Жан Жак Русо (1712–1778)

ЕМИЛ ИЛИ О ВАСПИТАЊУ

О Русоу
Рођен у сиромашној породици. Мајка умрла на порођају, отац
неодговоран, за брата зна само да је постојао. Углавном се образова преко
романа, понајвише сентименталних, и Плутархових Животописа (које често
цитира у „Емилу“). Са десет година препуштен теткама и ујацима. „Расправа о
наукама и уметностима“, невелико дело написано као одговор на конкурс „Да ли
напредак наука и уметности побољшава морал“ које је на постављено питање
одрично одговорило, Русоу доноси славу. У наредних двадесетак година пише
своја главна дела: „Расправа о пореклу неједнакости“, „Писмо Јулији или Нова
Елоиза“, „Друштвени договор“ и „Емил или о васпитању“. После тога наступа
дуже време лутања у прогона. Посећује Хјума. Враћа се у Француску и пише
своје „Исповести“. Све виднији знаци узнемирености; осамљен. Умире 1788.
године, непосредно после Волтера, са мање година и материјалног богатства,
али са продорнијим делима.
„Емил“ из штампе излази 27. маја 1762. и већ после десетак дана бива
забрањен, 7. јуна. Сорбона је ово дело јавно осудила, а оно је изазвало и прогон
Русоа од стране државних и црквених власти. Парламент доноси одлуку о
спаљивању дела.
Русо се у „Емилу“ отворио вековима који долазе јер је страсно и жестоко
постављао питање модерног друштва и модерног човека. У тој светлости треба
гледати Русоово целокупно дело, не само „Емила“, јер тај „природни човек“,
кога он тражи у неким исконским временима, јесте у ствари модерни човек, кога
рађа Ренесанса и будуће време.
Русоов значај далеко је ознад просветитељства; он није само крај
просветитељства него је почетак једне нове епохе у историји културе и духовни
покретач велике Француске револуције, која у свим елементима укида стари
друштвени поредак.
Потребно је увек указати на стварање нове осећајности, сентиментализма
у најбољем смислу, лирике и „логике срца“ која води порекло од Паскала, а код
Русоа је добила потпуну филозофску и уметничку целину. Нова осећајност
настаје зато што постоје ствари и сазнања која су изнад и изван људскога разума,
изнад рационалистичког поимања света. О њима одлучује срце, осећајност,
инспирација – као изненадни блесак многобројних идеја, светлости,
наговештаја. Емил је нови васпитаник у том смислу што треба да развије своје
могућности не занемаривши ниједну од њих – треба развити и ум и срце те тако
постати целовитим бићем. Већ у „Емилу“ је постављен проблем неједнакости
развоја друштва и појединца; многа су друштвена питања решена, али човек као
индивидуално, слободно биће и даље остаје велика загонетка људске
цивилизације („Тајна чојку човјек је највиша!“).
Зашто „Емил“ данас поред толико нових учења и теорија које на
модернији, научнији начин третирају васпитаника и остваривање човека?
Питање које се мисли битно само дотле док не прочитамо „Емила“ и не учимо
да су све идеје данашњег модерног доба човека дате у том делу: једнакост и
индивидуалност, прилагођавање васпитања и образовања способностима и
особинама васпитаника, тежња ка слободи, критика друштвених норми и закона
који спречавају слободан развој човека. Све те идеје су у изванредном писању
Жана Жака Русоа, писању које је живо, осећајно и умно.
„Емил или о васпитању“

Предговор
Русо примећује да се од незапамћених времена једнако виче против
установљене праксе, а да никоме не пада на ум да предложи бољу. Стога он нуди
нови (и поред недавно изашле Локове књиге) начин васпитања.
Ми не разумемо децу. Чак и када покушавамо да их разумемо, ми у њима
тражимо нешто од одраслог човека да га преко тога разумемо Упозорава да
систематски део, који описује само ток природе, може бити узрок напада на
њега. Брани се ставом да он ствари види како их види, а неко други их може
видети другачије, то не спори. Ако каткад заузме превише афирмативан тон у
представљању својих идеја то је зато што у њих верује, а не зато што жели да их
утврди као неприкосновену истину.
„Изложи оно што је могуће извршити“, непрестано му говоре. Он у томе
види недовољно жеље да се ствари промене. Ако „чисте“ идеје помеша са злом
које постоји на крају од свега неће бити ништа.
Код свакога плана две ствари су битне: апсолутна ваљаност плана (да
идеја добра лежи у његовој сржи, да пристаје човеку) и лакоћа извођења (зависи
од односа стварности – где се васпитање, у овом конкретном случају, одвија, у
којој држави, у ком времену, у ком сталежу; нека свако прилагоди својим
околностима).

Прва књига
„Све је добро кад излази из руку творца ствари, све се изопачује у рукама
човековим. Он гони земљу да производи продукте друге земље, дрво да носи
плодове другог дрвета; он меша и брка климе, елементе и годишња доба; сакати
свог пса, свога коња, свог роба, поремећује све, унакажава све, воли нагрде,
наказе; он неће ништа онакво какво је природа дала, па чак ни човека; треба га
дотерати за њега као дресирана коња; треба га ставити по дневној моди као дрво
у његову врту.“
Обраћа се „нежној и брижној мајци“. Прво васпитање долази од мајке; да
је творац хтео да мушкарци имају главну улогу у томе, дао би им млеко за
храњење деце; мајке много више бде над децом у њихову детињству. Закони,
који за крајњи циљ имају мир а не врлину, баш због тога мало дају власти
мајкама на њиховом децом. Лош утицај мајке само у претераној љубави, али
„славољубље, лакомост, тиранство, лажно старање очева, њихова немарност,
њихова опора неосетљивост сто пута су кобнији по децу него слепа нежност
матера“.
„Биљке се оплемењују неговањем, а људи васпитањем.“ Кад би се човек
родио велики и снажан, раст би му био бескористан док не би научио како да се
њиме служи; чак би тако спречио друге да му помогну, јер не би знао шта му је
потребно.
„Васпитање нам долази од природе или од људи или од ствари.
Унутрашњи развој наших способности и наших органа јесте васпитање од
стране природе; употреба, коју нас уче да чинимо од ових развијених
способности и органа, јесте васпитање од стране људи; а знање, које стичемо
искуством с обзиром на предмет који делују на нас, последица је васпитања од
стране ствари... Васпитање од стране природе не зависи од нас; васпитање од
стране ствари зависи само у извесном погледу; васпитање од стране људи је
једина врста васпитања које је досита у нашој власти.“
 Несклад у васпитању настаје када се оно врши са различитим циљевима
који могу бити и опречни. Да ли ми васпитавамо човека за њега самог или за
друге? Морамо се решити да ли желимо човека или грађанина, јер се не може
истовремено постићи обоје. „Природни човек је све за се – он је бројна јединка,
апсолутна целина, која стоји у односу само сама са собом или с чим себи
сличним. Грађански човек је само јединка у облику разломка која зависи од
именитеља и чија је вредност у односу према целом које твори социјално тело.“
(пример из Плутарха са мајком која је имала пет синова, „победили смо“)
Опречне су врсте васпитања јавно/заједничко и посебно/домаће. Ако хоћете
појам о јавном васпитању, предлаже Русо, читајте Платонову „Државу“.
У социјалном поретку човек се васпитава/образује за једно одређено
место које ће у њему заузети и када са тога места буде премештен он се,
једноставно не сналази. У природном поретку, где су сви људи једнаки, њихов је
заједнички позив пре свега „бити човек“ и ко је год добро васпитан за тај позив
не може рђаво испуњавати своје дужности на било коме месту. Уосталом, пре
него што смо позвани да „будемо нешто“, позвани смо да „будемо“.
Између ових противуречности ми остајемо збуњени. Зато увек и крећемо
средњим путем, покушавајући да обухватимо оба васпитања, а на крају не
добијамо ниједно целовито.

Mи почињемо своје образовање са почетком наших живота, први наш

учитељ је дојкиња која нас храни и чува. Зашто нас одмах ограничавају завојима
и малим колевкама? Да се не бисмо повредили (тада је и дојкиња безбедна и
мајка срећна што јој је дете читаво). Али зар није битније да постанемо и духом
здрави и јаки? Зар се тако не ускраћује деци да постану способна и да устану
када падну, да се науче сналажљивости у животу? „Сва се наша мудрост састоји
у ропским предрасудама, све наше навике су само подјармљивање,
ограничавање и принуда. Сваки грађанин се рађа, живи и умире у ропству: по
рођењу утегну га у пелене и у повоје, кад умре закују га у мртвачки сандук,
докле год има човечији облик окован је нашим уредбама.“ Одакле почиње тај
неприродни обичај? Од извештачене нове моде.