Narodna književost

Prvi kolokvijum

1. OBJASNITE TERMINOLOŠKE RAZLIKE U IMENOVANJU DELA

NARODNE KNJIŽEVNOSTI

Narodna književnost obuhvata sve tvorevine koje se sastavljaju izvode, primaju i prenose
usmenim putem, koje žive u određeno vreme u zajednici i istovremeno sjazuju određene
poetiče i stilske osobine. Ovaj termin je nastao prvi put u drugoj polovini 13. Veka prema
terminima koje je Vuk korsitio da bi odredo određene žanrove: pesmu, pripovetku, poslovicu,
ali ne i književnost. Vuk je pod pojmom narodno knjižestvo svrstao „pjesme, zagonetke i
pripovjesti“ i pripovetke (poslovice 1821.), Vuk je pod ovim pojmom obuhvatio dela koja su
potekla iz naroda i koja su se kroz narod prenosila. Po romantičarskim shvatanjima, narodno
pesništvo je izražavanje duše naroda. Za Herdera je svako autentično pesništvo – narodno.
Usmena književnost predstavlja sve ono što se simultano prenosilo i stvaralo usmenim
putem. Prvi put kao termin u 19. v. Ovo je oksimoron, pojmovi isključuju jedan drugi
(usmena-književnost).
Narodna poezija, narodne pesme – termin je prvi put upotrebio Montenj u 16. V, a
romantičari ga koriste do 18. v.
Folklor, kao termin, prvi je upotrebio Vilijem Džon Toms, obuhvatajući narodne navike,
običaje, obrede, verovanja, balade, poslovice. U našoj naučnoj literaturi, prvi je Tihomir
Đorđević, 1900. god. upotrebio termine „folklor“ i „folkloristika“. Objavio je i članak „Srpski
folklor“, gde je naglasio koji su zadaci ove nauke koja treba da prouči narod, njegove osobine,
način života, njegove poglede na svet, njegovu poeziju, pravo, medicinu, filozofiju itd. Oba
termina upotrebljavala su se dvojako. Folklor u doslovnom prevodu označava znanje naroda,
a može se odnositi i na znanje o narodu. Folklor i folkloristika označavali su i predmet
istraživanja i naučnu oblast. Pojam se ili sužavao na područje usmene književnosti ili se
odnosio na široko svedenu tradiciju u koju spadaju: materijalna kultura, kultura pokreta i igre,
folklor ideja, umetnost reči. U terminu „folklor“ objedinjeno je dosta disciplina i zato je
nepodesan za označavanje tek jednog elementa narodne duhovne kulture. Takođe, počiva na
kolektivnoj koncepciji usmene/narodne književnosti koja zanemaruje udeo talentovanog
pojedinca/stvaraoca.
Književnost usmenog postanja – insistirа na genezi samih oblika, zanemaruje procese
trajanja dela.
Tradicionalna (tradicijska) književnost – naglašava postojanje folklornog fonda koji se
kroz vekove formirao kao deo slojevite tradicije i predstavlja skup znanja i obrazovanja
svojstvenih svakom članu određene zajednice. Ovaj pojam je širok i neprecizan zato što i dela
pisane književnosti mogu da proizađu iz tradicije.
Usmena umetnost sužava fenomen usmene književnost na isključivo umetničku
kategoriju, zanemaruje se bilo kakav uticaj usmenih oblika (običaja, svetkovine,
svakodnevnih poslova, obreda...).
Koji god termin koristili da oznaimo dela usmene književnosti moramo znati da to nisu
dela naroda, već darovitog pojedinca, koji je nepoznat, ali je postojao i nikako delo usmene
književnosti ne možemo suprotstaviti umetničkoj (pisanoj) književnosti, zato što bismo tako
poništili njihovu estetsku vrednost, koja, itekako postoji.

1
 2. KOJI SU DRUŠTVENOISTORIJSKI PROCESI UTICALI NA
OSOBENOSTI NARODNE KNJIŽEVNOSTI KOD SRBA

Dela su nastajala u posebnim istorijskim oklnostima. Nisu postojali: pismenost, opšti

uslovi za razvoj pismenosti, vrsta prirodne podele rada, sredstva za rad, kao ni kontinualni
razvitak od usmene ka pismenoj književnosti, a i sam kontinuitet u stvaranju.
Na razvoj utiče primanje hrišćanstva koje kasnije utiče na život narodne književnosti,
odnosno na samo popisivanje iste. Utiče i dolazak Turaka na Balkan. Smatra se da je narodna
književnost postojala i kod Južnih Slovena koji su došli na Balkan, a i kod starosedelaca, i to
u vidu lirike, običaja, obreda, epike.
Kod J. Slovena paralelno sa pisanom, razvija se i usmena književnost, sve do dolaska
Turaka. Tad se pisana književnost održava pod okriljem crkve, a usmena se premešta na selo,
zato što su Turci zauzeli gradove. U srednjem veku i feudalnom društvu, patrijarhalno
vaspitanje nije bilo toliko izraženo kao po dolasku Turaka pa sve do 19. veka. Usmena dela
prenose pojedinci iz naroda: hajduci, putnici, Filip Višnjić je slep... sve to za razliku od
srednjovekovnih dvorova gde su njih iskazivali na svojim nastupima igrači, glumci, pevači,...
Rad Vuka Karadžića i povećana pismenost (u 20.v.) usporila je proces nastanka i
prenošenja dela usmene književnosti.

3. OPŠTE ODLIKE NARODNE KNJIŽEVNOSTI

a) usmeni vid komunikacije

b) promenljivost(varijantnost) dela g) formulativnost
c) nivelacija – ujednačavanje dela h) osoben jezik
prema drugim delima i) kanonizovanost stiha
d) ustaljenost j) kontekst
e) simultani (istovremeni) i povratni k) tekstura
proces l) osobeno shvatanje autorstva
f) sinkretičnost – spoj više umetnosti
pri stvaranju

Osnovna odlika narodne tj.usmene knj. jeste da u stvaranju svakog dela, usled prenošenja
usmenim putem, učestvuje više pojedinaca. Baš zato što se prenosi usmenim putem, ona je
podložna neprestanom menjanju. Čak i kada je zabeležena, usmena tradicija je fiksirana samo
u određenom trenutku i obliku u kojem je u tom trenutku trenutku živela, pa nastavlja dalje da
se prenosi i menja.
Tvorevine usmene književnosti se izvode pred nekim skupom, tako da su pevači u
tesnom dodiru sa publikom, sa svojim slušaocima. Naime, usmeno pesništvo se uvek javlja u
spoju sa nekom umetnošću (lirska narodna pesma se peva u kolu ili uz ples, epska uz gusle,
itd...). Još jedna bitna odlika je široka upotreba ustaljenih motiva i sižea, zatim „opšta mesta“,
stalni epiteti, ustaljeni brojevi, česta upotreba hiperbola, jezik je arhaičan.

2
 4. OBJASNITE ODNOS STVARAOCA, DELA I PUBLIKE U
USMENOJ KNJ.

Usmena improvizacija odvija se neposredno pred slušaocima od kojih je svaki potencijalni

kazivač/pevač, a sve naredne interpretacije odvijaće se takođe pred slušaocima i neminovno
će se razlikovati, ali će sva ova dela biti usklađena saznanjem i očekivanjima publike.
Individualnost je u usmenoj književnosti osobenog tipa, jer je stvaralac dvostruko
uslovljen kolektivom i tredicijom. Kolektov omogućava nastanak i trajanje dela i podstiče
pojedinca na stvaralački čin; s druge strane on ograničava ispoljavanje ličnog stava ili
mišljenja koje se razilazi od opšteprihvaćenog znanja.
Tvorac i njegovo delo ne mogu u usmenoj kulturi postojati bez publike, dok se u pisanoj
književnosti stvaranje i recepcija odvijaju u različitom vremenu i prostoru, u usmenoj
književnosti delo nastaje i izvodi se pred publikom (stvaranje i recesija se odvijaju
istovremeno) i u tom istom trenutku se procenjuje vrednost varijante:
PEVAČ/PRIPOVEDAČ – VARIJANTA – SLUŠAOCI
PEVAČ → VARIJANTA ← SLUŠAOCI
STVARANJE ↔ RECEPCIJA

Zato su za trajanje dela u usmenoj književnosti važni:

a) talentovanost pojedinca
b) izgrađenost stilsko-izražajnog i tematskog fonda tradicije
c) zainteresovanost i afinitet sredine (koja kao kolektivni cenzor vrednije varijantu i
učestvuje u daljem trajanju – prenošenju varijante usmenim putem)

Pojedinac je uslovljen kolektivom u

a) dijahronoj ravni (kolektiv formira tradiciju)
b) sinhronoj ravni ( kolektiv obezbeđije opstanak i trajanje dela)
Izvođač usmenog dela jeste pojedinac, ali on oličava samu tradiciju. Da bi
određenprihvaćeno mora da prođe ,,preventinu cenzuru kolektiva“.

5. ŠTA JE PREVENTIVNA CENZURA KOLEKTIVA? PRIMER

Pri istraživanju foklora mora se uvek, kao temeljni pojam, imati na umu preventivna
cenzura zajednice. Jedna od bitnih razlika među folklorom i literaturom u tome što je prvi
obeležen orjentacijom prema langue (jezik) a druga prema parole (reč). Uloga cenzure koju
vrši zajednica različita je u literaturi i u fokloru. U fokloru je cenzura imperativ i čini
nezaobilaznu pretpostavku za postanak dela. Karakteristično je za foklor nerazdvojno stapanje
cenzure i dela.
Tvorac i njegovo delo ne mogu u usmenoj kulturi postojati niti mogu opstati bez publike-
kolektiva, pred kojima se neposredno stvara delo. Pevači i kazivači su u tesnom dodiru sa
slušaocima i ,,moraju se do izvesne mere svaki put prilagođavati ukusu i potrebama slušaoca-
određene publike, pri čemu izgrađeni moralni principi i ujednačenost životnoh pogleda utiču
na stvaranje kolektivnog ukusa.
Pojedinac je dvostruko uslovljen kolektivom, koji cenzuriše: dijahrono, tako što kolektiv
formira zajednicu, a sinhrono od preventivne cenzure sredine zavisi sudbina svake i
jedinstvene usmene umotvorine. Dakle, od cenzure zavisi da li će usmeno delo zaživeti ili ne.
PCS je određena svest o etičkim normama (u desetercu), određen skup ograničenja koja
postoje u svesti svih učesnika usmene komunikacije. Da bi neko delo bilo prihvaćeno prvo
mora da je prođe. Stvaralac je uslovljen kolektivom i tradicijom.

3
 Pri tom pevač/kazivač mora da pazi na određeno poimanje sveta i svega o nacionalnoj
prošlosti opevano u epici, što znači da Vuk Branković npr. po tradiciji ne može biti junak već
izdajnik, a Marko Kraljvić ne može biti prikazan kao negativan lik, već kao jedan od naših
najvećih junaka.

6. KAKO SE ODREĐUJE POJAM AUTORSTVA U USMENOJ

KNJIŽEVNOSTI. OBJASNITI ODNOS INDIVIDUALNO-KOLEKTIVNO?

Usmeno delo je individulna tvorevina koja postaje deo tradicije i kulture tek kad ga
kolektiv prihvati. Pojam autorstva u usmenoj književnosti je jako složen, jer autora u pravom
smislu nema i pojam autorstva sa stanovišta poetike folklora je suvišan, što ne znači da autor
ne postoji. Ne postoji autorska svest o stvaranju, ali usmena književnost je anonimna i
kolektivna, odnosno individualna i kolektivna. Najbliži pojmu autora bio je Filip Višnjić.
Fenomen autorstva je samo u prividnom neskladu između autora i kolektiva jer proizilazi
iz uloge kolektiva u prihvatanju dela. Sam pojedinac je uslovljen kolektivom i stav kolektiva
utiče na trajanje dela i prenošenje dela. Izvođač, delo i publika oblikuju tradiciju.
Vuk kaže da niko od kazivača nije hteo da prihvati pesmu kao svoju, „niko ne drži za
kaku majstoriju“, i da je svaki govorio da je od drugoga spevana.
Vuk u predgovoru prvom lajpiškom izdanju 1823. još kaže: „koji čovjek zna 50 različnih
pjesama i ako je za taj posao, njemu je lasno novu pesmu spjevat.“
Odnos stvaraoca prema delu je jednosmeran, a odnos individualno:kolektivno je
reverzibilan (povratan), izvođač je istovremeno i stvaralac i recipijent.

7. Formiranje pojma ,,narodna književnost“ u predromantizmu i

romantizmu; osijanizam i morlakizam; Herder, braća Grim

Od epohe srpskog romantizma i pojave zbirke Vuka Karadžića postaju veoma

rasprostranjeni pojmovi: „narodna pesma“, „narodna pripovetka“ i „narodna poslovica“. Vuk
nije pojedinačne oblike objedinio nazivom narodna književnost, ali je „pjesme, zagonetke,
pripovjesti“ i pripovetke označio kao „narodno knjižestvo“. Termin široko obuhvata dela koja
su se kroz narod prenosila, a imaju i književnu istorijsku opravdanost, tim pre što se najduže
primenjivao u nauci. U pojedinim sredinama odrednicom „narodna“ se označava nacionalna
literatura.

Tremin ,,narodna književnost”/usmena književnost/folklor. Narodnja književnost je

tradicionalna, prenosi se sa kolena na koleno. Izvorna je, stara, promenljiva, naša je,
anonimna, postoji milenijumima, ali sa ovim terminima se pojavljuje krajem 18-og veka od
romantizma. To je određena idejna tvorevina nekih ljudi. Narodna knj. je u škole došla kao
nešto razumljivo.
1580. upotrebio termin prvi put Mišel de Montenj. Piše o pesmama svog rodnog kraja,
pominje primer nekih indijanaca, ljupke su i imaju neposrednost koja se može uporediti s
najlepšom umetničkom poezijom.
Jurej Šižgorić- humanista iz Dalmacije piše na latinskom pesme, pesme o običnom
narodu, s oduševljenjem, o radu, životu, ljubavi. Ljubavne pesme poredi s rimskim i grčkim.
Lorenco di Mediči- iz Firenceje. Piše pesme koje se izvode na karnevalima. Kako idemo
kroz 18. i 19. vek obrazovani ljudi stvaraju nešto sasvim novo. Predromantičari i romantičari
su stvarali narodnu književnost. U 17. veku imamo racionalizam, a u knjiž. 18. veka
klasicizam (prosvetiteljstvo) , dominira francuski jezik. Prosvetiteljstvo smatra da su narodni

4
običaji sujeverje. Nepromišljeni, neprosvećeni ljudi veruju u vile, veštice. Prosvetitelji
smatraju da postoji jedan univerzalni narod, da bis svi ljudi mogli biti prosvećeni, razumni,
religija mora biti u skladu sa zdravim razumom, u političkom smislu su kosmopoliti ali nisu
uvek liberali.
Tragovi spomenika su važni, npr. Didroova ,,Velika enciklopedija” kako je u njoj
definisana nacija. Nacija je u toj enciklopediji prostor ograničen granicama i kojom upravlja
vlast. Nacija- količina ljudi na jednoj određenoj zemlji, 1 granica, poslušna 1 vlada- političkoj
naciji; nija kao danas za definiciju nacije, tj. naroda.

Književni klasicizam ugleda se na klasike grčko-rimske shvaćeni kao večni uzori,

nepromenljivi, nedostižno savršenstvo. Poezija je nešto što se uči, i tada u gimnazijama učilo
se kako se piše poezija, i tada se najviše čitao Horacije, i po ugledu na njega Lukijan Mušicki
je pisao svoje pesme. Pravila su propisivala da se tragedija dešava u višim staležima,
akomedija u nižim staležima, i takva vrsta francuskog diktata proširila se svugde. U
Nemačkoj se prvo javilio toodstupanje od takvog pisanja. Volter je glavni predstavnik
prosvetiteljstva, ali njegove komedije se danas nigde ne čitaju, piso po pravilima. A Šekspir
piše, tj. odstupa od pravila. Voler je bio šokiran Šekspirovim dramama, i u tome što on peva o
ljudskim pripodnim stvarima, pijanim ljudima…

Pored prosvetiteljstva u to vreme imamo i druge prace ali prosvetiteljstvo njih nije
priznavalo.
Žan Žak Ruso- da se vratimo priprodi, suprotstavlja civilizaciju i prirodu, protiv razuma
diktata da bi dali prednost emocijama, čulima.
Civilizacija- strano i lažno ljudskoj prirodi.
Prirodan čovek je pravo čovek (izvorno), srećan čovek. Koncept ,,plemeniti divljak”
Ruso, urođeno, nema negativno značenje. Prvobiti ljudi, sačuvali idealno stanje, nije ih
pokvarila civilizacija, bliski iskrenom moralu, nisu licemerni + osećanja
U 2/2 18. Veka javlja se sentimentalizam koji je vezan za osećanja. Umesto klasicizma,
grčko-rimskih pravila, govori se o onome što je sopstvena emocija, to je tada bio preokret
takođe izvorna književnost.
U Engleskoj. Škotska- novi žanr u književnosti tzv. goski roman koji govori o
dešavanjima u gotskim zamkovima, umetnost se okreće prema antici, okreću se ka srednjem
veku: horor romani, teže da izazovu emociju straha; danas poluzabrovavljeno sem
Franhejnštajna; ima i koji se okreću ka nacionalnoj prošlosti. Dominacija francuskog ukusa
,,sakupljanje starina”
Rukopisi koji sadrže narodne pesme.
1765. u Engleskoj Tomas Persi je objavio sakupljene rukopise, ,,Ostaci stare Engleske
poezije”. Nešto jošš značajnije dogodilo se u Škotskoj
1760. Čovek po imenu Džejims Makferson ponašao je rukopis iz III veka ,,Osijanova
pevanja”. Oduševljenje ali i rasprava i polemika o Osijanu; ima jedan problema da je u
pitanju mastifikacija, ili ti Makfersonova izmišljotina. Makf bio je vođen time da konstruiše
škotsku poeziju, okretao se drevnoj škotskoj, patriotske namere, da škotska poezija nije
manja vredna od egleske.
Postavlja se pitanje da li su pesme izvorne ili falsifkat-nastaje Osijanizam.
Mnogi su prihvatali Makfersona pa je otuda i ovaj pravac. Napoleon čita Geta, dolazi i do
njega Osijanizam.
Moda s kraja 18. Veka ,,OSIJAN” ugleda se na knj sentimentalizma, ljudi misle da
pripada društvenoj prošlosti.
Na osnovu toga nastao ceo pokret osijanizam (suprotno francuskog klasicističkog
ukusa).

5
 Rasprava o Osijanu, debatie, da li je iz škotske, davne ili da je u pitanju Makfersonova
mistifikacija.
Karajem 18-og veka objavljeno je još jedno delo u Evropi, Hasanaginica, nju su preveli
Gete i Puškin. Hasanaginica je nastala 1774.
Venecijanski pop Alberto Fortis objavljuje ,,Put u Dalmaciju“, daje i opisuje običaje
naroda koji tamo živi- MORLACI. Morlaci su slovensko stanovništvo, prikazano na Rusovski
način. Žive u jednostavnosti, gostoljubivi, imaju moral, neiskren, plemenit narod.
U predgovoru zahvaljuje čoveku koji je finansirao njegov put- škotski lord( (koji je
podržavao Osijana).
MORLAKIZAM- neki pisci objavljuju dela u egzotičnoj Dalmaciji. Ta se moda
proteže do prvih decenija 19.veka. Grofice su takođe pisale o morlacima. (tadašnji običaji
nemaju nikakve veze sa sadašnjim životom ljudi u Dalmaciji.
Šarl Nodije napisao je knjigu ,,Noćni demoni“, on je prvi uveo modu vampirizma.
Merime nikada nije bio u Dalmaciji, ali je izmislio pesme uz gusle. Tvrdio je da su
autentične narodne pesme, ali je sve bila izmišljotina. I Puškin je jednom čak u to i
poverovao.
Merime je rekao da je napravio čitavu tu igru da bi se podsmevao toj modi morlakizma.
Traži se izvornost i autentičnost (to je tada nešto novo), krajem 18. veka nastao. Vezan za
romantičarski period; traži se autentičnost osećanja, ličnosti, izraz čoveka da ne bude
pštovanje pravila poetike. (shvatanje umetnosti, okretanje narodnoj poeziji). Narodna pesma-
autentična, njena potreba, otkriće dovelo je do pesama koje teže da bude lični izraz, onoga što
je izvorno.
Prvi je upotrebio izraz ,,narodna književnost“Johan HERDER. Rođen u Nemačnoj,
bio je teolog, iz siromašne porodice. Živeo je u mešanoj sredini i imao je želju da ode u Pariz i
upozna Didroa. Upoznao je Didroa (gl. predstavnika prosvetiteljstva), i bio je njime zgađen,
video je nešto lažno. Nošenje perika, veštačkih madeža, napuderisanih lica. Herder je celu tu
filozofiju smatrao lažnom. Protiv prosvetiteljstva je, odbacuje i klasicizam. Uključuje se u
raspravu o Osijanu, podržava da su autentične pesme. Njegova poetika je ekspresivna, poezija
nije imitacija prirode već je izraz.
Herder kaže da jedan genije ne treba da poštuje pravila, već da svoja pravila stvara sam, i
Herder je zato Šekspira smatrao genijem. Prosvetiteljstvo je poštovalo pravila, a za njega je to
pogrešno.
Protivnik je da se piše po pravilima (heksametar) jer se poezija ne uči već itražava.
Dodaje i da je narodna pesma izraz samog naroda i njene suštine- duh naroda. ( svaka nacija
ima neki svoj poseban duh.
ISTORIZAM- svaku kulturu merimo prema njegovom dobu, a ne prema našem. Pravila
rima su bila dobra za njih, ne možemo za nastime meriti.
Jezik, običaji i narodna poezija- izraz duha naroda, zahvaljujući Herderu narodna poezija
stiče popularnost u evropi krajem 18. Veka.
VOLKSDICHTUNG
NATURDICHTUNG = KUNSTDICHTUNG
Prirodna, izvor samih osećanja veštačka, imitacija antičke Grčke
Šekspir je prihvata

1778/79. Herder objavljuje ,,Narodne pesme“

1807. II izdanje ,,Glasovi naroda u pesmama“
Uneo odlike Šekspira, Dantea, od Indijanaca, Finaca
Humanitet- zajednički ljudski ideal, vezan za miroljubivost.
Herder otac savremenog nacionalizma, ali postaje kosmopolitski deo.

6
 Jakob i Vilhem Grim- narativno pripovedaje, nastavili teorijsko shvatanje naroda.
Osnivači germanistike, nemačkog rečnika, mitologija, prevod sa jezika, pomagači Vuku
Karadžiću; nastavili Herderovo shvatanje naroda.
Zajednica koja govori jednim jezikom, razlike između društva (mehanizam, moguće
oduzeti ili veštački dodati) / zajednice ( povezani kao organizam; tako vide narod)
Bili su pravnici, videli i u zakonu grešaka. Pogrešno je uzeti Rimsko pravo i preneti
nekom društvu zakon, već sam narod treba svoj zakon, sam sebi daje zakon, isto važi i za
narodnu poezju- nastaje u narodu.
Divlji i primitivni ima pozitivno značenje, jer je bliže izvoru; narodna poezija po njima
nastaje spontano, kao što se jezik spontano stvara.
Narodna poezija nastaje iz mita po Grimu. ?
1812. Prvi tom dečijih i domaćih bajki
1814. Jaokb u Beču; Bečki kongres
1815. cirkularno pismo
Kanonizovane dečije bajke braće Grim- zabeleženo od naroda, seoskog, čuva srž, duh
starine.
Ono što je živo od nekih pripovetaka postaje fiksirano, ulazi u čitanke. 19.v. nešto novo
tad; nov fenomen; građanski stalež dece, prvo u Nemačkoj pa u celoj Evropi.
Grim i Vuk- Imena ljudi od kojih su zabeležili nisu pripadali seoskom sloju već sitnom
građanskom staležu (srednji sloj, pismeni su). Crvenkapa i Mačak u čizmama- nisu bili pravi
Nemci, već Francuzi, od Francuza zapisali.
-Pronađeni rukopisi zapisa pripovedanja, i kad se uporedi sa štampanim izdanjima, vidi
se da su menjali; menjali stil, stvaraju arhaičan stil pripovedanja ,,grimovski žanr“.

8. OSTALI TERMINI (USMENA KNJIŽ., USMENA TRAD., KNJIŽ. NA

NARODNU)

Usmena književnost – stavlja akcenat na simultano prenošenje i recepciju dela koje

izvođač, usmeno, u neposrednoj improvizaciji, stvara pred publikom. Obuhvata i ostala bitna
stilska obeležja. Spoj pojmova usmenost i književnost isključuju jedno drugo, tako da je ovo
primer za oksimoron.
Usmena tradicija – postojanje usmeno-poetskog fonda koji se kroz vekove formirao kao
deo tradicije i predstavlja skup znanja i obrazoanja svojstvenih svakom članu određene
zajednice.
Pučka/narodna književnost – te odrednice se odnose na literarna dela na prelazu
usmene i pisane književnosti i stvaralaštvo „na narodnu“. Ovim prelaznim kategorijama
takođe se teže utvrđuje autor, ali i u slučajevima kada autorstvo nije sporno, tražilo je
oponašanje usmenog stvaralaštva.

9. UŽA I ŠIRA, STARIJA I NOVIJA SHVATANJA POJMA „FOLKLOR“

U suštini folklor obuhvata mnoge oblasti. Termin jednostavni oblici primenjuje se samo
na određene forme u usmenom stvaralaštvu. Novije shvatanje folklora jeste da je on
savremen, neograničen starinom i da kao svaka umetnička komunikacija postoji u malim
grupama. Uže posmatrano, samo u okvirima usmene književnosti, svojim istraživanjima

7
Andre Joles je obuhvatio: legendu, sagu, mit, zagonetku, izreku, kazus, memorabile, bajku i
vic.
Prema Dandesu folklor je svaka grupa ljudi koja ima bar jedan zajednički faktor.
Folklor se danas umetnički održava kroz vreme, kroz savremene publike u vidu
folklorizma. Za starija shvatanja folklor predstavlja sveukuna znanja narod, očuvanje starine,
materijalne kulture, plesa, običaja... Nauka koja proučava gradju folklora naziva se
folkloristika.
Kod nas se folklorom označava:
a) Tradicionalna materijalna kultura (arhitektura, zanatstvo, kostimi, likovno
oblikovanje)
b) Folklor pokreta, igre i muzike
c) Folklor ideja – običaji, verovanja, medicina, religija
d) Umetnost reči

10. FOLKLORIZAM

Termin FOKLORIZAM prvi put je upotrebljen 60-tih godina, u Nemačkoj od strane etnologa
Mosera i Bausingera i nastao je iz potrebe za autentičnošću.
Na foklorizam, kao društveno-kulturni fenomen, skrenuo je pažnju nemački etnolog
Hans Moser, dvema opsežnim raspravama. Prema njemu, foklorizam se odnosi na dvojake
pojave:
a) na opšti interes;
b) za sve „narodno“ i za sve rezervate „narodnoga“.
Bausinger kaže: “Foklor je ustvari foklor uzet i shvaćen u pejorativnom smislu.“, „to
znači boriti se protiv foklorizma, znači odbaciti sve ono što nije prava narodna umetnost.“
Foklorizam u tom izlaganju naime, ne označuje tzv.foklor iz druge ruke kao širu pojavu nego
samo ono u toj pojavi što autor gleda kao negativno: turističku, reklamnu, komercijalnu
eksploataciju foklora i s time povezana iskrivljavanja „prave narodne umetnost“, gušenje
„egzistencije čistog izvornog foklora“, „banalnost i trivijalnost, deformacije do kiča“
U posrednom prenošenju i prikazivanju narodne kulture iz druge ruke najjasnije je
izraženo ono što se podrazumeva pojmom foklorizam.

11. ETNOPOETIKA; EMSKI I ETSKI PRISTUP

Etnopoetika je proučavanje estetskih struktura unutar usmenog izvodjenja. Teži da otkrije

i predstavi distinktivna obeležja usmenog izvođenja. Njen cilj je istovremeno deskriptivan i
analitički. Ona nudi dragocen uvid u takva folkloristička pitanja kakva su usmenost,
pismenost, prevod, kulturna promena i odnos jezika i pogleda na svet.
Emsko i etsko – dve strategije upotrebljene za kategorizaciju ljudskog ponašanja.
a) Emska – često kazivana i urođenička, etnička, interna ili insajderska tačka
gledišta u odnosu prema specifičnom kulturnom sistemu.
b) Etska – predstavlja naučni, analitički ili spoljni konstrukt koji koriste autsajderi,
prvenstveno za upotrebu interkulturalnog komparativnog proučavanja.
Lingvista Kenet Pajk je skovao termine emski i etski.
Emski pristup teži da predstavi obuhvatni sistem odnosa pristutan unutar jedne specifične
kulture (npr. Odnosi igrača tokom neke igre).
Etske jedinice su nestrukturalne i slobodno lebdeće (npr. Izgled njihovih kostima…)

8
 12. POTONULA KULTURNA DOBRA

Usmena književnost nastaje nakon romantičarskog perioda, kao fenomen, teorijski se

objašnjava kao „potonula kulturna dobra“: „Narod ništa ne stvara, narod samo reprodukuje.“
Spuštena kulturna dobra koji je ustanovio nemački naučnik Hans Nauman u okviru
svoje ideje da se ,,narodno blago stvara u višim slojevima“ i da ga narod iz viših slojeva
društva preuzima. Teza o aristokratatskom poreklu narodne književnosti preovladala je u
Evropi naročito u drugoj polovini 20. veka.

13. TEKST & VANTEKSTOVNI ELEMENTI (TEKSTURA I KONTEKST)

Tekst- o tekstu usmene varijante se može govoriti tek pošto je umotvorina zabeležena.
Onog trenutka kad je usmeni delo fiksirano pismom, sačuvana je samo jedna od njegovih
bezbroj mogućih varijanata. Ali zapis usmenog dela je samo segment postojanja, a složene
okolnosti izvođenja je nemoguće „prevesti“ u sisteme pisane reči.

Vantekstualne elemente čine tekstura i kontekst. Od ovih elemenata zavisi vrednovanje

dela.
Pod teksturom se podrazumevaju:
a) naglasak,
b) intonacija,
c) interpretacija,
d) glasovi,
e) mimika,
f) kretanje
Na ovaj fenomen kao aktivni činilac usmene komunikacije izdvojili su samo folkloristi
od polovine 20-og stoleća. Zanimljiva opažanja, dragocena za sagledavanje autentičnog
trajanja usmene knjiženosti ostavili su i brojni sakupljači Vukovog perioda i Vukovi
sledbenici. Iskustva istraživanja potvrđuju aktivni deo vantekstovnih elemenata u trenitku
stvaranja, izvođenja i prihvatanja usmenog dela. Interpretacija, gestikulacija čak i ćutanje,
mimika usklađeni su umećem kazivača; sadržinom koju izlaže i očekivanjem njegovih
slušalaca.
Aktivna upućenost njegovog usmenog stvaraoca na publiku, okolnosti u kojima delo
nastaje, označavaju se kao kontekst. Kontekst se odnosi na sveobuhvatni ambijent u kojem se
delo stvara i izvodi, na društveno-istorijske okolnosti i od toga zavisi i kako će tekst biti
izveden i na koji način biti uobličen.
Uspelost varijante ne zavisi samo od talenta stvaraoca i afiniteta kolektiviva, nego i od
neponovljivog trenutka u kom se delo stvara.

14. ŠTA JE VARIJANTA USMENOG DELA U UŽEM, ŠTA U ŠIREM

SMISLU?

U širem smislu varijanta je svako izvođenje usmene pesme, pripovetke, kratkih

govornih oblika pred publikom, pri čemu je tekst koji istovremeno nastaje i izvodi se –
neponovljiv. Po pravilu svako novo izvođenje dela se razlikuje od prethodnog pa se varijatna

9
može gledati kao relativno nezavisno umetničko delo u odnosu na ostala dela na istoj
hijerarhijskoj lestvici. Mogu da s menjaju svi elementi strukture: leksički fond, sintaksa,
nomenkaltura, siže.
No, varijanta se može posmatrati i na žanrovsko-tematskom nivou, u užem smislu. Tako
sagledan, ovaj fenomen se može odrediti kao tvorevina zavisna od drugog usmenog dela
(„pravarijante“) od kojeg uzima strukturne i sižejne osobenosti. Najpodložnija promenama –
imena.
Varijante tavise od obima određenog dela, npr. Najbrže se menjaju bajke, dok se kratki
oblici ne menjaju. Javlja se varijantnost u oblicima istog žanra.
Zahvaljujući starim, sačuvanim tekstovima u delima renesansnih pesnika i rukopisnim
zbornicima, nastajalim u Primorju i Vojnoj krajini, moguće je pratiti stabilne i promenljive
činioce istog sižejnog sklopa. Ta su poređenja moguća u okvirima istog poetičkog sistema
(npr. epska pesma o deobi braće Jakšića, tematski krugovi o Prvom i Drugom kosovskom
boju, Markovi megdani...), ali i u obradama istog motiva u različitim žanrovskim
konvencijama (npr. pesme i pripovetke o zmiji mladoženji).

15. ŠTA UTIČE NA OBLIKOVANJE USMENE VARIJANTE?

Promenljivost teksta zavisi od više činilaca uključenih u sistem tradicije i usmene kulture:
a) dijahronijska perspektiva (vreme) – prenošenje teksta iz jedne generacije u
drugu
b) Sinhronijska (prostor) – iz jedne sredine u socijalno i kulturno drugačiju zonu
(npr. Dioba Jakšića: varijanta iz Vukove zbirke – dele se konji i sokoli, varijanta
iz Crne Gore – dele se ovce i taliri)
c) darovitost usmenih stvaralaca i prenosilaca
d) okolnosti spevavanja i kazivanja – kontekst (npr. Od starca Milije, Vuk je 15 dana
beležio 4 pesme, zato što je ovaj bio zaboravan)
e) žanrovske norme (npr. Zmija mladoženja)
f) shvatanje kolektiva – običajne norme
Zbog usmenog prenošenja dela, do variranja dolazi usled prenošenja „teksta“ sa jedne
generacije na drugu, bitan je i udeo kolektiva koji treba da se interesuje za varijantu kako bi
ona opstala i varijantnost zavisi i od darovitosti pojedinca i konteksta(odnosno okolnosti
improvizacije), ali i žansrovskih zakonitosti.

16. KAKO SE VARIJANTE MENJAJU PRENOŠENJEM KROZ VREME?

Uloga kolektiva u prenošenju kroz vreme je najvažnija. Da bi se jedna epska pesma ili
pripovetka usmeno prenosila kroz vreme izuzetno je važan udeo kolektiva – njegova
zainteresovanost za određenu temu, junaka, pa i usmeni žanr. Tako lokalni kolorit i trenutna
zanimljivost umanjuju mogućnosti određenom sižeu da se prenese i u naredni naraštaj. Kada
opevano zbivanje nema širi nacionalni značaj, brzo se gasi interesovanje publike.
S druge strane određene teme, imena i događaje moguće je pratiti u širokim vremenskim
intervalima (Marko, Zmaj Ognjeni Vuk, Sibinjanin Janko ili Kosovski boj itd.). Stav
kolektiva i opšta shvatanja uslovljavaju pevače i kazivače koji su i sami deo određene
socijalne, etničke, konfesionalne grupe.
Osim toga, u zavisnosti od trenutka (i prostora) beleženja teksta varijante, može se
dogoditi da karakterizacija pojedinih epskih junaka varira. Za pesmu Banović Strahinja u više
varijanata je radnja ista, epski Marko u „Erlangenskom rukopisu“ mnogo je bliži hajdučkim i

10
novelističkim tipovima junaka, nego onim odlikama iz pesama Vukovih pevača. Đurđeva
žena u bugaršticama nije prokleta Jerina, već je brižna ljuba i tragična majka, koja ostaje bez
sina jedinca, a gotovo sve deseteračke pesme predstavljaju je u negativnom svetlu.
Trenutni uslovi života, osobeni afinitet sredine i kulturno-istorijski okviri života
usmene književnosti nisu konstante. Usmeno stvaralaštvo traje na širokom i različitom
prostoru, u odgovarajućim uslovima. Migracije stanovništva, ali i pojedinci, trgovci, putnici,
slepi pevači imaju ulogu u prenošenju usmene književnosti sa terena na teren.
Neke varijante su u osnovi iste kada je radnja u pitanju (Banović Strahinja). U
predgovoru Prve knjige pripovedaka, Vuk je rekao da su šaljive priče trenutno zanimljive i ne
traju dugo.

17. KAKO SE VARIJANTE MENJAJU PRELAŽENJEM SA JEDNOG

TERENA NA DRUGI?

Na menjanje utiču:
a) stvarnost kolektiva – situacija u društvu
b) lokalizacija radnje-Srbi i Turci-Kosovski boj
c) shvatanja određene sredine

Unosiće se određeni etnografski elementi narodne kulture, običaji, verovanja, mesta u

zavisnosti od sredine kulturnih zona. Stvarnost kolektiva je okvir u kojem se oblikuju svetovi
usmenog dela. Važna je lokalizacija radnje, pa pevač topografski prati putovanja junaka
(Marko kreće iz Priljepa, u Priljep se vraća, Jugovići su kruševačka gospoda).
Bitne su kulturno-istorijske okolnosti specifične za svaki narod i sredinu, npr. slovenska
antiteza u Hasanaginici kod Fortisa nije ista kao u ostalim varijantama. Vukova Pepeljuga se
razlikuje od Grimove, jer je mesto gde se devojka i princ sreću crkva, a ne bal.

18. KAKO POJEDINAC UTIČE NA PROMENLJIVOST DELA?

Prema Latkoviću:
a) uticaj ličnog afiniteta i darovitosti, zainteresovanosti
b) unošenje ličnih osećanja i mišljenja
c) etnička grupa, društveni sloj, vreme

Pojedinac je uslovljen kolektivom, ali se lični afinitet i darovitost pojavljuju kao

komponentne za oblikovanje teksta i izbor fabule.
Pojedinac pripada nekoj etničkoj zajednici, ali ga karakteriše lični pečat (afinitet i
darovitost) pevača/pripovedača ogleda se kako u izboru određene fabule tako i u strukturi
usmenih dela. Vuk je isticao Tešana Podrugovića, smatrajući da je svaka njegova pesma bila
dobra, jer je u izlaganju pazio na red i na misli. Starac Milija je znao pevati, ne i kazivati
pesme. Mada je bio i zaboravan pa je Vuk od njega beležio više varijanata.
Vuk kaže da rđav pevač može pokvariti dobru pesmu, a da dobar može rđavu popraviti.
Lični pečat pevača i pripovedača se održava u strukturi usmenih dela. Sporije se menjaju
pesme koje prate neki događaj. Obredne radnje raspoređene su po kalendaru i prate kalendar.
Lični afinitet se lepo uočava kada se uporede 2 varijante iz repertoara različitih
talentovanih stvaralaca – slepa Stepanija izdvaja 3 Nemanjine zadužbine, a istovetna
konstrukcija dijaloga između velmoža i sv. Save u Višnjićevim stihovima obuhvata znatno širi
katalog manastira, čiji ktitori čak nisu ni pripadali porodici Nemanjića, ali je upravo ovaj

11
anahronizam, proširen i plemenitom brigom za uboge i nevoljne, izdvojio rodonačelnika
Nemanjića kao vladara „zemaljskog“ carstva.
Bitno je da pojedinac bude talentovan, da postoji izrađen stilski i tematski fond tradicije,
ali i da sredina bude zainteresovana za delo kako bi trajalo i dalje se prenosilo usmenim
putem.

19. DA LI ŽANROVI IMAJU UDELA U VARIJANTNOSTI?

Promenljivost internacionalnih motiva zavisi od odlika žanrovskog sistema (balade,

epske pesme, lirske pesme). Svaki usmeni žanr prilagodjava i oblikovanje fabule, a u stepene
promenljivosti bitnog udela imaju i ostali uzroci (vreme, prostor, darovitost i okolnosti
izvodjenja). Iako postoje konstantni elementi fabularnog modela, niz pojedinosti se
prilagodjava žanrovskoj konvenciji. (Primer zmija mladoženja – epska pesma,bajka) Oblici
sadrže određene konvencije koje se moraju poštovati (npr. bajka – nacin predstavljanja likova,
ekspozicija, formulativnost, sistem motivacije, izgled prostora, predstava vremena ), odnosno,
dolazi do uslovljenosti poetičkim zakonitostima.
Žanr bitno utiče na stvaranje varijante. Sporije će se menjati kraći govorni oblici
(folklorne forme: poslovice, zagonetke, pitalice). Pesme se sporije menjaju od proznih oblika,
sporije će se menjati lirske pesme od epskih, jer su epske pesme duže, razvijenije, govore o
nekim događajima. Najpromenljiviji su prozni oblici, jer nemaju nista što će sačuvati tekst. O
tome svedoče bajke i pesme o „Zmiji mladoženji“ (forma je ista, ali se promenio stil, kao i
siže). U bajkama je kraj srećan, a u epici tragičan. Lirske pesme se čuvaju od zaborava
zahvaljujući melodiji i kontaktu (brže se menja ljubavna pesma od običajne i obredne).

20. KAKVO JE SHVATANJE FORMULE U PROUČAVANJIMA ALOJZA

ŠMAUSA, A KAKVO MIRJANE DETELIĆ?

ŠMAUS: Za Šmausa je formula apstrakovana i kondezovana u jeziku. Formule su

ponovljeni i premestivi obrasci, odnosno formule su produktivna sredstva epske tehnike. Iako
se ponajvljau istih radnji (megdan, susret) ili situacija (srdžba, plač) ovi elementi nisu
okamenjene strukture. Svaki pevač prilagođava izgrađene modele i izraze kontekstu stavranja
i sopstvenok afinitetu. Tako osim praktičnog udela u neposrednoj improvizaciji, formule
imaju i umetničku funkciju, jer ne mora svaki put formula da bude estetski uspela.
DETELIĆ:______________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
_________________________________________________________________________.

21. KOJE SU FORMULE U TRADICIONALNOM FONDU NAJSTABILNIJE?

Najstabilnije formule uglavnom su povezane sa imenom junaka, glavnom radnjom,

vremenskim i prostornim odrednicama.
Formule imena - “Stajaća imena ” epskih junaka nisu proizvoljna već služe
karakterizaciji : Roksanda, Kandosija- žena plemenite krvi i carskog porekla; Jelica – odana
sestra ili ljuba; Vidosava – nevernica ; Goluban, Vaistina, Milutin – verne sluge; Rade –
neimar; Nedeljko – sveštenik; Duka – grešnik. Širi semantički potencijal imaju imena

12
individualizovanih junaka npr. Marka Kraljevića, Zmaj Ognjenog Vuka, Starine Novaka,
Stojana Čupića, Karađorđa, ređe ženskih likova kao što su majka Jevrosima, carica Milica,
prokleta Jerina ali i junačkih konja (Jabučilo – krilati konj vojvode Momčila, Šarac Marka
Kraljevića).
Formule radnje mogu se javiti u svim delovima pesme: na početku se javljaju inicijalne
formule kao što je “Poletela dva vrana gavrana”; stihom “Vino pije + ime” uvode se glavni
protagonisti i to tako što u asimetričnom desetercu prvi polustih ističe radnju, a u drugom od 6
slogova se predstavlja ime npr
Vi | no | pi | j e + Kra | lje | vi | ću | Mar | ko
Mu | sa | Ar | ba | na | sa
Tri | dest | ka | pe | ta | na ;
izazov na megdan izražava se formulom “Knjigu piše____/ pa je šalje_____” , slutnja
preokreta “Sanak snila _____”, a formulama se mogu iskazati i sižejni modeli npr “Kad se
ženi _____/Na daleko isprosi đevojku”, ali i emotivna stanja junaka “Planu ___kako oganj
živi, U obraz se ljuto namrgodio/Gotove mu suze udariti”. Formulama se iskazuju i finalni
segmenti teksta , često opozicijom “Ode____ gorom pevajući,/osta____” .
Vremenske formule se vezuju za krsne slave koje svi junaci slave ( “Sveca slavi Srpski
car Stjepane /sveca slavi, svetog Aranđela”; “Službu služi slavni knez Lazare,/…službu služi
svetog Amosija”) i za važne datume obrednog kalendara (tako su hajdučke družine aktivne
od Mitrovdana do Đurđevdana), a u lirskim pesmama i za verske praznike kao što su Božić,
Vaskrsenje, Ramazan. Ovakve formule najčešće nisu od semantičkog značaja. U tradiciji se
različita verovanja vezuju za svaki dan u sedmici, naročito za nedelju. Nekada se perspektiva
vremena uklapa i u naraciju pevača.
Lokalizacija (formule mesta) je vrlo bitna i ističe se i u imenu junaka koji su uvek
smešteni u određene geografske koordinate ( Miloš Obilić-Miloš od Pocerja, Marko
Kraljević-od Prilepa Marko) kao i u opisivanju bojeva u epskoj stilizaciji. Gradovi se
konkretno imenuju pri čemu se opeva njihovo podizanje i izgled (najčešće su opasani
zidinama). Opis grada, naročito u pesmama “srednjih vremena”, zavisi od toga kakvo ga
stanovništvo naseljava, srpsko ili tursko. Formulativno se opisuju i crkve, kule, bijeli dvori,
pejzaži. Gora predstavlja mitski prostor i povezana je sa predstavama o smrti i odsustvom
etike i junaštva. Sve prostorne odrednice stvaralac kreativno upotrebljava. , koristeći ih i za
psihološko portretisanje. Istovetne formule, zavisno od konteksta, mogu biti i nosioci
suprotnih značenja. I stih je formulativan jer se sastoji od određenog broja (ne)naglašenih
slogova. Zagonetke, poslovice i ostali jednostavni govorni oblici mogu se i sami posmatrati
kao gotove formule.

22. KAKVU ULOGU IMAJU INICIJALNE I FINALNE FORMULE?

Inicijalne:
Najuočljivije su, važne su zato što razdvajaju tekst od konteksta i upućuju da počinje
priseban oblike komunikaije između izvođača i publike. Pripremaju kolektiv za priču koja
sledi, najavljuju motive i nose oznaku žanra.
imaju ulogu:
a) određenja žanra
b) imenovanja junaka, vremena, prostora i pozicije samog pripovedača

Finalne:

13
 Nalaze se na kraju dela i izvode slušaoca iz radnje, iskazuju pevačev stav, ukazuju da je
radnja pevanja drugačija od vremena zbivanja događaja (davno bilo kad se zbilo), zatvaraju
pripovedanje, uspostavljaju celovitost priče i potvrđuju svojstva odabranog žanra:
a) zaokružuju tekst
b) kontaktnost
c) koherentnost

23. NAVEDITE SADRŽINSKE OBLIKE FORMULATIVNOSTI

Elementi sadržinskog nivoa formulativnosti su motivi, sklopovi motiva, varijante,

tipski likovi, opisi I etičke norme.
U svojoj široj koncepciji motiv se shvata kao tematsko jedinstvo ili pripovedna jedinica
koja u raznim usmenim delima (u tradiciji raznih naroda) ostaje celovita, a užem smislu kao
najsitniji nedeljiv element tradicionalnog fonda. Dele se na motive vezane za nosioca radnje,
usmerene na jednočlana zbivanja i pozadinske motive koji prikazuju kulturne i etičke,
uglavnom stabilne, segmente. Motivi kao deo narativne gramatike imaju razne uloge: mogu
biti dinamički, statički, internacionalni (lutajući), slobodni (mogu da izostae siže), vezani,
pozadinski, uvodni, završni, invarijantni.
Sklop motiva je zbir okvirnih, slobodnih, uvodnih i završnih.
Fabula predstavlja niz događaja koji čine ranju., a kada se ona konkretizuje uspostavlja
se siže posebno sklopljene varijante (način predstavljanja uzajamno povezanih događaja i
motiva, siže je i umetnički raspored fabualrnih jedinica.
Tipski likovi (npr. vila, najmlađe dete) imaju opštepoznate osobine, prirodu, fizički
izgled pa i motivaciju postupaka i time se lako uklapaju u složenije mikrostrukture. Nisu samo
junaci i mitski likovi tipizirani već i biljke i životinje (npr. bosiljku se pripisuju moć isceljenja
i metamorfoze dok su u basnama određene karakteristike trajno pripisane nekim životinjama).
Npr. Izdajnik je Vuk Branković, junak Marko Kraljević, oklevetani junak Miloš Obilić.
Svaka tipizacija ima korene u arhaičnim slojevima tradicije pa čak i u kosmogonijskim
mitovima.
Formulativna deskripcija je često hiberbolična (buzdovan, sablja, katalozi svadbenih
darova, junački stas i odelo, epski megdani, susret prijatelja, u lirskoj poeziji lepota devojke).
Opisi usporavaju radnju i nagoveštavaju obrt i povezani su sa svim stilskim figurama, od
epiteta do slovenske antiteze. Opisima prirode se izražavaju emocije i duševna stanja
(pastoralna idila), a u proznim oblicima opisi doprinose dokazivanju istinitosti.
Etičke norme obuhvataju običaje, verovanja, religijske i društvene konvencije. U
katalogu grehova nalaze se nepoštovanje roditelja , kumstva, pobratimstva. Formule kao što
su zakletve, blagoslovi i kletve zajedničke su i za lirske i za epske pesme.

24. NAVEDITE OSNOVNE POSTAVKE PERI-LORDOVE TEORIJE

FORMULE / PERI-LORDOV TERENSKI RAD

Milman Peri i njegov učenik Albert Lord uradili su terenska istraživanja na prostoru
Sandžaka od 1933. do 1935. godine želeći da empirijski potvrde teorijske postavke izložene u
Perijevoj disertaciji iz 1928. Predmet tih ispitivanja bile su formalne i stilske osobenosti
epskih pesama koje su ispitivane i u Ilijadi i Odiseji kao doprinos „Homerskom pitanju“. Peri
je formulu definisao kao „izraz (grupu reči) koji se redovno upotrebljava pod istim
metričkim uslovima da bi se izrazila određena bitna misao, neka data suštinska ideja.“
U delu Pevač priča (1960) Lord je proširio značenje ovog termina nešto preciznijom
sintagmom „grupa reči“. On podrazumeva pod formulom i podudarnost sintaksičkih obrazaca.

14
Lord je smatrao i da je formula prirodna osobina usmene književnosti, osoben činilac jezika
usmenog pevača. Formula nije stereotipno ponavljanje reči, već postoji obrazac na osnovu
kog pevač/stvaralac može da stvara.
Peri je smatrao da formule pevaču olakšavaju neposrednu improvizaciju – nasleđeni
modeli se modifikuju i po analogiji se stvaraju nove fraze (formula je dinamička jedinica).

25. HOMERSKO PITANJE

Obuhvata pitanje ko je sastavio Ilijadu i Odiseju. Nemački filozof Volf je osporio

postojanje Homera. Tvrdio je da pesme koje su ušle u sastav Ilijade nije spevao jedan pesnik i
da jedinstvo Homerovih pesama potiče iz kasnijih obrada više umetnika. Homerskim pitanjem
su se bavili razni ispitivači preko 200 godina. Oni su se prema polaznim tačkama podelili u
grupe:
a) Analitičare koji su tragali za neskladnostima i nepodudarnostima u Homerovim
pesmama. Podelili su Homerove pesme na više manjih ili većih celovitih delova.
b) Unitariste koji su zastupali tezu o jedinstvu Ilijade i Odiseje i o stvarnom istorijskom
postojanju Homerove pesničke ličnosti.
Homersko pitanje podrazumeva razne teorije o nastanku Ilijade i Odiseje. Neke od tih teorija
su:
1) teorija o pojedinim samostalnim pesmama – smatra se da je postojao niz različitih
kratkih pesama koje su se obradile u spev
2) teorija o jezgru – postojale su dve pojedinačne pesme i onda su one širene, pa smo
dobili ove epove, koje danas imamo
3) teorija o prvobitnom jedinstvu – smatra se da su Ilijada i Odiseja ovakve kao i u
prvobitnom obliku, a određene suprotnosti su nastale zahvaljujući određenim
dodacima
4) teorija kompilacije – postojala su manja jezgra koja su potom obrađivana, spajana tako
da su na kraju formirane Ilijada i Odiseja
5) teorija o jedinstvenoj pesničkoj obradi-jedan ili više autora su stvorili i zapisali epove

26. VRSTE I FUNKCIJE FORMULA

Formula je ponavlajnje delova teksta ili iskaza, iako je forma ponovljiva, ona je
dinamička jedinica. Postojanje svih navedenih motiva i oblika zavisi od tradicije, epohe.

VRSTE:
a) Inicjalne
b) Medijalne
I. Spoljašnje: obraćaju se publici, skretanje pažnje (retorsko pitanje), služe za
promenu scene
II. Unutrašnje: odnose se prema samom tekstu (opisi)
c) finalne

Formule služe da bi se pomoću njih, a formulativnošću, umetnički oblikovala i stvarala

usmena književnost. Formule su i vid umetničkog apstrakovanja i uopštavanja, rezultat
vekovnog odabira i tipizacije.

FUNKCIJE:
a) mnemotehnika – pamćenje
b) određivanje žanra, obeležavanje mesta

15
 Funkcija formule je da se njome izrazi određena misao ili ideja.

27. KAKAV JE ODNOS USMENOG I PISANOG SISTEMA

KOMUNIKACIJE
KOJE SU SPECIFIČNOSTI USMENOG STVARANJA?

Pisana i usmena knj.u svojim bitnim procesima obuhvataju iste činioce:

stvaralac – delo – publika.
U pisanoj knj. stvaranje je prostorno-vremenski interval tokom kojeg je pisaca
usresredjen na kreativan čin. U usmenoj knj. stvaranje i recepcija se odvijaju simultano, u
prostornom i vremenskom smislu, pripovedač ili pevač delo stvara i izvodi neposredno pred
publikom i u istom tom trenutku njegovi slušaoci procenjuju vrednost varijante.
Za usmenu knj. bitno je interesovanje publike i izvodjačke sposobnosti i darovitost
samog pripovedača. 60-70tih godina u izvođenju usmenih dela uključeni su vantekstovni
elementi. Svako usmeno delo je varijanta, pa i za sama usmena dela možemo reći da su
neponovljiva.

28. IZRAŽAJNI NIVOI FORMULATIVNOSTI

Formulativnost ima dva nivoa:

a) Izražajni – nivo izražajnih oblika: zvukovni sloj, leksički, sintasički, ritmički,
kompozicioni oblici
najčešće: stalni epiteti – vjerna ljuba, vitka jela, vran konj, britka sablja, časni
krst, tiho besjedi, rano rani.
Epitet u ulozi apozicije: car Lazar – srpska kruna zlatna.
U bugaršticama epiteti stoje uporedo: jahorovo suho drvo, junačka crna zemlja…
Poređenja – zubi su joj dva bisera bela
Slovenska antiteza – vrsta negativnog paralelizma, četo uvodna formla naše
narodne poezije
Gradacija

b) Sadržinski – nivo sadržinskih oblika : misaona ponavljanja (tematska) koja nisu

ograničena posebnom leksikom i sintaksom. To su :
motiv – najmanja tematska jedinica koja samostalno egzistira u tradiciji (čudno
začeće, oživljavanje umrlih, kažnjavanje zle žene, pobratimstvo, pretvaranje u
biljku ili životinju, dato obećanje đavolu)
Sklop motiva – čitave fabule (povratak muža na svadbu svoje žene, ženidba sa
preprekama, ubistvo rođaka u neznanju)
Varijanta – u užem smislu
Tipski likovi i njihove funkcije (vila, zmaj, izdajnik, maćeha
Ustaljeni opisi situacije – statički motivi (megdani, opisi ratnika, preoblačenje)
Običaji, verovanja i pravila ponašanja – prosidba, kumstvo.

29. ŠTA JE EPITET I KAKAVA JE ULOGA STALNOG EPITETA U

USMENOJ KNJIŽEVNOSTI?

16
 Epitet (epitheton – ono što je dodato, pripojeno) je stilska figura koja konkretnije
izražava karakterističnu osobinu bića, predmeta ili pojave, doprinoseći živosti, slikovitosti ili
emocionalnoj snazi izraza.
Po Peri-Lordovoj teoriji formula, epitet služi kao gradivni i mnemotehnički elemenat.
Gramatički, epitet je načešće pridev koji stoji uz imenicu, a može biti i imenica: desnica
ruka, grupa reči, odnosno prilog koji stoji uz glagol (žarko se ljubi, rano se rani, tiho se
bjesedi…)
Epitet se ne poklapa sa pojmom atributa već označava isključivo određenu osobinu koja
je svojstvena pojmu na koji se taj epitet odnosi.
Stalni epitet je pridev koji uvek stoji uz isti pojam predstavlja tradicionaln postupak u
narodnoj književnosti: čarne oči, rujno vino, sinje more, sivi soko, tvrda vjera… Postoji i u
starogrčkim epovima: sjajnošlemi Hektor, gromoglasni Zevs, srebroluki Apolon… Kod nas su
složeni pridevi kao stalni epiteti retki: utva zlatokrila, šestoperi buzdovan, tankovrha vila…
Ponekad epiteti srastaju uz ime: prokleta Jerina, crni Arapin… Najčešći su oni koji
označavaju boje: crna noć...

30. OBJASNITE TIPOVE, STRUKTURU I FUNKCIJE SLOVENSKE

ANTITEZE U ŽANROVIMA USMENE KNJIŽEVNOSTI.

U najširem smislu, s.a. je formula, spada u izražajne oblike formulativnosti. Nije ni samo
slovenska, a ni antiteza. Pojavljuje se još u antici kod Homera, gd eobuhvata dijaloge junaka,
zato se s.a. može smatrati vrstom proširenog poređenja koje je bilo karakteristično za antičku
epiku. Najčešće se upotrebljava u epici, ali koriste se i u lirici, bugaršticama, baladama.
Naziva se i negativnim poređenjem, slovenskim paralelizmom, slovenskim poređenjem.
Osnovni oblik s. a. je oblik koji je karakterističan za epsku poeziju.

Struktura s. a. je trodelna (A-ne A-već B):

a) Pitanje – uglavnom počinje rečcom, kroz pitanje ili konstataciju nabrajaju se
prizori i odlike čiji elementi predstavljaju predmet poređenja sa nepoznatom
činjenicom ili likom Jali, grmi, jal’ se zemlja trese
b) Negacija – ima ih koliko i pitanja, a raspored leksičkih jedinica isti kao u pitanju
c) Odogovor – može biti uključen u negacije, a može biti i poseban. Služi da se
nepoznate činjenice ili likovi otkriju Već pucaju na Zadru topovi
Može postojati i objašnjenje između alternativnog pitanja i negacije.

S.a. je prelazni oblik kroz koji poređenje prelazi u metaforu, ali ona nije prava metáfora, zato
što sadrži stih razrešenja. Može biti data u formi prostog dijaloga i tada ima oblik dijaloške
antiteze, ali i oblik monologa pevača. Postoji tip s.a. u kome nema pitanja Dva su bora
naporedo rasla.

U osnovi, s.a. se mogu podeliti na

a) Metaforične – s.a. boje, zvuka, pokreta
b) Dijaloške – govorni činovi, mogu obuhvatiti celu pesmu

S.a. je na početku ili pesme ili epizode, nikako na kraju.

Funkcije s.a: semantička, rezimira (a ne da pokreće radnju), nagoveštava događaje koji slede
31. ZNAČAJ VUKOVIH PJESNARICA IZ 1814/1815. I EVROPSKA
RECEPCIJA DELA.

17
 Vuk je 1814. Objavio Malu prostonarodnu slavenoserpsku pjesnaricu i tako je naznačio
pravac sakupljačkog rada. Veliku pomoć za izdavanje je imao od Kopitara, ali je njegovo
rodno mesto, Tršić, imalo jak uticaj na pravac njegovog delovanja – otprilike ovako je Vuk
rekao Sreznjevskom. Pjesnarica predstavlja prekretnicu u srpskoj književnosti u pogledu
odnosa prema narodnoj književnosti. Tada Vuk daje prve príncipe klasifikacije narodne
poezije, podelivši je na mušku i žensku. Vuk je i pre dolaska u Beč znao kolika je vrednost
srpskih narodnih pesama, pa je Pjesnarica bila početak velikog nacionalnog poduhvata. 1815.
Vuk objavljuje drugu Pjesnaricu u kojoj se nalazi veći broj pesama.
Vuk se svojim Pjesnaricama nadovezuje na plodnu tradiciju i materijalizuje je, a želeo je
i da Evropa vidi srpske običaje, kulturu i tradiciju kroz pesme. Jakob Grim je 1815. objavio
afirmativni prikaz Vukove prve zbirke. Vukov veliki uspeh je imao jak odziv u Evropi: Gete
ističe lepotu srpske epike, Dobrovski čita pesme učenicima. Veliki je broj prevodilaca i
zainteresovanih za srpske narodne pesme.

32. ŠTA OBUHVATA I ZBOG ČEGA JE ZNAČAJAN ZA TEORIJSKA

IZUČAVANJA VUKOV „RAČUN OD PJESAMA“

Vukov račun od pjesama obuhvata podatke o ljudima koji su mu kazivali pesme. Vuk je
smatrao kako ih, bar, sa najmanje reči valja predstaviti. Polaganje računa je nemački izraz,
koji je upotrebio Jernej Kopitar 1833. godine u pismu Vuku Karadžiću. Vuk daje račun od
pjesama (1833.) u IV knjizi lajpciškog izdanja Srpskih narodnih pjesama, tada daje
naiznačajnije podatke o pevačima (njih 20): „Od koga je i iz koga kraja koja pesma
prepisana.“ U predgovoru bečkom izdanju IV knjige Srpskih narodnih pjesama (1862.) daje
podatke o još devet pevača.

33. SLIČNOSTI I RAZLIKE IZMEĐU SRPSKOG RJEČNIKA iz 1818. & 1852.

Vukovi Rječnici na najbolji način oslikavaju reformu jezika i uvođenje narodnog jezika.
Oba su bila trojezična: srpski-nemački-latinski.
Prvi srpski rječnik je prelomna knjiga srpske kulture i na njenom spremanju, Vuk je radio
jako dugo. Rječnik je sadržao 26270 reči. Područje na koje se odnosio bilo je zaokruženo
samo na Jadar i Mačvu. Čuvalo se staro jotovanje i nije se razlikovalo F i H. Nedosledno se
obeležava akcenat, a saradnik je Jernej Kopitar. Mnogi su se protivili ovom izdanju, obzirom
da je Vuk na nagovor Jakoba Grima i Kopitara u rečnik ubacio i psovke. Rečnik je spaljivan,
a žestoki protivnik je bio karlovački mitropolit Stevan Stratimirović (napadi na Vukovu
reformu nisu prestajali do 1847. godine, koja se računa kao godina Vukove pobede).
Drugi rječnik je kapitalno delo Vuka Karadžića. Sadrži 47427 reči, a zastupljeno je celo
štokavsko govorno područje (posle putovanja po primorju, Vuk je imao cilj da zabeleži
sveukupni srpki govor). Odustaje se od starog jotovanja, razlikuje se F i H,d dosledno
obeležavanje sva 4 akcenta. Saradnik je bio Đuro Daničić. Ovo izdanje ima širu konotaciju od
prvog rečnika, koji je u osnovi samo leksički rečnik. Rječnik iz 1852. se može odnositi i na
literarno delo, obzirom na sadržaj istoga koji čine i poslovice, zagonetke, legende, stihovi i
omanje pripovetke. Težnja da se u drugom izdanju obuhvati i srpska kultura, običaji, način
života urodila je plodom. Rečnik je sinteza celog Vukovog rada, tako, možemo naći i delove o
prosveti, nauci, umetnosti.

34. VUKOVA KNJIŽEVNA PERIODIKA: DANICA I KOVČEŽIĆ.

18
 Danica predstvalja srpski ilustrovani zabavnik. Izašao je u pet brojeva. Pojavio se kada
srpske periodike nije ni bilo. Zabavnik je imao za cilj da bude knjiga za narod. U predgovoru
za Danicu, Vuk kaže da je: kalendar knjiga koja narodu može najviše činiti. Redovno je
izlazila do 1829. Vuku je bio cilj da u Danici objavljuje tekstove koji će biti dostupni narodu:
kalendar, poučni teksovi, ali našle su se i biografije pisaca, opis Srbije, život naroda, društveni
odnosi…
Kovčežić je izašao jedini put 1849. u Beču. Prvi broj ima naziv sveska prva, što ukazuje
da je trebalo da bude više brojeva. Uvodni članak je Srbi svi i svuda. Članci su stariji od
časopsisa, nastali su 1836. Prvi članak bio je ideja ujedinjenja, ali ne nacionalistički stav – dat
je opis jezika, istorije, običaja, kao i prilozi o ženidbi, naricanju za mrtvima, srpskim
zdravicama.

35. PODELA USMENE KNJ.NA RODOVE I VRSTE

Rodovi usmene književnosti:

a) lirska narodna poezija
b) epska narodna poezija
c) narodna proza

Vrste usmene književnosti:

a) Poslovice d) Kletve g) Molitve
b) Pitalice e) Zakletve h) Brzalice
c) Zagonetke f) Blagoslovi i) Brojalice

Presudan značaj za klasifikaciju imale su Vukove pjesnarice iz 1814. i 1815.

36. ŠTA SU JEDNOSTAVNI OBLICI?

U okvirima usmene književnosti, u nauci se od 1930. primenjuje i odrednica jednostavni

oblici, prema izučavanjima Andrea Jolesa. Formulacijom, koja se u našoj nauci sreće od
sedamdesetih godina 20. veka, Joles je obuhvatio: legendu, sagu, mit, zagonetku, izreku,
kazus, memorabile, bajku i vic. Svi oblici pokazuju različiti stepen i tip „jednostavnosti“ i
takve su u odnosu na forme pisane književnosti. Joles smatra da se ovi oblici pojavljuju u
drugom agregatnom stanju nego literarni oblici.
Pored toga što se po strukturi veoma razlikuju, na primer, bajka i izreka, oblici koje je
Joles definisao na osnovu tipova „duhovne zaokupljenosti“ raznovrsni su na planu forme i na
planu funkcije i u odnosu na svoje poetičke zakonitosti.

37. NA OSNOVU KOJIH KRITERIJUMA JE VUK PODELIO LIRSKU

NARODNU POEZIJU, A KAKO GLASI SAVREMENA PODELA?

Lirske pesme su starije. Velika rasprostranjenost lirskih, ženskih pesama znatno je

otežala njihovu klasifikaciju, utoliko pre što se pojedine pesme mogu svrstati u nekoliko
vrsta. Vuk ih je svrstao u 20 grupa; vrste na osnovu:
a) namena pesme i vreme izvodjenja – prema prigodi (događaju) uz koju se
pevaju: svatovske, kraljičke, dodolske itd.
b) mesta izvođenja – mesto ili pokrajina gde se pevaju (poštrovsko naricanje
nad mrtvima, pesme koje se u Budvi pevaju na Spasovdan)

19
 c) okolnosti u kojima je pesma izvedena.

Najveći deo Vukovih grupa izdvojenih po nameni treba zadržati, jer čine posebne
podvrste, ali ih po srodnosti treba raspodeliti u manji broj vrsta. Međutim, izdvajanje pesama
po mestu gde su zabeležene nije prihvatljivo – pripevi uz zdravice samo su deo svatovskih
pesama, a počastice nisu ništa drugo do pripjevi uz zdravice. Sve pripeve uz zdravice treba
uzeti kao podvrstu običajnih pesama. Isto tako, bačvanske pesme treba pridodati ljubavnim,
jer nema dovoljno razloga za njihovo izdvajanje.
17 grupa po Vuku i 3 preuzete od Vuka Vrčevića: pesme svatovske, paštrovski
pripevi uza zdravice, peraške počašnice, Pesme svečarske, kraljičke, dodolske,
koledarske, božićne, pesme koje se pevaju uz časni post, onako pobožne, sljepačke,
osobito mitologičke, koje se pevaju na prelu, žetelačke, igračke, ljubavne i različne
ženske, bačvanske našega vremena.
Iako je rukopis za prvu knjigu Bečkog izdanja bio u štampariji, dodao je Vuk tri vrste, koje je
opisao Vuk Vrčević, to su: tužbalice (paštrovsko naricanje za mrtvima), spasovske (pesme
koje su se u Budvi pevale na Spasovdan), uspavanke (pesme koje se pevaju deci kad se
uspavljuju).
Ženske pesme su u I knjizi. Kriterijum podele na muške i ženske vezan je za
činjenicu da je emotivnost lirike za žene, a junački događaji su iz muškog sveta. Nije bitan
pol pripovedača, mada ženske pesme uglavnom pevaju žene. Za ženske pesme bitna je
melodija, dok je ona za muške na drugom mestu.
P.S. Mislim da ovaj deo iz prethodna tri pasusa nece biti, ali za
svaki slucaj, neka ga
SAVREMENA KLASIFIKACIJA/PODELA – nadvrste
(princip podele je namena):
a) obredne i običajne pesme – koledarske, dodolske, božićne, kraljičke,
spasovske, na ranilu, uskršnje, svatovske, tužbalice
b) posleničke pesme i pesme o radu – npr. žetalačke)
c) religiozne pesme (religiozno-moralističke) – Vuk je razlikovao hrišćanske
d) mitološke pesme u ovu grupu spadaju i sljepačke pesme
e) porodične pesme – pečalbarske, vojničke
f) ljubavne pesme.

Najbrojnije su porodične i ljubavne, koje su najverovatnije i najmlađe. Ljubavne su

najraznovrsnije, jer ih ne sužava mesto izvođenja i namena.

38. KAKAV JE VUKOV ODNOS PREMA ”PESMAMA NA MEĐI” I KAKVA

JE NJIHOVA SAVREMENA PODELA?

Pesme na međi – epsko lirske, to je prelazna vrsta između ženskih i muških pesama. U njima
postoje (narativni) epski i (emotivni) lirski principi One u kojima preovladava lirsko smestio
je na kraju I knjige, u kojoj su ženske, a one u kojima preovladava naracija na početak II sa
junačkim. One su sličnije junačkim pesmama, ali se ne pevaju zbog svoje dužine, već se
kazuju.
Kriterijumi (odnos):
a) duzina,

20
 b) nacin izvodjenja
c) dominantna komponenta: emotivnost / narativnost

SAVREMENA PODELA:
a) balade,
b) romanse,
c) novelistichke pesme o porodicnim odnosima,
d) legende u stihu,
e) bajke u stihu.

39. KOLIKO VUKOVI KRITERIJUMI ZA PODELU EPSKIH PESAMA

ODGOVARAJU SAVREMENIM?

Epiku, tj. muške ili junačke pesme Vuk je podelio prema hronološkom kriterijumu na:
a) pesme starijih vremena, tj pesme junačke najstarije – one obuhvataju period do
propasti samostalnih srednjevekovnih država, do XV veka. Nalaze se u Vukovoj II
knjizi; tu su i pesme koje obrađuju razne motive, kao što je Zmija mladoženja, pa i one
koje govore o ljudskoj žrtvi (Zidanje Skadra – doduše, nosioci radnje su poznati
likovi, Mrnjačevići - Vukašin, Uglješa, Gojko). Opevaju događaje i ličnosti iz
feudalnog poretka koje narod nije voleo jer je bio eksplatisan od strane plemstva i
crkve. To je i doba borbe protiv turskih osvajača, što je i deo tema ovih pesama.
Najraniji pomeni lica iz naše istorije odnose se na XII vek (Nemanja, sveti Sava).
Znatno veći broj pesama odnosi se na ličnosti i događaje iz XIV veka: širok krug
pesama o Marku Kraljeviću i o Kosovskom boju. Pesme s kraja II knjige odnose se na
Jakšiće, ugarske vazale iz XV veka.
b) pesme srednjih vremena, tj. pesme junačke srednjih vremena nalaze se u Vukovoj III
knjizi. Odnose se na borbe hajduka i uskoka u XVI i XVII veku. Česti junaci tih
pesama su Starina Novak, Janković Stojan i starac Vujadin. U to doba prestao je otpor
feudalaca protiv Turaka, a počeli su da se protiv njih bore ljudi iz naroda (hajduci i
uskoci).
c) pesme najnovijih vremena, tj. pesme novijih vremena o vojevanju za slobodu. To su
pesme o narodnim borbama za oslobođenje Srbije i Crne gore od Turaka XVIII i s
početka XIX veka (Početak bune protiv dahija, Boj na Mišaru, Rastanak Karađorđija
sa Srbijom). U ovim pesmama su istorijski događaji prikazani vernije nego u ostalim, i
u njima su sačuvana tačna imena mesta i junaka.

Starije pesme daju više opštih motiva o događajima, dok su novije hroničarske.
Po tematskim kriterijumima, podela je sledeća:
a) neistorijske pesme e) Brankovići
b) pretkosovski ciklus f) Jakšići
c) kosovski ciklus g) Ugrišići i hrvatski banovi
d) Marko Kraljević h) O hajducima

21
 i) O uskoima j) O oslobođenju Srbije i Crne Gore
Savremana klasifikacija:
a) prema prirodi stiha ( osmeračka, epske bugarštice, deseteračka)
b) prema stepenu istoričnosti i tipu stilizacije: motivske i hroničarske
c) prema hronološko-tematskom polazištu (tematski krugovi)
Prema Jovanu I. Dereticu:
a) viteška, feudalna epika
b) odmetnička, hajdučka
c) graničarska
d) oslobodilačka

40. KAKO JE VUK PODELIO NARODNE PRIPOVETKE I NA OSNOVU KOJIH

MERILA?

Merila:
a) Odnos izmedju fantastičnih i realističnih elemenata
b) Dužina price tj. kompozicija –
c) Udeo humora u prikazivanju junaka i razvoju radnje
Prema ovim merilima, Vuk ih je podelio ih je na :
a) Ženske - fantastične
b) Muške – smešne i šaljive, duge i kratke
c) pripovetke na medji (kombinacija elemenata)

41. KAKO GLASI SAVREMENA KLASIFIKACIJA NARODNIH

PRIPOVEDAKA?
1. ženske – basne, priče o životinjama, bajke, legendarne priče
2. muške su ("one u kojima nema čudesa, nego što se pripovijeda rekao bi čovjek da je
zaista moglo biti") novele, šaljive priče, anegdote

42. UPOREDITE VUKOVU I SAVREMENU PODELU NARODNIH

PREDANJA

SAVREMENA PODELA IDENTIČNA JE VUKOVOJ:

Vuk je predanja štampao u Riječniku, uz poslovice i uz pojedine epske pesme.
Nameravao je da izda knjigu u kojoj bi bila sakupljena predanja - Život i običaji naroda
srpskog. Za potrebe izdavanja te knjige, Vuk je predanja klasifikovao tematski, po opisu:

a) Mitološka i demonološka – „vjerovanja u stvari kojih nema“ zasnovana na

čovekovom verovanju u natprirodna bića (zmajevi, vile...)

22
 b) Etimološka i eshatološka – „o postanku gdekojih stvari“, o postanku sveta,
kosmosa, čoveka, biljaka, životinja. Kada se govori o događajima posle smrti ili
pošljednjem vremenu (smak sveta, kataklizma) onda je reč o eshatološkim
predanjima.
c) Kulturno-istorijska predanja – „junaci i konji njihovi“ neka vrsta usmene
istorije o junacima i događajima, zavičaju. Teže da slušaocu uliju divljenje prema
precima.

U predanjima je drugačiji tip fantastike nego u bajkama. I slušaoci i pripovedači trebalo

bi da veruju u istinitost kazivanja i zato se predanja završavaju materijalnim dokazima za
ispričan događaj.
Istinitost (vremenske i prostorne odrednice): sve tri vrste predanja imaju izraženu crtu
istinitosti, po čemu se razlikuju od pripovedaka. Kazivač to naglašava stalno: Srbi
pripovjedaju, pričaju ljudi; tako je i u pripovetkama, dok kazivač predanja priča u prvom licu,
tj. on je bio prisutan. Da bi se naglasila istinitost mitoloških i demonoloških predanja koriste
se vremenske i prostorne odrednice (noć, tabuisana mesta).
Istinitost se potvrđuje kod etioloških i eshatoloških predanja - npr. nastanak mlečnog puta,
krtice i sl. – time što znamo da postoje i vidimo i mlečni put i krticu.

23