Kada nastaje jonizacija?

Kada zraci imaju energiju dovoljnu da otrgnu

elektron iz elektronske ljuske.
Minimalna potrebna energija je oko 10 eV.

Ako se molekulu ili atomu ukloni jedan ili više elektrona iz omotača,
onda
je reč o jonizaciji.

KOJA ZRAČENJA SU
NAMA VAŽNA ?
Nas, ovde, interesuju samo ona zračenja,
sa kojima sami imamo kontakt:
- Jer ih mi koristimo, u radu i za rad.
- Jer ih na nama koriste, u svom radu

JONIZUJUĆE ZRAČENJE I DEJSTVO NA ŽIVU MATERIJU

JON. ZRAČENJE može biti :- elektromagnetsko zračenje ( radiotalasi i dr.)

- infracrveno zrčenje ( vidljivo svetlo, UV zračenja

- korpuskularno zračenje (  i x – zraci.

1) Radioaktivni izvor zračenja – jedinica- Bekerel ( Bq )=1/1s.

2) Ekspoziciona doza zračenja – jedinica –C x Kg ,
3) Absorbovana doza zračenja - ( Gy) grej = 1J/1Kg.
Na živu materiju deluje tako što vrši:- jonizaciju molekula vode u tkivima i

- izazivaju denaturaciju belančevina i lipida u tkivima.

A) AKUTNA RADIACIONA BOLEST ( prim.doza od 250-2500 x 10-4 C/Kg )

I – Stadijum - inicijalni stadijum –( traje od 1-3 dana) i ima sledeće simptomi : glavobolja,

Gađenje, povraćanje, malaksalost, gubitak apetita. Jače izraženi simpromi u

Prvim danima znak da je Exp.doza bila veća.

II-Stadijum – latentni stadijum – ( traje od 3.dana do3 nedelje ) karakterišu ga oštećenje

 Koš.srži, epitela creva, spermatogeneze, kožne promene i gubitak kose.

Subjektivno ozračeni se oseća još uvek dobro.

III-Stadijum – stadijum kliničkih manifestacija- ( traje 3-6 nedelja ) koga prate simptomi:

- povišena temperatura, groznica, krvarenja po koži, diareja ( melena ).

- Leukopenija sa limfopenijom, krvarenja u više sistema,moguć smrtni ishod u ovoj fazi koja
nastaje kao rezultat krvarenja i infekcija.
IV-Stadijum – stadijum oporavka ili rekovalescencije traje od 2-6 mes. Pa do 1-2 godine

- u ovom stadijumu se regenerišu svi simptomi iz predhonog stadijuma uključujući krvnu

sliku, kosu, samo se iscrpljenost organizma i dalje nastavlja.Moguće su kasne komplikacije
ARS-a a to su katarakta i blaga leukopenija.

LEČENJE : Isključivo simptomatsko.

A) HRONIČNA RADIACIONA BOLEST

Def: HRB obuhvata niz simptoma koji nastaju kao posledica 10-15 puta veće doze od dozvoljene i to
kada je eksponencijalna doza nastala u dužem vremenskom intervalu.

Početni znaci : promene u krvnoj slici, hemoragični poremećaji.

I-stadijum – funkcionalni poremećaj neurovegetativnog sistema koji se ispoljavaju kao :

- osećaj zamora, opšta malaksalost, glavobolja,vrtoglavica, nesanica,

- poremećaj u perifernoj krvi ( leukocitopenija )

- poremećaj u CNS-u ( nesanica, razdražljivost ).

II-stadijum- karakterišu sve izraženiji simptomi, naglašeni opšti simptomi :

- teži poremećaj u krvnoj slici, poremećaj srčanog ritma i sprovodljivosti,

- česta krvarenja kao i infekcija disajnih puteva.

III- stadijum-težak oblik bolesti koga karakterišu sledeći simptomi :

- ireverzibilne promene na organima i org.sistemima,

- CNS : encefalitisi različite etiologije,

- Bubrezi : nefritis, promene u koštanoj srži ( leukopenija, anemija ).

GENETSKI EFEKTI JONIZUJUĆEG ZRAČENJA

* Najvažniji efekat jonizujućeg zračenja mutacija gena, a dokazan je i kumulativni efekat.

Radiološki dozimetri koji se najviše koriste su :

 Jonizacione komore,
 Gaiger-Muellerovi brojači,
 Proporcionalni brojači,
 Scintilacioni dozimetri.
Zaštita od jonizujućeg zračenja – tri osnovna pravila :

1. Raditi što je brže moguće

2. Povećati maksimalno rastojanje od izvora zračenja,
3. Potrebno je koristiti zaštitna sredstva.

Biološka tkiva su veoma osetljiva na jonizujuće zračenje, a efekti radijacije zavise od osetljivosti
određenih tkiva i organa. Oštećenje tkiva delovanjem radijacije svodi se na oštećenje pojedinačnih
ćelija i može nastati ćelijskom smrću, prekidom mitoza, prekidom siteze DNK i oštećenjem genetskog
materijala. Radijaciono oštećenje se odvija u funkcionim ćelijama parenhima i u potpornim ćelijama
strome. Radiosenzitivnost organa opredeljuju najosetljivije ćelije ili tkiva unutar organa. Aktivno
proliferativne i nediferentovane ćelije su najosetljivije na zračenje, dok su zrele ćelije
radiorezistentne. Radiosenzitivnost je u funkciji metaboličkog stanja ozračene ćelije, pri čemu je nivo
metabolizma direktno proporcionalan brzini mitoza a indirektno diferencijaciji ćelija. Kod ćelija sa
brzim mitotičkim ciklusima vreme za delovanje reparacionih mehanizama je skraćeno, zbog čega se
povećava rizik za nastanak hromozomskih aberacija, smrt ćelije, genetske mutacije i poremećaj
ćelijske funkcije. Najsenzitivnije su fetalne ćelije, limfociti, spermatogonije, hematopoetske matične
ćelije, kriptogene intestinalne ćelije i bazalne ćelije epiderma, dok su relativno radiorezistentne
nervne i mišićne ćelije. Najosetljiviji organi su limfoidni i hematopoetski organi, testisi, ovarijumi,
creva i koža, dok su najrezistentniji mišići i mozak. Doze jonizujućeg zračenja primenjene u
dijagnostičkoj nuklearnoj medicini su značajno niže od praga doze za nastanak determinističkih
efekata.

Uvod
Prva saznanja o atomskom jezgru su formirana krajem 19. veka,
tačnije kada je A. Bekerel 1896. godine otkrio da uran i njegova
jedinjenja spontano ispuštaju radioaktivno zračenje. Ubrzo je
ustanovljeno da to zračenje jonizuje vazduh i da izaziva hemijske
procese koji ostavljaju određene tragove na fotografskoj ploči,
čak i kada je uvijena u crnu hartiju. Ispitivanja su pokazala da ti
tragovi ne mogu biti fluorescentnog porekla, već da je reč o mnogo
prodornijem zračenju.
Za razliku od niza drugih fizičkih agenasa štetnog dejstva, kojima
je čovek izložen, jonizujuće zračenje spada u najopasnije. Ono je
za oko nevidljivo, ne oseća se kod kontaminacije, teško se na vreme
detektuje, a kada jednom dostigne prag smrtne doze, osim
transplatacije koštane srži, ostala terapija veoma malo je efikasna.
I ne samo to. Deluje kancerogeno, a oštećenjem gena ostavlja
tragove i na potomstvo.
Efekat zračenja na supstancu karakteriše se apsorbovanom dozom,
koja predstavlja energiju koju jonizujuće zračenje preda jedinici
mase materijala. Jedinica za merenje apsorbovane doze je grej ili
rad (1 Gy = 100 rad). U slučaju razmatranja biološkog efekta
različitih tipova zračenja, apsorbovana energija se višestruko
uvećava sa relativnom biološkom efikasnošću - RBE. Rezultat
kvantitativnog unosa je da se doza meri u sivertima  ili remima (1
Sv = 100 rem).
Prve žrtve prekomernog ozračivanja bili su Rentgen, Bekerel i
Marija Kiri. Doza zračenja koju neki čovek prima zavisi od
radioaktivnosti tla i vazduha kraja u kojem živi, kao u od namirnica
i vode koje unosi u svoj organizam,  od mesta boravka - na visokim
planinama  primljena doza može da bude 3-4 puta veća nego na
morskoj površini. Na visinama na kojima se kreću supersonični
avioni doza može da bude i do 100 puta veća.
                            Efekti jonizujućeg zračenja na nivou
ljudskog organizma

Raspon apsorbovanih doza od (0,5-30) Gy je podeljen u 6 podgrupa

i za svaku od njih se javljaju određeni poremećaji.
Doza (0,5-1) Gy: uzrokuju zanemarljiva akutna oštećenja,
gađenje i povraćanje i posledice se osećaju samo prvog dana po
izlaganju zračenju. Oboleli će preživeti ovakvo ozračivanje.
Doza (1-2) Gy: prodromalni efekti i oštećenja hematopoetskog
sistema (čine ga organi u kojima se stvaraju krvne ćelije: koštana
srž, timus, limfni čvorovi i slezina) su češći. Žrtve ovakvog
izlaganja zračenju će verovatno preživeti.
Doza (2-3,5) Gy: prodromalni efekti su veoma izraženi. Kako doza
dostiže 3,5 Gy, 50% onih koji nisu primili adekvatnu medicinsku
pomoć može umreti u toku 60 dana.
Doza (3,5-5,5) Gy: simptomi su sve teži, pa ako lečenje izostane,
50-99% mogu umreti, prvenstveno usled teškog oštećenja
hematopoetskog sistema , praćenog opštom infekcijom i
krvarenjem.
Doza (5,5-7,5) Gy: dolazi do kombinovanog oštećenja
hematopoetskog i gastrointestinalnog sistema  (sistem organa za
varenje). Preživljavanje je skoro nemoguće, osim ako se ne
sprovede brza transplatacija kompatibilne koštane srži i
ekstenzivan medicinski tretman.
Iznad 7,5 Gy: nastupa smrt.

                                                                   Somatska oštećenja

Svi somatski efekti osim katarakte vezani su za način nastanka i

razvoja karcinoma. Ovo je poznata dugo vremena, pa je prvi
karcinom kože izazvan jonizujućim zračenjem opisan 1902.godine, a
prva radioleukemija kod ljudi 1911.godine. Marija  Kiri i njena ćerka
Irena Žolijo Kiri umrle su od leukemije.
Oragani osetljivi na radioaktivno zračenje : koža, oči,
hematopoetski sistem, kardiovaskularni sistem, respiratorni
sistem, digestivni sistem, jetra, urinarni sistem, koštani sistem i
hrskavica, endokrini sistem, nervni sistem, genetska oštećenja,
fetus.
Prilikom katastrofe u Černobilu kontaminirano 150 000 km2   na
području Ukrajine, Belorusije i Rusije. Zračenju je bilo izloženo
najmanje 7 miliona ljudi, od kojih je umrlo između 30 i 60 hiljada.
Od bolesti disajnih organa, krvotoka i nervnog sistema obolelo je
70 000 ljudi, a broj obolelih od karcinoma štitne žlezde porastao
je 10 puta od 1986. godine, u kontaminiranim zonama.
Prema knjizi Miloša Rajkovića „Osiromašeni uranijum” o hemijskoj
toksičnosti osiromašenog uranijuma postoje pouzdani podaci.
Uranijum i njegove soli izuzetno su otrovni. Izazivaju neke upale
kože, oštećenja bubrega, akutne arterijske nekroze (bespovratne
promene u građi ćelija ili tkiva, tj. odumiranje ćelija), fibriozu
pluća (patološko stvaranje fibrioznog, tj. vezivnog tkiva u plućima),
smanjenje broja crvenih i belih krvnih zrnaca. Moguće je oštećenje
nervnog sistema. Nefritis (zapaljenje bubrega), hronični hepatitis
(zapaljenje jetre, tj. žutica), gastritis (zapaljenski proces na
sluzokoži želudca), pa čak i smrt !
Takođe, prema istoj knjizi, uočena je epidemija kancera u Iraku:
rezultati istraživanja posledica koje je ostavila minicija sa
osiromašenim uranijumom na ljude, životinje i životnu sredinu od
1991. godine do 1996. godine, pokazali su da je godinu-dve kasnije
zabeleženo masovno oboljevanje dece u Iraku od leukemije,
anemije, akutnih poremećaja funkcije jetre i bubrega, što uzrokuje
nagomilavanje vode u trbušnoj duplji i vrlo brzo ima smrtni ishod.
Registrovano je i pojavljivanje bezbolnih opekotina na koži, koje su
prerasle u neku vrstu čireva. Takođe, godinu-dve posle upotrebe
oružja sa osiromašenim uranijumom rastao je broj dece rođene sa
kongenitalnim anomalijama, kao i broj prevremeno rođenih i
mrtvorođenih beba.
Pri kontaktu sa municijom sa osiromašenim uranijumom dolazi do
sledećih posledica, naročito kod dece:
*Znatan porast infekcijskih bolesti, prouzrokovanih smanjenim
imunitetom velikog broja stanovništva
*Frekventno otkrivanje velikog broja herpesa (akutno virusno
oboljenje sa pojavom providnih mehurića na prelazu kože u
sluzokožu ) i zoster herpesa (akutno virusno oboljenje sa pojavom
mehurića na koži duž nerava)
*Simptomi koji podsećaju na simptome izazvane virusom HIV-a
*Otkazivanje bubrega i hepatična disfunkcija, tj. poremećaj
funkcije jetre (početkom i krajem 1991. godine)
*Leukemija, neplastična anemija (nemogućnost koštane srži da
proizvodi ćelije krvi) i maligni tumori
*Urođeni deformiteti srca, prouzrokovani genetskim promenama,
nađeni i kod životinja i kod ljudi
Posle rata u Iraku, brojne teške posledice po zdravlje otkrivene su
i kod odraslog stanovništva. Masovno su zabeležene razne vrste
kancera, slabljenje imunološkog sistema, opadanje kose, ispadanje
zuba, opšta slabost, vrtoglavica, bol u mišićima, glavobolja. Između
1989. i 1993. godine broj obolelih od leukemije u provincijama
južnog Iraka bio je 3 puta veći, dok je u centralnim provincijama
stanje ostalo neizmenjeno.
Isti simptomi otkriveni su i kod američkih, engleskih i svih ostalih
vojnika, koji su dolazili u dodir sa ovom vrstom municije, pa su
nazvani „Zalivski sindrom“. Analize su pokazale da je zbog upotrebe
municije sa osiromašenim uranijumom obolelo oko 80 000 američkih
vojnika, od kojih je 5 000 umrlo, pa stručno mišljenje nadležnih da
su u pitanju vakcine, a ne ova vrsta oružja, više nije moglo da bude
održavano.
Leukemija, sedmi i opšti kancer u 1989. godini, postaje četvrti
kancer u 1993. godini. Značajan porast deformiteta sperme
zapažen je u Kuvajtu u grupi pacijenata koji su bili testirani pre i
posle rata. Genetska studija sprovedena u Iraku pokazala je porast
rađanja dece sa urođenim deformitetima (nakaznost) u južnom
Iraku posle 1991. godine. Neki od tih deformiteta su: nedostatak
očiju, uha, nosa, jezika i genitalnih organa.

Doza zračenja (absorbed dose) je deponovana energija zračenja po

jedinici mase supstance sa kojom interaguje. Jedinica je Grej [Gy].
Doza
od naprimer 1 Gy izazvaće različite posledice u zavisnosti da li je
deponuje alfa, beta ili gama zračenje. Alfa čestice sa ovolikom dozom
izazivaju više oštećenja (oko 20 puta veća) unutar bioloških sistema
od
druga dva tipa zračenja. Zbog toga se u nekim slučajevima mora
razmatrati ekvivalentna doza zračenja (equivalent dose). Njena
jedinica
je Sivert [Sv].
Ako se govori o biološkim sistemima treba znati da nisu svi organi
podjednako osetljivi na istu dozu zračenja. Koštana srž, gonade,
debelo
crevo, pluća i želudac su „osetljiviji“ (trpe veća oštećenja) u odnosu
na
bešiku, dojke, jetru i slično. Zbog toga se uvodi efektivna
ekvivalentna
doza zračenja.
Radioaktivno zračenje u bio sistemima izaziva jonizacije molekula.
Stepen
oštećenja zavisi od intenziteta zračenja, vrste zračenja, starosti
organizma (mlađi organizmi su osetljiviji), vremena trajanja zračenja
(nije
isto ako organizam primi neku dozu zračenja u toku jedne godine i u
toku
jednog časa).
Doza zavisi od vrste vrste hrane kao i od sredine u kojoj ljudi žive
(na
planinama su doze zračenja nešto veće).

Činjenice da jonizujuće zračenje može izazvati brojna biološka oštećenja poznata je od vremena
njegovog otkrića. Brojna longitudinalna praćenja svih bioloških, pa i genetičkih posledica izlaganja
jonizujućem zračenju, posebno na osobama izloženim dejstvima nuklearnog oružja, omogućila su
uvid u pružila su daljna saznanja naročito o posledicama na fetusima. Biološki efekti jonizujućeg
zračenja mogu biti somatski i genetički. Obe vrste efekta su u funkciji doze imaju prag, a intenzitet
radijacionog oštećenja je u pozitivnoj korelaciji sa veličinom i brzinom doze. Posledice izlaganja fetusa
zračenju mogu biti somateske i genetičke, a najosetljiviji period razvića je između 8. i 17. nedelje
trudnoće. U radu su razmatrani sigurnosni aspekti različitih vrsta medicinskih snimanja naročito
regiona gonada i tokom trudnoće. Deo rada je posvećen nivoima dozvoljenih radijacionih doza u
opštoj populaciji i profesionalno izloženim osobama.

Biološka tkiva su veoma osetljiva na jonizujuće zračenje, a efekti radijacije zavise od osetljivosti
određenih tkiva i organa. Oštećenje tkiva delovanjem radijacije svodi se na oštećenje pojedinačnih
ćelija i može nastati ćelijskom smrću, prekidom mitoza, prekidom siteze DNK i oštećenjem genetskog
materijala. Radijaciono oštećenje se odvija u funkcionim ćelijama parenhima i u potpornim ćelijama
strome. Radiosenzitivnost organa opredeljuju najosetljivije ćelije ili tkiva unutar organa. Aktivno
proliferativne i nediferentovane ćelije su najosetljivije na zračenje, dok su zrele ćelije
radiorezistentne. Radiosenzitivnost je u funkciji metaboličkog stanja ozračene ćelije, pri čemu je nivo
metabolizma direktno proporcionalan brzini mitoza a indirektno diferencijaciji ćelija. Kod ćelija sa
brzim mitotičkim ciklusima vreme za delovanje reparacionih mehanizama je skraćeno, zbog čega se
povećava rizik za nastanak hromozomskih aberacija, smrt ćelije, genetske mutacije i poremećaj
ćelijske funkcije. Najsenzitivnije su fetalne ćelije, limfociti, spermatogonije, hematopoetske matične
ćelije, kriptogene intestinalne ćelije i bazalne ćelije epiderma, dok su relativno radiorezistentne
nervne i mišićne ćelije. Najosetljiviji organi su limfoidni i hematopoetski organi, testisi, ovarijumi,
creva i koža, dok su najrezistentniji mišići i mozak. Doze jonizujućeg zračenja primenjene u
dijagnostičkoj nuklearnoj medicini su značajno niže od praga doze za nastanak determinističkih
efekata.

DETEKCIJA RADIOAKTIVNOG ZRAČENjA

- Detektori su urađaji za otkrivanje radioaktivnog zračenja i merenje njihovih karakteristika.

Rad detektora se uglavnom zasniva na jonizujućem dejstvu zračenja, postoje i oni detektori
koji rade na nekom drugom principu.

U zavisnosti koji fizički proces je u osnovi njihovog rada , oni se mogu podeliti u tri grupe : -
detektore koji rade na principu jonizujućeg dejstva zračenja; - scintilacioni brojači; -
nuklearne emulzije.

Prolazna tačka za detekciju zračenja je je efekat koji ono proizvodi prolazeći kroz neku
sredinu. Taj efekat je mali , jer je energija radioaktivnog zračenja veoma mala. Beta i gama
zraci imaju energiju do nekoliko MeV-a dok alfa zraci mogu imati energiju do desetak MeV-
a. Jedan MeV iznosi 1,6×10-9 erga , odnosno 1,6×10-16 vati, a to je nedovoljno da pokrene
kazaljku ili cifru na brojčaniku. Zbog toga je potrebno pojačanje . Početni efekat služi u stvari
kao okidač kojim započinje proces pojačavanja početnog signala koji treba dovoljno da
naraste da bi mogao da pokrene urađaj za registraciju. Kod nekih vrsta detektora , kao to su
proporcionalni brojač i Gajger – Milerov brojač , početni signal može da se pojača već u
detekcijonoj sredini. Međutim, kod većine detektora pojačanja se vrši u elektronskim
urađajima na koje se prenosi signal iz detektora.

OSNOVNI TIPOVI DETEKCIJE

Prolazom zračenja kroz detekcionu sredinu može doći do veoma raznovrsnih procesa.
Najopštije rečeno, zračenje prolazeći kroz detekcionu sredinu troši energiju na jonizaciju i
ekcitaciju atoma i molekula. Jonizacijom je jedan deo neutralnih sistema , kao što su atomi i
molekuli, razdvojen u naelektrisane sisteme-jona. Energija je utrošena na dobijanje izvesne
količine elektriciteta , pozitivnog i negativnog u podjednakoj količini. Pod izvesnim uslovima
taj elektricitet može da se usmeri na dobijanje električnog impulsa, koji se onda pojačava,meri
i registruje. Način dobijanja impulsa zavisi od prirode detekcione sredine.

Данашњи детектори користе неке гасове и неке врсте чврстих тела . Процеси у
гасовима су нешто једноставнији јер се јони слободније крећу него у чврстим
телима.Отуда широка употреба гасних детектора који се по начину
функционисања могу да поделе у три групе: јонизационе комора,
пропорционални бројач, Геигер-Милерови бројачи.
У гасне детекторе засноване на јонизацији , такође спада Вилсонова комора.
Међутим , она се данас не употребљава за мерења зрачења ниске енергије
какву емитују радиоактивни изотопи. Извсне врсте чврстих тела , као што су
полупроводници , могу такође да обезбеде стварање електричног импулса после
пролаза зрачења. Зваћемо их полупроводнички детектори. Њихво изучавање
почело је тек у последње време.

Ekscitacija predstavlja prenos energije na atomske sisteme koji se posle izvesnog vremena
mogu da emituju u formi elektromagnetskog zračenja. U ovom slučaju elektromagnetsko
zračenje može da posluži kao početni signal. Pojačanje se najefektnije vrši posebnim
elektronskim cevima, nazvanim fotomultiplikatorima.Oni su osetljivi na elektromagnetsko
zračenje iz vidljivog spektra.Otuda kao detektori služe one vrste kristala koji svetlucaju
(scintiluju) i nazovamo ih scintilacioni brojači. Kod izvesnih vrasta čvrstih tela,ekscitacija
može da dovede do trajnih promena u strukturi kristala.Sad se više ne radi o kratkotrajnom
signalu vezanom za prolaz čestice , jer promene trajno ostaju i izučavaju se tek kasnije.Treba
napomenuti da je i u ovom slučaju efekat mali, tako da se promene kasnije veštački
pojačavuju pre nego što se priđe izučavanju traga koji je zračenje ostavilo.U stvari,ono što je
izneseno odnosi se na fotografski efekat zračenja,a detektori zasnovani na njemu zovu se
nuklearna emulzija.

KARAKTERISTIKE DETEKTORA

Detektore delimo na one koji samo služe da utvrde prolaz čestice, i na one koji pored toga
daju i energiju čestice,pa se zovu spektrometrima. Detektor može biti u stanju da odbrojava
jednu po jednu česticu,a ima ih koji to nisu u stanju, već daju neki srednji efekat.Takav je
slučaj kod jonizacionih komora,gde prve zovemo impulsnim, a druge integralnim.Foto ploče
takođe mogu da daju pojedinačne tragove ili integralno zračenje. Kod pojedinačnog
odbrojavanja važna je brzina sa kojom detektor može da broji. Svaki akt detekcije traje
izvesno konačno vreme i ukoliko je ono kraće, utoliko će detektor moći brže da broji. Važna
karakteristika detektora je efikasnost kojom on detektuje pojedine vrste zračenja. Geiger-
Milerovi brojači mogu se doterati da detektuju skoro 100% naelektrisano zračenje,ali
efikasnost detekcije prodornog gama zračenja je reda veličine jednog procenta. GASNI
DETEKTORI

Najstariji gasni detektor je jonizaciona komora koja je u primitivnoj formi služila za merenje
jonizacije, još pre nego što je otkrivena radioaktivnost.Prvi gasno brojač koji je pojedinačno
odbrojavao čestice konsruisali su 1908. godine Ruterford i Geiger.Tek dvadesetak godina
kasnije on se izdiferencirao u Gajger-Milerov brojač i proporcionalni brojač.Gasni detektori
su najjednostavniji i najšire upotrebljavani detektori.Pre nego što se pređe na njihovo
pojedinačno izučavanje, biće korisno da se ukratko daju neki pojmovi i činjenice o kretanju
molekula nekog gasa.

KRETANjE MOLEKULA GASA

Vazduh ima oko 1019 molekula po cm3 pri atmosferskom pritisku. U gasnim brojačima
pritisak obično ne iznosi ispod desetog dela atmosfere, a može da bude i znatno veći od jedne
atmosfere. Broj molekula je, dakle, redovno veći od 1018,što je veoma velik broj. Glavna
posledica je da su sudari između molekula veoma čestu. U tim sudarima molekuli prenose
jedni na druge energiju i menjaju pravac kretanja.Jedan molekul,prema tome,stalno menja
energiju,a pravac kretanja je haotičan u cik-cak liniji. Jasno je da je praktično nemoguće
pojedinačno pratiti kretanje svakog,od toliko velikog broja molekula.Zbog toga se kretanje
molekula opisuje statistički,uvodeći srednje veličine. Srednja energija molekula srazmerna je
temperaturi gasa.Na normalnom pritisku i temperaturi od 27°S srednja energija molekula
iznosi 0,0386 eV što je veoma malo u poređenju sa energijama neklearnog zračenja. S
obzirom da molekuli imaju malu masu njihove brzinu su znatne čak i na relativno malim
energijama. Srednja brzina molekula vazduha pri normalnoj temperaturi i pritisku iznosi
5,2×104 cm u sekundi. Za opisivanje pojava u gasovima naročito je pogodan pojam srednjeg
slobodnog puta. Pod slobodnim putem podrazumeva se dužina puta koju molekul pređe
između dva uzastopna sudara. Ta dužina naravno varira od sudara do sudara. Srednja veličina
međutim određena je fizičkim uslovima i osobinama gasa. Tako vazduh i argon pri
normalnom pritisku i temperaturi imaju srednji slobodni put oko 10-5 cm. Smanjenjem
pritiska srednji slobodni put se povećava u obrnutoj srazmeri,tako da na pritisku od 1/10
atmosfere, srednji slobodni put se povećava na 10-4 cm. Interesantno je još pogledati koliko
su česti sudari između molekula. Deleći srednji slobodni put sa srednjom brzinom dobivamo
da srednje vreme između dva sudara iznosi manje od 10-9 sekunde.Znači da pri normalnom
pritisku i temperaturi jedan molekul pretrpi više od milijardu sudara u sekundi.