Борис Над

Панонија

Jедном су се неустрашиви Сармати, у слици ванредно лепој,

борили и изгубили битку са римским легијама на залеђеном Дунаву,
јер су на коњима јуришали кроз непробојни бојеви поредак легионара
- легионара који су се прекалили у безбројним борама широм света, од
Британије до Либије. (Та се битка митске лепоте одиграла недалеко од
данашњег Београда.)
Баш као и њима сродни Скити - чије варварске обичаје описује
Херодот - и Сармати су поштовали незнаног бога у виду мача
усправно пободеног у земљу, бога коме нису подизали ни идоле ни
храмове. (Скити су му, ако је веровати Херодоту, приносили људске
жртве - на некој врсти платформе, подигнутој од прућа, где је "свети
мач" био ритуално поливан крвљу жртвованих заробљеника.)
Негде у време кад сарматско име престаје да се помиње у
летописима и хроникама, скитско-сарматски мотив "светог мача", на
унеколико мистериозан начин, појавиће се на другом крају
континента, на британским острвима. To је "мач у камену" из циклуса
келтских легенди о краљу Артуру. Та је појава можда мање
мистериозна ако имамо у виду да су римске легије у Британији добрим
делом биле састављене од сарматских ратника који су овде остали и
после пропасти империје. Још је значајније, међутим, предање које су
сачували келтски народи Британије о сопственој прапостојбини на
истоку, негде у "варварској" Скитији.

"СВЕТОСТ РАВНИЦЕ"
He знамо да ли је оправдано говорити о "светости равнице"
(већој него што је имају планине, шуме или било која друга, земна
средина). Ипак, једна ствар остаје ван дискусије: неупоредиво осећање
за простор које поседују номадски становници степа (за разлику од
седелачког - ратарског, или поморског становништва). He лежи ли
управо то осећање у корену оних чудесних прегнућа на која су се
одваживали номади равница, стварајући простране империје и царства
што су се по својој величини могла мерити с оним које је створио
Цезар?
Обичај савремених историчара да минијатурне грчке полисе
називају државама, истовремено ускраћујући то право гигантским
политичким творевинама источних номада, попут Скита или Хуна,
обична је произвољност. Нису то били само "лабави племенски
савези" (замах њихових освајања искључује ту претпоставку), већ
очигледно добро устројене државе и царства - државе које су почивале
на племенским савезима. Попут царства Гота које се некоћ (у III и IV
веку) простирало у широком појасу од Дона до Тамиша. Или,
краткотрајног царства Атиле, вође Хуна, чија се власт пружала чак до
Италије и Кипра (Атиле, који је ковао и сопствени новац a чији погреб,
праћен ритуалима ненадмашне суровости, описује Приск, на речици
Недао која би могла бити и речица Надел у непосредној близини
данашњег Панчева).
И једни и други, и Хуни и Готи, наиме, нису били етнички
компактна заједница него, по свој прилици, шаролик савез разноликих
племена, народа и етноса. A то је у основи и Русија, огромно
словенско царство чији се први историјски центар такође налазио у
равници, у јужноруским степама.
Несторов летопис, најстарија сачувана словенска хроника, чува
и једино словенско самопредање о прапостојбини која се, по слову
древне хронике, налазила негде на Дунаву, у Панонији.
Мора да су, уосталом, још од најдревнијих времена, номади
следили исте или сасвим сличне путање миграција као и у много
познијим периодима, крећући се пространом равницом, тим морем
номада, све до панонске пусте. Остаци кућа из неолита, међутим, с
троугластим забатима, оличени јарким бојама (пронађени недалеко од
Вршца), упадљиво подсећају на сеоске куће какве су се у панонским
селима подизале још и почетком прошлог века - што допушта
претпоставку да је и начин живота ондашњег седелачког
становништва био много сличнији данашњем него што се то обично
мисли.

МИСТЕРИЈА ПАНОНИЈЕ
Несумњиво, Панонија има своје мистерије, која тек очекују да
буду разрешене. Почев од оних најстаријих - ловаца палеолита, који су
живели у сталном, узнемиреном комешању и који су своје шаторе од
мамутских кљова подизали под голим небом, са својим загонетним
оружјима и оруђима од кости и камена, и још загонетнијим
божанствима. Оних ловаца, дакле, који су у пећинама Европе, поред
сликарија исликаних по зидовима спиља остављали увек исти,
енигматски знак: отисак руке.
Једна од тих мистерија су и културе неолитских прастановника
Европе које су током дугих временских раздобља цветале на њеним
ободима, у доњем току Дунава.
Индоевропеизација Европе била је дуготрајан процес који се
одвијао кроз неколико узастопних таласа миграција, постепено
мењајући изглед континента, састав њених раса, народа и етноса, све
до нама знане Европе. To је "процес" чије кључне драме и заплете не
познајемо, јер у савременој науци не постоји никакав консензус око
питања аријске прапостојбине, па чак ни око другостепених центара
миграција. Ипак, сасвим је извесно да су, ако не сви, неки од важних
путева миграција Аријаца у Европу водили кроз Панонију.

ЗЛАТО СЕВЕРА
Један румунски аутор, Гетикус, у својој књизи Хиперборејска
Дакија, износи фантастичну претпоставку - издашно поткрепљену
топонимиком и румунским фолклором - према којој је стара Дакија
била древни (премда, наравно, само другостепени) центар
хиперборејске традиције, између два круга цивилизације, средоземног
и северног. Сам центар Аполоновог култа, према овом аутору, налазио
се управо у делти Дунава; његови утицаји зраче даље ка југу, преко
Дунава и ка Средоземљу, посредујући народима Југа "Злато Севера" -
злато духовног наслеђа самих хиперборејских предака. Понеки
артефакти, попут сунчаних Аполонових колица нађених у Дупљаји
недалеко од Вршца, узнемирују више него и сама Гетикусова хипотеза
- хипотеза која, уосталом, нуди неупоредиво елегантније објашњење
од оног које нам пружа званична археологија: да је реч о утицајима
посредованим од Југа ка Северу, из центара у зони микенске културе.

Борис Над: Неми богови

Жагор, Београд, 2008.

MIKROTHEOS