Др Тамара Грујић

ОДРАСТАЊЕ У ПОЕЗИЈИ ЗА ДЕЦУ МИРОСЛАВА АНТИЋА

Српску књижевност за децу карактерише тенденција да се мотивно, тематски и

стилски обогати, те да тиме себи обезбеди равноправан статус међу осталим гранама
књижевности и књижевних наука. Томе нарочито допиноси однос према детету који се
мења у односу на традиционалну културу, као и „откриће детињства“1, којим је, према
Аријесу, „дете (...) заузело средишње место у породици“ (1989: 185), па самим тим и у
друштву. Питање је где се завршава детињство2, а када почиње дечаштво, младост,
адолесценција, јер „су се културни односи између генерација променили, а са њима и
симболичко изражавање детињства у правцу сложенијег диференцирања друштвено-
културног доба и културног идентитета“ (Френес, 2004: 119). Потребно је било пратити
дете кроз све узастопне узрасте, а самим тим изаћи из традиционалног књижевног
оквира и окренути се, како сам Антић каже, „великом детињству“ – периоду између
детињства и одраслости.3
Поезија за децу Мирослава Антића потврђује да су „представе и културни
конструкти повезани (...) једни с другима (Френес, 2004: 118), и да у великој мери од
света одраслих зависе и представе о детињству. У Антићевој поезији највише је
присутан трећи аспект конструкта детињства, где се „дете посматра као актер, а
посебно интересовање се поклања укрштању дечјих искустава са друштвеним светом

1
„Откриће детињства“ је израз Филипа Аријеса. Он показује да је детињство историјска
категорија и да је у модерном грађанском друштву Запада детињство ’откривено’ кроз историјски процес
’сепарације детета’ у посебну антрополошку и друштвену категорију“ (Љуштановић према Аријесу,
2011: 255).
„Зачетке конструкта детињства, карактеристичног за српску културу друге половине XIX века,
Јован Љуштановић препознаје у Костићевој Књизи о Змају.“ (Грујић, Јовановић, 2014: 226).
2
„Појам детињства био је везан за појам зависности: речи као што су син, дечко, припадају исто
тако и речнику феудалних и властелинских односа зависности. Из детињства се излазило када се
излазило из зависности, или у најмању руку, из ступња највеће зависности.“ (Аријес, 1989: 50).
„’Дете’ може бити у извесном смислу зрело, на пример сексуално, а још увек бити школски
ученик. Слабљење културних традиција и стављање већег нагласка на идентитет као индивидуални
конструкт јача ову тенденцију ка разноликости.“ (Френес, 2004: 119).
3
До појаве Антићеве збирке Плави чуперак (1965) период „великог детињства“ у књижевности
за децу био је занемарен, „живот и доживљај света младих, оних на граници између детињства и
одраслости, нико није систематски тематизовао, нико није водио рачуна о њиховом узрасном идентитету,
о њиховом специфичном осећању света, нити о песничком потенцијалу њиховог животног статуса“
(Љуштановић, 2009: 30).
„Сасвим близак деци и тзв. омладинском добу, одраслима у исти мах, он властитим делом
испуњава празнину која се осећала у љубавној поезији.“ (Петровић, 2009: 45).
који настањују, посебно њиховим односима са другом децом и са одраслима“
(Томановић, 2004: 35).
Посматрајући дете кроз призму раста и развоја, Мирослав Антић пише о
периоду када се дечја безбрижност и игра претварају у прве бриге, страхове и
несигурности изазваним првим љубавним проблемима, симпатијама и одрастању. То га
разликује од многих дечјих писаца јер сликовито, стилски јасно, конкретно и сажето,
указује на границу између детињства и одраслости. Мирослав Антић је открио тај
узрасни и временски простор људскога живота, између детињства и младалаштва у
коме се отвара непознати свет, и поетски га настанио „препознатљивим“ јунацима
(Марковић, 2007: 140). Деци је поклонио најлепше утиске у прелазу између периода
игре и периода првог пољупца, односно периоду „када се опраштамо са детињством“
(Антић, 2009: 23). Будући да је овај период и несвесно можда и најстреснији период за
дете, односно младу особу, његова поезија је изузетан путоказ како се супротставити
појединим страховима и како их превазићи. Врло је вероватно да се управо из тих
разлога Мирослав Антић не назива искључиво дечјим писцем, већ песником за децу,
младе и одрасле. У прилог томе сведочи и тематски оквир Антићевог стваралаштва
који је умногоме везан за прву спознају о љубавним искуствима, првим симпатијама
дечака и девојчица који постају момак и девојка, прве шетње и држање за руке.
Иноватност у опусу књижевности за децу друге половине XX века јесте заправо
песникова одважност да пише о љубави и одрастању и тиме постави естетска, морална
и социјална начела у духу стицања позитивних моралних особина. Песник са младима
кореспондира пријатељски, као да им је вршњак и на тај начин је „потиснута
’васпитачка примењеност’“ Антићевог стваралаштва за децу и оно добија трајност и
аутономност“ (Марковић, 2007: 143). Управо овакав однос са децом, односно младима
може да оствари само онај ко је и сам дете.
„Све што дете уме то је да живи своје детињство. На одраслом је да то његово
детињство проучи. Али, шта ће превагнути у том сазнавању – становиште одраслог или
доживљај детета? (Валон, 1999: 45). Антић је својом поетиком успео то да обједини, јер
Чуперак није „примерена лирика за децу, већ доживљени дневник дечачког раста,
открића, непосредности“ (Ређеп, 2009: 12).
Антић, пре свега, понире у свет бола који долази одрастањем, а који се често
несвесно трпи и не осети у периоду адолесценције. Фином стилистиком, благим
изразима и стиховима, он указује детету и младој особи да не би требало да га обузима
страх. Тихи немир одрастања препознаје се у стиховима: „Можда се најлепше расте кад
ништа не приметиш. Можда се најлепше бива већи, још већи, највећи, ћутећи, сасвим
ћутећи, кроз неки тихи немир што се у теби ствара, па гори, бескрајно гори, и никад не
изгори.“ (Антић, 1989б: 27 /Загонетка). У свега пет строфа, градацијом и епитетима,
Антић говори о оним страховима које доноси период одрастања, а о којима се ћути. Да
је пријатељ деце и младих и да се поистовећује са њима, сведоче и финални стихови
ове песме којима песник саветује деци да не журе да порасту, да су сада у најлепшем
животном добу.
Антић поистовећује одрастање са тренутком првих љубави: „Уместо лутака,
пред сваком девојчицом клања се по један живи, пегави лутак. Уместо кликера, у срце
сваког дечака котрљају се два топла и насмејана ока“ (Антић, 1989б: 39 /Први танго).
Дечјим очима приказује одрастање: „Толико ми је досадно да не знам шта ћу. Кад
излазим из школе, накривим капу на лево око и побијем се са тројицом, бар да ме виде
девојчице.“ (Антић, 1989б: 96 /Досадна песма); „Мама ми каже: Шашаво моје, шта се
то збива у твојој глави? У њој дечаци, кажем, постоје, дечаци смеђи, црни и плави.“
(Антић, 1989б: 78 /Шашава песма). Одрастање је стање узнемирености, било оно
испољено физички или ментално, које настањује како дечаке, тако и девојчице.
Читајући Антићеве стихове стиче се утисак да песник у сваком тренутку осећа
емпатију према својим читаоцима. Веома свестан да је период одрастања муњевит и
готово неприметан, указује деци и младима да полако одрастају, јер оно што их очекује
након детињства некада и није пријатно: „Стојте! Чекајте, људи! Ја знам шта значи та
дуга. Знам: она обала друга много лепша се плави. Ал’ нека свако од вас бар мрвицу
детињства понесе кришом у руци и сачува у глави.“ (Антић, 1989б: 123 /После
детињства). Овим стиховима се износи животно искуство, а песма јесте уједно и
упозорење младима, али и подсетник одраслима да је све наизглед можда лепше на тој
другој страни. Антић је универзални песник, који веома верно, па чак и на помало
суров и реалан начин осликава период након детињства, јер исказује тугу за млађим
данима и на тај начин спаја две књижевне епохе – романтичарски занос и
реалистичност одрастања. Он проживљава све туге и радости заједно са младима.
„Његови стихови имају у себи нечег озбиљно детињастог, одају црту ауторове
’инфантилности’, коју он не крије, већ имплиците томе придаје значење битне споне
свих људских узраста: детињства, дечаштва, младости, зрелости и људске старости.
Умногоме, детињатост је живљење а детињство живот.“ (Марковић: 2007: 143).
Неретко на период након младости Антић гледа са сетом, јер се често јављају
сећања на лепе и безбрижне тренутке. Из тих разлога и указује на драматичност
одрастања и нови период који са собом носи нове зебње и препреке преко којих човек
мора прећи како би остварио своје снове и жеље: „После детињства шта се све мења?
Опет се скупљају снови и снови. Између звезда и камења јастук кроз живот и даље
плови.“ (Антић, 1989а: 65 /Слутња). Преласком из детињства у свет младости, ствара
се несигурност у сопствене поступке и у том моменту песник идеализује детињство као
период безбрижности у ком одговорност за дечје поступке преузимају родитељи: „Од
јуче смо озбиљни. И одједном, чудно: Као да смо се згрчили.“ (Антић, 1989а: 140 /Кад
смо били велики).
Трауматични доживљаји тренутака преласка из сигурног детињства у сазнајно и
емотивно узбурканију и непознату младост постали су поетска инспирација Мирослава
Антића. „Не постоји доба човекова узраста у којем се догађају веће катаклизме,
страхови, импулси, релаксије, успони и падови, него што је то случај са прелазним
периодом“ (Антић, 2009: 23). Он је на томе градио своју уметничку визију, у којој је
специфичним луком повезивао измаштану истину у детињству са узбудљивим
назирањем стварносног младалачког животног раздобља, у коме почиње трагање за
упознавањем сложених појава и за смислом постојања. Постепено је откривао, освајао
и књижевно обликовао ту нову област, дајући свој прилог стваралаштву за децу у
српској књижевности друге половине XX века. Уметничким исказом те сложене појаве
након детињства попут љубави, несигурности, лоших оцена у школи, промена у
размишљањима уз тренутак сазревања и одрастања, Антић их поставља као
доминантни мотивни круг своје поезије. Свака од песама представља поруку за децу и
младе покушавајући да на сликовит начин, метафорама, компарацијом и епитетима,
младој особи приближи промене које се догађају и тиме их, у ствари, охрабри да се не
плаше периода који наступа. Због тога је његова поезија одрастања мелодична и пуна
оптимизма. Дрхтава песма јесте управо слика збуњености услед великих промена које
наступају након детињства: „Осећам: нешто у мени расте, помало болно – помало бело,
као да некакве збуњене ласте лете кроз моју главу и тело. Врте се. Престижу. Нешто
траже.“ (Антић, 1989б: 71). Суочавање са првим мукама у љубави вероватно су
најдраматичнији тренутак у периоду одрастања. И њих Мирослав Антић бележи и
стапа у стихове: „Неко у овој соби неће да буде дете. Неко у овој соби три дана не може
да руча. Неко у овој соби само ћути, ћути и гледа кроз прозор како јесен са лишћем и
ветром путује преко покислих градских кровова за птицама.“ (Антић, 1989б: 80
/Најљубавнија песма). Антићев опис одрастања уједно је и један од најлепших и
најсликовитијих описа овог периода у српској књижевности. Неодређеном заменицом
неко песник упућује да то може свакоме да се догоди, а демонстративном заменицом
која је овде придев, заправо епитет овој (соби) указује се на драматичност и збуњеност,
али и сету која обузима особу након љубавних мука. Тај простор је готово сабластан,
јер звучи као да је та млада особа дуго сама. Хиперболизацијом времена немогућности
да се руча три дана додатно интензификује сету која обузима ову особу. У складу са
тим и време изван простора је такво. Тмурна и тужна јесен одлази, а наступа хладна
зима. У тој драматичности описа људског стања, заправо стања младе особе,
експлицитно се види процес сазревања и одрастања, те се закључује да Антић свет
одраслих, у поређењу са светом деце, управо и види као свет сете, патње и бола.
Често се у његовим песмама види однос дечака према девојчицама, као и
девојчица према дечацима: „Ништа нећу да јој кажем, јер нећу. Она је једна неозбиљна,
најобичнија балавица. Ништа нећу да јој кажем, јер нећу, а ако погледа другог, постаћу
најгори ђак у школи.“ (Антић, 1989б: 103 /Страница из дневника).
Песма Први танго приказује моменат опраштања са детињством: Збогом,
оловни војници! Збогом, детињство са кикама и плавом машном! Збогом све оно што је
било јуче! Добро нам дошло све оно што је испред нас!“ (Антић, 1989б: 39). Реч је о
метафори прве игре са животом, опраштању од свега што краси шаролик и безбрижан
период. Иако тон песме није сетан, већ има оптимистичку компоненту да би се спремно
дочекало оно што долази, јер ипак је ово болан тренутак за свако дете које оставља
своје играчке негде на дну подрума или на тавану, и почиње да сазрева. Исти мотив
присутан је и у песми Љубав: „Опраштамо се, опраштамо се и страшно дугим ногама
одлазимо у свет. Ти у своју младост… Ја у своју младост… (...) Остаје жал што никада
више нећемо седети у истој клупи, ни једно од другог преписивати домаће задатке, ни
делити ужину на одмору. Никада више нећу се смејати твојим олињаним луткама ни ти
мом неукроћеном жврку на темену, за који су ме вечито чупкали они што седе иза нас.“
Песма готово да има баладичан завршетак: „Није ово више завршена само једна
школска година. Кажу: готово је детињство. Једно велико детињство данас је
завршено.“
Из детињства се и нежно и бурно ступа у „велико детињство“. Песме Мирослава
Антића говоре управо о новом животном добу, о болним тренуцима када се дете
опрашта од војника и лутака и почиње да спознаје тајне живота, тајне љубави, а „то
стање је неухватљиво и у први мах неодгонетљиво“ (Пражић, 2007: 140). Кроз приче о
стасалим дечацима и девојчицама, песник ствара аутентичне лирске драме о преласку
из једног периода живота у други. Он је, као и његови јунаци, разапет између жеље да
остане још који тренутак у свету маште и снова, чаролије и безбрижности детињства и
жеље да закорачи у свет неизвесности и изненађења. Антић је свестан да средина
детету намеће свет одраслих, али је показао да свет одраслих за дете не треба да буде
тајна, већ сан који се постепено открива и сања, а чаролија детињства траје докле
постоји и мисао о сну.

ЛИТЕРАТУРА
Антић, М. (1989а). Тако замишљам небо. Дела Мирослава Антића у пет књига. Књига II.
Загреб: Југоарт.
Антић, М. (1989б). Плави чуперак. Дела Мирослава Антића у пет књига. Књига III. Загреб:
Југоарт.
Антић, М. (2009). „Кад се опраштамо са детињством“, у: Принцеза лута замком – Теоријска
мисао о књижевности за децу из окриља Змајевих дечјих игара. Приредио Јован
Љуштановић. Нови Сад: Змајеве дечје игре: 23–26.
Аријес, Ф. (1989). Векови детињства. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Валон, А. (1999). Психички развој детета. Превела Невена Нововић-Марчетић. Београд: Завод
за уџбенике и наставна средства.
Грујић, Т., Јовановић, Ј. (2014). „Конструкт детињства у Радовићевом стваралаштву за децу“.
Тематски зборник „Компетенције васпитача за друштво знања“, Методички дани
2013: 226–232.
Љуштановић, Ј. (2009). „Поетика модерног у Плавом чуперку Мирослава Антића“, Детињство,
год. XXXV, број. 1–2: 29–40.
Љуштановић, Ј. (2011). „Конструкт детињства“ у Књизи о Змају Лазе Костића, у: У спомен на
Лазу Костића (1841–2011). Зборник радова, (ур. Ивана Живанчевић Секеруш). Нови
Сад: Филозофски факултет: 253–262.
Марковић, С. (2007). „Свет детињства у поезији Мирослава Антића“, у: Записи о књижевности
за децу IV. Београд: Београдска књига: 140–147.
Петровић, Т. (2009). „Мирослав Антић, песник нове естетике“, Детињство, год. XXXV, број.
1–2: 40–48.
Пражић, М. (2007): „Прва и последња бајка“, у: Књижевност за децу и младе у књижевној
критици II. Приредили Воја Марјановић и Милутин Ђуричковић. Алексинац: Висока
школа струковних студија за васпитаче; Краљево: Libro company: 139–144.
Ређеп. Д. (2009): „Дечак и морнар“, у: Антологија Антић. Изабрана лирика Мирослава Антића.
Приредио Драшко Ређеп. Нови Сад: Прометеј: 9–15.
Томановић, С. (2004). „Социологија о детињству и социологија за детињство“, у: Социологија
детињства. Социолошка хрестоматија. Приредила Смиљка Томановић. Београд:
Завод за уџбенике и наставна средства: 7–48.
Френес, И. (2004). „Димензије детињства“, у: Социологија детињства. Социолошка
хрестоматија. Приредила Смиљка Томановић. Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства: 110–132.