Читав живот геометра Ђ.М.

Збирка приповетака говори причу о љубави и смрти .Састоји се из девет новела која нису
међусобно повезана и свака има своју јединствену причу.Приче потичу из различитих
временских раздобља,а можемо их поделити и на фиктивне и реалне.

Новела којеа је мени највише привукла пажњу је „Енциклопедија мртвих“

Прва новела коју сам навео ради се о жени,која је такође нараторка ове новеле,која долази у
Шведску ради позоришног истраживања.Добија прилику да види Краљевску библиотеку,која
се састојала из мноштво сала,свака за по једно слово абецеде.У свакој се налазила
Енциклопедија мртвих,са свим подацима о свим преминулим особама на то слово.Нараторка
је књигу маштала као сличну Кабали илиТибетанској књизи мртвих.Жену су занимали подаци о
њеном оцу,Ђ.М.,који је преминуо два месеца раније.“Али оно што чини ту енциклопедију
јединственом на свету-не само зато што је уникатна-јесте начин на који су описани људски
односи,сусрети,пејзажи ;оно обиље детаља од којих је састављен људски живот“.Записано
је,просто речено;Све.Читајући детаље о његовом родном крају,о његовом детињству,осећала
се као да је она тамо.Сваки моменат је шарено описан,прелазак из пејзажа залеђене реке до
пејзажа процветавања глогиња и излазак сунца,па након тога и мрачна слика сахране њене
баке.Поред описа су и беспрекорне информације о сваком од тих догађаја.Услов који је Ђ.М.
испунио да би био уписан у Енциклопедију,јесте да не буде спомињан у ни једној другој
Енциклопедији.То је тежак услов,што и нараторка примећује по одсуству особа које
познаје,као што су били Максимовић Драгослав или Мештровић,људи које је њен отац
познавао.

Поента Енциклопедије је била повезана са васкресењем,и могућности да људи након тога нађу
своје ближње.Сама организација и људи који учествују делују као нека секта,због своје
дискретности и разлога.

Сама прича о Ђ.М. почиње са његовим рођењем и детињством.“То ће бити најлепше године
његовог живота“ је нажалост коментар који није добро остарио,с обзиром да је одраста у
време првог светског рата,који је такође лепо хронолошки описан.Његово детињство је
подељено на лепе слике детињства;игре на киши,купања,санкања,имена другова и
учитеља.Али,у мрачној позадини тих слика видимо слике рата,војника који се
враћају,разбијене гас маске и чутурице у руци.И потом сусрет и свадба Марка,оца Ђ.М. са
будућом женом Софијом и слика свадбе.Одатле се настављају приче о селидби и растанк од
људи,па до већ одраслог Ђ.М. у гимназији.И ту је претерано описан цео град Руме,али и мање
ствари имена ђака,учитеља и догађаја све до седмог разреда и инцидента са професором
историје и географије.Управо ови детаљи су оно што ми се и највише свиђа
новели.Енциклопедија није написана као само једна сувопарна биографија.Она је описивала
живот у таквом маниру да га је читалац,у овом случају нараторка,поново
проживљавала,толико реалистично да би заплакала на неке од слика,као на пример изглед
њеног оца 1928. Године.Од 1929. Већ креће његов педесетогодишњи живот у Београду,тј.
Четиристо тридесет и осам хиљада сати живљења у том граду.Његов живот у Београду описује
разбацано,и сматрам да је тако и најлепше,јер изгледа као да је написана слично нашем
сопственом размишљању и сећањима,која су исто тако изненадна и расејана,у различитим
слојевима и бојама које се разликују по томе колико их се сећамо и колико нам значе.Код Ђ.М.
видимо оцене из школе,девоје са којима је флертовао,податке из рата о којима је писао,имена
битака,умрли ученици и професори.Имамо и имена улица где је живео,утакмица и филмова
које је погледао,још особа попут Боре Илића,кафенџије,Ивана Герасимова,који ће га одвести у
кафану.“...где свира цигански оркестар а руски официри и грофови плачу уз балајку и
гитару...“.Иван је исти емигрант који ће са њим ићи у Ужичку Пожегу и премеравати земњу
Србију.Са њим ће радити,са њим ће и пити.Такође ће и поред њега умрети и Ђ.М. је тај који ће
бити поред њега али и над њим у тим тренуцима.Као и досадашњи део,и следећи на исти
начин приказује остатак живота,проналазак жене,нараторкине мајке,свадба и свака
информација о њој.Селидба,усељавање.Ту је споменута једна од најллеших реченица које сам
чуо до сад у четвртој години.“Сваки је човек звезда за себе,све се догађа увек и никад,све се
понавља бескрајно и непоновљиво.И као што у новели и каже ,управо то креаторима
енциклопедије чини људско створење тако светим.Сваки моменат у животу који нам се
деси,можда сам по себи није јединствен на први поглед,јер се десио још милионима људи
широм света.Али је јединствен јер се десио само нама.Љубав коју могу да осетим према
некоме није можда највећа на свету јер свака особа воли и свака особа воли највише,али само
ја могу да волим и да знам како је волети из моје перспективе и из мог угла.И то је управо
разог сваког детаља,ма колико битан био,који се у књизи налази.Као и моменат који након ове
реченице описују,1935. У Пожаревцу,јер је то јединствени моменат,као и сваки други,јер никад
се више неће десити да неки Ђ.М. седи у касарни и црта планове крај пећи.Тај моменат је само
пример,један од милијарду јединствених момената који чине Ђ.М-а.Као и сусрет са морем и та
сага која је трајала читавих четрдесет година његовог одбијања да се суочи са
морем,божанственим призором којег је угледао на планини.

Наравно,ово није потпуна новела.Међутим,ови делови су мени најзанимљивији,јер већина

описује моменте док његова ћерка још није била жива и сматрам да би свако од нас желео да
види наше родитеље у прошлости,у детињству и младости.Након што сам прочитао
новелу,дуго сам се питао да ли би желео да ја будем један од људи у новели.Да моја прича и
мој живот буде уписан у страницама неке књиге,све моје тајне,истине,лажи свака срећа и туга
да на крају буде само један од огромних пасуса у књизи.На то питање и даље немам
конкретан одговор,и сматрам да ћу моћи на то питање одговорити тек при крају свог живота.