Prof. dr Milan Vojnović, Prof.

dr Dejan Milovanović
UVOD U NAUČNO-ISTRAŽIVAČKI RAD
Skripta

Uvod u naučno - istraživački rad -skripta-

Autori:
Prof. dr Milan Vojnović Prof. dr Dejan Milovanović

Predgov or
Naslov skripti «Uvod u naučno-istraživački rad» isti je kao naziv predmeta koji studenti
Geološkog odseka Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu slušaju u IX
semestru, sa fondom časova 2+0, odnosno po 2 časa predavanja nedeljno, ili ukupno 30
časova. Taj predmet je uveden kako bi se studenti završne godine, neposredno pre izrade
diplomskog rada, upoznali sa naučnim osnovama istraživanja. Po Statutu Rudarsko-geološkog
fakulteta (RGF), diplomski rad sa temom od neposrednog značaja za obavljanje poslova za
koje se student obrazovao, odnosno temom koja je u skladu sa potrebama organizacija i
preduzeća za koje RGF obrazuje kadrove, radi se u roku od 6 meseci, pod rukovodstvom
mentora i brani pred komisijom od tri člana. Odgovarajuće teme diplomskih radova, za
studente svih 7 smerova ili usmerenja koji slušaju predmet «Uvod u naučno-istraživački rad»,
su istraživačke i odnose se na vrlo specifične geološke objekte istraživanja. Ti objekti su,
skoro uvek, samo malim delom otkriveni i pristupačni za opservacije, merenja, ispitivanja, pa
je prilikom njihove obrade i proučavanja nužno korišćenje ne samo specifičnih geoloških,
metoda, već i osnovnih i posebnih metoda naučno-istraživačkog rada (analogije, modelovanja,
klasifikovanja i dr.).
Izrada i odbrana diplomskog rada sa ozbiljnom inženjerskom temom, a na Geološkom
odseku istovremeno i istraživačkom, na RGF ima tradiciju dužu od pola veka. Pri tome je
takođe tradicija da mentor diplomskog rada bude provereni, poznati i priznati istraživač, sa
iskustvom na izradi i pisanju studija, projekata i elaborata istraživanja, koji svoje iskustvo
ume da prenese na mlađe kadrove. Poziv na mentora, koji je i ugledan stručnjak, ekspert,
obično otvara sva vrata u rudnicima, geološkim zavodima, institutima.
Dugo godina mentori diplomaca su bili jedini odgovorni za metodološki
pravilno usmerenje istraživanja budućih inženjera geologije, u čijem se daljem
radu prepoznavala njihova «škola». Sada tu odgovornost dele sa njima pisci
predmetnih skripti, koje bi što pre trebalo da prerastu u univerzitetski
uxbenik.
Skripte «Uvod u naučno-istraživački rad» pojavile su se, prvi put pre dve godine (1998),
pred junski ispitni rok. Pošlo se od toga da je najvažnije što pre obezbediti studentima skripte
iz kojih će oni spremati ispit, a koje će im i kasnije poslužiti kao metodološki vodič, kako pri
izradi diplomskog rada, tako i u praksi, pri sličnim istraživačkim radovima. Tako, nije
izvršena odgovarajuća autorizacija, recenzija, priprema za štampu i štampanje, jer za sve to
nije bilo vremena.1 Ipak, bio je to uspeh, o čemu svedoči sve bolje znanje na ispitima iz
predmeta «Uvod u naučno-istraživački rad», i, što je još važnije,
1 Skripte su umnožene u nekoliko primeraka, a onda su ih studenti pozajmljivali i sami
umnožavali fotokopiranjem, pri čemu nije poznato u koliko su primeraka do sada umnožene.
njihovo uspešno korišćenje pri izradi diplomskih, pa i poslediplomskih istraživačkih
radova. U međuvremenu izvršene su manje dopune skripti.
Skripte sadrže 5 poglavlja, podeljenih na po 4 ili 5 podpoglavlja.

1
 U prvom poglavlju "O nauci" date su i objašnjene osnovne definicije, zatim pojam, istorija
i obeležja nauke, te otkriće u nauci.
Drugo poglavlje "Subjektivne komponente istraživanja" bavi se najpre statusom i
socijalnim značajem naučnika u uslovima koji se menjaju, sa sve većom ulogom
multinacionalnih korporacija. Zatim su prikazane osobine naučnih radnika, sa posebnim
osvrtom na specifičnosti mentaliteta našeg naroda i podneblja. Posebno se ističe uloga mladih
i kreativnih u naučnim inovacijama i istraživanju, uz odgovarajuća ograničenja, kritički osvrt
na naš sistem obrazovanja sa kašnjenjem pri uključivanju mladih u naučna istraživanja, kao i
uz odgovarajuća objašnjenja, sve do upućivanja u kreativan način rada.
"Rasprava o metodi" je treće poglavlje u kome se polazi od metode i metodologije, a zatim
se prikazuju i analiziraju faze istraživanja, naučne metode i uloga teorije u naučnim
istraživanjima.
Četvrto i centralno poglavlje "Kako se stvara naučno delo" je najobimnije u skriptama i
predstavlja svojevrstan vodič za mlade istraživače i naučne radnike. Pri tome se polazi od
detaljne obrade svojstava dobrog naučnog dela. Zatim se izlažu saveti mladom istraživaču i
detaljno obrađuje struktura naučnog rada, kao i bitni elementi sadržaja osnovnih odeljaka u
njemu. Posebno se daju praktični saveti u vezi sa pisanjem naučnog rada. Na kraju poglavlja
se obrađuje dokumentarna podloga naučnog rada, sa posebnim osvrtima na citate, fusnote i
bibliografiju.
"Metageologija i naučno-istraživački rad" je peti, poslednji i najsloženiji deo skripti.
Odnosi se na relativno novu nauku - metageologiju -čiji je zadatak objašnjenje strukture,
metoda i celine geološke nauke. Navode se i obrađuju najaktuelniji problemi metageologije:
sistemski karakter geologije, teorija pojmova u geologiji i teorija geoloških klasifikacija.
Ističu se i druga brojna pitanja koja treba da rešava metageologija, uz prikaz najvažnijih kao
što su teorija hipoteza i teorija teorija (metateorije) u geološkim naukama, teorija naučnih
revolucija u geologiji i dr.
U skriptama «Uvod u naučno-istraživački rad» profesora M. Vojnovića i D. Milovanovića
posebno impresionira jedan naročit, rafiniran stil, lako shvatljiv i razumljiv, prihvatljiv i
prijemčiv, tako da predstavlja idealan komunikacioni kanal za prenos znanja. Ono što je
složenije je dublje, često je implicitno, upućeno podsvesti, ili se pak do njega dolazi
postepeno, kako se ide dalje od početka, ka složenijoj i praktično značajnijoj problematici. Uz
citate i pozive na ideje opšte poznatih stvaraoca i genija uma i uz očitu dobronamernost pa i
poštovanje koje mu pisci upućuju, čitalac je polaskan, oseća se prijatno. čak opuštenpo - kao
da je u najdražem okruženju. Tako čitalac biva ispunjen zadovoljstvom i osokoljen saznanjem
da, eto, postoje i takvi ljudi koji nesebično i bez rezerve, sa mnogo dobre volje, želje i
namere, prenose svoje znanje mladoj
generaciji, istovremeno je uvažavajući i ohrabrujući, pa tako daju deo sebe u zalog
budućnosti. Ali, istovremeno, skoro neosetno, postaje bogatiji za potrebno i korisno znanje.
': Valja istaći da izučavanje naučne metodologije, odnosno nastava iz ove
oblasti, nije u potrebnoj meri razvijena na našim univerzitetima, a uže gledano na
tehničkim i prirodno-matematičkim fakultetima. Iz tog razloga u strukturi znanja naših
visokoškolskih kadrova, a pogotovo onih koji se bave istraživanjima, po pravilu nedostaje
odgovarajuće obrazovanje iz područja naučne metodologije. Skripte «Uvod u naučno-
istraživački rad» profesora dr Milana Vojnovića i profesora dr Dejana Milovanovića na
pregledan i sveobuhvatan način pružaju osnovna saznanja iz naučne metodologije, pa
ispunjavaju svoju osnovnu namenu, ali mogu korisno poslužiti i drugim stručnjacima koji se
bave istraživanjima, naročito onim tehničkih i prirodno-matematičkih profila.
Na kraju, ističemo da smo počastvovani što nam je poverena recenzija skripti «Uvod u
naučno-istraživački rad» profesora dr Milana Vojnovića i profesora dr Dejana Milovanovića,
koju smo uradili sa zadovoljstvom, jer se radi o kvalitetnom delu iskusnih istraživača i

2
pedagoga, urađenom sa osećajem za meru, prožetom dobrim željama i nadama u odnosu na
mladu generaciju, koja tek stasava za istraživački rad u geologiji. Stoga smo svesrdno
preporučili rukopis za štampanje, uz želju da što pre preraste u univerzitetski uxbenik.
Prof. dr Povak Blsčić Prof. dr Milivoj Klarip

Uvodna napomena
Ova skripta su namenjena studentima V godine na Geološkom odseku Rudarsko-geološkog
fakulteta u Beogradu. Pri njihovoj izradi koristili smo materijal iz radova koji su navedeni u
spisku korišćene literature, ali i naša sopstvena istraživanja. U slučaju nekoliko podpoglavlja,
preuzeli smo bezmalo integralno tekst iz dela pojedinih autora (M. Šamića, 3. Stevanovića, I.
Kuvačića), uz određena sažimanja, odnosno uz izvesne naše dopune i modifikacije.
Prvo poglavlje posvećeno je razmatranju glavnih obeležja nauke. Samo istraživanje kao
specifična ljudska aktivnost usmerena ka otkrivanju, formulisanju, proveri novih saznanja,
oslanja se na dve komponente: subjektivnu komponentu, datu u istraživaču i objektivnu
komponentu, koja podrazumeva sam proces istraživanja. Stoga je drugo poglavlje skripti
posvećeno razmatranju subjektivne komponente istraživanja, a treće poglavlje raspravlja o
metodi, dok četvrto upućuje na to kako nastaje naučno delo. Poslednji deo "Metageologija i
naučno istraživački rad" napisao je prof. dr Dejan Milovanović.
Nadamo se da će ova skripta doprineti da se kod strudenata probudi ljubav za naučna
istraživanja, tako da i sami požele da istražuju, kao i da traže i ona metodološka znanja koja
su veća od onih koja im mi pružamo na predavanjima.
Beograd, 10.april 2000.
dr Milan Vojnović
I. O nauci
1. OSNOVNE DEFINICIJE
Prvo pitanje koje ss postavlja jeste: Šta je to znanje? Najšira je definicija znanja, da je to
ukupan fond činjenica koje je akumulisalo čovečanstvo. No, takođe možemo reći, da je znanje
- jasno i određeno opažanje pečega. Preciznije je određenje znanja, ako kažemo, da je to sve
što je opaženo ili shvaćeno putem intelekta.
A intelekt je zbir onih duhovnih funkcija koje iz opažanja stvaraju znanje.
Prema jednom mišljenju, intelektualac je onaj ko je "kadar i kuražan da slobodno i
autentično misli, da neprestano istražuje i preispituje". Prema drugom mišljenju, intelektualac
je onaj koji stvara nova duhovna i materijalna dobra. Dakle, intelekualac je onaj koji stvara,
stvaralac. Mišljenje koje nema za nosledicu delo, nije svojstvo intelektualca.
Zatim, postavlja se pitanje: Šta je to istraživanje? To je pažljivo, strpljivo, sistematsko,
marljivo ispitivanje u određenoj oblasti znanja, preduzeto da se ustanove činjenice ili principi.
Možemo takođe reći, da je to mukotrpno i kontinuirano traganje za istinom. A istina je ono
što je saglasno sa iskustvom, činjenicama ili realnošću.
Kada je reč o nauci, mi znamo da se na engleskom za nju koristi reč science, što potiče od
latinske reči scientia, koja znači znanje. Dakle, nauka je znanje, što ss razlikuje od intuicije,
verovanja i slično.
Zatim, možemo reći da je nauka sistematizovano znanje o prirodi, društvu
i čoveku.
Najzad, podvucimo da je nauka sistematizovano znanje zasnovano na posmatranju,
proučavanju i eksperimentisanju, da bi se odredile činjenice, principi i priroda onoga što
proučavamo.
Dakle, zanauku je bitno: >
prvo, kako je organizovano znanje: ono je sistematizovano, to jest, nauka je
sistem logički sređenih saznanja.
drugo, kako se došlo do tog saznanja: došlo se putem metoda, kritičkog

3
 metoda, pa stoga je nauka metodski stečeno saznanje.
treće, kakva je priroda tog saznanja: to je saznanje o činjenicama, ali i o
principima (teorijsko znanje).
Ostaje nam da odredimo definiciju teorije. To je uopšteno iskustvo, čisto saznanje, kao
suprotnost praksi.
Možemo zatim reći, da je to sistematsko stanovište o principima određenog fenomena, koje
je verifikovano do određenog stepena; tako, razlikujemo teoriju od hipoteze.
Najzad, teorija je ona grana nauke koja se sastoji od znanja o njenim iačelima i metodama,
pre nego o njenoj primeni (ili praksi).'
10
2» POJAM I SVRHA NAUKE
Nakon što smo dali kratke, lapidarne definicije, kao polaznu tačku u upoznavanju sa
naučno-istraživačkim radom, nešto duže zadržaćemo se na definiciji, pojmu nauke. Kada
kažemo da je geologija, fizika, astronomija, hemija - nauka, mi time podrazumevamo njen
metod. Naime, ako je nauka definisana kao sistem logički sređenih saznanja, onda prema
našem mišljenju, ova definicija ne određuje precizno karakter nauke. Tako, recimo, Dekartovi
"Principi filozofije" predstavljaju neosporno, sistem logički sređenih saznanja, a ipak to nije
nauka. Upravo, metod je ono što naučni sistem saznanja razlikuje od drugih sistema saznanja,
recimo, filozofskih ili religioznih. Naučna saznanja. su stečena pomoću empirijskog
(iskustvenog), kritičkog metoda. To znači da su naučna saznanja zaključci logički izvedeni iz
premisa koje se oslanjaju o pouzdane podatke, prikupljene pomoću istraživačkih metoda.
Nauka se temelji na empirijskom fondu, a empirija je iskustvo, iskustvena filozofija.
Kao sinonim znanja, nauka počiva na razlikovanju istine od zablude, odnosno verovatnoće,
kao nedovoljno određenog stepena istinitosti. Njen cilj je da se opišu, objasne, predvide i
praktično savladaju pojave koje čoveka zanimaju. Nauci je, dakle, svojstveno ono što
karakteriše uopšte kulturu - da predstavlja bitan činilac opstanka i napretka ljudskog društva.
Nauka je pretežno pokretana utilitarnim motivima - da nečemu koristi; u najopštijem
smislu, ona je usmerena na ostvarenje uslova za bolji i srećniji život. Ipak, često je u to utkana
i radoznalost, večita ljudska glad za istinom, tako da se može reći da postoji nešto
samopokretačko u nauci. Naučna saznanja mogu biti plod i čiste radoznalosti, mada je to
retko. Astronomija je možda takav izuzetak, ali i njena saznanja se koriste u mnogim
oblastima.
Saznanja koja trenutno, ili na prvi pogled, nemaju utilitarni karakter, najčešće se, pre ili
kasnije, pokažu korisnim. Na primer, izučavanje nekih sićušnih insekata, može biti vrlo važno
za njihovo suzbijanje kao štetočina. Pa i saznanja o udaljenim nebeskim telima mogu u
budućnosti biti od velike koristi.
Značaj znanja kao sredstva za ostvarivanje čovekovih ciljeva uočili su još stari Kinezi. U
glasovitoj izreci koja se pripisuje Kuan-Cuu, u VII veku pre nove ere, kaže se: "Ako čoveku
daš ribu, nahraniće se jedanput, ako ga naučiš ribariti, hraniće se ceo život". Za Adama Smita,
jednog od najvećih ekonomista, znanje je glavni "uzrok porasta bogatstva". A nauka je samo
jedan oblik znanja, jedna posebna vrsta znanja. Do raznih otkrića dolazi čovek i u
svakodnevnom životu. No, razlika je u tome što zdravorazumsko znanje uglavnim doseže do
pojavnih vidova, a ne i do suštine. A zatim, otkrića koja pojedinac vrši u svakodnevnom
životu, mere su u odnosu na celokupnost njegovih znanja, dok u nauci nešto može da bude
otkriće samo u odnosu na celokupnost naučnih znanja jednog vremena.
U pogledu ciljeva, razni oblici društvene svesti - nauka, filozofija, umetnost, itd. -
uglavnom se mnogo ne razlikuju, ili su pak komplementarni, dopunjuju se, ali su u pogledu
načina i metoda u manjoj ili većoj meri specifični.
11

4
 Recimo, istinom se bavi i umetnost, ali samo njenom specijalnom varijantom, takozvanom
"umetničkom istinom", "subjektivnom istinom".
Nauka ima za cilj saznanje čoveka, društva i prirode. Međutim, i u umetnosti i filozofiji
mogu se ostvariti i te kako značajna i suptilna saznanja. Ali, nauka naglašava ono što je
saznajno, dok umetnost ističe u prvi plan ono što je doživljeno, to jest, estetsko, a saznajno za
nju može imati uzgredni karakter. Deni Didro je čak govorio da je "lepo sve ono što otkriva
odnose u prirodi".
No, nauka može otkriti nove puteve umetnosti. Otac apstraktnog slikarstva, Kandinski,
objasnio je da su ga naučna otkrića u fizici ohrabrila da pređe s one strane forme. "Jedan
naučni događaj, kaže Kandinski, prisećajući se vremena u kome je naslikao prve apstraktne
slike, došao je da zbriše sve najvažnije prepreke koje su me ometale na tom putu. To je bilo
otkriće deljivosti atoma. Za mene je podela atoma bila slična cepanju celog sveta, i uskoro su
se debeli zidovi srušili. Sve je postalo meko, neodređeno, nesigurno. Ne bih se začudio da
sam video kako se kamen topi u vazduhu i isparava".
Slika o prirodi i o toj realnoj stvarnosti kojom je čovek okružen, postala je drukčija,
duhovnija i slojevitija. Ona više nije upućivala na svet koji je spolja zatvoren čvrstom i
nepokretnom ljušturom, već na "unutrašnju prirodu" u kojoj vladaju kosmički zakoni, koji
postaju delotvorni i za slikare.
3. ISTORIJA NAUKE
Poslednjih 350 godina, dakle u vreme dominacije kapitalizma, došlo je do
takvog ubrzanog razvoja čovečanstva, koji je bio bez presedana u prethodnoj
ljudskoj istoriji. Nauka je bitan činilac ovog ubrzanog tehničkog i privrednog
razvoja.
Razvoj naučne misli, koji nastaje posle niza promena u svesti zapadnoevropskih društava -
renesanse, humanizma, reformacije - ispoljio se najpre u razvoju prirodnih nauka - fizike,
hemije, biologije. Istovremeno se u tom periodu prvi put u ljudskoj istoriji traže naučne
osnove za sistematizovanje i razvijanje znanja o društvu - ekonomske nauke, sociologije,
političke nauke.
U XVI veku pojavljuju se čuvena imena u nauci, kao Nikola Kopernik. Đordano Bruno, u
XVI i XVII veku to su Galilej, Kepler i drugi. Tadašnjem velikom zamahu nauke, doprineli
su, pored porasta bogatstva, pojava genijalnih naučnika, širenje univerziteta, pronalazak
štamparskih mašina, pronalazak teleskopa, itd.
Ocem moderne nauke smatra se Galileo Galilej. Ali i ranije, svakako imamo važne
razvoje naučne misli. Recimo, Aja Sofija, koja je podignuta u Carigradu u VI veku, ta njena
fantastična kubeta, podrazumevala su znanje matematike, statike. Isto možemo reći i za naše
srednjevekovne manastire - Studenicu, Visoke Dečane, i druge.
I
Štaviše, mi možemo reći, da je nauka ćerka antike. U vreme od oko 600
godina pre naše ere, pojavio se veliki broj naučnika, uglavnom u Grčkoj. U tom
periodu pojavile su se filozofija, matematika, astronomija, medicina, fizika,
istorija, logika, i druge nauke. . ;
Ali, i u ranijim civilizacijama, nekoliko milenijuma ranije, razvija se nauka u Egiptu,
Mesopotamiji, Indiji, Kini, na Kritu. Matematika i astronomija su dve najstarije naučne
discipline. Njihov procvat je bio u Egiptu 27 vekova pre naše ere. (M. Sarić)
No, kao dominantna sila koja oblikuje poglede čoveka, nauka nas prati oko 300-350
godina. Reč je o modernoj nauci, kada nauka postaje egzaktna. Istina, različite nauke nisu se
pojavile istovremeno. One su se u različitim periodima oslobađale od nenaučnih shvatanja, i
postajale egzaktne. Pri tome imamo u vidu takozvane fundamentalne ili osnovne nauke to jest,
takve koje ispituju strukturu objektivne stvarnosti.

5
 Matematika se, kako smo već istakli, razvija najranije. Astronomija se počinje oslobađati
astrologije već u renesansi. Fizika, na osnovama mehanike, počinje se razvijati ranije od
hemije, koja sve do kraja XVIII veka ostaje podložna alhemiji, dok nije Lavoazje postavio
načelo o održanju materije. A biologija se tek u XIX stoleću potpuno konstituiše kao egzaktna
nauka, naročito sa pojavom Darvinove teorije o razvitku vrsta, dakle, gotovo tri stoleća nakon
fizike. (R. Supek)
Razume se, mi istorijat nauke možemo posmatrati i iz jednog drugog ugla; dakle, ne
prevashodno sa stanovišta razvoja fundamentalnih nauka, već i sa stanovišta praktične
primene novih znanja, sa stanovišta obavljanja privredne delatnosti. Naime, već rano u svojoj
istoriji čovek se našao pred problemom upoznavanja spoljnog sveta, prvo, kako bi mogao
opstati, i drugo, kako bi mogao što celishodnije obavljati svoju privrednu delatnost. Cilj nije,
dakle, samo saznati svet, već pronaći i puteve i metode kako da se on izmeni. Oni omogućuju
da se postignu optimalniji odnosi između čoveka i prirode, a takođe i među samim ljudima
unutar društvene zajednice.
Takva otkrića kao što su vatra, pečenje mesa, sejanje pšenice, točak, koja nam danas
izgledaju tako jednostavna, nastajala su akumulacijom iskustva i saznanja u veoma dugim
vremenskim periodima. Tako, na primer, na ideju da peče meso, prvobitni čovek je došao,
kada je posle šumskih požara, okusio meso spržene divljači, i tako zaključio da je ukusnije od
sirovog.
Veliki privredni preokreti, kao poljoprivredna ili industrijska revolucija, podrazumevali su
akumulaciju iskustva i saznanja u veoma dugim vremenskim periodima, koja je čovek u
jednom času znao povezati i iskoristiti na
nov način..
Naime, ne moramo zamišljati da poreklo poljoprivrede zavisi od slučajnog otkrića, kao da
je zrno nekog žita, slučajno bačeno, najednom izniklo. Čovečanstvo je te stvari poznavalo već
hiljadama godina, pre nego što je počelo uzgajati biljke.
13
Znamo da nrimitivni narodi našeg doba, koji su potpuno bez poljoprivrede, ipak poseduju
veoma bogata i tačna znanja o flori u njihovom kraju. Oni znaju da seme nikne, da se osušene
biljke oporavljaju na kiši, da bolje uspevaju na jednom nego na drugom tlu. Sigurno je da je i
preistorijski čovek, mnogo pre pojave poljoprivrede, posedovao već solidno znanje o biljnom
svetu svojeg kraja.
Poreklo poljoprivrede nije bilo stoga posledica jedne ideje ili otkrića.
Uzgoj žita nije tražio nove činjenice ili znanja. Poljoprivreda je bila
jednostavno jedan novi način odnosa između čoveka - ili, tačnije, između žene - i
biljaka.
Ovo se ne odnosi samo na otkriće poljoprivrede, već možemo reći da svim značajnim
otkrićima prethodi veća količina prethodno nagomilanih saznanja, koja u jednom času
pojedinci - izumitelji znaju upotrebiti na nov način. Tako je i drugoj velikoj ekonomskoj
revoluciji - tzv. industrijskoj revoluciji - koja se odigrava od sredine XVIII veka, prethodio
razvoj ljudskih saznanja o prirodi i tehničkih pronalazaka u rasponu od bezmalo dve hiljade
godina, od početka antičke filozofije pa do renesanse. (R. Supek)
Ma koliko da su pronalasci do kojih je čovek dolazio u raznim periodima svoje istorije bili
značajni, proces razvoja tehnike i privrede uopšte išao je vrlo sporo. Pronalazaka je bilo malo,
a njihova privredna dejstva bila su skromna u odnosu na obim proizvodnje i efikasnost
proizvodnih delatnosti. Isto tako, i opšta atmosfera u društvima tih vremena bila je protivna
ma kakvim novim postupcima i uvođenju novih oruđa.
Sve do kraja XVIII veka, osnovno oruđe za rad predstavljao je ručni alat, koji je pokretala
ljudska radna snaga. Što se tiče drugih energetskih izvora, to se svodilo na upotrebu radne
stoke, zatim na vodenice i vetrenjače. No, njihovo korišćenje je bilo ograničeno, zbog

6
nedostatka odgovarajućih prirodnih uslova. Vodenica je mogla da se podiže tamo gde je bilo
vodenih padova, a vetrenjača je mogla da radi u krajevima gde je bilo vetra, i u vreme kada ga
je bilo. (M. Samarxija)
Tehnički preokret se ogleda u tome da se delatnost potrebna za proizvodnju materijalnih
dobara (u industriji, poljoprivredi, itd.), prenosi sa ljudskih mišića na tehničko-tehnološke
činioce i samu prirodu. Svojom umnom snagom čovek pronalazi i konstruiše mašinu, a
prirodna snaga vrši ostalo. Čovek za mašinom predstavlja moćan činilac dinamičkog razvoja
civilizacije. Odlučujući činilac industrijske revolucije jeste to što se polazi od mašine
(odnosno od njenog radnog dela), koji izvršava svojim alatom iste operacije koje je ranije
vršio radnik istim ili sličnim alatima.
A kako se prelazilo od vetrenjača i vodenica na neizmerno moćnije izvore energije, to jest,
korišćenje vodene pare, nafte i električne energije, dostignuti su životni uslovi koji su
omogućili skokovit porast stanovništva na zemlji. Ovim tehničkim razvojem ogromno su
povećane mogućnosti proizvodnje hrane.
Nauka dobija odlučujući značaj u privrednom životu u novijem periodu ljudske istoruje,
poslednjih 200 do 250 godina. U tom kratkom vremenu, predstavila se kao neverovatno
moćna pokretačka sila. Ako pomislimo koliko nas malo vremena ona vodi, moramo utvrditi
da smo tek zakoračili putem na kojem će nauka oblikovati život čoveka.
Vojna doktrina, vojna strategija, podstakli su najveći deo razvoja nauke, prvo radi odbrane,
zatim, kod snažnih država i za osvajanje. Recimo, Hitler je razvijao istraživanja zbog
osvajanja (atomska bomba, rakete, itd.).
Najveći deo otkrića je učinjen zbog vojnih potreba. Pa i Arhimed, Galilij ili Leonardo da
Vinči, radili su na konstruisanju raznih oružanih naprava. Možemo navesti kao primere, da su
iz vojnih istraživanja proizašli atomska bomba, a kasnije je došlo i do primene nuklearne
energije u mirnodopske svrhe, radar, elektronika uopšte, rakete. Pomenimo i oblast hemije, to
jest, bojne otrove, eksplozive, itd. Zatim, primer brodova, podmornica, itd. Ili primer lasera,
pa i zrakova smrti, na kojima je radio Tesla.
Vojno-industrijski kompleks je izazvao najveća ulaganja u nauku, pa time i razvoj nauke; i
to pretežno za odbranu zajednice, ali i za osvajanja, na primer, kolonijalna. Konverzija,
delimična ili potpuna, ovog kompleksa za civilne svrhe, strahovito je skupa.
Razvoj nauke, a time i tehnike, nema granica, mada treba istaći da pojedini pisci tvrde da
će u bliskoj budućnosti nastupiti usporavanje tempa razvoja nauke, da postoji neka "granica
zasićenja" nauke, koja ograničava njen rast. Čovek će uvek tragati za novim otkrićima
pokretan svojom neutoljivom radoznalošću i "nagonom" da sazna istinu. Ukoliko bude
napuštao prevaziđene metode i sredstva istraživanja sveta, razvijaće kvalitativno nove vidove
istraživanja, koji će omogućiti dublje i potpunije shvatanje i razumevanje sveta, okruženja, i
još uspešnije ovladavanje prirodom, i usmeravanje njenih procesa i zakonitosti u interesu
čoveka.
U osnovne činioce koji omogućavaju dalji uspon nauke u današnje doba i u budućnosti,
treba ubrojati sledeće:
Sve je više izražena tendencija nauke da se diverzifikuje, tako da se
sve više izdvajaju i osamostaljuju nove discipline. U literaturi se navodi
podatak da je sedamdesetih godina ukupan broj naučnih disciplina dostigao skoro
dve hiljade. Time se omogućava da istraživači detaljnije i dublje upoznaju
predmet svojih istraživanja, a takođe omogućava se istraživanje i onih oblasti
na koje se ranije nije obraćala pažnja.
Diverzifikacija nauke je praćena i suprotnim procesom - težnjom ka
objedinjavanju. Integracioni proces nauke ne treba shvatiti kao spajanje
postojećih disciplina, već kao težnju ka širim naučnim proučavanjima,
međusobnim vezama i uticajima različitih naučnih disciplina, zatim ka

7
 razvijanju zajedničkih metoda za dve ili više disciplina, sistematičnom
objedinjavanju rezultata postignutih u različitim disciplinama.
1) 3) Mosioci nauke, kaučnih istraživanja nisu toliko pojedinci,
usamljene grupe, već su to sve više institucije, organizacije, veliki timovi
naučnika.
Prema podacima koji se odnose na period od početka veka do početka 1980-tih, godina,
više nego polovina od 60 najvećih i najznačajnijih pronalazaka, koji su doveli do promena u
našem životu, plod je rada pojedinaca ili vrlo malih istraživačkih ustanova (elektronski
mikroskop, helikopter, insulin, streptomicin, fotokopiranje, itd.). No krupne korporacije igraju
sve veću ulogu, i ne treba izgubiti iz vida da je u njihovim laboratorijama otkrivena druga
polovina najznačajnijih pronalazaka ovog veka. Tako, najlon je otkrila velika grupa
istraživača u laboratorijama korporacije Bi Rop1. Tranzistor je napravljen u laboratorijama
korporacije Ve11 Te1erćope, a polietilen u laboratorijama korporacije 1SS, dok zasluga za
usavršavanje televizije pripada laboratorijama KSA. Opšta je pojava da korporacije
preuzimaju od pojedinaca ideje koje zatim do kraja razrade i nalaze za njih tehnološko
ostvarenje. Takav je primer sa fotografijom u boji, dizel motorom, itd.
Razvojem nauke stvaraju se tehnička sredstva, koja sa svoje strane bitno
utiču na nova naučna ostvarenja, i na sve bržu razmenu naučnih informacija.
Internacionalizacija nauke, razmena iskustava, saznanja i podataka na
međunarodnom nivou, takođe daje veliki doprinos naglom razvitku nauke, i s njom
tesno vezane tehnike.
4. Obeležja nauke
Osnovna obeležja nauke jesu kritičnost, metodičnost, sistematičnost i objektivnost.
Kritičnost kao obeležje nauke, znači u prvom redu to, da nauka ne prihvata ništa - bilo da
je predlagano ili preporučivano od makar kakvog priznatog autoriteta, tradicije, otkrovenja i
slično - što ne bi bilo potvrđeno sopstvenim istraživanjem. Svoja saznanja mora da snadbe
kritičkim ocenama, a nikako dogmatskim verovanjima i prihvatanjem.
I naučnik veruje, veruje tome što su prethodni istraživači utvrdili. Ali, i to što od njih
prima, podvrgava kritičkom preispitivanju. To što on veruje, to nije slepa vera, nego zato
veruje što prihvaćenu istinu može kad god želi, ponovo preispitati, dokazati i verifikovati.
Bitan vid kritičnosti jeste kritika izvora. Naučnik mora da se osloni samo na one izvore, na
onu stručnu literaturu, koja je pouzdana, odnosno priznata u naučnim krugovima. On svakako
neće dati vrednije naučne rezultate, ukoliko su glavni oslonac njegovih analiza i zaključaka,
minorni autori ili pak dela malog naučnog renomea. Istraživač treba, da se metaforično
izrazimo, da se napaja samo na bistrim izvorima, i da nastoji da što više upozna i asimiluje
klasična dela, i uopšte vrhunske domete u svojoj naučnoj oblasti.
S kritičnošću je usko povezana i metodičnost. Nauka, to je pre svega
metoda. Po tome se nauka posebno odvaja od drugih duhovnih sfera (poput religije
ili filozofije), koje imaju svoje načine raspoznavanja. Ako se kaže da je nauka
sastav istorodnih misaonih sadržaja, nedostaje tome razgraničenju upravo
najvažnija oznaka, to jest metoda, kojom su dobijeni istorodni misaoni sadržaji.
Na primer, pojedina dela iz samog vrha filozofije, iako sadrže istorodns
misaone sadržaje, ipak nisu nauka, zato što ti misaoni sadržaji nisu stvoreni
naučnom metodom.
Naučna metoda je jedino empirijska metoda, znači iskustvena. Dok spekulativno mišljenje
proishodi od pojma, i od njega razvija svoj sistem, naučno mišljenje proizilazi od iskustva,
činjenica, i dolazi do svojih saznanja putem kritičkog posmatranja i proveravanja činjenica,
zatim selekcijom (klasifikovanjem), kao i putem apstrakcije i generalizacije. Dakle, uvek
odozdo i sa otvorenim horizontom sa uverenjem da put naučnog saznanja nikad nije okončan.
Od činjenica proizilazi, i na činjenicama zasniva svoja saznanja, stalno ih proverava i

8
verifikuje. I spekulativni razum ponekad doziva činjenice, ali samo u nekim slučajevima, a<1
ćos, da bi potvrdio svoje teze, ali nikako principijelno i strukturno.
Treće obeležje, sistematičnost, znači da su na takav način dobijena saznanja, sređena u
organsku i logičku celinu, u čemu nema nekih skokova. praznina i nelogičnosti. Naša
nacionalna osobina jeste da smo obdareni kao pojedinci, ali uglavnom nismo pragmatični,
sistematični. To krasi, recimo, Nemce ili Holanđane.
I najzad, četvrta odlika nauke je objektivnost. Ako su prva tri obeležja manje-više
formalna, onda, kada je reč o objektivnosti, radi se više o sadržajnoj strani. Time hoćemo da
kažemo da se po sadržajnoj strani, naučno mišljenje ispoljava težnjom za tačnim zahvatanjem
objektivne prirode stvarnosti.
Možda i prednaučno mišljenje može u sebi obuhvatiti izvestan objektivan sadržaj, no za
njega je karaktristično da podleže subjektivnom unošenju. Primitivni čovek vidi u zmiji
životinju sa određenim osobinama i navikama. Međutim, on vidi u njoj demona, što je njegov
subjektivni sadržaj. Pored toga, primitivni čovek doživljava u toj otrovnoj zmiji neprijateljsku
odvratnost, koju zmija nema kao i svaka životinja, i on se time brani od nje.
Nauka se trudi da takve subjektivizme odbaci; a proces objektivizacije počiva, zapravo,
pored utvrđivanja objektivnih osobina stvarnog, na odbacivanju subjektivnosti u nauci. Ipak, i
pored svega što se učinilo u pogledu objektivnosti u nauci, ostao je i određeni ostatak
subjektivnog elementa. Razvoj od astrologije ka astronomiji, od alhemije do hemije,
naznačuje da su se zvezde i hemijske materije prestale smatrati kao egzistencije sa dušama, i
da se na njih gleda kao na kauzalno vezane stvarnosti, što znači da su desubjektizovane.
Proces objektivizacije je pre postulat nego fakat. Odlučujuća je stvarnost, a objektivizacija
koja stalno napreduje, je socijalni proces, koji je stvorio tip čovska nauks. dakls, tip homo
scintifikusa. (1.A. V1aća)
17
5. OTKRIĆE U NAUCI
0 otkriću u nauci govorimo kada prvi put zapažamo pojedinačne stvari, vrsts stvari,
činjenice ili vrste činjenica. U tom smislu govorimo o otkriću iove planete, zvezde, novog
hemijskog elementa, nove biljne ili životinjske vrste, novih arheoloških nalazišta ili novih
fosila.
Otkriće u nauci podrazumeva i otkrivanje zakona. Bilo da je reč o ma kojoj prirodnoj ili
društvenoj nauci, sve one imaju za zadatak da utvrde pravilnosti, odnosno zakonitosti koje se
dešavaju u velikom broju pojedinačnih slučajeva u prirodi i društvu.
Ideal nauke je da se postigne sistematska međusobna povezanost činjenica. Izdvojeni
stavovi zaista ne čine nauku. Zdrav razum se zadovoljava raznovrsnim zbirkama obaveštenja.
Kao posledica toga, stavovi koje on tvrdi često su neodređeni, obim njihove primene je
nepoznat, a njihova međusobna saglasnost obično je veoma sumnjiva. Prednosti pronalaženja
sistema među činjenicama otuda su očigledni.
Naučno objašnjenje sastoji se u podvođenju pojedinačnih događaja, koje nastojimo
objasniti, pod neko pravilo ili zakon koji izražava neko nepromenljivo svojstvo jedne grupe
događaja. Tako kažemo da je Arhimed otkrio zakom o gubitku težine u tečnosti, Bojl zakon o
elastičnosti gasa, Njutn zakon opšte gravitacije, Mendel zakone nasleđivanja pri ukrštavanju.
Zakoni koje nauka otkriva omogućuju joj da objašnjava i predviđa pojave.
Sami zakoni mogu da se objasne, i to na isti način, pokazivanjem da su oni elementi
obuhvatnijih teorija. Efekat takvog objašnjavanja događaja pomoću zakona, a zakona pomoću
širih zakona ili teorija, jeste otkrivanje uzajamne povezanosti mnogih prividno izolovanih
stavova (M. Koep - E. №j§e1).
Mada se u nauci ponekad javljaju i teorije koje se svode na jedan zakon, one su redovno
složene tvorevine; kao pokušaji celovitih objašnjenja jedne grupe pojava, teorije obuhvataju
izvestan broj sudova o činjenicama i izvestan broj međusobno povezanih zakona.

9
Pomenućemo, na primer, heliocentričnu teoriju Sunčevog sistema, u biologiji Darvinovu
evolucionu teoriju, a u psihologiji Frojdovu i Jungovu teoriju psihoanalize.
U pojedinim naukama stvoreni su celoviti naučni sistemi, koji čine skup msđusobno
povezanih znanja (činjenica, zakona, teorija). Pomenućemo, recimo, u matematici Euklidov
geometrijski sistem, Njutnov sistem mehanike, u hemiji Mendeljejev periodni sistem.
18
II. Subjektivna komponenta istraživanja
1. SOCIJALNI ZNAČAJ NAUČNIKA
Od početka prošlog stolsća. na skoro do Drugog svstskog rata. izgledalo js da nema velikih
komplikacija kada je reč o nauci i naučnicima. Nauka je poistovećivana sa progresom.
Naučnici su bili neizbežan deo progresa čovečanstva. A pošto nisu bili mnogo vični u politici,
mogli su biti kontrolisani na svojim mestima, podeljeni i upravljani od strane kompetentnih
menaxera, i nije bilo mnogo razloga za makakvu uzbunu.
Međutim, Drugi svetski rat - daleko više od Prvog - promenio je njihovu
poziciju. Naime, oni su postali mnogo značajniji, nego što su političari ili
poslovni ljudi očekivali, i to ne jednostavno zbog toga što su sačinili mlaznjake
ili radar, već radi svoje uloge u celokupnom privrednom progresu pojedinih
država. Dok su ranije bili slabo plaćeni, i predstavljali sporedni element u
svetu moći za njima je sada nastala stalna i lukrativna potražnja, da bi se
angažovali kao savetnici državnih organa, konsultanti i istraživači u
korporacijama; njihov ugled je veoma porastao, i čak su postali simboli veličine
snažnih zemalja. u
Pronalazak atomske bombe imao je snažan efekt na savest mnogih naučnika uključujući i
one vodeće; njena eksplozija je najzad podrila pretpostavku da je nauka nužno povezana sa
napretkom i poboljšanjem, i "krivica Hirošime" zarezala se duboko u duše tadašnje generacije
naučnika. Ali, vlade nisu bile mnogo opterećene takvim idejama, pa ni jedan deo naučnika. I
pojavili su se novi snovi o mirnodopskom korišćenju atomske energije, što bi donelo
prosperitet milionima ljudi, pa je to onda potiralo osećanje krivice.
Ekološka katastrofa planete na kraju XX veka, izazvala je veliku zabrinutost širom sveta.
Danas mnogi naučnici, znatno više nego ranije, razmišljaju o svojim društvenim
odgovornostima. Neki su napustili takve, donekle "diskreditovane" oblasti nauke (koje su
direktno doprinele stvaranju najrazornijih oružja), i prešli su u one koje su više obećavale,
poput molekularne biologije. Drugi su čak potpuno napustili nauku.
Mnogi mlađi naučnici žalili su zbog uskosti njihovog sopstvenog stručnog znanja, i
njihove odvojenosti od društvenih nauka, što se sve više potenciralo od početka stoleća. Mladi
ljudi su postali svesni da nauka stvara toliko mnogo problema, koliko ih i rešava, i da nije
svemoćna, jer često naučnici nemaju rešenja za stvarne probleme čovečanstva.
Ipak, nauka je vrhunski vid ljudskog stvaralaštva, i bez njenih rezultata nemoguće je
zamisliti rešavanje gorućih problema u ma kojoj oblasti ljudske aktivnosti. Danas se,
međutim, bezmalo svako bavi "naukom", svako se bavi istraživanjem. Korišćenje neke
naučne metode (eksperimenta, opažanja, itd.) u vezi sa sekundarnim pitanjima, bez shvatanja
njihovog međuodnosa sa drugim pitanjima, bez temeljnih znanja o nauci u koje ova pitanja
spadaju, bez uvida u ono što je već urađeno na tom specifičnom sektoru istraživanja - to ne
znači baviti se istraživanjem. To nije naučni rad, to je zanatska operacija. Posledica toga
jests da se istražuje nešto što je već istraženo stotiiu puta, i to sa većim uspehom, i da
istraživanje dovodi do odavno već poznatih saznanja, da znanja neće biti ničim obogaćena, pa
naučna istina ništa ne dobija. To je neplodan i suvišan rad, koji možda jedino laska sujeti
novih i samozvanih "naučnih istraživača".
Da bi se mladi stručnjak osposobio da se bavi naučnim istraživanjima, nužna su dva
preduslova:

10
 da ima za to dara, prirodne predispozicije,
da stekne znanja o metodu naučno-istraživačkog rada.
Dobro je poznato da je kreativna inteligencija redak dar prirode. Računa se da u ljudskoj
populaciji ima samo 3-6 promila kreativaca. Češki autor Blaha čini podelu ljudske populacije
na neobdarene, prosečno obdarene, nadprosečno obdarene, genije. On takođe razlikuje
reproduktivnu i kreativnu inteligenciju. Prva je vezana za tradiciju, ponavljanje, reprodukciju,
a druga za stvaranje novog.
Naučno otkriće, ili naučni priraštaj, što čini bit naučnog istraživanja, toliko je čin
individualne kreacije, da nije mnogo neobično da nobelovac Persi Brigmen ističe kako "ne
postoji naučna metoda kao takva, već u stvari postoji slobodno i potpuno korišćenje
inteligencije". Ipak, pogrešno bi bilo poricati korisnost, pa i nužnost, sticanja metodoloških
znanja.
Ukoliko se neko opredeli za naučni rad, a nema za to talenat, biće uzaludni svi napori da se
od njega stvori istraživač. I mada su talenat i solidno obrazovanje u određenoj naučnoj oblasti,
nužna pretpostavka za bavljenje naukom, uz to su neophodna i saznanja o metodi naučno-
istraživačkog rada.
<j« M. Šamić podvlači da će metodološka saznanja poslužiti mladom i neiskusnom
istraživaču, a obdarenom, kao putokaz, olakšavajući mu prelaženje puta do cilja - onako kao
što karta i kompas olakšavaju prelaženje puta nekom. pešaku na nepoznatom terenu.
Poznavanje metode naučnog istraživanja, uštedeće mladom stručnjaku uzaludno trošenje
vremena i rasipanje energije, pomoći će mu da bolje iskoristi svoje kreativne snage i radne
sposobnosti.
Mada pravi naučnici uživaju veliki ugled, pa i poštovanje, u svakoj sredini, ipak, ne bi
trebalo da ih zamišljamo kao neke nadljude. Naučnik nije ni bezgrešan; čak bismo rekli, da
kao i svi ljudi, mora imati pravo na grešku. Ukoliko su greške retke, i nisu velike, ne moraju
pokvariti opšti utisak, ako je stvoreno značajno delo.
Netalentovan ali pretenciozan čovek, koji po svaku cenu želi naučni status, pošto se oseća
nesigurnim, ne bira sredstva kako bi se što više popeo na lestvici onoga što bismo uslovno
mogli nazvati naučna hijerarhija. Ali takve, neumitni sud vremena stavlja na svoje pravo
mesto.
U nauci je najvažnija hijerarhija znanja i kreativnih dometa. Kada se pomenu imena jednog
Aristotela, Njutna, Pastera, Fleminga, Hegela, Ajnštajna, Tesle, Pupina, Cvijića ili
Milankovića, svako ima osećaj da ona simbolizuju xinove ljudskog uma. To je ta hijerarhija
naučnih autoriteta, koja se jedino
91
temelji na duhovnoJ superiornosti, odnosno veličini kreativnog doprinosa nauci.
Ako je čovek najjači kad je sam, kako to naglašava jedna izreka, pogotovo je naučnik
najjači kada je sam. Skerlić je govorio da je najveća sreća, kada se za radnim stolom, u
stvaralačkom zanosu, dočeka zora. No, naučnik ne treba da bude neki "vuk samotnjak". Njega
treba da krasi smisao za saradnju, za stručne dijaloge sa kolegama, on treba da prenosi znanja
i pomaže mladima koji ulaze u hram nauke. Pomenimo primer znamenitog srpskog naučnika
Sime Lozanića, koji je ostvario kod nas hemijske studije na svetskom nivou. On je odlazio u
svet, ali se i vraćao u Srbiju, nastojeći da prenese stečena znanja, a svoj istraživački rad je
doveo u sklad sa potrebama nacionalne ekonomije, posebno rudarstva, poljoprivrede i
industrije, zatim medicine i javne higijene.
U našoj naučnoj sredini, a pogotovo kod mladih istraživača, treba negovati smisao za
intelektualnu komunikaciju, koja podrazumeva plodonosnu razmenu ideja, korisne duhovne
podsticaje. Čak i naši najveći naučnici nisu oklevali da u svojim raznim izjavama pomenu sve
koji su im pomogli u formiranju, već od učitelja u osnovnoj školi, i da priznaju zasluge i

11
drugih za njihovo delo, pa i da istaknu da se dela pod njihovim imenom, mogu smatrati kao
koautorska dela, sa kolegom koji im je osobito pomogao.
Danas se u svetu do novih znanja sve više dolazi organizovanim istraživanjima, a sve
manje putem spontanih i slučajnih otkrića. Ne samo da je poželjna, već je i nužna stalna
saradnja među naučnicima u određenoj oblasti, i takođe među naučnicima raznih oblasti, i to
ne samo u okviru jedne zemlje, već i u međunarodnim razmerama. Nažalost, u nas ima
primera da takva saradnja zapinje već i na nivou pojedinačnog naučnog kolektiva. Uzroci
tome mogu biti različiti. Ponekad je reč o nedovoljno razvijenom osećaju, kulturi kolektivnog,
odnosno timskog rada, ponekad je reč i o lošim iskustvima pojedinaca sa timskim radom.
Neophodno je učiti se pravilima timskog rada, toliko važnog u današnje vreme, i osobito u
našoj sredini, u kojoj je pravi timski rad dosta retka pojava. Pri timskom radu treba biti do
kraja pošten, i odoleti iskušenju da se prisvoje tuđi naučni rezultati. Naučni rezultat svakog
pojedinca mora biti precizno istaknut, kako bi svako na temelju svojeg truda i kreativnih
dometa, doživeo adekvatnu moralnu i naučnu afirmaciju. A ponekad timski rad može kočiti i
sujeta, koja svakako pbstoji u izvesnoj meri u našoj sredini. Razume se, sujeta, surevnjivost
nije isključivo naša osobenost, ona se javlja i u drugim sredinama. Jovan Dučić u svojem
sjajnom delu "Jutra sa Leutara", kaže da je Srbin sujetan jedino u takmičenju sa drugim
Srbima, a da to nije u takmičenju sa pripadnicima drugih nacionalnosti.
Dakle, poslednjih nekoliko decenija došlo je do eksplozivnog porasta
organizovanih naučnih i tehnoloških istraživačkih delatnosti, kao i fonda
naučnih i tehnoloških znanja, a takođe i sve brže njihove dufuzije i primene u
sve širem krugu ljudskih delatnosti. Obim naučnih i tehnoloških informacija
udvostručuje se svakih 10 do 15 godina, i ovaj period sve više se smanjuje.
Procenjuje se da danas živi 80 do 90 procenata svih pronalazača koji su ikad
živeli. ,
Osobito je istaknuta uloga multinacionalnih korporacija u stvaranju i difuziji naučnih i
tehnoloških znanja. Ove korporacije koncentrišu ogromne resurse, i na temelju velikog obima
prometa, i to na svetskoj osnovi, mogu da pokriju velike rashode za istraživanje i razvoj. U
njima rade veliki istraživački timovi, koji u takvim korporacijama poput 1VM, obuhvataju
više hiljada istraživača, i takođe primenjuju dugoročno planiranje. Multinacionalne
korporacije danas imaju ključnu ulogu u oblasti novih tehnologija. O tome govori i podatak
da 75 procenata od ukupne sume potrošene na civilne istraživačko-razvojne aktivnosti u
Americi, otpada na multinacionalne korporacije.
2. OSOBINE NAUČNIH RADNIKA
Talenat je redak dar prirode, a pogotovo je to genijalnost. Računa se da je velikih
stvaralaca svega 2 do 3 na jedan milion.
Društvo ne može bez talenata. Talenti su najveća dragocenost ljudskog roda. Nad njima
treba bdeti. Treba znati pomoći ih, ohrabriti, prihvatiti, usmeriti; treba ih smišljeno negovati,
pomoći da ispolje svoje potencijale, da steknu sigurnost. Međutim, mi često nepromišljeno
zanemarujemo brigu o talentima. Prebrzo živimo, pa nedovoljno brinemo o talentima.
Društvo koje ne zna da ih ceni, ne zaslužuje da ih ima.
Štaviše, ponekad njihov odbir (prilikom prijema u institucije koje se bave naučnim
istraživanjem) nije objektivan, pa mogu da nadjačaju neki subjektivni motivi (lični interesi,
itd.). To nam je i u tradiciji, takvih slučajeva je bilo i pre Drugog svetskog rata (recimo,
prilikom dolaska na univerzitet). Talenti iz nižih društvenih slojeva teže su se probijali od
onih iz viših slojeva.
Inteligencija je kičma jednog naroda. Razume se da je za tako složenu psihičku aktivnost
kao što je naučno istraživanje, potrebno imati povoljne uslove za njegovo podsticanje i
razvijanje, potrebna je povoljna socijalna i psihološka klima, potrebno je vaspitanje i
obrazovanje ličnosti sposobne za kreativni rad. No, u nas se o tome nije uvek vodilo računa,

12
pa nam je čak u tradiciji izvesno anti-intelektualno usmerenje. Čak je izvesni Miloje Lapavac,
pod Knjazom Milošem, javno predlagao da se pobiju svi koji znaju čitati i pisati.
Zatim, u nas ima i pojava ljubomore, pa ne samo da se ne radujemo ako neko daje izvesna
kreativna dostignuća, već ponekad nastojima da nadarene pojedince u tome i ometamo. Drugi
narodi, Holanđani, Francuzi, Englezi, raduju se uspesima svojih sunarodnika, i pomažu ih. Mi
ponekad sprečavamo jedni druge, naročito talentovane. Samo u nas postoji izreka: Sve ću ti
oprostiti, samo ne tvoj uspeh.
Ovakav stav prema talentima može se objasniti činjenicom da smo mi po mentalitetu
individualisti, što inače nije loša osobina. Ali, mi nemamo u potrebnoj meri razvijen smisao
za interese zajednice. Podrška talentima nije samo neko etičko pitanje. Pomenuti narodi
pomažu svoje talente, jer to koristi zajednici, njenom opštem napretku.
23
Na naš naučni potencijal nepovoljno utiče i sve ubrzanija depopulacija (izumiranje
naroda). Neki demografi tvrde da smo mi zbog toga narod na zalasku. Demografska katastrofa
najvidljivija je u školstvu: sve je manje upisane dece u osnovne i srednje škole u Beogradu,
Pančevu i drugim gradovima, pa su mnoge već prepolovljene, u poređenju sa stanjem pre 10-
15 godina. To slabi naš ukupni razvojni potencijal, a svakako i naučni, pogotovo što usled
"sistema jednog deteta" po bračnom paru nema prirodne selekcije.
Razuman odnos prema talentima je naš dug prema budućnosti. Mi ih imamo - primer su
mladi matematičari, informatičari, muzičari... Pobeđuju na svetskim takmičenjima, ali
pretežno odlaze u svet. Rano ih treba uočiti, po posebnom programu školovati. Toj svrsi
koriste i specijalizovane srednje škole, poput matematičke gimnazije, klasičnih gimnazija,
muzičkih škola. Ali, nije reč samo o tome, već i o drugim oblicima pomoći i podrške, kako
materijalne prirode, tako naročito duhovne, putem razvoja kolektivne samosvesti, koja je u
nas oslabila. Otaxbina je nekad, u našoj patrijarhalnoj kulturi bila iznad svega. A odanost
otaxbini ne ogleda se samo kroz spremnost da se ona brani, već i kroz svaki koristan posao za
zajednicu. Kod naših mladih stručnjaka, koji hrle u strane daleke zemlje, a nisu
egzistencijalno ugroženi, oslabila je kolektivna samosvest, zanemareni su patriotski interesi.
Za sve veće poslove potrebna je jaka volja. A pogotovo pravi naučnik mora imati jaku
volju. To nije volja koja je impulsivna, momentalna, nestrpljiva, koja odmah traži sve ili ništa
(Sterija govori o naglosti kao obeležju našeg mentaliteta), već je sposobna da godinama ide za
svojim zadacima i ciljevima. To je ona velika istrajnost koja se često sreće kod kulturnih
naroda, a nama najčešće nedostaje (Cvijić). Mi često nemamo istrajnosti da završimo započeti
posao, već klonemo kod prvih većih prepreka.
Cvijić ističe da u nas od 20 ljudi valjane inteligencije, ima možda samo jedan s jakom
voljom. I Marks govori o ljudskoj volji kao energičnoj težnji da se ostvare sopstveni ciljevi.
Pojedini naučnici se isuviše raskomote, olabave, i visok standard i lični komoditet im
postaje glavno u životu. A obilje često ljude čini tromim, tupim. Bolje je biti skromniji u
prohtevima, prirodniji i manjim zadovoljan. Indijska maksima gdasi: živeti skromno, misliti
uzvišeno. Hedonizam je trend moderne civilizacije, pa i našeg društva. Ukoliko su mladom
čoveku koji je izabrao istraživački poziv, životna uživanja na prvom mestu, a njegov naučni
rad nešto sekundarno, on neće postići zapaženije naučne rezultate. Bavljenje naukom je
uzvišen ali mukotrpan posao, koji traži ne mala odricanja. Duhovne vrednosti su ispred
materijalnih vrednosti, one su ono najviše što se može imati.
Prave naučnike u prvom redu pokreće jaka volja za rešavanjem problema i ljubav za
istinom. Kod njih su u drugom planu praktični interesi - naučne titule i status, priznanja i
nagrade. Istina, prirodno je da ljudi i za tim teže, jer se tako izdvajaju iz svoje sredine. Takođe
je prirodna osetljivost ljudi na sud sredine o njima. Ne može se prenebregnuti sud javnosti;
ukoliko nas drugi cene,
24

13
 poštuju, i sami ćemo sebe poštovati. Jedna izreka glasi: nije pamet u meni, već u tebi što
sudiš o meni.
Ali, treba se paziti precenjivanja samog sebe; ne treba se nametati, pretenciozno žuditi za
priznanjima, svima i svakome dokazivati svoje zasluge i vrednost. To je karakteristično
uglavnom za naučnike bez dara, retko za darovite.
Obožavanje, kult sebe, ističe Cvijić, obeležje je naučnih skorojevića, koji se češće javljaju
u našoj mladoj sredini, nego kod naroda starije kulture i nauke. Kant takve naziva "lažnim
talentima". Oni ne ulaze u mukotrpne studije i ispitivanja. Oni se hvale da su suštinu nauke
obuhvatili jednim naporom i jednim potezom. Kod darovitijih naučnika, nekritičko
precenjivanje samog sebe, izgubi se kad dođe veće iskustvo, veća naučna uviđavnost. Naučni
radnici treba uvek da pomišljaju na ono što drugi mogu, a oni ne mogu.
Korisno je razlikovati osobine koje treba da krase naučnika, i njegove motivacije da se
bavi istraživačkim radom. Što se tiče osobina ličnosti naučnika, obično se ističu sledeće:
inteligencija,
poštenje,
♦ samodisciplina,
♦ inicijativa,
strpljenje,
mašta,
nezadovoljstvo postojećim,
samopuzdanje (poverenje u sopstvene zaključke)
Češki pisac Blaha, kao glavne osobine naučnika navodi sledeće:
radoznalost,
imaginacija,
mladićki entuzijazam,
oduševljenje,
strpljivost,
istrajnost,
veru,
hrabrost.
Razume se da je sve ove osobine teško objediniti u jednoj ličnosti, i da su kod pojedinih
naučnika posebno potencirane jedna ili više navedenih osobina.
Naučnici se ipak, razlikuju i po stepenu umnih sposobnosti, od istraživača skromnih
mogućnosti, zatim istraživača natprosečnog intelekta, do
25
genijalnog naučnika. Mislimo da je ovde zanimljivo navesti ko je i šta genije, po definiciji
Deni Didroa, francuskog pisca i filozofa iz 18. veka: "Širina duha, snaga imaginacije,
osećajna delotvornost, eto genija... Genijalan je čovek čiju senzibilnost pogađaju osećanja
svih bića, koga zanima sve što postoji u prirodi, koga sve nadahnjuje i koji sve čuva od
zaborava... U umetnosti, nauci, politici, genije menja prirodu stvari; njegova ličnost se
rasprostire na sve što dotiče, njegov sjaj blista iznad prošlosti i sadašnjosti, obasjavajući
budućnost: on nadilazi svoj vek, koji ne uspeva njega da sledi". Dakle, za genija je
karakteristično da svojim kreativnim dometima "nadilazi svoj vek."
Neophodno je istaći da osobine naučnika koje smo naveli, same nisu dovoljne. Ima znatan
broj pojedinaca koji poseduju većinu navedenih osobina, a ipak svi ne postaju naučnici. Ove
osobine pretpostavljaju i određenu organsko-psihičku osposobljenost, koja se razvija
vaspitanjem i obrazovanjem.
Pre svega, postoji izvesna predispozicija pojedinaca da su zainteresovani za istraživački
rad, pre nego za kakav drugi. A takođe, on mora da poseduje posebna interesovanja, afinitete,

14
to jest, da ga pre privlači određena oblast činjenica (recimo, geoloških, bioloških, hemijskih,
itd.), nego neka druga oblast.
Pošto je posmatranje osnovna naučna metoda, pogotovo u geologiji, i kako svet spoljnjeg
iskustva jedino može biti shvaćen našim misaonim organima, tada je jasno da je ispravnost
našeg posmatranja (to jest, da je istovetno sa posmatranjem drugih pojedinaca) uslovljena
fizički zdravim misaonim organima.
Ali, ni to nije dovoljno. Naučno posmatranje nije nimalo laka stvar. Ono traži izvežbanost
misaonih organa. Na spoljne podsticaje drukčije će reagovati organi koji su izvežbani, od
organa koji nisu.
Zatim, nužno je da se računa i sa time, da kod pojedinaca koji imaju pravilne, zdrave misli,
mogu da se pojave razlike kod misaonih organa, koje su izazvane bilo fiziološkim činiocima,
kao što su umor, starost, ili spoljnim činiocima (poput temperature: drukčije radiš u Africi,
nego ovde).
Daleko je važnije delovanje i takvih činilaca pri posmatranju, a svakako i pri interpretaciji,
kao što su razna emocionalna stanja (poput ljubavi, mržnje, poštovanja, divljenja, itd.); ili
pak, razne predrasude, razna mentalna stanja, razumska i osećajna načela, kao posledica naših
prošlih iskustava, a koja kao odbojna ili podsticajna snaga utiču na naše novo iskustvo.
Ovo sve znači da naučna delatnost predpostavlja određeno zdravlje i određenu vežbu misli,
koje mogu, uostalom, da budu potpomognute raznim instrumentima (poput mikroskopa,
teleskopa, vaga, toplomera, itd.). Zatim, predpostavlja i određeno školovanje, i određeno
podešavanje razuma (odnosno misli), to jest, aslobađanje od svih predrasuda, subjektivnih
momenata, da bi se sve videlo kristalno jasno i objektivno.
Pored bazičnih preduslova (kreativna inteligencija, uvežbanost u opservaciji, sposobnost
klasifikacije i apstraktnog načina mišljenja), neophodni su i određeni "materijalni" preduslovi.
Za istraživanje je, naime,
neophodno upoznavanje sa ustaljenom terminologijom, osnovnim poJmovima i saznanjima
odgovarajuće nauke, usvajanje odgovarajućeg opšteteorijskog obrazovanja sa područja nauke
u čijem domenu se preduzima, obrazovanja koje ne šteti indukcijskom radu, a olakšava
orijentaciju i čuva od mnogih nesigurnosti i zabluda.
Razume se, pored pitanja osobina ili sposobnosti za bavljenje naučnim istraživanjima, nas
interesuje i problem motivacije za naučni rad.
Uz potrebe, interesi su važan pokretač ponašanja čoveka. Interesi su psihičke strukture koje
usmeravaju aktivnost pojedinca. Interesi imaju vrlo važnu ulogu u svakodnevnom životu, i u
velikom stepenu determinišu uspeh u nekom zvanju ili aktivnosti. Mnogi savremeni psiholozi
smatraju da su interesi čak važniji od sposobnosti za uspeh u nekom zvanju. Da li su oni
doista važniji, teško je, gotovo nemoguće, kazati, ali je činjenica da imaju vrlo važnu ulogu.
Prema Gardneru, sledeći faktori najčešće pokreću ljude na rad:
uspeh u radu,
prestiž,
status,
samostalnost,
zanimljiv posao,
nagrade.
Prema Blahi, motiv ljudskog roda nije jedino ekonomski. Ljudi ne rade samo stoga da bi
stekli dobra kojima se obezbeđuju materijalni uslovi života, već ih ka radu opredeljuje i nagon
aktivnosti, ambicija koja stimuliše takmičenje i suparništvo, jer žele da steknu moć, uticaj, itd.
Razume se, mi ne negiramo da sve ovo o čemu govori Gardner, ima izvestan uticaj na
motivacije pojedinaca da se bave naučnim radom. Reč je o težnji za sticanjem društvenog
ugleda i boljeg materijalnog položaja, što rađa izvestan duh takmičenja i težnje za

15
napredovanjem, za menjanjem vlastitog društvenog položaja u smislu društvenog uspinjanja,
što sociolozi nazivaju vertikalnom pokretljivošću.
No, to ne sme da bude primarno, inače će predstavljati moralne prepreke ispravnom
posmatranju, utvrđivanju i interpretaciji činjenica. To je, na primer, bolesna sujeta naučnog
istraživača, njegova težnja da se istakne, što neminovno iskrivljuje njegov pogled na
stvarnost, i vodi ga k tome da zaboravi da je naučno saznanje vezano za određene moralne
pretpostavke, to jest, ljubav za istinu. I upravo to, ljubav za istinom, mora da bude
dominantna motivacija onoga koji pretenduje da se zove naučnikom. To ga diferencira od
drugih profesija.
Mi smo već istakli jednom prilikom, da je usvajanje naučne tradicije, naučnog nasleđa,
bitna pretpostavka da bi krenuli dalje, da bi svojim radom ostvarili iaučni priraštaj. Ali,
ukoliko isuviše gledamo očima prošlosti, to
može destimulisati našu spremnost da saznamo novo. Ali, takođe je veoma opasno sve
gledati očima budućnosti, očima žudnje i želja. Mada je želja otac misli -želja da čitamo
stručne knjige, da stičemo nova znanja, istražujemo, da rešavamo probleme, da se stvaralački
izrazimo i potvrdimo! Razume se, traganjem za istinom doživljavamo i zadovoljstvo, rekli
bismo uzvišeno zadovoljstvo, jedno od najvećih koje čovek može da doživi!
3. MLADOST I NAUČNE INOVACIJE
Veoma je značajno i pitanje starosti istraživača, kada je reč o njegovim sposobnostima za
postizanje naučnih rezultata.
Savremena psihološka istraživanja pokazala su da mladi ljudi imaju mnogo veći potencijal
za sticanje novih znanja, pa i za stvaralački naučni rad, nego što se obično veruje. Recimo,
smatra se da opšta inteligencija dostiže maksimalni nivo oko dvadesete godine života.
Tako, po Lemanovim statističkim krivuljama, u dosadašnjoj istoriji kulture, najbolje pesme
su napisane od 25 do 30 godine starosti, najbolji romani oko 35 godine, a najbolja
instrumentalna dela komponovana su od 25 do 30 godine. U nauci se uočava slična
tendencija: velika otkrića po pravilu daju mladi ljudi. To su otkrića studenata, ili razvijanje
onoga što se još na studijama začelo. Tako, Leman ističe da su najveća otkrića u medicini i
psihologiji ostvarena od 35 do 39 godine, da su najbolje imaginacije u fizici, hemiji i
matematici delo tridesetogodišnjaka. Lemanova krivulja najvećih otkrića u ovim oblastima
prirodnih nauka dostiže vrh u 31-32 godini starosti naučnika, no, ona počinje da se penje čak
pre dvadesete godine.
Štaviše, Lemanovi nalazi ukazuju da se najveća dostignuća u prirodnim naukama ostvaruju
pre tridesete godine života, ako se ima u vidu da se njegovi podaci odnose na vreme
objavljivanja dela, a poznato je da po pravilu prođe nekoliko godina od naučnog otkrića do
njegovog objavljivanja, za koje se on verifikuje i dokaže kao tačan. Međutim, Patrikova je
pokazala da u slučaju prosečnih otkrića, vrh krivulje najvećeg broja, recimo, u hemiji, pomera
se čak u doba od 40 do 45 godine. Dakle, velika naučna otkrića su delo mladih ljudi, dok se u
kasnijem dobu postižu uglavnom prosečni rezultati.
Ilustracije radi, mogu se pomenuti primeri pojedinih slavnih naučnika, koji pokazuju da
mladim ljudima treba da zahvalimo za najveće podvige u nauci. Tako, teorija evolucije i sve
što se danas podrazumeva pod imenim darvinizam, bazira se na Darvinovim saznanjima,
stečenim na petogodišnjoj ekspediciji broda "Bigl", od njegove 22 do 27 godine. Svoje
naučne radove Ajnštajn publikuje već od 21 godine, a specijalnu teoriju relativiteta, za koju je
1921. godine dobio Nobelovu nagradu, objavio je u svojoj 26 godini. A Blez Paskal je svoje
najvažnije radove iz matematike i fizike napisao do svoje 24 godine. Dok Galileo Galilej još
kao student sa svojih 19 godina, zbunjuje profesore svojim otkrićima, a sa samo 26 godina
formuliše zakone slobodnog pada tela pod uticajem sile teže.
I

16
 Najzad, pomenimo primer Nikole Tesle, koji svoju genijalnost ispoljava već u mladosti. U
svojoj 21 godini, kao student Politehničke škole u Gracu, Tesla zbunjuje i razgnevljuje svoje
profesore idejom o naizmeničnim strujama, da bi ga čak jedan profesor ismejao, rekavši:
"Zaboga, to je kao da mi kažete da Dunav može teći i od Crnog mora natrag Švarcvaldu.
(V.Filipović)
Iz svega što je rečeno, sledila bi i dva zaključka, dve poruke za naše društvo. Prvo, to je
činjenica da tako dugo školovanje - do 25 godina u najsrećnijem slučaju, a često i do 28-30
godina - dovodi do gubljenja najkreativnijeg potencijala. A na Zapadu, do 25 godine se već
doktorira! I drugo, to su ogromni gubici koje čitavo društvo podnosi, radi teških uslova
zapošljavanja mladih po završetku studija, zbog čega mladima propadaju njihove potencijalno
najkreativnije godine.
Ipak, treba podvući da se po pitanju najpovoljnije životne dobi za postizanje naučnih
rezultata, svakako ispoljavaju individualne razlike, tako da neki naučnici svoj zenit dostižu
relativno rano, a neki pak tek u zrelom dobu daju najveće rezultate. Ivo Andrić čak kaže da je
kreativan uspeh "voće koje kasno sazreva"!
Svakako, u kasnijem uzrastu, kada je reč o naučnom radniku, očekuje se da ima viši nivo
obrazovanja, veće istraživačko iskustvo, više strpljivosti i obazrivosti, da je barem donekle
ovladao metodom svoje nauke. Ono što je dobro u naučnom radu, to je što čovek, istražujući i
pišući, stalno napreduje. Kako je lepo rekao Rože Grenije, to je uteha za starenje. U početku
je mlad istraživač možda i nespretan, i zato je izuzetno važno da naiđe na dobrog i
predusretljivog mentora, pedagoga, koji će mu skrenuti pažnju na izvesne nespretnosti, na
izvesna nesnalaženja. To možda nekom nije prijatno, ali lepo kaže jedan pisac: kritika je
najlepši dar koji nam neko može dati! Tada se uvek nešto nauči. Sa svakim naučnim radom,
istraživač ima utisak da počinje ispočetka; ali, s druge strane, uviđa da svaki put lakše
savlađuje zadatke koje sebi postavlja, teškoće na koje u istraživanju nailazi.
Pojedini psiholozi tvrde da kod većine ljudi postoji sposobnost sticanja novih znanja
uglavnom do 25 godine života; kasnije se već stečena znanja uglavnom proširuju,
nadograđuju, produbljuju. Međutim, kod naučnika, životno doba sve do 40-45 godine,
karakteristično je po radoznalosti, akumulaciji znanja, širokoj otvorenosti za nova strujanja u
datoj naučnoj disciplini, fleksibilnosti, brzom i uspešnom prihvatanju novih metoda. Kasnije,
iza toga životnog razdoblja, po pravilu slabi takav polet za kreativni rad, takva otvorenost za
nova saznanja i metode, i drugi deo života posvećuje se najviše produbljivanju onoga što je
osvojeno; razume se, i takvim naučnim produbljivanjem može se dati značajan, pa i krupan
doprinos nauci, te i stariji naučnici su vrlo dragoceni za svaku naučnu i kulturnu sredinu.
4. KREATIVNOST U ISTRAŽIVANjU
Šta je to kreativni prilaz u istraživanju, ili kreativno mišljenje, koje nam omogućava da
damo nešto novo? Novo je ono što se ne može svesti na staro, poznato, postojeće, ono što
bismo mogli obeležiti kao naučni priraštaj.
Prvo, jednostavno bismo to definisali kao "određenje tematskog okvira", kao razgraničenje
polja istraživanja. A to podrazumeva,
da istraživač zna izabrati temu, problem. Ona mora biti značajna, mora
imati "težinu". Na širokom planu mogu istraživati samo bogate države. Male i
siromašnije zemlje moraju se koncentrisati na goruće probleme, sa stanovišta
teorije a pogotovo prakse; dakle, moraju vršiti rigoroznu selekciju, jer imaju
ograničene resurse;
da istraživač zna, barem u glavnim crtama, kako da pristupi rešavanju
problema, koncentrišući pažnju, misli, istraživački napor, na izabrani
tematski okvir. Naime, reč je o sposobnosti istraživača da sve dublje zahvata
temu koju obrađuje. A to se postiže samo postepeno, korak po korak, i to uglavnom
dugotrajnim, kontinuiranim radom, sinhronizovanim širenjem teorijskog znanja

17
 i empirijskim istraživanjima.
Ovo koncentrisanje naše pažnje, našeg istraživačkog rada, na određeni problem, na
izabranu temu, postiže se kako sopstvenim umnim naporom, tako i putem saradnje,
komunikacije sa mentorom, odnosno kolegama iz struke.
Nije redak slučaj da mladi, nedovoljno iskusni, i po pravilu vrlo obdareni istraživač,
disperzuje pažnju i misli na više, pa čak i 5-6 oblasti i tema. Time on gubi dragoceno vreme,
energiju, i obično nije u stanju da postigne značajnije istaživačke rezultate niti u jednoj
oblasti.
Drugo, ističemo sposobnost da se postavi pitanje, ali i da se pruži odgovor na takvo pitanje.
Čehov, u pismu Suvorinu od 27. oktobra 1888. godine, kaže: "Umetnik treba da sudi o onome
što razume, njegov krug je isto onako ograničen kao i krug svakog drugog specijaliste... Vi
mešate dve stvari: rešenje pitanja, i pravilno postavljanje pitanja. Za umetnika je obavezno
samo ovo drugo."
Međutim, naučnik treba i da pravilno postavi, i da reši pitanje. Gajo Petrović govori o tri
faze naučnog istraživanja: 1) Uočavanje problema, čija je svrha njegovo rešenje, 2)
postavljanje hipoteze, 3) verifikacija, to jest, proveravanje hipoteze.
Treće, potrebno je imati dar, moć zapažanja, dakle: umeti zapaziti ono što drugi nisu
zapazili. Na žalost, za zapažanje i tačno definisanje problema, ne mogu se dati precizniji
saveti. Mladom istraživaču može se samo uopšteno savetovati da uči i proširuje svoja znanja,
i da se vežba u sagledavanju problema, tako da traži neobično u onome što mu izgleda
najobičnije.
Kao četvrto, otkrića nema bez stalne radoznalosti. Ne treba nikada polaziti od činjenice da
je sve poznato, i da nama jedino ostaje da nešto razradimo, malo produbimo. Treba biti
svestan da nam često nedostaju ključna
saznanja, da u datoj naučnoj oblasti predstoje iznenađenja, pa i da za pravilno razumevanje
nekih stvari, koje vidimo ili znamo, tek moramo da otkrijemo nešto što će ih objasniti. Do
otkrića se dolazi zahvaljujući tome što imamo hrabrosti da mislimo drukčije nego što se
konvencionalno misli. Svakako, reč je i o hrabrosti da tražimo odgovore na izvesna ključna
pitanja tamo gde ih drugi nisu tražili ili ne bi tražili.
Kao peto, treba umeti uočiti, izdvojiti ono što je bitno, diferencirati ga od sporednog,
Takođe, treba imati sposobnost da se iza pojavnog oblika pronikne u suštinu. A sve to nije
nimalo jednostavno, po pravilu zahteva visoku kreativnu moć, istraživačko iskustvo, veliki
umni napor.
Šesto, treba umeti predviđati. Već smo istakli da je cilj nauke da se opišu, objasne,
predvide i praktično savladaju pojave koje čoveka zanimaju. Pogled naučnika je u manjoj ili
većoj meri, nekad i sasvim okrenut ka prošlosti, zavisno od prirode naučne discipline kojom
se bavi. Naučnici se mogu sporiti o prošlom, no, oni treba i da predviđaju događaje.
Ukoliko je objašnjenje nekog prošlog događaja bilo adekvatno, ono bi trebalo da nam
posluži za predviđanje sličnih događaja u budućnosti. Ako se na objašnjenju zasnovano
predviđanje ne ostvari, to znači da nešto nije bilo u redu sa objašnjenjem. Predviđanje nam,
dakle, pomaže da proverimo adekvatnost naših objašnjenja.
Ali, značaj predviđanja ne svodi se samo na to. Predviđanje je značajno i zbog toga što
nam omogućuje da se aktivno umešamo u tok događaja, i da njime u većoj ili manjoj meri
upravljamo. Ako možemo predvideti šta će se dogoditi u određenim uslovima, stvarajući ili
onemogućavajući te uslove, možemo izazvati željeni, a sprečiti neželjeni događaj.
Sedmo, treba umeti što efikasnije prikupljati empirijsku građu. Da bi se adekvatno
prikupila i organizovala empirijska građa, potrebno je da se to čini na sistematski način, da se
obavlja što smišljenije, na planski način. Xek London, poznati američki pisac, govorio je da
kada mu neka ideja padne na um, da je odmah pribeleži, i štipaljkom zakači na konopac.
Razume se, prikupljeni podaci, kao i ideje, razmišljanja istraživača, mogu se beležiti u jednu

18
ili više svezaka, no mana toga postupka je što se u takvim sveskama istraživač kasnije, u
daljim istraživačkim fazama, teško snalazi. Zato istraživači radije koriste nepovezane listove
hartije ili kartice, koje odlažu u određene kutije ili registratore. U novije doba pretežno se
koriste računari, gde se putem određene tehnike, na razne medije smeštaju podaci. Tu postoje
mogućnosti za smeštanje ogromnog fonda podataka.
Osmo, treba imati sposobnost analiziranja, raščlanjivanja empirijske građe, nalaženja veza
među činjenicama i grupama činjenica, kao i određene pravilnosti u njihovoj povezanosti. Ali,
nužna je i sposobnost sinteze. Milan Kašanin je ispravno naglasio da sinteza "nije samo zbir
činjenica utvrđenih analitički, nego i stvar intuicije i tvoračke mašte".
31
Deveto, treba imati siosobnost pronicanja u uzročno-posledične odnose.
Aristotel ima potpuno pravo kada kaže da postoji razlika između znanja o tome da
li nešto jeste, što je problem skepticizma ili sumnje, kao sastavnog dela
kritičkog mišljenja, i odgovora na pitanje zašto. Saznanje toga zašto odnosi se
na uzrok, i najuzvišenije znanje je razmatranje zašto. Iz toga sledi zaključak, da
nešto znamo, kada znamo njegov uzrok. Stoga je cilj saznanja- saznanje uzroka, no do
tog stupnja dolazimo ako prvo odredimo da li nešto jeste, i šta jeste, ukoliko
jeste.
Zaključili bismo sledeće: Kreativnost u istraživanju sastoji se, u prvom redu, u sposobnosti
da se dođe na ideju, da se razvije sopstvena koncepcija. Razume se, da je za velike prodore u
nauci neophodan i smeli let mašte, a Dušan Matić je dobro istakao da je "duh bez mašte
sterilan". Dok V. Filipović podvlači da je "stvaralačko mišljenje proces imaginacije, mašte. A
mašta je bez sumnje najviša vrsta psihičke aktivnosti, složenija i kompleksnija u svojoj
konstituciji i značajnija po rezultatima u oblasti nauke i umetnosti nego i jedan drugi psihički
proces. Upravo su u ovaj psihički proces uključeni svi ostali procesi i fenomeni ljudske psihe
- opažanje, pamćenje, sposobnost učenja, sećanja, rezonovanja i korišćenja svog iskustva i
stečenih znanja, osobine ličnosti itd. I ne samo to. Kreativnost je psihička aktivnost s
najvećim angažovanjem čovekovog nesvesnog i njegovih neograničenih mogućnosti... Svi
veliki naučnici koji su se bavili i kreativnošću kao psihičkim procesom ističu nesvesni rad,
zbog čega inspiracije vrlo često i dolaze iznenada, spontano i bez veze sa momentalnom
čovekovom konkretnom delatnošću."
32
III. Rasprava o metodi
1. Metod i metodologija
Nauka do svojih saznanja dolazi pomoću istraživačkih metoda.
Reč "metoda" potiče od grčke reči "teLjodoz", što znači put, staza, traženje. Danas se pod
metodom uopšte podrazumeva jedan određeni i planski postupak za postizanje nekog cilja. U
tom smislu se govori o metodama za dobijanje raznih proizvoda, ili o metodi restauriranja
starih zgrada ili slika, o vaspitnim metodama, itd. (M. Marković)
Metoda je, dakle, hod, sled, put istraživanja, način mišljenja, ostajanje na započetom putu.
Naučna metoda je planski postupak koji se u istraživanju stvarnosti primenjuje, da bi se došlo
do naučnih saznanja i istina. Naučna metoda znači put utvrđivanja istine, način mišljenja, i to
takav, koji znači logičko mišljenje, mišljenje prema pravilima logike. Neki metodolozi čine
razliku između metoda (kao što su posmatranje, eksperiment, modelovanje, itd.) i tshpika
(poput testiranja, merenja, brojanja).
Svakako, ne postoji samo jedan metod naučnog istraživanja. Ima toliko mstoda
posmatranja, eksperimentisanja, analize činjenica, koliko ima i nauka. 11rilikom jednog
istraživanja može da se koristi kombinacija raznih metoda, a za rsšsnje jednog problema više
tehnika. Galilej, Njutn, Darvin, Paster, Edison, Tesla, Pavlov, Marija Kiri, koristili su razne

19
metode posmatranja i analiza da bi došli do svojih otkrića, do svojih zaključaka. Jednaki su
jedino u naporu da izvedu svoje zaključke iz činjenica.
Evo kako, na primer, Čarls Darvin, opisuje svoju metodu na početku svojeg dsla "Postanak
vrste": "Kada sam, kao prirodnjak, putovao na ratnoj lađi "Bigl", bio sam jako iznenađen
izvesnim činjenicama u rasprostranjenju organskih bića koja žive u Južnoj Americi, i
geološkim odnosima sadašnjih stanovnika toga kontinenta prema nekadašnjim. Te činjenice,
kao što će se videti u docnijim glavama ove knjige, činilo mi se da osvetljavaju postanak
vrsta, tu tajnu nad tajnama.
Kada sam se vratio kući, palo mi je na um, 1837. "godine, da bi se možda strpljivim
prikupljanjem i razmišljanjem o svima vrstama činjenica koje bi se mogle odnositi na ovo
pitanje, možda nešto moglo razabrati. Posle pet godina rada, dopustio sam sebi da umujem o
tome predmetu, i izradio sam neke kratke beleške; ove sam, 1844. godine, proširio u skicu
zaključaka, koji su mi se tada učinili verovatnim. Otada pa do današnjeg dana, postojano sam
radio na tome predmetu.Ove pojedinosti izlažem samo zato da bih pokazao da nisam
prenagljeno dolazio do odluke.
Moje delo je sada (1859 godine) bezmalo završeno. Ali, pošto će mi trebati još mnogo
godina da ga upotpunim, i pošto je moje zdravlje daleko od toga daje snažno, bodrili su me da
objavim ovaj izvod." (Sve je podvukao M.V.)
Metodologija ima šire značenje od metode. Najopštije rečeno, metodologija je učenje o
metodi. Metodologija u prvom redu podrazumeva kritičko ispitivanje čitavog istraživačkog
iskustva, raščljanjavanje i opisivanje opšteg
postupka naučnog istraživanja i utvrđivanje uloge pojedinih njegovih faza i oblika, analizu
istraživačkih metoda i ispitivanje njihove primene. S obzirom na to, metodologija se graniči
sa naučnom strategijom, koja se tiče razmatranja ciljeva, organizacije i opšte usmerenosti u
naučnom radu.
Jedno od glavnih obeležja naučnog istraživanja, jeste da se ono temelji na empirijskom
fondu, a empirija je iskustvo, iskustvena filozofija. Ono podrazumeva poštovanje određenih
pravila činjeničnosti. Naučnik nastoji da bude objektivan, da kontroliše svoje lične naklonosti
i predrasude, da jasno shvata, i da ne sudi prema nekim svojim predubeđenjima, da ne navija.
Postoje razni načini prilaza stvarima. Poenta nije u tome da se osporava drugim ljudima
njihov prilaz realnosti, već da svako bude jasan oko pravila svojeg sopstvenog prilaza. U
svojem prilazu, istraživač koristi naučna pravila. On sam mora biti jasan u pogledu značenja
ovih pravila. To znači da se on mora pozabaviti metodološkim pitanjima. No, metodologija ne
predstavlja njegov cilj. Njegov cilj je da što potpunije razume stvarnost, što dublje shvati
prirodu, društvo ili čoveka. Metodologija pomaže da se postigne ovaj cilj.
Da bi razumeo prirodu, ili onaj njen segment koji proučava u određenom momentu,
istraživač će koristiti različita metodološka sredstva, ili razne istraživačke metode. Ove
metode mogu biti veoma korisne u iznalaženju odgovora na određena naučna pitanja. Ali,
jedino metode ne konstituišu nauku. Uvek je potreban i određeni fond teorijskih znanja,
određeni teorijski okvir.
Dakle, kada je reč o metodologiji, mi ćemo se baviti sa tri pitanja:
1. opštim postupkom naučnog istraživanja,
osnovnim istraživačkim metodama,
problemima pristupa u naučnom istraživanju.
2. FAZE ISTRAŽIVANjA
Proces naučnog istraživanja najčešće se kreće kroz sledeće faze:
Uočavanje problema (izbor predmeta istraživanja),
Postavljanje hipoteze,
Proveravanje hipoteze.

20
 U daljem izlaganju izložićemo osnovna obeležja svake od ovih faza. 1. Uočavanje
problema (izbor predmeta istraživanja)
Pre nego što naučnik otpočne posmatranje stvarnosti, i pre nego što počne da prikuplja
podatke, on mora da postavi svoj radni zadatak, to jest da definiše predmet istraživanja. Uspeh
istraživanja pre svega zavisi od sposobnosti uočavanja problema, izbora predmeta
istraživanja. Metaforično se izražavajući, jedan metodolog naglašava da predmet istraživanja
treba da se tako
35
precizno definiše, poput vrha zašiljens olovks. A uočavanje problema uvek pretpostavlja
neko prethodno znanje, uvid u neki fond činjenica.
Dakle, početnu fazu u istraživanju jednog manje-više nepoznatog područja pojava,
predstavlja preliminarno konstatovanje i prikupljanje činjenica. Iz takvih se posmatranja
rađaju hipoteze, koje usmeravaju dalje istraživanje. Tako, na primer, pre nego što je mogla
pokušati da ustanovi izvesne zakone, i da hemijske pojave objasni izvesnim teorijama, hemija
je morala da prikupi mnoštvo činjenica o pojedinim vrstama materija, o njihovoj boji, mirisu,
rastvorljivosti u vodi, gustoći, tačkama topljenja i ključanja, kondenzovanja, reakcijama u
odnosu na druge materije, itd.
No, prethodno znanje nije dovoljno da se primeti i tačno sagleda problem. Treba imati dar
zapažanja i tačnog izražavanja problema. Za zapažanje i ispravno formulisanje problema,
odlučujuća je prirodna radoznalost, obdarenost. Onome ko bi želeo da napravi neki napredak
u tome, može se samo načelno savetovati, neka što više uči i proširuje svoja znanja, i neka se
u sagledavanju problema vežba da traži neobično u onome što mu izgleda najobičnije.
2. Postavljanje hipoteze
Cvijić ističe da naučni rad "počinje sabiranjem i odabiranjem građe", a zatim sledi "viši
nivo naučnog rada koji počinje dubokim opservacijama, koje često sadrže u sebi i objašnjenje
fakata i pojava... Iz takvih se posmatranja rađaju hipoteze, često samo radne hipoteze, tj.
takve, prema kojima treba dalje ispitivati." Znači, istraživač treba da razgraniči i formuliše
hipotezu, i da je - barem privremeno - logički raščlani. Ova hipoteza se naslanja na
istraživačeva preliminarna, naravno neprecizna i nepotpuna posmatranja. Dakle, formulisanje
hipoteze uvek pretpostavlja neko prethodno znanje, uvid u neki fond činjenica.
Postavljanjem hipoteze, istraživač ograničava svoje polje rada, odnosno polje istraživanja.
Polje rada je ispunjeno različitim podadima; pa i takvim, koji sa temom koja se istražuje,
nemaju veze. Hipoteza pruža orijentaciju naučniku u postupku odabiranja podataka, ona u
najopštijim crtama određuje odbir ovih podataka.
U običnom životu hipoteza znači nagađanje, pretpostavku. U nauci, hipoteza je takva
pretpostavka koja treba da objasni neki skup pojava i koja zahteva svoju proveru, da bi bila
usvojena kao zakon ili teorija.
Možemo takođe reći da je hipoteza teorija za koju mislimo da bi mogla rešiti neki problem,
ali budući da nismo sigurni u to, privremeno je ne zastupamo, nego je podvrgavamo postupku
koji treba da pokaže njenu istinitost ili neistinitost. U ovom kontekstu izgleda nam pogodnim
da navedemo sledeću misao akademika Dragoslava Srejovića, "Dakle, uveren sam da svaki
naučnik mora imati neku koncepciju. Ne može se čekati veliko otkriće. Do njega se uopšte ne
dolazi slučajno! On mora pretpostaviti otkriće. U stvari, mora znati šta traži - da bi našao!"
Ipak, istraživač mora imati na umu da je hipoteza samo privremena, eksperimentalna
formulacija, da je njena svrha da predupredi sasvim slučajno i besciljno prikupljanje
podataka, da ne sme da se shvati i kao već apriorno gotov zaključak istraživanja. Naučnik
treba da ima na umu da je ona baš hipoteza, to jest, nešto što je uslovno formulisano, što mora
eventualno još da se i precizira, popravi i nadopuni, ukoliko to dobijeni podaci budi zahtevali.
Naučnik nikako ne sme da pod uticajem hipoteze odabira samo takve
podatke koji su sa njom saglasni, a da odbacuje one koji joj ne idu u prilog. Samo,

21
 uzimanjem u obzir obe vrste podataka, dakle, krajnjom objektivnošću, ili će od
hipoteze nastati teorija, a od teorije na kraju i naučna istina, ili će hipoteza
biti odbačena kao neistinita.
Četiri stvari su od osnovnog značaja kada je u pitanju postavljanje hipoteze:
Hipoteza treba da sledi logički iz prikupljenih činjenica,
Ona treba da bude relevantna, to jest, da pruža rešenje problema
koji proučavamo, a ne nekog drugog,
Ona treba da bude što jednostavnija, i treba izbegavati upotrebu
pomoćnih hipoteza,
Ona mora biti proverljiva, to jest, da su moguća iskustva ili
misaoni postupci koji bi mogli potvrditi ili opovrći samu
hipotezu. (M.Marković)
Kada istraživač formuliše svoju hipotezu, preuzima zadatak da se nadoveže na tradiciju, to
jest, da utvrdi, šta je već na odgovarajućem sektoru na koji se odnosi njegova tema, naučno
istraženo, da ne bi možda radio suvišan i nepotreban posao. Može se, naravno, desiti, da
istraživač prethodne radove kritički preispita i otkrije neke nedostatke, nepotpunosti i
nepreciznosti, koje se onda u svojem istraživanju trudi da ispravi.
Ali, nadovezivanje na tradiciju ima i taj zadatak, da istraživač utvrdi šta je u naučnom
saznanju u tom sektoru već postignuto, i da otuda zakorači dalje i obogati naučno saznanje
novim doprinosom. Naročito je to važno kada je reč o ispitivanju određenog razvojnog
stadijuma. Pošto određena razvojna faza može potpuno da se shvati samo u povezanosti sa
prethodnim fazama, nužno je okrenuti se istorijskim dimenzijama, odnosmo upoznavanju sa
prethodnim fazama, njihovim razvojnim tokom, kao i činiocima promena.
3) Proveravanje hipoteze
a) Sistematizacija: prikupljanje i sređivanje podataka
Kada je jednom postavljena hipoteza koja treba da objasni neku vrstu pojava, dalje je
istraživanje usmereno u pravcu njenog proveravanja, to jest, traženja činjenica koje je
potvrđuju ili obaraju. U tome i jeste ogromni značaj hipoteza: čak i kad su unapred svesni
njihove problematičnosti, naučnici ih postavljaju da bi im one organizovale i usmerile
prikupljanje činjenica. Zamena jedne nesavršene hipoteze savršenijom, već je veliki napredak.
Napredak je čak i
elimipisanje jedne pogrešne hipoteze - ona otstranjuje jednu mogućnost objašljenja, i
ograničava broj stvarnih mogućnosti. Kada je mogućnosti objašnjenja malo ili samo dve,
eliminacija pogrešne hipoteze ravna je dokazivanju njoj suprotne.
Ipak, ovakvi slučajevi su ređi. Obično je potrebna direktna potvrda hipoteze, i ona se vrši
na sledeći način:
putem dedukcije izvedu se izvesne posledice date hipoteze,
organizuju se takva posmatranja ili takvi eksperimenti, čiji
rezultati treba da se slažu sa posledicama hipoteze,
kada se na taj način dobiju unapred očekivani rezultati, i to pri
višestruko ponovljenim ili u principu ponovljenim
eksperimentima, odnosno posmatranjima, dojučerašnja hipoteza
dobija status naučnog zakona, odnosno naučne teorije. Ili, ukoliko
je reč o manje ambicioznom istraživanju, daje se rešenje problema,
odnosno daje se naučno objašnjenje.
Dakle, u ovoj fazi istraživač pristupa prikupljanju podataka, i zatim sređivanju i obradi
podataka.
Kada su činjenice prikupljene putem raznih istraživačkih metoda, stojimo pred zadatkom
da ovaj sirovi činjenični materijal metodično obradimo. U tu svrhu preduzima se najpre,
kritička revizija podataka. Ova revizija važi i za njihovu preciznost i potpunost, i njihovu

22
homogenost. Što se tiče tačnosti ili preciznosti, ona je osobito nužna kada je reč o podacima
do kojih nismo dospeli neposrednim posmatranjem. Kada su u pitanju podaci iz druge ruke,
treba proveriti pod kojim okolnostima, sa kojim namerama i pomoću kojih metoda su
dobijeni. Po pravilu njihova verodostojnost se proverava, a podaci dobijeni jednom metodom
po potrebi se proveravaju i drugim metodama, te se koriguju ispoljene i dokazane
nepreciznosti.
Kada je reč o potpunosti podataka, proverava se da li kod nekih od njih ne postoje ozbiljne
praznine ili nelogičnosti. Ove praznine se popunjavaju, a nelogičnosti otklanjaju pomoću
dopunskog istraživanja. Pitanje potpunosti u vezi je s pitanjem koje već podrazumeva
klasifikaciju podataka. Kada smo obavili reviziju podataka, klasifikuju se podaci prema
homogenosti u grupe, na osnovu njihove sličnosti i različitosti, kao i uzročnih veza.
Jer samo tamo, gde su utvrđene određene sličnosti, kao i povezanosti među vrstama i
grupama činjenica, a pogotovo česte uzročne veze, mogu se izvesti određena opšta saznanja,
koja su u stvari cilj naučnog istraživanja. Štaviše, možemo tvrditi da zakoni nisu ništa drugo
do generalisano ponašanje ili ispoljavanje fenomena u određenim uslovima.
Istraživač, zatim, kontroliše do koje mere podaci pokrivaju istraživačko polje u pojedinim
njegovim sektorima. Kada se ustanovi da su, ponegde, u znatnom obimu ostala "čista" mesta
(praznine), onda se javlja potreba da se u interesu tačnosti istraživanja ova "čista" mesta
pokriju pomoću novih dobijenih podataka, tako da oni populjavaju istraživano polje gato
ravnomernije
i što potpunije. Time smo u stvari stigli do sistematizacije podataka, do sređivanja
podataka prema njihovim uzajamnim odnosima, i razume se, prema unapred pripremljenom
logičnom planu.
b) Rešenje problema
Kada bismo se zadovoljili pukim opisivanjem društvene ili prirodne stvarnosti, mi bismo
učinili tek prvi korak u nauci. Ukoliko želimo da se bavimo naučnim istraživanjima, tada
moramo da od empirijski ustanovljenih i posmatranih podataka pređemo na teorijska
uopštavanja, od opisnog mišljenja, ka eksplikativnom mišljenju. Nužno je povezati ova dva
aspekta, deskripciju i eksplikaciju, jer nije dovoljno da se pojave i procesi samo registruju i
opisuju, već je neophodno i da se objašnjavaju, tumače.
Upravo zato je najteži i najodgovorniji deo istraživanja, subjektivni misaoni rad
istraživača, čija uspešnost se manifestuje najpre kao sposobnost da "barata" sa podacima. Ima
dosta naučnika koji prikupe podatke, no posle toga ne znaju šta će sa njima. Tu dolazi do
izražaja sposobnost apstrakcije istraživača, njegovo umeće da pronalazi u parcijalnom opšte, u
konkretnom apstraktno, da od detalja ide ka celini, i od celine ka detalju, da pronalazi ono
vezivno tkivo koje će nepovezane podatke povezati u jedinstvenu celinu. Ranija analitička
aktivnost sada se dopunjuje sinteznom aktivnošću, a induktivni metod ukoliko treba
deduktivnim metodom.
Ovde treba ukazati na jedan momenat. Da bi jedna hipoteza bila nepobitno dokazana,
obično nije dovoljna potvrda bilo kakvim činjenicama, koje se mogu upotrebiti i za potvrdu
drugih, suprotnih hipoteza. Potrebna je naročita vrsta činjenica koje su odlučujuće za rešenje
jednog problema, i koje, potvrđujući jednu hipotezu, eliminišu sve ostale. Bekon ih je nazvao
krucijalnim činjenicama, koje nam pomažu kada se nalazimo na raskršću da odlučimo kojim
putem ćemo ići. Recimo, krucijalna činjenica za hipotezu o neuništivosti materije bio je
čuveni Lavoazijeov ogled sa sagorevanjem. Lavoazije je dokazao merenjem da sagorevanje
sumpora, fosfora, olova ili ma kojeg drugog elementa, nije praćeno nikakvim gubitkom
materije. Štaviše, materijal dobijen sagorevanjem u jednom zatvorenom sudu za onoliko je
teži koliko je lakši vazduh u sudu, jer se kiseonik iz njega spojio sa materijom koja je gorela.
Ovaj ogled je istovremeno oborio hipotezu o flogistonu - toplotnoj materiji koja se navodno
troši prilikom gorenja. (M.Marković)

23
 Cvijić ističe da naučni rad nije samo rad intelekta. To je u velikoj meri rad imaginacije.
Ova stvara sliku procesa, akcije, zakona. Bez nje nema stvaralačkog naučnog rada. To ipak
nije slučaj sa svakom vrstom imaginacije, već se samo odnosi na naučnu imaginaciju, koja
polazi od dubokih posmatanja. Sasvim su drugo spekulacije bez osnova ili maštanja, koja
polaze od pogrešnih fakata, i kod njih, izgleda, prava imaginacija i ne dolazi do značaja.
Da je u nauci ključno - stvaralaštvo, osobito se pokazuje kada istraživačkim postupkom
hipoteza ne prelazi neposredno u teoriju, već kada se, u postupku njenog proveravanja, ona
nadograđuje, pa i na svojstven način - prevazilazi. Na ovo posebno ukazuje akademik D.
Srejović. On ističe da naučnik
3:9
mora imati ideju, da bi znao - kada naiđe na pravu stvar - da je ona upotrebljiva i da na
osnovu nje može da stvara izvesne koncepcije i teorije, kao i da menja dotadašnja shvatanja u
svojoj naučnoj oblasti. Naučnik pristupa istraživanju, jer pretpostavlja (naslućuje) da je u
odnosu na postojeća shvatanja o nekoj stvari, moguće drukčije shvatanje. Pri tome, on ima
izvesnu koncepciju, ali mora biti svestan da možda treba da odgonetne nešto što je za nauku
za sada tajna. Znači, ono što naučnik otkriva može biti veliko iznenađenje, nešto što nije
mogao ni da pretpostavi, ni da nasluti. Takvk slučajevi pogotovo pokazuju da proveravanje
hipoteze nije neki mehanički postupak, već da je njegova suština stvaralačka, da mu treba
pristupati bez apriornih ubeđenja, otvorenog duha.
3. Naučne metode
Istraživač, saglasno karakteru problema i istraživanja, treba da primeni i najpodesniju
metodu, ili više metoda, što često iziskuju kompleksna načuna istraživanja. Razvijene nauke
raspolažu posebnim metodama za rešavanje pojedinih svojih problema. Geologija, recimo,
ima posebnu metodu za određivanje starosti pojedinih stena. Raznim naukama ili grupama
nauka, dakle, svojstvene su specifične metode, no teoretičari obično razlikuju, kao osnovne
metode: opažanje i eksperiment.
U pojedinim naukama poput geologije, astronomije, arheologije, itd., opažanje je i do
danas ostalo glavni naučni metod. Razume se, sredstva opažanja su se jako razvila. Dok su
stari Grci posmatrali nebo golim okom, danas se koriste različiti instrumenti: teleskopi,
fotografski aparati, merni instrumenti, itd. Zahvaljujući tim modernim spravama, domašaj
naših čula enormno je povećan.
Jedan od glavnih izvora naučnih saznanja jeste, dakle, neposredno opažanje i lično
iskustvo istraživača. Ovo može da se dopuni i posrednim opažanjem, to jest, opažanjem
drugih lica i njihovim iskustvima.
Opažanje postaje naučna metoda: prvo, kada služi unapred formulisanim ciljevima
naučnog istraživanja; drugo, kada je sistematski planirano; treće, kada se opažanja sistematski
beleže u vezi sa postavljenim ciljevima, a ne jednostavno kao niz "zanimljivosti", kao što je
slučaj u novinarskim reportažama; četvrto, kada su opažanja podložna određenoj kontroli, s
obzirom na pouzdanost i valjanost prikupljenih pokataka.
Bitno obeležje naučnog opažanja jeste da je ono uvek aktivni i planski organizovan proces
posmatranja. Ono nije prikupljanje slučajnih utisaka, kao u putopisima, nego služi unapred
utvrđenim teorijskim pretpostavkama. Zapravo, kako je to rekao Darvin, "da bi opažanje bilo
od ma kakve koristi, ono mora biti učinjeno za ili protiv nekog stanovišta".
U modernoj nauci, opažanje se dopunjuje, a gde je moguće i zamenjuje eksperimentom.
Eksperiment je veštačko stvaranje jedne pojave čiji tok želimo da proučavano. Preciznije
rečeno, pod eksperimentom podrazumevamo veštačku izolaciju određene pojave, i
veštačko stvaranje određenih uslova, kao i
posmatranje do kakvih efekata to dovodi. Prednosti eksperimenta su u tome što ga možemo
organizovati kada nam je to potrebno, što omogućuje ponovljeno posmatranje pod istim
uslovima, što omogućuje analizu odnosa uzroka i posledice, i dolaženje do sigurnijih

24
zaključaka nego u slučaju nekontrolisanih uslova. Njegova je prednost i u tome što možemo
činioce, koji inače u prirodnim procesima deluju nezavisno od nas, raščlanjavati, isključivati i
varirati. On omogućuje i izolaciju samo jednog činioca, i posmatranje samo njegovog dejstva.
Eksperiment predstavlja "kontrolisano posmatranje", ili pažljivo unapred planirano
posmatranje, obično s ciljem da se provere stalne veze između pojava. Dobro je rečeno da je
eksperiment pitanje koje mi prirodi postavljamo, i na koje očekujemo odgovor.
Zbog navedenih prednosti eksperimenta, činjenice koje su njim konstatovane, mogu pružiti
osnove za objašnjenje, a ne samo puku deskripciju pojava.
Pored opažanja i eksperimenta, postoji niz drugih metoda, poput istorijske i genetičke,
modelovanja, komparativne metode, itd., koje su pretežno sporedne ili dopunske. Ukoliko se
istraživač interesuje za istorijsku i razvojnu dimenziju, mogu mu korisno poslužiti istorijska,
ili pak genetička metoda. Istorija bi se mogla kratko definisati kao "tačno saznanje o onome
što se dogodilo i, po mogućnosti, kako i zašto se to dogodilo". Metoda kojom se ona služi da
dođe do tog saznanja jeste istorijska, koja uzima u obrzir naročito neke činioce, kao
hronologiju, razvoj, uzrok, posledicu. Ova metoda nije svojstvena jedino istorijskim naukama,
jer sve, uključujući sve nauke i metode proučavanja, ima svoje uzroke, poreklo, istoriju,
razvoj. Genetička metoda obično predstavlja samo prvi korak u nauci. Težište je na
dinamičkim činiocima rasta, promena i razvoja. Genetička metoda nastoji da opiše pojave ili
činjenice, proučavanjem toka njihovog prethodnog razvoja. (M.Šamić)
4. ULOGA TEORIJE U NAUČNOM ISTRAŽIVANjU
Međutim, nas ne interesuje jedino problem istraživačkih tehnika i postupaka, ili metode u
užem smislu, već i problemi pristupa, čijem razmatranju posvećujemo ovaj odeljak skripti.
To znači da nas posebno interesuju one ideje koje iz određenog ugla osvetljavaju neko
područje istraživanja, i na taj način služe kao putokaz. Nije reč pri tome o apstraktnim
konstrukcijama, već o idejama koje su čvrsto povezane za realnost, za realne strukture i
procese. Svrha im je da podstaknu i pomognu svestrano osmišljena istraživanja bilo prirodnih
ili društvenih pojava.
U vezi sa ovim izloženim stanovištem, jeste pre svega razlika između dva pristupa
problemima. Jedan pristup teži otkrivanju novih činjenica, a drugi novom shvatanju poznatih
činjenica. U ovom drugom slučaju, ne bi nas toliko privlačilo posmatranje i potluna analiza
izdvojenih elemenata, već osmišljena i maštovita interpretacija onoga što leži pred nama.
41
U skladu s time, može se reći, da, na primer, pojedina velika otkrića u nauci
podrazumevaju ovaj drugi pristup. Ona, naime, redovno uključuju odbacivanje standardnih
uverenja i procedura, i ne sastoje se u otkrivanju novih činjenica, već u baratanju s istim
svežnjem činjenica kao i ranije, s tim što ih jedne prema drugima stavljamo u novi sistem
odnosa, dajući im novi okvir.
Razume se, nauka je čvrsto vezana uz činjenice i njihovo proveravanje, to smo već istakli
na početku našeg kursa, i to niko ne dovodi u pitanje. Ali, u nauci ogroman značaj imaju i
pojmovni sistemi, odnosno ono što još nazivamo pojmovni okvir, ili jednostavnije teorija, ona
je bez tog ključnog elementa nezamisliva.
I mada ovi pojmovni sistemi imaju izvanredno veliki značaj, tako da je praćenje linije
njihovog razvoja najbolji način proučavanja savremene nauke, ipak je potpuno shvatljivo da u
uslovima naučne specijalizacije dolazi do njihovog zanemarivanja, osobito među naučnim
radnicima nižeg i srednjeg ranga. Rezultat je pokušaj negacije svakog saznanja koje nema
empirijski karakter.
Kako podrobnije objasniti tu pojavu? Glavno područje na kojem se danas vodi borba
između vodećih zemalja, Amerike, Japana, Rusije, Nemačke, jeste obrazovanje
uskospecijalizovanih kadrova. Pojedina naučna područja toliko su se razgranala i produbila,

25
da potpuno apsorbuju sve vreme specijalista, koji zbog toga vrlo teško uspostavljaju misaone
veze sa drugim područjima.
Budući da tehnika i ostale primenjene nauke silno napreduju, i budući da specijalisti sa
izvesnim opravdanjem smatraju da čitav taj napredak počiva na njihovom radu, logično je da
se kod njih javlja iluzija o suvišnosti pojmovnih sistema, i prezir prema ljudima koji po
definiciji svog zvanja ne vrše neku usko prakticističku funkciju, već se bave razmatranjem
stvari u njihovoj opštoj povezanosti. Po mišljenju mnogih specijalista takvi ljudi nisu
potrebni.
Pojmovni sistemi su više ili manje opšti sistemi apstraktnih stavova, koji govore o
uslovima međusobnog odnosa empirijskih fenomena. Bez odgovarajućeg pojmovnog okvira
naučno je istraživanje slepo i u većini slučajeva besplodno. Aristotel i Galilej nisu mogli
znatno unaprediti područje aerostatike (nauka o ravnoteži gasova), uglavnom zbog prepreke
koju je predstavljala neprikladnost teorije o "prirodi koja se boji praznine". Toričeli i Bojl
pošli su napred zahvaljujući gledištu da vazduh ima težinu i da je elastičan medijum. Kao što
se zna, Bojl je otkrio zakon o odnosu pritiska i zapremine gasova. Bojlov zakon o gasovima je
verzija takvog preciznog iskaza o varijacijama u konkretnom sistemu za koji važe pojmovi
pritiska, zapremine i temperature. Lavoazije je udario temelje modernoj hemiji zahvaljujući
odlučnom napuštanju flogistonske teorije, po kojoj iz materija koje sagorevaju isparava
supstanca, takozvani flogieton. On je mogao objasniti proces gorenja tek onda kada je razvio
teoriju oksidacije i sagorevanja.
Dobra teorija je bitna konstitutivna komponenta svih nauka. Njena bitna funkcija sastoji se
u tome što ona baca svetlo na celo područje istraživanja. To je u stvari način ili metoda
shvatanja koja omogućuje kretanje na nekom području. Takva jedna koncepcija o strukturi
materijala koji treba nadvladati, i o njegovim
odnosima s drugim stvarima, neophodno je potreba s gledišta izrade instrumenata za rad, i
kretanja napred.
Iz svega dosad rečenog, vidljivo je bitno značenje pojmovnih kategorija u postepenom
razvoju nauke. Pa ipak, u uslovima naučne specijalizacije, dolazi do njihovog zanemarivanja,
osobito među naučnim radnicima nižeg i srednjeg ranga. Jedna od posledica toga jeste
precenjivanje istraživačkih metoda, poput, recimo, eksperimenta, u poređenju sa teorijom. U
takvom kontekstu, nauka postaje stvar tehnike i postupaka koji uključuju minimum racionalne
misli.
Međutim, nikako se ne sme izgubiti iz vida da iza svakog dobrog eksperimenta nalazi se
dobra teorija. Inače je poznato da laičko mišljenje pridaje veliku važnost eksperimentisanju.
To je izraženo u poznatim anegdotama o Galileju, Njutnu i drugim naučnicima (bacanje
kamena s krive kule u Pizi, padanje jabuke u Njutnovom vrtu, itd.). Laičko mišljenje zbog
svoje sklonosti atraktivnim primerima i slučajnostima, ne uviđa da iza svih eksperimenata
stoji pomno i dugotrajno izgrađivan sistem ideja - teorija.
Dinamika moderne nauke sastoji se u suodnošenju konceptualizacije i
eksperimentisanja. Ovde treba naglasiti da suodnošenje nije uvek jednostavno. Ponekad se
događa da teorija odigra važnu ulogu u predviđanju novih podataka. Školski primer postupka
po toj metodi bilo je otkriće planete Neptuna, koje je izvršeno matematskim putem u kabinetu
na osnovu teorije gravitacije. Na sličan način je japanski nobelovac Jukava na temelju
manipulacije "pojmovnih šema" u fizici koje su izražene u matematskoj formi, najavio
postojanje čestice nazvane "mezon". Ova subatomska čestica kasnije je opažajno otkrivena
pomoću fotografske tehnike i središte je mnogih proučavanja u savremenoj fizici.
Dakle, postojanje konceptualne dedukcije upravilo je pažnju tehnike na verifikaciju
otkrića. To znači da se umovanjem može ponekad predvideti ono što se pomoću tehnika nije
još otkrilo.

26
 Dobra teorija je bitna konstitutivna komponenta svake nauke. Njena bitna funkcija sastoji
se u tome što ona baca svetlo na celokupno područje istraživanja.
Kroz kreativnu konstrukciju pojmovnog sistema, koja se zasniva na osmišljeno-
inventivnom uopštavanju, stvara se ključna pretpostavka razvoja nauke. Kada tvrdimo da
dobar pojmovni sistem ili teorija baca svetlo na celo područje, i omogućuje kretanje napred,
onda ta naša tvrdnja podrazumeva da takav sistem sadrži osnovne pretpostavke načina ili
metode kretanja. Ili da budemo precizniji, to barem znači da je koncepcija o strukturi
materijala koji treba nadvladati, i o njegovim odnosima s drugim stvarima, upravo neophodna
s gledišta izrade instrumenata za rad i kretanja napred.
Dakle, često da bi došli do rešenja problema, nije dovoljno koncentrisano posmatranje
izdvojenih elemenata, već je potreban širok pogled i osmišljeno, inventivno slaganje i
aranžiranje onoga što leži pred nama. Vidimo sve elemente zagonetke, no ne znamo kako ih
treba poređati da bismo formirali
43
sliku. Pronalaženje pravog rešenja često ima formu naglog, neočekivanog zaokreta.
Ovo ne treba shvatiti bukvalno u tom smislu kao da je naučni rad isključivo produkt
intuicije ili neke nenadane inspiracije. Time se samo naglašava značaj teorije, pa i moment
invencije i mašte, bez kojeg nema istinskog rešenja naučnih problema. U prisutnosti tih
momenata treba tražiti glavni razlog privlačnosti istinske nauke. Ona nije suvoparna analiza,
koja se isključivo oslanja na istraživačke tehnike, već nužno uključuje i teorijski napor, pa i
element mašte i invencije.
Velika otkrića u nauci donose neke nove činjenice. Ali, zar nije tačno da mnoga velika, pa
i uistinu genijalna naučna otkrića znače novo shvatanje starih činjenica. Zar nije takvog
karaktera "kopernikanski zaokret" koji je Kopernik učinio u astronomiji. To se može reći i za
Ajnštajna i druge mislioce. Oni nisu važni kao pronalazači novih činjenica, već kao tvorci
novog gledanja na činjenice.
Kada se sve to ima u vidu, onda je jasno da ima puno smisla tvrdnja prema kojoj nema
značajnih naučnih otkrića ako ne postoji smeli let mašte, ukoliko nema hipoteza koje ponekad
imaju vizionarski karakter. Razumljivo je da sve teorije traže i moraju imati svoje dokaze, i da
je njihova konačna potvrda stvarnost. Možemo reći: ni teorija bez činjenica (što bi bila
spekulacija), ni činjenice bez teorije (što bi nauku svodilo na puku deskripciju).
44

GU.Kako se stvara naučno delo

1. OSOBINE DOBROG NAUČNOG DELA
Svaki naučni rad, ma iz koje naučne oblasti bio, ima svoje osobene kvalitete. Otuda, o
osobinama dobrog naučnog rada može se govoriti samo uopšteno, može se ukazati na izvesne
osobine koje mogu da budu zajedničke za više naučnih radova dobrog kvaliteta.
Pre svega, kvalitet nekog naučnog rada ne zavisi od njegovog obima. Poznato je da su neka
epohalna otkrića saopštena na malom broju stranica -recimo, Ajnštajnova teorija relativiteta.
Obim rada zavisi od mnogih činilaca, i on može da varira za pojedine naučne discipline,
grane, teme, doprinoseći u manjoj ili većoj meri samom kvalitetu rada.
Obim rada zavisi i od samog autora, od prirode njegovog talenta, od celine njegovih
naučnih osobina. Neki autori uglavnom pišu članke, drugi pak šira dela, monografije, studije.
Uzeću primer iz literature: dok su, na primer, Tolstoj ili Stendal pisali romane, Čehov nije
napisao niti jedan roman, a bio je majstor kratke forme, to jest pripovetke.
Ali, ono što je od bitnog značaja, osobito kada je u pitanju obimniji rad, jeste činjenica da
predmet bude iscrpen, da rad predstavlja koliko je god moguće, barem za taj trenutak,
definitivnu studiju o jednom problemu, tako da se o tom istom problemu ne može, kroz
izvestan broj godina, da ponovo piše, ili da se on u bitnim elementima dopunjava.

27
 Naravno, to ne znači da rad mora da obuhvati i reši odjednom sva pitanja. I ako je to
slučaj, to treba odmah na početku u predgovoru ili uvodu, iskreno reći, i eventualno, u
zaključku ukazati na najvažnija pitanja koja preostaju da se obrade.
Istina, obim napisanog teksta, naročito u nekim naukama, može da bude u znatnoj meri
pouzdan kriterijum za širinu i dubinu istraživanja, za trud uložen, kao i rad utrošen u obradu
teme, pa prema tome i za vrednost samog dela. Uzeću primer iz literature: Tolstojev "Rat i
mir" ne bi bio tako monumentalan roman, da nije tako obiman. Ali, koliko je u pitanju obima
delikatno pitanje mere, baš pokazuje primer ovog genijalnog dela, koje ipak deluje pomalo
preopširno, razvučeno. I u nauci se treba paziti da rad ne bude predugačak, raspričan, labavo
komponovan.
No, kada je reč o doktorskoj disertaciji, njen širi obim po pravilu pokazuje da je autor
proučio svu nužnu građu i dokumentaciju, da je produbio predmet i da je znao da obradi građu
i da je organizuje u veću harmoničnu celinu. Prema tome, pristojna doktorska disertacija
trebalo bi da i po obimu bude značajnije delo, da iznosi približno 250 do 300 stranica kucanog
teksta. Ali, to ne znači da i disertacije manjeg obima ne mogu da imaju vrednost, ukoliko je
autor u sažetom obliku saopštio dragocene rezultate svojih višegodišnjih i plodnih
istraživanja.
Ipak, ošte je pravilo da treba težiti za kratkoćom - (koja je uz jasnoću i dobru kompoziciju
osnovna osobina naučnog teksta) - za što većom
koncentrisanošću i ekonomijom u izlaganju materije, za sažetim i snažnim načinom
izlaganja činjenica i ideja. I to iz više razloga, od kojih nam se čine glavnim sledeći: Prvo, to
zahteva današnji tempo života: čovek današnjice nema mnogo vremena i strpljenja za čitanje
dugih tekstova, i pisati nešto opširnije i duže nego što je neophodno znači, ustvari,
zloupotrbljavati tuđe vreme i strpljenje. Veliki francuski mislilac Volter iz 18. stoleća,
uzviknuo je: "Plašim se velikih knjiga"! A koliko bi tek danas takva konstatacija bila
aktuelna!
Drugo, kratkoća je u znatnoj meri dokaz da je autor ovladao predmetom do tog stepena da
je bio u stanju da mu da sažet, zbijen oblik. Stoga je bio u pravu Čehov, koji je kratkoću
nazvao "sestrom talenta", i Paskal kada se izvinjavao, na kraju jednog svog provincijskog
pisma, što ga je napisao opširno, a kao razlog je navodio da nije imao vremena da piše kraće
pismo.
Treće, kratkoća ima svoje posebne draži. Ona je znak krepkosti, snage, jedrine, ali u isti
mah, i naročito, mere i finog ukusa autora.
Ipak, treba imati na umu da kratkoća ne sme ići na štetu jasnoće:kada god postoji makar i
mala sumnja da izlaganje neće biti dobro i pravilno shvaćeno, treba ga dopuniti i razviti, i
misao podrobnije objasniti.
- Navešćemo nekoliko opštih načela kojih bi autor trebalo da se pridržava u izlaganju da bi
postigao kratkoću, odnosno izbegao razvučenost, razlivenost:
1. Izlaganje ne treba počinjati isuviše izdaleka, nego onde gde je to
nužno, neophodno.
O ovaj princip se ogrešuju naročito ljudi nevični pisanju: oni svoj uvod počinju izdaleka, i
u njega unose mnogo štošta bez neposredne veze sa temom. Navešću jedan primer iz oblasti
književnosti: obrađujući za svoj diplomski rad predmet "Velike teme u Njegoševoj poeziji",
jedna studentkinja, umesto da se u uvodu ukratko osvrne samo na Njegoševo delo, govorila je
naširoko o pesnikovom vremenu, životu i delu. Tako je njen uvod ispao nesrazmerno dug i
razvučen, pa prema tome promašen. Rad se ne sme produžavati više nego što je nužno.
2. U rad ne treba unositi ništa što nije u neposrednoj vezi sa temom, što rad čini
razvodnjenim.
Poneseni maštom i bujnošću, mnogi zaboravljaju na svoj predmet, i počinju da pišu o
nečem drugom. Ili, u toku pisanja, padne im na pamet neko pitanje, koje je zanimljivo samo

28
po sebi, ali izlazi iz okvira teme, i oni, umesto da ga, eventualno samo pomenu, počnu da o
njemu govore nadugo i naširoko.
Posledice te nedovoljne disciplinovanosti misli i nedovoljno budne pažnje, jesu
udaljavanje od teme, digresije. Da bi ovaj nedostatak izbegli, Bogdan Popović je svojim
studentima davao sledeći savet:
"Uvrh svake strane lista na kome pišete, napišite o čemu treba da govorite, i čim ste
prestali govoriti o tome, stanite, ne idite dalje - upravo, vratits ss na mesto gde sts iredmet
ostavili."
U vszi sa ovim prcnciiom, pomenimo da se poneka digresija može učiniti, ali ona treba da
bude svesno učinjena, opravdana, i eventualno, kratko obrazložena. Pri tome po pravilu je
pogodnije digresije smestiti u fusnote (tj. napomene), i tako izbeći opterećivanje osnovnog
teksta.
3. Rad ne treba pretrpavati beznačajnim pojedinostima.
Poneki autor, umesto da odabere činjinice i ideje koje su bitne za predmet, gomila u svome
tekstu brojne irelevantne pojedinosti. To dolazi delom otuda što ne razlikuje bitno od
sporednog, važno od nevažnog, a još više stoga što misli kako treba iskoristiti svu prikupljenu
dokumentaciju o nekoj temi, ne odričući se ni najmanjih, najbeznačajnijih pojedinosti, koje
opterećuju rad.
Ponekad je korisno ostviti deo građe i za neki budući rad. Daću jedan primer: profesor
Bora Stojković je objavio voluminoznu "Istoriju srpskog pozorišta", ali, kako je sam pisac
rekao, nije iskoristio svu građu, već je kasnije od preostale građe napravio novu knjigu
"Velikani sprpskog pozorišta". Naravno, pri tome treba biti dosta obazriv, jer se ponekad od
"restlova", da se tako izrazim, koji ostaju iza nekog rada, ne može sačiniti solidna druga
knjiga.
Za one autore koji ne umeju da naprave selekciju građe, da izdvoje bitno od sporednog,
kojima je žao da odbace i čak beznačajne detalje, može se reći da njihovo izlaganje nije
daleko od pričanja onih senilnih baba, "suvih i bez mašte", o kojima govori Viljem Xejms, i
"koje vas ne poštede nijednog detalja svoje priče, ma kako on bio sitan, i na čijoj niti pričanja
su nanizani nebitni podaci s istom upornošću kao i bitni." Šopenhauer je išao čak toliko
daleko da je smatrao kako je bolje izostaviti u radu nešto dobro nego uneti u njega nešto
beznačajno.
U sličnom duhu je pisao i Rajnberg: "Kao što se nekoliko miligrama čistog dragocenog
radijuma dobija najsloženijom mehaničkom i hemijskom preradom stotinu tona sirove rude,
tako se posle ogromnog napornog stvaralačkog rada na obradi literature i dokumentacije o
predmetu, kristališu pojedine čiste misli i formulacije".
4. Ne treba ponavljati ono što je već na neki način rečeno.
Ukoliko autor nije, pre nego što je prešao na redigovanje rukopisa, dovoljno i dugo
razmišljao o predmetu, solidno asimilovao građu i razradio detaljan plan izlaganja,
ponavljanje činjenica biće gotovo neizbežno. Na taj način i nastaju one "ideje-paraziti", koje
naučni rad lišavaju čvrste kompozicije, čine ga razvučenim, razlivenim, razvodnjenim.
Jedna vrsta ponavljanja je ipak dozvoljena, s obzirom na korist koju donosi: kratke
rekapitulacije, rezimei onog što je ranije izloženo, kao i prethodna nagoveštenja onoga što tek
ima da dođe. Te rekapitulacije i nagoveštenja olakšavaju razumevanje sadržine teksta i
njegovog plana. One se čine mahom kada je u pitanju rad većeg obima ili kompleksnije
kompozicije. U manjim radovima, pogotovu ako je plan jednostavan i pregledan, one su retko
nužne.
5. Ne treba razlagati i objašnjavati opširno stvari koje su same po
sebi dovoljno razumljive.
U želji da sve kažu i sve objasne, neki autori radova izlažu, razlažu, i obrazlažu sve nadugo
i naširoko. Time oni čitaoca lišavaju mogućnosti i zadovoljstva, da posle čitanja sam razmisli

29
i nešto, eventualno, domisli, doda. Oni potcenjuju inteligenciju svojih čitalaca. Tačno kaže
stara francuska poslovica: "Tajna da čovek bude dosadan, leži u tome da se sve kaže". A po
Monteskjeu, sva tajna dobrog pisanja sastoji se u tome da se "ideje koje se sami po sebi
razumeju", preskoče.
Ukratko rečeno, prevelika opširnost i razvučenost oduzimaju naučnom radu jezgrovitost,
jedrinu i snagu, slabe njegov opšti utisak. Stoga je Šopenhauer s pravom govorio: "Ko hoće
da piše za sva vremena, neka bude kratak, jezgrovit i ograničen na ono što je bitno: neka
dobro misli, do cicijašluka, pri svakoj rečenici i svakoj reči, da li bi se moglo i bez toga; poput
onoga, što spremajući kofer za daleko putovanje, kod svake sitnice koju meće u njega
razmišlja ne bi li i nju mogao da ostavi!"
Pored sažetosti, mogu se istaći još neke osnovne osobine svojstvene dobrom naučnom
radu, bez obzira na to iz koje je struke:
a) Jedinstvo ,
U jednom naučnom radu dobrog kvaliteta, u razvoju osnovne, centralne misli, koja
čini stožer rada, treba da postoji jedinstvo. To će reći, nužno Je da svi delovi rada (poglavlja,
odseci, paragrafi, itd.) budu posvećeni jednoj stvari, jednom predmetu, jednoj ideji, da oni
čine organsku celinu i da doprinose, svaki za sebe i svi skupa, postepenom toku i razvoju
osnovne ideje, da budu "funkcionalni". Dakle, potrebno je da autor ima izvesnu koncepciju,
kada stvara jedno naučno delo; da bi bilo vredno, naučno delo treba da ima, tako da kažem,
jednu crvenu nit.
đ) Sklad, koherentnost
Svi delovi rada treba da budu u skladu, kako jedni sa drugima međusobno, tako i svaki od
njih, sa radom kao celinom. Naime, potrebno je da između svih delova i celine postoji logička
koherentnost. A to će biti pod uslovom da između predmeta o kojima je reč, koji se razvijaju u
pojedinim većim i manjim delovima rada (glavama, odsecima, paragrafima, itd.), postoji
logička povezanost, sklad.
Dakle, delo ne može biti "ko rogovi u vreći", da se tako izrazimo. Ono mora biti
koherentno. Razume se, da je osobita vrednost kada postoji koherentnost u celom opusu
jednog autora, ili pak u delu toga opusa. Na primer, autor napiše veći broj radova (članaka,
knjiga), i među njima postoji određena koherentnost, odnosno, pokazuju se kao delovi jedne
šire koncepcije.
s) Adekvatno isticanje
Svaka misao, kao i niz misli razvijenih u nekom radu, treba da budu istaknute prema svojoj
važnosti. To adekvatno isticanje postiže se, naročito, većim ili manjim prostorom koji se daje
nekoj misli ili nizu misli, i mestom: ono što se želi najviše da istakne, stavlja se na poslednje
mesto, koje je najvažnije, zatim po važnosti dolazi prvo mesto, itd.
Nski autori, msđutim, a naročito oni bez dovoljno iskustva i discipline, ili koji su poneseni
maštom, oduševljeni nekom misli koja je njima draga, ogrešuju se lako i često o ovo načelo
srazmera delova u nekom sastavu. I kao posledica toga, nastaju oni radovi koji naliče, kako
kaže Lansom, na "tela kod kojih su neki udovi hipertrofirani, nastaju dela kao ćopava, grbava,
deformisana čudovišta, koja ne mogu da se drže na nogama, i neće moći da žive".
d) Originalnost
Ja sam ranije već rekao da je mladost najveća kreativna mogućnost. Ipak, u pogledu
originalnosti ne mogu se pred mlađeg istraživača postavljati neki naročito visoki zahtevi.
Iskreno govoreći, potpuna originalnost predstavlja izuzetak, a veliku retkost oni autori koji
se njome odlikuju. S pravom je govorio Gete: "Uvek se govori o originalnosti, ali šta to znači!
Čim se rodimo, počinje svet na nas uticati, i tako to ide do kraja. I to svagde! Pa šta možemo
osim energije, snage i volje nazvati svojim! Kada bih mogao reći šta sve dugujem velikim
prethodnicima i savremenicima, ne bi mi mnogo ostalo."

30
 Pa ipak, svaki sastav, čak i najskromniji, treba da sadrži nešto novo, da se odlikuje nekom
originalnošću: da obrađuje novu temu, da donosi novu građu, dotad nepoznatu, drugima
nepristupačnu, ili takvu do koje je autor došao svojom pronicljivošću, oštroumnošću; ili pak,
da se ističe obradom, koja je poznatu građu ili suvoparnu i nezanimljivu, učinila vrednom i
zanimljivom; ili da se odlikuje originalnom organizacijom i rasporedom građe (to jest,
kompozicijom), originalnim zaključcima, izvedenim na osnovu građe koja je autoru stajala na
raspolaganju - zaključcima koji iz novog ugla osvetljavaju predmet, bacaju na njega nov
pogled i otvaraju nove vidike. Jedan sastav već može biti vredan i po tome ukoliko je napisan
dobrim stilom.
Međutim, kada je reč o naučnom radu u pravom smislu reči, on mora da se odlikuje
originalnošću, koja dolazi do izražaja bilo otkrivanjem novih, dotad nepoznatih činjenica, bilo
otkrivanjem zakona, ili primenom novih metodoloških i tehničkih postupaka. Razume se,
idealan je slučaj, ukoliko se originalnost ispoljava u svim ovim elementima. Jednom reči,
naučni rad treba da saopštava rezultate ličnih istraživanja, ličnih razmišljanja, ličnih iskustva
autorovih, kako bi se došlo do saznanja do kojih dotad niko nije došao.
Ali, izvesna tema, izvestan problem, ne mora da bude prikazan u celini. Mogu se prikazati
samo njegovi fragmenti, i obraditi eventualno neki bitni vidovi, ili pak njegovi neki koreni,
uzroci; no, veliki je naučni domet, ukoliko se da originalni misaoni okvir, koji se nekad može
postupno graditi i čitav život.
e) Pravilno rasuđivanje
Saglasno karakteru naučnog rada i primenjenoj istraživačkoj metodi, istraživač saopštava
na razne načine rezultate svoga istraživanja - činjenice, ideje, zakuljučke. Obično polazi sa
opisivanjem (deskripcijom), zatim prelazi na raspravljanje - analizu, diskusiju, polemiku - da
bi ss uzdigao do sinteze.
50.
Pri tome treba obratiti pažnju na tri stvari: 1) da se ne čine materijalne greške, koriste i
iznose netačni podaci; jedna greška, netačan podatak, stvara rezervu kod korisnika naučnog
rada u 100 drugih, inače tačnih podataka; 2) da svaka tvrdnja, sud, mišljenje, budu
obrazloženi; naime, oni upravo i vrede onoliko koliko su potkrepljeni valjanim i ubedljivim
argumentima i dokazima; 3) da rasuđivanja i zaključivanja budu logički pravilna. To znači,
pre svega, sledeće:
♦ da autor ne uprošćava stvari, uzimajući u obzir samo argumente koji
idu u prilog izvesnoj tezi. Da bi izbegao ovu grešku, Darvin je marljivo
beležio, i pri izradi rukopisa uzimao u obzir svako mišljenje koje je u bilo
čemu protivrečilo njegovim postavkama;
♦ da zbog žurbe, nestrpljivosti, nedovoljne savesnosti, ne uzme u obzir samo
dve-tri činjenice, i na njima izgradi svoje mišljenje, tezu, izvuče iz njih neosnovan brzoplet
zaključak; U tom pogledu je još aktuelno čuveno Dekartovo četvrto pravilo: "da u svemu
pravimo tako potpuna nabrajanja i tako opšte preglede, da bismo se uverili kako nismo ništa
izostavili";
da prilazeći činjenicima sa predubeđenjem i predrasudama, autor ne
nastoji da stvarnost prilagođava svojim mišljenjima, umesto obrnuto, da
mišljenje adekvatno izrazi stvarnost;
da se ne povodi -' nekritički, slepo - za tuđim mišljenjima, za
mišljenjima autoriteta;
♦ da zaveden, obmanut prividnim izgledom stvari, ne uzima pojavni oblik
za suštinu, za istinito ono što je neistinito, i za stvarno ono što je nestvarno, kao što se
desilo u poznatoj Fontenelovoj priči o zlatnom zubu.
U toj priči, Fontenel saopštava kako je nekom detetu u Šleziji namesto ispalog narastao
zlatan zub. Iznenađeni i zadivljeni tom pojavom, svi tada čuveni nemački naučnici dali su se

31
na posao da objasne uzrok te čudne i čudotvorne pojave. Pisali su čitave knjige o tome kako i
zašto se to moglo desiti, čitave istorije toga zuba, pobijali jedni drugima mišljenja i prihvatali
ih; ali nijedan od njih nije došao na misao da ispita istinitost same pojave: da li je zub doista
zlatan. To je učinio tek jedan zlatar, koji je bio, na kraju, pozvan i koji je ustanovio da je zub
bio, ustvari, pozlaćen, a ne zlatan. Fontenel izvodi iz te anegdote zaključak koji do danas nije
izgubio svoju aktuelnost: "Uverimo se u istinitost činjenice, pre nego što se prihvatimo
ispitivanja njenih uzroka".
6. Primeri
Najbolje sredstvo za jasno i reljefno izlaganje jeste, uz kontrast, primer. Prema tome, rad
ne sme da se svodi na apstraktno rasuđivanje, nego ga treba potkrepiti raznovrsnim
primerima, koji se mogu crpsti iz ličnog iskustva i iskustva drugih (napisa, knjiga,
dokumenata, itd.), iz sadašnjosti i prošlosti.
7. Stilske odlike "
Naučni istraživač, ma koje struke bio, treba da bude u isti mah pisac koji će znati da za
svoju misao nađe adekvatan izraz i oblik, da je iskaže jasno i precizno, jednostavno i
koncizno, bez monotonije i klišea, bez stilskih
nezgrapnosti. Kod nas je bilo velikih naučnika koji su u isti mah bili i odlični stilisti.
Pomenimo među njima i našeg najvećeg geologa Jovana Cvijića.
Ali, ako se pred običnog istraživača ne mogu postavljati tako visoki zahtevi, to jest da bude
u isti mah i velik naučnik i sjajan stilist, od njega se može očekivati da pristojno vlada
pisanom reči, da piše stilski korektno i gramatički pravilno. Jednom rečju, da zna za sadržinu
da nađe adekvatan oblik, izraz. Jer, sadržina i oblik jednog teksta su usko među sobom
povezani, i duboko se uzajamno prožimaju.
Flober je ukazivao na usku vezu i prožimanje načina izražavanja i načina mišljenja. "Ako
vam je slaba misao, pisao je on Fejdou, vi nikada nećete pisati snažno". Slično je mislio i
Renan, koji je smatrao da "snažna i istinita misao uvek uspeva da se izrazi na originalan
način", dok "samo lažna i slabašna misao stvara dela izrazito loše napisana".
Znatan broj pisaca isticao je potrebu prirodnog načina izražavanja. Paskal kaže da "kada
vidimo jednostavan i prirodan stil, a ne izveštačen, mi se iznenadimo i ushitimo, jer smo se
nadali videti autora, a našli smo čoveka". Najveća veština je pisati jednostavno, kako su pisali
u geografiji i geologiji Jovan Cvijić, u literaturi Turgenjev, u političkoj istoriji Slobodan
Jovanović. Ivo Andrić kaže: "Kada napišem jednu rečenicu, ja stanem celom težinom na
svaku reč i ako izdrži moju težinu, ako ne popucaju spone koje je vezuju levo i desno sa
drugim rečima, ja tek tada smatram da je dobro odabrana".
2. Saveti mladom istraživaču
"Svaki početak je težak", glasi jedna narodna izreka. Pa i u nauci, obično je najteže početi
jedan istraživački poduhvat. Pogotovo kod mladog istraživača može se ispoljiti izvesna
fasciniranost, pa i zbunjenost i čak uplašenost, kada se suoči sa postavljenim zadatkom. To je
česta pojava kod studenata, kada treba da počnu izradu diplomskog ili pak magistarskog rada.
Osnovni savet koji im se može dati, jeste da hrabro započnu svoj istraživački poduhvat - jer,
kako glasi jedna francuska izreka, "apetit se dobija uz jelo".
U nauci se napreduje korak po korak! Niko nije odmah postao stručnjak, naučnik. Nakon
ovog kursa, neće se moći reći za one koji su ga završili, da su postali gotovi naučnici. Oni će
steći određeni fond metodoloških znanja, koja treba stalno usavršavati, obogaćivati, tokom
celokupne profesionalne karijere. Seneka je govorio: "Nijedna stvar nije završena u početku".
Kod pojedinih istraživača može postojati težnja za brzim uspehom,
naročito na početku naučne karijere. No dobro je rečeno da "sve što je brzo, to je
kuso!". A jedna italijanska izreka glasi: "Ko ide polako, ide sigurno, a ko ide
sigurno, stiže daleko!"
U svojem radu, naučnici se uvek oslanjaju na prethodno znanje. Treba uvek

32
 imati osećaj za naučnu tradiciju u određenoj oblasti, da ništa ne možemo
učiniti, i dati nešto .svoje, nešto novo, bez usvajanja te tradicije, što podrazumeva i kritički
odnos prema njoj. Cvijić je našao pravu reč, kada je rekao da se naučnici penju jedni drugima
na ramena. Velika dela, u manjoj ili većoj meri, oslanjaju se na doprinose mnogobrojnih
naučnika. Možemo metaforično reći, da velika naučna dela nastaju, kao što atoli u okeanima
nastaju od milijardi čestica, beskrajno sićušnih materija. Naravno, sve ovo što je rečeno, ne
znači da se ne treba držati određenih pravila naučne korektnosti, da treba prisvajati, krasti ono
što je tuđe delo. O tim pravilim korišćenja tuđih naučnih rezultata posebno ćemo govoriti u
odeljku koji se tiče "dokumentarne podloge rukopisa".
Potrebno je, već od prvih koraka u nauci, imati samokritičan odnos prema svojem delu.
Pogotovo treba nastojati da prvi rad sa kojim se predstavljamo naučnoj javnosti, predstavlja
solidno naučno delo. Naš istaknuti dramski pisac, Dušan Kovačević, govorio je mladim
autorima - početnicima: "Kada Vam se izvede prvi rukopis, a nije dobar, Vi ste pisac "lošeg
komada". Drugi komad ili Vam neće pročitati, ili će ga čitati sa osećanjem da ste loš pisac. S
druge strane, ukoliko postignete uspeh prvim komadom, to može da Vam pomogne još
mnogo, mnogo godina. Ali, ako je prvi komad loš, morate da napišete potom nekoliko
odličnih komada da bi se zaboravilo da ste bili loš pisac".
No, možemo takođe reći, da naše znanje, i naši rezultati, nisu nikad definitivni; oni su,
barem u ponečem, nesavršeni, te stoga ne treba težiti nekoj apsolutnoj perfekciji (koja se
nikad ne može postići). Ima takvih pojava da mladi istraživač "zaluta" u svojem istraživanju,
kojem se ne vidi kraja. Stalno istražuje, širi istraživačku tematiku, a nikako da počne da piše
svoj naučni rad! U takvim situacijama, kao i u svemu drugom, potrebno je slediti antički
postulat mere, umerenosti. Ukoliko preteramo u zahtevima prema sebi, ako težimo nekoj
apsolutnoj perfekciji, tada možemo postati potpuno "naučno sterilni"; to jest, bez obzira na
velike duhovne napore, mogu izostati ma kakvi opipljivi naučni rezultati. S druge strane,
nedostatak smisla za realnost, samokritičkog odnosa prema svojem radu, težnja za što bržim
uspehom - to vodi ka nesolidnim, lošim delima, koja nas mogu i kompromitovati u stručnoj,
naučnoj javnosti.
Mogli bismo istaći, kao praktičan savet, da posle jednog razumno odmerenog vremenskog
perioda, treba započeti sa izradom naučnog dela; po pravilu reč je o prvoj verziji, koja dakle
nije i konačna verzija, pa je treba usavršavati, poboljšavati. Pa i poznati naučnici i književnici,
kada govore o svojem stvaralačkom postupku, po pravilu istaknu da su pre konačnog oblika
dela, radili više verzija. Dušan Kovačević je jednom prilikom istakao, da nijedan komad nije
radio ispod pet verzija. To traganje za konačnim oblikom jednog naučnog dela, veoma je
mukotrpan posao, koji nije pravolinijski, već često podrazumeva i lutanja, stranputice, zastoje,
dok najzad ne dosegnemo do optimalnog oblika jednog dela, u datim okolnostima. Ponekad je
čak potrebno i revidirati inicijalni istraživački plan, i ne treba se toga ustručavati, jer tokom
istraživanja i učinjenih duhovnih napora, možemo doći do adekvatnijih ideja i koncepcija, od
onih koje smo imali na početku istraživanja.
Da bi se naiisalo jedno dobro naučno delo, uz sav dar koji se iosedujs, mora mnogo da se
radi; jer, ako bez talenta nema rezultata u nauci, nema ih ni bez velikog rada. Tesla je rekao:
"Talent je isto što i volja, a genij isto što i rad. Zato svaki čovek može da postane genij, ako
voljom i radom nadmašuje drugi svet". Što je veće delo, utoliko je moralo više rada da se
uloži da bi se ostvarilo. Naš najveći pisac, Miloš Crnjanski, isticao je da svoja dela nije lako
uradio, već da se mnogo mučio pri njihovom stvaranju. Kami je govorio da rad mrvi
podjednako sve ljude, pa se to odnosi i na kreativni rad. Naš poznati lekar i naučnik
Adamović, nakon sistematskog proučavanja psihobiografija pisaca, dolazi do zaključka da je
kreativni proces krajnje mučan posao, koji ne zaštićuje od psihosomatske bolesti: nije zaštitio
Balzaka od šećerne bolesti i infarkta u 52 godini, Čehova od tuberkuloze u 44 godini, Gogolja

33
od klasične psihogene bolesti u 43 godini. Naravno, to ne znači da naučni rad, pored toga što
podrazumeva mukotrpno naprezanje, nije i izvor velikog zadovoljstva.
Ima mladih, i to često upravo onih talentovanih, koji misle da bez velikog rada mogu
mnogo postići. Oni se uglavnom oslanjaju na svoju prirodnu obdarenost, a nisu spremni da
sistematski i istrajno rade.. Naime, sama inteligencija malo znači, ukoliko se konstantno ne
stiču nova znanja. A znanje je funkcija čitanja, proučavanja stručne literature. Stručno i
metodološko znanje stiče se samo čitanjem. Inženjer, lekar, pravnik, ništa ne može postići
ukoliko stalno ne čita, ako ne prati stručne časopise, stručne knjige, ako ne učestvuje na
raznovrsnim stručnim sastancima. Fakultetska diploma nije završna stepenica, već početna, u
struci, u nauci. Vežba čini majstora, kaže nemačka izreka. Samo stalni rad, čitanje,
proučavanje, razmišljanje, omogućava stručni i naučni razvoj; u suprotnom, tapka se u mestu,
a zapravo intelektualno zaostaje!
Kada govorim o krativnosti u nauci, ona se može ispoljavati na različite načine. I razume
se, svaki od tih oblika kreativnosti je vredan, dragocen. Neko može biti sposoban da otkriva
nove činjenice, može biti " naučnik detalja", analize izdvojenih elemenata. Drugi, pak, može
biti više sklon sintezama, novom shvatanju, osmišljenoj i maštovitoj interpretaciji već
poznatih činjenica. Kao primer takvog dara, pomenuli bismo našeg poznatog arheologa, sa
izvanrednom reputacijom i u međunarodnim razmerama, Dragoslava Srejovića. O
Gamzigradu se i ranije znalo, no, on je izvanredno povezao elemente i dao sintezu - novo
tumačenje.»
Nije retka pojava da mladi, a po pravilu izuzetno darovit naučnik, nastoji da se bavi i
istražuje u više, čak i 5-6 oblasti. Time ne samo da rasipa svoju energiju i vreme, već nije u
stanju da iskoristi i usmeri svoj veliki kreativni potencijal, da ne govorimo o tome da ga to
sprečava da dovoljno temeljno izuči određenu temu, naučni problem. Da bismo sve dublje
zahvatali temu koju obrađujemo, što se postiže postepeno, korak po korak, moramo da
razgraničimo polje istraživanja, da koncentrišemo našu pažnju, naš istraživački rad na
određeni problem, na izabranu temu. Saradnja i pomoć iskusnijih kolega, istraživača, tu može
biti veoma dragocena.
Međutim, i ovo metodološko pravilo ne treba shvatiti na apsolutan način. Tako, Jovan
Cvijić je bio nadaren za višedisciplinaran rad, i bio je
sposoban da prikuplja i razrađuje materijal za čitav niz naučnih grana, da povezuje i spaja
rezultate više nauka. On je ispoljio time veliki kreativni zamah, kako na polju prirodnih nauka
(geologija, krasologija, geomorfologija) tako i na polju društvenih nauka (antropogeografija,
etnologija, sociologija, etnopsihologij a).
Najzad, treba podvući značaj ambicije u svakom radu, a pogotovo stvaralačkom. Naš
međunarodno priznati fizičar Jarić, jednom prilikom je upozorio da se u našoj sredini ambicija
često tretira kao mana, pa se ambiciozan čovek smatra pretencioznim, ili čak megalomanom,
dok u Americi spada u vrline koje se najviše cene. Ali, u svemu se treba držati antičkog
postulata mere, pa i u ambicijama. Za neke je bavljenje naukom bilo kobno. Velika je veština,
pa i mudrost, znati uskladiti naučne ambicije sa ostalim životnim obavezama. Ukoliko su naše
ambicije preterane, pa zbog toga zanemarimo svoju porodicu ili narušimo zdravlje - tada se ne
može reći da smo mudro postupali. Dobro je prisetiti se saveta Andre Žida: "Važno je uspeti,
ali je još važnije trajati".
3. STRUKTURA NAUČNOG RADA
Jedan naučni ili stručni rad, bilo da je u pitanju monografija, uxbenik, elaborat, ima svoje
elemente, koji čine njegovu strukturu. Svaki naučni rad ne mora nužno da sadrži sve te
elemente, već može imati samo pojedine od njih, u zavisnosti od njegove prirode,
kompozicije i autorovih opredeljenja.
Strukturu naučnog rada čine:
naziv rada,

34
 moto (geslo, lozinka, epigraf),
posveta,
sadržaj,
spisak priloga, slika, tabela,
predgovor,
uvod,
osnovni tekst (poglavlja teksta),
zaključak,
rezime,
literatura (bibliografija),
indeks pojmova,
indeks imena,
dodatak (apendiks).
55
Treba napomenuti da mnogi pisci stavljaju "sadržaj" i "siisak priloga, slika, tabela" na
kraju rada.
Pitanje naziva rada je izvanredno važno, i to kako kod naučnih, tako i kod stručnih radova.
Greše oni autori, obično bez većeg istraživačkog iskustva, koji olako i brzopleto prilaze
određivanju naziva rada. Ponekad su potrebna dugotrajna razmišljanja da bi se došlo do
najadekvatnijeg naziva; po pravilu je dobro ne žuriti sa time; treba postupati u skladu sa
narodnom izrekom "tri puta meri, jednom seci", a ukoliko je moguće, odložiti određivanje
naziva do konačnog uobličenja teksta.
Naziv rada po pravilu treba da bude što sažetiji, ali da najbolje definiše temu, odnosno
izvedeno istraživanje (dakle, naziv ne sme biti prekratak). Moguće je dati naslov i podnaslov
(ili "prelomiti" naslov); podnaslov je lociran ispod naslova, i može se dati u zagradi ili bez
zagrade. Taj dodatni naslov obično ima funkciju pojašnjenja, preciziranja, dopunskog
definisanja teme koju tretira naučni rad.
Često se sreću predugi naslovi, posebno kod diplomskih radova, magistarskih teza,
doktorskih disertacija, spicijalističkih radova ili elaborata u specijalizovanim organizacijama.
Na ovom fakultetu važi pravilo da naslov za magistarske teze i doktorske disertacije ne treba
da pređe 12 reči. Ponekad ti naslovi imaju i po 18-20 reči, što su zaista glomazni i
nerazumljivi naslovi, pa se zato prilikom njihovog odobravanja zahteva da se skrate.
Moto (geslo, lozinka, epigraf) najčešće predstavlja oštroumnu izreku, ili sažeto
formulisanu misao, koja odražava suštinu teme. To mogu biti i citati znamenitih naučnika,
pisaca ili mislilaca, ili pak neka mudrost iz narodne baštine. Navešćemo kao primer, poznati
moto u knjizi Za kim zvono zvoni - koji je zapravo citat velikog engleskog pesnika Xona
Dona: "I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom."
Moto može biti stavljen i ispred svakog poglavlja, kao što je postupio Stendal u romanu
Crveno i crno. Može biti i nekoliko motoa, ispred svakog poglavlja, kao u knjizi Stres od dr
Dušana Kosovića. No, u naučnim radovima, ovo je ređi slučaj, obično se stavlja jedan moto
na samom početku rada.
Posvetom se obično izražava zahvalnost za podršku, pomoć ili inspiraciju. U delima naših
autora ređe se sreće nego u delima naučnika iz SAD, Holandije i drugih zapadnih zemalja.
Autor najčešće izražava zahvalnost roditeljima, članovima najuže porodice, ili svojim
profesorima i kolegama i drugim naučnicima. Nažalost, pojedini naši autori brzo zaborave
one koji su im pomagali i od kojih su učili - a tako nije u sredinama sa dužom kulturnom
tradicijom. Kao da misle da sve od njih potiče, i gaje kult samog sebe; čak smatraju da će
nešto izgubiti ako iskažu zahvalnost. Dobro je rečeno: "Ko zaboravlja svoje učitelje, ni njega
se njegovi đaci neće setiti".

35
 Sadržaj predstavlja "plan rada", on pokazuje redosled pojedinih delova monografije,
uxbenika, disertacije, elaborata. Za čitaoca predstavlja vodič, tako da je nužan u bilo kojem
stručnom ili naučnom radu većeg obima. U stručnim i
-56
naučnim radovima, za razliku od iublicističkih idi literarnih dela, češće se daje na početku
nego na kraju rada.
Sadržaj je zapravo kičma rada, struktura rada. To je jedan od najtežih poslova, u tome se
ispoljava jedan od najvažnijih vidova originalnosti autora, to je visoko kreativni čin. Autori
obično dvojako postupaju. Ili na početku istraživanja naprave globalni plan rada, to jest
njegovu strukturu, sadržaj, pa zatim izrađuju deo po deo tog rada, stvarajući celinu, kao što se
popunjava mozaik. Druga mogućnost jeste da počnu sa obradom teme bez nekog čvrstog
globalnog plana, već da izrađuju jedno po jedno poglavlje, pa da tek na kraju organizuju
celokupnu građu, i sačine strukturu rada, njegov sadržaj. Moguć je i sledeći postupak: da
autor na početku istraživanja sačini radnu verziju sadržaja, pa da tek na kraju, sa konačnim
uobličavanjem rukopisa, formira definitivni sadržaj rada.
U pogledu forme, imamo različite sadržaje. Moguća je jednostavna struktura, samo sa
poglavljima (dva ili više). Zatim, poglavlja mogu imati podpoglavlja. A podpoglavlja se
mogu dalje raščlanjavati na odseke, pododseke. Moguće je da rad bude podeljen na dva dela,
na primer, na opšti i specijalni deo, a ovi zatim da budu podeljeni na poglavlja, podpoglavlja,
itd.
Sadržaj bi morao imati pune nazive svih svojih sastavnih delova, kao i brojeve strana,
barem od kojih počinju osnovne celine (po pravilu - to su poglavlja). Pri tome, treba voditi
račina o sledećim momentima: 1) poželjno je izdvajanje različitom štampom, kurzivom ili
veličinom slova, glavnih naslova u odnosu na sekundarne; 2) pojedini deo, poglavlje,
podpoglavlje, odsek, pododsek, mora da ima najmanje dva člana, ako hoćemo da se posebno
obeleži. To znači da rimsko jedan (I) povlači za sobom bar rimsko dva (II), arapsko jedan (1)
povlači za sobom bar arapsko dva (2), itd.; odnos koordiniranosti i subordiniranosti između
pojedinih delova rada, mora da dođe do izražaja i u samoj strukturi sadržaja: uvlačenjem
subordiniranih delova, i naporednim stavljanjem koordiniranih delova.
U sadržaju se sastavni delovi rada obeležavaju bilo rimskim bilo arapskim brojevima,
zatim slovima (velikim i malim), ili kombinovanim načinom. Tako, na primer, mogu se opšti i
specijalni deo numerisati rimskim brojevima, a poglavlja u okviru ovih celina arapskim
brojevima. Podpoglavlja treba da budu označena nižim nivoom numeracije (na pr. 1.1, 1.2,
1.3, itd.). Moguća su i dalja raščlanjivanja (na pr. 1.1.1, 1.1.2, itd.).
Obeležavanje pojedinih delova rada zavisi od stepena njegove raščlanjenosti. Recimo,
ukoliko rad ima samo poglavlja i podpoglavlja, tada se poglavlja mogu obeležiti rimskim
brojevima, a podpoglavlja arapskim. Ili se, pak, poglavlja mogu obeležiti velikim slovima, a
podpoglavlja malim.
Ovde je priložen, ilustracije radi, jedan sadržaj složenijeg sastava. On ima delove, a zatim
u okviru delova sadrži poglavlja i podpoglavlja. Glavni naslovi - delovi i poglavlja - dati su
krupnijim slovima, u odnosu na sekundarne (podpoglavlja). Zanimljivo je da su delovi i
poglavlja obeleženi rimskim
brojevima, mada bi bilo logičnije da su poglavlja obeležena, radi razlikovanja, arapskim
brojevima.
Veoma je korisno dati spisak priloga, slika, tabela, osobito u obimnijim radovima, onim
koji sistematski obrađuju određenu temu - diplomskim, specijalističkim, magistarskim - i koji
po svojoj prirodi podrazumevaju bogato ilustrovanje grafičkim prilozima, kao što je to slučaj
u geologiji. Priloženi spisak obuhvata bar veće grafičke priloge, bilo u samom tekstu ili u
posebnom dodatku. Naslov svakog priloga, odnosno njegov broj, mora biti istovetan sa
navedenim u spisku.

36
 Primer:

TABLE OF CONTENTS
PREFACE................................................................................................ iii
LISTE OF TABLES.................................................................................... vii
LISTE OF ILLUSTRATIONS........................................................................ xii
INTRODUCTION....................................................................................... 1
PART I. MAN BEFORE CIVILISATION
Chapter
I. HOW MANKIND BEGAN AS FOOD-GATHERERS.................\................ 3
Man's Earliest Ways of Living The Early Stone Age The Middle Stone Age
II. THE EARLIEST FOOD-PRODUCERS..................................................... 26
The Late Stone Age in the Nile Valley
The Late Stone Age in Europe
PART II. THE ORIGINS AND EARLEY HISTORY OF
CIVILISATION IN THE ANCIENT NEAR EAST
III. THE STORY OF EGYPT: THE RISE OF CIVILISATION
AND THE PYRAMID AGE.................................................................. 51
The First Union of Egypt and the Rise of Civilisation
The Second Union of Egypt and the Pyramid Age (Thirtieth to Twety-fifth Century B. C.)
Art and Architecture in the Pyramid Age
IV. THE STORY OF EGYPT: THE FEUDAL AGE AND THE EMPIRE................
95
The Feudal Age
The Founding of the Empire
The Higher Life of the Empire
The Decline and Fall of the Egyptian Empire
APPENDIX.............................................................................................. 797
BIBLIOGRAPHY....................................................................................... 811
Predgovor mnogi izjednačavaju sa uvodom, mada se razlikuju po prirodi i značaju.
Predgovor je obično opštiji, ali i kraći od uvoda. U predgovoru se mogu dati neka najopštija
objašnjenja u vezi sa delom, neke najopštije napomene o temi koja je obrađena, a takođe u
njemu se izražava zahvalnost bilo institucijama, bilo mentorima, konsultantima, članovima
ekipe i drugima, na saradnji i pomoći u

izradi dela. Ukoliko je r.eč o delima koja se ponovljeno izdaju, u predgovoru se ukazuje na
eventalne razlike u odnosu na prethodna izdanja. Predgovor po pravilu ima karakter recenzije,
ukoliko ga je umesto autora napisao neko drugi.
Uvod je jedan od najvažnijih delova rada. Uvod najčešće sledi posle predgovora, dakle, na
početku rada, mada pojedini autori daju kraće uvodne tekstove ispred širih celina teksta (na
pr., ispred pojedinih delova ili poglavlja). Uvod bi u obimnijim i kompleksnijim delima
trebalo da sadrži:
1. predmet rada (problem koji se rešava),
2. kritički prikaz dosadašnjih istraživanja u datoj oblasti
istraživanja,
motivi i ciljevi istraživanja.
opšte naznake o pristupu autora ("crvena nit" dela),
skica ("skelet") rada, i naznake sadržaja pojedinih delova
(poglavlja) rada,
6. korišćene metode,

37
 7. korisnici rezultata istraživanja, njihova namena i praktična
svrha
8. uslovi i eventualne teškoće u radu,
9. učesnici u realizaciji istraživanja.
Svakako da i diplomski radovi i stručni elaborati treba da sadrže uvodni deo, ali u sažetom
vidu (obično 1-2 kucane stranice). I naučni i stručni članci po pravilu sadrže uvodni deo, ali
veoma reduciran, shodno njihovoj prirodi i kraćem obimu.
Osnovni tekst (odnosno poglavlja) jeste najvažniji i najobimniji deo rada, te čini njegov
stožer. U njemu se daje razrada problema; naime, izlaže se podrobno k dokumentovano
prikupljena građa (činjenice, zapažanja, ideje), u svrhu potkrepljivanja teze, koja je
postavljena u uvodu, i koja treba da se obradi, obrazloži, dokaže.
Zaključak predstavlja krunu čitavog rada, sintezu svega onoga što je
prethodno analizirano. Za zaključak bi se moglo reći da je to "trenutak sinteze",
sinteze novih saznanja i prikupljenih činjenica, posle čitavog jednog života
analize.
Osnovno što se zahteva od dobrog zaključka jeste da proizilazi iz samih istraživanja rada,
prethodnih izlaganja i analiza, da sintetički izloži opšte rezultate do kojih se došlo na osnovu
podrobnih ispitivanja i analiza, da da ono završno mišljenje i sud, kao izraz ali i misaonu
nadogradnju nad svim prethodnim raščlanjavanjima i razmatranjima, da iznese u čemu rad
predstavlja doprinos nauci.
Da ne bi zaboravio da u zaključak unese pojedine značajne postavke, poželjno je da autor,
pre nego što počne da ga piše, pažljivo i savesno pročita
ceo rad, i pri tome zabeleži sve značajne misli i postavke. . ,^
Autor treba da vodi računa da u zaključku ne ponavlja postavke istim rečima i rečenicama
kojima su one izražene u osnovnom tekstu, kao i o tome da tim postavkama da što jasnije i
snažnije formulacije, izbegavajući zvučne fraze i "bombastične" izraze.
Zaključak, dakle, ne bi trebao da bude prepričani sadržaj rada, niti
rezime sa pretežno faktografskim elementima. Poželjno bi bilo da izražava
izvestan nivo uopštavanja, da otkriva neke veze među pojavama, ili činjenicama i
grupama činjenica, da bude sastavljen od novih, u prethodnom tekstu
nekorišćenih misli. Moguće je i da se deo zaključka da na stipulirani način, to
jest, nabrajanjem postavki sa brojčanom numeracijom, što može dati zaključku
veću preciznost i sažetost. -.-■_...-■•. :
U zaključku se može ukazati i na "nerešenu problematiku", to jest, na oblast, pravac i vrstu
budućeg istraživanja, na pitanja koja su ostala još da se obrade. Otuda neki čine razliku
između "zaključka rezimea" i "zaključka perspektive".
Rezime je veoma značajan element rada, koji podrazumeva smisao da se
ukratko kaže ono najbitnije o radu. To je sažetak, jezgroviti prikaz rada; daje se
obično u nekoliko rečenica, eventualno do polovine ili cele kucane stranice, a
1 samo izuzetno i do dve, mada u obimnim i kompleksnim studijama može imati i
10-15 kucanih stranica.
| Cilj rezimea je da stranu naučnu javnost upozna sa bitnom sadržinom
| naučnog rada - sa novim mislima, glavnim zaključcima i rezultatima naučnog
| istraživanja. Značaj rezimea je u pružanju osnovne informacije o radu, na osnovu
koje i domaći čitalac može proceniti svoj interes za njegovim celokupnim
sadržajem. ... ■: ...-. .:......
G Rezime obično izrađuje sam autor, a po pravilu se štampa na jednom od
} svetskih jezika - engleskom, francuskom, ruskom ili nemačkom. Ukoliko nije
moguće obezbediti prevodioca koji je stručan za terminologiju date oblasti
istraživanja, sam autor treba da pripremi sve potrebne stručne termine na jeziku

38
 j na koji se prevodi rad. .. . , . .-.._./...
| Rezime se najčešće daje na samom kraju rada - pre spiska korišćene
| literature - mada, kod članaka i uopšte kraćih formi, može da se nalazi i na
početku, ispod naslova, i tada je dat drukčijom štamparskom tehnikom od samog teksta. U
naučnim radovima većeg obima, može biti i više rezimea, za veće celine u radu.
Spisak literature (bibliografija) obavezni je deo svakog obimnijeg i
{ kompleksnijeg naučnog rada. Čak možemo reći da rad koji nema tzv. naučnu
■ - aparaturu - napomene i spisak literature - nije naučni rad u pravom značenju te
| reči.
1
I
g
1" . 60
Indeks pojmova i imena, neophodan je i veoma koristan element svakog ambicioznijeg
naučnog rada. Ipak, mnoga naučna dela u nas, nemaju ni indeks pojmova, niti indeks imena.
Ali, recimo u Americi, skoro svaka naučna ili stručna knjiga poseduje indekse. Možemo to
objasniti uglavnom time da Amerikanci kao praktični ljudi znaju vrednost vremena, te
smatraju da knjiga bez indeksa nije "upotrebljiva" ni izdaleka u onoj meri u kojoj bi bila da
poseduje indekse. Indeksi pomažu korisniku da dođe do potrebnih informacija iz određene
stručne problematike (indeks stručnih pojmova), ili određenog područja (indeks geografskoh
pojmova), ili o određenim autorima (indeks imena). U radu može postojati i jedinstven indeks
- za pojmove i imena.
Najzad, na samom kraju, naučnom radu se može priključiti dodatak (apendiks). On može
sadržati raznovrsni materijal: delove teksta bez direktne veze sa temom, objašnjenja,
fotokopije raznih dokumenata, veće grafičke priloge, razne tabele, katastarske listove,
biografiju pisca, itd. Ukoliko je građa koja je uneta u dodatak (apendiks) preobimna, može se
ona podeliti u više delova, koji će biti obeleženi bilo rimskim brojevima, ili velikim slovima,
ili arapskim brojevima.
4. PISANjE NAUČNOG DELA (PRAKTIČNI
SAVETI)
U vezi sa pisanjem naučnog dela, želim izneti nekoliko praktičnih saveta.
Najuspešniji radovi nastaju samo u žaru inspiracije. Stoga, kod
trenutne demotivacije, odsustva želje za rad bilo zbog umora ili zasićenosti
određenom problematikom, svrsishodnije je napraviti pauzu, i usmeriti
aktivnost u drugom pravcu, a tek posle toga nastaviti sa pisanjem teksta. Recimo,
ukoliko nemamo trenutno nadahnuće, možemo porazgovarati sa mentorom ili
stručnjakom, možemo potražiti neki članak ili novu knjigu, konsultovati neki
izvor, koji nam može otvoriti neka nova područja istraživanja, nove vidike.
Ukoliko se bukvalno pridržavamo postojećih radova, prepričavamo ih ili
kompiliramo, to ne obećava veće naučne rezultate. Ali, ne treba sebi davati ni
nerealne zadatke. Mi moramo poći od postojećih naučnih rezultata, od postojeće
stručne literature, a ako damo i jedan odsto svojeg originalnog doprinosa, naš
istraživački poduhvat ima opravdanja, smisla.
Ukoliko sebi postavimo previsoke zahteve, ukoliko težimo nekom
preteranom perfekcionizmu, to nas može blokirati, usloviti neefikasnost, tako
da ostanemo naučno sterilni. Ukoliko sledimo maksimalno visoke zahteve, to
može voditi naučnoj sterilnosti. Treba nastojati da se piše originalno, snažno,
sveže, no, s druge strane, i u nauci vredi opaska svetskog prvaka u šahu Laskera,
da ne dobija najjači potez, već prvi do njega.

39
 Ukoliko smo, pak, isuviše nestrpljivi, pa težimo brzom rezultatu i uspehu, to možs voditi
nedovoljno solidnim i utsmsljsnim radovima.
61
Preterana vremenska ograničenja pri radu najčešće daju negativne efekte, a korekcije su
ponekad teško ostvarljive, te postoje mogućnosti stručne diskvalifikacije, gubitka poverenja
korisnika rezultata, i slično. Naravno, to ne znači da vremenski faktor nije važan. Stoga je
veoma bitna procena sopstvenih mogućnosti i svih pratećih okolnosti, pre neposrednog
uobličavanja teksta. Treba imati uvek izvesnu vremensku rezervu, jer, po pravilu, uvek nam
treba za jedan istraživački poduhvat, znatno više vremena nego što računamo i planiramo.
Ne treba čekati da se prikupi sva građa, pa tek onda početi pisati. Jer
ništa više ne sputava, pa i inhibira istraživača, od mase beležaka, koja se
neumoljivo povećava. Pisanje treba početi čim izvestan deo rada bude u našem
duhu dobio svoje jasnije konture.
Treba se, dakle, bez kolebanja latiti pisanja onih delova rada koji su,
čini se, već sazreli u glavi.
Postavlja se pitanje: da li koristiti svoju ličnu biblioteku, ili raditi
u javnim bibliotekama? Ima autora koji kažu da ne mogu da počnu sa
istraživanjem dok ne poseduju sve potrebne knjige! No, danas je to vrlo teško, jer
su knjige veoma skupe. Stoga su gotovo svi istraživači upućeni na javne
biblioteke, a eventualno, ako imaju materijalnih mogućnosti, treba da nabave, pre
svega, klasična dela iz svoje struke, leksikone, enciklopedije i slično.
Autor ne treba da se plaši da napiše nešto što će docnije morati da
menja. Jedan metodolog kaže: "Papir nije granit, niti vi u svojem prvom konceptu
vajate večne reči u kamenu. Pre bi se moglo reći da vi stvarate materiju koju ćete,
u nizu uzastopnih koncepata, morati da oblikujete, i ponovo oblikujete".
Kada se otpočne pisanje, ne treba ga prekidati. Gvožđe se kuje dok je
vruće. Proveravanje činjenica i drugo, ostavlja se za docnije, kada se bude vršila
revizija.
8) Ukoliko se, usred pisanja zapne, treba ponovo pročitati dve-tri
prethodne stranice, i videti da li će vas kontinuitet misli pomaknuti sa mrtve
tačke. Mnogi autori počinju svoj radni dan čitanjem onoga što su napisali
prethodnog dana. Ali, ima mnogo i drugih načina "zagrevanja" u pisanju:
prepisivanje ili sastavljanje neke beleške, unošenje kakvih podataka u dnevnik,
pa čak i pisanje jednog ili dva pisma. Pri tome je bitno to da taj čin koji
prethodi samom pisanju, i sam bude kratkotrajan.
9)Budući da je početak pisanja težak, pojedini metodolozi svetuju da se prilikom
prikupljanja građe, obrati pažnja i na ideje i činjenice ili evenutalno i na reči, koje mogu da
posluže kao dobar početak. Iz istog razloga, neki pisci prekidaju svoje pisanje ne na kraju
nego u sredini nekog odseka, tako da sledeći put ne počinju u isti mah i radni dan, i nov
odsek.
10) Pisac ne treba da se ustručava da izbaci stav koji mu se pri ponovnom čitanju učini
neprikladnim. Ta neprikladnost nije ništa drugo nego znak da se "zagrevanje" obavilo u toku
prvog stava, i da je tek sledeći stav bio u stvari "pravi početak". No, ima autora koji se
ljubomorno drže svake svoje reči,
62
rečenice, što je svakako greška. Najstrožiji kritičar svojeg rada treba da bude sam autor.
Autor treba da vodi računa o istinitosti činjenica, objektivnosti,
iznošenju svih relevantnih činjenica kojima raspolaže, da se čuva previđanja ili
zaboravljanja pojedinih činjenica, ali i da vodi računa o korektnom navođenju
drugih autora, gramatičkoj pravilnosti, itd. Ne sme se gubiti iz vida činjenica

40
 da je svaka pisana greška - od materijalne do pravopisne - mnogo puta teža od
usmene greške iste kategorije, da ona bode oči, i da ostaje očevidno i trajno
svedočanstvo autorove nepažnje, nesabranosti, neznanja, i slično. Ukoričeni, a
pogotovo štampani rad, ima svoju egzistenciju. Dešava se da poneka od tih
grešaka progoni autora godinama, i da ga pritišće kao kakva mora. Uostalom, ne
treba zaboraviti ni misao Branka Miljkovića: "Ubi me prejaka reč"! Ipak, svaki
čovek, pa i naučnik, ima pravo na grešku. I najsavesniji naučnik može da
pogreši. Dobar naučnik se od slabog razlikuje po tome što iznimno, krajnje
retko, pogreši. Ipak, mlad autor treba da se pazi materijalnih grešaka, to jest,
da ne pogreši u pogledu činjenica.
Reviziju teksta vrši autor savesnim i temeljitim čitanjem, obraćajući
pri tome pažnju na razne stvari - od celine do pojedinosti, od sadržine do
pravopisa. Najteži zadatak revizije jeste da nemilosrdno odstrani sve ono što je
u rukopisu suvišno, što nije u neposrednoj vezi sa temom, ono što jače ne
osvetljava predmet, ne doprinosi opštem utisku. Takođe, iz rukopisa bez milosti
treba izbaciti sve banalne pojedinosti. Tačno primećuje jedan metodolog, da "tri
originalne pojedinosti vrede više same za sebe, nego te tri pojedinosti
udružene sa osrednjim pojedinostima". Ponekad pomoću makaza, to jest,
izbacivanjem suvišnog, nastaju vanredne kompozicije, dela koja zadivljuju
lakoćom i prirodnošću.
Da pri reviziji ne bi štogod važno ostalo nepopravljeno, najbolje je
pročitati rukopis najmanje tri puta, obraćajući svaki put pažnju na druge stvari.
Na primer, pri prvom čitanju - na sadržinu: razmotriti, kritički, rad,
obraćajući pažnju na to da li je istraživanje postiglo postavljeni cilj, kao i na
eventualne proizvoljne tvrdnje i materijalne greške u tom smislu; pri drugom -
na strukturu rada i njegovih delova, poglavlja, stavova, rečenica, zatim na izbor
reči, na adekvatnost stila i na gramatičku korektnost; pri trećem čitanju - na
tehničku obradu rukopisa: greške u prekucavanju, tačnost napomena,
bibliografije, i drugo. Prema tome, kako ističe jedan metodolog, pri reviziji
svojeg teksta, autor se pojavljuje u trostrukoj ulozi: kao 1) kritičar, 2) stilist i
gramaričar, 3) tehnički čitalac i korektor.
Kada je reč o reviziji rukopisa, treba još napomenuti da ona zahteva dosta vremena, obično
isto onoliko vremena koliko i samo pisanje rukopisa, ponekad čak i više. Što se pak tiče
srazmere vremena utrošenog u nastajanje rukopisa, i onoga koje se utroše u prikupljanje
građe, tu razume se ne važe univerzalni recepti za sve naučne oblasti, ali se može generalno
reći da se ta srazmera kreće u granicama 1:2, ili 1:3. To znači, za nastajanje završne verzije
rukopisa treba računati otprilike polovinu, odnosno trećinu vremena utrošenog za prikupljanje
građe, ili obrnuto, za prikupljanje građe treba, po pravilu, dva ili
63.
tri puta više vremena nego za iisanje rukopisa. Razume ss, ta srazmsra zavisi od raznih
činilaca: prirode istraživanja, vrste građe, izvora iz kojih se crpe ta građa, veštine pisanja, i
slično,"
5. DOKUMENTARNA PODLOGA NAUČNOG RADA
Svaki naučni rad mora da se zasniva na solidnoj dokumentaciji, da počiva pa čvrstoj
dokumentarnoj podlozi, koja dolazi do izražaja donekle u citatima, a posebno u takozvanoj
naučnoj aparaturi: s jedne strane u napomenama, u podtekstu, nazvanim fusnotama, koje se
pišu u toku redigovanja koncepta: s druge strane, dokumentarna podloga rukopisa se ogleda u
konačnoj bibliografiji, koja se sastavlja kada je delo napisano i prilaže se u tekstu rukopisa.
Baš ovde se ogleda naša savesnost ili nesavesnost, sistematičnost ili aljkavost.
Da kažemo nekoliko reči o svakom od ova tri vida dokumentacije: 1. Citati

41
 Citati mogu da služe bilo kao ilustracija izlaganja, što je češći slučaj, bilo, ređe, kao
dokazi. Ovu drugu njihovu ulogu treba, po pravilu, izbegavati, budući da dokazi treba da se
sastoje u prvom redu od sopstvanih argumenata, a ne od tuđih mišljenja. A upravo u ovome
najviše i greše početnici, koji, umesto ličnih ideja, činjenica, zaključaka, navode, kao dokaze
mišljenja i reči nekog autoriteta.
Prema tome, u navođenju tuđih mišljenja, naročito u obliku citata, treba održati pravu
meru, biti štedljiv i uzdržan. Istraživač, naime, ne sme nikad da smetne s uma činjenicu da
njegov rad treba da bude njegov sopstveni rad, njegovo sopstveno delo, i da u njemu treba da
preovlađuju njegove sopstvene misli i reči, a ne tuđe. Ukoliko on rezultate istraživanja drugih,
tuđa iskustva i znanja ne bude solidno asimilovao i stopio sa rezultatima vlastitih istraživanja,
i sa svojim vlastitim znanjima i iskustvima, on će ličiti na onoga kompilatora (Abe Trublea),
kome je Volter upućivao zajedljive žaoke pre dve stotine godina:
"On je kompilirao, kompilirao, kompilirao, I nas je zamarao, ne zamarajući nikad sebe."
Iz toga proizilazi da citati, ako su brojni, nagomilani, mogu lako da priguše autorovu
sopstvenu misao, lična razmišljanja, da stilu oduzmu ličnu notu, i da, u krajnjoj liniji, umanje
originalnost i vrednost autorova teksta. Čovek obično citira po liniji manjeg otpora: što bi se
trudio da misli svojom glavom, mučio se da misao izražava sopstvenim rečinicama kada se
može poslužiti gotovom, tuđom mišlju i formulacijom - rezonuje on, sasvim prirodno. Stoga
je razumljivo što neki stručnjaci imaju manje ili više kritički, i hiperkritički, stav prema
preteranom citiranju, "citatologiji". Tako Šamson, karikirajući pomalo, tvrdi kako onaj "ko
svoje govore obilato ukrašava citatima nosi, u stvari, donje rublje stranih ljudi". Prvenstveno
svojim formulacijama treba interpretirati ideje drugih pisaca.
64

Citate treba, naravno, navoditi iz prve ruke. Ne sme se direktno preuzimati citat iz nekog
drugog dela. To je svojevrsna podvala. Izuzetak od ovoga pravila je dopustiv samo u
posebnim slučajevima: ako je primarni izvor nepristupačan. U tom slučaju treba da se to u
napomeni jasno i vidi.
S druge strane, opšte poznate stvari ne dolaze u obzir za citiranje: dovoljno ih je, ako treba,
izložiti sopstvenim rečima, upućujući u napomeni na
Citat svojom sadržinom, oblikom, tonom mora se uklapati u tekst tako da s njim čini
organsko jedinstvo, da se ne oseća nikakva hrapavost pri prelazu sa vlastitog teksta na citat, i
obrnuto.
Iz citata se ne smeju, naravno, izostavljati - svesno ili nesvesno - mesta koja bi smisao
citiranog pisca prikazivala u drugom svetlu, ili je čak unakazivala. Ukoliko se pak neke reči -
kao neinteresantne, beznačajne, suvišne - ispuštaju iz citata, mora se to označiti sa tri tačke,
stavljene u uglastu zagradu.
Isto tako se mora u uglastu zagradu staviti sve što se citatu dodaje. Primer: "Ukratko, ove
(tj. geološke) nauke jesu važan faktor..."
Ako se u tuđem citatu žele neke reči posebno istaći, mora se naznačiti i
to kome pripada isticanje (na primer, u fusnoti ili u zagradi se ispišu reči:
"Podvukao M.V.) i sl. Citat u citatu se označava, kao što naš pravopis nalaže,
polunavodnicima ('...'). ,
Neki citati se uklapaju u samo tkivo teksta, sa obaveznim navodnicima na početku i na
kraju citata; to su obično citati od najviše četiri kucana reda. Drugi citati, duži od pomenutih,
izdvajaju se iz teksta, i eventualno, uvlače nekoliko milimetara (dva do tri znaka), a često i
prekucavaju bez proreda.
Nije potrebno posebno isticati da citati ne smeju da budu predugi: samo u izuzetnim
slučajevima mogu da budu duži od jedni stranice.

42
 Još se postavlja pitanje: na kome jeziku ćemo navoditi citate? To zavisi najviše od
karaktera rada i nivoa čitalaca kojima je on namenjen. Ukoliko je tekst namenjen
stručnjacima, a citati napisani na jednom od univerzalno rasprostranjenih jezika (na
engleskom, ruskom, francuskom, nemačkom), oni se mogu navoditi na originalnim jeziku.
Ukoliko je pak, rad namenjen širem krugu čitalaca, ili je citat na nekom jeziku koji nije
univerzalno rasprostranjen, on se navodi u prevodu, s tim da se eventualno, u naučnim
tekstovima, u fusnoti navede i originalan tekst (ili obrnuto: citat na stranom jeziku navodi se u
tekstu, a prevod u fusnoti, u uglastoj zagradi, dodajući reči: "Preveo M.V.", "Naš prevod
M.V." i sl.).
Na kraju skrenimo pažnju na jednu grešku u koju neretko padaju početnici: pre navođenja
citata nevičan autor nagoveštava sadržinu, parafrazirajući je; zatim sledi doslovan citat;
najzad, autor se ponovo osvrće na sadržinu citata i opet je parafrazira. Na taj način se, u stvari,
ista misao ponavlja tri puta, u tri gotovo ista oblika. Nije potrebno isticati koliko se ona time
razvlači, razvodnjava, prežvakava.
2. Napomene (fusnote) •
Uopšte uzevši, u napomene, koje se obično stavljaju u podtekst, pri dnu stranice, unosi se
sve što bi u tekstu predstavljalo balast, otežavalo čitanje i njegovo razumevanje: bibliografske
reference, objašnjenja koja su korisna ili zanimljiva, ali nisu neophodna, citati na stranom
jeziku ukoliko su i oni, pored prevoda, neophodni, i sl. Napomene su ozbiljan posao, i njihova
izrada zahteva mnogo truda i vremena. Razume se, ne smeju se preuzimati napomene iz
drugih dela.
Napomene mogu biti trojake vrste. U prvu vrstu spadaju one koje se najčešće nazivaju
dokumentarnim napomenama ili bibliografskom referencama: one, kao što im i ime govori,
služe za navođenje bibliografskih ■ podataka dokumenata (izvora) iz kojih su citati, činjenice
crpeni. Ove napomene pišu neki u tekstu, u okrugloj zagradi, što nije za preporuku u naučnom
radu, jer one, u tome slučaju, razrivaju tekst. Prema tome, one se mogu smestiti u tekstu samo
ako su vrlo kratke. Inače im je mesto pri dnu stranice. Da bi unekoliko rasteretili svoj tekst od
napomena, neki naučnici navode u zagradi samo prezime pisca, naslov knjige, broj toma
(eventualno) i stranice; a na kraju knjige daju spisak citiranih dela, sa ostalim nužnim
bibliografskim podacima za svako delo, dodajući im još i broj stranice na kojoj je određeno
delo citiranv. A ponekad daju u tekstu samo u zagradi broj, koji odgovara broju pod kojim je
navedeni izvor u spisku literature (bibliografiji) koji je dat na kraju dela.
Drugu vrstu napomena sačinjavaju takozvane eksplikativne napomene, koje služe kao
dopunsko objašnjenje neke misli ili činjenice koja se navodi u tekstu: ovakva napomena,
primedba, može, po nahođenju autora, biti od izvesnog interesa za čitaoca; ali ona izlazi
unekoliko iz okvira samog izlaganja u tekstu, pa se daje u podtekstu. U ovakve napomene
mogu se unositi raznovrsne dopunske informacije, razne vrste ideja i činjenica: poređenja,
kritičke primedbe, varijante teksta i slično. Najzad, treća vrsta napomena sadrži upućivanja na
neki drugi izvor koji tretira istu ili sličnu problematiku, ili na druge delove istog izvora. Tu je
reč o takozvanim uputnim napomenama. Iste ove napomene koje upućuju na neku drugu
knjigu nalaze se obično i na kataloškim listićima svih većih biblioteka, posle uobičajenih
bibliografskih podataka. Ti podaci su istraživaču od velike koristi: oni mu ukazuju na druge
pisce koji su tretirali problem koji i njega interesuje. Ovakve napomene često sadrže znatan
broj autora i njihovih dela.
Dokumentarne (bibliografske) napomene imaju uglavnom dvostruk cilj:
(a) Dokumentarne napomene predstavljaju garanciju istinitosti i verodostojnosti izvesnih
navoda, tvrdnji, citata, činjenica, pozajmica i sl. Upućujući čitaoca na dokument (izvor), i
omogućavajući mu na taj način da sam lično svaki navod proveri, one daju autorovom tekstu
veću pouzdanost, veći autoritet.

43
 (đ) Ova vrsta napomena omogućava zainteresovanom čitaocu da se, eventualno, izbliže -
podrobnije i temeljitije - upozna sa dokumentom (izvorom) na kome se navod (citat,
činjenica, ideja i sl.) zasniva, ili koji tretira sličnu

problematiku. Na taj način one predstavljaju, u krajnjoj liniji, važan faktor u širenju znanja
i u razvoju nauke.
(s) Ove napomene diferenciraju tuđe ideje od vlastitih.
Upravo zahvaljujući napomenama, koje čine glavni deo naučnog aparata, naučni rad se
najviše i razlikuje od popularno-naučnog rada. Čak i srazmerno slabiji rad, može imati
vrednost ukoliko ima brojne i kvalitetne napomene, osobito uputne, koje ukazuju na
nedovoljno poznata dela i autore.
Rad, naravno, ne treba pretrpavati napomenama; utoliko pre što one donekle odvraćaju
pažnju čitaoca. Zbog toga ih neki stavljaju na kraj knjige ili glave. To znači da očevidne
istine, tvrdnje, navode ne treba potkrepljivati izvorima, budući da su takve prirode da čitalac
nema potrebe da ih proverava. Ali, takođe, nije dopušteno ni činiti pozajmice, ma koje vrste i
obima, iz nekog izvora, prelazeći preko njega ćutke. Tačno je rekao Andre Žid: "Poštenje
jednog pisca sastoji se u tome da ne daju kao svoje, ideje koje je napabirčio ovde-onde, kod
drugih". Izuzetak od ovoga pravila može se učiniti ponekad u sintetičkoj studuji, uxbeniku,
ukoliko se na kraju rukopisa golbalno navede upotrebljena literatura i dokumentacija.
Dokumentarne (i uopšte) napomene, kao i reči u tekstu na koje se one odnose, obeležavaju
se obično arapskim ciframa bez zagrade, pomalo podignutim, i to, u tekstu, posle
interpunkcijskog znaka, ukoliko on postoji. Broj dolazi na kraju citata, a ne odmah iza
pomena autorova imena. Te cifre mogu počinjati na svakoJ stranici od početka (1, 2, 3, itd. -
prema tome koliko na jednoj strani ima napomena); ili pak, što je još praktičnije, one mogu ići
redom unutar jednog poglavlja, a, ukoliko je tekst manjeg obima, i unutar čitavog teksta.
Prilikom prekucavanja rada i naročito prilikom njegove revizije, treba obratiti pažnju na to da
li cifre napomena u tekstu odgovaraju napomenama u podtekstu. Nije beznačajno ni mesto
gde će se u tekstu staviti broj napomene: najbolje ga je staviti na kraju rečenice. Jer, ukoliko
se to učini u sredini rečenice, čitalac pada u iskušenje da pogleda napomenu i time prekine
rečinicu i misao.
Koje ćemo bibliografske podatke iz izvora (dokumenta) navoditi, zavisi umnogome od
toga da li se izvor navodi jedanput ili više puta, kao i da li rad ima na kraju bibliografiju ili je
nema. Ukoliko nema bibliografije, u napomeni se navode svi uobičajeni bibliografski podaci;
ime i prezime autora', naslov dela (podvučen), broj izdanja ako ih ima više, mesto izdanja,
godina izdanja, broj toma ukoliko ima više tomova, broj stranice (odnosno stranica).
Ako je naučnom radu priložena konačna bibliografija, naslov dela može
da se navede u skraćenom obliku, dok se neki drugi bibiografski podaci mogu
potpuno izostaviti, budući da ih je lako naći u priloženoj bibliografiji. Isto
tako se skraćeno beleže podaci dela koje se citira dva ili više puta: najčešće,
ime i prezime autora, sa nekom od uobičajenih skraćenica: or. sk. (orege spŠo) - u
navedenom delu, lat., ili LjM. (LjMet) - na istom mestu. Pri tome treba obratiti
pažnju na sledeća dva momenta: l.
67
(a) Ako su delo ili članak citirani mnogo ranije, poželjno je ponovo navesti sve njegove
glavne podatke, kao kada su se prvi put citirali, kako bi se čitaocu prištedeli napori pri
traganju za njima. Neki čak preporučuju upotrebu pomenutih skraćenica samo na dve stranice
(na desnoj i levoj) rasklopljene knjige, tako da nije potrebno prevrtati listove tragajući za
naslovom dela.

44
 (đ) Kada se citiraju dva ili više napisa istog pisca, treba paziti da se ne stvori zbrka u
skraćenicama: or. SG1, LjŠ. i sl. U tom slučaju najbolje je navesti prvu reč dela i uz to staviti
tri tačkice. Recimo:
S. Biktapb, MMšp, .., r. 50.
Ako je izvor koji se citira sekundaran, to jest ako se informacija crpe iz druge ruke, to se
mora videti i u napomeni: u tom slučaju se navode oba izvora -sekundarni i primarni, ukoliko
je, naravno, naveden i ovaj poslednji.
Delo se navodi u napomenama na jeziku na kojem je napisano.
Da se ne bi u napomenama više puta navodila imena istih časopisa, publikacija, novina,
ustanova i sl., autor može za njih usvojiti kratice, s tim da ih objasni na jednoj od prvih strana
rada. Recimo: LMS - Letopis Matice srpske; SANU - Srpska akademija nauka i umetnosti, i
sl. U tekstu pak pomenuta imena navode se u potpunom obliku.
3. Konačna bibliografija
Svaki obimniji naučni rad, a posebno doktorska ili magistarska teza, treba da ima
bibliografiju (to jest, konačnu bibliografiju, za razliku od radne, prethodne), koja se prilaže
tekstu. Ukoliko je rad kraći, bibliografija nije neophodna: dovoljne su samo dokumentarne
napomene u podtekstu.
Iscrpno, tačno i sa nužnim naučnim kriterijumom sastavljena, dobro i sistematski
prezentirana, bibliografija ima sama za sebe naučnu vrednost, i čini delo korisnijim,
zanimljivijim, privlačnijim. Stoga katalozi nekih većih biblioteka iskazuju posebno, na
kataloškim listićima, bibliografiju i njenu paginaciju.
Sastavljanje bibliografije zahteva od autora izvesne osobine koje su, u znatnoj meri,
karakteristične za naučni rad uopšte, i svojstvene naučnom radniku: smisao za tačnost i
minucioznost, strepljenje, savesnost, temeljitost. I upravo bibliografija i način na koji je ona
prezentirana, mogu biti pouzdan znak u kojoj meri naučni radnik ima pomenute osobine.
Tačno kaže Rajnberg: "Spisak lIterature u disertaciji odražava, kao ogledalo, opštu kulturu
autora, njegov odnos prema nauci i prema radu, njegovo osećanje odgovornosti, a naročito
njegovu marljivost, brižljivost, tačnost. Recite mi kakav je bibliografski spisak u disertaciji,
pa ću vam reći kako se njen autor odnosi prema svojim naučno-istraživačkim dužnostima."
Kao osnov za sastavljanje konačne bibliografije služe, naravno, radna, prethodna
bibliografija, koja je - doživevši ispravke, dopune, eliminisanja u toku rada - na neki način
postala već konačna, sa tom razlikom što je ispisana na
68
posebnim listićima (bibliografskim fišama), umesto u obliku bibliografskog spiska na kraju
knjige.
U konačnu bibliografiju unose se svi izvori i napisi koje je autor na bilo koji način
iskoristio za svoj rad i to, obično alfabetskim redom (po prezimenu pisaca), knjige, članci,
novine, priručnici, itd. U bibliografiju se mogu uneti samo glavni izvori i napisi, s tim da se
ostali pomenu, u toku rada, u napomenama. U tom slučaju radi se o selektivnoj bibliografiji.
Prema tome, niti se unose dela i napisi koje autor nije čitao, ili ih je
čitao pa u njima nije našao ničeg korisnog i zanimljivog za svoju temu, niti se iz
bibliografskog spiska izostavljaju napisi, kako se ponekad čini, koje je autor
konsultovao i upotrebio, crpući manje ili više iz njih podatke i ideje. U spisak
se uključuju i neka opšta dela (enciklopedije, leksikoni, biografski
priručnici, rečnici, opšte istorije i slično). Od uxbenika navode se samo oni
koji se ističu značajem u nekom pogledu, a ni u kojem slučaju, kako ponekad biva,
razni elementarni uxbenici. .....,.-.
Ima raznih načina i kriterija navođenja bibliografskih jedinica u konačnom bibliografskom
spisku, i oni zavise kako od prirode napisa, vrste građe i izvora, tako i od autora i sistema za
koji se on opredeli. Najrasprostranjeniji sistem jeste alfabetski, po početnim slovu piščeva

45
prezimena. Međutim, ako Je bibliografija suviše obimna, ona se, po pravilu, deli u razne
grupe (poglavlja) i podgrupe, unutar kojih se napisi ređaju alfabetskim redom. Ta poglavlja
mogu biti određena prema kriterijumima, kao što su: primarni i sekundarni izvori, odnosno
neizdana dela (rukopisi, prepiska, dnevnici, elaborati, projekti i sl.) i objavljena dela (knjige);
ili: knjige, članci (iz časopisa, novina i zbornika), priručnici (enciklopedije, leksikoni, rečnici
itd.); ili: napisi koji pripadaju raznim vremenskom razdobljima (grupisanje po hronologiji,
godinama i slično). Klasifikacija zavisi od karaktera napisa i upotrebljene dokumentacije.
Da bi bila valjana, bibliografija mora da zadovolji neke osnovne uslove: potpunost, koja,
zavisi ne samo od snabdevenosti biblioteka kojima se služi istraživač, nego i od vremena koje
on bude utrošio i, naročito, od njegove umešnosti, i "njuha" da otkrije dokumente i napise
relevantne za njegov rad; tačnost: svi uneseni podaci treba da budu pouzdani, provereni;
sistematičnost: bibliografija mora da bude pregledna, prezentirana dosledno po nekom
usvojenom sistemu.
U konačnu bibliografiju unose se za pojedine bibiografske jedinice uglavnom oni isti
podaci koju su u radnoj bibliografiji. Napomenućemo samo da u konačnoj bibliografiji
jedinice počinju prezimenom autora (za razliku od napomena, koje počinju imenom ili
inicijalima imena), a posle prizimena dolazi ime, ponekad odvojeno od prizimena zapetom ili,
kao što je slučaj kod Francuza, stavljeno u okruglu zagradu, pa posle ovoga dolazi tačka.
Posle imena i tačke, dolazi crtica, a ako je ime u okrugloj zagradi, posle imena, i zagrade,
dolaze dve tačke. Zatim dolazi naziv dela (podvučen), na kraju kojeg se stavlja tačka, a ne
zapeta, kao kod napomene. Zatim, dolazi mesto, datum i broj strana. Mesto i datum
se ne stavljaju u zagradu kao što se ponekad čini u napomenama, itd. Ukoliko se
neposredno citira od istog pisca i neko drugo delo, može se ponoviti prezime i
ime, ali to nije nužno, već je dbvoljno umesto prezimena i imena staviti crtu,
posle koje dolaze dve tačke. >
Dakle, ponovimo: bibliografske jedinice u konačnoj bibliografiji počinju prezimenom
autora (za razliku od napomena koje počinju imenom autora), a posle prezimena dolazi
njegovo ime, i to bilo odvojeno od prezimena zapetom, ili stavljeno u okruglu zagradu, kao
što to čine Francuzi. Posle imena autora, dolazi tačka, zatim crta.
Primer: Vp§tap, Regsu. -
A ako je ime augora u okrugloj zagradi, posle imena autora dolaze dve tačke:
Primer: Vp§tap (Regsu):
Zatim dolazi naslov dela, koji je podvučen, a na kraju naslova se stavlja tačka, a ne zapeta
kao kod napomena. Zatim dolazi broj izdanja ukoliko ih ima više, mesto izdanja, godina
izdanja, broj toma ukoliko ima više tomova, ukupan broj strana.
Ukoliko se neposredno citira od istog autora i neko drugo delo, može se ponoviti njegovo
prezime i ime, ali to nije nužno, već je dovoljno umesto prezimena i imena staviti dugu crtu,
posle koje dolaze dve tačke.
Primer: Vp§tap (Regsu):
70
Korišćena literatura
Kuvačić, Ivan. - Rasprave o metodi. Zagreb, 1988.
Raspopović, Milan. - Društvo, pauka i tehika. Beograd, 1987.
Koen, Moris i Nejgel Ernest. - Uvod u dogiku i naučni metod. Beograd, 1977.
Supek, Rudi. - Sociologija. Zagreb, 1985.
Darvin, Čarls. - Postanak vrste. Beograd, 1985.
Samarxija, Miloš. - Privredni sistem Jugoslavije. Beograd, 1978.
Hatibović, Xemal. - Privredni rast u Japanu poslije Drugog svjetskog rata -analiza ključnih
činilaca. Beograd, 1980.
Marković, Mihailo. - Logika. Beograd, 1956.

46
 Sarić, Miloje. - Opšti principi naučnog rada. Beograd, 1990. .....
Petrović, Gajo. - Logika. Zagreb, 1979.
Stevanović, Zoran. - Uvod u naučno-istraživački rad u oblasti hidrogeologije. Beograd,
1990.
V1aća, 1poseps Agpoz*. - Zosš1oeJe. Rgaća, 1968.
...- \\^ećz1;eg'pe\u ituegza1 sIsćopagu o^Čće ep§Nzć 1ap§ia§e. №\u Uogk, 1977.
Cvijić, Jovan. - Govori i članci. Beograd, 1987.
Šamić, Midhat. - Kako nastaje naučno djelo. Sarajevo, 1969.
batrzop, ApLjopu. - Tće pe\u apa!otu o? Vp1:aJp, ^opsJop, 1971.
Čudina, Mira i Obradović, Josip. - Psihologija, Zagreb, 1965.
Veg§eg, 1^. Re1eg. - TpuCaIop 1:o 5osJo1oeU, Rep§šp, Nagtops1b\uog1;ć, 1986.
Filipović, Velimir. - Kreativnost i mladi (šapirografisano). Jevtić, Miloš. - Traganja i
otkrića Dragoslava Srejovića, Beograd, 1996. Hristić, Jovan. - Čehov, dramski pisac,
Beograd, 1981.
Bošnjak, Branko. - Filozofija. Uved u filozofsko mišljenje i rječnik, Zagreb, 1985.
71

47