Srbija nije dovoljno bezbedna bez satelita

Prof. dr Momčilo Milinović objašnjava zašto je važno da naša država iz svemira nadgleda
osetljivu infrastrukturu, strateške objekte i različite pretnje.

SRBIJA nema sopstveni satelit i zbog toga mora što pre da se uključi u Evropski kosmički
program i da koristi resurse evropskih satelita “Galileo” i “Kopernikus”. To nam je važno
zbog celovite bezbednosti, ali i zbog telekomunikacija, zatim ekološkog i drugog
teritorijalnog nadzora, a posebno zbog nadgledanja kritične osetljive infrastrukture, svih
onih objekata koji su važni za nesmetano funkcionisanje zemlje. Potrebno je da imamo
nadzor nad energetskim postrojenjima, skladištima, rekama, da pratimo migracije, ali i za
druge objekte podložne rizicima i pretnjama različitog porekla.

Ovo je stav prof. dr Momčila Milinovića, profesora na katedri za sisteme naoružanja

Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Pre više od godinu dana okupio je tim
inženjera, ali i stručnjaka iz civilne bezbednosti i vojske da bi zajednički predložili i
konkurisali za projekat sa temom “Nadzor posebno osetljive kritične infrastrukture pomoću
tehnologija integrisanih sa satelitskim linkovima”, sa kojim su aplicirili kod Ministarstva
prosvete, nauke i tehnološkog razvoja 2016. godine. Ovaj konkurs je, međutim, poništila
Vlada Srbije, pa je projekat na čekanju.

I dok Srbija ne čini mnogo da se strateški pozicionira na nebu, i da iskoristi postojeće

resurse bogatijih i razvijenijih država, pre svega evropskih, naše komšije ne sede
skrštenih ruku. Bugari su pre nedelju dana lansirali sa Floride telekomunikacioni satelit
koji sada može da vrši nadzor celog Balkana. Deset godina razvijali su ovaj program koji
ih je koštao 238 miliona dolara, a cena samog lansiranja bila je 61,2 miliona dolara.
Nosilac posla je privatna firma “Bulgaria SAT”. Satelit je geostacionarni i kretaće se
uglavnom prateći rotaciju Zemlje, tako da će sve vreme imati mogućnost nadzora
Balkana, ali i Crnomorskog regiona u celini. Životni vek mu je projektovan na 15 godina, a
težina 3,7 tona.

Bugarska kompanija ocenila je da im je bilo važno da zauzmu svoj orbitarni nacionalni

slot, te da će zahvaljujući ovom satelitu biti i više prisutni na tržištu Srbije, zahvaljujući
svojoj ćerki firmi “Polaris”, koja već sada ima 35.000 korisnika satelitskog programa u
Srbiji.
Prof. Milinović kaže da je bugarski satelit velika stvar za njihovu državu i čestita Bugarima
na ovakvom projektu, jer pruža ogromne mogućnosti.

- Svaka im čast što su to uspeli da izvedu. Ali oni su još pre tri decenije razvijali kosmički
program i leteli u kosmos sa Rusima, koji mi nikada nismo imali iako se početkom
osamdesetih i ta ideja razmatrala u našim jugoslovenskim vojnotehničkim krugovima -
kaže naš sagovornik.

On smatra da Srbija u sadašnjem trenutku nema mogućnost da se bavi samostalnim

razvojnim programima za vlastito lansiranje raketa i samostalnu izradu samih satelita. Za
nas bi, dodaje, bilo pametnije da koristimo postojeće evropske satelite, jer kada bismo bili
punopravni član, mogli bismo da koristimo snimke kako slobodne tako i ograničene
cirkulacije koji su nama kao državi na specifično osetljivom geopolitičkom prostoru
neophodni.

Satelitski programi imaju tri segmenta, objašnjava naš sagovornik. Prvi deo je razvoj
raketa i sistema upravljanja kojima bi se satelit lansirao i vodio. Drugi je izrada
takozvanog korisnog tereta, dakle samog satelita, a treći deo je korisnički sistem za
različite naučne i društvene delatnosti, uključujući i naučne, kosmičke, geofizičke,
astronomske, astrofizičke, međunarodne istraživačke zadatke uz pomoć satelita kao
kosmičke senzorske platforme određene namene.

- Samostalni program lansiranja raketa imaju samo velike sile - Amerika, Rusija i Kina i
Evropa na čelu sa Francuskom. Tu su i Indija i Brazil, koji su imali neke pokušaje, ali još
uvek nisu do kraja osvojile tehnologiju lansiranja ozbiljnih, velikih namenskih satelita. Mi
imamo stručnjake koji bi mogli da se bave time, a i referentne svetske konstruktore koji
su nekada učestvovali i vodili raketne programe na Zapadu, ali je to, u ovom trenutku,
veliki zalogaj za zemlju kao što je naša - objašnjava prof. Milinović.

Ne veruje da bismo imali dovoljno kadrova za izradu samog satelita, ali je uveren da
bismo lako i rado participirali i uspešno se uključili u tekuće programe. Uostalom,
Bugarska je lansirala satelit američkom raketom “falkon 9”, što je dokaz da odavno rade
na programu jeftinog lansiranja, namenjenog malim zemljama sa skromnijim budžetom.

- Za nas bi bilo važno da pristupimo evropskim satelitskim resursima. Ne bih imao ništa
protiv da Srbija ima link ili participaciju i na drugim satelitima, kineskom, ruskom, pa što
da ne i na bugarskom, ali to može biti i šire strateško pa čak i političko pitanje.

Satelita je, objašnjava, danas veoma mnogo i imaju različite namene. Može da se napravi
i manji osmatrački, takozvani špijunski satelit, koji će da napravi nekoliko revolucija oko
Zemlje na nižim orbitama, snimi šta je potrebno, ugasi se i izgori u atmosferi. Postoje i
mali sateliti koji koštaju nekoliko desetina hiljada dolara, koji su deo međunarodnih
studentskih projekata. Studenti ih konstruišu i iz njih očitavaju podatke za istraživanja.
Veliki sateliti koštaju mnogo više, a koriste se za nadzor teritorije - praćenje atmosferskih
prilika, ekoloških parametara, za telekomunikacije...
GUŽVA U KOSMOSU
OKO 40.000 komada različitog otpada, aktivnih i neaktivnih satelita kruži oko Zemlje.
Putanja svakog novog objekta mora da bude perfektno isprojektovana, kako se u orbiti ne
bi sudario sa nekim drugim objektom i napravio milionsku štetu.

- Postoje satelitski linkovi koji su besplatni, ali njih ne možete da usmerite tamo gde vama
treba - objašnjava prof. Milinović. - Recimo, ako su elementarne nepogode, izbegličke
krize ili nešto slično i vama treba satelitski snimak nekog objekta u realnom vremenu da
procenite rizike i pretnje ili stepen ugroženosti, to ne možete u željenom trenutku da
dobijete sa besplatnog linka, a posebno ne sa željenom rezolucijom.

Ali Srbija još nema ni zakonsku regulativu kompatibilnu sa evropskom o korišćenju

satelita. A još 1998. godine, kaže naš sagovornik, u Beogradu je u organizaciji Saveznog
ministarstva za telekomunikacije održan višednevni sastanak svih predstavnika balkanskih
zemalja sa jednom od tema o izradi zajedničkog, balkanskog satelita gde su bili i bugarski
predstavnici, a sastanku je prisustvovao i prof. Milinović. Pregovori su propali jer je bilo
vreme sankcija, ali i, dodaje, zato što Grčka i Turska nisu prihvatile nijedan dokument bez
uzajamne rezerve. Usledilo je bombarodavanje i blokada naših zvaničnika i eksperata da
idu na dalje sastanke u EU.

Do 2006. godine ništa slično nije se ni pominjalo. Od tada su počele da se javljaju

sporadične ideje o sinergiji i učešću, ali do danas u kosmosu ni najmanji šraf, a kamoli ceo
satelit, nema srpsku oznaku.

SLOVENIJA SVUDA PRISUTNA

NA teritoriji bivše Jugoslavije samo je Slovenija uključena u sve evropske satelitske

programe i ima stručnjake i za razvoj i za eksploataciju postojećih satelita. Hrvatska je
član Evropske kosmičke agencije, ali ne čini ništa značajno na tom polju. Srbija nije član,
kao ni BiH, Makedonija i Crna Gora.