Book

Владислав Б.
Сотировић
КРИВОТВОРИНЕ О
ЈОСИПУ БРОЗУ ТИТУ,
БРОЗОВИМ
ПАРТИЗАНИМА И
РАВНОГОРСКОМ
ПОКРЕТУ, 1941. г.1945. г.
Владислав Б. Сотировић
КРИВОТВОРИНЕ О ЈОСИПУ БРОЗУ ТИТУ, БРОЗОВИМ

ПАРТИЗАНИМА И РАВНОГОРСКОМ ПОКРЕТУ, 1941.
Г.1945. Г.
Виљнус 2014
2 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

партизанима и Равногорском покрету, 1941. г.1945. г.
КРИВОТВОРИНЕ О ЈОСИПУ БРОЗУ ТИТУ, БРОЗОВИМ ПАРТИЗАНИМА И

РАВНОГОРСКОМ ПОКРЕТУ, 1941. Г.1945. Г.
Издавач
„Југославологија“ – Независни истраживачки центар за југословенске студије
http://www.jugoslavologija.eu
Корице и дизајн
http://www.sotirovic.eu
vladislav@sotirovic.eu
© 2014 Владислав Б. Сотировић и

„Југославологија“ – Независни истраживачки центар за југословенске студије
Штампа
Штампарија Литванског едуколошког универзитета
улица Т. Шевченка 31, ЛТ-03111, Виљнус, Литванија
http://www.leidykla.leu.lt
Прво издање
Тираж
50 примерака
Виљнус 2014
Књига на интернету
http://www.partizani.blog.com
ISBN (штампана књига): 978-609-408-557-4

ISBN (електронска књига): 978-609-408-556-7
UDK 94 (497.1) “1941/1945” So-121
Баркод 9786094085574

Vladislav B. Sotirović
FORGERIES ABOUT JOSIP BROZ TITO, BROZ’S PARTISANS AND THE RAVNA GORA
MOVEMENT, 19411945
Publisher & editor

“Yugoslavology” – An Independent Research Centre for the Yugoslav Studies
Cover & design

Vladislav B. Sotirović
© 2014 Vladislav B. Sotirović &

“Yugoslavology” – An Independent Research Centre for the Yugoslav Studies
Printed by Lithuanian University of Educational Sciences Press

T. Ševčenkos g. 31, LT-03111
Vilnius, Lithuania
http://www.leidykla.leu.lt
First edition
Circulation
50 copies
Vilnius 2014
Online book presentation

http://www.partizani.blog.com
ISBN (paper book): 978-609-408-557-4

ISBN (electronic book): 978-609-408-556-7
UDK 94 (497.1) “1941/1945” So-121
Barcode 9786094085574

САДРЖАЈ
Предговор..... стр. 7
1. Кривотворина..... стр. 10
Поговор..... стр. 95
Илустративни прилози..... стр. 96
About the book..... page 126
About the author..... page 129

Предговор
У овој књизи бисмо желели да се критички осврнемо на

основне заблуде које још од комунистичког преузимања (тј.
преотимања оружаним путем) власти прво у Србији, а затим и у
осталим деловима Југославије 1944. г./1945. г. владају међу
Југословенима, а пре свега Србима, о улогама Јосипа Броза Тита,
његовог партизанског покрета и Југословенске Војске у Отаџбини
(Равногорски покрет) ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића у
Другом светском рату на просторима Југославије. Ове заблуде, тј.
боље речено, свесно креиране, подржаване и силом заштићене
лажи, односно кривотворине, о карактеру, актерима и њиховим
улогама у Другом светском рату 1941. г.1945. г. у Југославији су
наравно с крајњим политичким предумишљајем пласиране од
стране комунистичких победника 1945. г. како би се њихов
основни војно-политички циљ борбе – преотимање политичке
власти над читавом земљом оружаним путем у виду револуције,
оправдао добијањем подршке од стране што ширих народних маса
свих југословенских народа и народности.
Међутим, поред овог основног, комунистичко-партизанска
револуционарна борба у току Другог светског рата је имала и свој
крајњи идеолошко-политички циљ – преуређење послератне
Југославије пре свега на анти-српским основама како би се
створили оптимални услови за њен нестанак након кога би једини
губитници били Срби и пре свега Србија. Стога није ни чудно да је
читава политика КПЈ/СКЈ и пре и за време и након рата била у
национално-политичком смислу пре свега анти-српска и про-
хрватска.1 Ипак, за овакву анти-српску и пре свега анти-
србијанску политику Броз и његово руководеће не-српско
кадровско окружење су од самог почетка рата па све до данас
успели и још увек успевају са онога света да придобију управо
Србе, али прекодринске и црногорске. За време читавог рата
Србија је остала огромним делом анти-комунистичка и пре свега
равногорска.
Послератне анти-српске комунистичке кривотворине о
карактеру Другог светског рата у Југославији, а поготово о улогама
1
Видети ппщирније у: Владислав Б. Сптирпвић, “Антисрпски карактер Кпмунистишке партије Југпславије”,
Serbian Studies Research, Vol. 3, No. 1, Novi Sad, 2012, str. 73−88.

зараћених актера у њему, су постале догматизоване до крајње мере
да су чак постале и заштићене као такве и словом закона као што
је то био заштићен и доживотни Председник СФРЈ, тј. његов лик и
(не)дело. Читава повест Другог светског рата на тлу Југославије је
исполитизована и фалсификована са циљем да се Брозови
партизани прикажу прво као борци-патриоте за ослобођење земље
од окупатора и њихових колаборациониста и као друго да се као
такви прикажу као једини. На овај начин је Брозова државна
титографија давала формални морални легитимитет његовим
револуционарним бојовницима да седе на (тоталитарној) власти
након рата.2
У циљу фалсификовања праве и истините повеснице
Југословена у Другом светском рату Брозова титографија се
служила најгрубљим средствима као што су подметања лажних
докумената у архиве, уклањање аутентичних докумената из
архива, мењање садржаја оригиналних докумената, прављење
монтираних фотографија (photoshoping), терање на сведочења
лажних сведока на судским процесима, искривљивање
статистичких и других фактографских података, снимање
дугометражних „партизанских“ филмова заснованим на
фалсификацији стварног стања ствари, недозвољавање превођења
књига и друге стручне литературе као и објављивањем докумената
из иностранства која је актере догађаја приказивала у потпуно
другачијем светлу него титографија, итд.3
У наредним поглављима бисмо се критички осврнули на
најважније, тј. базичне, титографске заблуде, односно
фалсификате и лажи, о Другом светском рату у Југославији, а које
су државни органи Титославије плански инкорпорирали у
едукациони систем земље. Ове лажи су се затим смишљено
убацивале у масовне информационе медије ради стварања тачно
одређеног идеолошко-политичког типа југословенског грађанина са
циљем развијања колективне антипатије према Србији и
ројалистички оријентисаним Србима у Југославији. На овај начин
су се индиректно развијале и симпатије према свим не-Србима и
осталим југословенским републикама, а што је за комунистичко
руководство Титославије било од круцијалне важности за долазеће
време у коме се та земља буде плански растурала како би се
2
О Брпзпвпј државнпј титпграфији и оеним кривптвпринама видети у: Владислав Б. Сптирпвић, На пдру
титпграфије (збирка шланака), Виљнус: Штампарија Литванскпг едукплпщкпг универзитета „Едукплпгија“, 2012
(http://anti-titografija.webs.com).
3
О титпграфским кривптвпринама видети у: Милпслав Самарчић, Фалсификати кпмунистичке истприје.
„Четничка дпкумента“ кпја су писали кпмунисти и фптпграфије кпје су мпнтирали, Бепград: Una Press, 2010.

коначно решила сва национална питања југословенских народа и
неких народности на штету Срба и Србије. Стога је југословенским
државним фалсификаторима повеснице Другог светског рата од
круцијалне важности било да се ове кривотворине укорене пре
свега у Србији.
Јосип Броз Тито у Јужној Француској за време Шпанског грађанског рата (1936.
г.1939. г.). Броз је од стране Коминтерне био задужен за пребацивање преко
Француске југословенских комуниста у Шпанију као и за ликвидацију политички
неподобних другова, тј. „саботера и непријатеља Партије“. Према писању лондонског
листа „Обзервер“ од 19. децембра 1943. г., „рат у Шпанији је био велика школа за
Тита“.

1. Кривотворина:
У Другом светском рату у Југославији је

постојао само један оружани југословенски покрет
који се борио за ослобођење земље од страних
окупатора – партизански покрет под руководством
Јосипа Броза Тита
Чињенично стање:
У току Другог светског рата су у Југославији постојала два

оружана покрета, Југословенска Војска у Отаџбини (ЈВуО или
Равногорски покрет, четници Драгољуба Драже Михаиловћа,
ројалистички покрет) и партизански покрет
(Народноослободилачка Војска Југославије) под руководством КПЈ
и њеног генсека Јосипа Броза Тита поред регуларних војски
страних окупатора или новопрограшених држава на рушевинама
Краљевине Југославије.
Међутим, војно-политичке и идеолошке мотивације ова два
покрета су биле дијаметрално супротне и пре свега неспојиве па
стога није ни могло да дође у току рата ни до какве фузије ова два
покрета која су се међусобом разликовала и по питању
националног састава командно-руководећег кадра. Ипак, и један и
други покрет су имали једну једину заједничку црту, а то је била
жеља за избацивањем из земље свих страних окупационих војски,
али само као предуслов за реализацију својих идеолошко-
политичких па и националних послератних планова и коначних
циљева. Стога ова два покрета нису могла да функционално
сарађују у некаквој заједничкој борби против окупатора ни након
формалног усменог договора о заједничкој борби (склопљеног
између Тита и Драже) 19. септембра у Струганику и (допуна
споразума на инсистирање комуниста) 26. октобра 1941. г. у
Брајићима. Овај договор је прекршен од стране Брозових
партизана који су још крајем септембра 1941. г. (дакле читавих
месец дана пре договора у Брајићима) отпочели директне борбе

против ЈВуО покрећући тако оружану бољшевичку револуцију у
Западној Србији.4
Oвом приликом ћемо документовано и конкретно
презентовати само нека од многобројних савезничких признања
која је добио лично Драгољуб Дража Михаиловић као командант
ЈВуО у току самог рата као и непосредно након њега за анти-
фашистичку борбу његових “четника” и сарадњу са Савезницима
(наравно, Брозова титографија ова и оваква документа не
спомиње):
 Слово британског министра иностраних послова, Антони
Идна од 24. септембра 1942. г. (Службене новине, бр. 10, 24.
новембар 1942. г., Лондон):
“Мислим да ће ми сваки мој сународник казати данас, да је
Југославија већ осветлила образ у овом рату...
Добро уређене југословенске војске воде борбу против
непријатеља на сопственом тлу, под необично храбрим
вођством ђенерала Михаиловића. То је једна важна војничка
чињеница.
У овом часу непријатељске дивизије које су преко потребне
на руском војишту, или потребне на египатском војишту,
задржане су борбом у Југославији...”
 Телеграм генералу Михаиловићу кад је француски
генерал Анри Жиро примио команду над француским трупама у
Северној Африци (11. новембар 1942. г. од генерала Анри Жироа,
Команданта француских снага у Северној Африци):
“Поново сам ступио у борбу против наших заједничких
непријатеља.
Вама лично и херојској војсци желим у овом тренутку да
изразим и подвучем традиционално братство по оружју које
влада између француске војске и ваше војске.
Изражавам вам своје најдубље дивљење.
Ваш херојски отпор, и ваши успеси, пробудили су и
покренули националну свест свих оних који се боре против
нападача.
Ваш отпор и ваш пример воде ка победи, која почиње да се
рађа.”
4
Видети нпр. сведпшеое равнпгпрскпг капетана Миливпја Обрадпвића, ушесника нарпднпг скупа прганизпванпг
пд стране равнпгпраца у селу Саранпву кпд Крагујевца 12. пктпбра 1941. г. на кпме се пкупилп пкп 1.000 сељака.
Међутим, скуп је прекинут упадпм напружаних партизана кпји су разпружали и ппхапсили равнпгпрце (Драган
М. Сптирпвић, Бранкп Н. Јпванпвић, Србија и Равна Гпра (истпријски развпј, Равнпгпрски ппкрет, Шумадија
1941), Бпсплеј, гпдина издаоа неппзната, стр. 441443).

 Телеграм генералу Михаиловићу од Алана Брука,
Начелника британског генералштаба од 1. децембра 1942. г:
“У име царског генералштаба не могу да пропустим 24.
годишњицу од уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, а да не
изразим честитање за дивне потхвате југословенске војске
на Средњем Истоку у овом победоносном часу, него и на
ваше непобедиве четнике, под вашом командом, који се боре
дан и ноћ под најтежим ратним околностима.
Уверен сам Господине Министре, да ће ускоро доћи дан када
ће и све ваше снаге моћи да буду уједињене у једној слободној
и победничкој Југославији; дан када ће непријатељ, против
кога се заједнички боримо раме уз раме, бити сатрвен
заувек.”
 Телеграм генералу Михаиловићу од Самнера Велса,
Државног подсекретара САД-а од 4. јануара 1943. г:
“Влада САД-а има потпуно поверење у патриотизам
генерала Михаиловића и велико дивљење за вештину,
истрајност и храброст са којом он, и југословенски
патриоти око њега, настављају борбу за ослобођење своје
земље.
Ми сматрамо да војна акција, на коју се позивате,
представља чињеницу у оријентисању вођства рата од
стране Уједињених народа против Осовине.”
 Телеграм генералу Михаиловићу од генерала Двајта Д.
Ајзенхауера, Команданта англо-америчке војске у Северној Африци
од 13. јануара 1943. г:
“Америчке оружане снаге у Европи и Африци, поздрављају
своју браћу по оружју, одличне и храбре војне јединице под
вашом одлучном командом.
Ти јуначки људи, који су приступили вашим редовима, у свом
завичају, да би непријатеље изгнали из Отаџбине, боре се с
пуном оданошћу и самопрегором за заједничку ствар
Уједињених народа.
Нека би им та борба донела потпун успех.”
 Похвална наредба за све француске сувоземне, поморске
и ваздухопловне јединице, на дан 2. фебруара 1943. г. од стране
генерала Шарла Дегола, Председника слободне Француске:
“Легендарни јунак, симбол најчистијега родољубља и
највиших југословенских војничких врлина, тај генерал
[Дража Михаиловић] није престао водити борбу на
окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без
сустајања не да мира окупаторској војсци, тако
припремајући онај коначни јуриш који ће довести до
ослобођења његове Отаџбине и целог света, раме уз раме с
онима који никад нису сматрали да се једна велика земља
може да покори суровом завојевачу.”
 Телеграм за генерала Михаиловића од 5. фебруара 1943.
г. од Лорда Селборна, Британског министра блокаде (Министарство
спољних послова, строго поверљиво бр. 37 од 9. фебруара 1943. г.):
“Бриљантно је оно што је генерал Михаиловић учинио и још
увек чини. Имате разлога да будете горди на њега. Черчил је
сад у Каиру начинио анкету код својих власти о акцији
генерала Михаиловића, и извештаји које нам је о томе
послао заиста су ласкави за генерала.
Ми ћемо да му дотуримо помоћ у оружју.”
 Похвална наредба уз Орден Legion of Merit 29. марта
1948. г. од Председника САД-а Хари Трумана:
“Генерал Драгољуб Михаиловић изванредно се истакао као
Главни заповедник југословенских оружаних снага и доцније
као Министар војни организујући и водећи крупне снаге
против непријатеља, који је окупирао Југославију, од
децембра 1941. до децембра 1944. године.
Захваљујући неустрашивим напорима његових трупа, многи
амерички авијатичари били су спашени и безбедно враћени
на савезничку страну.
Генерал Михаиловић и његове снаге, упркос недовољном
снабдевању и борећи се под изузетним тешкоћама,
материјално су допринели савезничкој ствари и били
судеоници у извојевању коначне савезничке победе.”
Прилажемо и два конкретна сведочења страних официра
који су били на југословенском ратишту:
 Писмо наредника Мајка Кула (Жан Кристоф Буисон,
Херој кога су издали савезници, Јагодина, 2006):
“Мој авион је оборен над Југославијом 4. јула 1944. г. Четници
су нас спасили из немачких канџи. У знак одмазде Немци су
из једног села стрељали десеторицу прочетнички
опредељених сељака, који нису хтели да одају где смо се
крили.
Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?
Са четницима сам у току 38 дана прешао 800 км. Успут су
нам жене љубиле руке и плакале на грудима за синовима
које су им Немци побили, или одвели у концентрационе
логоре, а куће попалили.
Једног дана смо прошли кроз Горњи Милановац у коме је

некада било 3.000 становника. Сем цркве, све је било у
пламену јер су четници били напали Немце.
Захваљујући четницима евакуисан сам 10. августа 1944. г.
заједно са 200 америчких авијатичара и осталих Енглеза,
Француза, Руса и Италијана.
Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?”
 Извештај који је капетан Морис Џон Виту упутио
Винстону Черчилу (Жан Кристоф Буисон, Херој кога су издали
савезници, Јагодина, 2006):
“Колико је мени познато ја сам први савезнички официр који
је за време Другог светског рата ступио у контакт са
генералом Михаиловићем.
Ушао сам у Југославију 22. јула 1941. г., као одбегли ратни
заробљеник. Са Михаиловићевим борцима провео сам скоро
девет месеци, и то у Главном штабу генерала Михаиловића.
Касније сам 10 месеци био затворен у Гестапоу са многим
четницима. Веома добро су ми познате бројне операције које
су четници изводили против Немаца од средине 1941. г. до
почетка 1942. г. Био сам у Чачку када су партизани напали
снаге генерала Михаиловића и на тај начин омогућили
Немцима да поврате град у своје руке.
Спреман сам да се закунем официрском чашћу да је у време
када сам га ја познавао Михаиловић имао потпуно
пробритански став и да су сви његови напори били усмерени
на истеривање непријатеља из земље. Исто тако сам

спреман да се закунем официрском чашћу да су га у томе
ометали партизани својим нападима.
Ђенерал Михаиловић је био омиљен код народа исто онолико
колико су партизани били омражени. Знам да су снаге
Генерала размењивале италијанске заробљенике за оружје
које су користили за борбу против Немаца.
Знам да је постојала још једна антикомунистичка
организација на челу са Костом Пећанцем, која није имала
никакве везе са Михаиловићем, али се звала четничка. Они
су сарађивали са Немцима у борби против партизана.
Чланови те организације су ме ухапсили и предали
Немцима.”
Ево и мишљења једног савезничког повесничара:
 Британски повесничар Тревор Ропер о Михаиловићу:
“Поштујем успомену на генерала Михаиловића као првог
вођу народног отпора нацистима у окупираној Европи.
Својом храброшћу он је дао пример који је допринео крајњем
поразу Немачке, а дао га је у најмрачнијим и најмучнијим
временима. Његово погубљење после рата било је крупна и
срамотна неправда.”
На крају да наведемо и признање из саме врхушке
комунистичког табора какву су политику Титоисти водили према
Дражи Михаиловићу и његовој ЈВуО:
 Пуковник Михаило Ђорђевић, председник Војног већа
Врховног суда ФНРЈ (навод према књизи Мирослава Тодоровића
Судија смрти):
“У часовима обрачуна самог са собом, знојна чела сам се
присећао својих пропуста везаних за суђење предводнику
четника Драже Михаиловића, кобних за нашу свеукупну
судијску професију. Ни сада, у овом самртном часу, не
опраштам себи потпис који сам ставио на налог за
извршење те судбинске пресуде, и то само неколико сати
после њеног објављивања...
Умирем грешан, био сам обичан судија смрти...”
Овде бисмо поставили и неколико конкретних питања
Брозовим титографима:

1. Да ли се сећате да је Јосип Броз Тито добио икада сличне
похвалнице из Лондона или Вашингтона за борбу против
фашизма?
2. Да ли сте видели на Титовој сахрани иједан једини орден
који је овај самопроглашени маршал добио од било ког савезничког
председника или команданта као што је то био случај са Дражом
Михаиловићем?
3. Да ли сте пронашли иједан једини број било којих
савезничких великотиражних или неких других недељника или
месечника посвећених Јосипу Брозу Титу са његовим ликом на
насловници за време самога рата, а пре склапања “deal”-а са
Черчилом 1944. г. као што је то био нпр. случај са њујоршким
Тајмс-ом који је читав један број из 1942. г. посветио Дражи
Михаиловићу са његовим ликом на насловној страни? Броз се
такође једанпут појавио у Тајмс-у за време рата али тек 9. октобра
1944. г. када је било јасно на чијој се страни бори, за кога и против
кога, тј. пред коначну окупацију Србије.
4. Да ли сте чули да је ико од Савезника за време самога
рата снимио било документарни или играни филм о Титу и
његовим партизанима који се приказивао у биоскопима за време
самога рата као што је то био случај са Дражом Михаиловићем и
његовим четницима о којима су Американци направили бар један
документарни и један играни филм5 (можда их има и више али
аутор овог текста није упознат са том чињеницом) са њиховим
јавним приказивањима док је рат још трајао (нпр., септембра
месеца 1944. г. чланови Мекдаулове мисије при Дражином штабу
су снимили документарни филм о Дражи о чему постоје и
фотографије начињене при снимању филма)?
5. Да ли сте чули или видели на фотографијама или
документарним филмовима да је и један једини савезнички војник
који се у току рата из неког разлога затекао на територији
Југославије манифестовао улицама Велике Британије или САД-а
1948. г. у знак подршке Ј. Б. Титу против Стаљина као што су то
урадили спашени амерички пилоти од стране Дражиних четника
5 th
Наслпв пвпг америшкпг дугпметражнпг игранпг филма је „Chetniks! The Fighting Guerillas“ у прпдукцији A 20
Century Fox Picture.

1944. г. када су за време судског процеса против Драже
Михаиловића 1946. г. носили транспаренте са натписом „Он је
нама спасао животе помозимо ми њему сада“ испред југословенске
амбасаде и конзулата у САД-у?
6. Да ли сте икада видели немачку потерницу за Титом
издату након оне заједничке са Михаиловићем из јесени 1941. г.
као што је издата потерница са наградом од 100.000 рајхсмарака
за Дражом Михаиловићем средином 1943. г?

Рекламни постери за амерички дугометражни играни филм
„Chetniks! The Fighting Guerillas“ у продукцији A 20th Century Fox Picture

„Легија заслужних“ америчког председника Харија Трумана ђенералу Драгољубу Дражи
Михаиловићу издата 29. марта 1948. г.за заслуге четничког покрета (ЈВуО) у Другом
светском рату за победу Савезника против Сила Осовине

Југословенски партизани под руководством

Јосипа Броза Тита су водили патриотску борбу за
ослобађање земље од страних окупатора и
југословенски партизани су једини водили ову борбу
Партизански покрет Комунистичке партије Југославије под

руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се
начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из
Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни
ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију
основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке
власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне
борбе како би се касније у послератном периоду остварио и крајњи
програмски циљ КПЈ о политичко-економско-идеолошком
преуређењу Југославије6 на пре свега анти-српским и анти-
србијанским основама.
У фактографском смислу речи, Титови партизани се у току
читавог рата нису уопште ни борили против страног окупатора, а
најмање против хрватско-бошњачких усташа и домобрана, већ
само и искључиво против ројалистичког Равногорског покрета
ђенерала Драже Михаиловића. Оваква тактичка стратегија
комунистичког руководства партизанског покрета је потпуно
разумљива и схватљива уколико се зна да је основни војно-
политички циљ комуниста у Југославији био преузимање власти у
читавој земљи, а то се могло остварити само на један начин –
војном победом над непријатељем.
Међутим, овде се поставља круцијално питање: ко су за
комунисте били непријатељи које је требало поразити како би се
дошло на власт? Војно-политичко руководство југословенских
комуниста је са своје тачке гледишта поставило тачну стратегију
борбе још на самом почетку рата у који су ушли након директиве
из Москве, тј. Коминтерне после 22. јуна 1941. г., а те стратегије су
6
Paul Robert Magocsi, Historical Atlas of Central Europe. Revised and Expanded Edition, Seattle: University of
Washington Press, str. 154.

се држали до самог краја рата. Суштина ове, како се испоставило
успешне, стратегије се сводила на тачном закључку да се ратна
судбина Балкана и Југославије не решава на самом Балкану и
Југославији већ на главним светским фронтовима, а нарочито на
Источном фронту на коме је ратовао главни спонзор
југословенских партизана – СССР. Дакле, Врховни штаб са
Политбироом ЦК КПЈ југословенских партизана је све своје наде
полагао на мање-више реалној тактичкој претпоставци да ће
Немачка изгубити рат на Истоку и сходно томе да ће совјетска
Црвена Армија доћи на Балкан и Југославију пре западних
савезника што би значило и фактичку победу револуционарних
комуниста који би се на тај начин домогли власти у послератној
Југославији као што је то био случај са источним делом Централне
Европе 1945. г.
У горњем контексту, југословенским партизанима није
одговарала никаква офанзивна тактика против Немаца и
Италијана јер и једни и други напуштају подручје Југославије
након продора Црвене Армије са Истока што се стварно и
догодило. Стога је за КПЈ главни и једини проблем био поразити
јединог унутрашњег непријатеља који је комунистима стајао на
путу до власти и био способан да их порази на њиховом
фанатичном путу ка тој власти, а то је био Равногорски покрет
или ЈВуО. Стога су све офанзивне акције партизана биле усмерене
искључиво на четнике Драже Михаиловића док се према Немцима,
Италијанима и оружаним формацијама Независне Државе
Хрватске водила искључиво дефанзивно-одбрамбена борба уколико
су од њих били нападнути. Офанзивну ратну стратегију против
партизана (и четника) је искључиво тражио Берлин тако да су
локални Немци, Италијани и усташе улазили у директне борбе
против партизана искључиво на захтев, тј. терање, из Берлина док
су усташе у савезу са партизанима офанзивно ратовале на
добровољно-споразумној бази само против четника.7
На читавом простору Југославије у току читавог периода
Другог светског рата једини прави борци против страног
окупатора као и оружаних формација нацистичке Независне
Државе Хрватске су били припадници Југословенске Војске у
Отаџбини. Њихова војно-оперативна стратегија се заснивала на
7
О птвпренпј и директнпј сарадои Брпзпвих партизана и Павелићевих устаща видети ппщирније у: Владислав Б.
Сптирпвић, „Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša“, На пдру титпграфије. Збирка деветнаест чланака,
Виљнус: Штампарија Литванскпг едукплпщкпг универзитета „Едукплпгија“, 2012, стр. 102130; О кплабпрацији
југпслпвенских партизана са Немцима, устащама и Шиптарима видети у: Милпслав Самарчић, Сарадоа
партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац: Ппгледи, 2006.

плановима да се у одлучујући фронтално-директни сукоб са
Немцима и Италијанима у виду општенародног (српског) устанка
може ступити тек након Немачког пораза на неком од главних
ратних фронтова и након тога уз англо-америчко војно
искрцавање на Балкану уз прижељкивање да то буде на
југословенској јадранској обали. До тог времена ЈВуО би се
организационо и војно припремала за коначни обрачун са
окупаторским војскама и само герилским акцијама наносила штету
окупатору нарочито на његовој главној линији снабдевања
северноафричке војске Вермахта – Моравско-вардарској долини.
Оваквом тактиком би се избегло стрељање великог броја (српских)
цивила на основу Хитлерове наредбе за Србију 100:1 и 50:1 као и
наношење већих губитака ЈВуО од стране знатно јачег окупатора.8
Међутим, на крају се ипак испоставило да су равногорци
изгубили рат против комуниста пре свега из разлога што нису као
партизани сарађивали са окупатором који је на овакву врсту
сарадње био и спреман и вољан без обзира што се било каквој
сарадњи било са партизанима или четницима Берлин, тј. Хитлер,
жестоко противио. Сам Дража овакву сарадњу, пре свега из
морално-политичких разлога, никада није дозволио и против ње се
здушно борио, а 11. новембра 1941. г. је чак одбио у селу Дивцима
повољан предлог немачке команде у Београду о заједничкој
немачко-четничкој колаборацији против партизана. Оваква
погрешна и пре свега непрагматична тактика га је на крају
коштала главе, а Србе још једне анти-српске Југославије након
1945. г. од којих се ни до дана данашњег нису отрезнили.
Испоставило се да су многе, ако не и већина успешних
герилских акција четника против немачких снага и објеката у току
рата9 из политичких разлога од стране и Совјета и Британаца
приписиване Титовим партизанима од којих је на тај (вештачки)
начин стваран нетачан имиџ југословенских патриота, родољуба и
што је најнетачније – бораца против окупатора Југославије. Тако су
Черчил и BBC пропагирали да Тито наводно у Југославији блокира
читавих 20 немачких дивизија, које би се иначе нашле на
8
О стратегији ратпваоа ЈВуО, а нарпшитп п стратегији гериле, видети у: Кпста Никплић, Истприја Равнпгпрскпг
ппкрета 19411945. Коига прва, Бепград: Српска Реш, 1999, стр. 6066; Милпщ Аћин Кпста, Дража Михаилпвић
– Аппстпл слпбпде, Ващингтпн, 1993, стр. 40. Бпрба Михаилпвићевих шетника свим распплпживим средствима
се предвиђала самп прптив хрватскп-бпщоашких устаща из разумљивих и мпралнп-живптних разлпга защтите
гплих живпта српских цивила на ппдрушју НДХ: Архив Впјнп-истпријскпг института, Четнишка архива, Бепград,
16-1-2; Сергије Живанпвић, Ђенерал Михаилпвић и оегпвп дпба. Трећи српски устанак, I, Чикагп, 1962, стр. 75.
9
О активним бпрбама ЈВуО прптив Немаца и устаща видети у: Милпслав Самарчић, Бпрбе четника прптив
Немаца и усташа 19411945., III, Крагујевац: Ппгледи, 2006.

Северноафричком или Источном фронту, док је у стварности у
Југославији у току рата било свега три немачке дивизије и то
некомплетне.10
Видовданска смотра 1944. г. Југословенске Војске у Отаџбини
Освештавање застава Југословенске Војске у Отаџбини
10
О Чершилпвпј и Рузвелтпвпј предаји Југпславије Јпсипу Брпзу Титу и издаје Драже Михаилпвића видети у:
Рпберт Макдауел, Стрељаое истприје. Кључна улпга Срба у Другпм светскпм рату, Бепград: ПпетаРад, 2012,
стр. 140221.

Циљ Драже Михаиловића и његових четника био

је рестаурација предратног друштвено-политичког
поретка и монархије у Југославији – status quo ante
bellum
У основи ова тврдња, тј. комунистичка пропагандно-

психолошка флоскула је нетачна, али је била за комунисте од
прворазредног значаја у њиховом психолошко-пропагандном рату
против старог режима Краљевине Југославије. Овај режим се
пропагандно приказивао као социјално неправедан, економски
експлоататорски, национално великосрпски и морално труо тако
да су сви политички покрети и друштвене снаге које би се за
рестаурацију овог система залагале и бориле ad hoc требало да буду
од стране већине народа осуђене на пропаст. С друге стране, поред
формалне борбе за ослобођење земље од страног окупатора,
политички комесари са својим помоћницима у партизанским
јединицама као и читава КПЈ су флоскуларно пропагирали народу
рај на земљи у сваком погледу у случају њиховог доласка на власт,
а као sine qua non за овакав свеопшти напредак била је потребна
коренита промена старог режима, тј. фактички његова
свеобухватна замена потпуно новим који би био пре свега наводно
праведан, напредан, ефикасан и просперитетан. Дакле, комунисти
су народу нудили нешто ново уместо већ опробано старог. Да је тај
стари режим био далеко од идеалног било је тачно, али да ће нови
комунистички режим бити иоле бољи од тог старог требало је тек
видети, тј. осетити.
Међутим, читава поента комунистичке пропагандно-
психолошке стратегије доласка на власт се и састојала у томе да за
себе придобију у току рата што већи део обичног народа који је као
такав и најлакше наседао на комунистичку пропаганду јер је у
суштини и желео промене набоље. Са овом масом народа која жели
промене би се освојила власт и наравно увела тоталитаристичка
диктатура по узору на СССР која се више не би могла оборити са
власти. До тада је на свету постојала само једна комунистичка

земља (поред Монголије) – СССР, али о којој народ ништа није знао
и коју су југословенски комунисти здушно хвалили уздижући је до
небеса, а да ни сами нису знали много о њој. Дакле, ишло се на
карту да ће обичан народ, поготово сиротиња, и поготово они који
су у току рата остали без огњишта, по логици ствари подржати
комунистичке експерименте са државом, економијом и друштвом
јер једноставно немају шта да изгубе. Стога је комунистима и било
од изузетног значаја да и у току и након рата себе прикажу као
борце за нешто ново, а четнике за рестаурацију старог под
тактичко-психолошком претпоставком да се под новим увек
подразумева нешто што је боље и напредније у односу на оно што
је старо и што се зато и треба заменити новим.11
Овде се мора истаћи да је рестаурација старог поретка
Краљевине Југославије стварно и била првобитна мотивација
Равногорског покрета из простог разлога јер се сматрало да је
сваки насилни покушај од стране окупатора да се тај систем
промени неприхватљив, тј. недемократски. Међутим, равногорски
идеолози заједно са самим Дражом Михаиловићем су још пре
покретања грађанског рата од стране Брозових комуниста такође
и оштро критиковали тај исти стари режим и у политичком и у
моралном и у социјаном па чак и у националном смислу. Пре свега,
сматрало се да је чин бегства руководећих политичара Југославије
из земље априла 1941. г. крајње неморалан12 и да је устројство
читавог државног система предратне Југославије и довело до тако
брзог њеног слома у Априлском рату који се заснивао како на
(хрватској) издаји тако и на неприпремљености земље да се дуже
брани (Грчка је успела да се брани скоро читавих месец дана за
разлику од Југославије која је то успела само у десет дана). Према
томе, за разлику од комунистичке послератне пропаганде, још од
самог почетка рата, тј. окупације страних сила и борбе за
ослобођење земље, политичко руководство Равногорског покрета је
било свесно да се након рата државно-политичко-економски
систем земље мора у неку руку мењати, тј. побољшати уз једну
неприкосновену ставку да послератна Југославија мора да буде у
сваком случају монархија (краљевина) са легитимном династијом
Карађорђевића на трону.
11
О првпј деценији „идеалнпг“ живпта у Титпславији видети у: Алекс Н. Драгнић, Титпва пбећана земља
Југпславија, Бепград: Задужбина СтуденицаЧигпја щтампа, 2004.
12
Слушај краља Петра II Карађпрђевића је бип изузетак јер је пн практишнп кап малплетан пдведен из Југпславије
априла 1941. г. прптив свпје впље щтп је билп ташнп.

Чињеница је да је политичка оријентација Равногорског
покрета Драже Михаиловића еволуирала и то драстично током
рата обзиром да је равногорска свест о потреби социјалних и
политичких промена расла током самог рата, делимично
захваљујући и пропагандно-идеолошким притиском комунистичке
стране чији је агресивни пропагандни наступ успевао да придобије
симпатије одређеног броја народа и то скоро искључиво преко
Дрине, тј. на просторима Независне Државе Хрватске. Коначно
обличје новог послератног устројства Југославије Равногорски
покрет је јавно изнео на свом Светосавском конгресу у селу Ба у
Западној Србији јануара 1944. г. који је био уједно и конкретан
одговор на одлуке комунистичког тзв. Другог заседања АВНОЈ-а
28.29. новембра 1943. г. у Јајцу на територији Павелићеве
нацистичке НДХ и то у току ноћи.
Светосавски конгрес Равногорског покрета је одржан у селу
Ба 28. јануара 1944. г. (када су се доносиле и усвајале одлуке), на
Сувобору (читав рад конгреса је трајао од 25. до 28 јануара), у
свечаној сали тамошње Основне школе у току дневног светла за
разлику од ноћног и поноћног заседања комуниста у Јајцу
новембра 1943. г. Конгрес састављен од преко 300 делегата је био
најзначајнији политички скуп Равногорског покрета у току читавог
рата на коме је усвојен коначни програм о послератном
унутрашњем уређењу нове Југославије.13 Основна одлука Конгреса
у селу Ба је била да се послератна Југославија преуреди на
федералном принципу тако да би била састављена од три
федералне јединице – Словеније, Хрватске и Србије (за разлику од
комунистичке варијанте федерализације Југославије на основу
шест федералних република од којих би се три отцепиле од српског
етнолингвистичког корпуса). Југославија би била краљевина под
династијом Карађорђевића за разлику од комунистичке
републиканске варијанте под доживотним председниковањем
Јосипа Броза Тита.
Ова равногорска федералистичка оријентација послератне
Југославије је фактички била под круцијалним утицајем избегличке
Кпста Никплић, Истприја Равнпгпрскпг ппкрета 19411945. Коига друга, Бепград: Српска Реш, 1999, стр. 426.
13
Овде је битнп истаћи да је накпн пдржаваоа Кпнгреса ппхапщен велики брпј оегпвих делегата щтп практишнп
знаши да сам Кпнгрес није бип пдржан уз прећутнп пдпбреое Немаца или Недића, тј. да није бип
кплабпраципнистишки. За разлику пд судбине делегата равнпгпрскпг Кпнгреса у селу Ба, накпн кпмунистишкпг
кпнгреса АВНОЈ-а у Јајцу 1943. г. није бип ухапщен ни један једини оегпв делегат щтп упућује на закљушак да је
пдржан, кап и Првп заседаое АВНОЈ-а нпвембра 1942. г., уз пдпбреое устащкпг режима у Загребу и тп на
теритприји кпнтрплисанпј пд стране устаща кпју су кпмунисти накпн рата непснпванп прпгласили за „слпбпдну“
теритприју, тј. навпднп пслпбпђену пд стране оих самих. Међутим, та теритприја пкп Бихаћа и касније наредне
гпдине пкп Јајца је партизанима била једнпставнп уступљена на кприщћеое пд стране устаща.

југословенске владе у Лондону. Тако је председник ове владе, проф.
Београдског универзитета Слободан Јовановић, известио Дражу
Михаиловића још децембра 1942. г. (дакле више од годину дана
него што је одржан Конгрес у селу Ба) да се послератна Југославија
мора преуредити на федералистичким основама из, како је то он
објаснио, два разлога: 1) да се удовољи Хрватима (и то након
хрватског magnum crimen-а!)14 и 2) како би се на тај начин
заштитили Срби од нових злочина као 1941. г.15 Начелно су такође
прокламоване и социјално-економске реформе након рата тако да
будућа Југославија, сем по питању монархије, у суштини не би
много потсећала на предратну Краљевину Југославију. Наравно,
комунистички агитпроп није никада представљао југословенској
јавности овакву суштину равногорских реформи послератне
Југославије, ако ништа друго, а оно из једног јединог простог
разлога, јер се политички систем равногорске послератне
Југославије заснивао на принципима вишепартијске
парламентарне демократије за разлику од комунистичке опције
једнопартијске анти-парламентарнe и анти-демократске
диктатуре.
14
О хрватскпм magnum crimen-у видети на сајту: Бпг и Хрвати (http://bogihrvati.webs.com).
15
Милан Веспвић, Кпста Никплић, Уједиоене српске земље. Равнпгпрски наципнални прпграм, Бепград, 1996,
стр. 68.

Долазак на Светосавски конгрес 1944. г.
Свечана бина за време Светосавског конгреса 1944. г. у селу Ба.
С десна на лево у првом реду за говорницом стоје:
Драгиша Васић, Драгољуб Дража Михаиловић и Живко Топаловић
Смотра ЈВуО на Светосавском конгресу 1944. г.

Југословенски народи и народности су у току

Другог светског рата прихватили партизански
покрет КПЈ и Јосипа Броза Тита јер је био народни,
анти-фашистички и искрен
У новијој повести јужнословенских народа и народности

феномен комунистичког преузимања власти на просторима
Југославије још увек остаје недовољно разјашњен услед низа
околности од којих су две најбитније:
 недостатак архивске грађе на просторима Југославије, и
 невољност државних повесничара да истерају истину на
чистац.
Наравно, остајала је могућност да како инострани тако и
повесничари из дијаспоре употребе изворе који су се могли наћи
ван Југославије, што су они и радили, али домаћи читаоци, сем
уског круга струковних стручњака који су путовали по
иностранству, нису имали великих користи од овакве стручне
литературе из једноставног разлога што титоистички цензори нису
дозвољавали да се овакве за режим компромитујуће књиге
појављују у преводу на југословенском тржишту, а ако би се то
којим случајем и десило компромитујуће странице оригинала нису
се појављивале у преведеним издањима. Тако је, на пример, уз
личну Титову дозволу преведена књига о четницима Драже
Михаиловића од Јозе Томашевића са енглеског на српскохрватски
(Četnici u Drugom svjetskom ratu, Zagreb, 1979. g.), али без за нас
овде три кључне странице (са фотографијама немачких официра и
партизанског руководства) које говоре о матровским преговорима
и споразуму на релацији Немци – партизани.16
Што се тиче околности недостатка релевантних повесних
источника за период грађанског рата 1941. г.–1945. г. морају се
напоменути основни разлози за овакво de facto стање ствари:
16
Ова коига је пд стране Брпзпвих цензпра дпзвпљена за превпд јер ју је написап Хрват са намерпм да
изједнаши хрватске устаще са шетницима щтп је једна пд највећих хрватских ппдметашина истприпграфији Другпг
светскпг рата у Југпславији.

 Победник у грађанском рату, тј. Титоисти, је смишљеном
и добро организованом политиком уклањања, па чак и
физичког уништавања, како своје сопствене тако и
„непријатељске“ архивске грађе успео да у кратком
временском раздобљу након окупације Србије и Београда
у јесен 1944. г. елиминише са јавне сцене све
компромитујуће аутентичне и оригиналне документе који
би могли у већој или мањој мери да оспоре
политикантску пропаганду званичне титоистичке
историографије након рата. Тако, нпр., у југословенским
архивама се не могу наћи кључна документа о отвореној
сарадњи Титових партизана са усташама, шиптарским
балистима и Немцима као и о отвореној анти-српској
политици и војним акцијама титоистичког Врховног
штаба као и њему потчињених оперативних командних
штабова на терену. Стога су у овом контексту сачувана
немачка и италијанска документа као и дневници и
мемоарска литература немачких и италијанских
команданата (нпр. дневник аустријског генерала у
служби Вермахта Глезеа фон Хорстенауа који је био
немачки опуномоћени генерал у НДХ и који се у Загребу
првенствено бавио обавештајним радом) од кључне
важности за разоткривање праве истине о политици и
циљевима борбе Политбироа КПЈ у времену борбе за
преузимање власти у Југославији за време Другог
светског рата.
 Победник је такође, исто тако добро смишљеном
политиком, убацивао фалсификована документа, а
нарочито фалсификоване фотографије у фајлове
супарничке стране, а који се и дан данас могу наћи по
разноразним архивама широм бивше Југославије (док су
са друге стране фотографије партизана са Немцима
„нестале“ из свих архива ако су у њима икада и биле:
нпр, фотографија Љубићког партизанског одреда са
немачким војником у средини у доњем реду, Аугуста
Хелера, настала у околини Чачка 1941. г.), али се ова
политика фалсификовања повесних источника нарочито
систематски примењивала у случајевима када је требало
компромитовати руководећи кадар ЈВуО под командом
ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Разлози за
овакву политику убацивања фалсификата у фајлове

„четничке“ грађе се лако могу објаснити и схватити
уколико се зна да је већ од самог почетка грађанског
рата па све до самог његовог краја ЈВуО био и остао
једини војно-политички непријатељ који је озбиљно стајао
на титоистичком путу преузимања власти па стога није
нимало чудно да су сами Титоисти грађански рат и
започели у јесен 1941. г. (након што је Павелић уз
немачко одобрење послао Тита из Загреба у Београд као
што су то урадили Немци са Лењином 1917. г. пославши
га у Русију да преузме власт и потпише капитулацију) и
настојали да га скончају тек хватањем живог команданта
ЈВуО.
Ипак, без обзира на горе наведене ставке, југословенски
повесничари, било режимски или не, до сада нису успели да дају
одговор на вероватно круцијално питање у вези са комунистичким
преузимањем власти:
Зашто су се етнички Срби - сељаци у масама прикључивали
Титоистима?
У покушају одгонетања ове загонетке као прво што треба
истаћи је да су највећи део борачког састава титоистичких војних
формација чинили управо Срби – сељаци, али не и припадници
других народа и народности, док је командни кадар истих тих
јединица у великом броју случајева био не-српски. Дакле, питање
се своди на то зашто су српски сељаци пристајали да им командују
не-Срби и да им (не)српски политички комесари испирају мозгове
опроштајничком политиком „братства и јединства“.
Као друго, идеолошки је комунистички Титоизам био далеко
од патријархалног конзервативизма једног српског сеоског
домаћина који се, истина, нашао у ситуацији без куће и огњишта
на просторима НДХ, али који је ипак на терену могао да бира
између Титоиста и ЈВуО.
Као треће, већ борећи се на страни Титоиста, српски
домаћин је врло лако могао да види и схвати да се у суштини бори
против интереса свог сопственог народа и да му командују
србофоби најразноврснијих профила и то са ознакама стране
(совјетске и анти-руске Црвене) армије па стога остаје необјашњен
феномен масовнијег непребегавања на страну ЈВуО из
титоистичких редова.
На ова горућа питања режимска титоистичка
историографија је давала неубедљива фразеолошка објашњења по
принципу „црно-бело“ типа да је слободарски дух српског

домаћина од почетка самог рата врло добро осетио ко се стварно
бори против окупатора. Овакве пропагандне флоскуле ћемо
коначно оставити по страни јер једноставно не одговарају истини
на терену, али ћемо покушати да дамо одговор на горе постављено
питање уз помоћ једног, али сматрамо епохалног, архивског
документа који објашњава сву суштину комунистичког начина
борбе за освајање власти. Наиме, иако су победници након рата
настојали да елиминишу на овај или онај начин сву за њих
компромитујућу грађу остао је ипак незнатан број таквих
компромитујућих докумената углавном услед нехата, тј. несавесно
обављеног посла од стране оних који су требали да их уклоне од
јавности и стручњака-повесничара – тј. од стране титоистичких
архивара-цензора.
Такав један „залутали“ документ се може наћи у Архиву
Војноисторијског института у Београду у фајлу Штаба врховне
команде (ЈВуО) – Четничка архива, под ознаком К-12, 30/12. Ради
се конкретно о делу излагања Моше Пијаде на Првом заседању тзв.
АВНОЈ-а новембра месеца 1942. г. у Бихаћу (на територији НДХ).
Ево конкретно како је овај високи члан КПЈ и њеног Политбироа
кратко и јасно објаснио који је најбољи пут стварања комунистичке
армаде под руководством аустро-угарског каплара Јосипа Броза
Тита:
„Потребно је зато створити толико много бескућника, да
ови бескућници буду већина у држави.
Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се
повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села.
Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи
и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин
постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни
земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер
ћемо им обећати велику пљачку.
Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо
повезати узасе предавањима, позоришним представама и
другом пропагандом... Тако ћемо постепено проћи кроз све
покрајине. Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник
који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од
њих морамо начинити бескућнике, пролетере... Само
несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу
створити, масе у очајање бацити, ми смо смртни
непријатељи сваког благостања, реда и мира...“

Након читања овог Пијадиног излагања (по овом члану
Политбироа је све до недавно једна од централних београдских
улица, садашња Дечанска, носила име), које је срочено у виду
конкретних смерница за стратешко деловање изречених
једноставним и јасним језиком без икаквог камуфлажног увијања
из простог разлога јер се и сам језик излагања морао прилагодити
образовном нивоу народа који је седео у сали, многе ствари и
конкретни догађаји из периода 1941. г.−1945. г. постају много
разумљивији. Овде бисмо навели само оне најбитније:
 Комунисти су се могли ослонити само на српског сељака,
и то поготово са простора геноцидне НДХ, обзиром да су
се све друге народности чврсто определиле за
колаборацију са окупатором или његовим квислинзима.
Припадници других народа и националних мањина су
бивали пропагандно освајани тек од јесени 1943. г., тј. од
момента када је било свима јасно ко ће добити, а ко
изгубити рат у светским оквирима што је индикативно
назначено Техеранском конференцијом. Међутим, не-
Срби (преко Дрине) су прелазили на титоистичку страну
поглавито стога што им је комунистички агитпроп
отворено обећавао и гарантовао нереваншистичку
политику како у току остатка тако и након рата за
геноцид над Србима у току читавог рата.
 Усташко-партизанска сарадња на просторима Босне,
Херцеговине, Лике, Баније и Кордуна је и једнима и
другима доносила конкретне користи: усташе су као
јуришни шуцкор одреди римокатоличке цркве чистили
западне делове Југославије од „шизматичних неверника“
док су у исто време на тај начин стварали и бескућнички
пролетаријат за Титове партизане уз помоћ кога је Броз
настојао да дође на власт у Београду („ослобађање“
Загреба није никада било у опцији НОВЈ-е) како би
легализовао покоље Срба преко Дрине и рассрби саму
Србију сводећи у исто време њене остатке на словеначко-
хрватску политичко-економску колонију.
 Комунистичка војска Јосипа Броза Тита се поглавито
кретала преко територија насељеним Србима у оквирима
НДХ сакупљајући преживеле српске сељаке које је након
укључивања у партизанске редове политички
комесаријат партизанских одреда требао да у што
краћем временском периоду морално-политички

преваспита у духу борбе против „великосрпског
национализма“ и послератног братског суживота управо
са онима који су од српског сељака направили
пролетерског бескућника, тј. материјал за комунистичку
обраду.
 Комунисти су плански, иако војно-тактички бескорисно,
нападали јаке немачке снаге по систему „пуцај па бежи“
у Србији 1941. г. како би намерно створили критичну
масу бескућника и осветољубивих незадовољника након
немачких одмазди без икакве намере да им прискоче у
помоћ и спасу их са губилишта (пример крвавог
крагујевачког октобра из 1941. г.).
 Како за време, тако нарочито након рата, добростојећи
српски сеоски домаћини (тзв. кулаци), као и многи други
којима куће нису биле спаљене, су искусили сву жестину
комунистичке освете јер су успели да избегну судбину
бескућника, а самим тим и потенцијалних Брозових
сабораца који су требали да га преко српских костију и
спаљених имања доведу на власт на Дедињу.
Два ратна друга: Хрват-Словенац Јосип Броз Тито (лево) и Јеврејин Моша
Пијаде

Ратни циљ Јосипа Броза Тита је био ослобађање

Југославије и препуштање југословенским народима
и народностима да сами одлуче о политичком
устројству државе након рата
Први и једини Титов ратни циљ је био да преузме (преотме)

власт над читавом Југославијом по сваку цену без обзира на број
изгинулих (српских) грађана Југославије које је без самилости и
слао у смрт (случај Сремског фронта је само један од многих) како
би свој циљ и остварио. Међутим, Брозов и његове КПЈ крајњи
политички циљ је био увођење личне Титове апсолутне власти у
земљи у којој би се успоставила једнопартијска диктатура и која би
се коначно преуредила тако да након њеног планираног нестанка
након Брозове смрти једини губитници буду Срби и пре свега
Србија. Да су комунисти желели да се докопају власти у
Југославији како би је након тога преуредили по својим аршинима
било је јасно још из међуратног периода и пре и након што је Броз
постављен за генералног секретара партије. Тај свој циљ комунисти
нису чак ни крили и то је било јасно како самим члановима и
симпатизерима партије тако и онима који то нису били укључујући
наравно и саму тадашњу власт. Обзиром да су комунисти почели
да се боре за остварење својих политичко-националних циљева чак
и терористичким средствима, припремајући се за извођење
револуције, тј. совјетског државног удара, били су као политичка
организација забрањени („Обзнана“ 30. децембра 1920. г.) тако да
су након тога радили из илегале и иностранства. Југословенски
комунисти су још пре проглашења Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца (1. децембар 1918. г.) организовали и прогласили у
новембру исте те године своју прву („Кусићку“) совјетску републику
у Југоисточном Банату заједно са сличним републикама у Лабину и
Птују. Комунисти организовани у савез „Пелагић“ су отворено
позивали у марту наредне 1919. г. на совјетску револуцију по узору

на бољшевичко искуство у Русији као свој крајњи политички циљ.17
Познато је да су циљеви партије југословенских комуниста
(Комунистичка партија Југославије од 1920. г.) коначно уобличени
и дефинисани на свом Другом конгресу одржаном од 20. до 25.
јуна 1920. г. у Вуковару. Према овом програму, југословенски
комунисти су се отворено борили за стварање совјетске републике
до које се долази „помоћу диктатуре пролетаријата у облику
совјетске власти“. Држава би се преименовала у Совјетску
Републику Југославију која би ушла у совјетску федерацију
балканско-подунавских земаља, тј. совјетских република.18 КПЈ се
овог програма држала до краја све док коначно није и успела да се
дочепа власти 1945. г. како би га реализовала. Програма се
доктринарно држала све до Резолуције Информбироа од 28. јуна
1948. г. којом су Броз са својим Политбироом и Централним
Комитетом КПЈ били избачени из међународне заједнице
комунистичких (совјетских) партија и земаља па је тако пропао и
програмски став о стварању регионалне федерације совјетских
република (на челу са Јосипом Брозом Титом).
Када је Краљевина Југославија доживела разбијање споља у
току Априлског рата 1941. г. и након тога окупирана и
раскомадана, Брозу и његовој КПЈ се коначно указала историјска
шанса да се докопају власти. Мора се истаћи да су комунисти у
току Априлског рата били потпуно неактивни и да су чак
саботирали мобилизацију и одбрану земље, а то све у оквиру
генералне линије колаборације комуниста са нацистима коју су
потписали Молотов и Рибентроп 23. августа 1939. г. У
револуционарну акцију су ступили тек када их је Стаљин позвао да
отпочну борбе против Немаца у Југославији како би се притисак
Вермахта на СССР након „Барбаросе“ 22. јуна 1941. г. што више
смањио. Међутим, Броз није у јулу 1941. г. отпочео никакву борбу
против окупатора већ класичну совјетску револуцију за
преузимање власти у земљи што је био почетак размимоилажења
између Броза и Стаљина обзиром да је тада Стаљин одбацивао
било какве револуционарне акције и захтевао искључиво борбу
против Немаца. Тако је уместо борбе против окупатора Броз водио
борбе против четника Драже Михаиловића и оснивао совјетске
републике у Ужицу, Бихаћу, Јајцу. Уместо да Брозови партизани
Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 19181988. Prva knjiga: Kraljevina Jugoslavija 19141918, Beograd: Nolit,
17
1988, str. 102.

Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 19181988. Prva knjiga: Kraljevina Jugoslavija 19141918, Beograd: Nolit,
18
1988, str. 108109.

нападају Немце, Немци су нападали њих организујући против и
партизана и четника неколико офанзива на инсистирање Берлина.
Након рата, Брозова титографија је од ових немачких потера и
бежаније партизана пред Немцима правила партизанске херојске
борбе против окупатора. Наравно, између Броза и његове власти из
Белог Двора над читавом Југославијом стајали су немачки
Вермахт, ЈВуО, Италијани (до септембра 1943. г.), хрватско-
бошњачке усташе и други, али једини прави и озбиљан непријатељ
су му били четници Драже Михаиловића, тј. војска Краљевине
Југославије која се није предала у Априлском рату и која је једина
била легална и легитимна у земљи. Броз се против њих борио,
тачније, водио је друге (практично Србе пречане) да то раде и
ураде за њега и послератне великохрватске националне интересе.
Да су Броз и његови комунисти заиста и искрено желели да
се боре за ослобођење Југославије од страних окупатора неби јула
1941. г. ни покретали своју сопствену борбу већ би се прикључили
легалном и легитимном покрету за ослобођење земље, и то
међународно признатог од стране анти-фашистичке коалиције,
Драже Михаиловића. Броз није уважио ни Стаљинове захтеве из
1941. г. да своје партизане стави под команду Драже Михаиловића
већ је наставио са грађанским ратом који је и отпочео, и то у
сагласности са Антом Павелићем који га је и послао из Загреба у
Србију 1941. г. Шта то стварно хоће Брозови партизани под
руководством КПЈ показало се коначно и јавно у Јајцу на тзв.
Другом заседању АВНОЈ-а. у ноћи 29./30. новембра 1943. г., мада
је све било јасно и након Првог заседања тог истог АВНОЈ-а
26.27. новембра 1942. г.
Ево шта је по питању власти Јосип Броз Тито изјавио
обраћајући се делегатима Првог заседања АВНОЈ-а у Бихаћу (дакле
још пре половине рата):
“Ми немамо могућности да створимо једну легалну владу,
јер нам то још међународни односи и прилике не
дозвољавају. Али ми имамо право на једно, а то је: да у овим
тешким околностима створимо једно политичко тијело,
један политички орган, који ће окупити све народне масе,
који ће окупити наш народ и повести га, заједно са нашом
јуначком војском, у даље борбе које стоје пред нама, а које ће
бити веома тешке.”19
19
Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-
Press, 1978, str. 63.

На овом Првом заседању АВНОЈ-а је, у горњем контексту
Титовог говора, изабран Извршни одбор и основано осам
повереништава и то за просвету, народно здравље, унутрашње
послове, социјалну политику, привреду, финансије, пропаганду и
везу. Дакле, изабрана је и формирана нелегитимна и непризната
влада са својих осам министарстава и то у јеку
„народноослободилачке“ борбе против страних окупатора.
На Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу (годину дана касније)
Јосип Броз Тито је поднео рефетат под насловом „Развитак
народноослободилачке борбе народа Југославије у вези са
међународним догађајима“, а у коме је нарочито истакао следеће:
“Стварање Антифашистичког вијећа народног ослобођења
Југославије јесте једна од највећих тековина наше
Народноослободилачке борбе до тог времена. Положени су
темељи на којима се гради једно ново, праведније уређење у
земљама Југославије, положени су темељи на којима се
ствара истинско братство и равноправност свих народа
Југославије, темељи једне праве, истински демократске,
народне владавине...
...Данас је потребно да Антифашистичко вијеће народног
ослобођења Југославије постане заиста највише законодавно
и извршно тијело народа Југославије. Данас је већ дошло
вријеме да се створи један извршни орган у форми једне
привремене владе, који ће бити способан да руководи свим
пословима које мора да врши једна права народна влада.”20
Овај Брозов револуционарно-пучистички реферат је тако
постао основом за доношење главних (државно-политичких) одлука
Другог заседања АВНОЈ-а којима је коначно формално изведен
државни удар у Југославији:
1. АВНОЈ се проглашава за врховно законодавно и извршно
представништво за читаву земљу.
2. Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) се
проглашава новом владом Југославије.
3. Југословенској влади у избеглиштву се одузимају законска
права.
4. Краљу се забрањује повратак у Југославију.
5. Нова Југославија ће бити федералистичка.
6. Брозу се додељује чин маршала.
20
Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-
Press, 1978, str. 77.

7. Образује се комисија за утврђивање злочина окупатора и
његових колаборациониста.
8. Потврђује се одлука Словеначког Народноослободилачког
Одбора и Земаљског Антифашистичког Вијећа Народног
Ослобођења Хрватске о прикључењу Југославији оних делова
југословенске територије које је после Првог светског рата
анектирала Италија.
На крају, када је Југославија коначно и била „ослобођена“ од
стране Брозових „партизана-патриота“, Тито је организовао
11. новембра 1945. г. квази-изборе (са „ћоравим кутијама“)
који су и формално требали да легализују његову отимачину
власти. Наравно, „ослободиоци“ се након „ослобађања“ нису
вратили у своје Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Кордуне,
Црне Горе... већ су остали (на власти) у Београду и Србији, а
за њих је изграђен и посебан читав град (Нови Београд –
„Титобург“) у коме су били смештени као Брозова
преторијанска гарда.21
Савезници: Вермахт и Црвена Армија заједно

у рату против Пољске септембра 1939. г.
21
Да су се кпмунисти и оихпви напружани пдреди у тпку рата бприли превасхпднп за преузимаое власти
недвпсмисленп гпвпри и један оихпв дпкумент из ЦК КПЈ из 1944. г. кпји се за време ппслератне Југпславије
шувап у некпликп архива кап стрпгп тајни. У оему се црнп на белп каже да је КПЈ тпкпм рата вещтп прикривала
да јпј је дплазак на власт главни ратни циљ, гпвпрећи какп навпднп искљушивп впди бпрбу за пслпбпђеое
земље пд странпг пкупатпра (Архив Југпславије, Бепград, ЦК КПЈ 1944/473).

Јосип Броз Тито са својим ратним спонзорима Британцима и Совјетима који су га
заједно довели на власт прво у Србији 1944. г., а затим у читавој Југославији 1945. г.

Јосип Броз Тито је био изузетан војсковођа и ратни

командант
Тито је био никакав војсковођа и ратни командант, али је

зато био генијални и бескрупулозни манипулатор, који је у току
рата политички искористио и на крају изиграо Стаљина, Черчила,
краља Петра II, Ивана Шубашића, Влатка Мачека, Дражу
Михаиловића и наравно југословенске Србе и нарочито Србију (али
не и Немце). Броз није командовао својом војском у оперативном
смислу као што то није радио ни Хитлер са Вермахтом. И један и
други су се превасходно бавили политичким, а не војним
питањима. Од војног образовања Броз је, исто као и Хитлер, имао
евентуално само курс за капларе (воднике) у аустро-угарској војсци
у којој је ратовао 1914.1915. г. у Западној Србији и на Карпатима
(за разлику од Драже Михаиловића који је био академски
образован официр). Што се тиче команданта Равногорског покрета
Драже Михаиловића, познато је да се он у Првом светском рату
херојски борио (у српској униформи) па је стога из тог истог рата
заслужено изашао са читавих пет (5) ордена. Међутим, остаје
потпуно “несхватљиво” да до дана данашњег нису уочене
документоване заслуге Јосипа Броза Тита (у аустро-угарском
мундиру) у истом том рату, а зна се да је за те заслуге каплар-Броз
од стране аустро-угарске војне команде добио две (2) медаље.
Истина, није као Дража Михаиловић добио пет, али се и ове две
Брозове ратне медаље из 1914. г. и 1915. г., и то од европске
Аустро-Угарске, морају поштовати и дати им се заслужно место у
општој Брозовој ратној биографији тим пре што их је Броз
заслужио (исто као и Михаиловић – за храброст) и то на два
фронта (у Србији и Русији), а Дража само на једном – Балканском.
Броз је био најмлађи водник (тј. каплар)-извиђач у аустро-
угарској војсци, и као такав је и ушао на територију Србије 1914.
г., а из које је изашао 1915. г. у чину старијег водника. Дакле,
унапређење је зарадио на територији Краљевине Србије врло
вероватно и зато што се јављао као добровољац-извиђач који хвата

тзв. “живе језике” (за овако деликатно-рискантне задатке
одређивани су искључиво добровољци, тј. на Брозовом загорском
језику драговољци). Данас је повесничарима познато да се будући
(из Другог светског рата) југословенски (самопроглашени) маршал
Тито у Првом светском рату борио на територији Србије у
редовима (по злу) чувене аустро-угарске 42. домобранске тзв.
“Вражије дивизије” која је између осталог одговорна и за тзв. “Алеју
вешала” у Мачви. Колико је Тито особно партиципирао у
формирању ове алеје за сада није познато. Оно што је за сада ипак
знано повесничарима је то да је каплар Броз са својим 45.
домобранским пуком у оквиру 42. “Вражије дивизије” прешао
ратни пут у земљи Србији: Љубовија-Мали Зворник-Лозница-
Крупањ-Бела Црква-Столица-Текериш-Ваљево-Мионица-Љиг-
Лајковац.
Каплар Броз је показао изузетну храброст у биткама (против
војске Краљевине Србије) на реци Дрини, Гучеву, Мачковом
камену, Церу и Колубари па је стога и добио заслужено (једно од
два) одликовање (не од краља Петра већ од цара Фрање Јосифа). У
току операције аустро-угарске опсаде главног града Краљевине
Србије каплар Броз се борио код Умке, Остружнице, на Бановом
Брду, Сењаку, Ади Циганлији као и на Бежанијског коси. Из овог
ратног периода будућег (самопрозваног) маршала Тита сачувана је
и једна фотографија (у аустро-угарској униформи са пушком у
руци како нишани на сред бојног поља) која из до сада
(не)разумљивих разлога није угледала светло дана заједно са илити
поред Титове фотографије са Сутјеске (без оружја и са руком у
завоју) у било ком писаном Брозовом животопису. Ипак, за разлику
од каплара Броза који је са пушком у руци активно ратовао против
Срба и Руса у Првом светском рату, маршал Тито се у Другом
светском рату само повлачио пред Немцима и ратовао против
четника али без икаквог оружја у руци. Индикативно је да не
постоји ни једна фотографија Јосипа Броза Тита из Другог
светског рата са оружјем већ искључиво у парадним униформама
(од Јајца 1943. г. маршалским) за разлику од Драже Михаиловића
који је носио обично војничко одело као и оружје. Овде се мора
скренути пажња и на још један крупан, ако не и круцијалан,
разликовни детаљ између Тита и Драже у Другом светском рату: за
разлику од Михаиловићевог случаја, не постоји такође ни једна
ратна фотографија Јосипа Броза са народом и међу народом. Броз
се јесте сликао са народом, и то онолико, али тек када је већ био на

власти, а народ истеривао са посла и школа да га сачекују са
његових туристичких путовања по свету.
Као што смо већ напоменули, Броз је био велики,
бескрупулозан и успешан манипулатор (преварант) у току рата (а и
након њега), али ипак не толико велики да би преварио и Немце,
поготово немачку врховну команду у Берлину, а нарочито не самог
Хитлера. Немцима је из руку неколико пута измачињао не због
своје генијалности већ из пуке среће у несрећи као што је то било у
Дрвару 25. маја 1944. г.22 (и наравно уз помоћ совјетског авиона
који га је заједно са Ралфом Черчилом и златом које му је дао отац
Винстон злу нетребало пребацио у Италију у Бари почетком јуна).
Иначе је велика лаж титографије да су Немци наводно извршили
десант на Дрвар (према њиховој рачуници тзв. „Седма
непријатељска офанзива“) ради хватања генијалног југословенског
војсковође Броза: хватали су првенствено Черчиловог сина
Рандолфа који је био код Броза (можда код свог брата по оцу
Винстону).23 Иначе, Броз је у случају Дрвара показао своју типичну
„генијалност“ једног наводно надареног ратног стратега: пре
десанта на Дрвар послао је главне партизанске снаге око Дрвара
на друга ратишта тако да су у тренутку десанта коју је предводила
немачка ударна падобранска дивизија „Принц Еуген“ од 2000 људи
Тито и његови најближи саборци (заједно са Зденком) били
практично без заштите, а партизанске снаге потпуно затечене
развојем догађаја (тј. операцијом „Коњићев скок“ - Rösselsprung).
Војним историчарима је добро познато да је због погрешне
процене и војне и политичке ситуације на терену Броз неколико
пута своје партизане, тј. Врховни штаб НОВЈ, доводио скоро до
потпуног уништења. Најкарактеристичнији пример овако очајно
лоше процењене пре свега политичке ситуације на терену је
засигурно случај Сутјеске из лета 1943. г. Амерички председник
Теодор Рузвелт и британски премијер Винстон Черчил су се у
Казабланци јануара 1943. г. (конференција је одржана од 14. до
24. јануара) споразумели да савезничка војска након пораза
Ромелове афричке армије изврши инвазију на европски континент.
Конкретно су се договорили да се инвазија изведе на Сицилију, а
одатле касније на Јужну Италију како би се Италија као главни
22
Jasper Ridley, Tito. Biografija, Zagreb: Prometej, 2000, str. 257.
23
Кпликп је Брпз бип изненађен и слуђен пвпм брзпм немашкпм акцијпм гпвпри и шиоеница да бежећи из
пећине није имап времена шак ни да узме нпву нпвцијату марщалску унифпрму кпју му је сащип један
слпвенашки крпјаш. Унифпрму су Немци касније излпжили у ратнпм музеју у Бешу где је гпдину дана касније
изгпрела заједнп са самим музејем услед савезнишкпг бпмбардпваоа града (Архив Југпславије, Бепград, 837,
КПР ИВ-5-б/49).

савезник Немачке избацила из рата. Иако су Немци за ову
конференцију знали као и за главни део споразума у вези са
савезничким искрцавањем на европско копно након завршетка
северноафричке кампање, ипак нису знали тачно где би се та
инвазија могла извршити. Сматрали су да ће се англо-амерички
савезници определити за Балкан, тј. за далматинску и/или
црногорску обалу. Стога је Хитлер 10. марта 1943. г. наредио
немачким снагама у Југославији да по сваку цену очисте шире
залеђе југословенске јадранске обале и од партизана и од четника
како би Немцима у случају савезничке инвазије југословенске обале
њено залеђе било осигурано што би наравно знатно повећало
немачки ефекат одбране. То је значило под бројем један да се
најпре ликвидира тзв. „слободна територија“ око Бихаћа коју су у
јесен претходне године партизани добили од усташког режима у
Загребу на коришћење и на којој су неометано одржали своје Прво
заседање АВНОЈ-а.
План операције „Weiss I“ (у комунистичкој титографији
познат као „Неретва“) је утврђен у Загребу 9. јануара 1943. г. Овим
планом се предвиђало уништење партизана на простору Карловца,
Огулина, Госпића, Книна, Кључа, Санског Моста, Костајнице и
Глине уз учешће италијанских и усташких снага поред немачких
дивизија 714., 717., 718., 369., 7. SS дивизије „Принц Еуген“ и дела
187. дивизије.24 Наравно, по овом плану, након ликвидације
партизана и њиховог Врховног штаба на ред би дошли четници.
Али је ипак најбоља варијанта била, као што је то на крају немачка
команда и одлучила да уради, да пошаље партизане на четнике, а
затим да ликвидира победника и остатке поражених. Тако је
комбинована немачко-усташка офанзива на партизанску тзв.
„Бихаћку Републику“ (тј. другу државу совјета у Југославији за
време рата) отпочела 20. јануара 1943. г., а завршила се априла
исте године под шифром „Weiss II“. Титови партизани су ову
офанзиву дочекали неспремни и изненађени из простог разлога јер
су веровали да им је на усташкој територији безбедност осигурана
што је било тачно да су се само усташке власти у Загребу питале.
Али се овде питао Хитлер, а не Титов земљак Павелић. Стога су и
партизански губици били катастрофални и ова офанзива замало
24
Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 19181988. Druga knjiga: Narodnooslobodilački rat i revolucija 1941 1945,
Beograd: Nolit, 1988, str. 243. Инаше, ппседпваое пвакп велике „слпбпдне теритприје“ на кпјпј је шак пснпвана и
спвјетска република са центрпм у Бихаћу је сам пп себи индиректан дпказ да су ту теритприју партизани дпбили
на уживаое пд стране устащких власти у Загребу. Реалнп гледанп, партизанске снаге су биле преслабе да пву
теритприју пвакп велику и такп дугп бране укпликп су устаще хтеле да их прптерају са ое. Дп тпга јесте кпнашнп
дпщлп у прплеће наредне гпдине али ппд директивпм Берлина, а не устащкпг Загреба.

није и уништила главнину партизанских снага да није дошло до
склапања споразума између партизана и Немаца на иницијативу
партизанског Врховног штаба и Политбироа ЦК КПЈ, тј. Јосипа
Броза Тита.
Овде бисмо се усредсредили искључиво на постојећа
аутентична документа, тј. архивску грађу у вези са тзв.
„Мартовским преговорима“ уз круцијалну опаску да је Дража
Михаиловић у Дивцима 11. новембра 1941. децидно одбио сваку
сарадњу са Немцима, коју су му они нудили, у било ком облику и са
било којим циљем што га је по нашем мишљењу на крају коштало
главе, а Србију и Србе националног бића и сопствене државе.
Дакле, о Дивцима се не може говорити као о нуђењу „споразума“
већ само као о „преговорима“ (боље речено о саслушавању предлога
једне стране) док је, међутим, у случају Горњег Вакуфа из 1943. г.
ситуација потпуно обрнута. Другим речима, класична понуда за
стварање типичног политичко-војног споразума о директној
сарадњи (тј. „колаборацији“) са нацистима која је дошла од стране
самога Јосипа Броза Тита марта месеца 1943. г. је ништа друго
већ део Титовог главног ратног плана и његовог циља да се пошто-
пото докопа власти над читавом Југославијом након рата (која
нација ће извући дебљи крај након Титовог устоличења у Београду
знамо). С тога преговори Титових овлашћених војних и грађанских
депутата са немачким Вермахтом на основама Титове отворене
понуде о стратешкој билатералној сарадњи на релацији партизани-
Немци илити комунисти-нацисти нису ни зачуђујући нити
неочекивани обзиром да су Титови партизани са тим истим
Немцима већ сарађивали у Србији у касно лето и јесен 1941. г. о
чему постоје и фотографије уз чињеницу да су Немци буквално
поклонили Титу град Ужице са читавом радећом фабриком
муниције што је Титоистима давало огромну војну предност у
грађанском рату који су започели против четника Драже
Михаиловића. Наравно, није тешко закључити да је и Титова
понуда о „стратешком партнерству“ Немцима две године касније
била такође уперена само и искључиво против истих тих Дражиних
четника као јединим непријатељима на капларевом путу окупације
Србије и уништавања српског националног бића након освајања
Београда.
У марту месецу 1943. г. када су и Берлин и Титов Врховни
штаб били убеђени да у предстојећим месецима следи савезничко
(англо-америчко) искрцавање на Јадранској обали у циљу отварања
Другог фронта Тито је локалним Немцима у Југославији (дакле не и

Берлину) понудио отворени споразум о стратешкој сарадњи против
заједничких непријатеља, тј. Англо-Американаца и Дражиних
четника као њихових савезника. Тада су Титови партизани и
срочили крилатицу коју су јавно певали: „Партизани спремте
митраљезе да пуцамо на краља и Енглезе“. Наравно, искрцавање
западних савезника на Јадранску обалу би круцијално ојачало
позиције њиховог експонента у Југославији Драже Михаиловића
што би значило и пораз војске нешто касније самозваног маршала.
Тим поводом издато је од стране Титовог Врховног штаба и следеће
саопштење немачкој страни преко својих депутата:
„Команда Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ)
сматра:
а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да
немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с
обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге
стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би
непријатељства била обустављена. У вези са тим немачка
команда и ова делегација морали би да прецизирају своје
предлоге о евентуалној зони и правце економских и других
интереса.
б) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима.
У току трајања преговора по свим овим тачкама,
предлажемо престанак ратних дејстава између немачких
трупа и НОВЈ“.25
Међутим, ови на изглед релативно “меки“ предлози немачкој
страни су уз лично Титово усмено допуштење од стране његових
депутата на преговорима са Немцима у Горњем Вакуфу
прекорачени у жељеном правцу тако да су Милован Ђилас, члан
најужег Брозовог политичког руководства, Константин (Коча)
Поповић, командант Брозове елитне борбене формације и
Владимир Велебит, високи Брозов обавештајац и етно-сународник,
отворено изјавили Немцима да се Титова војска:
„ни у ком случају не бори против Немаца, већ искључиво
против четника и да је Броз спреман да са оружјем у руци
иступи против сваког непријатеља на којег Немци укажу,
па и против Енглеза приликом искрцавања“.26
Дакле, у овом случају се радило о понуди класичне
колаборације илити савезништва између Брозових партизана и
немачких Вермахт-нациста и то од стране самог “Врховног
25
Впјни архив, Бепград. Дпкумент је без сигнатурне пзнаке.
26
Впјни архив, Бепград, МФ НАВ-Н-Т-501, рплна бр. 267, снимци 528 и 529.

команданта” (како је каплар-маршал Броз сам себе називао као и
његови саборци). За разлику од Броза, овакве илити њима сличне
стратешке или било какве друге колаборационистичке понуде
окупаторима врховни командант ЈВуО Дража Михаиловић није
никада нити нудио нити чак и помишљао да нуди па стога и не
зачуђује да је у селу Дивци код Ваљева 11. новембра 1941. г. након
предлога од стране немачког капетана о немачко-четничкој
сарадњи једноставно изашао напоље.
Двадесет дана касније Брозови предлози о стратешком
партнерству са нацистима су након Горњег Вакуфа стигли и у
“непокорени град” (али само у партизанским серијалима) − Загреб.
Тако Броз у усташком Загребу (одакле је пре две године са легално
издатом легитимацијом дошао у Србију да је устанише) саопштава
Немцима следеће:
“Под таквим околностима [тј. услед могућег англо-америчког
искрцавања на јадранској обали] ми немамо више никаквог
повода да се боримо против немачке војске, нити да
наносимо штете немачким интересима у целој земљи, били
они војне или привредне природе, а такође и интересима
саобраћаја [тј. железничких пруга кроз Славонију преко којих
се Ромел снабдевао у Африци као и немачка војска у Грчкој].
Ми не тражимо никакву противуслугу. Треба нам само дати
прилику да се боримо против четника да би их уништили.“
Нешто касније Броз саопштава Немцима и истом контексту:
“Ми смо заробљене Немце већ предали и спремни смо – без
противуслуга – да обуставимо непријатељства у Славонији
и Источној Босни“.27
Из наведеног документа се јасно види да је Броз у пролеће
1943. г. био смртно уплашен од свог јединог политичког
непријатеља – четника – и њихових до тада савезника Енглеза (и
Американаца). Да би њих потукао давао је нацистичким
окупаторима све, а од њих у датом моменту није тражио баш
ништа како би након рата узео све. Дакле, јасно је да Брозов
предлог о стратешкој сарадњи са Немцима није био базиран на
било каквом партнерству или реципроцитету већ на класичном
слугерањству феудалног типа на линији феудални господар – кмет.
Да би испунио своје обећање феудалне лојалности, иако до тада
није имао никакав одговор са немачке стране, Тито је одмах
наредио свом партијском опуномоћенику за Босну и Херцеговину
да партизани у Источној Босни почну да “чисте терен од четника”,
27
Впјни архив, Бепград, МФ НАВ-Н-Т-315, рплна бр. 2271, снимци 1475-1479.
и да се ни у ком случају “не сукобљавају са Немцима” као и да
против Вермахта “не предузимају ма какве акције”.28 Локална
немачка команда у Загребу је у принципу прихватила Брозове
предлоге о стратешком партнерству са југословенским
партизанима али се наравно морало чекати на званично одобрење
Главног стана у Берлину. Међутим, немачки фирер је и у овом
случају као и до тада био принципијелно децидно против било
какве сарадње са било којим табором југословенских “бандита”
било четника било партизана желећи да на крају уништи и једне и
друге. Свој став по том питању је јасно пренео преко министра
спољних послова Трећег Рајха Јоакима фон Рибентропа немачком
посланику у Загребу Зигфриду Кашеу да се:
“убудуће уздржи од сваког директног или индиректног
контакта или преговора са Титом”.29
Овде је битно истаћи да је Тито свој предлог о сарадњи са
Немцима крајње својевољно упутио у Загреб, тј. без Стаљиновог
одобрења нити чак консултација са Јосипом Висарионовичем
Џугашвилијем. Стаљин је тим поводом био крајње непријатно
изненађен да му партијски чиновник кога је он лично послао из
Москве у Југославију 1937. г. отказује лојалност што се види из
следећег документа:
“У чему је ствар? ... Води се жестоки рат са окупатором и
наједном долази до односа између Вас и Немаца. Није ли све
то повезано са политиком Немаца да искористе Ваше људе
ради распиривања међусобне борбе међу самим
Југословенима”.30
Дакле, ни сам Стаљин није био свестан да у ствари Тито хоће
да искористи Немце ради остваривања својих политичких циљева
мимо званичне политике Москве па се стога да закључити да
корени разлаза на релацији Тито-Стаљин не воде тек од почетка
Тршћанске кризе маја 1945. г. већ од преговора у Горњем Вакуфу
марта 1943. г. ако не и од стварања “Ужичке Републике” 1941. г.
Да је Стаљин био до краја рата несвестан да гаји у недрима гују
која ће га на крају ујести говори и податак да је на Титов захтев у
јесен 1944. г. послао на Србију више совјетских војника него што је
Броз имао своје партизанске војске. Стаљин се освестио тек
средином 1948. г. прекасно схвативши да иза Тита стоји нико
28
Архив Југпславије, Бепград, 507, ЦК КПЈ, 1943/718.
29
Впјни архив, Бепград, МФ Лпндпн, 12, X 305280.
30
Архив Југпславије, 791, ЦК КПЈ-КИ, 1943/73.

други него Черчил са којим је тзв. маршал склопио споразум у
Напуљу јуна 1944. г. Черчилов “Тројански коњ” у послератном
комунистичком табору под вођством Стаљиновог СССР-а је из
истог избачен јуна 1948. г., али прекасно.
Из изјаве Владимира Велебита о преговорима с Немцима,
вођеним 23. и 24. марта 1943. у Загребу, а коју је дао 31. марта
1943. г. у Обавештајном одељењу штаба 718. немачке дивизије у
Сарајеву, непосредно пред полазак у Загреб на наставак преговора
са немачким званичницима јасно се види да су партизанима
једини непријатељи били четници, а Немци жељени савезници јер
како је то Велебит рекао Немцима у Сарајеву партизани немају
никаквог повода да се боре против немачке војске, нити да наносе
штете немачким интересима у Југославији.31
Према Брозовој државној титографији, партизане, који су од
Немаца и усташа били сабијени у долини Неретве, је од уништења
спасла само „генијална“ мисао њиховог ратног команданта да се
сруши велики железнички мост преко реке код места Јабланице у
циљу да завара Немце о правцу пробоја из обруча. На другој (левој)
страни Неретве су били четници који нису имали везе са овом
офанзивом. Наводно, партизански минери (међу којима је главни
био један совјетски официр) су од стране Тита добили наређење да
мост тако сруше да се након тога може брзо оспособити за
прелазак. И наравно, Немци са својим колаборационистима су
наводно насели на ову Брозову „генијалну“ мисао поверовавши да
партизани неће прелазити реку, тј. да неће ићи на исток ка Србији
већ се враћају ка западу. Тако су партизани добили на времену да
неометано пређу реку без дејства немачке авијације и артиљерије,
а притом су спасли и велики број рањеника па се у титографији
ова битка назива „Битком за рањенике“.
Међутим, стварно стање ствари, тј. развоја догађаја, је било
сасвим другачије. Битка на Неретви није имала никакве везе са
операцијом “Weiss”. Као ноторна лаж појављује се тврђење
комуниста на Дражином процесу 1946. г. у Топчидеру да је
наводно сам Дража поред Хитлера, Мусолинија и Павелића
планирао ову операцију јер је познато да су је планирали само
Немци, а да четници у њој нису ни учествовали. Брозови
партизани јесу прешли реку Неретву, која је у то време била
плитка, али без тада рушења икаквог моста јер за то није ни било
потребе. Циљ им је био да на левој обали реке потуку четнике, а
након тога наставе даље ка Србији како би је окупирали што је био
31
Впјни архив, Бепград, НАБ-Н-Т-315, рплне 296, 2271, снимци 14751479.

и главни војнополитички циљ партизана у читавом рату. Међутим,
партизани су били потучени од стране четника на левој страни
Неретве па су тако 28. фебруара 1943. г. одлучили да се врате
назад преко реке у Централну Босну где им је на усташкој
територији било сигурније и где су могли да се реорганизују.
Партизани су пре повлачења испред четника срушили три моста
на Неретви надајући се да ће тако да заварају, тј. зауставе
четнике. Када су затим стигли на Неретву која је у то време била
газна у намери да је пређу морали су да на њеној левој обали
оставе камионе, тенкове и топове које су претходно заробили од
Италијана. Мост код Јабланице који није био потпуно срушен и
чуван од стране слабих четничких снага је био заузет од стране
заосталих партизанских јединица и нових 1.000 које су послате као
испомоћ. Тако су партизани поново почели да прелазе преко моста
на леву обалу Неретве 8. марта 1943. г. у јеку преговора са
Немцима о заједничкој партизанско-немачкој сарадњи против
Енглеза и њихових експонената у Југославији, Равногорског
покрета. Овај савез је трајао до 17. маја 1943. г. када је прекинут
од стране Немаца.
“Битка на Сутјесци” или немачка офанзива “Schwartz” је по
титографији наставак претходне офанзиве “Weiss”. Наводно, када
су партизани прешли Неретву, потукли четнике, били су изложени
новој немачкој офанзиви али као одлични борци вођени
„генијалним“ Титом нанели су још један пораз непријатељу
пробивши његов обруч. Међутим, ствари су се у реалности
другачије одвијале. Партизанске јединице поново прелазе на леву
обалу Неретве са све рањеницима до 15. марта 1943. г. и то
потпуно неометано од стране Немаца који их не нападају услед
постигнутог споразума са партизанима о заједничкој борби против
Енглеза и четника. Операција “Schwartz” коју је планирао Берлин
није била првобитно уперена против партизана већ само против
четника. Циљ операције је био уништење штаба Драже
Михаиловића у селу Липову код Колашина у Црној Гори. Немци
започињу акцију против четника 12. маја 1943. г. који су тада
нападали партизане у долини реке Пиве. Наравно, партизани су
овај немачки напад поздравили схватајући га као део заједничке
борбе против четника на основу споразума из марта месеца.
Сутрадан је Дража успео да се извуче из немачког обруча док су
Немци тог истог дана заробили четничког мајора Ђуришића са око
2.000 бораца. Немци 17. маја 1943. г. отпочињу нападе и против
партизана, тј. прекидају са споразумном сарадњом која је трајала

од марта месеца, тако да партизани превасходно захваљујући
Титу, који и даље верује у споразум са Немцима, остају сами у
немачком обручу јер су се до тада сви четници сем заробљених
Ђуришићевих већ извукли из њега. У току ове операције главнина
партизанских одреда је уништена превасходно захваљујући
Титовој погрешној процени ситуације тако да их је преживело до
5.000 који су се из обруча извукли само зато што их је на свом
сектору пропустила усташка “Вражја дивизија”, а не услед чувене
“генијалности” Јосипа Броза Тита као ратног команданта.
Треба напоменути и то да је фотографија Тита са Сутјеске са
завојем преко леве руке аутентична с тим што Тито није био рањен
за време борби већ је фотографисан након рата у циљу послератне
хероизације његове личности као наводно јединог савезничког
врховног ратног команданта који је у току рата био рањен. Нити се
Тито тада борио на страни Савезника, нити је био рањен од
Немаца јер се уопште није ни борио већ увек био на сигурном.
Тито је још једанпут показао своју ратну “генијалност” 1945.
г. на Сремском фронту када је слао у масама необучену српску
омладину на одлично наоружане немачке и усташке постројбе са
којима се требало борити фронтално, али се овај Брозов потез мора
превасходно гледати кроз етно-политичку, а не војну призму. Титу
је било тада битно да на Сремском фронту што више изгине “цвета
Србије” па је стога на немачку и усташку артиљерију слао у масама
србијанске голобраде младиће. Али, у сваком случају, гледано са
строго војно-стратешке и оперативне тачке гледишта, за опцију
Сремског фронта се не би определио ни један академски
образовани официр, али један аустро-угарски каплар из хрватског
Загорја јесте.
Наставак предратне комунистичке сарадње са нацистима за време рата:

другови Коча Поповић и Милован Ђилас заједно са нацистима за време
“Мартовских преговора” и договореног споразума против четника Драже
Михаиловића

Отворена сарадња Титових партизана и Павелићевих усташа на простору Независне
државе Хрватске у Другом светском рату: руковање партизана са усташом негде у
Босни 1942. г.
Спонзор и клијент: Черчил и Тито у Италији 1944. г.

Черчил је окренуо леђа ЈВуО и промовисао Тита

1944. г. јер су се партизани борили против Немаца, а
четници нису
Да је британска влада, а поготово њен ратни премијер

Винстон Черчил на крају рата и de jure и de facto промовисао,
подржао, наоружао и коначно заједно са Стаљином на власт у
Београду довео Јосипа Броза Тита и његове (прекодринске)
партизане је неоспорна чињеница за већину иностраних
повесничара док се југословенски историчари могу по том питању
поделити у две групе. Прва група подржава овај став док друга
група заступа званичну титографску линију тумачења овог
проблема сматрајући да британска и совјетска војна и политичко-
дипломатска помоћ партизанима није била од кључног значаја за
њихово „ослобођење“ читаве земље већ њихов патриотизам и
храбра борба против свих окупатора и њихових „домаћих слугу“.
Да овај други став није тачан говоре бар две чињенице: 1)
партизани никада не би заузели Србију и Београд да им није у
томе директном војном интервенцијом помогао Стаљин са својом
Црвеном Армијом која је у ствари и одрадила посао за Тита
нарочито са својом механизацијом и тешком артиљеријом. Да је
Тито са својим прекодринским јединицама могао да то сам уради
не би ни тражио у септембру месецу помоћ од Стаљина у Москви;
2) у последњем и одлучујућем делу рата партизани су успели да
победе четнике јер су били од њих далеко боље наоружани, а то
првенствено захваљујући британској и совјетској помоћи.
Нарочито су били боље снабдевени артиљеријом и минобацачима
које су добијали од Британаца. У другој половини рата однос
британске помоћи партизанима и четницима је био 10:1 у корист
ових првих.
Мора се напоменути да су британски, тј. Черчилови, разлози
за стављање свега на једну, тј. Титову карту сложени и вишеструки
и да се најмање могу објаснити наводном четничком борбеном
неактивношћу за разлику од партизана јер се зна да је стварна
ситуација на терену била супротна овој теорији. У сваком случају,
главни разлог је свакако био првенствено политичке, али и
националне природе обзиром да се радило о томе кога је Черчил
желео да види на власти у Југославији након рата. По овом питању
бисмо набројали бар неколико главних чињеница:
 Англо-амерички Савезници су одлично знали да је Ј. Б.
Тито у буквалном смислу “Стаљинов човек” кога је овај 1937.
г. поставио за генсека КПЈ32 и коме је наредио након 22. јуна
1941. г. да отпочне борбу у Југославији против Немаца како
би што више ослабио притисак Вермахта на Источном
фронту на коме је неспремна Црвена Армија доживљавала
катастрофу.
 Ти исти Савезници су били свесни и тога да се Титови
партизани боре под ознакама Стаљинове Црвене Армије, тј.
да су третирани и од Стаљина и од Броза као експозитура
Црвене Армије на Балкану. Било им је такође јасно и за кога
и зашто се боре, тј. боље речено, веровали су да им је било
јасно.
 Оно што су западни Савезници превидели, бар до лета
1944. г., је било то да се Броз није борио ни за Стаљина и
СССР већ за себе и своје великохрватске интересе као новог
и од Москве независног диктатора бољшевичке Југославије
након рата. Ову чињеницу је Черчил схватио до лета 1944. г.
када је одлучио да дефинитивно подржи Броза кога је
заједно са својом будућом Титославијом видео као Тројанског
коња у комунистичком блоку земаља под вођством Москве
након рата. Ову улогу је Броз и играо све до 28. јуна 1948. г.
када је заједно са КПЈ коначно избачен из Информбироа.
Дакле, Броз је успео да читавих седам година изиграва
Стаљина, а да тога Јосиф Висарионович Џугашвили није био
свестан, али јесте Черчил, бар од лета 1944. г.
 За време Другог светског рата западним савезницима је
било стало да се не замере превише СССР, који је био кичма
против-хитлеровске коалиције, а нарочито након добијене
Стаљинградске битке почетком 1943. г. Као што је познато,
Запад је наоружао и гурнуо Хитлерову Немачку на СССР.
Западни Савезници нису ни ратовали на Западном фронту
против Немачке и радили су све како би избегли отварање
32
Јпсиф Ф. Брпз је примљен у КПЈ 1930. г. да би затим бип првп изабран у Пплитбирп КПЈ па тек пнда у ЦК КПЈ.
Овп прпистише из Упитника кпји је Титп пппунип у Мпскви јула 1935. г. Сам Упитник је пдщтампан на рускпм
језику и исти је Брпз и пппунип на рускпм језику мастилпм (Перп Симић, Звпнимир Десппт, Титп. Стрпгп
ппверљивп. Архивски дпкументи, Бепград: Службени гласник, 2010, стр. 61−62).

овог фронта иако је Стаљин то децидно захтевао још од
почетка „Барбаросе“. Отворили су га (јуна 1944. г.) тек када
је било јасно да уколико то не ураде СССР ће узети читаву
Централну Европу, Балкан и највећи део Немачке ако не и
читаву Немачку. Тако је дошло у лето 1944. г. до отварања
фронта у Нормандији одакле су Британци и Американци
заједно са својим савезницима кренули ка Истоку да
спашавају шта се спасти може од Црвене Армије. У оваквим
околностима, када је Запад одуговлачио колико се год могло
са отварањем Западног фронта у Европи, како би СССР што
више искрварио, свако попуштање Стаљину по
другоразредним питањима је било добродошло, а играло је
функцију маскирања праве политике Запада према Москви.
У том контексту и треба гледати на све веће попуштање
Запада Стаљину по питању Брозових партизана у
Југославији како је рат одмицао, а Црвена Армија се
приближавала Централној и Југоисточној Европи.
 Броз је вешто и бескрупулозно обмањивао западне
(англо-америчке) савезнике, али и Стаљина и Коминтерну, о
активностима својих партизанских и четничких снага, пре
свега фалсификујући извештаје са терена, и то углавном
преко совјетског агента Клугмана у Каиру. Једноставно,
четничке борбене акције против Осовине у Југославији су
приказиване као партизанске док су се у исто време четници
Драже Михаиловића представљали као колаборационисти
Осовине.
 Међутим, сматрамо да је главни разлог Брозовог
устоличења на власти у Југославији од стране британске
дипломатије била пре свега Черчилова особна србофобија
која је проистицала из његове свеколике мржње према Русији
и Русима још из доба пре Првог светског рата. Сам Черчил и
преко њега британска дипломатија су у току читавог Другог
светског рата фактички подржавали Хрвате укључујући и
усташки режим Независне Државе Хрватске у Загребу.
Наиме, у неким историографским круговима углавном
индиректно наклоњених Хрватима и Брозу провејава неубедљив
став, тј. више хипотетичко објашњење, да је Черчил у контексту
вести о масовном уништавању Срба на просторима НДХ од стране
Хрвата, уз неопрезну изјаву (припитог) Драже Михаиловића на
једном крштењу у Црној Гори да ће се осветити Хрватима за
геноцид, закључио да је боље избећи могућно послератно

крвопролиће препуштајући власт комунистима, под вођством
једног Хрвата који ће се водити политиком „братства и јединства“,
тј. верификације и легализације хрватског геноцида над Србима
који ће се након рата зауздати од освете крутом диктатуром
аустро-угарског каплара у маршалској униформи.
У светлости перманентног сукоба партизана и четника, како
је на томе инсистирао у својим извештајима Броз, оптужујући
наравно упорно четнике за нападе на партизане, пред Черчилом се
поставила дилема: (а) помагати оба покрета подједнако, па да се
они тим оружјем међусобно туку и уништавају, уместо да се боре
против Хитлера или (б) обуставити помоћ једнима и све дати
другима, тако да ови други униште ове прве и онда да се окрену
борби против Вермахта. Као што знамо, Черчил се на крају одлучио
за другу опцију (док је Немцима, наравно, одговарала прва).
Међутим, поента ове Черчилове одлуке је била у томе да се он
определио за Хрвате против Срба што је јасно и показао на делу
1944. г. за време кампање бомбардовања српских и србијанских
градова, али никако и хрватских. С тога се овде и поставља једно
од кључних питања повеснице Другог светског рата у Југославији:
зашто Хрватска није била бомбардована 1944. г. од стране
западних Савезника, тј. првенствено Британије којој је Вашингтон
препустио главну реч по питању судбине Балкана.
Прекрајање истине о стварној ситуацији на југословенском
ратишту 1941. г.−1945. г. од стране прокомунистички настројених
британских информативних и војно-политичких кртица у разним
британским институционим структурама, али поготово на „Радио
Лондону“, у другој половини и фактички одлучујућој фази рата је
можда чак одиграло и пресудну улогу по сам исход (грађанског)
рата у Југославији. Ово стога јер су те британске кртице
једноставно прекрајале истину са самог ратишта пласирајући
неистине о диверзантским акцијама и успесима Брозових
партизана против војне технике, људства и логистике Сила
осовине, а у стварности се радило једноставно о акцијама и
успесима Михаиловићевих четника, тј. званичне државне војске
Краљевине Југославије – Југословенске војске у Отаџбини. Ипак,
на основу оваквих лажних извештаја и информација британски
војни и политички врх је могао да стекне погрешан утисак ко се
стварно бори против Осовине у Југославији и да тој активно
борбеној страни пружи сву помоћ за наставак те борбе, а исту ту
помоћ ускрати оној страни која је према овим извештајима и
информацијама била или наводно пасивна или је ступила у

отворену колаборацију са окупатором. На жалост, тако је и било, уз
опаску да је америчка информативна служба (ОСС/ЦИА) тачно
знала ко је ко у Југославији, а нарочито ко се бори против кога и
зашта, али се у британску политику према зараћеним странама у
Југославији није мешала обзиром да је Југославија препуштена
британској зони утицаја како за време тако и након рата што је
био случај и са Грчком.33
Анти-српска политика британске владе се од почетка самога
рата па до његовог коначног завршетка јасно уочава у неколико
сегмената, али је онај прохрватски био пресуђујући. Лондон је,
наиме, директно и индиректно стао на страну оба хрватска
војнополитичка покрета – усташа Анте Павелића и
комуниста/партизана Јосипа Броза Тита. Колатерална штета су
наравно били равногорци Драже Михаиловића, Србија и Срби
уопште са обе стране Дрине. Ова анти-српска и крајње
прохрватска политика Лондона се јасно уочава по питању
хрватског и бошњачког геноцида над Србима у оквирима усташке
НДХ. Верификација овог геноцида од стране Лондона се може
пратити најкасније од 26. септембра 1941. г. (дакле након више од
пет месеци од почетка затирања Српства лево од реке Дрине) када
је југословенски посланик у Цариграду/Истамбулу, Јован Ђоновић,
послао телеграм о усташким (хрватско/бошњачким) покољима
српских цивила у НДХ председнику југословенске владе у
избеглиштву генералу Душану Симовићу. У телеграму се Ђоновић
залагао да се мора под хитно нешто урадити да се спречи:
„...ово истребљење српског народа – ја видим као озбиљну
могућност само бомбардовање Загреба, па онда других
градова Хрватске, са обавештењем да ће се бомбардовање
наставити, ако не престану свирепа уништења Срба“.34
Овај предлог је био рационалан, моралан и једино изводљив
са техничке стране. Наиме, није било тада ни једне друге војне силе
која је могла да заустави хрватско-бошњачки садистички пир
према Србима у НДХ, а до тада је побијено на најмонструознији
начин неколико стотина хиљада Срба и за ове покоље су знали и
Вашингтон и Лондон. Хрватска се, дакле, тада није могла
уразумити нити зауставити било каквом копненом инвазијом већ
само директним ваздушним ударима споља, а за овакве операције
33
Robert Bideleux, Ian Jeffries, A History of Eastern Europe. Crisis and Change, London−New York: Routledge, 1999, стр.
519.
34
Дпкумент (телеграм) је наведен према: Васа Казимирпвић, Србија и Југпславија 1914−1945, коига III,
Крагујевац, 1995, стр. 833−834.

су једино били технички опремљени Британци, тј. Британско
краљевско ваздухопловство које је имало своје базе на Медитерану,
превасходно на Малти, из којих је могло веома ефикасно да делује.
Предлог је био заснован на претпоставци да ће се Хрвати
уразумити након првог или другог озбиљнијег бомбардовања
њиховог главног града па стога наредна бомбардовања не би ни
била потребна. У сваком случају, Хрватима се пружала шанса да
избегну веће жртве својих цивила и већа разарања својих градова.
Жртве би уосталом биле далеко мање од до тада покланих Срба од
стране хрватског и бошњачког ножа. Да се потсетимо да су овај
систем веома успешно применили Американци августа 1945. г. над
Јапаном. Након другог бомбардовања Јапан је престао са ратом.
Руководећи се овом рационалном и хуманитарном логиком
генерал Симовић је почетком месеца октобра 1941. г. коначно и
званично затражио од стране британског Министарства спољних
послова (Foreign Office) да изда потребне директиве својој војној
команди (тј. Краљевском ратном ваздухопловству) да се изврши, за
почетак уразумљавања Хрвата, бомбардовање Загреба. Ентони
Идн, министар спољних послова Велике Британије, у принципу
овај предлог није одбио, али је са формалне тачке гледишта изнео
мишљење да је план тешко изводљив. У исто време, његови
најближи сарадници, тј. саветници, су се жестоко супротставили
овом предлогу уз следећа два објашњења:
 У случају бомбардовања хрватских градова Хрватска би се
чвршће везала за Немачку и Италију (тј. Силе Осовине).
 Бомбардовање главног града Хрватске би сигурно однело
многе животе цивилног пучанства укључујући и оне који су
прозападно настројени.
Стога је Министарство спољних послова Велике Британије
издало наређење свим британским мас-медијима (тј. јавном
медијском информативном сервису) да се у извештајима о
покољима Срба на простору НДХ не употребљава термин „Хрвати“
(у смислу кољача, тј. оних који врше злочине) већ искључиво
термин „усташе“ и „франковци“.35 И овде долазимо до кључа за
разумевање британске политике према НДХ: Орме Сарџент, стални
подсекретар у Форин Офису и први заменик Ентони Идна (дакле
други човек британске спољне политике) изражава сумњу у
тачност информација да те масовне злочине геноцида над Србима
чине баш Хрвати већ је вероватно да их чине окупатори Немци и
Италијани. Стога је недопустиво да се Хрвати кажњавају масовним
35
Архив Впјнпистрпријскпг института, Бепград, Ф.О., Збирка Ј. Марјанпвића, 1-1-5.

бомбардовањем њихових градова за нешто што чине страни
окупатори, тј. страна војска. Главни адут Сарџента је била
чињеница да те информације о масовним покољима Срба од
стране Хрвата и „хрватског цвијећа“ – херцегбосанских муслимана
долазе са српске стране.36 Уколико проанализирамо горе наведене
ставове британске дипломатије о страдањима Срба у НДХ
долазимо до следећих закључака:
 Главни разлог зашто се Хрватска несме бомбардовати је
бојазан да ће се у том случају чвршће везати за Силе Осовине
што ће бити на штету савезника из табора анти-фашистичке
коалиције. Ова примедба је изречена почетком октобра 1941.
г. Међутим, као што је познато, и без тог бомбардовања НДХ
је како је време пролазило постајала све чвршће и чвршће
везана за пре свега Берлин до самог краја рата да би рат
завршила буквално као највернији немачки сателит који је
ратовао читаву седмицу након немачке капитулације.
Другим речима, како су се низале победе Савезника на
Афричком, Источном и Западном фронту тако је НДХ
постајала све више и више верна Берлину и без икаквог
савезничког бомбардовања хрватских градова. Британци,
међутим никада до краја рата нису променили свој став о
могућности евентуалног бомбардовања Хрватске иако су
знали да је Хрватска верни сателит Берлина, да се покољи
над Србима настављају и да те покоље чине баш Хрвати и
муслимани, а не Немци и Италијани. Чак шта више, на
Титову иницијативу, а на основу споразума са Черчилом, у
пролеће, лето и јесен 1944. г. се од стране британског
ваздухопловства врши систематско бомбардовање и
разарање српских градова са обе стране Дрине: Бања Луке,
Книна, Београда, Лесковца, Ниша, Крагујевца... Једини
„хрватски“ град који је бомбардован био је Задар, тј.
италијанска Zarra. Овај севернодалматински град је од
стране савезничке авијације (примарно британске) тешко
бомбардован неколико пута, а бомбардовање града је
36
Васа Казимирпвић, Србија и Југпславија 1914−1945, коига III, Крагујевац, 1995, стр. 835. Овде се мпра
наппменути да би билп ван сваке памети ппверпвати да би се пвакве инфпрмације п маспвним ппкпљима Срба
мпгле пшекивати пд самих Хрвата и Бпщоака, тј. са оихпве стране. Међутим, ппстпјале су инхпрмације п тим
ппкпљима са немашке и италијанске стране, тј. пд оихпвих званишника са терена кап и пд стране оихпвих
кпманди са прпстпра НДХ. Такав је нпр. слушај са италијанским извещтајем п хрватскпм ппкпљу Срба у селу
Пребилпвцима 4./5. августа 1941. г. Овде се ради п италијанскпм дпкументу, тј. писму италијанскпг генерала
Александра Лузана душеу Италије – Бениту Мусплинију и тп кап пшевица пвпг ппкпља (Милпслав Самарчић,
Сарадоа партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац: Ппгледи, 2006. г., стр. 140−141).

отпочело крајем 1943. г. Пре Другог светског рата се Задар
налазио у државном саставу Краљевине Италије да би га НДХ
анектирала у септембру 1943. г. након италијанске
капитулације. Град је све до средине 1945. г. био насељен
јасно претежном италијанском већином, а и историјски је
припадао Италији, тј. Републици Венецији. У војном смислу
Задар је био крајње безначајан тако да су једини циљеви
британског разарања града били не војне већ политичке
природе: уништити италијански карактер града како би се
након рата Задар могао припојити Брозовој Хрватској као
„етнохрватски“ град. У случају бомбардовања градова у
Србији 1944. г. (“Ratweek”/“Недеља пацова“, 1.−7. септембар
1944. г.) циљ је био такође искључиво политичке природе:
олакшати Брозовим партизанима окупацију четничке,
домаћинске, либералне, демократске и пре свега патриотске
Србије у јеку прекодринске комунистичке агресије на
родољубиву и анти-комунистичку Србију.
 Као разлог зашто не треба бомбардовати Загреб, као и
неки други град са етничким хрватским становништвом,
наводи се повесно позната британска „брига“ за евентуалне
људске жртве као и бојазан да ће се и оно мало прозападних
Хрвата престројити на страну Сила Осовине. Међутим, у
случају бомбардовања Задра није се водила никаква брига о
италијанским цивилним жртвама, а град је скоро сравњен са
земљом доживевши каснију судбину немачког Дрездена
(13.−14. фебруар 1945. г.), нити је уопште узиман у обзир
моменат да би се због бомбардовања прозападно
оријентисани Италијани могли изгубити за савезничку ствар.
Исти резони нису важили ни у случају разарања српских
градова 1944. г., али очито јесу у случају могућности
бомбардовања етнички хрватских урбаних насеља.
 Ако октобра месеца 1941. г. некоме у британском Форин
Офису можда и није било сасвим јасно ко то чини масовне
покоље над Србима у НДХ (Немци, Италијани, усташе или
Хрвати/Бошњаци), у шта чисто сумњамо, до краја рата је тај
исти Форин Офис имао апсолутно довољно времена и тачних
информација ко то стварно етнички затире Српство с леве
стране реке Дрине и коначно у крајњем случају ко су и шта
су те усташе. У случају Задра или Дрездена (у Дрездену је
побијено фебруара 1945. г. у два дана бомбардовања више
од 100.000 цивила) се из неког разлога није узимало у обзир

да Италијани или Немци нису синоним за италијанске
фашисте или немачке нацисте па су стога сви стављени у
исти кош. То исто важи и за Јапанце из Хирошиме и
Нагасакија, међутим, у случају НДХ правила се дебела
разлика између Хрвата/Бошњака са једне и усташа са друге
стране, а британска хуманитарна логика се у овом случају
сводила на аксиому да је праведније пустити да се од
усташке каме покоље још неколико стотина хиљада невиних
Срба него случајно грешком убити из ваздуха једног јединог
недужног Хрвата. Да се потсетимо и на то да су се
англоамеричке ваздушне базе како је рат одмицао све више
и више приближавале Балкану па је тако и у техничком
смислу било лакше, јефтиније и ефикасније бомбардовати
Хрватску из јужне Италије (1944. г.) него нпр. са Малте (1941.
г.). Али, уместо да бомбардују градове у Хрватској са
етничким хрватским становништвом са истих тих база у
јужној Италији су узлетали британски бомбардери да
бомбардују српски Книн, српску Бању Луку, италијански
Задар и градове у Србији. Хитлер је бомбардовао Београд
само једанпут, а Британци пет пута 1944. г. убивши дупло
више грађана србијанске престонице него Луфтвафе 1941. г.
 За поједине високе функционере британског Форин
Офиса је очито било довољно да не поверују у масовне
покоље Срба од стране Хрвата или хрватских усташа само
зато јер су те информације долазиле са српске стране, али су
итекако веровали у Брозове приче о „колаборационистичкој“
Србији и „фашистичким“ четницима, а које су очито долазиле
са хрватске титоистичке стране. Невероватно је и то, да је
неко у Лондону можда очекивао да им се шаљу редовни
извештаји о хрватским покољима Срба директно из Главног
усташког стана у Загребу или од Јуре Францетића,
команданта усташке „Црне легије“, и то директно са терена,
нпр. из села Дракулића у околини Бања Луке.
 На крају не треба заборавити и то да је НДХ била и
стварно независна држава у смислу вођења своје сопствене
унутрашње политике (покоља Срба), а не окупирана
територија како је то тенденциозно представљао део Форин
Офиса очито за своје политичке потребе како за време тако и
након рата па стога етничкохрватски делови НДХ и нису

никада бомбардовани од стране британског Краљевског
ваздухопловства зарад наставка покоља над Србима.37
Егзекуција Срба на просторима Независне државе Хрватске 1941. г.1945. г. од

стране хрватско-бошњачке солдатеске
37
Од свих источноевропских држава које су се нашле у ратном вихору 1939. г.−1945. г. Југославија је претрпела
вајвећу материјалну штету у односу на свој предратни (из 1938. г.) бруто национални производ (GDP/GNP):
374%. На другом месту је Пољска (350%), на трећем Мађарска (194%), четвртом Чехословачка (115%), петом
Бугарска (33%) и на шестом месту Румунија (29%) (Andrew C. Janos, East Central Europe in the Modern World: The
Politics of the Borderlands from Pre- to Postcommunism, Stanford: Stanford University Press, 2000, стр. 216).

Нацистички поглавник Независне државе Хрватске Анте Павелић у Загребу
Загреб у Другом светском рату

Брозове партизанске снаге биле су

југословенског карактера, за разлику од Дражиних
четничких које су биле искључиво српске
Обе ове тврдње су нетачне, а пласиране су од стране

комунистичке послератне титографије у двојакој намери
политичког карактера:
1. С једне стране, требало је представити партизански покрет
Јосипа Броза као свејугословенски, дакле као покрет који са
национално-политичке тачке гледишта има најширу димензију
југословенског карактера, тј. покрет који је био прихваћен од
стране свих или бар већине југословенских народа и народности.
Овај моменат је за Броза и његову КПЈ био од круцијалног значаја
јер је само југословенски карактер било ког покрета у
југословенском грађанском рату могао да има и међународни
легитимитет и морални кредибилитет у исто време и као такав
могао да рачуна на међународну наклоност политичког карактера
у борби за обнову Југославије. Свака друга опција би била
националистичко-шовинистичка, тј. етнички ускогруда и као
таква не би могла да буде прихваћена од стране Савезника након
победе у Другом светском рату. Другим речима, обнова Југославије
након рата је за анти-осовинске Савезнике био политички циљ
који је могла да реализује само нека свејугословенска страна,
односно покрет. Све друге, тј. нејугословенски оријентисане
политичке снаге и покрети у Југославији нису могли да рачунају на
подршку Савезника, а без те подршке, наравно, нису ни могли да
дођу на власт након рата.
Међутим, чињенично стање у вези са Брозовим
партизанским покретом по овом питању је било другачије у односу
како је сам покрет самог себе представљао и у току и након рата.
Партизанске јединице скоро до пред крај самог рата су се састојале
скоро од само Срба. Обични војници (тј. они који дају крв на
бојном пољу) су до краја 1943. г. били Срби док је командни кадар
партизанских јединица (тј. оних који шаљу војнике у бој) био
већином састављен од не-Срба и то већином од Хрвата. Тај однос
је био отприлике 95% према 5%. Међутим, након капитулације
Италије у септембру 1943. г., када се већ увелико назирао исход
рата, а нарочито након искрцавања западних Савезника у
Нормандији јуна 1944. г. и коначно отварања фронта у Западној
Европи, када је већ било коначно потпуно јасно како ће се рат
завршити, долази до масовнијег преласка Хрвата и Бошњака из
усташких и домобранских постројби у партизанске јединице. На
ову политику пребегавања Хрвата и „хрватског цвијећа“ из
поражених у победничке јединице је први позвао Хрват Влатко
Мачек да би се са том политиком спашавања Хрвата и Хрватске
прећутно сложили Хрват Иван Шубашић, Хрват Јосип Броз и пре
свега њихов заједнички патрон Винстон Черчил. На овај начин се
пре свега верификовао и легализовао magnum crimen у Независној
Држави Хрватској над Србима,38 а сам партизански покрет је
добијао више југословенски изглед. Овде не треба заборавити и на
још једну важну чињеницу која је потпуно непозната широј
југословенској јавности, а то је да су се многи југословенски
партизани и чланови КПЈ, наравно не-Срби, борили са ознакама
(заставама) својих нација уместо црвене звезде петокраке.
Moже се закључити да је комунистичко-партизанска Брозова
армија у форми паравојних јединица пре свега била про-хрватска
и анти-српска. До почетка октобра месеца 1944. г. од свих 11
партизанских корпуса чак 5 је припадало тзв.
„Народноослободилачкој Војсци Хрватске“, а којом је командовао
„Главни штаб Хрватске“. Међутим, октобра 1944. г. долази до
реорганизације комунистичких корпуса који од тада па надаље
уместо регионално-провинцијских добијају југословенске ознаке па
се од тада називају „Народноослободилачка Војска Југославије“ док
се у исто време мењају и називи национално-територијалног
карактера дивизија. Наравно, командна структура ових
реорганизованих јединица и даље остаје као и до тада не-српска и
сва партизанска војска под командом свог Главног штаба се
сматра националном војском те земље. Нпр., све јединице под
командом Главног штаба Словеније чине тзв. „Словеначку војску“,
под командом Главног штаба Хрватске „Хрватску војску“39 или
Главног штаба Босне „Босанском војском“. У овој расподели и
прерасподели јурисдикција главних штабова над партизанском
38
О magnum crimen-у видети сајт: http://bogihrvati.webs.com.
39
Сам Јпсип Брпз Титп је свпје партизанске фпрмације кпје су спадале ппд кпмандну јурисдикцију Главнпг щтаба
Хрватске називап „Хрватскпм впјскпм“ щтп је урадип нпр. у депещи кпју је упутип 6. децембра 1943. г. Другпм
ударнпм кпрпусу (дакле, неппсреднп накпн Другпг заседаоа АВНОЈ-а) (Збпрник дпкумената и ппдатака п
нарпднппслпбпдилачкпм рату нарпда Југпславије, тпм II, коига 11, Бепград: Впјнпистпријски институт, стр. 188).

војском најбоље је прошао Главни штаб Хрватске коме је додељена
читава територија бивше Бановине Хрватске из 1939. г. (иначе,
незаконито проглашене и успостављене) али и територије које су у
међуратном периоду припадале Краљевини Италији. Није тешко
закључити да се на овај начин још за време рата прејудицирало
решење питања територијалног разграничења између федералних
јединица послератне Југославије.
2. Комунистичка послератна титографија је настојала свим
снагама да прикаже Равногорски покрет под командом пуковника
и ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића као српски и
искључиво српски што се надовезивало на пропаганду КПЈ из
времена Другог светског рата. Наравно, аутоматски се у овом
пропагандном случају правио контрапандан наводно југословенски
оријентисаном партизанском покрету Јосипа Броза Тита.
Комунистички циљ овакве пропаганде је био да се четнички
покрет Драже Михаиловића прикаже и за домаћу и за инострану
употребу као српско-националистички који се као такав стога и
бори за Велику Србију под фирмом послератне Југославије док се
партизански покрет као свеопште југословенски бори за наводну
равноправност свих народа и народности Југославије у оквиру
демократски упаковане идеологије „братства и јединства“.
Међутим, као прво, тзв. Равногорски покрет или четници
под командом Драже Михаиловића су имали и свој званични и
међународно (од стране западне анти-хитлеровске коалиције)
признати назив, а који је гласио „Југословенска Војска у Отаџбини“
за разлику од југословенске војске ван Југославије што је био
идентичан у то време случај са Пољском. Овај атрибут
„југословенски“ комунисти наравно никада из политичких разлога
нису употребљавали када су говорили или писали о Равногорском
покрету из чисто практично-политичких разлога обзиром да су
настојали да себе саме прикажу као једине југословенске борце
који се боре за обнову Југославије након рата. Ипак, истина о
карактеру ЈВуО је била другачија обзиром да је сам покрет како са
идеолошке тако и са политичко-националне тачке гледишта био
југословенски у коме је сем српске већине бораца и командног
кадра било и доста других Југословена не-Срба. У Словенији су
нпр. постојале четничке (тј. ЈВуО) јединице, било је и Хрвата
(Звонимир Звонко Вучковић) као и муслимана (данас Бошњака) у
овим јединицама или пак симпатизера и помагача овог покрета
који је ратовао углавном под југословенском заставом.

Један просечан Југословен би се сигурно запрепастио када
би чуо или прочитао да је било и муслимана, Хрвата и Словенаца у
Равногорском покрету ђенерала Драже Михаиловића јер је опште
место комунистичке, хрватске, бошњачке и сваке друге анти-
српске пропаганде представљала “чињеница” да је Равногорски
четнички покрет (постојао је и онај други – Косте Миловановића
Пећанца) био чисто (велико) српски.
Међутим, доказана историјска чињеница је да је четнички
покрет Драже Михаиловића био већинско српски, али и да је у
њему било хиљаде муслимана (данашњих тзв. Бошњака), Хрвата,
Словенаца и других (нпр. Пољака, Рома, Јевреја, Енглеза,
Американаца…). Велики број муслимана у току Другог светског
рата се прикључио покрету Драже Михаиловића и његових војвода
на подручју Источне Херцеговине, Северне Босне и Србије и то
управо из разлога што равногорци нису били ништа друго него
Југословенска Војска у Отаџбини која се борила под слоганом
“Смрт фашизму и комунизму”. Дакле, сви они који су били за
политичку опцију обнове Југославије након рата као демократске
политичке творевине, а желели да се боре како против
тоталитаристичког фашизма тако и против једноумног комунизма,
пришли су четницима ђенерала Михаиловића.
Што се тиче муслимана, најупечатљивији примери су били
(према књизи Мугдима Карабега: Муслимани у четницима):
· судија Мустафа Пашић из Мостара,
· доктор Исмет Поповац из Коњица,
· Мустај-бега Хаџихусеионовића,
· поручник Хуснија Ченгић,
· Смајо Ћемаловић из Мостара,
· Мустафа Берберовић из Благаја,
· Абид Пргуда,
· Омер Калајџић,
· Мухамед и Абид Мехмедбашић из Стоца,
· Мустафа Лехо из Благаја,
· Џемал Кршлаковић – имама – мудериса из Коњица,
·Фехим Мусакадић из Сарајева. Мајор Фехим Мусакадић је
лично преузео команду над Бјелимићима када је преузета
усташка тврђава у том селу. Мусакадић је био добровољац из
Првог светског рата и Витез Карађорђеве звезде са
мачевима.
· Мустафа Мулалић са подручја Ливна, који је био чак члан
Централног националног комитета Равногорског четничког

покрета Драже Михајловића. Био је делегиран испред групе
београдских муслимана у Централни комитет Равногорског
покрета Драже Михаиловића.
· хафиза и члан улеме меџлиса у Сарајеву Мухамед Панџо,
· доктор Мехмед Беговић професора Универзитета у
Београду,
· имам Абдулах Хоџић из Београда,
· управник “Гајретовог” дома у Београду Мухамед Ћемаловић,
· Фехим Мусакадић – Муса био носилац споменице
“Солунског фронта” и одликовања династије Карађорђевић
· Мухамед Мулалић, родом са подручја Западне Херцеговине
који је изградио своје духовно биће на југословенско-српској
литератури и стваралаштву у целини
· Смајо Ћемаловић из Мостара
· Есад Вехабовић из Босанске Градишке који је
иначе затворен након рата зато што је јавно тражио да се
окачи слика Драже место Брозове
· активни поручник Омер-бег Ченгић
 Капетан Хусеин Ровчанин који је предводио чувени
Коморански одред формиран на терену између Бродарева-
Бијелог Поља-Пријепоља и бројао неколико стотина бораца.
Заслуга је капетана Ровчанина у томе што комунисти нису
прешли Лим иако су у току 1943. г.1944. г. покушавали да
то ураде неколико пута.
Потребно је напоменути да је уочи Другог светског рата једна
струја југословенских муслимана нагињала Хрватима и она ће
потом подржати НДХ и као тзв. “хрватско цвијеће” масовно
учествовати у покољима Срба цивила широм Босне и Херцеговине.
Друга струја, која је била мања у односу на прву, али не и
малобројна, а коју је махом чинило образованије муслиманско
становништво, добро је памтила своје српско име и зато је 1941. г.
ступила у четничке редове једним делом и стога што се гнушала
злодела своје верске браће над Србима, а партизански покрет
сматрала као хрватски.
Иначе, Чича је нарочито волео Фехима Мусакадића као ретко
кога од својих команданата и уопште четника. Поред
Мусакадића, на челу муслиманских четничких батаљона били су
и Мујо Пашић, и др Исмет Поповац. Почетком 1942. г. образован је
у Сарајеву „Муслимански Четнички Акциони Комитет“ од 14
чланова као нека врста муслиманског војно-политичког тела у
оквиру Равногорског покрета.

Послератна титологија је упорно потурала тезу да је тзв.
„Народно-ослободилачка Војска Југославије“ (НОВЈ) на челу са
генералним секретаром КПЈ Јосипом Брозом Титом била чисто
(југословенски) патриотска војска, тј. идеолошки неутрална.
Међутим, ова теза је пограшна јер је НОВЈ била машинерија за
идеолошко (комунистичко и антисрпско) преваспитавање као и за
производњу тзв. „партијског кадра“ који ће након рата (па и данас)
владати и Србијом и Југославијом. Према неким проценама, нпр. у
току „Битке на Сутјесци“ 1943. г. у саставу од око 22.000 бораца
НОВЈ је половина била учлањена или у КПЈ или у СКОЈ. Једини од
партизана који није био стварни комуниста (што се да видети и са
његове гробне плоче у Београду) био је Јосип Броз Тито који је
уједно био једини „врховни комадант“ у Другом светском рату коме
његова сопствена војска није знала право име).
Дража Михаиловић са народом.

Из времена Другог светског рата непостоји ниједна фотографија Јосипа Броза Тита
са народом

Дража Михаиловић са савезничким мисијама

Партизани су се у Независној Држави

Хрватској борили против снага Вермахта, а
четници сарађивали са Немцима у Србији
Ова тврдња у основи није тачна јер су се Брозови партизани

само повремено тукли са снагама Вермахта (али не и стварно
борили) обзиром да нису имали другог избора у датој конкретној
ситуацији на терену на коме су били затечени. Суштина ствари је
била у томе да партизани никада нису нападали на немачке снаге
јер за то нису ни имали разлога, а против Вермахта су се тукли
искључиво када су од Немаца били нападани како би преживели,
тј. извукли живе главе које су чували за коначни циљ свог
ратовања – војно освајање Србије, а затим успостављање
политичке власти над читавом Југославијом. На том путу им нису
стајали ни Немци ни Италијани ни усташе већ искључиво четници
Драже Михаиловића. Дакле, све оне офанзиве (према званичној
државној титологији чак 7) биле су у ствари немачке масовне
потере за партизанима у којима су заједно са Немцима
учествовали Италијани (до септембра 1943. г.) и усташе, када би
ови запоседали сувише велику територију, тј. када би им те
територије биле споразумно уступљене од стране усташког режима
у Загребу.
Немци су у Србији организовали такође неколико офанзива
против четника Драже Михаиловића али, наравно, о тим
офанзивама против равногораца се никада није учило у оквиру
образовног система нити су се јавно смеле да спомињу. Међутим,
за разлику од партизана, четници су и сами нападали Немце и
наносили им велике губитке нарочито на линији снабдевања
афричке Ромелове армије кроз Србију тако да су чак неки западни
историчари склони да констатују да су четници одиграли на
Балкану и шире пресудну улогу у савезничкој победи у Другом
светском рату.40 Обзиром да су се борбе у Југославији водиле
40
Видети, нпр., књигу: Роберт Макдауел, Кључна улога Срба у Другом светском рату: Стрељање историје,
Београд: ПоетаРад, 2012 (наслов оригинала: Robert Harbold Mc Dowell, The Key Strategic Role of the Serbs and
Their Leader, General Mihailovich, in Southeast Europe During World War Two).

углавном на тлу НДХ и то готово искључиво између Брозових
партизана и Дражиних четника и Павелићевих усташа и
Дражиних четника, рат се на тлу Југославије у суштини сводио на
борбу против Срба под хрватским руководством у тандему
Павелић-Броз.
Поред обилате финансијско-политичке подршке НАТО пакта
од самог свог оснивања 1949. г. па све до Титове смрти 1980. г.,
култ личности овог бившег аустроугарског бојовника се калио и на
ординарним лажима и фалсификатима из доба
„народноослободилачке борбе југословенских народа и народности“
као и на идеолошким и политикантским произвољним
интерпретацијама историјске грађе која је прошла кроз ОЗНА-шко-
УДБА-шки једнопартијски филтер морално-политичке подобности.
У ту сврху су, на пример, коришћени немачки документи о
наводним немачко-четничким споразумима у Србији, тј. о
наводној колаборацији четника Драже Михаиловића са Немцима.
Наиме, у другој половини 1943. г., када је свима, сем ваљда
Хитлеру, било јасно да ће Рајх изгубити рат (питање је било само
када) немачка команда Југоистока је почела да примењује нову
тактику како би крај рата што више продужила. Тако се почињу
појављивати у званичним локалним немачким извештајима и
документима са простора Недићеве Србије некакви споразуми са
Михаиловићевим четницима који су уследили као последица
претходно наводно потписаног примирја. Тако можемо наћи у
немачким документима да је „примирје“ и „споразум“ 28. новембра
потписано са командантом Горске краљеве гарде капетаном
Николом Калабићем, затим 14. децембра са капетаном Михајлом
Ћаћићем и на Божић по јулијанском календару са потпуковником
Љубом Јовановићем.
Оно што једном објективном и непристрасном повесничару
(читај некомунистичком) одмах боде очи након летимичног погледа
на ова немачка документа јесте неоспорна чињеница да ниједан од
њих није потписан нити од једног јединог равногорског официра
који је наводно „углавио“ билатерални уговор са немачким
окупатором. Уколико упоредимо ова документа са оним правим
документованим споразумима између Вермахта и Титових
партизана из марта, априла и маја исте године видећемо да у
„четничко-немачким споразумима“ нема чак ни класичних
записника са одржаних преговарачких састанака нити пак
извештаја о току преговора. Можемо само да поставимо питање
како су увек педантни Немци (било нацисти или не) у новембру и

децембру 1943. г. дозволили себи овако велики административни
пропуст тим више што „споразуми“ са Равногорцима стварно и
постоје на папиру, али из неког разлога нису потписани са
четничке стране већ искључиво са немачке. Објашњење је у
суштини једноставно – Вермахт је стварно и настојао не само да
ступи у контакт са месним четничким командантима већ и да их
приволи на војну сарадњу против комуниста како би се унутрашња
пета колона разбила пре појављивања совјетских тенкова на
Дунаву.
Представници равногорске информативне службе су се у
појединим случајевима и одазивали на немачке позиве на разговор
у намери да просто виде шта то Немци хоће, али су сваку сарадњу
са Вермахтом било оверену речима или пером одбијали не само
стога што је оперативни командант ђенерал Михаиловић био
стриктан по том питању током читавог рата већ и из личних
моралних обзира. Међутим, након ових прелиминарних разговора
Немци су самоиницијативно писали „тајне споразуме“ са
Дражиним четницима и слали их за Берлин и растурали по Србији
као готова ствар и то из два разлога:
 Да би утицали на Берлин да преформулише своју
политику на Балкану. Хитлер наиме ни по коју цену није
хтео ни да чује о немачкој сарадњи са југословенским
„бандитима“ како са партизанима тако ни са четницима,
а награда за Титову и Дражину главу од по 100.000
рајхсмарака у злату с јесени 1941. г. је још увек важила
(с тим што је за Дражину главу расписана још једна
потерница са наградом 1943. г.). Стога је сам Хитлер
поништио „Мартовске споразуме“ између Титових
партизана и немачке команде на простору НДХ.
 „Лажним споразумима“ са четницима, тј. њиховим
јавним објављивањем по Србији, водио се тзв. „посебан
рат“ против „дражиноваца“ како би се читав
Равногорски покрет дискредитовао и тако индиректно и
натерао на сарадњу.
О каквим се „споразумним“ тачкама (тј. обавезама) радило
(односно, до чега је Немцима у Србији стварно и било стало) може
се видети из текста послатог извештаја за Берлин о „усменом“
договору са четничким командантом Раваничке бригаде,
капетаном II класе Михаилом Ћаћићем (25. децембра 1943. г.):
 Обе стране прекидају међусобне борбе (што је директан
доказ да су четници ратовали против Немаца као и да су

Немци организовали потере и офанзиве против
четника).41
 Немци неће хапсити цивиле-јатаке нити стрељати таоце
из разлога што припадају покрету ђенерала
Михаиловића.
 Тачно наведена и разграничена област се препушта
локалном четничком старешини да је очисти од
партизана, тј. Немци чувају своју крв а пуштају Србе да
се међусобом разрачунају.
Договор је имао временски ограничено дејство (у овом
случају је важио до 15. јануара наредне године, тј. све скупа три
седмице).
Мора се рећи да је у односу на овакве исфабриковане
немачке „споразуме“ са четницима Драже Михаиловића стварно
стање на терену у Недићевој Србији током читавог ратног периода,
а поготову након Стаљинградске и Курске битке било ратно. С
друге стране, сам Дража је сматрао да у принципу није наодмет
користити једне непријатеље против других исто као и могућности
да се некако од Немаца дође до оружја и муниције и тако колико-
толико парира Титовим партизанима који су за разлику од четника
били обилато снабдевани и оружјем и муницијом и сваком другом
војном опремом како од Совјета тако и од Англо-Американаца и то
оружје углавном користили против четника који су им били у
почетку главни, а од средине 1943. г. и једини стварни
непријатељи. Чича је овакве тајне задатке набавке оружја и
муниције од Немаца и то углавном преко недићеваца поверавао
искључиво малом и поузданом броју људи. Свима другима је сваки
контакт са Немцима, а поготово преговарање, било најстроже
забрањено и то из разлога кога је сам Чича навео у једном писму да
такве везе са Немцима иду само њима у рачун са крајњим циљем
да прво компромитују, а затим и потпуно униште четнике (након
уништења партизана уз помоћ четника). Ђенерал је своје
команданте одвраћао не само од преговора и споразума са
Немцима већ и са недићевцима и љотићевцима како би се сачувао
углед четничке организације код западних савезника и самог
народа у земљи. Стога Дража тих дана издаје и стриктну Наредбу
која се састоји из две тачке:
 Немци су се све до сада служили разноразним преварама
како би похапсили и стрељали четничке команданте.
41
О стварним борбама равногорских четника Драже Михаиловића против Вермахта и усташа видети у:
Милослав Самарџић, Борбе четника против Немаца и усташа 1941 1945., III, Крагујевац: Погледи, 2006.
Команданти Дангић у Босни и Херцеговини и Павле
Ђуришић у Црној Гори и Санџаку су управо жртве
овакве немачке преваре и стога се Немцима никада не
сме и не може веровати.
 Потребно је да се четничка Врховна команда одмах
извести о сваком појединачном покушају локалних
четничких команданата да ступе у везу са Немцима. Без
стриктне дозволе саме Врховне команде забрањује се
вођење појединачних преговора са непријатељем. Сви
гласови о наводним четничким споразумима са Бугарима
и Немцима су лажни и требају се одмах демантовати.
Ђенерал је у појединим случајевима дозвољавао да се од
недићеваца узме понуђено оружје (али без икаквог склапања
споразума о сарадњи) за борбу против антисрпског белосветског
олоша, а овакву четничку политику у грађанском рату на простору
Србије који су Титови партизани отпочели у јесен 1941. г. упркос
договореном споразуму између Драже и Тита из септембра 1941. г.
је рационално и национално образлагао речима да су управо
комунисти највећи непријатељи Српства - „зло које морамо
уништити по сваку цену“, али и као „смртне непријатеље Европе“.
Међутим, Немцима је одговарала само једна варијанта са
четницима, а то су стварни или лажни јавни споразуми са њима и
стога немачки (али и Недићеви) агенти почињу да проносе гласине
о споразумима са равногорцима уз своје самостално тумачење
споразумних тачака наводних уговора. Колико су у томе били
успешни види се и из тога да је Дража морао два пута да
интервенише против оваквих неоснованих и по четнички покрет
крајње штетним гласинама. Прво је послао интерни распис свим
четничким командантима у коме демантује овакве гласине и
забрањује било какве споразуме са Немцима, а 28. новембра 1943.
г. (дакле истог дана када су титоисти почели да руше Краљевину
Југославију у Јајцу) издаје и јавно саопштење у форми одговора
Немцима на њихове дотадашње понуде и пропаганду. Овај одговор
који је почео организованим каналима да се растура 4. децембра је
потписан од стране највиших равногорских војних и цивилних
органа: Штаба Врховне команде Југословенске војске и Централног
националног комитета Краљевине Југославије. Одговор је био јасан
и гласан уз опаску да је апсолутно нелогично да се сада потписују
споразуми са Немцима када су рат већ изгубили и да је очигледно
да ширење оваквих гласина представља само последњи трзај
губитника који се и за сламчицу хвата не били се некако спасао.

Споразуми са Италијанима и Немцима нису склапани ни када су
Рим и Берлин били на врхунцу своје моћи (за разлику од
партизана) и када је изгледало да ће Силе Осовине можда и добити
рат. Ако је тада сачуван образ српских и југословенских патриота
није било ни једног рационалног разлога да се исти крајем 1943. г.
каља.
Одговор Немаца на ову Дражину јавну објаву је био исто
тако јаван: објављен је наводни „споразум“ са командантом Горске
краљеве гарде – Николом Калабићем, наравно без Николиног
потписа. Ипак, известан успех овакве немачке пропагандне акције
против четника Драже Михаиловића је постојао и то из три
разлога:
 Немци су стварно престали да привремено нападају
четнике и то тачно у оним областима у којима су
командовали четнички команданти који су наводно
такве „споразуме“ и склапали па се стога стицао
погрешан утисак да је и дошло до некаквих споразума на
линији Немци-четници. Ова чињеница је касније од
стране послератне комунистичке пропаганде била
искоришћена до врхунца и служила је као један од
главних „доказа“ (поред фалсификованих фотографија)
за четничку „колаборацију“ са окупатором док су
„Мартовски споразуми“ између партизана и Немаца из
1943. г. били табу тема за повесничаре и политичаре. На
пример, Тито је дозволио да се на српскохрватски језик
са енглеског преведе књига Јоза Томашевића о
четницима али без објављивања оних страница које
говоре о „Мартовским споразумима“.
 Немци су одједном пустили из затвора велики број
Дражиних четника и њихових јатака уз престанак
масовних стрељања истих.
 Четници су још пре овакве немачке пропагандне акције
зауставили своју офанзиву на Немце (а која је била
покренута поводом и након капитулације Италије) и то из
два разлога: јер су их Титови партизани напали с леђа и
јер су Англо-Американци дефинитивно одустали од
искрцавања на обалама југословенског дела Јадрана и
тиме одустали од отварања „Другог“ фронта на Балкану.
На крају, немачка команда у Недићевој Србији је 1.
фебруара 1944. г. званично објавила да се против Дражиних
четника наставља борба уз образложење да се наводно четници

нису држали постигнутих споразума. Дражиновци се нису ни
могли држати тих споразума (за разлику од Немаца) јер им
четничка Врховна команда није у том смислу никада ни издала
никакво наређење (док је немачка команда својим јединицама
издавала наређења о обустави ватре против четника). А са своје
стране, равногорска команда није ни могла да издаје таква
наређења јер стварни споразуми са Немцима никада нису ни
постојали.
Дража Михаиловић са дететом

Дража михаиловић са народом

Краљ је распустио Југословенску војску у

Отаџбини „Наредбом“ од 12. септембра 1944. г. јер је
схватио да је Дража Михаиловић издајник (тј.
колаборациониста), а Јосип Броз Тито прави и
искрени југословенски антифашистички патриота
Што се тиче „Наредбе“ краља Петра Другог од 12. септембра

1944. г., пре свега звучи крајње невероватно да номинални суверен
државе и уједно као такав и врховни командант ЈВуО (тј. својих
сопствених легитимних оружаних снага у држави чији је још увек
легитимни суверен) изда овакву наредбу, коју су припадници
ЈВуО, а пре свих ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, од истог
тог краља постављен, начелник Врховног штаба ЈВуО, с правом
доживели као нож у леђа, односно као акт велеиздаје. Међутим,
овде се поставља и круцијално питање у чему је могла бити ствар
са овом тзв. „Наредбом“? Док се не обелодане историјски
документи, (али не они из комунистичке архиве „Војно-историјског
института“ у Београду, тог стоваришта и ђубришта НОБ-истичких
ноторних фалсификата), обични грађани ове земље су принуђени
да се баве пре свега претпоставкама, мање или више уверљивим.
У горњем контексту две опције нам стоје, за сада, на
располагању:
1. Британски премијер, Винстон Черчил (што је овде
најбитније – доказани србомрзац и русофоб још из Првог светског
рата), врши питисак на југословенског краља Петра Другог,
директно или преко владе Ивана Шубашића (Хрвата), да краљ
смени ђенерала Драгољуба Михаиловића, на изричито тражење
србофоба Јосипа Броза Тита (такође Хрвата према званичној
титологији). Овај последњи (иначе у то време самопрокламовани ни
мање ни више него маршал) захтевао је, такође, да се ЈВуО
распусти као војна формација и да њени припадници (који су
дотле били према титоистичком агитпропу „домаћи издајници“,
„сарадници окупатора“, „злочинци“, „гибаничари“, итд.), придруже
тзв. НОВЈ. Черчил се већ био одрекао ЈВуО у корист партизана и
Јосипа Броза, из разлога који су били колико логични, толико и
окрутни.
Поменућемо овде само два разлога:
 Постојање два ривалска антагонистичка покрета
значило је међусобну борбу и уништавање, уместо борбе
против окупационих снага. Требало се што пре одлучити за
једну од ове две антагонистичке снаге, подржати је на рачун
оне друге, која би, тако била жртвована за рачун
стратегијских савезничких циљева и ратних и послератних.
Јосип Броз је успео да убеди Савезнике, пре свега Черчила
(који му је можда био и рођени отац), да је он неупоредиво
јачи ривал, а да је ЈВуО слабија у односу на његове
партизане, а уз то и сарадница окупатора. О овоме постоји
бројна документација, која је позната историчарима и на
томе се нећемо задржавати (треба напоменути да је Тито у
читавој својој политичкој и војној каријери остао познат и на
Истоку и на Западу као врстан лажов и преварант
(хохштаплер) па је данас повесничарима знано да је четничке
саботаже, диверзије и друге војне акције против Сила
Осовине масно приписивао својим партизанима). Поменимо
само један од кључних мотива за Черчилову одлуку, који је,
иначе, отворено мрзео комунизам као такав. Њему је било
апсолутно јасно да се Тито и његови партизани боре
првенствено за власт, а да је окупатор само препрека да се
до ње дође. А за Тита је заобилажење окупатора, или пак
директна сарадња са њима, била војно-политичка стратегија,
а не пука нужност и то у току читавог рата од Ужица 1941. г.
преко Бихаћа 1942. г., Јајца 1943. г. до Дрвара 1944. г. ЈВуО
се борила за повратак краља у земљу и на власт, без
претензија да после победе сама дође на кормило земље или
да икако учествује у расподели власти. Ова разлика у
мотивацији резултирала је у агилности оба покрета, при чему
је код партизанског то било на ивици фанатизма. Черчил је
био свестан шта ће бити када комунисти освоје власт, али
како је цинично рекао Антони Идну, свом министру
иностраних послова: „Хоћете ли ви тамо да живите?“ било је
јасно шта му је био проритет. Војно-политичка
прагматичност је превагнула над чашћу уз опаску да је
Черчил са Титом имао и далекосежније послератне планове
обзиром да је Брозова комунистичка Југославија требала да
одигра кључну улогу „Тројанског коња“ у Стаљиновом табору

што је Џугашвили релативно брзо и схватио па је Тита и
његову партију избацио из Информбироа још јуна 1948. г.
Овде треба истаћи да је немачки Вермахт, разумљиво, имао
супротну логику. Његова стратегија је била одржавати
максимално балансирано ривалитет домаћих оружаних
снага, како би се међусобно уништавале и ослободиле
притисак на окупационе снаге (случај тзв. „Битке на
Неретви“). У Босни и Херцеговини је то значило ратна дејства
која нису била на штету ЈВуО, обзиром да је посао за
Вермахт одрађивао Јосип Броз и то са немачким оружјем,
али у Србији све до средине 1944. г. (где партизанских снага
практично није ни било) Вермахт је водио бескомпромисну
борбу против снага Драже Михаиловића (операција
„Михаиловић“, операција „Форстрат“, операција „Копаоник“,
операција „Хајнрих“, операција „Рудник“, операција „Хајка“,
операција „Фрилинг“...) јер се није могао ослонити на Титове
формације обзиром да их није било.
 Обезбеђивање даљег учешћа Црвене Армије у ратним
дејствима у Европи, јер је било јасно да је Јосип Броз
Стаљинов експонент, а Џугашвили је отворено захтевао од
западних Савезника да се само Тито помаже. Западни
Савезници су стрепели током целог рата да се не понови
сценарио из Првог светског рата, са Брест-Литовским миром
(3. март 1918. г.) када је Лењинова совјетска Русија
једнострано изашла из рата што је и био немачки план са
којим је Лењин и послат из Швајцарске у блиндираном возу
за Русију 1917. г. Бирајући између Сциле и Харидбе -
сепаратног мира и „Црвеног терора“ пост-револуционарног
грађанског рата, Черчил се определио за подршку
Стаљиновог играча у Југославији. Једна од главних одлука
Брозовог тзв. „Другог заседања АВНОЈ-а“ у Јајцу, у ноћи
28./29. новембра 1943. г. на уступљеној усташкој територији,
а након срамних „Мартовских преговора“ и договора са
Немцима о заједничкој борби против четника, била је
„забрана“ повратка краљу и династији у земљу. „Забрана“,
наравно, није могла да има никакво правно дејство и била је
један од многих блефова Јосипа Броза којима је обиловала
његова каријера све до саме (званичне) смрти 1980. г. која је
и сама са све грандоманске сахране била један велики блеф
као што је била и одлука да му се додели чин „маршала“

(једном обичном каплару), док се он у том звању потписивао
месецима пре заседања АВНОЈ-а, тј. државног удара у Јајцу.
2. Сада се поставља и главно питање: ако је југословенски
краљ заиста и издао поменуту „Наредбу“ 12. септембра 1944. г., тј.
одлуку да своју и државну војску, чији је био врховни командант,
практично преда човеку који му је 29. новембра 1943. г. „забранио“
улазак у сопствену земљу у којој се и родио (за разлику од Тита за
кога се још увек неможе поуздано доказати да се родио на
простору Југославије), државу коју је створио непосредно или
посредно, његов предак и чији је деда, краљ Петар Други (Чика
Пера) био најомиљенији владар у своје време, како је био
„привољен“, тј. „натеран“ на овај у суштини велеиздајнички чин?
Чин који су припадници ЈВуО доживели с пуним правом као „нож
у леђа“, и своја и национална, и то од стране суверена коме су се
заклињали на верност („Краљу и Отаџбини“). А власт је према
„Наредби“ практично предата човеку који је ту исту земљу својски
растурао и разбијао како за време Првог светског рата у униформи
аустро-угарске солдатеске тако и између два светска рата у чину
највишег официра КПЈ па чак и за време општепрокламоване
мобилизације свих војноспособних грађана у априлу 1941. г. када
су комунисти масовно саботирали одбрану земље, а на основу
Рибентроп-Молотовљевог пакта од 23. августа 1939. г.
Да се и на ово питање осврнемо са две хипотетичке
напомене обзиром да до сада нико није никада објавио и архивско-
документовани доказ о баш лично-изговореној краљевој „Наредби“.
Да се исто тако потсетимо да је исти тај краљ Петар Други
Карађорђевић крајње злонамерно злоупотребљен од стране
британских марионета пучиста Душана Симовића од 27. марта
1941. г. када му је објављен на „Радио Београду“ аудио „Проглас“
подршке пучистима, а који није никада изговорио. Дакле,
дипломатија која је буквално злоупотребила краља у пролеће 1941.
г. могла је исто тако да га злоупотреби и у јесен 1944. г.:
 Тешко је поверовати да се радило о присили, било
физичкој, било политичкој тим пре што су у краљевом
саветодавном окружењу биле такве личности као
интелектуално-патриотска громада Слободан Јовановић.
Једина могућност која човеку пада на памет јесте давање
лажних обећања, тј., читај, превара. Није искључено да је
краљу понуђен „deal“: распусти своју војску, па ће ти бити
омогућено да се вратиш у земљу и „наставиш да краљујеш“.
Часном човеку тешко је поверовати у овакав сценарио, али
треба размотрити сваку могућност поготово ако знамо да се
ради о британској (увек и само саможиво-перверзној)
дипломатији.
 Друга, и по нашем мишљењу врло вероватна, могућност
јесте фиктивно учешће номиналног суверена, које му је
наметнуто. Сећамо се како је за време несрећног за Србе, али
феноменално одлично одрађеног за Британце и Хрвате,
војног пуча 27. марта 1941. г. малолетни престолонаследник
напречац проглашен (пунолетним) краљем, који је преко
„Радио Београда“ прочитао (туђим гласом) своју подршку
пучу и пучистима. Касније, када су прошли сви британски и
хрватско-кољачки влакови, се испоставило да малолетни
престолонаследник није са тиме имао никакве ни најмање
благе везе и да је проглас прочитао неко други, представљен
као краљ, а са веома сличним краљевим гласом. Није ли се
нешто слично догодило и 12. септембра 1944. г.?
Реакција припадника ЈВуО на ову намештену дипломатско-
политичку свињарију најбоље је илустрована спонтаном народном
песмом:
„Чика Дражо, ми ти се кунемо,
Да са твога пута не скрећемо“.
Иронија историје је да су исту ту песму, „мутатис мутандис“,
певале Брозове присталице после прогласа Информбироа од 28.
јуна 1948. г. (на Видовдан):
„Друже Тито, ми ти се кунемо,
Да са твога пута не скренемо“.
Дакле, са тачке гледишта ауторских права, чист (комунистички)
плагијат.
Следеће питање гласи: колики део састава ЈВуО је и стварно
послушао „Наредбу“ краља, тј. свог врховног команданта, да се
преда Титовим партизанима, тј. да пристану да им аустро-угарски
каплар буде нови врховни командант? О томе за сада ништа не
знамо и можемо само да нагађамо. И, ако се радило о неким
знатнијим бројчаним снагама, питање је шта је са њима било на
крају рата?
Једна могућа варијанта би могла да се наслутити по неким
узгредним епизодама с краја рата 1945. г. Наиме, када Тито полази
у посету Москви после формирања несрећног и трагичног за Србе
„Сремског фронта“, страхујући од србијанских дивизија у походу
на Загреб (тада је Тито издао наредбу својим партизанима да не
руше католичке цркве по Славонији, али није никада издао сличну
наредбу истим формацијама да не руше православне богомоље на
Косову и Метохији или централној Србији), он каже изричито
начелнику Главног штаба, генералу Велимиру Терзићу да је
„Сремки фронт“ - фронт краља Петра и „кад се вратим, да га више
не видим“.42
Како тумачити ову Брозову наредбу из 1945. г.? Поред
голобраде србијанске омладине која је послата на Титов „Сремски
фронт“ буквално као „топовко месо“ за дефинитивно освајање
власти од стране каплара Броза над читавом Југославијом, сигурно
су и биши припаднии ЈВуО били почаствовни таквом улогом. А ево
како је то, према сведочњу ђенерала Ђоке Јованића изгледало:
„У саставу дивизије био је и један руски артиљеријски пук и
један дивизион каћуша. Дошао је к мени командант руског
артиљеријског пука и рекао ми:
'Друже генерале, ја сам гледао како ви нападате, Ви имате
велике губитке. Не треба то тако да се ради. Треба да
извршите артиљеријску припрему, да уведете тенкове, па
тек онда...' 'Како да уведемо тенкове и артиљерију када их
уопште немамо?„ „Треба чекати од руководства да вам их
набави па тек онда прећи у напад.'
Ја сам онда рекао. 'Хвала вам лепо, ми ћемо гледати да сад
имамо мање губитке'“.43
Нема никакве сумње да су бивши припадници ЈВуО
(„војници краља Петра“), колико их је пришло партизанима,
„потрошени“ на овакве битке. Титови команданти су их слали, као
и све друге Србе на „Сремском Фронту“, у сигурну смрт као
наставак хрватске јасеновачке политике, али сада на десној страни
Дрине. Узгред, „Сремски фронт“ су држали, поред Вермахта, и
хрватске усташе којима је ово одлично дошло да примене политику
„Коначног решења српског питања“ и над Србима из Србије. На
обе стране пало је по преко 30.000 бораца. Фронт су, иначе,
пробиле јединице Црвене Армије, баш као што су пре тога заузеле
Београд (и предале га србофобу Брозу). На овај начин је
комунистичко-усташки споразум из 1932. г. о узајамном садејству
коначно добио и свој епилог. Цена су били Срби и краљ Петар
Други Карађорђевић.
42
Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у Новом веку (14921992), Београд:
Evro Giunti, 2010, стр. 494.
43
Према књизи: Милан Шарац, Исповест генерала Ђока Јованића.

P.S.
Текст говора краља Петра Другог Карађорђевића (против самог

себе) од 12. септембра 1944. г. је објављен у Службеним новинама
Краљевине Југославије, број 20, од 25. октобра 1944. г.
Протести америчких пилота у Њујорку 1946. г. против стаљинистичког процеса

Дражи Михаиловићу у Београду (Топчидеру) од стране режима Јосипа Броза Тита

Немачка потерница за Дражом Михаиловићем из 1943. г.

Само су четници Драже Михаиловића имали

институцију “тројки” за “специјалне задатке”
(ликвидације)
Ова теза је пограшна јер су институцију „тројки“ имали поред

четника Драже Михаиловића и Немци (тј. СС-овци), усташе и
Брозови партизани. У комунистичком случају су нпр. у
“ослобођеним” местима управо те партизанске „тројке“
ликвидирале тзв. “народне непријатеље”, како је то, нпр., описао
Бранко Најхолд у Хроници Земуна.
У сваком случају, за време званичне опште међунационалне
„љубави“ свих југословенских народа и народности без обзира ко је
клао, а ко био жртва у апсолутним бројкама и процентима, када је
постојао закон о заштити лика и д(ј)ела нашег „највећег
југословенског сина свих наших и народа и народности“ (иначе по
наобразби машин-бравара и бившег војника-каплара
Аустроугарске монархије који је касније као руски заробљеник
одбио да ступи у добровољачку свејугословенску војну формацију и
који је још касније у јеку грађанског рата у Југославији, који је,
иначе, сам иницирао, сам себи пришио на Другом зас(иј)едању тзв.
АВНОЈ-а чин маршала што ни његов идеолошко-политичко-
финансијски отац Стаљин сам себи није никада урадио иако је са
својом војском ушао у Берлин за разлику од „највећег сина“ који је
тада ушао само у Јајце и то уз допуштење усташа) „црне четничке
кољачке тројке“ су биле синоним за најмрачнији вид
„империјалистичке одбрамбене политике српске буржоазије“ која је
оваквим начином тактичке борбе покушавала да се врати на своје
хегемонистичке позиције које је изгубила за време Априлског рата
1941. г.
Титоистички агитпропски стереотип оваквих четничких
„црних тројки“ бившег аустроугарског каплара, а потоњег
несврстаног маршала, се сводио на две фазне акције: 1) прво се
шаље намераченој (антифашистичкој) жртви писмо са словом „З“
(што обавезно подразумева само реч „заклати“, али никако

„заплашити“) и 2) ступање у конкретну кољачку акцију и то по
могућности „на кварно“, тј. слеђа. Сви грађани самоуправне Липе
Његове од Вардара па до Триглава су тако нпр. могли у серијалу
„Повратка отписаних“ (са Прлетом, Тихијем и Вујкетом – зашто је
изостављен Бата Живојиновић познати као „Валтер брани
Сарајево“ остаје још увек непознато нарочито за Валтерове
милионске обожаваоце у Кини) да и конкретно доживе „кољачку
акцију“ великосрпских црнокошуљаша и то у првој епизоди
серијала по свим стереотипним стандардима ђиласовског
Агитпроп-а (о Ђиласовим „лијевим скетањима“ у Црној Гори на
прелазу из 1941. г. на 1942. г., а нарочито о тзв. „пасјим гробљима“
као продукту скретања неком другом приликом).
„На жалост“, и самопрокламовани „маршали“ и „највећи
синови“ имају биолошки век трајања (о политичком року упорабе
бар на територији скраћене „Петооктобарске Србије“ се треба
обратити тзв. „Државној комисији Републике Србије за
проналажење гроба Драгољуба Драже Михаиловића“ која уместо
дотичног гроба „игром случаја“ проналази Калабићева „издајничка“
писма са верификованим аутентичним рукописима, итд.) а са тим
биолошким веком трајања постепено, али сигурно, постаје „out of
order“ и „Закон о заштити лика и дела“ божијих синова (којима се и
за живота, а и након физичке смрти, по свим горама и морима
носе за рођендан штафете верности, бескрајне љубави и оданости –
што нису себи допуштали поред Стаљина ни Мусолини и Хитлер)
чијим престанком важења ступа на снагу и правна могућност
објављивања докумената и о оним другим тројкама за ликвидацију.
Тако, овом приликом прилажемо јавности свих наших народа и
народности документ о комунистичким црвеним тројкама за
ликвидацију а који конкретно гласи:
„Стално и успешно напредовање Црвене армије даје нам
снаге да наставимо започету борбу и да је са успехом
приведемо крају“.
Да би постигле сигуран успјех потребно је са успјехом
ликвидирати четничку организацију, претставити се
Савезницима као једина борбена група у Југославији.
Из досадашњих борби повукли смо закључак да је немогуће
уништити целу снагу четника и четничке организације
услијед њиховог доброг вођства. Као најбољи начин, који се до
сада показао, јесте обезглављивање четничких јединица
ухођењем вођства како вишег тако и нижег. У вези са тим
наставићете рад на својој територији повећањем броја

тројки за ликвидирање. Тројкама ставите у дужност
првенствено ликвидирање четничких команданата корпуса,
бригада и њихових присталица како по селима тако и по
градовима.
Материјална средства за извршавање ових задатака
немојте жалити...
Да би се колико је год могуће сумња отклонила одмах ћете
пропагандом приказати сваку овакву ликвидацију као
резултат међусобних свађа четничких вођа. Овим ће се
извршити раздор у четничким јединицама“44
Аматерском методолошком упоредном анализом садржаја
овог документа (стручно-професионалну анализу остављамо већ
споменутој Комисији која ће вероватно успети ускоро да докаже да
је фотографија Хитлера са Павелићем из 1941. г. чист фалсификат
обзиром да се ту ради о аутентичној фотографији Хитлера са
Дражом) један овоземаљски смртник било ког нашег народа и
народности може да закључи следеће:
1. Да би се започета борба (освајања власти у читавој
Југославији, распарчавања Србије и верификације злочина
геноцидног карактера над Србима) успешно привела крају
неопходно је ликвидирати само водеће припаднике четничке
организације Драже Михаиловића, али никако врховништво
хрватско-бошњачких усташа или шиптарских балиста или
немачких окупатора. Зашто не треба ликвидирати усташко
врховништво системом комунистичких тројки (или четворки
није ни битно) остаје за сада непознато, бар док Комисија не
утврди прави разлог, али бисмо Комисији скренули у том
контексту пажњу да су Немци 1941. г. буквално предали град
Ужице са све читаве војне фабрике војним формацијама
„нашег нам највећег сина“ док је исти тај син имао два
неометана заседања АВНОЈ-а (у новембру 1942. г. и
новембру 1943. г.) на територији под контролом јаких
усташких снага.
2. Материјална средства армаде „нашег највећег сина“ не
треба жалити за ликвидацију четничког вођства, али се та
иста средства требају рационализовати по питању
44
Архива Војноисторијског института у Београду, Штаб Врховне команде, Четничка архива, К-12, 30/12, Из
наређења комунистичког Врховног штаба НОВ и ПОЈ, строго поверљиво 785 од дана 25. јула године 1943.
Документ је објављен у књизи групе аутора: Равногорска омладина у рату 19411945, Удружење припадника
ЈВУО 1941–1945, Београд, 2008. г. на стр. 336.

ослобађања фабрике смрти у Јасеновцу или пак по питању
ликвидације хрватско-бошњачко-усташког врховништва.
3. Читаву акцију треба Савезницима лажно представити из
чега произилази аматерски закључак (стручно мишљење
чекамо од стране Комисије) да је и читава тзв.
„народноослободилачка борба“ КПЈ и њене тзв. НОВЈ била
чиста лаж и фалсификат чији су техничко-пропагандни
филтери били „Радио Слободна Југославија“ под окриљем
Коминтерне као и „Радио Лондон“ са својим комунистичким
кртицама које су четничке диверзантске акције против
Немаца, њихових гарнизона као и саобраћајница под
немачком контролом пласирали као успехе постројби
„највећег сина“.
Титоистички споменик на месту Јасеновачког логора смрти у Хрватској у

облику четири усташка слова U.
Након 1945. г. место јасеновачке фабрике смрти је од стране титоистичких
власти претворено у лепо сређени парк-комплекс без видних материјалних
остатака логора, тј. места етноцида над Србима

Увежени бољшевички револуционар из Босне у Србију 1941. г.: Стјепан Филиповић
Циљ хрватског руководства КПЈ је био да се побије што већи број Немаца у Србији
како би ови стрељали што већи број српских цивила за одмазду по пропорцији 100:1 и
50:1

Поговор
Југословенски народи и народности, а поготово Срби, већ 70

година познају повест Другог светског рата на основу титографске
квази-историографије која је била и још увек јесте политички и
национално обојена и пре свега са фактографске тачке гледишта
кривотворена. Титографија, као пре свега анти-српска историја,
али никако и научна историографија, је имала основни задатак да
свесно и са политичким циљем искриви чињенично стање из
повести Другог светског рата на простору бивше Југославије како
би њене грађане, али пре свега Србе, држала у заблудама ради
остваривања анти-српских политичких циљева не-српског
политичког руководства КПЈ и Титославије.
На удару титографских кривотворина је првенствено био
југословенски Равногорски покрет под војним руководством
ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића као једини стварни ратно
непријатељ Брозовим партизанима на њиховом путу освајања
политичке власти у Београду и Југославији. Суштина читавог
периода Другог светског рата у Југославији је била у чињеници да
су се два хрватска војна покрета – усташе и партизани,
споразумно борила против југословенских четника Равногорског
покрета и српских цивила у чему им је круцијално помагала
британска анти-српска и анти-руска дипломатија. На крају рата су
Срби као колектив и Србија као област испали једини стварни
губитници, а Хрвати велики победници.
Аутор се посебно захваљује Проф. др. Петру В. Грујићу из
Земуна на идејној концепцији ове књиге као и на појединим
деловима текста.
2. април 2014. г.
Виљнус, Литванија
www.sotirovic.eu

Илустративни прилози
Јосип Броз Тито – робијаш и државник
„Највећи син наших народа и народности“

Спесијални нож „србосјек“ којим су Брозови Хрвати у јасеновачком логору смрти
клали српске цивиле са простора Неовисне државе Хрватске.
Овај логор смрти аустроугарски каплар Јосип Броз Тито никада није посетио у
свом животу да ода почаст прекланим Србима.
Њему се као солдату римокатоличког Ватикана свака помисао на православне
Србе једноставно гадила.
Броз је (прекодринске) Србе само искоришћавао за долазак на власт и на
опстанку на власти
Штафете покорности и вазалитета према Јосипу Брозу Титу у Титославији

Јосип Броз Тито у узурпираној маршалској униформи на шесточасовном
разговору са римокатоличким папом 1944. г.

Биста Јосипа Броза Тита у Кумровцу на којој је представљен као велики
мислилац (филозоф).

Јосип Броз Тито у Лондону са својим спонзорима Винстоном Черчилом и
Ентони Идном.
У овом хрватско-британском споразуму главни и једини губитници су били Срби

Савезник Јосипа Броза Тита – поглавник Неовисне државе Хрватске Анте Павелић са
немачким фирером Адолфом Хитлером 1941. г.у Берлину.
Хитлер је на овом састанку тражио од Павелића да Хрвати у НДХ престану са
масовним и садистичким покољима српских цивила како би Срби престали са
устаничким активностима

Јасеновачка кланица у Неовисној држави Хрватској у Другом светском рату.
У овом „Деветом кругу пакла“ је побијено на најмонстуознији начин око 700.000
логораша, углавном Срба.
Послератни доживотни председник Социјалистичке федеративне републике
Југославије и њен самопроглашени маршал Јосип Броз Тито није никада нашао за
сходно да посети ово стратиште омаловажавајући тако српске жртве у Јасеновцу,
али и читав српски народ у целини који је иначе мрзео из дна душе као васпитаник
Аустро-Угарске Монархије и римокатоличке ватиканске цркве

Јосип Броз Тито за говорницом Првог конгреса УСАОЈ-а у Бихаћу 27. децембра 1942.
На приложеној карти као главној декорацији конгреса се јасно види да Брозових
партизана у Србији скоро да и није било.
Партизански покрет хрватско-словеначког лидера Јосипа Броза Тита имао је
упориште само у областима преко реке Дрине, али никако у Србији и Црној Гори које су
одувек биле ројалистичке и четничке

Завршни говор Јосипа Броза Тита вијећницима Другог засиједања АВНОЈ-а новембра
1943. г.
У позадини говорнице се налази велики урамљени лик Јосипа Броза Тита као почетак
неговања његовог култа личности у будућој социјалистичкој Југославији. Око
портрета Јосипа Броза се налазе заставе комунистичке Југославије, Велике
Британије и Сједињених америчких држава, али не и застава Совјетског Савеза

Јосип Броз Тито са својим западним спонзорима из Велике Британије у Лондону –
Винстоном Черчилом и Ентони Идном

Аустроугарска војна легитимација Јосипа Броза Тита

Јосип Броз Тито у аустроугарској униформи на фронту у Западној Србији 1914. г.

Делегати на Другом конгресу КПЈ
Дикин и Тито у Другом светском рату

Споразум усташког покрета са КПЈ о уништењу Српства из 1935. г.

Јосип Броз Тито са супругом Пелагијом и сином Жарком

Благоје Паровић у Шпанији

Мртво тело "народног хероја" Благоја Паровића у Шпанији.
Паровић је убијен по наређењу Јосипа Броза Тита

Аутентична фотографија Брозових партизана са немачким војником Вермахта из
1941. г.
На фотографији се налази немачки војник Аугуст Хелер заједно са Титовим
партизанима и партизанкама из Љубићког партизанског одреда. Фотографија је
настала у околини Чачка у Западној Србији у време отворене колаборације комуниста
са нацистима 1941. г.

Други равногорски корпус у Другом светском Рату
Смотра ЈВуО на Равној Гори 1941. г. Крајње десно је Драгиша Васић

Дража михаиловић као пуковник југословенске краљевске војске 1937. г.

Дража Михаиловић на Солунском (Македонском) фронту у Првом светском рату.
У овом истом рату се Јосип Броз Тито борио на супротној страни у униформи
Аустро-Угарске Монархије

Оригинална фотографија из 1944. г. настала у дубровачком залеђу. Први са леве
стране је пратилац мајора Лукачевића. Други је мајор Лукачевић. Трећи је британски
пуковник Бејли, а четврти мајор Петар Баћовић. У доњем реду се налазе амерички
поручник Валтер Менсфилд и капетан Борислав Тодоровић, официр Врховне команде
ЈВуО за везу са савезничким војним мисијама
Ова фотографија је након Другог светског рата фалсификована од стране титоиста
тако што су на њу уместо савезничких официра убачени немачки официри. Овако
фалсификована фотографија је објављена на корицама титоистичке књиге
„Колаборација четника са окупаторима и квислинзима у Србији 19411944“ аутора
Николе П. Илића који је запослен у Институту за савремену историју у Београду, а био
је чак именован и за члана државне комисије основане 2009. г. за (не)откривање
масовних гробница у Србији насталих након партизанског освајања Србије октобра
1944. г.

Фалсификована фотографија наводне колаборације четника са Немцима
Смотра Другог равногорског коруса на планини Јелици у Србији на Видовдан 1944. г.
Титови партизани немају овакве фотографије на којима се види мноштво њихових
бораца и то са цивилима

Дража Михаиловић са савезничком мисијом

Титоистичка античетничка пропаганда: На фотографији се нити налази Никола
Калабић нити Дражини четници већ четници Косте Миловановића Пећанца у друштву
са Немцима. Оваквих лажних фотографија са Николом Калабићем у немачком друштву
је било неколико

Дражина деца (заокружена) са војском ЈВуО. Титоисти су лагали да су на крају рата
осудили оца као колаборационисту и народног непријатеља
Дража Михаиловић пре Другог светског рата

Никола Калабић пре Другог светског рата

Никола Калабић за време рата са ћерком Мирјаном

Дража Михаиловић (први са леве стране) на монтираном стаљинистичком процесу у
Топчидеру 1946. г.
About the book
In this book, we would like to take a critical look at the basic

misconceptions which since the communist takeover in Serbia and
then in the rest of Yugoslavia in 19441945 are prevailing among the
Yugoslavs, primarily the Serbs about the roles of Josip Broz Tito, his
partisan movement and the Yugoslav Army in the Fatherland (the
Ravna Gora Movement) of general Dragoljub Drazha Mihailovich in the
World War II on the territory of Yugoslavia. These errors, ie. rather,
consciously created, supported and protected by force of lies, and
forgeries about the character, the actors and their roles during the
World War II (April 1941May 1945) in Yugoslavia by the communist
government and state's historians have as the ultimate political goal to
justify their primary military and political objective of fighting during
the war – to take political power over the whole country by the means
of the armed (Bolshevik) revolution and the civil war started in July
1941 by Tito's partisans in the Western Serbia.
However, apart from their basic, communist-partisan
revolutionary struggle during the World War II for political power in
the country, the Yugoslav communists had their own ultimate
ideological-political goal to reorganize a post-war Yugoslavia on the
anti-Serbian bases in order to create optimal conditions for its
disappearance (in the 1990s) after which the sole losers are going to be
the Serbs and especially Serbia. Therefore, it is not surprising that the
whole policy of the Communist Party of yugoslavia before, during and
after the war was in a national-political sense, anti-Serbian and pro-
Croatian. However, for this anti-Serbian and above all anti-Serbia's
policy Josip Broz Tito (half Slovene, half Croat) and his senior non-
Serb personnel environment from the very beginning of the war until
its end succeeded to win primarily non-Serbia's Serbs living across the
River of Drina and in Montenegro alongside with non-Serbs. During
the whole war, Serbia remained a principal Yugoslav anti-communist
and royalist stronghold region and for that reason she has to be
mostly punished after the war by the new communist government.
A post-war anti-Serbian communist forgeries on the character of
the World War II in Yugoslavia, especially on the roles of warring
actors in it, became dogmatized and even protected by the letter of the
law as it was the case, for instance, with a lifelong president of
Yugoslavia (ie. Titoslavia) Josip Broz Tito whose personality,

revolutionary path and deeds have been unquestionable. The whole
narrative about the World War II in Yugoslavia was and still is
politicized and what is of the most importance even falsified in order to
present Tito's partisans firstly as some combatant Yugoslav patriots for
the country's liberation from the foreign conquerers and their
collaborators, and secondly as a single patriotic and anti-fascist forces.
At such a way official Yugoslav communist state's historiography (ie.
titography) gave a formal moral legitimacy to Tito's revolutionary
combatants to establish and keep (totalitarian one party) government
after the war. However, Tito's partisans have not been the Yugoslav
patriots, anti-fascist combatants or war heroes as they have been
constantly collaborating with the Croat nazi ustashi forces and even
with the Germans during the war. We have to keep in mind that the
ustashi detachments of the Croat führer Ande Pavelich and the
partisan forces of another Croat Josip Broz Tito were in fact of the
same Croat army during the war and acting primarily against the
Serbs and their national interests.
With the aim of forging a real and true history of the Yugoslavs
in the World War II Broz's titography used crudest means such as
putting false documents in the archives, removing authentic
documents from the archives, changing the content of the original
documents, making staged photographs (photoshoping), forcing the
testimonies of false witnesses during the judicial processes, making a
distortion of statistics and other factual data, making the "partisan"
war films based on the falsification of the actual state of affairs, not
allowing the translation of books and other professional literature or
publishing documents from abroad in which the participants in the
events were portrayed in a completely different light than by
titography, etc.
In this book we critically reviewed the most important, ie. basic,
errors, falsifications and lies by titography about the World War II in
Yugoslavia which were incorporated in the educational system of the
country and even today in the successor states of the ex-Yugoslavia.
These lies were also deliberately infiltrated into the mass-media
information system in order to create exactly certain ideological-
political type of the Yugoslav citizens with the aim of developing a
collective antipathy towards Serbia and the royalist-oriented Serbs in
Yugoslavia. In this way they indirectly evolved and sympathy to all
non-Serbs and other Yugoslavs and Yugoslav republics, which was for
the communist leadership of Titoslavia of the crucial importance for
the coming time of dissolution of the common country.

The Yugoslavs and especially the Serbs for 70 years know the
narrative of the World War II based on communist titographic quasi-
historiography, which was and still is politically and even ethnically
colored and from the factual standpoint simply forged. Titography, as
primarily anti-Serbian history, but not the scientific historiography,
had the main political and ideological task of consciously distorting
the facts about the World War II on the territory of the former
Yugoslavia. To the titographic historical forgeries was primarily
exposed the Yugoslav Army in the Fatherland during the war under
the military leadership of general Mihailovich as it was the only real
enemy to Broz's partisans on their way to the conquest of political
power in Belgrade, Serbia and whole Yugoslavia.
However, what we tried to present in this book, the essence of
the entire period of the World War II in Yugoslavia was the fact that
two Croatian military movements – the nazi ustashi and the
communist partisans worked together to destroy the Yugoslav Army in
the Fatherland and to kill as many as Serbian civilians with the
crucial support by the British anti-Serbian and anti-Russian
diplomacy. At the end of the war the Serbs and Serbia turned out as
the only real losers, and the Croats as the biggest winners.
The author would like to thank to Prof. dr. Petar Grujich from
Zemun, Serbia, for the framework of the book and conceptions for
some parts of the text.

About the author
Comprehensive academic C.V./Resume:

http://www.sotirovic.eu/resume
Europass
Curriculum Vitae
Personal information
First name(s) / Surname(s) Vladislav B. Sotirović
Address(es) Gerosios Vilties g. 24-48, LT-03144 Vilnius, Lithuania (Lietuva)
Telephone(s) (+370 5) 213 6787 Mobile: 867 664 317 (LTU)
062 166 27 00 (SRB)
Fax(es) (+370 5) 274 06 24
E-mail vladislav@sotirovic.eu
Nationality Republic of Serbia
Date of birth 1967-01-14
Gender Male
Desired employment/ Teaching and researching at the university/institute

Occupational field
Work experience
Dates 2007-onward, Mykolas Romeris University, Vilnius, Lithuania
2009-2011, Vytautas Magnus University, Kaunas, Lithuania
2005-2010, European Humanities University, Vilnius, Lithuania
2000-2007, Vilnius University, Vilnius, Lithuania
1999-2000, Central European University, Open Societies Archives, Budapest, Hungary
Occupation or position held Associate University Professor
Associate University Professor
Associate University Professor
Associate University Professor/Lector
Reading Room Coordinator
Main activities and responsibilities Teaching and researching
Name and address of employer Mykolas Romeris University
Faculty of Politics and Management
Political Science Institute
Office I-57
Valakupių g. 5
LT-10101 Vilnius, Lithuania (Lietuva)
phone (+370 5) 2740 611, fax (+370 5) 274 06 24, e-mail pmi@mruni.eu

Type of business or sector Education and research
Education and training

Dates 2002, Vilnius University, Faculty of Philology, Slavic Philology Department, Vilnius, Lithuania
1997, Central European University, Budapest College, Budapest, Hungary
1996, Central European University, Budapest College, Budapest, Hungary
1991, Belgrade University, Faculty of Philosophy, History Department, Belgrade, Serbia
Title of qualification awarded Ph.D. in Humanitarian Sciences (Philology)
M.A. in South East European Studies
M.A. in Central European History
B.A. in History
Principal subjects/occupational skills History, Political Science, Philology
covered
Name and type of organisation Vilnius University, Central European University, Belgrade University
providing education and training
Personal skills and

competences
Mother tongue(s) Serbian
Other language(s) English, Lithuanian, Croat, Bosnian, Montenegrin, Russian
Self-assessment Understanding Speaking Writing
European level (*) Listening Reading Spoken interaction Spoken production
English C2 C2 C2 C2 C2
Lithuanian C2 C2 C2 C2 C2
(*) Common European Framework of Reference for Languages
Computer skills and competences Windows system, Word Processors, Wind Word and Word Perfect, Excel, Access, Databases,
Electronic Mail Program, CCMAIL for Windows, JSTOR, website creation and maintenance and
INTERNET.
Driving licence Republic of Lithuania, B category

Reference persons:
Additional information
Prof. Vygandas Kazimieras Paulikas, Mykolas Romeris University, Faculty of Politics and Management,
Political Science Institute, Office I-57, Valakupių g. 5, LT-10101 Vilnius, Lithuania (Lietuva), E-mail:
vpaul@mruni.eu, Phone: (+3705) 2740 611; Fax: (+3705) 2740 624
Prof. John Dryzek, Political Science Program, Research School of Social Sciences, Australian National
University, Canberra, ACT 0200 Australia, E-mail: jdryzek@coombs.anu.edu.au, Phone: (+61) 262–
492–256
Annexes Personal online presentations:

http://www.sotirovic.blog.com
Professional online presentation:

http://vsotirovic.home.mruni.eu
Online presentation at Academia.edu:

http://mruni.academia.edu/VladislavSotirovic
Comprehensive C.V./Resume with scientific publication list:

http://www.sotirovic.eu/resume
http://sotirovic.blog.com/sotirovic-resume-publications/

Book “Creation of the First Yugoslavia: How the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes was
Established in 1918”, Saarbrucken: LAP LAMBERT Academic Publishing, Germany, 2012:
http://yugoslavia1914-1918.webs.com
Books about the Balkans:

http://balcanica.webs.com
Book “На одру титографије” (On the Cataphalque of Titography), Vilnius: Lithuanian University of
Educational Sciences Press, 2012:
http://anti-titologija.webs.com/

СОТИРОВИЋ, Владислав Б.
Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим партизанима и Равногорском покрету,
1941. г.1945. г.
Тираж: 50
Прво издање
132 стр.
ISBN 978-609-408-557-4 (штампано издање)

ISBN 978-609-408-556-7 (електронско издање)
UDK 94 (497.1) “1941/1945” So-121
Баркод 9786094085574
а) историја Југославије б) српско-хрватски односи в) Други светски рат


Book

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Book

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Владислав Б.

КРИВОТВОРИНЕ О ЈОСИПУ БРОЗУ ТИТУ, БРОЗОВИМ

2 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

КРИВОТВОРИНЕ О ЈОСИПУ БРОЗУ ТИТУ, БРОЗОВИМ ПАРТИЗАНИМА И

© 2014 Владислав Б. Сотировић и

ISBN (штампана књига): 978-609-408-557-4

4 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

Publisher & editor

Cover & design

© 2014 Vladislav B. Sotirović &

Printed by Lithuanian University of Educational Sciences Press

Online book presentation

ISBN (paper book): 978-609-408-557-4

5 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

10. Кривотворина..... стр. 82

11. Кривотворина..... стр. 90

Илустративни прилози..... стр. 96

About the book..... page 126

About the author..... page 129

6 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

У овој књизи бисмо желели да се критички осврнемо на

7 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

8 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

9 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

У Другом светском рату у Југославији је

У току Другог светског рата су у Југославији постојала два

10 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

11 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

Једног дана смо прошли кроз Горњи Милановац у коме је

14 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

15 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

16 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

17 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

19 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

21 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

Југословенски партизани под руководством

Партизански покрет Комунистичке партије Југославије под

22 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

23 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

24 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

Видовданска смотра 1944. г. Југословенске Војске у Отаџбини

Освештавање застава Југословенске Војске у Отаџбини

25 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

Циљ Драже Михаиловића и његових четника био

У основи ова тврдња, тј. комунистичка пропагандно-

26 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

27 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

28 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

29 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

Смотра ЈВуО на Светосавском конгресу 1944. г.

31 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

Југословенски народи и народности су у току

У новијој повести јужнословенских народа и народности

32 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

33 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

34 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

35 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

36 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

37 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

Ратни циљ Јосипа Броза Тита је био ослобађање

Први и једини Титов ратни циљ је био да преузме (преотме)

38 Владислав Б. Сотировић Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим

1988, str. 102.

1988, str. 108109.