Platon i pesnici

Za prouavanje Platonove kritike pesništva značajan je prvi deo knjige, konkretno prvo poglavlje, u
kojem se Gadamer bavi odnosom između Platona i pesnika, iz kojeg će proisteći opšti odnos
između filozofskog i poetskog.
Tokom klasicizma i romantizma, Platon je smatran za pesničkog genija stare Grčke, ništa
manje nego Homer, antički tragičari i liričari. Klasicisti i romantičari su u Platonovim dijalozima
prepoznali visoko umetnički spoj forme koji je određen književnim razvitkom od Homera do
tragediografa i komediografa. Ironično, Platon je Homera i velike antičke tragičare proterao iz svoje
idealne države.

1. Argumenti lične prirode i religiozni argumenti osude pesništva

Početak Platonove kritike pesništva leži u činjenici da je on, nakon upoznavanja sa

Sokratom, spalio svoje tragedije. Nije dobro tumačenje Platonovih savremenika da je razlog tome
sam Sokrat, tj. opredeljivanje za filozofiju, naspram koje pesništvo nije delovalo naro čito vredno.
Jer ideju o niskom položaju pesništva Platon iznosi tek u Državi, delu koje je napisao u svojoj
zrelosti, a u Ijonu, koji je napisan posle Sokratove smrti, dakle kasnije, on još uvek ne osuđuje
pesništvo.
Pitanje ranga filozofije i pesništva, nije odredio Platon spaljivanjem svojih dela, već je to pre
njega učinio Sokrat, kroz ispitivanje mudrosti državnika, zanatlija i pesnika. Tada je došao do
zaključka da pesnici manje razumeju spostvena dela nego njihovi slušaoci, ali da bez obzira na to
što oni ne poseduju vrlinu i znanje, njihova dela to ipak sadrže. To je posledica božanskog
nadahnuća u kojem pesnik stvara, trenutka kada je u njemu bog, a ne razum, i zato ono kao takvo
nije nikakvo pesnikovo znanje. Ipak, na pitanje da li je sama pesma istina ne može se odgovoriti
zbog njene mnogoznačnosti. Jedino što Sokrat zna jeste da ništa ne zna, a pošto se pokazalo
kako drugi ljudi nisu mudriji od njega, ko može s pravom da kritikuje Homera?
To Platona nije odvratilo od osude homerskih epova. Ukratko, njemu smetaju bogovi,
prikazani kao slični čoveku u njegovom fizičkom izgledu i imoralnosti. Potom, Had koji čini da se
ljudi plaše smrti. Onda preterivanja u oplakivanju preminulog, ruganju i sprdnji. I na kraju, najviše
mu smeta strast bogova i junaka. Sličnu kritiku delili su i drugi veliki filozofi – Ksenofan, Heraklit,
Pitagora, Anaksagora.

2. Etički, politički i gnoseološki argumenti osude pesništva

Ali jedino je Platon svoju kritiku formulisao kao kritiku pesništva. Međutim, kao i kod
navedenih filozofa, to je zapravo kritika homerskog mita. Platon ide dalje od običnog kritikovanja –
on čisti mit, cenzuriše ga, odbacuje sve što pogrešno utiče na vaspitavanje omladine, pre svega
budućih čuvara.= „Ono pogresno ne treba odbaciti jer je pogresno, vec radi vaspitanja“. Delovanje
pesnika je najvece kod omladine: deci je ucitelj svako ko nesto pripoveda, ali mladim ljudima su to
pesnici kako kaze Aristofan. AI ne zaustavlja se samo na epovima. Isti princip prenosi na tragičko
pesništvo, gde je njegova kritika najoštrija. A osnovna zamerka koji izriče u odnosu na epove i u
tragedijama jeste, razume se, mimesis. Posle svih cenzura koje su izvršene na onim mestima u
delu koja podražavaju, od sveg pesništva ostale bi samo ditirampske pohvalne pesme junacima i
bogovima u jednostavnoj i strogoj muzičkoj formi, jer je ona jedina prikladna (kako napominje u
Državi). Sve ovo izoženo je u II i III knjizi Države, a najoštrija kritika pesništva nalazi se u X knjizi,
1
gde Platon hijerarhijski spušta pesnike ispod zanatlija i optužuje ih da kvare duše, da su pesnici
carobnjaci koji izradjuju samo prividne slike.
Na osnovu poslednjih argumenata, Platonova kritika prelazi iz ustaljene kritike mita u napad
na suštinu helenskog bića i istorijske baštine. Ona kao takva ne počiva na viševekovnom sukobu
filozofije i pesništva, kao ni na ontološkim pretpostavkama, jer je Platon metafizički filozof učenja o
idejama. Njen koren nalazi se u razočaranju u državnu i duhovnu kulturu koja je bila u ogromnoj
vezi sa pesništvom. Vaspitni smisao Platonove filozofije, koji će omogućiti idealnu državu, upravo
se vidi u raskidu sa pesničkim fundamentom u atičkom vaspitanju.
Stvaranjem ovakve države, Platon ne pokušava da politički deluje, već da stvori državu koja
je ideja države, i kao takva ne služi uređenju jedne stvarne države, već pojedinca koji želi da uredi
sebe samog. Ovakva slika vaspitanja pitanje o državnom biću čoveka i istinskom biću pravednosti
postavlja iznad svake forme oblikovanja životnog poretka. Najvažnije vaspitno delovanje nikada ne
pripada izričitom poučavanju, već zakonima države, i to najčešće onim nepisanim.
Međutim, Platon je pripisao pesništvu ono što pesništvo ne može i ne treba da nosi. Zato je
njegova cenzura pesništva intelektualističko i moralističko zaslepljenje. Po Platonovom mišljenju,
jedino Sokrat može da peva istinsku pohvalu onom ispravnom, to ne može niko drugi, samim tim
ni pesnici. Tako je Država pohvala pravednosti, pobeda nad sofističkim izokretanjem smisla. Kako
je Gadamer to protumačio: pravo nije ono pravo koje svako ima protiv drugih, nego neka pravost
koja je svako za sebe i svi skupa; pravo nije gde svako svakog čuva, već gde svako čuva samog
sebe i bdije nad pravošću svog unutrašnjeg ustrojstva.
Država na svom putu saznanja mora da od sebe odbije predanjem sačuvanu pesničku
tvorevinu i svet običaja, ali i državu novog navikavanja. Zato mora da prođe kroz matematiku, jer
će jedino tako naučiti da razluči istinu od privida.
U pozadini dela Država, kako se već naslućuje, stoji jedna prava država vaspitanja, a to je
zajednica Platonove Akademije. Njen cilj je bio da preko matematike i dijalektike dopre tamo gde
sofističko enciklopedijsko proučavanje i moralizovanje obrazovnog gradiva starog pesništva ne
dopiru. Suština je bila u pronalaženju onog ispravnog u samom čoveku.
Preteranost platonovske kritike jeste u tome što se u uređenju jedne paideia koja bi
posedovala neograničenu stvaralačku moć, postigne istinsko vaspitanje čoveka u državi. Ovo
znanje je suprotnost onom što mi smatramo pod ,,obrazovanjem’’ i ,,kulturom’’. Za Platona su
najbolji vidovi paideia oni davno utvrđeni: muzika za dušu i gimnastika za telo, ali ne kao starinsko
obrazovanje deteta u muzičkoj veštini i telesnoj spretnosti, a najmanje kao obrazovanje po
uzorima mita i pesništva i vaspitanje na političkoj i životnoj pameti. Platonova paideia je
obrazovanje čoveka za harmoniju njegove duše, onog oštrog u njemu – volje, i onog blagog –
onog filozofskog, tj. razumskog.
Put ovom idealu treba da pripremi estetička ideja ljudskog roda. Obrazovanje je ujedinjenje
onog divljeg i onog krotkog u čoveku. Tako čuvari, čijim se vaspitanjem Platon bavi, prirodno nisu
u onom ispravnom, ali sticanjem znanja i razvijanjem nadarenosti prelaze u ispravno stanje.
Međutim, ono prvo stanje je pravo čovekovo stanje.
U delu država svinja, od 369b do 374e, krotkost dolazi sama od sebe – u svakom činjenju
nečeg nužnog čini se ono pravedno. Ali ovo nije država ljudske istorije, pa samim tim ni ljudske
istine. Zato ona nije ideal ljudske države. U njoj ne postoji živo pitanje o onom ispravnom, jer se
pitanje pravednosti postavlja samo tamo gde može da postoji i nepravednost, a to je država
suprotna ovoj – dakle država u kojoj postoje gospodari i sluge, u kojoj postoji lepo, nagon za
zahvatanjem u sferu drugog i rat. Ispravna država je ona u kojoj je prekomernost vraćena na meru.
Čovek nije državotvorna životinja, npr. kao mravi, koji organizaciji životnog održanja udovoljavaju
nagonom za državom.
Jedino u staležu ratnika pronalazimo bivstvovanje čoveka u državi kao pravo ljudsko, jer
jedino njegovo delo nema za cilj izradu nečeg ili izvršavanje neke sposobnosti. Njegovo znanje
sastoji se u tome kada i protiv koga treba, tj. ne treba da upotrebi svoju sposobnost. Čuvanje je
2
istovremeno čuvanje nekog i stražarenje protiv nekog. Čuvanje nekog znači imati nad njime moć i
upotrebljavati je isključivo za njega. Čuvar prijatelja voli samo zato što je on prijatelj, a neprijatelja
mrzi samo zato što je on neprijatelj. Njihova dela, bilo dobra ili loša, ne utiču na odnos čuvara
prema njima. Platon to naziva filozofskom prirodom ratnika i poredi sa vernošću psa čuvara, jer
smatra psa prijateljem znanja. Tako je ratnik jedinstvo filozofske prirode i nagona za
samoodržanjem, nasuprot pitomoj životinji (robu) i grabežljivom vuku (tiraninu). I ovde se
prepoznaje ranije pomenuto svojstvo znanja – da ujedini ono divlje i ono krotko u čoveku. To je
neprirodno čovekovo stanje kojem svaki čovek, za Platona prvenstveno ratnik, treba da teži –
stanje filozofiranja. Treba znati voleti ono ispravno i ne pripasti prividu. I zato je filozofija istinsko
omogućavanje čoveka kao bića u državi. Ljudsko bivstvovanje je jedinstvo ljubavi prema znanju i
moći, koje postoji jedino kao zajedničko. Čuvari čuvaju samo dobrobit cele države. Zato je
sofističko prosvetiteljstvo opasno za čoveka.
Ovom merom su mereni i pesnici. Njihove laži, jer oni mogu pevati samo laži pošto
podražavaju, moraju biti lepe, ali ne u estetskom smislu. U njima ne sme biti sadržano ono što je
Platonu smetalo kod Homera. Istinsko pesništvo mora da saopštava da je onaj koji je pravedan taj
koji je srećan. Nasilno očišćena pesma nije ogledalo ljudskog života, već lepa laž koja služi jedino
očišćenju države.
Da bi Platon objasno šta je to loše u podražavanju, on koristi primer slikara, jer je o čigledniji
od primera pesnika. Pošto je ovaj svet odraz sveta ideja, on je na svojevrstan način isto
podražavanje. Ali slikar kada slika, on ne slika ideju neke stvari, već odraz te ideje, deo čulnog
sveta. I zato je naslikana slika odraz odraza. Tek taj drugi stepen podražavanja Platon naziva
mimesisom i proglašava ga lošim kao najudaljenijim od pojma, prividom ograničenim na jedan
pogled. Što je reprodukcija bolja, to više obmanjuje. Pesma je opasnija nego slika, jer ona
obrazuje, s obzirom da govori. Zato je sam pesnik oruđe obrazovanja. Ali on to ne čini dobro, jer
on nema znanje o svim ljudskim znanjima i, pre svega, znanje o samom čoveku. To se vidi ako se
sa njegovih pesama skine ukras pesničkog govora, tj. ako se stavi pred sokratovski logos. On ne
govori da li ljudska egzistencija jeste lepa ili rđava, već kako ona mnogima koji ništa ne znaju
izgleda lepo.
Predmet ove kritike nisu savremena i klasična pesnička tvorevina, već savremena
običajnost i običajno obrazovanje. Oni su izgrađeni na pesničkim oblicima starije običajnosti koja je
podložna obrtanju od strane sofista. Zato se odbija nova interpretacija starog, tj. interpretacija
homerskih epova u tragedijama; i zato Sokrat sumnja u sposobnost čoveka da razume mudrost
starijih pesnika. Platon u pesničkoj reči vidi snagu održanja državnog duha, ali najviše pesničke
tvorevine ne govore tu reč. Kritikuje se sam sadržaj pesama, koji pogrešne pojmove vezuje za
sreću i vrlinu. Time je delovanje pesama pogubno za istinske zadatke vaspitanja.

3. Psihološki i estetički argumenti osude pesništva

Pesništvo vara dušu i time je uništava. Ono toliko utiče na čoveka da dovodi do pojave
teatrokratije. Pesnik po sopstvenom ukusu i ukusu većine, prikazuje ono što se može pokazati
najbogatije, a to je bura promenljivih osećanja – strast. Ona je potpuna suprotnost onome što se
gaji u duši čuvara – volja. Umetnost se bavi onim što je Hegel nazvao licemerstvom života, ali to
čini umiljato, pomoću prividne bezazlenosti podražavanja. Podražavanje nekog drugog može biti i
forma prisvajanja. Ali kada je podražavanje puko oponašanje, tada se podražavalac otiskuje u
jednu tuđu formu. On tada nije ni on sam, ali ni onaj drugi. To vodi do samootuđenja,
samozaborava, strasti.
Zato ova kritika nije samo površna kritika sadržaja, već i kritika estetičke svesti u njenoj
moralnoj problematici. Pesništvo vodi do propasti duše zato što estetička samozaboravljenost
dopušta sofistici strasti pristup u ljudsko srce.
3
 U ovom kontekstu, jedino su himne bogovima i nagradne pesme junacima prihvatljiv vid
pesništva, jer onaj koji hvali oslovljava sebe i one pred kojima hvali, pored onog kojeg hvali, u
nečemu što ih zajedno povezuje i obavezuje. Pohvalna pesma je jezik zajedničke stvarnosti
platonovske države. Ona jeste mimesis stvarnog sveta, ali je ovakvo podražavanje je prihvatljivo
kao ispovedanje zajedničkom duhu.
U pohvalnim pesmama se ne može pevati o onim stvarima gde pravičnost nije u vidu
stvarnih zajedničkih običaja, upotreba i poretka državnog života. Tamo gde je pravednost
jednoznačna duhovna izvesnost duše koja čezne za opravdanjem svog znanja pred prosvećenom
svešću, tu filozofski razgovor, tj. sokratovski dijalog predstavlja odgovarajuću formu kazivanja.
Ovakva vrsta pesništva nije uzorak pesništva koji je dopušten u idealnoj državi, ve ć stvarno
pesništvo koje zna da stvarnom životu u državi kaže vaspitavajuću reč.
Međutim, Platonovi dijalozi moraju da se bore protiv jedne estetičke tvorevine, a to je
Platonov mythos. Logično, svi onostrani sadržaji se pokoravaju teologiji postavljenoj u Državi. Ali
je zanimljivo to kakvim se sredstvima oživljavaju ovi kritikom očišćeni mitovi. Oni nisu svet
zatvoren u sebe, neka tuđa istina. Oni nastaju iz same sokratovske istine, kao igra u kojoj se
saznaje duša. Platon ne koristi mitske slike u njihovoj sili prinude, već kao unutrašnju izvesnost
duše kojoj filozofiranje daje novu izvesnost. Za Platona mit nije uzdignuta slika stvarnosti, već
duša koja tumači sebe u logosu. On nema za cilj obično oduševljenje i zadovoljstvo.
To uslovljava i formu pripovedanja. Pripovedač i slušaoci ne smeju biti zaboravljeni. Zato
Platon prilikom pripovedanja mitova koristi indirektni govor. Mitosna fabula ne sme biti na
bajkovnoj udaljenosti. Zato Sokrat ne oživljava zaboravljene priče, već istinu kroz alegoriju.
U samim dijalozima je jasnija nego u mitskim pričama udaljenost od mimetičkog pesništva.
Oni svakako jesu prikazi Sokrata i njegovih sagovornika, ali njihova suština ne leži u tome. Nije
slučajno to što Platon koristi prepričavanje kao vid propovedanja. Jer upravo u ponavljanju ovih
priča leži majeutička snaga dijaloga. Iz ove ozbiljne namere, platonovski mimesis je lak. Platon
prikazuje filozofiranje kako bi naterao na filozofiranje. Tako Platon sam ne izbegava sopstvenu
kritiku. On je, u Zakonima, svoja dela nazvao šalom i nečim što želi da bude šala, pa je kao takvo
ono istinsko pesništvo, dok ostala dela samo pokušavaju da budu ozbiljna. On smatra da su
dijalozi najprimereniji za mlade ljude da ih slušaju.
Platonovo delo je predigra istinskom zakonu ljudskog bivstvovanja, koja saglašava dušu da
se voljno otvori zakonu. Njegova borba protiv pesništva je izraz ovog zahteva.