DOI: 10.

2298/PKJIF1682119J
УДК 37(4/9)
327(4)”1936/1940”
371.217“1936/1940”

СРПСКО-ФРАНЦУСКЕ ПРОСВЕТНЕ ВЕЗЕ

У ПЕРИОДУ 1936–1940

Рад, настао на основу архивских података о просветним везама

бивше Југославије са Француском у периоду од 1936. до 1940. године који
се чувају у Архиву Југославије, има за циљ да покаже да, упркос чињеници
(или управо услед ње) што се у периоду непосредно пред Други светски
рат Француска и Југославија удаљавају на политичко-економском плану
услед јачања утицаја сила Осовине на Балкану, пријатељско-културне и
просветне везе, особито оснажене за време Првог светског рата, остају
интензивне, плодне и разноврсне. Те везе остварују се првенствено посредс-
твом стипендија које француска и југословенска влада одобравају страним
студентима, а чији ће корисници представљати језгро интелектуалних
кругова, затим путем многобројних културних удружења, те виших и
високих институција које организују гостујућа предавања, свечаности,
курсеве језика и стручно усавршавање професора.

пријатељство поникло из страдања

После векова проведених под турским ропством, историјска зби-
вања на балканским просторима раног XIX столећа довешће српски
народ у чешће везе са Француском, у очима српских владара колевком
европске културне баштине и демократије. Почетак XX века, доласком
на престо династије Карађорђевића са челном фигуром француског
питомца краља Петра Првог, означава период интензивног развоја ср-
пско-француских веза, које ће узајамна подршка и помоћ током Првог
светског рата додатно оснажити. Широм Француске прочуо се глас
о малом и неустрашивом српском народу, и Французи су се масовно
одазвали скупљању помоћи током два Српска дана организована 1915.
и 1916. године. После Великог рата и добијања француске Легије части
из руку генерала Франшеа д’Епереа (1920), град Београд одлучио је да


Подробније податке о Српском дану видети у: Гргур Јакшић, Француска и Југославија
у прошлости, Друштво пријатеља Француске, Београд, 1938, 10–13.
120 Жељка Јанковић

упути захвалност братском народу организујући Француски дан 1925.

године. Три београдска споменика: Споменик захвалности Француској
из 1930, Ламартинов споменик из 1933. године, споменик Д’Епереу из
1937, као и париски споменици краљу Петру Првом и краљу Александру
Првом Карађорђевићу подигнути 9. октобра 1936. године, затим осни-
вање Народне француско-југословенске акције исте године, Споразум
о пријатељству између Србије и Француске из 1926. године, обновљен
1932. и 1937. године, оснивање Југословенске колоније у Француској
1927. године и издавање гласила Југославија у Француској, само су неки
од постојаних сведока пријатељства и сарадње два народа. Свакако, не
треба заборавити политичку позадину многих културно-просветних
потеза и делања. Ратни савезник и стожер мира у међуратном периоду,
моћна заштитница југословенске идеје, Француска је, према речима А.
Вујовић, „сматрала [...] да је заједничка независна и слободна држава
Југославија најбоља препрека ширењу италијанске интересне сфере на
Балкану и да је њено постојање у интересу саме Француске, Балкана и
читаве Европе.“ Станислав Сретеновић такође подвлачи да ваља имати
у виду да „француско-српски односи никада нису били искључиво би-
латерални. Они су увек морали да узимају у обзир различите чиниоце
који су деловали на Балкану: отомански, хабзбуршки, руски и касније
немачки и италијански.“ Стварање и јачање друштвено-културних веза
Француска је у највећој мери издејствовала укључивањем југословенске
омладине у француско високо школство и пружањем велике материјалне
помоћи стипендистима који су по повратку у отаџбину заузимали водећа
друштвена места и ширили љубав према француском духу. Јован Жујовић,
председник Српске краљевске академије и француски питомац, објавио
је у Француској 1918. године књигу Influence intellectuelle française sur
les Serbes (Француски интелектуални утицај на Србе) у којој је описао
утицај француске књижевности и школства на српско интелектуално
језгро. После Првог светског рата отварају се четири нова југословен-
ска конзулата у Француској: у Лиону, Марсеју, Лилу и Мецу, а значајну
улогу играју и Француско-југословенска трговинска комора, Просветно
одељење, Југословенски дом.


О продужењу Уговора 13. октобра 1937. у Паризу в. чланак у Политици, бр.
10555, Архив Југославије /даље: АЈ/ 344–45–553 и чланак из часописа L’Époque, АЈ
344–45–546.

Ана Вујовић, Српско-француска сусретања, Београд, Учитељски факултет, 2011,
132. Питањем јачања италијанског утицаја у међуратном периоду бави се и Станислав
Сретеновић у: „Le poids grandissant de l’Italie dans les relations entre la France et le Royaume
des Serbes, Croates et Slovenes 1924–1927“, Istorija 20. veka, Vol. 25, br. 2 (2007), 9–36.

Stanislav Sretenović, „Francusko-srpski odnosi u XIX i XX veku“, MP 4, (2009), 537.

Vannes, Imprimérie Lapolye frères, 1918.

Ана Вујовић, нав. дело, 167.
 Српско-француске просветне везе у периоду 1936–1940 121

Прва југословенска генерација француских ђака, „паризлија“, после

студија у Француској средином XIX века донела је у Србију либералне
идеје, постала интелектуални стуб државе и ширила француску културу.
Речит је податак да је 1905. године од четрдесет пет изабраних професора
на Београдском универзитету четрнаест завршило студије у Францус-
кој. Овај вид сарадње интензивирао се током Првог светског рата, те
су представници српске и француске владе Никола Пашић и Огист Боп
потписали 28. октобра 1916. године на Крфу Конвенцију о школовању
српских студената, ученика и ученица на француским универзитетима
и у учитељским школама, која је обавезивала француске факултете и
учитељске школе да на предлог Просветног одељења, отвореног почет-
ком 1916. при посланству у Паризу, примају српске ученике. Потом је у
Паризу потписана 1920. Школска конвенција, којом је предвиђено да се
између француског и југословенских народа успоставе блиске интелекту-
алне везе и, посебно, универзитетска сарадња. Конвенција је предвиђала и
привилегован положај француског у односу на друге језике у образовном
систему нове Краљевине, у којој би се француски учио као обавезан, а
немачки и енглески језик као факултативни предмети.
Колики је значај просветна сарадња имала на развој југословенске
државе и колико ће овакав вид веза бити снажан у међуратном периоду
најбоље осликавају пророчки редови из опроштајног писма које је Про-
светно одељење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Паризу разаслало
по целој Француској 1918. при повратку своје омладине у домовину:

Пуне три године овог славног времена, преко четири хиљаде младих Срба
који су учили по Университетима, средњим и стручним школама свих крајева
Француске, делили су ваше тегобе, ваше радости и ваше наде. Они ће се вра-
тити у своју земљу прожети високим особинама ваше расе. И у новом добу
успостављене Правде, која Француској враћа њене две отргнуте покрајине, а
нама доноси наше јединство, та омладина ће оснажити наше старо дивљење
француском генију, вашој књижевности, вашој уметности и вашој науци; и то
ће бити жива спона у нашим будућим односима.10


Исто, 108.

В. Извештај Министарства иностраних дела о потписивању Конвенције (копија
текста у: Архив Србије /даље: АС/, Фонд Министарства просвете /даље: МПс/, 1916,
К/47). Упуте на грађу у Архиву Србије, уколико није другачије назначено, наводимо
према: Јелица Рељић и др., Српско-француски односи у 19. и 20. веку, Каталог изложбе,
Београд, Архив Србије, 2004.

Копију Француско-југословенске конвенције о школовању југословенске омла-
дине, коју су потписали Јован Жујовић и француски министар просвете Андре Онора
видети у: АС, МПс-ПО, 1920, ф V, п 133, 5. март 1920).
10
Књига о Француској, Друштво пријатеља Француске, Београд, 1940, 250.
122 Жељка Јанковић

У овом раду детаљније ће бити испитане просветне везе између

Србије и Француске у периоду од 1936. до 1940. године. За terminus
а quo одабрана је година 1936. јер је претходне 1935. одржан Конгрес
француских клубова у Југославији као почетак координисаног делања
на популарисању француске културе11 пред растућим економским и по-
литичким утицајем сила Осовине.

Питомци-стипендисти и њихов друштвени значај

Године 1936. Министарство просвете Краљевине Југославије Удру-
жењу матураната из Нице 1916/1917. године тражи списак школа и уни-
верзитета које су српски ђаци похађали у Француској, ради састављања
Споменице која садржи „кратак историјат нашег народа, културне и
знанствене тековине истог и описује живот и рад наше генерације у
Француској.“12 Изузетан дуг француској просвети истиче и генерал Живко
Павловић који је послао поруку омладини на скупу приређеном у част
Француске на Универзитету у Београду 26. марта 1938:

С оваквог места и пред оваквим скупом, хтео бих само да се чује моја
порука младим нараштајима, нараштајима у које земља с правом полаже наде:
Француска је дивна земља. У њој живи народ велик духом, народ племенит,
народ моћних потстрека. Прошлости човечанства Француска је много дала.
Будућности човечанства француски народ обећава још више. Ви који сте на
врелима француске науке црпли животне истине знате то. Ваша је дужност да
своју љубав и своје поштовање према француском народу укрепите у срцима
свога народа, који од искони, од најдаље старине, гаји љубав и поштовање
према слободи.13

Француска је и у међуратном периоду образовала генерације ју-

гословенских студената. Поред стипендија Француске владе, општина
града Марсеја је у знак сећања на погинулог краља Александра устано-
вила 1935. стипендију „Александра Југословенског“ од 10.000 франака
једном југословенском студенту: ни 1936. ни 1937. године није било
кандидата,14 а за академску 1938/39. годину изабран је будући велики
доктор, професор на Медицинском факултету и директор београдског
11
Видети: Љубодраг Димић, „Influence culturelle française dans le Royaume de
Yougoslavie”, Српско-француски односи 1904–2004, уредили Михаило Павловић и Јелена
Новаковић, Друштво за културну сарадњу Србија-Француска/Архив Србије, Београд,
даље: Српско-француски односи 1904–2004/, 2005, 63.
12
АЈ, Фонд Министарства просвете /даље 66/ 439–701, П. бр. 52766/36 (11. децем-
бар 1936).
13
Књига о Француској, 247.
14
АЈ 66–439–701, П. бр. 28418 (19. јун 1938).
 Српско-француске просветне везе у периоду 1936–1940 123

Института за мајку и дете, Вукан Чупић,15 по коме ова установа данас и

носи име; будући да је веома успешно положио све испите, стипендија
му је обновљена и за академску 1939/40. годину.16 Међу најистакнутијим
француским питомцима налазе се и др Смиља Костић, лекар, педијатар и
педагог, предавач на Медицинском факултету Универзитета у Београду, са
изузетним доприносима на пољу BCG вакцинације,17 као и Павле Савић
који је 1935. упућен на предлог Д. Јовановића у Париз на усавршавање.
У Институту за радијум у Паризу са Иреном Жолио Кири радио је на
испитивању елемената насталих распадом урана под дејством неурона.
Од 1938. до почетка рата професор Александар Милојевић радио је на
Универзитету у Лиону.18 На Правном факултету у Паризу је 8. јуна 1936.
Борисав Арсић одбранио докторску тезу на тему Економски живот јужне
Србије у XIX веку,19 коју ће убрзо издавач France-Balkans и штампарија
J. Grotard објавити као монографију.20

Биографија Вукана Чупића

15
АЈ 66–439–701, П. бр. 14871/VI (25. јул 1939).
16
АЈ 66–439–701, П. бр. 29284 (7. август 1939).
17
Видети детаљније о Смиљи А. Костић-Јокић у: Српско-француски односи 1904–
2004, 2005, 419; в. такође: Владимир Пешић, Будимир Павловић, Јелена Јовановић-Симић,
„Први педијатри у Србији“, Српски архив за целокупно лекарство, 133, св. 1/2 (2005),
101–105; Vladimir Pešić, Budimir Pavlović, Jelena Jovanović-Simić, „Dr Gabrijel Garnije:
osnivač prvog dečjeg dispanzera u Srbiji“, Zdravstvena zaštita, vol. 35, br. 4 (2006), 67–70.
18
Видети чланак Гордане Хајдуковић у: Српско-француски односи 1904–2004,
2005, нарочито стр. 320.
19
АЈ 66–439–701, П. бр. 23910 (9. јун 1936).
20
Arsitch, Borissav, La Vie économique de la Serbie du Sud au XIX siècle, France-Bal-
kans, Paris, 1936.
124 Жељка Јанковић

Године 1936. петоро француских студената: Жан Мусе (књижев-

ност), Маргерита Портје (уметност), Габријел Росаз, Рене Дефез, Борис
Лоски (филозофски факултет) добило је стипендије за школовање на
југословенским универзитетима од 2.500 динара месечно;21 југословен-
ским студентима обновљене су 22 стипендије у износу од 1.000 франака
месечно: стипендисти су тако наставили да студирају права (7), природне
науке (6), књижевност (8), музику (1). Комисија за додељивање фран-
цуских стипендија одобрила је и 57 стипендија за нове југословенске
студенте за академску 1936/37;22 десеторо нових стипендиста одлучило
се за права, шеснаесторо за књижевност, петоро за медицину, троје за
природне науке, четворо за техничке науке, један стипендиста за теоло-
гију, једна стипендисткиња за историју уметности; међу стипендистима
уметницима још се и Бранислав Павловић уписао на архитектуру, Коста
Хакман и Михаило Вуковић су одабрали сликарство, а Ангелина Аранђе-
ловић плес. Представници југословенског Министарства просвете у ко-
мисији за избор стипендиста Француске владе били су Миодраг Ибровац
1936,23 а Светислав Петровић наредне године.24 Просветни референт у
Паризу Александар Арнаутовић извештава Министарство просвете да је
Француска влада одобрила 1936. за југословенске стипендисте 270.000
франака, од укупних 600.000.25 Исте године Арнаутовић шаље молбу да
се Рожеу Ленату, секретару више наставе у француском Министарству
просвете, исплати хонорар од 2.000 франака за специјални рад на пи-
тањима југословенске универзитетске омладине.26 Великом заслугом
председника Народне задужбине Универзитетске вароши у Паризу Онора
исте године уплаћена је и сума од 7.022,99 француских франака на име
помоћи за подизање Југословенског студентског дома.27 Југословенски
студенти су, иначе, били смештени у павиљону Maison des Provinces
Студентског града.
Наредне године поново је петоро француских студената добило сти-
пендије за студије на Универзитету у Београду28, а четири полустипендије
од претходне године су обновљене. У јулу је један од одличних питомаца
француске владе Ђорђе П. Вулетић завршио студије на медицинском
факултету у Паризу, одбранио тезу са највећом похвалом и факултет је
његову дисертацију наградио медаљом.29 Стипендисткиња Француске

21
Текст конкурса видети у: АЈ 66–439–701, П. бр. 22454 (9. мај 1936).
22
АЈ 66–439–701, П. бр. 8143/36.
23
АЈ 66–439–701, П. бр. 20925 (30. мај 1936).
24
АЈ 66–439–701, П. бр. 16921 (12. мај 1937).
25
АЈ 66–439–701 (9. март 1936).
26
АЈ 66–439–701, П. бр. 2470 (24. јануар 1936).
27
АЈ 66–439–701, П. бр. 419 (7. април 1936).
28
АЈ 66–439–701, П. бр. 25274.
29
АЈ 66–439–701, П. бр. 27714 (22. јул 1937).
 Српско-француске просветне везе у периоду 1936–1940 125

владе Фермевц Љеља, суплент гимназије у Птују, од 1. априла до 30.

новембра завршавала је докторску дисертацију на Књижевном факултету
у Паризу.30 На докторату у Паризу те године био је и дипломирани прав-
ник Иван Менцингер.31 Просветни референт Александар Арнаутовић,
као и претходне године, био је испитивач на пријемном испиту у École
centrale des Arts et Manufacture, и члан комисије за виши течајни испит
на Сорбони32.
Крајем октобра 1937. Арнаутовић је предао дужност просветног
референта Милану Марковићу.33 Марковић ће изузетно предано и одго-
ворно вршити функцију наредне 2,5 године и извештавати Министарство
просвете о многим одлукама и догађајима, међу којима треба истаћи да
је тридесет шесторо југословенских студената за 1937/38. годину добило
помоћ за штампање или спремање теза од стране Комитета за подршку
југословенској универзитетској омладини под председништвом ректора
Париског универзитета,34 а Комисија за додељивање стипендија одобрила
је 51 стипендију и обновила 36 полустипендија, као и 10 стипендија на
4 месеца са предвиђеном сумом највећом до тада: 690.000 франака.35
Наредне године, иако је Други светски рат већ почео, став Министарс-
тва просвете и Министарства спољних послова Француске 15. октобра
1939. био је да ће 98 југословенских студената који су те године добили
стипендију или полустипендију Владе Француске у академској 1939/40.
уживати непромењене услове школовања, а биће сви пребачени у Сту-
дентски град ради веће безбедности.36 Крајем 1939. године Париски
универзитет организовао је за стипендисте и бесплатан курс француског
језика и француске цивилизације, на који се пријавило педесет троје за-
интересованих.37 У Универзитетском граду стипендисти ће 4. фебруара
1940. приредити врло успешно југословенско вече.38 Међутим, рат тада
већ узима маха те је посланство премештено у Клермон-Феран, а крајем
лета 1940. године стиже депеша којом Министарство иностраних послова
организује рапатрирање 400 студената у Југославију из Марсеја39.
Многи догађаји сведоче о уважавању просветних установа Србије
и франкофоних земаља Европе: француски посланик Робер Дампијер
9. априла 1936. изабран је за почасног председника удружења Народне

30
АЈ 66–439–701, П. бр. 7526 (1. март 1937).
31
АЈ 66–439–701, АРН 7594 (1. март 1937).
32
Теме које је задао в. у: АЈ 66–439–701, П. бр. 22788 (22. јун 1937).
33
АЈ 66–439–701, П. бр. 41594 (29. октобар 1937).
34
АЈ 66–439–701, П. бр. 22057 (10. јун 1938).
35
АЈ 66–439–701, П. бр. 28163 (21. јул 1938).
36
АЈ 66–439–701, П. бр. 354/39 (16. октобар 1939).
37
АЈ 66–439–701, П. бр. 728/39 (19. децембар 1939).
38
АЈ 66–439–701, П. бр. 5254 (5. фебруар 1940).
39
АЈ 66–439–701, П. бр. 24753 (14. август 1940).
126 Жељка Јанковић

француско-југословенске акције,40 а Александар Арнаутовић је при-

суствовао главној годишњој скупштини Удружења Дома француских
професора 25. јула на Париском универзитету.41 Национално удружење
југословенске универзитетске омладине у Паризу организовало је на
Сорбони свечаност 7. јула 1936. поводом 80. рођендана Николе Тесле.42
Александар Арнаутовић подвлачи да се том приликом декан Научног
факултета Ш. Морен нарочито заинтересовао за Теслу и заузео да
се године 1937. овај научник уврсти међу почасне докторе. Тесла је
једногласно изабран за почасног доктора Париског универзитета. У
марту 1936. Удружење студената за француски језик и књижевност
примљено је у Светску студентску заједницу за мир у Бриселу;43 исте
године Истраживачки интитут аеронаутике у Паризу прави преседан
доставивши Мирославу Ненадовићу, доктору Научног факултета у
Паризу, најновију збирку норми и података из француске аеронаутике,
што никада није урађено ни за једног младог научника;44 Француски
научни институти често траже у Краљевском посланству географске
карте Југославије.45 О школској омладини и о настави у Југославији
18. и 19. септембра 1936. излази дуг чланак Г. Кастерана у листу Le
Temps.46 Универзитет у Греноблу у мају 1939. поводом 600 година пос-
тојања позвао је Универзитет у Београду на прославу.47 Председник
Југословенског професорског друштва Радоје Л. Кнежевић упутио је
следећи поздрав ректору Париског универзитета Г. Шарлетију, приликом
његовог пријема у Друштву пријатеља Француске 19. априла 1937: „Ја
сам био један од тих дечака које је Француска прихватила раширених
руку и образовала им дух и срце. Ми смо одрасли, постали смо људи,
растурени на све стране, по ћуди случаја. И, сви ми, задржали смо у
себи побожну љубав према Француској.“48
Поред науке, француски питомци значајно су доприносили развоју
свих сфера друштвено-културног живота. Преношењу знања француске
музичке пијанистичке школе међу српским студентима музике доприно-
се домаћи уметници који су се школовали и усавршавали у Паризу, као
што су Даница Станисављевић, Милка Ђаја, Гордана Милојевић, Јелена

АС, Фонд Универзитетске библиотеке, ф XIX, р 116/936.

40

АЈ 66–439–701, П. бр. 28410 (13. јул 1936).

41
42
АЈ 66–439–701, П. бр. 26569/36.
43
Видети: Боро Мајданац „Удружење студената за француски језик и књижевност
на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1932–1941“, Српско-француски
односи 1904–2004, 2005, 391–397.
44
АЈ 66–439–701, П. бр. 49883 (8. август 1936).
45
АЈ 66–439–701, П. бр. 40/40 (2. фебруар 1940).
46
АЈ 66–439–701, П. бр. 43336 (21. октобар 1936).
47
АС, УБ, ф XVIII рбр. 44/939.
48
Књига о Француској, 245.
 Српско-француске просветне везе у периоду 1936–1940 127

Ненадовић, Олга Михаиловић, Вера Вељков.49 Просветни референт

Александар Арнаутовић извештава да су југословенски млади лекари,
већином питомци француске Владе, учествовали крајем фебруара у
Паризу 1937. на свечаној академији поводом оснивања Међународног
друштва лекара француских универзитета, а у уметничком делу акаде-
мије обрели су се и певач Јозеф Папо, студент Scola cantorum, питомац
француске Владе, и виолиниста Стево Прњат, тумачећи дела југосло-
венских композитора.50 Поред класичног француског театра (Молијер,
Корнеј, Расин), репертоар Народног позоришта у периоду 1935-39.
био је веома богат именима многих других француских аутора: Скриб,
Бернстен, Верне, Девал, Пол Ренал, Жан Сарман, Жан Ануј постављени
су захваљујући управнику др Браниславу Војновићу који је 23. марта
1936. године одликован француским Орденом легије части са дипломом.
Војновић je, након завршених студија чисте филозофије у Паризу и бо-
гатог искуства у Глумачкој школи познатог глумца и редитеља Фирменa
Жемија, као и у Српском позоришту Tournée de Belgrade, био принуђен
да се врати у земљу 1921. године.51 Пре него што је преузео руковођење
националим театром, у новосадском позоришту између 1923. и 1927.
поставио је једанаест француских драма.52 Оставио је богату преписку
са најзначајнијим драмским писцима, глумцима и личностима култур-
ног и политичког живота Краљевине Југославије – између осталих, био
је у редовном контакту са Жаком Конфином и глумцима Le Groupe des
artistes Comédie-Française, као и са глумцем Михаилом Ковачевићем
који је остао да живи и ради у Француској. У домену књижевне теорије
и критике, о модерном компаративном бављењу српским и француским
прозним изразом сведочи оглед „Лаза К. Лазаревић у школи француског
реализма“ Милоша Савковића из 1936. године, прерађени одломак из
тезе одбрањене годину дана раније под насловом L’influence du réalisme
français dans le roman serbocroate, а о којој ће Андре Вајан (André Vaillant)
написати похвалан приказ у угледном часопису Revue des études slaves.53

49
В. Српско-француски односи 1904–2004, 2005, 347.
50
АЈ 66–439–701, П. бр. 7593 (1. март 1937).
51
Детаљније о школовању у Француској, животу и раду др Бранислава Војновића
и његове супруге Душанке, видети у: Душица Бојић, „Из живота Војиславе и Бранислава
Војиновића: Француски културни утицај на Србе“, Срби о Французима – Французи о
Србима, уредили Новаковић Јелена и Ристић Љубиша, Филолошки факултет/ Друштво
за културну сарадњу Србија–Француска, Београд, 2015, 259–280.
52
Исто, 273.
53
1935, t. 15, fas. 1–2, p. 157 према: Jelena Novaković, « La littérature serbe dans la
presse française à l’époque de l’entre-deux-guerres », Срби о Французима – Французи о
Србима, 2015, 32.
128 Жељка Јанковић

Савковић ће 1936. објавити и књигу Модерна југословенска књижевност

на француском језику.54
И еминента француска имена показала су живо интересовање за
југословенску културу, народно и уметничко стваралаштво. Године 1936,
у којој Французи подижу споменик краљу Петру I и Александру I (дело
скулптора Максима Реала дел Сарте), Ђурђе Бошковић, кустос Музеја
српске земље у Београду, дошао је у марту на позив чувеног професора
Габријела Мијеа, који проучава бизантинизам, да на Сорбони одржи
низ предавања о старој српској архитектури. Том приликом Удружење
пријатеља Југославије разделило је 500 позивница и предавање 18. маја
на Сорбони било је веома успешно.55 У часопису Beaux Arts из новембра
1939. француска научница Елизабета де Манвил (Elisabeth de Manneville)
бележи запажања о археологији у Југославији,56 а у часопису Le Musée de
l’homme из децембра излази текст о професору Бенезету (Bénézeth) који
проучава југословенску етнографију и фолклор; у Архиву Југославије уз
исечак из часописа чува се и молба Милана Марковића Министарству да
одобри додатна средства за наставак професоровог истраживања у циљу
културне пропаганде.57 Крајем исте године почео је излазити у Паризу
лист Paris-Balkans.

Позивница за предавање Ђурђа Бошковића

о старој српској архитектури 18. маја 1936.
Много значајних предавања у Француској одржано је и захваљујући
Словенском институту: само 1938. познати новинар Жан Периго у Паризу
је говорио о Београду, Емил Геди је у Сен Назеру предавао о Југославији,
54
Savković, Miloš, La littérature yougoslave moderne, Bureau central de presse, Bel-
grade, 1936.
55
АЈ 66–439–701, П. бр. 11843 (30. март 1936).
56
АЈ 66–439–701, П. бр. 393/39 (25. новембар 1939).
57
АЈ 66–439–701, П. бр. 43968 (2. децембар 1939).
 Српско-француске просветне везе у периоду 1936–1940 129

а књижевник Анри Мамбе је о Југославији говорио у Валансијену; А. Т.

Серстевенс објавио је књигу путописа по Југославији за коју просветни
референт Марковић бележи да „има страна којима се наша земља може
поносити.“58 Поменута Маргерита Портје, стипендисткиња југословенске
државе 1937, у Лиону је говорила о јужној Србији и њеним уметничким
богатствима. Предавачи су се обилато служили филмским материјалом
и грамофонским плочама које им је обезбеђивала југословенска секција
института.

Француски језик у Србији и српско-хрватски

у Француској
Значај учења француског језика и замисао заузимања доминантног
положаја међу језицима у југословенском образовном систему илустра-
тивно осликавају следећи редови писма Бориса Секулића, аутора Веж-
банке за мењање француских глагола, из 1925:

Од дана оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца француски се

језик ширио по овој држави и уведен је у све средње школе. Оснивају се и у
местима са малим бројем интелигенције француски клубови са задатком да шире
француски језик, књижевност и културу. Службено се у школама поклања све
већа пажња француском језику. Све се то збива и ради не само из прирођене
симпатије овог народа према Француској већ из озбиљне тежње да се помоћу
француског језика овај народ директно што тешње културно веже и приближи
Западној Европи без незваних посредника.59

Иако настава страних језика у међуратном периоду није била ор-

ганизована у основним школама, на иницијативу Друштва пријатеља
Француске априла 1930. године министар просвете одобрио је да се по
средњим стручним и основним школама одржавају курсеви француског
језика. А да је замисао доминације француског умногоме остварена60 све-
дочи и писмо пододбора хуманитарног и културно-просветног друштва
„Књегиња Зорка“ у Ћуприји, у коме председница Ј. Живојиновић оба-
вештава Министарство просвете да жели да прошири делокруг рада на
просветном пољу отварањем приватне школе страних језика „у којој би
се поучавала деца из овдашње реалне гимназије и основне школе, а на
првом месту почео би се француски језик јер се за тај језик највећи број

58
АЈ 66–439–701 (5. март 1938).
59
АЈ 66–2456–2295 (1. април 1925).
60
А. Вујовић запажа да је „од 1930. године положај француског био је такав да су
предност над њим имали само српски језик и математика“. Нав. дело, 273.
130 Жељка Јанковић

пријавио, а доцније би се проширио радо и на остале језике.“61 Из истог

писма сазнаје се да овакве школе већ постоје у Јагодини и Крушевцу.
Француско-српска школа Сен-Жозеф у Ранкеовој улици у Београду дожи-
вела је велики успех и радила све до априла 1940.62 Године 1927. отворен
је Француски институт у Београду и многобројни клубови и друштва
пријатеља Француске. У периоду који је у центру нашег истраживања
отвара се, између осталих, француски клуб Cercle français 23. децембра
1935. у Пећи.63 Циљ клубова и друштава био је ширење француског језика
и културе у Србији и јачање интелектуалних веза две земље, као и отпор
германизацији. Тако је Друштво за културну сарадњу Србија–Француска
на течајевима француског језика имало по 300 полазника, а библиотеку
је посећивало просечно 18 корисника дневно.64 Према Каталогу Друштва
из 1935. године, библиотека је чувала преко 8.000 књига на француском
језику.65 И Радио Београд је у међуратном периоду, до 1937, организовао
часове француског језика путем радија за широку публику.66
Што се факултетске наставе тиче, на Филозофском факултету и
Семинару за француски језик у предратном периоду раде истакнута
имена попут Миодрага Ибровца, ког је 1940. године Богдан Поповић
предложио за члана САНУ.67 Из богате и разноврсне активности профе-
сора Ибровца ваља истаћи да 1937. у француском Часопису за балканске
студије (La Revue internationale des études balkaniques) објављује чланак
„La poésie yougoslave contemporaine“ („Савремена југословенска пое-
зија“) који представља наставак његове антологије југословенске поезије
(Anthologie de la poésie yougoslave des XIXe et XXe siècles) из 1935. године.
Захваљујући овој збирци песама коју је превео у сарадњи са Јелисаветом
Поповић-Ибровац, Французи су могли ближе да се упознају са значај-
ним српским, хрватским и словеначким песничким именима XIX и XX
века. На Семинару за француски језик ради и приватни доцент др Илија
61
АЈ 66–2461–2301, 3715/40 (7. април 1940).
62
АЈ 66–7–20, П. бр. 8794 (11. јул 1926).
63
Записник са оснивачког састанка и приложени Правилник друштва в. у: АЈ,
66–439–701, П. бр. 24262 (28. децембар 1935). Одобрења начелника Општег одељења, по
овлашћењу Министарства просвете в. у: AJ 66–439–701, П. бр. 4212 (7. фебруар 1936).
64
Ана Вујовић, нав. дело, 324. Заступљеност француске књижевности на нашим
просторима изузетно је поспешивала и активност Француско-српске књижаре Алек-
сандра Поповића, заступника издавачке куће Hachette-Paris и агенције Авала за продају
страних новина и часописа, која се налазила на адреси Коларчева 10 у Београду (в. АЈ
66–2461–2302, 21. септембар 1938).
65
Михаило Павловић, „Прилог историји Друштва за културну сарадњу Србија–
Француска“, Српско-француски односи 1904–2004, 2005, 16.
66
Видети Biljana Stikić, „L’enseignement des langues par la radio dans l’Entre-deux-
guerres : l’exemple de Radio Belgrade et d’autres radios européennes”, Documents pour
l’histoire du français langue étrangère ou seconde, 32 | 2004, 73–96.
67
В. Михаило Павловић, Михаило (2008): Катедра за француски језик и књижев-
ност у Београду, Филолошки факултет, Београд, 2008, 52.
 Српско-француске просветне везе у периоду 1936–1940 131

Голенишчев- Кутузова, руски емигрант који је предавао старофранцуски

до 1941. године, затим Пол Масе (Paul Masset), професор гимназије у
Француској и Русији који је до 1938. био лектор и поред часова језика,
тумачења текстова и писаног израза, држао и предавања о француској
књижевности 17. и 19. века.68 Фонетику старофранцуског језика и тума-
чење старофранцуских текстова држао је доцент др Владимир Работен.
Од септембра 1938. до почетка Другог светског рата као контрактуални
лектор била је ангажована Марсела Шемол-Вукасовић, која је 1938. у
Француској држала предавање о женским песмама наше народне по-
езије. Године 1940/41. гостујући професор био је др Раул Лабри (Raul
Labry), а хонорарни наставник Жан Бургоен (Jean Bourgoin) бавио се
саставима, конверзацијом и тумачењем Декарта и Паскала.69 Удружење
студената за француски језик и књижевност на Филозофском факултету
Универзитета у Београду (1932–1941) поставило је задатак да „пропагира
и развија смисао за француски језик, књижевност и француску културу,
како међу самим студентима XVIII (романске) групе, тако и међу осталим
студентима.“70 Стручне екскурзије чланова Удружења у Француску биле
су организоване скоро сваке године: у току летњег распуста од 5. јула
1937. једанаесторо студената упутило се ка Француској,71 а у исто време
следеће године двадесет и двоје.72 Удружење је приредило веома успело
Вече француске културе 22. априла 1937. у великој Физичкој сали нове
зграде Универзитета (данас Филолошки факултет).73 Том приликом пре-
давања су одржали Густав Крклец (Историја Марсељезе), Милош Савко-
вић (Утицај француског романа на савремени српско-хрватски роман),
Бранислав Миљковић (Положај књижевности у данашњој Француској)
и Коча Поповић (О савременој француској поезији).74 Миодраг Ибровац
држао је надахнуто предавање „О духу француске књижевности“ на све-
чаности у част Француске коју је Удружење приредило 10. децембра 1937;
том приликом истакао је да су основне одлике француске књижености
друштвени карактер, то јест социјална ангажованост, интелектуалност
и рефлексивност, практичност и борбени дух.75
У периоду 1936–40. настављено је и већ традиционално усавр-
шавање наставника француског и немачког језика из целе земље на

68
Исто, 66–67.
69
За детаљни табеларни преглед предавања по семестрима в. Биљана Стикић,
Настава француског језика у Србији 1918–1941, докторска дисертација, Филозофски
факултет, Нови Сад, 2007, 64–65.
70
АС, УБ, IX, 100/1932, навод према: Боро Мајданац, нав. дело, 2005, 391.
71
АС, УБ, XVIII, 103/1937.
72
АС, УБ, IV, 52/1938.
73
АС, УБ, XVIII, 103/1937.
74
Боро Мајданац, нав. дело, 2005, 392.
75
Детаљније в. у: Књига о Француској, 55–60.
132 Жељка Јанковић

летњим феријалним курсевима у Београду, док су најбољи учесници

курса награђивани и боравком у Француској и Немачкој (од 1921). Од
1930. године течајем француског језика управљао је Миодраг Ибровац,
а немачког Милош Травунац.76 Године 1937. у оквиру течаја француског
од 1. до 31. јула77 наставници су похађали часове и вежбе из фонетике,
дикције, конверзације, историјске граматике, књижевности и француске
цивилизације, као и методике наставе, које су држали лектори београдског
и скопског факултета.
Одобравање уџбеника француског језика78 за средње школe вршило
се на период од четири године, а највише коришћене уџбенике одобрене
1935. године написао је Божидар Динић. Године 1939. чак четрнаест
уџбеника домаћих аутора одобрено је за употребу у средњим и средњим
стручним школама, а на предлог Књижаре краљевског свеучилишта Ст.
Кугли као помоћни уџбеници одобрена су 3 приручника страних аутора:
Jeunes Français sur les planches Л. Гамбијеа (Gambier),79 затим Lisette,
Linette et quelques autres Мартена Бетлера (Martin Beutler)80 и Licencié
ès lettres à Paris А. Малблана (A. Malblanc).81 Аутори домаћих уџбеника
били су: Божидар Весић, Божидар Динић, Драгутин Грденић, Десанка
Вујатовић, Етјен Лавал и Светислав Петровић, Марко Видојковић, Милан
Шаре, Радоје Максимовић, Алекса Станојевић, Радослав Јанковић, Јулије
Адамовић. Јулије Адамовић је и аутор Francusko-hrvatskog rječnikа s
označenim izgovorom.82 Поред овог речника, знатно је употребљаван Реч-
ник француских неправилних глагола др Николе Ничоте, одобрен Одлуком
Министарства просвете 7. јуна 1935.83 Године 1939. изашао је и Шестоје-
зични речник Игнаца Хоровица и Мали ваздухопловни српско-француски
речник.84 Уз уџбенике наведених аутора, као помоћна књига одобрена
је и Антологија француских лирских песника 19. и 20. века за ученике
средњих школа Величка Живановића на француском.85 Да је француска
књижевност изазивала живо интересовање и била веома употребљавана
у настави француског језика и културе сведочи и хрестоматија Домаће
76
АЈ 66–251–488, П. бр. 34015 и 34016 (16. јул 1931).
77
АЈ 66–251–488, П. бр. 29305 (3. август 1937).
78
Наслове свих одобрених уџбеника нећемо наводити; могу се наћи у преписци са
Главним просветним одељењем у: АЈ 66–2459–2295, као и у облику детаљних библио-
графских одредница у: Биљана Стикић, нав. дело, 2007, 311–319.
79
АЈ 66–2459–2295, С. бр. 1550 (28. април 1939).
80
АЈ 66–2459–2295, С. бр. 1546/38 (26. април 1939).
81
АЈ 66–2459–2295, С. бр. 1548/38 (28. март 1939).
82
Narodna knjižnica, Zagreb, 1937.
83
АЈ 66–2459–2295, С. Н. Бр. 23322 (7. јун 1935).
84
Детаљније видети у: Мирослава Станојевић-Кнежевић, „Речници француског
језика у Србији од 1904. до 2004 (са библиографијом)“, Српско-француски односи
1904–2004, 2005, 229.
85
АЈ 66–2459–2295, С. бр. 1392/38 (27. октобар 1939).
 Српско-француске просветне везе у периоду 1936–1940 133

штиво из француског језика и књижевности: за више разреде средњих

школа коју је приредио Љубомир Петровић 1936. Избором француских
текстова у настави језика обилато се служио и Радоје Кнежевић у Чи-
танци за V и VI разред средње школе из 1936. предочавајући ученицима,
између осталог, француску епску поезију и најлепша лирска остварења
француског романтизма. У Француској читанци за I разред средњих
школа Радослава Јанковића из 1939. од текстова налазе се Ла Фонтенове
Басне и Ла Рофшукоове Максиме, у Читанци за II годину Лавала и Пет-
ровића из 1939. заступљен је и Фенелон. Уз то, Министарство просвете
1938. одобрило је и препоручило школама збирку препева из новије
француске лирике Капи утехе Тихона Хаџића.86 О дидактичким промат-
рањима осавремењивања наставе сведочи и молба Александра Араниц-
ког, доктора права и власника највећих кинематографских предузећа у
Загребу, председника Удружења власника кинематографа и члана одбора
интернационалне федерације кинематографа у Паризу, који предлаже
Министарству просвете „увођење употребе филма у настави по угледу
на многе европске државе.“87 У школи француског у оквиру Друштва
пријатеља француске у Шапцу уведена је од 1935. савремена директна
метода учења језика помоћу зидних слика и експликативних књижица.
Ученици који су показивали одличне резултате награђивани су – тако је
француско Министарство спољних послова 1937. године доделило једну
сребрну, две бронзане медаље и дипломе најбољим ученицима у Шапцу,88
а 1938. године послало је 80 књига за награду најбољих ученика који
слушају француски језик у југословенским гимназијама.89
Треба, ипак, подвући да повлашћени положај француског језика
није био недодирљив: илустрације ради, почетком 1937. Радио Београд је
спровео анкету да би утврдио број слушалаца који прате емисије за учење
језика – према резултатима, 45 посто слушалаца пратило је немачки је-
зик, а остатак француски или енглески.90 Септембра 1940. Министарство
просвете донело је одлуку да немачки буде обавезан предмет у средњим
школама;91 министар просвете Корошец укинуо је наставу француског
језика у првом и другом разреду гимназије, где је до тада био обавезан

86
АЈ 66–2461–2301, П. бр. 17913/38 (9. децембар 1938).
87
АЈ 66–2461–2301, П. бр. 26279/163 (12. јул 1937).
88
Милена Поповић-Дреновац, „Друштво пријатеља Француске у Шапцу – један
вид српско-француских културних веза“, Српско-француски односи 1904–2004, 2005,
426–427.
89
АЈ 66–2461–2302, IV/ 6831/1939 (7. јул 1939).
90
Видети: Biljana Stikić, „L’enseignement des langues par la radio dans l’Entre-deux-
guerres : l’exemple de Radio Belgrade et d’autres radios européennes”, Documents pour
l’histoire du français langue étrangère ou seconde, 32, 2004, 73–96.
91
Биљана Стикић, нав. дело, 2007, 39.
134 Жељка Јанковић

предмет.92 Стога је свака сарадња и размена била изузетно значајна:

илустративан је предлог Милана Марковића Министру просвете 9. марта
1939. за оснивање „једне нове врсте течајева“: једномесечни боравак и
летњи течај за југословенске и француске студенте од 1. августа до 1.
септембра на Бледу, током ког би француски професори југословенским
студентима држали часове француске књижевности, историје и цивили-
зације, а југословенски професори француским студентима говорили о
нашој књижевности, историји и цивилизацији. Министарство просвете
изјашњава се да је идеја „врло корисна, нарочито данас када герман-
ска пенетрација на Балкан узима све више маха, а када духовне везе с
Француском постају све лабилније. [...] Како утицај француске културе
и цивилизације може да буде само од позитивног утицаја на наш наци-
онални живот, то би и идеју овога течаја требало прихватити и што пре
оживотворити.“93
Српски језик су у Француској популарисали истакнути слависти
попут Луја Лежеа који је 1873. добио дозволу да у Школи за живе и ис-
точне језике може држати наставу „источних словенских језика, а наро-
чито српског“,94 или Огиста Дозона који је у истој школи тумачио српске
текстове и написао необјављену српску граматику; Словенска катедра у
Паризу основана је 1841, а у Школи живих источних језика 1920. осно-
вана је Катедра за српскохрватски језик; први професор је био касније
чувени лингвиста Андре Вајан. Вајан је 1938. године, према белешкама
Милана Марковића, суботом држао часове граматике, а четвртком тума-
чења народне књижевности и Писама из Немачке Љубе Ненадовића. Из
Париза 29. новембра 1919. Александар Арнаутовић, тада члан Одбора
за културну пропаганду, извештава министра просвете да су француски
професори основали Институт словенских наука с циљем да шире поз-
навање словенских народа и да учвршћују француско-словенске везе.95 У
Стразбуру је, почев од 1919. српски језик предавао такође чувени слависта
Андре Мазон (André Mazon). Године 1920. велики слависта и познавалац
Србије Ернест Дени, уз финансијску помоћ Југославије и Чехословачке,
оснива Словенски институт, који у француској лингвистици игра велику
улогу, особито издавањем Часописа за словенске студије (Revue des études
slaves). Према речима Станислава Сретеновића, интелектуалци попут
Денија, особито професори антике и географије, радили су на јачању веза
92
Душан Јањић, „Друштво пријатеља Француске у Лесковцу (1921–1941) – значајан
чинилац културног живота града“, Српско-француски односи 1904–2004, 2005, 413.
93
АЈ 66–439–701, П. бр. 11710 (9. март 1939).
94
Михаило Павловић, У двоструком огледалу: француско-српске културне и књи-
жевне везе, Просвета, Београд, 1996, 9.
95
АЈ 66–435–701. В. и извештај Милана Марковића Министру просвете 5. марта
1938. о раду Словенског института и његовом значају за културну пропаганду земље
(АЈ 66–439–701).
 Српско-француске просветне везе у периоду 1936–1940 135

два народа и превазилажењу њихових културолошких разлика пропаган-

дом представљања војне сарадње двеју земаља као „природног наставка“
вишевековних снажних пријатељских односа. На тај начин, подвлачи
Сретеновић, „борба на страни Француске представљана је као одбрана
класичних вредности, па према томе свеопштих вредности слободе и
једнакости које је преузела Француска револуција, наспрам ‘варварства
германизма’.“96 Године 1938. на челу института био је професор Мазон.
Андре Мазон и Андре Вајан учествовали су на Трећем међународном
конгресу слависта у Београду у јесен 1939. и пренели Лингвистичком
друштву на Сорбони веома позитивне утиске.97 Лекторат за српскохр-
ватски основан је и 1937. на Универзитету у Лиону, а наредне године
просветни референт Милан Марковић обратио се Министарству просвете
са предлогом да се за наставу српско-хрватског језика и књижевности на
Лионском универзитету, али и Универзитету у Стразбуру, уместо Руса
поставе Југословени по избору Министарства, као и да се нађе замена
професору Томићу за место лектора за српско-хрватски језик у Школи
источних живих језика.98 Тако се на месту лектора за српско-хрватски
језик у Лиону обрео Слободан Дамњановић до 1939. године.99 Српскох-
рватски језик је 1936. у Француској уврштен на списак језика који се
могу полагати као један од живих језика на матури; те године пријавило
се троје кандидата у Паризу и двоје у Египту.100
Предратне 1940. године Друштво пријатеља Француске издаје збир-
ку под насловом Књига о Француској, која означава својеврсну круну
француско-југословенског пријатељства. Ова компилација текстова и
говора најумнијих југословенских имена међуратног периода штампана
је у јуну 1940. у 3.200 примерака, од којих је 200 ван продаје штампано
на нарочитој драгоценој хартији. Аутори из редова најзначајнијих инте-
лектуалаца говоре у њој о дугу човечанства и српског народа Француској,
указују на нераскидиве пријатељске везе две државе, што на бојном пољу,
што у доменима науке и културе. Завршни део књиге доноси сведочанства
истакнутих француских питомаца попут Радоја Кнежевића, или помену-
тог Живка Павловића који поручује омладини да не заборави несебичну
подршку братског народа, као и текстове говорâ Војислава Маринковића
и Косте Куманудија, в.д. министра иностраних послова, пред спомеником
Захвалности Француској, те Светислава Петровића пред Ламартиновим
спомеником. На основу свих података наведених у овом раду намеће
се исти закључак – да је Француска у очима Југословена међуратног
96
Stanislav Sretenović, nav. rad, 2009, 543.
97
АЈ 66–439–701, П. бр. 733/39 (21. децембар 1939).
98
АЈ 66–439–701 (19. јун 1938).
99
АЈ 66–439–701, П. бр. 296 (2. март 1939).
100
За приложен списак тема које је А. Арнаутовић задао за матуру в. АЈ 66–439–701,
П. бр. 26485 (4. јул 1936).
136 Жељка Јанковић

периода представљала стожер европских културно-цивилизацијских

вредности и великог пријатеља који је образовао генерације најуглед-
нијих интелектуалаца и пружао помоћ у тешким тренуцима. Француски
утицај приметан је у култури, науци, уметности, начину живота; његовом
ширењу, поред стипендиста, доприносе предавања што југословенских
стручњака, што француских професора, оснивања библиотека и читао-
ница у клубовима и удружењима која држе и течајеве француског језика,
усавршавање професора француског језика, одушевљење француском
књижевношћу која се обилато преводи, уметничке изложбе, гостовање
културних прегалаца и друштава у Француској, активности Удружења
студената француског језика и књижевности. Иако су економски односи
двеју земаља осетно слабили у корист све интензивнијег продирања не-
мачких привредних интереса,101 што је довело и до измењеног положаја
француског језика у настави, на духовном плану Француска је остала
неприкосновени узор.

Жељка Јанковић

Кључне речи: Француска, Југославија, просветне везе, 1936–1940, стипендисти.

Željka Janković

LES RELATIONS ÉDUCATIVES ENTRE LA SERBIE ET LA FRANCE

DANS LA PÉRIODE 1936–1940

Le premier XIXe siècle met la Serbie en contact plus intense avec la France, berceau
des valeurs démocratiques et du patrimoine culturel européen aux yeux des Serbes subissant
l’occupation turque depuis des siècles. C’est à partir de cette période que commencent à se
développer les liens culturels, politiques et éducatifs plus étroits entre deux pays, particulière-
ment renforcés pendant la Grande Guerre, où la France aide les jeunes serbes en leur ouvrant
la porte de ses écoles et universités. La Convention signée en 1920 en vue de la mise en place
de la coopération intellectuelle et éducative (surtout universitaire) des deux pays prévoyait
également la position privilégiée de la langue française au sein du système éducatif serbe :
en effet, dans les années 30 du XXe siècle, celle-ci sera la matière la plus enseignée après la
langue serbe et les mathématiques, et le Ministère des affaires étrangères françaises enverra

101
Владимир Цветковић („Привредно-политички интереси Француске у Југославији:
студија случаја Јасенице АД 1923–1939“, Српско-француски односи 1904–2004, 2005,
288) бележи речит податак о слабим економским односима са Француском у међуратном
периоду: наиме, пред Други светски рат Југославија се све више окретала Немачкој,
сумњајући у корисност савеза са Француском на привредном и војном плану, те су тако
Французи 1937. године повукли свог директора из Смедеревске Паланке и престали да
улажу у фабрику Јасеница АД, а 1939. одлучили да продају фабрику.
 Српско-француске просветне везе у периоду 1936–1940 137

régulièrement des livres français, ainsi que des diplômes et médailles pour les meilleurs élè-
ves. En raison de la croissance de l’influence politique italienne et surtout allemande dans les
Balkans, un Congrès des clubs français de Yougoslavie, tenu en 1935, marque le début des
démarches coordonnées visant à renforcer la présence française dans tous les domaines de la
vie sociale yougoslave.
Les responsables du Département d’éducation auprès de l’Ambassade yougoslave à
Paris (Aleksandar Arnautovic puis Milan Markovic) informaient régulièrement Belgrade des
activités dans la capitale française et ailleurs. Les boursiers du Gouvernement français (qui
accordait la moitié de la somme totale du budget aux étudiants yougoslaves, dont le nombre
variait entre 60 et 100 par an dans la période 1936–1940), du retour dans leur pays, répandront
l’esprit de la culture française, ainsi que les connaissances acquises dans tous les domaines.
Parmi les personnalités importantes qui excelleront dans leur métier se trouvent : Dr Vukan
Cupic, professeur à l’Université de Belgrade et directeur de l’Institut belgradois pour la mère et
l’enfant (boursier du fonds d’Alexandre de Yougoslavie de la mairie de Marseille 1938–1940),
le chimiste Pavle Savic qui collaborait avec Irène Curie, Dr Borisav Arsic qui a soutenu la
thèse La Vie économique de la Serbie du Sud au XIX siècle (Paris, France-Balkans, 1936), Dr
Branislav Vojnovic, directeur du Théâtre national, Dr Milos Savkovic qui étudiait l’influence
de la littérature française sur le roman serbe etc. Les jeunes yougoslaves choisissent surtout
la littérature, les arts et les sciences humaines. D’autre côté, le gouvernement yougoslave
finançait chaque année cinq étudiants français faisant la recherche au sein des universités
yougoslaves.
De nombreuses conférences sont dispensées par les professeurs yougoslaves et français
; les écoles franco-serbes, l’Institut français, les clubs et les associations de l’amitié donnent
les cours de français ; l’Association des étudiants en langue et littérature françaises organise
les soirées françaises et va régulièrement en excursions en France ; le Ministère d’éducation
finance les formations estivales des professeurs de français. Du côté français, l’Institut slave, la
Chaire de serbo-croate à l’École de langues vivantes orientales avec des professeurs éminents
tels André Vaillant et André Mazon, le Lectorat serbe à Paris, Strasbourg, Lyon etc. contribuaient
aux études yougoslaves. La langue serbo-croate a été inscrite sur la liste des langues vivantes
que les élèves pouvaient passer au baccalauréat en 1936.
Pourtant, cet épanouissement sera de nouveau menacé par une pénétration politique et
économique des forces de l’Axe de plus en plus forte à la veille de la Deuxième guerre mondiale
: c’est ainsi que l’allemand devient la langue étrangère obligatoire au detriment du français en
1940, les entreprises françaises ferment leurs portes, tandis que de nombreuses activités cultu-
relles et démarches éducatives cherchent à préserver l’état privilégié dont la France jouissait
en Serbie depuis la Grande Guerre.