изнад чега је подигнут споменик у облику пирамиде од камених блокова према
нацрту београдског вајара Стевана Живановића. Споменик је израдио
каменорезац Благоје Вуковић из околине Ужица. Према мишљењу Славице
7 Brandon Hamber, „Razrešavanje situacije…“, 27.

8 Славица Стефановић, „Спомен−обележје Кадињача 1979 − 2009“, Ужички зборник 34 (2010), 163.
299
Стефановић, овакав тип споменика може се наћи на више локација у западној

Србији и као пример наводи споменик мајору Илићу на Јавору 9. Међутим, иако у
оба случаја постоји постамент, кључна разлика лежи у томе што је Стеван
Живановић изабрао да постави пирамиду уместо обелиска. На спомен пирамиди
уклесани су стихови из поеме ,,Кадињача“ ужичког песника Славка
Вукосављевића.
Прва офанзива, коју је представљала борба на Кадињачи, постала је
заједно са Ужичком републиком симбол антифашистичког отпора. Приликом
откривања споменика, председник ФНРЈ, Јосип Броз Тито, одликовао је
Раднички батаљон Орденом заслуга за народ. Подвиг и жртва младих људи, којих
није било више од две стотине, као и њихова жеља да се боре за отаџбину
уздигнути су на ниво мита 10.
Током седамдесетих година дошло је до иницијативе да споменик на
Кадињачи добије проширење и да се претвори у меморијални парк, попут
Тјентишта 1971. године или Козаре 1972. године. Овакав вид „рециклаже“
простора сећања био је одраз јачања Југословенске Народне Армије, која је
споменике Народно-ослободилачкој борби доживљавала као сопствену
промоцију, али и Комунистичке Партије Југославије, која се такође у великој мери
залагала за развој масовне културе. Они су били ти који су према званичној
историји одиграли кључну улогу у рату, те је истицање седам непријатељских
офанзива и других војних борби партизана доживљавано као императив. Том
приликом ангажован је академски вајар Миодраг Живковић, који се већ успешно
показао на раду скулпторалних композиција за меморијални комплекс „Долина
хероја“ у близини Тјентишта, у част више од 7.000 бораца палих у легендарној
бици на Сутјесци. Такође је био један од уметника који је оставио своје можда
најпознатије дело ,,V/3“ у Спомен парку ,,21. октобар“ у Крагујевцу. Живковић је
као помоћ при изради велике уметничке целине имао вајаре Ладислава Фекета и
Путеша Ајдина, као и седамнаест студената вајарства са Академије примењених
уметности у Београду. Архитекта Александар Ђокић радио је на пројектовању
Спомен дома, неизоставног дела сваког меморијалног парка, као што је то случај у
Крагујевцу или Тјентишту. У периоду од 1977. до 1979. године довршен је цео
меморијални комплекс на површини од 15 ha.
9 Славица Стефановић, „Спомен−обележје Кадињача...“, 163.

10 Исто, 164.
300
Слика 3- Кадињачa, детаљ
Свечано отварање одржано је 23. септембра 1979. године, где је

председник СФРЈ Јосип Броз Тито открио споменик и одржао говор пред око
100.000 посетилаца. Овом приликом Тито је рекреирао ситуацију из 1952. године
поновним одликовањем Радничког батаљона, овог пута још значајнијим Орденом
народног хероја. Исте године ,,Кадињача“ је проглашена за непокретно културно
добро од изузетног значаја 11.
Цео простор је веома добро осмишњен, а нарочито је ефектна истакнута
позиција на којој је постављена скулпторална целина. При доласку на врх брда
Кадињача налази се улаз у Спомен дом, у којем је смештена стална поставка о
Радничком батаљону, Ужичкој републици и борби која се водила на Кадињачи, а
некада се ту налазио и ресторан. Такође постоје конференцијска сала и
продавница сувенира. Од улаза стаза води до чесме, која симболизује живот, али
исто тако може да асоцира на ритуално умивање пре контакта са светињом.
11 Славица Стефановић, „Спомен−обележје Кадињача...“, 164; Службени гласник РС 14/79.
301
Поред чесме се налазе степенице које воде до прве целине споменика,

Амфитеатра Ужичке републике, предвиђеног за одржавање концерата и других
врста културних манифестација. Од Амфитеатра креће друга целина, Алеја
Радничког батаљона, са двадесет и једном скулптуром висине од два до пет метара
у чијем се центру на благом узвишењу налази спомен пирамида. На монолитним
блоковима распоређеним са обе стране стазе оцртавају се стилизовани обриси
лица страдалих. Пут коначно води до треће целине, Платоа слободе, где се
монументална вајарска остварења уздижу до главног мотива, дводелне скулптуре
са висином од 14 m, који симболишу раздаљину од 14 km између Ужица и
Кадињаче 12. Централни део чини процеп који као да је настао у борби, разнесен
експлозијом, кроз који се пружа поглед на долину и град. Са унутрашње стране
отвора такође се назиру обриси глава жртава.
Слика 4 - Кадињачa, детаљ
12 Исто, 165.
302
Споменик прати и одговарајућа пејсажна архитектура. На падинама је

засађено жбуње дуњарице, које са својим црвеним бобицама асоцира на
проливену крв. Са друге стране Спомен дома налази се још једно узвишење на
којем су смештени аутентични топови и артиљерија из борбе. На највишој тачки
смештен је ,,партизански топ“ поводом сећања на капитулацију немачке војске13.
На том потезу засађен је 1984. године Партизанов дрворед, 88 бреза за друга Тита.
Бреза је повезана са култом мртвих као симбол васкрсења, па је често коришћена
у оваквим приликама. Током година, разне делегације које су посећивале
Кадињачу доносиле би садницу неке биљке из своје земље и на тај начин одавале
почаст страдалима.
Спомен комплекс ,,Кадињача“ је у том периоду представљао саставни део
разних културних манифестација: традиционалног марша ,,Путем Радничког
батаљона“, затим маратона ,,Четрнаести километар“, као и ,,Ватре Ужичке
републике“, која се организовала сваке године 24. септембра на дан града Ужица.
Такође је била организована и ,,Песничка штафета“, где су се учесници
такмичили у најбољем поетском остварењу инспирисаном догађајем који се
одиграо на Кадињачи14.
Разлог због чега је у раду посебно издвојен спомен комплекс ,,Кадињача“
лежи првенствено у политичком значају које је то место имало за тадашњи
режим. На примеру процеса креирања овог спомен комплекса може се закључити
на који начин су третирани простори који су бити од важности за историју
Народноослободилачке борбе. Такође се може увидети колики је значај подизање
споменика жртвама Другог светског рата имало за очување везе народа са влашћу.
Поред тога, специфична ликовна вредност коју има не само споменик, већ и
простор који га окружује, чини га веома погодним за анализу целокупног
феномена меморијалних паркова. Скулпторална композиција Миодрага
Живковића осликава оновремени начин ликовног изражавања, кроз једну врсту
гигантизма форме и емоција. Иако на први поглед таква форма није лако
читљива, као што је то случај код социјалистичког реализма, њен симболизам је
био изузетно добро прихваћен.
Интересантна је чињеница да је један стилски веома близак споменик
подигнут жртвама фашизма у Совјетском Савезу. Ликовност ове скулпторалне
целине одражава сличне тенденције. На монументалним бетонским блоковима
такође се могу разазнати ликови жртава. Оштре геометризоване форме у великој
13 Славица Стефановић, „Спомен−обележје Кадињача...“, 166.

14 Исто, 168.
303
мери подсећају на Живковићев споменик „Долина хероја“, као и на „Кадињачу“.

Вајар по имену Алфонсас Винцентас Амбразијунас израдио овај споменик 1984.
године, који се налази у Деветој тврђави у Каунасу у Литванији 15 . Из оваквог
примера може се предпоставити да су социјалистичке земље на сличан начин
приступале проблематици меморијализације жртава Другог светског рата.
Слика 5 - Кадињачa, детаљ
15 Frederic Chaubin. Cosmic Communist Constructions Photographed, Taschen America LLC, 2011, 289.
304
Распад Јудославије донео је и промену значења које су ови споменици

имали за државу и народ. Они који су имали среће, остали су по страни,
заборављени али нетакнути. Нажалост, многи су претрпели већа оштећења и
девастацију. Било је покушаја да се уништи ,,Камени цвет“ у Јасеновцу, као и
Партизанско гробље у Мостару. Споменици у Петровој гори, Брезовици, Сињу и
Сремској Митровици су махом запуштени, као и паркови који су их некад
окруживали и служили као излетишта, а сада су пусти и неуређени. С друге
стране, споменици у Макљену, Каменској и Кошутама су у великој мери
девастирани током ратова који су се водили деведесетих година. Споменик
жртвама фашизма у Книну, дело вајара Ђорђа Ромића, срушен је по званичном
завршетку рата, 1996. године. Услед политичких превирања, ови споменици су у
том тренутку представљали симбол идеолошки неподобне прошлости и били су
објекти на којима се могла извршити агресија и исказати фрустрације и бес према
свему што је до тад представљала Југославија. Споменици су постали жртве верске
и етничке мржње и нетолеранције. Сада, када је извесно време прошло, могуће је
подстаћи разрешење ситуације у вези са конфликтом који је постојао. Потребно
је пронаћи начин како да се људи суоче са страшном прошлошћу и на који начин
би требало да је се присећају.
И спомен комплекс ,,Кадињача“ је пао у благи заборав, међутим, постоји
иницијатива да се реконструише и ревитализује, нарочито пошто је ове године
70-годишњица од битке која се одиграла на том простору. Планирано је да 29.
новембра буде откривена спомен биста Славка Вукосављевића, као и да се изда
монографија о Кадињачи. Такође би требало да се постави декоративно
осветљење, као и да се приступи рестаурацији споменика и Спомен дома, који
прокишњава и тренутно не испуњава задовољавајуће услове за једну савремену
музејску установу.
Спомен паркови величали су славу прошлости али и садашњости са
идејом о светлој будућности, пружајући подршку полититици и њеним
циљевима, уз говоре Јосипа Броза Тита, који су представљали обавезни део
ритуала. Радио и телевизија преносили су свечана отварања са присуством више
хиљада људи, где су забележене дирљиве сцене, као на пример, приликом
отварања спомен парка у Јасеновцу, где је маса уплаканих људи потрчала према
Богдановићевом ,,Каменом цвету“, не сачекавши крај говора 16.
Богдан Богдановић је своједобно изјавио: ,,Сигурно је да ти споменици
неће генерацијама будућности говорити исто што и нама говоре, али важно је да
16 Из документарног филма "Architecture of Remembrance - The Memorials of Bogdan Bogdanovic",
Reinhard Seiss, Austria 2010.
305
не заћуте.“ 17 Са таквим ставом требало би започети ревитализацију меморијалних

паркова на територији читаве бивше Југославије, што би захтевало много посла
око оних који су запуштени или у потпуности уништени. Али сами
спомен−паркови нису ни осмишљени да би слали поруку мржње или смрти, већ
праштања, са ставом да живот ипак побеђује. У тој поруци лежи њихова
безвременост и могућност сталне реактуелизације.
Литература:
Bogdanović, Bogdan. Glib i krv, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2001.
Chaubin, Frederic. Cosmic Communist Constructions Photographed, Taschen America LLC, 2011.
Манојловић Пинтар, Олга. ,,Упросторавање идеологије: споменици Другог светског рата
и креирање колективних паркова“, http://www.cpi.hr/download/links/hr/11692.pdf, 287 −
306.
George L. Mosse, Fallen Soldiers. Reshaping the Мemory of the World Wars, Oxford University Press,
1991.
Seiss, Reinhard. Architecture of Remembrance - The Memorials of Bogdan Bogdanovic (documentary),
Austria 2010.
Стефановић, Славица. „Спомен−обележје Кадињача 1979 − 2009“, Ужички зборник 34
(2010), 163 − 192.
Hamber, Brandon. „Razrešavanje situacije u vezi sa konfliktom u Severnoj Irskoj i u vezi sa
njim: Pouke koje slede iz projekta Oporavak kroz sećanje“, Inicijative u vezi istine i pomirenja−
opšti pregledi, Decembar 2004, 23 − 29.
17 Bogdan Bogdanović. Glib i krv, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2001, 32.
306
Mirjana Roter Blagojević

Marta Vukotić-Lazar
RENEWAL OF A DESTROYED AUTHENTICITY?

SIGNIFICANCE OF THE OLD FAIR GROUNDS AND THE NEW MILITARY
HEADQUARTERS RESTAURATION FOR PRESERVATION OF CULTURAL
AND ARCHITECTURAL IDENTITY OF BELGRADE
1. INTRODUCTION
The philosophy and theoretical approach to the preservation of cultural heritage

in the last decades of the 20th and early 21st century significantly evolved and
influenced that in the contemporary practice on conservation and restoration of cultural
and architectural heritage in historic urban areas. In addition to preserving the historic
buildings themselves and the environments in their authentic form, it pays special
attention to the preservation of their intangible heritage. The reaffirmation of the
distinctive elements of use through time, restoring the contents, as well as functions
and relationships that are committed to individual buildings, are essential and
inseparable part of the overall urban context. The perception and understanding of the
importance and rule of historic places in the modern cities are significantly changed, by
the strong impact of globalization and increasing loss of their specific character and
authenticity. 1
1 Jokilehto J. 2006, Consideration on authenticity and integrity in world heritage context. City & Time 2
(1): 1. [online] URL:http//www. ct.ceci-br.org
307
It may be observed that, the actual interest of institutions which are charged for
protection of heritage in Serbia is directed only to buildings and areas of exceptional
cultural and historical significance, but not enough to those who do not categorized like
great architectural and artistic achievements, but have a historical and specific memorial
character and gives personality and identity to urban ambience. Their survival is highly
threatened due to age and neglect, but also because of the lack of understanding of
their crucial importance in building the overall image and character of a built
environment.
On a theoretical level, the doctrines and strategies of preservation and renewal
of cultural and architectural heritage in Serbia, have accepted modern philosophy and
international guidelines in the field of conservation and restoration of cultural heritage.
Unfortunately, in practice we can mention a number of negative consequences of the
destructive effects of the process of urban planning and modern construction to the old
settings. In the forefront are economic issues and the need for modern development,
ignoring the historical and cultural significance, specific architectural and environmental
values and significance of historical urban complex, parts of cities and their important
role as a basic resource in planning of sustainable development of town. Particularly
worrying is the rapid loss of essential historical substance in some of the more
important historic ambiances of Serbian capital. For this reason, the paper will analyze
and display two examples from current practice in the field of urban renewal and
reconstruction of new and old parts of the town, which are protected by law as a
cultural property, though in the lowest category, not adequate to their real memorial
values and significance. The activities in treatment and use of these historic complexes
planned for the future are, unfortunately, not guarantee for their preservation in the
authentic form, probably leading to the lost of their former character, their spirit and
specificity, because the former activities that have given them particular meaning and
value are ceasing to exist.
Jokilehto J. 2006, World Heritage: Defining the outstanding universal value. City & Time 2 (2): 1. [online]
URL:http//www. ct.ceci-br.org
308
Figure 1: Disposition of the Old Fair Grounds and New Military Headquarters
2. NATURE, VALUE AND SIGNIFICANCE OF THE SITES
2.1. THE OLD FAIR GROUNDS

After the First World War, when the river Sava ceased to be the border between
the ex Austro-Hungarian Monarchy and the Kingdom of Serbia, Belgrade, as the capital
of the newly formed Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, significantly increased its
territory, spreading in the North-East plains, from the banks of the Sava and Danube to
Zemun. During elaboration of the new Regulation development plan of Belgrade 1920,
the ideas about constructions in this uninhabited area were initiated, leading to the
design of the first urban planning layout designed by the architect Đorđe Kovaljevski
within the Belgrade Master Plan from 1923. 2 Although elaboration of the layout and
realization of the Master Plan have not taken place, the Chain Bridge across the river
Sava (1934) and the complex of the Belgrade Fair Grounds (1937) were nevertheless
constructed.
2M.Perović, Z.Manević, Beograd između stvarnosti i sna - izbor tekstova, Urbanizam Beograda 66/67,
Beograd 1982, 109-111, 237 ; M.Somborski, Razvoj Beograda između dva rata, Urbanizam arhitektura 1-4,
Beograd 1951, 46. A.Kadijević, Istorija i arhitektura zemunskog mosta kralja Aleksandra I Karađorđevića,
Pinus Zapisi 4, Beograd 1996, 7-19.
309
Figure 2: The Old Fair Grounds, photo from 1937
Thanks to an exceptional construction and architectural value, these builders`

undertakings became the symbol of the modern city development and of the capital’s
prosperity in the period between two wars, unfortunately becoming the victims of
destruction during the WWII. The bridge was demolished and the Old Fair Grounds
complex was transformed into the concentration camp.
The realization of the Old Fair Grounds started after the announcement of
Belgrade for the tourist place and construction of the road Belgrade-Zemun in
1936. 3 Besides having an exceptional significance for the economic development of the
Kingdom, the complex had equally exceptional compositional and architectural values,
the merit of its authors, Rajko Tatić, Milivoje Tričković and Đorđe Lukić. 4
Spatial conception of the project was founded on the grouping of pavilions
around the square with the tower in the centre, the composition, as the urban
landmark, was visible from the direction of the old part of the City, connecting it
visually with the new complex.
3 Istorija Beograda 3, Beograd 1974., 26.

4Designing project of the complex (scale: 1:1000) was shown in public on the September 6th 1936. See:
D.Tatić., Restauracija urbanističkog kompleksa starog sajmišta u Beogradu, Izgradnja 3, Beograd, mart
2003., 84.
The authors of the project were decorated in 1938 with the Order of the Yugoslav Crown. See:
A.Sekulić, Prvi Beogradski sajam između Prvog i Drugog svetskog rata, GMGB knj. IV, Beograd 1957,
587-596.
310
Figure 3: The Old Fair Grounds, 1937, plan and isometric projection.
The beginning of the war in September 1939 influenced the change of political,
social and economic situation in the Kingdom of Yugoslavia and during the German
bombing in April 1941 the City was greatly destroyed. After the German occupation,
the territory of the Old Fair Grounds was joined to the Independent State of Croatia and
the concentration camp was situated in its pavilions, where more than ten thousand
Jews and thirteen thousand Serbs and people of the other nationalities have been
311
executed. 5 During the Allies bombardment in spring of 1944, most of the pavilions
were demolished or damaged, leaving in its place only the central tower and the
pavilions of Turkey, Italy, Czechoslovakia and Hungary, as well as the “Spasić“ pavilion,
where the camp hospital was situated.
Although from the initial complex of the Old Fair Grounds remained very little, it
takes a important place in historic, urban and architectural heritage of the City. This
exceptional “linking space” of the old and new Belgrade has specific historic, ambiance,
architectural, spatial and memorial values. Its construction upgraded the vista of the old
Belgrade and marked the beginning of its modernization on the urban level. The
complex represents penetration of the modern movement in Yugoslav architecture of
1930s. This modern urban composition, organized in a rational and functional way,
with its dominant constructivist tower, was telling a story about the acceptance of the
urban planning avant-garde concept of the city. Constructivist central tower is even
today an ambience turning point in the axial tracing from the square by the river.
Figure 4: The Old Fair Grounds, present situation
Unfortunately, in the second half of the 20th century, the Old Fair Grounds was
greatly deteriorated and often spontaneously misused. Belgrade painters and sculptors
have been creating meaning and sense to the place - memories of those who lived and
worked here, as well as the presence of still active artists in the improvised and
5Organized in the beginning only for Jews (Judenlager Semlin) mostly executed, the camp changed its
name into »Detention camp Zemun« (Anhaltelager Semlin) for political prisoners from the whole
Yugoslavia and from surroundings. See: M. Koljanin., Nemački logor na beogradskog sajmištu 1941-1944,
Beograd 1992.
312
inadequate art studios, adapted in the old buildings. The old, authentic buildings are
today in the very bad condition, surrounded by some new structures made of bad
building materials, where the warehouse, garages and services workshops are.
In the last decades, the attention of professional and other public has been
focused to conceptualize possibilities for renewal and development of the complex,
primarily because of its historic and memorial significance. The goal is to preserve from
oblivion the names of Jewish, Serbian and Roma victim and victims of other
nationalities, also the names of those who have been trying to save them risking their
own lives. Preservation of the complex has started in 1987, with the formal
announcement of the Old Fair Grounds - the Gestapo Camp for the cultural property 6 and
in 1992 the Development urban plan of the Memorial Complex was adopted, anticipating its
reconstruction and construction of the site. 7 The plan promoted the idea of renewal the
integral original structure and architecture of the complex, as it was in the moment
when it was transformed into the concentration camp and to bring the Old Fair Grounds
back its genuine function. 8 As the result of this idea, the Monument to the victims of
the Gestapo Camp, by sculptor Miodrag Popović has been realized up till now. 9
Planned activities for preservation and renewal of the complex actualize the
question: In what extent the authenticity and integrity of this historic place will be
disturbed by the complete renewal of the demolished structures? Or, in other words,
does the renewal of the old commercial function of the complex disturb its memorial
values and character?
2.2. THE „DOBROVIĆ HEADQUARTERS”

Symbolic meaning of the building complex, known, by their author Nikola
Dobrović, as the „Dobrović Headquarters”, is connected with the symbolism of the New
Belgrade construction, taken place under Dobrović authority after the adoption of the
Master Plan in 1950. Complex constructor’s gift of the architect Dobrović was highly
6Official site of the Cultural Heritage Preservation Institute of Belgrade, Cultural properties, Wholes
under protection, www.belgradeheritage.com.
7Official site of the City of Belgrade, Master Plan of Belgrade to 2021, adopted in September 2003.
www.beograd.rs ; official site of the Urban Planning Institute of Belgrade www.urbel.com
8 V. Matičević, Detaljni urbanistički plan „Staro sajmište“, INFO-katalog, Multimedijalni projekat : Sraro
beogradsko sajmište kao staro jezgro Novog Beograda, Beograd 2008, 7-13.
9On April 22nd the Monument was unveiled in Remembrance day of genocide victims and the 50-years
anniversary of liberation from Nazism. See: B. Novaković, Sećanje za budućnost, koncentracioni logor
Sajmišta, Godišnjak grada Beograda XLII, Beograd 1995, 157-163.
313
significant in the period of the new political situation in the territory of the Socialist
Federative Republic of Yugoslavia, i.e. from 1945 and period of socialist “renewal and
construction“, till the end of his life in 1967. Using and applying new materials, new
techniques and new methods of work, he was one of the key actors in establishing of
modern architecture not only in the Belgrade, but in the whole country in general.
The area of Western Vračar, where after the WWII a new military complex with
two buildings of the State Secretariat of Defence was built, has special historic and urban
significance closely connected with the establishment and development of the
Principality of Serbia after partial autonomy was granted under Turkish rule in the
beginning of the 19th century. It represents the embryo of the modern part of the City
built around 1835, outside the old fortified town, where the Serbian sovereign of that
time Prince Miloš Obrenović founded the New Serbian Belgrade. It was founded
according to regulation plan designed by the engineer Franz Janke, who came to
Belgrade in 1834 from Vienna. 10 The plan was based on a regular urban matrix
dominated with the two wide streets, interesecting orthogonally, nowadays streets
Kneza Miloša and Nemanjina, forming crossroads where the most important
government institutions were built – the National Assembly, Court and Military Barrack.
The space where military buildings are situated today had been used contimually for
military purposes from that time up till now. Before nowadays buildings in that location
were situated the Ministry of Army and the Military Academy, demolished in 1941
bombing.
The two Dobrović’ buildings, erected in the period 1955-1965, were making an
exceptionally monumental urban composition, created from the so-called the „building
A” and the „building B” where the Secretariat for National Defense was accomodated (till
the bombardment in 1999).
The main mass of this twin edifice bent over Nemanjina street, ascending like a
staircase towards the sky. The game of volumes was thereat different from various
angles, materializing Dobrović’ idea of the engaged space as the urban planning
principle. The main entrance to the building, shaped as a cubical structure with a porch,
was emphasized for its powerful outreach into Kneza Miloša street. This predominantly
horizontally developed composition, is marked by powerful stretches, expressive power
of the wall surfaces, drawing lines and proportion between developed and undeveloped
surfaces. Additionally constructed second wing contained a tower, rising like a finishing,
vertical accent of the whole composition. The portal motive bending over the
Nemanjina street was a subject of numerous disputes at the time.
10B.Maksimović, Urbanizam u Srbiji, Beograd, 1938. B.Maksimović, Ideje i stavarnost urbanizma Beograda
1830-1941, Beograd, 1983.
314
Figure 5: Dobrović Headquarters, original author`s draft
Unable to continue explaining to people with different opinions both the role of this
"portal" on one hand, as the connective element of the two main structures, and on the
other hand an important urban planning benchmark, and the idea of the whole
complex of buildings in general, Dobrović decided to publish his „Theory of the engaged
space”. 11 Resting on Bergson’s obeservations, he created his own draft, explaining the
idea and philosophy of work, with a whole new picturesque dictionary as a proposal
and prerequisite for the introduction of the new terms in modern building work –
visual dynamics, spatial energy, warm and cold tones, engaged space, carved space, lying
architecture, urban planning harmony, etc.
The complexity of the task Dobrović successfully accomplished, reflects in the
first place in solving the problem of architectural design an in accentuation of the
exceptionally significant urban location for the whole city, as well as the problem of
harmonization of the new modern buildings within the context of historically created
11 N.Dobrović, Pokrenut prostor - dinamičke šeme, ČIP 100, Zagreb 1960, 10-11
315
ambience with the old government palaces with academic architecture from the first
half of the 20th century. Not disturbing the existent built surroundings, the author has
shown an exceptional capability, reaching the top of his artistic creation, accenting the
character of the existent architecture contrasting it to modern, demonstrating in such
away that various architectural styles can co-exist together, keeping their own aesthetic
values. He defined the exceptionally significant location promoting it in the level of
cityscape, creating one of the most powerful and monumental urban accents of the
City.
Figure 6: The Dobrović Headquarters, present situation
During the NATO bombing of Belgrade in 1999 the buildings of the Military
Headquorters and the Ministry of Defence were demaged and mostly devastated. Only a part
of the tower at the „building B” is in function, though, as it is planned to dislocate
military facilities from the inner central city zone, the whole space will lose the military
use, located here from the beginning of the 19th century.
Unfortunately, there is not a consensus of professional and government
institutions about the future of the „Dobrović Headquarters”, yet. The buildings have been
in ruins for more than ten years, although they were listed in 2005, 12 because the
Government had neither resources nor interest to renew them. The media announced
that, maybe, they would be demolished and the land sold to private investors. As it
12Official site of the Cultural Heritage Preservation Institute of Belgrade, Cultural properties, Wholes
under protection, www.belgradeheritage.com.
316
happens, there is a number of individuals who tried to decrease its significance,

identifying it with ideology and politics of post-war Yugoslavia, viewing the buildings as
a symbol of the post-war communist regime - unworthy of the renewal.
Though such opinions disregard the fact that the Dobrović’ buildings are
greatest accomplishment of the modern Serbian architecture in the second half of the
20th century, with its historic, architectural and urban planning values not properly
valorized. With the complete erase of the complex from the urbanscape of the city,
historical continuity would be disrupted and the meaning of the place changed, and one
of the strongholds of modern architecture and historical identity of the city would
disappear.
The symbolic character of the of the location persists even now when the
complex is in debris, warning that this is also the only work that the architect Dobrović
realized in Belgrade, one of the most significant authors in the post-war period, who
was expressing his views of modern architecture through praxis and theory .
5. CONCLUSION
Through historic development of Belgrade, the Old Fair Ground and the New
Military Headquarters live as valuable spatial and cultural-historic entities, with special
features. In the wide spectre of structures and forms present in the building heritage of
the Belgrade, these two sites are distinguished as representatives of its modernism, as
well as by their exceptional arhitectural and constuction values making them examples
of an exclusive authorial architecture and significant landmarks in urban and
architectural development of the City. Besides, these two historic sites have great
historic and social significance, becoming paradigm of the certain historic periods,
political circumstances and development of Yugoslavia and its capital, before and after
the WWII.
They also symbolize the two turning points and tragic moments of the newer
history of former Yugoslavia and Europe, one connected with the Nazi concentration
camp in the Old Fair Grounds, and the other with the NATO bombing and demolishing
of the New Military Headquarters. These facts are giving them an exceptional historic and
memorial value, surpassing the border of the nowadays Serbia and must be preserved
and accented by the future activities on preservation, presentation and use of these two
cultural monuments, because they have universal character and meaning.
Before initiating any sorts of activities on these complexes, it is very important
to elaborate an objective, critical study of their situation and about the preservation
317
degree of the authentic architecture in order to determine the real capacities for
restoration and their further use.Within consideration of their future part in modern life
of the City, special attention should be paid to the character of their future facilities.
For the Old Fair Grounds, there exists the social consensus and the wish of the
City administration for the renewal of the complex, although a balance should be made
between the initial commercial use and memorial character connected to the victims of
the concentration camp. Besides, it is also necessary to preserve the traces of its life
after the WWII, especially when art studios and significant artists who lived and worked
there are in question, also closely connected with the exceptionally convenient position
of the complex beside the river, in pleasant natural surroundings.
Unfortunately, still it does not exist the consensus of professional and
government institutions about the future of the „Dobrovic Headquarters”. Due to the very
bad condition of the physical structure after the bombing, demanding significant
investments for the renewal of the complex and ideological connotations concerning
the postwar communist regime, buildings are threatened by total destruction in order to
sell highly valuable construction land of the site. That is why it is necessary to include
and engage booth domestic and international public as well as institutions dealing with
protection of cultural heritage, aiming at physical protection of listed cultural property,
of an exceptional urban and architectural value, the work of one of the most significant
authors of modern architecture of 1950s and 1960s in Serbia. In spite of the very bad
condition of the buildings making the complex, their historic, urban planning and
architectural values deserve renewal in the authentic form, with valid data available for
the purpose.
Through the examination of the problems of protection and presentation of
the two reviewed examples from Belgrade, it is perceived that these are the universal
problems also present in other modern cities. They are referring to the issue of scale
and limit of changes in the historical setting and the problem of establishing balanced
relationship between the primary objective of modern urban renewal - to improve the
general condition of historic sites and their modernization in order to achieve
favourable conditions for their contemporary use - and the basic premises of an
appropriate and successful approach to the heritage protection - which refers to
preserve its authenticity and integrity, the main tangible and intangible values, historic
character and characteristics, visual characteristics and traits.
318
BIBLIOGRAPHY
N. Dobrović, Urbanizam kroz vekove 1 - Jugoslavija, Beograd 1950, 67-68.
M. Somborski et al. Generalni urbanistički plan Beograda. Beograd 1950.
N. Dobrović, Šta je gradski pejzaž, ČIP 20, Zagreb 1954, 3.
Anonim, Uskoro počinje izgradnja zgrade Državnog sekretarijata za poslove narodne odbrane,
Borba 3.II 1955, 10.
N. Dobrović, Tehnika urbanizma 1B, Beograd 1957, 40.
A. Sekulić, Prvi Beogradski sajam između Prvog i Drugog svetskog rata, GMGB knj. IV,
Beograd 1957, 587-596.
N. Dobrović, Tehnika urbanizma 2A-2B : Saobraćaj, Beograd 1958.
Lj. Radojković, Omladinske radne brigade na izgradnji Beograda 1947-1950 godine, GMGB
knj. V, Beograd 1958, 362-420.
P. Vasić, Vitraži Dragoslava Petrovića, Politika, Beograd 16. I 1960, 9.
N. Dobrović, Pokrenut prostor - dinamičke šeme, ČIP 100, Zagreb 1960, 10-11.
N. Dobrović, U povodu Oktobarske nagrade, ČIP 116, Zagreb 1963,10.
O. Minić, O zgradi DSNO u Nemanjinoj ulici arhitekte Nikole Dobrovića (predavanje na RTV
Beograd) , april 1963.
M. Mitrović, Osobeno delo arhitekte Nikole Dobrovića, Politika, Beograd 26.7.1964, 18.
O. Minić, Komentar održan na televiziji Beograd 24.3.1963, Arhitektura urbanizam 59, Beograd
1969, 46 .
Z. Manević, Od socrealizma do autorske arhitekture, Tehnika 3, Beograd 1970, 390-400.
N. Dobrović, Savremena arhitektura 5, Beograd 1971, 213-217.
A.Đorđević, Aleksandar et al. Generalni urbanistički plan Beograda. Beograd 1972.
319
B. Stojanović, Istorija Novog Beograda II deo, Godišnjak muzeja grada Beograda XXII,
Beograd 1975, 199-218.
M. Oreb-Mojaš, Graditeljska ostvarenja Nikole Dobrovića na Dubrovačkom području,

Arhitektura urbanizam 93, Beograd 1984, 4-10.
B. Novaković et al., Beogradski mostovi, Beograd 1986.
M. Koljanin. Nemacki logor na beogradskom sajmištu 1941-1944, Beograd. 1992.
B. Novaković., Sećanje za budućnost, koncentracioni logor Sajmišta, Godišnjak grada Beograda

XLII, Beograd 1995., 157-163.
T. Damnjanović, Prilog proučavanju praškog perioda Nikole Dobrovića. Saopštenja XXVII-

XXVII, Beograd 1995/96, 237-251.
N. Dobrović, Eseji, projekti, kritike, izbor i uvodni tekstovi : M. R.Perović, S. Krunić, Beograd
1998.
D. Matović, Napad agresora na najuži centar Beograda, Zločinački projektili zasuli spasilačke
ekipe, Politika, subota 1.5.1999, 13.
M. Pavlović, Još jedan zločin NATO agresora u starom centru Beograda, Politika, nedelja
9.5.1999, 13.
B. Kovačević, Arhitektura zgrade Generalstaba, monografska studije dela Nikole Dobrovića.

Beograd 2001.
M. Vukotić-Lazar, Beogradsko razdoblje arhitekte Nikole Dobrovica (1945-1967). Beograd

2002.
K. Petovar, Naši gradovi između države i građanina: urbana sociologija, Beograd 2003.
M. Vukotić-Lazar, Staro beogradsko sajmište, Godišnjak grada Beograda, knj. LI Beograd,

2004, 143-168.
Vodič za urbanu rehabilitaciju : dokumnt pripremljen u okviru Programa saradnje i tehničke

pomoći Saveta Evrope, Beograd 2006., 75-99.
M. Vukotić Lazar, J. Đokić, Complex History as a source of planning problems : Old Belgrade
Fairground, Spatium no. 13-14, Beograd 2006, 34-40.
320
S.V.Ristanović, Novi Beograd, Graditeljski poduhvat veka, Beograd 2009.
Archives material :
Zaostavština arhitekte Nikole Dobrovića, čuva se u Muzeju nauke i tehnike u Odeljenju za

arhitekturu u Beogradu.
321
Branko Bojović
VREDNOSNI STAVOVI U IZGRADNJI MEMORIJALA

– NEKOLIKO MARGINALIJA –
1. UVOD
Profesionalno bavim se urbanizmom tj. planiranjem prostora i naselja i to već
48 godina od diplomiranja i celih 50 godina od izbora usmerenja na fakultetu. Baveći se
prostorom neizbežno se srećem sa problemima baštine, ali ne na način službe zaštite
nego na način urbanizma. Baština je trag čoveka i vremena u prostoru, baština je
pamćenje prostora, objekti baštine su svojevrsne teritorijalne instalacije, različitog
vrednosnog statusa i kultorološkog i svakog drugog značaja. Ovako poimanje baštine
otvara mnogo problema – od nomenklature objekata i prostora koji se mogu smatrati
baštinom do vrednosnih stavova koji opredeljuju izbor objekata i prostora, način
njihovog očuvanja, zaštite, prezentacije i dr.
Za ovu priliku odabrao sam sedam tema koje obrađujem u formi marginalija.
Tretiram uglavnom pojedinačne spomenike, a o vrednosnim stavovima govorim u
kontkstu tih objekata, kroz komentare.
Za ovu priliku takođe, obraćam se samo Vašem duhovnom oku. U tekstu nema
vizuelnog materijala, jer se uglavnom radi o objektima koji su opšte poznati.
322
2. ZNAMENITA MESTA
Balkan spada u prostore na kojima se intenzivno, kroz hiljade godina dešavala
istorija. Hiljadama godina na Balkanu se, slično kao u Indokini, na Himalajima,
Kavkazu, Bliskom Istoku, Baltiku, Centralnoj Americi dodiruju i sudaraju veliki etnički,
religijski, ideološki i državni sistemi. Stanovništvo tih područja, voljno i nevoljno,
učestvuje u procesima i pojavama koje nameću, uglavnom, spoljni faktori moći.
Dokaz da je Balkan već hiljadama godina geopolitički Limes i to veliki
materijalni dokaz je izgradnja rimskog limesa na Dunavu i Rajni. Ovim Limesom
Rimljani su pokušali da reše problem koji je morao postojati vekovima pre toga.
Preko teritorije Balkana razgraničavali su se delovi Rimskog carstva (tetrarhija),
istočno i zapadno hrišćanstvo, četiri velike imperije koje su vladale prostorom Balkana
– Rim, Vizantija, Turska i Austrija, kao i bezbroj malih država i drugih političkih
teritorija, ceo prostor Balkana pokriven je krajinama i vojnim granicama, uticajnim
sferama velikih sila itd. Otuda je učešće Balkana kao teritorije i Balkanaca kao
populacije u istoriji ovog dela sveta nesrazmerno veće i važnije od teritorije i populacije
Balkana.
Dešavanje istorije proizvodi znamenita mesta, tj. mesta na kojima su se desili
značajni događaji ili događaji povezani sa važnim ljudima. Značaj znamenitih mesta na
Balkanu može biti veoma različitog vrednosnog ranga, od najvišeg kakav je prelazak na
hrišćanstvo Konstantina Velikog (Milanski edikt 313. godine), koji je rođenjem bio
Nišlija, kao i carski gradovi starog Rima sve do znamenitih mesta lokalnog značaja.
„Proizvodnja“ znamenitih mesta ubrzava se posle 1690. godine u kontekstu pojave tzv.
Istočnog pitanja.
U tekstu koji sledi osvrnuću se samo na neka znamenita mesta na teritoriji
države Srbije.
• Kapela mira u Sremskim Karlovcima izgrađena je na mestu gde je postignut
Karlovački mir 1699. godine. Mir su potpisali Austrija, Rusija, Poljska i Venecija s jedne
strane i Turska sa druge strane. Turska je izgubila Ugarsku, Slavoniju, Liku i Baniju, a
zadržala Banat i Istočnu Slavoniju do Mitrovice. Venecija je dobila Srednju Dalmaciju,
Boku i Moreju.
U istoriji srpskog naroda Karlovački mir je događaj od velikog istorijskog
značaja koji je izgradnjom Kapele mira dostojno i trajno obeležen.
• Između Austrije i Turske 1718. godine skopljen je Požarevački mir po kome
Austrija dobija Banat, Srbiju severno od Zapadne Morave i Bosansku Posavinu.
Pregovori o miru vođeni su u Požarevcu, na tzv. Varoškoj gredi iznad grada, na mestu
koje se danas zove Tulba i gde je danas mala etnografska postavka požarevačkog
323
narodnog muzeja. U neposrednoj blizini, u vreme kada sam radio Prostorni plan
Opštine Požarevac i Generalni plan Požarevca, nalazile su se dve zemljane platforme na
kojima su bili šatori pregovaračkih strana. Iako je i ovaj mir bio od veoma velikog
značaja za srpski narod, ovo mesto je zbog nećega ostalo neobelženo do dana
današnjeg.
• U Prvom srpskom ustanku Hajduk Veljko je 1809. godine oslobodio
Sokobanju, prvi put posle pada pod tursku okupaciju. Iznad Sokobanje toga vremena
tekao je, a teče i danas tzv. Barudžijski potok. Daleko od naselja pravljeni su barutni
fišeci za Hajduk-Veljkovu vojsku, da bi se izbegle opasnosti od požara i eksplozija. Ime
potoka, toponim, sačuvan je do danas. Na zaravni iznad Sokobanje sve do oko 1980.
godine videli su se šarampovi – rovovi iskopani u Hajduk-Velkovo vreme. Posle toga
naselje Sokobanje širilo se prema Barudžijskom potoku, a građani su šarampove zatrpali
šutom i đubretom. Nikakvog spomen obeležja nema.
• Na uglu ulica Kneza Miloša i Nemanjine pedesetih godina XIX veka
sazidana je zgrada tzv. Artiljerijske škole, koja je prva vojna škola u modernoj Srbiji,
osnova celog sistema današnjeg vojnog školstva. Kroz Artiljerijsku školu prošli su
najznačajniji oficiri Srbije, delom i Jugoslavije, onaj deo vojnika koji se može smatrati
vrhom srpske vojne inteligencije. Na mestu zgrade Artiljerijske škole danas se nalazi
oštećena zgrada Državnog sekretarijata za poslvoe narodne odbrane. Mesto Artiljerijske
škole nije obeleženo.
U proteklih oko 150 godina u prostoru oko Artiljerijske škole, kasnije Vojne
Akademije, nije podignut spomenik nijednom od najvećih vojnika Srbije. Spomenik
Vojvodi Stepi Stepanoviću podignut je ispred rodne kuće u Kumodražu, spomenik
Vojvodi Živojinu Mišiću šiljboči ispred novog beogradskog sajmišta, spomenik Vojvodi
Radomiru Putniku čeka autobus u Mostarskoj petlji. Jedino lokacija spomenika Vojvodi
Petru Bojoviću ima nekog smisla jer se nalazi u blizini njegove poslednje kuće u Trnskoj
ulici, na Vračaru. Nisu obeleženi ni Srbi generali, ni Srbi pukovnici kakvi su bili Živko
Pavlović, Petar Pešić, Milivoje Anđelković – Kajafa i dr., nisu obeleženi ni visoki oficiri
– srpski adepti kao što su Pavel Šturm, Ignjat Kirhner, Roman, Zondermajer i drugi.
U prostoru današnjeg parka Manjež ima nekoliko spomenika opravdano
podignutih u slavu ljudi koji su stvarali muzićku kulturu u Srba, a nema nijednog
spomenika velikim ličnostima vojne istorije Srbije. Nalazim da je to vrhunski dokaz da
su već decenijama važniji oni koji pišu marševe za konje i jahaće od onih koji brane
Srbiju.
324
3. ZNAMENITE KUĆE
Kuće mogu biti znamenite po događajima koji su se u njima odigrali, po
ljudima, odnosno porodicama koje su u njima živele, kao i po funkcijama, odnosno
namenama kojima su zgrade služile. Osim toga kuće mogu biti značajne i kao ostvarenja
značajnih arhitekata ili važnih umetničkih pokreta.
U Beogradu se čuvaju kuće Laze Lazarevića, Jevreme Grujića, Jovana Cvijića,
poslednji stan Ive Andrića, ateljei Tome Rosandića i Đorđa Jovanovića i dr.
U ovom trenutku intenzivno se odvija akcija obeležavanja zgrada u kojima su
stanovali Desanka Maksimović i Branko Ćopić, Miloš Đurić, Miloš Crnjanski i dr.
Relativno nedavno jedva su spasene od rušenja Moderna garaža u ulici Majke
Jevrosime (danas Muzej automobila) i betonski hangar građen po projektu Milutina
Milankovića na starom Zemunskom aerodromu.
Uništene su zgrade Praviteljstvujušćeg Sovjeta Serbskog tj. srpske vlade iz
Prvog srpskog ustanka u ulici Braće Jugovića koja, istina, postoji u temeljima,
Glavnjača tj. zgrada srpske policije sazidana 50-tih godina XIX veka, zgrada Tome
Vučića-Perišića u zahvatu ulica Rajićeve, Cara Uroša i Uzun-Mirkove, adaptacijama su
uništene zgrade Isidore Sekulić na Senjaku i Raška Dimitrijevića u ulici Svetogorskoj i
dr.
Pred rušenjem nalazi se kuća Veselina Čajkanovića u Puškinovoj ulici na
Dedinju.
Neobeležene su mnoge znamenite kuće koje će kad-tad biti srušene, kao npr.
kuća u Sokobanji u kojoj je za vreme Prvog svetskog rata sačuvan rukopis Jirečekove
Istorije Srba.
Iz navedenih činjenica očigledno se vidi haos u obeležavanju memorije
očuvanjem znamenitih kuća. Država očigledno ne radi svoj posao na način kako bi to
trebalo da radi.
Ali ako država ne radi svoj posao bilo bi logično da znamenite kuće čuvaju
znamenite porodice i njihovi potomci. Situacija u tom domenu je takođe tragična. U
Beogradu danas samo četiri znamenite porodice čuvaju svoje znamenite kuće. To su
porodice Karamata u Zemunu, potomci Jevrema Grujića – kuća u Svetogorskoj ulici,
porodica Pavlović na Dorćolu i porodica Veljković u Birčaninovoj ulici. Uništavanje
elita u Srbiji, fizičko i ekonomsko – sekvestrom, konfisacijom, nacionalizacijom i
drugačije bilo je temeljno i veoma uspešno.
Kada se radi o kućama znamenitih arhitekata, mnoge od njih su srušene,
unakažene dogradnjama, nadgradnjama, adaptacijama i na druge načine. Setimo se
Dečije klinike Milana Zlokovića, koja je kao spomenik kulture bila pod zaštitom države,
a očigledno nije bila ni pod kakvom zaštitom.
325
Istovremeno setimo se koliki je napor učinjen da se obnovi Korbizejeova vila

Savoja i ogromno poštovanje sa kojim se građani i vlasti Barselone odnose prema
zgradama Antonija Gaudia – Casa Mila (La Pedrera), Casa Calvet, Casa Vincens i dr.
Izneti primeri pokazuju odsustvo jasnih i nedvosmislnih kriterijuma u očuvanju
onoga što bi se moglo nazvati znamenitim zgradama, po kriterijumima koji su navedeni
na početku ovoga poglavlja.
Ipak, zbog aktuelnosti trenutka, hoću da učinim mali osvrt u vezi sa kućom
Veselina Čajkanovića koja treba da bude zamenjena novogradnjom.
Kao star i staromodan čovek imam teškoća da shvatim i razumem neka
dešavanja u valorazaciji spomeničkog nasleđa.
Ja se divim Jelisaveti Načić koja je iskoračila daleko ispred svoga vremena i koja
je bila jedna od najvećih kreativnih ličnosti u srpskoj arhitekturi svoga vremena. U ulici
Lominoj u Beogradu, na početku, sa leve strane, čuva se jedna kuća koju je ona gradila i
koja nije nikakva arhitektura, ali je identifikovana kao Načićkino delo u jednoj od
knjiga Divne Đurić-Zamolo.
U Beogradu se čuva atelje Tome Rosandića čije je delo u srpskoj umetnosti po
mom shvatanju, dosta skromno, čak i među vajarima.
Delo Veselina Čajkanovića, po mom shvatanju, daleko nadmašuje rezultat
Tome Rosandića u umetnosti, a neuporedivo je sa ruševnom malom stambenom
zgradom, skoro šupom koja je sazidana po projektu Jelisave Načić na početku Lomine
ulice. Teško mi je da razumem da kuća Veselina Čajkanovića nije vrednovana kao
znamenita kuća, mislim da je to krupna greška u valorizaciji baštine i da je to svojevrsni
nastavak uništavanja srpskih elita.
4. GENOCID I ETNOCID
Zločin genocida precizno je definisan srazmerno nedavno – posle Drugog
svetskog rata u vezi sa zločinima fašističke Nemačke. Ali, genocid i etnocid prate
istoriju čovečanstva od kada čovek postoji kao biološka vrsta. Uništena su bezbrojna
plemena, narodi pa i rase, i to ne samo u mraku praistorije nego u progresivnom i
humanom Novom veku. Španska konkvista skoro da je istrebila Indiose, a oni koji su
preživeli stavljeni su na margine socijalnog i državnog života u svojim zemljama. U
nekim zemljama Latinske Amerike čak su Japanci bili predsednici država, a Hugo Čavez
je prvi Indios koji je došao na čelo neke od država Latinske Amerike. U Severnoj
Americi skoro da su uništeni Indijanci, u Astraliji Aboridžini itd. U najnovijoj istoriji
genocidu i etnocidu bili su podvrgnuti i veliki i mali istorijski narodi – Jermeni, Grci,
Jevreji, Rusi, Poljaci i dr.
326
Godine 1992. navršilo se 500 godina od otkrića Amerike. Evropa i SAD bile su
spremne da proslave ovaj veliki jubilej. Mnoge države širom sveta na čelu sa državama
Latinske Amerike bile su protiv. Godine 1492. počeo je ogroman zločin protiv
autohtonog stanovništva, najpre Južne a kasnije i Severne Amerike. U ovakvom jubileju
takav zločin nije mogao da se ne spomene, a otpor tih država nije mogao da se ignoriše.
Jubilej je prošao skoro neprimećen, ali događaji oko tog jubileja pokazuju da naš
psihološki evrocentrizam nedovoljno razume delove čovečanstva koji ne pripadaju
evropskoj političkoj i kulturnoj tradiciji i varijitetima te tradicije.
Balkan kao geopolitički limes je područje trajnog, kontinulanog genocida koji je
sudbina većine balkanskih naroda, posebno Srba. O tome postoji bezbroj
svedočanstava, od Janičarske hronike Konstantina iz Ostrovice, pa do Drugog svetkog
rata i ratova iz 90-tih dogina prošlog veka na tlu druge Jugosalvije. U toku Drugog
svetskog rata niz Vrbas, Drinu, Savu i Dunav plovili su bezbrojni leševi. Službe i
dobrovoljci Nedićeve Srbije su ih sakupljali i sahranjivali. Ni jedno od tih grobalja nije
obeleženo, a učesnici u sahranjivanju tih grešnika su likvidirani posle Drugog svetskog
rata, jer bratsvo i jednstvo na način Titove Jugoslavije nije trpelo svedoke.
Zločin genocida obeležen je očuvanjem koncentracionih logora u Nemačkoj,
podizanjem Jad Vašema u Izraelu i drugačije. Srbi u Srbiji i van Srbije čute i uglavnom
nemaju značajnije nacionalne spomenike genocidu, a mogao bi se npr. podići spomenik
danku u krvi koji je bio viševekovna sudbina Srba u otomanskoj imperiji da bi se
označila multietičnost te imperije koja je podrazumevala da vam Turci uđu u selo i
pokupe najbolje i najnprednije muškarčiće iz svih porodica koje imaju mušku decu i
odvedu ih u janičare.
Godine 1941. - 6. aprila, spaljena je Narodna biblioteka Srbije,
bombardovanjem. Spaljena je svesno, namerno, prema iskazu generala fon Lera,
prilikom suđenja posel rata. Izgorelo je nenadoknadivo nacionalno blago. Za 2000
godina, spaljene su dve nacionalne biblioteke – Aleksandrijska i Srpska. Nedavno je uz
pomoć UNESCO-a, Aleksandrijska biblioteka obnovljena. Srbi i Srbija čute čitavih 70
godina, a mesto spaljenje knjige ničim nije obeleženo sve do sada. Četrdesetih godina
prošlog veka Mihail Afanasijevič-Bulgakov objavio je veliko otkriće – da rukopisi ne
gore. Osim u Srbiji.
Nereagovanje na geonocid, ignoracija genocida – to je oproštaj, amnestija. To
nije izraz nikakvog nacionalnog vitalizma, nego poziv na ponavljanje genocida i
pristanak na nvoi genocid. Nepacifikovan zločin genocida iz Drugog svetskog rata je
vrlo skupa stvar što se videlo u ratovima 90-tih godina prošlog veka. Ali, stvar još nije
gotova – nosioci genocida nad Srbima sada optužuju Srbe za genocidalnost. To nije
samo revizija istorije – izvedeno, to je osporavanje prava naroda na život.
327
5. TERORISTIČKA BOMBARDOVANJA
Hristos vaskrse,
Da ne čuju saveznici
Mića Živojinović, aforistirčar
Tokom XX veka Srbija i Beograd preživeli su četiri ciklusa terorističkih

bombardovanja, kako sledi.
- U Prvom svetskom ratu 1914. i 1915. godine Beograd, Šabac, Obrenovac i
druga naselja bili su pod žestokim udarom artiljerijske vatre austro-ugarskih trupa, a
posledice su bile mnogobrojne civilne žrtve.
- Aprila 1941. godine nemačka avijacija je bombardovala Beograd i niz drugih
gradova po Srbiji, što je takođe odnelo veliki broj civilnih života.
- Na Uskrs 1944. godine tzv. saveznici su bombardovali Leskovac, Niš, Beograd
i niz drugih gradova porušivši čitave kvartove u tim gradovima, što je takođe odnelo
veoma mnogo civilnih života.
- Godine 1999. zemlje članice NATO pakta bombardovale su ciljeve po Srbiji.
Zbog, kako je rečeno, nesrazmerne upotrebe sile na Kosovu, zemje sa skoro 900
miliona stanovnika – skoro cela Evropa, SAD, Kanada i druge, bombardovale su Srbiju
u okviru kampanje nazvane Milosrdni anđeo, kažu uz srazmernu upotrebu sile, što je
takođe izazvalo velike civilne žrtve.
Izginuli i u bombardovanjima 1941. i 1944. godine sahranjeni su u lejama na
Novom groblju, blizu jednog od ulaza sa Severnog bulevara. Hiljade mrtvih od kojih
najveći broj nikada nije identifikovan nemaju nikakvog spomenika niti pravog spomen
obeležja. U Lenjingradu na Piskarjevskom groblju sahranjeni su posmrtni ostaci 900
hiljada građana Lenjingrada koji su umrli od gladi, bolesti, iscrpljenosti ili su poginuli od
dejstva nemačke i njoj savezničkih vojski. Na tom groblju gori večita vatra, ona je
istovremeno i simbol pobede i simbol novoga života. Za razliku od izginulih
Lenjingrađana, mrtvi Beograđani sahranjeni u lejama na Novom groblju, žrtve
navedenih bombardovanja simbol su našeg zaboravljanja istorije, naše nebrige.
Izginuli u ratu 1999. godine dobili su spomenik u Parku prijateljstva na Ušču
koji nove vlasti uporno ignorišu sprovodeći razne druge akcije za obeležavanje žrtava iz
tog rata, pokazujući takođe nebrigu prema izginulima i projektujući svoje dnevno-
političke interese i aktivnosti na sudbinu ljudi i naroda koji sa tom i takvom politikom
nisu imali nikakve veze.
328
6. NEKROFILNA MEMORIJA ili PODVALA VELIKOM PESNIKU

Okupacioni režim u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata bio je izuzetno surov.
Otpor naroda u Srbiji surovo je kažnjavan streljanjem 100 građana za jednog ubijenog i
50 građana za jednog ranjenog Nemca.
Kraljevo, Draginac i Kragujevac bili su mesta surove odmazde nemačke vojske.
Na dan 21. oktobra 1941. godine izvršeno je masovno streljanje civila u Kragujevcu kao
odmazda za akciju partizana u okolini Kragujevca. Koliko je ljudi tada streljano?
Desanka Maksimović, veliki pesnik i patriot, u svojoj pesmi „Krvava bajka“
kaže:
„Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu“
Krajem oktobra 1944. godine istražni organi nove vlasti u saradnji sa istražnim
organima Južnog ukrajinskog fronta istraživali su broj pobijenih u Kragujevcu tri godine
ranije. Sovjeti su u tome imali veliko iskustvo, zbog masovnog genocida izvršenog na
teritoriji evropskog dela Sovjetskog Saveza. Sa jednog davnog putovanja u Rusiju
pamtim podatak o Bjelgorogu koji je pred Drugi svetski rat imao oko 100 hiljada
stanovnika, a kada su ga jedinice Crvene armije oslobodile nemačke okupacije iz
podruma i kanalizacije potpuno srušenog grada na svetlost dana izašlo je samo oko sto
živih ljudi. Istražni organi su ustanovili da je ubijeno oko 2.800 ljudi koji su se tada
zatekli u Kragujevcu, bilo da su njemu stalno živeli, bilo da su se tog dana zatekli u
gradu.
Ipak, decenijama se govori i piše o tome da je u Kragujevcu streljano 7 hiljada
ljudi, pa se čak govori i o 7 hiljada đaka streljanih u jednom danu. Na memorijalu u
Šumaricama piše da je streljano 7 hiljada ljudi. To je 4.200 ljudi manje nego što je
navedeno u zvaničnim istorijskim izvorima.
Desanka Maksimović podatak o četi tj. o nekoliko desetina streljanih đaka
sigurno nije izmislila, njoj je neko taj podatak dao. Ona se bavila samo streljanim
đacima, ostali mrtvi nisu predmet Krvave bajke nego krvave stvarnosti. Da li je neko
slagao pesnikinju i ko?
Očito, nekome iz rukovodstva Jugoslavije i Srbije 2.800 ubijenih nije bilo
dovoljno. Nekom morbidnom umu iz revolucionarne elite koja je bila nadležna za sve,
pa i za određivanje kapaciteta nemačkog terora bila je potrebna veća cifra. I tako se
329
došlo do sedam hiljada žrtava. Ta nekrofilna koncepcija povećavanja žrtava svojevrsna

je socijalna patologija koja se omasovila u drugoj Jugoslaviji. To je bio jedan od oblika
revolucionarne laži, koja je obesmislila ono što je u svakoj revoluciji najbitnije –
obesmislila je istinu.
Ne mogu da se ne setim jedne knjige koju sam čitao u ranoj mladosti. Poznati
ruski književnik Aleksandar Bek, napisao je malo poznatu knjigu pod naslovom
Volokolamski drum. Knjiga je objavljena pedesetih godina u Beogradu. Ona govori o
diviziji generala Pamfilova koja je trebalo da zaustavi nadiranje Nemaca iz pravca
Volokolamska, prema Moskvi. Sovjetska armija je već do tog vremena pretrpela
ogromne gubitke u ljudstvu i materijalu, izgubila ogromne teritorije. U diviziji
Pamfilova jedan od pukovnika je Momiš Uli, Kazah, koji uči vojnike da su oni
otadžbina i da je otadžbina odbranjena samo ako oni prežive. U konceptu laži o sedam
hiljada streljanih u Kragujevcu nalazi se potpuno obratna filozofija. Otadžbini treba
žrtva, treba pogibija, ljude treba vaspitati da treba da ginu za otadžbina pa ma kakva ona
bila. To je filozofija besmislenog žrtvovanja, besmislenog samouništenja. To je varijanta
priče o Kosovskom boju i nebeskom narodu. Dobri smo i pobedili smo samo onda
kada imamo dovoljno mrtvih.
7. SELEKTIVNA NEKROFILIJA ili POŠTOVANJE MRTVIH

Kada je došlo do revolucije na Kubi dobio sam neke propagandne materijale
novih kubanskih vlasti. Malo vremena iza toga, tokom noći, zatekao sam majku kako
sedi na krevetu i plaće. Iznenadio sam se i pitao o čemu se radi. Pitala me je da li znam
koliko je mojih ujaka otišlo u španski građanski rat i nijedan se nije vratio. Svi su u taj
rat krenuli sa sličnim propagandnim materijalom. Majka se plašila da ću otići i ja i da se
ni meni, kao ni mojim ujacima, neće znati grob.
Dosta godina kasnije bio sam u Španiji. U blizini Madrida imao sam priliku da
vidim Dolinu palih boraca, ogroman memorijal izgrađen u masivu Sijera de Gvadarama,
koji je podignut po nalogu generala Franka sa ciljem da se svi izginuli u španskom
građanskom ratu sahrane na jednom mestu. Franko je bio pobednik u tom ratu, Franko
nije prestao da bude fašista, ali je i svojim mrtvim protivnicima dao pravo na grobno
mesto, pravo da bar u smrti budu jednaki sa pobednicima. To je možda licemerno, ali je
sasvim sigurno civilizovano.
Rat koji je vođen na teritoriji Jugoslavije od 1941. do 1945. godine bio je veoma
kompleksan. On je bio porobljivački sa jedne strane i oslobodilački sa druge strane,
građanski i nacionalni, verski, ideološki i revolucionarni itd. Pobednik u tom ratu
ispoljio je jak ideološki, odnosno vrednosni šovinizam. Logično je da je on primarno
obeležio svoje mrtve, ali nije logično što decenijama nije dao da se obeleže mrtvi koji su
330
pobeđeni. Decenijama je govoreno da je bio rat i revolucija, da su nas ubijali, ali mi smo
pobedili i mi nismo ubili nikog. To je razume se istorijska laž.
Već u vreme Užičke Republike uvedeni su elementi revolucionarnog terora koji
je nastavljen u Crnoj Gori i Bosni tokom 1942. godine stvaranjem tzv. pasjih grobalja,
sve do masovnog čišćenja Srbije u vremenu 1944. do 1947. godine. U svim tim
revolucionarnim aktivnostima bilo je mnogo pobijenih uglavnom bez suđenja i
dovoljnog razloga. Mnogi su se time otvoreno hvalili. Poznat je podatak da se jedan
poznati graditelj memorijala javnio hvalio time što je zarobljene ranjenike davio u Drini.
Ali opšta filozofija cele priče je u tome da se zatru tragovi žrtava i da se zabrani
podizanje spomenika.
Kao primer navodim da su masovna streljanja posle oslobođenja vršena
uglavnom na mestima gde je streljanja vršio i okupator. Može se diskutovati o tome ko
je streljao više, ali je dosta nesporna činjenica da su na mestima masovnih grobalja
građeni objekti sa ciljem da se potpuno izbrišu tragovi zločina. Tako je u Krčagovu kraj
Užica sagrađena Valjaonica bakra, na mestu masovne grobnicena ušću Save u Dunav
nasuto je nekoliko metara peska i izgrađen sportski centar „25. maj“ u Beogradu, u
Kruševcu je Slobodište prekopano da bi se napravio spomenik od zemlje i neba, a
sasvim nedavno pobijeni i sahranjeni u rundeli parka Manjež, čije su kosti pronađene
prilikom rekonstrukcije parka odneti su na deponiju.
Ovakvih primera ima veoma mnogo, a neki od njih pokazuju surovu
ostrašćenost pobednika. Tako je u jednom selu kraj Gornjeg Milanovca streljan
pripadnik Vermaha zbog toga što nije hteo da učestvuje u masovnom streljanju civila.
Sahranili su ga čestiti srpski seljaci u dvorištu jedne od seoskih kuća. Decenijama, prvo
komunističke, a posle socijalističke vlasti nisu dozvoljavale da se tom dobrom i
humanom čoveku podigne spomenik, jer monopol na ljudsku čestitost i antifašizam
imali su samo pripadnici partizanskog pokreta.
Radeći urbanistički plan jedne banje u Srbiji saznao sam da su na važnoj i
karakterističnoj lokaciji otkriveni zemni ostaci troje ljudi. Pitao sam predsednika opštine
da li su pozvali arheologe. Predsednik opštine je umro od smeha. On je bio prvoborac i
tačno je znao da su tu trojicu ljudi streljali partizani gole, tj. bez odeće i obuće kako
nikada ne bi mogli da budu identifikovani. Bila je to jedna od pouka iz španskog
građanskog rata.
Ivanjica je rodno mesto generala Dragomira-Draže Mihajlovića i, donedavno
jedino mesto u Srbiji u kome je postojao i postoji s jedne strane spomenik podignut u
slavu partizana i sa druge strane spomenik podignut generalu Draži Mihajloviću.
Čukarica je bila mesto intenzivnih vojnih dejstava prilikom napada na Srbiju
1915. godine. Napad je izvršen preko Ade Ciganlije da bi se ovladalo Čukaricom i
331
pravcem prema Avali i Kosmaju. Na Čukarici, uz ulicu Pere Todorovića sahranjeni su

vojnici invazione armije – i dan danas postoji spomenik 206. pešadijskoj regimenti koja
je osvajala Beograd, postoj jedna klupa – vidikvoac, postoji piramida bez kamene
obloge itd. Ti Nemci koji su 1915. godine osvojili Beograd u istom groblju podgli su
spomenik srpskim junacima koji su branili Beograd te iste 1915. goidne. Po
oslobođenju Beograda 1944. godine nadgrobne ploče sa ovog nemačkog groblja su
podignute i njima je popločana ulica Milosava Vlajića. Uz ogradu groblja decenijama se
nalazio kamp Košutnjak. Nedavno sam obišao isti prostor. Umesto kampa i drvenih
kućica u njemu zatekao sam masivne građevine koje pripadaju raznoraznim
organizacijama koje su možda sazidane baš parama iz raznih oblika pomoći koje je
Nemačka dala Srbiji. Te nove građevine zauzele su i deo nemačkog vojnog groblja, a
dokaz za to je piramida koja je nekada bila na ivici groblja, a sada se nalazi okružena
novosazidanim zgradama.
Očigledno, menjaju se vremena, menjaju se vlasti i režimi, ali mentalitet
traje. Svako ko je na vlasti može da vam ospori pravo na grob.
8. VELIKO, MALO ili NIŠTA

Može biti veliko u malom
I malo u velikom
Frenk Lojd
Rajt
U svom dugom bavljenju strukom bio sam i član bezbrojnih komisija, odbora,
pa i stručnog saveta Urbanističkog zavoda Beograda, pored ostalog. U tom svojstvu bio
sam prisutan sednicama na kojima je birana lokacija za Muzej revolucije naroda i
narodnosti Jugoslavije. Ovakav muzej u Beogradu je lokacijski neutralan, a osim toga
konkurs za objekat obavljen je pre određivanja lokacije, pobednik konkursa je bio
Vjenceslav Rihter. U toku tih sednica vođen je razgovor sa predstavnicima boračkih
organizacija o mnogim stvarima, razume se u kontekstu izbora lokacije za ovaj muzej.
Izbor lokacije je potrajao dugo, što je naljutilo borce, pa su oni pretili da će se muzej
izgraditi u geografskom centru tadašnje Jugoslavije, negde oko Tuzle, a ne u Beogradu.
Na kraju, poltroni u beogradskom urbanizmu predložili su lokaciju između zgrada
tadašnjih SIV-a 1 i CK, tražeći u tome neku vrste simbolike koja u stvari nije postojala,
jer u tim zgradama nije više sedela ideja revolucije nego državna i partijska birokratija.
U toku razgovora o obeležavanju i spomenicima revolucije, borci su izneli
veoma eksplicitno stav o tome da oni obeležavaju mesta naših pobeda, a ne poraza.
Nisam mogao da se uzdržim i rekao sam da je lokacija muzeja odlučena – samo treba
332
da pokažu mesto u Beogradu na kome su pobedili. Reakcija je bila neprijatna, ali ni ja

nisam bio prijatan.
Posle ovakvih izjava nadležnih boraca mnogo toga postaje jasno.
Jedan od najvećih mermorijalnih spomenika u Srbiji je spomen kompleks na
Kadinjači, 14 km od Užica na putu za Bajinu Baštu. Bitka između ojačanog Radničkog
bataljona i puka 324. nemačke divizije odigrala odgrala se 29. novembra 1941. godine.
Na Kadinjači je izginuo ceo Radnički bataljon. Lako naoružanim borcima nikakav
heroizam nije mogao da bude od pomoći. U bici na Kadinjači ranjen je jedan Nemac.
Radnički bataljon poslat je u smrt zbog nesposobnosti partizanskog komandovanja i
nedostatka kvalifikovane obaveštajne službe. Šta je dakle spomenik na Kadinjači?
Spomenik pobedi, spomenik svesnom i nepotrebnom žrtvovanju? Zbog čega je
podignut spomenik ogromnih dimenzija?
Na strelištu u Jajincima kraj Beograda streljano je pa spaljeno oko 60 hiljada
ljudi. Na prvom konkrusu za spomenik u Jajincima pobedila je astatična betonska kula,
koju su isprojektovali Bogdan Bogdanović i Predrag Ristić, ali je taj spomenik osporen
mišljenjem jednog današnjeg akademika koji je tada bio član žiria da na tom prostoru ne
treba praviti spomenike koji govore o grozotama rata, jer će ljudi i na takvim mestima,
jednog dana, voditi ljubav. Posle toga nastao je višedecenijski tajac, a onda je na
visokom stubu napravljen mali skroman, stradanju nesrazmeran spomenik.
Na Starom Sajmištu u Beogradu pobijeno je skoro 40 hiljada ljudi. Taj
kompleks podignut kao privredno saborište u maniru moderne kasnije je postao logor,
a još kasnije centar likovnog stvaralaštva u Beogradu. Taj jedinstveni kompleks koji je u
samo petnaestak godina tri puta menjao svoje funkcije, umesto da bude stvarno
zaštićen i obnovljen kao urbanističko-arhitektonska celina, danas je jeidni kompleks
masovnog stradanja u Evropi koji nije dostojno obeležen. Ova činjenica otvara mnoga
pitanja, a ovde ističem samo jedno: da li je ovakav odnos prema Starom Sajmištu u
stvari priprema za to da nam se sutra kaže da ovo mesto nije obeleženo upravo zbog
toga što smo i mi genocidalan narod? Istina, nedavno je postavljen spomenik Miše
Stankovića na obali, ali i taj spomenik i njegovu poziciju ja shvatam kao opredeljenje
Beograda i Srbije da je vrednost zemljišta na kome se Staro Sajmište nalazi mnogo
važnija od memorije na skoro 40 hiljada stradalih u tom logoru.
Svi mostovi u Beogradu imaju ime, osim mosta kod Ekonomskog fakulteta
koga su izgradili Nemci 1942. godine. Tokom Drugog svetskog rata to je bila jedina
drumska veza Beograda i Zemuna. Povlačeći se iz Beograda 1944. godine, Nemci su
minirali most sa željom da spreče prodor sovjetskih tenkova na levu obalu Save.
Rezervni oficir srpske vojske u Prvom svetskom ratu, učitelj po zanimanju i Zarić po
prezimenu u vreme najžeščih borbi oko mosta podišao je pod most i priručnim alatom
333
isekao kablove koje su Nemci postavili. Time je sprečeno rušenje mosta, sovjetski
tenkovi su prešli preko mosta na levu obalu Save, na kojoj je odmah formiran
mostobran. Za svoju ličnu hrabrost i patriotizam Zarić je dobio potvrdu sovjetskih
komandanata najvišeg ranga, da je spasao most. Od oslobođenja pa do danas tj. celih
67 godina niko u gradu Beogradu tu potvrdu ne priznaje, nijedna komisija za
imenovanje ulica i trgova nije donela odluku da se most kod Ekonomskog fakulteta
nazove Zarićev most. On je uradio ono što nije morao, a oslobodioci rade ono što
moraju – ne prizanjumu zaslugu jer nije bio partizan.
U ovome trenutku srpski narod je jedini narod u Evropi koji se još uvek nalazi
u građanskom ratu. Revolucionarni teror sprovođen u godinama psole Drugog svetskog
rata odneo je mnogobrojne žrtve. Mesta masovnih grobnica su neobeležena, do dan
danas. Vlasnici pobede i njihov mentalitet ne dozvoljavaju poraženima ni pravo na
grobno mesto, ni pravo na obeležje na takvom grobnom mestu. Ekstremno ideološko
ostrašćenje, na žalost, traje i danas.
9. UMESTO ZAKLJUČKA
Po prirodi posla kojim se bavim, morao sam da se bavim i teorijom potreba, i
teorijom vrednosti. Naime, urbanizam podrazumeva organizaciju i zaštitu u prostoru i
vremenu opšteg i javnog interesa, a opšti i javni interes izražavaju potrebe pojedinaca,
socijalnih grupa i ukupnog društva. Sa druge strane, pojednostavljeno rečeno, vredno je
ono što je potrebno. Ipak, ovo nije prilika za teorijsku raspravu iz oblasti hreiologije ili
aksiologije – to treba da ostane za drugu vrstu razmatranja i za drugu priliku, iako
navedene činjenice i kratki komentari uz njih mogu da budu jedan od osnova za takve
studije. Umesto toga, pokušaću da definišem sasvim kratak zaključak, kako sledi.
Obeležavanje memorije naroda i teritorije je najbolje onda kada je
sistematizovano, organizovano i zasnovano na stabilnom sistemu vrednosti. U Srbiji
nažalost to nije slučaj – obeležavanje mermorije naroda i teritorije je svojevrstan
antisistem čiju osnvou čini haos u vrednosnim stavovima - haos koji je sastavljen od
ideološke i političke ostrašćenosti, primitivizma svake vrste, nekompetencije,
improvizacije, neznanja i dr.
Poseban komentar zaslužuje služba zaštite koja ovakva kakva je danas nije
osposobljena ni za stvarnu zaštitu spomenika kulture po zakonu, a za obeležavanje
memorije naroda i teritorije utoliko pre. Zavisna od vladajućih struktura ona
obležavanje memorije na narod i teritoriju sprovodi ne po autonomnom stručno
zasnovanom vrednostnom sistemu, nego po nalozima dnevne politike koji su
karakteristični po tome da svaka vladajuća struktura obeležava svoje učešće u istoriji
334
odnosno memoriji naroda i teritorija na način kako to ona shvata. U takvim uslovima,
služba je samo servis političke i izvršne vlasti, što ne doprinosi renomeu službe.
335
Paolo Tomasella
BRATSVO I JEDINTSVO. MONUMENTS AND

MEMORIALS SHRINES TO THE YUGOSLAV VICTIMS OF
THE SECOND WORLD WAR ALONG THE EASTERN
ITALIAN BORDER. THE CASE OF GONARS.
1. The concentration camp for Yugoslav internees of Gonars (Udine)

An historical event still relatively unknown today regards the existence of
concentration camps for Yugoslav internees in Friuli and in the Venezia Giulia region
(Italy), during the Second World War1. The most important of them, the concentration
camp of Gonars (Udine), was built in autumn of 1941 in anticipation of the arrival of
Russian prisoners of war, but was never used for this purpose. In the spring of 1942 it
was destined for the detention of Yugoslav civilians who had been arrested in army
round-ups throughout the «Provincia italiana di Lubiana» (Italian Province of
Ljubljana) 2 . The imprisonment of civilians was the effect of a directive by the
commander of the Italian 2nd Army Corps, which listed the repressive measures to be
taken in the occupied territories which had been annexed to Italy after the Nazi
invasion of Yugoslavia on 6 April 1941. The civilian and military authorities of the
1Compare I campi di concentramento per internati jugoslavi nell’Italia fascista. I campi di Gonars e Visco, Atti del
convegno, Palmanova 29 novembre 2003, a cura di Alessandra Kersevan, Comune di Gonars-Kappa Vu,
Udine, 2004.
2About the concentration camp of Gonars: Alessandra Kersevan, Un campo di concentramento fascista. Gonars
1942-1943, Comune di Gonars-Kappa Vu, Udine, 2003, p. 198-202.
336
Ljubljana (Lubiana for the Italians) Province put these measures into practice with a
ruthless exactness: hostages were shot, villages were burnt and their population
deported. On the night between 22 and 23 February 1942 the city of Ljubljana was
encircled in barbed wire, all adult males were arrested and the majority of them were
imprisoned. The same thing happened to other towns of the so-called «Provincia» and
in the Gorski Kotar region, not far from Rijeka-Fiume. Prisoners were eventually
brought to the Gonars concentration camp: in the summer of 1942 the camp held
6.000 prisoners, although it had been built for less than 3.000. Overcrowding, poor
hygiene, and an insufficient diet contributed to the spread of various diseases, dysentery
rapidly claiming its first victims. In this period the camp was crowded with Slovenian,
Croatian and Serbian intellectuals, students, teachers, craftsmen, artists and workers,
anyone considered to be a potential opponent of the Fascist occupation. Despite the
efforts of some of the Italian officers and soldiers, over 500 people, many of them
women and children (70), died of starvation and various diseases. As with other Fascist
camps for Yugoslav prisoners, the Gonars concentration camp stopped functioning in
September 1943, at the signing of the Italian Armistice.
2. The Memorial Chapel

The Memorial Chapel holds the remains of the prisoners who died in the
concentration camp and is located inside the Gonars cemetery. The Chapel was built in
the year 1973, after a selection in the period 1971-1972, on the initiative of the Federal
Republic of Yugoslavia (Federal Secretariat for Labour and Social Policy of S.F.R.
Jugoslavija) and in accord with the Gonars Municipality, based upon a design by the
Serbian sculptor Miodrag Živković (Leskovac, 1928). The architectural project was also
hand made by the architect Blagoje Reba (Novi Sad, 1938 – 2002) 3. In its underground
crypts are kept the remains of 471 former prisoners, 410 of which were exhumed in the
cemetery, the remaining in Palmanova, where they had died at the local hospital, in
Visco and in Padua, where two concentration camps for Yugoslav civilians were also
located 4 . Two Yugoslav partisans who were shot by the Germans in Chiusaforte,
3 About the design team in Yugoslavia: «Biro za projektovanje “Atelje 11” - Novi Sad; odgovorni
projektant: dipl. ing. arh. Blagoje Reba; saradnici: arh. tehn. Helena Petrovski, arh. tehn. Stevan Horvat,
arh. tehn. Vera Dejanov; statističar: dipl. ing. Milan Letić. The executive project was ready on February
1973. About the works in Italy: executing company “Ars et Labor” - Torviscosa; construction manager:
arch. Maria Antonietta Cester Toso - Gonars». In: Archivio storico Comune di Gonars, Lavori Pubblici,
Sacrario ai caduti jugoslavi, Progetto definitivo e Vebale per la gara d’appalto. Biography of Blagoje Reba in
Leksikon neimara, Zoran Manević [red.], Građevinska knjiga, Beograd, 2008, pp. 345-346.
4Some information about the monument in the book Oltre il filo. Storia del campo di internamento di Gonars
1941-1943, a cura di Nadja Pahor Verri, Arti Grafiche Friulane, Udine, 1996, pp. 198-202.
337
northern Friuli, have also been buried here. The monument, made of sheets of stainless
steel, is in the shape of a stylized flower. Inside the flower are two circular crypts with
niches where the urns are stored. This memorial monument, with its immense
emotional impact for the visitors, is the only one in Italy made by the sculptor
Živković, well known in Yugoslavia in his day for the production of other important
monuments with the message of Bratsvo i Jedintsvo: the Kragujevac school-children’s
memorial park of Šumarice (1963), the Sutjeska partisans memorial monument
(Tjentište, 1963-1971) and the Kadinjača commemorative shrine (with Aleksandar
Đokić, 1979), located not far from the city of Uzice.
As is well-remembered from that time, many artists, sculptors and architects
were involved in the creation of these monuments 5 : among them Edvard Ravnikar
(Novo Mesto, 1907 – Ljubljana, 1993) and Slavko Tihec (Maribor, 1928 – 1993) in
Slovenija 6, Dušan Džamonja (Strumica, 1928 – Zagreb, 2009) 7, Vojin Bakić (Bjelovar,
1915 – Zagreb, 1992), Zdenko Kolacio (Sušak, 1914 – Zagreb, 1987) and Zdenko Sila
(Prag, 1915 – Rijeka, 1997) in Croatia 8 , Jordan Grabuloski Grabul (Prilep, 1925 –
Skopje, 1986) in Macedonia 9, Bogdan Bogdanović (Beograd, 1922 – Wien, 2010) in
Serbia and in Bosnia 10.
As in the most important episodes, even in the case of Gonars, Živković’s
research is given and approached with the stylization of natural shapes in strong
geometric forms, which are placed in important historical sites to transform the
territory: a continuous search for a synthesis between man and landscape, between
nature and artifice. The expressive force of this monument built in Friuli, as with others
achieved in Živković’s home country, is extraordinary, both for the contemporary spirit
of its stylistic code and for its powerful expression as adopted in the formal vocabulary.
5About this topic: Jugoslavia. Monumenti alla Rivoluzione, Svjetlost, Sarajevo, 1969; Revolucionarno kipartsvo,
Spektar, Zagreb, 1977; Zoran Kržišnik, Jure Mikuz, Miodrag B. Protić, Bogdanović Bogdan, Džamonja Dušan,
Tihec Slavko, Živković Miodrag. Jugoslavija. The XXXIXth Biennial of Venice, La Biennale di Venezia, Venezia,
1980.
6 Friedrich Achleitner [et al.], Hommage a Edvard Ravnikar 1907-1993, France in Marta Ivanšek, Ljubljana,
1995; Aleš Vodopivec, Rok Žnidaršič [eds.], Friedrich Achleitner [et al.], Edvard Ravnikar: architect and
teacher, Springer Verlag, Wien-New York, 2010.
7 Dušan Džamonja, Miodrag B. Protić, Irina Subotić, Džamonja: skulpture, crteži, projekti=Džamonja:
sculptures, drawings, projects, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 2004.
8 Comp. Zdenko Kolacio: spomenici i obilježja 1953-1982, Globus, Zagreb, 1984.
9Sonja Abadžieva Dimitrova, Jordan Grabulovski-Grabul, Jordan Grabulovski-Grabul, Makedonska kniga,
Skopje, 1988.
10 Bogdan Bogdanović, Memoria und Utopie in Tito-Jugoslawien, Wieser Verlag, Klagenfurt, 2009.
338
The memorial monument of the Yugoslav victims in Gonars after the realization (source: Archivio Comune di
Gonars)
In addressing social themes such as those of the violence and hate of man
against man, the sculptor renounces monumental exaltation in favour of a composition
339
of great symbolic value, in which there is a deliberate rejection of clear references to

political ideologies or religion.
Živković succeeds instead in his attempt to evoke a relationship with the
surrounding countryside, by imposing a closed dialogue between the essence itself of
the places and the transfiguration of the drama, in geometric figures that speak
enigmatically, yet express a great pathos. Powerful symbolic forms, characterised by
strong moves and snappy combinations of perspective that produce a stunning
surrealist hybrid, fruit of a synthesis between nature and physiognomy, between
geometry and architectural composition.
This is therefore an important heritage, part of the historical memory of the 20th
century, to be maintained and recalled, not only as regarding the experience of Gonars,
but especially for the episodes still present in the various republics that once made up
Yugoslavia and which today exists in a deplorable state of abandon11.
Still today, on various occasions throughout the year official commemorations
(mostly on the first and second days of November) are held at the Chapel, sponsored
by the Municipality of Gonars, who is responsible for the maintenance of the
gravestone, and attended by Slovenian, Croatian, and Serbian authorities.
11However, this heritage still keeps today the same emotional impact of the past. Compare the
photographic album of Jean Kempenaers, Spomenik, Roma Publications, Amsterdam, 2010.
340
Miroslav Pantović
KULT I MEMORIJA
TRI NOVIJE SRPSKE CRKVE
Određene pojave u Srpskoj istoriji imaju neprolaznu vrednost, tako reći kultni
značaj. One su kao memorijski čip utisnute u kolektivnu svest i u duh Srpskog naroda,
tako da ako su nestale i uništene u jednom vremenu i na jednom prostoru, pojaviće se u
nekom drugom vremenu i na nekim drugim prostorima kao kultni spomenici istoriskog
nasleđa, indentiteta i nacionalnog duha Srpskog naroda. Te vrednosti koje su duboko
ukorenjene u samom biću Srpskog naroda održavaju se kao kultne, one imaju epski
karakter sećanja na vrhunske kulturne domete i istorisko trajanje Srba na ovim
prostorima i njihove šire odjeke i uticaje.
HRAM SVETOG VOZNESENIJA HRISTOVOG NA UBU

(savremeni koncept očuvanja identiteta, savremena reminiscenca na srpsko-vizantiski
stil)
Arhitekta Predrag – Peđa Ristić na ovom hramu ponudio nam je jednu
savremenu reminiscencu na srpsko-vizantiski stil u punom sjaju, kako po pitanju plana
tako i po stilu, formi građevine i njenoj dekorativnoj obradi. Plan hrama u potpunosti je
preuzet plan grobne crkve i zadužbine Cara Dušana, manastir Svetih Arhanđela kod
341
Prizrena izgrađen između 1343 i 1352 godine. Ovaj manastir su u XV veku srušili turski
osvajači do temelja, tako da su ostali očuvani samo temelji do visine 1 metar, podni
mozaik i zapisi koji govore kako je hram i manastirski kompleks oko njega nekad
izgledao. Materijal je iskorišten za zidanje Sinan Pašine džamije u Prizrenu.
Konzervirani ostaci hrama zajedno sa podnim mozaikom i grobnom pločom Cara
Dušana uništeni su od strane šiptarskih terorista krajem prošlog veka.
Dušanov hram Svetih Arhangela bio je trobroda crkva plana razvijenog
upisanog krsta(Sl.1.).Po zapisima imala je visoko izdignutu centralnu kupolu okruženu
sa po četri manje kupole na tamburima. Imala je otvorenu pripratu pridruženu naosu
hrama, nad kojom je verovatno gledajući istorisko nasleđe vizantiskog graditeljstva bilo
plitko zasvođeno kube. Sam hram bio je bogato dekorisan i ukrašen plastičnim
skulptoralnim elementima, fasada je rađena naizmeničnim nizanjem redova
raznobojnog kamena breče i sige između kojih se nalazio red cigle. Hram je gledano sa
zapada verovatno imao snažno izraženo dinamičku strukturu koja je stepenasto rasla od
plitko zasvođenog kubeta nad pripratom – ekzonarteksom preko malih bočnih kupola
do centralno izdignute kupole sa krstom.
Slika 1 - Uporedni planovi : gore - plan Sv. Arhangela kod Prizrena, dole - plan Hrama Sv. Voznesenija
na Ubu
342
Arhitekta Predrag Ristić na hramu Sv. Hr. Voznesenja na Ubu (Sl.2.) u

potpunosti podražava ovaj stilski i formalni koncept ali rešenje zapadne fasade i
zvonika nalazi na drugoj crkvi iz nešto ranijeg perioda, istog stila i sa istog područja –
Bogorodici Ljeviškoj u Prizrenu .
Dušanov hram Svetih Arhandjela pored Prizrena imao je najverovatnije
izdvojen zvonik od drveta čiji ostaci nisu sačuvani. Arhitekta se ovde odlučuje na jedan
eklektički kompilatorski potez, da pripratu hrama izgradi po uzoru na hram Bogorodice
Ljeviške u Prizrenu, postavljajući jedan poprečni brod, nad kojim diže potpuno stilski i
formalno identičan zvonik. Ovim se dobio dodatni prostor u enterijeru priprate za
jedan bočni paraklis na južnoj strani a iznad narteksa, prostor za horsku galeriju koja se
u enterijeru otvara prema naosu.
Arhitekta u potpunosti i doslovno ponavlja stilski koncept srpsko -
vizantiskog stila XIV veka u punom sjaju a formalni oblik gradjevine modernizuje
kombinujući i citirajući u persiflažu arhitektonske elemente, volumene i dekoraciju sa
nekoliko crkava i hramova srpske srednjovekovne graditeljske prošlosti( Sveti
Arhanđeli, Gračanica, Bogorodica Ljeviška).
Slika 2 - Hram Sv. Voznesenija Hristovog na Ubu – Srbija
343
Dušanov hram Svetih Arhangela kod Prizrena u okviru svog manastirskog

kompleksa sadržao je i manju jednobrodu crkvu Svetog Nikole postavljenu jugoistočno
u odnosu na hram. Arhitekta Ristić doslovno citira i ovaj element te u prostoru crkvene
porte severno od hrama i ortogonalno na njegovu glavnu osu postavlja baptisterijum-
krstionicu, a prostor oko hrama urbanistički otvara i širi i formira ga kao kompleks
manastirskog dvorišta (pošto se crkva ne nalazi na glavnoj komunikaciji i istaknutom
delu urbanog okrženja). Formiranjem velike površine koja okružuje hram obezbeđena
je njegova sagledivost sa svih strana tako da se sam hram definiše kao centralno težište
celokupne okoline urbanog prostora.
U skladu sa vodećom idejom i konceptom urađen je i enterijer hrama. Živopis
oslikan kanonom vizantiskog stila a kameni enterijer i reljfi na parapetnim mermernim
pločama biće urađeni u stilu karakteističnom za taj period sa izuzetno naglašenom i
dubokom reljefnom ornamentikom.
Uspešno je postignuta jedinstvenost enterijera trobrodog naosa, što je jedan od
bitnih faktora duhovnog identiteta pravoslavlja a to je sabornost združenost i jedinstvo
u molitvi. Sam ikonostas - oltarska pregrada projektom nije predviđen da u kompletu
prekriva i zaklanja oltarski prostor. On se kao i kod srednjovekovnih srpskih crkava
podiže samo do određene visine i pruža nesmetan pogled vernika na efektan i
impresivan živopis u oltaru i kaloti apside.
Konstrukcija hrama izgrađena je potpuno u skladu sa savremenim tehnikama i
tehnologijama građenja. Kompletan hram je izliven u armiranom betonu, spolja
obložen sigom i ukrasnom opekom sa živopisnom igrom dekorativnih formi
dobijenom kombinacijom ova dva materijala. Kupola je urađena iz dva sloja i dve
armirano betonske kalote, koje su podignute na tambur i spojene. Enterijer hrama s`
drug strane armirano betonske konstrukcije, ukompletu je podzidan i obložen od poda
do temena svodova naosa opekom, koja je kasnije izmalterisana i pripremnjena za
oslikavanje živopisa. Ovo je bilo neophodno uraditi da bi bilo moguće uopšte slikati i
postaviti živopis rađen tradicionalnim tehnikama i tehnologijama kojima se radilo u
srpskom srednjovekovnom slikarstvu. Inače da je iznutra u enterijeru ostala gola
armirano betonska konstrukcija, hram bi se morao živopisati u tehnici mozaika, koja
nije u skladu sa srpskim srednjovekovnim nasleđem već je više svojstvena isključivo
vizantiskom stilskom konceptu. Vidimo da i ovde arhitekta ostaje dosledan ideji koja ga
je vodila i konceptu celokupnog hrama.
Hram Svetog Voznesenija Hristovog na Ubu predstavlja jednu kompleksnu
celinu koja iako stilski anahrono deluje predstavlja u suštini jedan moderan koncept i
citat epohe slavne srpske istorije u najvećem svom zamahu, a kao ideju nosi očuvanje
identiteta srpskog naroda i podsećanje na njegova najslavnija vremena. Ovaj hram je
344
vrhunac umetničkog i arhitektonskog stvaranja i svojevrsna identifikacija istoriskog i

kulturnog kontinuiteta u savremenom dobu.
Iako svaka epoha treba da oblikuje za sebe hramove koji odgovaraju njenim
sveukupnim potrebama i shvatanjima modernog i savremenog, u ovom slučaju ipak je
postignut sklad ideje tradicionalno-istoriskog i savremenog koncepta. Istovremeno ovaj
hram je i moderan i retro, retro po svom stilu a savremen u svom konceptu.
CRKVA SV. VELIKOMUČENICE MARINE U SELU LOPARI VIŠE

BIJELOG POLJA U CRNOJ GORI
Znameniti srpski filozof, pesnik i državnik Petar II Petrović Njegoš, Vladika
Crnogorski, čija bronzana statua krasi atrijum Filozofskog Fakulteta u Beogradu, 1845-
god. sagradio je crkvu na Lovćenu posvećenu Svetom Petru Cetinjskom. U toj crkvi-
kapeli koja se nalazi na samom vrhu Lovćena po sopstvenoj želji je i sahranjen 1885-
god. Oktobra meseca 1851-god. kada je Njegoš umro privremeno je bio sahranjen u
Cetinjskom Manastiru, jer vremenske neprilike tada nisu dozvoljavale da se njegovo telo
iznese i pohrani u kapeli na Lovćenu.
U toku I svetskog rata, krajem 1915-god. Austrougarskim opsežnim vojnim
operacijama planiranim u Sarajevu pod komandom generala Hermana Keveša,
združenim dejstvom grupe armija i ratne mornarice, 8.01.1916-god. počela je bitka za
Lovćen. Austrougarska ratna flota usidrena u Boko-Kotorskom zalivu projektilima
brodskih haubica kalibra 420mm (sa oklopne krstarice Kaiser Karl VI), pogodila je
Njegoševu kapelu na Lovćenu, iako nije bila primarno vojni cilj, razrušen je tada njen
veći deo, ceo naos, tako da je delimično neoštećena ostala samo apsida kapele. Po
naređenju Austrougarskih vlasti, 1916 god. Mitropolit Mitrofan Ban morao je kovčeg sa
Njegoševim kostima iz razrušene kapele na Lovćenu ponovo da vrati u Cetinje.
Po okončanju I svetskog rata 1920-god. na inicijativu Mitropolita Crnogorsko-
Primorskog dr. Gavrila Dožića i zalaganjem nj.k.v. Aleksandra I Karadjordjevića kralja
Jugoslavije, pokrenut je proces za obnovu i idejno rešenje Njegoševe kapele na
Lovćenu. Iako je bilo i drugačijih predloga (projekt Ivana Meštrovića) kao glavni ktitor
kralj Aleksandar je odlučio da se Njegoševa kapela obnovi u prvobitnom izgledu sa što
manjim izmenama. Akademik arhitekta Nikolaj P. Krasnov izradio je projekat i plan za
obnovu Njegoševe zadužbine i izveo radove. Kapela je završena1925.god. kada su 21.
septembra u pratnji kralja Aleksandra I i kraljice Marije, Njegoševe kosti ponovo sa
Cetinja vraćene na Lovćen.
345
Dolaskom na vlast komunističkog režima posle II svetkog rata, početkom 50-

ih god. pokrenuta je ideja da se gradi novi spomenik Njegošu na Lovćenu koji bi bio u
skladu sa vladajućom ideologijom i bez verskih obeležja. U tu svrhu tadašnjim
kumunističkim vlastima učinio se vrlo prihvatljiv Meštrovićev projekat Njegoševog
mauzoleja iz 1920-ih, koji kralj Aleksandar I nije prihvatio jer je bio suviše profanog
karaktera i nije odgovarao formi pravoslavne crkve. Posle susreta Josipa Broza Tita i
Ivana Meštrovića na Brionima 1959-god. dolazi do inteziviranja ideje o uklanjanju
Njegoševe kapele i postavljanju mauzoleja. Cela stvar kulminira 1970-god. kada su
otpočeli radovi na rušenju kapele i kada su ponovo Njegoševe kosti sa Lovćena
spuštene u Cetinje. Rušenje Krasnovljeve kapele i zaravnjavanje vrha Lovćena završava
se podizanjem i otvaranjem Meštrovićevog mauzoleja krajem jula 1974-god.
Slika 3 Crkva Sv. Velikomučenice Marine selo Lopari više Bijelog Polja-Crna Gora.
Crkva Sv. Velikomučenice Marine u selu Lopari iznad Bijelog Polja je po

dimenzijama i formi skoro u potpunosti replika ove poslednje Njegoševe kapele
urađene po projektu akad. Nikole Krasnova. Zalaganjem i angažovanjem Čedomira
Pantovića i Bratstva Pantovića kao i stanovnnika sela Okladi, Lopari i drugih, temelji za
346
crkvu su postavljeni i osvećeni 30.jula.2005.god. a gradnja crkve je završena i osveštana

je 30. jula 2006.god. na dan crkvene slave.
Glavna problematika kod malih crkava i kapela ogleda se u enterijeru, odnosno
u nedostatku prostora i zidnih površina da bi se kanonski sav potreban živopis i
mobilijar, kao i njihov uobičajen raspored, postavili u malom enterijeru gradjevine.
Većina kapela, svojom veličinom prostora nije dovoljna čak ni da se standardno unutar
građevine pozicionira oltarska pregrada i časni presto, sličan je slučaj i sa ovom kapelom
gde se jednom dobrom studijom, razmatranjem i sveobuhvatnim sagledavanjem
najneophodnijih elemenata za Služenje Svete Liturgije i njihove dispozicije, došlo do
originalnog koncepta, esencialnih scena u živopisu i fungcionalnosti crkvenog
mobiliara. Ovakva rešenja često nenalaze svoje primere i inspiracije u prošlosti jer su
oskudni i nema ih mnogo tako da se otvaraju velike mogućnosti umetniku i arhitekti da
u okviru kanonski strogo propisanog ostvare jedan originalan i moderan pristup
tradicionalno sakralnom.
Kapela Sv. Velikomučenice Marine u selu Lopari, formom i dimenzijama
potpuno odgovara Njegoševoj porušenoj grobnoj crkvi na Lovćenu, s tom razlikom što
su kupola nad glavnom rotondom i kalota nad apsidom ostavljene otvorene(vidljive) i
nisu skrivene unutar kupastog krova kao kod Njegoševe kapele urađene po projektu
akad.arh. Nikolaja Krasnova. Njena rustična obrada fasade, u grubom naturalnom
kamenu, jednostavnost, svedenost i čistota arhitektonske forme, jasne linije, plene i u
potpunosti se organski sjedinjava i saživljava sa gorskim ambijentom i peisažem u koji
je postavljena.
HRAM SVETE PETKE U BIJELJINI

Hram svete Petke u Bijeljini, u delu grada zvanom Pet Jezera sagradjen je po
prjoektu arhitekte Vanjke Brkić. Radovi su završeni i hram je stavljena pod krov 2009.
god. Na prvi pogled reklo bi se da se radi o tipično Ruskom stilski koncipiranom
hramu. Nevešto oko bilo bi zavarano igrom arhitektonskih elemenata i formi
prepoznatljivih i svojstvenih osobenostima Ruske sakralne arhitekture. Medjutim u
ovom slučaju imamo jedan potpuno drugačije stilski koncipiran hram. Ako u okviru
jednog jasno odredjenog arhitektonskog stila determinišemo njegove elemente, kao što
su prostorno rešenje plan osnova, konstrukcija, prostorna kompozicija masa,
konformacija fasada i dekorativni elementi, vidimo da čitav niz ovih elemenata određuje
celokupni stilski sklop jedne gradjevine, te da samo dekorativni elementi nisu presudan
činilac za stilsko određivanje jednog hrama.
Hram Sv. Petke u Bijeljini je hram razvijenog upisanog krsta sa jasno
naglašenim i vidljivim krstom u krovu i kupolom na nadvišenom postolju. Tako da su
347
između preseka glavnog broda i transepta, ugaoni delovi koji se nalaze izmedju krakova
krsta, dosta niži, što kod ruskih hramova upisanog krsta, kao što je poznato, to nije
slučaj, već su kod njih visine glavnog centralnog i poprečnog broda kao i bočnih
brodova i ugaonih prostora izmedju ukrsta glavnog i poprečnog broda, po visini skoro
jednake, tako da se kod ruskih crkava krst u krovnom delu građevine jedva uočava a
kompletna kubična forma hrama u krovnom vencu dobija jedinstvenu ravnu ondulirani
liniju niza slepih arkada.
Slika 4 - Hram Sv. Petke u Bijeljini
Na hramu Sv. Petke u Bijeljini to nije slučaj. On ima živu, izrazito dinamičnu
stepenastu strukturu nizanja volumena i veoma razuđenu formu gornjih delova hrama.
Takođe nesvojstveno ruskoj arhitekturi je i samo naglašeno nadvišenje glavnog i
poprečnog broad u potkupolnom delu, iz kojeg se izdiže tambur kare, na kojem je
postavljen kružni tambur glavne kupole. Ovo potpuno atipično i nesvojstveno rešenje
stilu ruske sakralne arhitekture, svoje korene ima u konstruktivu najstarijih hramova
srednjovekovne Srbije, za razliku od ruskih hramova istog perioda, gde se kao posledica
348
jednakih visina brodova i prostora medju krakovima krsta ne vidi jasan sklop tambura
glavne kupole sa unutrašnjom konstrukcijom gradjevine, odnosno tambur kare nije
jasno vidljiv, već kod ruskih hramova iz jedinstvene površi krova izniče kružni tambur
kupole.
Ovde jasno vidimo da je po konceptu nizanja masa njihovoj kompoziciji i
prostorno dispozicionom rešenju preuzet model Gračanice(Sl.6.). Dalo bi se zaključiti
da je ovakvim planom žrtvovana jedinstvenost i celovitost unutrašnjeg prostora harama
koja bi morala biti ispresecana i razuđena stubovima koji nose tambur kupole i
stubovima koji nose lučna nadvišenja brodova. Međutim u enterijeru nas očekuje pravo
iznenađenje.
U preseku poluobličastih svodova nadvišenja glavnog i poprečnog broda, u
centralom unutrašnjem delu gradjevine, gde bi očekivano trebalo da stoje četiri stupca
koji nose tambur glavne kupole ukazuje se jedinstven slobodan prostor.
Presek polu obličastih svodova nadvišenja glavnog i poprečnog broda, direktno
iznad centralnog prostora hrama,(Sl.6.dole) arhitekta poduhvata sa četiri sferne leteće
trompe, obrnuto postavljene u odnosu na uobičajenu praksu, što omogućava da umesto
još četiri masivna stuba u centralnom delu građevine, koji bi trebalo da nose kupolnu
konstrukciju, postavi osam tanjih stubova pomerenih ka bočnim zidovima, te tako
formira veliki jedinstven unutrašnji proctor(Sl.6.dole).
Ovakvo rešenje ne žrtvuje jedinstvenost enterijera hrama njegovoj eksterijernoj
dinamici arhitektonskih masa, kao što je slučaj sa Gračanicom zadužbinom Kralja
Milutina. Iako ovaj hram potpuno oponasa dinamiku spoljneg arhitektonskog
oblikovanja Gračanice, u enterijeru pruža nešto sasvim novo i iznenađujuće od
očekivanog. Unutrašnji prostor nije ispresecan centralnim podkupolnim stubovima niti
razuđen nosećim stubovima svodova poprečnog i glavnog broda, već odaje utisak
jedinstvene celine(Sl.6.dole), okružene sa osam vitkih stubova koji sa bočnim zidovima
hrama kao da formiraju neku vrstu virtuelnog deambulatorijuma, a dinamika
konstruktivnog sklopa u enterijeru prati dinamiku volumena u eksterijeru.
Tako se u centralnom potkupolnom prostoru formirao jedan jedinstven kružni
ambijent kao oratorijum(Sl.6.dole), koji je u potpunoj fungcija i simbolici sabranja i
jedinstvenosti vernika na molitvi, a izmedju stubova kružno raspoređenih oko
centralnog prostora hrama i zidova naosa i oltalske pregrade formira se jedan kružni
deambulatorni prostor, koji je opet u sadejstvu i komunikaciji sa centralnim delom
hrama, oratorijumom.
Ovako arhitektonski koncipiran enterijer fantastično čita vajar Rajko Blažić koji
umesto klasične obloge stubova, predložene projektom, gradi jedan izuzetan slobodan
snažan i dinamičan vajani ornament u duhu Gaudia. Čokoti isprepletane vinove loze,
349
koji su potpuno u skladu sa kanonom i simbolikom pravoslavnog hrišćanstva, u

snažnom zamahu protežu se u dužini celih stubova, uokvirujući medaljone za likove
svetitelja, koji su sagledivi i iz centralnog prostora naosa kao i iz kružnog
deambulatornog prostora koji se formira izmedju stubova i zidova naosa i oltarske
pregrade. Ovakav jedan sjajan ekspresivni vajani ornament u potpuno modernom duhu
sa korenom u dubokoj tradiciji i simbolici hrišćanstva u potpunosti je u skladu sa ovako
jednim modernim konceptom enterijera hrama. Tako je ostvarena potpuna sinteza
izmedju moderno arhitektonski osmišljenog prostora i njegove umetničke dekorativne
obrade.
Iz svega zaključujemo da su na jednoj srpsko-vizantiskoj stilskoj osnovi i
konceptu, karakteristični arhitektonski elementi Ruskog stila, kao što su : visoka sokla,
lukovičaste kupole i lukovi krovnih venaca u temenu povrnuti na gore, ovde došli samo
kao svojevrstan dekorativni stilski akcent a ne kao glavna stilska odlika, koja bi ovaj
hram po svom ukupnom arhitektonskom stilu svrstala u red pravoslavnih hramova
Ruske arhitekture. Tako da je hram Sv. Petke u Bijeljini stilski koncipiran u duhu
srpsko-vizantiskog stila sa arhitektonskim elementima i motivima karakterističnim za
Rusko crkveno graditeljstvo, koji su na srpsko-vizantisku stilsku osnovu ovde pridodati
samo kao akcent.
U suštini radi se o pseudo trobrodoj crkvi, plana razvijenog upisanog krsta,
stilski ukorenjenog u Srpsko-Vizantiskoj tradiciji, na koji su nadograđeni dekorativni
elementi i arhitektonske celine, stilski karakteristične za Ruski Pravoslavni milje. Tako
da ovaj hram predstavlja svojevrstan materijalni i duhovni spomenik i omaž vekovnom
prijateljstvu dva bratska pravoslavna naroda, srpskom i suskom.
350
Ива Бундало
Александра Јевтовић
НОВИ СРПСКИ МЕМОРИЈАЛ – ЦЕНТРАЛНО СПОМЕН

ОБЕЛЕЖЈЕ, ИСТОЧНА ИЛИЏА, САРАЈЕВО
Појава да се народ самостално организује како би урадио нешто значајно,

нешто променио, није ретка међу Србима. Тако је и овде, у српском делу
Сарајева, народ био тај који је иницирао идеју о грађењу меморијала у спомен
палим борцима у току ратних збивања 1992.-1995. године, са подручја Источног
Сарајева. Идеја је рођена спонтано, како то обично и бива, када долази из народа.
Наиме становништво је само осетило потребу да на овом месту, у близини цркве,
на неки начин ода почаст настрадалима. Тако су почели да сами праве обележје,
крст, слажући каменoве по тлу. Како ћемо видети, и сам архитекта је, идући
својим аналитичким путем, дошао до објекта који у основи има форму крста.
Зоран М. Бундало, рођен је у Сарајеву 1947. године. Основну школу
похађао је у Ваљеву, гимназијско образовање стекао у Земуну, а 1974. године
дипломирао на Архитектонском факултету Универзитета у Београду. Као
апсолвент био је члан факултетске трипартитне комисије која је радила на
реализацији пројекта „Нова Школа“ (иновацији наставног програма, којој се
интезивно супротстављала катедра за пројектовање) и залагао се за увођење у
наставу класичних дисциплина: естетике, теорије пропорција, културологије.
351
У свом раду, уз интензивно бављење пројектантским послом, свој

стваралачки его остварује и на књижевном пољу. Објавио је пет песничких књига
и, у периодици, преводе из дела В.Х.Одна и Луиса Мекниса.
Према његовом тумачењу, архитектонско дело црпи своју материјалну

стварност из света идеја, док књижевно дело свој идејни склоп и подтекст црпе из
материјалног света, чиме је, интерактивно, круг постојанства затворен. Његов
архитектонски опус је позамашан, али као најзначајнија архитектонска остварења,
у којима је, како архитекта сам наводи, присутан покушај реинкарнације
националног традиционалног градитељског духа у оквирима савремених
тенденција су:
Слика 1 - Меморијал
• Стамбена зграда у Земуну (пројекат:1977; реализовано)

• Стамбена групација кол. становања у Лазаревцу (пројекат:1984; реализовано)
• Храм Св. Арханђела Михајла у Јабучју, код Лајковца (пројекат:1989;
реализовано)
• Стамбена кућа у насељу Медаковић III у Београду (пројекат:1997; реализовано)
352
• Стамбена зграда у ул Милована Јанковића, Београд (пројекат:1998;

• Стамбена кућа на Звездари, у Београду (пројекат:2000; реализовано)
• Стамбени објекат у Лисичијем потоку, у Београду (пројекат:2004;
• Кућа за одмор на Дивчибарима (пројекат:2007; реализовано)
• Спомен обележје у Источној Илиџи, у Сарајеву (пројекат:2007; у реализацији)
Православне цркве, манастири и верски објекти у северним деловима

Босне, поготово уз реку Дрину се не разликују превише од објеката истог типа на
територији Србије, што упућује на чињеницу да су их пројектовали и градили
исти мајстори. Они су се пак, водили принципима црквене градње на западном
Медитерану, тако да православне цркве у Босни имају мотиве који подсећају на
градњу у Италији, Француској и Далмацији. Нововековни православни црквени
објекти по многим босанско-херцеговачким градовима, посебно у Републици
Српској, данас наликују копијама Сопоћана, Милешеве или Грачанице, или су у
складу са византијским стилом, на тај начин дајући нови печат босанској урбаној
архитектури. Пример тога је Црква светог Василија Острошког у Источној
Илиџи, тачније Добрињи.
Слике 2 и 3 - Стамбена групација у Лазаревцу , Храм Св. Арханђела Михајла у Јабучју, код
Лајковца
353
Црква Светог Василија Острошког је храм Српске православне цркве

чија је изградња започета у јесен 1990. године, када су локалне власти најзад дале
дозволу за изградњу храмова на Добрињи и у Војковићима. До тада су верници
одлазили у храмове у Сарајево, где је до 1982. године било седиште парохије. Део
земљишта за изградњу храма на Добрињи, поклонио је Вукан Шеховац. Црква је
већ до 1992. године била изграђена и покривена бакарним лимом. Током рата
(1991-1995 године) црква се нашла на линији разграничења између Републике
Српске и Федерације, и претрпела је знатна оштећења.
Обновљена је 1998. године, а освећена 30. септембра 2001. године.
Објекат Централног Спомен Обележја лоциран је у непосредној близини
храма Св. Василија Острошког на Вељинама, у насељу Добриња 4, на општини
Источна Илиџа у Сарајеву. Меморијал је заправо постављен са северне стране
овог храма, у зони црквене порте. Објекат је оријентисан у духу традиционалне
оријентације православних храмова, и својим улазом, са западне стране, ослања се
на планирану пешачку променаду која тангира плато црквене порте по
правцу североисток-југозапад.
Пројектовани положај објекта испоштовао је трасу кружног опхода око
постојећег храма који је у функцији литије.
Изградњи је претходила израда Плана парцелације као основе за планско
управљање простором и издавањем одобрења за грађење.
Пре анализе саме архитектуре битно је поменути пројектни задатак, на
основу којег је аутор приступио пројектовању, и из којег је произашао
функционални склоп, као и, што ћемо у каснијем тексту навести, сама
архитектура.
Пројектни задатак, свакако на радост аутора, састојао се из минималног
броја ограничавајућих захтева :
- да објекат буде, колико је то могуће, у складу са традиционалним српским
духовним градитељством,
- да у основи не буде већи од 120-130 м²,
- да се на унутрашњим зидовима истакну мермерне спомен плоче са
уклесаним именима изгинулих бораца у задњем рату а са територије града
Сарајева којих по евиденцији борачке организације има преко 5000.
Како је локација будућег меморијала већ унапред била одређена, а то је

како смо већ напоменули непосредна близина постојеће цркве Св. Василија
Острошког, тачније круг црквене порте, постављање објекта у простору, како сам
аутор каже, није представљало посебан проблем. Ипак наметало се питање
354
односа већ постојећег црквеног објекта, који у основи представља триконхосну

структуру сажетог типа са звоником изнад улаза који је предоминантан у
просторној композицији, са будућим меморијалом.
Ауторов став, при решавању овог простором наметнутог питања, био је,
да се, осим на просторни волумен цркве, не треба посебно везивати на њене
архитектонске карактеристике.
Његова идеја била је да створи ново, и у постојању самостално,
архитектонско дело, волуметријски уклопљено у постојећи амбијент, које ће
обликовно, у својој архитектури, представљати искорак од српске традиционалне
архитектуре ка савременим тенденцијама, али које ће у својој бити ипак садржати
елементе оба. Ипак, иако је идеја да меморијал волуметријски буде мање или
више скроман, имопзантан је податак да ће највиша тачка објекта, подножје
куполног крста бити на висини од 18,12 метара, а заједно са крстом објекат ће
достизати 20,74 метара од нивоа уређеног терена.
Прихватајући ауторову просторну концепцију меморијала, идејни пројекат
партерног уређења читавог комплекса узрадио је арх. Слободан Јовандић
обогаћујући озелењене партерне зоне поставњањем аутентичних стећака у
композицији са каменим плочама у које су уклесани стихови Вука Крњевића.
Ослобођен бриге о постојећој амбијенталној композицији, аутор је најпре
приступио нумеричкој анализи потребних зидних површина за истицање
имена погинулих бораца. Анализа је показала, са третманом величине слова од
15/30 мм, да је немогуће остварити задовољавајућу површину зидних равни у
апстрахованом квадратном кубусу величине 10/10/5 м. Поставило се питање како
повећати пуну зидну површину, а да се не прекорачи допуштена површина
основе?
Решење је произашло из геометријске анализе полазне основе.
Када се из сваког темена квадрата повуку кружнице унутар квадрата
полупречника умањене половине странице квадрата, добије се крстолика форма
која се дуж основних осовина може продужити за дужину полупречника кривине,
али толико колико укупна додата површина не превазилази површине
полукружних одсечака квадрата.
Резултат анализе је иста површина објекта, а готово удвостручена дужина
зидова.
Ово је био основни и кључни моменат у компоновању објекта. Све остало
је ауторова контемплација на задату тему, која се по његовим речима, суштински
своди на симболичко задовољење два основна аспекта, поноса и туге: бочни
изглед објекта у својој силуети треба да асоцира на узвијорену заставу, а прочеље
355
на забрађену женску фигуру. Улазна партија објекта са пилонима дошла је као

надградња претходног поступка. Улаз је свесно снижен због тежње да се
унутрашњи простор пред посетиоцем шири и отвара како по дубини тако и по
висини, недостајао му је само
основни акценат. Недостатак је надокнађен свечаним пилонима који
симболишу молитвене руке, а истовремено носе прилазни мост са кога се иза
улазног ветробрана мора сићи у сакрални простор што принуђује посетиоца да
гледа у под, како су првобитно били грађени наоси православних цркава у односу
на припрате.
Оно што је представљало битан податак, при формирању

функционалног склопа је то да је објекат споменичког карактера са функцијом
меморијалног обележја, као и да је објекат профаног карактера и у њему се не
предвиђа обављање редовних верских служби. Самим тим, сам функционални
склоп представља једноставну структуру коју чине улазни ветробран са
меморијалним простором; којег формирају ободни зидови, делом обложени
мермерним плочама са уклесаним именима изгинулих бораца. У централној
поткуполној зони унутрашњег простора предвиђена је вечна ватра на
постаменталној успираљеној пирамидалној форми на коју се полажу венци.
Изнад мермерних плоча са уклесаним именима, у горњим просторним зонама
предвиђено је фреско осликавање зидних површина и тамбура.
Слика 4 – Ситуација меморијала
356
Примењени начин природног осветљавања унутрашњег простора

проистекао је из логике компоновања објекта, мада, аутор то не крије, био му је
познат пројекат Катедрале у Токију (1964), Кензо Тангеа.
Слика 5 – Екстеријер
Архитектуру, врло експресивну у идејном концепту, прати следећи корак

разраде и ништа мање аутентичан аспекат конструктивног решења.
Основни конструктивни склоп објекта чине четири слободностојећа
зидна платна у горњој зони сведена под јединствену косу раван, која је нагнута
према улазној партији. У односу на подужну и попречну осовину објекта, зидови
својом конвексношћу формирају унутрашњи простор, чији централни волумен
наткриљује армирано бетонски тамбур са куполом.
Тамбур се ослања на четири армирано бетонске греде, међусобно
сучељене и ослоњене на зидове у тачкама дијагоналних осовина објекта, тако да у
простору формирају нагнуту квадратну схему.
Доследно основним, размакнутим и залученим зидовима објекта,
обликовани су и зидови тамбура, који се утапају у куполну конструкцију,
продирући због своје залучености кроз њену основну форму и остварујући тиме
ефекат куполе са упуштеним центром, иако је центар куполе у равни завршетка
зидова тамбура.
Сама улазна партија је формирана у споменичком духу са приступним
мостом, разапетим између два међусобно ексцентрична пилона, неједнаке висине,
који се завршавају конзолним хоризонталним плочама које се преклапају.
Приступни мост је наткривен остакљеним гредним рамом, који се ослања
на улазне зидове објекта, и пилоне, конзолно се препуштајући преко приступног
моста.
357
Слика 6 – Основа
Конструктор овог објекта је Саво Вуковић, диг.

Важно је нагласити да у погледу материјализације фасадних зидних
платана, хоризонтални наизменични редови камене облоге од црвене буње и
полираног плавог тока (боја крви и боја неба) проистичу, мада у далекој
асоцијацији, из фасадне композиције сарајевске Вјећнице чији зидови су били
примарно обрађени у наизменичним хоризонталним редовима боје земље.
Чела зидова су обложена полираним плавим током у укупној ширини чела.
Парапетни делови зидова испод прозорских трака су обложени црвеном буњом у
хоризонталном слогу који одговара основном зидном слогу. Вертикалне спојнице
унутар хоризонталних трака су на произвољном одстојању. Изузетак од ове
фасадне обраде су улазно степениште и улазни пилони који се изводе од натур
бетона ливеног у посебној оплати (барељефна структура неправилне вертикалне
форме). Вертикалне и лантерне прозорске траке су од алуминарије са три
термичке бране, остакљене прозирним термоизолујућим стаклом. Делови кровног
покривача ( у склопу лантерних прозорских трака ) су од алубонда у боји бакра.
358
Купола и тамбур облажу се у целини бакарним лимом ( или алубондом у боји

бакра ).
Слика 6 – Детаљ конструкције
Ентеријерско решење објекта је још увек у фази пројекта, стога је

подлежно изменама. Међутим, како пројектни задатак захтева да се на
унутрашњим зидовима истакну мермерне спомен плоче са уклесаним именима
изгинулих бораца у последњем рату, то представља полазну тачку при
пројектовању ентеријера. Идеја је да се иза мермерних плоча постави осветљење,
док су имена погинулих не само површински уклесана, већ представљају прорезе
на плочама, како би се добио ефекат исијавања. С обзиром да ово решење захтева
велика финансијска средства, још увек није одлучено да ли ће се наставити са
реализацијом ове идеје, или ће се приступити неком другом, јефтинијем решењу.
Оно што овај објекат везује за српско традиционално духовно
градитељство, јесте начин обликовања тамбура и куполе, по свему јединствен у
православном градитељству. Доследно спорводећи концепцију основе, аутор
формира тамбур који се по први пут ослања, не на тромпе или пандантифе већ
на нагнути гредни систем који у суштини има улогу међусобног укрућивања
иначе независних основних зидних маса. Решење произилази из конструктивне
359
логике, а у ентеријеру има функцију визуленог учетворовења капије света, под

којом се у нивоу пода изувија постамент са вечном ватром.
Борачка организација Републике Српске је невладина организација,
основана 1993. године и највећа је невладина организација у Републици Српској,
самим тим и једна од највећих у БиХ. Борачка организација има своје општинске
одборе у свим општинама Републике Српске и један од њених основних циљева
јесте неговање сећања на погинуле током Одбрамбено-отаџбинског рата.
Изградњу Централног Спомен Обележја на Вељинама иницирала је
Општинска борачка организација „Илиџански борац“, а општина Источна
Илиџа прихватила је иницијативу за изградњу спомен обележја свих погинулих и
умрлих бораца ВРС на подручја Сарајевског Поља.
Процењује се да је за време рата у Босни и Херцеговини укупно страдало
око 100 000 људи. У складу са тиме, и на територијама осталих општина, уз
иницијативу општинских Борачких, и многобројних сродних, организација ничу
споменици жртвама Отаџбинског рата.
Споменик дванаест беба у Бањалуци подигнут је на иницијативу
Организације породица заробљеника и погинулих бораца и несталих цивила
Републике Српске, а откривен 23, децембра 2008 године. Централни део
споменика је скулптура „Живот“ која представља мајчину утробу и прекинути
круг живота и дело је српске вајарке Маје Милић-Алексић.
Датум изградње планираног Централног спомен обележја у Бањалуци
борцима погинулим у Одбрамбено-отаџбинском рату још није познат. Борачка
удружења наглашавају да је спомен обележје требало бити изграђено давно, али
спорно је решавање имовинско-правних односа на делу парцеле предвиђене за
изградњу. Познато је да је израда идејног пројекта и техничке документације
поверена Архитектонско-грађевинском факултету у Бањалуци, као и да је поред
споменика пројектом обухваћена и изградња спомен-собе и парка око споменика.
На територији општине Мркоњић град налази се Јавна установа
Културни центар, која је знатно оштећена у протеклом рату, и фазе њене обнове
почеле су пре 10 година. Објекат културног центра налази се на Тргу српских
бораца, изграђеном 2007. године на којем се такође налази централни споменик
погинулим борцима отаџбинског рата. Интересантно је што је у плану да се на
тргу организују часови историје како би се млади упознали са страдањима
српског народа у протеклом рату. У оквиру Културног центра изграђена је и
спомен-соба, простор од око 70 квадрата. На мермерној плочи у спомен соби су
исписана имена 262 погинула борца и имена 20 бораца који се воде као нестали у
периоду од 1991-1995 године.
360
Поменућемо још и спомен плочу на Црном врху код Зворника, која је

откривена 10. септембра 2010. године и више пута скрнављена.
У околини Зворника постоји још и спомен плоча у подножју Глођанског
брда где је погубљено 126 припадника војске Републике Српске. Познато је да су
све до сада постављане спомен плоче на самом брду су скрнављене и поразбијане.
Као што видимо, бројни су објекти овог типа, неки већ изграђени, неки
тек планирани, али сигурно је да ће Централно Спомен Обележје на Вељинама,
међу свима њима, бити једно од значајнијих дела новије архитектуре, како на
територији Републике Српске, тако и диљем српског народа.
361
Иван Р. Марковић
КОНТРУКЦИЈА САВРЕМЕНОГ ИДЕНТИТЕТА

МЕМОРИЈАЛНЕ АРХИТЕКТУРЕ У ПРВОЈ ДЕЦЕНИЈИ
21. ВЕКА
У сaбирaњу прeпoзнaтљивих aли нe увeк и aутoхтoних eлeмeнaтa у

новијем грaдитeљству, меморијална архитектура нeизoстaвнo укључуjе и фaктoр
нeвидљивoг - спиритуaлнoг кaрaктeрa. У мaтeриjaлизацији таквих прoстoрa
духoвнa димeнзиja je нaглaшeнa eстeтизoвaнoм сликoм прeпoзнaтљивих симбoлa
кojи нeпoгрeшивo укaзуjу нa њeгoву примaрну нaмeну. Типском аутoпрojeкциjoм,
кoнстaнтa меморијалних здaњa нeдвoсмислeнo oсликaвa и прeцизнo
идeнтификуje лoкaциjу најчешће јавних микрoурбaних цeлинa. Спeцифичним
трeтмaнoм у фoрмирaњу прaтeћих вaриjaциja умeтникoвих/ауторских зaмисли у
складу са интезитетом драме места, семиотика aрхитeктурe меморијалних здања у
првој деценији 21. века наметнула је aутeнтичнe eстeтскe нoрмaтивe кojи сe у
нeпoсрeднoм oднoсу сa кoнструкциjoм истичу кao пoсeбни грaдитeљски eнтитeти.
Дoзвoљeнa, пa чaк и зaхтeвaнa прoвoкaциja фoрмe и непосреднији контакт са
конзументом чини се главним полазиштем у дефинисању идентитета изaбрaних
мoдeлa меморијалне aрхитeктурe с почетка Трећег Миленијума.
Успостављање адекватне валоризације изолованих модела новије
меморијалне архитектуре није могуће без осврта на градитељско наслеђе истог
362
типа односно, изван назначеног хронолошког оквира стога што се препознавање

форми и специфичне нарације савремених меморијала морају посматрати
првенствено као дизајнерски феномен затечене епохе али не и као примери
идеолошке или политичке споменичке баштине.
До окончања периода оловних година комунизма у Европи, пре нешто
више од двадесет година, места посвете су концепцијски контрастно обележавана
од једноставних табли са основним информацијама до монументалних,
пространих меморијалних комплекса са, истина ретким, спомен домовима.
Имајући у виду да је изградња меморијала у назначеном историјско-идеолошком
концепту представљала својеврсни memento сопственом успеху, као ратни поклич
трајно записан у бетону и бронзи, није постојао проблем финансирања, добијања
грађевинске дозволе, сагласности власти, која је увек и била наручилац али ни
евентуалног отпора шире јавности која углавном, уопште није ни консултована. У
складу са таквим околностима пракса изградње меморијалних посвета била је
хендикепирана недостатком разумљивог речника који би тренутно, јасно и
недвосмислено информисао конзумента меморијала. То је често доводило до
тематски монотоног и једноставног обележавања места посвете које је само по
себи требало да симболише патос, док се од посетилаца очекивало да већ имају
потребно предзнање чиме су, напротив препуштани различитим асоцијацијама и
личним претпоставкама
На измаку другог миленијума Самуел Грубер (Samuel D. Gruber), тада
председник међународног удружења комитената меморијала посвећених
јеврејским жртвама у Другом светском рату, указао је на пресудну важност
нарације меморијала односно, комуникације дизајна са посматрачем. У својој
елаборацији Грубер је учинио осврт на феномен очекиваног предзнања
указивањем на два парадокса формулишући их као питања:
Како неко може да памти нешто што не зна?
Како неко може да не заборави нешто о чему се никада није јавно дискутовало или
учило?
Као један од наративно најинтезивнијих модела меморијалне архитектуре
посвећеног тематској целини у хронолошком оквиру овог истраживања, истиче
се Меморијал холокауста изграђен 2000. године на Јеврејском тргу у Бечу према
пројекту Рахела Вајтрида (Rachel Whiteread). Кубична форма која доминира
ионако узаним тргом заправо представља полице са књигама које су наопако
окренуте ка унутра. Осим персоналних предубеђења да је овом меморијалу место
на поменутом споредном тргу у Бечу, одлучивала је и специфичност локације на
којој се првобитно налазила синагога чији су темељи конзервирани и
363
ускладиштени у информационом центру испод књишког кубуса. Као окамењена

метафора народа књига, бункераста архитектура „неме библиотеке” делује
вишезначно, контраверзно па чак и узнемирујуће што је усталом и био један од
жељених ефеката у избору жирија у чијем саставу се налазио и Симон Визентал
(Simon Wiesenthal).
Слика 1 - Меморијал холокауста, изграђен 2000. године на Јеврејском тргу у Бечу, арх. Рахел
Вајтрид (Rachel Whiteread)
Сличан неименовани ефекат емотивне дисорпције може се евидентирати

и на меморијалном комплексу Убијених јевреја у Европи који је реализован 2004.
године у Берлину према пројекту архитекте Питера Ајзенмена (Peter Eisenman).
Већ виђена али хронично контраверзна сандучаста архитектура Ајзенменовог
меморијала чини се ауторски смелијим, ликовно неодмеренијим и друштвено
нејаснијим првенствено због сваког одсуства раније подразумеваног симболизма.
Наиме, на површини димензија два фудбалска игралишта, постављено је 2711
оловносивих бетонских блокова колико је, према речима аутора, било потребно
364
да се „попуни простор парцеле”. Изван јасније дефинисаног контекста намеће се

питање димензија јер ако је монументализам био примарни адут, којих димензија
би требао да буде споменик посвећен свим жртвама Другог светског рата? Ипак,
тешко читљива порука експресивне, деконструктивистичке архитектуре
меморијала надокнађена је концентровањем обавештења у Информационом
центру који је смештен испод надземног дела обетоњеног пејсажа. Иако
планирана као визуелно одбојна, намамљујућа тактилност овог меморијала је дело
архитекте који позива активне учеснике да својим доласком учине одсуство још
присутнијим, а намену комплекса преусмере као позорницу личних, важно је,
креативних инхибиција. У таквом амбијенту рекреативно трчање по кубусима и
исцртавање графита су по аутору чак и пожељни чиме директно обесмишљава
очекивану друштвену осуду и доведи до апсурда очекиваног саучесништва што
је и латентни тематски нуклеус овог комплекса.
Слика 2 - Меморијални комплекс Убијених јевреја у Европи, реализован 2004. године у Берлину, арх,
Питер Ајзенмен (Peter Eisenman)
Сасвим супротан ефекат замрзнутог патоса евидентиран је у третману

више романтичарског модела Меморијалне фонтане принцезе Дајане у Лондонском
Хајд Парку. Ово меморијално обележје, изграђено 2004. године према пројекту
архитекте Кетрин Густавсон (Kathryn Gustafson), формирано је као затворени
водени прстен са прелазним партијама које комешају површину воде. Иако
заузима простор величине једног фудбалског терена, меморијална фонтана је
изведена као stream infinitum петрифицираног врела живота које се скрива у
парковском зеленилу и интимно му припада. Арбитрирање емоцијама посетилаца
меморијала не представља новост, напротив, али је наглашавање ефекта
365
непосредности и приснијег контакта са конзументом значајно унапређена

његовом употребном вредношћу.
Слика 3 - Меморијал За борбу против светског тероризма или Меморијал Суза, изграђен је 2006.
године у Њу Џерзију, скулптор Зураб Серетелија (Zurab Konstantines dze Tsereteli)
Неусиљен приступ и поступно успостављање комуникације са

посматрачем/корисником могуће је применити и у значајно ширем
архитектонском замаху што доказује и један од првих меморијала посвећен
366
жртвама терористичког напада на Њујорк 11. септембра 2001. године. Упркос

затеченом урбаном миљеу, амерички арх. Мајкл Арад (Michael Arad) је у
пренасељеном Њујорку додатно разрадио ефекат непосредности не градећи
представу онога што се догодило већ препуштајући локацији да говори сама за
себе. Тежећи да представи стање континуума аутор је на аутентичном простору
пројектовао два басена, димензија приближних предходним објектима, као отиске
једне трагедије која се свакодневно рефлектује на воденој површини која се губи
и нестаје у процепу. Чињеница да нас аутор позива на посматрање простора чија
сама празнина постаје материјал делује као рецидив прошлости и критикован
феномен незаборава који се посматрачу није догодио. Упркос детаљистичком
развоју основних форми, разради зеленог парковског окружења, први пут
дислоцираног изван целине Централ Парка, Арадова архитектура „рефлексије
одсуства” успоставља континуитет са конструкцијом савременог идентитета
меморијалне архитектуре планирањем репрезентативног мултифункционалног
информационог центра у саставу комплекса.
Доминантан положај две срушене зграде у Њујорку, пре 11. септембра
2001. године, непосредно је утицао на расклоп конструкција два меморијала која
су у готово опитно наступу преиспитала ефекат кинетичке асамблације односно,
визуелног поигравања волумена меморијала са посматрачем. Птероидна, криласта
форма скулптуре у простору посвећена настрадалим становницима Стајтен
Ајленда, изграђена је 2004. године према пројекту архитекте Мазауки Соно
(Masayuki Sono) као слободна бетонска конструкција две хипертрофиране коверте
које се савијају на имагинарном ветру и упињу да стигну према прималацу. Други
меморијал који носи назив За борбу против светског тероризма или једноставније
Меморијал Суза, отворен је 2006. године и дело је руско-грузијског уметника Зураб
Серетелија (Zurab Konstantines dze Tsereteli). Изграђен као поклон руског народа
граду Њујорку, овај меморијал је визуелно присније повезан са традиционалном
формом обелиска и сликовитијом материјализацијом патоса. Астатична
конструкција бронзане куле висине 30 метара наглашава процеп којим доминира
капљица сузе од полираног нерађајућег челика.
Упркос евидентираној ликовној дисонанци, два меморијала су заправо
позиционирана на идентичан начин. Наиме, фронталним посматрањем два
бетонска крила меморијала на Стејт Ајленду као удвојених вертикала, намеравано
је да се успостави кинетички, интерактивни однос између посматрача и позиције
две срушене куле на Менхетну. Насупрот овоме, Меморијал Суза у истом
кинетичком односу према месту драме евоцира на тренутак рушења кула,
нарушавање људског поретка и ширења пукотине цивилизацијске
367
непромишљености прошлога века. Иако дела примењене уметности, меморијали

у делти реке Хадсон делују нераскидиво изван контекста сценографске позадине
чија архитектура формира простор који више сугерише него што дефинише.
На исти начин можемо пратити и слојевито дефинисање ликовног
реализма у поступку изведбе Меморијала убијеним јеврејима на обали Дунава 1944-45. г.
који је откривен у Будимпешти 2005 године. Иако је екстензија ликовности
најшире заступљена у елаборацији већине савремених меморијала, замисао
уметника Ђуле Пауер и Кан Тогаја (Gyula Pauer and Can Togay) чини недостајући
сегмент који делује на посматрача интезивније него што се то чини. На
аутентичној локацији трагедије, чиме је психолошки ефекат посматрача утолико
већи, затечена архитектонска целина речног приобаља делује као замрзнути кадар
у коме узнемирујуће прецизно компонована сценографија наглашава ивицу
каменог банка којим у дужини од 70. метара доминирају копије 60 пари старих
ципела изливених од метала.
Слика 4 - Меморијални комплекс посвећен Жртвама терористичког напада у Мадриду, отворен 2007.
године
Принцип компоновања простора поливалентног карактера у савременој

атрибуцији делује инверзивно на теорију да простор треба да нагласи субјекат
368
посматрања као што је зграда, споменик и др. То доказује и скорије релизован

меморијални комплекс у Мадриду отворен 2007. године. Посвећен Жртвама
терористичког напада у шпанској престоници, меморијал се састоји из подземне и
надземне целине које су визуелно али и интерактивно спојене. Надземни део
чини стаклена кула висине седам метара састављена од укупно 15. 000 стаклених
делова специфичног облика како би се добила форма правилног цилиндра.
Подземна етажа је условна рефлексија надземног стакленог силоса у коме је са
унутрашње стране пројектована левкаста форма од прозирне пластичне
мембаране на којој су исписана имена жртава и поруке које су им упућене на
неколико светских језика. Допадљива ликовност архитектуре комплекса не делује
одбојно, узнемирујуће и визуелно напорно. Напротив, иако је изграђен као
мартириј жртвама тероризма, атрактиван дизајн и готово опипљив ентузијазам
групе аутора, транспарентни меморијал делује пре као туристичка атракција него
као post memento настрадалим суграђанима Мадрида.
Рeaлизaциja oбjeкатa меморијалног карактера у првој деценији 21. века
прeдстaвљa рeзултaт пoкушaja стилизaциje мeстa и интезивирања дрaмe крoз
њeгoву снaжну симбoлику кoja сe у пoврaтнoj спрeзи eвидeнтнo oдрaзилa нa
oбликoвaњe овог типа архитектуре. Томе у прилог говори и архитектура
документационог центра изграђеног 2007. године на месту некадашњег
концентрационог логора Берген-Белсен у Немачкој. Двa дeлимичнo рaздвojeнa
кубусa згрaдe, сa укупнoм дужинoм oд 200. мeтaрa, изгрaђeнa су нa jужнoм плaтoу
мeмoриjaлнoг кoмплeксa у oснoви кaмeнe стaзe кojoм су интeрнирaнa лицa
улaзилa у лoгoр. Фoрмирaн у jeднoм oдлучнoм пoтeзу, дрaмaтичнa стрeлoвитoст
архитектуре брутално прoбиja историјску дистанцу измeђу узнeмируjућe
прoшлoсти и затечене сaдaшњoсти. Тематска цeлинa eнтeриjeрa у призeмљу je
зaoкружeнa прoстoриjoм вeликих димeнзиja oбликoвaнoм кao бeтoнски тубус
квaдрaтнoг прeсeкa. Хрoмaтску мoнoтoниjу и зaглушуjућу прaзнину oвe сaлe
нaдoкнaђуje стaклeни пaнo кojи, зaпрaвo, прeдстaвљa нуклеус овог комплекса.
Ингeниoзнo имплeмeнтирaн у тoк сталне пoстaвкe, oвaj „прoзoр у истoриjу”
гoтoвo рeжиjски нaдoкнaђуje oпсeрвaциje пoсeтилaцa успoстaвљajући кoнтинуум
прaћeњa синусиoдe истoриjских дoгaђaњa на аутентичној локацији. Пoслeдњих
нeкoликo мeтaрa сeвeрнoг дeлa oбjeктa дoкумeнтaциoнoг цeнтрa, у кoмe je
лoцирaнa „тубуснa сaлa”, прojeктoвaнo je тaкo дa нe дoдируje тлo чиме је остварен
визуелни eфeкaт лeбдeћeг кaрaктeрa oвoг дeлa здaњa чиja сe бeтoнскa тeшкa
кoнструкциja слoбoднo aпстрaхуje извaн истoриjскe oснoвe у нaмeри дa нe
узурпирa свeтoст тлa и укинe свe штo je бучнo.
369
У елаборацији наведеног меморијала примећују се одређене сличности са

меморијалом УСС Аризона у луци Перл Харбор на Хавајима који је још 1964.
године пројектовао архитекта Алфред Прајс (Alfred Preis). У минималистичкој
обради суптилно намакнуте архитектуре Прајсовог напредно дизајнирано
одмориште не нарушава психолошке опсервације посматрача у хронолошком
поравњању са термином потонућа ратног брода Аризона током јапанског
бомбардовања 1941. године. Изворно критикована као форма згаженог тетрапака,
силуета овог узнемирујућег пункта који делује као видиковац у историју је заправо
отворио дискусију индентификације трауме места разрађене тек четири деценије
касније.
Слика 5 - Меморијал УСС Аризона у луци Перл Харбор на Хавајима, инсталиран 1964. године,
арх. Алфред Прајс (Alfred Preis)
Примарни елементи у дефинисању идентитета меморијалне архитектуре

у првој деценији 21. века могу се индетификовати и анализирати кроз општу,
видљиву ликовну појавност или пресретањем учесталости психолошких стања
која намерно изазивају. У таквом атрибуисању новије и нове меморијалне
архитектуре један од основих елемената је тактилност односно, могућност
непосредне комуникације са архитектуром, суделовање у њеном трајању али и
преобликовању.
370
Осим таквог, непосредног и неусиљеног наступа у комуникацији са

конзументом, меморијална архитектура с почетка 21. века слојевитим пласирањем
информација и симболичким ликовним третманом обликовања затечене средине
од посматрача не очекује само да буде обавештен већ и да разуме узроке
последица. Осим тактилности и подршке посматрачу да на садржајнији и
објективнији начин анализира пласиране информације један од главних
чинилаца у изградњи елемената сећања која обликују архитектуру меморијала
чини управо његова материјализација најчешће у ливеном, рециклираном бетону
и стаклу. Нeмилoсрднo минимaлнa oбрaдa већине елаборираних примера,
зaпрaвo прeдстaвљa oдрaз рeпeтитивнoсти aутeнтичнoг истoриjскoг вaкуумa
брижљивo сaчувaнoг унутaр бeтoнских и стаклених бункeрa чиja aрхитeктурa
нуди хладну добродошлицу и апелујe на престанак сваке активности. У
прaвилнoм aтрибуисaњу извoрнe aрхитeктурe oвoг грaдитeљскoг типа, као
нajaутeнтичниjи eлeмeнт визуeлнe aли и вишe идeoлoшкe кoмпaрaциje издвojeнoг
прaвцa у aрхитeктури прoтeклoг стoлeћa, прeдстaвљa нaглaшeнa идeja
бeскoнaчнoсти и кoнтинуитeтa. Двoсмeрнa инвeрзиja врeмeнскe грaницe и идeja
бeскoнaчнe суштaствeнoсти кoнтинуумa вeћ je eвидeнтирaнa у тeoриjи модерне
aрхитeктурe четврте дeцeниje 20. вeкa али је аутентично обликовање колективног
трезорирања сећања с почетка 21. века нaстaлo првeнствeнo кao мaтeриjaлизaциja
нeпoсрeднoг отиска трaуме мeстa сa кojoм сe пoистoвeћуje и у чиjeм сaстaву
систематично утиче на обликовање колективне свести. Пoeтикa кoнтинуумa
меморијалне архитектуре више ниje oгрaничeнa мaтeриjaлнoм пojaвнoшћу нити
истoриjскoм димeнзиjoм кojу прeнoси у сaдaшњи мoмeнaт, већ потребом да
учинке узурпираних цивилизацијских вредности поступно учини тактилно
доступнијим, информативно садржајнијим али тематски упозоравајући на будуће
поступке савременика.
371
David S. Bathory
APPLIED PSYCHOLOGICAL TRAUMA THEORY AND ITS

REFLECTION IN ARCHITECTURE: WOUNDS AND
MEMORIALS
Historical archivalists, architects, designers, and artists have addressed the use
of space and memory to desribe their intent, influence and the power of creating sacred
spaces or memorials. (Elzanowski, 2010; Schramm, 2011) Much of the proceedings of
the Memory and Spaces Conference, held in Belgrade Serbia in April 2011 was
dedicated to this area and is described within these proceedings (Spaces of Memory:
Architecture, Hertiage, Art, 2011).
Clinical Psychology tends to focus on individuals and small groups with “similar
symptoms” and rarely, except with the exception of social psychology, addresses large
group dynamics. Social psychologists study effects and patterns of large groups, but do
not have the knowledge to address clinical interventions. Where can countries look for
guidance on how to address the needs of large groups who are exposed to events that
may affect their citizens for generations? This paper incorporates knowledge gained
from the field of psychological trauma (usually applied to individuals) to larger
populations. Psychological Trauma occurs in situations created by man (e.g. wars,
torture, fires) and by nature (e.g. natural disasters). People exposed to trauma are
affected by these events and remnants of the event effect people throughout their
lifetime both physically and emotionally. People who are exposed to such events also
372
may pass on these effects both in their behavior and in their biological response to
trauma to their offspring (De Zulueta, 2007; Kaplan, 2009; Kaitz, Levy, Ebstein,
Faraone, & Mankuta, 2009). An example of this is found with mothers exposed to
stress who show increased Cortisol levels and this effects the development of their in
utero fetuses (Loewy, 1986). In the study of extreme disasters and in instances such as
wars, the number of victims is astronomical. Some people go on to develop
psychological or physical disorders, but most trauma victims are never diagnosed with a
psychiatric disorder. Countries faced with overwhelming numbers of people exposed
and affected by these occurrences cannot provide traditional psychological/medical
support that is needed to recover.(Aker & Onen, 2007; Kaitz, Levy, Ebstein, Faraone,
& Mankuta, 2009; Kaplan, 2009)
This paper addresses a new framework focused on the health and well-being of
large groups of people exposed to mass traumatic experiences. A cross disciplinary
project, like the one outlined, is not merely a process of adding information or
knowledge from other schools of thought but requires stepping beyond the traditional
limits of study and assimilating ideas into new theoretical concepts. This new
framework for addressing complex problems has been attempted in other areas such as
Chaos Theory (where mathematical models are applied to science and the humanities in
non-linear forms) (Lasser & Bathory, 1997). The example outlined in this paper is an
attempt to join psychology biology, chemistry, architectural theory of space and design,
history, culture, media and their public entities of governance to heal their citizens and
their offspring. This new model not only describes but integrates models and theories
that have been formed over the past 100 years. The proposed application of these
principles for a National Campaign at the site of the Ministry of Defense Building in
Belgrade Serbia is only a single example of countless other possibilities that may be
created or modified. The example of the Ministry of Defense Building is not intended
to be used as it is written. It does not inclusive of the people necessary (that can be a
combinations of international or national) experts as a well as representatives of those
who have been most affected by the trauma. In designing and bringing a project like
this to its fruition, there are many factors that must be considered (some will be
explored in the example and others are not discussed). Some of the relevant issues not
reviewed are: The historical relevance of the event that occurred and the location of
the event; What structural damage has occurred to the proposed site or building and
can the structure be used or rebuilt?; Who constitutes the population to be helped?;
What are the most salient or important messages that should be promoted?; What ages
groups are to be addressed?; How much money is available?; Who is interested in
working together on the project and what groups do they represent?; How will
373
ownership of this living monument/memorial (or relevance) be created for subsequent

generations?
Sites of Comparison
The three sites explored are examples of locations where mass psychological
trauma has occurred by acts of man: the World Trade Center in New York City in the
United States of America, the Ethnographic Museum in Sarajevo Bosnia, and the
Ministry of Defense Building in Belgrade Serbia. These sites are representative of more
than buildings but symbolize traumatic events that affected each of these counties and
their people. The sites in both Serbia and Bosnia occurred during acts of war, and the
destruction of the World Trade Center was an act of terrorism. While the underlying
individual biological and neuropsychological responses to psychological trauma are
largely the same, the expression of (or reaction to) psychological trauma differs based
upon cultural influences and a variety of premorbid mitigating and aggravating factors:
genetics, age, sex, education and cognitive abilities, socioeconomic status, individual
history/experience, pre-existing medical/psychiatric conditions, family or support
systems, and beliefs. Cultural influences include areas such as; shared historical
experiences (e.g. war, school), political, constitutional and educational doctrine, a sense
of individual versus community responsibility, majority and minority perspectives and
status (e.g. religion, economic status, education or role), resources (e.g. natural,
monetary and within the population), and values (e.g. freedoms) and beliefs. Examples
of cultural beliefs are common saying such as: Strike while the iron is hot – Gvožđe se
kuje dok je vruće; and Don’t bite the hand that feeds you (an American belief) versus
Hrani Psada te Ujede (translated: Feed the dog he will bite you (a Bosnian and Serbian belief).
World Trade Center Complex, USA: On September 11, 2001 a group of

terrorists hijacked three planes with the intent of destroying key buildings in the USA.
Two of these planes struck their targets (The World Trade Center Complex in New
374
York City and the United States Pentagon in Washington, DC), the third plane crashed
in a field in a rural area of Pennsylvania. The US Pentagon was repaired immediately
after the attack. In the United States of America, controversy has been rampant
regarding the building of “new” structures on the site of the previous World Trade
Center. A group of Muslim leaders wished to erect a community center to promote
wellbeing and greater understanding between people who may have suffered losses by
the acts of a Muslim group of extremists (the terrorists) who claimed to represent their
religion and beliefs and made the attacks of September 11th. This project was met by
such public outrage that the community center (that would have served as a multi-
cultural center) was never erected. Just as US citizens were divided in their feelings
about this Community Center, there has been great discord over the reconstruction of
the World Trade Center Complex and Monuments. People who had relatives die in
this disaster have expressed anger over not being recognized as victims and/or
compensated as they feel they were promised. Many of these families have also
expressed anger at not being included in the rebuilding and redesign of the site that is
to reopen on September 11, 2011, ten years after the initial tragedy. These same
individuals/families have had equally divided thoughts about the construction of the
proposed Community Center.(Vaszily, 2001; Bernstein, 2002; Good Morning America,
2010).
Americans, as a culture, tend to replace things that are broken or damaged. The
site, which was originally left open to the public to view the devastation, was sealed off
during the time period when reconstruction began. Once fenced in, visitors to the
rebuilding site of World Trade Center Complex, had nowhere to go to express their
grief, reflect on the event, or ability to see the reconstruction as it progressed. The
project opened an exhibition adjacent to the rebuilding site to show pictures of what
the site looked like before and immediately after the attacks and what was now being
completed, but this area has no physical area to address psychological healing.
Trinity Church has remained a spot close to the site, where personal and
dedicated memorials exist and continue to be placed. Many visitors go to the church
for space to reflect on their thoughts and experiences. A Gallery dedicated to the
history of events and images exists nearby. A bronze plaque sits near a firehouse of
first responders to the event and memorializes public servants who died in their effort
to save others. This bronze plaque has to its’ left, a cardboard poster-collage of
pictures of those who died in service on that day. People often leave small memorials
of flowers and tokens beside the plaque, but they are removed daily. (Vaszily, 2001;
Bernstein, 2002)
375
It is an enormous undertaking to rebuild the World Trade Center Complex, as it

is more than a full city block, where multiple skyscrapers once stood. Transportation
hubs, located within the World Trade Center Complex, were and are still utilized to
bring thousands of people in and out of New York City each day. The design of the
new complex and structures are intended to provide areas of refection as well as areas
of business and commerce. The area of reflection is one of mall with planted trees and
large water sculptures. The business and commerce areas are similar to the original
structure of the Twin Towers. The intention of rebuilding on this site was to create a
useful space and a memorial. Knowledge from psychological trauma theory was not
included in the design and rebuilding process. By not incorporating this body of
knowledge, the opportunity to assist in the healing of people who were present at the
disaster, people who were indirectly affected (e.g. family members of the deceased), and
the larger population of the United States of America (who were exposed to the event
through the media) has been missed. (Bathory D. S., 2009/2010)
Ethnographic Museum, Bosnia: The Ethnographic Museum in Sarajevo
stands as a historical marker or monument of the war between Serbia and Bosnia as
well as a museum of history. This building was damaged by artillery and has been left
marked and is a constant reminder of the destruction. It sits near other significant
buildings, museums that contain works of art and ancient graves sites, memorials such
as an engraved rock that reflects on the loss of lives, and sculptures such as, a can of
food that symbolizes the aide offered to the citizens of Sarajevo. Across the street is
the US Embassy and further down the block, the Holiday Inn that served to house
media representatives during the conflict. A new government building that houses
National Ministries is located next to buildings still in decay from the war. The choice
to build and leave these sites on what is still referred to as “Sniper Alley” (a main
through-fare where there was active fire and both deaths of citizens and soldiers), keeps
the conflict alive in the Bosnian culture. Additionally, the train station in Sarajevo has
perceptible bullet holes in the concrete walls and shattered glass on the train platforms
but the front of the building and the inside of the station show no signs of damage
from the conflict.
Many young people, who were not alive during the conflict, retain anger at
Serbia for the devastation that they see each day. People, who were alive during the
conflict, seem to have more anger at the international community for delays in relief
and do not have the same rage at their “past enemy”. Many families in Bosnia retain
relationships with people and relatives who live in Serbia and view this past war as a
political/religious conflict that had been developing over centuries. In sections of the
city that are predominantly divided by religious beliefs (Muslim or Serbian Orthodox)
376
there is less and less interchange and opportunities for these two groups to interact.
(Bathory D. S., 2010/2011)
This geographic separation of people by belief can lead to or foster less
tolerance for understanding similarities and differences between people. This
segregation of people, by belief, is in stark contrast to many towns and cities within
Serbia. In southern Serbia, where there a large numbers of Muslims and members of
the Serbian Orthodox Church, people are able to live side by side with a mutual respect
as citizens and neighbors. In the largest city in Serbia, Belgrade, there are
representatives of many countries and religions; people openly discuss religious
differences without concern. Bosnians visiting Serbia are not a target of prejudice.
(Bathory D. S., 2010/2011)
Ministry of Defense, Serbia: The Ministry Site (that I will refer to as the
Former Ministry of Defense) was bombed by NATO in Belgrade Serbia and has been
left largely untouched since this occurred in 1999. Thousands of people pass by this
site on a daily basis, which spans over a city block and a half of the central downtown
area, and capital of Serbia. The building was erected in the 1963 by the internationally
acclaimed architect, Nikola Dobrović, who was renowned for his innovative designs.
The building was created to give the impression of a river canyon. A main street passes
through the center of the building, representing the flow of water by traffic and divides
the building into two halves. This street ends at the Central Train Station and Bus
Station, which symbolizes movement and freedom.
The Former Ministry of Defense building sits in ruin, appearing as if the
bombing had just occurred, yet a small portion of one corner still has working offices.
Military personnel are stationed near the site to ensure people’s safety, but they do not
discourage anyone from either looking at the building (from behind a fence) or taking
pictures. Serbian culture has a long history of invasions and occupations by other
countries. Belgrade alone has been invaded 157 times and rebuilt. Leaving a site
untouched, as significant as this building once was, is unusual for this country as its
cultural norm is to rebuild using pieces of what was once there to restore a site or
create a functional place.
The Former Ministry of Defense Building and a Communication Building in
another section of the city are two buildings in Belgrade left untouched and unrestored
from the NATO bombings. Countless other structures that were destroyed in Serbia,
have been rebuilt or are in use in a variety of new ways (this includes mainly buildings
used for communication, bridges and highways to access towns and cities, and other
structures such as oil refineries). The decision of the Republic of Serbia to keep these
damaged structures retains an awareness of the bombings (as are the structures in
377
Bosnia) and serves as a reminder to people that they are still in use. Unlike the
Ethnographic Museum site and other memorials in Sarajevo, there are no memorials at
the sites in Belgrade. No museums address the traumatic experience of this war. This
affords Serbia an opportunity to create ways and possibly use some of these sites to
develop experiences in architecture and design that can assist in the healing of
psychological trauma for current citizens and generations to come.
The Fortress that stands at the northwest corner of the city of Belgrade is an
example of a site that has suffered great damage and destruction over centuries and it
has been continually rebuilt. Today this fortress serves as a park, historical site, and
recreation area for residents and visitors. At this site there are activities such as
concerts, gatherings for competitive chess, celebrations for holidays, a zoo, restaurants,
merchants, a museum that describes Serbian Military History (from B.C. to modern
day), and open areas for people to walk among the fortress walls without restrictions.
The Fortress, at Kalemegdan, stands as an example of how a structure can be a living or
evolving monument to healing. As any other site that represents past destruction and
war, the Fortress can also incorporate some of the additional concepts outlined by
Applied Trauma Theory. (Bathory D. S., 2010/2011)
Psychological Trauma and Development

Post Trauma Stress Disorder (PTSD) is a psychiatric condition that can occur
after exposure to severe and life threatening psychological trauma. Many of the
symptoms associated with PTSD can be found to a lesser extent in people who are
exposed to traumatic events. For instance, people who experience a car accident often
have recurrent nightmares of the accident and when they hear noises, such as the
tearing of metal they may recall details and emotions from the accident. The accident
may not have been life threatening, but mammalian brain structure is designed to recall
events that were dangerous in different ways than normal events. This difference in the
memory and storage of information has helped mammals survive since the beginning of
time. Animals and people who could not store memories of potentially dangerous
situations and react quickly did not survive through evolution. The ability to recall an
event with an intensity of sensory experience allows the body to react by either fight or
flight (Cannon, 1914) or dissociation (Janet, 1925). Repeated exposure to dangerous
situations results in conditioned learning (or a repeated response). In original
experiments conducted by Pavlov, dogs were taught to salivate to just the ringing of a
bell when they believed food was to follow the sound (Pavlov, 1927). Maier and
Seligman (1976), later demonstrated, if a dog was unable to respond to a threat and or
378
painful shock (by a flight response) that they learned to be helplessness and they gave
up their attempts to escape.
If these concepts are applied to people (as they have been, in psychological
theories of depression, anxiety, and psychological trauma) people are both biologically
changed and influenced in their later behavior by exposure to traumatic events. The
body’s response to psychological trauma involves the nervous system, parts of the brain
involved with memory (hippocampus) and a feedback system that responds to
traumatic threats (hypothalamic feedback loop) (van der Kolk, 1987; van der Kolk,
Roth, Pelcovitz, & Sunday, 2005). These systems balance one another, and are
regulated by neurotransmitters (biological chemicals that assist in the transmission of
signals to and from neurons). The most significant neurotransmitters, in relation to
trauma theory are: Norepinephrine (NE), Dopamine (DA), and Serotonin (5HT).
Neurotransmitters are released from the brain and activate or deactivate parts of the
nervous system. This communication allows the brain to send information to the body
via pathways, in the most efficient means available (similar to a reflex).
Table 1: Breakdown of the three major neurotransmitters involved in response to trauma and their associated
biological and psychological responses. Adapted from Bathory D. S., Psychological, Neurobiological and
Developmental Consequences of Trauma in Children, 1993
379
Table 2: Reviews how traumatic experience is expressed by different age groups. It describes the expression of
psychological symptoms when children are exposed to trauma from Developmental Psychopathology, defenses
mechanisms (Psychoanalytic and Jungian Theory), cognitive stages of development (Piaget), and psychosocial
development (Erik Erikson) and incorporates the usual ages of neurobiological development (brain structures,
chemical or neurotransmitter levels and their influence and their myelination (or growth, specialization, and
efficiency of neurons). Adapted from: (Bathory D. S., Psychological, Neurobiological and Developmental Consequences of Trauma
in Children, 1993; Lasser C.J. & Bathory D.S., “Reciprocal Causality and Childhood Trauma: An Application of Chaos Theory”,
in The Psychological Meaning of Chaos (Masterpasqua, Perna (eds), 1997).
380
Pathways (called the Taxon and Locale Systems) share space in the
hippocampus and hypothalamic regions and develop earlier than normal adult memory
and decision making processes. The Taxon System is involved in sensory memories
and stores information as smells, tastes, touch, sounds, and images. At about the age of
four, the Locale System begins to develop (storing memories in space, time, and
eventually by sequence) and is usually fully mature by puberty. In addition to accessing
memory (stored in the Taxon or Locale Systems), the hypothalamic and hippocampal
areas also access areas responsible for rage (septum), autonomic reflexes for stopping
blood flow to things like digestion and returning energy to the limbs for the ability to
fight or flee by releasing or retaining neurotransmitters. (van der Kolk, 1987; (van der
Kolk, Roth, Pelcovitz, & Sunday, 2005)
The human body uses these emergency feedback systems to survive, but after a
trauma has ended the continued activation of these systems does not stop. In the case
of war, when every minute is unpredictable, no one knows when a threat will occur.
Long term changes to neurochemistry and brain structure occur when people are
repeatedly exposed to potential life threatening events. Growth, development and
bodily functioning can shutdown, or health related problems can occur such as
gastrointestinal problems. The body exposed to continued trauma or threats becomes
immune to respond (numb), or when finally triggered can over react to things that are
not life threatening (hyper-aroused). People who are exposed to continued threats
often disregard what others see as potential threating signals, an example may be a
person who chooses to continue with normal activities during an air raid rather than
taking shelter.
It has been demonstrated in both adults and children that trauma, especially
repeated exposure to traumatic events, causes permanent changes in brain-central
nervous system structure and function and neurochemical availability in use by the
body (van der Kolk, Roth, Pelcovitz, & Sunday, 2005; Kaplan, 2009; Jackowski, de
Araujo, de Lacerda, & Mari, 2009). In exploring the reaction of people to traumatic
events it is essential to look at the age of the individual at the time the event occurs.
Children are more vulnerable to permanent changes in brain structure and function
than adults yet are also more adaptable to brain injuries (Perry, 1993). Trauma
experienced at different ages needs to be addressed with regard to neurochemical
changes as well as psychological and biological development. In exploring the reaction
of people to traumatic events it is essential to look at the age of the individual at the
time the event occurs. Please refer to Table 2.
381
Applied Psychological Trauma - Theory to Practice:

To be effective in applying psychological trauma it is necessary to address many
factors outlined in Table 2.In addition to this information issues such as the location of
the event; what damage has occurred; who constitutes the population/culture to be
helped; how are multiple ages addressed; how much money is available and can be
dedicated to a project, who is interested in working on the project and participating in
its completion (is there motivation to participate for themselves or to help the greater
good), how is this project created in a way where it becomes living (where it is useful
over years) and evolves over time to meet new needs as they develop, and finally how
to create ownership in the project over generations. These questions need to be
reviewed as a project is undertaken and the parties involved complete the process. The
areas reviewed in the final portion of this article will focus on all but the motivation of
those involved in the process since this is a theoretical example of how to apply the
bases of psychological trauma theory to architecture and the design of structures that
will promote healing.
A project that will impact a populations healing from exposure to a traumatic
event needs to address some of the following question prior to a site being determined.
What is the best location for this project? How many people are and were exposed to
the trauma (are they still present?) and will the people we care trying to help have access
to this building or site. Are there other locations of similar historical relevance? If this
site is chosen what is the message we wish for persons who use the facility to leave
with? Who is and will be our target audience and finally how do we keep this facility
evolving as the needs of people and a country change?
Psychological trauma theory has known the significance of creating
environments and personal spaces for both active exploration of the effects of a
traumatic event on an individual as well as times for self-reflection. Neither being
consistently involved in intense review of how a trauma has changed a person, or
bombarded by images or reminders (sometimes called triggers) of the event is healing.
There is a balance of both of these types of intervention that must be in control of the
individual as well as thoughtfully guided by people who can assist when someone may
become overwhelmed.
In museums that are interactive, such as many of the holocaust museums
throughout Europe and America, people who have been victims or family of victims
(as well as others who may have experienced other types of psychological trauma) have
sometimes experienced intense reactions to these exhibits that are intended to be
helpful. Training staff to be aware of people’s reactions to exhibits and to respond with
appropriate and simple interventions, such as “Are you okay?, May I get you a glass of
382
water?, Would you like to sit down for a minute somewhere quiet?”, or “Would you
like to talk about what is happening for you right now?” Interventions do not need to
be conducted by professionals, in fact, the more normalizing of people’s reaction, the
less likely it is to develop into something more in need of professional services and
intervention. These simple, yet compassionate acts and recognition of another’s
discomfort and pain can in itself be extraordinarily healing to an individual. In
extremely rare occasions, people may be so overwhelmed by an interactive setting that
they do need professional intervention, and these should be coordinated with the
individual’s permission. If someone is not able to contain their emotions after a period
of time and given alternatives, offering professional interventions is an appropriate
response. “You seem like this is just too much for you to deal with at the moment, do
you have someone you see to help you when you are having problems or can I help you
to get to someone who can help you with this?” Most people will gladly ask for
assistance.
For a building, museum or memorial to be affective in addressing psychological
trauma it must incorporate multiple sensory areas (be multimedia oriented) and have a
repetitive theme that flows throughout the experience. The more sensory areas
addressed (smell, taste, touch, hearing, sight, and physical location of a body in space;
the more affective the experience will be in reaching greater numbers of people. This is
due to learning styles of individuals as well as how traumatic memories are stored (as
sensory information). The culture and values shared by the people who are traumatized
is an important area to be considered. Not all cultures express emotions, loss, and
recovery in a similar manner. In designing a structure or memorial, it must include
relevant cultural values and have a historic base; not only from the trauma, but from
shared experiences of the people (sometimes referred to as a collective unconscious
(Jung, 1916 (reprinted 2002)).
To remain a relevant and well utilized site, personal ownership by a large
number of people for the design, construction, use, and eventual changes made to the
project is essential. There are countless structures and memorials that have been
created that become meaningless in short periods of time, and the message that
someone once wished to convey disappears. How a country chooses to address the
use, renovation, leave untouched, or destruction of these structures can result in many
outcomes. Buildings can serve as reminders of what has happened and when paired
with cultural influences: these structures become icons to the people of these nations.
As powerful images, thoughts and actual biological changes occur in our brains when
we are exposed to these places. The choices if it is better to leave a structure
untouched, restore it to what it once was, redesign its use, remove or replace it need to
383
be thoughtfully completed; as does the reason and message to be delivered to people.

Simple memorials that are found in large or small cities can have a greater or lesser
impact on people than even great buildings or structures, if they address the issues of
psychological trauma and create a space for healing.
Applied Psychological Trauma Theory: The Former Ministry of Defense

Building, Belgrade Serbia:
As the Ministry of Defense Building that was bombed by NATO in 1999 is
used as a theoretical example for the application of psychological trauma theory to
address the healing needs of larger populations, it should be noted that this is not
intended to be a complete plan. In order for an actual plan to be made to address this
kind of undertaking it requires the input of the government and people who reside,
work and are both interested in being involved in a complicated project and are
motivated to assist in helping beyond monetary and personal gains. To represent the
public good in a project such as this paper outlines, is paramount in its’ successful
outcome. This example is a guide and basic blueprint of the types of areas to be
considered and address in their potential limitless applications.
As this structure spans two streets, it affords an easy method to address

neurobiological factors that are involved in recovering from trauma. A natural
separation can occur between areas of reflection and areas of activities. These two
sites, can visually provide a division of painful recollections and rebirth that is a
technique used in addressing psychological trauma for individuals (van der Kolk, 1987;
van der Kolk, Roth, Pelcovitz, & Sunday, 2005), as well as the Jungian archetype of
rebirth (Jung, 1916 (reprinted 2002)).
384
The Side of Reflection: The left side can be used as a park setting, as well as
house an interactive museum , a library or catalog of personal recollections from the
time of war. The Museum’s focus on potential and achievement allows the Republic to
begin archiving information on successful ventures and contributions made by Serbians
throughout history and into the future. Examples of interactive museums are available
from a variety of sources such as holocaust museums and science museums (
(Elzanowski, 2010; Schramm, 2011) These interactive settings stress the importance of
a thematic message and multi-sensory information, and can also incorporate the issues
outlined in the previous section regarding age and the intended target audience to be
the most advantageous.
A restaurant that sits atop the structure can provide people with a space for
quiet conversations and the ability to overlook large portions of the city that are in use.
The inclusion of both a park for silent reflection and a restaurant for people to quietly
reflect their thoughts and feelings with others allows a different type of psychological
processing to occur based on the individual’s needs. The ability to look out over the
city from atop the building permits someone to physically see the world from a
different perspective and affords the ability to contemplate the past, present and future
in another manner. A conference area that may be used for a variety of state and
private venues could prioritize issues such as international relationships (political,
economic, religious, physical, psychological, medical and educational), building
leaderships skills for adults and youth who are active (or would like to become active)
in their communities, examining history for patterns that may lead to conflict or
resolution of conflict, the value of developing new structures, retaining historic sites
and memorials, in addition to their care and their evolution of use.
The Side of Action: The right side of the structure could be created into a
sports and performance complex for both professional and amateur use. Indoor tracks,
arenas for amateur and professional sports and competitions can be held within the
complex. For example a bicycle and running track may incorporate some sculptures
created from building ruminants, art work created by all ages in related to the Republic
and its growth can be exhibited in these areas to encourage more thoughts and ideas.
The exhibits can change or rotate on a regular basis, and can also be areas where
pictures and stories about participants in events held at the complex (or within the
country) are highlighted. The action area can provide additional space for City
Emergency Service & Military training; such as sky diving paratroopers as a drop
site/repelling- up the side of the building, disaster and fire prevention trainings and
demonstrations. These same training areas can be used for intensive team building
exercises for leadership groups. Fire, police, crisis/medical evacuation helicopter pads
385
can be housed on the roof top and can respond to emergency needs throughout the
area.
A small café for coffee and healthy snacks can be located in adjacent to the
activity park for children in the front yard and is constructed from parts of the damaged
building. This playground creates a way for youngsters to be exposed to the historical
significance of the buildings and events, as well as provides ways for them to
incorporate this experience into their own psychological development. Obstacles
created with pieces of the building that are life-size mazes that help children to learn to
overcome challenges by helping others. For older children and adults, a climbing wall,
that has stations or levels to reach (at each of these can be examples of people who
have overcome great difficulties or accomplished great things). When a challenge is
met, earning small stars (symbolic of a variety of meanings in Serbian culture) are
examples of how culturally significant values can be incorporated into healing. The
original building is muted shades of pink that are also significant.
The Use of Color and Cultural Icons: Puce (a pinkish brown) may represent the
dirt from which brick and homes were built mixed with the flesh of the people.
Heliotrope (a bluish pink) may represent the flesh of the people mixed with their blood,
or the blood of Christ or battles. Gold may represent the ocher of the fields where the
Serbs came from and built a nation despite being repeatedly overrun and having to
rebuild their nation. Blue can represent the heavens, reaching toward God and
aspirations as well as to represent royalty (blue blood). Red may represent the blood of
the people whom the country was built upon an example being The Red Peonies of Kosovo
Field (Vitošević, 2002) or the socialist prospective of encouraging people together work
toward a common good. White can represent the law and purity and the balance
between church and state, democratic freedom or often forgiveness. Silver, rather than
gold may signify the highest level of achievement, as the first coins minted from mines
in Serbia for King Stefan Uroš II Milutin can further symbolize the concept of reaching
back in time and into the earth to heal one another (Kandić, 1986; Ivić, 1999). The
colors used in the building and in items such as stars earned for achievements or
certificates can enhance the power of these symbols.
Other significant cultural concepts and events that should be considered are
things like: the traditions in Literature (Serbian Epic Poems, Stories and the recounting
of historical events); Theater (the use of acting to portray tragedy, survival and
overcoming past traumas); Printing (the storing and protecting of books by the Serbian
Orthodox Church that retained the Serbs culture and history); Sculptures, monuments,
other structures and historical buildings throughout the country that may also provide
healing; Painting (the tradition of epic & historic portraits as well as some of the
386
modern art that was reflective of times when the expression of public emotion was
discouraged); Frescos (that have retained Serbian religious culture and values of the
earth and heavens in colors and the portrayal of icons); Sports (and their emphasis on
Public Health, champion athletes , and Tito’s previous focus on developing
scholar/athletes). (Ivić, 1999)
A final area, but most significant, is the Serbian Psyche in relationship to trauma
and loss. Any civilization that has endured the numerous invasions and conflicts that
have faced this region has developed a cultural value to withstand adversity and not
crumble in devastation. There is a resiliency in the people of this area that resounds
with “I will rebuild, I will survive. I will myself through trauma by doing.” It is
reflected the lives of people who refuse to surrender and remain productive citizens as
they rebuild their homes, families, community, and country (Atkinson, Martin, &
Rankin, 2009).
National Campaign: Serbia has a tradition of academic and professional
competitions for awarding projects and designs for national projects. This appears to
be an area where this same venue may be utilized paired with input from the public.
Public input may be encouraged by casting votes based on a few of the best proposals
in a national advertising campaign using existing media. This gains countrywide
participation in rebuilding the site and determining its future. These campaigns can
incorporate portions of the complex as well as its total design, sculptures and art work
that may be displayed on site and in the vicinity. Using debris from the building to
create new art, is a way of transforming ruins into something of beauty, and also honors
the remains.
Another example of national participation may be in paving the sidewalks of
Kneza Miloša with tiles that are designed by children from all over the country. This
can be promoted as “we are all winners in building and developing Serbia.” Adults and
journeymen who are experienced in setting tile can participate in placing the students
tiles, or when feasible accompany children from different towns and represent their
region as this pathway to the future of the Republic of Serbia is created. For young
people who are interested in learning how to either kiln tiles or set them, working with
experienced craftspeople can assist them in developing trades and relationships that
may span years.
A slogan, such as “Reach for the Silver and be the Gold of Serbia”, reflects
both the concept of earning silver stars (the highest achievement earned) ; silver as a
natural resource within the country, and its significance as the first minted coins for
King Stefan Uroš II Milutin. The gold of Serbia, represents the wheat of the fields that
have sustained the Serbs for centuries. This slogan and concept combines recognition
387
of the country’s greatest asset- its future leaders, the importance of natural resources in
Serbia and Serbs deep connection to the earth.
As the project is concluding, a television commercial that has people who have
participated in the project, adults and children could line Kneza Miloša (showing the
complex and the created pathway to the future) one by one singing to a simple melody
(such as the sound of the Bells of Saint Sava). The lyrics to this tune might be the
person’s name, their city of residence and then Serbia, sung in unison (e.g. Nikola
Dobrović, Peć, Srbija; Milica Krstić, Beograd, Srbija; Milan Zloković, Trieste, Srbija).
When undertaking such a large and significant project, it is advised to encourage
participation from people who are motivated to help and assist in a variety of ways.
Some people can contribute to the project as professionals and in their role as
governmental representatives, or as stakeholders (people who have a vested interest in a
positive outcome). For a healing site to remain useful it requires the ongoing
dedication of many people and not just those who are usually involved as part of their
job duties and the more involvement people have as individuals in the activities and use
of the structure, the more likely it will continue as a living monument or memorial.
Discussion and Conclusion:

Within psychological research there is a need for recognizing that response to
trauma is simply a reaction to an unreasonable occurrence. The human body has a
tendency to reset itself, but when thrown out of balance, either repeatedly or severely
sometimes needs the assistance of other interventions. Medications used for the
treatment of psychological trauma have been extremely ineffective, as they are the
equivalent of using a sword to cut a loaf of bread. Rebalancing of the body’s natural
reaction to being overwhelmed can be addressed by diet, exposure to additional life
stressors, or when utilizing medications targeting the most salient symptoms and being
conservative in dosages. For example, small time-released quantities of drugs that
increase DA influence the production of NE and 5HT and can help to rebalance the
central nervous systems. High dosages of the same medications are known to induce
psychosis in people who do not have psychotic thought processes or disorders. (Kaplan
& Sadock, 2009)
Little research has been conducted in the method to apply multidisciplinary
knowledge in addressing the needs and response of large populations to psychologically
traumatic events or specific cultural responses to psychologically traumatic events. The
study of psychological trauma and its impact on individuals has been focused on
symptom relief and has largely been ignored in accurate diagnosis and treatment. It is
more often misdiagnosed as another disorder, usually something far more severe and
388
debilitating over time, yet everyone is exposed to psychological trauma throughout their
life time.
Attempting to bridge various disciplines and the conceptual premises from
which they are founded, is a difficult task, but in looking at the potential outcomes in
pooling knowledge and resources from many areas of study, this becomes increasingly
necessary in our complex world in order to successfully address large group needs.
Whether these bridges address areas, such as outlined, or combine other fields of study,
projects of this nature require much thought and collaboration. Any project of this
size is costly in both money and time, but when Nations make a decision to
encorporate (or not encorporate) the current knowledge available the memorials or
structures they design risk being well intended but inaffective ideas. In the case of large
disasters and wars, where so many people are both affected and effected by the
experience of psychological trauma; there is a greater cost in the health and well being
of those who were exposed and the generations to come. To envision and complete a
project, such as illustrated in this article, is a government’s investment in their people
and a means toward healing the world.
References
Aker, A. T., & Onen, P. A. (2007). Psychological Trauma: Research and Practice in Turkey.
International Journal of Mental Health, 38-57.
Atkinson, P., Martin, C., & Rankin, J. (2009). Resilience revisited. Journal of Psychiatric and Mental
Health Nursing, 137-145.
Bathory, D. S. (1993). Psychological, Neurobiological and Developmental Consequences of
Trauma in Children. In D. S. Bathory. Honolulu, Hawaii: Unpublished Doctoral Dissertation.
Bathory, D. S. (2009/2010, October/March). Visit to the World Trade Center Complex. New
York, New York, USA: unpublished visit.
Bathory, D. S. (2010, January). Visit. Sarajevo, Bosnia.
Bathory, D. S. (2010/2011, November, December, January, February). Personal interviews
conducted in Saravejo, Bosnia January 2011 & Belgrade, Serbia November 2010-February 2011.
Sarajevo, Bosnia; Belgrade Serbia: Unpublished interviews and personal visit.
Bernstein, R. (2002). Out of the Blue: The Story of September 11, 2001 From Jihad to Ground Zero. New
York: Times Books.
Cannon, W. B. (1914). The Emergency Function of the Adrenal Medullla in Pain and the Major
Emotions. American Journal of Physiology, 356-372.
389
De Zulueta, C. F. (2007). Mass Violence and Mental Health: Attachment and trauma.
International Review of Psychiatry, 221-233.
Elzanowski, J. (2010). Manufacturing ruins: Architeture and Representation in Post-
Catastrophic Warsaw. The Journal of Architecture, 71-86.
Faculty of Philosophy, U of Beograd., & Museum of Applied Arts. (2011, April 12-15). Spaces
of Memory: Architecture, Hertiage, Art. Belgrade, Serbia, International Academic Conference.
Good Morning America. (2010, September 23). Faith and Fear: Islam and America. New York,
New York, USA: Good Morning America.
Ivić, P. (. (1999). The History of Serbian Culture. Edgware, Middlesex, UK: Porthill Publishers.
Jackowski, A., de Araujo, C. M., de Lacerda, A. L., & Mari, J. D. (2009). Neurostructural
imaging findings in chidlren with post-traumatic stress disorder: Brief Review. Psychiatry and
Clinical Neuroscience, 1-8.
Janet, P. (1925). Psychological Healing: A historical and clinical study. New York: MacMillan.
Jung, C. G. (1916 (reprinted 2002)). Psychology of the Unconscious. New York: Moffat, Yard and
Company (Dover-Mineola NY).
Kaitz, M., Levy, M., Ebstein, R., Faraone, S., & Mankuta, D. (2009). The Intergenerational
Effects of Trauma from Terror: A Real Possiblity. Infant Mental Health Journal, 158-179.
Kandić, O. A.. (1986). Monastery Sopoćani. Beograd: Institute for the Protection of Cultural
Momuents of the Socialist Republic of Serbia.
Kaplan, & Sadock. (2009). Synopsis of Psychiatry, 10th edition. Washington DC: American
Psychiatric Association.
Kaplan, I. (2009). Effects of trauma and the refugee expereince on psychological assessment
processes and interpretation. Austrailian Psychologist, 6-15.
Lasser, K. J., & Bathory, D. S. (1997). Reciprocal Causality and Childhood Trauma: An
Application of Chaos Theory. In F. A. Masterpasqua, The Psychological Meaning of Chaos (pp. 147-
176). Washington, DC: American Psychological Association.
Loewy, A. A. (1986). Central Regulation of Autonomic Functions. New York: Oxford University
Press.
Maier, S., & Seligman, M. (1976). Learned Helplessness: Theory and Evidence. Journal of
Experimental Psychology, General, 3-46.
Pavlov, I. P. (1927). Conditioned reflexes: An investigation of the Physiological Activity of the Cerebral
Cortex. New York: Dover.
Perry, B. D. (1993). Neuro-development and the neurophysiology of trauma I: Conceptual
consideration for clinical work with maltreated children. The Advisor, 14-18.
390
Schramm, K. (2011). Landscapes of Violence: Memory and Sacred Space. History & Memory, 5-
20.
van der Kolk, B. A. (1987). Psychological Trauma. Washington DC: American Psychiatric Press.
van der Kolk, B. A., Roth, S., Pelcovitz, D., & Sunday, S. a. (2005). Disorders of Extreme
Stress: The Empirical Foundation of a Complex Adaption to Trauma. Journal of Traumatic Stress,
389-399.
Vaszily, B. (2001). Beyond Stone and Steel: A Memorial to the September 11, 2001 Victims. Amherst
Junction, WI, USA: Hard Shell World Factory.
Vitošević, V. A. (2002). The Red Peonies of Kosovo Field. Belgrade: Svetigora.
391
Slobodan Danko Selinkić
PEJZAŽI SEĆANJA
Pejzaž sećanja nastaje vođen idejom kojom graditelj interveniše u prirodi,

menjajući je ili nastaje kao samo-stvoren prirodni prostor: ambijent u kojem je deo tog
prostora obeležen događajem ili osećanjem koje izaziva. Pejzaž sećanja je tako deo
prirode, koji je propoznatljiv i koji u nama izaziva neminovno sećanje na neki događaj,
ličnost, ili bilo šta što pripada prošlosti.
Pejzaž sećanja je nasleđe (baština) koje, iako spada u kategoriju dugotrajnih i
skoro nepromenljivih tvorevina, kao i sve drugo doživljava promene i blisko je vezan za
ono što čini ambijentalnu vrednost jednog prostora. Dakle, njegove promene kroz
vreme su neminovne i kao svaka tvorevina čoveka on zahteva održavanje. Načini na
koji mi možemo garantovati tu održivost zavise od mnogih faktora. Primarni je svakako
razumevanje poruke koju nosi i njegove svojstvene lepote.
PRISUSTVO SEĆANJA U JUGOSLOVENSKOJ ARHITEKTURI XX VEKA:

MEŠTROVIĆ, PLEČNIK, BOGDANOVIĆ
U stvaranju kulture evropskog pejzaža memorije XX veka delo Bogdana

Bogdanovića je od posebnog značaja. Njegovom radu i pojavi predhode dela arhitekte
Jože Plečnika i vajara Ivana Meštrovića.
Memorijalna arhitektura kroz delo Bogdana Bogdanovića dostigla je suštinsku
promenu u odnosu na poglede i praksu memorijalne arhitekture predhodnih vekova na
392
Balkanu, a danas (to slobodno možemo reći) i u Evropi. Inspirisan stradanjima

jugoslovenskih naroda u Drugom svetskom ratu, te političkom i moralnom potrebom
jugoslovenskog društva toga vremena (1945-1990), on je izgradio preko dvadeset
memorijalnih obeležja posvećenih žrtvama tih stradanja. Tako je stvoreno na Balkanu, u
Evropi i svetu, u kulturi uopšte a arhitekturi posebno, u filozofiji i literaturi (oblastima u
kojima se Bogdanović izražavao, a koje su danas prevedene na nemački, španski i
italijanski) jedno drugačije gledanje na projektantski pristup spomeničkoj arhitekturi i
uspostavio drugačiji odnos između arhitekture i memorije, mnogo pre pojave
postmoderne. Doprinos svetskoj baštini u stvaranju novog pogleda na pejzaž je važna
vrednost i za savremenog čoveka, koji je tokom XX veka otkrio i osvestio veći deo
svog znanja o memoriji i nesvesnom, i oprobao iskustva laičkog društva. Bogdanović
dakle predstavlja pojavu koja povezuje komunističko društvo i zapadni svet, prevazilazi
ideologiju i osvaja novi domet u izražavanju čovekove potrebe da materijalizuje
memoriju i učini je delom svakodnevice. Bogdanović je kroz umeće stvaranja pejzaža
definisao novo poglavlje moderne arhitekture.
Bogdan Bogdanović, Slobodište – simbolička nekropola sa pozornicom pod vedrim nebom, Kruševac, 1960.-
1965. godine
Jože Plečnik, arhitekta, je već prvih decenija 20. veka svojim delovanjem u
Austriji, Českoj i kasnije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca nagovestio da se na
prostorima Balkana bližim Imperiji (tačnije u Sloveniji, za koju vezuje svoje delo) rađa
jedan novi senzibilitet u graditeljstvu. On će svojim specifičnim pogledom na tradiciju i
svet antike stvoriti svoj pogled na modernu arhitekturu kojim će kasnije uticati na
Bogdanovića direktno. Njegovo delo nije svo posvećeno memorijalnoj arhitekturi, ali je
393
svo satkano od ideja koje su čitljivo inspirisane memorijom i na neki način su pejzaž
memorije grada, što je posebno izraženo na primeru Ljubljane, prestonice Slovenije.
Jože Plečnik, Letnji paviljon Brežjanka (ili Murka), Begunje na Gorenjskem, Slovenija, 1939. godina
Ivan Meštrović, vajar, nešto je mlađi Plečnikov savremenik, koji je u doba

Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i neposredno pred njeno stvaranje (u doba
Kraljevine Srbije), obeležio svojim spomenicima-simbolima mnoga mesta Kraljevine,
posebno Beograd kao njenu prestonicu. On je u Rimu 1911. godine, na Međunarodnoj
izložbi umetnosti, paviljonom Kraljevine Srbije izrađenim u saradnji sa arhitektom
Bajalovićem, nagovestio svoj stav o odnosu arhitekture, umetnosti i politike. Stvarao je
likove i forme proizašle iz istorije, politike i mita. Mit je i sam po sebi jedan specifican
način memorisanja. Njegovo delo ne utiče direktno na Bogdanovića, a niti izmedju
njega i Plečnika postoji druga veza sem epohe u kojoj deluju i kolegijalnog poštovanja.
Meštrovićevo delo je značajno, pored ostalog, zbog snage i autoriteta kojom se umetnik
nameće i stvara memoriju jednog vremena i jedne političke ideje: posebno one o južnim
Slovenima izražene u delima „Kosovskog ciklusa“, ili kada obeležava mesta i menja
siluetu pejzaža - u spomenicima velike razmere na planini Avali kod Beograda,
dominantnom vrhu planine Lovćen kod Cetinja, odnosno na beogrdaskom grebenu i
steni, na samoj beogradskoj tvrdjavi Kalemegdan, kada radi „Pobednika“ kao simbol
grada.
394
Levo: Ivan Meštrović, Spomenik neznanom junaku na Avali, Beograd, 1934.-1938. godine
Desno: Ivan Meštrović, Mauzolej Petra II Petrovića Njegoša, Cetinje, Crna Gora, 1970.-1974. godine
SEĆANJE
Sećanje nastaje u nama kao slika, glas, muzika, gest ili misao, onog momenta
kada ga nešto izazove u nama. „Sećam se“, kažemo često; kao što ću ja sada reći da sam
kao mali učio napamet italijansku poslovicu koju mi je stalno izgovarao stric moje
majke, Đuro Bogdov Martinović, koji je živeo daleko od nas, u Bajicama pored Cetinja:
„Non ricordarmi quando mi vedi ma vedi mi quando mi ricordi“ (Nemoj me se setiti kada
me vidiš, nego me vidi kada me se setiš), što naravno pokazuje da sve ono i sve one što nam
nisu stalno pred očima, možemo da vidimo kada ih se setimo.
U arhitekturi koja se služi slikom i gde, posebno mladi, vide i sećaju se
onoga što nisu nikada videli (mislim na slike kuća i gradova), pa je njihova svest u
sećanju vezana ne za osećaj, nego više za saznanje - ne retko dolazi do promene
“osećaja“ kada se jednom nađu ispred samog dela, što i dalje ne menja stečeno saznanje
o delu. U slučaju pejzaža je drugačije. Sećanje koje izaziva pejzaž uvek je vezano za
osećanje koje pejzaž budi u svojoj sveobuhvatnosti odnosa prirode i dela, a koje u nama
izaziva kompleksno osećanje, a ne samo reakciju na percepciju onoga što vidimo.
Razlika između sećanja i memorije koju nam nas jezik dopušta je suptilna, ali
postoji. Mislim da sećanje može da izazove stvaranje slike ili slikâ koje čine pejzaž, dok
prostor koji čini pejzaž memorije nije samo prostor sećanja, već kako kaže Bogdanović
koristeći se Plečnikovom graditeljskom mudrošću „javni prostor za razmišljanje u
samoći“. On dodaje: „iz te mudrosti izdvojio se jedan sasvim nov graditeljsko-filozofski
program“.
395
Najlepši pejzaži su stvoreni od reči i misli. Danas je sve što je slika izgubilo naše
poverenje i mi ne verujemo više onome što vidimo.
IDENTITET, PAMĆENJE I NJEGOVA MATERIJALIZACIJA U

ARHITEKTURI FEDERATIVNE NARODNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE
U Federativnoj Jugoslaviji je nakon 1945. Godine, do 60-tih godina, bilo

napravljeno oko 1500 spomenika, memorijalnih parkova i sličnih obeležja koja je
trebalo da podsećaju na žrtve iz tada bliske prošlosti, žrtve jednog pobedničkog rata. Ta
obeležja su bila takođe i simboli i garancija novog društva. Mnogima su predstvaljali
mogućnost da se živi i ide dalje u novim društvenim uslovima, bez obzira na podnetu
žrtvu i gubitak. Trebalo je ići dalje. Čovek toga doba nije imao mnogo izbora, ali je
imao veliku volju za „bolje sutra”. Stvarao ga je kako je najbolje umeo.
„Moje ime je Slobodan Danko Selinkić, ja sam spomenik! Samo jedna
osoba u ovoj prostoriji svečane sale Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde se otvara
ovaj simpozijum posvećen memoriji, zna da sam ja spomenik!... Sada ste to saznali i vi,
svi prisutni u sali. Nosim ime svog pokojnog strica Slobodana Danka Selinkića.”
Slobodan Danko Selinkić, Ja sam spomenik, predavanje „Pejzaži sećanja“ na otvaranju simpozijuma
„Prostori pamćenja“, svečana sala zgrade Rektorata Univerziteta u Beogradu
396
Na drugoj obali Save, na prostoru starog sajmišta, kada se pređe most koji je
pravio Meštrović, u vreme nemačke okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu,
nalazio se jedan od najstrašnijih koncentracionih logora u Srbiji: „Staro sajmište“. Sa
ovog mesta su ljudi odlazili i jedino što je ostajalo iza njih je memorija. Moj stric je tu
boravio neko vreme i pošto nije bilo načina da se odatle oslobodi odveden je u Austriju,
u logor pored grada istog imena – Mathauzen (Mauthausen), odakle se nikad nije vratio.
Logor Mathauzen, danas sa novom zgradom memorijalnog centra, Mauthausen, Austrija
Nandor Glid, Spomenik stradalim Jugolsovenima u Mathauzenu, Mauthausen, Austrija, 1958. godina
Pitao sam se, ali mnogo kasnije u mom životu, zašto ja nosim to ime i da li to
utiče na mene? Negde do tridesete godine svog života nisam osvesćivao da sam ja
spomenik. Ali sam kasnije to konstatovao i onda sam bio poražen činjenicom da svaki
dan idem sa Novog Beograda u stari Beograd i prolazim pored koncentracionog logora,
a da ja, gledajući to mesto iz autobusa, mislim na umetnost, a ne na logor sa kojim na
neki način imam veze!
397
Posle oslobođenja Beograda 1945. godine na mestu logora naselila se kolonija

umetnika i dala novi pečat čitavom mestu, iako je pejzaž ostao sličan. Ta veza logor–
umetnost, razmišljao sam kasnije, je možda i jedina moguća za prihvatanje nečeg tako
iracionalnog kao što je umetnost okrutnosti. Pre logora, to mesto je bilo sajam
arhitekture, pa je veza arhitektura-umetnost valjda prevladala nad onom mračnom
stranom biografije tog mesta. Je li to bila kolektivna omaška memorije?
Centralna kula, Staro sajmište, Novi Beograd, 1936.-1937. godine
Nisam tada imao razvijenu svest o tim vezama. Nisam imao osvešćeno saznanje
o činjenicama koje su se desile na tom mestu. Kasnije sam shvatio zašto je taj prostor
vežan i za moj život. Tome je doprinelo i to da sam postao arhitekta, pa sam postao
blizak sa svojim profesorom Bogdanom Bogdanovićem, pa sam proučavao njegove
spomenike i tek kasnije tokom jednom Oktobarskog salona u radionici Grupe MOST,
osetio sam da mogu da definišem ono što sam sada vama izgovorio, da zapravo i sam
čovek može biti spomenik. Ja jesam spomenik! Ovakvih spomenika je u Jugoslaviji bilo
mnogo, kao što ih je mnogo u čitavom svetu. Izgovarajući ovo ja stvaram jedan
398
retorički pejzaž. On će stvarati nove prostore memorije kod vas. Takav pejzaž je jedna
od mogućih podloga za stvaranje onoga sto je Bogdanović svojim delom
materijalizovao. U ime mnogih neznanih ljudi stvorio je pejzaž za kolektivno sećanje.
Bogdan Bogdanović, Spomen žrtvama koncentracionog logora, Jasenovac, Hrvatska, 1959.-1966. godine
Mesto „Starog sajmišta“ ima kontraverznu realnost i dan danas. Sve vlasti su se
prema ovom mestu odnosile nemoćno. Napravile su ga velike sile fašizma koje su u
Kraljevini Jugoslaviji bile prisutne na razne načine. Preuzeo ga je nemački okupator i
pretvorio u logor, a onda u „miru i slobodi”, nakon rata, su se naselili umetnici. Zatim
je nikao novi grad - Novi Beograd, grad bez memorije, napravljen na projektantskom
stolu. Danas tek Novi Beograd ima i otkriva svoju memoriju.
Po ko zna koji put se pitam: Šta je to što mi vidimo i šta je to što mi
čuvamo?
Pošto ja svet gledam i doživljavam i kroz arhitekturu, shvatio sam posle jednog
mučnog dana u Mathauzenu da je jedini spomenik čoveku njegovo ime. Jedan pejzaž
nas uvek vodi bar ka jednom imenu i mi želimo da ga vidimo. Ako ga nema, mi ga sami
upisujemo na bilo koji način, kao što to čine mnogi u Mathauzenu, gde imena žrtava
nema - sem u kompjuteru novog „reprezentativnog“ muzeja. Spomenik vremenu je
nešto drugo.
Ponovo se pitam : Šta je to što mi vidimo i šta je to što mi čuvamo?
399
Nandor Glid, Spomenik stradalim Jugolsovenima u Mathauzenu, Mauthausen, Austrija, 1958. godina
PRISUSTVO PROŠLOSTI U ARHITEKTURI SRBIJE
Kuće iz projekta „My Identity“, Muzej primenjene umetnosti, Beograd, 2006.-2007. godine
400
U Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu sam 2006.-2007. godine realizovao

projekat koji se zvao My IdentitY. Nazivom koji na engleskom znači moj identitet
hteo sam da konstatujem ono što čini naš arhitektonski identitet, pa tako i našu buduću
baštinu, a što nije predmet prikazivanja i što ne spada u sferu zvanične arhitekture.
Sakupili smo kuće koje nismo mogli da objasnimo jednostavnim metodama i koje se
nisu uklapale u akademsku estetiku današnjeg vremena, a proizvod su današnjeg
vremena.
U okviru Salona arhitekture u Beogradu, za koji je projekat namenski rađen,
pokazao sam te kuće koje po mom mišljenju čine nezvaničnu arhitekturu Srbije.
Namera mi je bila da tu pojavu ozvaničim i problematizujem sa više aspekata, počevši
od fakta da se desilo na mestu gde se prikazuje zvanična arhitektura Srbije: na Salonu
arhitekture. Razlika izmedju dve arhitekture je naravno bila dramatična i iznenađenje
velika, jer veći deo stručne publike nije želeo da konstatuje stvarnost koja se prikazuje.
Okrugli sto je okupio ličnosti i mišljenja o tom fenomenu koja su išla od turbo-folka i
tranzicione problematike, do zakonskih, moralnih i političkih faktora, pa čak i do
negodovanja raznih vrsta. Fenomen je bio zabeležen i ja sam tražio da ga tumačimo, jer
je on po meni deo baštine; i to činim i sada.
Postmoderna je u Srbiji postala sastavni deo arhitektonskog diskursa izmedju
1980. i 1986. godine i to je omogućilo da se stvore uslovi da se o arhitekturi govori, i
kasnije misli drugačije. Počelo je da se razmišlja o memoriji, o emocijama i jeziku u
arhitekturi, o kontekstu, o kontinuitetu... diskursi koji su nedostajali decenijama.
Rezultat u praksi je bio iznenađujući, po nekima čak zabrinjavajući: postmoderna je
svedena na predpostavljeni istorijski citat ili ornament. Pojavilo se nešto što bih mogao
nazvati ornamentalni realizam, koji je ubrzo preplavio teritoriju i sve više postao deo
kolektivnog ukusa i novog pejzaža srpske arhitekture: stanje koje ne može biti
ignorisano.
Lišeni akademije koja bi usmerila čoveka tokom niza godina, u Srbiji je građanin
prepušten sam sebi. Nakon više od pola veka arhitekture i estetike koja je ipak bila
snažno kontrolisana, građanin se nalazi pred oživljenim graditeljstvom crkvene
arhitekture, traženjem sopstvenog identiteta negde u prošlosti - kao što se tražio u
akademijama srpsko-vizantiski stil u prvoj polovini XX veka. Neosporni uticaj
arhitekture zemalja svih gastarbajterskih destinacija (širom Evrope) oslikava u ovim
zdanjima san o „nekoj“ bajkovitoj prošlosti, neka vrsta ornamentalnog realizma koji ne
proističe iz funkcije i nije vezan za funkcionalnu ili racionalnu programsku potrebu, a
još manje za neku prepoznatljivu estetiku - već naprotiv: stvara jednu svoju estetiku i
jezik kojim želi da komunicira i ta agresivna komunikativnost sve više počinje da se
kristališe kao osnovna potreba i funkcija ove arhitekture. Danas već mnoštvo kuća tog
401
neobičnog karaktera postoji, svedoči i deluje na svakoga ko je gleda. Nalazim da u njima

treba tražiti dobar deo odogovora na potrebe građana koje nisu uvek i samo racionalne i
funkcionalne, iako su one stavljane od strane stručnjaka i akademije u “b kategoriju“, pa
su tako činile do sada tu - nezvaničnu arhitekturu. Mislim da su važne, jer one takođe
čine deo onoga što mi vidimo i čega se sećamo.
Ponovo se pitam: Šta je to što mi vidimo i šta je to što mi čuvamo?
PEJZAŽ MEMORIJE
„Još od antike intenzitet ekspresivnosti i značenja pejzaža kao mesta memorije
je zvano genius loci, da bi se ta specifičnost koju je moguće pobrkati sa nekim drugim
mestom naglasila, kao i da bi se taj fiziognomički oblik koji je neponovljiv i koji
identifikuje ono što ostaje u toku mutacije pojmovno označio.“ U tom smislu piše dalje
Kristijan Norberg-Šulc (Christian Norberg-Schulz): „..potvrđujući da što ni vreme ne
moze da izbriše to je genius loci. Svako mesto poseduje neki svoj specifični identitet i
dužnost je čoveka da ga razume, da o njemu brine, kroz jedan proces koji očigledno
neće nikada imati svoj kraj.”
Levo: Svetosavski plato sa započetim zidovima crkve Svetog Save, započet gradnja 1935. godine
Desno: Svetosavski plato sa izgrađenom crkvom Svetog Save, gradnja nastavljena 2002. godine
Bojana Pejić, u tekstu kataloga „ECO-LOGIC MONTENEGRIN LAB - The

interface between architecture and environment“, 2004. godine za izložbu u paviljonu
Srbije i Crne Gore na Bijenalu arhitekture u Veneciji piše: “kao u slučaju svih pejzaža u
istoriji, bilo da su (oni) bili naslikani, crtani ili fotografisani, …suprotstavljenost priroda-
kultura koja je tako pedantno bila eleborirana tokom modernizma (bila) je lažna opcija.
Ona je sa dualizmom duh-telo bila uvedena još negde u prosvetiteljstvu, u jednom
402
vremenu koje je uspotavaljalo sekularne principe pomoću kojih je bilo neophodno

objasniti prirodu (kosmos) u odsustvu Boga. U odsustvu teze o božanskoj kreaciji,
priroda biva prvo shvaćena kao čovekova drugost i postaje ono drugo koje čovek treba
da re-kreira: ta opcija je moguća samo u kulturi, pa tako priroda nije prirodni, već
kulturni fenomen. Ovde se čini indikativna sama uporeba reči pejzaž. Na primer, krajem
18. veka u engleskoj reč pejzaž je bila najpre upotrebljavana kao tehnički termin za slike
koje su predstavljale neki prirodni predeo; bila je takođe korišćena da označi određeni
deo zemlje koji se mogao posmatrati s jedne tačke kao da je slika; i tek onda je postao
izraz upotrebljavan za samo prirodni predeo (Heffernan, 1984). Pejzaž, dakle, inicijalno
nije označavao prirodni objekat, već način na koji se posmatraju prirodni objekti. Da bi
mogli da daju odgovore na iskonsku prirodu i da re-kreiraju pejzaž, engleski romantičari
nisu mogli da učine ništa drugo do da re-kreiraju umetnost pejzaža, a to su činili putem
svojih slika, reči (poezije), a i dizajniranja parkova. …Budući da je pejzaž prirodna scena
posredovana kulturom pejzaž je, kako to predlaže američki teoretičar W.J.T. Mitchell medij
razmene između ljudskih bića i prirode, sebe i drugoga. S obzirom da se pejzaž javlja u
različitim kulturama, a i u različitim vremenima, Mitchell čak predlaže da se ta imenica
promeni u aktivni glagol koji bi glasio pejzažirati. Pejzaž kao medij sa posredničkom
funkcijom, stoga, ne razlikuje se suštinski, ne samo od medija eko-logičke arhitekture,
već arhitekture uopste.”
Petar Petrović Njegos 1893. godine prima u posetu Bartoleoma Bjazoleta
(Bartolomeo Biasoletto), tršćanskog botaničara koji je u pratnji saksonskog kralja.
Dovodi ih u svoju kuću, tada jedinu na Cetniju od tvrdog materijala: Biljardu, i tim
povodom im kaže „mi ćemo sada ići jednim drugim putem da bi ka kući koju želim da
vam pokažem stigli frontalno i da tako možete da osetite njenu lepotu“. U tom
budućem malom gradu, u tom novom urbanizmu, u tom novom pejzažu, vidimo susret
memorije koju predstavlja kuća i budućnosti koju nagoveštava taj traženi i potrebni put
do nje. Danas na tom mestu u Cetinju možemo da čitamo čitavu memoriju grada, koja
je i memorija njegovih stanovnika i osnov njegove kulture i specifičnosti, a za Njegoša
možeme reći da je prvi crnogorski urbanista.
1986. godine se pogled na pejzaž revolucionarno menja jer Gagarin ide u
kosmos i šalje sliku planete zemlje.
403
Jurij Gagarin,“Zemlja je plava....kak čudesna“, 6. april 1961. godina
Na moje pitanje da li postoje pejzaži memorije, kada sam u Parmi na Festivalu

arhitekture branio svoje stanovište da Ravnikar i Bogdanović sem vremena u kome žive
nemaju ništa slično, i kada je nastao pojam u istoimenom tekstu “Bogdanović, antipod
u jugoslovenskoj arhitekturi”, Bogdanović sam mi objašnava kako je atipičan i zašto je
antipod. „Pa recimo dva kraja motke antipodi su ponekad pod prstima istovetni
(taktilno), ali naopako okrenuti: što je ovde levo, tamo je desno itd. Nekada, sa druge,
nevidljive strane hostije (nebeske vatre pr. Ksenija Bogdanović) nalazio se u nekim
pitagorejskim kosmološkim verzijama za nas nevidljivi anti-svet i sve što je ovde - tamo
je - onde, i još za nas ovdašnje naopako: dakle antipodno, tj. naglavačke obrnuto.
Logično je, formalno logično, da se nalazimo i šetamo postavljeni naglavačke i nas
dvojica: ja kao anti-Bogdan i Vi, kao anti-Slobodan, u gradu koji je anti–grad, među
memorijalima koji su tamo u Srbiji preobraćeni u svetkovine zaborava. Zvuči poznato
zar ne? Među crtežima koji nas iscrtavaju, umesto mi njih, i koji nam se možda
podsmevaju posmatrajući nas kako se mučimo da se opepelimo i sebi objasnimo gde
smo se našli i zašto?“
Na pitanje da li postoje pejzaži memorije odgovara: „Postoje. Ponekad ih iscrtavaju,
ponekad ih nemilosrdno menjaju, prekrštavaju ili bar dokrštavaju, a ponekad
nemilosrdno zatiru. Još vrlo davno, na vrhuncu svoje graditeljske slave, zapanjio sam pa
i razočarao mnoge verne prijatelje kada sam hladnokrvno izjavio (možda je u nekim
novinama to ostalo i zabeleženo), da bih bio daleko srećniji da sam proživeo život u
svetu u kom spomenici ratovima i ratnicima ne bi postojali. Uostalom, kao što i sami
znate, trijumfalističke spomenike nisam gradio i takvih sam se užasavao.“
404
Levo: Bogdan Bogdanović, Spomen-park Dudik, Vukovar, Hrvatska, 1978.-1980. godine

Desno: Bogdan Bogdanović, Spomen-groblje žrtvama fašizma, Sremska Mitrovica, 1959.-1960. godine
BAŠTINA
Kada je 1980. godine napravljen Bijenale u Veneciji i otvorena izložba „La
Strada Novissima”, bilo mi je lakše jer sam konačno shvatio da ono sto osećam i mislim
nije nikakav greh. Shvatio sam da sva moja sećanja, sve što mi prolazi kroz glavu, može
da postane predmet onoga što ću da gradim i stvorim, i da kroz to mogu da pošaljem
poruku ljudima, ne samo o funkciji, nego i o onome što osećam i što me je dovelo u
situaciju da ja to mogu da osetim i napravim to što radim. Nema naroda koji nema
sličnu izreku, koju sam zabeležio čitajući poznatog italijanskog novinara i publicistu
Indra Montanelija (Indro Montanelli): „Ko ignoriše sopstveno juče, ne može da
konstruiše jedno sutra“; pa ipak nema ni naroda koji nije pokušao da u periodima svoje
istorije radi sasvim suprotno tome. Kao što nije redak slučaj ni danas da mnogi koriste
tuđu memoriju za stvaranje sopstvene baštine. Raj i rat su za čoveka izgubljena
memorija. Pejzaž je, kako je već rečeno, sinonim kulture i merilo njenog razvoja. Na
neki način proporcija je njegovo glavno sredstvo mere u metodu posmatranja, pa tako i
u kulturi možemo uzeti proporciju kao vredno merilo. Saznanje ide napred podstaknuto
naukom, a memorija ne ide napred, pa ipak je faktor saznanja i nauke. Memorija mnoge
čini nesigurnim upravo zbog toga. U arhitekturi, više nego u drugim umetnostima,
pejzaž se stalno pravi i uvek se za to koristi memorija. „Pejzaž kao medij sa
posredničkom funkcijom, stoga, ne razlikuje se suštinski, ne samo od medija eko-
logičke arhitekture, već arhitekture uopšte.“ 5
405
Levo: Čarls Mur (Charles Moore), Italijanski trg, New Orleans, SAD, 1978. godina
Desno: Prvi Bijenale arhitekture „La Strada Novissima“, Venecija, Italija, 1980. godina
U vreme komunizma imao sam utisak, kao student, da treba da brinem i branim
baštinu tek prohujalog sistema u kojem je nastalo građansko društvo Srbije, prvi gradovi
i začetak autohtone savremene arhitekture. Tada mi se činilo da je sve bilo ugroženo
sistemom koji nije želeo da se mnogo bavi prošlošću, niti da je čuva. Nestalo je toliko
toga da se slobodno može reći da je došlo do male „kulturne revolucije“, koja će se
kasnije desiti u Kini. Ideja o baštini se postepeno razvijala i rasla u pozitivnom smislu,
ali samo ona reprezentativnog karaktera. Nestalo je mnogo manjih objekata, posebno
po manjim mestima srpske provincije, a o seoskoj arhitekturi i da ne govorimo.
Nestajala je nemilosrdno, bez osećanja krivice i gubitka.
Memorija je bila garantovana fotografijama, pričama i mitovima. Ambijentalno-
materijalanih vrednosti arhitekture je ostalo malo. Memorija je mogla da bude
relativozovana po potrebi institucija i pojedinaca - čak i nesvesno, ljudi su je
manipulisali.
Od momenta raspada Jugoslavije baština je postala sasvim relativna stvar i
nebitni faktor svih politika i vlada. Ona čini sastavni deo politike toliko - koliko
zadovoljava minimum svetske umreženosti u ovoj oblasti, ili koliko je neophodno
sredsvo politike. Srbija od 90-ih godina doživljava najveće razaranje svoje materijalne
baštine, već jako narušene nebrigom, neodržavanjem i olakim rušenjima u predhodnoj
epohi. Ne pokazuje se velika briga o sopstvenoj baštini, počevši od one privatne do one
kolektivne, i ideja da je lakše srušiti pa iznova graditi je sveprisutna. U tom smislu je
Bogdanovićeva teza o urbicidnosti Srba, koja se odnosi na rušenje, ali i razgradjivanja
gradova – iako za nekoga bolna, ipak bila istinita. Već pre njega, mnogo pre njega u
vremenu komunizma, jedan drugi veliki erudita i poznavalac srednjevekovne Srbije -
akademik Svetislav Radojčić - naveo je podatak koji je verovatno toliko šokirao tadašnje
406
stručne a verovatno jos više političke krugove, pa se jednostavno taj deo njegovog
teksta pod naslovom „Ideja o savršenom gradu u državi kneza Lazara i despota Stefana
Lazarevića” iz neobjašnjivih razloga izostavili iz dokumenata skupa „Šest vekova
Kruševca”, 1971. godine. U XXXII broju „Zografa“ iz 2008. godine ovaj tekst je
objavljen, pošto je naknadno nađen u zaostavštini profesora Svetozara Radojčića. „ …
teško je određeno reći kada su Srbi počeli da žive u zajednici u gradskim naseljima.
Slaveni doseljeni na Balkan ruše gradove; oni su i bili izvor opasnosti i privlačna mesta
za bogatu pljačku. Poznati su opisi slavenskih razaranja balkanskih gradova. Možda je
najživlja slika o toj osobini ranih Slavena sačuvana u opisima o slavenskim prodorima
na jug Balkana. Neo-romantizam prvih posleratnih godina (posle 1945.) stalno se
upuštao u anahrone hipoteze o ranim naseljima Slavena u ruševinama kasnoantičkih
gradova; stalno su, na primer, u Caričinom gradu tražene slavenske kuće i slavenska
keramika. Nepotrebnost stanovanja u gradu, u nerazvijenom društvu doseljenih
Slavena, potrajala je dugo. Do duboko u 12. veku, Srbi su neprijateljski raspoloženi
prema gradu i redovno se hvale da ruše gradove. Čak i obrazovani Stefan Prvovenčani,
hvaleći oca, ponosno nabraja gradove koje je Nemanja januara 1190. razorio… ne bi se,
ipak, na osnovu tih vesti, smelo uopštiti da se Nemanja ponašao kao ratni poglavica
seoskih plemena – on se ističe kao graditelj u grčkim gradovima na srpskoj granici i zida
crkve u Nišu i Skoplju. Kao i ostali mladi narodi zapada i Srbi se navikavaju na gradski
život u manastirskim zajednicama. Manastiri se podižu kao urbanističke celine i shvataju
se kao grad. Pre Drugog svetskog rata seljaci oko Studenice govorili su idem „u grad” –
ne u manastir. Taj naziv istorijski je tačan. Manastir je u srednjem veku shvatan kao
grad i podizan je kao idealni grad… srpski neprevedeni naziv, larva, zadrzao je originano
značenje- ulica i gradski kvart. Prema tome, seljaci oko Studenice 1930. godine s pravom su
manastir nazivali gradom. …”
Konstatacije iz teksta profesora Radojčića o srednjovekovnoj Srbiji govore o
uslovima života, mentalitetu i značenju gradova u kulturi Srba u tom periodu, ali i o
pejzažu te epohe. To je saznanje koje može da objasni mnoge „praznine” u našoj
memoriji. Ta jednostavna činjenica, koju ne treba upoređivati, daje novi oblik našoj
svesti o tom periodu. Mislim da je to važno u objašnjenju i vrednovanju baštine kod
nas.
Pejzaži memorije Bogdana Bogdanovića su ostali, ali nisu postali zastićena
baština srpske kulture. Ovim izlaganjem, ja se zalažem za zaštitu čitavog njegovog dela,
koje je baština srpske kulture i koje je već postalo baština evropske kulture.
Mi to treba da vidimo i da čuvamo
Rim, novembar 2011.
407
LITERATURA:
1. Atlante di architectura del paesaggio. Vidella Sanches Alex. Izd. Logos, 2008.
2. Percipire paesaggi. La potenza dello sguardo. Venturi Ferriolo Massimo. Ed. Bollati
Boringheri, Izd. Maggio, 2009.
3. Itinerari di architettura e paesaggio - Architeccture and landscape itineraries Barcelona,
Lyon, Paris. Siddi Cesarina, Cocco Giovanni Battista. Izd. Cangemi Roma, 2010.
4. Ideja o savrsenom gradu i državi kneza Lazara i despota Stefana Lazarevića, Svetozar
Radojčić, Zograf, br. 32 , Beograd, 2008.* (*rukopis ovog teksta pronađen je u
zaostavštini Svetozara Radojčića (1909- 1971). Napisan je za naučni simpozijum „Šest
vekova Kruševca“ 1971. godine i pročitan na njemu – ali iz nepoznatih razloga nije
objavljen u dokumentima sa tog skupa.....članak je za štampu priredio B.Todić)
5. “Eco-Logic Monteegrin Lab - Inteface between architecture and
environment “ katalog za istoimenu izložbu u paviljonu Srbije i Crne Gore na Bijenalu arhitekture
u Veneciji, izd. Crnogorski Narodni Muzej, Cetinje i KAPPA Roma, 2004.
6. Architettura: presenza, linguaggio e luogo, Christina Norberg - Schulz, Anna Maria
De Dominicis, Izd. SKIRA, 1996.
Landscapes of memory
A landscape of memory comes into being guided by the idea by which the
builder intervenes in nature changing it or as a self-created natural space-ambience in
which a part of that space is marked by an event or the feeling it arouses. A landscape
of memory is thus a part of nature which is recognizable and which in us inevitably
evokes memories of an event, a person or of anything belonging to the past.
A landscape of memory is heritage which, although if falls into the category of
long-term and almost unchangeable creations, undergoes change like everything else
and is closely related to what constitutes the ambient value of a space. Its changes over
time are inevitable and it, like any man-made construct, requires maintenance. The ways
in which we can guarantee this viability depend on many factors, the primary one being:
understanding of the message it carries and its distinctive beauty.
Keywords: Landscapes of memory, identity, memory, monument, nature-culture, the heritage, the
destruction of cities, Ivan Meštrović, Jože Plečnik, Bogdan Bogdanović
408
Danilo Trbojević
MATERIJALIZACIJA SEĆANJA NA ZLO: UPOREDNA

ANALIZA ARHITEKTONSKIH REŠENJA I KONCEPCIJA
POSTAVKI U AMERIČKOM MUZEJU HOLOKAUSTA U
VAŠINGTONU, MEMORIJALNOM MUZEJU BUHENVALD
I MEMORIJALNOM CENTRU AUŠVIC
„Arhitektura – to je hronika sveta, ona zbori i kada zaćute legende i pesme i kada ništa
više ne kazuje o nestalom narodu“ 1
Upotreba arhitekture u svrsi približavanja narativa memorijalnim muzejima i

prostorima posvećenim Holokaustu čini polje istraživanja koje zahteva interdisciplinarni
pristup. Primere arihtekture i postavki Američkog muzeja Holokausta (USHMM),
Memorijalnog muzeja Buhenvald i Memorijalnog centra Aušvic analiziram kako bih
ukazao na upotrebu arhitekture kao nosioca različitih narativa i atmosfere ali i
pokazatelja uticaja društvenog konteksta.
Analiza se ne svodi samo na prostor unutar memorijala ili samu arhtekturu
građevine već i na prostor oko memorijala. Kroz analizu spoljašnje i unutrašnje
arhitekture navedenih memorijalnih centara istražujem načine na koje je ostvarena ova
simbioza prostora i ideje o sećanju koji on čuva.
1 Beogradsko Staro sajmiše 3+1, zbornik radova, Serbia nostra i urbanistički zavod Beograda, Beograd
2008, str. 45.
409
Kao primere memorijalnih centara koje analiziram navodim „Mostove i kule

sećanja“ u Američkom muzeju Holokausta (USHMM), promenu koncepcije postavke i
arhitekture Memorijalnog centra „Buhenvald“ koja je pratila ujedinjenje Nemačke a kao
poslednji primer prikazujem spoj autentičnosti arhitekture, prostora i iskustva u
memorijalnom centru „Aušvic“.
Primeri koje sam odabrao ukazuju na upotrebu arhitektonske forme u službi
rekonstrukcije autentičnog prostornog iskustva a da pritom način prezentovanja
odražava različite političke i društvene kontekste.
Slika 1 - “Kula sećanja” USHMM
410
Sećanje je od velike važnosti za grupni, kolektivni i nacionalni identitet. Grupe

preuzimaju i prihvataju sećanje iz istorijskih narativa koje koriste za konstrukciju ili
rekonstrukciju sopstvenog identiteta. U zavisnosti od odnosa dveju ili više grupa u
prošlosti zavisi i odnos tih grupa u budućnosti. Drugim rečima, u zavisnosti od toga
kako organizujemo društveno sećanje zavisi i način na koji društvo samo sebe
sagledava, kako sagledava druge i kako nas drugi sagledavaju. Kolektivno sećanje se
oblikuje kroz institucije kroz prostor, ritual ili druge vrste edukacije vezane za pamćenje.
Memorijalni centri, muzeji, i njima slični objekti i prostori predstavljaju neke od
najvažnijih institucija koje čuvaju i diriguju načine sećanja na istorijsko i kulturno
nasleđe jedne nacije. Memorijali 2 se mogu posmatrati kao simboličke tvorevine
sponzorisane od strane vladajuće grupe (države) i kao takvi oni imaju prvenstveno
kognitivnu funkciju budući da im je cilj da prenesu sećanje i iskustvo koje su imale
prethodne generacije. Država izdvaja određene prostore i označava ih kao specifične i
značajne u cilju naglašavanja poruke koju ovi prostori sa sobom nose. Kada se odabere
prostor sećanja bitno je narativ prikazati kroz željenu formu odnosno na način na koji
to najviše odgovara željenom efektu koji treba da ima na posmatrača, primaoca
narativa.
Građevine kroz arhitekturu ostvaruju komunikaciju sa posmatračem i razvijaju
simbolizam koji daje određenu „težinu“ prostoru. 3 U slučaju memorijalnih centara
posvećenim stradanju u Holokaustu naglašen je kolektivni identitet pokojnika pre nego
jedinstvenost pojedinca kao na nadgrobnim spomenicima ili spomenicima velikana da
bi se ukazalo na grupnu ili nacionalnu povezanost i emotivni nivo zajedničkog iskustva
žrtve. 4
Memorijalni centri su po mnogo čemu specifični na isti način na koji je sam
Holokaust specifičan u odnosu na druga velika stradanja u istoriji. Svaki memorijalni
centar ove vrste predstavlja svojevrsnu “civilizacijsku opomenu” uperenu prema
sopstvenom i drugim društvima u cilju globalnog sećanja na stradanja i zločine koji se
ne smeju ponoviti.
Kao što sam analizom drugih formi sećanja na Holokaust zaključio, iako je
sećanje na ovaj strašan period globalno prihvaćeno, društveni i politički kontekst
ostavlja svoj trag u samom sećanju, narativu, prostoru pa i arhitekturi.
2Izraz „memorijal“ se više koristi na zapadu, na ovim prostorima uobičajeno je da se ove institucije
nazovu „memorijalni centar“ ili „memorijalni muzej“.
3 Peter Mostow, „Like Building on Top of Auschwitz“, Journal of Law and Religion, Vol. 10, No. 2, 1993-
1994, str 405.
4 Talia Shay, „Social Thought & Commentary: Can Our Loved Ones Rest in Peace? The Memorialization
ofthe Victims of Hostile Activities“, Anthropological Quarterly, Vol. 78, No. 3, 2005, str. 711.
411
Svaki od navedenih primera ima svoju specifičnu nit koja povezuje način
prezentacije iskustva sa društvenim kontekstom, razlog zašto ovu analizu počinjem
primerom Američkog muzeja posvećenom Holokaustu (USHMM 5, Vašington) jeste ta
što se na njemu najbolje vidi taj uticaj.
Slika2 - USHMM
USHMM je zanimljiv za analizu jer se može sagledati na 3 različta nivoa:

1. Pozicija memorijalnog centra na nivou grada i države
2. Organizacija spoljašnje i unutrašnje arhitekture
3. Analiza narativa kroz organizaciju postavke
Ovaj centar posvećen Holokaustu predstavlja jedan od mnogih muzeja ove
vrste u Americi, bilo da se radi o državno ili privatno sponzorisanim muzejima. Muzej
se nalazi u samom srcu Vašingtona i to na prostoru američkog sećanja, u “Nacionalnom
centru Amerike” (park u Vašingtonu). Činjenica da se on nalazi u glavnom gradu
5 United States Holocaust Memorial Museum
412
Amerike govori o tome koliku važnost ovaj muzej ima i da on predstavlja svojevrstan
oblik komunikacije na globalnom nivou. Pored muzeja Holokausta u istom spomen
parku, u blizini nalazi se još nekoliko memorijalnih centara-muzeja: Memorijal
vijetnamskih veterana, Linkolnov Memorijal, Vašingtonski spomenik, Memorijal
veterana rata u Koreji, Memorijal rata u Kolumbiji itd.
To što se muzej nalazi u ovom centru sećanja govori o tome koliko je
Holokaust važan deo Američkog sećanja i kulture ali i o tome šta američka država ističe
kao odrednice američkog sećanja danas.
USHMM je osmišljen tako da predstavlja „rezonator sećanja“, osmišljen od
strane arhitekte i čoveka koji je i sam preživeo Holokaust, Džemsa Ingo Frida 6 u
saradnji sa Finegold Alexander & Associates Inc. 7
Što se arhitekture tiče ona je na specifičan način svedena i pojednostavljena sa
ciljem da se od memorijala Holokausta ne pravi nešto grandiozno i moderno već
prostor koji na simbolički način prati narativ i iskustvo koje prikazuje. Spoljašnjost
zgrade zalazi u neoklasicizam, džordžijanski period i modernu arhitekturu Vašingtona.
Arhitekta je iskoristio staklo i beton pre nego drvo i pleksiglas baš u cilju osećaja
bezizlaznosti i hladnoće koji se mogu vezati za iskustvo samog logora.
Kada se prvi put uđe u objekat, dolazi se u kontakt sa atmosferom logora a
svaka arhitektonska crta postaje novi element arhitektonske aluzije na Holokaust.
Autori postavke su osmislili koncept prostora u muzeju na način koji prenosi
logoraško iskustvo i atmosferu: skučenost prostora na trećem spratu gde kad posetioci
uđu postaje tesno, tegobno, teško i mračno, mostove unutar muzeja koji posmatraju
„kule sećanja“ i stradanja, na nekim mestima zidovi nisu okrečeni već izgledaju trošno i
sumorno. Cevi vire i (osim što postoje izlazi za slučaj požara i sakriveni liftovi na
četvrtom i trećem spratu za ljude koji iz ovog ili onog razloga žele da odu), poruka koju
ovakva koncepcija postavke šalje je da - nema izlaza. 8
Arhitekta koji je stvorio koncept USHMM prethodno je obišao veći deo
evropskih memorijalnih centara, geta i sličnih prostora koji na specifičan način nose
atmosferu logora i stradanja.
Specifičnost ovog muzeja je što za razliku od npr. Memorijalnog centra
Aušvic, Dahau, ili Jasenovac on može ponovnim organizovanjem postavki menjati
6 kompanija Pei Cobb Freed&Partners

7 http://www.ushmm.org/museum/a_and_a
8 Linenthal T. Edward, „The Boundaries of Memory: The United States Holocaust Memorial Museum”,
American Quarterly. Vol. 16. 1994, str. 410.
413
iskustvo koje želi da prenese i na simbolički način prikazivati kombinovano iskustvo

raznih logora i geta.
„Moguće identifikacije u muzeju Holokausta su brojne, čak i nezainteresovani
posmatrači takođe mogu biti objekti poistovećivanja. Uticaj istorije Holokausta na
emocije dovodi posetioce otvorenog uma u situaciju da razmisle kako bi se oni ponašali
da su se našli na mestu Jevreja u varšavskom getu ili u koncentracionom logoru
Aušvic.“
Slika 3 - Spomenik pobednicima MC Buhenvald
Kroz ovaj pristup prezentaciji posetioci se najčešće identifikuju sa žrtvom ili

oslobodiocem 9 , a ne sa počiniocem i “sivom zonom” odnosno posmatračem u
9 Jeffrey Karl Ochsner, „Understanding Holocaust through the U.S. Holocaust Memorial Museum“,
Journalof Architectural Education, Vol. 48, No. 4, 1995, str. 247.
414
kontekstu Holokausta. Jedna od prvih slika Holokausta koja dočeka posetioca nakon
ulaska u muzej je slika američkih vojnika koji oslobađaju neki od nacističkih logora.
Ovo je zanimljivo jer je kroz ovu prezentaciju Amerika predstavljena kao
oslobodilac logora i logoraša iako se ta ista država može pre identifikovati sa pasivnim
posmatračem nego sa herojem oslobodiocem. 10
U muzeju nije stavljen akcenat samo na kvantitet što se tiče autentičnih
artefakata, već su autori kombinacijom unutrašnje arhitekture i izborom predmeta
pratili razvoj priče tj. narativa kroz koji provode posetioca. Muzej je tako konstruisan da
unutrašnjost direktno utiče na raspoloženje posetioca, odnosno utiče na to da se
posetilac u jednom trenutku zaista i oseti zarobljen i izgubljen.
Poseban fenomen koncepcije muzeja predstavlja “Kula sećanja”, deo
unutrašnjosti muzeja koji kroz arhitekturu i fotografiju na direktan način pomaže
identifikaciji posetioca i žrtve.
Ove kule se sastoje iz niza fotografija koje sežu do vrha kula i stvaraju utisak
nesagledivosti stradanja. „Kula sećanja“ je moćno mesto zato što je akcenat na životu a
ne smrti što je opozicija ostatku muzeja. To što su fotografije postavljene kao kula tako
da se neke praktično ne mogu videti čini da posetilac biva začuđen njihovim brojem a
znajući da je svaka pojedinačna, na taj način stvara se iluzija nemogućnosti da se prikažu
sve žrtve zbog njihovog broja ili beskrajnost primera stradanja, ali se šalje i poruka da je
svaka žrtva podjednako važna, poznata ili nepoznata.
Na taj način ljudi imaju priliku da logoraše ne vide samo kao – logoraše, već
kao ljude koji su imali slične živote kao i posetioci sve do momenta dok nisu odvedeni
u logor. 11
Kule sećanja, fotografije i upotreba artefakata su važan element postavke jer
su nešto najbliže uvidu u autentično okruženje i situaciju koja se vezuje za logor.
Može se neki prostor savršeno urediti tako da izgleda potpuno isto kao logor
iz Drugog svetskog rata, ali je nemoguće u potpunosti dočarati duh i težinu autentičnog
prostora.
10 U postavci postoji mali odeljak pod nazivom „No Help, No Haven 1938“ koji je posvećen ulozi
Amerike u svesnom nesprečavanju stradanja velikog broja Jevreja. Naime, u ovom delu postavke stidljivo
je prezentovan taman detalj američke istorije koji prikazuje Ameriku ne kao spasioca već kao pasivnog
posmatrača (eng. bystander) stradanja Jevreja. „Bajstender“ je prilično sraman i okrivljujuć epitet u
kontekstu Holokausta. U periodu pre početka Drugog svetskog rata, američka vlada je odbila da
Jevrejima iz Nemačke pruži pomoć u trenucima kada su oni već bili ugnjetavani i ubijani od strane
nacista. Jennifer Faber, „Holocaust Memory and Museums in the United States: problems of
representation“, Miami University, History, 2005, str. 21.
11 Linenthal T. Edward, op. cit., str. 411.
415
Dženifer Faber naglašava da se zadnjih decenija odvija proces

“amerikanizacije Holokausta” tj. da Amerika prezentuje sliku Holokausta kao „svog“
manipuliše i oblikuje sliku Holokausta 12 kako bi ona odgovarala slici Amerike -
oslobodioca. 13
Slika 4 - Centralna građevina MC Buhenvald
Muzej Holokausta u Vašingtonu nameće se delu posetilaca ali i autora kao

manipulativan jer na „diznijevski“ način privlači posetioce i prezentuje im veštačko
iskustvo i američku viziju prošlosti i budućnosti a da pri tome nista ne govori o lošoj
ulozi Amerike vezane za stradanje Jevreja, antisemitizam u Americi ili zašto uopšte
USHMM postoji tamo gde ne postoji muzej ropstva crnog čoveka u Americi. 14
Za razliku od USHMM memorijalni centar Buhenvald predstavlja model
autentičnog memorijalnog prostora. Pored toga što je prostor MC Buhenvald
autentičan on je i mnogo stariji od USHMM budući da je stvoren nedugo nakon
12 Worthington, Peter, “Britain's Dirty Little Secret”, The Toronto Sun, 1999.
13 Jennifer Faber, op. cit, str.28.
14 Young. E. James, „The Texture of Memory: Holocaust Memorials and Meanings”, New Heaven, Yale
University, str. 336.
416
završetka rata. Ono što ga na neki način povezuje sa američkim muzejem Holokausta
jeste uticaj koji je politički kontekst izvršio na organizovanje postavki i prostora.
Vlada Demokratske republike Nemačke šezdesetih godina dvadesetog veka
obeležila je Buhenvald kao najveći spomenik herojskom suprotstavljanju boraca za
samooslobođenje i borbu protiv fašizma. Tadašnja svrha memorijala nije bila da ukaže
na nedužne žrtve nacizma već da proslavi antifašističke oslobodioce i da upozori na „i
dalje prisutnu pretnju fašizmom od strane kapitalističkog zapada.” 15 U decenijama koje
su sledile, a sve do ujedinjenja Nemačke, izložba u muzeju Buhenvald je govorila skoro
samo o ulozi sovjetske armije u borbi protiv nacional-socijalizma i antifašističkoj borbi
(istočnih) Nemaca a vrlo malo o Nemcima kao počiniocima zločina u tim logorima.
Istočni Nemci su ovaj prostor sećanja prikazivali kao prostor stradanja istočnih Nemaca
od strane nacista zapadnih Nemaca i kapitalističkog zapada uopšte.
Sve do prestanka sovjetskog uticaja druga strana istorije logora Buhenvald je
bila zanemarena. Naime, logor Buhenvald je bio jedan od logora koji je nakon rata
nastavio sa radom, tačnije od 1945-1950. godine sovjetske vlasti su ga koristile za
zatvaranje istočnih Nemaca 16 za koje se sumnjalo da su sarađivali sa nacistima ili su
protiv SSSR-a.
U periodu prestanka uticaja sovjetskog saveza na istočnu Nemačku, postavka
i narativ memorijala se ponovo menja i nadalje govori o istočnim Nemcima kao
žrtvama nacista i Sovjeta. Drugim rečima izjednačavali su se zločini nacizma i
staljinizma.
Ujedinjenje Nemačke 1990. zakomplikovalo je ono što Nemci zovu
„sećanjem“, s obzirom na to da su mesta na kojima su bili logori bila mesta nacionalne
sramote za zapadne Nemce i ponosa za istočne. Ljudi obučeni od strane istočne
Nemačke koji su upravljali Buhenavaldom i ostalim memorijalnim centrima, smenjeni
su 1990. godine i zamenjeni zapadnim Nemcima. 17
Ono što se pojavilo kao problem zajedničke postavke posvećene žrtvama u
logoru 1937-1945. i 1945-1950. je to što se gubila priča o primarnim žrtvama i glavnim
počiniocima zločina pa se na taj način stvarala slika o univerzalnom zlu i zločinima koji
su se tu odigrali u ime političke ideologije.
15 Farmer, Sarah, „Symbols that Face Two Ways: Commemorating the Victims of Nazism and Stalinism
at
Buchenwald and Sachsenhausen”, University of California Press, 1995, str 102.
16 Farmer Sarah, op.cit. str. 97.
17 Farmer, Sarah, op. cit, str. 104.
417
Dakle reč je o izjednačavanju sovjetskih i nacističkih žrtava i počinioca.

Nezadovoljna strana je tvrdila da to izjednačava nacistički teror sa staljinističkim. Iz
debata prošlih i onih koje još uvek traju zaključilo se da antikomunistička retorika često
stavlja po strani nacističku prošlost da bi odvukla pažnju na sovjetske zločine.
Kao što Luise Heidenreich navodi, po uzoru na ujedinjeni Berlin, spomenike i
arhitekturu koja je za funkciju imala da podsećaju na zlo Drugog svetskog rata, cela
ujedinjena Nemačka postaje prostor na kome se dižu novi spomenici i građevine koje
pričaju „istu priču“ a sa ciljem da se uništi bilo koji oblik manipulacije sećanjem. 18
Važno je naglasiti spajanja sećanja kroz građevine i spomenike koji na simbolički način i
jesu stubovi koji nose sećanje i identitet nacije. Ujedinjenjem sećanja ujedinili su se
identitet i zajedničko sećanje na sopstvenu krivicu Nemaca kao nacije koju je istorija
prepoznala kao počinioca.
1992. godine komisija je nakon protesta zaključila da treba obeležiti i sovjetski
i nacistički period ali i ukazati na to da ova dva perioda mogu biti upoređivani ali ne
mogu biti izjednačeni jer predstavljaju dva potpuno različita politička i istorijska
konteksta.
Pored toga nacistički period mora biti naglašen jer je u pitanju ne samo veće
stradanje već i događaj koji je jedan od delova globalnog sećanja na zlo.
Logori u Buhenvaldu su postojali zbog dve različite stvari i zato su u planu
dva različita mesta za njih što predstavlja fizičko razdvajanje prostora sećanja.
Eberhard Jakel (nemački istoričar) izjavio je sledeće: „Oni (logori prim.aut.) su
imali različite funkcije i moraju imati odvojene muzeje, tako da će se i sećanje na njih
razdvojiti“. 19
Treba napomenuti da je simboličko srce ovog prostora građevina u kojoj se
nekad nalazila uprava logora i prostorije za ispitivanje, mučenje logoraša a koja je nakon
rata pretvorena u muzej.
Memorijalni centar nacističkog i staljinističkog logora je morao biti fizički
razdvojen kako bi se pokazale dve različite prirode logora. Za novi memorijal je
predviđena neophodnost dva odvojena ulaza za dve različite postavke. Posetioci mogu,
ako žele, da vide izložbu sovjetskog logora ili nacističkog logora a da ne moraju da vide
oba. Na taj način koncipiranje narativa je promenjeno. 20
18Luise Heidenreich, „Collective Memory, Identity and Place Making in Reunified Berlin“,
Enatsverwaltungfur stadtentwicklung, umweltschutz und technologie,1998, str. 3.
19 Farmer, Sarah, op.cit. str. 107.
20 ibid
418
Cilj je da se ostavi što manje prostora izjednačavanju iskustva i izbegnu

paralele između nacističkog i staljinističkog logora.
Danas prostor MC Buhenvald ne izgleda drastično drugačije nego ranije ali se
prostor oko samih autentičnih građevina menja i prati narativ postavki.
Unutar memorijala postoji više simboličkih detalja predstavljenih kroz
spomenike, statue, spomen ploče i čitave nizove oblika fizičkog sećanja sa ciljem da
ukažu na zajedničku istoriju koju ovaj prostor deli ne samo sa ujedinjenom Nemačkom
već sa sećanjem celog sveta.
„Muzej je jasan podsetnik sramnog dela ljudske istorije, i osigurava da se tako nešto
nikada više ne ponovi“ 21 Ehud Olmert
Promena političkog konteksta na određeni način menja prirodu narativa i

organizovanja artefakata ili prostora kao nosioca iskustva. Društveno pamćenje i
iskustvo se obično vezuju za autentične prostore na kojima su se odigrali događaji koji
su ostavili traga u grupnom ili globalnom sećanju. Na primeru USHMM videli smo da
se do određene mere kroz manipulaciju elementima sećanja unutar muzeja može
preneti i dočarati iskustvo do jednog nivoa. Iskustvo autentičnog prostora sećanja ipak
na neki način ostavlja jači utisak i ovakvi prostori postaju ne samo globalni simbolički
toponimi stradanja već i prostori svojevrsnog hodočašća.
Memorijalni centar Aušvic predstavlja jedan od primera prenosa iskustva
atmosfere logora u autentičnom prostoru koji malo koji prostor ove vrste može na isti
način da pruži.
Za cilj memorijala bilo je planirano da predstavi istrebljivanje naroda
porobljenih od strane Nemaca i da podcrta činjenicu da su nemački zločini bili
sprovođeni masovno, sa naglaskom na „morbidnom“. Ovo bi se na najupečatljiviji
efekat postiglo uz primenu vizuelnih sredstava dakle autentičnih građevina, predmeta,
fotografija itd. Planirano je da građevine i sam prostor budu „nemi svedoci“ dešavanja
iz perioda rata, i da se na taj način postigne identifikacija posetioca sa žrtvom.
Iako se možda čini da je organizovanje autentičnog prostora najlakšeiI najbolje
rešenje kada se radi o ulaganjima u ovakve projekte, ipak to nije slučaj i čini se da je baš
to akcentovanje autentičnosti kao i održavanje zgrada i prostora koji čine prostor logora
prilično zahtevan i skup posao.
Ovu činjenicu ilustruje primer pod-logora koji su po prvim planovima trebali
da postanu ekonomske celine u cilju održanja drugih delova memorijala nakon rata; „u
Rajskom, Harmezeu i Plavu je trebalo da postanu farme od kojih bi dolazio novac za
21 Report 2008, Auschwitz-Birkenau Memorial Center, 2008, str. 6.
419
održavanje mauzoleja.“ 22 Od samog početka i prve ideje o očuvanju samog prostora i

arhitekture koja ga je činila bilo je jasno da će održavanje autentičnosti biti zahtevan
posao kao što ćemo videti ne samo ekonomski već i etički.
Slika 5 - Ulaz u MC Aušvic
Postoji jedan zanimljiv primer dve institucije sećanja u Osvećimu (mesto gde se
nalazio logor smrti Aušvic, i gde je danas istoimeni memorijalni centar).
Aušvic i hemijska fabrika „Dvorz SA.“ potiču iz perioda nemačke okupacije
Poljske (1939-1945), i obe su napravljene i održavane prisilnim radom logoraša-
osuđenika i na taj način predstavljaju dve institucije koje svoju bazu imaju u zlu
nacizma. Aušvic je nedugo nakon završetka rata postao memorijalni prostor, dok
hemijska fabrika nastavlja sa proizvodnjom i postaje važna ekonomska institucija koja je
zapošljavala veći deo stanovništva Osvećima. Fabrika postaje deo memorijala tek 1966.
godine i fabrika prestaje da zapošljava deo stanovništva. 23
22 Report 2009, Auschwitz-Birkenau Memorial Centar, 2009, str. 20.

23 Alison Stenning, Andrew Charlesworthb, Robert Guzikc, Michał Paszkowskic, „ATtale of Two
Institutions: Shaping Oświęcim-Auschwitz”, Geoforum, Environmental Economic Geography,Volume 39,
Issue 1, January 2008, str. 402 - 405.
420
Ovaj primer neki autori su naveli kako bi ukazali da nekada lokalna,

ekonomska važnost institucije ili objekta može imati veći uticaj od kulturne pa makar
kulturna bila i globalno važna. Kontekst u kom sam naveo ovaj primer je lokalni,
budući da je stanovništvo fabriku doživljavalo kao sastavni deo Osvećima a Aušvic kao
pasivni prostor sećanja koji nema toliko veze sa životom grada.
Ova situacija će se preokrenuti 1967. godine kada fabrika prestaje da
zapošljava veliki procenat građana, a gradi se nova železnica do Osvećima i Aušvica a sa
njom u grad počinje da se priliva ogroman broj turista koji žele da posete Aušvic. 24
Za kratko vreme Osvećim postaje neka vrsta turističke destinacije, i
ekonomija grada se menja. Sa promenom ekonomije institucije (koja je sada
memorijalni centar Aušvic), promenio se i odnos građana koji danas posmatraju ovaj
memorijalni centar kao deo svog grada i sopstvenih identiteta. Nakon nekoliko godina
nametnulo se pitanje da li je etički da se grade uslužni objekti u blizini memorijala, iako
su građani zahtevali da se izgrade ovakvi komercijalni objekti gradska uprava je to
odbila uz obrazloženje da se Aušvic simbolički širi i van autentičnog prostora. 25
Ovo je bio jedan od prvih memorijalnih centara ove vrste gde je bilo moguće
videti očuvane autentične građevine i na neki način povezati sopstveno iskustvo sa
iskustvom koje je logor imao, barem kada se radi o iskustvu posmatrača.
Posetioci su na prostoru memorijala mogli da vide unutrašnjost preostalih
blokova baraka i građevina od drveta i cigala i ruševine gasnih komora, krematorijuma i
peći a sve u cilju što dubljeg i boljeg razumevanja užasa prostora i atmosfere logora
smrti. Tekstovi i fotografije na zidovima krematorijuma u Aušvic Birkenau postavljene
su tako da ilustruju sećanje i navedu posetioce da prihvate realnost situacije u logoru.
Ovi tekstovi i ploče imali su takođe i jaku edukativnu funkciju i deo su ideje da Aušvic
bude i institucija sećanja i edukativni centar.
Stanje objekata očuvano je u pokušaju da se ovekoveči trenutak onakav
kakav je zatečen od strane ruske vojske prilikom oslobođenja. Budući da je ovaj centar
specifičan jer na plastičan način objašnjava, svedoči i ukazuje na sve aspekte života u
logoru, vremenom se pojavila potreba da se na slikovitiji način prikaže i smrt u logoru
kroz objekte smrti. U memorijalnom centru Aušvic deo ovakvih postrojenja je uništen
od strane Nemaca koji su pri povlačenju minirali logor kako bi uništili dokaze.
Vremenom se pojavila potreba da se “kompletira ponuda” ovog prostora u svim
aspektima prikazanog. Rekonstruisani su krematorijumi i slične manje građevine ali
24 Alison Stenning, Andrew Charlesworthb, Robert Guzikc, Michał Paszkowskic. op.cit, Str. 408.
25 Alexandra Rahr, “Are Holocaust Memorials Ethical?”, the Elie Wesel Foundation for Humanity, New
York, 2003, str. 11 – 12.
421
tako da zadrže svoj originalni izgled a koje su oni koji su rekonstruisali upoređivali sa
podacima i planovima iz perioda kad se taj deo logora gradio ili za vreme rada logora.
Naravno ovakav potez budi neka etička pitanja među kojima i ono o tome da
li je prostor autentičan ako sve građevine koje ga čine ili sam prostor nisu autentični.
Čini se da rekonstruisanje nekih građevina nije smanjilo nit autentičnosti ovog
memorijalnog centra ali je za mene otvorilo pitanje – “koliko procenata prostora ili
građevina mora biti autentično da bi se ceo prostor mogao tako koncipirati?”.
Danas postoji tendencija ovog memorijalnog centra da se proširi budući da
sada on obuhvata i prostor logora, muzej i centar za istraživanja vezana za Holokaust ali
to za sada nije moguće budući da je prethodno neophodno obaviti arheološka
istraživanja. 26 U svakom slučaju, ovaj centar ostaje jedinstven u svetu jer je evoluirao na
svim poljima organizovanja, prezentovanja i istraživanja sećanja danas. Ono što ga čini
zanimljivim za dublju antropološku analizu jeste činjenica da je ovaj centar prošao dug
proces i od lokalnog prostora sećanja postao svetski toponim i simbol stradanja.
Slika 6 - Unutrašnjost MC Aušvic
26Dorota Niedizela, “Comunication Routes and Pplans for Expansionof Auchwitz Concentration
Camp”, ProMemoria, Published by Auschwitz Birkenau Museum, 1(28), 2008, str. 54.
422
„U našem muzeju dolaziš do saznanja o događajima iz istorije, ali to nije ono sa čime
izlaziš iz njega, izlaziš sa slikom zauvek urezanom u sećanju“ 27
Fred Zeidman, predsedavajući američkog muzeja Holokausta
Završna razmatranja
Primeri koje sam izabrao na svoj način prikazuju specifičnosti određenih

modela organizovanja memorijalnog centra kroz prostor i aritekturu.
Sami primeri ilustruju važnost pre svega istorijsko političkog, društvenog
konteksta koji dalje određuje forme kroz koje se prenosi željeni narativ ili cilj koji taj
narativ treba da postigne.
U slučaju ovog rada završna razmatranja u stvari predstavljaju više otvorena
pitanja na koja sam naišao prilikom analize ovih centara. Nameće se nekoliko pitanja
vezanih za ovakve memorijalne centre odnosno upotrebu građevina u istima:
“Da li se sve pa i istorija, sećanje, pamćenje, arhitektura, prostor i svet menjaju
samo kao posledica promene političkog konteksta ili postoje i drugi jednako moćni
društveni procesi koji menjaju relanost?”, ”Da li je možda potrebno ovakve institucije
kontrolisati kroz neku ujedinjenu globalno organizovanu instituciju kako bi se osigurao
što manji uticaj aktuelnih političkih dešavanja na globalno koncipirano sećanje na
Holokaust?”, dalje “Šta to čini neki prostor autentičnim? Da li se autentičnost može
postići kroz postizanje iluzije autentičnog iskustva unutar neautentičnog prostora?“,
„Da li su neautentična arhitektonska rešenja u službi približavanja autentičnog iskustva
– manipulacija?” itd.
Ovakvi prostori sećanja oblikuju budućnost koja stoji pred nama na isti način
na koji oblikuju društveno pamćenje i istoriju koja se nalazi iza nas. Kroz bilo kakve
manipulacije elementima sećanja može se na upečatljiviji način promeniti svest u
društvu što dalje uzrokuje rekonstrukcije identiteta a što jednog dana dovodi do
ponavljanja civilizacijskih grešaka i stradanja.
Sa druge strane kroz ovakvu vrstu manipulacije može se postići određena
vrsta rekonstruisanja identiteta grupe pa i nacije na globalnom nivou a sa ciljem da se
zamene uloge onih koji se sećaju i da se postigne akcentovanje uloge koja nije
autentično tačna i bliska istorijskim činjenicama.
Prostor i arhitektura zajedno sa raznim formama umetničkog, simboličkog
izražavanja određene ideje igra jako važnu ulogu u rekonstruisanju i preispitivanju
identiteta, kolektivnog sećanja i regulisanja međugrupnih odnosa.
27 http://www.ushmm.org/
423
U slučaju memorijalnih centara načini korišćenja građevina i celokupnog

prostora na pojedinačnim primerima predstavljaju specifičan uvid u to društvo i
njegove vrednosti.
Kroz analizu svakog od ovakvih mesta sećanja pojedinačno mi možemo mnogo
naučiti ne samo o istoriji već i o društvenim promenama koje su kroz svoj razvoj
menjale i oblik sećanja koje ih definiše.
Literatura
Alison Stenning, Andrew Charlesworthb, Robert Guzikc, Michał Paszkowskic, „A Tale of
Two Institutions: Shaping Oświęcim-Auschwitz”, Geoforum, Environmental Economic
Geography,Volume 39, Issue 1, January 2008.
Alexandra Rahr, “Are Holocaust Memorials Ethical?”, the Elie Wesel Foundation for Humanity,
New York, 2003.
Beogradsko Staro sajmiše 3+1, zbornik radova, Serbia nostra i urbanistički zavod Beograda,
Beograd 2008.
Dorota Niedizela, “Comunication Routes and plans for Expansionof Auchwitz Concentration
Camp”, ProMemoria, Published by Auschwitz Birkenau Museum, 1(28), 2008.
Farmer, Sarah, „Symbols that Face Two Ways: Commemorating the Victims of Nazism and
Stalinism at Buchenwald and Sachsenhausen”, University of California Press, 1995.
Jeffrey Karl Ochsner, „Understanding Holocaust through the U.S. Holocaust Memorial
Museum“, Journalof Architectural Education, Vol. 48, No. 4, 1995.
Jennifer Faber, „Holocaust Memory and Museums in the United States: Problems of
Representation“, Miami University, History, 2005.
Linenthal T. Edward, „The Boundaries of Memory: The United States Holocaust Memorial
Museum”, American Quarterly. Vol. 16. 1994.
Luise Heidenreich, „Collective Memory, Identity and Place Making in Reunified Berlin“,
Enatsverwaltungfur stadtentwicklung, umweltschutz und technologie, 1998.
Peter Mostow, „Like Building on Top of Auschwitz“,Journal of Law and Religion, Vol. 10, No. 2,
1994.
Report 2008, Auschwitz-Birkenau Memorial Center, 2008.
Report 2008, Auschwitz-Birkenau Memorial Center, 2009.
Talia Shay, „Social Thought & Commentary: Can Our Loved Ones Rest in Peace? The
Memorialization ofthe Victims of Hostile Activities“, Anthropological Quarterly, Vol. 78, No. 3,
2005.
424
Telewicz-Kwiatkowska, Joanna, Isztok Marek, “Forging Remembrance”,Pro Memoria, Oswiecim

2007, Published by Auschwitz Birkenau Museum, 27, 2007.
Shannon, David, “The Marking of Memory and the Right to Remember: Design, Interpretation
and the Movement of Meaning”, School of Landscape Architecture, Lincoln University, 2009.
Vasiljević, Jelena, „Kultura sećanja i medijska narativizacija sukoba u Hrvatskoj“,
Etnoantropološki problemi, h.c. god 3. sv. 1, 2008:
Wasserman, Judith, „Memory Embedded“ , Landscape Journal, Board of
the University of Wisconsin, 2002.
Worthington, Peter, “Britain's Dirty Little Secret”, The Toronto Sun, 1999.
Young. E. James, „The Texture of Memory: Holocaust Memorials and Meanings”, New Heaven,
Yale University, 1993.
425
Jeremy Howard
SHOULD AULD ACQUAINTANCE BE FORGOT... FOR

AULD LANG SYNE?: SCOTTISH SCHOOLS
COMMEMORATE (SCOTLAND STREET AND GEORGE
HERIOT’S AS BEACONS OF THE PAST)
Introduction
Lest we forget: schools aim to be sanctuaries… and in more ways than one. Yet
as far as the urbanscape (as well as much architectural history) is concerned schools can
be forgotten. Passersby frequently do not notice them. They forget their existence.
They would seem to have no reason to enter and so the buildings are excised from
consciousness. Still, their physical and historical presence looms large. And they are
liminal public spaces that regularly, if not spontaneously, open their doors and vaults of
memory to ‘outsiders’. In some countries they are polling stations, in others community
centres, and in still others places for competition, entertainment and display. As multi-
functional, multi-generational formative institutions schools are a challenge to man’s
striving for some form of enshrined permanence and immortality. The lifespans of
schools are limited. As society ‘progresses’ and time passes they are frequently deemed
to lose their fitness to function. Their heightened cultural sedimentation hides and
elides much of the lives that pass through them. Yet their fabric and integral decoration
can narrate senses of the ‘immemorial’ that the sedimentation cannot disguise. This
means they become factory-museums for the fabrication of memory.
School institutional commemoration can focus on founders, patrons, donors,
figures of high state and church, influential teachers and educationalists, architects,
renowned alumni, victims and heroes of war and uprising. But it can also be concerned
with remembering school achievement, qualification and success. Trophies, medals,
426
banners and certificates are frequently prominently displayed, as, more ephemerally, are
press reports and accounts of prize-giving ceremonies. Either way these forms of
commemoration are about presenting an absent past or current as signs of worth, the
intention of which is to impress and influence their beholders. Perceived failure, anti-
social behaviour, punishment or mediocrity are seldom objects of long-term official
remembrance though they can be recalled through their apparent absence in the
commemorative value objects and symbols. They can also sometimes be read, if one is
so inclined, within the framed class photographs from various periods that often adorn
school walls.
The commemorative processes of schools can seep or be instilled into
individuals yet it can also be the case that those they are aimed at lose recognition of
them. The flowing daily and generational usage of schools means that their
memorialisation while ostensibly collective is just as likely to be collected, i.e. an
assemblage of subgroups’ and individuals’ fragmented appreciation of the institutional
narratives of remembrance. If one enters every day out of duty and in transit to a zone
of directed learning or administration one may well begin to ignore, if not forget, the
plaques, sculptures, awards and vitrines in the public areas. For, while they may be
displayed in classrooms, laboratories, libraries, halls, and gyms, they are more frequently
placed in areas designed for through movement. As such the school day involves
passing them by without, as a rule, having attention drawn to them. Schools are not
museums or mausolea, at least not what are usually conceived of as these. Yet the
boundaries between schools and other heritage institutions are not as distinct as they
may seem. They are keepers of the flames of the past and, as such, as well as in their
delivery of curricula and ideologies, nurturers of the future. The multi-facetted nature
of school education means that the often formative memorialist aspect of schools
stands out from standard shrines and monuments to memory.
Scotland Street
The Scotland Street School in Glasgow, designed by Charles Rennie
Mackintosh is not a school. It is a museum. It is a symbol of early twentieth century
social aspiration, late-twentieth century urban spoilation and early twenty-first century
cultural quandary. It is the poorly attended and inadequately funded Scottish Museum
of Education. It closed as a school in 1979, having opened in 1906. It is a place of
pilgrimage for Mackintosh devotees and for nostalgic Clydesiders keen to recall the
days when Glasgow was a flourishing manufacturing port and metropolis. Serving
Kingston and Tradeston, ex-industrial areas south of the city centre, the Scotland Street
School is a memorial to misguided, questionable socio-economic regeneration schemes
427
that, while aiding some areas and sectors, bring about terminal decline elsewhere.
Kingston and Tradeston became bypassed by a motorway that sliced through the area
in the early 1970s. The community was dispersed, residents were relocated to new
towns, housing was demolished. The school roll fell. Designed for 1250 students, there
were only 89 when it closed in 1979. The area had become a desert, despite its
proximity to Glasgow city centre. Thus the Scotland Street School is a marooned
beacon of past geopolitical hope and folly. It is also commemorates much else besides.
Figure 1 - Scotland Street School, Glasgow: North Front
Scotland Street School is a Mackintosh masterpiece. His last commission for the
native city that spurned his design vision it prepares the way for Machine Age
modernism that many see as being ushered in by Gropius and Meyer a few years later
(1911-13) with the Fagus Shoe Factory at Alfeld an der Leine. As such a precursor it is
certainly a beacon for the future. It also accords with the brief given to Mackintosh by
the Glasgow School Board. For the plan is rationalist, with form coherently following
educational function. With separate entrances for girls, boys and infants, the three-
428
storey building has twenty-one classrooms, a drill hall-infants’ schoolroom and

domestic science-cookery room arranged either side of spinal corridors. On each floor
there are also twinned staff rooms and cloakrooms to the east and west of the similarly
twinned north-facing stairwells. In contrast to the unhealthily dark tenements and
industrial edifices that surrounded the school at the time of its building, light,
movement and hygiene are meticulously considered. Light floods in to the staircases
and the ground floor hall that they open on to due to their extensively glazed walls and
use of slim iron railings. Further, in keeping with small child heights the sills of the drill
hall-infants schoolroom windows are lowered and the infants’ entrance is compact.
Mackintosh did not get his way entirely with the colour of the wall tiles. He would have
preferred dark colours, at least at ground floor level, instead of the white used. This
would have symbolised enlightenment emerging from the darkness of innocent
ignorance. As it is he sets the standard for a new typology of modern urban schools
that was to be followed worldwide.
For all his expression of the new, Mackintosh simultaneously interprets the old.
Though he questions conventions of social class by this monument to mass education,
he also presents the user and visitor with established notions of segregational hierarchy
(e.g. in terms of classroom learning, age and gender). Significantly, he also
commemorates Scottish architectural tradition. First, and despite having originally
wanted a white stone from the central belt of Scotland, he faces his building in a
‘national’ stone: old red sandstone. Found in large outcrops across the Scottish lands,
this had been used for notable buildings for many centuries. By the turn of the
twentieth century, when a good deal of it was being quarried in Dumfriesshire, south of
Glasgow (and the source for the school), and the source for the school, it was being
widely utilised for the new civic institutions being erected in numerous major Scottish
towns and cities. Second, Mackintosh references, without directly quoting, key Scottish
architectural precedents such as, with his stair towers, the twin-towered gatehouse of
King James V’s palace at Falkland, Fife (completed in 1541). 1 The proportions, semi-
cylindrical form, conical bell-cast caps, and flanking of a central entrance articulate a
kinship between the royal Scottish medieval castle and the modern working class school
palace. The stepping back of the mezzanine shafts containing the cloakrooms beside
1 Another point of historic reference for Mackintosh (1868-1928) appears to have been the similarly
twin-towered main entrance façade of Rowallan Castle in Ayshire (1562) which was then being restored
by his contemporary, Robert Lorimer, and which Mackintosh had visited and sketched in 1886-7. The
large bay window shafts fronting the stairs also appear to quote from Elizabethan house and late
nineteenth-century Glasgow tenement design. For the most detailed description of the school, see the
University of Glasgow’s ‘Mackintosh Architecture. Context, Making and Meaning’ website:
http://www.mackintosh-architecture.gla.ac.uk/catalogue/browse/display/?rs=18&xml=des
429
the stair towers interprets early stone buttressing. He also barrel-vaults the cookery
(domestic science) classroom, as if echoing the kitchens of baronial architecture, yet he
places this room on the top storey rather than ground floor or basement.
Figure 2 - Scotland Street School, Glasgow: Detail of South Façade
While Scotland Street School commemorates Mackintosh the architect through

its language of structure it also does so through its decorative scheme. Once again this
plays inventively, and at once, with the ancient and modern, youth and maturity.
Marking the boundary between the front and rear playgrounds of the school is a large
round arch upon which is placed a smaller round arch. The bell which would have been
hung from the little cupola is missing. In keeping with the nature of guided and free
play (as well as games and song) that is the function of these external school spaces, this
430
is ‘a playful image of continuity’. 2 The message here can be read, as Timothy Neat has,
of ‘architects stand[ing] on the shoulders of those who went before, children stand[ing]
on the shoulders of their forebears’. 3 There are many discretely integrated yet seemingly
abstract repeated decorative shapes on the walls, windows, columns and railings of the
school. These are subtly stylised invocations of tradition feeding growth. Basic and
deliberately coloured two- and three-dimensional shapes such as squares, triangles,
circles, ovals, cubes and cylinders, all building blocks for children’s early learning, are
assembled into geometricised forms that suggest something vaguely aspirational and
organic, be it a tree or plant. As Rachael Shepherd has indicated: ‘With less
sophisticated preconceptions of the natural world and a heightened perception of shape
and colour, the child viewer was possibly well attuned to appreciate the simplicity of
Mackintosh’s abstraction.’ 4 There is also a quality of harmonised Froebelian gifts in the
appearance of these forms.
A balance of nature and nurture is expressed in the energised linear stone
tracery of the east, west and central window shafts on the school’s southern façade.
Some have discerned in this trees of life and knowledge, as well as thistles. Others, such
as Neat, have found the latter on the perimeter railings, and with that a distinct sense of
their representational value:
The metal railings around Scotland Street School… display an abstracted image of
a thistle. The thistle here does not represent barrenness, greed, or evil force, it is
simply the national emblem of Scotland, appropriate in Scotland Street. But there
are two marvellous things about this thistle: first, it is not obvious that the design
is based on the form of the nationally much-overused Scotch thistle; and second,
the small rectangular shapes that constitute the large thistle shape are based upon
the rectangular shapes of thistle seeds. Microcosm and macrocosm are shown as
one: these metal railings salute the children of Scotland Street, and the world
beyond. 5
The conceit of Mackintosh’s school and its creative play with the past and the
present has led to architectural history having trouble knowing where to place it. When
2Timothy Neat, Part Seen, Part Imagined. Meaning and Symbolism in the Work of Charles Rennie Mackintosh and
Margaret Macdonald, Edinburgh, 1994, 164.
3 Ibid.
4 Rachael Shepherd, ‘From the outside looking in: Aspects of Carl Bergsten’s St Olof’s skola with
comparison to the school buildings of Charles Rennie Mackintosh’, unpublished article, author’s archive.
5 Neat, op.cit., 164.
431
the school was listed in 1966 as a Category A monument of national historic

architectural worth, the description noted that it was an ‘Art Nouveau, red ashlar
school’. 6 The Pevsnerian ‘Buildings of Scotland’ study of Glasgow notes that there is
‘no hint of the fluid Art Nouveau style of the 1890s here’. 7 In the extensive Charles
Rennie Mackintosh catalogue of an exhibition that toured Scotland and the USA in 1996-
97, the school barely gets a mention and where it does, in the one paragraph on it by
David Walker, the author notes its association with contemporary board school design
and that ‘the refinement of detail that Mackintosh brings to the simple mass of regular
functional building that forms its south frontage has not always had the recognition it
deserves.’ 8 Alan Crawford’s consideration is that the decorative squares and triangles
are Viennese-inspired (presumably Hoffmann and Moser, if not Wagner and Olbrich),
and that ‘Scotland Street [School] stands apart from most of Mackintosh’s other
buildings. It is symmetrical. It uses Classical methods of articulation. Its interior is plain
and straightforward.’ 9
Figure 3 - George Heriot's School, Edinburgh: West Front
6See Historic Scotland Statutory Listing at

http://hsewsf.sedsh.gov.uk/hslive/hsstart?P_HBNUM=33534.
7 Elizabeth Williamson et al., Glasgow, London, 1990, 512.
8David Walker, ‘The Glasgow Years’, in Wendy Kaplan, ed., Charles Rennie Mackintosh, Glasgow, 1996,
141.
9 Alan Crawford, Charles Rennie Mackintosh, London, 1995, 119. It would seem quite reasonable to argue
that Mackintosh’s relationship with Viennese Secessionism as seen in this school was actually much more
mutualistic or even Mackintosh influencing Vienna than Crawford allows here.
432
The lack of consensus concerning the Scotland Street School’s historical genius
loci is compounded by its current museological-infotainment treatment and siting within
unclarified, seemingly stagnating, development plans. As a municipal museum (since
1990, when Glasgow was European City of Culture) the school commemorates
schooling that predates and coincides with it. The top floor classrooms have been
converted into installations, with contemporary furnishings and equipment, as well as
layout, representing Victorian (post-1872), World War Two and 1950s-60s classes.
Elsewhere there are displays of the learning tools and books, as well as some craftwork
completed by the children. A little of Mackintosh’s story and the school’s history is
related in converted first floor classrooms. In 2007 the ten-acre site on which the
school stands was bought by property developers, Tiger Developments. The plans are
to build offices, a hotel and retail units around the building. One has to doubt whether
they will be sites for future commemoration.
George Heriot’s
Scotland Street lasted as a school for just seventy-three years. For all its
apparent national functionalism it has appeared as a folly for much of the last half-
century. It can be read as a monument to Scottish state education’s progressivist short-
termism. Alternatively, it and its children users may be interpreted as victims of
historical social decline and municipal manipulation. As ever, Mackintosh’s treatment of
reason is tinged with irreason. By way of contrast reverse processes can be discerned in
the monument that is George Heriot’s School, Edinburgh. Opened in 1659, it
continues to work as a school over three hundred and fifty years later. It and its
location, to the south of Edinburgh Castle, were ‘improved’ by demolishing adjacent
buildings and creating aprons of urban space’. 10 Its sense of planned environment, or
setting, was novel for Scotland, especially the Scotland of the city. Designed as a charity
boarding school for boy orphans and tradesmen’s sons it announced the arrival of the
non-royal urban palace, a move which, for educational buildings at least, was to be
signalled as at an end by Mackintosh’s Scotland Street School. In fact Mackintosh, while
critical of Heriot’s also admired it, singling it out amongst Scottish buildings as a highly
significant seventeenth century public building, as ‘Transitional’ and ‘Elizabethan’, and
particularly appreciating its ‘ rich complicated’ strapwork decoration which ‘admits at all
events of an infinite variety’. 11
10 Ranald MacInnes et al., Building a Nation: The Story of Scotland’s Architecture, Edinburgh, 1999, 45.
11From Charles Rennie Mackintosh, ‘Elizabethan Architecture’ (c.1892), as cited in Pamela Robertson,
ed., Charles Rennie Mackintosh. The Architectural Papers, London, 1990, 145. See also, op. cit., 136, 140.
433
Heriot’s is commemorative in terms of its architecture, decoration, patronage,

education and war sacrifice. It has its own museum. It has been commemorated in
detailed studies of its history and architectural place. 12 Its commemoration of cultural
interchange and hybridisation is manifoldly expressed. By way of example, befitting for
this particular collection of papers, a beautifully inscribed brass plaque in the old
refectory reads:
This Tablet records the Everlasting Gratitude of the Twenty-six SERBIAN

Refugee Boys who during the Great War were freely and generously admitted to
all the Educational Privileges of this Ancient & Honourable Foundation. July
1919. “Zaista vam kazem: Kad uciniste jednome od ove moje najmanje brace,
meni uciniste” Matt. xxv. 40. [Verily I say unto you, Since you have done it unto
one of the least of these my brethren, you have done it unto me.’].
Such high-flown gratitude with its quotation from the Final Judgement section
of Matthew’s Gospel compares with the equally eloquent, if more mundane, ink on
paper expressions of Serbian thanks in the Heriot archive, e.g.
42 Blacket Place, Edinburgh, 20th January 1917.

Dear Sir Robert
On behalf of the Serbian Boys I wish to let you know that we all enjoyed
ourselves very much last Saturday afternoon at the Tea and Concert at George
Heriot’s School. We all liked the music very much and were pleased to think that
the Scottish people enjoyed the Serbian national songs. We all wish to thank you
also for the nice lines of poetry you sent us and hope to benefit from the good
advice contained in them.
I am, Yours Sincerely, Djordje Osmanbegovic. 13
Sometimes these thanks were in visual form, as in an undated drawing from the
same period. Entitled ‘Combined Anglo-Serbian Forces pushing and pulling the Serbian
12 See Brian R W Lockhart, Jinglin’ Geordie’s Legacy. A History of George Heriot’s Hospital and School,
Edinburgh, 2009; Miles Glendinning et al., A History of Scottish Architecture from the Renaissance to the Present
Day, Edinburgh, 1997, 65-67; John Gifford et al., Edinburgh (The Buildings of Scotland), 1991, 179-182;
and the Historic Scotland Listed Building Report, as at:
http://hsewsf.sedsh.gov.uk/hslive/hsstart?P_HBNUM=27980. These detail the architectural
borrowings and relationships, not least in terms of Serlio and Vignola, and royal palaces and mansions in
Scotland, England, Denmark and the Low Countries.
13The letter is addressed to Sir Robert Kirk Inches, a Governor of Heriot’s, jeweller and former Lord
Provost of Edinburgh.
434
youth up the road of Education’ this caricature shows a cartload of (about twenty-six)
youths being shoved with great effort by an Englishman whose name (A.J. Carter?)
appears symbolic. The hauler at the front is signalled as Serbian (M. Vaslitch?). He
walks more easily than his English accomplice but his glasses hang from his head facing
the boys behind him as he passes, presumably without clearly seeing, a signpost that
indicates he and his weighty raggle-taggle load are heading along, or towards, ‘The
Civilisation’s Road’. This supports the Heriot documents that detail the story of the
twenty-six Serbian teenagers who were given refuge and education at the school from
1916. The school likes to remember that the boys were visited at Heriot’s by Crown
Prince George (King Petar the First’s blacksheep son) in May 1918; that they
maintained their connection with it for the rest of their lives after they had returned to
Serbia and regularly joined together to celebrate its Founder’s Day in early June; and
that they introduced rugby to their homeland. 14 As late as 1983-84 in the School
Yearbook entitled the Herioter it was noted that one of those former rugby players, Dr
Dimitrije Dulkanovic, was intending to attend the Founder’s Day celebrations back at
Heriot’s and that he had sent photographs of five of the Serbian Old Boys who were
still living and whose careers were noteworthy. 15
14See Lockhart, 257-8. The advent and stay of the Serbian boys at the school gained considerable
coverage in The Scotsman newspaper and was recorded in Heriot’s Roll of Honour 1914-1919 (published
1921). These noted their academic and sporting achievements, their joining of the Boy Scouts and
Officer Training Corps, and the visits to them of Serbian dignitaries, not least the theologian Nikolaj
Velimirovic and the Minister of Education Milos Trifunovic. In fact the Serb boys at Heriot’s were part
of a wider programme of educating Serb children abroad during the First World War, this including 300
receiving education in Britain. Concerning this, see Andrej Mitrovic, Serbia’s Great War 1914-1918,
London, 2007, 169-180.
15These were Jivko Ilic, born 1901, Professor of English Language; Danilo Pavlovic, born 1901, retired
army officer; Jivko (Jivojin) Kovacevic, civil engineer; Bojidar Molerovic, civil engineer; and Dimitrije
Dulkanovic himself, medical practitioner specialising in physiology and rentgenology. On 5 January 2012
Dulkanovic’s daughter posted the following on the RTS webpage
http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/1019712/Srpski+Herioteri+osvajaju+Škotsku.html:
Srpski Herioteri osvajaju Skotsku

Postovani RTS-u, a posebno emisijama OKO Magazina
Zivim u New Yorku i redovno sa suprugom pratimo RTS TV satelitske programe. Iznenadila me je i
obradovala emisija o srpskoj deci koja su presla golgotu albanskih planina a evo jedan deo zavrsio u
Edinburgu. Moj otac je Dimitrije Dulkanovic
koji je do kraja zivota imao kravatu G H skole, a cesto je u starijim godinama pricao o Skotskoj. Voleo je
da govori engleski. Pre puno godina i ja sam provela 4 meseca kod njegovih nekadasnjih skolskih
drugova u Edinburgu. Sve ove price su mi dobro poznate a i jos neke koje se verovatno nece moci
spomenuti. Pored ostalih brojnih hobija, tata je i doveo ragbi u Srbiju i svoj radni vek proveo, izmedju
435
Figure 4 - Combined Anglo-Serbian Forces... up the Road of Education', drawing, c. 1916-18
The founder of the school, George Heriot, is not just commemorated in the
institutional name and on the annual June days dedicated to him. His presence is to be
visually read throughout the school buildings (and beyond). Such lauding would be rare
if not impossible in a state school but, since Heriot’s was a private foundation based on
the legacy of individual, here it was possible. The Serbian plaque in the refectory is
hung next to a broad Renaissance ornamental fireplace, the installation of which was
designed not for use but for simulation-recollection of such hearths as the hearts of
great houses and palaces. The mantelpiece is crowned by an extravagantly ornate Heriot
ostalog, i kao sportski lekar. Svake prve subote u JUN skupljao je svoje skotske drugare na obelezavanje
dana G H Skole - i porodice su bile prisutne. Slalo se potom pismo sa potpisima Direktoru skole itd., itd.
Hvala Vam na ovom velikom trudu i lepoj emisiji koliko da i mladje generacije saznaju nesto iz nase
srpske istorije.
S postovanjem - Branislava
(branis@netzero.net)
436
family three-rose-and-star coat of arms. Nearby, on the perpendicular entrance wall, is a

large memorial tablet in a similarly ornate floral arabesque gilt frame. It reads:
TO the pious and worthie memorie, of George Heriot goldsmith burges of

Edinburgh, and sometime jeweler, to King James the Sixth of Happie Memorie,
who mortified not only so much as his estate as founded and completed this
stately Hospitall, but doeth now also maintain 130 boys burgeses and freemens
children of the citie of Edinburgh, in the tearmes specified in the Statuts of the
said Hospitall, compiled by D. Balcaneuell, D., of Rochester, the Founders
Trustie for that Effect Anno Domini MDCXCIII [1693].
Figure 5 - George Heriot's School, Edinburgh: Detail of Sculptural Work, North Façade
Where one might have expected a painting one is presented instead with a
written hymn to the founder’s beneficence. In fact the whole school can be read as a
hymnal to the hugely successful, wealthy court goldsmith and jeweller who had died
aged sixty in 1624, having been predeceased by his two wives and two legitimate
children. A second decorative fireplace in the refectory bears a carved monogram with
all the letters of his name and a mantelpiece adorned with his sculptural portrait.
Nearby, in the wainscoted Council Chamber, another fireplace is adorned with the
Heriot coat-of-arms and ribboned motto ‘I distribute cheerfully’. Close to this is hung
an oil portrait of George Heriot, replete with samples of his gold and jewellery work, by
John Scougal painted around 1698 after a (lost) original painted from life by Paul van
437
Somer. The desire of the Heriot Trustees to commemorate their bequeather meant that
the same source was used for a lifesize sculptural effigy that stands in the decorated
niche over the entrance to the school. Fingers poised in consideration, this Heriot faces
into the school quadrangle and announces to those who observe him every day ‘G.H.
Of my body this statue, of my soul this work’. 16 In 1844 this effigy was itself recalled
when the Walter Scott monument opened on Princes Street, Edinburgh. For Scott had
turned Heriot into a heroic character in his historical novel The Fortunes of Nigel (1822)
and as such he became one of the sixty-four character statues on his monument.
However, despite the similarity of pose, ‘Renaissance’ attire and facial features, rather
than the empty thoughtful hands appropriately seen in the school quadrangle, for the
Scott monument he holds up a model of his school, presenting it to the city (and
almost facing the direction of the actual school) in the convention of architectural
donor portraiture. 17
On the other (northern external) side to the school entrance tower the homage
to Heriot reaches new levels. The way through the pend and into the school is
surmounted by a frieze in which there are four panels of relief carving that relate the
story of George Heriot and his foundation. Reading from left to right these show
Heriot in his well-equipped and orderly goldsmith’s forge using bellows to blow air
onto the fire. The action takes place by the words ‘By Founding I have Founded’
[Fundendo Fundavi]. Next comes Charity in which three fatherless infants are
presented to God’s altar with the words ‘For these my heart has glowed’ [His Cor
Incalcuit]. This is followed by five boys in school uniform under a large pointing God-
like hand, the initials G.H. and ‘So may God treat you, as you treat them’ [Sic vos Deus,
ut vos eos]. Four of the boys stand in a row, hats off and hands clasped, around a
central boy who reads from the Bible. On either side the boys are surrounded by their
robed and bearded priest-like governors. Finally, the story of Heriot benefaction and
education has developed to the point that eight boys are now shown at benches
reading, two others recite their lessons and a caring master looks on to the tune of ‘God
has given us these calm enjoyments’ [Deus nobis haec otia fecit].
Dating from the early seventeenth century the frieze reliefs are some of the
earliest extant secular figurative carvings in Scotland. They are accompanied in the
stonework above, as well as across much of the exterior of the building, by the armorial
bearings, initials and mottos of George Heriot. Despite all this remarkable eulogising of
16The inscription is in Latin: ‘Corporis haec, animi est hoc opus effigies’. The sculpture is said to be by
the master mason Robert Mylne who was commissioned to work on the completion of the clock tower
entrance in the 1690s.
17The sculpture is by Peter Slater.
438
the founder, his school commemorates much more than the man himself. 18 First, the
pediments above the attic windows in the quadrangle are lessons in Heriot values,
beliefs and times. For they are decorated on the north side with sculpted Restoration
portraits of the Stuart royal family and its European partners as just before the English
Civil War: Queen consort Henrietta Maria of France and her husband King Charles I,
Anne of Denmark and King James VI (Charles I’s parents), Princess Elizabeth (Charles
I’s sister) and her husband Frederick V (Elector Palatine), plus Prince Henry (Charles
I’s and Anne’s son). This preaching of loyalty to the joint crowns of Scotland and
England is joined in the other attic window pediments by sculptural lessons in
geography (allegories of the four continents then known: Europe, Asia, Africa and
America) and religion (the four Evangelists, Solomon, David, Adam and Eve, and
Death). Lacking an image of Christ crucified, the latter reveal allegiance to the new
Protestant church of the state.
Figure 6 - George Heriot's School, Edinburgh: Museum Display
18 Other benefactors are awarded with memorial tablets hung around the school interiors in various
locations, the treasurer James Denholm (died 1822) has a white marble Grecian cenotaph in the
Refectory, and past headmasters are depicted in plaque and photographic form near the museum.
439
In Heriot’s chapel rather than visualising Christ, it is British and French royalty,
noble and merchant families of Scotland, and Incorporated Trades of Edinburgh that
are memorialised in the crests and escutcheons in the stained glass medallions of the
south-facing windows. Inevitably these include the families of Heriot’s wives as well as
the goldsmiths of Edinburgh. There are also two plaques on the north wall of the
chapel that comprise a ‘Chronological List of those boys who upon completion of their
education in this institution obtained the medal for pre-eminence in Scholarship and
Good Conduct’. The list runs from 1826 to 1886 (the year when, following an
Educational Act, Heriot’s was turned into a day school and introduced fee-paying).
Commemoration of students, school activities and artefacts takes place in the
school museum, the displays of which are subject to change. These include a replica of
Heriot’s silver ‘loving cup’ (1610, one of the very few surviving objects he is known to
have created) which was passed around on special occasions (including at the end of
the visit of a Serbian delegation on 30 November 1916) so that all may drink as one.
The cup is currently to be seen in the centre of the museum display cabinet placed in
the anteroom to the Council Chamber. It stands next to a garlanded sculptural bust of
Heriot that replicates the head and upper body of the Fortunes of Nigel hero on the Scott
monument. 19 Underneath and associated with this the centrepiece of the display
commemorates Heriot’s Decorating Club, a society of old boys who decorated
(‘busked’) Mylne’s statue of Heriot on his anniversary day. They also decorated their
charter box lid (with painted Heriot’s crest next to a garlanded hammer and the date
1793), and are remembered for their adorning of the statue and themselves with floral
wreathes, sashes, medals, bells, caps and alcohol (the latter not being present in the
cabinet…). Elsewhere there are: tattered early eighteenth century breeches of the
school uniform; the school seal; a tawse; modern blue crested white china and plastic
‘Heriotana’ (cups, bowls and pens – marked out as being for sale in the Heriot Trust
office): boys’ combs and clothes brushes (marked with the boys’ numbers); bed linen;
bookends made from oak beams used in the erection of the school in 1635-36; sets of
prize balls marked with boys’ names and dates and made by the boys as a craft exercise
in the mid-nineteenth century; commemorative photographs; house committee minute
books; and a school visitors’ book, opened to show Hans Christian Anderson’s
signature for his visit on 16 August 1847.
Schools might be about teaching, learning and memorising fairy tales of all
kinds, but they are also about hard reality. And hard human reality has always meant
war, loss and grief. Heriot’s has had its fair share. The Serbian presence in the school
19The bust is dated 1844 and presumably by the same sculptor, Peter Slater.
440
during 1916-18 is a ray-of-light counterpart to the 463 Herioters (current and former
students), plus two staff, who were killed in the First World War. These are
commemorated in the school garden by a slender octagonal stone column that was
unveiled in April 1923. 20 In the appropriate form of a mercat cross topped by a
devoted pelican feeding three of her young, the column has a base that records the
names of the dead. They are accompanied by the inscription: ‘To the glorious memory
of the former pupils and staff of the School who fell in the Great War. The names of
those who return not again are inscribed to their honour for evermore – 1914-1919’.
Above the names runs a frieze with the words: ‘Dulce et decorum est pro patria mori’
[it is sweet and right to die for your country] and ‘At the going down of the sun and in
the morning, we will remember them’ 21… In 1951 the memorial acquired an extensive
rear wall on which were inscribed the names of a further 222 (former) Herioters who
had been killed in the Second World War.
We’ll tak a cup o’ kindness yet, for auld lang syne.
20It is the work of James Dunn, architect, and Alex Carrick, sculptor.
21The first is from a martial ode by the Roman poet Quintus Horatius Flaccus (Horace) which was
regarded as ‘The old Lie’ by the First World War poet Wilfred Owen, in his 1917 poem ‘Dulce et
Decorum est’. The second is from Laurence Binyon’s 1914 remembrance poem ‘For the Fallen’.
441
Дијана Милашиновић Марић
ПОЕТИКА МЕМОРИЈАЛА У ДЕЛУ АРХИТЕКТЕ

СВЕТИСЛАВА ЛИЧИНЕ
У периоду након Другог светског рата до краја педесетих година протеклог

века у меморијалној, споменичкој архитектури у Србији и тадашњој Југославији
владао је углавном соцреалистички начин изражавања (са реалистички
приказаним борцима у херојској пози), када, захваљујући значајној активности
архитекте Богдана Богдановића, започиње један нови развојни циклус у овој
области архитектонског стваралаштва. Управо у том периоду, крајем педесетих,
своју активност започео је архитекта Светислав Личина (1931). 1 У почетку
стручне делатности Личина се бавио пластичним формама у архитектури, што
му је помогло да свој архитектонски израз обогати слојевима и значењима. Из
такве склоности ка уметничком произашао је његов архитектонски кредо, касније
потврђен како у меморијалном тако и у утилитарном архитектонском
1 Више о С. Личини: М. Митровић, Новија архитектура Београда, Београд 1975, стр. 82-85; U.
Martinović, Arhitektura, autori i ostvarenja u: B. Stojanović, U. Martinović, Beograd 1945-1975, urbanizam
arhitektura, Beograd 1978, str. 212-213; А. Бркић, Знакови у камену, стр. 208-215; З. Маневић, Светислав
Личина, Београд 1994; Д. Милашиновић Марић, Водич кроз модерну архитектуру Београда, Београд,
2002, стр. 27, 78, 91; S. G. Bogunović, Ličina, Svetislav, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX
veka, Arhitekti, str. 916-919; M. R. Perović, Srpska arhitektura XX veka, od istoricizma do drugog
modernizma, 200, 224, 386-389; Д. Милашиновић Марић, Грађење кроз време, архитекта Светислав
Личина, ТВ емисија, документарна редакција, РТС Други програм, емитована 24.6.2002; D.
Milašinović Marić, Svetislav Ličina, intervju, FORUM 49, septembar 2004, 86-93.
442
стваралаштву. 2 Чини се као сасвим природан след у развоју каријере архитекте

Личине његова сарадња са архитектом Богданом Богдановићем која је остварена
на пројекту имагинарног града мртвих: Гробљу стрељаних на Новом гробљу у
Београду (1959). Овај заједнички рад, односно особита поетика меморијала коју је
афирмисао архитекта Богдановића, усмерена ка простору симбола, значења и
духовних особености архитектуре, утицала је на каснију делатност архитекте
Личине, посебно када су у питању меморијали као што су: Гробље заслужним
грађанима Београда, 1963-65. године и Спомен-комплекс у Приштини, 1960-61.
године. Бројна друга спомен обележја различитог карактера и величине, за тргове
и споменике у малим местима око Београда која су настала између 1960-1966.
године, исказују међутим лични приступ архитекте Личине. Насупрот, тада
доминантном изразу у меморијалној архитектури када се вајају апстрактне форме
великих размера, у духу тзв. - гогантизма 3 , Личина у овим малим спомен
обележјима негује сасвим другачији, ауторски приступ. Ови његови споменици
садрже посебност градитељског метода који је заснован на идеји комуникације са
тлом, на постепеним и лаганим променама у простору, као и на једном особеном
концепту уклапања у амбијент обележјима апстрактних геометријских форми.
Такође, видна је пажња коју посвећује избору материјала и боја и настојање да се
урбанистичким концептом самог меморијала и обликовањем непосредног
окружења надгради квалитет простора. Ти споменици - знаци времена, који су
готово сви настали током шесдесетих година, су међутим, у каснијем периоду, из
разлога једне опште друштвене непажње и немања концепције да се постојећи
добро постављени градитељски ресурси одговарајуће валоризују, надграде, разуме
њихова суштинска порука, изгубили свој значај.
У сагледавању опуса архитекте Личине важно је осврнути се на личност
архитекте Богдана Богдановића (1922-2010), 4 који се у целокупном свом, веома
2Најпознатије дело архитекте Личине је зграда Филозофског факултета у Београду, 1964-74, која
се сматра за једну од најуспешнијих интерполација у историјском језгру града. Захваљујући
суптилно компонованој просторној целини очуван је карактер амбијента али и уграђена нова
вредност, остварена је градска пјацета, урбани фокус за културна збивања и садржаје. Бројне друге
грађевине, такође, садрже сличне квалитете његовог архитектонског рукописа, то су: Виша
економска школа у Београду, 1971-77; Стамбене зграде у Добрачиној, Захумској, Молеровој,
Палата Јимпрос, 1999, у Булевару краља Александра, Дом младости у Зрењанину, 1976-79, Тржни
центар у Лозници,1979, Фонтана испред градске куће у Суботици, 1969.1988, као и монументални
ансамбл Телекомуникационог центра, 1970-1977, у Београду.
3Каошто су споменици вајара Д. Џамоње (Споменик револуцији, Мославина, 1967) или В. Бакића
(Споменик С. Филиповићу, Ваљево, 1960).
4 O Б. Богдановићу види: М. Митровић, Новија архитектура Београда, Београд 1975, стр. 36-37; U.
Martinović, Arhitektura, autori i ostvarenja u: B. Stojanović, U. Martinović, Beograd 1945-1975, urbanizam
443
богатом животном путу пуном различитих фаза и изазова, потврдио као

вишестрана стваралачка личност, градитељ, цртач, есејиста, теоретичар
архитектуре и скулптор. 5 Битна карактеристика Богдановићевог уметничког
израза, јесте синтеза класичног и модерног архитектонског израза али
преломљена кроз искуства надреалиста, 6 што га поставља у контекст
карактеристичне изражајне комбинације неоавангарде и претече
постмодернизма. 7
Први споменик који је урадио у Београду, Споменик
јеврејским жртвама фашизма (1952), реализовао је победивши на позивном
конкурсу који је расписан 1951. године, за који су чланови жирија архитекти А.
Бркић и М. Белобрк, најзаслужнији за доделу награде, запазили особит осећај за
сценографију и форме које, у себи сједињујући рефлексивну и дескриптивну
страну, постају знак, универзални симбол живота и смрти. 8 Будући решење видно
arhitektura, Beograd 1978, стр. 160-161; А. Бркић, Знакови у камену, стр. 132-143; З. Маневић, Богдан
Богдановић, Београд, с.д.(1991); S. G. Bogunović, Bogdanović, Bogdan, Arhitektonska enciklopedija
Beograda XIX i XX veka, Arhitekti, str. 710-712; M. R. Perović, nav. delo, стр. 164-182; Д.
Милашиновић Марић, Српска архитектура шесте деценије двадесетог века, докторска дисертација
одбрањена на Филозофском факултету у Београду, 2010, стр. 302-306.
5 Након студија архитектуре у Београду где дипломира 1950. године, запошљава се на матичном
факултету где, као професор на предмету Савремена архитектура, ради до пензије 1971. године.
Током професорске делатности значајно је унапредио наставу, обогатио је плуралним
тумачењима, инсистирајући на свеобухватности архитектуре као резултата познавања
филозофије, религије регије, књижевности, антропологије. Друштвено је активан и веома
утицајан, председник Савеза архитеката Југославије (1964-68), декан Архитектонског факултета
(1970-71), градоначелник Београда (1982-1986). Добитник је готово свих друштвених признања и
дописни члан Српске академије наука и уметности од 1970, да би 1981. године, као лични акт
неслагања са тадашњом влашћу у Србији и растућим национализмом, иступио је из Академије.
Од 2001. до смрти 2010. године живео је и радио у Бечу.
6
„После повратка из Словеније (1935) ја сам пронашао себе и постао есејиста, почео да читам
есеје, међу њима есеј Марка Ристића, левичара који је водио надреалистичку београдску
групу...Решио сам да будем архитекта и то суреалистички архитекта и да уведем надреализам у
архитектуру, који је већ напола био уведен преко Тристана Царе, који је сам себи испројектовао
врло необичну кућу“. (интервју I. Labudović, Bogdan Bogdanović, Prestup 27, Beograd 3. april, 2008)
7У сфери архитектуре, допринос Б. Богдановића је у увођењу новог односа према меморијалима,
односа дијаметрално супротног од соцреалистичког модела. Цитирајући елементе појединих
историјских епоха, Богдановић као да одаје почаст културама и значајним личностима од времена
критско-микенске цивилизације до модерних времена сецесије, а посебно дела архитекте Јоже
Плечника (1872-1957), словеначког градитеља који је на њега веома много утицао.
8Тада пронађена тема монумента, као и начин обликовања меморијала, код Богдановића је
побудила трајно интересовање, које он даље надограђује, продубљује и истражује на великом броју
меморијалних споменика које реализује широм тадашње Југославије. До 1980. године, архитекта
Богдан Богдановић пројектовао је 20 меморијала широм тадашње Југославије: Спомен гробље
бораца стрељаних у окупираном Београду, 1959.г. (са С. Личином); Спомен гробља у Сремској
444
различито од тада уобичајених монумената пројектованих у духу социјалистичке

епохе утемељене на народноослободилачким ратовима, нови концепт, естетизам
и начин решавања меморијала симболичним облицима у исконској корелацији са
пејзажом, утицао је на савременике и генерације младих студената архитектуре. 9
Слика 1 - Гробље стрељаних родољуба, Ново гробље, Београд, 1959 (са арх. Б. Богдановићем)
Архитекта Личина крајем педесетих, тачније 1959. године, као

Богдановићев сарадник ради на пројекту и реализацији: Гробља стрељаних
родољуба у окупираном Београду 1941-1944 на Новом гробљу у Београду. 10
Они заједно пројектују град мртвих чија је топографска основа заталасани
Митровици, 1960, Прилепу, 1956-61, Крушевцу, 1965, Мостару, 1965, Јасеновцу, 1966, Лесковцу,
1971, Вуковару 1980, Чачку, 1980, Бихаћу, 1981, и др.
9Значајно је утицао својим делом, али и написима, есејима и књигама на разбијање
функционалистичких догми и враћање орнамента у фокус интересовања. Важан је његов текст
Вредност орнамента, објављен у НИН-у, 1956. године. У том смислу је утицао на делатност Станка
Мандића, Михајла Митровића и Светислава Личине. (З. Маневић, Богдановић, с.д.(1991))
10 Спомен – гробље бораца стрељаних у окупираном Београду, АУ бр. 1, Београд 1960, стр. 26-27.
445
стилизовани рељеф Београда, а акценат у простору уздигнута хумка - брдо Авала.

Парцела је дефинисана са три капије и главном улицом као основном осом на
терену која је са стране подржана каскадно спуштеним терасама. Богдановићев
рукопис разазнаје се у облицима светилишта, хумке, капија и на перфорираном
зиду са отворима и пушкарницама, док је урбанистичка организација простора и
готово реалистична поставка макете стратишта на Теразијама са стилизованим
вешалима, решење архитекте Личине који већ тада архитектонско-скулптуралне
форме геометризује тежећи сведенијим и јаснијим облицима – готово знацима.
Концепт Гробља стрељаних родољуба у окупираном Београду 1941-1944 у целини је
алузиван и готово буквалан са својим експлицитним порукама и јасним
наративом.
На следећем пројекту који самостално пројектује Спомен комплексу у
П риштини , из 1960-1961. године, архитекта Личина, мада користи већ усвојене
елементе меморијала као града мртвих са приступним путем, ободним залученим
зидовима са карактеристично дубоким конхама и светилиштем постављеним у
средиште композиције, даље развија свој ауторски рукопис. Овде је тумачење
целог концепта и његово обликовање битно различито, мање експлицитно и
асоцијативно, а саме форме су апстрактне, сведене, графички и ликовно
прочишћене. Светилиште је, на пример, неприкосновено универзалан облик
велике кугле, симбол вечности, настанка и нестанка. При реализацији
меморијала у Приштини Личина афирмише сопствени израз дубоко прожет
анализом геометрије облика који се у својој апстрактној чистоти уздижу до
симбола и универзалног знака. У односу на меморијале Б. Богдановића који су
увек наративни, исторични, вишезначни, Личина се опредељује за сведене
апстрактне облике, оплемењене скулпторалном обрадом површи или фактуре и
путем употребе различитих материјала, понекад и боје.
Наредни меморијал потврђује његовог метода рада као и даљи развој
ауторског рукописа. На Гробљу заслуж них грађана из 1965. године на Новом
гробљу у Београду, С. Личина је пројектовао комплекс уводећи низ свежих и
нових замисли у меморијал. У основи поставке је геометријска потка, редови
спомен плоча сложени у различитом ритму и реду на неравном, каскадно
нивелисаном тлу. Цела парцела оивичена је особито обликованим зидом -
ниском од полукружних сегмената који обухватају кружне форме са уграђеним
спомен плочама. Развијен, миран и свечан ритам полукружних ниша унеколико је
узнемирен пластичном обрадом површи: вертикалним усецима, немирним
низовима белих мермерних плоча са именима заслужних грађана, тактилном
обрадом површи. Размаштана замисао, обуздана је доктрином геометрије,
446
функције и подређена је јасном реду естетике, ритма и склада. За ово гробље

теоретичар и есејистичар архитектуре А. Бркић је приметио: А колико
архитектоника реда изведена до степена чисте форме и тоталног знака јесте имагинацијски
проблем, толико је тотални знак сам по себи рецепторни проблем, али оба сваки на свој начин
изискује понирање у дубље слојеве представе, у она историјска, традицијска, и колективна
виђења која са неизрецивом стрпљивошћу време полагано таложи иза и на дно свести као родно
место за будућа поимања стварности. 11
Слика 2 - Гробље заслужних грађана, Ново гробље, Београд, 1965.
Осим великих спомен комплекса и гробља која је радио, Светислав

Личина је пројектовао и низ спомен обележја у малим местима у окружењу
Београда која несумњиво изражавају његову склоност ка скулпторалном изразу 12
11 А, Бркић, Знакови у камену. Српска модерна архитектура 1930-1980, Београд 1992, 162-163.
12„Дружење” са вајарима оставило је трага, тако да никад нисам следио само функционалистичку доктрину
модерне, већ су ми се модули и геометријски облици уз неку природну рационалност и жељу да се оствари естетски
простор, једноставно наметали током рада, његове су речи. (D. Milašinović Marić, Svetislav Ličina,
intervju, FORUM 49, septembar 2004, 86-93).
447
али и особитом облику отворености за комуникацију са окружењем и људима.

Тај низ знамења, рађених у скромнијој форми, за мања насеља и засеоке,
обликовао је уграђујући у њих дупли код: величања важног историјског догађаја
али и обележавања урбанитета самог места у центру насеља, потцртавајући тако
двојну природу простора. При грађењу обележја увек је инсистирао на
пројектовању амбијента око самог споменика, простор је третирао као место
окупљања, догађања, важних збивања. У та спомен обележја, уграђивао је
сопствено осећање за простор и нарочиту ликовно обликовану форму, и по тим
особеностима, ови недовољно познати споменици, представљају аутентична,
оригинална и јединствена решења, у која је уграђена једна присна, човекомерна
димензија без помпезности и агресивности како је то било уобичајено тих
година.
У селу Баћевац (1960-62) у центру, на раскршћу, архитекта Личина је
пројектовао споменик – високи обелиск. На малом проширењу - тргу
трапезоидног облика уз витке чемпресе поставио је и бетонски обелиск који је
обогатио каменом облогом и који се по облику готово утапа у природни
амбијент. Вертикална распуклина по средини обелиска, као пробијена опна
живота, оставља утисак да се отвара ка висинама са наглашеном симболиком
победе и трајања. У Вранићу 1966. године, реализовао је целовит концепт трга у
који је уложено ангажовање заједнице тог малог села. Реконструисао је и
надоградио Дом културе, испред кога је организован простран трг и постављен
обелиск – споменик у част жртава које су страдале током Другог светског рата,
како у селу Вранић тако и целом том крају. Главна интервенција урађена је на
фасади Дома културе, која на први поглед подсећа на шару са народног ћилима,
док на друго читање откривамо да је површина зида третирана споменички, са
плочама различитих димензија и боје, у динамичном распореду. Цео зид као да је
део сценографије за самостално обликован споменик - обелиск од камена
постављен испред дома са којим заједно гради целину спомен трга. Употребљени
материјали указују да је Личина са великом пажњом размишљао о ефекту
решења, разлагању планова, редоследу посматрања, потцртавајући ликовност
целокупне замисли. Тако се у првом плану разазнаје црвенкасти, грубо обрађен
камен, а у другом малтер и бакарне плоче са исписаним именима. Видно је
настојање да ликовни утисак надвлада идеолошке поруке и да сам спомен трг
делује привлачно и естетично.
448
Слика 3 - Спомен обележје у Баћевцу, 1960-62.
Слика 4 - Спомен обележје у Вранићу, 1966.
У Бож даревцу (1965) или Лежимиру (1961) Личина је пројектовао мање

скулптуралне спомен форме као и приступни простор. Стазама, зидићима,
цветним засадима, као и самим спомеником сваки од ових амбијената има своју
посебност. У Бож даревцу неправилно распоређени геометријски облици белог
449
мермера као да извиру из језгра основног кубуса. Опна споменика се разлаже и

открива језгро тако симболишући рађање нечега новог, поцртавајући драматику
борбе облика која настају из растакања чврсте форме. Споменик у Лежимиру
нешто је другачији. Личина ту уређује околни простор док је сам споменик дело
вајара П. Радовановића.
Слика 5 - Спомен обележје, Лисовић, 1966.
Сам предео у околини села Лисовић који је био предвиђен за постављање

меморијала, за архитекту Личину био је надахнуће да обликује необично и
450
поетично спомен-место (1966). Замишљено као део природног окружења, ово

место памћења пројектовано је као белег од ниске камених кубуса кружно
распоређених у простору, који се са околним пејсажом, органским облицима и
употребљеним материјалом, стапају у хармоничну целину. Речником легенде и
фолклора створен је лиричан и медитативан амбијент, кружно светилиште под
заветним дрветом. Будући ван обода насеља, само место, није довољно наглашено
нити се може разазнати његова симболика те делује више као уређен амбијент а
мање као меморијални простор. Ипак својом примереном пропорцијом, добром
поставком и одабиром места потцртан је квалитет самог амбијента, остварено је
место застанка, ужитка, размишљања и промишљања, као да је архитекта желео
управо дискретном интервенцијом да поцрта исконску позицију, лепоту природе
и одређених места.
Архитекта Личина се током своје целокупне пројектантске каријере често
и радо одазивао на конкурсе за разне споменике, спомен обележја или
меморијале али након поменутих није био у прилици да оствари неко значајније
дело. Тако и споменик у Шиљаковцу из 1982. године, окруњен стилизованим
оцилом са четири С на спомен – обележју, као изразу нових тенденција у
политици и друштву, представља формалистичко решење где су уместо
геометријски обликовних форми - универзалног симбола анационалности,
аплицирани стилизовани национални симболи Србије као ознаке новог доба. И
овај споменик као и претходне прати пажљиво разрађена урбанистичка поставка,
приступи, зеленило, грађење пријатног амбијента – места сусретања.
У опусу архитекте Личине важно је поменути и његово идејно решење за
Споменик посвећен настрадалим војницима и цивилима у НАТО
бомбардовању 1999. године, које је по позиву радио 2005. године. Након готово
четрдесет године од свог последњег амбијентално замишљеног пројекта за
споменике које је радио у околини Београда, Личина је овде поновио сличан
концепт али са битно другачијом поруком која је усклађена са новонасталом
ситуацијом. Локацију спомен обележја у Улици Јована Мариновића испред
Републичког завода за здравствено осигурање на локацији круга Клиничко
болничког центра Драгиша Мишовић, искористио је да пројектује мали простог
застанка, промишљања, упитаности, контемплације. На самом пројекту спојио је
реторично и апстрактно: стилизовану распуклу бомбу на чијим су крхотинама
исписана имена погинулих и мали простор за паљење свећа као место одавања
почасти. Наративно и мисаоно чини се као логичан след у његовој градитељској
каријери. Споменик настрадалим војницима међутим није решен према његовом
предлогу већ према предлогу вајара Коље Милуновића који је своје решење
451
засновао на укрштању концепта (бетонски делови са арматуром порушене зграде)

и духовности (крст сачињен од металних ваљака као погинулих јединки).
Слика 6 - Споменик посвећен настрадалим војницима и цивилима у НАТО бомбардовању1999.

године, Београд, 2005.
Обележја која је архитекта Личина стварао настала су као израз потребе

друштвено – политичке власти да сопствено време и опстојавање искажу
монументом, симболом, знаком у који су уграђена одређене поруке доба, јер свако
време има потребу да се означи. У те споменике улагана су друштвена средства,
поводом отварања обележја организоване су свечаности, јавна славља.
Уважавајући историјске законитости, потребе идеологије и друштвено-
политичког система Личина је успео да добијени задатак преточи у одговарајуће,
ненасилно просторно скулпторално-архитектонско решење, примерене
амбијенту, потребама и ненаметљиво, тако указујући да у сваком времену и
простору може да се пронађе начин за један искрен приступ па и када је у питању
452
меморијална архитектура која је по дефиницију често идеолошки обојена. 13

Знаковитост и квалитет замисли архитекте Личине садржани су у напору и
настојању да обележјима, споменицима, грађевинама не само означи већ и створи
амбијент и добро вишефункционално место.
Poetics of memorials designed by architect Svetislav Ličina
The paper dedicates attention to the activities of Svetislav Ličina (Zagreb,

1931), architect and professor at the Faculty of Architecture of Belgrade, or more
precisely, to his interest in memorial architecture which sublimes in itself the layered
meaning of the time, both in ideological and symbolic sense. Furthermore, these
symbols reflect stylistic changes of the time, but also author’s own interpretation of a
specific project task. The paper comprises expamples of smaller manuments in
settlements surrounding Belgrade which were realized by architect Ličina in the seventh
decade of the twentieth century, with a particular view to their symbolism, importance
of site selection in a certain ambience, as well as their survival in time and space. The
paper also considers a competition design which Ličina made some thirty years later for
a memorial for soldiers killed in the NATO bombing of Serbia in 1999. Comparing
these two periods, phenomena of intepretation of memorial architecture as a specific
field of artistic creativity can be observed, along with the analysis and recognition of
author’s expression and changes in messages and meaning of memorials through time.
Key words: memorials, ideology, shape, meaning, message, environment
13 Делује као парадокс таквих настојања чињеница да су данас та обележја углавном тек тужни
сведоци људске небриге, и неразмевања потребе обележавања и означавања али и надоградње као
могућности. У општем урушавању друштвених и материјалних вредности позитивно може да се
оцени настојања из деведестих година претходног века да се у те споменике као меморијални
слојеви уграђују претходна али и наступајућа лица времена, а што може да допринесе могућности
опстојања таквих амбијената. Такав начин означавања се чини као добра и вредна препорука и
могућност очувања постојећих ресурса.
453
ПРОСТОРИ ПАМЋЕЊА
Зборник радова са научног скупа
Том 1
Архитектура
⩫
SPACES OF MEMORY
Proceedings of the Conference
Том 1
Architecture
Издавач
Одељење за историју уметности
Филозофског факултета Универзитета у Београду
За издавача
проф. др Милош Арсенијевић,
декан Филозофског факултета у Београду
Уредници
др Александар Кадијевић, редовни професор
др Милан Попадић
Рецензент
проф. др Симона Чупић
Ликовно-техничко уређење
ЦМиХ
[НАПОМЕНА: Ово је радна верзија издања. Штампано издање биће објављено

финансијским средствима Министарства просвете, науке и технолошког развоја
Републике Србије у другој половини 2013. године.]

Zbornik - Prostori Pamćenja

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Zbornik - Prostori Pamćenja

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Zbornik - Prostori Pamćenja

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

çáîðíèê ðàäîâà

[НАПОМЕНА: Ово је радна верзија издања. Штампано издање биће објављено

РЕЧ УРЕДНИКА | vii

Mirjana Roter Blagojević

Slobodan Danko Selinkić

Дијана Милашиновић Марић

Први том научног зборника ,,Простори памћења'' обухвата прилоге тридесетчетири

Следећи темељне смернице научног одбора симпозијума, заступљени тумачи су пошли

Док се у безграничном симболичком и пластичком потенцијалу меморијалних целина

МЕМОРИЈАЛНЕ ПАЛАТЕ У РИМСКОМ ЦАРСТВУ У

Јавне меморијалне грађевине карактеристична су појава за римску

камену отелотворену идеју о снажном прожимању сфере духовног и сфере

Слика 1: Привремене престонице и меморијалне палате почетком IV века

последица честих смена на престолу, када су се цареви кратко задржавали на

4 Herod. I 6, 3-5 према E. Mayer, op. cit., 1.

Слика 2: Реконструкција Диоклецијанове палате у Сплиту, према T. Marasović, T. Alujević 2007

Једна од основних премиса новоуспостављеног тетрархијског система,

9 U. Wulf-Rheidt, op. cit., 65.

палата постала је узор за друге тетрархијске меморијалне палате грађене током

XXII, no. 1-2 (2011), 9-10.

опасности од непријатељских народа, променили су читав концепт sacrum palatium-

Осим царске резиденције, централно место у јужном делу утврђења

апотеозе дивинизовани цар раван сваком божанству. 17 Иако је Диоклецијан

17Деификација је у римској култури представљала државни чин, природну кулминацију у процесу

нашао унутар утврђења, чиме је погажен један од основних римских принципа о

Иако је саградио палату са маузолејем у Солуну, Галерије је одлучио да

прослављених виценалија. Ова свечаност никада није одржана, јер је Галерије

Age of Tetrarchs (ed. D. Srejović), Beograd 1995, 53-58; М. Чанак-Медић, Б. Стојковић-Павелка,

Мањи храм, смештен између две резиденције у северном делу утврђења,

архитектури храма: М. Чанак-Медић, Гамзиград, касноантичка палата, 119-126.

фунерарни комплекс на Магури, у: Felix Romuliana - Гамзиград, 143-158.

Процесом дивинизације преминули члан царске породице претвара се у

godina života od prijatelja, saradnika i učenika, Beograd 1997, 452.

Слика 6: Ситуациони план локалитета Шаркамен, према M. Tomović 2005, fig. 7.

Ископавањима на локалитету Врело-Шаркамен у близини Неготина

Галеријевом сестром. 32 Ако је ова хипотеза тачна, онда се може претпоставити да

добрим разумевањем култа цареве личности и његовог значаја у последњим

Јовановић А., Тетрапилон на Градини у Постењу код Новог Пазара, Новопазарски

Memorial palaces in Roman Empire during the tetrarchic period (293-324):

DÉCRYPTAGE DU MUR : L’ARBRE DE VIE DANS

1 - L’église des Saints Apôtres à Thessalonique, l’abside, photo: Jasmina S. Ćirić

presenting 12 symmetrical pairs of branches”. 5 Il s’agit de motif du côté nord et sud de

observer quelques ornements « du même type » territorialement éloignés, sur lesquels

portail central du naos de Christ Cora à Constantinople en soulignant l’ancien

l'Arbre de Vie posé en multdirecton correspondant au monogramme de Jésus Christ et

en même temps à la préfiguration de l’Arbre de Vie de l’Ancien Testament. Les carrés

Thesis, 2004, 20.182.

10 - L’abside de l’église Taxiarches à Kastoria, photo: Jasmina S. Ćirić

l’observation de l’axe horizontal du temple a une structure de l’expression iconique et

11- L’octaèdre compressé de la forme tridimensionnelle, l'auteur du calc: Jasmina S. Ćirić

Reading The Wall: Tree Of Life In Late Byzantine Architecture

“MEMORIAL” ARCHITECTURE IN LATE MEDIEVAL

Fig. 1- St Stephen’s Church (Lazarica)

ктитори у Србији у доба Лазаревића, Саопштења XLII (2010) 39-61.

Јагић, Гласник СУД XLII (1875) 262.

Fig. 2- Monastery Kalenić

Fig. 3 - Apse window, Kalenić

Радојичић, Доба постанка и развој старих српских родослова, ИГ 2 (1948) 21-36.