05 Хајдуци

4
НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ
Уредник
Цвета Котевска
мш
НАРОДНА КЊИГА
БЕОГРАД, 1965.
РЕДАКЦИЈА
Милорад Живанчевић, Цвета Котевска
и Владан Недић
Избор и белешке
Милорад Живанчевић
Насловна страна
Љубица Тошковић
Илустрације
Драган Савић
СТАРИНА НОВАК И КНЕЗ БОГОСАВ
Вино пију Новак и Радивој,

а код Босне, код воде студене,
код некога кнеза Богосава;
а кад су се вина понапили,
кнез Богосав стаде бесједити:
„Побратиме, Старина Новаче,
кажи право, тако био здраво,
са шта, брате, оде у хајдуке?
Каква тебе оћера невоља
врат ломити, по гори ходити,
по хајдуци, по лошу занату,
а под старост, кад ти није вриме?“
Вели њему Старина Новаче:
„Побратиме, кнеже Богосаве,
кад ме питаш, право да ти кажем:
јест ми било за невољу љуту:
ако мореш знати и памтити,
кад Јерина Смедерево гради,
па нареди мене у аргатлук,
аргатовах три године дана,
и ја вукох дрвље и камење
све уз моја кола и волове,
и за пуне до три годинице
ја не стекох паре ни динара,
5
ни заслужих на ноге опанке!
И то бих јој, брате, опростио;
кад сагради Смедерева града,
онда стаде па и куле зида,
позлаћује врата и пенџере,
па наметну намет на вилајет,
све на кућу по три литре злата,
то је, брате, по триста дуката!
Ко имаде, и ггредаде благо;
ко предаде, онај и остаде;
ја сам био човек сиромашан,
не имадох да предадем благо,
узех будак, с чим сам аргатовб,
па с будаком одох у хајдуке,
па се ниђе здржати не могох
у држави Јерине проклете,
већ побјетох до студене Дрине,
па се маших Босне камените.
А кад дођох близу Романије,
ту сам турске сватове сусрео,
они воде кадуну ђевојку;
сви сватови с миром пролазили,
заостало Туре младожења
на дорату коњу великоме,
оно не шће да пролази с миром,
већ потеже троструку канџију,
три су на њој луле од тумбака,
па удара мене по плећима;
трипут сам га богом побратио:
„Молим ти се, Туре младожења,
а тако ти среће и јунаштва,
и тако ти сретнога весеља,
прођи ме се, хајде путем с миром,
видиш да сам човек сиромашан".
6
Опет Туре да с’ окани неће,
већ ме стаде већма ударати;
кад је мене мало забољело,
и ја сам се врло ражљутио,
па потегох будак са рамена,
те ударих Туре на дорату;
како сам га лако ударио,
умах сам га с коња оборио,
и к њему сам онда прилетио,
ударих га још два и три пута
док сам њега с душом раставио;
ватих му се руком у џепове,
код њег’ нађох до три кесе блага,
па их пуштих себи у њедарца;
отпасах му сабљу од појаса,
њем отпасах, а себи припасах;
оставих му будак више главе,
да чим ће га закопати Турци,
па посједох његова дората,
одох право гори Романији;
то гледају сви турски сватови,
не шћедоше мене ни ћерати,
ја не шћеше, јали не смједоше.
Ево има четерест година,
Романију гору обикнуо
боље, брате, него моје дворе,
јер ја чувам друма кроз планину,
дочекујем Сарајлије младе,
те отимам и сребро и злато
и лијепу чоху и кадифу,
одијевам и себе и друштво,
а кадар сам стићи и утећи
и на страшну мјесту постајати,
не бојим се никога до бога!“
8
СТАРИНА НОВАК И ДЕЛИ РАДИВОЈЕ
Вино пије Старина Новаче

у зеленој гори Романији;
с њиме пије брате Радивоје,
с Радивојем дијете Грујица,
са Грујицом дели Татомире
и још више тридесет хајдука.
Кад с’ хајдуци вина напојише,
а у вину ћеиф задобише,
’вако рече дели Радивоје:
.,Чујеш мене, мој брате Новаче!
Хоћу тебе, брате, оставити,
јер си, брате, остарио тешко,
па не можеш више да четујеш,
нити хоћеш на друм да идемо,
да чекамо поморце трговце".
То изрече дели Радивоје,
па се скочи од земље на ноге,
а дохвати брешку по сриједи,
за њим скочи тридесет хајдука.
Оде Раде преко горе чарне
Новак оста под јелом зеленом
а са своја два нејака сина.
Но да видиш дели Радивоја!
Кад изиђе друму на раскршће,
лоша му је срећа прискочила:
9
сусрете га Мехмед Арапине
са његових тридесет делија;
Турчин ћера три товара блага,
па кад виђе тридесет хајдука,
а он викну на своје делије,
те увришко сабље повадише,
у хајдуке јуриш учинише,
не даше им пушке истурити
но тридесет глава отсјекоше,
Радивоја жива уватише,
везаше му руке наопако,
везана га воде кроз планину,
а нагоне те им попијева.
Оде пјева дели Радивоје:
,,Бог т’ убио, горо Романијо!
Не храниш ли у себе сокола?
Пролећеше јато голубова
и пред њима тица головране,
проведоше бијела лабуда
и пронеше под крилима благо“.
Тако Раде друмом поп’јеваше,
а зачу га дијете Грујица,
па казује Старини Новаку:
,,О, мој бабо, Старина Новаче,
неко пјева друмом широкијем,
а помиње гору Романију
и у гори сивога сокола,
баш ка да је чича Радивоје:
ја је чича задобио благо,
јали нам је муке допануо;
но хајдемо да му помогнемо“.
Па дохвати лака џевердана,
пође право друму у буеију,
а за њиме млади Татомире,
10
а за ђецом Новак пристајаше.
Кад дођоше друму широкоме,
Новак стаде друму у бусију,
око њега два нејака сина;
ал’ ето ти јеке низ планину,
помоли се тридесет делија,
сваки носи џиду на рамену
и на џида од хајдука главу,
а пред њима Мехмед Арапине
Радивоја води савезана,
и он ћера три товара блага,
гграво иде друмом низ планину;
доке паде у бусију тврду
ал’ подвикну Старина Новаче
а на своја два нејака сина,
па опали лака џевердана,
те погоди Мехмед-Арапина
посред паса, укиде га с гласа,
ни земља га жива не дочека.
Арап паде у зелену траву,
а допаде Старина Новаче,
сабљом ману, отс’јече му главу;
па допаде дели Радивоју,
прес’јече му тенеф на рукама,
а даде му сабљу Арапову.
Мили боже, на свему ти хвала!
Кад у Турке јуриш учинише,
раздвојише Турке у буљуке,
па натони један на другога:
што пропушћа дели Радивоје,
дочекује млади Татомире;
што утече младу Татомиру,
дочекује дијете Грујица;
што .пропусти дијете Грујица,
12
то дочека Старина Новаче.
Исјекоше тридесет делија,
од Турака шићар покупише,
три товара блага задобише,
па сједоше пити рујно вино.
Али вели Старина Новаче:
„О, мој брате, дели Радивоје,
што те питам, право да ми кажеш:
ал’ је боље тридесет хајдука,
али старац Старина Новаче?“
Њему вели дели Радивоје:
,,О, мој брате, Старина Новаче,
боље бјеше тридест добрих друга,
али твоје среће не бијаше“. —
Тешко оном свакоме јунаку
што не слуша свога старијега!
НОВАК И РАДИВОЈЕ ПРОДАЈУ ГРУЈИЦУ
Вино пије Новак и Радивој
у зеленој гори Романији;
служи њима дијете Грујица.
А кад су се понапили вина,
онда рече дели Радивоје:
„Хеј мој брате, Старина Новаче,
ни имамо вина ни дувана,
нит’ имамо паре ни динара!“
Ал’ говори Старина Новаче:
„Не бој ми се дели Радивоје,
ако нема вина ни дувана,
и ако је блага нестануло,
ми имамо дијете Грујицу
којино је љепши од ђевојке.
Обућ’ ћемо рухо трговачко,
на Грујицу рухо сиротињско;
водићемо дијете Грујицу
да продамо у шер-Сарајеву,
па нек бјежи када њему драго,
само да ми блага добијемо —
па ће бити вина и дувана“.
Томе Раде врло каил био,
пак скочише на ноге лагане,
обукоше рухо трговачко,
на Грујицу рухо сиротињско;
14
отидоше шехер-Сарајеву
да продају дијете Грујицу.
Купује га Туркиња ђевојка,
даје за њга два товара блага.
Она оде да донесе благо;
враг донесе булу удовицу,
удовицу Џафербеговицу;
даде за њга три товара блага
и три коња што ће носит благо.
Љуто куне Туркиња ђевојка:
„Води роба, Џафербеговице,
не био ти дуго ни за млого,
већ, ил’ ноћцу, или ноћи двије!“
Була води роба драгокупа,
води њега двору бијеломе;
пак донесе воде и сапуна
те окупа дијете Грујицу;
пак удари на њга одијело,
и донесе господску вечеру.
С.једе Грујо вечер’ вечерати,
ал’ не може була да вечера,
већ све гледа дијете Грујицу.
А када је по вечери било,
она простре мекану постељу;
леже Грујо с булом у душеке.
Кад ујутру јутро освануло,
уранила Џафербеговица,
те износи дивно одијело
и облачи дијете Грујицу.
На плећи му удара кошуљу
до појаса од чистога злата,
од појаса од бијеле свиле;
по кошуљи зелену доламу,
на којој је тридесет путаца,
15
свако пуце од по литру злата,
под гр’оцем од три литре злата,
и оно се на бурму отвара
те се носи за јутра ракија;
по долами токе и ђечерме,
златне токе од четири оке;
а на ноге ковче и чакшире,
жуте му се ноге до кољена,
побратиме, као у сокола;
а на главу калпак и челенке,
један калпак, девет челенака,
и десето крило оковано,
а из њега до три пера златна
што куцају Груја по плећима, —
ваља крило хиљаду дуката;
донесе му свилена појаса,
и за појас двије даницкиље,
обадвије у чистоме злату,
а покрај њих ножа пламенита,
међ’ камзама алем драги камен;
даде њему сабљу оковану,
на којој су три балчака златна,
на свакоме алем драги камен,
ваља сабља три царева града.
Тад пошета дијете Грујица;
он сашета низ танану кулу;
пак се шета по б’јелој авлији,
подметнуо руке под пазуха.
Гледа њега Џафербеговица
кроз пенџере са бијеле куле,
пак дозивље дијете Грујицу:
„Господару, робе драгокупе,
што ми шеташ тако невесео?
Ал’ ти жалиш големога блага
16
што сам за те три товара дала,
али коње што су га однели?
Ја имадем пуну кулу блага,
а имадем пуне аре коња,
тридест ата а тридест парипа, —
све мојега старог Џафер-бега,
а данас је твоје, драгокупе!"
Тада рече дијете Грујица:
„Ој госпођо, Џафербеговице,
ништа мене тога жао није;
већ ја жалим, Џафербеговице,
кад сам био код двора мојега,
ишао сам у лов у планину,
а сад овђе никог’ не познајем“.
Њему вели Џафербеговица:
„Не бој ми се, робе драгокупе,
ја имадем тридест Сарајлија
што су ишли с бегом Џафер-бегом;
ја ћу рећи Ибрахиму слуги
нек отиде у б’јелу чаршију,
нека зовне тридест Сарајлија,
нека пођу с тобом у планину
лов ловити по гори зеленој.
Тамо има гора Романија,
и у њојзи кошут’ и јелена;
а рећи ћу слуги Хусеину
нек опреми два коња витеза“.
Док Хусеин два коња опреми,
дотле паде тридест Сарајлија.
Була гледа роба драгокупа,
опрема га на бијелој кули,
пак је њему била бесједила:
„Чујеш мене, робе драгокупе,
ти отиди у ризницу б’јелу
2 Хајдуци 17
те ти узми жутијех дуката,
даји бакшиш младим Сарајлијам'
кад ти стану лова доносити“.
Оде Грујо у ризницу б’јелу;
лаком хајдук бјеше на дукате:
накупио жутијех дуката
у џепове и у чизме жуте.
Удовица рече Сарајлијам’:
„Чујете ли, тридест Сарајлија,
пазите ми роба драгокупа
боље него Џафер-бега старог!“
Сиђе Грујо низ танану кулу,
довати се помамна ђогата,
па ишћера њега на чаршију.
Да је коме погледати било,
кад усједе ђаво на ђавола,
горски хајдук на б’јесна ђогата:
испод ногу камен излијеће
те он туче хане и дућане.
Говориле младе Сарајлије:
„Боже мили, чуда велико! а,
сретња ти је Џафербеговица
ђе задоби бољег господара,
бољег него старог Џафер-бега!“
Отидоше гори Романији.
Кад су били близу Романије,
рикну јелен, а рикну кошута,
проговори тридест Сарајлија:
„Господару, робе драгокупе,
ето рикну јелен и кошута“.
Ал’ говори дијете Грујица:
,,Не лудујте, младе Сарајлије,
није оно јелен и кошута,
18
2*
већ је оно Новак и Радивој,
а ово је дијете Грујица“.
Пак удари ђога бакрачлијом;
скочи ђогат тгреко поља равна,
остадоше младе Сарајлије;
али не шће слуга Хусеине,
већ повика из грла бијела:
„Стани, курво, дијете Грујица,
нећеш утећ, ни одвест ђогата,
ни однијет рухо Џафер-бега!“
Пак он пушта својега дората,
а потеже сабљу оковану.
Доиста га достигнути шћаше,
ал’ му Грујо ни бјежат не шћеде;
већ поврати бијесна ђогата,
а потеже сабљу Џафер-бега,
пак дочека Хусеина слугу,
удари га по десном рамену,
раздвоји га на седлу бојноме,
бојно седло на коњу дорату,
а дората на земљици црној,
и још земље мало заватио.
Јавну му се Старина Новаче!
„Бе аферим, дијете Грујица!
Док сам и ја тво.га доба био,
могао сам тако ударити“.
Оста Хусо ногом копајући,
оде Грујо брдом пјевајући,
и он дође својему Новаку;
са стрицем се у образ пољуби,
а свог оца у бијелу руку;
ђога пусти у гору зелену,
узе пушку у десницу руку,
пак отиде у гору зелену.
20
ГРУЈИЦА И АРАПИН
Вино пије Новак и Радивој

у горици под јелом зеленом;
служи вино д’јете Татомире,
а Грујица д’јете чува стражу.
Вели Новак брату Радивоју:
„Радивоје, мој рођени брате,
све зулуме земљи укидосмо,
не могосмо црног Арапина
који иде на друм пред сватове
те отимље кићене ђевојке,
па их љуби за недјељу дана,
па их онда за благо продаје.
Што би саде, брате, учинили
да господу свате сакупимо
и Грујицу млада превјесимо,
под пријевјес сабљу припашемо,
да јездимо друмом јуначкијем
крајем двора црног Арапина, —
не би л’ Грујо курву преварио,
преварио, курву посјекао?“
Том Радивој врло каил био,
па господу свате сакупише
21
и Грујицу млада превјесише,
под пријевјес сабљу припасаше,
паке језде друмом јеначкијем
крајем двора црног Арапина.
Ал’ Арапа дсхма не бијаше,
већ пијаше вино на механи;
а сестра му дворе надгледаше
паке лети брату на механу:
,,А мој брате, црни Арапине,
откако си дворе саградио
украј пута, друма јуначкога,
љепши свати нису пројездили,
нити љетгше провели ђевојке,
него данас свати пројездише —
одведоше најљепшу ђевојку!"
А кад чуо црни Арапине,
он поскочи од земље на ноге,
од наглости на гола коњица,
па он ћера господу сватове.
Како стиже господу сватове,
под ђевојком коња уфатио;
фати јој се руком у њедарца,
али нема дојка ниједнога.
Али вели црни Арапине:
„Хај, ђевојко, жалосна ти мајка,
младу ли те мајка удавала,
ти не имаш дојка ниједнога!"
Али вели дијете Грујица:
„Туђа мене мајка удавала, —
нигда своје боље не удала!“
Ал’ повикну Дебелић Новаче:
22
„Удри, Грујо, усала ти рука!“
Сину сабља испод пријевјеса,
и Арапу полећела глава!
Друмом јашу господа сватови,
попијева Дебелић Новаче:
,,О јунаци млади нежењени,
ви се жен’те откуд вама драго;
не бојте се црног Арапина,
јер је данас Арап погинуо —
пос’јече га Новаковић Грујо“.
ГРУЈИЦА И ПАША СА ЗАГОРЈА
Књигу пише паша са Загорја,

те је шаље на Грахово равно,
а на руку Милутину кнезу;
„Милутине, од Грахова кнеже,
готови ми господска конака!
Очисти ми тридесет одаја,
за мојијех тридесет делија;
набави ми тридесет ђевојака
у твојијех тридесет одаја —
а на мојих тридесет делија!
Мене простри на бијелој кули;
ту нек буде твоја мила ћерка,
мила ћерка дилбер Иконија,
да је љуби паша са Загорја!"
Оде књига од руке до руке
докле дође на Грахово равно
а на руке Милутину кнезу.
Када Кнеже књигу проучио,
удрише му сузе од очију;
а гледа га ћерка Иконија,
па му оде омјерно говорити:
,,О мој бабо, Милутине кнеже,
откуд књига — огњем изгорела! —
те је учиш а сузе прољеваш?
Што л’ ти тако жалостиво пише?“
25
Ал’ говори кнеже Милутине:
„Ћери моја, дилбер Иконија,
књига јесте са Загорја равна
од проклетог паше са Загорја.
Хоће паша нама на конака,
па ми иште тридесет одаја
и у њима тридест ђевојака —
на његових тридесет делија;
тебе иште на бијелу кулу
да те љуби за живота мога; —
зато плачем и сузе прољевам“.
Али вели дилбер Иконија:
„0 мој бабо, Милутине кнеже,
ти очисти тридесет одаја
и готови господску вечеру;
не брини се за моје ђевојке,
набавићу тридест другарица;
ја ћу бити на бијелој кули“.
Кад ђевојка баба научила,
она узе дивит и хартију,
те написа књигу на кољену
побратиму Новаковић-Грују:
„Побратиме, Новаковић-Грујо,
како тебе ситна књига дође,
одмах избер’ из ваше дружине,
побратиме, тридест младих друга
којино су као и ђевојке;
хајде с њима на Грахово равно
а нашему пребијелу двору“.
Кад ђевојка књигу написала,
навришко је Грују оправила.
Кад хајдуку ситна књига дође,
намах викну у своју дружину:
скупи му се тридест младих друга,
26
сваки бјеше љешпи од ђевојке.
А поскочи челебија Грујо,
па довати лака џевердана,
оде право на Грахово равно;
по акшаму стиже у Грахово
а пред кулу Милутина кнеза.
Дочека га дилбер Иконија;
руке шири те г’ у лице љуби,
а дружину у бијелу руку;
одведе их на бијелу кулу,
па отвори попете сепете,
те извади рухо ђевојачко,
те обуче тридесет хајдука,
па их води у тридест одаја.
Али вели дијете Грујица:
„Браћо моја, тридест мојих друга,
сваки сједи у својој одаји,
па кад дођу пашине делије,
љубите их у скут и у руку,
отпапГте им свијетло оружје,
а служите вино и ракију,
а слушајте моје даницкиње:
када пукну на бијелој кули,
ја ћу онда пашу погубити,
а ви сваки свога погубите,
па хајдете на бијелу кулу
да видите што ј‘ од паше било“.
Одведе их дилбер Иконија,
растурих их у тридест одаја,
па се врати на бијелу кулу;
те извади своје рухо дивно,
те облачи дијете Грујицу.
Обуче му танану кошуљу
са сувијем узведену златом,
27
а на ноге гаће сандалије,
а на плећи три кавада жута,
а по њима три ћемера златна,
око грла три ситна ђердана
и четврту мрежу од бисера,
а на ноге местве и папуче,
па су местве златом шиковане,
а папуче сребром потковане.
Кад обуче дијете Грујицу,
тад га покри златали тулбентом;
па се у њга млада загледала,
па ми оде млада говорити:
„Лијеп ти си, мио побратиме,
та љепша си од мене ђевојке!"
Тек што они у ријечи бјеху,
стаде звека мермерли калдрме —
ето иде паша са Загорја.
Кад опази дилбер Иконија,
затвори се млада у ризницу;
Грујо оста на бијелој кули
чекајући пашу Брђанина.
Мало било, задуго не било,
ето паше уз бијелу кулу;
пред њим иде Милутине кнеже,
и он носи вењер и свијећу,
а за пашом тридесет делија.
Присрете их Новаковић Грујо,
љуби пашу у скут и у руку;
он Грујицу међу очи чарне,
па говори Милутину кнезу:
,,Врат’ се, кнеже, с мојим делијама,
те им подај господску вечеру;
ја ти нећу ништа вечерати".
Тад се кнеже натраг повратио;
28
Он растури тридесет делија *
у његових тридесет одаја,
а даде им господску вечеру.
Но да видиш паше Брђанина,
оде скидат господске хаљине,
а Грујица намештат душеке!
Кад се паша с рухом одлакшао,
а он паде на меке душеке,
па говори Новаковић-Грују:
„Сједи доље, дилбер Иконија,
да преноћиш са мном у душеку,
па ћеш бити млада пашиница".
Сједе Грујо на меке душеке.
Но да видиш паше Брђанина,
одмах Груја задиркиват пође,
завлачит му руке у пазуке!
Но се хајдук није научио,
па се скочи на ноге лагане;
узе пашу за бијелу браду,
а поче му тихо говорити:
„Стани, курво, пашо са Загорја,
није ово дилбер Иконија,
већ је ово Новаковић Грујо!“
Па потрже пињал од појаса,
закла пашу на бијелој кули;
па истрча кули на пенџере
те опали двије даницкиње,
хабар даде у своју дружину.
А кад чуло тридесет хајдука,
за бритке се сабље доватише, ’
погубише тридесет делија;
од њих пусто одузеше благо,
па одоше своме харамбаши
да га виде на бијелој кули,
29
шта је њима с пашом учинио.
Али Грујо пашу погубио,
па он сједи на бијелој кули
те он пије црвенику вино,
а служи му дилбер Иконија.
Када дође тридесет хајдука,
поскидаше рухо ђевојачко,
у своје се рухо обукоше;
па сједоше за софру готову,
вечераше господску вечеру.
Ал’ ето ти Милутина кнеза,
и он носи шест стотин’ дуката
те их даде челебији Грују:
,,Нај то тебе, мој посинче Грујо,
пола тебе, а пола дружини,
што сте мене у невољи били!“
За њим иде дилбер Иконија,
она носи тридесет кошуља
те дарива тридесет хајдука;
побратиму Новаковић-Грују,
њему даде златна бошчалука,
и даде му од злата челенку;
па их здраво натраг повратила
поочиму Старини Новаку;
њему млада бјеше оправила
у јабуци стотину дуката,
а сувише чичи Радивоју,
оправи му сабљу бабајкову.
Па овако млада говорила:
„Ето, побро, дара свакојака,
што си мене био у невољи".
Па се с Грујом у образ пољуби;
Грујо оде гори Романији,
а ђевојка на бијелу кулу.
30
ЖЕНИДБА ГРУЈИЦЕ НОВАКОВИЋА
Вино пије Старина Новаче

и са шњиме дели Радивоје,
међу њима дели Татомире;
служи вино Новаковић Грујо.
Како коме чашу додаваше,
тако њему дослужује вином;
а кад бабу чашу додаваше,
тако чашу вином преслужује, —
са чаше се вино просипаше,
посипаше свилу и кадиву.
Пита њега Старина Новаче:
„Мили сине, дијете Грујица,
што ми чашу вином преслужујеш
те посипаш свилу и кадиву?
Кажи, сине, кака т’ је невоља?
Каку сам ти жалост учинио?“
Рече таде Новаковић Грујо:
,,А мој бабо, Старина Новаче,
мене јесте голема невоља!
Ти си, бабо, друштво иженио,
иженио млађе и старије;
мене, бабо, не шће оженити
ни ђевојком, ни пак удовицом —
то је мене данас најжалије“.
31
Тад говори Старина Новаче:
„У зб час те оженио, сине!
Ето данас три године дана
како тражим за тебе ђевојку
и за мене добра пријатеља
с ким се могу ладна напит вина.
Ђе гођ нађох за тебе ђевојку,
ту не нађох за ме пријатеља;
а ђе нађох за ме пријатеља,
ту не нађох за тебе ђевојку.
Но чу л’, сине, Новаковић-Грујо,
ђе ја нађох за тебе ђевојку
и за мене добра пријатеља:
у Пладину, граду бијеломе,
у онога краља пладинскога.
Што је вајда е добра ђевојка
кад је гуја јесте запросила,
љута гуја Грчићу Манојло
од Софије, града бијелога?
Но чу л’, сине, Грујица дијете,
свуци, сине, господске хаљине,
па обуци бугарске хаљине,
и понеси будак на рамену,
па ти иди у Софију равну
те уводи Гркове сватове,
каке свате Грчићу сабира.
Ако бере Грке и Бугаре,
и терзије своје руветлије,
који носе свилу и кадиву,
и џепове с обадвије стране,
у џепове све жуте дукате, —
ту ће бити шићар за хајдуке;
ако л’ бере љуте мартолозе,
који носе струке на рамену,
32
о појасу маче оковане, —
ту ће бити мука за хајдуке".
Кад то зачу Новаковић Грујо,
једнак свлачи свилу и кадиву,
а облачи бугарске хаљине;
па понесе будак на рамену,
учини се голема сирота,
право оде у Софију града
да уводи Гркове сватове.
Ал’ не бере Грчићу Манојло,
он не бере љуте мартолозе,
који носе струке на рамену,
о појасу маче оковане;
већ он бере Грке и Бугаре,
и терзије своје руветлије,
који носе свилу и кадиву,
и џепове с обадвије стране,
у џепове све жуте дукате.
Тад се врну Новаковић Грујо
и отиде у Стару планину,
те казује Старини Новаку
каке Грче сабира сватове.
Таде бере Старина Новаче,
бере Новак кићене сватове,
све сватове из горе хајдуке:
кума куми Бороја хајдука,
старосвати Средоја хајдука,
а ђевери дели Радивоја.
Све сватове редом покупио,
па отиде у Клисуру тврду,
у Клисуру тврда Качаника,
куд ће проћи Грчићу Манојло
и провести кићене сватове.
Ал’ ето ти Грчића Манојла,
3 Хајдуци 33
и он води кићене сватове;
понајпрви иде пред дружином
на вранчићу коњу косатоме;
буздована покрај себе њија,
па га баца јунак под облаке,
а у десну дочекује руку,
и овако танко попијева:
„Млав-планино, и Планино стара,
Млав-планино, крвава крајино,
чудно ли си у крв огрезнула!
Млоге ли си мајке ојадила,
млоте сестре у црно завила,
удовице у род оправила!
Да л’ ћеш данас мој’ ојадит мајку?
Да ли сестру у црно завити?
Да ли дати моју заручницу
за Грујицу сина Новакова?"
Тако пјева Грчићу Манојло;
гледају га из горе хајдуци,
гледају га, но им није мило.
Оде Грче за добру ђевојку,
а осташе у гори хајдуци.
Било тако за неђељу дана,
ал’ ето ти Грчића Манојла,
води свате и носи ђевојку;
те он зађе у Клисуру тврду,
у Клисуру тврда Качаника;
понајпрви иде пред дружином
на вранчићу коњу косатоме;
на вранцу је ноге прекрстио,
па удара у ситну тамбуру,
уз тамбуру танко попијева:
„Млав-планино, и Планино стара,
Млав-планино, крвава, крајино,
34
чудно ли си у крв огрезнула!
Млоге ли си мајке ојадила,
млоге сестре у црно завила,
удовице у род оправила, —
да од кога, веће ни од кога,
од Новака и од Радивоја!
Да л’ ћеш данас мој’ ојадит мајку?
Да л’ ми сестру у црно завити?
Да ли дати моју заручницу
за Грујицу сина Новакова?“
Тако пјева Грчићу Манојло;
гледају га из горе хајдуци,
гледају га, но им није драго.
Тад говори Старина Новаче:
„Чујете ли, сва моја дружино,
удри сваки на друга својега:
кум Бороје нек иде на кума,
а старојко нека на старојка,
Радивоје нека на ђевера,
а ја хоћу баш на домаћина,
а Грујица нека на Манојла,
сви сватови редом на оватове“.
Све Новака друштво послушало,
и у свате јуриш учинили:
кум Бороје погубио кума,
и старојко погуби старојка;
Радивоје погуби ђевера,
и он узе лијепу ђевојку,
одведе је у гору зелену;
домаћина Новак погубио,
сви сватови свате разагнали.
Сам остаде Грчићу Манојло;
к њему иде Новаковић Грујо,
голу сабљу носи у рукама,
з* 35
па дозива Грчића Манојла:
„Стани, курво, Грчићу Манојло!
Чију носиш лијепу ђевојку?
Причекај ме да мејдан д’јелимо,
да видимо чија је ђевојка!"
Кад то виђе Грчићу Манојло,
обје ноге низ вранца опружи
те у златне врже бакарлије,
а из руку тамбуру одбаци,
па десницом за> мач приватио,
а љеваком вранцу за дизгене;
па говори Новаковић-Грују:
„Ближе к мене, Новаковић-Грујо,
ближе к мене да се ударимо;
каио сам мејдан дијелити
и ђевојку сабљом одвојити!“
Ту допаде Новаковић Грујо,
удари га сабљом по рамену;
ал’ се Грче штитом заштитило,
надвоје му сабљу саломио,
на штиту се ништа не познаде.
Кад то виђе Грчићу Манојло,
он потеже мача зеленога:
„Стани, курво, Новаковић-Грујо!
С том ли сабљом идеш у хајдуке?
А да видиш мача зеленога,
што би добар био за хајдуке!“
Па га мало мачем заватио,
али га је љуто обранио,
лијеву му руку осјекао,
клону рука низ чошну доламу;
но су лаке ноге под хајдуком,
у гору га ноге занијеше.
Виком виче Новаковић Грујо,
36
I
виком виче по гори зеленој:
„Ђе си, брате, дели Татомире?
Изгуби ме Грче на мејдану!“
Ту допаде дели Татомире,
носи голу сабљу у рукама:
„Стан’, курвићу, Грчићу Манојло!
Ласно ј’ с Грујом мејдан дијелити,
но причекај дели Татомира!"
Рече њему Грчићу Манојло:
„Ближе к мене, дели Татомире,
ближе к мене да се ударимо;
каио сам мејдан дијелити!"
Ту допаде дели Татомире,
по штиту га сабљом ударио,
надвоје му сабљу саломио,
Грче маче мача зеленога:
„Стан’, курвићу, дели Татомире!
С том ли сабљом идеш у хајдуке?
А да видиш мача зеленога,
десну му је руку осјекао,
клону рука низ чошну доламу;
Виком виче по гори зеленој:
„А ђе си ми, чича Радивоје?
Изгуби ме Грче на мејдану!"
Но ето ти дели Радивоја,
голу сабљу носи у рукама,
право иде Грчићу Манојлу:
38
Ласно ј’ с ђецом мејдан дијелити,
но причекај дели Радивоја
да јуначки мејдан дијелимо!“
„Ближе к мене, чича Радивоје,
ближе к мене да се ударимо!"
Ту допаде дели Радивоје,
натроје је сабљу саломио,
Тада рече Грчићу Манојло:
„Бре курвићу, чича Радивоје,
с том ли сабљом идеш у хајдуке?
Ал’ да видиш мача зеленога,
два му вита ребра пресјекао,
виде му се џигерице црне,
виде му се и црне и б’јеле;
Виком виче по гори зеленој:
„Ђе си, брате, Старино Новаче?
Изгуби ме Грче на мејдану!“
Но ето ти Старога Новака;
на њему је страшно одијело:
на њему је кожух од међеда,
на глави му капа вучетина,
и за капом крило од лабуда;
очи су му двије купе вина,
трепавице од утине крило;
39
и он носи сабљу староковку,
па повика Грчића Манојла;
Ласно ј’ с ђецом мејдан дијелити,
но причекај Старога Новака“.
„Ближе к мене, Старино Новаче,
ближе к мене да се ударимо,
не би бахом из Клисуре тврде:
виђео сам и жива међеда,
а камоли кожу од међеда;
виђео сам и живога вука,
а камо ли мртву вучетину;
виђео сам и живога орла,
а камоли орлу перушину".
Ту допаде Старина Новаче,
надвоје му штита пресјекао,
и десну му руку осјекао,
ал’ натроје сабљу саломио.
Наљути се Грчићу Манојло,
шчепа мача у лијеву руку,
па поћера Старога Новака.
Мили боже, чуда великога,
да је коме стати, па гледати
како кроји капу вучетину,
како ц’јепа суру међедину,
а растура орлу перушину!
Бјежи јадан Старина Новаче,
Бјежи Новак кроз гору зелену
нешто мало два пуна сахата;
подвикује из грла бијела.
40
Бре колико Новак подвикује,
све са горе лишће отпадаше,
а са земље трава полијеће;
он дозивље посестриму вилу:
„Бог т’ убио, вило посестримо!
нијеси л’ ми божју вјеру дала,
кад ми буде највећа невоља
да се мене на невољи нађеш?“
Ал’ ето ти бјелогрле виле
у сусрећу Староме Новаку;
тако њему вила говорила:
„Побратиме, Старино Новаче,
да л’ шта ћераш, да ли од шта бјежиш?“
Проговара Старина Новаче:
„Вјера моја, посестримо вило,
ја не ћерам, већ ја јадан бјежим —
погуби ме Грче на мејдану“.
Таде њему вила говорила:
„Врн’ се натраг, богом побратиме,
чинићу се лијепа ђевојка,
савићу се Грку око грла,
па ћу њему очи засјенити;
ти погуби слијепа јунака“.
Тад се Новак натраг поврнуо,
оде с вилом близу до Манојла,
па остаде у гори зеленој.
А вила се начини ђевојка,
па се вије Грку око грла,
и тура му руке у њедарца
док је Грку очи засјенила;
па позивље Старину Новака:
„Побратиме, Старино Новаче,
сад погуби 'слијепа јунак.а!“
41
Ал’ се Новак тешко поплашио
те не смије приступити близу,
већ се баца перним буздованом
те удари Грчића Манојла;
удари га међу очи чарне.
Паде Грче у зелену траву;
Грче паде, а Новак допаде
те Гркову осијече главу,
па отиде у гору зелену —
тражи Новак по гори дружину.
Докле су се били састанули,
цијепаше кићене дарове,
завијаше своје ране грдне.
НЕВЈЕРА ЉУБЕ ГРУЈИЧИНЕ
Шатор пење Новаковић Груја

у планини више Дренопоља,
под шатором седе пити вино;
вино служи нејаки Стеване,
Максимија пред шатором везе,
златом везе све по чистој свили.
Па беседи Новаковић Груја:
„Максимија, моја верна љубо,
почувај ми пред шатором стражу,
оћу лећи мало да поспавам“.
Леже Грујо санак боравити,
Максимија пред шатором везе,
ал’ ето ти три Турчина млада,
а беседи нејаки Стеване:
,,О чујеш ли, Максимија мајко,
ено иду три Турчина млада,
оћу ићи бабу да пробудим“.
А беседи Максимија млада:
„Нису, сине, три Турчина млада,
већ су оно три млада трговца,
носе откуп твојему бабајку“.
Ал’ то дете не слушало мајку,
него пође да пробуди бабу:
за њим трчи Максимија мајка,
достиже га шатору на врати,
43
удари га руком уз образе;
како га је лако ударила,
три пута се дете преметнуло,
три му здрава искочила зуба,
а четири с места с’ померила.
Утом дошла три Турчина млада,
Максимији бога називају:
,,Божја т’ помоћ, госпођо невесто!
Чија с’ љуба, кога си витеза?
Који те је витез накитио?"
,,А бога ми, три Турчина млада,
ја сам љуба Новаковић-Грује,
витез ме је накитио Груја“.
А беседе три Турчина млада:
,,О госпођо, Грујичина љубо,
издај нама Новаковић-Грују.
Код Грујице носиш чисту свилу,
а код нас ћеш шетати по свили,
а носити и сребро и злато;
и бити ћеш кадунџика млада,
и често ћеш на теферич ићи —
с кадунама од петка до петка“.
Два Турчина коње отседоше,
трећи Турчин поче беседити:
„Нете, Турци, жалосна вам мајка,
ви Грујице ни видели нисте,
камоли му на бој изодили:
а ја знадем Новаковић-Грују.
Кад је био од петнаест лета,
па ја туда кроз планину прођо,
он сеђаше, те благо бројаше;
ја повика туда кроз планину,
не би ли се дете уплашило,
и не би ли у гору забегло,
44
не би л’ мене остануло благо;
ал’ је дете срца јуначкога,
јуначкога срца слободнога,
скупи благо, спусти у џепове,
па потера мене кроз планину;
ја на коњу, Грујица пешице, —
да не беше гране вите јеле
те му калпак са главе скинула,
доиста ме уватити ћаше,
већ док узе калпак те устаче
ја забего у гору зелену;
потеже се Грујо буздованом,
пустимице — добро нештедице,
да удари менека на коњу;
не погоди менека на коњу,
већ удари у ту виту јелу —
колико је лако ударио,
виту јелу из корена крену,
и гране јој на земљу падоше!“
Не омеш’ Турци под шатор да иду
док не оде Максимија млада,
те је Груји савезала руке,
и замаче синџир око врата,
триест алки четрдесет ока;
онда њега притискоше Турци.
А кад скочи Новаковић Груја,
три Турчина на себе понесе,
и четврту Максимију љубу;
и ћаше се отет од Турака,
ал’ се сети нејака Стевана:
„Тешко мене до бога вишњега!
Турци ће ми дете заробити,
Турци ће ми дете потурчити,
45
па куда ће моја грешна душа?“
Кроз дете се предаје Турцима.
Кад Грујицу савладаше Турци,
љуби даше кићена зеленка,
па и воде месту Дренопољу.
А када су на по пута били,
ал’ запишта нејаки Стеване:
„Красни бабо, Новаковић-Грујо,
нејаке су ноге у Стевана,
већ не могу с коњма путовати;
Турц’ у гори остати не даду,
камџијама бију по очију“.
Просу сузе Новаковић Груја:
„О Стеване, моје чедо драго,
а шта ће ти баба учинити
кад су баби савезане руке?
Иди моли Максимију мајку
еда би те приватила мајка
на бабина кићена зеленка".
Моли дете Максимију мајку:
„Максимија, моја мила мајко,
привати ме на коња витеза;
нејаке су ноге у Стевана
те не могу с коњма да путују“.
Ал’ орјатка, орјатско колено,
са коња га удара камџијом:
,,Ид’ од мене, орјатско колено!
Да сам тела на коња примати,
те вас не би предала у Турке“.
кад дођоше месту Дренопољу,
Турци пењу два свил’на шатора,
један шатор Груји и Стевану,
други шатор Максимији младој.
Два Турчина очли Дренопољу,
46
трећи оста чувајући стражу.
кад су дошли паши дренопољском,
они кажу паши Дренопољцу:
„Господине пашо дренопољски,
лепога смо роба задобили,
лепа роба Новаковић-Грују,
и Грујина нејака Стевана,
и његову Максимију љубу;
каква ј’ красна госпођа невеста,
лепоте јој на крајини нема,
лице јој је вредно Цариграда“.
А паша се маши у џепове,
те им даде стотину дуката:
,,Ево, Турци, стотина дуката,
јед’те, пијте до ујутру, Турци!
Кад ујутру робље доведете,
башка ћу вам бакшиш поклонити,
ком’ агалук, коме ли спаилук".
Узеш’ Турци стотину дуката,
па пођоше по свем’ Дренопољу;
они траже слатке медовине,
ал’ не могу медовине наћи
до у неке крчмарице Маре,
у Грујине богом посестриме:
„Снашо Маро, дај нам медовине!
Лепога смо роба задобили,
лепа роба Новаковић-Грују,
и Грујина нејака Стевана,
и Грујину Максимију љубу.
Каква ј’ красна госпођа невеста,
што је лепа, то је одевена".
Кад је чула крчмарица Мара,
она стаде сузе просипати;
од Турака заклања рукавом:
47
„Јао, Грујо, богом побратиме,
трипут си ми био на невољи,
трипут си ме ропства опростио,
а јако си у ропство запао!“
Она Турком медовину даје,
а баш полак насу бенђелука,
а на тврди санак намењује;
нек спавају три Турчина млада
док се Груји не опросте руке.
Пак одоше два Турчина млада,
и однеше слатку медовину.
А кад Турци под шатор дођоше,
ев’ седоше пити медовину;
Максимија медовину служи;
како коме чашу додаваше,
онако је сваки и пољуби,
сваки јој се под гр’оце маша.
Опише се три Турчина млада,
опише се како земља црна,
па поспаше — како да помреше.
А стала је Максимија млада,
она стала, пак мисли размишља:
,,Та ако ћу код двојице лећи,
трећему ћу жао учинити".
Све је мисли на једно смислила,
сави скуте и бијеле руке,
свој тројици леже чело главе.
А када је у поноћи било,
заплака се нејаки Стеване:
„Јао, бабо, тешко ти сам гладан!“
А беседи Новаковић Груја:
,,О Стеване, моје чедо драго,
а шта ће ти учинити бабо
кад су баби савезане руке?
48
Иди, сине, под шатора мајци
те укради ноже од матере,
те пресеци на руку конопце;
онда ће те наранити бабо“.
Ал’ је дете колена ајдучка
а јуначка срца слободнога,
те отиде под шатора мајки
и украде ноже од матере.
Ал’ детету невоља голема —
ножи тешки, а дете нејако,
једва ноже довуче до бабе,
оберучке једва подигнуо,
те наслони ноже на конопце,
па повуче ноже по конопцу,
те пресече на руку конопце;
посеч’ Грују по десници руци,
из руке му црна крвца пође.
Писну дете кано гуја љута:
„Јао, бабо, посеко ти руку!“
„А не бој се, Стево, чедо моје!
Крв не иде из бабине руке,
него иде крвца из конопца".
Кад се Груји опростише руке,
онда Грујо на ноге устаде,
па се часну крсту прекрстио,
поменуо оца Николаја,
и неђељу, и Васкрсеније,
и велико часно ванђелије.
Па он узе сабљу оковану,
па отиде под шатора Турком;
с њи узгрте свилена јоргана,
не сече и по грлу бијелу,
већ и сече по свилену пасу —
4 Хајдуци 49
од тројице прави шесторицу.
Па отиде шеру, Дренопољу,
посестрими крчмарици Мари,
те донесе вина и ракије,
и донесе леба бијелога,
и дебела меса овнујскога;
па он седе под шатора свил’на,
те нарани себе и Стевана, —
пак запева танко гласовито!
Пробуди се Максимија млада,
она буди три Турчина млада:
,,Диж’те с’,Турци, жалосна вам мајка!
Ено Груја и везан попева“.
А кад диже свилена јоргана,
и кад виде исечене Турке,
она стала, па мисли размишља:
„Мили боже, шта ћу и како ћу?
Та ако ћу јадна бијежати,
Груји нису коњи утецали,
а камоли једна женска глава!“
Сави скуте и бијеле руке,
оде сама Груји под шатора;
паде њему преко свил’на крила,
љуби Грују по недри свилени:
„Господару, Новаковић-Грујо,
Турци су ме опчинили младу“.
„Максимија, колено неверно,
та живи те опчинише Турци,
а мртви те к мене приволеше!“
Па устаде на ноге јуначке,
те подиже свилена шатора;
па отиде горе у планину,
а на своје шаториште старо
50
разапео свилена шатора,
Максимији поче беседити:
или волиш свећом свијетлити,
ил’ ми волиш сабљу целивати?“
А беседи Максимија млада:
не могу ти сабље целивати,
сабља ти је од свашта скрнавна,
него ћу ти свећом свијетлити,
ако јадна нећу ни спавати".
Онда уста Новаковић Груја,
па је узе за десницу руку,
са шње скиде свилу и кадиву,
и скиде јој копрену са главе,
и скиде јој ђердан испод грла;
остави је у саму ћенару,
намаза је воском и катраном,
и сумпором и брзијем праом;
па је уви меканим памуком,
па је поли жестоком ракијом,
укопа је земљи до појаса;
па запали косу наврх главе,
а он седе пити вино ладно,
а љуба му јасном свећом светли.
Кад догоре до чарних очију,
Максимија поче беседити:
кад не жалиш моје русе косе
— доста су ти руку претиштале —
зашт’ не жалиш моје очи чарне? —
доста си и јунак пољубио".
Кад догоре до бијела лица,
Максимија поче беседити:
4* 51
„Господару, Новаковић — Грујо
кад не жалиш моје очи чарне,
зашт’ не жалиш моје лице бело?
Мога лица у крајини нема,
млого ти је баба потрошио
на мој’ бело гледајући лице“.
Онда Груја поче беседити:
истина је, то ја добро знадем,
да ти лица у крајини нема,
да је баба млого дао блага
а на твоје лице гледајући;
али волим да у огњу гори
него да ме предаје у Турке“.
Кад догоре до бијели дојки,
заплака се нејаки Стеване:
„Красни бабо, Новаковић-Грујо,
изгореше мојој мајци дојке
које су ме одраниле, бабо,
које су ме на ноге подигле".
Ражали се Новаковић-Груји
гледајући нејака Стевана,
и он стаде сузе просипати;
што остаде, то је угасио,
и оно је саранио лепо.
СТАРИ ВУЈАДИН
Ђевојка је своје очи клела:

„Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
ђе прођоше Турци Лијевњани,
проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
на њима је чудно одијело:
на ономе старом Вујадину,
на њем бињиш од сувога злата,
у чем паше на диван излазе;
на Милићу Вујадиновићу,
још је на њем’ љепше одијело;
на Вулићу, брату Милићеву,
на глави му чекркли челенка,
баш челенка од дванаест пера,
свако перо по од литру злата“.
Кад су били бијелу Лијевну,
угледаше проклето Лијевно,
ђе у њему бијели се кула.
Тад говори стари Вујадине:
,,О, синови, моји соколови,
видите ли проклето Лијевно,
ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
53
пребијати и ноге и руке,
и вадити наше очи чарне.
О, синови, моји соколови,
не будите срца удовичка,
но будите срца јуначкога,
не одајте друга ниједнога,
не одајте ви јатаке наше,
код којих смо зиме зимовали,
зимовали, благо остављали;
не одајте крчмарице младе,
код којих смо рујно вино пили,
рујно вино пили у потаји".
Кад дођоше у Лијевно равно,
метнуше их Турци у тавницу,
тавноваше три бијела дана
док су Турци вијећ’ вијећали
како ће их бити и мучити.
Кад прођоше три бијела дана,
изведоше старог Вујадина,
пребише му и ноге и руке.
Кад стадоше очи вадит чарне,
говоре му Турци Лијевњани:
„Казуј, курво, стари Вујадине,
казуј, курво, дружину осталу
и јатаке, куд сте доходили,
доходили, зиме зимовали,
зимовали, благо остављали;
казуј, курво, крчмарице младе
код којих сте рујно вино пили,
пили рујно вино у потаји?“
Ал’ говори стари Вујадине:
,,Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах за те хитре ноге,
којено су коњма утјецале,
54
и не казах за јуначке руке,
којено су копља преламале
и на голе сабље ударале,
ја не казах за лажљиве очи,
које су ме на зло наводиле
гледајући с иајвише планине,
гледајући доље на друмове,
куд пролазе Турци и трговци".
КОСТРЕШ ХАРАМБАША
Књигу пише царе од Стамбола,

те је шаље ка турској Удбињи
на Турчина од Удбиња Зула:
„Чујеш Зуле, удбињски диздаре!
Добро слушај што ти књига пише:
мене, Зуле, тужбе додијаше
од мојијех хоџа и хаџија
и Турака, босанских спахија,
на некака Костреш-харамбашу
у Тијани, високој планини,
ђе им није с миром пролазити
и по Босни тимар’ облазити,
ни хаџијам’ ћабу полазити
од курвића Костреш-харамбаше;
но покупи чету по Удбињи,
иди с њоме Тијани планини,
те потражи силна каурина".
Оде књига ка турској Удбињи
на кољено од Удбиње Зулу.
Кад је Зуле књигу проучио,
те виђео што му царе пише,
а он проли сузе од очију.
Њега пита Чулко барјактаре:
„Господару, од Удбиње Зуле,
откуд књига, од које л’ крајине?
57
Шта л’ се у њој жалостиво пише,
те ти рониш сузе од очију?“
Вели Зуко Чулку барјактару:
„Слуго моја, Чулко барјактаре,
није књига од наших крајина
ни од наших котарских сердара;
већ је ферман цара честитога,
у њему ми царе запов’једа
да покупим чету по Удбињи,
па да идем Тијани планини
да ја тражим Костреш-харамбашу;
а ја, слуго, за Костреша не знам,
нит’ сам чуо Тијану планину,
па сад не знам што ћу и како ћу;
зло је поћи кад ја пута не знам,
а горе је цара не слушати.
Него, слуго, Чулко барјактаре,
развиј барјак, удри у ледину
и истури пушку хаберника,
подај хабер по нашој Удбињи,
скупи, слуго, триста Удбињана,
да тражимо каква калауза
да нас води Тијани планини,
не би л’ нашли кулу Кострешеву,
не би ли нам бог и срећа дао,
не би ли га како погубили,
јал’ у руке жива задобили
да се нашем цару удворимо“.
Вели Зуку Чулко барјактаре:
,,Не будали, драги господару!
Далеко је Тијана планина:
одавде је до мора сињета
равних, Зуко тридесет конака,
а уз море тридесет и четири
58
до Тијане, високе планине;
уз планину кажу три конака,
ђе је кула Костреш-харамбаше.
Ја сам једном с четом пролазио
и ћерао силна каурина
по приморју три-четири дана,
док нас хајдук у гору замами,
па опколи са својом дружином,
те похвата свијех у планини,
погуби нам три најбоља друга:
четобашу старца Ћеивана,
и делију танка барјактара,
калауза Зулић-Хусеина;
нас тридесет не шће погубити,
но удари сваком по биљегу,
мене ј’ онда уши отсјекао,
па је мене Костреш наручио
да не ходим ни чету проводим,
јер ако му ђегођ руке дођем
да ћ’ и мене укинути главу;
но ме с’ прођи, драги господару!
Не води ме Тијани планини".
Но му вели од Удбиње Зуко:
,,Не будали, моја вјерна слуго,
него развиј зелена барјака".
А Чулку се од ина не може,
веће разви зелена барјака,
а истури пушку хаберника,
хабер даде по турској Удбињи,
те сакупи триста Удбињана
на атима а под миздрацима,
па пођоше Тијани планини,
калаузи Чулко барјактаре.
Путоваше тридесет конака
59
док дођоше под ломну планину,
под планином конак учинише,
туна Турци за три бише дана,
докле добре коње одморише,
па пођоше врху на планину.
Но кад бјеху на пола планине,
али сједи Костреш харамбаша,
хајдук сједи на друму широку,
танку брешку држи преко1 крила,
па он гледа чету Зуканову,
како Турци иду уплашени,
па отиде хајдук говорити
калаузу Чулку барјактару:
„Зар си, Чулко, ријеч погазио?“
па опали брешку оковану,
те укиде Чулка барјактара,
пуст остаде барјак на ледини;
остали се препадоше Турци,
побјегоше по гори зеленој,
а не знаду стаза ни богаза;
па кад пукла пушка Кострешева,
те је чула сва дружина редом,
у планини Турке опколише,
на њих живу ватру оборише,
докле Турке с коњма раставише,
па их, брате, живе похваташе,
доведоше пред бијелу кулу,
па их пита Костреш харамбаша:
,,Ко је овој чети четобаша?“
Везана му Зука доведоше;
њега пита Костреш харамбаша:
,,Та откле си, млада потурицо,
од које си земље и крајине?
Како ли те по имену вичу?
60
Ко л’ је тебе на ме оправио
да ме мучиш са мојијем друштвом?
Зар ти мало ћара по крајинам’,
но т’ донесе ђаво у планину?“
Па се хајдук на ноге подиже,
те Зукану осијече главу;
а повикну редом на дружину,
те по гори повјешаше Турке;
узеше им рухо и оружје,
па весели на кулу одоше,
те сједоше мрко пити вино,
све у здравље Костреш-харамбаше,
бог му дао са животом здравље!
МАЛИ РАДОЈИЦА
Мили боже, чуда големога!

Јали грми, јал’ се земља тресе?
Ја се бије море о мраморје?
Ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит’ се земља тресе,
ни се бије море о мраморје,
ни се бију на Попина виле,
већ пуцају на Задру топови,
шенлук чини ага Бећир-ага,
ухватио Малог Радојицу,
па га меће на дно у тавницу;
у тавници двадесет сужања,
а сви плачу, један попијева,
те остало друштво разговара:
„Не бојте се, браћо моја драга!
Еда бог да каквагођ јунака,
који ће нас јунак избавити".
А кад к њима РадОјица дође,
сви у једно грло заплакаше,
Радојицу љуто проклињаху:
„Радојица, допаднуо мука!
И ми смо се и уздали у те
да ћеш ти нас кадгођ избавити,
ето и ти саде к нама дође!
Тко ли ће нас јунак избавити?"
62
Вели њима Мали Радојица:
„Не бојте се, браћо моја драга!
Већ ујутру, кад данак осване,
ви дозов’те агу Бећир-агу,
па му каж’те да ј’ умро Раде,
не би ли ме ага закопао“.
Кад свануло и сунце грануло,
а повика двадесет сужања:
„Бог т’ убио, ага Бећир-ага!
Што доведе к нама Радојицу?
Јер га синоћ објесио ниси,
већ се код нас ноћас преставио,
хоће ли нас поморити смрадом?“
Отворише на тавници врата,
изнесоше пред тавницу Рада;
онда вели ага Бећир-ага:
,,Нос’те, сужњи, те га закопајте".
Ал’ говори Бећир-агиница:
,,Ев’, бога ми, није умро Раде,
није умро, већ се ућутио;
налож’те му ватру на прсима,
хоће ли се помакнути, курва“.
Ложе њему ватру на прсима,
ал’ је Раде срца јуначкога,
ни се миче, ни помиче Раде.
Опет вели Бећир-агиница:
,,А, бога ми, није умро Раде,
није умро, већ се ућутио,
већ ухват’те змију присојкињу,
те турајте Раду у њедарца,
хоће ли се од ње уплашити,
неће ли се, курва, помакнути!**
Ухватише змију присојкињу,
63
па турају Раду у њедарца,
ал’ је Раде срца јуначкога,
ни се миче, ни се од ње плаши.
,,А, бога ми, није умро Раде,
већ узмите двадесет клинаца,
удрите их под ноктове Раду,
хоће ли се помакнути, курва“.
И узеше двадесет клинаца,
ударају под ноктове Раду,
и ту Раде тврда срца био,
ни се миче, ни душицом дише.
„А, бога ми, није умро Раде,
сакупите коло ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну,
хоће ли се насмијати на њу“.
Сакупише коло ђевојака
и ггред њима лијепу Хајкуну,
на Рада је коло наводила,
преко Рада ногама играла;
а каква је, да је бог убије,
од свију је и већа и љепша,
љепотом је коло зачинила,
а висином коло надвисила,
стоји звека на врату ђердана,
стоји шкрипа гаћа од сандала.
Кад је згледа Мали Радојица,
лијевијем оком прогледује,
деснијем се брком насмијава;
а кад вид’ла Хајкуна ђевојка,
64
5 Хајдуци
она сними свилена јаглука,
њиме покри Рада по очима,
а да друге не виде ђевојке,
па је своме баби говорила:
„Јадан бабо, не гријеши душе,
већ носите сужња, закопајте".
Онда вели Бећир-агиница:
„Бре, немојте закопати курве,
већ га бац’те у дебело море,
те нахран’те рибе приморкиње
лијепијем хајдучкијем месом“.
Узе њега ага Бећир-ага,
па га баци у дебело море.
Ал’ је Раде чудан пливач био,
далеко је Раде отпливао,
пак изиђе на бријегу мора,
па повика из грла бијела:
„Јао моји б’јели ситни зуби,
повад’те ми клинце из ноката“.
И он сједе и ноге прекрсти,
и повади двадесет клинаца,
па их метну себи у њедарца.
Опет неће да мирује Раде:
кад је тавна ноћца настанула,
иде двору аге Бећир-аге,
па постаја мало код пенџера,
истом ага за вечеру сио,
па с кадуном својом бесједио:
„Моја кадо, моја вјерна љубо,
ево има девет годин’ дана,
как’ ј’ отишб Раде у хајдуке,
да не могох сербес вечерати
све од страха Малог Радојице;
66
богу хвала кад га данас нема
и кад њему хака главе дођох!
И оно ћу двадест објесити
док ујутру бијел дан осване“.
А то Раде и слуша и гледа,
па у собу к њему улетио,
за вечером агу ухватио,
ухвати га за врат до рамена,
истрже му главу из рамена;
па ухвати Бећир-агиницу,
па потеже клинце из њедара,
удара их под ноктове кади;
док јој пола клина ударио
и душу је, кучка, испустила;
њој говори Мали Радојица:
„Нека знадеш Бећир-агинице,
да каква је мука од клинаца!"
па ухвати Хајкуну ђевојку:
„О, Хајкуна, срце из њедара,
дај ми нађи од тавнице кључе
да испустим двадесет сужања“.
Нађе Хајка од тавнице кључе,
он испусти двадесет сужања.
Опет јој је Раде говорио:
„О, Хајкуна, душо моја драга,
дај ми нађи од ризнице кључе
да што мало за ашлука тражим,
далеко ми ј’ дому путовати,
треба ми се путем понапити“.
Отвори му сандук од тал’јера,
онда јој је Раде бесједио:
,,О, Хајкуна, срце моје драго,
што ће мени таке плочетине?
б* 67
Коња немам, да с њима поткивам".
Отвори му сандук од дуката,
он на друштво дукате дијели,
па ухвати Хајкуну ђевојку,
одведе је у земљу Србију,
доведе је у бијелу цркву,
од Хајкуне гради Анђелију,
па је узе за вјерну љубовцу.
РАДЕ ОД СОКОЛА И АШИН-БЕГ
Вино пију до три побратима

у планини под јелом зеленом;
једно бјеше од Сокола Раде,
друго побро Сава од Посавља,
треће Павле од Сријема равна;
с њима пије деведесет друга.
Док се рујна напојише вина,
али вели од Сокола Раде:
„Чујете л’ ме, до два побратима,
љето прође, грозна зима дође,
лист опаде, а гора остаде,
по гори се ходити не може;
ђе ће који зимовати зиму,
код кака ли главна пријатеља?“
Ал’ му вели од Сријема Павле:
„Побратиме, од Сокола Раде,
ја ћу, брате, зимовати зиму
у Иригу, граду бијеломе,
код мог брата, Драшка капетана;
јер сам седам зимовао зима,
и ову ћу зиму презимити;
са мном хоће шесет мојих друга“.
Вели Сава од равна Посавља:
,,Ев’ ћу и ја зимовати зиму
у Посављу код баба мојега,
69
у његову дубоку подруму;
са мном хоће тридест мојих друга.
Но ти, побро, од Сокола Раде,
ђе ћеш, брате, зимовати зиму?
Имаш кога од рода својега?**
Вели Раде од Сокола града:
„Чусте ли ме до два побратима,
ево немам никога од рода
но једнога богом побратима,
у Соколу бега Ашин-бега;
код њега сам, браћо, зимовао
девет зима у девет година,
и десету хоћу зимовати.
Но чујете л’ до два побратима,
каде, браћо, грозна зима прође,
зима прође, Ђурђевданак дође
те се гооа преођене листом,
а земљица травом и цвијетом,
и запоје тица шеврљуга
у питомој покрај Саве драчи,
а чује се на планини вуче,
опет, браћо, да се састанемо
ђе ћемо се данас растанути.
Тко не дође, браћо, на рочиште,
чекајте га за неђељу дана;
кога не би за неђељу дана,
чекајте га за петнаест равно;
тко не дође за петнаест дана,
тражите га, браћо, на зимовник".
То рекоше, на ноге скочише,
у б’јела се лица изљубише,
џевердане пушке загрлише;
оде сваки своме вилајету.
Оде Павле ка Иригу граду,
70
с њиме оде шездесет хајдука;
Сава оде ка равну Посављу,
с њиме оде тридесет хајдука;
Раде оде ка Соколу граду,
по акшаму у Сокола дође
на авлију бега Ашин-бега.
Куцну Раде халком на вратима;
бего бјеше на бијелој кули
са кадуном легб у душеке,
но кадуна бега пробудила:
„Господару, бего Ашин-бего,
неко куца халком на вратима
баш ка да је рука од хајдука,
од хајдука, твога побратима,
побратима од Сокола Рада“.
Бего скочи на ноге лагане
те на кули отворио врата,
па се скиде низ бијелу кулу
те авлији отворио врата;
срете Турчин богом побратима;
у б’јела се изљубише лица,
па за лако упиташе здравље,
и одоше на бијелу кулу.
И кадуна Рада сусретнула;
пољуби га у бијелу руку
и привати.лака џевердана;
Раде сједе на меке душеке,
а кадуна донесе вечеру.
Оде хајдук вечер’ вечерати,
уз вечеру ладно пити вино;
док се мало вином напојио,
па се оде хајдук распасиват;
ев’ отпаса три ћемера злата,
у свакоме по триста дуката.
71
Два поклони богом побратиму:
„Нај то тебе, богом побратиме,
што ћеш мене зимус изранити“.
Трећи себе под узглавље баци,
па се руком у доламу маши
те извади три низа дуката,
поклони их Ашинбеговици:
„Нај то тебе, моја мила снахо!
Одавно ти доходио нисам
ни понуда каких доносио".
И даде јој мрежу од бисера:
„Нај то тебе, моја мила снахо,
што ћеш мене зимус послужити
и опрати танке преоблаке".
Па доламу под узглавље баци
и остави два мача зелена,
оба Раде покрај себе баци.
Хајдук бјеше трудан и уморан;
заспа Раде као јагње младо,
покрај њега бего Ашин-бего.
Но кадуна бега пробудила,
па је њему млада говорила:
„Господару, бего Ашин-бего,
слушај добро што ћу говорити!
Сутра ће те прекорити Турци
зашто раниш из горе хајдука;
но погуби побратима твога“.
Превари се бего Ашин-бего
те Радова мача доватио,
њиме закла богом побратима;
заборави Турчин извадити
испод главе токе и доламу;
па он узе од Сокола Рада
те га баци низ бијелу кулу
72
нек га једу орли и гаврани.
Тако стаде, не било задуго;
зима прође, а прољеће дође,
те се гора преођеде листом,
црна земља травом и цвијетом,
а пропоја тица шеврљуга
у питомој покрај Саве драчи;
вуче викну у кршну Поцерју.
Хајдуци се горе доватише
и дођоше гори на рочиште.
Први дођи од Сријема Павле,
други дође Сава од Посавља,
и са њима деведесет друга;
али нема од Сокола Рада.
Чекаше га за петнаест дана,
па с’одатле скупа подигоше
те одоше ка Соколу граду,
на авлију бега Ашин-бега.
Павле куцну халком на вратима;
бего бјеше на бијелој кули,
са кадуном вечер вечераше.
Но кадуна бегу говорила:
„Неко куца халком на вратима,
но се сиђи низ бијелу кулу
те отвори на авлији врата“.
Бего оде низ бијелу кулу
те авлијска отворио врата;
но се врло бего уплашио
кад угледа двије харамбаше
и са њима деведесет друга,
па побјеже уз бијелу кулу;
но му Павле не даде бјегати,
у по куле њега уватио,
па га пита од Сријема Павле:
73
„Што ли си се, бего, уплашио?
Та ев’ ми смо Радова дружина,
па смо дошли да се састанемо;
но води нас од Сокола Раду“.
Али вели бего Ашин-бего:
,,Та бога ми, двије харамбаше,
давно је се Раде преставио,
о Савину усред зиме дану;
ја сам онда Рада укопао
и његово потрошио благо
дијелећи кљасту и слијепу".
Вели Сава од равна Посавља:
„Ако си му похарчио благо,
а камо му токе и долама,
и Радова два мача зелена?“
Па потрже троструку канџију,
оде бити младу беговицу;
но кад булу добољело б’јеше,
на чардаку отворила врата,
те изнесе рухо и оружје.
Кад хајдуци виђеше доламу
ја како је крвљу покапана,
ухватише бега Ашин-бега,
сведоше га низ бијелу кулу
у авлију међу млого друштво;
па г’ одоше сабљам’ дијелити,
исјекоше бега на комаде,
осветише богом побратима;
и бегову кулу похараше,
па одоше здраво и весело.
ЉУБА ХАЈДУК-ВУКОСАВА
Подиже се Туре од Удбиње,

од Удбиње, крваве крајине,
младо Туре Боичић Алиле,
подиже се у лов у планину,
и он узе слуге и левере
и поведе хрте и огаре;
лов ловио три бијела дана,
лов ловио, ништа не добио;
а кад трећи бјеше око подне,
таде добар шићар задобио,
ухватио хајдук-Вукосава
од Приморја, мјеста питомога.
Још се хвали Боичић Алиле:
,,Хоћу њега ка цару водити,
и хоћу га цару поклонити“.
Па га неће ка цару водити,
но га баци у ледну тамницу;
ту тамнова три године дана.
Кад хајдуку мука одољела,
он дозивље Боичић-Алила:
,,О, Турчине, Боичић-Алиле,
ну дај мене лист књиге бијеле
и калема, чим се књиге пишу,
е ћу писат једну ситну књигу
да је пошљем мајци и љубовци".
75
То је Алил њега послушао, •
даде њему лист књиге бијеле
и калема, чим се књиге пишу;
хајдук пише књигу на кољену:
„Стара мајко, не надај се у ме,
вјерна љубо, преудаји ми се“.
А кад књига у Приморје дође,
заплака се и сестра и мајка,
љуба му се гро’том насмијала,
па пошета низ чаршију млада,
докле дође бемберу Михату,
па Михата била братимила:
„Богом брате, Михате бембере,
обриј мене русу косу с главе,
остави ми делинске перчине“.
То јој Михат за бога примио,
те јој русу косу обритвио,
остави јој делинске перчине;
она млада у дворе се врати,
на се баца одијело дивно:
обукла је ковчали чакшире,
па обуче памукли кошуљу,
а по њојзи од злата кошуљу,
да од пота не штети кошуљу;
па обуче црвену доламу,
на доламу пуца с обје стране,
свако пуце од по литре злата,
ама што је пуце под гр’оцем,
у њем има двије литре злата,
забурмано, па се одбурмава
те њим Влашче пије вино хладно;
па обуче токе позлаћене,
опаса се мукадем-појасом,
а за појас двије пушке мале,
76
у златан су калуп саљеване,
а међу њих јатагана златна;
а на главу калпак и челенке,
један калпак, седам челенака;
па оседла коња дебелога,
оседла га седлом сребрнијем,
па га покри чохом до кољена,
од кољена ките до копита,
пригрну га суром међедином,
заузда га ђемом од челика,
о врату му бисер објесила,
ситан бисер и камење драго;
кад он иде ноћи у поноћи
да се види њему путовати,
у поноћи као усред подне;
па се коњу на рамена баци,
а дохвати тешку топузину,
па ми топуз у висине баца,
а хвата га у бијеле руке;
нагна коња низ чаршију млада,
удара га десном бакрачлијом,
колико ми скаче полагано,
испод ногу камен излијеће,
на дућане туче базерђане,
докле дође побратиму своме,
побратиму, бемберу Михату,
па је њему била бесједила:
„О, Михате, мио побратиме,
да нијеси мене обритвио,
би ли рекб е сам женска глава?“
А Михат јој бјеше бесједио:
„Ој, бога ми, мила посестримо,
да нијесам тебе обритвио
бих рекао е си јунак добар,
77
добар јунак, царева делија“.
Отолен ми коња погоњаше,
ћера њега ка Удбињи граду:
кога ћаше на путу сретати,
сатисне га с пута испод пута,
доклен дође у Удбињу града
пред дворове Боичић Алије;
скочи Туре Боичић Алија
да прихвати коња под делијом,
а она га уд’ри топузином:
,,Хајд’ отоле, курвино копиле!
Ти ли си се царе учинио,
да ти држиш цареве хаине?
А мене је царе оправио
да ја водим тебе и хајдука,
оба хоће царе изгубити“.
(но се Туре препануло љуто)
па му даде коња да провађа,
а она ми чибук запалила.
Често Туре до невјесте до’ди
да му рече коња да остави,
па му она бесједила млада:
„Остави ми коња дебелога,
дај му доста зоби и сијена,
сигурај ми господску вечеру,
сигурај ми што у двору немаш:
дебелога испод Скадра меса,
а погаче из поља Косова,
црвенога вина из Видина,
а ракије из Демир-Капије,
јал’ ћу твоју изгубити главу“.
Љуто је се Туре препануло,
пак ми тражи по Удбињи граду,
те невјести сигура вечеру.
78
Невјеста ми стаде вечерати,
свијетли јој Боичић Алиле...
Кад свануло и сунце грануло,

таде узе свијетло оружје,
и посједе коња големога,
па отиде на тамничка врата;
ту стражара од тамнице нађе,
те му русу откинула главу,
па у врата топузином гађа:
„А излази, цареви хаине!
Е је мене царе оправио
да ја водим тебе и Алију“.
Хајдуку је мука одољела,
каил бјеше изгубити главу,
па изиде из ледне тамнице;
удари га топузином тешком,
удари га и два и три пута
да се како не омисле Турци;
па ми зове Боичић-Алила:
„Ој, Турчине, Боичић-Алиле,
доведи ми коња под хајдука,
па сигурај и себе и коња“.
Оде Туре у кулу бијелу,
те дохвати коња дебелога
и у руку оковану ђорду,
и уза њу пет стотин’ дуката:
„На то тебе, царева делијо,
те ме немој ка цару водити".
То је млада једва дочекала,
па бацила на коња хајдука,
па побјеже пољем зеленијем.
Кад је била у гори зеленој,
80
ту имаде једна раскрсница
ђе се до два друма растављају,
један иде ка Стамболу граду,
други иде у Приморје равно;
онда вели лијепа невјеста:
„Ну погледај, море хаинине!
Познајеш ли штогођ од оружја?“
Кад се хајдук бјеше загледао:
,,Ја познајем, но ми је залуду;
но откуд је тебе допаднуло?“
„Твоја ми га љуба донијела,
узб сам је за вјерну љубовцу".
Кад то чуо хајдук Вукосаве,
тад хајдука увати грозница;
ал’ му вели лијепа невјеста:
„А не бој се, драги господаре!
ја сам твоја вјерена љубовца;
но опрости оне топузине,
е сам млоге ноге осветила".
Отле ошли у Приморје равно,
здраво ошли, весела им мајка!
Њима мајка, а мене дружина!
6 Хајдуци
ЈЕРКО ЛАТИНИН И ГАЛОВРАН ЛУКО
Књигу пише Јерко Латинине,

те је шиље горе у Подгорје
побратиму Галоврану Луки:
„Побратиме, Луко Галовране,
скуп’дер, брате, под барјак јунаке,
све по избор’ кога бољег знадеш,
доведи и к мене у Приморје
да Талију земљу поарамо“.
Када Луко ситну књигу прими,
и разуме што му књига каже,
он развија свилена барјака,
удари га у зелену траву,
те сакупи шездесет јунака,
све по избор’ бољег од бољега;
одведе и Јерку Латинину.
Јерко момке дочекао лепо;
даде браћи пушке талијанке,
мор доламе, скерлетне ђечерме
и убаве ковче и чакшире.
Уведе и Јерко у галију,
на јунаке навалио вино;
опише се шездесет јунака,
опише се као земља црна,
а поспаше као да помреше;
82
онда скочи Јерко Латинине,
па галију отиште од брега.
Кад се момци с вином разабрали,
ал’ галија насред мора сиња!
Невесело шездесет јунака,
оће млади у море да скачу.
А беседи Галовране Луко:
„Побратиме, Јерко Латинине,
певај, брате, браћу разговарај
да нам браћа у море не скачу!“
Онда Јерко поче да попева:
,,Не бојте се, моја браћо драга!
На то су нас и родиле мајке,
јал’ добити, јали погинути“.
То јунаке већма ражалило,
те посташе још невеселији;
расрди се Галовране Луко,
па потеже сабљу оковану,
те он Јерку отсијече главу,
па им Луко поче да попева:
,,Не бојте се, моја браћо драга!
Старе мајке, раните се саме,
бог је добар, синови ће доћи;
наше љубе, не удајите се,
бог је добар, доћ’ ће господари;
наше сеје, везите мараме,
бог је добар, те ће браћа доћи,
разносиће везене јаглуке“.
Здраво мирно сиње море прешли,
и Талију земљу поараше;
а кад су се натраг повратили,
у сиње се море увезоше.
Јунаци се поболеше тешко
од зла бола срдобоље тешке,
6* 83
те тридесет у мору остало,
а тридесет сиње море пређе.
Који јунак у мору остао,
а на дому има стару мајку,
јали мајку, јали љубу верну,
јали браца ја сестру рођену,
њима Луко исе учинио,
учинио њима кб и себе;
који л’ јунак нигде никог нема,
њему јесте издао за душу
како ј’ закон у вери ришћанској.
ГАВРАН ХАРАМБАША И ЛИМО
Књигу пише Гавран харамбаша,

књигу пише, на мезиле прати,
прати књигу к мору дебеломе,
побратиму харамбаши Лиму:
„Побратиме ,Лимо харамбаша,
књигу виђи, не почаси часа,
брже зови Ђура барјактара
нек развије крстата барјака,
под барјака покупи јунаке,
по избору тридесет јунака;
прати хабер, лист књиге бијеле,
прати хабер Роснићу Стевану,
који може стићи и утећи
и на домет танком пушком убит,
нек ти с’ и он под барјаком нађе.
Ја кад скупиш, побратиме Лимо,
каде скупиш таку добру чету,
хајде с њоме Бишћу на крајину
у високу бишћанску планину
ђено има суховрха јела
и под јелом један бијел камен,
код камена једна вода ладна, —
ту ћеш мене наћи, побратиме,
са мном хоћеш сву дружину моју;
ели мене кажу пријатељи
85
добар шићар иде уз планину,
а од Бишћа Фазли-харачлија,
хоће Турчин с благом уз планину,
кажу, брате, седам мазги блага
у Турчина што је покупио,
красан шићар баш за нас хајдуке;
ту хоћемо благо дијелити,
дијелити благо калпацима,
јал’ дружина ране завијати.
Чујеш ли ме, побратиме Лимо,
хитро хитај и ноћи и дневи,
ја док није Турчин проходио
да раније друма уфатимо".
Књига дође харамбаши Лиму,
милија му од очију била.
Брже зове Ђура барјактара:
„Мој соколе, Ђуро барјактаре,
развиј барјак, удри пред капију,
нек се купи тридесет јунака;
немој пуштит рђу под барјака,
но ти купи све главне јунаке
кој’ од ране јаокнути неће,
поред себе уплашити друга;
ја сам ноћас пратио саију
за нашега Роснића Стевана,
ел нам Стево хоће требовати".
Барјактар га хитно послушао,
разви барјак и скупио друштво,
и ту дође Роснићу Стеване.
Друштво диже Лимо харамбаша;
отидоше, дуго путоваше,
и на њино мјесто долазише,
на рочиште ђе су се рочили,
у бишћанску високу планину.
86
Прије њега Гавран долазио
и под јелом совру поставио,
једу љеба и пијаху вина;
а кад дође харамбаша Лимо,
те им божу помоћ називаше,
сви пред њиме на ноге скочише,
руке шире, у лица се љубе,
за лако се здравље упиташе,
за готову совру засједоше.
Једу љеба и пијаху вина,
све гледају друмом низ планину
кад ће сила Фазли-харачлија;
ал’ да видиш муке и невоље,
нема њима Фазли-харачлије,
хајдуцима љеба нестануло, -
неста љепца и црвена винца, —
у торбици танка брашњеница!
Но сиђеше три-четири дана,
а ниједан љеба не окуси,
ни обиде црвенога вина.
Јунацима мука досадила,
ал’ јунаци тврђи од камења,
трпе глађу и јуначку жеђу,
нити какав ријечи бесједи;
ал’ не трпи харамбаша Лимо,
побратиму ружно проговара:
„Побратиме, Гавран харамбаша,
знаш ли, море, не знали те људи,
да сам тебе књигу оправио
ка што си је к мене оправио,
давно бисмо благо дијелили,
јал’ дружина ране завијала;
ти ме, море, сломи и превари
на далеко Бишћу на крајину,
87
смори мене и дружину моју
а и глађу и јуначком жеђом.
Брже плаћај мене и дружини:
сваком другу по тридест дуката,
мене старцу стотину пунијех.
Ако л’ тако испунити нећеш,
кунем ти се свачим на свијету,
шарка ми је пушка отежала,
отежала на рамену моме,
а пушка је моја харчалија
— у пушци је дванаест сачама,
свака сачма од дванаест драма,
а у зрну пуно седамнаест —
пушку ћу ти у прси сасути,
све ћу твоје кости изломити,
а твоје ћу срце изгорети,
кроза те ће огријати сунце“.
Препаде се Гавран харамбаша,
побратиму Лиму проговара:
„Немој тако, побратиме Лимо!
Мо’ш ти мене данас кидисати,
и мо’ш пушком мене иштетити,
но потрпи јоште данак један.
Јал’ нијесмо друма погодили,
јал’ смо стару срећу изгубили,
јали нас је нетко преварио“.
Ал’ то Лимо ништа не слушаше,
но загледа своју шарку пушку,
побратиму кидисати шћаше.
Скочи Гавран, часа не почаси,
пушку своју сподби по сриједи,
затрча се хитро низ планину
како јељен од године дана,
а остави друштво на планини.
88
Доке дође више Бишћа града
и виш’ оног поља бишћанскога,
он се пење на зелену јелу,
погледује Бишћу на крајину,
ал’ је Бишће тама попанула.
Кад погледа уз поље бишћанско,
прамен магле поље притискао;
не бијаше магла од даждица,
но од паре коњске и јуначке —
ето силе Фазли-харачлије!
Но да је ти оком сагледати,
каква сила иде са Турцима!
Ко најпрви бјеше пред Турцима?
Силно Влашче Петре Мркоњићу
кога кажу да такога нема,
који земље млоге устрашио
с његовијем јадом и ршумом.
Пред Турцима бјеше одмакао,
не би њега пушка дотурила;
на дорату ноге прекрстио,
а титра се сила с буздоханом,
он буздохан баца у висину,
а у десну дочекује руку.
За Влашићем Петром Мркоњићем,
за њим иде харачлин ћехаја
на кулашу, коњу дебеломе;
за ћехајом Фазли-харачлија
на његову ату бијеломе;
за Турчином Фазли-харачлијом
потпунице седам мазги блага
и стотина из Бишћа Турака,
и тридесет из горе пандура,
све дружина Петра Мркоњића,
да пропрате благо кроз планину,
89
ел планина страшна од хајдука,
све казују Лима и Гаврана.
А кад виђе Гавран харамбаша,
каде виђе силу са Турчином,
кад сагледа Петра Мркоњића,
уфати га дрхат и грозница,
те низ јелу хитро полетио,
до по јеле од гране до гране,
од по јеле скочи на земљицу;
уз планину хитро потрчао,
он плашиво у дружину дође,
мучно дође, а мучније каже:
,,Бјеж’те, браћо, куђе који може!
нити има боја ни шићара
каква сила иде са Турчином;
но из Бишћа стотину Турака,
и тридесет из горе пандура —
све дружина Петра Мркоњића.
Нијесам се, браћо, препануо
од Турака, ни пак од пандура;
браћо моја, да ви право кажем,
од Петра ме уфати грозница!
С коњем ће нас, браћо, погазити,
а са сабљом главе иштетити."
Шћаше Гавран друштво препанути,
ал’ му не да харамбаша Лимо,
но му Лимо ружно проговара:
„Копилане, а не побратиме,
ни си јунак, нити те родио;
не плаши ми сву дружину моју!“
Па ти Лимо друштво сјетоваше:
„Браћо моја, ви се не препан’те,
но ви дуге пушке наперите,
90
хајте са мном мало под планину,
под планину у тијесне друме;
начините тврде метеризе,
исправите плоче поред себе,
те камењем прси заклоните,
а ви дуге пушке измолите,
да ми силу мало почекамо.
Браћо моја и дружино редом,
немој кога да уије гуја,
немој који пушку да истури
док не пукне моја пушка прва;
ја ћу гледат силнога јунака,
та јунака Петра Мркоњића.
Каде пукне моја пушка прва,
онда удри, Ђуро барјактаре,
онда удри харачлина ћају;
ти соколе, Роснићу Стеване,
добро гледај Фазли-харачлију.
Ја кад пукне пушка Стефанова,
окрените сви једнијем гласом,
па пушака више не пуните,
од појаса маче потргните,
а у Турке јуриш учините.
А ти море, Роснићу Стефане,
немој, Стево, мача повадити,
нити више крви прољевати,
теке гледај Фазли-харачлију,
еда би га с атом раздвојио,
јел га кажу одвише јунака,
побјећи ће Бишћу на крајину,
може дићи све из Бишћа Турке*;
осијеци седам мазги блага,
ко остане, с тобом да дијели".
Дивно их је Лимо сјетовао
91
и дружину своју слободио,
а мудре је ласно сјетовати.
Уфатише тврде метеризе,
и камењем прси заклонише,
а дугачке пушке измолише,
лијепо се браћа намјестише.
Стаде јека друма и планине,
ето силе Фазли-харачлије,
и пред њиме Петра Мркоњића;
но се јунак титра с буздоханом,
уз буздохан-гвожђе попијева,
моли с’ богу за зло без невоље:
„Дај ми, боже, данас у сусрећу,
у сусрећу из горе хајдуке
да с’ окренем с њима по планини
на мојему на коњу дорату;
нека виде сви из Бишћа Турци,
нека види Фазли-харачлија,
нека виде из горе пандури
што је јунак Петре Мркоњићу,
како ћу им кости изломити,
како њине посијећи главе!“
То говори, несретња му мајка,
а не види јаде испријека,
зла јунака харамбаше Лима
ђе га гледа низ његову пушку.
Пуче пушка, не да изговорит,
те погоди Петра Мркоњића
под калпака међу оба ока;
а пусница пушка харчалија
до рамена откиде му главу,
не би сабља љевше порубила —
мртав паде код коња дората.
Пуче пушка барјактара Ђура,
92
те удари харачлина ћају
у његове токе на прсима,
два му чифта тока иштетио;
ал’ би Туре токе опростило,
на плећи му чифти искочише,
пред чифтима срце од јунака —
мртав паде под коња кулаша,
ни земља га жива не дочека.
Пуче трећа пушка од хајдука,
пуче пушка Роснића Стевана,
што вељаху да бољега нема;
не погоди коња ни јунака,
но је пушку пусту препунио,
високо га пушка заметнула,
те је виту јелу ударила,
пола јеле на земљу пануло.
Каде пуче пушка Стеванова,
окренуше сви једнијем гласом;
док све њине пушке истурише,
паде магла и притиште друма;
тада они маче повадише,
а у Турке јуриш учинише.
Колико је јунак крви жедан,
похитао Роснићу Стеване,
у хитошти мача повадио,
посијече глава неколико.
Па се доцкан Стево досјетио
како га је Лимо сјетовао
да он гледа Фазли-харачлију,
и да гледа седам мазги блага;
обазре се тамо и овамо,
нема блага, нит’ има Турчина;
он потрча друмом низ планину.
Кад је био у поље бишћанско,
93
ал’ ето ти Фазли-харачлије
на његову ату бијеломе,
у руке му татарка канџија,
ошибује седам мазги блага,
те он бјежи Бишћу на крајину.
Привикну га Роснићу Стеване:
,,Стан’, Турчине, Фазли-харачлија,
да си мене јуче побјегао,
опет бих те данас пристигао!“
Ал’ то Турчин ништа не слушаше,
но све боље пољем издираше.
Ћера њега Роснићу Стеване,
ћера њега, ал’ не може стићи,
коњске ноге пољем одмакоше.
Кад се хајдук виђе на невољи,
он поклече на десно кољено,
на лијево пушку нагињаше,
добро гледа и пушком и оком;
пуче пушка, али не погоди,
не погоди Фазли-харачлију,
но бијела ата посред врата —
вратне му је кости саломио,
мртав, пусник, паде у травицу.
Јунак бјеше Фазли-харачлија,
на ноге се с коња дофатио,
па с канџијом блато окупио;
не даде му Роснићу Стеване,
одмах стиже и одмах престиже,
удари га бахом и ршумом,
обје му је руке савезао,
свезана га пољем повратио,
шћаше да га ћера у планину.
Проговара Фазли-харачлија:
„Богом брате, Роснићу Стеване,
94
пушти мене моје б’јеле руке,
пушти руке и поклони живот;
прими мене, Стево, за братимство;
на поклон ти седам мазги блага,
тек ме данас немој похарчити!“
Њему Стево за бога примио,
те му пусти руке обадвије;
оде Турчин пољем широкијем,
оде Стево пољем у планину.
Кад далеко Турчин одмицаше,
он се пољем често обзираше,
па привикну из бијела грла,
он привикну Роснића Стевана:
„Копилане, Роснићу Стеване,
та л’ не видиш ђе си погинуо?
Остави ми седам мазги блага,
јел док викнем све из Бишћа Турке
те опколе друме и планине,
ни главе се наносити нећеш,
а камоли благо дијелити!"
Разљути се Роснићу Стеване,
љутито га натраг окупио,
још на мјесту мача повадио,
омах трчи, и омах престиже;
од себе га мачем ошинуо,
на двије га поле прекинуо,
па се врати, оде уз планину.
А кад дође Стево у планину.
ђе су с њима кавгу заметнули,
крваво је по друму камење,
крваве су вите оморике;
по камењу и по крвци црној
гази јунак харамбаша Лимо
и он тражи Роснића Стевана,
95
тражаше га па га помињаше:
„Мој соколе, Роснићу Стеване,
ни мртва те веће наћи нећу!
Мене прође моје четовање“.
У то доба Стево ударио,
виђе њега харамбаша Лимо;
руке шире, у лице се љубе,
за лако се здравље упиташе,
а из крви мало изтазише,
обалише седам мазги блага.
Зове Лимо сву дружину своју,
тридест друга и четири више,
сва дружина и здраво и живо;
а дозивље Гавран харамбаша,
он дозивље своје млого друштво,
ал’ му друга нема ни једнога,
сва дружина бутун изгинула;
и Гавран је рана допануо,
седамдесет и четири ране,
виде му се црне џигерице.
Кад то виђе Роснићу Стеване,
он лијепо благо дијељаше;
не дијели бројем ни хесапом,
но калпаком харамбаше Лима;
како право благо подијели,
све на мртва као и на жива.
Живи своје благо упртише,
а мртвијем оста на купове,
и код блага Гавран харамбаша
да га кљују вране и гаврани.
РИШЊАНИН ХАЏИЈА И ЛИМУН ТРГОВАЦ
Кад се жени Ришњанин хаџија,
надалеко запроси ђевојку,
преко Саве, преко воде ладне,
у лијепу шеру Митровици,
у некаква митровског диздара.
Прстен ставља, свадбу уговара
три мјесеца бијелијех дана:
„Док отидем Рисну на крајину,
и покупим кићене сватове,
и док дођем шеру Митровици".
Строши хаџо хиљаду дуката,
па одатле опреми дората, —
оде право Рисну бијеломе;
кад изиђе на Гласинац равни,
ту сустиже Лимуна трговца, —
гони Лимун хиљаду волова.
На Лимуну свијетло оружје:
за појасом двије пушке мале,
све у чисто заљевене злато;
о бедрици мача зеленога;
о рамену дуга прекоморка,
и на њој је тридесет павата,
свака павта од десет дуката,
код нишана тридесет дуката.
Бесједи му Ришњанин хаџија:
„Ја, Лимуне, од мора трговче,
добро т’ имаш свијетло оружје!
7 Хајдуци 97
Да ми хоћеш тако начинити,
дао бих ти хиљаду дуката".
Вели њему Лимуне трговче:
..Ој бога ми, Ришњанин-хаџија,
ја оћерах на Млетке волове;
док ја продам хиљаду волова,
купићу ти свијетло оружје,
а у нашем Задру оправити,
послаћу ти Рисну на крајину".
Ал’ говори Ришњанин хаџија:
,,Дај, Лимуне, двије пушке мале
да ја видим би л’ ми уисале“.
Даде Лимун двије пушке мале.
„Дај, Лимуне, мача зеленога
да ја видим би л’ ми уисао“.
Даде Лимун мача зеленога.
„Дај, Лимуне, дугу прекоморку
да ја видим би л’ ми уисала“.
Даде Лимун дугу прекоморку.
А кад хаџо све узо оружје,
те припаса себе око паса,
он окрену ата доратаста,
па он пође равнијем Гласинцем.
За њим Лимун јадан пристајаше:
„Богом брате, Ришњанин-хаџија,
не носи ми свијетла оружја;
тврду тебе моју вјеру дајем,
хоћу тебе боље начинити,
начинити, па га поклонити".
Обзире се Ришњанин хаџија,
па потеже дуту прекоморку,
а говори Лимуну трговцу:
,,Врат’ се, курво, Лимуне трговче,
98
твојом ћу те пушком сагубити".
Кад то виђе Лимуне трговче,
он се јадан к воловима врати,
па говори Ришњанин-хаџији:
,,Нос’ оружје, Ришњанин-хаџија,
добро знадем куд си пролазио:
на Сави си цуру испросио.
Ал’, тако ми моје вјере тврде
у Рисну је загрлити нећеш
за живота и за здравља мога;
далеко је од мора до Саве,
да ако се ђегођ удесимо.
Ја оћерах на море волове;
побоље ћу начинит оружје,
ал’ ти више трговати нећу.
Ја имадем богом побратима,
у Перасту Пивљанина Баја,
и у њега сто двадесет друга, —
одврћ’ ћу се к њему у хајдуке;
толико ћу друга накупити,
чекаћу те у Коритим’ равним
кад, хаџија, пођеш по ђевојку,
па што коме бог и срећа даде —
ја повратит шалу за срамоту,
јали своју изгубити главу“.
Оде хаџо Рисну на крајину,
Лимун оде мору дебеломе
и оћера хиљаду волова;
он продаде на мору волове,
па у Млетку начини оружје,
па он оде бијелу Перасту;
одврже се к Бају у хајдуке,
скупи себе сто двадесет друга.
7* 99
Оде хабер Ришњанин-хаџији,
он не смије купити сватова.
Тако стаде године четири.
А кад пета настаде година,
књигу пише митровски диздару,
те је шаље Ришњанин-хаџији:
, ,0 мој зете, Ришњанин-хаџија,
ти у мене испроси ђевојку;
нит’ је водиш, ни одговор дајеш
ево има четири године;
да је била од седам година,
сад би веће била за удадбу“.
Дође књига Рисну на крајину;
кад је виђе Ришњанин хаџија,
нуто њему муке и невоље!
Другу хаџо књигу начинио,
оправи је Митровском диздару:
,,0 мој тасте, митровски диздару,
кад сам очб од твојега двора,
с љутом сам се гујом завадио,
са Лимуном на равну Гласинцу —
отео му свијетло оружје;
сад с’ одвргб Лимун у хајдуке,
једнако ме чека у планини
са његових сто двадесет друга
и с толико јоште Бајовијех“.
Па он стаде купити сватове.
Скупи хаџо хиљаду сватова,
па он спрема брата Дурмиш-бега
да му буде ђевер уз ђевојку;
Дурмиш-бега брата сјетоваше:
„Чујеш мене, брате Дурмиш-беже,
тајом мене кроз Корита прођи,
прођи, брате, отуд и одовуд:
100
знаш која је у Коритим’ гуја,
љута гуја Лимун харамбаша".
Одатле се свати подигоше;
кад су били кроз Корита равна,
туда они мирно пројездише,
јер Лимун не шће ударити —
нема хаџа, а нема ђевојке;
отидоше шеру Митровици.
Лијепо их диздар дочекао;
придржа их неколико дана,
па дарива кићене сватове
ког јаглуком, кога бошчалуком, —
Дурмиш-бегу коња и ђевојку:
,,Ето, бего, коња и ђевојке;
док ти дођеш Рисну на крајину,
тебе коњиц, хаџији ђевојка“.
За ђевојком мати пристајаше,
па ђевојци тихо бесјеђаше:
,,Ђе гођ, шћери, на конаку будеш,
отсвакле ми ситну књигу врати
да ја знадем ђе сте здраво били“.
Одатле се свати подигоше
и одоше бијелу Зворнику;
ту су први конак учинили.
Рано рани лијепа ђевојка,
гради књигу, те матери шаље:
,.3драво смо ти, мајко, у Зворнику“.
Одатле се свати подигоше,
изиђоше на Гласинац равни
код оџака у Шаин-пашића;
ту су други конак учинили.
Кад ујутру освануло јутро.
а ђевојка ситну књигу гради.
те је шаље својој старој мајци:
101
„Здраво смо ти, мајко, на Гласинцу".
Одатле се свати подигоше
до у Прачу, у касабу малу;
и ту трећи конак учинише.
Ран’ ујутру урани ђевојка,
она гради књигу на кољену,
те је врати својој старој мајци:
„Здраво смо ти до Праче касабе“.
у Јабуци конак учинише
код оџака бега Повлачића.
И одатле цура књигу врати:
„Здраво смо ти у Јабуци, мајко“.
Па с’ одатле свати подигоше;
на Загорју конак учинише
код Ченгића двора бијелога.
„Здраво смо ти на Загорју, мајко“.
Одатле се свати подигоше,
и дођоше на равно Чемерно.
„Здраво смо ти, мајко, на Чемерну".
Па с’ одатле свати подигоше,
и пођоше у Врбицу малу.
„Здраво смо ти у Врбици. мајко“.
у Церници конак учинише.
Кад ујутро јутро освануло,
уранила лијепа ђевојка,
рони сузе низ бијело лице.
Говори јој ђевер Дурмиш-беже:
„Снахо моја, живота ти твога,
што прољеваш сузе од очију
102
те не градиш књигу на кољену,
те не шаљеш својој старој мајци?“
Говорила лијепа ђевојка:
„Ој бога ми, мој мили ђевере,
ја сам наћас чудан сан уснила,
ударисмо кроз Корита равна;
сва корита притиснула тама,
а из таме испадоше вуци,
све сватове наше рашћераше,
тебе обје одгризоше руке,
мене живој срце ишчупаше“.
Говори јој беже Дурмиш-беже:
,,Бе не лудуј, моја снахо драга,
сан је лажа, а бог је истина;
већ ти мајци ситну књигу пиши“.
Тад ђевојка књигу начинила:
„Ето, мати, књиге најпотоње".
Одатле се дигоше сватови.
Дурмиш-беже свате свјетоваше:
,,Не пјевајте, ни пушке бацајте;
уставите зиле и борије,
а савијте свилене барјаке
док тгрођемо кроз Корита равна“.
То су бега свати послушали:
кад су били у Корита равна,
уставише зиле и борије,
а савише свилене барјаке;
ни ко пјева, ни ко пушке баца,
тајом иду кроз Корита равна.
Млидијаху нико не виђаше,
ал’ то гледа Бајо и Лимуне
са стијене и Кобиље главе;
па Лимуну Бајо говораше:
,,Ој Лимуне, драги побратиме,
103
ја сам чуо ђе говоре људи:
,,Откако је гавран поцрњео,
није хајдук разбио сватова“.
Гријота је удрит на сватове
и ђевојци срећу укинути;
да сватове данас пропустимо,
чекаћемо Ришњанин-хаџију
кад хаџија у пунице пође“.
Лимун свога послушао побра;
пропустише кићене сватове.
Кад су били на измак Корита
бог убио црна Циганина
кој’ завика из грла бијела:
,,Чала сада, наше мектербаше,
на срамоту Бају и Лимуну,
кад прођосмо кроз Корита равча,
а не смјеше удрит на сватове!"
Ударише зиле и борије,
стаде јека бубња и свирала,
стаде прасак малијех пушака,
стаде вика добријех јунака.
Кад то зачу Бајо и Лимуне,
обојица на ноге скочише,
а за њима до двије стотине,
побратиме, и четрест друга;
па спадоше у богазе тврде,
засједоше у богазим’ Турке,
међу усе упушћаше Турке,
на њих живу ватру оборише;
па једнога бога поменуше,
а мачеве оштре повадише,
међу Турке јуриш учинише,
растиснуше на четири стране,
као вуци бијеле јагањце;
104
I
што пропушћа Пивљанине Бајо,
дочекује Лимун харамбаша —
доста љутих починише јада!
Од сватова нико не утече;
оста јадна на друму ђевојка,
и код ње је ђевер Дурмиш-беже,
око ње је саклопио руке.
Ал’ долеће Лимун харамбаша,
па говори младу Дурмиш-бегу:
„Пусти руке од моје ђевојке".
Вели њему ђевер Дурмиш-беже:
„Нећу богме Лимун харамбаша,
да б’ отпале обје до рамена“.
Ману мачем Лимун харамбаша,
отс’јече му руке до рамена.
Паде беже у зелену траву,
Лимун узе за руку ђевојку.
Велик они шићар покупише,
па одоше уз Кобиљу главу,
па сједоше пити рујно вино;
служи вино Туркиња ђевојка
златном чашом и бијелом руком.
Пошао је Ришњанин хаџија
да он срете кићене сватове
с његовијех стотину Ришњана;
кад се прими уз Рудине равне,
чу хаџија пушке у Коритим’,
своме се је јаду досјетио.
Брже иде у Корита равна;
када дође у Корита равна,
по богазу крвца огрезнула;
нађе брата свога Дурмиш-бега
осјечених руку до рамена;
све му беже право казиваше.
106
Вели њему Ришњанин хаџија:
„Дурмиш-беже, ако бога знадеш,
куд ли оде Бајо са Лимуном?“
Дурмиш-бег му право казиваше:
„Отидоше уз Кобиљу главу“.
Одатле се натури хаџија,
он се вуче од јеле до јеле
док изиђе на Кобиљу главу;
али сједи Бајо и Лимуне,
они пију вино и ракију,
служи њима Туркиња ђевојка
златном чашом и бијелом руком.
Кад то виђе Ришњанин хаџија,
он узима пушку Лимунову,
сложи пушку низ лијеву руку,
а десном је принесе образу;
на Лимуну састави нишане,
па јој десном даде ватру живу.
Пуче пушка као и гром сињи;
не погоди Лимун-харамбашу,
већ виш’ њега лијепу ђевојку,
баш ђевојку међу обје дојке.
Кад то виђе Бајо и Лимуне,
поскочише на ноге лагане,
и на ватру јуриш учинише;
рашћераше стотину Ришњана,
сакри им се Ришњанин хаџија.
Вратише се лијепој ђевојци.
узе Лимун за руку ђевојку;
вели њему Туркиња ђевојка:
„Прођи ме се, Лимун-харамбаша!
прва ме је пушка ударила,
у њедрима срце покварила".
То изусти, а душу испусти.
107
ЗАШТО БАЈО ОДЕ У ХАЈДУКЕ
(Комад из пјесме)
Књигу пише Пивљанине Бајо,

те је шаље у Приморје равно
а Турчину Ришњанину хаџу:
,,Мож’ ли знати, Ришњанине хаџо,
мож’ ли знати и паметовати
кад ја бијах морски џелебџија,
а ти бјеше морски ђумругџија?
Ја доћерах на море волове,
а ти не шће на моје волове
узет ђумрук гроше ни дукате,
него уђе у моје волове,
те изабра бољег и бољега;
укиде ми на мору цијену,
те сам тада љуто штетовао
и своју сам кућу раскућио,
постао сам горски харамбаша;
данас имам тридесет хајдука
у Лимова мога и у мене.
Већ ми сакуј токе тридестере
од чистога сребра каљенога,
тридест тока на тридест јунака;
мени сакуј и Лимову моме
двоје токе од сувога злата —
нек се знаде ђе смо харамбаше.
108
Ако ли ми то послати нећеш,
изиђи ми на мејдан јуначки,
пак што коме бог и срећа даде“.
Кад Турчину ситна књига дође,
и он виђе шта му књига каже,
ону гледа, Бају другу пише:
„Харамбаша Пивљанине Бајо,
не дам теби токе тридестере
од чистога сребра каљенога,
тридест тока на тридест хајдука,
и сувише теби и Лимову
двоје токе од сувога злата;
већ ти волим на мејдан изићи.
Још ћу повест моју кадунџику,
ти поведи своју Влахињицу,
па ако ми бог и срећа даде
те добијем тебе на мејдану,
одвешћу ти твоју вјерну љубу;
ако л’ теби бог и срећа даде
те добијеш мене на мејдану
на част теби моја кадунџика“.
БАЈО ПИВЉАНИН И БЕГ ЉУБОВИЋ
Књигу пише беже Љубовићу

у лијепу селу Невесињу,
те је шаље Пиви каменитој
на кољено Пивљанину Бају:
„Чујеш море, Пивљанине Бајо,
ти си мене за срце ујео,
ти си мога брата погубио;
изиђи ми на мејдан јуначки,
ево теби три мејдана дајем:
један мејдан у кршним Корит’ма,
други мејдан под гором Трусином
насред равна Поља невесињског,
трећи мејдан ђе се удесимо.
Ако ли ми не смијеш изићи,
послаћу ти ђерђеф и преслицу,
уз преслицу мисирско повјесмо
и вретено дрва шимширова,
те ми преди гаће и кошуљу,
и учкур ми у гаће навези“.
Када Бају ситна књига дође,
и кад виђе што му књига каже,
он узима дивит и хартију,
те он бегу књигу отписује:
„Господару, беже Љубовићу,
штета теби погинут од мене,
110
мени жао умријет од тебе; —
него хајде да се помиримо;
ако сам ти брата погубио,
мене јесте младост занијела,
и ја сам се давно покајао; —
него хајде да се помиримо:
послаћу ти лијепу јабуку,
уз јабуку стотину дуката“.
Када књига Љубовићу дође,
и кад виђе што му Бајо пише,
тад он Бају другу књигу пише:
,,Ао Бајо, пивљанско копиле,
ја се с тобом помирити нећу
да ми дадеш хиљаду дуката —
док не дођеш мом бијелу двору,
не пољубиш хрта међу очи,
и кр’ата коња у копито,
онда мене у скут и у руку,
и преда мном у земљицу црну“.
Када Бајо ситну књигу прими,
књигу чати Пивљанине Бајо;
главом маше, зубима шкргуће,
па он бегу другу отписује:
„Чујеш, море, беже Љубовићу,
не љубих ти паса међу очи,
ни твојијех коња у копита
да бих знао да бих погинуо,
него ћу ти на мејдан изићи;
чекај мене под гором Трусином
наврх равна Поља невесињског,
на погледу селу Невесињу
и кадуни твојој вјерној љуби“.
Књигу посла Пивљанине Бајо,
пак дозива свога побратима,
111
побратима Његошевић-Мата:
„Побратиме, Његошевић-Мато,
Љубовић ме на мејдан зазива;
опремај се, мили побратиме,
да идемо по гору Трусину;
виђи, побро, ђе ћу погинути,
ил’ како ћу бега погубити".
Опреми се Пивљанине Бајо;
удри на се свилу и кадиву,
па припаса два мача зелена,
оба мача од једног ковача;
опреми се Његошевић Мато;
пак пођоше до два побратима
од честите Пиве камените,
машише се планине Трусине,
и сиђоше Пољу невесињском.
Али Турчин чека на биљези;
наврх поља шатор разапео,
под шатором сједи, пије вино,
служи му га слуга Шабан-ага.
Како дође Пивљанине Бајо,
како дође, он под шатор уђе;
како уђе, он на земљу сједе;
када сједе, онда бога назва:
„Добро јутро, беже Љубовићу,
у зао час по ме или по те!“
Па отпаса два мача зелена,
бегу баци оба преко крила:
„Ето, беже, два мача зелена,
оба мача од једног ковача;
ти избери кога теби драго,
узми бољег, остави горега
да не речеш да је пријевара“.
Кад то виђе беже Љубовићу,
112
он поскочи на ноге лагане,
довати се сабље оковане:
„Ао Бајо, пивљанско копиле,
што ће мени ришћански мачеви
та код моје сабље шамлијанке?“
Уста Бајо на ноге лагане;
обојица на двор изиђоше,
изиђоше, пак се растадоше.
Бајо посла Његошевић-Мата
да опипа бега Љубовића
да на њему панцијера нема.
Оде Мато бега да опипа;
кад опипа бега Љубовића,
ал’ на њему до три панцијера,
три панц’јера, један сврх другога.
Када виђе беже Љубовићу
ђе ће дознат Пивљанине Бајо,
он запрли Његошевић-Мата,
па га љуби у бијело лице:
„Богом брате, Његошевић-Мато,
немој казат Пивљанину Бају
да на мени панц’јери имају.
Ако мени бог и срећа даде
те погубим Баја на мејдану,
даћу теби све рухо Бајово,
и даћу ти оружје његово,
и све благо што код њега нађем;
честита ћу тебе учинити;
б’јеле ћу ти дворе саградити
у лијепу селу Невесињу
поред мојих двора бијелијех,
и даћу ти хиљаду дуката“.
Превари се Његошевић Мато,
превари се, уједе га гуја;
8 Хајдуци 113
не шће казат Пивљанину Бају,
већ превари свога побратима
да на бегу ништа више нема
осим једна танана кошуља,
по кошуљи свила и кадива.
Тад Љубовић посла свога слугу
да опипа Пивљанина Баја;
оде слуга те опипа Баја,
и врати се те он бегу каза
да на Бају панцијера нема
него само танана кошуља,
и по њојзи свила и кадива.
Тада они на мејдан дођоше;
трже Бајо мача зеленога,
а Љубовић сабљу шамлијанку,
пак ђевери од њих отступише,
а они се ударат стадоше.
Куд удара Пивљанине Бајо,
куд удара бега Љубовића,
просијеца свилу и кадиву,
а из свиле жива ватра сипа;
куд удара беже Љубовићу,
куд удара Пивљанина Баја,
просијеца свилу и кадиву,
а из свиле црна крвца лије
и комади одлијећу меса, —
љуто бјеше Баја обранио,
обранио по десници руци.
Када виђе Пивљанине Бајо
на невјери да ће погинути,
баци мача у зелену траву,
пак Турчину под сабљу подлеће;
десном га је руком уватио
за десницу и за бритку сабљу,
114
8*
а лијевом за грло бијело,
обори га у зелену траву,
од љутине зубима га закла.
Кад то виђе Његошевић Мато,
он побјеже преко поља равна
са Турчином слугом Шабан-агом;
за њим трчи Пивљанине Бајо:
„Стани, побро, Његошевић Мато,
да си мени јуче побјегао,
опет бих те данас сустигао“.
Сустиже га на крај поља равна,
удари га мачем надовату,
до рамена отс’јече му главу;
па он виче слугу Шабан-агу:
,,Врат’ се натраг, слуго Шабан-ага,
те ти скидај Његошевић Мата;
тврда вјера, ништа теби нећу!“
Поврати се слуга Шабан-ага,
те он скиде Његошевић-Мата,
па отиде селу Невесињу.
Бајо скиде бега Љубовића,
скиде с њега рухо и оружје;
на њем’ нађе три ћемера блага,
сва три пуна жутијех дуката,
с њег’ отпаса, а себи припаса;
пак посједе бијесна путаља,
оде право к мору на крајину,
у Латине, видат десну руку.
ВИДЕ ДАНИЧИЋ
Вино пије Мијат харамбаша

у високој гори Куновици;
с њиме пије Лазо барјактаре,
а до Лаза Даничићу Виде,
око Вида тридесет хајдука.
Кад с’ хајдуци вином напојише,
’вако рече Мијат харамбаша:
„Побратиме, Лазо барјактаре,
и вас, браћо, тридесет хајдука,
није л’ мајка родила јунака,
јал’ сестрица браца одњијала
без бешике на десници руци,
у чету га моју опремила
да отиде у Лијевна града,
да сакује токе триесторе
на мојијех тридесет хајдука,
и начини тридест челенака
на нашијех тридесет калпака?
Сваке токе да су позлаћене;
моје токе од оке четири,
оне да су од сувога злата,
и у њима три камена драга, —-
нек се знаду токе Мијатове!
Свакоме ћу оном поклонити
с мојих плећа зелену доламу,
117
од рамена лака џевердана".
Када ријеч у дружину дође,
сви хајдуци ником поникоше
и у црну земљу погледаше
како трава на увојке расте
као дојке у младе ђевојке;
не пониче Даничићу Виде,
већ поскочи на ноге лагане,
а довати лака џевердана,
раскака се с њиме низ планину
као јелен од седам година, —
оде право ка Лијевну граду.
За њим трчи Мијат харамбаша:
„Побратиме, Даничићу Виде,
врат’ се амо, немој лудовати!
Ти се прођи бијела Лијевна,
не оста ми бољи у дружини;
а знаш добро што смо учинили.
Ономад смо убили Турчина,
од Лијевна старога Мал-агу;
скинули омо токе са Мал-аге,
па ето их на прсима твојим;
а скинули ковче и чакшире,
па ето их на ногама твојим;
узели му лака џевердана,
па ето га о рамену твоме.
Ако ли се повратити нећеш,
ти обуци диван-кабаницу,
те заклони токе на прсима;
а поврати од шајка калчине,
те заклони ковче и чакшире;
а нај тебе мога џевердана,
те с њим иди у Лијевна града“.
Послуша га Даничићу Виде.
118
Он обуче диван-кабаницу,
те заклони токе на прсима;
а поврати од шајка калчине,
те заклони ковче и чакшире;
а поврати пушку Мал-агину,
и он узе пушку Мијатову;
оде право, куд је наумио.
Мирно дође у Лијевна града,
и сакова токе и челенке,
па он пође горе уз планину.
Но кад дође турској караули,
ал’ ту бјеше тридесет Турака;
метаху се камена с рамена
и скакаху скока јуначкота.
Када дође Даничиђу Виде,
он Турцима турски селам даде;
Турци њему боље приватише:
„Добро дође, незнана делијо!“
Ал’ да видиш Даничића Вида!
Он узима камен на рамена,
једном баци, те свијем одбаци;
једном скочи, те свијем отскочи,
па окрену право у планину.
Но ето ти Туре Мал-агића
са Хајкуном, својом милом сејом;
кад дођоше турској караули,
жале им се Турци Лијевњани
шта учини незнана делија.
Но да видиш Туре Мал-агића!
Оно узе камен на рамена,
једном баци, док Виду добаци;
другом баци, далеко одбаци;
и прескочи скоком јуначкијем.
Тад викнуше Турци Лијевњани:
119
„Врат’ се амо, босанска делијо!
Одбаци ти Туре Мал-агића
и отскочи скоком јуначкијем".
Кад то зачу Даничићу Виде,
поврати се турској караули;
па се хајдук бјеше уморио,
те распучи диван-кабаницу
(засјаше се токе на прсима);
узе бацат камена с рамена,
те Турету далек’ одбацио.
Но говори Хајкуна ђевојка:
„Зло ви било, Турци Лијевњани,
ово није босанска делија,
већ је ово Даничићу Виде;
видиш, брате, токе бабајкове!“
Ал’ је Виде турски разабрао,
па довати лака џевердана,
и побјеже пољем ка планини,
а ћера га Туре на ђогину.
Таман хајдук у гору зелену,
Турчин трже пушку кубурлију,
те он гађа Даничића Вида;
погоди га у ногу лијеву;
на десну се хајдук дочекао,
џевердану живу ватру дао;
на добро га мјесто погодио,
ђе спучава токе на прсима,
обали га са коња ђогата;
Туре паде у зелену траву,
ал’ не може Виде да допадне
да му русу отсијече главу.
У то доба допадоше Турци
да погубе Даничића Вида;
но му добра срећа прискочила
120
те му пушка бјеше гласовита,
те се чула у Кунор планину.
Познао је Мијат харамбаша,
’ваку ријеч рече у дружину:
„Браћо моја, тридесет хајдука,
ено пуче лаки џевердане,
Виде ни је муке допануо“.
Па поскочи на ноге лагане,
оде право низ гору зелену,
а за њиме тридесет хајдука.
Таман Турци Вида да свладају,
а допаде тридесет хајдука,
те с’ удрише Турци и хајдуци.
По једном се ватром претурише;
од Турака мало тко утече,
од хајдука мало тко погибе
осим један Лазо барјактаре,
а рани се Даничићу Виде.
Ту хајдуци Лаза укопаше,
од Турака шићар задобише,
па се натраг у гору вратише;
однесоше рањенога Вида
да се Виде у планини вида.
Тако сваком ономе јунаку
кој’ не слуша свога старијега!
ЧОВЈЕК ПАША И МИХАТ ЧОБАНИН
Чести паши муштулуци греду:

,,Ево воде чобана Михата!“
Кад Михата паши доведоше,
сједе њега паша уз кољено,
па чобану Турчин говорио:
,,А забога, чобане Михате,
је л’ истина, што ми љуђи кажу,
е ти имаш у Призрен дворове,
око њих је камена авлија,
у авлији седам чардаковах,
на сваки је кључаница златна;
а још имаш великога вранца,
узда му је како змија љута,
грива му је ка јелену брада?
Је л’ истина, чобане Михате,
е ти имаш девет павуновах,
а за њима девет павуницах,
и пред њима мудра видра шета,
а за њима златоутва шкрипа,
међу њима окићена куна,
то је твоја вјереница љуба:
колико је 6’јела и румена,
када пије воду оли вино,
види јој се кроз грло бијело;
па ни на њу, момче, гледат нећеш,
122
него љубиш призренске ђевојке,
неку на част, неку на срамоту?
А имаш ли зелену ливаду
што је косиш трипут на годину?
Но му Михат ријеч бесједио:
,,Све ј’ истина, драги господаре!
Што си чуо, ништа лажа није:
павуни су браћа моја мила,
павунице — то су ми снашице,
мудра видра — то је наша мајка,
златоутва — то је наша сека“.
Паша му је ријеч бесједио:
,,А забога, чобанин-Михате,
буд ли има благо без хесапа,
што одврже тебе у хајдуке?
Што ли љуби Туркиње ђевојке?
Рашта поби моје сератлије?"
Вели Михат: „Право ћу ти казат.
Што ја љубих Туркиње ђевојке:
кад удари цвијет у планину,
кад порасте ружа на божуру,
Дизаху се призренске ђевојке,
беријаху цвијет по планини,
вјешаху га за моје оруже;
и сам би се, пашо, преварио,
анекмоли ова лудаија!
Што л’ одврже мене у хајдуке:
не роди ми ливада сијено,
ја појавих у Мораву овце,
ја хиљаду дадох за сијено,
а хиљада по путу остаде,
остаде ми триста јаловијех
и остаде стотина угичах,
бачише ми триста јагањацах;
123
али иде триста сератлијах,
сви минуше, тридест се врнуше,
узеше ми тридест јагањацах:
кад припуштих овце и јагањце,
стаде блека тридест подојницах,
свака блеји, гледа на Михата
откуд ћу им јагњад припуштити!
Пуче, пашо, мене срце живо,
па повиках десет павуновах,
потрчасмо на друм пред Турцима,
посјекосмо тридест сератлијах
и отесмо тридест јагањацах,
те дадосмо овцама јагањце".
Тада паша говори Михату:
,,О, Михате, турски душманине,
ђе се мука код главе нагнала,
па та мука глави не помогла,
и ту муку опалила муња!
Ђе се глава код муке нагнала,
а та глава муци не помогла,
и ту главу посјекли крвници!“
Дарова му стотину цекинах
и даде му лаке пратиоце;
пратили га до двора његова.
Михат свога вранца изводио,
послао га паши у пешкешу.
ДРУЖИНА МИЈАТА ХАЈДУКА
Протужило тридест и пет друга

код кољена Мијат-харамбаше:
„О Мијате, наша поглавицо!
Свуд ходисмо, Босну преходисмо,
ђе знадосмо дворе, похарасмо,
ђе нађосмо благо, однесосмо;
још нам једни двори остадоше,
красни двори Љубовић спахије
код онога шера Невесиња,
и у њима чудно кажу благо:
у подруму три сандука блага,
на чардаку има и четири;
и имаде диван-кабаница,
којано је у Дивну кројена,
а сувијем златом попуњена
од врх главе до зелене траве;
и имаде пушка млетачкиња,
којано је у Млетку ковата,
три туфека за петнаест дана,
она бије сваке тилисуме;
и имаде сабља димишћија,
којано је у Шаму ковата,
три ковача за петнаест дана,
сва у суво окована злато,
125
и на њој су три балчака златна,
у балчаку алем камен драги,
према ком се види путовати
у по ноћи, ка и у по дана;
хајдуку би чудно требовало;
хајд’мо и те дворе похарати!“
Вели њима Мијат харамбаша:
„Браћо моја, тридест и пет друга!
Знадем, браћо, и ја за те дворе,
моремо их лако походити,
ал’ ако ми онђе изгинемо,
ил’ грднијех рана допаднемо,
немојте ми душе проклињати;
ако л’ како благо добијемо,
братски ћемо благо дијелити".
То рекоше на ноге скочише,
и заједно бога поменуше,
отидоше Љубовића кули;
од куле су хабер уватили
да спахије дома не имаде,
отишб је с четом у Хрватску,
плијен гонит, робље задобити.
А кад било вече о јацији,
и дођоше до близу капије,
од хајдука један зајаука:
„Авај мени до бога милога!
Што ћу јадна робиња до в’јека?
Сјутра ће ме буле докопати
да им перем сане и кашике,
да им чиним измет довијека!“
Узе Мијат троструку канџију,
све хајдуке редом удараше,
они цвиле као горске виле,
жаловито, како и робиње.
126
То зачула на кули кадуна,
па дозива Кумрију робињу:
,,Устан’ брже, Кумрија робињо,
те отвори на авлији врата,
спахија ми дође из Хрватске
и доведе робља племенита,
којено ће тебе одм’јенити,
а и мене вјерно послужити".
Њој говори Кумрија робиња:
„Не см’јем, кадо, живота ми мога!
Јер се бојим горски су хајдуци;
кад спахија пође из Хрватске,
на дан ће ти гласе оправити
да се њему на вечеру надаш“.
А хајдуци цвиле без престанка;
ражљути се Љубовића када,
па удара Кумрију робињу,
удари је руком по образу,
сама слеће низ танану кулу,
те отвара на авлији врата,
отворила девет кључаница
и десету браву дубровачку;
кад отвори на авлији врата,
па хајдуке пушти у авлију,
засјаше се токе на доламам’
и за пасом свијетло оружје;
виђе када да су то хајдуци,
даде плећи, ћаше побјегнути,
не даде јој Мијат побјегнути,
увати је Мијат на чардаку,
за Мијатом тридест и пет друга,
потегоше топузине тешке,
па на каду љуто замахују,
замахују, а не ударају,
127
љута каду увати грозница
гледајући на страшне хајдуке,
па Мијату онда бесједила:
„О Мијате, мој по богу брате!
Не дај мене твоме друштву тући!“
Вели њојзи Мијат харамбаша:
„Сејо моја, Љубовића кадо!
Кажи бралу, ђе ти имаш блага?“
Њему када отвори комору,
у комори три сандука блага,
све су сами гроши и вижлини.
Онда Мијат друштву бесједио:
Овђе блага нема за хајдука“.
Опет Мијат кади бесједио:
„Моја сејо, Љубовића кадо!
Кажи брати и за друго благо“.
Отвори му и другу комору,
и ту има четири сандука,
све су сами крстати тал’јери.
Опет Мијат друштву бесједио:
И још блага нема за хајдука“.
Узе Мијат троструку канџију,
па на каду љуто замахује,
замахује, а не удара је,
већ канџијом бије по дувару:
„Видиш сејо, Љубовића кадо!
Видиш ову троструку канџију,
кад те њоме станем ударати,
просјећ’ ћу ти свилену вереџу
и под њоме танану кошуљу,
још ћу мало коже захитити
кад те, секо, станем ударати
128
кано братац у милости сеју;
кажи брати и за треће благо“.
Мора јадна када да му каже,
отвори му и трећу комору,
у буџаку кожа бивољача
заливена латинскијех рушпи.
Онда Мијат друштву казивао:
Овђе нешто блага за хајдука,
товарте се не претоварте се,
бојати се од Босне поћере“.
Хајдуци се онђе товарише
и сву они кожу изручише
и врло се не претоварише;
онда их је Мијат испратио,
заборави и пушку и сабљу,
заборави диван-кабаницу.
Кад је Мијат друштво испратио,
сам се опет натраг повратио,
па кадуни онда бесједио:
„Сејо моја, Љубовића кадо!
Јеси ли се гостима надала?
Јеси л’ брату вечеру справила?"
Вели њему Љубовића када:
„О Мијате, драги побратиме!
Ја се јесам гостима надала,
ал’ такијем нигда ни до в’јека;
и теби сам вечеру справила“.
Сједе Мијат с кадом вечерати,
а мало је Мијат вечерао,
од ђаволства онда заплакао:
„Моја сејо, Љубовића кадо!
Љето прође, црна зима дође,
хајдуку је кућа кабаница,
9 Хајдуци 129
а у мене кабанице нема,
донес’дер ми диван-кабаницу,
и донеси и пушку и сабљу,
да ја идем, јер ме чека друштво,
док се није друштво повратило,
па ће бити више сијасета".
Мора јадна да устане када,
довати му диван-кабаницу
и довати и пушку и сабљу;
огрну се Мијат кабаницом,
а објеси пушку о рамену
и припаса сабљу о појасу,
па милује каду по образу;
под грлом јој три ситна ђердана,
један ђердан од ситна бисера,
други ђердан од драгог камења,
трећи ђердан од латинских рушпи;
милујућ’ је Мијат по образу
сва три њојзи одр’јеши ђердана,
па их пушти себи у џепове,
па је онда кади бесједио:
Збогом сејо, Љубовића кадо!
Скоро ћу те опет походити“.
Вели њему Љубовића када:
,,О Мијате, за невољу брате!
Хајде збогом, пошб у добри час!
Моје т’ очи више не виделе!
А кад више у гости ми дошб
да би богда мене не нашао!“
130
СМРТ ТОМИЋА МИЈАТА
Телал виче по Стамболу граду:
„Није л’ мајка родила јунака,
мушкијем га опасала пасом,
а добријем дозивала гласом,
да отиде Босни, земљи славној,
и ухвати Томића Мијата,
харамбашу од горе зелене?
Заиста се Мијат посилио,
цареве је друме затворио,
роби, пали и сијече главе
све од наше браће јаничара
са његово четерест ускока.
Љети бије и сијече Турке
од Ђурђева до Митрова дана,
зими бјежи ломној Гори Црној,
баш под Острог, те зимује зиму.
Млоге цару додијаше даве
на проклета Томића Мијата
и његово четерест ускока,
баш с’ од Влаха живити не може.
Царе даје хиљаду дуката,
ко му жива ухвати Мијата,
јали њему посијече главу“.
Телал виче три бијела дана,
ту се јунак наћи не могаше.
131
Враг нанесе и несрећа црна
а некаква силна Арапина,
пред цара је Арап исходио,
и овако цару бесједио:
„Султан-царе, земл>и господаре,
ја ћу ићи земљи Босни славној,
ако дадеш хиљаду дуката,
ухватићу Томића Мијата,
јал’ ухватит, јал’ донијет главу
у Стамбола, града бијелога“.
Цар бесједи црну Арапину:
„Погуби ми Томића Мијата,
честита ћу тебе учинити,
и даћу ти хиљаду дуката“.
Отале се Арап подигао, —
Куд гођ иде, земљи Босни дође.
Намјера га била нанијела
баш на кулу Бабића Илије.
Арап води тридесет сејмена, —
Куд гођ иде, за Мијата пита.
Кад Бабића долазише куле,
Арап зовну Бабића Илију:
„Чујеш, Влаше, Бабићу Илија,
мореш ли се, Влаше, поуздати
да ми кога од Бабића кажеш,
да ми изда Томића Мијата,
ал’ Мијату посијече главу,
ево њему пет стотин’ дуката,
и даћу му царску бурунтију:
Док му тече девето кољено,
неће дати паре ни динара,
а судит му више нико неће
осим једног цара честитога“.
Кад је чуо Бабићу Илија,
132
превари се, уједе га гуја,
затече се издати Мијата.
Једно јутро Бабић подранио,
оде Бабић гори у планини,
па он грлом бијелијем виче:
,,Ђе си, куме, Томићу Мијате,
да ми крстиш једно чедо мало?“
А то Мијат и слуша и гледа,
па се јави своме милу куму.
Руке шире, у лице се љубе,
кум га зове на бијелу кулу,
а са њиме осталу дружину.
А Мијат му поче бесједити:
„Што ће, куме, остала дружина?
Нек остану у гору зелену,
јер сам ноћас чудан санак снио:
ђе се десих у твоја Бабиће,
а на твоју од камена кулу,
неоткуде ударила муња,
саломи ми моје златке мале.
Ја се, куме, бојим од Турака“.
Илија му божју вјеру дава,
док његова не полети глава,
да Мијату ништа бити неће.
Мијат зове мила побратима,
некакога Жеравицу Вида,
па одоше у Бабиће куму
на Илину пребијелу кулу.
Ту их Бабић добро дочекао,
за готову софру засједоше,
Илина је доходила љуба
милу куму Томићу Мијату,
па га љуби у скут и у руку,
а прољева сузе низ образе.
133
Бесједи јој Томићу Мијате:
„А што ти је, моја мила кумо?
Од чега си тако жалостива?"
А кума му тијо проговара:
„Није мене не у вољу, куме,
него сам се млада препанула,
ја се тебе бојим пријеваре“.
Ту Мијату лоша срећа била,
својој куми ријеч бесједио:
,,А не бој се, моја мила кумо, —
при Мијату добра срећа има,
не бојим се зрна од олова,
но се бојим зрна коситерна".
А то слуша црни Арапине
до пенџера на витку чардаку,
па поврати џиџајли-шешану,
а покида пуца са доламе,
у шешану пуца ударио,
па на пенџер пушку окренуо,
и шешани даде ватру живу.
Пуче пушка, остала му пуста,
те погоди Томића Мијата,
на плећа му фермен оштетила,
а на прси токе поломила,
Мијат паде на совру Илину.
Скочи Виде на ноге лагане,
па узима Томића Мијата
по довату и свилену пасу,
Тура побра на плећа широка,
па побјеже низ бијелу кулу.
Како Виде у авлију сиђе,
дочека га тридесет сејмена,
па на Виду ватру оборише,
и грдне му ране зададоше.
134
Кад виђе Виде на невољу,
тури Виде Томића Мијата,
па потрже еребрна ханџара,
у сејмене Виде ударио,
неколико глава погубио
ту побјеже гори у планину.
А да видиш црна Арапина,
вади Арап сабљу димискију,
па Мијату посијече главу,
а Илији даде бурунтију,
и још злата пет стотин’ дуката,
па посједе ата четвртака,
отиште га од Илине куле.
Ђе је срећа, ту је и несрећа,
Вида срете четрдест ускока.
Све им Виде по истини каже,
ђе погибе Томићу Мијате,
издаде га Бабићу Илија,
пос’јече га црни Арапине.
Кад ускоци Вида саслушаше,
од образа сузе прољеваше,
потрчаше пријекијем путем,
крвавога ухватише кланца,
засједоше око друма пута.
Док ето ти црна Арапина,
за Арапом тридесет сејмена,
Арап носи Мијатову главу,
па се са њом мртвом разговара:
„Море, Влаше, Томићу Мијате,
да не бјеше ријеч говорио
на Илину пребијелу кулу,
да те зрно од олова неће,
ја те не бих могб погубити.
Тешку си ми жалост учинио
135
што ти Вида не погубих побра“.
А то Виде и слуша и гледа.
Кад сагледа Мијатову главу,
грозне су га сузе пропануле,
па је Виде ријеч бесједио:
„Авај мене, мили побратиме,
побратиме, Томићу Мијате,
кад смо годе дочекали Турке,
свагда си ме заклањб, Мијате,
за висину и плећа широка;
данас јесам јунак остануо
као соко без деснога крила,
па ме нико заклонити нема,
само бога и студен’ камена,
за кога се хоћу заклонити".
Па дружини ријеч бесједио:
„Браћо моја, четерест ускока,
немој коју пушку изметнути
док не пукне пушка џевердару,
коју Виде носи о рамену,
на Турчина црна Арапина".
Па узима свилена јаглука
и утире сузе од образа.
Дружину је Виде наредио
око друма с обадвије стране,
за камен је лице заклонио.
Док се Арап ближе примакнуо.
Виде пушку по табану љуби:
„Немој мене ватром преварити,
за очи те замолити нећу“.
За студен се камен заклонио,
џевердару даде ватру живу,
добра пушка ватру прихватила,
Арапина боље погодила,
136
на прси му токе проломила,
а на плећи пенџер отворила,
мртав Арап на земљу пануо,
покрај њега Мијатова глава.
А ускоци ватру оборише,
па пламене ноже повадише,
сејменима главе погубише,
узеше им свијетло оружје,
понесоше Мијатову главу.
У Бабиће нагло ударише
на Илину пребијелу кулу,
ухватише Бабића Илију,
сломише му и ноге и руке,
па Илији очи извадише,
бијелу му запалише кулу.
Ту ускоци јаде починише,
да се прича и приповиједа
док је сунца и док је мјесеца.
БЕЛЕШКЕ И ОБЈАШЊЕЊА
ПЕСМЕ О ХАЈДУЦИМА
Песме о хајдуцима далеко су бројније

од песама осталих циклуса, али и не мање
уметгаички вредне. Уз то, оие су веома гпопу-
ларне и распро!страњегае. Пре но што су забе-
лежене, све су огае, готово без равлике, жи-
веле дуго у народу. Забележене су у XVIII,
али гаајвећ-им делом у XIX веку.
Хајдучија као појава типична је за доба
ггурске окупације, мвд|а је у извесгаом смислу
одувек постојала, само са различитим значе-
њима у равличитим раздобљима постојања.
Тако је првобитно овај појам означавао раз-
бојгаиштво уопште, и у тсм облику сачувао
се и до новијих времена, паралелно са оном
другом, накнадном нијансом, која је постала
у време окупације и постала ознака за од-
метника уопште, борца за правду и слободу.
У Српском Рјечнику Вук је дао аутен-
тичну слику хајдучког покрета:
„Народ гааш мисли и пјева да су у нас
хајдуци постали од турске силе и неправде.
Да речемо да гдјекоји отиде у хајдуке и без
невоље, да се нагаоси хаљигаа и оружја по сво-
јо-ј вољи, или коме да се освети, али је и то
цијела исти1на, да што је год влада турска
141
боља и човечнија, то је и хајдука у земљи
мање, а што је гора и неправеднија!, то их је
више, и зато је међу хајдуцима бивало кашто
и најпоштениј|их људи, а у почетку владе
турске јамачно их је било и од прве господе
и племића. Истина да многи људи не оду у
хајдуке да чине зло, али кад се човјек (осо-
бито прост) једанпут отпади од људскога дру-
штва и опрости се сваке власти, он почне
ссобито један уз друпопа и зло- чинити; тако
и хајдуци чине зло и нагооду своме, који их
према Турцима љуби и жали, али се и данас
чини хајдуку највећа срамота и поруга кад
му се рече да је лопов и пржибаба. У стара
су времена хајдуци, као што се и у пјесмама
пјева, најрадије дочекивали Турке кад носе
нсвце од дације. али је то у наше вријеме
слабо- бивало, непо дочекају трговце и друте
путнике, а кашто ударе и на кућу коме, за
кога ммсле да има новаца или лијегга руха
и оружја, те га похара-ју. Кад коме ударе на
кућу, па не нађу новаца, а мисле да их има,
они га уцијене па му одведу сина или брата,
и воде га са собом докле им под он уцијену
не сцнесе. Прави хајдук неће никад убити
човјека који му ништа не чини, већ ако да
га наговори какав пријатељ или јатак. Макар
била и само два хајдука, опет ое зна који је
од њих двојице харамбаша (старјешина). Хај-
дуци љети живе по шуми и долазе јатацима
те се хране, н.п. дођу коме на вечеру па им
онај да што, те понесу у торбама што ће јести
до сјутра на вече; а кашто их јатак намјести
гдје у шуми па им носи и рмчак и ужину.
142
Кад дође зима они се растану и отиду сваки
своме каком пријатељу иа зимоганик, али нај-
прије уговоре кад ће се на прољеће и гдје са-
стати. . . Хајдуци у наше вријеме у Србији
нсеили су највише чохане плаиетне чакшире,
доље на ногама чарапе и опанке, горе чахано
ђечерме и копоран, гдјекоји и доламу зелену
или плаветну, а поврх свега куповни гуњ; на
глагаи или ћелепоше или Фесогае или сгаилене
капе кићенке, од којих су свилене ките ви-
силе с једие стране низ прси, и које је осим
њих слабо ко носио; врло су радо носили на
прсима сребрне токе, а који их нијесу могли
набавигпи, они су мјесто њих пришивали сре-
брне крупне новце; од оружја имали су дугу
пушку и по двије мале и велики нож. У Ср-
бији је за владе Турске готово у свакој кне-
жини био по један буљубаша (Турчин) са не-
колико пандура (међу којима је било и Срба
и Турака), који су гонили хајдуке. а кашто
кад би се хајдука много појавило и стали би
често убијати и отимати, подизали су Турци
и народ сав у потјеру, и премда су их гдје-
који људи у друштву тјерали и тражили, а
код куће их по зградама и по шумама крили,
опет се те кашто дотађало да су их хватали и
убијали".
Народна традиција о хајдуцима обухвата
време од почетка XVI до краја XVIII века,
дакле најтеже доба турске окупације. Годи-
не 1459. пала је Србија, 1463. Босна, 1482. Хер-
цеговина, 1499. Зета. Било је то доба нафстра-
шнијег турског зулума, доба када се империја
налазила на врхунцу моћи. Са падом послед-
143
њих иаших области под туђинску власт пре-
кииут је иагло сваки развитак. Из тог време-
на нема много сећања, ни великих дела и
личности. Тада се јављају хајдуци. Њих је
запамтила историја, а овековечила народна
песма.
Циклус песама о хајдуцима, мада у осно-
ви има исту борбу, суштински је потпуно су-
протан циклусу у иоме су носиоци радње срп-
ски деспоти и њихови савременици. Док је у
једном реч о пропадању старе државе, о ју-
наштву, али и безнадежности неравноправне
борбе, у другом је пре свега реч о непомирљи-
вости, о енергичном и о смишљеном супрот-
стављању, о борбености и вери у коначну по-
беду. Док је у једиом све сиво, суморно,
тужгао и дубоко' трагичгао, у другом је само-
свесгао, здраво, оптимистично и пре свега жи-
ВО1ТИО. Захваљујући управ1о томе свом акцен-
ту —■ ЖИВО1ТИ0СТИ. и борбеноети — песме о
хајдуцима постале су веома брзо широко по-
пуларне и надалеко распрострањене.
Циклус песама о хајдуцима тстоји се из
више мањих циклуса, или група песама, које
су се формирале око поједигаих хајдучких
дружина или старешина, или појединих лич-
гаости. Ту је цре света Старииа Новак, исто-
ријска личност, око кога је формиран веро-
ватно најпотпунији циклус хајдучких епских
гаародних песама, тем1атски сасвим дорађен и
потпуио уобличен. Уз овај циклус везан је
читав низ пробраних хајдучких личности,
махсм из XVI века, који представљају идеал-
ну осветничку дружину, ’ локализовану на
144
Сарајево и његову околину, пре свега на гору
Романију (побраггим Новаков дели Радивој,
његов син, дијете Грујица, Мали Радојица,
■Стари Вујадин, Дели Татомири остали). Дру-
га је велика група Баја Пивљанина и његове
дружине, из XVII века, Т1ипи1чна за Боку Ко-
торску, такође испоријска у својој основи. Уз
Баја се такође помињу разне личности, као
харамбаше Лимун и Гавран и друпи. Трећа
гругва везана је опет за Босну и хајдука Ми-
јата Томићга, али она није до крада уобличе-
на. Поред ових основних и на неки нагаин
централних лиганости опевају се и многе дру-
ге, али ређе.
У песмгама о хајдуцима обухваћени су
сви битни моменти хајдуковања, од одласка
у планину па до епског или ствгарног краја
протагониста. Ту су бојеви, заседе, пљаЈчка,
отимање, боловање, ропство, лукавство, зимо-
вање, јатаковање, итд. Познатије су песме:
Старина Новак и кнез Богосав, Старина Но-
вак и дели Радивоје, Новак и Радивоје про-
дају Грујицу, Грујица и Арапин, Невјера љу-
бе Грујичине, Стари Вујадин, Љуба Хајдук-
Вукосава, Костреш харамбаша, Мали Радо-
јица, Зашто Бајо оде у хајдуке, Човјек паша
и Михат-чобанин.
10 Хајдуци
СТАРИНА НОВАК И КНЕЗ БОГОСАВ
Старина Новак, најчувенији епски хајдучки

старешина, доиста је постојао, само се сматра да је
народна песма у њему оличила две историјске лич-
ности: Новака Дебелића, јунака из XV века, и Баба
Новака (Стари Новак), зоповедник хајдучких чета
из Подунавља с краја XVI века. Овај Новак је де-
ловао у источној и северној Србији и Румунији;
спаљен је у Ердељу 1601. године. Народна песма ло-
кализује његову акцију углавном на планину Рома-
нију, код Сарајева, и доводи га у везу са догађајима
различитог времена.
Кнез Богосав није познат историји.
Са шта, брате, оде у хајдуке: због чега оде у
хајдуке.
Луле од тумбака: месингани прстенови или ча-
шице на камџији, да ударац буде јачи и болнији.
СТАРИНА НОВАК И ДЕЛИ РАДИВОЈЕ
Дели Радивоје, по песмама Новаков брат или

побратим, није познат историји, а такође ни дели
Татомир, ни Грујица, син Новаков по песми. Мисли
се да би Грујица могао бити један каснији хајдуч-
ки харамбаша.
НОВАК И РАДИВОЈЕ ПРОДАЈУ ГРУЈИЦУ
О главним личностима ове песме види напред.

Остала имена су произвољна (Џафер-бег и Џафер-
беговица, слуге).
Роб-драгокуп: скупоцени, скупо плаћени роб.
10* 147
ГРУЈИЦА И АРАПИН
Арапин значи заправо Арабљанин, али у на-

родним песмама овај назив одражава спомен на црн-
це, којих је доста било у турској војсци у XVI веку.
ГРУЈИЦА И ПАША СА ЗАГОРЈА
Паша са Загорја (херцеговачког, јер је у даљем

тексту реч о Грахову),није идентификован, али
је вероватно историјска личност. Не зна се међутим
ко би могао бити кнез Милутин.
Попети сепети: затоворене велике котарице.
ЖЕНИДБА ГРУЈИЦЕ НОВАКОВИЋА
Стара планина, за коју се везује Новакова дру-

жина у овој песми, налази се на граници између
Србије и Бугарске. Планина Млав је између Скопља
и Качаника, а град Пладин не постоји.
Грчић Манојло, личност која се често среће у
нашим народним песмама, могао би бити Манојло
КантакуЗен, рођак Ћурђеве жене Јерине, који је
доиста долазио у Србију. Остале личности су изми-
шљене као и сам догађај.
Како коме чашу додаваше, тако њему дослу-
жује вином; а кад бабу чашу додаваше, тако чашу
вином преслужује: сваком је напунио чашу колико
треба, само је оцу, од љутине, препунио.
И дјевојку сабљом одвојити: тј. отети, освојити.
Не би Сахом из клисуре тврде: нећу се упла-
шити и побећи из клисуре.
НЕВЈЕРА ЉУБЕ ГРУЈИЧИНЕ

Дренопоље — Једрене, турска престоница пре
пада Цариграда. Имена у песми су измишљена, а та-
кође и фабула.
Нете: немојте.
148
Потеже се Грујо буздованом, пустимице — до-
бро нештедице: бацио је буздован из све снаге, не
жалећи.
Кроз дете се предаје Турцима: због детета.
Орјатско колено: простачки сој, род (треба:
хорјатски).
Што је лепа, то је одевена: колико је лепа, то-
лико је и одевена (лепо).
Док се Груји не опросте руке: док му се не
ослободе, одвежу.
Него ћу ти свећом свијетлити. Ако јадна нећу
ни спавати: макар не спавала. Максимија не схвата
да јој Грујица говори у преносном значењу: пушта
је да бира, хоће ли бити посечена (сабљу целивати)
или жива спаљена (свећом свијетлити).
И сумпором и брзијем праом: брзим прахом,
тј. барутом (који брзо гори).
СТАРИ ВУЈАДИН
Стари Вујадин, вероватно неки истакнути хај-

дук, није познат историји. Такође ни његови синови.
КОСТРЕШ ХАРАМБАША
Као и стари Вујадин из претходне песме, и

Костреш Харамбаша вероватно је историјска лич-
ност. О њему певају многе песме, српске и мусли-
манске, али се о њему ништа ближе не зна, као ни
о осталим јунацима из ове песме.
Удбиња (Удбина) налази се у Крбави, између
Велебита и Јаворника. У турско време ту је била
јака тврђава.
Тијана планина не постоји. Можда тијана, тиха
планина, па је певач (или записивач) схватио
као име.
МАЛИ РАДОЈИЦА
Садржина ове песме потпуно је неисторијска.

Поред историји непознатих личности ту се још опева
Задар као турски град, мада он то никада није био.
149
Иначе, песма је лепа и занимл>ива, има шаљивих
елемената.
Ја се бију на Попина виле: или се бију виле
на Попинама (на Попина[х]: стари локатив). Попи-
не-поље у Лици.
И кад њему хака главе дође: дохакати, запра-
во, значи наплатити се коме, „доћи главе“. Хак је
турски плата.
РАДЕ ОД СОКОЛА И АШИН-БЕГ
Соко је био стари град у Подрињу, који су

Турци држали скоро до пред крај| XIX века, али
ни једну од личности ове песме историја не познаје.
Опет, браћо, да се састанемо ђе ћемо се данас
растанути: да се опет састанемо онде где се данас
растанемо.
ЉУБА ХАЈДУК-ВУКОСАВА
Хајдук Вукосав није познат историји и за

њега важи исто што и за хајдуке из претходних
песама. Бојичић Алил ,међутим, чувен је турски ју-
нак о коме певају многе песме. Погинуо је 1663. го-
дине као заповедник тврђаве Задварје код Цетине.
Кад хајдуку мука одољела: кад је хајдука са-
владала мука.
' ЈЕРКО ЛАТИНИН И ГАЛОВРАН ЛУКО
Латин значи у народним песмама католик, без

обзира на терен, а Галовран је Гавран; било је ви-
ше хајдука са таквим именом и у оба случаја
не зна се на кога се песма односи.
Кад се момци с вином разабрали: кад су се
истрезнили
Бог је добар, те ће браћа доћи, разносиће ве-
зене јаглуке: тј. износиће, вратиће се и још ће дуго
живети.
Њима Луко исе учинио, учинио њима кд и
себи: поделио је плен на једнаке делове, исто као
себи.
150
ГАВРАН ХАРАМБАША И ЛИМО
Харамбаша Гавран је можда иста личност као
из претходне песме. Лимо, или Лимун, хајдук из
дружине Баја Пивљанина с краја XVII века, често
је опеван у народним песмама, али се о њему не
зна мното. Остале личности, изузев Петра Мрко-
њића (који је иначе хајдук, а овде спроводник тур-
ски), нису познате ни историји ни народној тради-
цији.
Бишће — област у Херцеговини.
Књигу пише, на мезиле прати: шаље писмо
по коњаницима који су релејно носили пошту, као
штафету.
Ја сам ноћас пратио саију за нашега Роснића
Стевана: ноћас сам послао журно по Стевана.
Харачлин ћехаја: тј. харачлијин ћехаја (за-
меник).
Татарска канџија: бич који су носили Татари
гласоноше.
Удари га бахом и ршумом: налете на њега
бучно, са виком, да га заплаши.
Обалише седам мазги блага: истоварише.
Не дијели бројем ни хесапом: не броји и не ра-
чуна, него дели од ока
Живи своје благо упртише, а мртвијем оста на
купове: живи су понели свој део, а мртвима су
оставили њихов на гомили, подељен. Такав је из-
гледа био обичај.
РИШЊАНИН ХАЏИЈА И ЛИМУН ТРГОВАЦ
Ришњанин хаџија, тј. хаџија из Рисна, доиста
је историјска личност из друге половине XVII века,
по имену Ризванагић. Прича се да је био велики
јунак, пореклом наш човек. Лимун пак, по Вуку,
иста је личност као и Лимо из претходне песме.
О Пивљанину Бају види ниже.
Сва места у песми су аутентична. Тешан По-
друговић, који је ову песму казао Вуку, и сам је
био хајдук и одлично је познавао терен.
Отсвакле ми ситну књигу врати: јави се из
сваког места (пошаљи ми писмо).
151
ЗАШТО БАЈО ОДЕ У ХАЈДУКЕ
Пивљанин Бајо, историјски сердар Бајо Ни-

колић, био је хајдучки старешина с краја XVII ве-
ка у млетачкој служби, са седиштем у Боки Ко-
торској. Погинуо је 1685. године у познатом боју на
Вртијељци код Цетиња против Сулејман-аге. Око
њега и његове дружине формиран је посебан ци-
клус песама.
О Лиму (Лимову) и Ришњанину хаџу види
напред.
БАЈО ПИВЉАНИН И БЕГ ЉУБОВИЋ
Бег Љубовић је историјска личност, од бегова

Љубовића из Невесиња у Херцеговини, а такође и
Његошевић Мато, харамбаша који се у докумен-
тима помиње уз Баја. Шабан-ага у служби бега Љу-
бовића можда је аутентична, али мање позната
личност.
Сабља шамлијанка: сабља израђена у Шаму
(Сирији).
Обојица на двор изиђоше: напоље.
Тврда вјера: часна реч (заклетва).
ВИДЕ ДАНИЧИЋ
Овај хајдук није познат историји. Иначе, Да-

ничићи су били сењски ускоци.
Сви хајдуци ником поникоше: ћутке обо-
рише очи.
Диван кабаница: кабаница за диван (вече, са-
бор), дакле свечани огртач.
А поврати од шајка калчине: тј. посуврати, по-
даврни доколенице од шајка.
По једном се ватром претурише: опалише по
једанпут једни на друге.
ДРУЖИНА МИЈАТА ХАЈДУКА
Трећа велика хајдучка група везана је за

Босну и Томића Михата. По традицији он је из Ду-
152
вањског поља и живео је средином XVII века.
О њему пева велики број песама.
Да бог даде да се разумемо: ваљда, да дуго по-
живимо, али овде свакако значи још и да умремо
далеко једно од другот.
ЧОВЈЕК-ПАША И МИХАТ ЧОБАНИН
Човјек-паша — безимени паша. Михат из

претходне песме и Михат чобанин, такође хајдук,
вероватно је иста личност. Паша назива овде Ми-
хата турским душманином.
Чести паши муштулуци греду: сваки час стижу
паши добре вести.
Златоутва шкрипа: шкрипи утва златокрила
(птица, врста дивље пловке, живела је код нас у
прошлом веку).
Буд ли има благо без хесапа, што одврже тебе
у хајдуке: кад си већ имао небројено благо, шта те
је отерало у хајдуке?
Бачише ми триста јагањацах: ојагњише триста
јагањаца.
СМРТ ТОМИЋА МИЈАТА
Мисли се да је Мијат (Михат) Томић погинуо

за време босанског везира Ахмет паше Сехидије,
између 1656. и 1659. године.
Џиџајли-гиешана: гласовита пушка.
Ат четвртак: коњ четворогодац.
РЕЧНИК
ага — господин, господар
акшам — вече; четврта муслиманска молитва, по-
сле сунчевог заласка
алем — драги камен
ар, ахар — стаја, коњушница
арати — тј. харати, пљачкати
аргатовати — радити тешке послове
аргатлук — тежак рад
ат — коњ
аферим — узвик одобравања
ашлук — трошак
баба, бабо — стари (од мила); отац
базерђан — трговац
бакарлија — узенгија од бакра; обичније бакрач-
лија
бакрачлија — узенгија, стремен (од бакра)
бакшиш — напојница, дар
барјактар — заставник, стегоноша
бах — вика, бука
башка — посебно
бег — господар над једном области
бе.ибер — берберин
бенђелук — буника, трава која се ставља у вино
да се човек опије и успава
бешика —■ колевка
бињиш — скерлетни огртач, са једне стране црвен
а са друге плав, носили су турски великодо-
стојници
богаз — кланац, пролаз
борија — труба
бошчалук — дар који се увија у мараму (бошчу),
обично чарапе, гаће, и кошуља
154
брашњеница — јело које се носи на пут
брешка — пушка (по имену талијанског града
Бреша)
буљук — руља, гомила
бурунтија — указ, наредба
бутун — цео, сав
бурма — завртањ, прстен
бусија — заседа
вришко — брзо (нем. фриш)
галија — старински брод на весла и једра
головран — гавран
дава — тужба
даницкиња — кратка пушка, направљена у Данцигу
двор (мн. двори, дворови) — кућа, дом. У народној
песми увек у таквом облику (песничка реч)
дели — јунак, одважан, смео
дивит — мастионица са прибором за писање
диздар ■— заповедник тврђаве
димискија — сабља израђена у Дамаску (у Сирији)
дорат — коњ риђан, црвенкасте длаке
долама — огртач с рукавима
драгокуп — скупоцен
драм — мера за тежину, 2,5 грама
дукат — златан старински новац
ђерђеф -— оквир у који се ставља платно по коме
се везе
ђечерма — кратка мушка блуза без рукава
ђогат — коњ белац
ђумругџија — цариник
ђумрук — царина
забурмати — заврнути, завити
заметнути — пребацити, забацити
зила — турски музички инструменат
златали — злаћан, златан, позлаћен
издирати — бежати
иштетити — покварити, погрешити, убити
јаглук — марама, рубац
јаловица — овца која се још није ојагњила
јаничар — војник редовне турске војске, првобитно
састављене од заробљених и потурчених хри-
шћана
јатак —• онај који крије хајдуке
кавада — женска горња хаљина
155
кадуна — турска госпођа
кадунуика — деминутив од кадуна
каил — рад, саглаоан
каио — вид. каил
калауз — вођ, проводич
калаузити — показивати пут
калем — перо за писање
калчине — доколенице
караула — стражара
касаба — варошица
каурин — неверник
књига — писмо
ковчали — на копче
конак — преноћиште, дан путовања
коситер — калај
крајина — рат, граница
кр’ат — сиви коњ арапске пасмине
кубурлија — пушка из кубуре (навлаке за пушку
која је причвршћена уз седло)
кула — камена кућа
кулаш — коњ мишје боје
левер — војник под платом
литра — стара мера за тежину (321 грам)
лудаија — луд
љуба — жена (песничка реч)
мартолоз — граничар, или хајдук
мегдан, мејдан — двобој
медовина — пиће које се справља од меда
мезил — поштар, коњаник-писмоноша
мектербаша — капелник, старешина музике
местве — кожне чарапе
метериз — заседа, заклон од камења
миздрак — копље
мраморје — камење
мукадем — свилен, господски
неоткуде — однекуд
ного — него
обићи се — навикнути
одбурмавати — одвртати, одвијати
ока — стара мера за тежину
орјатин, хорјатин — простак
отле, отоле, отолен — одатле
отсвакле — одасвуд
156
очб ' — отишао (ДиЈЈ
павта — карика, гривна
памукли — памучан
панцијер, панцир — оклоп
паша — војнички и грађански чин у Турској; го-
сподар једне одређене области
пенцер — прозор
пињал — кратак нож са два реза
подојница — овца која је остала без јагњета
појавити — одвести, довести
пот — зној
похарати — опљачкати
похарчити — потрошити, уништити
прекоморка — пушка израђена преко мора
пријевјес — вео којим се покривала млада за време
свадбе
пуница — ташта, женина мајка
пуце — дугме
пусник — проклетник
ршум — вика, претња
саија, сахија — претња, вика
сандалије — гаће
сејмен — турски војник
селам — поздрав
сепет — плетена корпа, котарица
сератлија — крајишник
сербес — слободно, безбрижно
сердар — обласни старешина
синцир — ланац
скерлет — тканина црвене боје
спахија — господар који издаје земљу под закуп
струка — врста сукненог огртача
талијер, талир — старински сребрни новац
телал — гласник
тенеф — узица, врпца
теферич — излет
тимар — посед, имање
товар — стара мера за тежину, око 100 кгр; оно што
се изједна натовари на коња
токе — метални оклоп на грудима
тулбента — женски покривач за главу
тумбак — месинг
157
ћаба — свето место у које се иде на ходочашће,
Мека
ћаја — заменик (об. ћехаја)
ћар — посао, зарада, корист
ћеиф, ћеф — расположење, добра воља
ћемер ■— појас у коме се чува ушивен новац
ћехаја — заменик
убав — леп
уводити — уходити
угич — ован предводник
уисати — пристајати
утина — сова
ферман — писана заповест, царски указ
фермен — кратка мушка блуза без рукава
хабер — глас
хаберник — гласоноша
хаин, хаинин — неверник, издајник
халка — алка, звекир на вратима
хаљине — одећа, али некад и постеља
хан — гостионица
харамбаша — хајдучки старешина
харчалија — пушка великог калибра
хаџија — код муслимана и хришћана: поклоник
који је посетио Мухамедов, односно Христов
гроб
хесап — рачун
чала — свирка, свирајте (узв.)
чардак — кућа на стубовима, спрат
чекркличеленка — украс од сребрних или златних
пера, који се носи на глави и окреће на ветру
челебија — господин, господар
челенка — украсно перо на капи, одличје
чифт — пар
џевердан, џевердар — пушка
иелебција — трговац стоком (џелеп — стадо волова)
шенлук — светковина, весеље са пуцњавом
шер, шехер — град
шикован — позлаћен
шићар — плен, добит
С АДРЖ А Ј
Страна
Старина Новак и кнез Богосав — — — — 5
Старина Новак и дели Радивоје — — — — 9
Новак и Радивоје продају Грујицу — — — 14
Грујица и Арапин — — •— — — — — 21
Грујица и паша оа Загорја — — — — — 25
Женидба Грујице Новаковића — — — — 31
Невјера Љубе Грујичине — — — — — — 43
Стари Вујадин — — — — — — — 53
Костреш харамбаша — — — — — — 57
Мали Радојица — — —— — — — — 62
Раде од Сокола и Ашин-бег — — —— — 69
Љуба хајдук-Вукосава —— — — — — 75
Јерко Латинин и Галовран Луко —— — 82
Гавран харамбаша и Лимо — — —— — 85
Ришн»анин хаџија и Лимун трговац — — — 97
Зашто Бајо оде у хајдуке — — — — — 108
Бајо Пивљанин и бег Љубовић — — — — 110
Виде Даничић — — — — — — — — 117
Човјек-паша и Михат чобанин — — —— • 122
Дружина Мијата хајдука — — — — — 125
Смрт Томића Мијата —- —• — — — — 131
Белешке и објашњења — — — — — — 139
Речник — — — — — — — — — — 154
Ликовна опрема
Ратко Стефановић
Технички уредник
Иван Удовицки
Штампа: Графичко предузеће „Просвета", Београд,

Ђуре Ђакорића 21

05 Хајдуци

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

05 Хајдуци

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

4

Вино пију Новак и Радивој,

Вино пије Старина Новаче

Вино пије Новак и Радивој

Књигу пише паша са Загорја,

Вино пије Старина Новаче

Шатор пење Новаковић Груја

Ђевојка је своје очи клела:

Књигу пише царе од Стамбола,

Мили боже, чуда големога!

Вино пију до три побратима

Подиже се Туре од Удбиње,

Кад свануло и сунце грануло,

Књигу пише Јерко Латинине,

Књигу пише Гавран харамбаша,

Књигу пише Пивљанине Бајо,

Књигу пише беже Љубовићу

Вино пије Мијат харамбаша

Чести паши муштулуци греду:

Протужило тридест и пет друга

Песме о хајдуцима далеко су бројније

Старина Новак, најчувенији епски хајдучки

СТАРИНА НОВАК И ДЕЛИ РАДИВОЈЕ

Дели Радивоје, по песмама Новаков брат или

О главним личностима ове песме види напред.

Арапин значи заправо Арабљанин, али у на-

ГРУЈИЦА И ПАША СА ЗАГОРЈА

Паша са Загорја (херцеговачког, јер је у даљем

ЖЕНИДБА ГРУЈИЦЕ НОВАКОВИЋА

Стара планина, за коју се везује Новакова дру-

НЕВЈЕРА ЉУБЕ ГРУЈИЧИНЕ

Стари Вујадин, вероватно неки истакнути хај-

Као и стари Вујадин из претходне песме, и

Садржина ове песме потпуно је неисторијска.

РАДЕ ОД СОКОЛА И АШИН-БЕГ

Соко је био стари град у Подрињу, који су

Хајдук Вукосав није познат историји и за

Латин значи у народним песмама католик, без

Пивљанин Бајо, историјски сердар Бајо Ни-

Бег Љубовић је историјска личност, од бегова

Овај хајдук није познат историји. Иначе, Да-

ДРУЖИНА МИЈАТА ХАЈДУКА

Трећа велика хајдучка група везана је за

ЧОВЈЕК-ПАША И МИХАТ ЧОБАНИН

Човјек-паша — безимени паша. Михат из

СМРТ ТОМИЋА МИЈАТА

Мисли се да је Мијат (Михат) Томић погинуо

Штампа: Графичко предузеће „Просвета", Београд,

You might also like