EKZ 24 Bujanovac

Етно-културолошки зборник XXIV
УДК 262(497.11)
ЦРКВЕНИ ХРАМОВИ
ПРВЕ И ДРУГЕ БУЈАНОВАЧКЕ ПАРОХИЈЕ
САКРАЛНА ТОПОГРАФИЈА ОПШТИНЕ БУЈАНОВАЦ 2. ДЕО
Небојша Ђокић
Српски научни центар, Београд
Методије Марковић
архимандрит, игуман манастира Св. Прохор Пчињски
e-mail: ndjokic05@gmail.com
Апстракт: У раду је дата историја црквених храмова у првој и другоj бујановачкој парохији.
Обрађене су цркве у Бујановцу, Жужељици, Великом Трновцу, Лучану и Лопардинцу. Дати су и
основни подаци о самим селима и црквеним храмовима.
Kључне речи: Архијерејско намесништво прешевско, Врањска епархија, Бујановац,

Жужељица, Велики Трновац, Лучане, Лопардинце.
Abstract: The paper presents the history of church temples in the first and second Bujanovac parish.
Churches in Bujanovac, Žuželjica, Veliki Trnovac, Lučane and Lopardinec were treated. Basic
information about the villages and church temples is given.
Key words: Preševo Archdiocese, Vranje Diocese, Bujanovac, Žuželjica, Veliki Trnovac, Lučane,
Lopardince.
У другом наставку нашег рада о сакралној топографији општине Бујановац

обрађена је историја црквених храмова у првој и другог бујановачкој парохији. Об-
рађене су цркве у Бујановцу, Жужељици, Великом Трновцу, Лучану и Лопардинцу.
Због ограниченог простора цркве клиновачке и левосојске парохије оставили смо
за 3. наставак.
Бујановачка прва парохија
Црква Светих апостола Петра и Павла у Бујановцу

Бујановац лежи на котлинском дну у јужном делу Врањског Поморавља: са
јужне и југоисточне стране насеља тече Јужна Морава, а североисточно од њега је
Трновачка Река, лева притока Јужне Мораве. Пошто је земљиште непосредно крај
поменутих токова ниско и мочварно, то је Бујановац постао око 1 км даље од Јужне
Мораве и ушћа Трновачке Реке. Ту је терен виши (око 403 м) и није изложен ве-
ликим поплавама. Сличан положај имају и нека суседна сеоска насеља, например
Раковац, Српска Кућа и друга. Али за положај, а нарочито за развитак Бујановца
највећи значај имале су саобраћајне прилике. Главни моравско – вардарски пут,
који води углавном од севера према југу, изграђен је око 1860. до 1870. године тако
да пролази у непосредној близини Бујановца. Истовремено се попречни путеви –
косовски са запада и пчињски са истока, укрштају са поменутим главним путем
у Бујановцу. На оваквом раскршћу брзо се развило данашње градско насеље. Око
1888. године изграђена је и железничка пруга (спајањем пруге Ниш – Београд са
пругом Скопље – Солун), којом је Бујановац добио још већи значај.
За живот Бујановца од значаја су и економске прилике. С једне стране раван
око Јужне Мораве и котлинско дно богати су у земљорадничким производима, а
с друге стране планински обод јужног дела Врањанског Поморавља пружа добре
услове за сточарство и шумарство. Искоришћујући поменуте привредне зоне, по-
ред повољних саобраћајних прилика, Бујановац је постао највеће насеље у својој
области (Бујановачко Поморавље) где становници размењују производе. Осим тога
у Бујановцу су развијени занати и трговина. У привредно – саобраћајном погледу
сада је Бујановац центар за села у околини која су на њу упућена, затим за села у
једном делу Горње Пчиње, Прешевске Моравице, Новобрдске Криве Реке и источ-
ног краја Горње Мораве.1
За Бујановац, као и за миога друга наша насеља, не зна се тачно када је
основан. У нашој историографији је усвојено да се у писаним изворима насеље
као село први пут помиње 1378/79. године. По то пишљењу тада га је „царица“
Јевдокија Дејановић са сином Константином приложила Хиландару (записано као
1
Ј ован Ф. Трифуноски, Бујановац – антропогеографска испитивања, Гласник Етнографског института
САНУ књ. II – III (1953 – 1954), Београд 1954, 325 – 26.
96
Н. Ђокић, М. Марковић Црквени храмови прве и друге бујановачке парохије
Гojановци).2 Тај став је први изнео Јован Хаџи Васиљевић још пре више од сто
година и нико га озбиљније није довео у питање.3 Међутим, без обзира што је то
могуће постоје јаки аргументи и да Гојановци нису Бујановац. Ми се овде нећемо
упуштати у детаљно разматрање тог питања једино ћемо нагластити да треба бити
опрезан са поистовећивањем средњовековног села Гојановци са данашњим Буја-
новцем, премда као што рекосмо то није немогуће.
Други помен о Бујановцу очуван је у поменику манастира Прохора Пчињског.
Поменик је основан у другој половини XV века, али се касније „у њ. . . додавало
све до познијих времена“. Зато се не може тачно рећи из ког века датирају два
записа Бујановца који се у њему налазе. У овом поменику насеље се наводи под
именом Бујановци.4
Бујановац се спомиње, као прилично велико село у нахији Моравица, у сва
три раније објављена османска пописа из XVI века: 1519. (32 домаћинстава, 7 не-
ожењених и 3 удовице), 1528. (33 домаћинства, 8 неожењених и 3 удовице) и 1570.
године (43 домаћинство и 30 неожењених).5 Бујановац (Buyanofça) се спомиње и у
попису из 1530. године али овог пута у нахији Прешево.6
У другој половини XIX века наступили су у развоју Бујановца важни мо-
менти. Ради бржих и сигурнијих саобраћајних веза, турске власти, место ранијих
ивичних путева, средином врањско – бујановачке котлине изградиле су нов колски
друм (,,насип“). Како смо споменули он је водио преко Бујановца у правцу С – Ј.
Добијањем овог главног пута тада су се у Бујановцу с њим укрстили још путеви
правца 3 – И. На тај начин дотадашње село постало је важно саобраћајно раскршће
и постепено се почело преобраћати у варошицу. У исто доба (1878. године) север-
но од Бујановца повучена је државна граница између Србије и Турске. Становници
из Пчиње и Бујановачког Поморавља тиме су били отсечени од ранијег главног
центра Врања и стога су они тада отворили трг у Бујановцу као саобраћајном сре-
2
бјављивана је више пута: Д. Авраамовићъ, Описанıе древностıй србски у Светой (атонской) Гори, съ
О
XIII. литографираны таблица, Београд 1847, 55–57; Д. Авраамовићъ, Света гора са стране вере, художества
и повестнице, Београд 1848, 50 (само кратак извод); F. Miklisich, Monumenta Serbica spectantia historiam
Serbiae, Bosnae, Ragusii, Wien 1858, 190–193; Леонид (Кавалин), Историческое описанιе сербской царской
лавры Хиландаря, Москва 1868, 76–78 (поред аренге испустио је и још неколико већих делова повеље); B.
Korablev, Actes de Chilandar II, Actes slaves, Византійскій временникъ 19 (приложение), Петроградъ 1915,
535 – 537; С. Новаковић, За конски споменици, 446 – 448 (објављени су делови повеље са законском сна-
гом). Нема већих разлика у читању између појединих старијих издања. Повеља је последњи пут објављена
пре десетак година од стране Павла Драгичећа – Повеља „царице“ Јевдокије и њеног сина Константина о
даривању Хиландару њихове баштинске цркве у Архиљевици, Стари српски архив 10 (2011), Београд 2011,
87 – 102.
3
Ј . X. Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 94; М. Пурковић, Попис села у средњевековној
Србији, Годишњак Скопског филозофског факултета IV, Скопље 1940, 79.
4
Ст. Новаковић, Пшињски поменик, Споменик Српске кр. академије XXIX, Београд 1895, 7, 18.
5
Aleksandar Stojanovski, Vranjski kadiluk u XVI veku, Vranje 1985, 36, 134.
6
uyanofça k., [Praşova n.], İvranya kz.: 296. Defter-i Hâkânî Dizisi IX, 167 NUMARALI MUHÂSEBE-İ
B
VİLÂYET-İ RÛM-İLİ DEFTERİ ( 937/1530 ) I, Ankara 2003, 95.
97
дишту и најнапреднијем сеоском насељу. Од те године Бујановац почиње нагло да

расте и да се мењају физиономија и живот насеља. У вези с тим повећавао се и број
становника и домова.7
Бујановца се након Другог светског рата ширио углавном у два правца: пре-
ма југу уз улицу којом се иде за железничку станицу и према северозападу уз ули-
цу која води за село Велики Трновац. Ширење насеља према северозаиаду вршило
се стога што на то земљиште не допиру поплаве околних река. На другим странама
Бујановца услови за ширење иасеља били би такође повољни да нису често водоп-
лавни (југоисточни и североисточни).
Бујановац је до 1878. године сматран за сеоско насеље и био је насељен
само Србима, који су тада укупно бројали 90 до 100 домова. Поменуте године на
један мах доселили су се у Бујановац муслимански мухаџири из Србије. Њихов
број најпре је износио око 150 кућа, па је после новим придолажсњем нарастао на
око 200 домова. Са претварањем насеља у варошицу, пред крај XIX века почели
су се у Бујановац досељавати Срби, Цигани, а у мањој мери и други становници.
Тако је насеље 1912 – 1913. године укупно имало 435 домова.8 Наредних година
кретање броја становништва и домова у Бујановцу вршило се на овај начи: 1929.
године – 2240 становника,9 1940 године – око 3250 становника са око 585 кућа, а
1950 године – 3346 становника са 597 кућа.10
Указом из 1894. године додатно је дата дозвола Србима за изградњу нових
школа у Косовском вилајету. У ужем центру Бујановца, нешто више од 50 м од
главне раскрснице (центра града), 1902. године подигнута је школа под именом
црквене куће у Џавелској махали, данас ул С.Ковачевића бр.10. Објекат је грађен
од тврдог материјала са печеном циглом. Спољашњи зидови зграде били су дебљи-
не 50 цм. Зграда се састојала од приземља и првог спрата. У основи зграда је била
следећих димензија: 12,12 X 13,01. X 11,00 X 13,01 м.
Срби старинци у Бујановцу су били добро заступљени 1951. године и у те
родове рачунали су се: Бекрици (око 52 к), Божанци (око 15 к), Џавелци (око 30 к),
Узунци (око 20 к), Стошинци (око 30 к), Лингурци (око 30 к),11 Шенђулци (око 40
к) и Баутовци (око 20 к). У време када је Ј. Трифуноски истраживао у Бујановцу
1951. гдине поменути родови су се делили на мање огранке и за њих су се чули
нови називи, као: Крстинци, Пунчини, Бишкови, Торомани, Калини, Додичини и
други. Старинци из Бујановца не памти се да су се исељавали до средине прошлог
7
САНУ књ. II – III (1953 – 1954), Београд 1954, 326.
8
Ј. X. Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 38.
9
М. Савић, Наша индустрија, занати, трговина и пољопривреда, VII део, Сарајево 1929, 154.
10
11
Становници овога рода имају тамнију боју коже. Неки за њих мисле да потичу од Цигана.
98
века , јер су и за време Турака живели на својој земљи. Зато су њихови родови да-
нас најразгранатији.12
Остали српски родови у Бујановцу потичу од досељеника, који су се овде
прибирали од 1878. године до данас. Ипак у њиховом долажењу одвајају се две
главнија периода: један од 1890. до 1912. године, а други од 1918. до 1930. годи-
не. Области из којих су се Срби досељавали су: Бујановачко Поморавље, Пчиња
и околина Прешева. У мањој мери има досељеника и из других ближих и даљих
предела.
Из Бујановачког Поморавља су досељени: Илићи, Тасићи, Крстићи, Тимићи,
Стоилковићи дошли су из Сејаца; Марковићи, Ђорђевићи, Качамаци, Антовићи
су из Буштрања („српског“); Ковачевићи, Симоновићи,. Протићевци су из Кли-
новца; Чукићи су из Дрежнице; Шољкини и Милосављевићи (2к) су из Жбевца;
Цвајковци, Бобаци, Бојковићи и Џолини су из Старца; Стојковићи су из Љиљанца;
Прочковци, Манићи и Тошковићи су из Лапрдинца итд. Из Пчиње су пореклом
ови родови: Величковићи и Црвенџици из Барбаца; Живковићи и Златановићи из
Шајинца; Недељковићи из Мездраје (,,сушне“); Јовчићи из Пчиње. Из околине
Прешева доселили су се: Стефановићи (2 к) из Братоселца; Рогожари или Стошићи
(1 к) из Биљаче; Дубакили, Стојменовићи из Буштрања („турског“); Стаменковићи
из Прешева; Крџалици из Ослара; Јовановићи из Боровца. Из Врања и околине су:
Коџаџици (4 к), Милан и Реља из Врања; Ристићи (4 к) из Бачвишта; Јовини из
Доњег Ристовца. Из Кололеча у околини Гњилана су Станковићи (3 к), а из Призре-
на су Лукићи (2 к). Поменути. српски досељеници су и средином XX века имали
фамилије у местима из којих су дошли1.
У Бујановцу је постојала стара средњовековна црква или како у турским до-
кументима из 1855. године пише “стара црква која се у поменутом селу налази још
од освајања”. Јован Х. Васиљевић пише како је црква обновљена 1852. године,
међутим те године се почело са припремама за њену обнову. Избијање Кримског
рата је одложило њену обнову за боља времена. По окочању рата османски савез-
ници Француска и Велика Британија су извршиле притисак на османске власти да
либерализују одобравање дозвола за обнову цркава да би тиме смањиле на мини-
мум мешање руских и српских власти у унутрашњу политику османске државе. То
ће довести до тога да ће се следећих година обновити већи број цркава у Старој
Србији па тако и у овим крајевима. Бујановчани су искористили указану шансу и
убрзо по окончању Кримског рата кренули са обновом своје цркве.
О обнављању, старе средњовековне цркве у Бујановцу сачувани су у тур-
ском архиву у Истанбулу (Фонд Министарства унутрашњих дела) два документа
из 1855. године. У документима изричито стоји (нарочито првом) да је стара буја-
новачка црква саграђена пре османског освајања. Документи истичу улогу муте-
12
99
сарифа који моли за дозволу шеријатски суд за поправку. Писмо обраћања осман-
лијским властима (финансијској служби) становника села Бујановац за поправку
цркве:13
“Мутесариф села Величко, од села Клиновац са рајом села Бујановац које
припада Моравичкој нахији Врањског кадилука у оквиру Скопског ејалата дошао
је у шеријатски меџлис и рекао следеће: кров и зидови старе цркве која се у поме-
нутом селу налази још од освајања само што се нису срушили. Делом је у рушеви-
нама и у њој није могуће обављати верске дужности. Како јој је потребна поправка
тако да се на њој не додаје ништа у односу на раније стање, они упућују молбу да
се дозволи поправка. На њихов подстицај меџлис је отишао до цркве и прегледом
установио да је реченој цркви потребна поправка као што је горе речено и да има
по дужини 17 лаката, по ширини 9 лаката, по висини 9 лаката, по дужини и шири-
ни 162 стара квадратна лакта, што је 43.5 лакта. Људи од поверења обавештавају
да је црква стара и траже да се врати у пређашње стање, што се предочава вашој
висости, а заповест је на ономе ко издаје заповести.
27. Месеца Реџепа године 1271. (15. априла 1855.)
Деј Узвишене османске државе у Врањском кадилуку”
Врло брзо је уследило повратно писмо са одговором испитивања датог стања
и одобравања
Преписка између мутасарифа Скопског ејалата
Иако се налазим у Скопском кадилуку, приспели су ми једно обавештење
и записник Врањског меџлиса о поправци цркве у селу Бујановцу које припадају
Моравичкој нахији у Врањском кадилуку. Како су исти ковертирани предати ње-
говој висости, уточишту вилајета, по том питању заповест припада ономе ко увек
издаје заповести.
Понизни слуга
Мехмед Акиф, мутасариф Скопског ејалата 8. мај 1855.
Одговор раји о извршеном прегледу:
Његовој љубазној висости мутасарифу достављено је једно шеријатско ре-
шење из чијег садржаја ће ваша владарска страна сазнати да је пре неког време-
на оштећена црква у селу Бујановцу које припада Моравичкој нахији у Врањском
кадилуку. Иако вапи за поправком, сходно томе да поправка такве срушене цркве
зависи од царске одлуке и како је раја поменутог села молила да се изда висока
заповест о поправци, меџлис је отишао у речено место и извршио преглед. По том
нашем понизном прегледу и старој комисији произилази да по дужини износи 17
лаката, по ширини 9 лаката, по висини 9 лаката, по дужини и ширини 162 стара
квадратна лакта и у продужетку (у састављеном делу) који је од дрвета по дужини
3.5 лакта, по ширини 9 лаката, по висини 9 лаката што је 40.5 квадратних лакта,
укупно 202.5 лаката. Усудили смо се да сачинимо и предамо ову белешку, а свакако
заповест је у онога ко заповеда.
13
Маријал Илић, Миграције свих наших предака, Лесковачки зборник LI, Лесковац 2011, 126 -127.
100
15. април 1855. Коџабаша

По званичним подацима које је митрополит скопски упутио Стојану Новако-
вићу за израду „Епархијалнице Рашко – призренске и скопске епархије за 1899. го-
дину“ црква је обновљена тек 1864. године.14 Током рата 1877-1878, храм је претр-
пео озбиљну штету. Оштећени су врата, прозори, иконе над вратима.
Ову цркву спомиње Тодор Станковић када је обишао Бујановац 23. јуна
1897. године: “Бујановце је село у коме живе Срби сељаци и неколико кућа Арнау-
таша мухаџира - исељених Арнауташа из Србије. - Има своју малу чаршију, у којој
преовлађују мејане и налбантинице. Срби имају своју цркву и школу, а Мухаме-
данци џамију, подигнуту пре 5 - 6 година. Због блискости српско-турске границе и
удаљености од вароши и што има железничку станицу, Бујановце знатно напредује.
Неће проћи много година, а Бујановце ће постати варошицом. Бујановце припада
прешевској кази. Има и свој одређени пазарни дан понедеоником. У Бујановцу је
учитељ Михаило Ђорђевић из Приштине, а учитељица за женску школу његова
жена Мара.”15 Нешто касније детаљније говори о цркви коју је посетио 26. јуна
при повратку из Прешева:16 “У 7 сати у вече смо стигли у Бујановце, где у истој
гостионици преноћисмо, а сутра дан 26. јуна одох у цркву бујановачку и на путу
се сусретнем са учитељем бујановачким Михаилом Ђорђевићем и његовим помоћ-
ником — Стојиљком Величковићем, те са њима у друштву одох у цркву, која је од
Бујановца удаљена преко 600 метара. Црква је храм Св. Петра. Око цркве је велики
простор црквеног земљишта, ограђен јаким зидом. Код цркве постоји један велики
грм, какви се у овим крајевима ретко виђају.
Помолив се Богу и обдарив цркву, одосмо натраг у Бујановце, где на молбу
учитеља свратих у његов стан, у коме је уједно и школа. И школа и учитељев стан
не одговарају потреби, јер кућа није подесна ни за стан ни за школу, а и трошна је,
па ако не и паду склона зграда.
У Бујановцу се свакодневно виђа по који трговац из Србије, Скопља, Ку-
манова, Криворечке Паланке и Гњилана. Има и неколико занатлија из Србије са
којима сам се састајао и разабирао о њиховим приликама.”
Као и широм Старе Србије и у Бујановцу је 1906. године прослављена школ-
ска слава Св. Сава. Након службе у цркви у школи је извршено водоосвећење и ре-
зање колача. Након тога се присутним обратио управитељ школа Катанић а затим
певање и “декламације” песама. по подне је била народна игранка која је трајала до
мрака. Домаћин славе је био бујановачки трговац Петар Х. Јовановић.17
Имамо сачувани и кратак опiс Бујановца управо из тог времена:18
14
Стојан Новаковић, „Епархијалници Рашко – призренске и скопске епархије за 1899.“, 529.
15
Тодор П. Станковић, Путне белешке по Старој Србији 1871 - 1898, Београд 1910, 20.
16
Исто, 25 - 26.
17
рослава Св. Саве у нашим школама - у Бујановцу, Цариградски гласник бр. 9 од 3. марта 1906, Цариград
П
1906, 3.
18
. К., Наши дописи - Бујановце, 8. марта, Цариградски гласник бр. 11 од 17. марта 1906, Цариград 1906,
И
2.
101
“Бујановце се налази на долини моравској, на подножју огранака Карадага,

који Морава пресеца, а близу лакта Моравиног где скреће на север. Цела је долина
врло плодна, земља лака и песковита те све на њој добро успева. Поред жита осо-
бито добро бива конопља, коју народ у целом овом крају прерађује у сиџимима,
ужетима и другим израдама те врсте. То је најглавнији продукт који се одавде из-
вози и од кога народ има огромне користи.
Бујановце је село од 400 домова. Но сад пошто има своју чаршију од стотину
дућана има и пазарни дан и суд (мудирлук) може се рећи да је варошица; и биће
онда кад се буде преместио кајмикамлук из Прешева овде. Место је врло живо и
трговачко и чини велики промет у свим грана трговине.
Сваког се дана повећава број кућа и становника јер се непрестано досеља-
вају из околине а поприлично има добрих и по плану начињених кућа и магаза. Ни
у просветном погледу не изостаје јер у школи нагло расте број ђака. Док је прошле
године било 100, ове је године око 150 ђака. У школи раде три учитељске снаге а
идуће године ће требати још један учитељ јер не могу три учитељске снаге да са-
владају толики број ђака.
О школској згради немамо што рећи, јер је приватна и незгодна, а ако Бог да
те срећно довршимо црквену зграду и узмемо је под курију, онда ће бити славно.
Јер зграда је двоспратна од тврдог материјала; дугачка је 13 а широка 12 метара.
Има на горњем спрату четири пространа одељења а такође и на доњем, која ће
бити издавата под кирију за дућане. Авлија је доста пространа а и у сред чаршије
и махале те ће бити врло подесна за школу. Сада је узидана и покривена, а има да
се начина још сва дрвеарија у нутрашњости и да се омалтерише, па ће бити готова.
Што се цркве тиче и у том погледу смо доста слаби. Црква је удаљена од
Бујановца и врло ниска и проста. Због рђавог времена и даљине слабо који по-
сећује цркву, што рђаво препоручује овај народ. Кад би дао Бог да се подигне црква
у самом Бујановцу, што ће се морати учинити ако овако потраје, онда ће овај народ
куд и камо више посећивати цркву и на тај начин ће се од прихода и црквена каса
обогатити.”
Након обиласка Кумановске казе, митрополит Вићентије је 5. јуна 1906.
године стигао возом у Бујановац. У његовој пратњи су били поп Благоје, ђакони Н.
Степић и Д. Димитријевић као и управитељ српских школа у Куманову Д. Дими-
тријевић. На железничкој станици митрополита су дочекали сви околни свештени-
ци, учитељи месни прваци. Месни свештеници су га дочекали пред бујановачком
црквом заједно са учитељима и ђацима. У цркви је очитана вечерња након чега је
сав окупљени народ отпрати митрополита до куће газде Митра Цвејића где је био
припремљен стан. Након кратког одмора митрополит је благословио окупљени на-
род и позвао их да дође сутра у цркву на архијерејску службу. Сутрадан, 6. јуна на
глас звечке дошло је много народа тако да је црква била пуна. Службу је служио
митрополит са четири свештеника и ђаконом. Након службе свештеници и учи-
102
тељи су изашли пред цркву и ту је митрополит осветио водицу и одржао беседу.

Остатак дана, до ручка провео је митрополит у разговору са народним првацима.
Након ручка кренуо је за село Св. Петку где је било предвиђено ноћење. Уз пут је
свраћао у села и обилазио цркве и школе.19
Постојећи храм подигнут је на темељима старијег храма између 1933. и
1935. године. Остаци старог храма назиру се и данас. Приликом подизања пода
садашње цркве, услед изливања и плављења оближње реке, откривен је на око 1,5
м дубине, под старе цркве од цигле.
Иконостас цркве Светих Петра и Павла у Бујановцу настао је 1997. године, и
рад је иконописачке радионице монахиња из манастира Светог Стефана у Горњем
Жапском. Од првобитног иконостаса који је радио иконописац Трајко Муфтински
сачувано је 12 икона и налазе се у храму.
Припрата при цркви дограђена је 2009 - 2010. године. Мермерни под у самој
лађи цркве постављен је 1998. године. Фасада комплетне цркве урађена је 2010.
године.
Звоник који се налази поред цркве изграђен је у периоду од 1975. до 1978.
године, а освећење истог обавио је Епископ врањски Доментијан.
Године 1994. започета је изградња парохијског дома у порти цркве, а завр-
шена је 1997. године. Освећење парохијског дома извршио је Епископ врањски
Пахомије.
Народна трпезарија поред цркве подигнута је 2013 - 2017. године, а чин ос-
већења обавио је Епископ врањски Пахомије.
Напоменимо и да по свему судећи нова црква никада није имала велико ос-
већење, тачније, не постоје подаци о њему.
У центру Бујановца налази се и зграда Прве српске школе која је власништво
Црквене општине Бујановац. Првобитна је подигнута 1848. године, а иста је руше-
на и више пута обнављана након тога. Садашња зграда ове школе у потпуности је
из темеља изграђена 2001. године средствима Владе Републике Србије. У оквиру
школе налазе се вишенаменска сала, четири стана за свештенике, канцеларије, биб-
лиотека са црквеном продавницом. Освећење школе извршио је блаженопочивши
Патријарх српски Павле 2001. године, на празник Светих апостола Петра и Павла.
Црква Преображења Господњег у Жужељици

Село Жужељица је мало; лежи југоисточно од Бујановца у средњем делу
долине Богдановачке Речице. Налази се између села Жбевца, Љиљанца, Богданов-
ца, Крајмировца, Божињевца и железничке пруге. Око Жужељице пружа се бре-
жуљкасто земљиште. Само село простире се у равници; пред Балканске ратове
само две куће су биле у падини на брду над селом. Кроз само село тече Новоселска
19
каноничкога пута Њ. Впр. Г. Вићентија, Бујановце, 12. јунија 1906. г., Цариградски гласник бр. 27 од 7.
С
јулија 1906, Цариград 1906, 1.
103
Река. Ова река је, некада, када надође захватала куће и носила их. Када Ј. Х. Ва-
сиљевић испитивао село 1909. године на Новоселској реци је било неколико воде-
ница са два и три витла. Река је често плавила и сеоска поља за разлику од Мораве
која је изузетно ретко плавила. Атар села је углавном жупни крај и не суши се брзо
и има доста оралија.20
Ј. Х. Васиљевић је забележио да име села, Жужељица, становници доводе
отуда пгго је на овом месту било много жељки – корњача. У то време се атар овога
села делио у главноме, у ове крајеве: Морава, оно што је око ове реке, то је била
најбоља оралија. Бегове њиве, и то је била добра оралија. Пешчаник, преко пута,
до села. До Пешчаника су биле Ливаде Планине, то је била шума гора сеоска и ту
су се разликовали Трешњи Дол и Трница. Дрва је било у овој планин само за сеоске
потребе, а за друго куповали су из Новог Села. Бузал’к је био крај атара на међи
Бујановачкој. Шајнце (Шанци) и то је бузал’к. Бузал’к од Трешњина Дола до међе
села Богдановца селска била је заједница и нико га није смео цепати и ограђивати.
Винограде су становници овога села имали у Кршевици Клиновцу и Буштрењу.
Село Жуљељпца је било разбијенога типа; оно је 1909. године имало две махале,
које је раздавајала река. Да је село касно настала видело се и по називима махала:
Ђорђини и Деда Стошини. Те две породице под тим именима су се сматрале за
најстарије становнике у селу и сматрало се да су све остале породице у селу поста-
ле од њих. То се тако тумачило и по томе што је цело село, све сеоске породице,
1909. године славило једну славу – Св. Ранђела. Ти први становници, Ђорђини и
Деда Сгошини, доселили су се из Бујановца. Куће су у махалама биле у групи и све
су биле покривене ћерамидом. Уз сваку кућу у селу постојала је и ћерана. Било је
свега 14 кућа са укупно седам породица и то су: Ђорђини, Деда Стошини, Ћосини,
Поповци, Анђелци (Јанко призетко, доселио се из села Жбевца и Трајко), Деда Јо-
вановци (од њих је само Павле призетко, дошао из села Љиљанца) и Станојкови.21
Јован Трифуноски је четири деценије касније у атару овог села забележио
ове потесе: Трница, Црешни Дол, Падина, Црвеначке, Кремењак, Меркез, Пошча-
ница и Морава. Жужељица је село резређеног типа. Дели се на махале; Иванкоска
и Деда Стошина. Прва махала је лево, друга десно од сеоске речице. Оне су међу-
собно удаљене око 300 метара. Куће у махалама су груписане.22
Жужељица се спомиње, као мало село Жужел у нахији Морава, у сва три
сачувана османска пописа из XVI века: 1519. (3 домаћинстава и двојица неожење-
них), 1528. (7 домаћинства и двојица неожењених) и 1570. године (11 домаћинство
и 10 неожењених). Под тим именом помиње се и у попису војнука са краја XV
века.23
20
Ј . X. Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 206; Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антро-
погеграфска истраживања књ. 2, Скопље 1963, 8.
21
22
Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања књ. 2, Скопље 1963, 8.
23
104
На почетку XIX века зеља Жужељице била је „сва под планина и под шу-
мом“. Тада су се доселиле две породице из околине Куманова. Они су напустили
своја села због чуме. Од тих породица потичу два најјача рода: Иванковци и Сто-
шини. Касније се доселило још неколико породица. Први досељеници су заузи-
мали земљу слободно, колико је коме требало. По њивама се познају „чукаљи“
од некадашње шуме. Неки пањеви имају у пречнику и по један метар. Приликом
оснивања и неко време после тога Жужељица је лежала на долинској равни поред
Богдановачке Речице. Трла и колибе мештани су поседовали на местима где су им
данас куће. Из села поред речице становници су се изместили пре 40 – 50 година.24
Некада је овом селу припадао потес Кука. За време Турака на њему је нађен
„убијен човек“. Мештани Жужељице нису могли да плате крвнину; платили су је
становници суседног Љиљанца. Од тада Кука припада том селу.25
За време Турака изнад Жужељице постојао је хан на старом караванском
путу правце север – југ. Пут је служио својој сврси до око 1878. године. Постоји
предање да се једне зиме код хана сурвала у долину натоварена камила. Приликом
српско – турског рата 1878. године у ово село су дошли арбанашки војници „из Ди-
бре“. Они су чинили зло становницима. Тада су морале да се иселе све породице;
неко време су живеле у Катуну близи Врања. Изнад Жужељице на једном месту
познају су „дибрански шанци“. Копали су их поменути Арбанаси када су ратовали
против Срба. Више села је место Меркез. Тамо је постојала једна турска караула.26
Становници овога села занимали су се 1909. године земљорадњом и ужарс-
твом. Орало се дрвеним плугом. У то време само један је домаћнн (Димитрије
Анђелски) имао два плуга, све остале кућа орале су са по једним плугом. Свака
кућа у селу сукла је у својој ћерани. Сами су и конопљу обрађивали а она се нај-
више и сејала. Жужељичко уже било је познато као најбоље уже на тргу у Врању
и Бујановцу.27
Црква Преполовљења Педесетнице28 у селу Жужељица код Бујановца об-
24
25
Исто, 8.
26
Исто, 9.
27
28
рч: Μεσοπεντηκοστής, слави се у среду четврте седмице (25. дан) после Васкрса (недеља Раслабљенога). То
Г
је дан који повезује два велика празника: Васкрс и Духове. Постанак овог празника, који траје осам дана
(оданије овог празника је у среду пете седмице после Васкрса - недеља Самарјанке), везује се за догађај
када је Господ Исус Христос у трећој години своје јеванђелске проповеди, на преполовљење старозавет-
ног празника Педесетнице, тј. јеврејског празника Сеница, открио своју славу и силу (Јн 7,14-36), којом
приликом је рекао: “Ко је жедан нека дође мени и пије.” Тема празника је Христос као учитељ, с обзиром
на део Јеванђеља који се на тај дан чита. Због тога икона празника приказује познати детаљ из Христовог
детињства, када су Га Богородица и праведни Јосиф трећег дана пронашли како у храму разговара са
учитељима (Лк 2,46-47). На икони се лик дечака Исуса Христа приказује већим од ликова учитеља, симво-
лишући на тај начин Његову духовну премоћ. У појању празника Преполовљења, наизменично се поје Ва-
скрсењу Христовом, и приближавању празника Духова. На дан Преполовљења, служи се Велико вечерње
са читањима из Старог Завета - паримејима, а катизма је редовна. На јутрењу није одређен полијелеј, него
само Велико славословље. Катавасија на сам дан празника и дан оданија није пасхална, него “Море огус-
тил јеси.” На јутрењу и Литургији, уместо “Честњејшују” и “Достоино јест” поје се ирмос: “Лужде мате-
105
новљена је и освећена је 1896. године од стране тадашњег Митрополита скопског

Методија, о чему је сведочио натпис изнад врата цркве. Код ове се цркве купи са-
бор на Русу (Руса среда у мају) па је и црква у народу била позната као Руса.29 Ј. Х.
Васиљевић је забележио да се народ поред цркве купио и на Духове када је такође
одржаван сабор али је онај на Русу био већи.30
По званичним подацима које је митрополит скопски упутио Стојану Нова-
ковићу за израду „Епархијалнице Рашко – призренске и скопске епархије за 1899.
годину“ црква је обновљена 1896. године.31
Ј. Трифуновски у свом раду о Врањској Морави даје погрешан податак да је
црква посвећена пророку Јеремији („Руса Среда“ – у мају).32
Један од најдуговечнијих свештеника у историји Српске православне цркве
је неоспорно некадашњи парох у селу Жужељици Цветан Ристић који је доживео
108 година од чега је 78 година провео у свештеничкој служби. Њега је рукополо-
жио скопски митрополит Јоаким у Врању а служио је под читавин низома мит-
рополита: Пајсијем (два пута), Доротејем, Кирилом, Методијем и Фирмилијаном.
Приликом каноничке посете митрополит Фирмилијан га је обишао и том прили-
ком му доделио годишњом помоћи коју је примао до краја живота. Последњих 8
година живота због готово потпуног губитка вида није опслуживао парохију већ
су то радили други свештеници и давали му известан део за издржавање. Умро је
14. фебруара 1906. године. Чим су за то сазнали свештеници са суседних парохија
Трајко Дејковић, Теодосије Поповић, Тома Поповић и Младен Поповић су сместа
дошли и свечано га опевали и испратили до његове вечне куће.33
Иконе на иконостасу рад су иконописца Димитрија Андонова из 1930. го-
дине. На иконостасу се налази 29 икона.34 У цркви постоји и зидно сликарство из
истог периода када је настао иконостас 1930. године. Зидно сликарство је осликао
зограф Атанас Николић из Велеса.
рем дјевство...” На сам празник иде литија на изворе и обавља се мало освећење воде. Преполовљење се
празнује осам дана и одаје се у среду пете седмице после Васкрса. На оданију се уместо “Достојно јест”
такође поје “Лужде матерем дјевство.” Овај празник нема претпразништво.
29
Ј ован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 371; Видосава Николић - Стојанчевић,
Врањско Поморавље, Српски етнографски зборник LXX, Београд 1974, 539; Кристина Митић, С оног на
они свијет: стара гробља и обредни опходи, Фолклористика 1/2 за 2016, Београд 2016, 89.
30
Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 207.
31
тојан Новаковић, „Епархијалници Рашко – призренске и скопске епархије за 1899.“, у: Балканска питања
С
и мање историјско – политичке белешке о Балканском полуосрву 1886 – 1905, Београд 1906, 530.
32
рифуноски такође понавља како је црква саграђена пред крај турске владавине, 1896. године и како је
Т
пре тога ту била капела. Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања, Скопље
1963, 9.
33
Наши дописи - Бујановце, 18. фебруара, Цариградски гласник бр. 9 од 3. марта 1906, Цариград 1906, 2.
34
. Николовски, Некои аспекти за најдолната граница во примената на реалистичкиот метод во сликар-
А
ство, Бигорски научно-културни собири 1974 – 1975, Скопје 1976, 44; Н. Макуљевић, Иконопис Врањске
епархије 1820–1940, Врање 2008, 28 – 29.
106
Звоник и отворена припрата цркве дограђени су 1995. године, а црква је ре-

конструисана 1998. године.
Сви становнци славе црквену славу Преполовљења Педесетнице, у народу
познатију као Руса, онда примају госте и приређују сабор. Најпре се у највероват-
није јединој цркви у Србији посвећеној Преполовљењу Педесетнице, окупи мно-
штво верника како би присуствовали литургији и резању славског колача. Обичај
у Жужељици је да се као домаћини славе смењују комшије – „од куће до куће “.
Славску трпезу спрема сваки домаћин у складу са својим могућностима, а у томе
му помаже и Црква.35
Жужељичани су 2019. године сами изградили бунар и „отворили“ на саму
славу села. Преслава је на Духове.
Црква Светог цара Константина и царице Јелене у Великом Трновцу
Село лежи на додиру планинске падине на западу и котлинске равни на ис-
току. Преко великог Трновца води важан каравански пут правца исток – запад. Са
овим путем у Великом Трновцу се укршта пут правца север – југ. Овом селу су
најближа насеља: Турија, Мали Трновац, Бујановац и Лопардинце.
На атару избијају слаби извори: Чешма Арђачит, Чешма Шерифит, Чешма
Џамијас итд. По граници атара се налазе ови потеси: Гури Бард, Равша Трновас,
Мулини Османи, Свињски Поток, Вори Муратит, Гури Филџани, Луковс, Прони
Амидит, Прони Османит, Ула Раковцас, Прте Моравес (Преко Мораве), Лужец и
Чешма Туриес. Унутрашњи делови атара испод села су: Росља, Залина, Фраше,
Калдрма, Шаварина, Грегза, Бунари Авдас, Луги (Луг), Конопљиште, Зали Авми-
тет (Авметов Песак), Задина, Лужец, Божана и Врањски Пут. Потеси на планини
изнад села: Равша Маде, Крш, Градиште, Азниште, Блато, Попче, Шаварина, За-
бел, Црни Дол, Бумбала и Бели Камен.36
Велики Трновац је село збијеног типа. Куће су груписане у 11 махала: Зову
се: Струкарска, Трупска, Тољска, Џаферска, Калска,Чавдарска, Селанагина, Тер-
зинска, Аџи – Мусинска, Гашка и Циганска. Први 10 махала по становништву су
још 1951. године биле арбанашке. Поред Албанаца те 1951. године живели су и
малобројни Срби – којих није било у Струкарској, Терзиској и Аџи – Мусиној Ма-
хали. Велики Трновац је 1951. године имао 564 домаћинстава. Било је то највеће
село у Врањској котлини.37
Око два километра северозападно од села у долини Трновске Реке – близу
рудника „Антимон“ – је узвишење Градиште (581 м). На врху овог узвишења по-
знаје се кружни зид у рушевинама. Ту је по предању био „римски град“. Данашњи
мештани на Градишту често пута налазе и стари римски новац. У подножју узви-
шења виде се стари гробови, зидине разних зграда и парчад земљаног посуђа. У
35
N. Stevanović, Rusa u Žuželjici: od kuće do kuće i tako 1000 godina, Bujanovačke od 22. maja 2019.
36
37
Исто.
107
неким гробовима пронађен је накит. За њих се у народу мисли да су припадали

богатијим становницима. Гробови без накита сматрају се робовским. Мештани,
даље, причају да је у подножју Градишта некада био трг за околна насеља.38 Најве-
роватније управо на том месту био логор једне од легија комитатенсис као и се-
диште епархије Мирион. На локалитету су откривени остаци велике епископалне
тробродне базилике.
Азниште је место удаљено километар западно од села. На овом месту има
трагова порушених зидова.
Трновце је један од прилога ћесара Угљеше манастиру Хиландару из око
1400. године: “III И село Трьновць сь всеми синори и мегꙗми и правинами села
того.”39 За разлику од Лучана, које том приликом такође приложено Хиландару, у
Трновцу се не спомиње црква. Међутим, постоји суштинска разлика у томе што
црква Светог Николе не припада селу Лучане већ је независтан посед у односу на
село па чак можда и само село припада цркви што је данас тешко рећи јер је управо
део у коме се наводи однос цркве и села оштећен и нечитак. Трновци су могли да
имају своју сеоску цркви и она не би морала да буде изричито поменута у повељи.
Велики Трновац се спомиње, као једно од највећих села у нахији Морава,
у сва три сачувана османска пописа из XVI века: 1519. (104 домаћинства, 22 не-
ожењених, 2 удовице, 5муслиманских домаћинстава и 3 неожењена муслимана),
1528. (98 домаћинства, 26 неожењених, једна удовица и 11 муслиманских домаћин-
става) и 1570. године (99 домаћинства, 25 баштина, 56 неожењених, 9 муслиман-
ских домаћинстава и 4 неожењена муслимана). Велики и Мали Трновац су села у
Морави која су у пописима из XVI века уписана под именом Трновце без епитета
Велики и Мали. Изузетак прави попис из 1519. године где су уписани Трновац и
Мали Трновац. Међутим, на основу броја житеља лако је констатовати које од њих
је Велико а које Мало. Заправо, већ у XVI веку је једно од њих скоро сигурно дана-
шњи Велики Трновац било највеће село у читавом Врањском кадилуку, подељено
на једну муслиманску махалу и на још шест хришћанских, која су носила следећа
имена: Трновац, Насух, Увејс, Караџа, Касим и Суфи Саруџа. Село се спомиње и
у попису војнука из краја XV века као Трновце.40 Помиње се и у Пчињском по-
менику, на три места као Трнов’ц.41 Интересантно је да је Велики Трновац све до
најновијег времена остао највеће село у Врањској котлини.42
Раније је Велики Трновац био српско – хришћанско насеље. Муслимански
Арбанаси, који су се досељавали од друге половине XVIII, истерали су Србе.
38
Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања II, Скопље 1963, 45.
39
С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 461
40
41
Стојан Новаковић, Пшињски поменик, Споменик СКА књ. 29, Београд 1895, 21, 49, 70.
42
Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања II, Скопље 1963, 44.
108
Од старих исељених српских родова зна се за: Помаковци (иселили сe у

Биљачу код Прешева у другој половини XIX века), Терзијанци (није познато где су
се иселили), Мирчини (иселили сe у Раковац пре 70 година), Шербеџици и Бајаџи-
ци су се иселили у Доњи Врготош. Данашњи Арбанаси наводе да је девет српских
породица исељено у Бујановац. Број исељених Срба је уопште велики, али се тај
број не може поуздано утврдити. Велики Трновац је 1912. године је затечен као
муслиманско-арбанашко село. Имало је нешто мало муслиманских Цигана.43
Од данашњих Арбанаса у Велики Трновац најпре су дошли пре око 170 го-
дина преци од четири њихова рода, и то од родова: Труп, Струкар, Гаш и Терзи.
После њих досељавали су се остали арбанашки родови. Велики Трновац данас има
три веома запуштена гробља: арбанашко, српско и циганско. За потребе муслимана
постоје две џамије. Џамија у Струкарској Махали грађена је око 1900. године. У
селу се налазе две текије. Њих су саградили преци арбанашког дервишког рода
Аџи Муса. У близини Великог Трновца 1878. године је повучена граница између
Србије и Турске. Тада је турска власт, како се казује, хтела ово насеље да прогласи
варошицом, да одреди недељни пијачни дан и да сагради касарне. Сеоски Арбана-
си, „који су били силни“, то нису дозволили. Због тога је за варошицу проглашено
суседно насеље Бујановац.44
У Великом Трновцу су 1951. године живели Арбанаси (477 к), Цигани (79 к)
и Срби (14 к). Срби су досељени после 1912. године.45
У горњем делу Великог Трновца до 1935. године биле су рушевине старе
цркве. Око ње су постојали стари српски гробови. Првобитна црква је постојала
све до српско – турског рата 1878. године након кога су се Срби иселили из села.
После исељавања Срба Арбанаси су растурили видне знакове храма и гробља. Об-
новљена је у периоду 1936 – 1937. године, у ствари, практично је саграђена нова
црква посевећена Цару Константину и Царици Јелени.46
Нажалост, због свог положаја (налази се у етнички чисто албанском селу),
била је изложена и у Другом светском рату разарању и уништавању. Обновљена је
1990. године, али је 1999. – 2000. године због борби у Копненој зони безбедности
опет девастирана, да би 2001. и 2002. године обновљена и заштићена.
На дан равноапостолних Светих цара Константина и царице Јелене (3. јуна)
служи се Света Литургија у присуству великог броја верника чији преци потичу из
села Велики и Мали Трновац и околине Бујановца.
Друго црквиште постоји у садашњој арбанашкој Струкарској Махали.
43
Исто, 45.
44
Исто, 45.
45
Исто, 45.
46
Исто, 45.
109
Црква Свете Преподобне Параскеве у Лучанима

Село се налази на тераси с десне стране Јужне Мораве, непосредно при ње-
ном изласку из Кончуљске Клисуре. Лучане је по типу збијено село изузев 5 кућа
од рода Рамови који су после 1912 године саграђене на 10 минута хода у свероза-
падном правцу. Куће су груписане по махалама које су међу собом близу поређане.
Сеоско махале су 1940. године биле: Рамсна, Салаовска, Хусовска и Диколарска.
Махале су добиле називе по главнијим родовима. Становништво у махалама је у
то време било мешовито.47
Њиве су на терасама и долинском дну, док је баровито земљиште око Мо-
раве остављено под ливадама. На сеоском атару изнад села има проређене хра-
стове шуме. Називи за њиве и ливаде су: Морава, Џаде, Бара, Шелче; за брда и
шуму: Главичица, Равшина (Рамниште), Река, Делница, Ташлак (турски: камењар),
Тушлица. Преко целе године имају воду кладенци: Крони Втофт (Хладан Извор)
и Трстеник.48
О давној старости насеља говори и народна традиција. По општем казивању
Лучане је засељене „од римско време”. Муслимани наводе да су први становници
у насељу били „латини“ и да је од њих остало име села. Али се код њих тврди да
су у Лучану из доста старог времена живели и православни српски родови. Oни су
се доцније раселили, јер су кроз село водили путеви „на четири стране”. Постоји
традиција и о томе да је раније у Лучану приређиван годишњи панађур. Код ста-
новника у Ослару забележено је раније да су Лучане било градско насеље и да су
на његов панађур долазили становници и трговци из Врања, са Косова и других
страна.49
Старост Лучана потврђују и трагови материјакне културе. Непосредно из-
над села, на Јужној Морави, очувани су стубови старог и по свој прилици веома
значајног моста. Грађење моста становници у Лучану приписују Римљанима. Пре-
ко лучанског моста водила је попречна балканска комуникација која је са Косова и
преко Гњилана излазила у долину Јужне Мораве. На сеоском атару, код данашњих
винограда, налази се место звано Каља. Ту становници налазе малтер, велике циг-
ле и тесани камен. То су сигурни остали ранијих грађевина.50
Лучане се у историјским изворима први пут спомиње око 1400. године када
је ћесар Угљеша цркву посвећену Светом Николи, у селу Лучане даривао манасти-
ру Хиландару:
“II И црьквоу оу Лоучанехь Светаго Николоу ..... ми правинами и мегами
мѣста того.”51
47
Ј ован Трифуноски, Кумановско – прешевска Црна Гора, Насеље и порекло становништва књ. 33, Београд
1951, 188.
48
Исто, 188.
49
Исто, 188.
50
Исто, 188 – 89.
51
С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 461.
110
Преци данашњих лученских муслимана, приликом досељавања, затекли су

у селу неколико православних родова. Од њих су до краја XIX века у селу живели
још: Деда–Јовини, Чочини и Стојилкови. Касније су се сви православни старинци
из села иселили и на место њих у селу су живели досељени муалимани пореклом
из Арбаније. Неки православни старинци напустили су село 1878 године, а по-
следњи се иселили око 1900 године. У литератури се наводе православни српски
исељеници из Лучана у Белом Брегу, Масурици и околини Ристовца.52
На месту Ворате Моћме (Старо Гробље) очувало је старо хришћанско
гробље где се сахрањивали православни, раније исељени, старинци из Лучана. У
селу су негде до 1935. године, испред кућа муслимана Зејнула Салијевића и Рамиза
Меметовића, стајали зидови од порушене цркве за коју су сељани веровали да је
посвећена Св. Параскеви. Треба напоменути да та црква није идентична са црквом
Св. Николе која се налазила испод Главичице и чији се остаци у то времен нису
видели на површини земље.53
У селу су око 1940. године живели досељени муслимани и православни са
нешто Цигана. Укупно је било 49 родова са 115 домова.54
О цркви Св. Николе у селу Лучане први је писао, још 1880. године, Мита
Ракић. Ево шта он о њој каже:55
„Од Врања пошав на југозапад до демаркацијоне линије, има четири часа.
Иде се пространом долином моравском, левом страном реке.
Код села Бујановаца, (Бујановце), 3 часа хода, раздваја се пут у два крака:
један, десни, иде уз Мораву у Гњилане, а други, леви, уз Моравицу, у Куманово
и Скопље. Овде, у овом селу, састају се Моравица и Морава. Моравица извире на
југу, из Рујна, код села Мучилове; а Морава извире из Карадага, из два извора, вели
Хан, један испод села Корбулића, а други од села Дебелидола, 2 часа југозападно
од Качаника. Оба јој се извора састају код места које се зове Бинач, и по том месту
и Морава се одатле зове Биначка Морава или Бинча - Морава.
Од Самољице, демаркацијоне тачке наше, отвара се прекрасно, ка Куманову
све шире, поље, коме је на северу Карпина планина, на истоку Св. Илија и Рујан, на
југоистоку Козјак, а на западу Карадаг. Долина је особито родна и питома. По њој
пасу, куријозна ствар, џелепи самих бивола. Необично је погледати како је та црна
стока притисла ово лепо поље.
Од Бујановаца пошав у Гњилане, један час далеко, село је Лучане, на самој
Морави, на десној обали њеној. Са запада му је Главичица, крајњи огранак Кара-
дага, а са севера Карпина.
У овом селу било је 30 арнаутских кућа, а сад су остали сами цигани, којих
има, рекоше ми, 40 кућа.
52
1951, 189.
53
Исто, 189.
54
Исто, 189.
55
М. Ракић, Из нове Србије, Отаџбина књ. 5, Београд 1880, 41 - 42.
111
Педесет корака испод Главичице, има стара порушена црква, 17 стопа ши-
рока, 32 дуга, 3 хвата висока (тј око 5,1 м широка, 9,6 м дуга и око 4,5 м висока).
Зидана је тесаним каменом и туглом. Покривена је била плочама; то се види по
остатку крова све на јужној страни. Свод јој се провалио; друго је читаво. Нема
облик крста, а ни препрата. Била је сва живописана; на северној страни поништен
је живопис, а остаци се види само на западном, источном и јужном зиду. У олтару
има лик Богородичин, Рођење Христово, и Сретење. Лево од јужних врата стÿ илиà
про... вози се на колима, којима су сва четири точка целокупна на видику, а вуку
их четири крилата дората на четири стране кола, па све рипају упрогшице, а Св.
Илија притегао им четири бела дизгина које држи заједно с једним листом хартије,
на коме пише
räïe
ili
àkae.
На западној страни велики табло — сарањивање Богородице.
Више јужних врата има овај натпис :
I‹volenie oïa iposñte{nìem ì.. sìn rúkh. bo`e. ìdav. ún. stÿ. nikolae se pisase
troúdomo valetoe i sedýmotñsú{ñto nosý motñsú{i. i trúdo prýsgtera popa vlamde
i damiana .. garìosñlar...
То би дакле било 1492. године.
Црква је имала двоја врата, са запада и с југа.
Више западних врата, у дупљи, има лик, сав избоден и искварен, коме с
једне стране главе пише sti, а с друге nikolae.
Црква је, по овоме судећи, славила Св. Николу.
О прошлости ове цркве ништа се не зна. Прича се само да је грађена најпре
на Главичици, па не хтела горе на брду, него се сама слегла овде у дољу.“
За село Лучане 1898. године Алекса С. Јовановић каже да је до 1878. године
бројало стотину арнаутско - циганских кућа. Српска војска нашла га је 1878. годи-
не пусто. О цркви пише следеће:56
„У корову међу циганским кућама налази се једна стара црквица, затрпана
својим отпацима. Обликом више личи на какву дворску капелу. Ишарана је углед-
ним сликама св. Арханђела Михаила, св. Николе, св. Илије и осталих са цитатима
из светог иисма. Лица у светаца махом су обијена. Падају у очи величанствена
прилика Саваота са васионом у руци, и слика св. Илије на огњеним колесима са
запрегнута 4 крилата коња, изврсна студија за нашу живописну археологију.
Над вратима изнутра, крилати апђео држи оперважени правоугаоник, на
коме се једва може прочитати стари натписовако у реду:
56
Алекса С. Јовановић, Врања и њено Поморавље, Дело књ. 19, Београд 1898, 274.
112
† Iz’volenie òÃ~a i Àsñte{ýnñem sñna rúke Bo`e ñ dav’ún ... s’tÿ Nikolae se
pñsa sÂe trúodomý va leto z sedýmo tísútñ. tono sñlno tñsú{i ... i% ... trúdo
prevñtera popa Vlamdendamna na : ...... gorñ osñlari
Тачкама обележена места истрвена су. По овом запису црква је дакле “писана
нли живописана трудом презвитера попа Владена (или Младена) гори Осиларској,
на име у околини данашњег села Ослара. Година зидања не зна се са неисправно-
сти записа. Сељани верују да се ова старина сама бранила од турског и арнаутског
насиља. Ко одвали најмањи камен полуди: а ко у њој затвори стоку мањка.“
О истој цркви Ј. Х. Васиљевић пред балканске ратове пише:
„Испод рида Главичице код овога села постојала је, до пре 20 година, стара
црква Св. Никола у развалинама, па су је Арнаути са свим уништили и грађу разне-
ли. Ми смо дваред били у овој цркви, а одмах по ослобођењу овога краја посетио је
ову цркву и описао Мита Ракић. Према његову опису црква је ова била широка ...
Иначе у цркви је било живописа Светога Николе, а на месту Св. Симеона
(Немање) и Св. Саве живописана су били два калуђера.
Ова је се црква налазила у дворишту једнога Арнаутина и он је приводио
свет који је у цркву долазио. И Арнаути су долазили овој цркви и палили су свеће.
Долазили су Арнаути и из околних села. О њој постоји предање које је слично пре-
дању о зидању Враже Цркве, мотив као онај у песми о Зидању Скадра само што су
ђаволи Вражу Цркву пели на стену а ову је Св. Никола са Главичице сам скинуо на
ово подножје.“
Јован Х. Васиљевић овде поситовећује две цркве не водећи рачуна да су у
селу постојали остаци две цркве и да је црква која се налазила у дворишту Арнау-
тина црква Св. Параскеве а не Св. Николе. Ова друга се налазила подно Главичице
а не усред села. Између два рата, тачније 1935. – 1936. године извршена је обнова
цркве Св. Параскеве а не цркве Св. Николе. Након обнове црква је такође била
посвећена Св. Параскеви а не Св. Николи.57 Због свог положаја (налази се у етнич-
ки чисто албанском селу), била је изложена и у Другом светском рату разарању и
уништавању. Зидана је тесаним каменом и била живописана. Од живописа се да-
нас виде остаци само на делу западног и јужног зида. Након Другог светског рата
црква је променила посвету па је данас посвећена Св. Николи.
57
1951, 189.
113
Бујановачка друга парохија
Манастир (црква) Светог Архангела Гаврила у Лопардинцу

Село Лопардинце58 лежи у пољу, на левој страни Мораве на додиру пла-
нинске падине на западу и котлинске равни на истоку. Повољна привредна одлика
горњег положаја је у томе што се на падини налази паша а у низији су њиве. Око
њега су села: Раковац, Трновац, Карадник и Јешанце. Најближе му је село Трновац.
Кроз село се простире суводолина Скок. Ова долина се спушта са брда (корије)
Голе главе више села, и пролази испод села долином која се зове Св. Ранђел Го-
решњак. Кад падне велика и „наропита“ киша Скок надолази и носи стоку и све
што дохвати. Други до иде поред самог села. То је Мечи Дол. И то је суводолина.
Оба ова дола воде воду у Мораву. Село је богато водом и свака кућа има бунар а
испод села се налази чесма.
Јован Хаџи Васиљевић је забележио да је велика већина атара овога села
зиратна земља. Земља је била добра и није уступала ни најбољој моравској земљи.
Најбоља је била у крајевима: Црвенуша, Лешје н Сарачевка према атару села Трво-
вца, затим: Попрљавица и Глушчевица испод села, и Крива Крушка. Други крајеви
атара зиратне земље налазе се у: Брес (више села, њиве), Трница (њиве више села),
Оканова Крушка (њиве), Паламида (њиве), Чикешевица и Маске (њиве према с.
Раковцу), Пресвета Крушка (Трбан – њиве), Селиште и Муратов Забел (њинве ис-
под села), Чешма, Дубје и Дупчики (њиве испод села).59
После зиратне земље 1909. године највише је било ливада. Најбоље су биле
ливаде: Радина Бара и Барице. Винограда је било мало и то у делу атара под име-
ном Грдељ. Ту је било нешто и њива. Шуме је било мало у атару села. Шумовити
су били крајеви: Гола Глава, Бачевина, Плоча и Бумбало. Сва шума је била према
Великом Трновцу. Шума је била заједничко власништво села (сеоска комуна). Се-
кло се „колико ко има“ али само за гориво, а за грађу куповало се са стране.60
Јован Трифуноски је неких 40 година касније о земљишту око Лопардинаца
пише следеће. Потеси под пашом су: Гола Глава,, Вршник, Козарник и Бачевина;
под културама: Росуље, Грдељ, Попрдљивица, Барица, Кучајина, Трница, Селиште,
Пресвета, Средњи Рид и Скок (виногради).61
Лапардинце је село збијенога типа. Имало је 1909. године три главне ма-
хале. Махале и куће су биле једна до друге. Само их је Скок делио. Главне ма-
хаде су биле: Џелеповска, Доганџиска н Ољачинска. Махале су се тако звале по
главним породицама а по породицама су се разликовале и групе кућа које су неки
такође убрајали у махале (Тотинска, рајковци, Бељинци, Деда Илијинци и Стој-
58
Јован Хаџи Васиљевић га зове Лапардинце као што се јавља и у старијим изворима.
59
60
Исто, 191.
61
Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања, Скопље 1963, 41.
114
ковци). Најстаријим махали и истовремено породицама сматрали су се Џелеповска

(Џелеповци) и Доганџиска (Доганџијци). Лопардинце је 1909. године било чисто
српско село и имало је 63 дома. У селу су се славиле свега три славе и то: Св. Ни-
колу (славе: Тотипни, Рајковци и Деда Илијинци), Св. Ранђела (славе: Ољачинци и
Стојковци) и Св. Ђорђа (23. априла) (славе: Џелеповци, Доганџици и Бољинци).62
Село се 1951. године делило на четири махале: Џелапска, Доганџиска, Рајковска
и Аљачинска. Лопардинце је 1951. године имало 113 домова а око 1860. године
имало је 50 кућа.63
Лопардинце је старо српско село. Њега је 28. маја 1380. године Константин
Дејановић приложио Хилендару:64
.....
И ꙗ Костадинь негово оуспоменоутиѥ приѥхь сь оусрьдиѥмь, и
приложихь матери Божиои Хиландарⸯскои село Раковьь и село Лапардиньци сь
заселькомь, сь оттеси и сь мегꙗми и сь всакими правинами сель тѣхь.
....
Лапардинце (Лапардинце и Лапарданце) се спомиње, као мало село у на-
хији Моравица, у сва три раније објављена османска пописа из XVI века: 1519. (7
домаћинстава, једна баштина), 1528. (10 домаћинстава, један неожењен) и 1570.
године (9 домаћинстава, 2 баштине, 4 неожењених и једна муслиманска породица).
Помиње се и у попису војнука са краја XV века.65 Лопардинце (Lapardeniçe) се спо-
миње и у попису из 1530. године у нахији Моравица (Moraviçe).66
Ни Ј. Х. Васиљевић ни Ј. Трифуноски нису успели да сазнају од сељака ода-
кле ово им селу. У традицији, коју је забележио Ј. Трифуновски, наводи се да се Ло-
пардинце пресељавало два пута. Најпре је било на Селишту (сада потес на граници
са Раковцем). Одатле се померило „због чуме“ на место Скок, које је непосредно
под планином, недалеко од садашњег села. Тамо се становницима „гадина правила
пакост“ па су се због тога „претумбали“ на данашње место. Прелаз са Скока на
данашње место извршен је пре око 1800. година. Са Скока у Лопардинце су дошле
три породице од којих потичу данашњи родови; Гарци, Џелепинци и Доганџици.67
По причању становништва, које је забележио Васиљевић село је „у старо време“
било на место данашњега Селишта, на ¼ сата испод села, па се „поместило“ овде
где је сада. „Поместило“ се од зулума арнаутског. Гађали Арнаути становнике
пређашњега села праћкама са рида више села Трновца, кад су ови пролазили за
62
Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 191 – 92.
63
64
С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 457.
65
66
apardeniçe k., [Moraviçe n.], İvranya kz.: 299. Defter-i Hâkânî Dizisi IX, 167 NUMARALI MUHÂSEBE-İ
L
VİLÂYET-İ RÛM-İLİ DEFTERİ ( 937/1530 ) I, Ankara 2003, 107.
67
115
Врање на пазар или ма куда па се ови „поместили” где су сада, да их Арнаути

не могу више гађати камењем. У Селишту је Васиљевић налазио трагове зидина
од кућа и других зграда.68 Када је Ј. Трифуноски, након четри деценије, обилазио
Селиште тамо није нашао никаквих остатака од старог насеља. Земља је била под
њивама.69 Саматрамо да је рпедање које је забележио Ј. Трифуноски блеже истини
и да се село два пута пресељавало.
Село је у XIX веку „било пола господарско, а пола своје, сеоско“. У Лопар-
динцу је основан чифлик Хусејин – паша из Врања. Он је купио нешто земље од
мештана „за 60 пара по шинику“. После се чифлик постепено повећавао; гладних
година мештани су се задуживали код чифлик-сахибије и он им је због дуга одузи-
мао најбоље њиве. Ипак, већи део атара остао је као „својинска земља“. Мештани
верују да је Хусејин – паша оставио синове Рамиз – бега, Ата – бега („од куче бил
бетер“), Сулејман – бега и кћер Адиљ – анаму. Чифлик у Лопардинцу припао је
Анами. Она је до 1878. године живела у Врању а онда се населила у суседни Рако-
вац. Чифлик у Лопардинцу постојао је до 1912. године. До тада су Срби радили на
чифлик – сахибијској и својој земљи. Чифлијска кула и амбар били су код данашње
основне школе. Ћаја и пољаци на чифлику су били Арбанаси. Споменимо да је
породица Доганџијци била, сво до 1842. године, повлашћена у плаћању данка и
давања десетка, јер је била соколарска.70
Пред Балканске ратове становници Лопардинца највише су се бавили
земљорадњом. Више од половине села знало је ужарски занат и суче конопље. У
веку важило је као село из којега се никуда није ишло на печалбу, али су пред Бал-
канске ратове почели да иду Србију па су стизали и до Београда. Стоку су чували
са за домаћу употребу. Стока се чувала само код куће. До негде 1830 – 40. године
чувана је нпа бачилима ван села, али су се у то време осилилн Арнаути, па се од
тога одустало. Име корије „Бачевина“ јер су некада тамо била бачила.71
О старој цркви Ј. Х. Васиљевић је забележио следеће: „У селу постоји стара
црква Св. Архангела. Код ове се цркве купи село о храмовном дану. Црква се на-
лази на сат северно од села у кршу једном и у шумарку. О цркви се овој верује као
о чудотворној. Баба Мара Јовановска, која је била удата у Босинце у селу Жбевцу
прича како је она запамтила кад се из ове цркве носио мед у ман. Св. Прохора
Пчињског; мед би се носио од Крстова до Никољ дана сваког другог трећег дана.
Од ове се цркве носе Крсти по пољу са песмама.“72
68
69
Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања, Скопље 1963, 41 нап. 128.
70
Ј ован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 192; Ј. Трифуноски, Врањска котлина –
Антропогеграфска истраживања, Скопље 1963, 42.
71
72
116
О цркви Светог Архангела Гаврила Јосифовски је 1951. године забележио:

Изнад Лопардинца је црква посвећена Св. Арханђелу летњем. То је „старовремски“
храм покривен каменим плочама. На брду изнад села поток је откопавао земљане
посуде (ћупове – сваки „вата око 300 кила“) и црепове. Код садашње цркве мешта-
ни су налазили стари новац „са ликовима“.73
Манастир Светог Архангела Гаврила у селу Лопардинце код Бујановца по-
тиче из средњег века. Првобитна црква није имала припрату. Темељно је обновљен
и проширен током друге половине XVI века када је и осликана. Наиме, зидно сли-
карство олтарског простора и наоса, датује се у другу половину XVI века. Испод
овог слоја фресака назиру старији фрагменти камене пластике. На цркви су из-
вођени грађевински радови и средином XVII века. Том приликом је, највероват-
није, дозидана и осликана припрата као и трем са јужне стране дуж целе цркве.74
Наос цркве (тј оригинални део храма) је, највероватније, у време када је дозидана
припрата добио и нови свод који је уздигнут за око једна метар у односу на ориги-
нални свод. Црква је досликавана и пресликавана током XIX и XX века.
Западно од цркве очуван је стари конак из XIX века, док је источно од цркве
саграђена зграда новог конака.
По званичним подацима које је митрополит скопски упутио Стојану Нова-
ковићу за израду „Епархијалнице Рашко – призренске и скопске епархије за 1899.
годину“ црква Св. Архангела Михаила је 1899. године била у функцији. Не наводи
се када је саграђена. У истом документу се спомиње и црква светих апостола Петра
и Павла о кој данас ништа не знамо.75 Као што видимо, у овом докемунту се тврди
да је посвета цркви Свети Архангел Михаило а не Гаврило. Црква Св. Архангела
Гаврила није била у функцији 1924. године. У то време Лопардинце је припадало
Раковачкој парохији.76
Између два светска рата, једном приликом се у цркви после венчања „убила
невеста“ (пала је с коња). Од тада, па све до бар 1951. године, сељаци су се венча-
вали у цркви села Раковац.77
Црква је ушла у новије веће прегледе архитектуре и зидног сликарства по-
ствизантијског доба.78 Црква св. Арханђела је грађевина издужене правоугаоне ос-
нове чији је унутрашњи простор издвојен у два дела приближно једнаке величине,
73
74
С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557 - 1614, Нови Сад 1965, 193 – 194.
75
тојан Новаковић, „Епархијалници Рашко – призренске и скопске епархије за 1899.“, у: Балканска питања
С
и мање историјско – политичке белешке о Балканском полуосрву 1886 – 1905, Београд 1906, 529.
76
ематизам источно православне срспле патријаршије по подацима из 1924. године, Сремски Карловци
Ш
1925, 286.
77
Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања, Скопље 1963, 41 нап. 130.
78
. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557 - 1614, Нови Сад 1965, 193 – 194;
С
Марица Шупут, Српска архитектура у доба турске власти 1459 – 1690, Београд 1984, 89 – 90; Марица
Шупут, Споменици српског црквеног градитељства XVI – XVII век, Београд 1991, 138
117
припрату и наос, међусобно спојене пролазом. Наос се на источној страни завр-

шава апсидном нишом која је полукружна и споља и изнутра. Нишама уз апсиду
обележена су места за проскомидију и ђаконикон. Црква је у целини прекривена
подужним полуобличастим сводом. Улаз у храм налази се у јужном зиду, пошто је
црква изграђена на падини брда, тако да након што је дозидана припрата, приступ
са западне стране није могућ.
Конзерваторско – рестаураторски радови на манастирском комплексу изводе
се са повременим прекидима од 1988. године. У првој деценији XXI века осим
изградње конака приступило се уређењу манастирске порте: у камену је обрађено
корито потока, направљен мали мост и направљена нова чесма. Зидана је од каме-
на, покривена каменим плочама, а и под је од камена. Црква је реновирана 1996.
године. Тада се наишло на већи камени зид те се претпоставља да је на овом месту
раније постојао храм. Пронађена су врата и на северној страни цркве која су сада
отворена. На јужној страни зида цркве, на фресци насликан је Свети архангел Ми-
хаило. Осамдесетих година XX века, сеоски сликар - аматер је разумео да је црква
посвећена Светом архангелу Михаилу уместо Светом архангелу Гаврилу.
Кровна конструкција рађена је 1985. дренажа је урађена 1997. а звоник 2008.
године.
Поред старог конака, у манастиру је саграђен 1996 - 1997. нов конак, савре-
мено опремљен захваљујући добровољним прилозима грађана и неких предузећа
из Врања и Бујановца.
Захваљујући средствима које је донирао ЈП Аеродром “Никола Тесла” Бео-
град, црква Св. Архангела Гаврила је током 2005. и 2006. године, изградила при-
лазни пут и два моста ка цркви, поправила звоник, санирано је корито реке како
не би и даље угрожавало темеље цркве и изграђен је плато за одмор свих путника
намерника.
Манастир нема братство, а опслужује га мирско свештенство из Бујановца.
Гробље је у средини села.
Село Лопардинце своју храмовну славу, светог Архистратига Гаврила, сва-
ког 26. јула слави на јединствен начин. Тог дана, наиме, нема никаквог весеља,
не пева се, не свира и не игра због одавања поште девојци мештанки која је, по
древном предању тог краја, успела да се отргне од Турака, који су је преотели, и
баци у оближњу провалију. Подвиг девојке светиња је, а црквена слава потврђује
дуговечност брижно неговане традиције и изузетног поштовања старих обичаја.79
Верске светковине се у Лопардинцу организују зими, с пролећа и у лето.
Свака од њих има посебан значај, поготово у пролеће и лето, тим пре што су везане
за посебности које се односе само на њихово село.80
79
Đorđe Đurđević, Kolopleti govora i zvuka (IX), RTV Teorija i praksa sv. 69 - 70 (1993 - 94), Beograd 1994, 31.
80
Ј ован Живковић, Александра Костић, Лопардинце (Бујановац), Село у пограничју источне и југоисточне
Србије, Београд 2012, 403 - 405.
118
Зимско славље обухвата прославу Божића као једног од највећи хришћан-

ских празника. Начин његовог обележавања не одступа од значај и карактеристи-
ка у другим срединама у Србији, када се верски празник слави у кругу породице
за одговарајућом трпезом и предвиђеним ритуалима. Извесна сарадња међу по-
родицама и комшијама ипак постоји како у набавци или размени одговарајућих
намирница, тако и поводом међусобних посета другог дан празника. Део групног
заједничког славља поводом овог дана - који се наметнуо као потреба у сеоској
заједници, како кажу мештани, реализује се њиховим окупљањем у центру села
ради дружења уз песму и игру. Пролећно славље је везано за Ђурђевдан када је
истовремено и посебан сеоски верски празник Крсташи. Неколико дана пре самог
празника припремају се разна јела по породицама, да би за време славља угостили
многе чланове родбине која долази из других крајева. Светковина почиње пре по-
дне на сам дан празника окупљањем мештана и њихових гостију у делу села Скок.
Тада се обавља ритуал доручка, а потом се присутни деле у две групе ради обилас-
ка атара села. У шетњи је присутан и свештеник, носе се упаљене свеће и иконе уз
певање верских песама. Две поворке се спајају у центру села, у дворишту цркве у
изградњи - Св. Архангел Гаврило. Онда следи обичај пењања на дрво (звани „мо-
тка”), пошто се неко од мештана попне на врх дрвета одакле се сипа вино. Остали
мештани певају верске песме крећући се у круг око спомен - плоче са заветом Св.
Ђорђа. Циљ ритуала је аутентични начин упућивања молбе Богу да омогући бољу
родну годину. Летње славље се одржава 26. јула - на дан Св. архангела Гаврила
(тзв. Горешњак). То је црквени празник и он се празнује у цркви која се налази у
планини непосредно изнад села. У комуникацији међу сељанима црква се обично
назива манастиром, мада у њој нема монаха или организованог манастирског жи-
вота. У време празновања Горешњака сви мештани села одлазе на светковину која
има веома велики значај за њих, будући да тиме потврђују приврженост традицији
и вери. Ако 26. јул пада у дане када се не пости, онда то значи да се на дан пре
празника жртвује крава јаловица која ће бити спремљена непосредно уочи светко-
вине. Присутни око цркве служе се месом и другим понудама. И у овом случају је
обичај да верници предвођени већим бројем свештеника обилазе цркву уз ношење
икона и певање религиозних песама. Том приликом је заступљена и песма којом се
изричито потражује божја милост ради што плодније године:
Дај нам боже ситну росу, алелуја, алелуја,
Господе помилуј.
Потоња ритуална церемонија тог дана подразумева причест и заветовање,
када се сече и славски колач.
Трећег дана празника у селу се практикује несвакидашњи обичај - да се на
тргу у центру села организује јавна продаја свих поклона (прилога) које су верни-
ци претходно подарили цркви. Обично се нуди пшеница, разни делови гардеробе и
веша, као и други производи ручно урађени од стране мештана. Продаја се врши у
119
виду „јавног давања“, што значи да се производи купују према првој или почетној
цени, с тим што укупно прикупљени новац остаје цркви.
У селу нема посебних јесењих свечаности. Истовремено се тврди да нема
заборављених приредби и обележавања посебних дана, мада је - ако се то не одно-
си само на верске празнике, сигурно било оних световних или профаних пригода
које су обележаване у некадашњем дому културе.
Црква Светог великомученика Георгија у Лопардинцу

Темеље цркве Светог великомученика Георгија у селу Лопардинцу код Буја-
новца, осветио је 1991. године тадашњи Епископ врањски Сава.
Са изградњом цркве се наставило тек 2004. године започне са изградњом
цркве Св. Архангела Гаврила у центру села. У дворишту цркве је постављена спо-
мен - плоча са крстом на којој је с предње стране исклесан завет Св. Ђорђа. Њим се
сугерсала потреба да мештани изграде сеоску цркву „Св. Аранђел”. Постављање
ове плоче имало је и велики симболички значај, јер - како су сматрали поносни
представници села - то је доказ да им у будућности неће мањкати воље и реше-
ности да заврше цркву као залог поштовању и неговању традиције, али и опстанку
на овом вековном простору.
Све до 2012. године није се радило на изградњи цркве услед недостатка нов-
чаних средстава и ратних дејстава на подручју општине Бујановац. Од те године
па до данас завршена је изградња цркве, средствима мештана овог и околних села,
трудом Црквеног одбора и новчаном помоћи Управе за сарадњу с црквама и вер-
ским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије.
Свечани чин освећења цркве обавио је Његово Преосвештенство Епископ
врањски Г. Пахомије, 24. септембра Лета Господњег 2017.
Иконе на иконостасу рад су монахиња манастира Светог Стефана у Горњем
Жапском. Иконостас броји 20 икона.
120
Nebojša Đokić, Serbian scientific center, Belgrade
Metodije Marković, Archimandrite, prior of the Monastery of Venerable
Prohor of Pčinja
CHURCH TEMPLES FIRST AND SECOND BUJANOVAC PARISHES
Sacred Topography of the Municipality of Bujanovac

Part 2
The paper presents the history of church temples in the first and second Bujanovac
parish. Churches in Bujanovac, Žuželjica, Veliki Trnovac, Lučane and Lopardince were
treated. Basic information about the villages and church temples is given.
.
121

EKZ 24 Bujanovac

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

EKZ 24 Bujanovac

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

EKZ 24 Bujanovac

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Етно-културолошки зборник XXIV

Kључне речи: Архијерејско намесништво прешевско, Врањска епархија, Бујановац,

У другом наставку нашег рада о сакралној топографији општине Бујановац

Бујановачка прва парохија

Црква Светих апостола Петра и Павла у Бујановцу

дишту и најнапреднијем сеоском насељу. Од те године Бујановац почиње нагло да

15. април 1855. Коџабаша

“Бујановце се налази на долини моравској, на подножју огранака Карадага,

тељи су изашли пред цркву и ту је митрополит осветио водицу и одржао беседу.

Црква Преображења Господњег у Жужељици

новљена је и освећена је 1896. године од стране тадашњег Митрополита скопског

Звоник и отворена припрата цркве дограђени су 1995. године, а црква је ре-

неким гробовима пронађен је накит. За њих се у народу мисли да су припадали

Од старих исељених српских родова зна се за: Помаковци (иселили сe у

Црква Свете Преподобне Параскеве у Лучанима

Преци данашњих лученских муслимана, приликом досељавања, затекли су

Бујановачка друга парохија

Манастир (црква) Светог Архангела Гаврила у Лопардинцу

ковци). Најстаријим махали и истовремено породицама сматрали су се Џелеповска

Врање на пазар или ма куда па се ови „поместили” где су сада, да их Арнаути

О цркви Светог Архангела Гаврила Јосифовски је 1951. године забележио:

припрату и наос, међусобно спојене пролазом. Наос се на источној страни завр-

Зимско славље обухвата прославу Божића као једног од највећи хришћан-

Црква Светог великомученика Георгија у Лопардинцу

CHURCH TEMPLES FIRST AND SECOND BUJANOVAC PARISHES

Sacred Topography of the Municipality of Bujanovac

You might also like