Мирјана Новаковић. Страх и његов слуга Београд: Народна књига, 2001, стр. 249.

Роман Страх и његов слуга, првенац Мирјане Новаковић, сижејно је обликован

као пародија, а жанровски га аутор одређује као политички хорор трилер. Радња је
смештена у Београд, у првој половини 18. века када на двор регента Александра
Витембершког и принцезе Марије Августе долази аустријска комисија заједно са ђаволом
који се представља као Ото фон Хазбург, а све са намером да се провери истинитост
гласина да су се у Србији појавили вампири.

Поред неовоземаљских бића попут ђавола и вампира, сусрећемо се са

овоземаљским проблемима, који су, како се чини, далеко опаснији по људе. Сфера
натприродног, међутим, сведена је на људски ниво, пародијски приказана, лишена њене
величине посредством неприкосновеног зла, самог ђавола који је ближи човеку, него што
је Богу. Вампира се ђаво боји, они за њега представљају долазак Страшног суда,
протеривање у пакао, те га страх наводи да дела и спречи оно што је речено у Новом
Завету. Честе су алузије на друга књижевна дела, из чега је јасно да Мирјана Новаковић не
преза да тражи инспирацију у различитим видовима књижевности, успевајући да у једно
дело инкомпорира Дантеову Комедију, Сеобе Црњанског, Андрићев Мост на Жепи,
приповетке Милована Глишића Глава шећера, После деведесет година итд. при чему их
банализује, и тако одузима књижевној традицији, миту и историји дубљи значај и смисао.

Присутне су две перспективе, односно два наратора, чија се искуства и виђења

мимоилазе, али дају ширу слику дешавања. Ото фон Хазбург и аустријска принцеза
Марија Августа, наратори, истовремено и учесници радње, ограничени су у поимању,
такорећи, света око себе, при чему читаоцу нуде полупразну чашу, која се временом пуни,
али не сасвим до краја. Крај је недоречен, те да ли ће таква интенција аутора бити схваћена
као недостатак, зависи искључиво од очекивања читаоца. Ескплицитно дат одговор о
вампирима, то јест, сазнање да ли су гласине тачне или не, умногоме олакшава да
затварање књиге означава и њен завршетак. На пример, када би постојало објашњење
мистериозних догађаја, читалац би довршивши последњу написану реч, имао моментални
осећај завршености наратива. Можда би такав крај био задовољавајући у погледу

1
довршености приче, не остављајући нити једну замршену мисао која нас нагони да је
умним напорима одмрсимо, нити нам дозвољавајући да причи сами дамо крај, јер су
могућности књижевног дела небројене. Да ли се као недостатак схвата ауторова
„неспремност“ да нам пружи тацну на којој је уредно сервирано свако појашњење, зависи,
као што је речено, искључиво од читаоца. Уколико је присутна отвореност према
књижевности и ономе шта она представља, на пример простор за дубље тумачење, а
никако празнину, нека крај романа остане ауторова недореченост, а читаоци нека преузму
реч, коју им предаје други наратор, Марија Августа, рекавши: „Сада је реч ваша“.

Много је места у роману о којима би се могло здушно расправљати, али као једно
од примарних, узећемо однос ђавола и слуге Новака, који верно приказује везу надређеног
и подређеног, неодољиво подсећајући на судбину власти и народа као следбеника исте.
Новак, иако свестан слабости и мана свога господара, остаје уз њега да га служи,
сматрајући то својом нужном казном за ранија дела и разочарења. Следбеник, дакле, не
наседа на приче свога вође, већ свој немили положај сматра дужношћу, која му пружа
извор новца за алкохол, односно средство заборава и несвесности. Уколико би Новак
сваког тренутка био свестан своје ситуације, реалност би постала неподношљива. Ђаво, са
друге стране, добро користи свој новац, при чему увек гунђа како га слуга превише кошта.
Без обзира на извесна неслагања и нетрепељивости између две стране, такав однос траје,
али је обавезно привремен. Престаје у тренутку када постаје претња за вођу, опасност по
његово постојање, када се користи свим средствима да обезбеди сопствени опстанак.
Неминовно је страдање следбеника, који одговара за последице делања онога ко је изнад.
Док се следбеници боре за голи опстанак, вођа тихим кораком одлази, налазећи сигуран
излаз. Спашава се, а потом налази нове следбенике, којима, једнако као и претходнима,
прича своје приче.

Мирјана Новаковић покушала је да романом Страх и његов слуга споји неспојиво,

мешајући народна веровања са хришћанским, усмена предања са писаном речју, српску
књижевност са светском, а све то заједно са новим причама, којих се ђаво присећа из своје
прошлости. Користећи се таквим поступком, тешко је утврдити вредности које заступа сам
аутор, али чини се да је то мање битно, а свакако корисније да се самостално позабавимо
бројним алузијама и тада актуелним политичким дешавањима, у чему можда пронађемо

2
интенцију аутора, или барем наслутимо повезаности. Са друге стране, од значаја је
успелост целине коју чине бројни супротни фрагменти, при чему не изостаје добар хумор.