MASTER RAD

UVOD

Istorija računovodstva je stara koliko i sama civilizacija. Računovodstvo predstavlja

jednu od najznačajnijih profesija u ekonomiji i poslovanju. Njegov razvoj bio je uslovljen
razvojem privrede, s jedne strane, i pojavom novca kao merila vrednosti i platežnog sredstva, s
druge strane.
Sve dok su proizvodne snage bile na nivou razvoja naturalne proizvodnje, proizvodnje
robe za samog proizvođača, nije se osećala potreba za računovodstvenom evidencijom.
Ukoliko je tada i vršena razmena, ona je obavljana putem trampe, roba jedne upotrebne vrednosti
razmenjivala se za robu druge upotrebne vrednosti, u istom momentu, zbog čega nisu ni nastajali
dužničko - poverilački odnosi i nije ni bilo potrebno evidentirati takvu razmenu. Međutim, kada
je razvoj proizvodnih snaga omogućio proizvodnju i za tržište, došlo je i do razvoja trgovine.
Tada počinje da se oseća potreba za evidencijom, jer treba znati ko kome i koliko duguje,
odnosno ko, koliko i od koga potražuje, s jedne strane, i kolika je zarada trgovca, s druge strane.
Pojavom akumulacije omogućen je razvoj banaka, gde se javljaju kreditni odnosi, a samimtim i
potreba za evidencijom, da bi se znali dužnici i poverioci i da bi se utvrdila zarada po osnovu
kamate.Tragovi računovodstvene evidencije otkriveni već kod antičkih naroda uglavnom su
sa područja bankarskih poslova. Još u XVIII veku p.n.e. u Vavilonu u Zakonu kralja
Hamurabijau kazuje se kakva se evidencija morala voditi sa područja dužničko-poverilačkih
odnosa.Vremenom se prvo u antičkoj Grčkoj, u bankarskim poslovima, javljaju i koriste dve
knjige - ephemerid i trapezitica grammata. Prva knjiga koja je predstavljala hronološku
evidenciju svih poslovnih događaja, a druga račune (konta) klijenata.
Potom se prve knjigovodstvene evidencije javljaju u Egiptu i Rimu. U kasnom srednjem
veku dolazi do procvata italijanskih gradova i naglog razvoja trgovine, što je uslovilo i
naglirazvoj knjigovodstvene evidencije. Najstarija sačuvana poslovna knjiga, odnosno samo
njena dva lista potiču iz 1211. godine. Zatim postepeno dolazi do prelaska sa prostog na dvojno
knjigovodstvo. Najstarija knjiga vođena po metodu dvojnog knjigovodstva potiče iz
1340.godine.
Summa et Aritmetica,  Geometria, Propotioni et Proportion alita je zahvaljujući svom
poglavlju Particularis de Computis et Scripturis (Detalis of Accounting and Recording)

1
 MASTER RAD

posvećenom dvojnom knjigovodstvu jedna od najvažnijih knjiga ikad napisanih. Summa je bila
jedna od prvih knjiga štampanih na Gutembergovoj mašini, što joj je i omogućilo da se raširi po
celoj Evropi. Kako je u knjizi i objašnjeno, ako je sve dobro urađeno, knjigovođa može,
sabirajući sva dugovanja na desnoj strani i sva potraživanja na desnoj, sastaviti probni bilans, pri
čemu zbirovi sa obe strane moraju biti jednaki. U suprotnom, postoji greška koja se mora pronaći
ispraviti. Ovaj sistem je bio lak za primenu i ispunjavao je zahteve poslovanja, tako da se
vrlo brzo proširio. Savremeno poslovanje zahteva trenutno izveštavanje o aktivnostima i
pokazateljima poslovanja preduzeća. Trend u informatičkoj eri je konceptualizacija i implementa
cija računovodstva kao informacionog sistema u vidu baze podataka, koji obuhvata sve
kvantitativnei kvalitativne aktivnosti kompanije. Konkretno, finansijsko izveštavanje ima istoriju
dugu više od 170 godina. Tokom ovog perioda, sve do danas, razvoj finansijskih izveštaja je išao
uzlaznom putanjom. Međutim, dva finansijska izveštaja, čija je vrednost sve do danas ostala
neosporena su Bilans stanja i Bilans uspeha. Dugi niz godina primarni finansijski izveštaj bio je
Bilans stanja, služeći pri tome, prvenstveno interesima poverilaca i kreditora, koji su u njemu
pronašli instrument za obračun kapaciteta pokrića dugova. Početkom XX veka, bilans počinje
služiti i drugim svrhama, u prvom redu potrebama menadžmenta preduzeća, koji je u njemu
pronašao finansijski izveštaj koji prezentuje salda realnih tokova, kao i salda monetarnih tokova.
Drugi finansijski izveštaj, Bilans uspeha takođe ima bitnu funkciju - a to je da služi
analizi procesa stvaranja bogatstva od strane preduzeća, kao i, s druge strane, sučeljavanju
prodate proizvodnje i odnosne potrošnje, dopunjeno rezultatima vanrednih operacija iz kojih
proizilazi periodični rezultat, kao osnova kontrole poslovnog procesa, polaganja računa,
oporezivanja i obračuna statističkih agregata.Prateći razvoj računovodstva, što se glavnog cilja
bilansa tiče, razvile su se tri bilansneteorije, odnosno tri shvatanja, i to:
statičko,
dinamičko, i
organsko.

Savremena računovodstvena nauka se uglavnom temelji na osnovama dinamičkog
shvatanja bilansa.
Glavna svrha bilansa, po statičkom shvatanju, je utvrđivanje imovinskog položaja 
preduzeća. Vremenom su se izdvojile dve forme statičke teorije bilansa, i to: starije (nerazvijeno)

2
 MASTER RAD

i novije (razvijeno) shvatanje bilansa. Da bi se utvrdio pravi uspeh konkretnog preduzeća,

potrebno je na kraju njegovog poslovnog života sastaviti totalni račun uspeha, u kome su svi
prihodi identični primanjima, a rashodi izdvajanjima. Različiti interesi nalažu preduzeću potrebu
razlaganja ukupnog poslovnog života na periode što će usloviti sastavljanje periodičnog računa
uspeha.
Problem je prisutan kod izračunavanja periodičnog rezultata za pojedine periode
razloženog ukupnog poslovnog života, odnosno za kraće vremenske periode, iz prostog razloga,
što u njima svi poslovi nisu dovedeni do finala, u smislu da sva primanja i izdvajanja nisu
dospela, u periodu koji se posmatra. Problem je rešen na taj način, što je Schmalnbach (čuveni
nemački profesor, tvorac dinamičkog shvatanja bilansa) pored niza “izdaci - primici”, uveo i niz
“rashodi - prihodi”.
Ako se razume prethodno stanje, odnosno prošlo poslovanje, to je prvi korak za
analizu postojećeg stanja i pripremu za buduće poslovanje. Naime, ukoliko smo upoznati sa
sadašnjom finansijskom situacijom, daleko je lakše kroz analizu finansijskih izveštaja razmotriti
moguće pravce budućeg poslovanja preduzeća. Kako bi se u vođenju finansijske politike
preduzeća bilans posmatrao kao dinamička kategorija, primenjuje se sistem analize više
uzastopnih bilansa stanja. Jedino takva finansijska analiza daje osnovu za realnije zaključke, što
je važno za pravilno vođenje finansijske politike preduzeća.

3
 MASTER RAD

1.FINANSIJSKI MENADŽMENT KAO POSLOVNA FUNKCIJA U

SAVREMENOJ ORGANIZACIJI
1.1.Predmet finansijskog menadžmenta

Finansijski menadžment je naučna disciplina koja se bavi teorijom i metodologijom

finansijskog upravljanja preduzeća u tržišnoj privredi. Predmet finansijskog menadžmenta je
ispitivanje međuzavisnosti poslovnog rezultata preduzeća i efikasnosti u korišćenju angažovanog
(sopstvenog i tuđeg) kapitala. Finansijski menadžment bavi se pronalaženjem i promenom
optimalnih rešenja u pribavljanju i upotrebi finansijskih sredstava u cilju ostvarenja pozitivnih
poslovnih efekata.
Prema tome, predmet proučavanja finansijskog menadžmenta je, kako pribavljanje
kapitala za poslovanje uz iznalaženje najpovoljnijih uslova, tako i upotreba kapitala koja će
doneti očekivane finansijske rezultate. Ključni zadatak je sagledavanje efekata korišćenja
sopstvenog i tuđeg (pozajmljenog) kapitala. Finansijski menadžment obuhvata sledeća područja
finansijskog upravljanja preduzeća:
finansijsku analizu, planiranje i kontrolu;
upravljanje obrtnim kapitalom;
upravljanje fiksnim kapitalom i planiranje investicija;
izbor i strukturu izvora finansiranja;
strukturu, cenu kapitala i procenjivanje imovine preduzeća.

Finansijski menadžment povezan je sa teorijom bilansa preduzeća, računovodstvom,
ekonomikom preduzeća, tehnologijom, informatikom, monetarnim i javnim finansijama i drugim
ekonomskim disciplinama.1
Kao posebna ekonomska disciplina, finansijski menadžment razvio se početkom prošlog
veka. Njegovom razvoju doprineli su razvoj institucija tržišta kapitala, usavršavanje finansijskih
instrumenata i unapređenje finansijske prakse. Kao akademski predmet, u savremenom smislu,
pojavio se tek krajem 50 - tih godina prošlog veka. Naime period posle Prvog svetskog rata

1
Karavidić. S., Dragan, I., Kosarkoska. D.,: Osnovi finansijskog menadžmenta, PEP Beograd, 2011.str.14.

4
 MASTER RAD

karakteriše nagli razvoj akcionarskih društva, odnosno akcionarskog vlasništva. Akcionari su

zainteresovani za poslovanja preduzeća, jer očekuju prinos u obliku dividend i povećanja
kapitala. Za uspeh preduzeća su zainteresovane i finansijske institucije, koje preduzeće
snadbevaju kapitalom ili posreduju u ovom poslu.2
Sve to uslovilo je značaj odgovornosti menadžera za uspeh preduzeća.
Posebna odgovornost bila je prema akcionarima i kreditorima, koji su uložili velike sume
kapitala u preduzeća. Menadžeri su zainteresovani za uspeh preduzeća zbog sopstvene zarade i
radi sticanja i jačanja svog poslovnog ugleda, a često su istovremeno i u ulozi akcionara
preduzeća.
Iz svih navedenih razloga nastala je potreba za korišćenjem naučnih metoda u donošenju
finansijskih odluka i uopšte upravljanja poslovanjem. Na taj način, razvoju finansija preduzeća
doprineo je i razvoj kvantitativnih metoda i modela tako da su preduzeća počela da koriste
matematičke metode i modele pri donošenju finansijskih i investicionih odluka. Smatra se da su
osnove savremene teorije finansijskog menadžmenta postavljene krajem 50-tih godina prošlog
veka.
Savremeni pristup finansijskog menadžmenta ogleda se u sistematičnom pristupu u
donošenju odluka. Pri tome je važna vrsta i visina kapitala koje preduzeće treba da pribavi i
način finansiranja, upotreba, ulaganje i finansijski struktura kapitala, usmerenog ka ostvarivanju
dugoročnih ciljeva preduzeća.3
Upravljanje poslovanjem preduzeća obuhvata i problematiku u vezi sa razmatranjem
brzine i obima rasta preduzeća i u kojem bi obliku preduzeće trebalo da drži svoju imovinu i
kakva bi trebalo da bude struktura kapitala. Odgovori na postavljena pitanja podrazumevaju
definisanje osnovnih finansijskih ciljeva, kvalitetnu informacionu osnovu za donošenje odluka
kao i potpuno uvažavanje koncepta cene kapitala.
U osnovi, ključni zadatak finansijskog menadžmenta jeste analiza gotovinskog toka kako
bi se obezbedila likvidnost preduzeća da odgovori na svoje obaveze. Upravljanje preduzećem je
delatnost koja proizilazi iz finansijske funkcije, čiji je osnovni cilj ostvarenje planiranih
poslovnih rezultata. Finansijske funkcije u upravljanju poslovanjem preduzeća su raznovrsne,

2
Krasulja. D., Ivanišević. M.,: Poslovne finansije, Centar za izdavačku delatnost, Ekonomskifakultet u Beogradu,
Beograd, 2001.str.3.
3
Solomon. E.,: The Theory of Financial Management, Columbia University Press, NewYork, 1963.p.8.

5
 MASTER RAD

počevši od procene prihoda, gotovinskog toka, troškovi i drugih veličina. Upravo zbog toga
finansijski menadžment ima dinamičnu ulogu u razvoju savremenog preduzeća.
Generalno, zadaci finansijskog menadžmenta svode se na analizu finansijskih informacija
i utvrđivanje obima i finansijske strukture kapitala. Analiza finansijskih informacija je analitička
interpretacija raspoloživih informacija na bazi kojih se može doneti ocena o postojećem
finansijskom stanju preduzeća, o mogućnosti razvoja poslovanja i načinima pribavljanja
dodatnih izvora finansiranja. Utvrđivanje obima i strukture kapitala vezano je za aktivu i pasivu
bilansa stanja koja pokazuje vrednost i strukturu ulaganja kapitala preduzeća. U toj strukturi
zastupljena je određena proporcija između obrtnog i fiksnog kapitala da bi poslovni kapaciteti
preduzeća bili efikasno korišćeni.
Finansijska struktura kapitala sadržana je u aktivi bilansa stanja. Prvo, za finansijski
strukturu bitna je odluka o kombinaciji između sopstvenog i pozajmljenog kapitala, budući da od
uspešnosti te kombinacije zavisi i stepen tekuće likvidnosti. Drugo, izbor pojedinačnih izvora
finansiranja, kratkoročnih i dugoročnih, može da bude opredeljujući za ostvarenje odgovarajuće
visine dobiti i budućih ciljeva preduzeća. Tako je centralno pitanje u razvoju finansija
preduzeća postalo donošenje optimalnih odluka sa aspekta sadašnje i buduće pozicije preduzeća.

1.2.Ciljevi finansijskog poslovanja

Ostvarenje dobiti (profita) kojim se uvećao postojeći kapital je osnovni motiv i najvažniji
cilj finansijskog poslovanja. Uspešnim poslovanjem treba da se obezbede prihodi za pokriće
rashoda, neto dobiti, rentabilno poslovanja, i iznos gotovine za raspodelu vlasnicima, ali i za
nova ulaganja radi razvoja poslovanja i jačanja konkurentnosti na tržištu. Svako preduzeće, da bi
ostvarilo pozitivne finansijske rezultate, zainteresovano je za efikasno poslovanja. Uspešan
finansijski menadžment teško je zamisliti bez poznavanja metoda za izračunavanje dobiti pri
promeni uslova poslovanja i pravilnog tumačenja dobijenih rezultata, što čini osnovu za
donošenje pravilnih finansijskih odluka.
Upravljanje finansijama obuhvata povećanje plasmana sredstava na finansijskom tržištu,
imovine za investiranje, upravljanje tokovima gotovine i donošenje optimalnih investicionih

6
 MASTER RAD

odluka i odluka o raspodeli dividendi. Maksimalno povećanje kapitala i efikasno upravljanje

gotovinom odlučujući je kriterijum za ocenu uspešnosti upravljanja poslovanjem.4

1.3.Pojam i uloga finansijskog menadžera

Finansijski menadžer ima veliku odgovornost i ulogu u donošenju finansijskih odluka.

Primarna uloga finansijskog menadžera je donošenje poslovnih odluka čiji bi rezultat trebalo
da bude ostvarenje odgovarajućeg iznosa gotovine za nesmetano tekuće poslovanje i za
investiranje, povećanje kapitala i usmeravanje odgovarajućeg iznosa gotovine za akumulaciju ili
za isplate dividendi.5
Finansijski menadžer je odgovoran za odluke koje su u vezi sa pribavljanjem gotovine na
finansijskom tržištu, investiranje gotovine ili kapitalno budžetiranje, i ostvarenje priliva gotovine
kao rezultata poslovanja. Korporacijsku kontrolu u suštini čini nadležnost u donošenju
finansijskih i investicionih odluka.
Postoje različiti interesi koje menadžer mora da uvaži i da reši, počevši od interesa
vlasnika kapitala, zaposlenih, dobavljača, kupaca, državnih organa i drugih. Posao finansijskog
menadžera pokrivaju različite aktivnosti koje bi se mogle kategorizovati na tri oblasti:
finansijsko poslovanje;
investiranje;
finansijske usluge.

Za finansijsko poslovanje značajna je finansijska analiza, analiza troškova, i aktivnosti

upravljanja gotovinom. Finansijske usluge obuhvataju finansijski planiranje,uključujući i
kadrovsko planiranje, obezbeđenje sredstava za nesmetano poslovanja, organizovanju procesa
rada, poslove blagovremene naplate potraživanja od kupaca, investiranje, finansijski konsalting
ili savetovanje, finansijski informisanje, vođenje i kontrolu poslovanja.

4
Karavidić. S., Ivković, D.,: Finansijsko izveštavanje i menadžment kontrola, PEP Beograd, 2010.str.22.
5
Karavidić. S., Ivković, D.,: Finansijsko izveštavanje i menadžment kontrola, PEP Beograd, 2010.str.22.

7
 MASTER RAD

2.FINANSIJSKE FUNKCIJE PREDUZEĆA

2.1.Zadaci finansijske funkcije

U literaturi su prisutni različiti pristupi definisanja zadataka finansijske funkcije. Tako

je jedno od prvih gledišta u vezi sa zadacima finansijske funkcije dao dr Simon Babić, koji ističe
da se zadaci svode na pribavljanje novčanih sredstava za prve nabavke i predujmove radnicima,
zatim na naplaćivanja potraživanja koja se javljaju u vezi sa prodajom, i na podmirivanje
obaveza u vezi sa nabavkama i raspodelom dohotka ostvarenog poslovanjem. Slične navedenim
zadacima finansijske funkcije navodi dr Stevan Kukoleča, koji smatra da finansijska funkcija
u preduzeću treba da obavlja:
pripremu i obezbeđenje izvora finansiranja,
snabdevanje potrebnim finansijskim sredstvima svih službi u preduzeću kojima su ta
sredstva potrebna za obavljanje njihove aktivnosti u okviru procesa reprodukcije.

Saremeni uslovi poslovanja imali su poseban uticaj na sve obuhvatnije definisanje

zadataka finansijske funkcije. Osnovni zadaci finansijske funkcije treba da obuhvataju aktivnosti
koje se odnose na:
pribavljanje novčanih sredstava potrebnih za normalan tok poslovanja preduzeća,
korišćenje novčanih sredstava u poslovanju preduzeća,
usklađivanje dinamike priliva novčanih sredstava sa rokovima dospeća obaveza plaćanja
prema njihovim izvorima,
regulisanje novčanih tokova i praćenje finansijskih odnosa u preduzeću,
kontrola upotrebe novčanih sredstava u kružnom toku preduzeća.

Prema gore navedenih pet osnovnih zadataka finansijske funkcije prisutan je i veći broj,
uslovno rečeno, sporednih zadataka finansijske funkcije.
Pribavljanje novčanih sredstava preduzeća se javlja kao prvi zadatak finansijske
funkcije koji proizilazi iz zahteva da se obezbede novčana sredstva iz sopstvenih izvora, tj.
samofinansiranjem, a da se samo dodatna novčana sredstva obezbeđuju iz tuđih izvora.
Pri pribavljanju novčanih sredstava finansijska funkcija treba da vodi računa o sledećim
stvarima:

8
 MASTER RAD

količini novčanih sredstava koje pribavlja,

dinamici  pribavljanja novčanih sredstava,
dinamici vraćanje novčanih sredstava,
uslovima pribavljanja novčanih sredstava (visini naknade),
potencijalnim izvorima vraćanja novčanih sredstava,
izboru optimalno najpovoljnijih kombinacija izvora sredstava.

U okviru drugog zadatka finansijske funkcije, koji se odnosi na korišćenje novčanih

sredstava, neophodno je izvršiti isplatu obaveza nastalih po osnovu nabavke sredstava
za proizvodnju (dobavljačima za isporučene robe i usluge), isplata akontacije ličnih dohodaka,
isplate anuiteta na kredite za trajne potrebe, devizna plaćanja, kreditiranje kupaca i oročavanje
sredstava kod poslovnih banaka.
Treći zadatak  finansijske funkcije podrazumeva likvidnost preduzeća. Iskustva iz
prakse pokazuju da se uspešnost rada finansijske funkcije meri upravo stepenom likvidnosti,
odnosnone likvidnosti preduzeća. Međutim, nelikvidnost preduzeća može biti izazvana i
poremećajima u robnim tokovima, tako da se dejstvom finansijske funkcije to može privremeno
otkloniti. Upravo zbog toga, za otklanjanje nelikvidnosti je neophodna angažovanost svih
funkcija preduzeća. Uzroci nelikvidnosti su mnogobrojni, kao i mogućnosti njihovog otklanjanja.
Četvrti zadatak  finansijske funkcije odnosi se na regulisanje finansijskih tokova, kao i
na praćenje izvršenja finansijskih odnosa u preduzeću. Finansijski odnosi su posledica kretanja
robnih ili novčanih sredstava. Četvrti zadatak finansijske funkcije se odnosi na:
ulaganje viškova kratkoročnih i dugoročnih slobodnih novčanih sredstava,
podmirivanje kratkoročnih i dugoročnih potreba za novčanim sredstvima,
korišćenje sredstava iz zajedničkih fondova (za razvoj, istraživanje, propagandu,
solidarnost) formiranih na nivou preduzeća, holding organizacija.

Svako ulaganje treba da bude propraćeno od strane finansijske funkcije i treba težiti da se
ono realizuje na najbolji mogući način što podrazumeva najefikasniji način. Sve manjkove i
viškove slobodnih novčanih sredstava treba uložiti u sopstvene dopunske programe, a tek posle
ih eksterno plasirati.

9
 MASTER RAD

 Peti zadatak finansijske funkcije obuhvata kontrolu koja podrazumeva racionalne

upotrebe novčanih sredstava. Pri kontroli upotrebe novčanih sredstava treba staviti naglasak na
sledeće činjenice:
da li se koriste novčana sredstva u poslovanju preduzeća u smislu zakonskih propisa i
akata poslovne politike preduzeća,
da li se koriste novčana sredstva racionalno u svim fazama procesa reprodukcije.

Pozitivni primeri iz prakse pokazuju da se zadaci finansijske funkcije mogu podeliti u

dve osnovne grupe:
primarne zadatke, koji obuhvataju:
 pribavljanje novčanih sredstava,
 upotrebu (ulaganje) novčanih sredstava,
 usklađivanje roka i mobilizacije sredstava i rokova raspoloživosti izvora,
sekundarne zadatke, koji obuhvataju:
 disponiranje novca,
 kontrolu novčanih dokumenata i nadzor racionalne upotrebe sredstava,
 vođenje operativne evidencije,
 finansijsko planiranje,
 finansijsku analizu,
 finansijsko informisanje.6

3.FINANSIJSKO IZVEŠTAVANJE U NAŠOJ ZEMLJI

Iz ciljeva i zadataka knjigovodstva i bilansa proizilaze zahtevi za finansijskim

izveštavanjem. Instrumenti koji treba da zadovolje određene potreba podređeni su ovim
ciljevima i zadacima. Knjigovodstvo i bilans nemaju svoje samostalne ciljeve, već treba da
zadovolje zahteve različitih korisnika.

6
Rodić. J., Marković. I.,: Poslovne finansije sa programom finansijske konsolidacije, Beograd, 1986.str.3.

10
 MASTER RAD

Suštinski posmatrano, svi oni koji se koriste informacijama sadržanim u instrumentima

finansijskog izveštavanja su: interni (u poslovnom subjektu) i eksterni (van poslovnog subjekta)
korisnici. Zahtevi brojnih korisnika (u računovodstvenoj teoriji i praksi) zadovoljavaju se putem
sledećih obrazaca:
Bilansa stanja,
Bilansa uspeha, 
Izveštaja o novčanim tokovima (Bilans tokova gotovine),
Izveštaj o promenama na kapitalu,
Napomena uz finansijske izveštaje.

Pomenuti dokumenti zajedno struktuiraju godišnji (završni) račun. Finansijski izveštaji

čine osnovnu sadržinu baze finansijskih izveštaja i izvor podataka za Registar podataka o
bonitetu koji se vodi u Narodnoj banci Srbije i predstavljaju značajno element u sistemu
makroekonomskog informisanja na nivou zemlje.7

3.1.Godišnji (završni) račun8

Skup više osnovnih dokumenata kojima se prikazuje ekonomska situacija poslovnog

subjekta smatra se godišnjim (završnim) računom. Njime se vrši svođenje računa o efikasnosti
poslovanja za proteklu godinu.
Godišnjim računom se pravi godišnji prosek sa ciljem sagledavanja uspešnosti rada i
obezbeđenja uslova za korektivne akcije u budućim obračunskim periodima, pri tom imajući u
vidu kontinuitet poslovanja u dužem vremenskom periodu. Mogućnost za korektivne akcije ne bi
postojala ukoliko bi se efikasnost poslovanja sagledavala na kraju životnog ciklusa rada
poslovnog subjekta. Godišnjim računom menadžment polaže račune o svom radu pred
vlasnicima kapitala. Značaj mu je takođe bitan i za sagledavanje poštovanja zakonitosti u
poslovanju poslovnog subjekta.
Svaki poslovni subjekt na kraju poslovne godine sastavlja godišnji račun. Kod nas se on
sastavlja na dan 31.12. tekuće godine. U svetu se poslovna godina završava različito. U
7
www.nbs.yu, pristup sajtu 20.08.2012., vreme pristupa 22:45:00.
8
Dmitrović. Š., Lj., Petković. Đ., Jakšić. D.,: Računovodstvo, Ekonomski fakultet, Subotica, 2007.str.435.

11
 MASTER RAD

najvećem broju zemalja to je 31.12., ali u nekima je to i: 31.03.; 30.06.; 30.09. tekuće godine, itd.
Izrada završnog računa ne vrši se samo na kraju godine (kao tekućeg poslovnog perioda) već i
kod statusnih promena (razdvajanja, spajanja, stečaj, likvidacija, sanacija, itd.). Prezentacija i
obelodanjivanje finansijskih izveštaja predviđeno je Zakonom o računovodstvu i reviziji, kojim
je propisano da pravno lice i preduzetnik sastavljaju i prezentuju finansijske izveštaje za tekuću
poslovnu godinu sa stanjem na dan 31.12. tekuće godine. Svi obveznici revizije iz člana 30.
Zakona obavezni su do Bilansa stanja i Bilansa uspeha, Izveštaj o novčanim tokovima, Izveštaj o
promenama na kapitalu, zajedno sa mišljenjem revizora, obelodane najkasnije do datuma isteka
sedam kalendarskih meseci tekuće godine u sredstvima javnog informisanja ili putem Web sajta.
Godišnjim računom se na kraju poslovne godine utvrđuje stanje sredstava i izvora
sredstava, kao i rezultat poslovanja za proteklu godinu. Godišnji račun sastavlja se na
osnovu podataka utvrđenih inventarisanjem i usklađenih sa knjigovodstvenim stanjem. Stoga, 
pre sastavljanja godišnjeg računa je neophodno izvršiti usklađivanje knjigovodstvenog sa
stvarnim stanjem, tj. izvršiti tzv. predzaključna knjiženja.

3.2.Predzaključna knjiženja

 Na kraju godine, nakon knjigovodstvenog obuhvatanja svih poslovnih događaja

neophodno je sačiniti godišnji račun. Njegova izrada iziskuje sprovođenje tzv. predzaključnih
knjiženja, koja imaju za cilj da usklade knjigovodstveno sa stvarnim stanjem. Tekućim
knjiženjima ne mogu se obuhvatiti sve promene vrednosti sredstava (aktive) i izvora sredstava
(pasive), npr. kaliranje, kvar, lom, manjkovi, itd., usled čega dolazi do neslaganja između
knjigovodstvenog i stvarnog stanja. Knjigovodstveno stanje treba da bude veran odraz stvarnog
stanja. Predzaključna knjiženja obuhvataju:
vremensko razgraničenje rashoda i prihoda između prethodne i naredne godine,
knjigovodstveno obuhvatanje viškova i manjkova,
knjigovodstveno obuhvatanje otpisa nekretnina, postrojenja i opreme,
knjigovodstveno obuhvatanje neplativih spornih potraživanja,
razvijanje aktivno - pasivnih i pasivno - aktivnih računa,
usklađivanje sintetičke i analitičke evidencije,
prečišćavanje mešovitih računa.

12
 MASTER RAD

4.FINANSIJSKI IZVEŠTAJI - STRUKTURNI ELEMENTI

ZAVRŠNOG RAČUNA

Finansijski izveštaj čini set obrazaca, u kojima obveznik, prema Zakonu o računovodstvu
i reviziji, daje prikaz svog finansijskog položaja i poslovnih promena u izveštajnoj godini.
Prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja, obveznici revizije primenjuju Međunarodne
standarde finansijskog izveštavanja (MRS - MSFI), a mala pravna lica, ogranci stranih pravnih
lica i preduzetnici - Pravilnik o načinu priznavanja i procenjivanja imovine, obaveza, prihoda i
rashoda malih pravnih lica i preduzetnika.9 Saglasno računovodstvenoj regulativi, finansijski
izveštaj velikog i srednjeg pravnog lica i ogranaka stranog pravnog lica sadrži:
Bilans stanja,
Bilans uspeha,
Izveštaj o tokovima gotovine,
Izveštaj o promenama na kapitalu,
Statistički aneks, i
Napomene uz finansijske izveštaje.

Finansijski izveštaj malog pravnog lica, ogranaka stranog pravnog lica i preduzetnika,
sadrži:
Bilans stanja,
Bilans uspeha, i
Statistički aneks.

Finansijski izveštaji se sastavljaju uz poštovanje načela nastanka poslovnog događaja i

načela stalnosti poslovanja i moraju imati određena kvalitativna obeležja (razumljivost, važnost,
značajnost, pouzdanost, blagovremenost) koja ih čini korisnim za donošenje ekonomskih odluka.
Cilj finansijskog izveštavanja jeste da obezbedi informacije o finansijskom položaju i uspešnosti
poslovanja obveznika koje su značajno za korisnike finansijskih izveštaja prilikom donošenja
ekonomskih odluka. Korisnici informacija koje su sadržane u finansijskim izveštajima su
sadašnje i potencijalni vlasnici, poverioci, kreditori, dobavljači, kupci, zaposleni, državnih organi
9
Službeni glasnik RS, br. 106/06
13
 MASTER RAD

i šira javnost. Vlasnici, investitori, banke, država, menadžeri, direktori i svi zaposleni u raznim
preduzećima zainteresovani su za poslovnih uspeh preduzeća. Iz tog razloga prate poslovanja
preduzeća preko finansijskih izveštaja, koji se daju na uvid nezavisnim revizorskim firmama da
bi se potvrdila njihova ispravnost i tačnost. Finansijski izveštaji sa svojim pozicijama daju uvid u
finansijsko stanje preduzeća. Finansijski izveštaji pokazuju, sa knjigovodstvenog aspekta,
vrednost imovine preduzeća i obavezu u određenom periodu.

4.1.Bilans stanja (Balance sheet)

Bilans stanja pruža informacije koje se tiču likvidnosti i solventnosti preduzeća

određenog dana. Analiza likvidnosti uključuje poređenje kratkoročne sposobnosti kompanije da
zaradi novac i kratkoročnih potraživanja koja ima. Likvidnost pokazuje sposobnost kompanije da
odgovori redovno na potraživanja i obavezu koje moraju biti podmirene u narednih godinu dana.
Likvidnost prvenstveno interesuje kreditore i potencijalne kreditore.10
Sredstva sa kojima preduzeće posluje se prikazuju u bilansu stanja. Reč bilans potiče od
latinske reči bilanx libra, što znači vaga sa dva tasa. Bilansom se polaže račun o pozitivnim i
negativnim rezultatima, uspesima i neuspesima koji prate poslovanje preduzeća. Bilans stanja je
složen i sastoji se iz računa odnosno salda računa aktive i pasive. Bilansne pozicije predstavljaju
u bilansu vrednost svake kategorije sredstava i izvora sredstava. Obzirom da svako sredstvo ima
svoj izvor, osnovna karakteristika bilansa stanja je bilansna ravnoteža, koja se vidi po tome što je
vrednost svih pozicija na levoj strani u aktivi jednaka vrednosti svih pozicija na desnoj strani
bilansa u pasivi, odnosno osnovna bilansna jednačina može se prikazati odnosom:
aktiva = pasiva,
što izražava kvantitativnu ravnotežu leve i desne strane bilansa. Ukoliko bilans stanja nije
u ravnoteži, to znači da bilans i ne postoji. Ukoliko finansijski rezultat nije raspodeljen, on se
iskazuje u bilansu stanja, čime se uspostavlja ravnoteža između aktive i pasive. Pozitivan
finansijski rezultat, koji predstavlja višak aktive nad pasivom, iskazuje se u pasivi, dok se
negativan finansijski rezultat iskazuje u aktivi, jer predstavlja manjak aktive prema pasivi.

10
B. Stanko, T. Zeller,: Understanding of Corporate Annual Report , John Willey &Sons, 2003.str.32.

14
 MASTER RAD

Bilans može biti prikazan u vidu jednostranog računa, pri čemu se prvo prikazuje aktiva,
a ispod nje pasiva; ili u vidu dvostranog računa, pri čemu se levo prikazuje aktiva, a desno
pasiva. Bilansne pozicije u aktivi bilansa stanja za preduzeća raščlanjene su prema principu
rastuće likvidnosti, a sve pozicije pasive prema principu rastuće dospelosti. To znači da manji
stepen likvidnosti imaju pozicije koje čine stalnu imovinu od stavki koje čine obrtnu imovinu, a
u okviru toga gotovina i gotovinski ekvivalenti imaju najveći stepen likvidnosti. U pasivi, pak,
osnovni kapital ima najduži rok dospelosti, odnosno najkraće su one obaveze koje su dospele, a
nisu izmirene poveriocima. Postoji ustaljena ili propisana forma, sadržaj i raspored pozicija
bilansa, koja se naziva bilansna šema. Formom bilansa određuje se broj kolona, njihov naziv,
smeštaj aktive i pasive, kao i razmeštaj i naziv pojedinih delova i pozicija aktive i pasive.
Najprostije rečeno, bilans stanja je izveštaj o onom što preduzeće poseduje i što duguje u
određenom vremenskom trenutku. Razlika između onoga što preduzeće poseduje i onoga što
duguje, predstavlja akcionarski kapital. Kao što je jedan od ciljeva kompanije da poveća
profitabilnost, drugi je da poveća akcionarski kapital. U suštini su oni usko povezani.
Dakle, bilans stanja je finansijski izveštaj koji pokazuje finansijsko stanje, odnosno
vrednost imovine i izvore imovine preduzeća na određeni dan za određeni period. Imovina koja
se lako ili u bliskoj budućnosti može pretvoriti u gotovinu ili novac, naziva se tekuća ili obrtna
imovina. Gotovina, hartije od vrednosti, dospela potraživanja i zalihe su tekuća imovina. Od svih
navedenih oblika tekuće imovine očekuje se da se u periodu do godinu dana mogu pretvoriti
(konvertovati) u gotovinu. Druga vrsta imovine je fiksna ili stalna imovina, koja se u poslovnom
procesu ne može pretvoriti u gotovinu odmah ili u roku do godinu dana, ili u toku jednog
obračunskog perioda, ali se upotrebom ili korišćenjem ove imovine u poslovanju stvara gotovina.
Fiksna imovina je materijalne prirode, poput opreme ili fabrike, ili nematerijalne, kao što je
patent, idejni projekat, kompjuterski projekat, itd.
Akcionarski kapital (Equity) je udeo akcionara u kompaniji izmeren po
računovodstvenim pravilima. Kao što je već rečeno, zove se i knjigovodstvena vrednost
kompanije. U računovodstvu je akcijski kapital uvek imovina umanjena za obaveze; to je takođe
zbir ukupnog kapitala koji su platili akcionari, plus svaka dobit koju kompanija zaradi od
svog početka, minus dividende koje su isplaćene akcionarima. Dobit se može ostvariti u bilo
kom periodu, i akcijski kapital će u bilansu pokazati porast, i obrnuto. Vremenom, odeljak za

15
 MASTER RAD

akcijski kapital u bilansu stanja pokazuje akumulaciju dobiti ili gubitaka u poslovanju; stavka se
zove neraspoređena dobit (gubici).11
Tekuće obaveze, kao što su dospeli računi na naplatu, su obaveze koje zahtevaju isplatu
sa računa preduzeća u okviru tekuće godine poslovanja. Dugoročne obaveze su dugovi koji
dospevaju na naplatu nakon isteka perioda od godinu dana.

4.1.1.Struktura bilansa stanja

 
U bilansu stanja imovina se iskazuje u levoj koloni - aktivi (assets), a izvori te imovine u
desnoj koloni - pasivi (liabilities and shareholders equity).
Ukupan iznos imovine (aktive) jednak je iznosu zbira obaveza i sopstvenog kapitala
(pasive). U aktivi se imovina grupiše prema funkciji. Aktivu čine:
fiksna ili stalna imovina (osnovna sredstva, nematerijalna ulaganja i dugoročna
finansijska ulaganja - hartije od vrednosti);
obrtna imovina ili kapital (zalihe, materijal, gotovi proizvodi, nedovršena proizvodnja,
kratkoročna potraživanja - kupci, kratkoročna finansijska ulaganja - hartije od vrednosti,
menice, novčana sredstva - gotovina);
aktivna vremenska razgraničenja;
gubitak iz ranijih godina i gubitak iz tekuće godine.

U pasivi se izvori imovine ili kapitala grupišu prema nameni za koju su pribavljeni.
Pasivu čine:
osnovni kapital - akcionarski ili sopstveni kapital;
dugoročne obaveze - krediti, hartije od vrednosti;
kratkoročne obaveze (dobavljači, čekovi, menice i ostale kratkoročne hartije odvrednosti,
avansi, ostale kratkoročne obaveze iz poslovanja);
pasivna vremenska razgraničenja;
neraspoređena dobit iz tekuće godine.

11
Karen Berman and Jou Knight with John Case: Financial Intelligence, Business LiteracyInstitute, INC Harvard
Business School, Boston, 2006.str.88.

16
 MASTER RAD

Bilans stanja pokazuje veličinu kapitala, kvalitet i izvore kapitala kroz strukturu aktive
i pasive. Do povećanja aktive i pasive se dolazi novim prilivom sredstava, što menja kvantitet i
kvalitet izvora imovine. Svaki novi odliv sredstava dovodi do smanjenja aktive i pasive. Zato
je bilans stanja snimak imovine preduzeća i novčanih izvora korišćenih za nabavku te imovine.12
Postoje dva tipična formata bilansa stanja. Tradicionalni model pokazuje aktivu na
levoj polovini strane, a obaveze i akcijski kapital na desnoj, sa obavezama na vrhu. Manje
tradicionalni format stavlja aktivu na vrh, obaveze u sredinu, a osnivački kapital u dno strane.
Kakav god da je format, bilans ostaje isti: aktiva mora biti jednaka zbiru obaveza i akcijskog
kapitala. Često bilans stanja pokazuje uporedne cifre za, recimo, 31. Decembar poslednje godine
i 31. decembar  prethodne godine.
Struktura Bilansa stanja13
1.Tekuće obaveze
Isplate
Kratkoročni dug

2.Dugoročne obaveze

3.Sopstveni kapital

1.Tekuća ili obrtna imovina

Gotovina i hartija od vrednosti
Prilivi – potraživanja od kupaca
Zalihe
2.Fiksna ili stalna imovina
Osnovna sredstva
Nematerijalna imovina
4.1.2.Aktiva

Aktiva je ono što kompanija poseduje: gotovina i hartije od vrednosti, mašine i oprema,
objekti i zemljište. Aktiva predstavlja aktivnu masu, odnosno sredstva koja kruže. U aktivi se
prikazuje transformacija sredstava iz jednog oblika u drugi oblik. U aktivi se troše i nastaju
efekti, a na osnovu promena koje nastaju u aktivi izvode se konstatacije o kvantitetu i kvalitetu
poslovnih aktivnosti koje su se zbivale u preduzeću i onima koje treba očekivati u budućnosti.
Otuda zaključak da aktiva predstavlja seriju samostalnih pokazatelja nezavisnih od pasive.
Aktivu čine realne i fiktivne stavke. Obrtna sredstva, koja obično dolaze prva u bilansu stanja,
12
Hrustić. H.,: Finansijski mendžment, Alfa - graf NS, Novi Sad, 2005.str.20.
13
Hrustić. H.,: Finansijski mendžment, Alfa - graf NS, Novi Sad, 2005.str.19.

17
 MASTER RAD

uključuju sve ono što za manje od godinu dana može da se unovči ili pretvori u gotovinu.
Dugoročna aktiva je ona čiji je rok upotrebe duži od godinu dana.
4.1.2.1.Realna aktiva

Realna aktiva obuhvata poslovna i posebna sredstva. Svako preduzeće ima svoj osnovni
zadatak, a za njegovo izvršenje služe poslovna sredstva, koja se dalje dele na osnovna i obrtna.
Izvršenje osnovnog zadatka potpomažu sredstva posebne namene koje se formiraju u
toku poslovanja (izdvajanjem dela dobitka kao što su rezerve i po osnovu amortizacije).

4.1.2.2.Fiktivna aktiva

Odnosi ili poslovne transakcije između dva preduzeća koje se javljaju u vidu sumnjivih,
spornih i nenaplativih potraživanja imaju karakter fiktivne aktive, i izraz su smanjenja obrtnih
sredstava odnosno nesolidnog poslovanja preduzeća. Smanjenje obrtnih sredstava po ovom
osnovu može biti privremeno (kad je perspektiva naplate evidentna) i trajno (nema perspektive
naplate). Uzroci koji dovode do stvaranje fiktivne aktive mogu biti interni (nesolidnost
u poslovanju, nerentabilnost, neažurnost i sl.) i eksterni (propusti sistema).
Postoji mnogo podkategorija aktive. U nastavku ću nabrojati samo najpoznatije - one
koje se pojavljuju u bilansima stanja gotovo svake kompanije.

4.1.3.Gotovina i gotovinski ekvivalenti

To je novac u banci ili novac na računima novčanog tržišta. Takođe, akcije i obveznice
kojima se javno trguje - vrsta koja može da se pretvori u gotovinu u toku dana, ili kraće.
Drugačije ova kategorija zove se likvidna imovina. To je jedni od malobrojnih stavki koje ne
podležu diskrecionim odlukama računovođa. Na primer, kada Microsoft  kaže da ima 56
milijardi dolara u gotovini i kratkoročnim investicijama, to znači da on stvarno ima toliko u
bankama, novčanim fondovima i hartijama odvrednosti. Naravno, ovo ne mora biti istina.

18
 MASTER RAD

Gigantska italijanska kompanija Parmalat je u svom bilansu stanja prijavila da ima milijarde na

jednom računu u Bank of America, a nije imala.14
4.1.4.Potraživanja od dužnika

Potraživanja od dužnika (Accounts Receivable) je iznos koji klijenti duguju kompaniji.

Ponekad bilans stanja uključuje stavku pod nazivom sporna potraživanja koja se oduzimaju
od potraživanja od dužnika. To je procena računovođe - obično zasnovana na iskustvu iz
prošlosti potraživanja koja duguju klijenti koji ne plaćaju svoje račune. U mnogim kompanijama
oduzimanje spornih potraživanja daje precizniju sliku vrednosti potraživanja od dužnika.
Zanimljivo je da mnoge kompanije koriste sporna potraživanja kao alat da ispeglaju
svoju zaradu. Kada se povećaju sporna potraživanja u bilansu stanja, mora da se prikaže trošak u
odnosu na ostvarenu dobit u bilansu uspeha. To smanjuje prijavljenu zaradu. Kada se smanje
sporna potraživanja, ovo umanjenje na sličan način povećava dobit u bilansu uspeha.

4.1.5.Zalihe

Kompanije koje pružaju usluge nemaju mnogo toga u smislu zaliha, ali gotovo sve druge
kompanije - proizvođači, veletrgovine, maloprodaja - imaju.
Jedan deo brojki o zalihama predstavlja vrednost proizvoda koji su spremni za prodaju.
To su zalihe gotovih proizvoda. Drugi deo je vrednost proizvoda koji su još u izradi, odnosno
zalihe nedovršene proizvodnje. Na kraju, postoje zalihe sirovina koje će se koristiti za izradu
proizvoda, koje se upravo tako i zovu -  zalihe sirovina.

4.1.6.Nepokretnosti, postrojenje, oprema

Ova stavka u bilansu stanja (nepokretnosti, postrojenja, oprema - Property, Plant,

Equipment) uključuje objekte, mašine, kamione, računare i svu drugu fizičku imovinu ili
materijalna sredstva koja kompanija poseduje. Ova brojka predstavlja ukupnu vrednost koju

14
Karen Berman and Jou Knight with John Case: Financial Intelligence, Business LiteracyInstitute, INC Harvard
Business School, Boston, 2006.str.93.

19
 MASTER RAD

treba platiti da bi se kupile sve prostorije i oprema koje kompanija koristi u svom poslovanju.
Ovde je naročito bitna nabavna vrednost.
Bez stalnih procena, niko ne zna koliko bi zaista nepokretnosti ili oprema kompanije,
mogli da vrede na otvorenom tržištu. Drugi razlog korišćenja nabavne vrednosti cene je
izbegavanje mnoštva mogućnosti zaunošenje pristrasnosti u brojke. Ukoliko je nekom sredstvu -
zemljištu, na primer - upravo skočila vrednost i kada bismo želeli da podignemo njegovu cenu
u bilansu stanja do trenutne vrednosti, morali bismo da prikažemo dobit u bilansu uspeha. Ali ta
dobit bi bila zasnovana samo na nečijem mišljenju o tome koliko to zemljište danas vredi. Neke
kompanije (Enron) idu dotle da osnivaju fiktivna preduzeća, često u vlasništvu svojih izvršnih
direktora ili nekog drugog zaposlenog, i onda tim fiktivnim pravnim licima prodaju svoju
imovinu i sredstva.

4.1.7.Gudvil (Goodwill)

Goodwill se nalazi u bilansima stanja kompanija koje su kupile druge kompanije. To je

razlika između cene koja je plaćena za kupljenu kompaniju i neto vrednosti imovine koju Kupac
zapravo dobija.

4.1.8.Intelektualna svojina, patenti i druga nematerijalna sredstva

Troškove stvaranja novog softverskog proizvoda ili patenta nema smisla prikazivati kao
rashod u bilansu uspeha u datom periodu, ništa više nego kada bi se prikazao ceo trošak
kupovine kamiona. Kao i kamion, softver i patent će pomoći u stvaranju prihoda u budućim
obračunskim periodima. Tako se ova ulaganja smatraju nematerijalnim sredstvima i treba da se
amortizuju tokom vremena u kojem donose prihod. Na isti način, međutim, troškove istraživanja
i razvoja, koji ne rezultiraju nikakvim sredstvom koje bi možda donosilo prihod, treba
evidentirati kao trošak u bilansu uspeha.

4.2.Pasiva

20
 MASTER RAD

Pasiva prikazuje neaktivnu masu. Ona pruža informacije o poreklu sredstava, i podatke o
nameni sredstava i izražava finansijsku konstituciju preduzeća. Finansiranje predstavlja aktivnost
koja se odnosi na obezbeđivanje finansijskih sredstava koja mogu biti sopstvena i pozajmljena.
Posmatrano sa pravne tačke gledišta, pasiva prikazuje dugove ili obaveze preduzeća.
Ukupnost pasive se sastoji iz obaveza preduzeća prema samom sebi (što za cilj ima rentabilno
poslovanja koje mora da ostvari) i obaveza prema trećim licima (dobavljačima, državi i drugim
poslovnim subjektima). Prema nameni finansijskih sredstava, razlikujemo:
finansiranje u užem smislu ili finansiranje proste reprodukcije, odnosno tekućih
poslovnih aktivnosti, i
finansiranje u širem smislu ili finansiranje proširene reprodukcije, odnosno novih
ulaganja.

Finansiranje se može posmatrati kao: vlasničko, vremensko, i namensko.

Vlasničko finansiranje može biti: sopstveno ili samofinansiranje iz poslovnog rezultata, i
finansiranje iz tuđih izvora, kao što su banke, poslovni partneri itd.
Sa pozicije ročnosti, razlikuju se:
dugoročni - trajni izvori, putem kojih se finansiraju ulaganja u fiksna sredstva i stalna
obrtna sredstva, i
kratkoročni - povremeni izvori, putem kojih se finansiraju povremene potreba obrtnih
sredstava. Sa aspekta namene - svaki izvor finansiranja mora da ima definisanu namenu.15

Obaveze i kapital
Obaveze predstavljaju finansijske obligacije prema različitim stranama. Primera radi,
kada preduzeće kupi robu od svojih dobavljača, stvara obavezu da je plati; kada uzme zajam od
banke, stvara obavezu da ga vrati. Tako su dobavljači i banke prvi potražioci imovine
preduzeća.16 Dakle, obaveze su ono što kompanija duguje, a kapital je njena neto vrednost.

Vrste obaveza
Obaveze su uvek podeljene u dve kategorije:

15
Dmitrović. Š., Lj., Petković. Đ., Jakšić. D.,: Računovodstvo, Ekonomski fakultet, Subotica, 2007.str.441.
16
Karavidić. S., Dragan, I., Kosarkoska. D.,: Osnovi finansijskog menadžmenta, PEP Beograd, 2011.str.72
21
 MASTER RAD

 tekuće obaveze - su one koje moraju da se plate za manje od godinu dana (to su
uglavnom kratkoročni krediti i kratkoročni (obnovljivi) zajmovi, a
 dugoročne obaveze - su one koje dospevaju na naplatu u dužem vremenskom okviru.

Obaveze prema dobavljačima

Obaveze prema dobavljačima pokazuje iznos koji kompanija duguje svojim
dobavljačima. Kompanija svakodnevno dobija robu i usluge od svojih dobavljača i obično ne
plaća najmanje 30 dana. Dobavljači su, zapravo pozajmili novac kompaniji. Obaveze prema
dobavljačima pokazuju koliko se dugovalo na dan bilansa stanja.17

Dugoročne obaveze
Većina dugoročnih obaveza su krediti. Ali postoje i druge obaveze koje su ovde
navedene. Primer su odložene premije ili naknade, odloženi porezi i obaveze za penzije, itd.

Akcionarski kapital
Akcionarski kapital je ono što ostane kada se od aktive oduzmu obaveze. Akcionarski
kapital uključuje kapital koji su obezbedili investitori i dobit koju je kompanija zadržala tokom
vremena. Akcionarski kapital ima mnogo naziva, uključujući i kapital deoničara i kapital
akcionara. Ova stavka obično uključuje sledeće kategorije:
Prioritetne akcije - poznate su još i kao akcije ili deonice sa prvenstvom - to je posebna
vrsta akcija. Imaoci ovih akcija dobijaju dividende na svoja ulaganja, dok vlasnici običnih akcija
ne. Međutim, prioritetne akcije obično nose fiksnu dividendu. Investitori koji imaju prioritetne
akcije mogu da ne dobiju celu naknadu od rasta vrednosti kompanije.
Obične akcije - uglavnom nose pravo glasa. Ljudi koji ih imaju mogu da glasaju za
članove upravnog odbora (obično jedna akcija, jedan glas) i za bilo koju drugu stvar koja se
može staviti pred akcionare. Obične akcije mogu, ali ne moraju da nose dividend. Vrednost
iskazana u bilansu stanja obično pokazuje nominalnu vrednost, koja je obično veoma mala i
nema veze sa tržišnom cenom akcija.

17
Karen Berman and Jou Knight with John Case: Financial Intelligence, Business LiteracyInstitute, INC Harvard
Business School, Boston, 2006.str.104.

22
 MASTER RAD

Neraspoređena dobit
 Neraspoređena dobit ili akumulirana zarada je dobit koja je ponovo uložena u
poslovanja, umesto da je isplaćena u obliku dividende. Ova brojka predstavlja ukupan dohodak
po izmirenju poreza, koji je ponovo uložen ili zadržan tokom životnog veka kompanije.
4.3.Knjigovodstvena vrednost i tržišna vrednost18

Knjigovodstvena vrednost imovine kompanije se utvrđuje u saglasnosti sa opšte

prihvaćenim računovodstvenim principima ili standardima (Generally Accepted Accounting
Principles - GAAP). Tržišna vrednost se određuje prema tekućoj stvarnoj vrednosti imovine koja
bi se mogla postići prodajom na tržištu. Opšteprihvaćeni računovodstveni principi ili standardi su
vrsta uputstava za primenu finansijskih izveštaja. U skladu sa međunarodnim računovodstvenim
standardima, imovina se knjiži po nabavnoj vrednosti, korigovanoj za iznos amortizacije, a
obavezu prema njihovoj hronološki evidentiranoj, istorijskoj ili orginalnoj vrednosti. Dakle,
tržišne vrednost imovine i obavezu nije jednaka svojim knjigovodstvenim vrednostima.
Knjigovodstvena vrednost bazirana je na nabavnim vrednostima, a tržišne na sadašnjoj vrednosti
imovine i obaveza. Razlike između knjigovodstvene vrednosti i tržišne vrednosti su promenljive,
zavisno od vrste imovine. Koliko će te razlike iznositi prvenstveno zavisi od kvaliteta, načina
održavanja i vremena trajanja date imovine. Knjigovodstvena vrednost obaveza nije ista kao
njihove tržišne vrednosti. Potencijalno najbliža je kod kratkoročnih obaveza, dok su razlike veće
kod dugoročnih obaveza.

4.4.Bilans uspeha (Income statement)

Do dvadesetih godina XX veka, dominantan značaj u prikazivanju poslovanja preduzeća

je imao bilans stanja jer je prikazivao sredstva i obaveze preduzeća. Sa razvojem konkurencije,
razvojem novih preduzeća, i porastom značaja rezultata poslovanja za budućnost preduzeća,
raste i značaj bilansa uspeha. Bilans uspeha svoj koren vuče iz bilansa stanja i u stalnoj je
uslovljenosti i povezanosti sa njim. Bilans uspeha je finansijski izveštaj u kojem su prikazani
prihodi, rashodi i neto dobit ili gubitak iz poslovanja u određenom periodu. Bilans uspeha

18
Karavidić. S., Ivković, D.,: Finansijsko izveštavanje i menadžment kontrola, PEP Beograd, 2010. str.42-43.

23
 MASTER RAD

pokazuje kako je (ili nije) ostvarena dobit (prihodi minus rashodi), pokriće rashoda ili troškova i
raspodelu ostvarene dobiti.
Na osnovu poređenja prihoda i rashoda utvrđuje se finansijski rezultat preduzeća. Ako
su prihodi veći od rashoda, ostvaren je pozitivan finansijski rezultat. Ukoliko su rashodi veći
od prihoda, finansijski rezultat je negativan i tada se smanjuje kapital preduzeća. Kada je u
bilansu uspeha prikazan negativan finansijski rezultat koji je veći od kapitala preduzeća,
preduzeće neće moći da vrati dugove poveriocima. Tada se radi o gubitku ne samo sopstvene
imovine, već i dela tuđe. U strukturi bilansa uspeha na levoj strani se iskazuju rashodi, a na
desnoj prihodi preduzeća. Prihode preduzeća čine:
 prihodi od prodaje proizvoda, robe ili materijala ili pružanja usluga;
 prihodi od finansiranja - kamate, kursne razlike;
 vanredni prihodi - neplaćeni prihodi iz ranijih godina, viškovi, smanjenje obaveza, i sl.

Rashodi preduzeća su:

 nabavna vrednost prodate robe i materijala, materijalni troškovi i amortizacija, nabavna
vrednost prodate robe i materijala, materijaklni troškovi i amortizacija, nematerijalni
troškovi, bruto zarade, nabavka osnovnih sredstava, rashodi za materijalna ulaganja;
 rashodi finansiranja - kamate, kursne razlike;
 porezi i druge javne dažbine;
 vanredni rashodi - gubici, manjak, otpisi i sl.

Kada su prihodi veći od rashoda dobije se bruto dobit, a ako su rashodi veći od prihoda
nastaje gubitak. Bilans stanja i bilans uspeha nalaze se u međuzavisnosti i sa stanovišta vođenja
finansijske politike preduzeća ovi finansijski izveštaji razmatraju se zajedno. Kao i bilans stanja,
i bilans uspeha se može iskazati dvostrano, u formi konta - jednostrano, ili u formi liste. U formi
liste, prvo se prikazuju prihodi, ispod njih rashodi i kao treći deo prikazuje se razlika, odnosno
finansijski rezultat. U dvostranom pregledu, na levoj strani su prikazani rashodi i pozitivan
finansijski rezultat, dok su na desnoj prikazani prihodi i negativan finansijski rezultat. Ovaj način
je pregledniji i jasniji i u neposrednoj je vezi sa knjigovodstvom. Forma konta više odgovara
logici zaključivanja knjiga i uspostavljanju veze između knjigovodstva sa jedne, i bilansa uspeha
s druge strane.
24
 MASTER RAD

Dobitak
Dobitak čini višak prihoda nad rashodima. Analizom dobitka, najpre treba izvesti
konstatacije o realnosti njegovog obračuna i karakteru, o obimu ostvarenog dobitka u tekućoj
godini, trendu njegove dinamike u odnosu na prethodnu godinu i njegovom učešću u
ukupnom prihodu. Pošto je dobitak složena kategorija, treba vršiti analizu elemenata iz kojih je
sastavljen.

Gubitak
U slučajevima kad je ostvareni prihod manji od rashoda, preduzeće posluje sa gubitkom.
Pojava gubitka može biti uzrokovana internim i eksternim faktorima. Interni faktori su izraz
poremećaja u tokovima reprodukcije preduzeća, a između ostalih tu spadaju neiskorišćenost
kapaciteta, pogrešan izbor tehnologije i sredstava rada, neorganizovanost procesa rada,
nedostatak kreativnog kadra, i sl. Eksterni faktori koji uzrokuju pojavu gubitke su inflacija,
povećanja kursa stranih valuta, carinske stope, revalorizacija sredstva, i sl. Gubitak može imati
poslovni (poslovna perspektiva je loša), finansijski i vanredni karakter, u slučajevima kada su
rashodi od navedenih aktivnosti preduzeća veći od prihoda.

Prikazivanje prihoda i rashoda

Prihodi i rashodi mogu da se prikazuju u bilansu uspeha u nesaldiranim (bruto princip) i
saldiranim iznosima (neto princip). Bruto princip ne kompenzuje pojedine vrste prihoda i
rashoda, svaka vrsta prihoda i rashoda se prikazuje posebno. Ovako iskazan bilans uspeha
prikazuje ostvareni rezultat po izvorima (poslovni i finansijski rezultat). Neto princip može biti
sastavljen na različite načine. Saldiranje prihoda i rashoda može da se vrši potpuno i delimično.

Poslovni prihodi
Poslovni prihodi predstavljaju najsigurnije prihode. Pošto se većina poslovnog prihoda
formira po osnovu fakturisane, odnosno naplaćene realizacije učinaka, faktori poslovnog
prihodasu količine proizvoda i prodajne cene ( P = Q x C ). Količina proizvoda i usluga (Q) utiče
na poslovni prihod preko faktora proizvodnje (kapacitet, radna snaga) i faktora realizacije
(kvalitet proizvoda, cena i sl.). Cene (C) kao drugi značajan faktor formiranja poslovnog prihoda

25
 MASTER RAD

se mogu formirati na tržištu i administrativno. Analiza strukture poslovnih prihoda se svodi na

analizu njihovih vrsta, pa se u tom smislu trebaju izvesti konstatacije o učešću pojedinih vrsta
prihoda npr. od prodaje, zakupnina, subvencija, kompenzacija, itd. u poslovnom prihodu.
Takođe, pošto se većina poslovnih prihoda formira na osnovu realizacije proizvoda, treba
analizirati da li ti prihodi dolaze sa domaćeg ili inostranog tržišta. Analiza poslovnih prihoda se
vrši i za preduzeće u celini, po organizacionim jedinicama i po proizvodima.

Rashodi
Pojam rashoda obuhvata sve izdatke koji prate poslovanje preduzeća, dele se na:
poslovne, finansijske, i vanredne.
Onaj deo rashoda koji je vezan za proizvodnju proizvoda, koji može biti ukalkulisan u
cenu koštanja čini kategoriju troškova. Njih čine poslovni i finansijski rashodi.19 Analiza obima
rashoda se svodi na analizu ukupnih i pojedinačnih vrsta rashoda. Analizu rashoda treba početi
sa izvođenjem konstatacije o obimu i dinamici rashoda tekuće godine sa rashodima prethodnih
godina. Rast stope učešća rashoda u ukupnom prihodu dovodi do smanjenja poslovnog rezultata i
ekonomičnosti poslovanja preduzeća.
Analiza strukture rashoda treba da prikaže učešće pojedinih vrsta rashoda (poslovnih,
finansijskih, vanrednih) u ukupnim rashodima. Procenat učešća poslovnih rashoda u ukupnim
rashodima treba da je približan procentu učešća poslovnih prihoda u ukupnim prihodima. Učešće
finansijskih rashoda u ukupnim rashodima je uslovljena stepenom zaduženosti i visinom kamate
koja se plaća na pozajmljene kredita. Učešće vanrednih rashoda je indicator vanrednih aktivnosti
preduzeća. Njihovo svođenje na nulu je znak pozitivnih trendova u ekonomije preduzeća.

Finansijski prihodi
Finansijski prihodi obuhvataju:
 prihode od kamata,
 realizovanih kursnih razlika i dividendi;
 prihode ostvarene iz odnosa sa povezanim pravnim licima, sa uzajamnim učešćem i sa
drugim pravnim licima;

19
Bogetić. P,.: Analiza bilansa, Ekonomski fakultet, Podgorica, 2000.str.172.

26
 MASTER RAD

 ostale finansijske prihode.

Rezultat poslovanja
Primarni cilj poslovanja preduzeća je različit za različite oblike preduzeća, tako je kod
inokosnih i ortačkih preduzeća to uvećavanje profita u korist vlasnika kapitala, dok je kod
deoničarskih društava i javnih preduzeća pre svega povećavanje rentabilnosti poslovnih ulaganja.
Rezultat poslovanja preduzeća se može posmatrati sa više aspekata.
Sa aspekta vremena u teoriji se razlikuju: totalni (ukupni poslovni vek preduzeća);
periodični (tromesečni, polugodišnji).
Sa aspekta prostora rezultat se može odnositi na: preduzeće u celini; njegove
organizacione delove.
Prema poreklu rezultat može biti: poslovni; finansijski; vanredni.
Po svom karakteru može biti: uporediv (nastaje pod uticajem internih faktora
privređivanja - radnog kolektiva); neuporediv (nastaje pod uticajem eksternih faktora - promene
cena). Razlikujemo nerealizovan (proizvedeni a nerealizovani učinci) i realizovan (koji može
bitinaplaćen i nenaplaćen). Najinteresantnije analize poslovanja su prema:
 poreklu poslovanja;
 uspešnosti poslovanja.

Prema poreklu, rezultat poslovanja se deli na: poslovni; finansijski; vanredni. Oni
nastaju kao razlike prihoda i rashoda svakog ponaosob. Segmentiranje rezultata prema poreklu
daje informacije iz kojih grupa prihoda on potiče. U normalnim uslovima, analiza će pokazati da
većina rezultata potiče od poslovnih prihoda. Rezultat od finansiranja je obično negativan iz
razloga što se obično više pozajmljuje sredstava nego što se plasiraju. Vanredni dobitak nastaje
vanredno, pa se na njega ne može duže računati.
Prema uspešnosti poslovanja, rezultat može biti: pozitivan (prihodi veći od rashoda);
negativan (prihodi manji od rashoda). U tržišnom sistemu privređivanja, pozitivan rezultat se
izražava u vidu profita (dobitka), anegativan u vidu gubitka.

27
 MASTER RAD

4.5.Raspodela finansijskog rezultata

Raspodela finansijskog rezultata se vrši u dve faze: u prvoj fazi se utvrđuje deo rezultata
koji uzima država u obliku raznih dažbina, i deo koji ostaje preduzeću gde su rezultati ostvareni.
Iz ovoga se može zaključiti da je država partner u raspodeli ostvarene dobiti, tako da preduzeću
ostaje deo dobiti posle raspodele s državom. To je neto dobit. Preostali deo neto dobiti
raspoređuje se kako odluči menadžment preduzeća, npr. na ime dividend, stimulaciju zaposlenih,
različite fondove i druge namene.

4.6.Metoda obračuna rezultata

Metode obračunavanja poslovnog rezultata može biti:

 metoda ukupnih troškova;
 metoda troškova prodatih učinaka.

Obračun rezultata po metodi ukupnih troškova: rezultat poslovanja se utvrđuje

poređenjem svih prihoda i rashoda proizvedenih proizvoda u obračunskom periodu bez obzira da
li su realizovani ili ne. Ova metoda je pogodna za sagledavanje ukupnih ulaganja i njihovih
rezultata. Obračun rezultata po metodi prodatih učinaka: rezultat predstavlja razliku između
prihoda od prodaje i pripadajućih rashoda, dok se ne prikazuju prihodi i rashodi koji se odnose
na neprodate učinke. Ova metoda je pogodna za analizu rezultata poslovanja.

4.7.Izveštaj o novčanim tokovima

Izveštaj o novčanim tokovima ili tokovima gotovine je pregled svih primanja i isplate
gotovine preduzeća u određenom periodu. U izveštaju o novčanim tokovima, gotovina se prema
izvoru nastanka deli na:
iznos gotovine iz tekućeg poslovanja, koju čini neto dobit plus (minus) negotovinski
troškovi i plus (minus) gotovina nastala usled promena obrtnog kapitala. Izvori gotovine
nastali zbog promena obrtnog kapitala rezultat su smanjenja (povećanja) tekuće
imovineili obaveza;
28
 MASTER RAD

iznos gotovine iz investiranja koju čini dobit iz dugoročno investirane imovine. Taj iznos
uključuje i neto promene u neisplaćenim dugovima, naplaćene dividende i prodaju
ili preprodaju običnih akcija;
iznos gotovine od finansijskih aktivnosti - povećanja ili smanjenja zajmova, nove emisije
hartija od vrednosti, isplate dividendi, i dr.

Međutim, iznos gotovine koji stoji na raspolaganju preduzeću i iznos neto dobiti iz
bilansa uspeha se razlikuju. Razlike između iznosa neto dobiti i iznosa gotovine su, u osnovi,
posledica sledećih faktora:
dobit je umanjena za iznos amortizacije (negotovinski trošak). Kod izračunavanja neto
dobiti odbija se iznos godišnje amortizacije iako amortizacija nije gotovinska isplata;
dobit ne odražava promene u strukturi obrtnog kapitala (povećanje ili smanjenje zaliha,
nenaplaćena potraživanja od kupaca, itd.)
evidentiranje iznosa dobiti u bilansu uspeha pokazuje stanje prodaje, ali ne i kada
je prodaja stvarno gotovinski naplaćena. Ne poklapa se vreme prodaje (isporuke) robe i
vreme naplate od kupaca. Gotovina koju preduzeće potražuje iz bilansa uspeha tek treba
da se naplati od kupaca. Nasuprot tome, gotovina koju preduzeće duguje dobavljačima
jednaka je vrednosti iz bilansa uspeha, uvećanoj za vrednost promena u zalihama.

Prema tome, prvi razlog neslaganja iznosa gotovine, koji stoji na raspolaganju preduzeću,
i iznosa neto dobiti iz bilansa uspeha je što negotovinski izdaci, kao što je amortizacija, utiču na
to da je prikazan iznos neto dobiti niži od funkcionalne stvarne gotovine. Drugi razlog razlika
između iznosa gotovine i neto dobiti objašnjava se upoređivanjem knjigovodstvene dobiti i
gotovine. Gotovi proizvodi, proizvedeni ili nabavljeni i prodati, trošak su sve dok ne budu
naplaćeni. Gotovina je orijentisana na naplatu, a ne na knjigovodstvenu evidenciju prodaje i
potraživanja. Izveštaj o novčanim tokovima sastoji se iz tri dela.
Prvi deo odnosi se na iznos gotovine zarađene tekućim poslovnim aktivnostima. Drugi
daje uvid u stanje gotovine za investicije - novac koji preduzeće investira u novu opremu ili u
kupovinu drugih preduzeća (akvizicija), dok  je u trećem delu prikazan iznos gotovine od
finansijskih aktivnosti (zajmovi, akcije, dividende).

29
 MASTER RAD

5.FINANSIJSKA ANALIZA
 
U istraživanju finansijske politike svako preduzeće je pod uticajem brojnih faktora od
kojih zavise rezultati poslovanja. Zato je nužna opreznost u donošenju finansijskih odluka i
ustanovljavanju instrumenata finansijske politike. Ali, dok s jedne strane, preteran opreznost
može da smanji efikasnost poslovanja usled izbegavanja rizika, s druge strane, neopreznost može
da ugrozi ne samo efikasnost, već i opstanak preduzeća. Za pravilno vođenje finansijske politike
preduzeća važna je finansijski analiza poslovanja kao osnova za donošenje odgovarajućih
odluka.20
Finansijska analiza se bavi istraživanjem, kvantificiranjem i analitičkim interpretiranjem
funkcionalnih relacija koje postoje između bilansnih pozicija (bilansa stanja i bilansa uspeha), sa
ciljem da se omogući validna ocena finansijske pozicije rentabiliteta poslovanja preduzeća. Na
ovaj način definisana finansijska analiza upućuje na analizu poslovnih sredstava i izvora
finansiranja ovih sredstava, i na analizu poslovnog rezultata koji se dobija međusobnim
poređenjem poslovnih prihoda i poslovnih rashoda u nekom vremenskom roku. Normalno da
finansijska analiza ne mora da se zadrži samo na ovim fundamentalnim finansijskim
izveštajima,već za predmet istraživanja može da ima i druge izveštaje koji odražavaju finansijski
položaj preduzeća.21
Informaciona podloga za finansijsku analizu su osnovni finansijski izveštaji o stanju i
uspehu preduzeća - bilans stanja i bilans uspeha, a u novije vreme i bilansi tokova gotovine i
aneks. Ciljevi finansijske analize mogu se podeliti na opšte i posebne. S obzirom na predmet
finansijske analize, u literaturi je uglavnom prihvaćeno široko rasprostranjeno mišljenje da su
ispitivanje i ocena finansijske situacije i merilo rentabilnosti uloženog kapitala, kao i pružanje
svrsishodnih informacija o tome određenim korisnicima, opšti ciljevi finansijske analize. Posebni
ciljevi finansijske analize mogu se posmatrati sa aspekta internih i eksternih korisnika, ciljevi se
svode na pružanje adekvatnih informacija odgovarajućim programima za potreba analize,

20
Karavidić. S., Ivković, D.,: Finansijsko izveštavanje i menadžment kontrola, PEP Beograd, 2010.str.77.
21
Karavidić. S., Ivković, D.,: Finansijsko izveštavanje i menadžment kontrola, PEP Beograd, 2010.str.77-78.

30
 MASTER RAD

kontrole, planiranja i odlučivanja. S obzirom da ima više eksternih korisnika, kao što su: vlasnici
kapitala, poverioci, državnih organi, statistički zavodi, komore i poslovna udruženja,
sindikat, konkurenti, privredna publikacija, tako su i ciljevi različiti.
Vlasnici kapitala u akcionarskim društvima prevashodno su zainteresovani za ostvarenu
rentabilnost jer od nje zavisi prihod koji ostvaruju učestvujući u raspodeli rezultata po osnovu
uloženog kapitala (dividende). Na drugom mestu je njihov interes za sigurnost uloženog
kapitala. Otuda i potreba i zainteresovanost akcionara za analitičkim i drugim informacijama, na
bazi kojih odlučuju o tome da li da zadrže ili prodaju akcije preduzeća, odnosno da li da kupuju
nove ili ne. Kreditore prvenstveno interesuje sigurnost i pravovremenost povraćaja odobrenih
kredita. S tim u vezi, danas preovladava shvatanje da se osiguranje odobrenih kredita primamo
obezbeđenju rentabilitetom, a sekundarno visinom neto imovine, za razliku od ranije
dominirajućeg mišljenja koje je u prvi plan isticalo neto imovinu kao garantnu supstancu za
odobrene zajmove.
Državni organi mogu u određenim situacijama da zahtevaju od pojedinih preduzeća
određene analitičke izveštaje. Na primer kada nadležni državnih organa razmatraju i ocenjuju
poslovanja javnih preduzeća, zatim kada država učestvuje u ekonomsko - finansijskoj
konsolidaciji nekih preduzeća.
Statistički organi koriste izvorne bilansne informacije za izradu društvenih računa,
onosno za izračunavanje društvenog proizvoda nacionalnog dohotka. Pored toga, oni mogu
zahtevati od preduzće određene analitičke pokazatelje koji su product finansijski analize, čija je
statistička obrada i praćenje predviđeno programom statističkih istraživanja. Privrednim
komorama i poslovnim udruženjima su potrebne analize o efikasnosti poslovanja i ekonomsko -
finansijskom položaju značajnih preduzeća, na osnovu kojih se može sagledati njihovo mesto u
okviru grupacije ili grane. Sindikat je zainteresovan za politiku raspodele u preduzeću, sigurnost
radnih mesta i perspektivu zapošljavanja novih radnika. Konkurenti žele informacije na bazi
kojih mogu da ocene razlike u finansijskom i rentabilitetnom položaju i njihove uzroke. Brojni
specijalizovani svetski časopisi iz oblasti privredne publikacije praktikuju da objavljuju godišnje
liste značajnih analitičkih pokazatelja izračunatih na nivou privredne grane odnosno grupacije.

5.1.Tehnika finansijske analize

31
 MASTER RAD

Finansijska analiza vrši se da bi se sagledala finansijski situacije preduzeća, koja je

osnovno polazište za finansijski planiranje. Zavisno od korisnika, ciljevi finansisjske analize
mogu da budu interni i eksterni.
Interni su vezani za samo preduzeće radi poboljšanja upravljanja poslovanjem
usklađenosti finansijski politike sa potrebama preduzeća.
Eksterni ciljevi finansijski analize pokazuju finansijski sliku preduzeća za potreba
kreditora i ostalih poverilaca.
Svako preduzeće koje namerava da se razvija, ulaže u obrtnu imovinu, opremu,
razvoj proizvodnje, te je, samim tim, neophodno da raspolaže dovoljnim iznosom gotovine za te
svrhe. Svi zainteresovani za poslovni uspeh preduzeća, počevši od finansijskog menadžera,
akcionara, zaposlenih, dobavljača, država i dr., oslanjaju se na finansijske izveštaje koji pružaju
informacije o poslovanju preduzeća. Analiza finansijskih izveštaja bavi se ocenom finansijskog
stanja i upravljanjem obrtnim kapitalom. Finansijska analiza, pre svega, mora da prati
izvršavanje finansijskih planova kojim su predviđeni načini upravljanja obrtnim kapitalom, obim
i vrste finansiranja. Obrtni kapital trebalo bi da se koristi na način da se raspoloživa imovina
upotrebljava efikasno ako je cilj finansijske politike ostvarenje veće vrednosti kapitala.
Manji obim obrtnog kapitala svakako ograničava veću proizvodnju i prodaju, dok veći obim
podrazumeva veće stope prinosa na kapital. Povećanje obrtnog kapitala koji se očekuje kao
rezultat poslovanja govori o stopi prinosa, odnosno o tome da li je i koliko ostvarena zarada po
jednoj novčanoj jedinici ulaganja. Prvo od čega se polazi pri oceni finansijskog stanja preduzeća
su sledeći finansijski izveštaji: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o novčanim tokovima, i
analiza o izvorima i upotrebi sredstava. Sa stanovišta finansijske analize izuzetno je značajna
priprema finansijskih izveštaja, u smislu sažimanja pojedinih bilansnih pozicija i njihovog
adekvatnog grupisanja za potrebe analize. U tu svrhu pozicije u bilansu stanja se najčešće u
aktivi grupišu prema principu opadajuće likvidnosti, a u pasivi prema principu rastuće dospelosti.

5.2.Vrste finansijskih analiza

U teoriji i praksi, razlikuje se više vrsta finansijske analize u zavisnosti od odabranih

kriterijuma. Pri tome, najčešće korišćeni kriterijumi su:
korisnici analize,

32
 MASTER RAD

predmet analize,
vreme posmatranja (period obuhvaćen analizom),
način pripremanja bilansa za analizu i
metode (instrumenti) analize.

Polazeći od korisnika analize diferenciramo internu i eksternu finansijsku analizu.

Prethodna objašnjenja o ciljevima finansijske analize i zahtevima internih i eksternih
korisnika pružaju osnovu za identifikovanje sličnosti i razlika između jedne i druge. U osnovi
između ovihdveju vrsta analiza nema dijametralnih razlika. Naime, obe polaze od istih opštih
ciljeva, imajuisti predmet ispitivanja, a za njihovo objašnjenje mogu se koristiti iste metode,
odnosno istiinstrumenti. Međutim, kada je u pitanju interna finansijska analiza treba istaći da
ona, po pravilu,ima više parcijalnih ciljeva, ispituje veći broj pojava, koristi obimniji fond
podataka, samim tim pruža više informacija. Nasuprot njoj, eksterna finansijska analiza,
uglavnom, ima manji broj posebnih ciljeva, upotrebljava skromniji fond podataka, obrađuje uži
fond pitanja, te zato ima manju informacionu moć.
Prema predmetu (objektu) analize razlikujemo analizu bilansa stanja (analizu finansijske
situacije), analizu bilansa uspeha (analizu uspešnosti poslovanja) i analizu bilansa tokova
gotovine. Prva je usmerena na ispitivanje i ocenu rentabilnosti uloženog kapitala. Iako je moguće
izvršiti samo analizu bilansa stanja ili bilansa uspeha, u teoriji i praksi preovladava shvatanje da
se radi o komplementarnim, a ne o nezavisnim analizama. Naime, kompeksna ocena finansijskog
stanja i rentabilnosti poslovanja preduzeća zahteva da se simulativno sprovedu obe analize.
Posmatrano sa stanovništa predmeta, treća vrsta analize je analiza tokova gotovine. Ona se bavi
ispitivanjem priliva i odliva novčanih sredstava, prevashodno u funkciji ocene likvidnosti.
Sa stanovišta vremena posmatranja, tj. perioda obuhvaćenog analizom razlikuju se
statička (analiza stanja) i dinamička analiza (analiza razvoja). Statička analiza ispituje bilans
stanja na tačno određeni dan, odnosno bilans uspeha za jedan obračunski period. Dinamička
analiza se bavi ispitivanjem i komparacijom niza sukcesivnih bilansa stanja i uspeha, što pruža
mogućnost za identifikaciju trenda u odnosu na statičku analizu.
Prema kriterijumu koji uzima u obzir način pripremanja bilansa stanja i uspeha za
analizu, diferencira se analiza: bilansa izraženih u apsolutnim brojevima, bilansa prezentiranih u
relativnim brojevima i bilansa prikazanih u formi grafikona. Danas je opšte prihvaćeno da se,

33
 MASTER RAD

u postupku pripreme podataka za analizu, koriste sva tri načina prikazivanja. Naime,
većina programskih paketa za finansijsku analizu pomoću kompjutera to omogućava brzo i
jednostavno. Samo na taj način se obezbeđuje integralno i pregledno prezentovanje baznih
finansijskih izveštaja pripremljenih za analizu.
Imajući u vidu metode (instrumente) tj. postupke analize, razlikujemo: racio analizu,
analizu pomoću neto obrtnog fonda, analizu bilansa novčanih tokova (cash flow analizu), analizu
bilansa tokova finansijskih sredstava (funds flow analizu), vizuelnu analizu i račun pokrića.22

5.3.Instrumenti i postupci analize bilansa

U instrumente i postupke analize bilansa spadaju: vizuelna analiza bilansa, analiza

bilansa pomoću računa pokrića, racio analiza, analiza bilansa pomoću neto obrtnog fonda, Cash
Flow analiza i Funds Flow analiza.

5.4.Finansijska analiza i pokazatelji poslovanja

Finansijska analiza bavi se istraživanjem funkcionalnih odnosa koji postoje između

određenih pozicija u bilansu stanja i bilansu uspeha, da bi se omogućila verodostojna ocena
finansijskog položaja i aktivnosti preduzeća. Za analizu finansijskog stanja koriste se određena
pravila finansiranja izražena u vidu racija, koeficijenata i drugih pokazatelja poslovanja, kojima
se sumiraju finansijski podaci o stanju poslovanja. Informacije iz bilansa uspeha, iznos prihoda,
rashoda i dobit, i informacije iz bilansa stanja, o vrednosti imovine, obavezama, i neto vrednosti
imovine u određenom periodu, osnova su za izračunavanje finansijskih racija koji se odnose na
ostvarene rezultate i ukazuju na nivo rizika u poslovanju. Izračunavanjem finansijskih racija meri
se i ocenjuje svaki rizik u poslovanju. Imajući u vidu da finansijski izveštaji sadrže veliki broj
podataka, ovi podaci grupišu se radi finansijske analize da bi se dobio jasan i pregledan uvid u
finansijsko stanje i da bi se mogli koristiti za izračunavanje racija ili pokazatelja poslovanja.23

22
Stojiljković. M., Krstić. J.,: Finansijska analiza, Ekonomski fakulte, Niš, 2000.str.16 -17.
23
Brealy. A., Richard, Stewart C. Myers, Part IX,: Financial Analysis and Planing, Principles of Corporate
Finance, Third Edition, International Edition, McGraw-HillIrwin, New York, 2003.str.815.
34
 MASTER RAD

 Koriste se samo oni podaci koji su bitni za izračunavanje ključnih finansijskih racija.
Kada preduzeće, na primer, traži kredit od banke, za očekivati je da će banku da interesuju
pokazatelji zaduženosti i sposobnosti preduzećada vraća dug i plaća kamatu. Finansijska analiza
je, u osnovi, racio analiza izražena u prostoj matematičkoj formuli kroz odnos jedne bilansne
pozicije prema drugoj. Odnose između bilansnih pozicija koji se izražavaju racio brojevima
korisno je stalno proveravati pomoću unapred postavljenih normi ili standard da bi se izvršila
ocena o finansijskom stanju preduzeća i budućim tendencijama. Pri analitičkoj interpretaciji
racio brojeva nekog preduzeća, analitičaru obično stoje na raspolaganju jedan ili više od sledećih
standarda, koje može koristiti alternativno ili komplementarno:
racio brojevi zasnovani na poslovnoj prošlosti svakog pojedinačnog preduzeća,
racio brojevi utvrđeni na bazi informacija iz tekućeg operativno - finansijskog plana
preduzeća, koji odražavaju proteklo iskustvo preduzeća korigovano za očekivane
promene u nastupajućem planskom periodu,
racio brojevi privredne grane kojoj pripada preduzeće.24

Zavisno od toga čemu treba da služe, svi racio brojevi mogu se klasifikovati u sledećih
nekoliko grupa pokazatelja poslovanja ili finansijskih pokazatelja: pokazatelji likvidnosti,
pokazatelji aktivnosti, pokazatelji finansijske strukture, pokazatelji rentabilnosti,
pokazatelji prinosa po akciji, finansijski leveridž, Dipon sistem analize.25
Navedeni pokazatelji nisu jedini i njihov redosled nije nepromenljiv. Na primer, kod
kreditne analize na prvom mestu su svakako racija finansijskog leveridža. Međutim, većina
autora na prvo mesto stavlja pokazatelje likvidnosti, pre svega zato što su pokazatelji likvidnosti
kriterijum ne samo primarne sigurnosti i zaštite poverioca, već opstanka preduzeća.

5.5.Racio - analiza

Racio analiza je jedna od najčešće korišćenih instrumenata finansijski analize.

Konkretno, upotreba ove metode u praksi podrazumeva, pre svega, poznavanje osnovnih

24
Karavidić. S., Dragan, I., Kosarkoska. D.,: Osnovi finansijskog menadžmenta, PEP Beograd, 2011.str.48.
25
Karavidić. S., Dragan, I., Kosarkoska. D.,: Osnovi finansijskog menadžmenta, PEP Beograd, 2011.str.49.

35
 MASTER RAD

teoretskih - metodoloških postavki na kojima je ista izgrađena kao celovit i zaokružen sistem za
analitičko ispitivanje finansisjkog i rentabilitetnog položaja preduzeća. S obzirom na činjenicu da
analitičaru stoje na raspolaganju brojni racio pokazatelji, značajno je pitanje njihovog izbora,
grupisanje i utvrđivanje adekvatnog redosleda.
Od istog značaja je i pravilna analitička interpretacija kvantificiranih racio veličina.
Danas, na osnovu masovnog korišćenja u praksi i široke rasprostranjenosti u literaturi, s pravom
se može tvrditi da se radi o značajnoj metodi finansijske analize. S tim u vezi, neki autori gotovo
da poistovećuju finansijsku analizu i racio analizu. To treba shvatiti više kao isticanje značaja
ove metode, a manje kao isključivo tvrdnju. Osnovne pretpostavke, na kojima počiva koncept
racio analize, su sledeće generalne tvrdnje:
svaki od odabranih racio brojeva mora biti relevantan indikator za ocenu finansijskog
položaja i rentabilnosti poslovanja,
u količinama oba elementa (i brojitelj i imenitelj) imaju jednaku važnost. Zato je
neophodno analizirati uticaj i jednog i drugog elementa na veličinu racio broja,
uporedivost racio brojeva u vremenu predstavlja sadržinsku nepromenljivost brojitelja i
imenitelja u svim analiziranim godinama,
pojedini racio brojevi su zavisni od veličine i promene drugih racia. Pri njihovoj
interpretaciji neophodno je razmatrati tu međuzavisnost,
izabrani racio brojevi uvek se prezentuju u obliku tabelarnog pregleda u kome su
grupisani u uže i šire homogene grupe pokazatelja, u skladu sa ciljevima i zahtevima
analize,
kvantificiranje racio brojeva treba analizirati u odnosu na unapred postavljene standarde
(norme, pravila, odnosno kriterijume), da bi se moglo oceniti u kojoj meri njihova
veličina održava povoljna ili nepovoljna stanja i tendencije.

Racio analiza bazira se na određenim komponentama bilansa stanja i bilansa uspeha i

sračunata je na identifikovanje i ocenu finansijskog položaja (likvidnosti, sigurnosti i aktivnosti)
i rentabiliteta poslovanja preduzeća. Imajući u vidu ciljeve racio - analize, razlikujemo sledeće
vrste: likvidnosti, sigurnosti, upravljanja i rentabiliteta.26

26
Nerandžić. B., Dickov. V., Perović. V.,: Ekonomika moderna, Stylos print, Novi Sad, 2004.str.115.

36
 MASTER RAD

Racio likvidnosti se dobija na bazi podataka iz bilansa stanja i koristi se kao

inicijalni pokazatelj sposobnosti preduzeća da likvidira svoje obaveze o roku dospelosti. Prema
tome, racio likvidnosti je usmeren na utvrđivanje i ocenu finansijskog položaja preduzeća na
kratak rok. Razlikuju se tri racia ili testa likvidnosti preduzeća, i to: opšti racio likvidnosti,
racioreducirane likvidnosti i racio novčane likvidnosti.
Opšti racio likvidnosti je nastao kao refleks aplikacije bilansnog pravila u užem smislu,
koje zahteva da osnovna sredstva budu finansirana sopstvenim ili bar permanentnim kapitalom, a
obrtna sredstva da budu pokrivena kratkoročnim izvorima finansiranja. Ovaj racio se utvrđuje
nasledeći način:

Obrtna sredstva
Opšti racio likvuidnosti = ___________________________
Kratkoročne obaveze

Kao i sve ostale racio brojeve, opšti racio likvidnosti posebno (zbog neidentifikovane
strukture njegovog brojioca i imenioca) treba krajnje oprezno interpretirati i koristititi. Ipak,
može se reći da opšti racio likvidnosti manji od 1 pokazuje nezadovoljavajuću likvidnost
(kratkoročni kapital je korišćen za finansiranje osnovnih sredstava), opšti racio likvidnosti koji
je jednak 1, predstavlja donju granicu, tj. realizaciju zahteva bilansnog pravila u užem smislu i
opšti racio likvidnosti koji je jednak 2 predstavlja standardnu relaciju, tj. ostvaruje
zahteve pravila finansiranja 2:1. Racio reducirane likvidnosti predstavlja rigorozniji zahtev u
pogledu ocene likvidnosti preduzeća i nastao je kao aplikacija pravila finansiranja 1:1, koje traži
da osnovna sredstva i zalihe budu finansirani dugoročnim izvorima finansiranja. Ovaj
racio likvidnosti se utvrđuje iz sledećeg odnosa:

Obrtna sredstva bez zaliha

Racio reduciranje likvidnosti = ___________________________
Kratkoročne obaveze

Ipak, kada je reč o oceni finansijskog položaja preduzeća na kratak rok na bazi racio
-reducirane likvidnosti, po pravilu stoji konstatacija da iznos ovog racia iznad 1
pokazuje povoljnu i često poželjnu finansijsku strukturu preduzeća. Racio novčane likvidnosti
predstavlja još stroži test likvidnosti preduzeća. Ovaj racio se utvrđuje na sledeći način:

37
 MASTER RAD

Gotovina
Racio novčane likvidnosti = ______________________________
Kratkoročne ili dospele obaveze

Racio sigurnosti ili solventnosti se, takođe, dobija na osnovu podataka iz bilansa stanja,
ali služi za identifikovanje i ocenu finansijskog položaja (strukture) preduzeća na dugi rok. U
stručnoj literature i privrednoj praksi se razmatra i primenjuje više racia sigurnosti ili
solventnosti. Najvažniji su racio strukture izvora finansiranja (kapitala), racio učešća
pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) u ukupnim korišćenim izvorima
finansiranja (ukupnom kapitalu) ili racio doprinosa pozajmljenih izvora finansiranja
(pozajmljenog kapitala) pokriću aktive i racio učešća pozajmljenih dugoročnih izvora
finansiranja (pozajmljenog dugoročnog kapitala), tj. dugoročnih kredita u ukupnim
permanentnim izvorima finansiranja (permanentnom kapitalu). Racio strukture izvora
finansiranja (kapitala) utvrđuje se na sledeći način:

Sopstveni kapital
Racio strukture izvora finansiranja (kapitala) = __________________________
Pozajmljeni kapital

U stručnoj literature je najviše zastupljeno shvatanje prema kome iznos vog racia
sigurnosti ili solventnosti ispod 1 pokazuje nedovoljnu sigurnost, a iznad 1 sigurnost koja je
iznad normale. To znači da preduzeća koja imaju izrazito neizvesne i slabije uslove privređivanja
moraju imati znatniji iznos sopstvenog izvora finansiranja (sopstvenog) kapitala, tj. moraju
obezbediti racio strukture izvora finansiranja (kapital) iznad 1. Racio učešće pozajmljenih izvora
finansiranja (pozajmljenog kapitala) u ukupnim korišćenim izvorima finansiranja (ukupnom
kapitalu) ili racio doprinosa pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) pokriću
aktive obično se izražava u procentima i izračunava na sledeći način:

Pozajmljeni izvori
Racio doprinosa pozajmljenih izvora finan. pokr. aktive = _______________________ x 100
Ukupna poslovna sred.

38
 MASTER RAD

Racio učešća pozajmljenih dugoročnih izvora finansiranja, tj. dugoročnih kredita u
ukupnim permanentnim izvorima finansiranja (permanentnom kapitalu) se, po pravilu, iskazuje
u procentima i izračunava na sledeći način:

Dugoročni kapital
Racio učešća pozajmljenih dug.izvora fin. u ukupnom = ___________________ x 100
  Permanentni kapital

Racio učešća pozajmljenih dugoročnih izvora finansiranja (pozajmljenog dugoročnog

kapitala) u ukupnim permanentnim izvorima finansiranja (permanentnom kapitalu). Ako pođemo
od pretpostavke da dugoročni kredita iznose 40.000 dinara, a permanentni kapital 80.000 dinara,
onda racio učešća pozajmljenih dugoročnih izvora finansiranja (pozajmljenog dugoročnog
kapitala) u ukupnim permanentnim izvorima finansiranja (permanentnom kapitalu) iznosi 50%
što znači da 50% permanentnog kapitala predstavljaju dugoročni kredita (znači 50%
permanentnog kapitala čini sopstveni kapital). Da li je to dovoljno, malo ili mnogo zavisi,
takođe, od konkretnog preduzeća i to, pre svega, od structure poslovnih sredstava datog
preduzeća. Racio upravljanja ili pokazatelja aktivnosti se dobijaju na bazi podataka iz bilansa
stanja i bilansa uspeha, a izražavaju se u formi koeficijenata ili broja dana zadržavanja poslovnih
sredstava u konkretnom obliku (zalihe, potraživanja od kupaca, obavezu prema dobavljačima i
sl.). Ima više racia upravljanja ili pokazatelja aktivnosti, ali ćemo se zadržati na sledeća tri: racio
obrta zaliha, racio regulisanja potraživanja od kupaca i racio regulisanja obaveza prema
dobavljačima. U okviru racia obrta zaliha od posebnog su značaja koeficijent obrta zaliha i
pokazatelj prosečnog vremena zadržavanja zaliha u preduzeću. Koeficijent obrta zaliha utvrđuje
se nasledeći način:

Cena koštanja (ili troškovi) realizacije proizvoda

Koeficijent obrta zaliha = _______________________________________________
Prosečan saldo zaliha

Prosečno vreme zadržavanja zaliha u preduzeću se identifikuje na sledeći način:

39
 MASTER RAD

360 dana
Prosečno vreme zadržavanja zaliha u preduzeću = _______________________
Koeficijent obrta zaliha

Za praktične analitičke potrebe, koeficijenta obrta zaliha i prosečno vre,e zadržavanja

zaliha u preduzeću mogu se utvrđivati i za pojedine oblike zaliha: materijhal, nedovršenu
proizvodnju, gotove proizvode, robu i sl. Kada je reč o raciu regulisanja potraživanja od kupaca,
takođe, izdvajamo koeficijent obrta kupaca i pokazatelj prosečnog vremena naplate potraživanja
od kupaca. Koeficijent obrta kupaca se utvrđuje na sledeći način:
Prihodi od realizacije proizvoda
Koeficijent obrta kupca = ___________________________________
Prosečan saldo kupca

Ukoliko u posmatranom obračunskom periodu prihodi od realizacije proizvoda iznose

90.000 dinara, a prosečan saldo kupaca 15.000 dinara (saldo kupaca na početku
obračunskog perioda je 14.000 dinara, a na kraju obračunskog perioda 16.000 dinara), koeficijent
obrta kupaca iznosi 6,00, a to znači da se potraživanja od kupaca u odnosnom obračunskom
periodu naplaćuju prosečno 6 puta. Takođe, izračunati koeficijent obrta kupaca od 6 pokazuje da
prihodi od realizacije proizvoda u posmatranom obračunskom periodu iznose 600% u odnosu
na prosečan saldo kupaca. Prosečno vreme naplate potraživanja od kupaca se identifikuje na
sledeći način:
360
Prosečno vreme naplate potraživanja od kupaca = _________________________
Koeficijent obrta kupca

. Kada je reč o raciju regulisanja obaveza prema dobavljačima zadržaćemo se na dva

najvažnija pokazatelja, i to: koeficijentu obrta dobavljača i pokazatelju prosečnog
vremena plaćanja obaveza prema dobavljačima. Koeficijent obrta dobavljača se utvrđuje na
sledeći način:

Cena koštanja (ili troškovi) realizacije proizvoda

(+ povećanja zaliha - smanjenje zaliha)
Koeficijent obrta dobavljača = _______________________________________________
Prosečan saldo dobavljača

40
 MASTER RAD

Prosečno vreme plaćanja obaveza prema dobavljačima se meri na sledeći način:

360
Prosečno vremene plaćanja obaveza prema dobav. = _____________________________
Koeficijent obrta dobavljača

Racio rentabiliteta, kao i racio upravljanja ili pokazatelji aktivnosti, koriste podatke
iz bilansa stanja i bilansa uspeha s ciljem da identifikuju uspešnost poslovanja preduzeća, tj
utvrde njegovu zarađivačku sposobnost u relevantnom vremenskom periodu. U ekonomskoj
literaturi rentabilitet se, po pravilu, ne shvata kao apsolutna veličina i nemeri samo visinom
ostvarenog periodičnog (poslovnog) rezultata kao razlike ukupnih (odnosno poslovnih) prihoda i
rashoda. Za ekonomistu, adekvatno merilo uspešnosti poslovanja preduzeća je relativan odnos
periodičnog rezultata i angažovanih sredstava u realizaciji tog rezultata. Otuda, kao pokazatelji
rentabiliteta poslovanja tržišno orijentisanog privrednog subjekta, pojavljuju se: stopa poslovnog
dobitka, stopa neto - dobitka, stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva i stopa prinosa na
sopstvena poslovna sredstva. Stopa poslovnog dobitka i stopa neto - dobitka spadaju u parcijalne
pokazatelje rentabiliteta poslovanja preduzeća i fundirani su na podacima iz bilansa uspeha.
Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva i stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva
predstavljaju globalno pokazatelje rentabilnosti poslovanja preduzeća i baziraju se na podacima
iz bilansa stanja i bilansa uspeha. Stopa poslovnog dobitka se utvrđuje na sledeći način:

Poslovni dobitak
Stopa poslovnog dobitka = _______________________________ × 100
Prihodi od realizacije proizvoda

Ako pretpostavimo da u posmatranom obračunskom periodu poslovni dobitak (kao

razlikaizmeđu ukupnih poslovnih prihoda sa jedne strane, i fiksnih troškovi perioda i varijabilnih
troškovi sadržanih u realizovanim proizvodima sa druge strane) iznosi 7.500 dinara, a prihod od
realizacije proizvoda 70.000 dinara, stopa poslovnog dobitka će biti 10,7%. To znači da
je preduzeće u odnosnom obračunskom periodu na svakih 100 dinara prihoda od realizacije
proizvoda prosečno ostvarilo 10,7 dinara poslovnog dobitka. Stopa neto dobitka se izračunava na
sledeći način:

41
 MASTER RAD

Neto dobitak
Stopa neto - dobitka = _____________________ × 100
Prihodi od realizacije

Pod uslovom da u analiziranom obračunskom periodu neto dobitak (kao razlika između
poslovnog dobitka i plaćenih kamata i poreza na dobitak) iznosi 6.000 dinara, a prihodi od
realizacije proizvoda 70.000 dinara, stopa neto dobitka će biti 8,6%. To znači da je preduzeće u
analiziranom obračunskom periodu na svakih 100 dinara prihoda od realizacije proizvoda
prosečno ostvarilo 8,6 dinara neto dobitka, tj. da se prosečno platilo 2,1 dinara na ime kamata i
poreza na dobitak. Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva predstavlja relativan odnos
poslovnog dobitka i prosečnih poslovnih sredstava preduzeća angažovanih u posmatranom
periodu ili proizvod stope poslovnog dobitka i koeficijenta obrta ukupnih poslovnih sredstava
(koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava je količnik između prihoda od realizacije
proizvoda i prosečnih poslovnih sredstava preduzeća angažovanih u posmatranom obračunskom
periodu):
Poslovni dobitak
Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva = ___________________________ × 100
Prosečna poslovna sredstva

Pod pretpostavkom da u analiziranom obračunskom periodu poslovni dobitak iznosi

7.500 dinara, prosečna poslovna sredstva 90.000 dinara (ukupna poslovna sredstva na početku
obračunskog perioda 80.000 dinara, a na kraju obračunskog perioda 100.000 dinara) i prihodi od
realizacije proizvoda 70.000 dinara, stopa poslovnog dobitka će biti 10,7% (7.500 - 70.000),
koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava 0,78 (70.000 - 90.000), a stopa prinosa na
ukupna poslovna sredstva 8,3% (7.500 - 90.000 ili 10,7% × 0,78). Stopa prinosa na ukupna
poslovna sredstva pokazuje procenat periodičnog prirasta ukupnih poslovnih sredstava preduzeća
i njome se meri efikasnost korišćenja ukupnih poslovnih sredstava. Konkretno, u ovom
hipotetičkom primeru, na svakih 100 dinara prosečno uloženih sredstava preduzeće je u posmatra
nom obračunskom periodu ostvarilo prirast tih sredstava za 8,3 dinara.
Za privrednog subjekta - robnog proizvođača, jačanje rentabiliteta upotrebe ukupnih
poslovnih sredstava, tj. maksimiranje stope prinosa na ukupna poslovna sredstva znači
realizaciju sledećih imperativa: povećanja učešća poslovnog dobitka u prihodima od realizacije

42
 MASTER RAD

proizvoda (maksimiranje stope poslovnog dobitka) i smanjenje vremena obrta ukupnih poslovnih
sredstava (maksimiranje stope poslovnog dobitka) i smanjenje vremena obrta ukupnih poslovnih
sredstava (maksimiranje koeficijenta obrta ukupnihh poslovnih sredstava). Stopa prinosa
na sopstvena poslovna sredstva je relativan odnos neto - dobitka i prosečnih sopstvenih
poslovnih sredstava preduzeća angažovanih u posmatranom periodu (misli se na poslovna
sredstva finansiranja iz sopstvenih izvora finansiranja) ili proizvod stope neto dobitka i
koeficijenta obrta sopstvenih poslovnih sredstava (koeficijent obrta sopstvenih poslovnih
sredstava je količnik između prihoda od realizacije proizvoda i prosečnih sopstvenih poslovnih
sredstava preduzeća angažovanih u posmatranom obračunskom periodu).

Neto dobitak
Stopa prinosa na sopst. posl.sredstva = _____________________ ×100 =
Prosečna sopst.posl.sredst.

Neto dobitak Prihodi od realiz. proizvoda

_______________________ x 100 = _______________________________ x 100
Prihodi od realiz. proizv. Prosečna sopst. poslov. sredstv

Ako pretpostavimo da u posmatranom obračunskom periodu neto - dobitak iznosi 6.000

dinara, prosečna sopstvena poslovna sredstva 50.000 dinara (sopstvena poslovna sredstva na
početku obračunskog perioda 40.000 dinara, a na kraju obračunskog perioda 60.000 dinara)
i prihodi od realizacije proizvoda 70.000 dinara, stopa neto dobitka će biti 8,6% (6.000 - 70.000),
koeficijent obrta sopstvenih poslovnih sredstava će biti 1,4, tj. 70.000 - 50.000, a stopa prinosa
na sopstvena poslovna sredstva pokazuje relativan (procentualni) periodični prirast onog dela 
poslovnih sredstava koji je finansiran iz sopstvenih izvora finansiranja i njome se meri efikasnost
upotrebe sopstvenih sredstava angažovanih u poslovanja preduzeća.
Maksmiziranje stope prinosa na sopstvena poslovna sredstva, tj. jačanje efikasnosti
korišćenja sopstvenih poslovnih sredstava podrazumeva povećanje učešća neto – dobitka u
prihodima od realizacije proizvoda (maksimiranje stope neto - dobitka) i smanjenje vremena
obrta sopstvenih poslovnih sredstava (maksimiranje koeficijenta obrta sopstvenih poslovnih
sredstava).

43
 MASTER RAD

5.6.Vizuelna analiza

Vizuelna analiza bilansa ili metoda vizuelne analize je, po pravilu inicijalni postupak koji
se primenjuje u analizi bilansa. Ova metoda je, zbog jednostavnosti i brzine primene
naročito pogodna za potrebe eksterne analize sračunate na sticanje globalne predstave o
finansijskom položaju i rentabilitetu poslovanja preduzeća. Postupak vizuelne analize bilansa se
sastoji u posmatranju bilansa stanja i bilansa uspeha (izraženih u apsolutnim i relativnim
brojevima, a posebno u vidu grafikona) i donošenju opštih ocena ili konstatacija o stepenu
likvidnosti preduzeća, rentabilitetu poslovanja preduzeća, itd.27
Vizuelna analiza bilansa se može koristiti kao početna metoda, kako za potrebe statičke
analize finansijskog položaja i rentabiliteta poslovanja preduzeća, tako i za potrebe dinamičke
analize finansijske strukture i poslovnih rezultata preduzeća (analiza bilansa stanja i bilansa
uspeha preduzeća većeg broja sukcesivnih obračunskih perioda - poslovnih godina).

5.7.Analiza pomoću računa pokrića

Metoda analiza bilansa pomoću računa pokrića tangira samo bilans stanja, ali se
dopunjava sa ostalim postupcima analize koji istražuju i efikasnost poslovanja preduzeća. Kao i
metoda vizuelne analize bilansa, i ova metoda se koristi za potrebe statičke i dinamičke analize
finansijskog položaja (strukture) preduzeća. Suština ove jednostavne metode sastoji se u
utvrđivanju sledećih relacija, izraženih u apsolutnim i relativnim brojevima: strukture poslovne
imovine, sredstava preduzeća (kao odnosa osnovnih prema obrtnim sredstvima preduzeća),
strukture kapitala (kao odnosa sopstvenih i pozajmljenih izvora finansiranja poslovnih sredstava
preduzeća) i pokrića osnovnih sredstava sopstvenim kapitalom (kao odnosa sopstvenog kapitala,
tj. poslovnog i rezervnog fonda prema osnovnim sredstvima preduzeća).

27
Nerandžić. B., Dickov. V., Perović. V.,: Ekonomika moderna, Stylos print, Novi Sad, 2004.str.114.

44
 MASTER RAD

5.8. Analiza bilansa pomoću neto - obrtnog fonda

Analiza bilansa pomoću neto - obrtnog fonda polazi od celine bilansa stanja i uglavnom
služi za potrebe dinamičke analize. Neto - obrtni fond (NOF) ili neto - obrtna sredstva (NOS)
predstavljaju deo obrtnih sredstava koji je finansiran dugoročnim izvorima finansiranja
(sopstvenim kapitalom i dugoročnim kreditima).
Neto - obrtni fond je jednak razlici između dugoročnog kapitala i osnovnih
sredstava. Neto - obrtna sredstva predstavljaju razliku izmešu obrtnih sredstava i kratkoročnih
obaveza ili kredita. Kao što je već rečeno neto - obrtni fond se koristi uglavnom za potrebe
analize razvoja na bazi sukcesivnih bilansa stanja većeg broja uzastopnih perioda. Pri praćenju
dinamike ili razvoja neto - obrtnih sredstava (NOS) ili neto - obrtnog fonda(NOF) treba imati u
vidu da do njihovog povećanja dolazi usled prodaje osnovnih sredstava, povećanja sopstvenog
kapitala (iz poslovanja - akumulirani dobici, pokloni, dotacije i sl.) i povećanja dugoročnih
kredita (dobijanje novih dugoročnih kredita ili konverzija kratkoročnih u dugoročne kredite), a
do smanjenja - zbog nabavke osnovnih sredstava, smanjenja sopstvenog kapitala (iz poslovanja -
pokriće gubitka, preteranom raspodelom i sl.) i smanjenjem dugoročnih kredita.

5.9. Cash Flow analiza

Cash Flow analiza polazi od podataka iz bilansa stanja i bilansa uspeha i koristi se
za potrebe procene zarađivačke sposobnosti i finansijske situacije preduzeća. U ovom slučaju
etimologija reči ne upućuje potpuno na suštinu pojma koji označava. Cash flow se može prevesti
kao tok gotovine ili novčani tok, a shvata se u upotrebljava dvojako, i to kao bruti Cash Flow
(tok primanja i izdavanja novca) i kao neto Cash Flow (razlika primanja i izdavanjanovca). Neto
Cash Flow je indikator obima raspoloživih novčanih sredstava za samofinansiranje ili za otplatu
dospelih obaveza i identičan je zbiru poslovnog dobitka, rezervi i amortizacije (često se naziva
računovodstvenom neto - gotovinom).
Osnovna svrha izveštaja o novčanom toku jesu informacije o novčanim prilikama i
novčanim izdacima u toku nekog računovodstvenog perioda. Izveštaj ujedno daje informacije o
kompletnim investicionim i finansijskim aktivnostima preduzeća. Novčani tokovi se u izveštaju

45
 MASTER RAD

grupišu u tri glavne kategorije: poslovne aktivnosti, investicione aktivnosti i finansijski

aktivnosti. Novčani tokovi iz poslovnih aktivnosti uključuju:
novčane primitke (prilive): priliv od prodaje roba i usluga, primljene kamate i dividende,
ostali primici iz poslovanja (na primer primitak na osnovu rešenja sudskog spora),
novčane izdatke: izdaci za trgovinsku robu i usluge (uključujući plate zaposlenima),
plaćanje kamata, plaćanje poreza, ostali izdaci vezani za poslovanja (npr. isplate
na osnovu sudskog rešenja).

Primici i isplate kamata svrstavaju se u poslovne aktivnosti. Investicione aktivnosti

uključuju:
novčane primitke - prilive: novčani primici od prodaje HOV ili postrojenja, od naplate
glavnice kredita,
novčane izdatke: izdaci za kupovinu HOV ili postrojenja, iznosi dati zajmoprimicima.

Finansijske aktivnosti uključuju:

novčane prilive: prilivi od kratkoročnih i dugoročnih pozajmica, novac primljen od
vlasnika (npr. od emisije deonica),
novčane izdatke: otplate posuđenih iznosa bez kamata, isplate vlasnicima, novčane
dividende.

Kritična važnost novčanog toka iz poslovnih aktivnosti sastoji se, pre svega, u činjenici
da na duži rok preduzeće mora imati pozitivan novčani tok iz svojih poslovnih aktivnosti, ako
želi opstati. Sposobnost preduzeća da pribavi novac finansijskim aktivnostima zavisi od njegovih
sposobnosti da generiše novac iz svojih redovnih delatnosti. Kod pripreme izveštajao novčanim
tokovima moraju se pojedine stavke računovodstvenog izveštaja korigovati, iz suštinskih razloga
nastale poslovne promene.
Novčani tokovi neophodan su instrument samog preduzeća za izradu finansijske
strategije. Strategija novčanih sredstava direktno zavisi od likvidnosti i finansiranja, a indirektno
zavise od rentabilnosti poslovanja. To znači da se raspoloživim novčanim sredstvima prvo
moraju obezbediti likvidnost, zatim ulaganja (finansiranje), a tek potom ona utiču na povećanja

46
 MASTER RAD

ili smanjenje finansijskog rezultata u preduzeću. Svaka finansijski strategija novčanih sredstava
treba da se odnosi na:
rokove raspoloživosti novčanih sredstava,
potrebnu količinu novčanih sredstava za održavanje likvidnosti
upotrebu viška novčanih sredstava.28

5.10.Funds Flow analiza

Fund Flow analiza počiva na bilansima stanja i dveju ili više sukcesivnih odračunskih
perioda. Sam termin Funds Flow se može prevesti kao tok izvora sredstava ili kao finansijski
tok. Funds Flow analizom se identifikuju i prate neto razlike (povećanje ili smanjenje) bilansnih
pozicija ili segmenta dveju ili više sukcesivnih bilansa i neminovno se dopunjava analizom
bilansa uspeha i Cash Flow analizom.

6.MEĐUNARODNI RAČUNOVODSTVENI STANDARDI

Međunarodni računovodstveni standardi (u daljem tekstu MRS) predstavljaju

računovodstvene standard uvedene da bi se postigla transparentnost i jednoobraznost finansijskih
izveštaja bilo kog ekonomskog subjekta bez obzira na delatnost kojom se bavi i izveštaja, uz
osnovni cilj da obezbede podatke i informacije za upotrebne analize za nesmetano poslovno
komuniciranje zainteresovanih subjekata koje rezultira bržem protoku robe i kapitala.29 MRS u
stvari predstavljaju, neku vrstu harmonizacije različitih računovodstvenih regulativa koje se
odnose na pripremu i prikazivanje finansijskih izveštaja koji služe kao osnova za donošenje
ekonomskih odluka. 
Standardi kao pojam su u primeni skoro u svim oblastima tehnike, tehnologije, u
prirodnim naukama i drugim oblastima. Njih propisuju nadležni stručni državnih organi. Što se
tiče MRS oni su uglavnom u obliku normi ponašanja i postupaka u profesionalnom radu
računovođa, da bi njihove informacije o poslovanju nekog ekonomskog subjekta bile kvalitetne

28
Vunjak. N.,: Finansijski menadžment , Proleter - Bečej Milen - Subotica, Subotica, 2001.str.253.
29
Karavidić. S., Dragan, I., Kvrgić, G.,: Finansijski menadžment, PEP Beograd, 2012.str.106.

47
 MASTER RAD

za potencijalne zainteresovane korisnike tih informacija. Računovodstveni standardi u sebi

uključuju i norme profesionalne etike računovođa.
MRS u svom osnovnom značenju podrazumevaju dogovorena pravila o pripremanju,
priznavanju odmeravanju ili vrednovanju i prezentaciji stavki računovodstvenih iskaza
ekonomskog subjekta. Kao što je već rečeno, osnovni elementi finansijskih izveštaja ekonomskih
subjekata su: Bilans stanja, na kraju poslovne godine, Bilans uspeha za poslovnu godinu na čijem
se kraju sastavlja Bilans stanja, Gotovinski tok za isti period za koji se sastavlja Bilans uspeha i
Promene na kapitalu.
Da bi bio prihvaćen u međunarodnom okruženju, javno publikovan računovodstveni
(finansijski) izveštaj korporacija mora da bude usklađen sa MRS i MSFI u svim materijalnom
značajnim stavkama, da ga javno obelodani menadžment i da bude nedvosmisleno potvrđen
izveštajem revizora.

6.1.Cilj primene Međunarodnih računovodstvenih standarda,

kratak istorijati primena u našoj računovodstvenoj praksi

Cilj računovodstvenih standarda je ostvaren ako finansijski izveštaji daju istinitu i
objektivnu, tzv. fer informaciju o nekom ekonomskom subjektu. Primena računovodstvenih
standard omogućava bolju, lakšu i pouzdaniju informaciju o finansijskom položaju nekog
ekonomskog subjekta kao i prikaz njegove zarađivačke sposobnosti, za šta su zainteresovani
potencijalni korisnici finansijskih informacija kao što su: akcionari, menadžment, zaposleni,
investitori, banke kreditori i drugi. Pre nego što se finansijski izveštaji obelodane široj
javnostioni podležu preispitivanju od strane nezavisnih ovlašćenih stručnjaka kao što su revizori.
Njihovo mišljenje o finansijskim izveštajima računovođe nekog ekonomskog subjekta je
merodovno u smislu toga da li su ovi finansijski izveštaji istiniti i objektivni ili nisu.
Suština je u tome da se dobije pouzdana potvrda o doslednoj primeni računovodstvenih
standarda u svim segmentima koji su obuhvaćeni finansijskim izveštajima. Finansijski
izveštaji prikazuju, takođe, koliko je rukovodstvo dobro upravljalo resursima koje su mu
akcionari poverili na upravljanje. Finansijski izveštaji obuhvataju i opis primenjenih
računovodstvenih politika koje treba da su konzistentne da bi podaci bili uporedivi. Za pravilnost
i tačnost prezentovanja finansijskih izveštaja primarna odgovornost leži na rukovodstvu

48
 MASTER RAD

preduzeća. Za finansijsko izveštavanje postoji konceptualni okvir koji treba da prate

računovodstveni standardi kao opšte prihvaćeni teorijski principi u oblasti računovodstva.
Konceptualni okvir koji je računovodstvena profesija razvila u različitim zemljama polazi od
toga da finansijski izveštaji treba da budu korisni onima kojima su namenjeni.
Računovodstveno informisanje na bazi MRS dobija svoj potpuni uticaj i značaj
ostvaranjem privreda u celom svetu i globalizacijom tržišta svih vrsta. Samim tim državni
monopol u ovoj oblasti gubi svoj značaj, a sa njim i nacionalni standardi koje one propisuju za
primenu na svojoj teritoriji, a koji mogu da se razlikuju od prihvaćenih međunarodnih
računovodstvenih standarda. Osnovni preduslov za to je međusobno poslovno informisanje
ekonomskih subjekata širom sveta bez obzira na državno uređenje, razvijenost privrede i slično.
1973. godine šesnaest profesionalnih računovodstvenih asocijacija je osnovalo Komitet
za međunarodne računovodstvene standard, pod nazivom IASC (International Accounting
Standards Committee), sa sedištem u Londonu. Tokom perioda, Komitet za Međunarodne
računovodstvene standard je pristupio Međunarodnoj federaciji računovođaq (The International
Federation of Accountants - IFAC), koju je 1977. godine osnovalo 49 zemalja u Njujorku, 1977.
godine. Shodno odboru za Međunarodne računovodstvene standarde, svrha finansijskih
izveštaja je da prezentuju informacije bitne za donošenje poslovnih odluka. Iako su finansijski
izveštaji element sadržaja svih računovodstvenih standard, ne bave se njima svi standardi na isti
način i u istom obimu. Računovodstveni standardi koji se neposredno bave finansijskim
izveštajima su:
MRS 1 - Prezentacija finansijskih izveštaja
MRS 10 - Događaji posle datuma Bilansa stanja
MRS 7 - Izveštaji o novčanim tokovima
MRS 14 - Izveštavanje po segmentima
MRS 27 - Konsolidovani i pojedinačni finansijski izveštaji
MRS 29- Finansijsko izveštavanje u hiperinflatornim privredama
MRS 30 - Obelodanjivanje u finansijskim izveštajima banaka i sličnih finansijskih
institucija
RS 34 - Periodično finansijsko izveštavanje.30

30
Dmitrović. Š., Lj., Petković. Đ., Jakšić. D.,: Računovodstvo, Ekonomski fakultet, Subotica, 2007.str.498.

49
 MASTER RAD

 Komitet za međunarodne računovodstvene standarde ima konsultativne grupe koje čine

ugledne međunarodne profesionalne i poslovne institucije. Svi oni nastoje da se dođe do
maksimalnog usaglašavanja nacionalnih računovodstvenih standard sa međunarodnim
računovodstvenim standardima. U daljoj budućnosti verovatno će do toga doći i na globalnom
planu, kao i do promene ovako ujednačenih standard kao vida normativnog regulisanja
računovodstva sa ciljem unapređenja i lakšeg pristupa računovodstvenim informacijama koje
bi bile razumljive, pouzdane, istinite i objektivne za sve zainteresovane korisnike tih informacija.
Danas Asocijacija nosi naziv Odbor za međunarodne računovodstvene standarde, i
broji156 članica, a među njima je i naša zemlja od 1997. godine.
Od 1981. godine počinje snažan process izgradnje profesionalne regulative, kada se
donosi i Kodeks profesionalne etike računovodstva. Izmenama i dopunama 1993. godine,
Kodeks profesionalne etike je usaglašen sa IFAC – ovim kodeksom. Istovremeno je otpočeo rad
na ustanovljavanju računovodstvenih i finansijskih načela, usvojenih i proglašenih
1989. godine, a potom se pristupilo i izradi jugoslovenskih računovodstvenih standard. NJihovo
donošenje, usvajanje i proglašavanje je završeno 1991 - 92. godine, kada su i objavljeni, a 1993.
godine donet je jugoslovenski računovodstveni standard 31 - Stručna osposobljenost za
samostalno vođenje računovodstva (u saradnji sa ACCC - Association of Chartered Certified
Accountants, danas vodeća međunarodno priznata profesionalna organizacija). Što se tiče
jugoslovenskih računovodstvenih standarda - ukupno 33 su uglavnom bili usklađeni sa MRS, ali
su imali i jugoslovenske specifičnosti.
Značajne razlike su postojale u odnosu na MRS a odnose se na tretman korekcija za
efekte hiperinflacije i vanrednih pozicija, kao i druge manje značajne razlike, posebno u vazi sa
obračunom amortizacije osnovnih sredstava i nematerijalnih ulaganja. Savez računovođa i
revizora Srbije, kao profesionalna organizaciji je nastojao da se oblast računovodstva
profesionalizuje i zakonski reguliše po uzoru na razvijene zemlje sveta, što u krajnjem slučaju
doprinosi da finansijski izveštaji dobiju novi kvalitet i transparentnost, tj. da postanu razumljivi
za širok krug korisnika tih informacija. Tim povodom izvršen je prevod postojećih MRS. U cilju
edukacije računovođa i cele te struke organizovani su brojni seminari, simpozijumi, savetovanja i
sl. Savezna skupština je usvojila Zakon o reviziji i računovodstvu na sednici Veća građana 26.
decembra 2002. godine i na sednici Veća republika 17. decembra 2002. godine. Ovim zakonom

50
 MASTER RAD

uređuju se uslovi i način vođenja poslovnih knjiga, sastavljanje, prezentacija, dostavljanje i

obelodanjivanje finansijskih izveštaja, kao i uslovi i način vršenja revizije finansijskih izveštaja.
Odredbe ovog zakona odnose se na preduzeća, zadruge, banke i druge finansijski
organizaciji, organizaciji za osiguranje, berze i berzanske posrednike i druga pravna lica, zatim
na fizička lica koja samostalno obavljaju privrednu delatnost radi sticanja dobitka – preduzetnici
koji utvrđuju dobit u skladu sa zakonom kojim se utvrđuje porez na prihod od samostalne
delatnosti, osim preduzetnika koji porez plaćaju u paušalnom iznosu.
Odredbe ovog zakona odnose se i na preduzeća i druge oblike organizovanja koje
je pravno lice osnovalo u inostranstvu, ako propisima države u kojoj su osnovani nije utvrđena
obaveza vođenja poslovnih knjiga, sastavljanja i revizije finansijskih izveštaja. Odredbe ovog
zakona ne odnose se na budžete i korisnike budžetskih sredstava osim ako posebnim propisima
nije drugačije određeno. Pravna lica i preduzetnici dužni su da vođenje poslovnih knjiga,
sastavljanje, prezentaciju, dostavljanje i obelodanjivanje finansijskih izveštaja vrše u skladu sa
zakonom, profesionalnom i internom regulativom. Pod zakonskom regulativom podrazumevaju
se ovaj zakon i podzakonski propisi koji se odnose na izvršavanje ovog zakona.
Pod profesionalnom regulativom podrazumevaju se: Kodeks etike za profesionalne
računovođe, Međunarodni računovodstveni standardi koji uređuje uslove za osposobljavanje
računovođa i revizora isticanje stručnih zvanja, nacionalne standard za računovodstveni softver i
drufi nacionalne standardi donešeni u skladu sa saopštenjima autoritativnih tela Međunarodne
federacije računovođa (IFAC).
Pod internom regulativom podrazumevaju se: interni opšti akti koji sadrže posebna
načela,uputstva i smernice za vođenje poslovnih knjiga, sastavljanje, prezentaciju, usvajanje,
dostavljanje i obelodanjivanje finansijskih izveštaja, koje donosi pravno lice i preduzetnik, u
skladu sa zakonskom i profesionalnom regulativom. Član 19 ovog zakona predviđa da su pravna
lica i preduzetnici dužni da vođenje poslovnih knjiga, sastavljanje i prezentaciju finansijskih
izveštaja vrše ui skladu sa računovodstvenim načelima definisanim u okviru MRS. Za
priznavanje, procenjivanje i prezentaciju pozicija finansijskih izveštaja primenjuje se MRS.
Prevod, objavljivanje i usklađivanje MRS i MSR u skladu sa preporukama Međunarodne
federacije računovođa (IFAC), Odbora za Međunarodne računovodstvene standarde (IASB) i
Komiteta za međunarodnu praksu revizije (IAPC), vrše pravna lica koja od odgovarajućeg

51
 MASTER RAD

organa Međunarodne federacije računovođa (IFAC) dobiju pravo za prevod i objavljivanje. Tri

osnovne računovodstvene pretpostavke na kojima se zasnivaju finansijski izveštaji u svetu su:
 neodređeno trajanje delatnosti, tj. poslovanje na neograničen period;
 doslednost, odnosno nepromenjena forma i sadržina finansijskih izveštaja iz perioda
u period ili, drugim rečima, postojanost računovodstvene politike firme;
 priznavanje ekonomskih promena nakon nastajanja, odnosno načelo fakturisane
realizacije.31
Unošenje pouzdanih računovodstvenih informacija u finansijski izveštaje iziskuje
uvažavanje i sledećih principa:
 opreznosti u transakcijama, koja je u tržišnoj privredi velike neizvesnosti važna, ali nije
korektno da se po tom osnovu stvaraju skrivene rezerve;
 preovlađivanja suštine nad formom (poslovne transakcije se iskazuju u njihovoj suštini i
finansijskoj realnosti, a ne u njihovoj zakonskoj formi);
 obaveznog obelodanjivanja onih pojedinosti koje su bitne za prosuđivanje i odlučivanje.32

Pomenuta opšteprihvaćena načela GAAP - a (Generally Accepted Accounting

Principles), kao proizvod iskustva zemalja tržišno razvijenh privreda i kritičke analize
ekonomske nauke, prihvatile su članice Evropske zajednice, sada Evropske unije, kao
obavezujuća načela i directive za ujednačavanje nacionalnih propisa koji se odnose na izradu,
sastavljanje, prezentaciju i kontrolu godišnjih računa i finansijskih izveštaja, i to:
 četvrtu direktivu (1978) o pravilima procenjivanja, u kojima dolazi do izražaja GAAP i o
sadržini godišnjih računa korporacije;
 sedum direktivu (1983) 0 sadržini, ciljevima, principima i metodama konsolidovanja
bilansa stanja i bilansa uspeha korporacije;
 osmu direktivu (1978) o kvalifikaciji lica odgovornih za obavljanje revizije finansijskih
iskaza.33

31
Dmitrović. Š., Lj.,: Uporedna analiza strukture bilnsnih šema i bilansnih šema u zemljama Evropske unije,
Beograd, 2003.str.15.
32
Dmitrović. Š., Lj.,: Uporedna analiza strukture bilnsnih šema i bilansnih šema u zemljama Evropske unije,
Beograd, 2003.str.15.
33
Dmitrović. Š., Lj.,: Uporedna analiza strukture bilnsnih šema i bilansnih šema u zemljama Evropske unije,
Beograd, 2003.str.15
52
 MASTER RAD

6.2.Finansijski izveštaji u skladu sa MRS

U oblasti finansijskog izveštavanja svrha standardizovanja jeste obezbeđenje kako

podataka, tako i informacija, koje omogućavaju uporedne analize i nesmetano poslovno
komuniciranje. Naime, cilj standardizacije je psotizanje istinitosti, objektivnosti, uporedivosti,
kao i najvažnijih osobina finansijskih izveštaja.
MRS 1 preporučuje oblike finansijskih izveštaja čija forma nije obavezna, već je poslovni
subjekt kreira i prilagođava svojim specifičnim potrebama. Cilj ovog standard je da propiše
osnov za prikazivanje finansijskih izveštaja opšte namene, da bi se obezbedila uporedivost kako
sa sopstvenim finansijskim izveštajima preduzeća iz prethodnih perioda, tako i sa finansijskim
izveštajima drugih preduzeća. Da bi se taj cilj postigao, u ovom standardu utvrđen je opšti
pristup prikazivanju finansijskih izveštaja, smernice za njegovu strukturu i minimum zahteva u
odnosu na sadržaj finansijskih izveštaja. Priznavanje, merenje i obelodanjivanje specifičnih
poslovnih promena i događaja uređeno je drugim MRS - om. Ovaj standard se primenjuje
za prikazivanje svih finansijskih izveštaja opšte namene, važi zasve vrste preduzeća uključujući
banke i osiguravajuća društva.
Godina dana je najčešće period u kom se prezentuju finansijski izveštaji.

6.2.1.Bilans stanja po MRS 1

Bilans stanja, kao što je već rečeno, predstavlja pregled u kome je prikazana imovina i
njena struktura u obliku stalne imovine i tekuće (obrtne) imovine, na jednoj strani, i kapitala i
obaveza, na drugoj strani. U ovom pregledu sadržani su podaci za tekući i prethodni obračunski
period. Rezultat poslovanja (kao razlika vrednosti čiste imovine) se utvrđuje poređenjem
odgovarajućih pozicija dveju obračunskih perioda (tj. dva uzastopna bilansa stanja).
U bilansu stanja, imovina se iskazuje odvojeno prema karakteru i stepenu njihove očekivane
(potencijalne) likvidnosti, a obaveze se iskazuju prema njihovom očekivanom roku
dospeća. MRS zahteva sistematizaciju prema roku naplativosti imovine (ali dozvoljava izbor u
vezi sa klasifikacijom na stalnu i tekuću), a prema roku izmirenja treba da budu sistematizovane
obaveze.

53
 MASTER RAD

Analiza finansijskog položaja poslovnog subjekta je zapravo svrha sastavljanja bilansa

stanja, i upravo stoga su prema principu rastuće likvidnosti raščlanjene sve pozicije u aktivi,
a prema principu rastuće dospelosti sve pozicije u pasivi. Informacije o datumima dospeća su
odznačaja za procenjivanje likvidnosti i solventnosti poslovnog subjekta.
Poslovni subjekt shodno prirodi poslovanja samostalno odlučuje da li će imovinu i
obavezu klasifikovati prema opadajućoj likvidnosti u aktivi i rastućoj dospelosti u pasivi, ili
prema periodu obrta imovine i dospeća obaveza. Razlikovanjem imovine prema periodu obrta
obezbeđuju se informacije o imovini koja cirkuliše u tekućem (operativnom) ciklusu kao
obrtnikapital, tj. o imovini koja je u upotrebi u dugoročnim operacijama. Prema MRS 1 posebno
se ističe podela imovine na tekuću i netekuću, tj. kratkoročne i dugoročne obaveze.
Stalna imovina je ona imovina čiji je predviđeni vek trajanja duži od godinu dana, tj. čije
se otuđenje očekuje u dužem roku (bez obzira na to da li su materijalna imovina, nematerijalna
imovina, finansijski imovina, ulaganja i potraživanja). Pored ročnosti dospeća prilikom
klasifikacije imovine može se koristiti kriterijum koji se odnosi na oblik, odnosno, vrstu imovine.
Tekuće obaveze su obaveze za koje se očekuje da će biti izmirene u toku operativnog
ciklusa (čije izmirenje dospeva u roku od godinu dana od dana bilansiranja). Osim njih, sve
ostale obaveze smatraju se dugoročnim. Iako ovaj standard, kao što je već rečeno, ne propisuje
redosled na format šeme, on ukazuje na to koji podaci mogu da budu prikazani u Bilansu stanja,
a koji u napomenama.
Najvažniji zahtev koji bi trebao da ispuni finansijski izveštaj je zahtev za vermin i
poštenim izveštavanjem. Za poštenu i fer prezentaciju finansijski situacije poslovnog subjekta ili
kada iziskuje Međunarodni računovodstveni standard, dodatno u napomenama bi trebalo
prikazati posebne stavke, zaglavlja i podzbirove. Prema MRS 1 finansijski izveštaj ne sastoji se
samo od propisanih obrazaca, već i iz napomena i dopunskih informacija koji čine njegov
sastavni segment.

6.2.2.Bilans uspeha po MRS 1

Bilans uspeha kao finansijski izveštaj sadrži zbirni prikaz prihoda (zarađenih) i rashoda
(nastalih) u toku redovnog poslovanja. Mnogi ga smatraju i najvažnijim finansijskim
izveštajem, jer pokazuje profitabilnost poslovnog subjekta. MRS 1 ne propisuje njegovu strogu

54
 MASTER RAD

formu, već navodi minimum stavki koje bi trebale biti prezentovane u Bilansu uspeha, a ostavlja
mogućnost poslovnim subjektima da isti prilagode sopstvenim potrebama.
Ukoliko se iziskuje verna i fer prezentacija ili su prisutni zahtevi iz drugih Međunarodnih
standarda, prezentuju se i dodatne posebne stavke, zaglavlja i podzbirovi.
Na osnovu podataka i Bilansa uspeha, korisnicima finansijskih izveštaja treba da bude
oogućeno da procene uspešnost poslovanja konkretnog poslovnog subjekta u budućem periodu.
Stavke prihoda i rashoda.
Na osnovu podataka i Bilansa uspeha, korisnicima finansijskih izveštaja treba da bude
omogućeno da procene uspešnost poslovanja konkretnog poslovnog subjekta u budućem
periodu. Stavke prihoda i rashoda se mogu međusobno prebijati jedino ukoliko je to dozvoljeno
ili zahtevano Međunarodnim standardima, ako su gubici i vezani rashodi proizašli iz istih ili
sličnih transakcija, ili u slučaju kada su poslovni događaja od malog značaja.
U napomenama poslovni subjekt treba da objavi dodatne informacije o prirodi troškova.
Pomenute informacije koriste se pri predviđanju budućih novčanih tokova.
Od konkretnih okolnosti u zakonodavnoj regulativi zavisi izbor jedne od navedenih
klasifikacija troškova. Na primer u našoj zemlji, ako i u velikom broju zemalja, zakonodavna
regulative propisuje obrasce finansijskih izveštaja.

6.2.3.Izveštaj o promenama na kapitalu po MRS 1

Ovaj izveštaj je pre svega namenjen vlasnicima kapitala. Sastavlja se u skladu sa MRS 1
ukojem je dat minimum pozicija, i to:
 neto dobitak ili gubitak perioda,
 prihodi, rashodi, gubitak ili dobitak priznaju se na teret ili u korist kapitala,
 ukupni prihodi i rashodi perioda; odvojeno se iskazuje ukupan iznos koji pripada
vlasnicima kapitala matičnog poslovnog subjekta i iznos koji pripada manjinskim
akcionarima,
 zbirni efekat promena računovodstvenih politika u skladu sa MRS 8.

55
 MASTER RAD

U cilju dobijanja podataka o totalnim dobicima i gubicima perioda, iskazivanje prihoda i

rashoda iziskuje podzbir. Neophodno je (u okviru ovog izveštaja ili u napomenama) obezbediti i
dodatne informacije o:
 kapitalnim transakcijama,
 usklađivanju iznosa (na početku i na kraju perioda) u kom se evidentiraju akcijski kapital,
akcijska premija i rezerve,
 saldu akumuliranog dobitka ili gubitka (na početku perioda i na dan bilansa stanja, kao i
kretanje za period).

Da li je došlo do povećanja ili smanjenje imovine u posmatranom periodu, treba da

pokažu podaci o promenama neto imovine poslovnog subjekta na početaku i na kraju
(obračunskog) perioda.

6.2.4.Napomene uz finansijske izveštaje po MRS 1

 Napomene predstavljaju dodatne informacije u cilju poštene i verne prezentacije

(zahtevane u MRS) u vidu opisa i rasčlanjivanja prikazanih iznosa pozicija finansijskih izveštaja.
U njima se obelodanjuju korišćeni metodi bilansiranja, primenjene računovodstvene politike i
značajno transakcije i događaja. U napomenama uz finansijske izveštaje treba da se:
obelodane informacije koje nisu prikazane u finansijskim izveštajima,
pruže informacije koje doprinose vernom prikazivanju finansijskih izveštaja, i
prikažu informacije o osnovama za sastavljanje finansijskih izveštaja i specifične
račnovodstvene politike

Po jednoobraznom rasporedu se prikazuju napomene, a koje sadrže:

izjavu o usaglašenosti sa MRS;
izjavu o osnovama prema kojoj su utvrđene pozicije Bilansa uspeha, Bilansa stanja
i primenjene računovodstvene politike;
dodatne informacije za prikazane stavke u sažetim finansijskim izveštajima;
ostala obelodanjivanja, koja uključuju i:

56
 MASTER RAD

 potencijalne obaveze (shodno MRS 27 - Rezervisanja, potencijalne obaveze

i potencijalna imovina),
 obelodanjivanja koja nemaju finansijsku prirodu, npr. finansijski rizik, upravljački
ciljevi i politike (shodno MRS 32 - Finansijski instrumenti: obelodanjivanje
i prikazivanje).

U napomenama poslovni subjekt treba da obelodani:

iznos dividendi koje su predložene pre nego što su finansijski izveštaji odobreni za
izdavanje, ali još nisu dodeljene vlasnicima kapitala, kao i
iznos svih kumulativnih preferencijalnih dividendi koje nisu priznate u finansijskim
izveštajima,
sedište i pravnu formu poslovnog subjekta,
opis prirode poslovanja i aktivnosti,
naziv matičnog poslovnog subjekta i krajnjeg matičnog poslovnog subjekta grupe.

6.3.Izveštaj o tokovima gotovine po MRS 7

MRS 7 – Izveštaj o tokovima gotovine je osnova za sačinjavanje ovog izveštaja. U njemu

svi prilivi i odlivi gotovine treba da budu grupisani u tri podbilansa, i to:
prilivi i odlivi iz poslovnih aktivnosti,
prilivi i odlivi iz aktivnosti plasiranja i investiranja,
prilivi i odlivi iz aktivnosti finansiranja.

Korisnici finansijskih izveštaja vrše procenu sposobnosti poslovnog subjekta da stvara

gotovinu i gotovinske ekvivalente.

6.4.MRS 10 - događaji posle Bilansa stanja

Cilj MRS 10 je propisivanje:

slučajeva u kojima poslovni subjekt treba da uskladi svoje finansijske izveštaje za
događaje nastale posle bilansa stanja;

57
 MASTER RAD

objavljivanja informacija koje poslovni subjekt vrši do datuma kada su finansijski
izveštaji odobreni za izdavanje i o događajima nastalim posle datuma bilansiranja.

Ukoliko događaji nakon datuma bilansa stanja ukažu na to da je ugrožena pretpostavka

neograničenog poslovanja poslovnog subjekta, tada MRS 10 upućuje na to da poslovni subjekat
ne sastavlja finansijske izveštaje na osnovu načela neograničenog poslovanja. Razlikujemo dve
vrste povoljnih i nepovoljnih događaja koji nastaju između datuma bilansa stanja i datuma na
koji su finansijski izveštaji potpisani za izdavanje, i to:
događaji koji potvrđuju stanja i okolnosti koje su postojale i pre datuma bilansa stanja
(usklađivanje događaja posle datuma bilansa stanja), i
događaji koji ukazuju na stanja koja su nastala posle datuma bilansa stanja
(neusklađivanje događaja nakon datuma bilansiranja).

Svi događaji do datuma kada su finansijski izveštaji odobreni za izdavanje, čak iako
tidogađaji nastanu posle javnog objavljivanja dobiti ili drugih odabranih finansijskihinformacija,
smatraju se događajima posle datuma bilansa stanja.

6.5.Izveštavanje po segmentima po MRS 14

Cilj ovog standarda je da ustanovi načela za izveštavanje o finansijskim podacima po

segmentima - podacima o različitim vrstama proizvoda i usluga koje preduzeće proizvodi i o
različitim geografskim područjima na kojima posluje kako bi se pomoglo onima koji koriste
finansijske izveštaje da bolje razumeju rezultat preduzeća iz prošlosti, bolje ocene rizika i
prinosa preduzeća i budu bolje informisani prilikom donošenja sudova o preduzeću u celini.
Mnoga preduzeća proizvode grupe proizvoda i pružaju usluge ili posluju u geografskim
područjima u kojima preovlađuju različite stope rentabilnosti, mogućnosti rasta i Rizici, zato su
ovi podaci važni za procenjivanje rizika i prinosa diversifikovanog i multinacionalnog
preduzeća.

58
 MASTER RAD

6.6.Konsolidovani i pojedinačni finansijski izveštaji po MRS 27

Ovaj standard se primenjuje u pripremi i prikazivanju konsolidovanih finansijskih

izveštaja za grupu preduzeća pod kontrolom matičnog preduzteća kao i kod računovodstvenog
obuhvatanja ulaganja u zavisna preduzeća u posebnim finansijskim izveštajima matičnog
preduzeća. Konsolidovane finansijske izveštaje prikazuje matično preduzeće da bi prikazalo
finansijski stanje, rezultat poslovanja i promene u finansijskom stanju grupe u celini. Ovde se
javlja i pojam manjinskog interesa zavisnog preduzeća u vidu neto rezultata poslovanja i neto
imovine koji nisu u vlasništvu matičnog preduzeća i oni se pokazuju odvojeno od matičnog
preduzeća.
Konsolidacija podrazumeva eliminisanje internih odnosa unutar grupe tj. međusobnih
potraživanja i obavezu kao i nastale nerealizovane dobitke i gubitke (osim u slučaju kada trošak
ne može da se povrati). Konsolidovani finansijski izveštaji za celu grupu rade se na isti datum iza
izradu izveštaja pripremaju se podaci primenom jednoobraznih računovodstvenih politika za iste
transakcije u okviru grupe matičnog i zavisnih preduzeća, a ako to nije moguće mora da se
obelodani.

6.7.Finansijsko izveštavanje u hiperinflatornim privredama po MRS 29

U hiperinflatornim privredama izveštavanje o rezultatima poslovanja i finansijskom

stanju u domaćoj valuti nije korisno bez preračunavanja. Zbog gubitka kupovne moći novca
poređenja iznosa nisu moguća čak i u istom obračunskom periodu što dovodi do pogrešnih
zaključaka. Iznosi bilansa stanja preračunavaju se primenom opšteg indeksa cena. Monetarne
stavke se ne preračunavaju jer su na dan bilansa već iskazane u monetarnoj jedinici. Sva ostala
sredstva i obaveze su nemonetarne stavke i podležu preračunavanju. Sve stavke bilansa uspeha
se preračunavaju primenom promene u opštem indeksu cena od dana kada su stavke prihoda i
rashoda prvi put iskazane u finansijskim izveštajima do izveštajnog perioda. Dobitak ili
gubitak na neto monetarnom položaju uključuje se u neto prihod i obelodanjuje kao posebna
stavka. Finansijski izveštaji preduzeća u uslovima hiperinflacije u privredi mogu biti zasnovani
na istorijskim vrednostima ili tekućim vrednostima, ali moraju biti iskazani u mernoj jedinici
koja važi na dan Bilansa stanja. Uporedni iznosi za prethodni period takođe moraju da se

59
 MASTER RAD

preračunaju na mernu jedinicu koja važi na dan Bilansa stanja. U finansijskim izveštajima treba
obelodaniti kretanje zvaničnih indeksa cena za izveštajni period koji su korišćeni za
preračunavanje.

6.8.MRS 30 - Obelodanjivanje u finansijskim izveštajima banaka i

sličnih finansijskih institucija

Poslovanje banaka kao i njihove obaveze razlikuju se od drugih preduzeća jer osnovna
funkcija banke je da prima uloge i pozajmljuje sredstva tj. kreditira i ulaže. Razlika između
kamatne marže od pozajmljivanja i rashoda finansiranja po primljenim ulozima je prihod banke.
Ovaj standard je specifičan za ovu delatnost. Da bi banka pripremila finansijski izveštaje i
obelodanila ih, mora da prikaže računovodstvene politike koji su primenjivane za izveštajni
period, a koje se odnose na sledeće pozicije:
priznavanje glavnih vrsta prihoda i rashoda;
procenjivanje ulaganja putem njihove naplativosti is tvaranje reserve za nenaplativa
potraživanja ili njihov otpis;
procenjivanje ulaganja u hartije od vrednosti - akcije i one hartije od vrednosti kojima će
se trgovati;
jasno razgraničenje potraživanja i obaveza od potencijalnih potraživanja i obaveza;
osnov za utvrđivanje troškova za opšte bankarske rizike i njihov računovodstveni
tretman;
stvarni gubitak i potencijalni gubitak od plasmana;
politiku otpisa nenaplativih zajmova i plasmana.

Banka je obavezna da u svojim finansijskim izveštajima da komentar uz finansijske

izveštaje o pitanjima kao što su upravljanje likvidnošću i rizicima kao i kontrolom istih.
Korisnike finansijskih izveštaja banaka zanima njihova likvidnost i solventnost, kao i
rizici povezani sa sredstvima i obavezama koje su priznate u bilansu stanja i sa vanbilansnim
stavkama. Banke su izložene rizicima fluktuacija valuta, promena kamatnih stopa, promena
cenana tržištu i neizvršenja obaveza njenih komitenata. Svi ovi rizici treba da budu obelodanjeni
u finansijskim izveštajima banaka. Banka obelodanjuje ročnu strukturu sredstava i obaveza

60
 MASTER RAD

grupišući ih po rokovima dospeća od dana Bilansa stanja do ugovorenog datuma dospeća. Iz ove
ročne strukture aktive i pasive proizilazi usklađenost ili kontrolisana neusklađenost potraživanja i
obaveza, prihoda i rashoda od kamata ili prihoda i rashoda od promena kurseva valuta za
sredstva i izvore u stranim sredstvima plaćanja. Uravnoteženost dospeća sredstava i obaveza
govori o tome da banka vodi računa o svojoj likvidnosti i napred napomenutim rizicima. Banka
vrši izdavanje na ime opštih bankarskih rizika, uključujući i buduće gubitke ili potencijalne
obavezu. Ona je u obavezu da ove iznose obelodani i prikaže kao smanjenje neraspoređenog
dobitka prethodnog perioda, a kada se naplate kao njegovo povećanja, što znači da ih ne
uključuje u utvrđivanje neto dobitka ili gubitkaza tekući period. Banka ima obavezu da obelodani
primljena obezbeđenja i jemstva za svoje plasmane, a ito tako i iznose sredstava koje je dala kao
jemstvo za svoje obavezu (npr. obezbeđenje depozita). Specifičnost za banke je prikaz u
finansijskim izveštajima posebnog bilansa poslova u ime i za račun - zastupničkih poslova.

6.9.Periodično finansijsko izveštavanje po MRS 34

Ovaj standard ima za cilj da propiše minimalni sadržaj periodičnog finansijskog izveštaja
i principe za priznavanje i merenje u finansijskim izveštajima među perioda. 
Periodično finansijsko izveštavanje zahtevaju često državni organi, komisije za hartije od
vrednosti, berze i ačunovodstveni organi. Periodični finansijski izveštaji mogu biti potpuni kao i
godišnji tj. da sadrže Bilans stanja, Bilans uspeha, Izveštaj o promenama na kapitalu, Izveštaj o
tokovima gotovine, računovodstvene politike i napomene. Periodični finansijski izveštaji po
ovom standardu moraju da imaju najmanje sledeće komponente: 
sažeti Bilans stanja, 
sažeti Bilans uspeha, 
sažeti Izveštaj svih promena na sopstvenom kapitalu bez novih uplata ili isplata po
osnovu ostvarene neto dobiti za dati period,
sažeti izveštaj o tokovima gotovine i izabrane napomene sa objašnjenjima.

61
 MASTER RAD

7.REVIZIJSKI IZVEŠTAJ

Revizijski izveštaj je završni deo postupka i daje vrednost finansijskim izveštajima. Cilj
revizijskih izveštaja je omogućiti deoničarima, vlasnicima obveznica, bankarima i svima onima
koji se oslanjaju na finansijske izveštaje da odrede stepen odgovornosti koju je revizor preuzeo.
Da bi revizor mogao da uradi revizijski izveštaj, on mora da raspolaže finansijskim izveštajima
koji sadrže podatke o preduzeću, kao što su: finansijsko stanje, uspešnost poslovanja, gotovinski
tokovi, politike kojima se usmerava preduzeće. Odgovornost za sastavljanje ovih izveštaja, kao i
za njihov kvalitet snosi menadžment preduzeća. 
Revizori pregledaju celokupnu postavku preduzeća, njegovu organizaciji, ispituju
računovodstvene politike, sisteme internih kontrola i valjanost svih evidencija kojima se
dokumentuju ekonomsko događaja. Revizijski izveštaj biće objavljen tek kada revizor prikupi
dovoljno dokaza i kada reviziju obavi u skladu sa opšteprihvaćenim računovodstvenim načelima.
Kada se finalizira izveštaj o reviziji, poželjno je izdati izveštaje o reviziji što je moguće, a
Nakon odobravanja finansijskog izveštaja od strane klijenata. Ovim bi se izbeglo izlaganje
revizora riziku zbog događaja koji mogu nastati nakon datuma bilansa stanja. Revizor priprema
opširni izveštaj za upravni odbor preduzeća, pored izveštaja koji se radi u kratkoj formi, koji se
publikuje u javnost.
Prema IFAC - ovom (The International Federation of Accountants) standardu ISA 700,
izveštaj treba da sadrži sledeće elemente: naziv izveštaja, naziv primaoca, uvodni paragraph,
paragraph u kome je opisan obi mi priroda revizije, paragraph koji sadrži mišljenje revizora o
finansijskim izveštajima, datum izveštaja, adresu i potpis revizora.
Najčešći tip izveštaja revizora je standardni pozitivni izveštaj. Pozitivni izveštaj se sastoji
od tri, a ponekad i četiri paragrafa: uvodni paragraf, paragraf u kojem je opisana priroda revizije,
paragraf koji sadrži mišljenje revizora o finansijskim izveštajima i o određenim okolnostima, i
četvrti paragraf, u kome se sastavlja naglasak na neku određenu temu. Uvodni paragraph sadrži
identifikaciju revidiranih finansijskih izveštaja i izjavu o odgovornosti uprave preduzeća i
odgovornosti revizora. Paragraf obima revizije sadrži pozivanje na Međunarodne standard
revizije, ili relevantne nacionalne standard ili praksu i opis rada koji je revizor obavio. Paragraf
mišljenja sadrži mišljenje o finansijskim izveštajima koje je izrazio revizor.

62
 MASTER RAD

Mišljenje izraženo u izveštaju revizora može biti: pozitivno, modifikovano (sa rezervom),
negativno ili izveštaj u kome revizor objavljuje nemogućnost davanja mišljenja. Izveštaj u kome
revizor izražava pozitivno mišljenje se izdaje na jasan i afirmativan način, kada je revizor
zadovoljan u svim bitnim aspektima, odnosno kada potvrđuje: da su finansijski informacije
pripremljene korišćenjem prihvatljivih računovodstvenih politika koje su dosledno pripremljene;
da su finansijski informacije date u skladu sa relevantnim propisima i zakonima; da su finansijski
izveštaji, posmatrano u celini, saglasni sa saznanjima revizora o poslovanja preduzeća; i da
postoje adekvatno ovbjavljivanje svih pitanja koja su relevantna za pravilnu prezentaciju
finansijskih informacija.
Izveštaji revizora koji nisu pozitivni se nazivaju ostalim izveštajima, ili izveštajima koji
nisu pozitivni. Izveštaj revizora koji sadrži modifikovano mišljenje se izdaje kada
revizor zaključi da ne može izdati pozitivno mišljenje, ali da efekat bilo kakvog neslaganja s
upravom ili ograničenja u obimu revizije nije toliko značajan da zahteva izveštaj revizora koji
sadrži negativno mišljenje ili izražavanje nemogućnosti davanja mišljenja. Izveštaj koji sadrži
negativno mišljenje ili se izdaje kada je efekat neslaganja toliko značajan i sveobuhvatan za
finansijske izveštaje da revizor zaključuje da izražavanje mišljenja sa rezervom nije dovoljno
da bi se otkrila pogrešna ili nepotpuna priroda finansijskih izveštaja.

63
 MASTER RAD

ZAKLJUČAK

Vlasnici, investitori, banke, država, direktori i svi zaposleni u raznim preduzećima

zainteresovani su za poslovni uspeh preduzeća. Iz tog razloga prate poslovanje preduzeća preko
finansijskih izveštaja, koji se daju na uvid nezavisnim revizorskim firmama da bi se potvrdila
njihova ispravnost i tačnost. Finansijski izveštaji sa svojim pozicijama daju uvid u finansijsko
stanje preduzeća. Analiza finansijskih izveštaja bavi se ocenom finansijskog stanja i
upravljanjem obrtnim kapitalom. Prvo do čega se polazi pri oceni finansijskog stanja preduzeća
su: bilans stanja, bilans uspeha i izveštaj o novčanim tokovima. Sa stanovišta finansijske analize
izuzetno je značajna priprema finansijskih izveštaja, u smislu sažimanja pojedinih bilansnih
pozicija i njihovog adekvatnog grupisanja za potreba analize. Dakle, javni interes je glavna
smernica i računovodstva i finansijskog izveštavanja. Investitori, kreditori, vlada i vladine
agencije, državnih fiskalni organi, poslovni partneri, zaposleni, menadžment poslovnih sistema
direktni su predstavnici javnog interesa, dok je javnost u najširem smislu reči njegov indirektni
predstavnik.
Kroz rad smo videli da finansijski izveštaji pokazuju, sa knjigovodstvenog aspekta,
vrednost imovine preduzeća i obavezu u pdređenom periodu. Preduzeće posluje kao tim,
zajedničkim snagama svih zaposlenih, zbog čega su svi prirodno zainteresovani za očuvanje
i povećanje kapitala, odnosno imovine preduzeća. 
Finansijsko stanje preduzeća analizira se pomoću određenih pravila finansiranja koja se
izražavaju u vidu racija, koeficijenata i brojnih drugih pokazatelja poslovanja. Ukrštanjem
informacija iz bilansa uspeha (iznos prihoda, rashoda, dobit) i bilansa stanja (vrednost imovine,
obavezu) dobijamo osnovu za izračunavanje finansijskih racija koji se odnose na ostvarene
rezultate i ukazuju na nivo rizika u poslovanja. Izračunavanjem ovih racija meri se i ocenjuje
svaki rizik u poslovanja.
Finansijska ravnoteža poslovanja pretpostavlja korišćenje pravila finansiranja. Brzina
obrta kapitala bitno utiče na veličinu tog istog kapitala. Pored toga, finansijski ravnoteža znači
usklađivanje potreba ulaganja kapitala, sa mogućnošću pokrića obavezu.

64
 MASTER RAD

Finansijsko usklađivanje moguće je samo ako su međusobno usaglašeni rokovi i iznosi

uplata i isplate, koje nisu samo bilansne pozicije.
Uplate i isplate, ili, prilivi i odlivi novčanih sredstava, praktično, moraju u određenom
periodu da budu u međusobnom odnosu koji obezbeđuje sadašnji, budući i planirani obim i
rentabilnost poslovanja. U praksi se ponekad čini da je teško upoređivati finansijske pokazatelje
ili racija jednog preduzeća sa drugim preduzećima iz iste delatnosti usled razlika u prikazivanju
vrednosti svih bilansnih pozicija.
Vrednost zaštitnog znaka ili renomea preduzeća (goodwill) ponekad je teško proceniti, a
neke obavezu za plaćanje, poput lizinga i garancija, nisu uvek u pojedinim preduzećima
prikazane kao obavezu. Ali bez obzira na te nedostatke, ipak su informacije o poređenjima i
prosečnim trendovima u određenom periodu izuzetno korisne.

65
 MASTER RAD

LITERATURA

1.Bogetić. P,.: Analiza bilansa, Ekonomski fakultet, Podgorica, 2000.

2.Brealy. A., Richard, Stewart C. Myers, Part IX,: Financial Analysis and
Planing,  Principles of Corporate Finance, Third Edition, International Edition, McGraw-
HillIrwin, New York, 2003.,
3.B. Stanko, T. Zeller,: Understanding of Corporate Annual Report , John Willey &Sons,
2003.
4.Dmitrović. Š., Lj., Petković. Đ., Jakšić. D.,: Računovodstvo, Ekonomski fakultet,
Subotica, 2007.
5.Dmitrović. Š., Lj.,: Uporedna analiza strukture bilansnih šema i bilansnih šema u
zemljama Evropske unije, Beograd, 2003.
6.Hrustić. H.,: Finansijski mendžment, Alfa - graf NS, Novi Sad, 2005.
7.Karavidić. S., Dragan, I., Kosarkoska. D.,: Osnovi finansijskog menadžmenta, PEP
Beograd, 2011.
8. Karavidić. S., Dragan, I., Kvrgić, G.,: Finansijski menadžment, PEP Beograd, 2012.
8.Karavidić. S., Ivković, D.,: Preduzetništvo, PEP Beograd, 2011.
9.Karavidić. S., Ivković, D.,: Finansijsko izveštavanje i menadžment kontrola, PEP
Beograd, 2010.
10.Karen Berman and Jou Knight with John Case: Financial Intelligence, Business
LiteracyInstitute, INC Harvard Business School, Boston, 2006.
11.Krasulja. D., Ivanišević. M.,: Poslovne finansije, Centar za izdavačku delatnost,
Ekonomskifakultet u Beogradu, Beograd, 2001.
12.Nerandžić. B., Dickov. V., Perović. V.,: Ekonomika moderna, Stylos print, Novi Sad,
2004.
13.Rodić. J., Marković. I.,: Poslovne finansije sa programom finansijske konsolidacije,
Beograd, 1986.
14.Stojiljković. M., Krstić. J.,: Finansijska analiza, Ekonomski fakulte, Niš, 2000.

66
 MASTER RAD

15.Solomon. E.,: The Theory of Financial Management, Columbia University Press,

NewYork, 1963.
16.Teofanović. R.,: Istorija i teorija knjigovodstva, Beograd, 1958.
17.Vunjak. N.,: Finansijski menadžment , Proleter - Bečej Milen - Subotica, Subotica,
2001.

Internet sajtovi:

18.www.nbs.yu, pristup sajtu 20.08.2012., vreme pristupa 22:45:00.

19.www.wikipedia.org, pristup sajtu 21.08.2012., vreme pristupa 13:45:00.
20.www.principlesofaccounting.com, pristup sajtu 21.08.2012., vreme pristupa 17:05:00.
21.www.investopedia.com, pristup sajtu 22.08.2012., vreme pristupa 22:15:00.

67