Појам и врсте дефиниције

Шта је дефиниција?
Обично дефиницијом називамо објашњење значења
Као пример за погрешну употребу речи,
недовољно познатих речи или израза помоћу оних чије односно, њену замену другом речју
нам је значење познато. Али, већ смо видели да нас сличног облика али различитог значења
значење речи упућује на мисли, на појмове који се тим можемо навести реч санкционисати, чије
речима саопштавају. значење је озаконити, одобрити. Та реч
Према томе, дефиниција представља подробније, све чешће се употребљава у значењу
прецизније, у сваком случају приближније одређење казнити. Ову грешку лако је разумети ако
садржаја, а понекад и обима неког појма. Израз се има у виду именица санкција (казнена
дефиниција се користи како за поступак, тако и за исказ мера), али комуникација трпи ако један
глагол има два супротна значења:
који је резултат тог поступка.
одобрити и казнити.
Дефинисање има различите функције: од ближег
Последица ће бити да ако чујемо изјаву:
одређивања садражаја непознатог појма, преко
Такви поступци морају се санкционисати,
исправљања погрешне употребе речи, елиминисања
нећемо знати да ли говорник одобрава или
неодређености и двосмислености у језику, до изградње жели да казни такве поступке?
техничке терминологије у новим подручјима знања.
У свакодневном говору не водимо много рачуна о томе како употребљавамо речи, не фиксирамо њихово
значење и много тога подразумевамо, што отежава разумевање и често доводи до непотребних расправа.
Међутим, дефиниција је још важнија у наукама, јер оне су током свог развоја, и не без разлога, изградиле
специфични језик, а прецизност је једна од његових кључних особина.

Структура дефиниције и симболизација

Стандардна симболизација коју користе филозофи, а нарочито логичари и математичари за израз који се
чита: јесте (или значи) по дефиницији изгледа овако: „_” = df „_” (на пример: „а2” = df „број помножен самим
собом”). Појам са леве стране једнакости назива се дефиниендум (оно што се дефинише), док је са десне
стране појам или скуп појмова који су по претпоставци познати или разумљивији, а који називамо
дефиниенс. Ваљана дефиниција треба да буде таква да се дефиниендум увек може заменити дефиниенсом.
Ако размотримо њихове узајамне односе, дефиниендум и дефиниенс су идентични или еквиполентни
појмови, односно, минмимум захтева за коректну дефиницију јесте да имају исти обим. Какву онда
информацију о ономе што се дефинише добијамо из дефиниције? Одговори се разликују, будући да постоје
разне врсте дефиниција које имају различите сврхе.
Денотативне и конотативне дефиниције
С обзиром на постојање две димензије сваког појма, обима и садржаја, дефиницији је могуће прићи са било
које од те две стране.
Ако појам ближе одређујемо преко његовог обима, добићемо денотативну дефиницију. На пример,
појмове ученик овог одељења или државе југоисточне Европе можемо дефинисати пуким набрајањем
чланова класе из њихових обима. Такву дефиницију називамо енумеративном и она може бити потпуна,
уколико побројимо све чланове класе, или непотпуна, уколико побројимо само неке чланове класе, на
пример: Рођак је ујак, стриц, теча и слично. Наравно да ће оваква врста дефинисања бити далеко мање
погодна када појам у свом обиму садржи велике или чак бесконачно велике класе, а потпуно
неприменљива за празне класе (као нпр. тело на које не делују никакве силе).
Код простих појмова који се односе на чулне квалитете, као што су црвено, љуто, хармонично и сл.
користимо остензивне дефиниције, а њих правимо тако што указујемо на одређене ствари или ситуације
које улазе у обим појма (гестом показујемо на нешто црвено, дамо некоме да проба љуто или послуша
нешто хармонично). Овакве дефиниције користимо најчешће у комуникацији с децом или у ситуацији када
не постоји заједнички језик за споразумевање (као што су то чинили Робинзон и Петко при првим
сусретима). Међутим, њихова употреба ограничена је само на појмове о конкретним чулним стварима у
простору и времену – немогуће је на такав начин дефинисати појмове као нпр. апстрактно или
универзално.
У филозофији се денотативне дефиниције сматрају примитивним и заправо средством да се обезбеди
почетни језички фонд код овладавања непознатим језиком, док се прикладнијим за дефинисање сматрају
конотативне дефиниције помоћу којих се одређује садржај неког појма или описује његова примена.
 Класична логика развила је посебно ефективан аналитички метод за добијање конотативне, а при томе
есенцијалне дефиниције општих појмова, која се назива и карактеристичном. Ово је врста коју срећемо
као идеал дефиниције код Аристотела. Он сматра да квалитетна дефиниција, намењена пре свега
класификацији појмова (родних и врсних) у некој области, мора у дефиниенсу да наведе најближи родни
појам (genus proximum) и врсну разлику (differentia specifica), која дефинисани појам треба да разграничи
од осталих појмова с којима је координисан у истом роду.

Дефиниендум Дефиниенс
Најближи род Врсна разлика
Нежења је човек који није у браку.
аморфни
обично провидан, направљен највећим делом од
Стакло је (некристални) тврди
силицијума и база спојених на високој температури.
материјал
Натријум карбонат је со натријума и угљеничне киселине.
математичка
π је која представља однос обима и пречника круга.
константа
π је ирационални број чија приближна вредност износи 3,14.

Постоје појмови за које унапред знамо да их је немогуће дефинисати на овај начин, а то су они који немају
род, као, на пример, биће (све што јесте) у филозофији, број у математици
или живо у биологији, као и индивидуални појмови, који, с Пример лексичке друге стране,
немају врсну разлику. дефиниције представља
следећа дефиниција
термина (lat. terminus –
Подела дефиниција према функцији међаш, гранична линија,
Лексичка (речничка) дефиниција само наводи прихваћени граница; крај) начин на који
се нека реч већ користи у извесној језичкој заједници. Њена 1. гранична тачка у функција је
чисто информативна, а пошто се ослања на постојеће језичко времену, одређено време у искуство
(емпиријска је), можемо говорити о њеној истинитости, коме нешто има да се односно, о
већој или мањој коректности у зависности од тога да ли догоди или обави, рок; 2. прецизно и
тачно региструје ту употребу. израз који тачно означава
нешто из области науке
Стипулативна предлаже, односно, уводи конвенцију како или уметности, стручан да се неки
језички термин користи, било да је у питању стварање израз (terminus tehnicus); 3. потпуно
Назив неутрино
нове речи или сужавање значења неке постојеће. Пример за логички: главни појам у први случај
смислио је
су неутрино и кварк у физици, док је пример за сужавање закључку; 4. математички: значења
Енрико Ферми,
речи следећа дефиниција: Убудуће ће у настави логике израз члан једног алгебарског
по
израза, пропорције итд.
„нужност” бити коришћен строго у значењу „логичке националности
Прецизирајућим
нужности”. Свака друга употреба речи „нужност” у дефиницијамаИталијан,
обилујеа тај
уобичајеном значењу те речи биће искључена из логичке Закон о јавном реду иигра
назив је употребе.
миру РС: речи и значи
Прецизирајућа дефиниција је комбинација лексичке и Јавно „мали јесте
место
стипулативне и њен циљ је смањивање неодређености у простор неутрални”,
доступан да значењу
неке речи или групе речи. Она заправо предлаже (стипулира) неодређеномбиброју лица се како већ
постојећу реч теба корисити у одређеном контексту. разликовао
чији идентитет није од
Теоријска унапред одређен, под дефиниција је
истим условима или без
У филозофији је теоријска дефиниција специјални случај стипулативних
посебних услова.
најчешћа, јер филозофски појмови се не или прецизирајућих, чија намена је
Свађа је вербални сукоб
могу разумети изван контекста одређене да утврди употребу два или више лица.
неког појма у
теорије или филозофског система. одређеном ширем Увреда (вређање) јесте
Аристотелово одређење бога као интелектуалном вршење радњи којима контексту.
„мишљења мишљења” нема смисао Нпр. у класичној се омаловажава личност механици,
независан од његове целовите филозофске место је дефинисано другог лица. као део
концепције, нити је упоредиво са нпр. простора који једна ствар
исто тако специфичним Спинозиним испуњава, тело као оно што то
схватањем да је бог „causa sui” (узрок
самоме себи).
место испуњава, мировање као остајање на једном месту, а кретање као промена места. Или, у
еуклидској геометрији, тачка је оно што нема делова, линија је дужина без ширине а површина је оно што
има дужину и ширину. Овакве дефиниције често захтевају прихватање саме теорије чији су интегрални део,
па око њихове употребе нема увек сагласности, или се та употреба наглашено ограничава на теоријске
традиције у којима има смисла.

Операционална дефиниција уводи се управо да би се избегла нужда прихватања теоријских конструкција

у техничким терминима науке. Њоме се апстрактни појмови преводе у конкретне операције или процедуре
мерења или примене онога што се тим појмовима означава, тако да свако заинтересован може да спроведе
исте операције и добије исти резултат. Пример операционалне дефиниције био би сваки кухињски рецепт,
техничко упутство или упутство за употребу, све на основу чега можемо успешно спровести одређени
поступак на који се дати појам односи. Операционална дефиниција појма добити петицу на контролној
вежби биће (у зависности од наставникове скале), на пример, решити тачно више од 80% задатака.

Рекурзивна (индуктивна) дефиниција се примењују у дефинисању логичких и математичких објеката и

релација, али и свуда где се објекти понављају на себи
Обично се сматра да операционалне дефиниције
сличан начин или им се особине ланчано наслеђују, као
треба да отклоне неразумевање међу научницима.
што је случај са бројевима у скупу природних бројева.
Узмимо да психолог износи тврдњу да глад човека
Нпр. уместо да појам потомак дефинишемо као бити доводи у ситуацију да са храном асоцира различите
нечије дете и дете нечијег детета (унука/унук) и дете предмете који се у обичним ситуацијама не доводе
детета нечијег детета (праунука/праунук) итд., у везу с јелом. У том случају други психолози могу
можемо га рекурзивно дефинисати на следећи начин: да га питају шта тачно подразумева под појмом
„x је потомак од y” = df „x је дете од y; или x је дете гладан човек. Уколико он одговори да је то стање у
потомка од y”. На први поглед чини се да део којем човек лишен хране, не једе довољно или жели
дефиниенса који се јавља после x је дете од y као да једе, ситуација ће се само закомпликовати.
базичне клаузуле, с обзиром да гласи исто као Уколико одговори да је то ситуација у којој човек
дванаест сати није јео, дао је јасну операционалну
дефиниендум, врти дефиницију овог појма у круг. Али,
дефиницију.
то је привидно, јер управо се њиме уводи индуктивни
ланац неограничено много поновљивих корака на које
овај појам садржајем указује (уместо нпр. „итд.” у нерекурзивној верзији дефиниције). Овакве дефиниције
срешћемо поново у исказној логици, а њихова структура и примена биће илустроване и у додацима о
предикатској логици и математичкој индукцији.

Убеђивачка дефиниција „кријумчари” емотивно или вредносно значење речи, које треба да утиче на
ставове саговорника, било позитивне или негативне, и због тога нису легитимне, али овде их помињемо јер
су често део аргументације у политичким и јавним дебатама. Ово постаје још уочљивије када
контрастирамо две такве дефиниције:
Државни програми за сузбијање сиромаштва и незапослености су програми за отварање радних места
бирократији која их води и на тај начин просперира од сиромаштва и незапослености. Државни програми
за сузбијање сиромаштва и незапослености су буџетски програми којима читава заједница солидарно
учествује у изједначавању социјалног положаја свих својих припадника. (П. Харли)
Демократија је најбољи начин да се осигура да власт служи општој добробити. Демократија је облик
владавине у којем је сваком допуштено да учествује у одлучивању и где се не може остварити заједнички
интерес, јер свако вуче на своју страну.
Све дефиницје из ове поделе, осим лексичких, представљају договоре, конвенције, односно прописе за
употребу и разумевање значења одређених језичких термина, и пошто не представљају судове у логичком
смислу, нема смисла питати се о њиховој истинитости или неистиности.

Даље поделе дефиниција

Дефиниције можемо поделити и према другачијим принципима:
Према природи дефиниенса могу бити есенцијалне, јер наводе суштинска својства онога што именујемо у
дефиниендуму (где онда спадају горе поменуте карактеристичне дефиниције), и генетичке, у случају да
објашњавају порекло и настанак онога што дефинишемо, а то може бити и етимологија самих речи (као
када смо навели да израз термин вуче значење од латинског међаш, гранична линија, граница; крај). Такве
дефиниције су честе у историји или у медицини, где се нека обољења дефинишу начином на који се
добијају, преносе и сл.
По развијености дефиниенса могу бити експлицитне, када наводе карактеристике датог појма, и
имплицитне, где се значење дефинише употребом и не наводи стриктно. Ово је обавезно случај у
дефиницијама основних термина или аксиомама неког аксиоматског система, где се садржај неких појмова
одређује само на основу њихове релације према другим терминима. Такве појмове (термине) јасно
наводимо и прихватамо као недефинисане, јер бисмо у супротном, настојећи да баш све дефинишемо,
запали у грешку бесконачног регреса.

Правила дефинисања
1. Акуратност је захтев да се при дефинисању фокусирамо само на суштинске (есенцијалне)
карактеристике. Иако ствари за које везујемо појмове имају бројне особине, не морају све бити третиране
као суштинске, односно, неке могу одсуствовати из дефиниције, а да се природа дотичне ствари и даље
може прецизно одредити. У дефиницији Човек је биће које хода усправно, размножава се полно, користи
руке за рад, има својство умног мишљења, служи се симболичким језиком и живи у заједници, све ове
карактеристике можемо сматрати суштинским, али је довољно да у зависности од сврхе одаберемо само
неке, на пример, да га дефинишемо као биће које користи симболички језик (јер га то, као врсна разлика,
одваја од свих осталих живих врста). Такође, неке особине могу бити потпуно небитне, иако одликују све
чланове дотичне класе (нпр. одсуство перја код људи), па самим тим нужно отпадају као елементи
дефиниенса.
У ситуацији када можемо понудити више акуратних (непреобилних) дефиниција истог појма, одлуку о
привилегованој не доносимо само на основу логичких својстава, већ и на основу других критеријума, као
што је економичност, елеганција, лака запамтљивост. Ако ово имамо у виду, не чини се тешко од
предложених дефиниција изабрати ону која је подеснија за употребу:
„Квадрат” = df „Савршени паралелограм”
„Квадрат” = df „Затворена фигура у равни са четири праве и међусобно једнаке странице, чији унутрашњи
углови износе 90º.”
2. Адекватност представља захтев да појмови са обе стране дефиниције буду у односу еквиполенције, то
јест да се обим дефиниендума и дефиниенса изједначе. У дефиницији Сисари су животиње које рађају
живе младунце, дефиниенс је ужег обима од дефиниендума, јер искључује кљунаре и ехидне (сисаре који
се легу из јаја), па је она преуска. С друге стране, Човек је биће које хода на две ноге, представља
прешироку дефиницију, јер дефиниенс укључује и птице.
3. Нециркуларност је захтев да се дефиниендум одреди дефиниенсом који је независан од дефиниендума.
Циркуларне (кружне) дефиниције нису довољно информативне (нпр. Бежични телефон је телефон без
жица или Истина је верни одраз стварности, а Стварност је оно што нам верно одражава истина) и
отуда су излишне. Међутим, некада су неизбежне, као у случају речничких дефиниција термина који се
односе на основне дражи: мирис, бол, звук, где физикални опис не помаже у тачном одређивању природе
тог осета и где, у недостатку слика или остензије, прибегавамо синонимном кружењу ( мирис озона је
мирис који се јавља кад је ваздух засићен озоном).
4. Несликовитост значи да при дефинисању треба избегавати фигуративан
и метафорички језик. На пример, Пас је човеков највернији друг Као пример опскурне само
метафорички назначује везу човека и пса, и пре се односи на дефиниције може да представу
послужи и дефиниција
коју многи имају о псу, него што учи шта је садржај тог појма.
појма аграба из
5. Јасноћа захтева да се у дефиниенсу избегавају непознати и непрецизни
Херодотове Историје.
изрази, пошто и сами захтевају даље дефинисање. Уколико не Наиме, Херодот каже да испунимо
овај захтев, дефиниција се сматра опскурном или мутном: је „аграба једна
Пролегомена је грчка реч која означава прелудијум, преамбулу, персијска мера која је пролог или
прелиминарије неком говору или тексту. већа од атичке медимне
6. Избегавање негативних одређења у дефинисању позитивних за три хенихе”. појмова је
још један од стандардних захтева за ваљано дефинисање. Ако се, Вероватно да уместо
присутним својствима, појам одређује навођењем онога шта он Херодотовим није,
дефиниција не доприноси стварном упознавању његовог савременицима та садржаја. На
дефиниција није била
толико нејасна као нама
данас.
пример, искрена особа боље ће бити дефинисана преко особа која увек говори шта мисли, него преко особа
која никада не говори оно што не мисли. Квадрат је једнакостранични паралелограм без оштрих
унутрашњих углова мање је информативна дефиниција од оне у којој директно наводимо да су му углови
прави. Наравно, када су у питању негативни појмови, тада је негативна дефиниција у начелу неизбежна (и
сам негативни појам се у логици негативно дефинише).

Методе дефинисања
У зависности од тога с каквим појмовима имамо посла, у којој области знања се крећемо, у ком контексту и
за које потребе нешто дефинишемо, изабраћемо и метод који је за то најпогоднији. На располагању нам је
неколико стандардних метода, које ћемо овде илустровати употребом. Њихове различите карактеристике
најлакше се могу уочити када се примене на дефиницију истог појма односно речи којом је означен.

Методе Дефиниендум Дефиниенс

Синонима реч филозофија на грчком значи љубав према мудрости
скуп рационалних дисциплина које истражују начела
Аналитичка филозофија
целокупне стварности, њеног сазнавања и вредновања
мисаона делатност која претпоставља критичко
Синтетичка филозофија
мишљење
теоријско мишљење настало издвајањем логичке
Генетичка филозофија
компоненте из мита
Операционална филозофија оно с чим се упознајемо на часовима филозофије

Метода синонима, како само њено име каже, као дефиниенс нуди реч или скуп речи чије значење је
познато, а који су синоними дефиниендума, а као резултат углавном добијамо лексичке дефиниције.
Недостатак ове методе је што објашњава само реч, при чему садржај и обим појма остају нетакнути.
Аналитичка метода захтева посебну структуру дефиниенса, који мора да се састоји од најближег родног
појма и врсне разлике и као резултат даје карактеристичну дефиницију.
Синтетичким методом, пак, појам дефинишемо у односу према неком другом појму, не наводећи ни
елементе његовог садржаја ни обима, што значи да га дефинишемо помоћу релација које не откривају
његову суштину.
Производ генетичког метода дефинисања је генетичка дефиниција, која објашњава порекло речи или појма
који дефинишемо, док операционална метода даје дефиницију у којој се значење објашњава низом
операција помоћу којих може да се направи, одреди или препозна објекат који је предмет дефинисања.

Вежбе и задаци
1. Одредите и образложите којим врстама припада и којом методом су добијене следеће дефиниције:
 Речју „принцип” или „начело” означавамо праузрок, праначело неке ствари, општу истину из које
се изводе појединачне истине, или врховни појам.
 Просветитељство је покрет у европској култури заснован на уверењу да је могуће изградити
целокупни живот друштва на самосталној и критичкој употреби разума.
 Интелигенција је оно што се мери тестом интелигенције.
 Паралелограм је четвороугао са паралелним наспрамним странама.
 Осет је резултат деловања дражи на чуло.
 Заменице су врста речи које стоје уместо именице.
 Чекић је оруђе са чврстом тврдом главом, обично од метала или дрвета, попречно постављеном у
односу на ручку, који се користи за ударање и разбијање нечега.
2. Одредите и објасните грешке следећих дефиниција:
 Математика је рационална дисциплина која проучава природу бројева.
 Разборитост је врлина која одликује понашање разборитог човека.
 Психологија је наука о одређеним аспектима психичког живота.
 Инсекти су бескичмењаци.
 Деца су украс планете.
  Квадрат је затворена фигура у равни са четири праве странице и дијагоналама које се секу под
правим углом.
 Савремени политички систем је систем који дозвољава да необразовани и глупи бирачи,
неспособним да сагледају праву истину и опијени празном демагогијом и лажима, бирају власт.
 Демократија је брод чији крманош допушта да га неуки морнари опију мандрагором или
алкохолом.
3. Oдредите шта је у наведеним дефиницијама преобилно и коригујте их:
 Квадрат је затворена фигура у равни са четири једнаке странице, чија свака дијагонала сече ту
фигуру у два правоугла једнакостранична троугла.
 Квадрат је затворена фигура у равни са четири праве странице и дијагоналама једнаке дужине, које
се секу под правим углом и полове углове на његовим теменима.
4. Одредите упоредне методе којима су добијене следеће дефиниције:
 Бол је осећај супротан задовољству.
 Бол је осећај који се јавља приликом повређивања.
 Жутица је болест са карактеристичном манифестацијом жутила рожњаче.
 Жутица је болесно стање изазвано опструкцијом жучи.
 Црвено је боја карактеристична за крв, ватру, мак, неке врсте цвећа.
 Црвено је боја која се јавља на доњем /одраженом/ делу виљивог спектра..
 Грчка реч логос значи реч, говор, разум, ум, закон, поредак, аксиом, доказ, рачун...
 Име логике води порекло од грчке речи логос, коју је први пут у филозофију увео Хераклит.
5. Покушајте да самостално саставите неколико различитих дефиниција истог појма, користећи при томе и
различите методе дефинисања: тачка, пријатељство, биологија, тиранија, негативан број.
Деоба и класификација појмова
Од сваке науке се очекује да систематски уреди област свог истраживања, а то значи да логичком деобом
таксономски организује појмове у родове и врсте. За успешну деобу, а потом и класификацију појмова
потребно је веома добро познавање одређене области, као и јасн представа о томе за шта оне треба да
послуже.
Цитирани текст нам говори да не постоји никакво унапред
дато правило које обезбеђује да се изаберу најрелевантније Таксономија (грч. tassein – сврстати;
особине као принципи поделе. У извесном смислу, свака nomos  – закон) је дисциплина у свакој
од наука која на основу сличности и
деоба или класификација је вештачка и њен успех често
разлика категоризује и разврстава
почива на природном дару истраживача. Чак и при добром
таксономске јединице, најчешће у
познавању области у којој се деоба и класификација врше, па хијерархијски структурисане појмове и
тамо где изгледа да оне само прате природне особине, највећу род – врста. Таква таксономија
тешкоћу задају прелазни облици. Сетимо се само Јунгове приказује се у облику структуре
поделе типова личности на екстроверте и интроверте и како је стабла, на чијем врху је коренски чвор
тешко себе или своје пријатеље сместити у неки од њих, јер за све објекате дате области, док су у
већина нас припада заправо амбивертном (мешовитом) типу. ниже чворове смештене потподеле.
Логичка подела или деоба (дивизија) је поступак у коме се У почетку се термин таксономија
логичка целина (појам) дели по свом обиму, односно род се користио само за науку о
класификацији живих организама, а
дели на врсте, врсте даље на подврсте, све до индивидуалних
данас се односи и на класификацију
(сингуларних) појмова, док се помоћу класификације (лат.
било чега, као и на принципе те
classis – разред) одређује место неког појма у одређеној
класификације.
области у односу на појмове који су му координирани и
надређени.
 Средњовековна илустрација Порфиријевог стабла: деоба појма супстаницја.

Класичан пример деобе и класификације представља такозвано Порфиријево дрво, чији приказ је дат у
илустрацији. Ако Порфиријево дрво посматрамо почев од највишег појма, добијамо низ подела, потподела
и паралелних подела које завршавају индивидуалним појмовима. Њих даље не можемо делити, јер у свом
обиму имају само један елемент, саме себе. Ако, пак, дрво посматрамо почев од индивидуалних појмова,
добијамо низ појмова који су сви на неки начин подређени појму супстанција (лат. substantia – суштина,
оно што лежи у основи), једном од кључних метафизичких појмова за промишљање постојања у западној
филозофској традицији.

Структура и врсте деобе

Појам који делимо називамо деобена целина, појмове које деобом добијамо чланови деобе, а да би деоба
била ваљана, принцип деобе треба да је нека особина којом се могу окарактерисати сви припадници
његовог обима. На пример, заједничка особина свих ученика је да похађају неку школу, па у зависности од
тога који ниво школе похађају, све ученике можемо поделити на основце, средњошколце и студенте.
Сваки појам (осим индивидуалних) можемо да поделимо на бар два врсна појма тако што ћемо наћи пар
контрадикторно-координираних појмова којима
је он надређен. Подела на два члана назива се
дихотомија, трихотомија је подела на три члана,
тетратомија на четири итд. Колико ће деоба имати
чланова зависи од појма који делимо и
примењеног принципа деобе.
Такође, у зависности од циља деобе, један појам
можемо да делимо према више различитих
принципа, и тако добијамо паралелне деобе. На
пример, језике делимо на живе и изумрле (на основу
тога да да ли постоје живи говорници тих језика),
на природне и вештачке (по томе да ли су настали
спонтано или су их људи створили с неким
циљем), на оне које се говоре у Европи, који се говоре
у Азији, Африци итд. (по географском
принципу), на афроазијске, алтајске,
индоевропске, синотибетанске итд. (ово су називи породица језика, а принцип поделе је заједнички предак
– прајезик).
Када смо појмове по обиму делили на неквантификоване и квантификоване, а затим ове друге на
универзалне, партикуларне и сингуларне, спровели смо у потподелу: даље дељење појма који је у
претходној подели био члан деобе, на основу новог принципа поделе. Класификација врста у биологији
одличан је пример низа потподела, потпотподела итд.

Правила деобе
1. Деоба треба да буде адекватна (исцрпна), што значи да обим деобене целине и збир обима чланова
деобе треба да се поклапају. Као и дефиниција, неваљана деоба може бити преширока или преуска.
Уколико све кичмењаке поделимо на рибе, водоземаце, гмизавце и птице, направили смо преуску деобу
(изоставили смо сисаре), јер је у збиру обим чланова мањи од обима деобене целине.
2. Друго правило захтева да ваљана деоба мора бити јединствена, што значи да треба да се држи једног
принципа поделе (популарно речено, да не брка бабе и жабе). Ако сва жива бића поделимо на еукариоте,
бактерије, археје, гљиве и протисте направили смо збркану деобу. Наиме, помешали смо два принципа у
истом кораку деобе: поделу на домене (еукариоте, бактерије, археје) и поделу на царства, у коју осим
гљива и протиста спадају архебактерије, еубактерије, биљке и животиње.
3. Осим збрке у погледу принципа, у претходној подели прекршили смо још једно правило: да
координирани појмови које добијамо деобом морају да имају јасно разграничене обиме, односно да се
њихови обими не смеју преклапати. Погрешна је подела птица на селице, птице станарице и грабљивице,
јер су неке грабљивице селице, а неке станарице.
4. Постепеност је још један захтев који се поставља пред ваљану деобу. То значи да појам треба да делимо
на најближе врсте, а да га у класификацији сврстамо под најближи род. У супротном је подела скоковита.
5. Деобом појма у резултату добијамо врсте тог појма, што се не сме бркати са партицијом, физичком
поделом саме ствари на коју се појам односи. Поделом појма аутомобил треба да добијемо врсте
аутомобила (путнички и теретни) или различите класе и типове аутомобила, а не физичке делове
предмета аутомобил (шасију, каросерију, точкове, мотор итд.). Да би се ова неретка збрка избегла,
довољно је резултат спроведене деобе проверити питањем да ли смо добили врсте нечега или делове
нечега. Делови године су месеци (јануар, фебруар итд.), док су врсте године, према различитим
принципима поделе: гладна година, кишна година, 1985. година.

Проблем категорија
Кад дефинишемо појам троугао, подвешћемо га под појам геометријска фигура у равни, који је његов
родни појам. Ако даље дефинишемо појам геометријска фигура у равни, њега ћемо подвести под родни
појам геометријска фигура, затим овај последњи под фигура и тако даље. Тај низ се не може бесконачно
продужавати, већ застаје код највиших појмова, оних који немају свој родни појам. Аристотел их је назвао
категорије, и у истоименом логичком спису набројао следећих десет: супстанција, квантитет, квалитет,
релација, место, време, положај, имâње, радња и трпљење. Тиме је установио комплетну појмовну мапу
унутар које се хијерархијски организује све о чему можемо мислити и смислено говорити.
Наиме, сваки појам се у крајњој линији може сврстати под неку од категорија као најопштијих родних
појмова, а исказује се одговарајућом врстом речи:
коњ и човек одређују супстанцију или „суштаство”
У својој шаљивој Историји грчке филозофије, Лучано
онога о чему мислимо (дају одговор на питање „шта де Крешенцо изводи функцију категорија у језику и
је то?”, у језику су то именице, супстантиви); седам мишљењу узевши за пример високог италијанског
стопа одређују квантитет нечега (одговар на политичара Спадолинија.
питање „колико је то?”, у језику бројеви); бео и „Супстанца (штаство): Спадолини је Спадолини.
писмен квалитет („какво је то?”, придеви), Квантитет: Спадолини је тежи од 100 кг.
двоструко и пола релацију („према чему?”, Квалитет: Спадолини је историчар.
предлози, придеви), на тргу и у Ликеју место Однос: Спадолини је виши од Фанфанија, а нижи од
(„где?”, прилог за место), јуче и прошле године Краксија.
време („када?”, прилог за време), лежи положај, Место: Спадолини је у Сенату.
Време: Спадолини живи у ХХ веку.
наоружан и обувен имâње (поседовање или стање),
Положај: Спадолини седи.
сече и пали радњу и бива спаљиван и бива сечен
Стање: Спадолини је у тамном оделу.
Акција (делање): Спадолини се чеше.
трпљење (изражени глаголима и глаголским придевима). Категорије су основни родови јер се не могу
извести једне из других, нити се могу дефинисати посредством неког још општијег (апстрактнијег) појма,
али своје значење добијају тек из узајамног односа.

Вежбе и задаци:
1. Одредите у којим примерима је реч о деоби појма, а у којима о партицији.
а) Гљиве се деле на јестиве и нејестиве.
б) Ручак се састоји од супе, главног јела и салате.
в) Позориште се дели на хол, степениште, бину, гледалиште и гардеробу.
2. Како називамо појам који нисмо у стању да дефинишемо, а како онај који не умемо да поделимо?
3. По ком принципу је Мендељејев извршио класификацију хемијских елемената?
4. Да ли се следеће деобе исправне, а ако нису, одредите које правило је прекршено. Направите ваљане
деобе тих појмова.
а) Биљке се деле на јестиве, нејестиве и отровне.
б) Сатови се деле на ручне, зидне, црквене, стоне, златне и пешчане.
в) Ђубрива се деле на органска, азотна, фосфорна и калијумска.
г) Појмови се деле на реалне, психичке и идеалне.
5. Дати су појмови: гуска, гусар, грабуље, густина, глупан, глина, глувоћа, грифон, глупост и говор.
Класификујте их на три различита начина.
6. Класификујте: цирусе, цирокумулусе, циростратусе, алтокумулусе, алтостратусе, стратокумулусе,
стратусе, кумулусе, нимбостратусе и кумулонимбусе.
7. Направите две паралелне деобе појма планета Сунчевог система.
8. Организујте у одељењу такмичење ко ће најпрецизније а најкраће да дефинише појам тимски спорт, и
да пронађе највише начина да га подели.
9. Због чега се јављају недоумице где сврстати кљунара и ехидну (код нас не баш срећно преведено као
мравињи јеж или бодљикави мравојед), иако припадају сисарима тиме што хране младе својим млеком
(консултујте http://tinyurl.com/jcohq3o).
10. У Венов дијаграм који представља укрштања обима појмова: животиње које имају пераја, имају ноге,
удишу ваздух и пливају сместите сваку од животиња на основу особина из табеле. Појмови из листе у
задатку могу да буду употребљени само једном.

имају имају удишу умеју да

Предлог дијаграма
пераја ноге ваздух пливају
китови х х х
рибе х х
шкампи х х
морске корњаче х х х
ајкуле х х
медузе х
камени ракови х
глисте х
морске змије х х
патке х х х
људи х х х
пси х х х
пауци х х
морске анемоне
зрикавци х х