Univerzitet u Novom Sadu,

Filozofski fakultet
Filozofija
2019/2020

PLATON - PROTAGORA (RASPRAVA O VRLINI)

Predmet: Helenska filozofija Student: Luka Dragaš

Mentor: Ana Miljević Broj indeksa: 020004/2019
 1

UVODNO RAZMATRANJE
Dijalog "Protagora" je delo Platona kroz koje se provlače jedna od najbitnijih etičkih pitanja
antičkog vremena, prikazana posredstvom debate između, sa jedne strane Sokrata kao
zastupnika filozofa, a sa druge Protagore, kao zastupnika sofista.
Tokom analize samog dijaloga u kome se ogleda i esencijalan konstrukt razmišljanja
sagovornika, glavni fokus će se odvijati na razlaganju njenih najbitnijih delova [sa etičkim
predikatom] u tematske celine.
Kako je i u samom dijalogu vrlina glavni motiv, celokupno izlaganje bi se moglo podvojiti na
sledeća pitanja: (1) njenog porekla i nastanka (2) mogućnost učenosti (3) njene građe-šta je
sačinjava (4) odnos sa pesništvom (5) odnos sa znanjem
Kao što ni sam dijalog nije završen definitarnim konkluzivnim odgovorom tako će se i ova
analiza svoditi na neutralno sagledanje obe strane uz pojedine komentare i klarifikacije
mišljenja.
Pred samo izlaganje trebao bi se još iskazati i striktno kontraran stav kojim se Sokrat i
Protagora vode, gde za razliku od Platonovo-Sokratovske opštosti kao mere za saznanjem,
Protagora smislenost znanja pronalazi u relativnosti pojedinca ili kako sam kaže "čovek je
mera svih stvari".

1. UČENJE VRLINE
1.1 Protagorin govor o sofističkom učenju
Protagora, po Sokratovom zahtevu, izlaže svrhu svog sofističkog nahođenja, gde eksplicitno
navodi da se ono ispoljava u dvojakosti učenja kako u privatnoj sferi delanja [domaćinstvu],
tako i u javnoj sferi [političkoj vrlini]. Naime, tu dolazi do spora vezanog za mogućnost
učenja same političke vrline gde se Sokrat suprotstavlja Protagorinom rezonovanju kroz
tvrdnju da se veza koja bi postojala u sagledanju učenosti neke veštine zapravo ne može
primeniti i u sagledanju učenosti političke vrline koja de facto pripada svim građanima [o
polisu se svi jednako pitaju]. Jer, po Sokratu, čak najmudriji i najbolji atinski građani nisu
sposobni da uče svoje sinove političkoj vrlini, iz čega sledi da je vrlina nešto što se ne može
naučiti.
1.2 Protagorin mit
Kao odgovor na Sokratovu primedbu o nemogućnosti učenja vrlina, Protagora se osvrće na
pripovedački stil argumentiranja gde kroz priču o mitološkom nastanku živih bića nastoji da
 2

održi svoju poziciju. U mitu o Prometeju i Epimeteju navodi da Prometej, ukravši vatru
Hefestu i Ateni, nesrazmerno daje ljudima veštačko znanje [mudrost za život]. Dok Zevs,
uvidevši jedinu mogućnost ljudskog opstanka u političkoj vrlini, šalje Hermiju sa stidom i
pravdom koje bivaju svim ljudima jednako date. Ovaj čin vodi u stav da je svima u istom
stepenu data politička vrlina i onaj koji tu vrlinu sebi ne pripisuje se smatra ne-čovekom.
1.3 Protagorini dokazi za učenje vrline
Sledeći mit, Protagora kroz razne praktične primere predstavlja Sokratu da se vrlina
građanima, iako data, svima omogućuje za učiti i nastoji kultivisati u polisu. Svrhu samog
kažnjavanja Protagora uzima kao polaznu tačku, gde je sagleda ne kao neku vrstu osvetništva
[kažnjavanja radi kažnjavanja], već u njoj ističe vid prevencije ka budućim negativnim
delanjima u vidu primera kako za samog počinioca, tako i za ostale građane.
A sama prevencija ka negativnim delanjima koje se protive političkoj vrlini se još od samog
detinjstva svim građanima daju za učiti. Kao što roditelji od ranog detinjstva nastoje detetu
objašnjavati kako živeti u skladu sa pravilima polisa, tako rade i učitelji pa i sam polis ističući
umetnost, atletiku i ostale vidove aktivnosti sa etičko pozitivnim karakterom.
Ovo dodatno ide u prilog Protagori kao objašnjenje Sokratove konstatacije da se čini
kontradiktorno da od dobrih očeva proizilaze loši sinovi jer kako se učenje odvija u
privatnom tako i javnom životu, tako i sledi da neće svi biti jednako kompetentni učitelji i
samim tim se taj disperitet opravdava. Kao poslednju tezu izlaganja o učenosti vrline,
Protagora uvodi misaoni eksperiment o hipotetičkom gradu gde se veština kao merilo za
dobar život ogleda u sviranju frule. I kao što bi samo sviranje frule kao esencijalna
egzistencijalna veština bila konstantno učena u svim stupnjevima života tako bi i oni koji su
po prirodi u njoj vešti zapravo uvek bili u nekoj vrsti prednosti u odnosu na one koji su po
prirodi lošiji od njih. Ali ako bi za komparativnu referencu uzeli čoveka bez ikakvog učenja
[varvarina], svi građani polisa bi se činili veoma učeni u vrlini u odnosu na njega. Time se
završava prva rasprava o učenosti vrline, gde Sokrat očaran Protagorinom retorikom i onim
što je rekao daje poštovanje ali se ujedno i sprema za ulazak u novu raspravu, pitajući
Protagoru možda i najvažnije pitanje samog dijaloga koje se ogleda u problematici
definisanja same konstitucije vrline.

2. ŠTA SAČININJAVA VRLINU?- [PITANJE NJENE UNIFIKACIJE U CELINU]

2.1 Delovi vrline
 3

Pitanje koje Sokrat postavlja Protagori svodi se na odnos delova same vrline [Sokrat od vrlina
navodi razboritost, mudrost, hrabrost, pravednost i pobožnost]. Dakle, da li one čine jedno
[vrlinu u opštem smislu] kao zasebni, izdvojivi, kvalitativno različiti delovi ili se razlikuju
samo po veličini, kvantitetu. Ovu distinkciju Sokrat pojašnjava i analogijom gde kvalitativno
razlikovanje možemo razumeti u kontekstu delova lica, gde se svaki deo može pojedinačno
ispitati jer sadrži zasebnu funkciju i moć. Dok je kvantitativno razlikovanje predstavljeno kao
grumen zlata gde je svaki deo samo različit po veličini i nužno se sagleda u opštosti.
2.2 Protagorin logos
Protagora prihvata Sokratovu kvalitativnu razliku i pritom pravi jasnu odvojenost između
različitih vrlina, [mudrosti i razboritosti]. U daljem propitivanju dolaze do zajedničkog
zaključka da svaka stvar ima strikno jednu suprotnost [belo-crno, dobro-zlo,
razborito-nerazborito]. Ovaj zaključak dovodi do kontradikcije u Protagorinom izlaganju gde
tvrdi da je razboritost suportna nerazboritošću, a opet i mudrošću, na šta Sokrat u dijalogu
skreće pažnju. Ovde dobijamo jasan uvid u suprotnosti dvojice sagovornika, gde nakon
direktnog i konciznog propitivanja posredstvom sokratovskog dijaloga Protagora biva
primoran da se brani svojom sofističkom metodom dugačkog govora koja ne vodi nužno bilo
kakvoj poenti.

3. KRITIČKO OPHOĐENJE KA PESNIŠTVU

3.1 Protagorino odvajanje pesništva od znanja
Posredstvom konsenzusa svih prisutnih, Sokrat i Protagora nastavljaju voditi raspravu
nalaženjem zlatne sredine u kom će se Sokratovo propitivanje voditi time što će i Protagora
imati pravo da postavlja podpitanja pri kojim bi Sokrat morao detaljnije da obrazloži svoju
dijalošku formu izlaganja i mišljenja. Time dolazi do jedne nekontinualne teme gde Protagora
pokušava komparativnom metodom da kritikovanje pesništva kao nečeg što je [zbog
mogućeg ispoljavanja nekonzistetnosti] irelevantno od posedovanja znanja prenese i na sam
pojam vrline. Što se tiče paralele koju Protagora naizgled postavlja na nerazloženom temelju,
nju možemo razumeti kao posredovanje i bitnosti poezije u formiranju političke elite u polisu,
a samim tim i političke vrline. Dok nekonzistetnost nalazi u poeziji Simonida gde govori
kako je teško postati dobar, a pritom kritikuje Pitaka koji govori kako je teško biti dobar.
3.2 Sokratovo izlaganje o relativnosti pesništva
 4

Sokrat ovu kontradikciju razrešava na više načina, prvo tako što bi diferencirao kontekst
smislenosti samih pesama, jer postoji bitna razlika u postajanju i održavanju stanja dobrote
[postati dobar je teško, biti dobar nije]. Sledeća objekcija bazira se na samom odnosu tumača
ka umetničkoj tvorevini, u ovom slučaju pesmi, gde Protagora direktno inkomporira vrednost
logičke usklađenosti, valjanosti i konzistetnosti dela vrednovanog logičkim kriterijumom,
dok se Sokrat koristi hermeneutičkom metodom, sagledajući delo u njenoj celovitosti, a
smislenost pesničke ideje iz autorove perspektive stavlja pred eventualnu kritičku analizu. Iz
Sokratove analize sledi da Simonid hvali ne onoga ko je postojano dobar [jer to samo bogovi
mogu], već drage volje hvali one koji ne čine zlo, a zamera Pitaku jer u tako bitnom pitanju
ne govori istinu. I konačno u konkluziji svega u vezi sa pesništvom, Sokrat ističe da se
posredstvom njene analize ne može doći do bilo kakvog konkretnog saznanja ili zaključka,
kao i da se tuđim glasom bave samo neuki jer njegov predmet nije moguće ispitati.

4. ODNOS VRLINE I ZNANJA

4.1 Pitanje sličnosti vrlina
Za poslednju tematsku celinu, Sokrat se ponovo vraća na pitanje vrlina [da li čine jedno ili su
mnoštvo], nastojeći još jednom da od Protagore dobije odgovor. Ovoga puta, Protagora
potvrđuje da su vrline veoma slične ali opet pravi jasnu distinkciju hrabrosti kao različite od
ostalih.
4.2 Zadovoljstvo i dobro
Nakon zajedničkog konstantovanja da se kvalitet lepo provedenog života ogleda u meri
zadovoljstva, Sokrat postavlja pitanje o postojanju relacije zadovoljstva i dobra, kao i
suprotne relacije nezadovoljstva i zla. Protagora se zalaže za princip da prijatnosti ne moraju
nužno biti dobro, kao što i neprijatnosti ne moraju biti zlo. Ovu tezu Sokrat postavlja
kritičkom propitivanju time što ispituje moć saznanja. Dakle, prvo razgraničava dve vrste
ljudskog nahođenja, prvo ovladano racionalnošću posredstvom saznanja i drugo ovladano
emocijama [strah, ljubav, bol...]. I Sokrat i Protagora se slažu da je racionalno [mudrost i
saznanje] ono najvažnije i najjače od svega ljudskog, gde se dalje postavlja pitanje, zašto
ljudi, iako svesni zla koje rade, ga opet čine? Sokrat negira tvrdnju da je uzrok tome
obuzetost zadovoljstvom i sledeći analizu nastavlja tragati za alternativnim odgovorom.
4.3 Zadovoljstvo i bol kao načela delanja
Kao odgovor na prethodno pitanje, Sokrat prvo nastoji propitati šta znači biti svestan zla.
 5

Što bi po njemu značilo osvešćenost da će prvobitna zadovoljstva doneti mnogo veća

nezadovoljstva [ovladavanje hrane, pića, ljubavnog uživanja…], a kao suprotnost tome
nezadovoljstva koje donose u većoj meri zadovoljstva [vežbanje tela, ratovanje, lekarsko
lečenje…] bi se sagledala kao dobro. Taj stav rezimira rečenicom u kojoj navodi da je
uživanje zlo kada otima veća zadovoljstva nego što pruža ili kad sprema veće bolove nego ta
prvobitna zadovoljstva [i vice versa].
4.4 Pogrešno delanje kao izvor neznanja
Rešavanje problema balansiranja dobra i zla, u smislu da se teži uvek boljem ishodu pri
izboru zadovoljstva i nezadovoljstva, Sokrat nalazi u merenju. Analogno terazijama, svaki
čovek bi trebao pre delanja da sagleda srazmernost prijatnosti i neprijatnosti koje ono donosi.
Takakv vid merenja bi takođe mogao opravdati čovekovu pretenziju da se nahodi ka
sadašnjosti u bitnijoj meri nego ka budućnosti, gde opet problem nastaje u prividu to jest
neznanju da se pravilno svede balans. Analogiju za takvu vrstu privida, Sokrat prikazuje kroz
varljivost naših čula gde će se predmet bliži nama činiti veći [u kontekstu merenja prijatnosti
i dobra, prividno više važan], dok će se isti predmet, samo udaljen, činiti manji [manje
važan]. Zaključno ovome, kada merenje sagledamo kao veštinu i znanje, dolazimo do
odgovora na Sokratovo nerazjašnjeno pitanje obuzetosti onih koji svesno čine zlo.
Gde više odgovor nije trijumf zadovoljstva nad raciom već neznanje [nedostatak znanja u
izboru zadovoljstva i nezadovoljstva]. Taj argument dodatno i potvđuje kada govori o
čovekovom odbojnom odnosu ka zlu, gde niko neće znanstveno srljati u zlo ili izabrati od dva
zla ono veće [to kad je čovek slabiji od sebe je neznanje, a jači od sebe mudrost].
Slično izbegavanju zla, ljudi teže da intuiciju o zlu [zebnju i strah] takođe izbegavaju.
4.5 Hrabrost je znanje
Za sam kraj dijaloga, Sokrat se uzda na demantovanju Protagorine tvrdnje da se hrabrost
razlikuje od ostalih vrlina i da je jedino sinonimna smelošću, čime bi dokazao svoj postulat
da su sve vrline jedno isto. Tu analizu započinje time što navodi da plašljivci napadaju ono
što smeju, a hrabri strašno, što Protagora potvrđuje. Ali tu Sokrat zapravo negira taj stav, jer
hrabri takođe ne idu za onim što smatraju strašnim, već to ka čemu idu je samo strašno
plašljivcima [svi idu ka onom čega se ne boje]. Ono što odlikuje hrabre [hrabrost] je
razgraničavanje sramotnog straha od pravog i samim tim znaju izabrati lepše bolje i ugodnije
za razliku od plašljivaca. Zato po Sokratu plašljivci ne žele ići u rat, jer se pridržavaju
sramotnog straha [ne znaju da je rat nešto lepo i dobro]. Dakle, to vodi u konkluziju da su
 6

plašljivci odlikovani neznanjem razbiranja sramotnog i istinkog straha, a hrabrost, kao sušta
suprotnost, proizilazi da je mudrost [u onom šta je strašno, a šta nije ] i samim tim znanje.
Čime se Protagorina teza oštre podvojenosti hrabrosti od ostalih vrlina ruši i vodi nužno u
Sokratovu unifikaciju vrlina u opštost.
4.6 Zamena teza i pitanje vrline
Nakon što se rasprava završila, Sokrat ističe da bi ceo predmet vrline trebao još jednom da
ispita, s obzirom je došlo do jedne pomalo ironične zamene teza gde je na početku Sokrat
tvrdio da se vrlina ne može naučiti ali daljnim izlaganjem gde je povezao vrlinu sa znanjem je
zapravo pokazao da može i da je Protagorina inicijalna tvrdnja o učenosti vrlina bila tačna i
korelantna sa Sokratovom zaključnom tezom. Sam dijalog se završava hvalom obojice
sagovornika i Sokratovim odlaskom.
 7

LITERATURA:

● Фредерик Коплстон: „Историје филозофије” I том (Грчка филозофија) (1991,

1999), С. Жуњић
● DA LI NAM JE HERMENEUTIKA UOPŠTE POTREBNA: PLATON O UMEĆU
TUMAČENJA, Irina Deretić FFUB, Originalan naučni rad UDK: 801.73:141.131
● PLATO IN DEPTH, Protagoras introduction and analysis
https://platoindepth.wordpress.com/vol-1/protagoras-introduction-analysis/
● Plato’s ethics (An Overview) by Dorothea Frede,
https://plato.stanford.edu/entries/plato-ethics/