Istorija Srba 1 Dopuna 4 Istorija Srba 5

Александар А.
Логос
ИСТОРИЈА СРБА 1 : Допуна 4

ИСТОРИЈА СРБА 5
Александар А. Логос
ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

________________________________________
У штампаном издању све

је црно-бело, а не у боји.
АТЦ
Београд , 2019.
ИСТОРИЈА СРБА 1 :
Допуна 4
De administrando imperio:
Време стварања и неке исправке преводa
САЖЕТАК: Данас, као време када је написана цела књига

позната као De administrando imperio (DAI) можемо
одредити време између око 926. и новембра 959. Према
уобичајеном преводу 31. главе DAI: „има 60.000 коњаника и
100.000 пешадинаца у Крштеној Хрватској”. То је
бесмислица. Грешка се појавила као последица погрешног
читања скраћенице «ᾷᾷ» (ἀλλάγια), објашњене као
хеленско «,α» (1.000), и из погрешне претпоставке да
„хиљада” (χίλια, η), као војна јединица има као и
математички број 1.000 јединица (војника). У 31. глави DAI
опис: «[Ἰστέον] ὅτι ἡ βαπτισμένη Χρωβατία ἐκβάλλει
καβαλλαρικὸν ἕως τῶν ξ’ ᾷᾷ, πεζικὸν δὲ ἕως χιλιάδας ρ’ ...»
треба превести као: „[Треба знати] да Крштеном Хрватском
улива се и шири се коњице до 60 алагија [војна јединица
алагиј = 50-400 коњаника], пешадије до 100 хиљада [војна
јединица „хиљада” у 10. веку = 400-1.000 пешадинаца] ...”
Писац DAI описао је вероватно (основне и најмање алагије
и најмање „хиљаде”) до 3.000 коњаника, до 40.000
пешадинаца (и до 4.700 морнара). У овом опису глагол
«εκβάλλω» (уливати се, ширити се) показује могућност да су
две различите војске спојене. Једна војска, «εκβάλλω»,
улила се у Хрватску из Србије 924. (или 926), док је друга
армија припадала Хрватској. Мени изгледа да је реч
«Ἀλογοβότουρ», у 32. глави DAI, настала од хеленске речи
«άλογο, το» (коњ), или «άλογος, -η, -ο» (без ума, без речи) и
бугарске речи титуле багатур (βαγατουρ). «Ἀλογοβότουρ»
(Ἀλογοβαγατουρ) је заповедник, коњице, или неразумни
заповедник.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: De administrando imperio, Константин VII

Порфирогенит, војска, ἀλλάγια, χίλια, Ἀλογοβαγατουρ.
De administrando imperio:
Time of creation and some corrections for translation
ABSTRACT: Today, as the time of writing the whole book

known as De administrando imperio (DAI) we can determine a
time between around 926 and November 959. According to the
usual translation in the chapter 31 of DAI: “there were 60,000
horsemen and 100,000 infantry in the Baptized Croatia”. It's
nonsense. The mistake appeared as a consequence of the
wrong reading of the abbreviation «ᾷᾷ» (ἀλλάγια), interpreted
as Greek «,α» (1,000), and from the wrong assumption that
“thousand” (χίλια, η), as a military unit has the same as a
mathematical number 1,000 units (soldiers). In the chapter 31
DAI the description: «[Ἰστέον] ὅτι ἡ βαπτισμένη Χρωβατία
ἐκβάλλει καβαλλαρικὸν ἕως τῶν ξ’ ᾷᾷ [ἀλλάγια], πεζικὸν δὲ ἕως
χιλιάδας ρ’ ...», should be translated as: “[Should know] to
Baptized Croatia flows into and spreading cavalry up to 60
alagias [military unit called alagia = 50-400 cavalrymen] and
infantry up to 100 thousand [military unit called “thousand” in
the 10th century = 400-1,000 infantrymen] ...” The writer of DAI
described probably (the basic and smallest alagias, and the
smallest “thousand”) up to 3,000 cavalrymen, up to 40,000
infantrymen (and up to 4,700 sailors). In this description, verb
«εκβάλλω» (flows into and spreading) show a possibility that
two different armies were merged. Оne army, «εκβάλλω», flows
into Croatia from Serbia in 924 (or 926), while the other army
belonged to Croatia. It seems to me that the word
«Ἀλογοβότουρ», in the chapter 32 of DAI, was formed from the
Greek word «άλογο, το» (horse), or «άλογος, -η, -ο» (stupid,
wordless) and the Bulgarian word «βαγατουρ» (багатур).
«Ἀλογοβότουρ» (Ἀλογοβαγατουρ) is a commander of a cavalry,
or a stupid commander.
KEY WORDS: De administrando imperio, Constantine VII

Porphyrogenitus, army, ἀλλάγια, χίλια, Ἀλογοβαγατουρ.
De administrando imperio: ... 9
De a
Константин VII „Порфирогенит” („у пурпуру рођен”) био је дуго
чекани син цара Лава VI Мудрог (886-912), а рођен је у Константи-
нопољу 905. из ванбрачне везе Лава VI са Зојом Карбонопсином.1 Од
886. формално, цар-савладар Лава VI био је његов брат Александар,
али он није учествовао у управљању државом. 2 Лав VI дао је кру-
нисати младог Константина VII за цара-савладара 908.3 У мају 912.
Лав VI је умро, а његов брат Александар постао је владар Константи-
нопољa, али и он је умро 6.6.913. Једини живи цар из Македонске
династије остао је Константин VII, али он је био сувише млад да сам
влада и створено је намесништво, које је водио патријарх Никола I
Мистик (901-907, 912-925).4
У то време, Симеон Бугарски (893-927) створио је велику држа-
ву, а у августу 913. године дошао је пред Константинопољ. Вођа
намесништва патријарх Никола није имао довољно војске да отера
Бугаре, али ни Симеон није могао да освоји Константинопољ, а после
преговора у Цариграду, Никола је крунисао Симеона за цара Бугара.5
После одласка Симеона, незадовољници су удаљили
патријарха Николу, а власт је преузела Зоја мајка Константина VII.
Одбачен је и договор са Симеоном, а рат Бугара против Источног
римског царства (или Византије) почео је поново.6 На реци Ахелој код
Анхијала 20.8.917. Симеонова војска однела је велику победу, али
договор са Симеоном није обновљен, а Константин VII ожењен је у
мају 919. са Хеленом, кћерком Романа Лакапина заповедника царске
флоте Источног римског царства.7 У децембру 920. Роман I Лакапин
(920-944) крунисан је за цара-савладара, али стварно узео је царску
власт у Константинопољу.8
1
Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, Москва 2011,
313, 333-334; Константин Багрянородный. Об управлении империей. Издание
второе, Москва 1991, 44-45, 252-253 (9: 2-4; 53: 125). Стари град Бизантион на
Босфору поново је изграђен и преименован у Константинопољ између новембра
324. и 11. маја 330. На свечаности 11. маја 330. Константинопољ је посвећен
као нова престоница (Источног) Римског царства. У DAI Kонстантин VII споменуо
је оба имена престонице и Константинопољ (Κωνσταντινουπόλη) и Византион
(Βυζάντιον).
2
Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 313.
3
Константин Багрянородный, Об управлении империей, 13.
4
5
Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 336-37. Догово-
рили су се и да ће се Константин VII оженити кћерком Симеона Бугарског.
6
Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 337; Константин
Багрянородный, Об управлении империей, 86 (22: 80-82). Цареви из Константи-
нопоља наставили су гледати све њихове подређене као Римљане и њихову
државу као Римско царство. Модерни историчари сложили су се да користе име
Византија (или Византијско царство) за средњовековно Источно римско царство.
7
8
10 ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4
Од 920. Константин VII постајао је све даљи од царске власти,

921. Роман I је крунисао свог сина Христофора за цара, а 924. и оста-
лу двојицу синова.9 Без власти, цар Константин VII окупио је дружину
учених људи и посветио се писању књига о управи, церемонијама и
историји Источног римског царства. Круг учених људи окупљен око
Константина VII написао је три недовршене књиге (О темама, О
церемонијама и О управљању царством) и завршену књигу Живот
Василија [I Македонца], деде Константина VII.10 Једно његово
недовршено дело објављено је као књига 1611. са насловом De
administrando imperio (О управљању царством).11 На почетку тог
дела Константин VII написао је да је дело скуп знања која ће требати
његовом сину Роману II (рођен 938, а владао 959-963).12 Намера цaрa
Константина VII да напише приручник за свог наследника Романа II
смањује могућност да су писане велике неистине. Због тога, De
administrando imperio (DAI) спада у значајније изворе за истраживање
Источног римског царства и његових суседа.
Уз издања DAI пише се да је то дело настало од 948. до 952.13
Таква мишљења извиру из писања у 27, 29. и 45. глави DAI.14 У 29.
глави пише „сада (данас) имамо VII индикт 6457. године од стварања
света”,15 а византијска 6457. од стварања света година одговара
годинама 948-49. хришћанске ере.16 У 45. глави пише „данас (сада) је
Х индикт 6460. од стварања света у време царствовања Константина
[VII] и Романа [II]”, а византијска година 6460. од стварања света
одговара годинама 951-52. хришћанске ере.17 Из тога је јасно, неки
делови DAI писани су у периоду 948-952. година, то јест око 950.
9
Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 344. Роман I
ставио је себе и свог најстаријег сина Христифора у поретку царева испред
Константина VII.
10
Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд 1959, 1-5.
11
Joannes Meursius (Balduini, 1611), 1 (18).
12
Константин Багрянородный. Об управлении империей, 15, 32-33.
13
Constantine VII Porphyrogenitus, The early history of the Slavonic settlements in
Dalmatia, Croatia, & Serbia - De administrando Imperio, Chapters 29-36, ed. John
B. Bury, London: Society for promoting Christian knowledge; New York 1920, V;
Константин Багрянородный. Об управлении империей, 5.
14
Алексей С. Щавелев, Трактат византийского императора Константина VII
Багрянородного «Об управлении империей»: О датировках оригинала рукописи
и его копии XI в. писца Михаила Роизаита (Paris. gr. 2009), 297.
15
Константин Багрянородный. Об управлении империей, 104-105 (XXVII: 53-55).
«... τῆς σήμερον, ἥτις ἰνδικτιὼν ζʹ ἔτους υνζʹ ...»
16
За Византинце Бог је створио свет 1. септембра 5509. године пре рођења
Христа, за њих година је почињала 1. септембра, а не 1. јануара.
17
Константин Багрянородный. Об управлении империей, 194-195 (XXXXV: 39-41)
«... τῆς σήμερον, ἥτις ἐστὶν ἰνδικτιὼν ιʹ, ἔτος ἀπὸ κτίσεως κόσμου υξʹ ἐπὶ τῆς βασιλείας
Κωνσταντίνου καὶ Ῥωμανοῦ ...»
De a
Ипак, ако неко мисли да свако „сада” у DAI припада времену око
950. може направити озбиљну грешку. У једном делу 31. главе DAI
пише: „Али ни Бугарин не поведе рат против Хрвата, изузевши
Михајла, архонта Бугарске, Бориса, који пође и поведе рат против
њих.”18 Константиново сада, у коме као једини напад Бугара на
Хрвате описује напад Бориса Михаила, било је пре маја 927. године,
то јест пре напада бугарске војске цара Симеона. Истовремено, као
владара у Хрватској Константин VII спомиње Крешимира (Красимира)
I, а који је почео да влада најраније 925. године, или вероватније
926.19 Можемо закључити, у овом одломку цитирани део 31. главе
DAI, написан је око 926. За сада, нека то буде и најраније време када
је почело писање DAI. У DAI нема једног „данас” (времена писања). У
једном делу DAI „данас” (време писања) је око 926. У другом делу
DAI „данас” (време писања) је око 950. Ко зна које је време „данас”
(време писања) у неком трећем делу DAI? Због тога, неопходно је
одредити када је написан део DAI који истражујемо.
Неки истраживачи примећују да та неујендаченост оставља
могућност да су неки делови писани и после 952. то јест до смрти
Константина VII.20 Као време писања целог дела познатог као DAI
може се одредити време од око 926. до новембра 959.
Док је Константин VII писао DAI (недовршену књигу без насло-
ва), цар Христофор Лакапин умро је 931. године. Остале своје сино-
ве, цар Роман I није дигао изнад цара Константина VII. Они су изгу-
били присебност, побунили се и затворили оца у децембру 944. Тај
сукоб у породици Романа I Лакапина, искористио је Константин VII и
18
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, Greek text edited by Gy.
Moravcsik, English trans. by R. J. H. Jenkins, Washington DC 1967, 150-151 (XXXI:
60-63); Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд 1959,
44; Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 358. « Ἀλλ'
οὐδὲ Βούλγαρος ἀπῆλθεν πρὸς πόλεμον κατὰ τῶν Χρωβάτων, εἰ μὴ Μιχαήλ, ὁ ἄρχων
Βουλγαρίας, ὁ Βορίσης, ἀπελθὼν καὶ πολεμήσας αὐτοῖς ... » Према опису напада
Бориса Михаила на Хрватску, неки истраживачи мисле да је морала постојати
граница Бугарске и Хрватске, али вероватно ње није било. У време сукоба
Бугара против Срба, војска Бориса Михаила могла је прећи преко Србије, а
после тога Бугари су напали и Хрвате. То је личило на напад Угара између 934.
и 961. на Тракију (Византију). До Тракије, Угари су морали прелазити стотине
километара кроз Бугарску цара Петра, али их то није зауставило. Мени се чини
да је владар Бугарске склопио споразум са Угарима и допустио њима слободан
пролазак до Византије. Раније, владар Србије склопио је споразум са Бугарима
и допустио њима слободан пролазак у Хрватску.
19
О времену када је почео да влада Крешимир (Красимир) I видети на стр. 16-18.
20
Алексей С. Щавелев, Трактат византийского императора Константина VII
Багрянородного «Об управлении империей»: О датировках оригинала рукописи
и его копии XI в. писца Михаила Роизаита (Paris. gr. 2009), 298, 306. Као време
писања, то јест садашње време, Константин VII спомиње два догађаја који се
везују за нашу 949. и нашу 952. годину. Очигледно није цело дело написао у
истој години, а дописивао га је померајући оно што је у делу садашње време.
12 De d ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4
уз помоћ својих присталица затворио синове Романа I. Константин VII

Порфирогенит лично је владао Источним римским царством од
јануара 945. до смрти у новембру 959. године.21
.................
Оригинал DAI је изгубљен. У Паризу се чува најстарији препис

DAI (Paris. gr. 2009), који је написан у другој половини XI века.22 Код
штампаних издања за основу је узиман већином тај најстарији
рукопис.23 Издање DAI које је саставио Ђула Моравчик изгледа је
било најутицајније у XX веку. Поредећи рукописе и ранија издања,
Ђула Моравчик је приметио да су преписивачи и издавачи понекад
мењали знакове за бројеве са речима.24 Нешто слично покушао је и
Моравчик да уради у 31. глави код описа војске која „се улива и
шири” (ἐκβάλλει) по Крштеној Хрватској.
Пре Моравчика, тај део DAI издао је и Џон Б. Бјури 1920. Као и
неки издавачи пре њега, и Бјури је оставио нејасну кратицу ᾷᾷ. А део
31. главе који говори о војсци у Хрватској штампан је као: «Ὅτι ἡ
βαπτισμένη Χρωβατία ἐκβάλλει καβαλλαρικὸν ἕως τῶν ξ’ ᾷᾷ, πεζικὸν δὲ
ἕως χιλιάδας ρ’ καὶ σαγήνας μέχρι τῶν π’ καὶ κονδούρας μέχρι τῶν ρ’ καὶ
αἱ μὲν σαγῆναι ἔχουσιν ἀνὰ ἀνδρῶν μ’, αἱ δὲ κονδοῦραι ἀνὰ ἀνδρῶν κ’, αἱ
δὲ μικρότεραι κονδοῦραι ἀνὰ ἀνδρῶν ι’.»25
Моравчик одлучио је да реши ту нејасноћу и избацио је ᾷᾷ. На то
место уписао је χιλιάδων. Тако у његовом издању пише: «Ὅτι ἡ
βαπτισμένη Χρωβατία ἐκβάλλει καβαλλαρικὸν ἕως τῶν ξ’ χιλιάδων,
πεζικὸν δὲ ἕως χιλιάδων ρ’ καὶ σαγήνας ...»26
21
Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 353-354, 359.
22
Алексей С. Щавелев, Трактат византийского императора …, 300-301; Constantine
Porphyrogenitus, De administrando imperio, 15-23, 33. Препис који се чува у
Паризу садржи и запис: «Βίβλος κάίσ[αρ]ος Ιωάννου τοῦ Δοῦκα γραφῆ(σα) χερσὶν
οἰκογενὺς οἰκέτου Μιχα(ὴ)λ ὀνόματι τοῦ Ῥοἵζα του †.» Из тога се види да је књига
припадала цезару Јовану Дуки, који се спомиње 1059-1081, а да је писана од
његовог службеника Михаила. Из Паришког рукописа настала су у XVI веку још
три до нас сачувана преписа.
23
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 27, 33.
24
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 30. Моравчик је писао да
су издавачи пре њега мењали хеленско «,α», које су нашли у најстаријем
Паришком рукопису, а које има бројну вредност 1.000, са речју «χίλια, η»
(хиљада) у својим издањима.
25
Constantine VII Porphyrogenitus, The early history of the Slavonic settlements in
Dalmatia, Croatia, & Serbia - De administrando Imperio, Chapters 29-36, ed. John
B. Bury, 26.
26
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 150-151 (XXXI: 71-74).
Моравчик је видео «ᾷᾳ», али није знао шта то представља и помислио је да је то
грешка ранијег преписивача, то јест мислио је да је он уписао «,α» (видети
прилог 3). Како «,α» има бројну вредност 1.000, даље је замислио да знак за
a
Из Моравчикових издања DAI, појавили су се „јасни” преводи:
„Крштена Хрватска има коњице до 60 хиљада, пешадије до 100
хиљада, а до 80 сагена и до 100 кондура. Сагене имају по 40 људи,
кондуре по 20 људи, a мање кондуре по 10 људи.”27 Овај јасни опис
је остао неупотребљив. Изгледало је да писац DAI пише о укупно око
165.000 војника у Хрватској. То је ван разума. Процене говоре да је
Источно римско царство око 910. могло имати око 130.000 војника, а
око 949. тај број војника се повећао на око 144.000.28 Погледом на
историјске карте за период 900-950. истраживачи су могли видети да
је Источно римско царство било веће око 15 пута од Хрватске. 29 Из
тога, морали су мислити да је и војска Хрватске много мања од војске
Источног римског царства. Број од 165.000 војника у Хрватској у X
веку бесмислен је. То Константин VII није могао написати.
Тибор Живковић погледао је најстарији сачувани препис DAI
(Paris. gr. 2009) и видео је да после «ξ’» (кси), то јест ознаке која има
вредност броја 60, није уписана реч χιλιάδων, коју је Моравчик
измислио. У препису DAI из XI века пише «ᾷᾷ». Та скраћеница
Живковићу није била неразумљива. Мислио је да «ᾷᾷ» треба читати
као «ἀλλάγια» (алагиј).30 Мали, основни, алагији са по 50 коњаника
били су већином у провинцијама Источног римског царства.31 У очима
Византинаца, Хрватска није била изнад провинције Источног римског
царства, напротив. Састављач извештаја о величини војске у
Хрватској број коњаника претворио је у основне, то јест најмање
провинцијске алагије, који су имали по 50 коњаника. У 31. глави DAI
глави DAI
хиљаду може заменити са речју «χίλια, η». Изгледа да је његово размишљање
водило кроз само два корака у фалсификовање изворног садржаја.
27
Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 45; Constantine
Porphyrogenitus, De administrando imperio, 150-151; Константин Багрянородный.
Об управлении империей, 146-147 (31; 38-39). У наведеном руском двојезичном
издању остављена је фалсификована реченица коју је направио Ђ. Моравчик,
али се у преводу на руски неочекивано јавља „до 6.000 коњаника”.
28
Warren T. Treadgold, The Army in the Works of Constantine Porphyrogenitus, Rivista
di Studi Bizantini e Neoellenici, n.s., XXIX (1992), 99, 144.
29
John F. Haldon, Byzantium at war : AD 600-1453, Oxford; Osprey 2002, р. 42.
Према карти која је дата на страни 42, мени изгледа да је Византија имала
површину од приближно 700.000 километара квадратних око 920. Под претпо-
ставком да се Хрватска око 925. проширила и имала око 50.000 километара
квадратних била је око 14 пута мања од Византије.
30
Трпимир Ведриш, Поводом новог тумачења вијести Константина VII
Порфирогенета о снази хрватске војске, Хисторијски зборник, год. LX (2007),
стр. 14-17.
31
Leonis imperatoris Tactica, Patrologiae cursus completus, series Graeca 107, ed. J.
P. Migne, Paris 1863, 1099-1100(B-C); Трпимир Ведриш, Поводом ..., стр. 17, 22.
Према писању у Тактици Лава VI, оца Константина VII, алагиј је војна јединица
првенствено са 50 војника, али која некада може имати до 150 војника. На
крају, пише да постоје и „царски” алагији са до 400 људи.
14 De a dИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4
пише: „до 60 × 50 коњаника (то јест до 3.000)”.32

Тешкоћу представља уобичајено превођење и онога што пише
за број пешадије у истој реченици: «πεζικὸν δὲ ἕως χιλιάδας ρ’». Тај
део преводио се са: „пешака до 100.000”, или: „пешака до 100
хиљада”. То је превише.
Помислило се да је преписивач грешком уместо «κ’» (грчког
слова капа са апострофом), које има вредност 20, уписао «ρ’» (ро са
апострофом), које има вредност 100, иза речи «χιλιάδας» код
пешадије.33 Замена слова «κ’» и «ρ’» у писању је могућа, али код
пешадије може бити направљена грешка у превођењу сличнија оној
коју је описао Т. Живковић код коњице. Једна реч која има више
значења и један знак који има једну бројну вредност уписани су у
низу «χιλιάδας ρ’». Изгледа да су уписани у низу тако да је реч са
више значења имала оно значење које има као војни израз. Тако је
слово ро са апострофом (ρ’) имало несумњиву вредност броја 100,
али «χιλιάδας» је уписано у значењу имена војних јединица, а не броја
1.000. «Χίλια, η» (хиљада) је била војна јединица која је могла имати
од 400 људи (такозвана непопуњена хиљада) до 1.000 војника
(попуњена хиљада).34
32
Gesta regum Sclavorum, I, [приредила и превела Драгана Кунчер], Београд
2009, I, стр. 49, 59; Живот Светог Саве од Доментијан, Стара српска књи-
жевност, I, (Београд-Нови Сад 1970), са www.digitalna.nb.rs (фебруар 2014),
стр. 147. Према опису у Gesta regum Sclavorum , који је настао у XII веку, испод
жупана постојале су ниже старешине које су се звале стотници. Они одговарају
римским центурионима. Према Доментијану Хиландарцу, који је писао у XIII
веку, Стефан Немања I сакупио је „десетнике и педесетнике и сатнике и
тисућнике”. Није јасно да ли су педесетници, који би одговарали заповедницима
провинцијских алагија, постојали у Србији и Хрватској у Х веку. Писац у
Цариграду, или писац изворног извештаја који је послат у Цариград је писао о
алагијима, али није јасно да ли су Срби и Хрвати имали тако уређене војне
јединице, или је писац извештаја број коњаника код Срба и Хрвата само
мисаоно претварао у алагије приликом писања. У Србији и Хрватској могле су
постојати друге основне војне јединице коњице. То су могле бити десетине (10),
или стотине (100). Владар Србије, или Хрватске, или њима блиски људи из
управе државе, нису морали имати никакве спискове војника. Владари Срба,
или Хрвата требали су знати да имају укупно до 300 заповедника десетина
коњаника (300 × 10), или укупно до 30 заповедника стотина коњаника (30 ×
100). Вест о укупном броју заповедника коњаника, које имају Срби, или Хрвати,
у Хрватској могла је бити пренета састављачу извештаја за Цариград, а он је то
могао претворити у до 60 алагија (60 × 50).
33
Трпимир Ведриш, Поводом ..., стр. 18. На неколико места у Паришком рукопису
(Paris. gr. 2009) Живковић је пронашао мењање слова ρ са словом κ. Такав
пример је 29. поглавље у коме је уписано «Κομάνους», уместо «Ῥομάνους».
Тешко је открити правилност у прављењу такве грешке и уверљиво бранити
место на коме је она направљена.
34
Трпимир Ведриш, Поводом ..., стр. 26. Према истраживањима војна јединица
„хиљада” није увек имала 1.000 војника, него од средине IX века до средине Х
века имала је од 400 до 1.000 војника.
De a
Овакво писање показује уједначеност у пишчевом мишљењу.
Употребио је речи «ἀλλάγια» (то јест скраћеницу «ᾷᾳ») и «χίλια» као
имена војних јединица из прве половине Х века. Поред сваког имена
војне јединице, уписана је тачна бројна вредност 20 (ξ’), односно 100
(ρ’), то јест писао је колико има војних јединица „хиљада”, а не
хиљада у значењу математичког броја. Поред тога, састављач
извештаја, оба пута када је писао име војне јединице мислио је на
војне јединице најмање величине унутар распона који је свако од та
два имена обухватало. Прво је мислио на 50 људи у распону алагија
од 50 до 400 коњаника, а после је мислио на 400 људи у распону
војне јединице хиљаде од 400 до 1.000 пешадинаца. Из свега
претходног, може се замислити да је пишући «χιλιάδας ρ’» састављач
извештаја мислио на 100 војних јединица хиљада, али најмањих
непопуњених, а бројчано то одговара изразу 400 × 100, то јест треба
превести као 40.000.35
На почетку реченице изостављено је «Ἰστέον» (треба знати).
Важно је приметити да је писац употребио глагол «εκβάλλω», који
значи ширити се, уливати се.36
На хеленском реченица се може реконструисати као: «[Ἰστέον]
ὅτι ἡ βαπτισμένη Χρωβατία ἐκβάλλει καβαλλαρικὸν ἕως τῶν ξ’ ᾷᾷ, πεζικὸν
δὲ ἕως χιλιάδας ρ’ καὶ σαγήνας μέχρι τῶν π’ καὶ κονδούρας μέχρι τῶν ρ’
καὶ αἱ μὲν σαγῆναι ἔχουσιν ἀνὰ ἀνδρῶν μ’, αἱ δὲ κονδοῦραι ἀνὰ ἀνδρῶν
κ’, αἱ δὲ μικρότεραι κονδοῦραι ἀνὰ ἀνδρῶν ι’.»
Мени изгледа да исправљени превод на српски треба бити:
„[Треба знати] да Крштеном Хрватском улива се и шири се
коњице до 60 алагија,37 пешадије до 100 хиљада,38 и до 80
сагена и до 100 кондура.”
Исправка превода можда треба бити направљена и у 32. глави
DAI. Примећено је да реч «Ἀλογοβότουρ» која се јавља само у 32. гла-
ви DAI личи на бугарску титулу «βαγατουρ» (багатур). Титула је посто-
јала у Бугарској од прве половине Х века, а носили су је изгледа и не-
35
Као што је код коњице писао о алагијима, састављач извештаја је могао писати
о војној јединици хиљади код Срба, или Хрвата и у случају да је они нису
имали. Ако су Срби, или Хрвати као основну јединицу пешадије имали стотину
(100), а знали да укупно имају до 400 заповедника стотина (100) то је могло
бити пренето састављачу извештаја за Цариград. Писац DAI могао је сазнати да
у Хрватској има до 40.000 пешадинаца. Тај број војника, могао је претворити у
византијске најмање, то јест непотпуне хиљаде (400) и добити 100 хиљада
(свака са по 400 војника).
36
Превод према www.wordreference.com/gren/εκβάλλω (август 2019).
37
„Алагиј је војна јединица која је имала од 50 до 400 војника, а овде се мисли на
најмање провинцијске алагије који су имали по 50 коњаника.”
38
„Хиљада је и војна јединица у Византији која је имала 400 до 1.000 људи, а
овде се мисли на најмање, тзв. непотпуне, хиљаде са по 400 пешадинаца.”
16 De ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4
ки синови (Ιωάννή и Μηχαήλ) цара Симеона.39 За реч «Ἀλογοβότουρ»

настала су два мишљења. Прво да је то лично име, а друго да је
титула. Код претпоставки да је то титула реч «Ἀλογοβότουρ» дељена
је после петог слова, то јест «Ἀλογο-βότουρ». Даље, настале су
претпоставке да ни први део речи «Ἀλογο», као ни други део речи
«βότουρ» није записан у исправном облику. Мислило се да је први део
речи изведен из „alp”, „alyp” и друго.40 То су изгледа погрешна
мишљења.
Први део речи Ἀλογοβότουρ» је изгледа преузет из хеленског
језика. То може бити хеленска реч «άλογο, το» (коњ).41 У титули
«Ἀλογοβότουρ» први део сложенице је хеленска реч и написан је
исправно у DAI. Грешка постоји у писању другог дела сложенице, то
јест бугарске речи багатур (βαγατουρ). То је очекивано јер писац
Константин VII (или неко од његових сарадника) теже je могао
погрешити у писању хеленске речи, a лакше је могао направити
грешку у писању другог дела сложенице, то јест бугарске титуле. Реч
«Ἀλογοβότουρ» у 32. глави DAI употребљена је у значењу „коњице
заповедник”, али титула је настала можда као конструкција само у
језику Хелена, а није стварно постојала у таквом облику у Бугарској.
Друга могућност је да је багатур водио војску. Према опису његова
војска је поражена и побијена. Због тога, писац Хелен могао је
записати да је багатур који је допустио такву погибију своје војске
неразуман, то јест испред бугарске титуле могао је додати хеленску
реч «άλογος, -η, -ο» (без ума, без речи). У том случају пише „нера-
зумни заповедник”.
..................
Када се Хрватском ширила и уливала (εκβάλλω) та велика

војска? И пре и после описа велике војске у Хрватској у DAI и се
пише о Крешимиру (I). Прво пише: „у доба архонта Трпимира, оца
архонта Крешимира (Κρασημέρη) [I]”.42 После пише: „Овако велику
39
Татяна Славова, Титулите багаин и багатур в ранносредновековна България,, са
www.independent.academia.edu/TatyanaSlavova (мај 2019), 123-124, 128; Татяна
Славова, Владетел и администрация в ранносредновековна България.
филологически аспекти, София 2010, стр. 59-63.
40
Татяна Славова, Титулите багаин и багатур ..., 127.
41
Татяна Славова, Владетел и администрация в ..., стр. 57-66; Татяна Славова,
Титулите багаин и багатур в ..., стр. 127-128.
42
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 148-149 (XXXI: 43-44);
Византијски извори за историју народа Југославије, II, 43; Тибор Живковић,
Јужни Словени ..., стр. 239, 244, 425; Предраг Коматина, О хронологији
хрватских владара у 31. глави списа De administrando imperio, Радови – Завода
за хрватску повијест, 42 (2010), стр. 84, 96. Коматина је замислио да Трпимир о
коме је писао Константин VII може бити кнез Трпимир (око 845-864). После
Трпимира власт је преузео Домагој (око 865-876), али после су владала
силу и множину војске имала je (εἶχεν) Хрватска до архонта Креши-

мира [I]. Када je он умро, његов син Мирослав владао je 4 године, а
био je убијен од бана Прибуне. И пошто су настале свађе и многе
размирице у земљи, смањи се коњица ...”43 Прво, очигледно пише да
је Крешимир (I) у време првог извештаја о војсци у Хрватској био
владар Хрвата, али да је у време писања другог, недовршеног,
извештаја о војсци у Хрватској Крешимир (I) мртав четири, или више
година.
Крешимир из DAI није Михаило Крешимир II, за кога се мисли да
је владао од око 950.44 Узимање 950. као почетка владавине Креши-
мира II заснива се на лошем препису његове изгубљене повеље, али
можда је направљена грешка, то јест према индикту из исте повеље
Крешимир II могао је почети да влада и 938/39.45
Најмање до Првог сабора у Сплиту 925. у Хрватској је владао
Томислав.46 Ако је 31. глава DAI писана до времена Првог сабора у
Сплиту то јест до 925. или те године, необично је да у DAI није
споменут и краљ Томислав. Ипак, у делу 31. главе DAI који је писан
пре маја 927. као владар у Хрватској спомиње се Крешимир (I), а он
најмање два Трпимирова сина. Прво је краткотрајно владао Здеслав (Седеслав)

878/79. године, а после је на власт дошао и други син Трпимира Мунцимир око
888. Занемаримо могућност да је Трпимиру одузета само власт од присталица
Домагоја, то јест да је могао Крешимира I добити после 864. Крешимир I могао
је бити рођен око 860. године, а 926. могао је имати око 65 година.
43
Византијски извори за историју народа Југославије, II, 45; Тибор, Јужни Сло-
вени под византијском влашћу 600-1025, 282. У 31. глави DAI пише да је
постојала велика војска „до” времена Крешимира I, али објашњава се да се
војска смањила у сукобима после убиства Крешимировог сина Мирослава. Као
да пише да се војска смањила пре владавине Мирослава, а узрок њеног
смањења су сукоби, који су настали на крају владавине Мирослава. Тако се
јавља временска неусклађеност јер је узрок после последице, а мора бити
обрнуто. Мени изгледа да је у 31. глави DAI погрешно објашњење зашто се
смањила војска, или погрешно време до када је постојала та велика,
несмањена, војска. Лаж, или случајна грешка у DAI?
44
Тибор Живковић, Јужни Словени ..., стр. 282.
45
Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, I, Загреб 1967, стр.
39-42, 44. Према сачуваном лошем препису, постојала је повеља Крешимира II
издата 950. године, или 12. индикта, то није усклађено. Према индикту требала
би бити 938/39. или 953/54. година. У тој ранијој повељи Крешимир II наградио
је неке великаше који су га помогли. Вероватно се мисли на великаше вођене
баном Прибуном, који су помогли Крешимира II у борби против Мирослава.
Крешимир I могао је владати кратко око 926. године, или до око 934. Мање је
вероватно да је владао до око 950. године, али ни то није немогуће. Сукоб Ми-
рослава и Крешимира II почео је најраније око 930. године, а вероватније око
938. Тај сукоб је описао Константин VII на крају владавине Мирослава. Сукоби
у Хрватској могли су трајати годинама, или бити брзо завршени, а Крешимир II
постао је владар најраније између 1.9.938. и 31.8.939. то јест 12. индикта.
46
Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, I, Загреб 1967, 30-34.
18 De ad ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4
је могао почети да влада најраније после Првог сабора у Сплиту. Из

тога следи, исте 925. године, али вероватније од 926. Крешимир I био
је владар у Хрватској.47 У другом писању о војсци у Хрватској пише да
је постојала „до архонта Крешимира”. То значи постојала је и пре
Крешимира I, то јест у време владавине Томислава, али није јасно
када је настала. Истовремено, видимо да је велика војска постојала
„до архонта Крешимира”, то јест у првом делу Крешимирове влада-
вине, али не до владавине Крешимировог сина Мирослава.
Како су у Константинопољу знали колико је војника у Србији,
или Хрватској? После освајања Србије 924. а пре смрти цара Си-
меона Бугарског (27.5.927) у Цариграду су тражили на западу новог
савезника против Бугара. Због тога, су требали и извештаје колика
војска се налази у Хрватској. Тако је направљен око 926. један
извештај о величини војске у Хрватској и послат у Цариград. 48 Пре
бугарског освајања Србије сличан извештај о величини војске у њој
могао је бити направљен и послат у Цариград, најкасније 924. Извор
за оба извештаја били су вероватно владари Србије и Хрватске, то
јест њихови дворови. Извештаји су послати као писма тих владара,
или су писани од службеника Цариграда, који је размењивао
мишљења (писмима, или посетом) са дворовима и владарима у
Србији и Хрватској.49
Други, то јест недовршени, извештај у 31. глави DAI о војсци у
Хрватској писан је најраније око 930. то јест најмање 4 године после
првог извештаја. Писац DAI није писао о два Крешимира, то јест и
други, непотпуни, опис војске у 31. глави DAI написан је пре
владавине Крешимира II, која је почела најраније 938/39. а најкасније
953/954.50
47
Gesta regum Sclavorum, I, [приредила и превела Драгана Кунчер], Београд
2009, стр. 67; Архиђакон Тома, Historia Salonitana: Повијест салонитанских и
сплитских првосвећеника, Сплит 2003, стр. 60-61. Томислава (око 914 - око
926) као кнеза Хрвата прво спомиње Тома Сплићанин 914. Према Барским
легендама (Gesta regum Sclavorum) Томислав је умро тринаесте године своје
владавине. Из DAI се може извести мисао да је 926. или 927. Хрватском владао
Крешимир I. Из тога следи, Томислав је могао почети да влада почетком 914. а
средином 926. била је тринаеста година његове владавине, то јест можда је
престао да влада 926.
48
Константин VII писао je о владару Крешимиру I и великој војсци у Хрватској
после Првог сабора у Сплиту 925. године, али непосредно иза извештаја о
војсци није споменуо њену победу над Бугарима јер се победа десила после
писања извештаја, а пре смрти цара Симеона Бугарског (27.5.927).
49
Тибор Живковић, О такозваној „Хроници српских владара”, Византијски свет на
Балкану, Београд 2012, стр. 319-321. Истражујући изворе за писање De
administrando imperio, Тибор Живковић је приметио да су то била писма која су
слали страни владари у Цариград, извештаји царских посланика, који су одла-
зили у суседне земље и други документи из државних архива у Цариграду.
50
Мирославова владавина од 4 године је најмањи временски размак између
.........
Под претпоставком да се глаголом «εκβάλλω» (уливати и ширити

се) у 31. глави DAI говори да се из Србије 924. улила једна војска
Срба, спојила са војском Хрвата и проширила по Хрватској, питање је
колика је та заједничка војска била? То јест, да ли су извештаји који
су послати из Србије најкасније 924. и Хрватске око 926. говорили о
истом броју војника који се спомиње у првом извештају у 31. глави
DAI о војсци која се улива и шири Хрватском?
Мени изгледа да писац DAI у 31. глави пише да је војску увећао.
Бројеви јединица (коњице, пешадије, али и бродова) записани су у
десетицама (60, 100, 80 и 100). Поред сваке уписане десетице, писац
је уписао и прилог „до”, или „све до” («ἕως» или «μέχρι»).51 Из тога
следи, број тих јединица коњице и пешадије, али и бродова није
тачно 60, 100, 80 и 100, него мање од 60, мање од 100, мање од 80
мање од 100.
Зашто је нагласио да пише највећи могући број тих јединица и
бродова? Мени се јављују два одговора. Прво, према броју војника
(до 47.700 лица) изгледа да је спојио, или његовим глаголом „улио”
(εκβάλλω) сву војску Србије и Хрватске у један извештај у 31. глави
DAI, али можда је знао да из Србије у Хрватску није се улила сва
војска Србије. Ипак, уписао је четири десетице, а није велика
вероватноћа да су четири броја јединица и бродова били у
десетицама. Изгледа да је писац сабрао војску Србије и Хрватске,
одредио број јединица, а онда заокружиo број јединица на десетице.
Пошто јасно пише «ἕως» или «μέχρι», заокружио је на десетицу већу
од броја који је добио рачунањем. Ако је заокруживао на сличан
начин као што ми данас заокружујемо, писац DAI је било који број од
55 до 59 алагија коњице коју су заједно имале Србија и Хрватска
могао заокружити и написати „до 60 алагија”. Слично томе са 95
„хиљада” пешадије могао је заокружити на „до 100 хиљада”, а са 75
сагена могао је заокружити на „до 80 сагена”. На крају са 95 кондура
могао је заокружити на „до 100 кондура”. Из тога можемо
претпоставити, писац DAI имао је извештаје који су говорили да
спојене војске Срба и Хрвата имају: од 55 до 60 алагија, од 95 до 100
„хиљада”, од 75 до 80 сагена и од 95 до 100 кондура. Рачунањем се
добија да су спојене војске Срба и Хрвата које су се „уливале и
шириле” по Крштеној Хрватској имале од 45.175 до 47.700.52 Само
писања два извештаја о војсци у Хрватској.
51
Превод са www.biblehub.com/greek/2193.htm; www.biblehub.com/greek/3360.htm
(август 2019).
52
Од 55 до 60 алагија = од 55 до 60 пута 50 = од 2.750 до 3000 коњаника. Од 95
заокруживањем, писац DAI могао је увећати војску Срба и Хрвата за

око 2.500 мушкараца.
Из тога следи, у 31. глави DAI описује се војска од 45.175 до
47.700 мушкараца. То је приближно 36% бројности војске коју је
имало Источно римско царство. Поново, број је велики и сумњив да
би то била само војска Хрватске. Претпоставља се да је највише око
5% становника могло бити сакупљено у војску.53 Према неким проце-
нама, Источно римско царство сакупљало је око 2% становника у
војску.54 Писац DAI у 30. глави пописао је жупаније и границе у
Хрватској, а у 31. глави испред описа војске пописани су насељени
градови у Хрватској.55 Према том попису, Хрватска је обухватала на
северу подручје јужно од река Купе и Коране (на северозападу), а
реку Пливу на североистоку, то јест могла је имати приближно 20.000
километара квадратних (видети прилог 1). Са приближно 6 становни-
ка по километру квадратном ту је могло живети 120.000 становника.56
Ако је у изворном извештају који је стигао у Константинопољ
описано од 45.175 до 47.700 војника, једно објашњење, за тако
велики број, било би да је то општа народна војска. Војска у којој су
сви одрасли мушкарци у Хрватској, али то је мало вероватно. Јер би
слично било у суседној Србији. До 924. Србија је имала вероватно
слично уређену војску и сличну густину становништва, али површину
између 70.000 и 80.000 километара квадратних (видети прилог 1).
до 100 „хиљада” = од 95 до 100 пута 400 = од 38.000 до 40.000 пешадинаца.

Од 75 до 80 сагена = од 75 до 80 пута 40 = од 3.000 до 3.200 морнара на
сагенама. Од 95 до 100 кондура = од 95 до 100 пута 15 = од 1.425 до 1.500
морнара на кондурама. Сабрано копнене војске од 40.750 до 43.000, а војске на
бродовима од 4.425 до 4.700 мушкараца.
53
Трпимир Ведриш, Поводом ..., стр. 11. Велики број пешадије у односу на
коњицу у извештају даје могућност да се размишља да је то мало јефтинија
војска и да се може одабрати горња гранична вредност у процени да је 4-5%
становништва могло бити сакупљено у војску.
54
Warren T. Treadgold, A history of the Byzantine state and society, Stanford, Calif. :
Stanford University Press, 1997, p. 548-549, 570. Дата је процена да је број
становника Византије од 780. до 1025. порастао од око 7.000.000 до око
12.000.000 становника. Повећање броја становника већим делом подударно је
са великим освајањима у другој половини X и почетком XI века. Почетком X
века Источно римско царство могло је имати још око 7.000.000 становника, а
војску од око 130.000 војника (страна 13). Исти истраживач проценио је да је
војска могла имати до 250.000 војника у време смрти Василија II Бугароубице
(976-1025), то јест око 2% од процењених 12.000.000 становника Источног
римског царства око 1025.
55
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 144-147, 150-151 (0: 90-
94, 113-117; 31: 68-70).
56
Трпимир Ведриш, Поводом ..., стр. 10-11; Colin McEvedy and Richard Jones, Atlas
of world population history, New York 1978, 13. Према различитим проценама на
километру квадратном на подручју где су биле Србија и Хрватска у Х веку
живело је од 4 до 8 становника.
Према замисли о општенародној војсци, Србија би требала имати

општу народну војску 3 до 3,5 пута већу од Хрватске, то јест од
135.000 до 167.000 мушкараца. То није могуће. Замисао да су посто-
јале велике опште народне војске у Хрватској и Србији у Х веку није
прихватљива. У првом опису војске у 31. глави DAI није описана
општа народна војска Хрватске.
Ипак, у 30. глави DAI писац је могао описати границе Хрватске и
њене жупе до 924. или 925. године,57 али 925. или 926. Хрватска се
изгледа проширила на северу на део Посавине и западну Славонију
тада је и војска била сакупљана са већег подручја од описаног. 58
Пред напад Симеонових Бугара, Хрватска Крешимира I могла је
имати око 50.000 километара квадратних (видети прилог 1). Према
средњим данашњим проценама, ту је могло живети око 300.000
становника и давати војску од око 15.000 војника. Војска из овако
проширене Хрватске остаје мања од војске описане у 31. глави DAI.
Људмил Хауптман повезао је велику војску из 31. главе DAI са
годином 924.59 Зашто је Хауптман помислио на 924. годину? Бугари
су освојили Србију, а српски владар Захарије Прибислављевић (од
920. или 921. до 924) побегао је у Хрватску са делом свог народа
924.60 Да ли је долазак Захарија и Срба у Крштену Хрватску могао
значајније повећати њену војску из извештаја?
О становништву у Србији после одласка Захарија и Симеоновог
освајања постоји невероватан опис у 32. глави DAI. Према том опису
Часлав (927- око 955) је дошао из Бугарске да обнови Србију, а у њој
57
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 144-147 (30: 90-94, 113-
117). Само писање да је Хрватска „била подељена на 11 жупа” можда говори да
је то подела Хрватске из прошлости, а не оне из времена када Константин VII
пише тај део главе 30.
58
Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном …, стр. 284-293 са напоменама 42-61.
Нада Клаић је истраживала писање Константинa VII о жупама и градовима у
Хрватској, али је одбацила писање да је Хрватска допирала на северу само до
подручја реке Купе и горњег Врбаса. Набрајање жупа писано је у прошлом
времену у DAI и настало је вероватно пре првог описа војске који је писан у
садашњем времену, а вероватно око 926. Око 925. могло је доћи до проширења
Хрватске према Сави и Славонији. У 30. глави DAI писац је описао Хрватску пре
925. са границом на подручју јужно од Купе и Коране. То се променило око 925.
тада је Хрватској припојен вероватно део територија око Саве са Сиском и
западни део Славоније.
59
Трпимир Ведриш, Поводом ..., стр. 3-4.
60
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 158-159 (XXXII: 119-
120); Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 45. Бугарски
цар „Симеон посла другу војску … против архонта Захарије ... Уплашивши се,
Захарије тада побеже у Хрватску, а Бугари ... уђу у Србију и покупе сав
народ ... и одведу у Бугарску, а неки од њих [Срба] умакну и оду у Хрватску и
земља остаде пуста.” У опису освајања Србије (вероватно 924) није споменута
никаква битка. Војска Србије се могла без борбе предати, али могла је и
пратити кнеза Захарија и тако отићи у Хрватску.
је нашао само 50 људи.61 Опис оставља могућност да се замисли да

је јављено у Цариград да је Србија опустела, али извештај је био
претеран.62 Бугари су примењивали велика премештања становника
у првим вековима ширења своје власти на Балкану. 63 Могли су
велики број Срба одвести 924. Можда је било довољно да недостаје
до око 1/3 становника Србије за опис из 32. главе DAI.
Опис „покупе сав народ ... и одведу у Бугарску”, треба се читати
као: „Већина (недостајућег) становништва одведена је у Бугарску.”
Наставак „а неки од њих [Срба] умакну и оду у Хрватску” говори да је
мањи део побегао у Хрватску. Полазно можемо замислити да је у
Бугарску одведено дупло више становника, него што их је прешло у
Хрватску. Изгледа да је најмањи део расељених прешао у Захумље и
Византију. Крајње упроштено, од око 30% расељених Срба, у
Хрватску је могло побећи око 10%.
Да ли је долазак до око 10% Срба, то јест око 50.000 лица, 924.
могао бити објашњење зашто је велика војска у Хрватској? Одговор
је не, ако су дошле војно неспособне особе (старци, деца и слично).
Ипак, одговор је да, ако су кнеза Захарија пратили великим делом
његови војници. Изгледа да писац DAI није случајно за велику војску
у 31. глави употребио глагол «εκβάλλω» (ширити се, уливати се).
Изгледа је говорио да се део описане војске „улио” (из Србије) и без
сукоба „проширио” по Хрватској.
Потврда тога је вероватно разлика првог и другог непотпуног
описа морнарице у Хрватској у 31. глави DAI. Неким истраживачима
број бродова и морнара није био сумњив. Тако је писано да је
морнарица из 31. главе DAI са „до” 180 бродова и „до” 4.700 морнара
била мања од флоте Венеције, коју је чинило око 200 бродова, 64 али
други истраживачи одбацили су мисао да је Хрватска имала флоту
мало мању од Венеције.65 Број бродова у опису у 31. глави DAI није
61
131); Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 57. „Часлав ...
из Преслава, дође у Србију и ... нађе само 50 људи, самаца без жена и деце,
који су живели од лова.”
62
Тибор Живковић, О такозваној …, стр. 331. Тибор Живковић је замислио да је
опис опустеле Србије послао управо Часлав, који је желео уверити Цариград, то
јест цара Романа I Лакапина (920-944) да му пошаље помоћ. Вероватно су
највише опустошене источне и средишње области Србије. Ту је могла бити
створена земља скоро без људи, али у пределима где нису прошле веће бу-
гарске војне јединице становништво Србије могло се привремено склонити у
шуме, а затим се вратити у своја насеља.
63
Византијски извори за историју народа Југославије, I, Београд 1955, 224-225,
233.
64
Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном …, стр. 284; Трпимир Ведриш, Пово-
дом ..., стр. 5 са напоменом 20.
65
Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном …, стр. 284.
мали на када се пореди са бројем војних бродова Византије, али

велики бродови Византије били су 7 до 8 пута веће носивости.66
Први извештај и прво „сада” за војску у Крштеној Хрватској одно-
се се на почетак владавине Крешимира I, то јест око 926. године. У
другом извештају о војсци у Крштеној Хрватској, непосредно иза
првог у 31. глави DAI, пише „сада имају 30 сагена”, а за кондуре
велике и мале, коњицу и пешадију, или нису били уписани бројеви у
сачуваном препису из XI века, или се уписано избрисало.67 „Сада” у
другом извештају је најмање 4 године после смрти Крешимира I, то
јест најраније око 930. године, а најкасније пре доласка на власт
Михаила Крешимира II 938/39. или око 950. За само 4 године, или
највише око две деценије „нестало” је 50 сагена, то јест 62,5% од
броја из првог извештаја. Због тога, други опис војске у 31. глави DAI
показује како је била велика морнарица из првог извештаја. Где је
нестало 62,5% бродова?
Мени изгледа да је разлику најлакше објаснити ако замислимо
да су у првом извештају биле спојене морнарице Србије и Хрватске,
а у другом је остала само морнарица Хрватске. Први извештај о
величини морнарице у Крштеној Хрватској могао је настати око 926.
Према 32. глави DAI (вероватно од 924) српски вођа Захарије, али и
део Срба био је у Хрватској, а после маја 927. године и пораза Бугара
„у Хрватској”, Срби су се враћали у Србију, која се обнављала. 68 Када
66
Constantin Zuckerman, On the Byzantine Dromon (with a special regard to De
cerim. II, 44-45), Revue des Études Byzantines 73 (2015), 74-75, 88, 90.
Морнарица Источног римског царства имала је 910-11. око 102 великих ратних
бродова коији су називани дромон(ос)и (δρόμωνος), а који су носили до 300
људи (230 веслача и 70 војника). Сви бродови који су носили име дромонос
нису били исте величине, него је бројност људи на њима одређивала да спадају
у врсту бродова која је називана дромонос. У исто време спомиње се и 75
бродова памфилоса (πάμφυλος), који су носили око 145 (од 130 до 160) људи.
Цукерман примећује да су бродови који су названи памфилос могли бити исте
величине као бродови који су називани дромонос, али су уместо људи могли
носити и други терет (коње). На крају, изгледа да је један исти брод могао је
бити називан и дромонос и памфилос, наравно, не у исто време. Набројаних 177
ратних бродова из 910-11. носило је више више од 41.000 људи.
67
Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 45; Трпимир
Ведриш, Поводом ..., стр. 17. Према претпоставци Тибора Живковића писац DAI
није уписао бројеве у другом извештају јер их није нашао у изворном извештају
који је преписивао. Можда у Цариграду више нису имали интереса за малу
војску у Хрватској приближно после 930.
68
120); Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 56;
Византијски извори за историју народа Југославије, III, Београд 1966, стр. 12.
Писац DAI није записао време напада Симеонове војске на Хрвате, а настављач
Теофана Исповедника из Цариграда пише да се то догодило 27.5.927. године, то
јест у време смрти цара Симеона.
су Бугари освајали Србију 924. а кнез Захарије напустио државу,

сасвим је могуће да су и бродови Србије улили се (εκβάλλω) у
Хрватску, а то је оних 50 сагена које недостају у другом извештају о
војсци из 31. главе DAI. Стварно, српска морнарица могла се задржа-
ти и на острвима Неретљана, али за писца у Цариграду она се улила
(εκβάλλω) у Хрватску, којој се налазио и Захарије, као заповедник
српских бродова.69 Када је Часлав обнављао Србију, српска морна-
рица је признала његову власт и није више могла бити описивана као
део хрватске морнарице.70 50 сагена Србије могло појавити у првом
опису (924-927) бродова, а због тога писац DAI употребио је глагол
«εκβάλλω» (уливати се, ширити се) Хрватском. У другом опису
(настао после 930), Србија је била обновљена као држава, а њени
бродови напустили су Хрватску и због тога писац DAI уз смањену
војску употребљава помоћни глагол «εἶχεν» (имала је) Хрватска.
Овакво објашњење чини могућим брз нестанак 62,5% бродова у
Хрватској.
У првом извештају о величини војске у 31. глави DAI, који је
настао од 924. до средине 927. описане су спојене морнарице
Хрватске и Србије, али не само морнарице. За целу војску у том
извештају пише «εκβάλλω». Два извештаја из 31. главе показују да је
морнарица Србије могла бити већа од морнарице Хрватске
приближно у односу пет према три (5:3). Према том односу (5:3), а уз
претпоставку да су Срби и Хрвати заједно имали од 75 до 80 сагена и
од 95 до 100 кондура. Србија је могла имати од 47 до 50 сагена, а од
59 до 63 кондуре, то јест укупно од 106 до 113 бродова са до 2.765 (у
даљем тексту 2.800) до 2.945 морнара, а Хрватска је могла имати од
30 до 33 сагене и од 37 до 41 кондуре, то јест укупно 67 до 74 брода
са 1.755 (у даљем тексту 1.800) до 1.935 морнара.
За даље објашњење великог броја војника у Хрватској око 926.
године, замислимо да писац «εκβάλλω» употребљава да каже да је
69
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 164-165 (36;15-21);
Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 65. Из разлике у два
извештаја, изгледа да је Србија имала знатно већу морнарицу од Хрватске, а
вероватно и од Михаила Захумског. Ако су српски морнари одлучили да остану
на острвима Неретљана, Симеонов савезник Михаило Захумски није их могао
одатле протерати, а бугарска копнена војска није могла бити тамо превезена
упркос спремности Михаила да то учини. Неретљанска острва Брач, Хвар,
Корчула и Мљет имају површину већу од 1.000 километара квадратних и имала
су неколико хиљада становника.
70
138); Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 57. „Часлав
побеже из Бугарске са још четворицом, из Преслава, дође у Србију и у земљи
нађе само 50 људи ... Са њима завлада земљом, обрати се цару Римљана
(βασιλέα Ῥωμαίων), тражећи од њега помоћ ... дознавши за то, Срби који су се
затекли у Хрватској и Бугарској и осталим земљама, a које je Симеон био
раселио, сакупише се око њега.”
Захарија пратила и копнена војска Србије. Колико је у спојеној

пешадији и коњици било пешадинаца и коњаника који су дошли за
Захаријем из Србије, а колико је имала Хрватска без Срба? Полазни
однос може се добити када се упореде површине, које су могле
имати Србија 924. године, а Хрватска око 926. Густина насељености
могла је бити слична, као и војна организација у обе земље. Из
прилога 1 изгледа да је однос површина Србије из 924. године, а
Хрватске из око 926. године, то јест после њеног проширења на
Посавину и Славонију, био 3:2. Полазно однос копнене војске Србије
и Хрватске државе могао је бити приближно 3:2. Према процени у
напомени 52, може се претпоставити да је број коњаника Србије и
Хрватске заједно био од 2.750 до 3000. Из односа Србија = 3, а
Хрватска = 2, следи Србија је имала 924. од 1.650 до 1.800 коњаника,
а Хрватска је имала од 1.100 до 1200 коњаника око 926. Према истој
размери 3:2 (Србија:Хрватска), Србија је имала 924. од 22.800 до
24.000 пешадинаца. Пешадија Хрватске имала је од 15.200 до 16.000
мушкараца. Прелазак војске Србије за Захаријем у Хрватску морао је
бити догађај познат у Константинопољу и писац у 31. глави DAI
спојио је извештаје о војскама Србије и Хрватске у једну војску, а због
тога није могао писати да је то војска коју Хрватска има (εἶχεν), него је
писао да је то војска која се улива и шири (ἐκβάλλει) по Хрватској.
После одласка војске Србије из Хрватске, у другом извештају (у 31.
глави DAI) пише да Хрватска имала (εἶχεν) војску.
Према прилогу 1, највеће површине Србије (из 924) и Хрватске
(из 926) имају од 120.000 до 130.000 километара квадратних, а војска
сакупљена са тог подручја вероватно је бројала 45.175 до 47.700
мушкараца.71 Чини се да је најсумњивија средња претпоставка према
којој је око 6 становника живело на једном километру квадратном на
71
Постоје четири могуће улазне грешке које доводе до неусклађености претпо-
ставки од скоро 20%. Прво, постојеће историјске карте показују мању површину
Србије и Хрватске у том времену. Друго, можда је могло бити сакупљено око 6%
становника у војску. Треће, можда је густина становништва износила између 7 и
8 становника на километар квадратни. На крају, четврто, извештај о величини
војске можда је увећан од састављача у Србији и Хрватској скоро 20%. Прили-
ком сакупљања војника појављује се разлика у броју позваних у јединицу и
оних који су дошли. Замислимо да су просечно заповедници десетина у Србији и
Хрватској имали мање од 10 војника које би сакупили када сакупљају војску.
Истовремено, замислимо да нису обраћали пажњу на тај недостатак док су
имали више од пола јединице, то јест војна јединица која је у замисли требала
имати 10 људи можда је сматрана десетином са 6, или више војника. Тако се
могло догодити да већина војних јединица буде непопуњена, а просечно да
имају више од 80% војника. Тако је у свакој десетини могао просечно недоста-
јати један, или два војника. Владар је могао имати број заповедника, то јест
јединица војске из кога је могло да се замисли да је војска већа, него што је
стварно била. До грешке је могло лакше доћи ако су јединице у непосредној
околини владара, условно дворске, биле попуњене, а покрајинске непопуњене.
подручју Западног Балкана у Х веку. Из тога следи, иза војске од

45.175 до 47.700 мушкараца било је становништво од 903.500 до
954.000 лица, а на површини од 120.000 до 130.000 километара
квадратних. Из тога следи, треба претпоставити да је живело од 7 до
8 лица по километру квадратном у Србији и Хрватској око 926.
….
Мени изгледа да је писац у DAI намерно увећавао војску. Због

тога, одабраћу најмањи број војника, који сам добио претходно опи-
саном анализом, али ћу бројеве као сасвим приближне заокружити
на стотине. Изгубљени извештај о војсци Србије из времена око 924.
можда је говорио да је Србија имала око 27.300 војника. Према истом
несталом извештају, морнарица Србије имала је око 2.800 мушкара-
ца на око 110 бродова, а копнена војска имала је око 24.500 мушка-
раца. У копненој војсци пешадија је имала око 22.800 мушкараца, а
коњица око 1.700 мушкараца. У Х веку војска Србије била је слична
војсци суседне Хрватске. Однос морнарице и копнене војске Србије у
X веку био је приближно 1:9.
У „недостатку” писаних извора, постоје сумње да ли су Срби
имали значајнију коњицу пре XII века.72 Археолошки налази могу
показати да има разлога да мислимо да су Срби имали коњицу пре
XII века. У Горњој Бијелој код Коњица, на Неретви, испод једне
надгробне плоче уз костур нађене су посткаролиншке мамузе, које
припадају периоду од IX до XI века.73 Ко је био тај коњаник у Србији?
Један писани извор можда посредно говори да су Срби имали коњи-
цу у IX веку. Према Аналима Франачке краљевине 819. Људевитовој
војсци која се борила у Далмацији је „убијено 3.000 војника и отето
300, или више коња.”74 Изгледа да је Људевит кнез Словена у Поса-
вини имао стотине коњаника 819. После, 822. Људевит је побегао
Србима, вероватно најближим суседима на подручју између Уне (Срб
72
Милош Ивановић, Развитак војне службе као основ формирања властеоског
слоја у српској средњовековној држави, стр. 36-37, 39.
73
Дубравко Ловреновић, Стећци босанско и хумско мраморје средњег вијека,
Сарајево 2008, стр. 30-31.
74
Annales Regni Francorum, 151; Тибор Живковић, The Origin of the Royal Frankish
Annalist’s Information about the Serbs in Dalmatia, стр. 5 (386). Није јасно да ли
бројеви 300 коња и 3.000 војника, показују да је у Људевитовој војсци било
приближно 9 пешака на једног коњаника. То може бити 2.700 пешадинаца и 300
коњаника, али можда и није тако. Да ли је убијен сваки коњаник коме је
заробљен коњ? Вероватно то није најбоља замисао. Мање је могуће да је
сваком убијеном коњанику био заробљен коњ. На крају, зашто би коњаници и
пешадинци који су погинули били у истој пропорцији као они који су кренули у
битку?
у данашњој Хрватској) и доњег Врбаса (у Босни). 75 Ако је коњицу

имао кнез Људевит Посавски, да ли су коњицу имали и Срби, који су
изгледа његови најближи суседи на истоку?76
После исправке у преводу 31. главе DAI, можда се јавља писани
извор који потврђује да су Срби имали коњицу у првој половини Х
века. Та коњица није била малобројна, али поставља се питање: „Да
ли су сви у њој феудалци?” Вероватно, не.
Према повељи коју је краљ Милутин издао Бањској, почетком
XIV века војну службу као коњаници у Србији вршили су и Власи. 77
Део Влаха, као лако опремљени коњаници, могао се наћи рано у
војсци владара Србије, а свакако је у њој могао бити у IX и X веку.
Није јасно да ли је било и слободних сељака Срба који су били у
коњици.78 Главни део, по значају, ако не и по бројности, коњице
Србије у Х веку чинила је вероватно српска властела (феудалци),
која је настала од родовско-племенских старешина, али није јасно
како су они били опремљени.
Већина Срба, сељаци, били су пешадија. Изгледа да је у IX и X
веку у војсци Посавине, Хрватске и Србије на око 14 пешадинаца
могао бити 1 коњаник.
На крају, из величине војске и процене да је највише око 5%
становништва могло бити у војсци, може се проценити, око 924.
Србија је имала површину од 70.000 до 80.000 квадратних киломе-
тара, а вероватно је имала више од 7 и мање од 8 становника по
километру квадратном, или укупно око 550.000 становника.
75
Annales Regni Francorum, 158.
76
Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Загреб 1975, 211.
Претпоставља се да је кнез Људевит управљао приближно подручјем западно
до доњег тока реке Уне. Писање да је Људевит побегао код Срба можда говори
да су му они били први источни суседи, то јест можда је граница Србије била
негде на Уни и у IX веку. На горњој Уни у XIV веку били су жупа и насеље Срб.
То изгледа говори да је некада ту била погранична област Срба, или мања
област насељена Србима, а окружена жупама са несрпским становништвом. То
је могло бити до краја Х века. Од ХI века мање је вероватно да је гранична
жупа Србије била тако далеко на западу. Видети прилоге 1 и 2 са објашњењем
граница.
77
Александар В. Соловјев, Одабрани споменици српског права: (од XII до краја XV
века), Београд 1926, са www.docfoc.com (јул 2016), стр. 97.
78
Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, 146-148, 253. У
Источном римском царству на позив војног заповедника, стратега, слободни
сељак који је био и војник, стратиот, долазио је са коњем и оружјем. Сирома-
шење дела стратиота, навело је цара Нићифора I (802-811) да нареди да сеоска
општина заједнички помаже војно опремање стратиота, који више нису имали
довољно имовине да то сами учине. Да ли су Срби, као суседи Византије, могли
створити сличну војну службу, до 924. године? Вероватно је коњица слична
стратиотима постојала у Србији у Х веку. Од дела тих српских стратиота, који су
служили као коњаници владару, а за војно опремање добијали средства од
неколико сељачких породица, могао је настати део српске ситне властеле.
На почетку владавине Крешимира I, вероватно око 926. настао

је изгубљени извештај који је говорио да Хрватска има око 18.100
војника. Према истом несталом извештају, морнарица Хрватске
имала је око 1.700 мушкараца на око 70 бродова, а копнена војска
имала је око 16.300 мушкараца. У копненој војсци пешадија је имала
око 15.200 мушкараца, а коњица око 1.100 мушкараца. Иза те војске
могла је бити Хрватска површине до 50.000 километара квадратних и
са око 360.000 становника
........
Два изгубљена извештаја о војсци Србије око 924. и војсци

Хрватске спојио је неко из круга Константина VII око 926. и уписао као
једну војску која „се улива и шири” (ἐκβάλλει) у Крштеној Хрватској у
31. глави DAI. То је учинио пре пораза Симеонових Бугара у мају 927.
године, то јест пре обнове самосталне државе Србије. До средине
927. није било Србије. Било је разумљиво да је писац у DAI све војни-
ке Србије који су отишли са Захаријем могао уписати као војску у
Крштеној Хрватској, али уз употребу глагола «εκβάλλω», јер сви у
кругу Констанина VII морали су знати да то није само војска Хрватске,
него се ту „улила” и војска Србије. У мају 927. Симеонова војска
напала је спојену војску Срба и Хрвата, али је поражена. Ако је у
победи пресудно било учешће Срба, писац DAI није могао написати
да је победа припала српској војсци, или Србији. Ипак, могао је
намерно, или подсвесно, уписати ту победу у 32. поглавље у коме је
писао о Србији, а не у 31. поглавље у коме је писао о Хрватској. То
подсвесно писање о поразу Симеонових Бугара 927. у поглављу о
Србији можда говори две ствари. Прво, писац DAI морао је знати да
су пресудну улогу у победи имали Срби. Друго, та победа над Буга-
рима била је главни узрок обнове самосталне Србије (927), а обнова
Србије се описује непосредно после описа пораза Бугара у 32. глави
DAI.79
Поставља се питање: „Колике војске су биле покретане у веће
војне сукобе на Балкану у X веку (и почетком XI века)?” Цар Бугара,
Симеон поставио је на престо у Србији Захарија 920. или 921. Ипак,
Захарије се одвојио од Бугара, а постао савезник Цариграда. Због
тога, Симеон је слао два пута војску да одузме власт Захарију. У
првом нападу Захарије је победио Бугаре, а главе њихових војско-
вођа послао је у Цариград.80 Немамо писане извештаје колике су
79
Константин Багрянородный, Об управлении империей, 146-147 (32: 126-132).
80
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 158-159 (32: 104-114);
Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 55-56. „После три
године, пошто се Павле окрену против Бугара, [Симеон] посла Захарију, који je
биле војске, које је слао Симеон против Срба, или Хрвата. Суседно,
Источно римско царство могло је покретати у једном нападу више од
30.000, а вероватно и више од 40.000 војника у X веку.81 Војна снага
владара из Константинопоља расла је до 1025. и вероватно су војске
од 30.000 војника могли покренути и против цара Самулиа. Ипак, у X
веку Источно римско царство није могло да порази Симеона Бу-
гарског. Да ли је Симеон Бугарски могао покренути војску која је била
дупло мања од највећих које су покретали негови противници? То
јест, да ли је Симеон Бугарски могао покренути од 15.000 до 20.000,
или можда и војску скоро једнаке величине као Источно римско
царство (око 30.000 војника)?
Потврду да је Бугарско царство имало војске од око 15.000, а
вероватно и више војника, даје опис војске цара Самуила у боју на
Беласици у јулу 1014.82
Није јасно да ли је Бугарска и против Србије морала покретати
око 15.000 војника. Али изгледа да је владар Србије имато број
заповедника војних јединица, то јест условно „списак војника” на
основу кога је мислио и говорио да има око 27.300 војника око 924.83
Источно римско царство у најважније ратне сукобе покретало је
трећину, а једном можда и половину своје војске (видети напомену
81). Србија је знатно мања од Источног римског царства и Захарије је
могао покренути трећину, а можда и половину војске Србије према
раније био послат од господина цара Романа [I] и он протера Павла и преузе
власт у Србији. А он ... постаде противник Бугара, не желећи уопште да се
њима потчињава, већ радије да се покорава цару Римљана. Тако да, када je
Симеон против њега послао војску под Мармајом и Сигрицом Теодором, њихове
главе и оружје из рата посла цару Римљана као трофеје.”
81
Warren T. Treadgold, The Army in the ..., 110-111, 136, 141-143; Constantin
Zuckerman, On the Byzantine Dromon ..., 75, 79. Према писању Константинa VII,
у нападу на Крит, који су држали Арабљани, Лав VI послао је 910-11. више до
170 бродова. Они су носили око 28.00 људи из морнарице и још 6.000 коња-
ника. То јест у нападу је било покренуто најмање око 34.000 људи, а можда и
више од 41.000. У другом нападу на Крит Константин VII 949. послао је војску
са 125 бродова и 27.000 до 29.000 људи. Највећи напад на Крит изгледа је
покренуо Роман II 960. Он је поред ратних бродова вероватно послао велики
број чамаца. Према арабљанским писцима у том нападу је било око 77.000
људи.
82
Византијски извори за историју народа Југославије, III, стр. 105-108, 202, 249.
Према описима битке на Беласици 29.7.1014. цар Самуило се једва спасао из
битке. Према Ј. Скилици, Василије II (976-1025) заробио је око 15.000
Самуилових војника. Према Кекавмену радило се о 14.000 заробљених.
Симеонова држава из 920-27. није била мања од државе Самуила (976-1014) из
1014. Из тога, можемо замислити да је цар Симеон могао послати, или повести,
15.000, а вероватно и више, војника у неку важну битку.
83
Извештај о величини војске није могао настати на основу поузданих спискова
броја војника, него на основу приближно истинитих процена о броју војних
јединица. Грешка је направљена, али није јасно колика.
30 De a ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4
Хрватској у време пропасти Српске државе (924).

За процену величине целе војске Србије важан је и један опис
догађаја са почетка 1190. Према опису истарског маркгрофа
Бертолда од Андекса, велики жупан Немања I (1166-1196) понудио је
најмање 20.000 војника као савезничку војску цару Фридриху I
Барбароси (1152-1190) за напад на Константинопољ.84 Србија у
време владавине Немање I била је мања од Захаријеве Србије. Ако
је Немања I дао понуду да пошаље најмање 20.000 војника, да ли је
понудио целу своју војску? Изгледа да је Немања I мислио да има
више од 20.000 војника. То можда потврђује да је Захарије могао
мислити да има укупно око 27.300 војника?
Писац извештаја о великој војсци у Хрватској у 31. глави ДАИ
уписао да је цела војска Србије уливена (εκβάλλω) и спојена са
хрватском војском. Како се то догодило? На закључак да је цела
војска прешла у Хрватску састављача извештаја могла је навести
вест да је прешла цела морнарица Србије. Она је имала довољно
времена и могућности да без значајнијег губитка пређе у Хрватску.
Кретање бродова Србије и прелазак у Хрватску, војници и службе-
ници Источног римског царства из провинције Далмације могли су
непосредно пратити. Византинци су добили извештај, вероватно, и да
је копнена војска прешла за Захаријем у Хрватску, али морали су
знати да није сва војска прешла из Србије. Ипак, нису могли напра-
вити тачну процену у нереду који је створило то нагло померање
војске и становништва 924.
Србија и њена војска од 924. до 927. године
После првог пораза у сукобу са Захаријем, цар Симеон послао

је 924. у Србију војску, која је водила једног члана српске владарске
породице Часлава Клонимировића. Бугарски гласници су ишли
испред војске и ширили глас да је Симеон незадовољан владарем
Србије, кнезом Захаријем, а да шаље новог владара Часлава, који ће
преузети власт. Један део жупана у Србији је можда био спреман да
прихвати новог владара Часлава. Сам кнез Захарије сетио се како је
пре три године на сличан начин он дошао у Србију са бугарском
војском, а отео власт од Павла Брановића, када се Павле окренуо
против Бугара.85
Захарије није имао храбрости да чека Бугаре и Часлава, а
84
Александар Узелац, Крсташи и Срби : (XI-XII век), Београд 2018, стр. 172-173.
У исто време и за исти напад Бугари су нудили цару Барбароси 40.000 људи.
85
108); Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 55-56.
побегао је према Хрватској. Кнеза је пратио вероватно део његових

дворјана, жупана и војске, вероватно прво коњица. Бугари су позвали
остале жупане и обећали да им неће узети слободу, него само треба
да се појаве и приме владара Часлава. Ипак, они жупани који су
дошли Бугарима били су заробљени. У Србији је нестало државне
власти. Кнез и део жупана бежали су према Хрватској, а други
жупани су били заробљени код Бугара. Бугари су ушли у средишње
области Србије и хватали све „од малог до великог” у намери да их
пошаљу у Бугарску. Тада се раширио страх међу Србима и они су се
склањали у теже приступачне планине и шуме, а повећао се и број
оних који су кренули за Захаријем у Хрватску. 86 Предели кроз које је
пролазила Бугарска војска опустели су. Број одведених у Бугарску
био је велики, али и у Хрватску је побегло много Срба. Није био без
значаја ни број Срба који су се склонии у државу Михаила Захумског
и у Византију. После напада Бугара 924. средишњи делови Србије
били су скоро без људи, или су само изгледали тако од 924. до 927.87
Бугарска војска дошла је 924. до свог савезника Михаила За-
хумског. Михаило је био савезник Симеона најкасније 912. године,88 а
савез је потврђен у време смењивања српског кнеза Петра Гојнико-
вића, вероватно 917.89 Морнарица Србије вероватно се без тешкоћа
повукла на већа острва на западу Србије: Брач, Хвар, Корчулу и
Корчулу
86
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 158-159 (XXXII: 119-120,
125); Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 56.
87
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 158-159 (XXXII: 126);
Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 56. „И земља остаде
пуста”. Крајње уопштено, до 1/3 Срба могло је бити насилно пресељено. Србија
је могла имати око 550.000 становника, то јест насилно одведених и оних који
су побегли могло је бити до 180.000.
88
Diacono Giovanni, La Cronaca Veneziana in Cronache Veneziane antichissime, I, ed.
G. Monticolo, Roma 1890, 131-132. Према венецијанском хроничару, Михаило
Зетски био је савезник Симеона Бугарског и 912. Тада је заробио сина дужда
Венеције, који се враћао из Цариграда, и послао га Симеону.
89
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 156-157 (XXXII: 81-91);
Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 54-55; Георгий А.
Острогорский, История Византийского государства, 338. „ … стратег у Драчу ...
дође у Паганију, тада у власти архонта Србије, да се састане и посаветује са
истим архонтом Петром ο извесној ствари и предмету... Михајло, архонт
Захумљана, пријави Симеону, архонту Бугара, да цар Римљана подмићује
архонта Петра да се повеже са Турцима [мисли се Мађарима] и зарати на
Бугарску. У ово време била je и битка код Анхијала између Римљана и Бугара.”
У битци на Ахелоју, близу Анхијала, 20.8.917. Симеон је потпуно победио једну
војску Цариграда. Преговори Петра Гојниковића са стратегом Драча били су
вероватно пред битку на Ахелоју. Тешко да је убрзо после те битке Петар имао
храбрости да се састане са представницима Цариграда, а договара се против
Симеона. Напротив, вероватно пре краја 917. Симеон је послао војску, а Петар
није смео да одбије сусрет са њом. На састанку Петар је заробљен, а као кнеза
Србије Бугари су довели Павла Брановића.
32 De atr ИСТОРИЈА СРБА 1 : Допуна 4
Мљет у области Неретљана, или у Хрватску. 90 Бугари до острва нису

могли лако доћи. Морнарица коју су Бугари могли употребити на
Јадрану била је мала морнарица Михаила Захумског. Да би наградио
и јаче везао за себе савезника, Симеон је препустио Михаилу
вероватно све приморске српске земље које је освојио. Тако се власт
Михаила проширила на Травунију, Диоклитију и Неретљанску
област.91 Као савезник Бугара, Михаило нападао је вероватно од 924.
градове царске теме Далмације. Када је ојачао Михаило „rex
Sclavorum” у јулу 926. године прешао је преко Јадранског мора и
напао град Сипонт, у то време под влашћу Константинопоља.92
Изгледа да се Михаило прогласио за краља око 926. и дао да га
сликају са круном у његовој задужбини Цркви Светог Михаила у
Стону.93
Полазно можемо замислити да је највише пола, а вероватније и
мање од тога, војника Србије „улило се” (εκβάλλω) у Хрватску, али и
на острва Неретљана 924.94 Без морнара у Хрватску се улило око
10.000 војника Србије. Коњица је могла лакше пратити кнеза. Ипак,
број коњаника треба умањити за приближно 20%, јер имамо извештај
да су Бугари заробили неке жупане, а вероватно и њихове пратиоце,
коњанике. Заокружено на стотине око 300 коњаника Србије веро-
ватно није „ се улило” у Хрватску. До 1.400 коњаника и око 9.000
пешадинаца из изгубљеног извештаја о војсци Србије око 924. могло
је прећи у Хрватску .
90
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 164-165 (36; 15-21);
Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 65.
91
Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном …, стр. 266-267; Aleksandar Uzelac, Prince
Michael of Zahumlje – a Serbian ally of Tsar Simeon, p. 241-242, in: Symeon’s
Bulgaria in the history of Europe’s south-east: 1100 years from the battle of
Achelous, Sofia 2018. Према карти у делу Н. Клаић на стр 266-267. Диоклитија и
Травунија су остале изван граница Симеоновог бугарског царства. Ипак, ништа
није спречавало Симеонову копнену војску да их заузме и вероватно преда на
управу Михаилу Захумском.
92
Aleksandar Uzelac, Prince Michael of Zahumlje ..., р. 242-245 and note 39. Један
натпис из Х века пронађен у Стону потврђује да се Михаило Зетски борио
против Романа из приморских градова на источној обали Јадранског мора.
Према једном објашњењу у натпису пише: „MIHAELUS FORTITER SUPER[AVIT]
G[R]ECO PACIFICO CU[M] OM[INE]S ROMANO[S]”. Те борбе могле су почети
најкасније у време доласка Бугара до Захумља и мора 924. Тада је Михаило
могао покушати да заузме и острва Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. Непријатељи
Симеонових Бугара и савезници Захарија, Романи из градова вероватно су
помогли морнарицу Србије у одбрани острва. После, у јулу 926. године, као
савезник Симеона, Михаило Захумски нападао је византијски Сипонт.
93
Александар Узелац, Михаило Захумски ..., Афера број 242 (10.10.2018), стр. 27.
94
Око 2.800 морнара и бродови Србије вероватно нису трајније били у Хрватској,
а можда нису ни ишли дање од неретљанских острва Брач, Хвар, Корчула и
Мљет.
Претходно је писано да је Хрватска око 926. могла имати око

18.100 војника (око 15.200 пешадинаца, око 1.100 коњаника и око
1.700 морнара). Ипак, то је било после освајања Посавине и западне
Славоније, а у том освајању вероватно је пресудна била помоћ
српске коњице. У време доласка Срба (вероватно 924) Хрватска је
имала дупло мању војску од оне после освајања Посавине и западне
Славоније. Томислав (са највише око 9.000 војника, а од тога 500 до
600 коњаника) није могао без велике опасности, по себе и Хрватску ,
покушати да спречи уливање (εκβάλλω) Срба у Хрватску . Испред
кнеза Захарија могао је ићи неко ко је требао преговарати са Томи-
славом о прихватању Захарија и његових људи (војника и других) као
гостију и савезника.
Долазак протераног владара са војском у земљу суседа, није
непознат догађај у средњовековној историји Срба. Долазак Захарија
са војницима и њихов боравак у Хрватској може имати сличности са
доласком цара Јована VI Кантакузина са војском из Византије у
Душанову Србију 1342.95 Слично том боравку Јована VI у Србији,
можемо замислити да су Срби остали под командом свог кнеза, а
Захарије је прихваћен као савезник, а не некакав вазал.
За Србе се морала наћи земља на којој ће живети привремено у
Хрватској. Због бројности, Срби су осетили тешкоће у снабдевању
храном и друге, а морали су пожелети да се врате у Србију. У за-
падне делове Србије, то јест западну Босну (слив Уне) и део
Неретљанске земље (већа острва, Срби су се вратили брзо после
одласка главнине бугарске војске, то јест око 925. Већу српску војску
није могло зауставити мало бугарских војника који су остали да
надгледају граничне пределе према Хрватској. После заједничког
српско-хрватског освајања Посавине и Славоније око 925. године,96
Срби су се охрабрили и више улазили у део Србије под влашћу
Симеона.
95
Византијски извори за историју народа Југославије, Београд 1986, VI, стр. 245-
247, 299, 374-375, 394-401, 437-441; Историја Срба, I, стр. 299-300.
Кантакузин се прогласио за цара (у октобру 1341), али намесници младог цара
Јована VI Палеолога приморали су Кантакузина да напусти Византију. Он је
позвао своје пратиоце (око 2.000 војника) да пређу у Србију. Тада је изјавио да
ће добити помоћ од краља Душана да се врате у Византију. Отишао је у Србију
и са Душаном склопио савез за рат против Византије. Изгледа да су се
договорили да оно што освоји Душан, задрже Срби, а оно што освоји
Кантакузин држи он. Две војске у Србији нису се потпуно спојиле, него су
ратовале као савезници, са двојицом заповедника, до средине 1343. До тада су
власт Кантакузина признали Тесалија и Верија и он се вратио у Византију, а
савез са Душаном се распао.
96
Codex diplomaticus Regni Croatiae ..., I, стр. 33. Можда о значају српских вођа
(жупана и властеле) који су дошли са Захаријем у Томиславову Хрватску
сведочи и њихово спомињање уз закључке Првог сабора у Сплиту 925. Ипак, за
неке истраживаче спорно је да ли у извору пише Serborum, или Vrborum.
Симеон је желео да се врати у Цариград и тамо буде признат за

цара, а није радо поново слао војску на запад против Срба. Ипак,
није имао избора морао је припремити већи војни напад на запад.
Морао је имати и извештај о бројности војске Срба и Хрвата који су га
нападали. Због тога, није могао послати малу војску, а до неизбежне
битке није дошло брзо.
Константин VII вођу бугарског напада из 927. године назива
«Ἀλογοβότουρ» (άλογο + багатур), то јест „коњице главар”, а то је
могао бити и неко од синова Симеона који су носили звање багатур. 97
Из тога се може помислити да је то био напад првенствено бугарске
коњице да казни Србе и Хрвате због „узнемиравања” Западне Србије
(тада запада Бугарске). Може се претпоставити колико је војника
било послато. Од краља Михаила из Захумља, Симеон је могао
добити извештај сличан ономе који је добио цар Константин и уписао
у DAI. Ипак, извештај послат Симеону вероватно је говорио о мање
војника. Симеон је могао мислити да његова коњица може да се
сукоби са највише око 2.000 српско-хрватских коњаника. Тако је из
Бугарске могло бити послато око 2.000 коњаника. Ипак, ако се
очекивао сукоб и са већим бројем пешадинаца које су имали Срби и
Хрвати, можда је послато и неколико хиљада Бугара. Према
Теофановом настављачу, цар Симеон послао је војску, али ти
војници су поражени и побијени 27.5.927.98
Према Константину VII, Бугари су напали Хрвате, дошло је до
битке, а Хрвати су победили. Ипак, није сигурно да су Бугари стигли
до праве Хрватске. Подручје на коме је била битка почетком 927.
могла је бити и Босна, или нека област западно од реке Неретве коју
су Срби ослободили 925-927. Зато можемо замислити да су
удружене војске Срба и Хрвата дочекале Бугаре у првој половини
927. негде на подручју данашње Херцеговине, или Босне.
Ако није било војске Срба у сукобу у „Хрватској” 927. могла би се
очекивати два догађаја после битке. Прва могућност је да Хрвати,
ако су само они били у победничкој војсци, уђу у део Србије и одузму
је Бугарима. Друга могућност била би да Бугари задрже Србију. Ипак,
дешава се нешто треће, најмање очекивано. Према Порфирогени-
товом писању, из Бугарске је побегао Часлав са четири пратиоца,
97
Константин Багрянородный. Об управлении империей, 146-147 (32; 104-105).
98
Theophanes Continuatus; Ioannes Cameniata; Simeon Magister; Georgius mo-
nachus, ed. I. Bekker, Bonnae 1838, 411-412; Византијски извори за историју
народа Југославије, III, стр. 12. „Месеца маја 27, индикта петнаестог, Симеон,
архонт Бугарске, покрену војску против Хрвата и започе рат са њима. Али би од
њих побеђен и изгуби сву своју војску.” Индик петнаести је од 1.9.926. до
31.8.927. У 27.5.927. као датум битке сумња се због тога јер је истог дана умро
Симеон, али битка и смрт Симеона могу бити два догађаја који су у истом
времену.
дошао је у пусту Србију и почео обнављати државу, а онда су почели

да долазе други Срби, који су били у Бугарској, Хрватској и осталим
државама.99 Чуди што Бугарска, или Хрватска нису послале војску
против Часлава и његових пратилаца. Ако је Часлав „побегао” са
четири пратиоца у скоро пусту Србију, лако га је могла победити
мала војска послата из Бугарске, или Хрватске.
Тешко је наћи владара који се без присиле одриче могућности
да влада неком земљом, чак и када је то права пустиња. Према
Константину VII у истом тренутку 927. године појављују се два таква
владара. Један у Бугарској, а други у Хрватској. Зашто ни владар
Бугарске, ни Хрватске није спречио Часлава и његову малу дружину
да обнове државу Србију?
Константин VII је нешто прећутао. Очигледно је нека сила спре-
чила владаре Бугарске и Хрватске да задрже, то јест освоје, Србију.
Да ли је постојала „невидљива” војска Србије која је учествовала у
сукобу 927. а која је почела да улази дубље у Србију са запада после
пораза бугарске коњице?
Према писању Симеона Логотета Хрвати и «oi λοιποί» (остали)
када су сазнали за смрт Симеона спремали су рат против Бугарске. 100
Ко су „остали”? Изгледа се ради о множини народа (држава). Поред
Угара, Срби који су били у Хрватској и западној Србији (Босни) могу
бити ти остали. Нови цар Петар желео је мир. Припремајући се за
преговоре желео је спречити и да „невидљива” војска Срба са
запада, уз помоћ Хрватске и Византије, обнови власт у Србији. Ако
би вођа тих Срба узео власт у Србији могао је несметано наставити
рат против Бугара.
Цар Петар је одабрао да Часлава, полубугарина, кога су Срби
били спремни да прихвате као владара 924. пошаље у Србију. Можда
је Часлав послат са четворицом жупана које су Бугари заробили 924.
али свакако њих је пратила и нека већа дружина коњаника. Од 917.
године и смењивања Петра Гојниковића, Србија је прихватала
владара који има подршку из Бугарске. Вероватно се то догодило и
средином 927. Часлав је дошао у Србију. Пратили су га српски
жупани и мала коњица, а у Србији су прихватили свог владара, али
то је учинила и српска војска која је улазила из правца Хрватске, која
је више желела повратак у Србију, него наставак рата против Бугара.
99
Византијски извори за историју народа Југославије, II, 53, 56-57. Порфироге-
нит јасно пише да су се после доласка Часлава у Србију, вероватно 927. годи-
не, у њу враћали и Срби који су до тада били у Хрватској, а раније је описао да
су они тамо отишли пратећи Захарија 924. Други део Срба, према Порфиро-
гениту, бежао је из Бугарске, али треба замислити да је њихов повратак веро-
ватно допустио нови бугарски владар цар Петар.
100
Византијски извори за историју народа Југославије, III, стр. 8-9.
36 De a i ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4
Шта је било са Захаријем није јасно. Могао је бити већ мртав

средином 927. године, или је у избеглиштву постао попустљивији.
Можда се измирио са Чаславом и добио неку област на управу.
Часлав је обновио власт вероватно над Неретљанском облашћу,
Травунијом, и Диоклитијом. Да ли се то догодило после неког сукоба
са Михаилом Захумским? Вероватно није било сукоба. Те земље
Михаило није освојио 924. године, него их је добио можда од владара
Бугарске. Ако је владар Бугарске послао Часлава да преузме власт у
Србији, он је могао затражити и од Михаила Захумског да врати
Травунију и друге земље кнезу Србије.
На крају, Михаило Захумски јавља се са римском титулом „анти-
пата [проконзула] и патриција” а која показује измирење са римским
царевима из Цариграда.101 У време склапања мировних споразума у
другој половини 927.102 Михаило, савезник Бугара, се измирио са
Цариградом. Престао је нападати градове источних римских царева,
а вероватно тада је Михаилу дата из Цариграда титула „антипата и
патриција”.
Споразуми о миру Бугара са Византијом и Хрватском 927. су
вероватно праћени договором да се обнови Србија. Византија је у
томе видела и смањење Бугарске. У преговорима са Бугарима
учествовали су и Хрвати, а да измире Хрватску и Бугарску 927. у
Бугарску су послата и два посланика од папе из Рима. 103 Хрватска се
ослобађала притиска бројних избеглица који су у њој боравили 924-
27. године, али и Бугарска је имала значајну корист од обнове
Србије. Цар Симеон је почетком Х века био потиснут са подручја
југоисточне Панонске низије, а обновом Србије, у којој је за владара
постављен полубугарин Часлав, Симеонов наследник цар Петар
стварао је Србију као савезника у борби против Угара.
Нејасноћа око времена доласка Часлава Клонимировића у
Србију може се разрешити.104 То се догодило средином 927. Послао
101
Византијски извори за историју народа Југославије, II, 60.
102
The Cambridge history of the Byzantine Empire c. 500–1492, ed. Jonathan Shepard,
Cambridge and New York; Cambridge University Press 2008, р. 508. Измирење је
учвршћено почетком октобра 927. договором о браку цара Петра и унуке цара
Романа I Лакапина.
103
Codex diplomaticus Regni Croatiae ..., I, стр. 36-37.
104
Георгије А. Острогорски, Порфирогенитова хроника српских владара и њени
хронолошки подаци, Историјски часопис САН 1 (1948), стр. 24-29; Тибор
Живковић, О такозваној ..., стр. 331. Дуго траје спор око тога да ли се писање
Константинa VII да је Часлав обновио Србију „после седам година” треба рачу-
нати од почетка владавине последњег владара самосталне Србије, то јест
920/21. године, или од њеног пада под власт Симеона 924. Претпоставка да је
постојала хроника српских владара по којој је писао Константин VII није
довољно уверљива, али уверљиво је објашњење Острогорског да је Порфи-
га је цар Петар да престигне непријатеље Бугара и тако је поставио

себи верног човека за владара у Србији.
рогенит писао као средњовековни хроничар и да писање „после седам година”

треба рачунати од почетка владавине Захарија. Мени изгледа уверљив његов
закључак да је Србија обновљена „у 927. или можда 928.”
ПРИЛОГ 1
Границе Србије и Хрватске 924-927.
О границама Хрватске, једну анализу дала је Нада Клаић.105 У

том писању сумњиве су замисли да је подручје око горњег тока Уне
било део Порфирогенитове Хрватске (ако је мислила на време до
924) и да је подручје од долине Уне до доњег тока Врбаса било
„ничија земља”,106 али и мишљење да је жупа Песента (ή Τίεσέντα)
105
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, p. 144-147 (30: 90-94,
113-117), p. 150-151 (31: 68-69); Византијски извори за историју народа
Југославије, II, Београд 1959, стр. 33-34, 44; Нада Клаић, Повијест Хрвата у
раном средњем вијеку, стр. 284-293 са напоменама 42-61. Нада Клаић је
истраживала писање Константина VII о жупама и градовима у Хрватској, али је
одбацила писање да је Хрватска допирала на северу само до подручја реке
Купе и горњег Врбаса. Опис жупа није писан у садашњем времену, као опис
градова у Хрватској у De administrando imperio. Из тога се може замислити да је
списак жупа настао пре почетка Порфирогенитовог писања о Хрватској и њеног
ширења око 925. у време Томислава према Сави и Славонији. Константин VII
описао је Хрватску до 924. године, а њена граница је била до тада вероватно на
подручју јужно од Купе. То се променило око 925. када је Томислав припојио
вероватно део територија око Саве са Сиском и део Славоније.
106
Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Прилог IV на стр 279.
била на подручју данашњег Босанског Петровца, а не подручју

средњовековне парохије Псет у епископији Книн.107
О западној граници Србије у Х веку обично се мисли да је била
на реци Врбас. То није могуће. Константин VII прво је описао да на
приморју од Неретве до Цетине није Србија [земља], него земља
Неретљана.108 Због тога на приморју на реци Цетини није била
граница Србије и Хрватске, него Неретљана и Хрватске. О томе он
пише: „Од реке Цетине почиње земља Хрватска и пружа се према
Приморју до граница Истре, односно до града Лабина ...” 109 Тако је
описао границу Хрватске на приморју, али после тога наставља: „и са
брдске стране у извесној мери пружа се [Хрватска] и даље од
провинције Истре, a према Цетини и Ливну граничи се Србијом
[земљом].”110 Овај други део описује границу Хрватске негде у
унутрашњости у „брдима”, читати планинама. Према том опису негде
на подручју жупе Цетина, која је обухватала подручје на средњој
Цетини, а у Х веку вероватно и леву обалу горњег тока реке Цетине,
Хрватска се граничила са Србијом [земљом].111 Ако је на западu
107
Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд 1959, стр. 33-
34; Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, II, Загреб 1904,
стр. 193
108
Византијски извори за историју народа Југославије, II, 34-35.
109
110
111
Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, II, Загреб 1904, стр.
193; Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном …, стр. 285. са напоменом 43; Анте
Милошевић, Археолошки извори за средњовјековну повијест Цетине, дисерта-
ција, Задар 2005, стр. 28-29, 44-45, 87. Када је крајем ХII века у залеђу Сплита
вршена подела жупа и парохија бискупијама, направљен је запис. У том запису
се први пут спомиње и „парохија ... Верх Река” (уписано „Verchreca”). Према том
запису парохија Врхреке, то јест данашња Врлика на горњој Цетини, додељена
је бискупији Книн. Код изворишта Цетине нађени су остаци цркве, за коју се
мисли да је изграђена у IX веку. Из тога се мисли да је тада постојало и насеље
Врхреке. Даље се мисли да је Врхреке припадало жупанији Книн и пре краја ХII
века, а да је и пре ХII века жупа Цетина обухватала само средњи ток реке
Цетине. Ако је горњи ток Цетине у Х веку припадао жупи Книн, а жупа Цетина
обухватала само средњи ток Цетине, где се она могла „граничити са Србијом”,
како је Константин VII писао? То је могло бити само ако је Србији припадао и
западни део Ливањског поља. Подручје средње Цетине (жупе Цетине) могло се
граничити са Србијом негде на Динари (Вјештичија гора, Лупоглав, ...). Југо-
исток Ливањског поља (дуго око 30 километара) са насељем Ливно остали би
истоимена жупа. Ипак, Константин VII није познавао жупу Врхреке, која је
могла настати после средине Х века. Пре тога подручје око горњег тока Цетине,
или само лева обала горње Цетине могли су бити део жупе Цетина. Ако је жупа
Цетина обухватала и леву обалу горњег тока истоимене реке могла се „граничи-
ти са Србијом”, то јест жупом Срб на горњем току Уне, која је вероватно припа-
дала Србији у Х веку. Граница је била на Динари између изворишта Уне и
40 De ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4
Србија допирала до Врбаса, хрватска жупа Цетина је жупама Плива

Ливно и Имотски била потпуно одвојена од Врбаса, то јест
замишљене границе земље Србије.112 Граница жупе Цетине са
Србијом могла је бити само граница са жупом Срб, на горњој Уни.
Прецизније граница су били планински врхови између изворишта
Цетине и Уне. То значи да је Србија обухватала до средине Х века
подручје и од Доњег тока Врбаса до горњег тока Уне. Тако постаје
јасније зашто је кнез Посавине Људевит бежећи из Сиска испред
iФранака отишао прво Србима 822.113 Срби на Уни били су први
источни сусед Људевитове кнежевине.
За северну границу такође постоји погрешно мишљење да се
она и у Х веку налазила негде у данашњој Мачви, јужно од Саве, али
писање у Gesta regum Sclavorum указује да је граница у време
Часлава била на Сави, или северније од ње, то јест Срем јужно од
Саве сигурно је држао кнез Србије у првој половини Х века.114
Средњовековни Срем је обухватао равницу и северно и јужно од
Сирмијума (Сремске Митровице), то јест реке Саве. О источној гра-
ници Србије у Х веку можда постоји погрешна замисао. Према опису
у DAI, бранећи се од напада Бориса Михаила, Срби су заробили
бугарског принца Владимира и 12 великих бољара, а када је склапан
мир, безбедно су их одвели „до границе, или до Раса.”115 «Ῥάσης» из
32. главе DAI преводи се као град Рас, или жупа Рашка, то јест мисли
се да је граница била код данашњег Новог Пазара. Ипак, није сигурна
претпоставка да су Бугари проширили своју власт у другој половини
IХ века тако далеко западно од долине Јужне Мораве. Није немогуће
да је писац DAI писао да је граница била жупа Расина (или неки град
у њој, код данашњег Крушевца), а не Рас, код Новог Пазара. Сасвим
је произвољно мишљење да се граница од Раса треба повући право
Цетине.
112
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, p. 144-147 (30: 90-94,
113-117); Византијски извори за историју народа Југославије, II, стр. 34-35
напомена 110; Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном …, стр. 285. са напоменом
42. Постоје подељена мишљења да ли је Дувно било део жупе Ливно, или мање
вероватно да је било Неретљанска жупа «Δάλεν».
113
Annales Regni Francorum, Hannoverae 1895, узето са www.archive.org (октобар
2014), 158.
114
Gesta regum Sclavorum, I, приредила и превела Драгана Кунчер, Београд 2009,
стр. 95. Према Gesta regum Sclavorum, у време сукоба Часлава и Угара, Часлав
је боравио у „Срему”. Угари су га напали ноћу изненада и заробили, везали и
удавили у реци Сави. Према истом опису, Часлав у Срему није заробљен и
удављен сам у Сави, него „са свим својим рођацима”. Ово указује да је најмање
цео двор кнеза Србије био негде у Срему, то јест Срем је био део Чаславове
Србије.
115
Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, 154-155 (32:45-53);
Византијски извори за историју народа Југославије, II, 51-52. «... οἳ καὶ διέσωσαν
αὐτὸν ἀβλαβῆ μέχρι τῶν συνόρων, ἕως τῆς Ῥάσης. »
према северу, а не према ушћу Западне Мораве, то јест рубу долине

Велике Мораве и жупи Расини.
ПРИЛОГ 2
Границе Србије око 820.116
На простору између Бугарске и Србије, негде уз Јужну Мораву,

или споју Велике и Западне Мораве, а можда и на оба та подручја
неко време можда је постојала архонтија Моравија (Μωραβίας), коју
спомиње Константин VII.117
116
Замена за карту у Историји Срба I на страни 43.
117
42 D ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4
ПРИЛОГ 3
Савремени хеленски алфабет
(писање слова, њихова бројна вредност и основни изговор)
Слово Слово Слово
бројна вредност изговор бројна вредност изговор бројна вредност изговор
Α, α [алфа] а Κ, κ [капа] к Τ, τ [таф/тау] т
α’ = 1 κ’ = 20 τ’ = 300
,α = 1000 ,κ = 20.000 ,τ = 300.000
Β, β [вита] в Λ, λ [ламда] л Υ, υ [ипсилон] и
β’ = 2 λ’ = 30 υ’ = 400
,β = 2000 ,λ = 30.000 ,υ = 400.000
Γ, γ [гама] г, ј Μ, μ [ми] м Φ, φ [фи] ф
γ’ = 3 μ’ = 40 φ’ = 500
,γ = 3000 ,μ = 40.000 ,φ = 500.000
Δ, δ [делта] д Ν, ν [ни] н Χ, χ [хи] х
δ’ = 4 ν’ = 50 χ’ = 600
,δ = 4000 ,ν = 50.000 ,χ = 600,000
Ε, ε [епсилон] е Ξ, ξ [кси] кс Ψ, ψ [пси] пс
ε’ = 5 ξ’ = 60 ψ’ = 700
,ε = 5.000 ,ξ = 60.000 ,ψ = 700.000
Ζ, ζ [зита] з О, о [омикрон] о Ω, ω [омега] о
ζ’ = 7 о’ = 70 ω’ = 800
,ζ = 7.000 ,о = 70.000 ,ω = 800.000
Η, η [ита] и Π, π [пи] п
ПОСЕБНИ ЗНАЦИ ЗА
η’ = 8 π’ = 80
БРОЈЕВЕ
,η = 8.000 ,π = 80.000
Θ, θ [тита] тх Ρ, ρ [ро] р ϛ’ = 6
θ’ =9 ρ’ = 100 ,ϛ = 6.000
,θ = 9.000 ,ρ = 100.000 ϟ’ = 90
Ι, ι [јота] и Σ, σ, ς [сигма] с, з ,ϟ = 90.000
ι’ = 10 σ’ = 200 ϡ’ = 900
,ι = 10.000 ,σ = 200.000 ,ϡ = 900.000
Неки изузетци у читању спојених слова
ΑΙ = Е, или АИ ΟΥ = У
ΕΙ, ΟΙ, ΑΥ, ΕΥ, ΗΥ = И, или (ЕИ, ОИ, АФ, АВ, ЕФ, ЕВ, ИФ, ИВ)
ΥΥ = Г, или НГ; ΜΠ = Б, или (МП); ΝΤ = Д, или (НТ, НД); Τ Σ = Ц
ПРИЛОГ 4
Процена броја становника
на Балкану и у Европи око 900. године
За број становника који је живео по километру квадратном око

900. на подручју данашње Србије и Хрватске прављене су неке
процене које се веома разликују. У кориштеном Ведришевом раду
наводи се да је једну процену о 5 становника на километар квадратни
у раном средњем веку на подручју касније Југославије направио В.
Рогић, а да је процену о 6 до 8 становника на километар квадратни за
подручје Словеније, то јест Словена на источним падинама Алпа, у
раном средњем веку направио Б. Графнауер. У истом Ведришевом
раду, наводи се и мишљење А. Назора да је средњовековна Хрватска
у време када се описује велика војска у њој могла имати вероватно 4
становника по километру квадратном.118
Грубу процену броја становника по појединим државама у виду
графичког приказа садржи Atlas of World Population History (New York,
NY: Facts on File, 1978). Према приказу на страни 113. (видети део
графичког приказа испод овог параграфа) може се извести закључак
да је за Југославију процењено да је око 900. имала око 1.500.000
становника на подручју од 254.000 километара квадратних или око
5,91 становника по километру квадратном.119 То можемо заокружити
на полазну процену о 6 становника по километру квадратном.
118
Трпимир Ведриш, Поводом ..., стр. 10-11. Према различитим проценама на
километру квадратном на подручју где су биле Србија и Хрватска у Х веку
живело је од 4 до 8 становника.
119
Colin McEvedy and Richard Jones, Atlas of world population history, р. 13.
44 ИСТОРИЈА СРБА 1 : Допуна 4
Процена становништва Европе око 900. године према

Atlas of World Population History120
Држава Становника Процена Површина у Укупни број
или подручје по километру за измену квадратним становника
неколико држава квадратном километрима
Италија ≈ 15 - 10% 301.000 ≈ 4.500.000
Европска Турска ≈ 12,5 + 10% 24.000 ≈ 300.000
Немачка ≈ 9,5 - 10% 357.000 ≈ 3.400.000
Француска ≈ 8,9 - 10% 544.000 ≈ 4.800.000
Чешка и Словачка ≈ 8,6 - 10% 128.000 ≈ 1.100.000
Швајцарска ≈ 7,3 - 45% 41.000 ≈ 300.000
Шпанија и ≈ 7,1 ------ 598.000 ≈ 4.250.000
Португалија
Аустрија ≈ 7,1 - 10% 84.000 ≈ 600.000
Грчка (Хелада) ≈ 6,8 + 20% 132.000 ≈ 900.000
Албанија ≈ 6,8 + 20% 29.000 ≈ 200.000
Белгија и ≈ 6,6 - 10% 75.000 ≈ 500.000
Низоземска
Бугарска ≈ 6,3 + 20% 111.000 ≈ 700.000
Југославија ≈ 5,9 + 20% 254.000 ≈ 1.500.000
Британја и Ирска ≈ 4,8 ------ 312.000 ≈ 1.500.000
Мађарска ≈ 4,3 ------ 93.000 ≈ 400.000
Пољска ≈ 3,5 ------ 313.000 ≈ 1.100.000
Румунија ≈ 2,9 + 20% 238.000 ≈ 700.000
Финска, Шведска,
Норвешка, Данска ≈ 0,9 + 10% 1.258.000 ≈ 1.070.000
+ Исланд
СССР 121
≈ 0,7 + 50% 5.258.000 ≈ 3.800.000
Укупно ≈ 3,1 + 12% 10.150.000 31.620.000
Све процене на основу понуђених табела су грубе, а број ста-

новника на километар квадратни који се добије рачунањем ће бити
заокружен на најмањи цели број (1), а за веће бројеве и на половине
120
Colin McEvedy and Richard Jones, Atlas of world ..., р. 49, 51, 57, 63, 65, 69, 75,
79, 85, 87, 98, 93, 97, 105, 107, 113, 116.
121
Европска Русија, са Украјином, Белорусијом, Литванијом, ...
целих бројева (1,5 и слично). Следи, процена густине становништва

Скандинавије и Русије повећава се 1 становник по километру
квадратном.
Због веће прецизности из подручја некадашњег СССР-а
(5.258.000 километара квадратних са исто толико становника) треба
издвојити данашњу Украјину (некада Малорусија) и Молдавију.
Према неким ранијим проценама на том подручју живело је 4 до 6
становника по километру квадратном.122 Мислим да та област није
имала мање од 2,5 становника на квадратни километар и то ћу узети
као полазну процену.
Истраживање (стране 25-26) војске описане у 31. глави DAI
указује да је становништво на Балкану у Atlas of World Population
History. можда потцењено за око 20%, или чак до око 30%. Грешка је
вероватно направљена за подручје данашње Европске Турске где је
могло бити око 14 становника по километру квадратном. 123 Због тога,
мени изгледа да све процене становништва на Балкану (са
Румунијом) могу бити увећане за око 20%.
Процена да је Италија имала више становника по километру
квадратном од Европске Турске са Константинополисом није ми
уверљива. Константинополис са облашћу данашње европске Турске
вероватно је имао око 14 становника по километру квадратном, а
процена за целу Италију да је имала већу густину насељености мало
је претерана. Поред Италије, за подручја Немачке,124 Француске,
Чешке и Словачке такође је процењено знатно више становника по
километру квадратном од Шпаније и Грчке. Ипак, привредно и
популационо до XII века државе око Средоземног мора биле су у
предности у односу на средњу и западну Европу. Мени изгледа да
процене дате у Atlas of World Population History за Италију, Немачку,
Француску, Аустрију, Белгију Холандију, Чешку и Словачку требају
бити умањење за 10%. Претерано изгледа процена да је планинска
област Швајцарске у раном средњем веку имала два пута више
становника по километру квадратном од европског просека (3,5
становника на километар квадратни). Процену густине њене
насељености смањићу за око 45%.
122
Борис Ц. Урланис, Рост населения в Европе, Москва 1941, 86.
123
Сам Константинопољ имао је око 150.000. Област поред њега била је насељена
слично као просечне области Балкана. Мислим на исправљену процену према
којој је на Балкану било око 8 становника по километру квадратном. Следи, на
24.000 километара квадратних данашњг дела Турске у Европи, без Истамбула
(Константинопоља), било је око 190.000. Укупно било је око 340.000
становника (око 14 становника по километру квадратном).
124
Борис Ц. Урланис, Рост населения в Европе, Москва 1941, с. 26-27. Према
неким ранијим проценама на подручју Немачке око 900. било је 4,6 до 9
становника по километру квадратном.
46 ИСТОРИЈА СРБА 1 : Допуна 4
Предлог исправљене процене становништва у Европи око 900.

Држава Становника Површина у
или подручје Унета по квадратним Укупни број
неколико држава измена километру километрима становника
квадратном
Италија - 10% ≈ 13,5 301.000 ≈ 4.070.000
Јужни Балкан 125
+ 20% ≈ 9,0 185.000 ≈ 1.650.000
Немачка - 10% ≈ 8,6 = 8,5 357.000 ≈3.030.000
Француска - 10% ≈8 544.000 ≈ 4.350.000
Чешка и Словачка - 10% ≈ 7,5 128.000 ≈960.000
Шпанија и ------ ≈ 7,1 = 7 598.000 ≈ 4.190.000
Португалија
Северни Балкан126 + 20% ≈ 7,2 = 7 365.000 ≈ 2.560.000
Аустрија - 10% ≈ 6,4 = 6,5 84.000 ≈550.000
Белгија и Низоземска - 10% ≈6 75.000 ≈ 450.000
Британја и Ирска ------ ≈ 4,8 = 5 312.000 ≈ 1.560.000
Мађарска ------ ≈ 4,3 = 4,5 93.000 ≈ 420.000
Швајцарска - 45% ≈4 41.000 ≈ 160.000
Пољска ------ ≈ 3,5 313.000 ≈ 1.100.000
Румунија + 20% ≈ 3,5 238.000 ≈ 830.000
Украјина + Молдавија ? ≈ 2,5 638.000 ≈1.600.000
Европски део Русије,
Белорусија, + 50% ≈1 4.620.000 ≈ 4.620.000
Литванија, Летонија и
Естонија
Финска, Шведска, + 10% ≈1 1.258.000 ≈ 1.260.000
Норвешка, Данска +
Исланд
Укупно + 12% ≈ 3,5 10.150.000 35.390.000
125
Хелада, Европска Турска и Албанија.
126
Јужнословенске државе (са Косовом).
Списак извора
1) Византијски извори за историју народа Југославије, I, Београд 1955.

2) Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд 1959.
3) Византијски извори за историју народа Југославије, III, Београд 1966.
4) Византијски извори за историју народа Југославије, VI, Београд 1986.
5) Живот Светог Саве од Доментијан, Стара српска књижевност, I,
(Београд-Нови Сад 1970), са www.digitalna.nb.rs (фебруар 2014)
6) Константин Багрянородный. Об управлении империей. Издание второе,
Москва 1991,
7) Александар В. Соловјев, Одабрани споменици српског права: (од XII до
краја XV века), Београд 1926, са www.docfoc.com (јул 2016).
8) Annales Regni Francorum, Hannoverae 1895, узето са www.archive.org
(октобар 2014).
9) Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, I, Загреб 1967,
са www.dizbi.hazu.hr (јул 2017).
10) Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, II, Загреб
1904, са www.dizbi.hazu.hr (јул 2017).
11) Constantine VII Porphyrogenitus, The early history of the Slavonic
settlements in Dalmatia, Croatia, & Serbia - De administrando Imperio,
Chapters 29-36, ed. John B. Bury, London: Society for promoting Christian
knowledge; New York 1920.
12) Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, Greek text edi-
tedby Gy. Moravcsik, English trans. by R. J. H. Jenkins, Washington DC
1967.
13) Diacono Giovanni, La Cronaca Veneziana in Cronache Veneziane
antichissime, I, ed. G. Monticolo, Roma 1890, са www.archive.org (март
2018).
14) Gesta regum Sclavorum, I, приредила и превела Драгана Кунчер,
Београд 2009.
15) Leonis imperatoris Tactica, Patrologiae cursus completus, series Graeca
107, ed. J. P. Migne, Paris 1863, са www.patristica.net/graeca/ (фебруар
2018).
16) Theophanes Continuatus; Ioannes Cameniata; Simeon Magister; Georgius
monachus, ed. I. Bekker, Bonnae 1838, преузето са
www.documentacatholicaomnia.eu/20vs/203_CSHB/1828-
1897,_CSHB,_45_Theophanes_Continuatus_et_Ioannes_Cameniata_et_Sy
meon_Magister_et_Georgius_Monachus_[Bekkeri_Editio],_GR.pdf (март
2018).
17) Arhiđakon Toma, Historia Salonitana: Povijest salonitanskih i splitskih
prvosvećenika, Split 2003.
Списак литературе
1) Трпимир Ведриш, Поводом новог тумачења вијести Константина VII
Порфирогенета о снази хрватске војске, Хисторијски зборник, год. LX
(2007), са www.ffzg.academia.edu/TrpimirVedriš (фебруар 2018).
2) Тибор Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу 600-1025,
3) Тибор Живковић, О такозваној „Хроници српских владара”, Византијски
свет на Балкану, Београд 2012.
4) Тибор Живковић, The Origin of the Royal Frankish Annalist’s Information
about the Serbs in Dalmatia, преузето са
www.independent.academia.edu/ZivkovicTibor (фебруар 2018).
5) Милош Ивановић, Развитак војне службе као основ формирања
властеоског слоја у српској средњовековној држави, са www.iib-
ac.academia.edu/MilošIvanović (август 2017).
6) Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Загреб 1975.
7) Предраг Коматина, О хронологији хрватских владара у 31. глави списа
De administrando imperio, Радови – Завода за хрватску повијест, 42
(2010).
8) Дубравко Ловреновић, Стећци босанско и хумско мраморје средњег
вијека, Сарајево 2008.
9) Анте Милошевић, Археолошки извори за средњовјековну повијест
Цетине, дисертација, Задар 2005.
10) Георгий А. Острогорский, История Византийского государства, Москва
2011, са www.moscowstate.academia.edu/MikhailGratsianskiy (децембар
2017).
11) Татяна Славова, Владетел и администрация в ранносредновековна
българия. филологически аспекти, София 2010, преузето са
www.independent.academia.edu/TatyanaSlavova (мај 2019).
12) Татяна Славова, Титулите багаин и багатур в ранносредновековна
България, са www.independent.academia.edu/TatyanaSlavova (мај 2019).
13) Александар Узелац, Крсташи и Срби : (XI-XII век), Београд 2018.
14) Александар Узелац, Михаило Захумски ..., Афера број 242
(10.10.2018).
15) Борис Ц. Урланис, Рост населения в Европе, Москва 1941.
16) Алексей С. Щавелев, Трактат византийского императора Константина
VII Багрянородного «Об управлении империей»: О датировках
оригинала рукописи и его копии XI в. писца Михаила Роизаита (Paris.
gr. 2009), са www.igh.academia.edu/AlekseyShchavelev (март 2018).
17) John F. Haldon, Byzantium at war : AD 600-1453, Oxford; Osprey 2002.
18) Colin McEvedy and Richard Jones, Atlas of world population history, New
York 1978.
19) Warren T. Treadgold, A history of the Byzantine state and society,
Stanford, Calif. : Stanford University Press 1997.
20) Warren T. Treadgold, The Army in the Works of Constantine
Porphyrogenitus, Rivista di Studi Bizantini e Neoellenici, n.s., XXIX (1992),
преузето са https://slu.academia.edu/WarrenTreadgold (март 2018).
21) The Cambridge history of the Byzantine Empire c. 500–1492, ed. Jonathan
Shepard, Cambridge and New York; Cambridge University Press 2008.
22) Aleksandar Uzelac, Prince Michael of Zahumlje – a Serbian ally of Tsar

Simeon, p. 236-245, in: Symeon’s Bulgaria in the history of Europe’s
south-east: 1100 years from the battle of Achelous, Sofia 2018.
23) Constantin Zuckerman, On the Byzantine Dromon (with a special regard to
De cerim. II, 44-45), Revue des Études Byzantines 73, 2015.
Увод у грађанске ратове
Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ)

чинило је 6 социјалистичких република (Србија, Македонија, Црна
Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска и Словенија), а средиште фе-
деративне државне управе било је у Београду, али унутар Соција-
листичке Републике Србије (СР Србија) постојале су две аутономне
покрајине (Војводина и Косово). Скоро неограничену власт у Југо-
славији од 1945. до 1980. имао је Хрват Јосип Броз Тито (1892–
1980). Преко њега Хрвати су имали највећи утицај на управљање
државом. У то време направљен је и Устав из 1974. који је више
испунио жеље присталица слабе средишње власти у СФРЈ, а мање
је одговарао присталицама јединствене Југославије. Устав из 1974.
створио је државни поредак у Југославији у коме су вође Хрвата (уз
помоћ вођа Словенаца) задржале пресудни утицај на управу у
СФРЈ, али и могућност да је разбију као државу. Поред политичких
вођа Хрвата и Словенаца, слабу средишњу власт у СФРЈ користиле
су политичке вође Муслимана (у Социјалистичкој Републици Босни
и Херцеговини), политичке вође Македонаца (у Социјалистичкој
Републици Македонији) и вође Албанаца (У Аутономној Покрајини
Косово и Метохија) да управљају „својим” републикама и покрајином
без већег мешања средишње власти СФРЈ из Београда.
Незадовољство код Срба (и Југословена) слабом средишњом
влашћу довело је до појаве политичара који су тражили јачање је-
динства у СР Србији и СФРЈ. Тако се појавио и Слободан Милоше-
вић (Пожаревац, 20.8.1941- Хаг, 11.3.2006) који је постао вођа вла-
дајуће Комунистичке партије Србије у мају 1986. У септембру 1987.
он је потиснуо противнике у Председништву СР Србије, а у децембру
1987. председник Председништва Србије постао је Петар Грачанин.
Милошевић и његове присталице покушали су да остваре пуно ује-
дињење две аутономне покрајине (Војводине и Косова) у СР Србију.
Народна скупштина СР Србије усвојила је 28.3.1989. измене устава
СР Србије које су требале омогућити јединство републике. Поред
тога, од 1989. власт у Црној Гори преузели су Мило Ђукановић
(15.2.1962-) и Момир Булатовић (Београд, 21.9.1956-), а они су
54 ИСТОРИЈА СРБА 5
подржавали а јединство СР Србије. После тога СР Србија је добила

већи утицај и у Предсједништву СФРЈ.
Јачање утицаја СР Србије у СФРЈ и у владајућој партији, Саве-
зу комуниста Југославије (СКЈ) изазвало је незадовољство у СР
Хрватској и СР Словенији. Политичке вође Хрватске и Словеније
нису биле спремне да прихвате јачање утицаја из Србије (Београда)
у СФРЈ, а посебно у „њиховим” републикама. Комунисти из Слове-
није и Хрватске наглашавали су да су према уставу СФРЈ из 1974.
њихове републике скоро независне. После међунационалних свађа
у владајућој партији, у јануару 1990. комунисти из Словеније и
Хрватске напустили су јединствени СКЈ. Владајућа партија у СФРЈ
се распала и то је олакшало одржавање вишестраначких избора.
Вишестраначки избори у свих 6 република СФРЈ одржани су од
априла до децембра 1990. После избора, нове власти у република-
ма СФРЈ наставиле су са свађама које су почеле у време владавине
комуниста. У Хрватској вођа Хрватске демократске заједнице (ХДЗ)
Фрањо Туђман (1922–1999), после победе на изборима (у априлу и
мају 1990), постао је вођа Хрватске и Хрвата. Туђман је радио на
одвајању Хрватске од СФРЈ, одбацивао је Устав СФРЈ и покушавао
је умањити политички значај Срба у Хрватској. У том циљу, Сабор
Хрватске усвојио је 22.12.1990. измене Устава Републике Хрватске,
којим је Србима одузето право сувереног народа, а проглашени су
за националну мањину. Нове републичке власти у Словенији такође
су радиле на одвајању од СФРЈ и организовале су плебисцит
23.12.1990. на коме се велика већина Словенаца изјаснила за
одвајање Словеније од СФРЈ.
До 1990. у СФРЈ, према уставима Срби су били суверени
(конститутивни) народ, поред СР Србије, и у СР Хрватској, и СР
Босни и Херцеговини (БиХ). Када су политичке вође републике
Хрватске (а после и БиХ) затражиле одвајање од СФРЈ за Србе у
Хрватској и БиХ понуђен је само положај националних мањина.
Србима се чинило да је то одузимање њихових права, а у неким
поступцима Туђмана и нове владе Хрватске видели су обнову
злочиначке Независне Државе Хрватске, то јест намеру да се Срби
униште. Срби и Југословени од 1990. нису веровали у „добре наме-
ре” политичких вођа Хрвата. У намери да се заштите од политичког,
полицијског и војног насиља у Хрватској, Срби на подручју Крајине
одржали су од 19.8. до 2.9.1990. референдум о самоуправи. После
тога направили су Српску аутономну област Крајину (САО Крајина),
а нису признавали републичку власт Туђмана и ХДЗ-а из Загреба.
1.
Грађански ратови на подручју Југославије
од 1991. до 1995.
Ширење утицаја САД и ЕУ у време распада СФРЈ
На догађаје у СФРЈ око 1990. значајан утицај вршиле су војно и

економски највеће европске и светске државе, а то су биле Сједи-
њене Америчке Државе (СДА), Савез Совјетских Социјалистичких
Република (од краја 1991. Русија) и Немачка. Од 1989. власт кому-
ниста у Совјетском Савезу и Европи нестајала је. У том процесу
Варшавски пакт био је распуштен средином 1991. У републикама је
дошло до отвореног испољавања жеље за одвајањем од СССР-а. У
најважнијој републици у СССР-у, Русији за председника је био
изабран Борис Јељцин 12.6.1991.1 Последњи покушај да се СССР
сачува као једна држава догодио се у августу 1991. У Москви у
првим сатима 19.8.1991. потпредседник СССР-а Генадиј Јанајев и
дружина министара и генерала (тзв. Државни комитет за ванредно
стање у СССР-у) покушали су насилно сменити Михаила Сергеје-
вича Горбачова председника СССР (1989-1991), али председник
Русије Борис Николајевич Јељцин (1991-1999) није прихватио
насилну смену власти и објавио је да он преузима контролу над
свим органима (и војском) СССР-а на територији Русије. 2 Горбачов
је пуштен из кућног притвора (на Криму) и вратио се у Москву
21.8.1991.3
1
Политика (број 27899) 9.6.1991, стр. 1; Политика (27904) 14.6.1991, стр. 1.
2
Политика (27971) 20.8.1991, стр. 1; К. Николић и В. Петровић, Рат у
Хрватској : документа Председништва СФРЈ, Том 3 : (август-октобар 1991),
Београд 2018, стр. 128 у напомени 82. Михаил С. Горбачов (1931-) био је и
генерални секретар КП СССР од 1985. до 1991.
3
Политика (27973) 22.8.1991, стр. 1-2; Политика (27974) 23.8.1991, стр. 1-2.
Неколико десетина хиљада Московљана окупило се да подржи Јељцина и
посланике у скупштини Русије који су се састали у Белом дому, а покушај
У то време Слободан Милошевић и Вељко Кадијевић (Имотски

1925 – Москва, 2014), као истакнути борци за очување јединства
Југославије, нису осудили покушај пуча у СССР-у. 4 Можда су се
надали да ће пуч створити у Москви власт од које ће они добити ве-
ћу политичку и војну помоћ за одбрану постојања СФРЈ. Због тога,
сарадња Слободана Милошевића и председника Руске Федерације
(Русије) Бориса Јељцина није могла бити нарочито добра.
Почетком септембра 1991. на Конгресу народних представника
СССР-а договорено је да се створи савез суверених држава уместо
СССР-а. Представници 10, од 15 република, договорили су се да ће
створити нови савез држава,5 а новостворени Државни савет СССР-
а указом је признао самосталност Литваније, Летоније и Естоније. 6
Када је одржан референдум у Украјини 1.12.1991. на коме се већина
изјаснила за независност, постало је јасно да се потпуно распада
СССР.7 Убрзо, председници Русије и Украјине са председником
скупштине Белорусије почели су рад на стварању новог савеза
независних република, коме се придружило још 8 република бившег
СССР-а на састанку у Алма-Ати у Казахстану 21.12.1991.8
До средине осамдесетих година 20. века постојала је у свету
равнотежа две нуклеарне суперсиле. То су биле Сједињене Аме-
ричке Државе (САД) и Савез Совјетских Социјалистичких Република
војске са тенковима да узме седишта председника, владе и скупштину Русије

зауставили су окупљени Московљани 20-21.8.1991. Владимир Крјучков,
председник КГБ-а, попустио је у преговорима са преговарачима скупштине
Русије. Војни пуч је пропао, а затворени су пучисти маршал Дмитриј Т. Јазов
министар одбране СССР-а, Владимир Крјучков, Генадиј Јанајев
4
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 121, 129. са напоменом 74.
Влада Србије изјавила је да нема намеру да се меша у унутрашње ствари
других држава, али су политичке вође Хрватске и Словеније осудиле пуч као
незаконит. Незаконитост пуча истицали су и представници Европске заједнице.
5
Политика (27985) 3.9.1991, стр. 5; Политика (27988) 6.9.1991, стр. 1. Поред
Литваније, Летоније и Естоније, за које је председник САД Џорџ Х. В. Буш
објавио да ће бити признате као независне, документ нису потписали
представници република Молдавије и Грузије.
6
Политика (27989) 7.9.1991, стр. 3.
7
Политика (28074) 3.12.1991, стр. 1. Истовремено, одржани су председнички
избори у Украјини на којим је победио Леонид Кравчук.
8
Политика (28084) 13.12.1991, стр. 3; Политика (28093) 22.12.1991, стр. 1-2;
Политика (28097) 26.12.6.1991, стр. 1. Изван новоствореног Савеза Независних
Држава остале су Грузија, Литванија, Летонија и Естонија. Представници 11
република послали су обавештење Михаилу Горбачову да треба поднети
оставку до краја децембра 1991. на место председника СССР, јер је та држава
престала да постоји. Он је то учинио 25.12.1991. а обавестио је да преноси
команду над нуклеарним снагама СССР-а на председника Русије Б. Јељцина.
Грађански ратови на подручју Југославије од 1991. до 1995. 57
(СССР). Обе водеће државе, СССР и САД, имале су довољно

нуклеарног оружја да обесхрабре противника у жељи да их потисне
и прошири свој политички, економски и војни утицај на цео свет. 9 У
време распада СССР-а, политички утицај владе из Москве потиснут
је у свету, а проширио се утицај владе из Вашингтона (САД).10
Непосредно преко својих службеника, али и преко НАТО-а (North
Atlantic Treaty Organization) влада из Вашингтона ширила је свој
утицај у Европи и свету. 11 У то време, други важан савезник и осло-
нац САД у свету била је Европска заједница, коју је чинило 12
држава до 1995.12
На састанку председника држава и влада ЕЗ у Мастрихту 9. и
10.12.1991. договорен је Уговор о Европској унији (ЕУ), то јест
преобликовању ЕЗ у јаче повезану ЕУ.13 Од новембра 1992. године
9
Политика (29776) 12.9.1996, стр. 1; Политика (29789) 25.9.1996, стр. 1. У
намери да ограничи ширење нуклеарног оружја, 10.9.1996. Генерална
скупштина УН усвојила је Споразум о глобалној забрани нуклеарних
експеримената. Да би Споразум постао пуноважан морале су га ратификовати
све државе (тада 44) које су имале нуклеарне реакторе. За су гласали
представници 183 државе, а против су били Индија, Бутан и Либан. На гласању
нису били присутни представници 19 земаља, а међу њима и представник
Северне Кореје.
10
Политика (31967) 2.11.2002, стр. 3А. Сваке 4 године бира се председник САД.
Председник САД именује 13 државних секретара (министара), то јест владу.
Народно представништвокоје доноси законе је Конгрес. Конгрес САД састоји се
од Представничког дома (у коме је 435 изабраних представника на две године)
и Сенат (у коме је по 2 представника из 50 држава које чине САД, а њихов
мандат траје 6 година).
11
The North Atlantic Treaty, Washington D.C. - 4 April 1949, www.nato.int (април
2019); NATO A-Z page, www.nato.int (април 2019), р. 4-5. Првобитно, 4.4.1949.
чланице НАТО-а постале су Сједињене Америчке Државе, Велика Британија,
Француска, Италија, Низоземска, Канада, Белгија, Данска, Португалија,
Норвешка, Исланд и Луксембург. Од 1952. чланице су постале Грчка и Турска.
Савезна Република Немачка постала је члан НАТО-а 1955, а Шпанија 1982.
12
Данијела М. Лакић, Утицај проширења Европске уније на процес европских
интеграција, Факултет политичких наука, докторска дисертација, Београд 2013,
стр. 19, 23, 68-69, 86, 93. Данашња Европска унија почетак има у Европској
заједници за угаљ и челик коју су Париским уговором створиле Италија,
Западна Немачка, Француска и земље Бенелукса у Паризу 18.4.1951. Из тог
језгра, тзв. Римским уговором (1957), који је постао пуноважан од 1.1.1958,
створена је царинска унија, то јест Европска економска заједница (ЕЕЗ, или
ЕЗ). Заједници су се прикључиле: Ирска, Велика Британија и Данска 1.1.1973.
Од 1.1.1981. члан ЕЗ је постала Грчка, а 1.1.1986. Шпанија и Португалија ушле
су у ЕЗ. Од 1.1.1995. у ЕУ су Аустрија, Финска и Шведска.
13
Политика (28081) 10.12.1991, стр. 3; Политика (28083) 12.12.1991, стр. 3;
Владимир М. Атељевић, Међународно организовање и безбедносна институ-
ционализација Европске Уније (докторска дисертација, Београд 2016), са
Европска унија одлучила је да обележава 9. мај као Дан Европе.14

Од 1993. и примене Мастрихтског уговора Европска унија је почела
да води јединственију економску, монетарну и спољну политику.15
На истоку Азије уздизала се нова економска и политичка сила.
Народна Република Кина мирним путем преузела је Хонгконг
1.7.1997. од Велике Британије и показала како је порастао њен
значај.16 Жељу Пољске, Мађарске и Румуније да уђу у НАТО и
спремност савеза да их прими, Русија и Белорусија доживеле су као
претњу и ближе су се повезале 2.4.1997. потписавши уговор о
стварању конфедерације са именом Савез Русије и Белорусије. 17
Рад на повезивању довео је до потписивања уговора о стварању
Савезне државе Русије и Белорусије 8.12.1999.18
Ипак, наставио се и раст броја чланица НАТО-а. На свечаности
у Индепенденсу (Мисури, САД) у НАТО су ушле Пољска, Мађарска
и Чешка 12.3.1999.19 Од краја осамдесетих година 20. века победа
САД и НАТО-а у хладном рату оставила је Вашингтон као највеће
средиште моћи у свету. Изгледало је да су се САД нашле у прилици
да наметну своју вољу свима.20 Ипак, ниједна моћ није безгранична.
www.nardus.mpn.gov.rs (јун 2017), стр. 111, 220.
14
Политика (31435) 9.5.2001, стр. 5. Француски министар спољних дела Роберт
Шуман дао је једну изјаву 9.5.1950. која је предвидела стварање уједињене
Европе, као заједнице европских народа којом ће се спречити избијање ратова.
15
Политика (28758) 1.11.1993, стр. 1; Владимир М. Атељевић, Међународно
организовање ..., стр. 221. У фебруару 1992. потписан је Мастрихтски уговор, а
после ратификације са његовом применом почело се од 1.11.1993.
16
Председник комунистичке партије и државе Кине Ђијанг Цемин присуствовао је
свечаности у Хогконгу у поноћ 30.6. на 1.7.1997. године, којом је град дат
Кини. Враћање Хонгконга потписали су Маргарет Тачер (премијер Велике
Британије од марта 1979. до новембра 1990) и Џао Цијанг председник владе
Кине 1984.
17
Политика (29973) 3.4.1997, стр. 1-2. Тај поступак изазвао је незадовољство
код председника Украјине Леонида Кучме који је изјавио да се савез Русије и
Белорусије неће остварити, али да се тиме разара Заједница Независних
Држава.
18
Политика (30936) 9.12.1999, стр. 1-2; Политика (30941) 14.12.1999, стр. 1;
Политика (30942) 15.12.1999, стр. 1; Политика (30950) 23.12.1999, стр. 1.
Уговор су потписали у Москви председници Русије Борис Јељцин и Белорусије
Александар Лукашенко. Уговор су ратификовали у децембру 1999. Државна
дума Русије и Савет Руске Федерације (као делови Народног представништва
Русије). Народно представништво Белорусије је исто учинило 14.12.1999.
19
20
Политика (30023) 25.5.1997, стр. 3; Триво Инђић, Глобалне последице …, стр.
136. Војници САД налазили су се 1997. у 100 држава у привременим мисијама,
а највећа је била у БиХ са око 8.000 војника. Поред привремених мисија САД
Ономе што су власти из Вашингтона (САД) желеле да ураде, или да

други ураде за њих, јавили су се отпори. Због тога, САД су одлучиле
да економским притисцима, то јест економским кажњавањем не-
послушних држава и народа, али и оружаним нападима, са својим
савезницима, да „дисциплинују” непослушне.21
Владе и државе које су се супроставиле вољи САД и њиховом
најважнијем савезнику ЕЗ (ЕУ) биле су у опасности да буду прогла-
шене за тзв. „државе одметнике” у „новом” светском поретку.22
Постојале су две основне оптужбе као изговор за мешање, то јест
напад САД и ЕУ. Нападнута држава, то јест њена влада, могла је
бити оптужена да одузима људска права својих грађана, или да је
претња суверенитету друге државе.23 После оптужбе, САД и ЕУ
кажњавале су оптужену владу, економски и војно. У стварности
казна је погађала државу, а из САД су долазиле изјаве да помажу
„оне који се боре за људска права” или „бране нападнуту државу”.
Нападом на Ирак у јануару 1991. почео је период у коме су САД
усмеравале развој „малих” држава и великог дела света.
су имале велике сталне војне базе у Немачкој (око 65.000 лица), Јапану (око
50.000 лица), Ј. Кореји (око 37.000 лица) и Панами (око 7.400 лица).
21
Политика (31206) 10.9.2000, стр. 1. Таква економска кажњавања војно и
економски слабије државе и народи гледали су и као застрашивање и насиље
које проводе САД и ЕУ. Министар иностраних дела Либије (Абдулрахман
Шалгем) у септембру 2000. рекао је да економско кажњавање (преко Светске
банке, Међународног монетарног фонда и Светске трговинске организације)
„сиромашних држава треба гледати као тероризам”.
22
Политика (31134) 30.6.2000. стр. 1. У кинеским новинама „Женмин жибао”
2000. изнето је мишљење да су објашњења из САД да постоје „неваљале” или
„опасне” државе некада само изговори да САД несметано буду насилне према
државама које нису слушале наредбе из Вашингтона.
23
John M. Blum et al, The National Expierece: a History of the United States, Fourth
edition, New York – Chicago – San Fracisco – Atlanta 1977, p. 99-100, 850; Луис
Ф. Френклин, Европа у доба револуције: 1780-1830, Београд 2005, стр. 128-
129; Ференц Ф. Јагица, Међународно-правни аспекти …, стр. 172, 174, 204.
Данас људска права (или права човека) замишљамо као права која припадају
изворно и неотуђиво сваком људском бићу самим његовим постојањем, то јест
рођењем. Нико, укључујући и државу, то јест оне који владају државом, нема
право да спречава људе да остваре своја основна људска права. Замисао о
основним правима свих људи постала је важан део живота људи и уређења
држава после две декларације које су објављене крајем XVIII века. Прво је
објављена Декларација о независности (4.7.1776). Оснивачи и представници
Сједињених Америчких Држава у њој су записали и: „Ми држимо очигледним
истине, да су сви људи створени једнаким, да су снабдевени … одређеним
неотуђивим правима, међу којима су живот, слобода, и трагање за срећом...”
После је објављена, у августу 1789. године, и Декларација о правима човека и
грађанина. Данас је основни документ Универзална декларација о људским
правима, коју је усвојила Генерална скупштина УН 10.12. 1948.
Највећа светска организација држава Организација уједињених

нација (ОУН, или УН) економски је зависила од САД. Седиште УН је
у Њујорку, а САД дају највише новца за рад УН. Зато САД и чланице
НАТО-а имају највећи утицај у УН и могу наметнути неке од својих
жеља. Због тога, за део економских кажњавања „држава одметника”
и војних напада САД и ЕУ су добијале одобрење Организације
уједињених нација, то јест Савета безбедности (СБ) УН. У Савету
безбедности УН, поред Кине, Русије, Велике Британије и Француске,
САД су имале место сталног члана, а то је давало и право вета
(забране) на одлуке које је могла изгласати већина. Поред 5 сталних
чланица СБ од 1965. има и 10 несталних чланица. 24 Снага утицаја
САД на УН показана је приликом избора генералног секретара УН
1996. Од 1.1.1992. године до 31.12.1996. генерални секретар УН био
је Бутрос Бутрос Гали.25 У мају 1996. у новинама су се појавила
мишљења да Бутрос Гали неће добити подршку САД за други
мандат на месту генералног секретара УН. 26 У јуну 1996. Б. Гали је
изјавио да је Ворен Кристофер рекао да ће САД употребити и вето
да спрече његов други избор за генералног секретара УН.27 У јулу
1996. Б. Гали је добио подршку Кине, Египта и већине држава из
Африке, али представници САД у разговору са политичарима дру-
гих земаља тражили су да изаберу пријатељство са САД, или са
Галијем.28 У СБ УН представници 14 држава гласали су за избор Б.
24
Јадранка Јовановић, Југославија и Савет безбедности Организације уједињених
нација 1945-1985, Београд 1990, стр. 46-49; Политика (28636) 2.7.1993, стр. 3;
Политика (28644) 10.7.1993, стр. 2. Средином 1993. САД су преко саопштења
покушале да подрже проширење СБ са још две сталне чланице, предлагале су
да то буду Немачка и Јапан. Представници Јапана у јулу 1993. предлагали су
да нове сталне чланице СБ немају право вета, али канцелар Хелмут Кол гово-
рио је да Немачка жели да постане стална чланица СБ са правом вета.
25
другој половини новембра 1992. Бутрос Гали, хришћанин Копт из Египта, добио
је подршку у СБ да буде изабран за генералног секретара УН, а избор је
потврђен у Генералној скупштини УН 3.12.1991.
26
Политика (29671) 30.5.1996, стр. 5; Политика (29698) 26.6.1996, стр. 6; Поли-
тика (29752) 19.8.1996, стр. 2; Политика (29863) 11.12.1996, стр. 9. Основна
незадовољства у САД деловањем Б. Галија настала су због договора склопље-
ног између УН и Ирака у мају 1996. а који је познат као размена „нафта за
храну”. Тај договор умањивао је казнене мере које су САД увеле, преко УН, за
Ирак, а омогућио да Ирак извезе његову нафту у децембру 1996. после шест
година забране. Други извор незадовољства било је тражење Галија да се
утврди одговорност Израела за бомбардовање избегличког логора у Кани
(Либан), који је био под заштитом УН, у априлу 1996. и убиство око 90 лица.
27
Политика (29693) 21.6.1996, стр. 3.
28
Политика (29719) 17.7.1996, стр. 1-2. У суштини политичари из САД су својим
Галија, али представник САД у СБ УН (Мадлен Олбрајт) ставила је

вето на тај избор 19.11.1996.29 Већ, почетком децембра 1996, Египат
и друге афричке државе одустале су од подршке Галију и противље-
ња вољи владе из Вашингтона (САД).30 Средином децембра 1996.
СБ УН предложио је, а Генерална скупштина УН изабрала је новог
генералног секретара Кофи Анана (1.1.1997-2006).31
Када нису могле добити одобрење у СБ УН, САД и чланице
НАТО-а су тешко одолевале искушењу да делују самовољно. Деша-
вало се да у вишегодишњим „дисциплиновањима” Ирака и других,
САД некада делују уз сагласност УН, а некада без ње. После
одобрења СБ УН почео је први напад САД на Ирак, због ирачке
окупације Кувајта 1990. године, у јануару 1991. (Пустињска олуја).
Касније су САД слободно процењивале да ли је потребно да делују
и без таквог одобрења. Већ, у септембру 1996. САД су са бродова и
из авиона ракетама гађале јужни Ирак уз објашњење да то чине јер
је Ирак био претња за „међународни мир и стабилност”. 32 Када је СБ
одбио да усвоји резолуцију која би омогућила напад на Ирак, 33 без
тог одобрења САД и Велика Британија гађале су крстарећим раке-
тама и бомбардовале из авиона (у нападу „Пустињска лисица”)
Багдад и северни део Ирака у децембру 1998.34
Међу народима који су постали предмет притисака САД и
НАТО нашли су се и Срби. Када су САД помагале да се руши соци-
јализам у Европи, на власти у Србији била је социјалистичка партија
и то је један од разлога да су САД одлучиле да подрже противнике
Србије. Други разлог је што су у очима вођа САД, Срби сматрани
склонијим да прихватају утицаје и препоруке из Русије, а владе из
Вашингтона су радиле на слабљењу Русије и њених савезника. 35
саговорницима из других држава постављали питање: „Кога желите за
Пријатеља – председника САД, или генералног секретара УН?”
29
30
Политика (29856) 4.12.1996, стр. 1.
31
Политика (29868) 16.12.1996, стр. 1;Политика (29871) 19.12.1996, стр. 3;
Политика (29883) 3.1.1997, стр. 1.
32
тика (29772) 8.9.1996, стр. 1. Велика Британија и САД су покушале да се у
Савету безбедности УН усвоји резолуција која подржава бомбардовање Ирака,
али Народна Република Кина и Руска Федерација то нису прихватиле.
33
Политика (30299) 1.3.1998, стр. 1.
34
Политика (30586) 18.12.1998, стр. 1, 3; Политика (30589) 21.12.1998, стр. 1.
35
Политика (29967) 28.3.1997, стр. 2. Ремзи Кларк, врховни државни тужилац и
министар правде у време председника Џона Ф. Кенедија, 1997. поновио је да
Американци виде Србе као савезнике Русије и додао је: „Америка је још увек
Насупрот Хрватима и Словенцима који су били под већим утицајем

Немачке и склонији да примају упутства из Берлина, циљеви Србије
нашли су се у супротности са циљевима власти из Берлина и Ва-
шингтона. После уједињења две Немачке (3.10.1990), њен главни
град Берлин постао је главно средиште моћи у Европској заједници.
Међу вођама Југославије и Србије (Вељко Кадијевић, Петар
Грачанин, ...) постојало је мишљење да Немачка и Аустрија имају
жељу да непомирљиво посвађају југословенске народе и разоре
Југославију, а тако се освете и Србији и Југославији. 36 Поред
југословенскин и неки страни политичари мислили су да је главно
охрабрење за Словенију и Хрватску да се одвоје од СФРЈ по сваку
цену долазило из Немачке, коју је подржавала и Аустрија.37
Потпуни нестанак средишње власти СФРЈ и

припрема грађанског рата у Хрватској и Словенији
Распадом Савеза комуниста Југославије (СКЈ), као владајуће

партије, од јануара 1990. средишња власт у Југославији убрзано је
нестајала. Распад владајуће партије довео је до избора нових
власти у свих 6 република СФРЈ.38 Избори су одржавани од априла
до децембра 1990. а створене су нове скупштинске већине и владе
у републикама. У Скупштини СФРЈ вођени су разговори о преуре-
ђењу Југославије, али они нису водили договору.39 Разлике међу
забринута због Русије, … зато и жели да ослаби Србе да би и даље слабила

Русе.”
36
Вељко Кадијевић, Против удар: моје виђење распада Југославије, Београд
2010, стр. 25-27; К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 272-273.
37
Политика (29171) 5.1.1994, стр. 1. Такво мишљење изнео је почетком 1995.
Булент Еџевит, у то време бивши премијер Турске.
38
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1974), Члан 2,
www.sr.wikisource.org/wiki/Устав_Социјалистичке_Федеративне_
Републике_Југославије_(1974). „Социјалистичку Федеративну Републику
Југославију сачињавају Социјалистичка Република Босна и Херцеговина,
Социјалистичка Република Македонија, Социјалистичка Република Словенија,
Социјалистичка Република Србија, као и Социјалистичка Аутономна Покрајина
Војводина и Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово које су у саставу
Социјалистичке Републике Србије, Социјалистичка Република Хрватска и
Социјалистичка Република Црна Гора.”
39
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1974), Чланови 284,
285, 291 и 292. Скупштину СФРЈ чинили су Савезно веће и Веће република.
Посланици у Савезно веће бирани су гласовима посланика из општинских
скупштина. Савезно веће је имало укупно 200 посланика (по 30 посланика из
мишљењима и непопустљивост у скупштинама 6 република спре-

чили су да се дође до сагласности за промену устава Југославије.40
Слично је било у осмочланом Председништву СФРЈ. 41 Ни Савезно
извршно веће СФРЈ није могло да очува јединство Југославије.42
Средишња законодавна и извршна власт у СФРЈ није признавана у
6 република. Стварна државна власт се преселила у 6 република.43
Као главна одбрана јединства Југославије остала је Југосло-
венска народна армија (ЈНА). Према Уставу СФРЈ, ЈНА је била први
део оружаних снага СФРЈ, које „штите независност, суверенитет, те-
риторијалну целокупност ... СФРЈ.”44 Поред ЈНА, други део оружаних
снага СФРЈ била је Територијална одбрана (ТО).45 У ЈНА су били
професионални војници и регрути (младићи који су пролазили војну
обуку и вршили редовну војну службу у трајању од 12 месеци). ЈНА
је била заједничка за целу Југославију и њен врховни командант је
било Председништво СРФЈ. Према Уставу СФРЈ из 1974. ТО је
имала двојну команду. Штабови ТО били су подређени и команди
република и по 20 посланика из покрајина). У Веће република посланици су

бирани гласањем у републичким, то јест покрајинским скупштинама, а имало је
136 посланика (по 20 посланика из република и по 8 посланика из покрајина).
Према члану 285. о промени устава и граница СФРЈ одлучивало је Савезно веће
и у њему су вођени разговори о промени уређења Југославије.
40
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1974), Чланови 398.
и 402. „О промени Устава СФРЈ одлучује Савезно веће Скупштине СФРЈ, уз
сагласност скупштина свих република и аутономних покрајина, ... Промена
Устава СФРЈ је усвојена кад се са текстом који је усвојило Савезно веће
Скупштине СФРЈ сагласе скупштине свих република и аутономних покрајина,
односно скупштине свих република.”
41
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1974), Чланови 313,
321. и 324. Према члану 313. „Председништво СФРЈ представља Соција-
листичку Федеративну Републику Југославију у земљи и иностранству...
Председништво СФРЈ је највиши орган руковођења и командовања оружаним
снагама Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у рату и миру.” До
распада СКЈ 1990. (према члану 321. Устава) девети члан Председништва био
је председник СКЈ. Од 1990. „Председништво СФРЈ сачињавају по један члан из
сваке републике и аутономне покрајине, кога бира скупштина републике,
односно скупштина аутономне покрајине...” Према члану 324. „чланови
Председништва СФРЈ бирају се на време од пет година”.
42
и 289. Према Уставу СФРЈ из 1974. за избор председника и чланова Савезног
извршног већа требала је сагласност оба већа Скупштине СФРЈ.
43
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 139.
44
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1974), Члан 240.
45
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1974), Члан 240.,
Даље према Уставу СФРЈ и „сваки грађанин који са оружјем, или на други
начин учествује у отпору против нападача припадник је оружаних снага СФРЈ.”
оружаних снага СФРЈ, али и руководствима република, то јест

председницима република.46 Због постојања двојне команде над ТО,
Територијалне одбране република нису биле само део оружаних
снага СФРЈ, него су могле постати и војске одвојене од ЈНА.
Припадници ТО били су војни официри и мушкарци резервног
састава војске који су раније прошли редовну обуку у ЈНА. Хрватска
и Словенија прогласиле су 1990. да ТО стављају под републичку ко-
манду. Од ТО и делова полиција (првенствено посебних и резервних
јединица), Хрватска и Словенија стварале су републичке војске у
другој половини 1990.47
Од друге половине 1990. нова влада у Хрватској наоружавала
се и спремала за грађански рат. Министар унутрашњих послова
(МУП) Хрватске Јосип Бољковац тражио је од августа 1990. где мо-
же набавити већу количину полуаутоматских и аутоматских пушака
за Хрватску, а највећу спремност да му оружје продају показали су
Мађари.48 Средином 1995. Мартин Шпегељ причао је како је отишао
у Будимпешту као министар одбране Републике Хрватске почетком
октобра 1990. и да је уговорио куповину 30.000 калашњикова (за
280 немачких марака по калашњикову), али рекао је да је склопио
уговор и о куповини 40 противавионских лансера типа „Стрела 2М”
за обарање авиона ЈНА, а „Стрела 2М” није било оружје које је
могло бити редовно продавано полицији.49
Од средине 1990. и доласка ХДЗ-а на власт у Хрватској брзо је
повећаван и број полицајаца у МУП-у Хрватске, а до краја јануара
1991. био је увећан више од 2,5 пута са око 7.000 лица на око 18.500
лица50 У том увећању издвајала се специјална полиција са око 3.000
лица (која је личила на лако наоружане војне јединице) и која је
постајала средство за насиље према Србима.51 Као основну про-
веру послушности у МУП-у Хрватске су примењивали захтеве да
46
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1974), чланови 239
и 240; Вељко Кадијевић, Против удар ..., стр. 73-74.
47
Конрад Колшек, Први пуцњи у СФРЈ : сећање на почетак оружаних сукоба у
Словенији и Хрватској, Београд 2005, стр. 39-40. Прво постројавање војске
Републике Словеније извршено је пред Лојзе Петерлеом, председником владе
Словеније, у Кочевској Реци 17.12.1990.
48
Политика (27769) 28.1.1991, стр. 9.
49
Политика (29354) 10.7.1995, стр. 7.
50
Давор Маријан, Рат у Хрватској 1990–1991. Судионици и значајке, у Историја
20. века 2/2011, стр. 56.
51
Миле Бјелајац и Озрен Жунец, Рат у Хрватској 1991-1995, са www.pescanik,
стр. 16-17.
милиционери потпишу изјаву оданости Хрватској и ставе на уни-

форме нови републички грб, шаховницу, уместо петокраке. 52 Од
средине 1990. није била реткост да Срби у Хрватској држави и
полицији коју је стварао Туђман виде усташку опасност. 53 Срби и
њихове вође у Хрватској имали су страх да нова власт у Хрватској,
коју је стварао Туђман, има намеру да понови насиља и злочине
усташке Независне Државе Хрватске.54 Срби у Хрватској све теже су
подносили нетрпељивост већине Хрвата према Србима. Они у
градовима са Хрватском већином су се повлачили из јавног живота,
а Срби у Крајини стварали су државне установе којим могу веро-
вати. Почетком јануара 1991. последњи Србин Симо Рајић (члан
СДП Хрватске), који је имао значајну службу у Републици Хрватској,
дао је оставку на место потпредседника Сабора Хрватске, одрекао
се места у Сабору, а напустио је и Председништво СДП Хрватске.55
Извршно веће Српске аутономне области (САО) Крајине 4.1.1991.
прогласило је стварање одвојеног Секретаријата унутрашњих
послова са седиштем у Книну.56
52
Политика (27894) 4.6.1991, стр. 13. Милиционери Срби и Југословени нису
подржавали одузимање суверености Србима, које је извршено променом устава
Хрватске 25.7.1990. године, нити су желели да скину петокраке, а ставе
шаховницу на капе и униформе јер су сличан симбол имале усташе у
Независној Држави Хрватској. Због тога, Срби и Југословени су напуштали МУП
Хрватске, или су добијали отказе због непослушности.
53
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 125 (у напомени 76), 269-
271 са напоменом 13. У августу 1990. савезни министар полиције Петар
Грачанин (1923–2004), од 1941. партизан и борац против усташа, на састанку у
Београду говорио је Србима из САО Крајине да морају поставити наоружане
страже око њихових насеља, а спречити убиства која усташе желе учинити.
54
Политика (27756) 15.1.1991, стр. 8. О томе јасно сведочи и изјава председника
СДС Хрватске Јована Рашковића у Кометнику, код Подравске Слатине, среди-
ном јануара 1991. На скупу Срба који су одавали пошту за 320 Срба које су
убиле усташе 14.1.1942. Рашковић је рекао: „Приговарају вам да ви овде
стварате нови Книн. Ако га и стварате нека вам буде на част и славу, Книн
неће напасти никаква полиција, или некакве нове СС трупе, које се формирају
у Хрватској … Ми смо за мир и заједништво, [али] нико и никада нас више неће
водити на кланицу.”
55
Политика (27746) 5.1.1991, стр. 7; Политика (27747) 6.1.1991, стр. 12. Тада је
изјавио: „Чињенице ... говоре да је необично много Срба отишло са функција
[места у државној служби] од доласка нове власти. Поставља се питање - да
ли народ, који вјеројатно чини око 15% укупног становништва Хрватске, а који
данас нема својих представника у управним одборима јавних предузећа, ..., на
водећим судским функцијама, у влади, парламенту ... може бити равноправан.”
56
Политика (27747) 6.1.1991, стр. 8; Никица Барић, Оснутак и развој службе ...,
стр. 77. Одређено је да су у СУП-у САО Крајине општине Книн, Обровац, Бенко-
вац, Грачац, Титова Кореница, Доњи Лапац, Двор на Уни, Глина, Костајница и
Средишња власт СФРЈ покушала је да заустави припреме

Хрватске за грађански рат. Под председништвом Борисава Јовића,
Председништво СФРЈ, у проширеном саставу (то јест уз присуство
председника владе СФРЈ Анте Марковића, 6 председника републи-
ка и 2 представника покрајина), разговарало је о нелегалном наору-
жавању лица по политичкој и националној припадности (то јест
стварању републичких армија) 9.1.1991. Тада, Председништво је
донело наредбу да се на територији СФРЈ распусте сви оружани
састави који нису део јединствених оружаних снага СФРЈ и МУП-а, а
чије уређење није у складу са савезним прописима Југославије. Та-
кође је наређено да се то оружје одмах преда најближим јединица-
ма ЈНА. Као време до када се мора извршити наредба одређено је
10 дана, а запрећено је да ће бити суђено лицима која то не испуне
у року од 10 дана. За извршење наредбе „на целој територији СФРЈ”
одређен је Савезни секретаријат за народну одбрану.57
После повратка из Београда са седнице Председништва
СФРЈ, Фрањо Туђман одржао је седницу Већа за народну одбрану и
заштиту уставног поретка Републике Хрватске 10.1.1991. године и
на њој је закључено: „Полазећи од суверености Републике Хрватске
утврђене према Уставу, … оцењује [се] оправданим позив на ра-
зоружавање свих незаконито наоружаних … међутим, истиче, да су
за то надлежна искључиво министарства унутрашњих послова
република.” Поред тога, исто веће је закључило „да на подручју
Републике Хрватске нема противправно наоружаних скупина осим
на книнском подручју.”58 Оружје је враћано у недовољном броју, а
Хрватска је тражила да се време за разоружавање продужи до
21.1.1991. године,59 али вође Хрватске и Словеније нису били
вољни да слушају наредбу Председништва СФРЈ. Председништво
СФРЈ продужило је време за враћање до краја 21.1.1991. 60 У време
Војнић.
57
Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ: изводи из дневника, Београд 1996, стр.
241-246; К. Николић и В. Петровић, Од мира до рата: Документа Председни-
штва СФРЈ 1991, Том 1, (јануар-март 1991), Београд 2011, стр. 11-14, 19. Тек
после смрти Тита, који је био Председник СФРЈ „без ограничења мандата”, то
јест до смрти, Председништво СФРЈ постало је врховни командант оружаних
снага Југославије од маја 1980. Према члан 313 Устава СФРЈ из 1974. године,
Председништво СФРЈ је „највиши орган руковођења и командовања оружаним
снагама СФРЈ у рату и миру.”
58
Политика (27752) 11.1.1991, стр. 12.
59
Ивица Лучић, Босна и Херцеговина ..., стр. 114.
60
Политика (27761) 20.1.1991, стр. 8; Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ ...,
када се требало враћати оружје, 17.1.1991. амбасадор САД у

Београду Ворен Цимерман дао је председнику Председништва
СФРЈ Б. Јовићу упозорење да ће се САД супроставити променама
„граница унутар Југославије” и да би кориштење силе од стране ЈНА
убрзало распад СФРЈ.61
На седници Председништва СФРЈ 22.1.1991. примећено је да
је „наредба о враћању оружја само делимично извршена.”62 После
тога, Служба за информисање Савезног секретаријата за народну
одбрану обавестила је да треба одмах распустити све сакупљене
наоружане саставе у Републици Хрватској, или ће ЈНА морати да
„подигне борбену готовост својих јединица”.63 После тог саопштења,
Туђман је сазвао седницу владе Републике Хрватске и председавао
на њој, а предложио је да се разоружавање резервног састава МУП-
а Хрватске спречи одлуком Сабора и да се у Хрватској примењују
само закони СФРЈ који нису у супротности са Уставом Републике
Хрватске.64 То је било непоштовање тада важећег Устава СФРЈ из
1974. у коме је прописано да републике и њихови органи примењују
савезне законе, а не да те законе одбацују.”65
Слободан Милошевић био је председник Председништва
Србије од 8.5.1989. до 11.1.1991. године, а, после победе на избо-
рима у децембру 1990. Милошевић је био је председник Србије од
11.1.1991. до 23.7.1997.66 Убрзо пошто је проглашен за председника
стр. 254-257; Конрад Колшек, Први пуцњи у СФРЈ ..., стр. 90.
61
Ана Д. Петковић, САД и распад Југославије Америчка дипломатија и балкански
конфликт 1989-1995, Филозофски факултет - докторска дисертација, Београд
2013, www.nardus.mpn.gov.rs (јун 2017), стр 55-56. Према Борисаву Јовићу то
упозорење представника САД спречило је да ЈНА употреби силу у Хрватској за
разоружавање без одобрења Председништва СФРЈ.
62
Политика (27764) 23.1.1991, стр. 1.
63
Политика (27765) 24.1.1991, стр. 1.
64
Политика (27765) 25.1.1991, стр. 9. Он је тада признао и да је Хрватска купила
оружје у иностранству за активни и резервни састав свог МУП-а.
65
„Савезне законе и друге прописе и опште акте извршавају органи у републи-
кама и аутономним покрајинама и они су одговорни за њихово извршавање,
ако овим уставом није утврђено да те законе и друге прописе и опште акте
непосредно извршавају и за њихово извршење одговарају савезни органи …
Ако органи у републикама и аутономним покрајинама не извршавају савезне
законе и друге прописе и опште акте за чије су извршавање одговорни,
Савезно извршно веће упозориће на то извршно веће републике, односно
извршно веће аутономне покрајине, и затражиће да предузму одговарајуће
мере ради извршавања савезних закона, других прописа и општих аката.”
66
Владари Србије, са https://www.predsednik.rs/predsednik/na-celu-srbije.
Србије, у Београду 24.1.1991. састале су се делегација Србије, коју

је водио председник Слободан Милошевић, и делегација Словеније,
коју је водио, Милан Кучан, а на том састанку Милошевић је рекао
да Србија неће правити тешкоће Словенији ако она одлучи да се
одвоји на миран начин у складу са уставом и правом Словенаца на
самоопредељење до одвајања.67
Вељко Кадијевић послао је Председништву СФРЈ извештај о
незаконитом стварању паралелних војски у СФРЈ.68 О томе колике
су размере стварања нових војски и који су њихови циљеви, ста-
новништво је сазнало 25.1.1991. Тада је на Телевизији Београд, по
одобрењу Кадијевића (Савезног секретара за народну одбрану),
приказан документарни филм о тајном увозу оружја из Мађарске.
Без пристанка Председништва СФРЈ (и ЈНА), то оружје купљено је и
увезено по одобрењу владе Републике Хрватске, а за нову војску
која је стварана од делова њеног МУП-а и ТО Републике Хрватске.
Показано је да је оружје увожено теретним камионима из Мађарске
средином октобра 1990. упркос захтеву министарства за народну
одбрану СФРЈ да се то спречи. На тајним састанцима од октобра до
децембра 1990. снимљене су и изјаве министра одбране Хрватске
генерал-пуковника М. Шпегеља у којим он говори да су купљене
десетине хиљада аутоматских пушака - калашњикова (АК47) за Хрв-
ате, а да ће Србе у Книну „покасапити”. О ЈНА је рекао: „Ми смо у
рату са војском … Организоваћемо убијање војника и старешина...
То ће бити грађански рат без милости...”. 69 Мађарска влада се пра-
вдала да је легално продавала оружје полицији Хрватске.70
Филм је показао да Република Хрватска спрема грађански рат,
а њен министар одбране је био главни осумњичени за припреме.
67
Конрад Колшек, Први пуцњи у СФРЈ ..., стр. 93-94.
68
Вељко Кадијевић, Против удар ..., стр. 113. Хрватска је своју војску стварала
као специјални део милиције (МУП-а), а Словенија издвајањем Територијалне
одбране (ТО) Словеније из оружаних снага СФРЈ.
69
Политика (27767) 26.1.1991, стр. 1, 9; Политика (27784) 12.2.1991, стр. 1;
Политика (28174) 14.3.1992, стр. 9; Ивица Лучић, Босна и Херцеговина ..., стр.
114. Приказани филм снимила је 1990. војна контраобавештајна служба (КОС).
Шпегељ је на тајним састанцима увеличавао и говорио је о 80.000 калашњико-
ва. Савезни секретар за послове народне обране је руководио управним посло-
вима ЈНА, а за свој рад одговарао је: Савезној народној скупштини, Савезном
извршном већу (СИВ) и врховном команданту (Председништву СФРЈ).
70
Политика (29120) 10.11.1994, стр. 6. Према речима Мађарског министра
спољних послова Гезе Јесенског, Мађарска је продала 30.000 аутоматских
пушака од септембра 1990. Хрватској, али он је заборавио да је продавано и
друго оружје које није потребно полицији.
Према Политици, Шпегељ је процењивао да 5. армијска област

ЈНА (Словенија, Хрватска и део БиХ) има до 27.000 официра и
војника,71 а крајем јануара 1991. у Народној армији објављено је да
је МУП Хрватске повећао број својих људи на око 50.000.72
Тако је почела тзв. Афера Шпегељ. Туђман се одлучио на при-
видно попуштање. 26.1.1991. године он је наредио да се резервни
састав милиције у Хрватској демобилише и врати кућама. Очекива-
ње војног врха да ће приказивање филма утицати на становништво
да се заустави пут у рат није се испунило. Напротив, мањи део
Хрвата није био спреман да подржи своје руководство. 26.1.1991. у
Хрватској присталице ХДЗ-а организовале су скупове подршке
оптуженим и својој влади, која је спремала „грађански рат без
милости”.73 Крајем јануара 1991. и Туђман је послао писмо Џорџу Х.
В. Бушу, председнику САД у коме је тражио да САД подрже пошто-
вање граница између република СФРЈ.74 Почетком фебруара 1991.
године објављено је да је већини „демобилисаних редарственика” у
Хрватској допуштено да однесу кући оружје.75
Војни суд у Загребу покренуо је истрагу о увозу оружја и тражио
привођење неколико лица, међу којима је био и М. Шпегељ, али су
се јавиле тешкоће у покушају њиховог привођења.76 Почетком
фебруара 1991. издато је саопштење Војног суда у Загребу да МУП
Хрватске није привео Шпегеља Војном суду, а Фрањо Туђман и
Јосип Манолић, председник владе Републике Хрватске, нису наме-
равали да допусте саслушање, или хапшење Шпегеља од стране
војне полиције (ЈНА).77 Због тога, припадници МУП-а Хрватске
71
Политика (27768) 27.1.1991, стр. 7.
72
Политика (27769) 28.1.1991, стр. 8.
73
Политика (27797) 25.2.1991, стр. 6.
74
75
Политика (27775) 3.2.1991, стр. 1.
76
Политика (27772) 31.1.1991, 1, 11; Политика (27773) 1.2.1991, 9. У Вировити-
ци службеници Државне безбедности, који су требали привести једног осумњи-
ченог (Иван Беланиј), били су опкољени 31.1.1991. од наоружаних цивилних
лица, присталица Туђмана и ХДЗ-а, а један представник ХДЗ-а рекао је да
осумњичени може бити испитан само у Вировитици, без привођења војном
суду.
77
тика (27778) 6.2.1991, стр. 1, 6. У првој половини фебруара 1991. Туђман је
послао писмо, председнику Председништва СФРЈ Борисаву Јовићу, у коме
пише: „министар одбране у влади Републике Хрватске генерал-пуковник
Мартин Шпегељ у рјешавању питања наоружавања полиције, и њезина
резервног састава, извршавао је одлуке хрватске владе, па … може одговарати
само влади, предсједнику Републике и Сабору Републике Хрватске.”
чували су Шпегеља,78 а средишње власти СФРЈ нису могле без

озбиљног сукоба да ухапсе организатора завере против ЈНА.
Постало је видљиво да ЈНА и Председништво СФРЈ не могу да
спрече припреме за оружану побуну и грађански рат. Крајем фебру-
ара 1991. објављено је да Шпегеља не могу да ухапсе јер не борави
код куће у Загребу, него на локацијама где има специјалних једини-
ца полиције Хрватске које га штите.79
Према изјави М. Кучана, почетком 1991. у Републици Словени-
ји Територијална одбрана (у којој су били зрели мушкарци који су
редовну војну обуку као младићи прошли у ЈНА) била је стављена
под команду министра одбране Словеније Јанеза Јанше и начелни-
ка Штаба ТО Словеније Јанеза Слапара. 80 Тако је ТО Словеније
одвојена од ЈНА и почела је да се претвара у војску Словеније.
Хрватске и словеначке вође Фрањо Туђман и Милан Кучан де-
ловали су усклађено, а тражили су да СФРЈ постане конфедерација
суверених република.81 После седнице Председништва СФРЈ,
8.2.1991. словеначки председник Милан Кучан у Љубљани окупио је
новинаре и рекао је да је пропало настојање да Југославија постане
конфедерација.82
Млади војници, регрути слати су у ЈНА, на редовну војну обуку,
из општина становања.83 Војска Словеније, која је настајала од ТО
Словеније, није имала регруте у првим месецима 1991. Због тога,
влада Словеније желела је да младићи из Словеније војну обуку у
78
Политика (27787) 15.2.1991, стр. 8.
79
Политика (27800) 28.2.1991, стр. 1.
80
81
Политика (27757) 16.1.1991, стр. 9-10; Ференц Ф. Јагица, Међународно-правни
аспекти југословенске кризе, Правни факултет - докторска дисертација, Бео-
град 2016, стр. 48. Федерација је савезна држава коју чини више држава, а те
државе чланице федерације у једну државу повезује заједнички устав федера-
ције (савезне државе). Конферерација је савез држава које су повезане међу-
државним уговором (уобичајено и међународним уговором), то јест конфедера-
ција није једна држава за разлику од федерације која то јесте.
82
Следећег, 9.2.1991. Милан Кучан је био у Бечу, поновио је да конфедерација
југословенских република није могућа, а додао је да ће идуће године
Словенија бити независна. Није јасно да ли је допуна о тачном времену неза-
висности Словеније настала после неке размене мишљења са Аустријанцима,
или је самостална процена, скоро видовитост, М. Кучана.
83
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1974), Члан 278. „У
пословима који се односе на војну обавезу и војну мобилизацију људи ...
савезни органи управе, у складу са савезним законом, могу општити и
непосредно са општинским органима управе.”
ЈНА пролазе само у Словенији. Словенија је предложила да регрути

служе војску у републици у којој живе, али Савезно извршно веће
било је против таквог служења војске и 19.2.1991. у Савезном већу
Скупштине Југославије предлог из Словеније је одбачен. Истовре-
мено и Хрватска је изјавила да више неће слати регруте у ЈНА. Све
више Хрвата, уместо одласка у ЈНА, прикључивало се војсци у
Хрватској, која је стварана од специјалних јединица МУП-а.84
Регрута је све мање долазило у ЈНА, а официри из ЈНА почели
су да прелазе у новостворене војске Словеније и Хрватске. У 1991.
број припадника у ЈНА смањивао се брзо, а када је почео грађански
рат у СФРЈ, средином 1991. ЈНА је могла имати око 165.000 офици-
ра и војника. Од тога официра и професионални војника могло је
бити око 40.000, а војника на једногодишњем служењу војне обавезе
могло је бити око 125.000. Насупрот томе Територијалне одбране,
на подручју Југославије, морале су имати најмање неколико стотина
хиљада обвезника. Територија СФРЈ била је подељена на војне
области, а Словенија и највећи део Хрватске били су у 5. војној
области, са седиштем у Загребу.85
Од јануара 1991. у Хрватској преступници и националисти су се
удружили у вређању и физичким нападима на војнике ЈНА који су се
без оружја, кретали у градовима и на путевима са хрватском већи-
ном становништва.86 Када је требало почети суђење Шпегељу (у
одсуству) и другим лицима у Војном суду у Загребу, догодио се
велики јавни напад на ЈНА 8.4.1991. Око зграде суда су се окупиле
присталице сукоба са ЈНА и разним предметима (камење, …) гађа-
ли су прозоре на згради Војног суда, а припадници МУП-а Хрватске
то нису спречавали.87
Одбацујући СФРЈ, Словенија и Хрватска су одбацивале и Устав
СФРЈ, то јест његове чланове који су прописивали да се у републи-
84
Политика (27792) 20.2.1991, стр. 1, 6; Политика (27800) 28.2.1991, стр. 8. У
општинским секретаријатима за народну одбрану у Словенији и Хрватској
раширило се непоштовање закона СФРЈ.
85
Конрад Колшек, Први пуцњи у СФРЈ ..., стр. 64-66. Према Колшеку, 5. војна
област имала је више од 2.000 војних објеката и око 46.000 станова. У мирно-
допском саставу требала је имати 45.000 лица, а од тога 4.000 официра и 4.000
грађанских лица запослених у ЈНА, али је 15.5.1991. имала око 91% плани-
раног људства. Имала је око 200 авиона и хеликоптера, 1.160 тенкова и око
3.000 артиљеријских оруђа
86
87
Политика (27840) 9.4.1991, стр. 1, 7; Конрад Колшек, Први пуцњи у СФРЈ ...,
стр. 120-121.
кама морају поштовати савезни закони Југославије. 88 Скупштина

Словеније 20.2.1991. усвојила је 99 амандмана на Устав Републике
Словеније, а према тим амандманима влада Словеније могла је да
одлучи који закон СФРЈ неће примењивати на својој територији.89
Сабор Хрватске усвојио је 21.2.1991. одлуке да се неће примењи-
вати на територији Хрватске одредбе Устава СФРЈ које нису у
складу са одредбама Устава Републике Хрватске, а проглашене су
неважећим и све законске и друге одредбе СФРЈ, које нису у складу
са законима и Уставом Хрватске.90 На тај поступак Сабора, Српско
национално веће САО Крајине у Книну усвојило је 28.2.1991. Резо-
луцију о раздруживању Републике Хрватске и САО Крајине. Према
тој изјави САО Крајина остала је део СФРЈ.91
Неред у СФРЈ био је такав да она више није постојала као
јединствена држава. Нестало је правне сигурности и јединственог
економског и монетарног система. Срби су се исељавали са оних
подручја где су били мањина и предмет напада.
Ни рат, ни мир у марту 1991. и Председништво СФРЈ
После избора у Србији (1990), на предлог председника Ми-

лошевића, Народна скупштина Србије 11.2.1991. изабрала је за
председника владе Србије Драгутина Зеленовића (1928-), који је до
тада био члан председништва СФРЈ из АП Војводине.92 У то време,
23.2.1991. основана је Српска радикална странка (СРС).93
88
и 270. Према члану 207. „Републички и покрајински закон, и други прописи и
општи акти ... не могу бити у супротности са савезним законом.” Члан 270.
гласи: „Савезни закони и други прописи и општи акти обавезни су на целој
територији Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, ако тим
прописима и актима није одређено да се примењују на ужем подручју.”
89
Политика (27793) 21.2.1991, стр. 1.
90
Политика (27794) 22.2.1991, стр. 1, 9.
91
Политика (27801) 1.3.1991, стр. 1; Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од
Бриона до Дејтона : хронологија кризе на простору Југославије : 1990-1995,
Београд : Војноиздавачки завод, 2003, стр. 28.
92
Политика (27757) 16.1.1991, стр. 1, 6; Политика (27784) 12.2.1991, стр. 1, 7;
Политика (28084) 13.12.1991, стр. 1. Пре Зеленовића председник владе Србије
био је Станко Радмиловић. Драгутин Зеленовић поднео је оставку 12.12.1991.
93
Војислав Шешељ, Српска радикална странка, Београд 2004, стр. 4-5, 13, 69.
Српска радикална странка настала је спајањем Српског четничког покрета
(који је водио Војислав Шешељ) и Народне радикалне странке. На оснивачкој
скупштини СРС у Крагујевцу Војислав Шешељ је изабран за председника.
Председништво СФРЈ првих месеци 1991. водило је расправе

о преуређењу СФРЈ које су имале све мање додира са стварношћу.
Када је постало очигледно да састанци Председништва СФРЈ,
проширеног председницима република, не воде договору, 21.3.1991.
године договорено је да се одржавају састанци шест председника
(председништава) република.94 Први од 6 састанака одржан је у
Сплиту 28.3.1991. године, а пред састанак представник Словеније
Милан Кучан и Фрањо Туђман, у име Хрватске, тражили су да
републике у Југославији постану потпуно самосталне државе.95 На
супротној страни, Милошевић и Момир Булатовић, у име Србије и
Црне Горе, тражили су опстанак Југославије као савезне државе у
постојећим границама. Милошевић је за сагласност Србије да се
промене вањске границе СФРЈ тражио промену и републичких
граница, то јест признавање права Србима у Хрватској и БиХ да су
конститутиван народ.96 Милошевић је изјавио 30.3.1991. у Скупшти-
ни Србије да „право народа на самоопредељење у вишенацио-
налној држави не може територијално бити ограничено на постојеће
административне границе република” рекао је да су те границе
повучене „произвољно ..., не уважавајући ни етнички састав ста-
новништва, ни последице геноцида који је претрпео српски народ”.
Тражио је да народи добију право да се определе у целој Југосла-
вији.97 Састанци шест председника из република СФРЈ нису донели
никакав споразум, а завршени су састанком у вили „Стојчевац” код
Сарајева 6.6.1991.98
У време почетка састанака 6 председника из 6 република
СФРЈ, крајем марта 1991. Анте Марковић је примио амбасадора В.
Цимермана, који му је донео писмену поруку председника Џорџа
Херберта Вокера Буша (1989−1993). У њој председник САД поручује
да ће се „оштро успротивити сваком коришћењу силе, или заоштра-
Томислав Николић постао је потпредседник СРС.
94
Политика (27822) 22.3.1991, стр. 1.
95
Политика (27828) 28.3.1991, стр. 1, 11; Политика (27844) 13.4.1991, стр. 1. На
састанцима и.
96
Политика (27828) 28.3.1991, стр. 11. Устав Социјалистичке Федеративне Ре-
публике Југославије (1974), Члан 5. Мишљење Милошевића да спољне границе
није могуће мењати без сагласности Србије и Срба настало је из тада важећег
Устава СФРЈ (1974). У њему пише: „Граница Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије не може се мењати без сагласности свих република и
аутономних покрајина. Граница између република може се мењати само на
основу њиховог споразума, ...”
97
Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 246-247.
98
Политика (27897) 7.6.1991, стр. 1
вању ради блокирања демократских промена, или наметања неде-

мократског система у Југославији.”99
У Хрватској настављала се борба, из 1990. године, ко ће пока-
зивањем својих ненаоружаних, или наоружаних присталица, преузе-
ти управу над више општина у којима су Срби били већина.100 Срби
са подручја Барање и Вуковара 1.3.1991. прогласили су стварање
САО Славоније, Барање и западног Срема.101
У Пакрацу, северном делу САО Крајине, Срби полицајци, уз
помоћ цивила разоружали су полицајце Хрвате и преузели зграду
полиције у Пакрацу 1.3.1991. После тога, по наређењу из Загреба, у
јутарњим сатима 2.3.1991. специјалци МУП-а Хрватске ушли су у
Пакрац и насилно узели зграде полиције и општине. Истог, 2.3.1991.
председник Председништва СФРЈ Б. Јовић потписао је одобрење
да ЈНА, први пут у Хрватској, изађе на улице и да спречи даље суко-
бе.102 Из Бјеловара у Пакрац је дошла оклопна јединица ЈНА, а око
19:30 из једног возила МУП-а Хрватске пуцано је и на ЈНА, али
нападнути војници ЈНА су узвратили и погодили возило МУП-а.103
Оштећено возило МУП-а повукло се, а почело је стање ни рата, ни
мира у Хрватској.104 Као подршка Србима, на Ушћу у Београду
3.3.1991. одржан је скуп уз речи „Јасеновац се неће поновити”.105
99
Политика (27829) 29.3.1991, стр. 3; Лазар Е. Марићевић, Личност политичког
лидера - Студија случаја: Амерички председници 1933–2001. Антрополошко-
психолошки и политиколошки приступ, (Докторска дисертација, Београд 2013),
www.nardus.mpn.gov.rs (јун 2017), стр. 177, 194-197. Џорџ Х. В. Буш Старији
обогатио се пословима са нафтом. Он је отац председника Џорџа Вокера Буша
(2001-2009). Пре него што је постао председник Џорџ Х. В. Буш био је и
потпредседник председника Роналда Вилсона Регана (1981−1989).
100
Политика (27790) 18.2.1991, стр. 1, 7. Средином фебруара 1991. МУП Хрватске
послао је специјалну јединицу да узме подручје Плитвичких језера, општина
Титова Кореница. Срби, који су били већина у општини, нису то дозволили.
Непосредно после, 17.2.1991. МУП Хрватске спречио је хиљаде људи (већином
Срба) да се јавно окупе у Карловцу и подрже средишњу власти СФРЈ и ЈНА.
101
Политика (27802) 2.3.1991, стр. 7.
102
Бриона ..., стр. 28. Пре сукоба око милицијске станице, одборници скупштине
општине Пакрац гласали су за припајање САО Крајини 22.2.1991.
103
Конрад Колшек, Први пуцњи у СФРЈ ..., стр. 95-96. После два дана договорено
је да се специјалци МУП-а Хрватске повуку из Пакраца, а избегли Срби (мили-
ционери и цивили) вратили су се са Папука у град.
104
Милан Мијалковски и Весела Радовић, Истине и заблуде о Југословенској наро-
дној армији и распаду Југославије, стр. 15. ЈНА није разоружала нападаче.
105
Политика (27804) 4.3.1991, стр. 1, 5.
Политички противници СПС-а и Слободана Милошевића у

Србији нису се мирили са наставком владавине бивших комуниста.
Вођени Српским покретом обнове (СПО) и Демократском странком
(ДС) политичких противника Милошевића изашли су на улице
Београда и протестовали 9.3.1991. МУП Србије покушао је да
спречи окупљање на Тргу Републике пре подне, а после да растера
воденим топовима, сузавцима и палицама протестанте, али без
успеха. У нередима су убијени један полицајац и један цивил, а око
130 лица било је повређено.106 Протестанти се нису разилазили, а
Борисав Јовић је на „телефонској седници Председништва СФРЈ”
добио пристанак већине да ЈНА изађе са тенковима на улице Бео-
града, али везу са С. Месићем и Ј. Дрновшеком није успоставио.107
Већи део окупљених цивила се повукао, а после тога у ноћи поли-
ција је растерала преостале протестанте.
Незадовољни студенти кренули су из Студентског града на
Новом Београду према Теразијама 10.3.1991. Милиција је покушала
да их заустави на Бранковом мосту. Неколико следећих дана део
студената и грађана наставио је да се окупља на Теразијама, уз
захтеве да се ослободе лица која су ухапшена због протеста
9.3.1991. а да министар унутрашњих послова Србије Радмило
Богдановић поднесе оставку. У време протеста на Теразијама,
11.3.1991. Социјалистичка партија Србије је организовала скуп
својих присталица на Ушћу и показала бројност својих присталица,
али после тога показала је спремност и на попуштање и прихватила
је у Скупштини Србије оставку Радмила Богдановића.108 За новог
министра унутрашњих послова Србије изабран је Зоран Соколовић
(31.5.1991).109
106
Политика (27814) 14.3.1991, стр. 12. Према Тањугу било је око 100.000
протестаната. На почетку сукоба, вођа СПО Вук Драшковић, са балкона
Народног позоришта изнад Трга Републике, окупљенима је викнуо: „Јуриш.
Одузимајте оружје.” Исте вечери, Драшковић је одведен у затвор уз оптужбу да
је организовао нереде у Београду у којима су убијена два лица.
107
стр. 283; Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 244. Око 20:00,
9.1.1991. тенкови и оклопна борбена возила ЈНА размештени су у средишњим
деловима Београда, испред зграде РТС-а, испред зграде Савезног секретаријата
за народну одбрану и на Тргу Републике.
108
Политика (27812) 12.3.1991, стр. 1, 11; Политика (27813) 13.3.1991, стр. 1, 11;
Политика (27814) 14.3.1991, стр. 1, 8, 12; Политика (27834) 3.4.1991, стр. 11-
12; Политика (27842) 11.4.1991, стр. 5. Вук Драшковић је пуштен из затвора
12.2.1991. а министар МУП-а Радмило Богдановић дао је Народној скупштини
Србије оставку.
Брзо, после сукоба у Пакрацу и протеста у Београду, на захтев

савезног секретара за народну одбрану Вељка Кадијевића, састало
се Председништво СФРЈ, као Врховна команда оружаних снага
СФРЈ. На тродневном састанку у Београду 12, 13. и 15.3.1991. У име
Штаба Врховне команде оружаних снага, на седнци Председништва
СФРЈ 12.3. В. Кадијевић је рекао: „Југославија се нашла у вртлогу
анархије, распада и на почетку грађанског рата”. Даље је рекао да
треба донети одлуке „о завођењу ванредног стања на целој терито-
рији СФРЈ и суспендовати сва нормативна акта која су у супротно-
сти са Уставом СФРЈ и савезним законима ...”, „о подизању борбене
готовости оружаних снага укључујући и мобилизацију...” и извршити
провођење одлуке о разоружавању донете 9.1.1991. године, а
„онемогућити грађански рат”.110 На изјашњавању 12.3.1991. године
Председништво СФРЈ није подржало одлуку о увођењу ванредног
стања коју је предложио Штаб Врховне команде.111
Уз пристанак Борисава Јовића, Вељко Кадијевић је отишао у
Москву 13.3.1991. и састао се са министром одбране СССР марша-
лом Дмитријем Тимофејевичем Јазовом кога је питао да ли Југосла-
вија може добити војну помоћ у случају да је нападну САД и НАТО.
Дмитриј Јазов је телефонирао Михаилу Горбачову и добио одговор
да СССР неће дати војну помоћ Југославији.112 У наставку седнице
Председништва СФРЈ 14. и 15.3.1991. био је присутан и Јанез
Дрновшек, а за увођење ванредног стања била су 3 члана (Б. Јовић,
Ј. Костић и Н. Бућин).113 С. Милошевић и Б. Јовић су мислили да је
109
Политика (29982) 12.4.1997, стр. 1. У марту 1997. Радоје Контић је поставио
Зорана Соколовића на место министра савезне полиције СРЈ. Тада је вршилац
дужности министра унутрашњих послова Србије постао генерал-пуковник
Радован Стојичић. Р. Стојичић је убијен у Београду, око 00:30, 11.4.1997. од
стране маскираног лица.
110
К. Николић и В. Петровић, Од мира до рата ..., стр. 370-371.
111
Политика (27813) 13.3.1991, стр. 1; Политика (27816) 16.3.1991, стр. 1; Вељко
Кадијевић, Против удар ..., стр. 113, 137-138; К. Николић и В. Петровић, Од
мира до рата ..., стр. 377-379. На седници 12.3.1991. није био присутан Јанез
Дрновшек. За увођење ванредног стања гласали су Б. Јовић, Н. Бућин, Ј. Кос-
тић, а невољно и Риза Сапунџију. Недостајао је пети глас за усвајање одлуке,
али Стјепан Месић, Богић Богићевић, и Васил Тупурковски су били против.
112
Вељко Кадијевић, Против удар ..., стр. 141-146; Борисав Јовић, Последњи дани
СФРЈ ..., стр. 295; Конрад Колшек, Први пуцњи у СФРЈ ..., стр. 102-103.
113
Политика (27816) 16.3.1991, стр. 1; Политика (27818) 18.3.1991, стр. 10; По-
литика (27821) 21.3.1991, стр. 1, 7, 9; К. Николић и В. Петровић, Од мира до
рата ..., стр. 370, 383-394; Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ ..., стр. 306-
то била последња прилика да се очува Југославија.114

Вероватно то није била последња прилика да се спречи распад
СФРЈ. Да је одлука о увођењу ванредног стања била донета, тешко
да је то могло спречити распад државе. Републике Словенија и
Хрватска су имале своје војне снаге и владе вољне да те војске
употребе у отцепљењу. Немачка и САД су биле против употребе
ЈНА да се Југославија очува. Тај састанак није могао зауставити
распадање СФРЈ. Он је само потврдио да у СФРЈ у марту 1991. није
било снаге и воље да се заустави њена насилна разградња. Југо-
славија тада као јединствена држава није постојала, а тога су били
свесни и водећи људи у Србији.
Јачање присталица Југославије у Председништву

СФРЈ и оружани сукуоби у периоду март-мај 1991.
Ван Србије, Милошевић је имао ослонац у Црној Гори у којој је

од 15.2.1991. председник владе био Мило Ђукановић (члан Савеза
комуниста Црне Горе),115 У фебруару 1991. уместо Д. Зеленовића
као нови члан Председништва СФРЈ из АП Војводине изабран је
Југослав Костић (Звечан, 1939-).116 Представник АП Косова у
Председништву СФРЈ, Риза Сапунџију био је против увођења
ванредног стања 15.3.1991. и Народна скупштина Србије одузела
му је место у Председништву СФРЈ 18.3.1991. 117 Скупштина Србије
изабрала је (21.3.1991) Сејду Бајрамовића у Председништво СФРЈ
као представника АП Косова.118 Тако је Милошевић повећао број
307. Разочарани, Б. Јовић увече 15.3.1991. изјавио је да подноси оставку на

место Председника Председништва СФРЈ. Сличне оставке дали су 16.3. Ненад
Бућин и Југослав Костић. Према Б. Јовићу, 17.3.1991. В. Кадијевић, Станислав
Стане Бровет и Благоје Аџић на састанку са њим и Милошевићем предлагали су
војни удар уз разоружавање у Словенији и Хрватској, али то није учињено.
Народна скупштина Србије одбацила је оставку Борисава Јовића 20.3.1991.
114
Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ ..., стр. 286-294; Борис Делић и други,
Избеглице – жртве етничког инжењеринга, 2004. стр. 12. Преноси се део
говора С. Милошевића објављен на РТС-у 15.3.1991. у коме је рекао
„Југославија више не постоји”.
115
Политика (27788) 16.2.1991, стр. 9; Политика (27913) 23.6.1991, стр. 1. Савез
комуниста Црне Горе на свом конгресу 22.6.1991. променио је име у Демо-
кратска партија социјалиста, а председник партије остао је Момир Булатовић.
116
К. Николић и В. Петровић, Од мира до рата ..., стр. 16.
117
Политика (27819) 19.3.1991, стр. 1, 8.
118
Политика (27822) 22.3.1991, стр. 1.
својих присталица у Председништву СФРЈ. У априлу 1991. уместо

Ненада Бућина, Скупштина Црне Горе изабрала је Бранка Костића,
који је био против разбијања Југославије, у Председништво СФРЈ.119
У то време, изгледало је да су присталице Југославије (Милошевић
и други) добиле одлучујућу предност у власти. Од тада пола члано-
ва Председништва СФРЈ који су изабрани из Србије и Црне Горе
подржавали су јединство Југославије и политику С. Милошевића. У
Председништву одлуке против Југославије и Милошевића више
нису могле бити донете. Због тога, Милошевић и присталице Југо-
славије нису имали интерес да војним средствима решавају поли-
тички сукоб у СФРЈ.
Преко највиших политичких тела СФРЈ Хрватска и Словенија
више нису могле постићи своје циљеве. Због тога, вође Словеније и
Хрватске појачале су војне припреме и сукобе. Око 06:00, 31.3.1991.
дошло је до оружаног напада МУП-а Хрватске на милицију САО
Крајине на Плитвицама.120 Неповерење између Срба и Хрвата и
стварање наоружаних дружина довело је до постављања препрека
и стража за преглед путника испред многих насеља, а после напада
на Плитвицама, Извршно веће САО Крајине у Титовој Кореници
донело је одлуку да се САО Крајина уједини са Србијом 1.4.1991.121
Према попису из марта 1991. Хрватска је имала више од
4.780.000 лица. Као Хрвати изјаснило се више од 3.736.000 лица
(око 78%), као Срби изјаснило се више од 581.000 лица (око 12%), а
као Југословени пописано је 104.000 лица (око 2%), то јест Срба и
присталица Југославије могло је бити више од 680.000 (око 14%).122
Рат у Хрватској почео је као низ малих сукоба и прелазно ста-
ње ни мира, ни рата. У тим нападима од марта 1991. године МУП
119
Политика (27855) 24.4.1991, стр. 10; К. Николић и В. Петровић, Од мира до
рата ..., стр. 16; К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 26 у напо-
мени 10. Председништво је потврдило избор Б. Костића 16.5.1991. а он је
рекао: „Мој глас ће бити резервисан за оног представника Хрватске који би био
спреман да се бори за очување Југославије, а не за њено рушење.”
120
Политика (27832) 1.4.1991, стр. 1, 6; Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од
Бриона ..., стр. 29; Ивица Лучић, Босна и Херцеговина од првих избора до
међународног признања, Часопис за сувремену повијест, бр. 1 (2008), стр. 121.
У сукобу на Плитвицама убијене су две личности.
121
Политика (27833) 2.4.1991, стр. 1, 6; Политика (27835) 4.4.1991, стр. 1. И због
сукоба на Плитвицама, Председништво СФРЈ одржало је заседање, у прошире-
ном саставу, то јест уз присуство председника (председништава) република.
Према одлуци Извршног већа САО Крајине: „Српска аутономна област Крајина
присаједињује се Републици Србији.”
122
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 37 у напомени 21.
Хрватске је нападао Србе цивиле и милицију САО Крајине. Поред

око 20.000 лица у редовном саставу, МУП Хрватске је у априлу
1991. имао око 39.000 лица у резервном саставу.123
Највећи сукоби 1991. вођени су на подручју Вуковара, где је
МУП Хрватске покушао преузети потпуну контролу од почетка
априла 1991.124 Од избора средином 1990. власт у општини Вуковар
имали су Срби, чланови Социјалдемократске партије Хрватске (пре
комунисти), а председник Скупштине општине од краја маја 1990.
био је Славко Докмановић (1949-1998). 125 Од краја 1990. на подручју
Вуковара (као и других делова Хрватске) цивили Хрвати могли су
купити оружје (пушке) без неких посебних дозвола, а све већи број
лица био је наоружан.126 У марту 1991. Томислав Мерчеп (Вуковар,
1952-), секретар за народну одбрану у општини Вуковар делио је
оружје Хрватима.127 Покушај „редарственика” МУП-а Хрватске да уђу
у Борово Село, код Вуковара, и тамо скину српску заставу, а поставе
хрватску, довео је до првог већег оружаног сукоба 2.5.1991. Извршно
веће Скупштине општине Вуковар саопштило је да је убијено 12
„редарственика” (МУП Хрватске), али и 3 цивилна лица (Срби).128 У
123
Давор Маријан, Рат у Хрватској 1990 ..., стр. 56.
124
Политика (27838) 7.4.1991, стр. 10. Захтев милиционарима у Вуковару да се
2.4.1991 појаве на послу са „шаховницама” уместо петокрака на капама и оду у
Борово Село и тамо успоставе послушност републичким властима из Загреба,
довео је до бежања, са оружјем, око 30 милиционара Срба из Вуковара у
околна села насељена Србима. Тако су стваране две полиције. На једној страни
је била полиција Хрватске у којој су били већином Хрвати, а на другој страни
била је милиција САО Крајине у којој су били већином Срби. Истовремено
настајале су и две територије. Једна на којој су власт имали Хрвати и лица
послушна ХДЗ-у и Загребу, а друга на којој су власт имали Срби и лица
послушна СДС-у из Книна и средишњој власти Југославије из Београда.
125
МКСЈ УН (IT-95-13/1-Т), Пресуда Милету Мркшићу, Мирославу Радићу и Весе-
лину Шљиванчанину, донета 27.9.2007, стр. 11; Политика (30418) 30.6.1998,
стр. 16. Крајем јуна 1998. Докмановић је извршио самоубиство у затвору Ме-
ђународног кривичног суда за бившу Југославију Уједињених нација (МКСЈ УН)
126
МКСЈ УН (IT-02-54-T), Тужилац против Слободана Милошевића, Сведок Емил
Чакалић, 16.7.2003, стр. 552. „Ко је хтео пушку он је платио … у прво време је
коштала 2.000 марака, после 1.000, [а] … после било је бесплатно.”
127
Убиства Срба у Вуковару 1991 www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.aspx?
Naslov=Вуковар-199.
128
Политика (27862) 3.5.1991, стр. 1; Политика (27863) 4.5.1991, стр. 1, 5; Поли-
тика (28221) 30. април, 1. и 2. мај 1992, стр. 10; Политика (30571) 3.12.1998,
стр. 7; Политика (31447) 21.5.2001, стр. 3. Начелник МУП-а у Винковцима
Стјепан Бошњак са неколико десетина припадника МУП-а ушао је возилима у
средиште Борова Села. Тада је дошло до сукоба са наоружаним Србима који су
држали село. Још два дела МУП-а Хрватске напала су Борово Село из правца
Вуковара и Даља. После два сата пуцњаве, у Борово су ушла оклопна возила
сукобу је рањено око 20 лица.129 Сукоб је прекинут када су дошле

оклопне јединице ЈНА из Осијека и раздвојиле сукобљене стране, а
омогућили су и извлачење преживелих полицајаца МУП-а Хрватске
из Борова Села.130
После сукоба, у мају 1991. Докмановић се није усуђивао да до-
лази на посао, а влада Хрватске сменила је Докмановића у другој
половини јула 1991. године, а његовог заменика у Скупштини општи-
не Хрвата Марина Видића именовала је „повереником” за Вуко-
вар.131 Од сукоба у Борову селу, влада Хрватске покушавала је да
отме власт над Вуковаром, на путевима у Вуковару постављено је
више контролних тачака које су чували припадници МУП-а Хрватске,
али и цивили са оружјем. МУП Хрватске је делио оружје припадни-
цима ХДЗ-а и Хрватима на подручју Вуковара, а у српским селима
Срби су поставили своје страже и препреке на путевима. 132 Спре-
мајући се за већи сукоб хрватски кризни штаб Вуковара до августа
1991. послао је око 6.000 жена, деце и стараца Хрвата ван Вуковара
(првенствено у хотеле на обали Јадранског мора), али Србе је оме-
тао у покушајима да напусте Вуковар у коме су почеле борбе.133
Од „смењивања” општинског већа Вуковара следио је период у
коме су нападани ноћу Срби и њихове куће на подручју општине.
Према тадашњем министру полиције Хрватске Јосипу Бољковцу:
„Почело је насиље и терор. Предузимано је све да се изазове рат, ...
Кир [начелник полиције у Осијеку до 1.7.1991] бранио је мирно ре-
шење ... од њега сам дознао да је Гојко Шушак, тадашњи министар
исељеништва [Хрватске] и набављач оружја, добио два џипа и да је
заједно са Вицом Вукојевићем и [Бранимиром] Главашем одлазио у
ноћне нападе и пуцао на Борово Село по српским кућама.” 134 То-
ЈНА да спрече даље сукобе. Тадашњи министар полиције Хрватске Јосип

Бољковац (крајем 1998) рекао је: „Борово Село нападнуто је без мог одобре-
ња. Био је то увод у најпрљавији рат ...”, а после (2001) додао је да је напад
одобрио заменик министра полиције Хрватске Славко Дегориција.
129
Милан Мијалковски и Весела Радовић, Истине и заблуде о …, стр. 20.
130
Бојан Б. Димитријевић, Неуспела интервенција …, стр. 90.
131
Политика (30058) 29.6.1997, стр. 7.
132
тика (27870) 11.5.1991, стр. 8.
133
Михајло М. Вучинић, Грађански рат у ..., стр. 68.
134
Политика (31447) 21.5.2001, стр. 3; К. Николић и В. Петровић, Рат у
Хрватској ..., стр. 237 у напомени 51. После живота у иностранству Гојко
Шушак се вратио у Хрватску. Од Туђмана је стављен прво за министра за
исељенике, а помагао је и у куповини оружја за Хрватску. Г. Шушак од
18.9.1991. стављен је на место министра одбране и то је остао до смрти.
мислав Мерчеп као заповедник наоружаних Хрвата био је један од

организатора напада на Србе.135 Мерчеп и његова јединица МУП-а
Хрватске после се појављују као извршиоци више стотина мучења и
убистава Срба на подручју Госпића, Пакрачке Пољане и Загреба.136
Од средине 1991. године у целој Хрватској припадници МУП-а
Хрватске одводили су Србе на „информативне разговоре” без пра-
вих разлога, првенствено да их застраше, али и и присиле да беже
из Хрватске.137 За улаз (или излаз) у Вуковар и хрватска насеља
требала је дозвола од МУП-а Хрватске, а Срби су на улазу у своја
насеља поставили страже од припадника милиције САО Крајине. 138
Кретање цивилних лица било је отежано, а ноћу се опасност пове-
ћавала јер се често пуцало на куће Срба, или су долазили при-
падници полиције Хрватске и одводили цивиле Србе. Ноћни напади
пуцањем на куће и пословне објекте Срба, или рушење кућа експло-
зивним средствима само су повећавали страх.139 Део уплашених је
бежао, а други уплашени за своје животе покушали су да се бране,
али то је доводило до већег насиља полицајаца. Растао је и број
Срба цивила које је напао безаконито, обично ноћу, и убио МУП
Хрватске.140
Поред оних који су убијани код својих кућа, неки су одведени
135
Политика (28108) 8.1.1992, стр. 10.
136
септембру 1997. у Политици је пренето сведочење које је за „Ферал Трибјун”
(седмични лист, број 626, 1.9.1997) издат у Сплиту дао један од припадника
Мерчепове „специјалне постројбе при МУП-у” Миро Бајрамовић. Бајрамовић је
рекао да је са Мерчепом ратовао заједно од упознавања у Даљу 1991. Причао
је да је најтеже било запалити прву кућу и убити првог човека, а да је он
својим рукама убио више од седамдесет људи, а међу њима и девет жена.
137
Политика (28154) 23.2.1992, стр. 4.
138
Политика (28018) 6.10.1991, стр. 7. Када је дошло до већег сукоба на подручју
Вуковара, лица која су желела добити дозволу за излазак из града морала су
платити хиљаде немачких марака.
139
Политика (28159) 28.1.1992, стр. 15; Политика (28133) 2.2.1992, стр. 8. Према
полицијском извештају до краја новембра 1991. у Карловцу је експлозивом
срушено око 120 објеката, а око 70% тих објеката припадало је Србима.
140
Политика (27891) 1.6.1991, стр. 10; Политика (28092) 21.12.6.1991, стр. 9.
Љубица Пеулић испричала је како је спавала у својој кући у Стадионском
Насељу у Осијеку после поноћи 11.6.1991. Тада су наоружани Хрвати дошли да
изврше „преглед куће”, али почели су пуцати на кућу, а уплашени брачни пар
Пеулић није смео отворити врата и почео је да се брани. До средине дана, Љу-
бицин муж, Живко је убијен, а њу су одвели и држали затворену 5 месеци у
Загребу и Осијеку. Тражили су да потпише признање да су у кући имали ауто-
матску пушку и претили да ће је заклати. На крају је замењена у групи са ре-
зервним војницима ЈНА средином децембра 1991.
без разлога, а после без суђења и убијени од стране припадника

МУП-а Хрватске, а после таква убиства добила су на подручју
Госпића и Вуковара масовне размере.
Постављање ЈНА између сукобљених страна, то јест између
насеља у којима је била милиција САО Крајине и насеља у којима
су били припадници МУП-а Хрватске, увели су ЈНА дубље у су-
коб.141 Она више није могла да сачува привид неутралности, једна
страна у сукобу (Хрвати) потпуно је одбацивала сарадњу са ЈНА.
Почетком маја 1991. у Хрватској се отворено непријатељски
поступало према ЈНА. 6.5.1991. дошло је до окупљања Хрвата у
Сплиту испред Команде Војнопоморске области (ЈНА). Протести
десетина хиљада Сплићана прерасли су у физички и оружани напад
на војнике, а према саопштењу адмирала Станислава Станета
Бровета (1930-2007), један припадник МУП-а Хрватске убио је
војника ЈНА Сашу Гешовског.142 Од тада напади на војнике ЈНА и
војне објекте у Хрватској нису престајали, него су постајали чешћи и
насилнији. ЈНА се на територијама са хрватском већином нашла
скоро у опсадном стању. Насупрот Хрватима, већина Срба подржа-
вала је ЈНА и тражила заштиту од ње, Србије и Југославије.
У таквим околностима, 9.5.1991. Председништво СФРЈ је доне-
ло одлуку да се ЈНА размести између територија под контролом
Срба и остатка Хрватске. Истовремено, поново је тражило да се
разоружају сви наоружани осим службеника полиције (МУП) и
Оружаних снага СФРЈ, то јест ЈНА и Територијалне одбране (ТО).143
На подручју САО Крајине, то јест у општинама: Книн, Бенко-
вац, Обровац, Грачац, Доњи Лапац, Кореница, Војнић, Вргин Мост,
Глина, Костајница и Двор на Уни, организован је референдум
12.5.1991. о припајању Социјалистичкој Републици Србији и остали-
ма који желе да остану у Југославији, а 99% гласача заокружило је
„за”. На основу потврдног одговора већине гласача, Скупштина САО
141
Политика (27861) 30. април, 1. и 2. мај 1991, стр. 1-2. Крајем априла 1991. на
путу од Книна према Перућком језеру, ЈНА се поставила између Полаче (у којој
је била милиција САО Крајине) и Кијева (у коме је био МУП Хрватске), а даље
ЈНА је била на путу између Кијева и села Цивљане (у коме је била милиција
САО Крајине) и поново између села Цивљане и Врлике (у којој је био МУП
Хрватске).
142
тика (27869) 10.5.1991, стр. 10, 12; Политика (27973) 22.8.1991, стр. 15.
143
Давор Маријан, Руковођење и командовање Оружаним снагама СФРЈ: Врховна
разина, Часопис за сувремену повијест бр 3 (2009), стр. 661. „До 1968.
оружана сила Југославије била [је] искључиво ЈНА ... У 1968. години јавља се
Територијална обрана као нова компонента оружаних снага.”
Крајине донела је одлуку 16.5.1991. о присаједињењу Крајине, Ре-

публици Србији.144 Скупштина Србије одбацила је захтев, посланика
Српског покрета обнове, да се у њој разговара о припајању САО
Крајине СР Србији.145
Колико су 4 гласа присталица Милошевића у Председништву
СФРЈ значила показало се 15.5.1991.146 Представнику Србије Бо-
рисаву Јовићу истекао је једногодишњи мандат, а на његово место
требало је изабрати Стјепана Месића, представника Републике
Хрватске.147 Са четири гласа (против и уздржана) у Председништву
СФРЈ, Борисав Јовић, Југослав Костић, Сејдо Бајрамовић и Бранко
Костић спречавали су избор Месића за председника. 148 Јанез
Дрновшек од 15.5.1991. није редовно долазио у Београд на седнице
Председништва СФРЈ, али је формално остао члан председништва
СФРЈ до октобра 1991.149
Од 5.5.1991. САД су почеле примењивати Никлсов амандман,
који тражи да се САД противе свакој новчаној помоћи за СФРЈ, јер
се крше права Албанаца на Косову. 150 Амбасадор САД Ворен Ци-
мерман разговарао је са Милошевићем 16.5.1991. и питао шта ће
144
тика (27876) 17.5.1991, стр. 9.
145
Политика (27889) 30.5.1991, стр. 7.
146
„Председник Председништва СФРЈ представља, у име Председништва СФРЈ,
Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, представља
Председништво СФРЈ, сазива седнице Председништва СФРЈ, председава
седницама, потписује акте које Председништво СФРЈ доноси, ... Председник
Председништва СФРЈ, у име Председништва СФРЈ, остварује командовање
оружаним снагама Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, у
складу са овим уставом и савезним законом.”
147
Политика (27875) 16.5.1991, стр. 1; Политика (27892) 2.6.1991, стр. 11; К.
Николић и В. Петровић, Од мира до рата ..., стр. 18. Избор С. Месића подржали
су, поред њега, Ј. Дрновшек, В. Тупурковски и Б. Богићевић, али није било
већине за избор.
148
Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ ..., стр. 324-325; Политика (27878)
19.5.1991, стр. 6; Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 30.
149
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 62 у напомени 52. Јанез
Дрновшек (1950–2008) био је председник владе Словеније (1992-2000) и
председник Словеније (2002-2007).
150
Амандман Дона Никлса, уз допуну Хелен Делић Бентли, на закон о усклађива-
њу операција у иностранству усвојен је у Конгресу САД у новембру 1990. и
предвидео је да се спречава свака новчана помоћ Југославији јер у њој постоји
„кршење људских права”. После усвајања, примењено је шестомесечно
задржавање од примене тог амандмана.
учинити да се превазиђе „криза”, а изабере С. Месић на место

председника Председништва Југославије.151 После неуспешног
бирања С. Месића за председника Председништва СФРЈ, уследило
је саопштење владе САД да ће казнене мере ( Никлсов амандман)
бити примењиване првенствено према СР Србији, јер постоји
кршење људских права Албанаца на Космету, али и да ће влада
САД вршити притисак на СР Србију да се изабере С. Месић за
председника Председништва СФРЈ.152 У Скупштини Србије, Сло-
бодан Милошевић рекао је посланицима да је Србија изложена
политичким и економским притисцима из САД да допусти разбијање
Југославије и преуређење Србије.153
Вође Хрватске наставиле су са поступцима одвајања. У
Хрватској 19.5.1991. одржан је референдум за одвајање од СФРЈ и
изашло је више од 3.030.000 (или око 86%) лица са правом гласа, а
од оних који су изашли око 94% је гласало за независност Хрватске,
али Срби већином нису изашли на гласање.154
У Загребу, на стадиону фудбалског тима „Загреб”, 28.5.1991.
председник Хрватске Ф. Туђман је извршио јавни преглед Збора
народне гарде (ЗНГ), то јест, како је рекао тада, „зачетка будуће
хрватске војске”.155 ЗНГ је настала, од специјалне полиције Хрватске
и резервне полиције, као део МУП-а, али ЗНГ је стварно постајала
републичка армија и била је под командом хрватског министарства
одбране.156 У време стварања ЗНГ је могао имати до 20.000 војника,
а крајем јуна 1991. у ЗНГ је било око 30.000 војника, али тада бивши
министар Мартин Шпегељ планирао је да мобилизацијом за два
дана број војника у ЗНГ може бити повећана на око 130.000 лица.157
Политичка и управна сукобљавања пратила је економска
нестабилност. У априлу 1991. влада Анте Марковића објавила је
151
Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 248.
152
Политика (27888) 29.5.1991, стр. 2.
153
Политика (27890) 31.5.1991, стр. 1. „Спољни фактори већ отворено дају
подршку снагама дезинтеграције Југославије … Ових дана су присутни велики
спољни притисци на Србију. Ти притисци су за сада, пре свега, политичке
природе, али све више добијају и карактер економских притисака. Њихов циљ
је да се утиче на уређење односа у Србији и Југославији.”
154
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 8; Политика (27879)
20.5.1991, стр. 25 у напомени 9.
155
Бриона ..., стр. 31.
156
Миле Бјелајац и Озрен Жунец, Рат у Хрватској ..., стр. 16-17.
157
Михајло М. Вучинић, Грађански рат у Хрватској 1991-1995, Београд 2005,
www.krajinaforce.com (фебруар 2019), стр. 47, 61.
смањење вредности динара за 44%, а пад вредности динара се

наставио на нелегалном тржишту до краја године.158
У сенци борбе за одбрану Југославије, дошло је до обнављања
јединства Српске православне цркве. У мају 1991. проглашено је
уједињење на Сабору СПЦ.159 Свечане литургије обнове јединства
обављене су у Београду у фебруару 1992. и издвојене епархије у
САД, тј. делови Новограчаничке митрополије, су од посете патри-
јарха Павла у фебруару 1992. поново постали део СПЦ.160
Кратки рат у Словенији јун-јул 1991.
Политичке вође Срба нису биле против мирног одвајања Сло-

веније јер у њој није било много Срба, или Југословена.161 Према
попису 1991. у Словенији је живело око 1.906.000 лица. Словенаца
је било 1.727.000, Хрвата је било око 54.000, а трећи по бројности
били су Срби, којих је било око 48.000.162 Ипак, политичке вође Сло-
веније су одлучиле да одвајање морају постићи насилно.
У првој половини јуна 1991. министар за унутрашње послове
Словеније Игор Бавчар изјавио је да ће контролу на границама
Словеније од 26.6.1991. преузети полиција Словеније. 163 Средином
јуна 1991. објављено је да Словенија присваја царинске приходе
СФРЈ на делу државне границе.
Рушећи установе СФРЈ, посланици у скупштини Словеније
158
Политика (27851) 20.4.1991, стр. 1; Политика (28081) 10.12.1991, стр. 13. Од
20.4.1991. уместо 9 динара за једну марку се мењало 13 динара СФРЈ. У првој
половини децембра 1991. немачка марка се мењала за 40 динара.
159
Политика (27856) 25.4.1991, стр. 1; Политика (27915) 25.6.1991, стр. 5. У јуну
1991. сабор Слободне српске православне цркве за Аустралију и Нови Зенланд
прихватио је све тачке предлога уједињења СПЦ, које су усвојене на мајском
сабору у Београду 1991.
160
Политика (28147) 16.2.1992, стр. 1; Ђорђе Радељ, Патријарх Павле : светац
којег смо познавали, Београд 2014, стр. 27-28.
161
Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ ..., стр. 353. У разговору са Хансом ван
ден Бруком, 7.7.1991. Јовић је рекао: „Нама није јасно зашто је Словенија ода-
брала неуставни начин, када је постојало потпуно расположење да јој се то на
уставан начин допусти”. Јовић се сећао да су политички представници СР Срби-
је у Београду 24.11.1991. године рекли политичким представницима Републике
Словеније да се неће супростављати ако Словенија „на миран и демократски
начин” буде остваривала своје одвајање од СФРЈ. Видети и на страни 68.
162
Богољуб Кочовић, Етнички и демографски развој Југославије од 1921. до 1991,
Париз 1998, стр. 464-465.
163
Политика (27899) 9.6.1991, стр. 8.
6.3.1991. прогласили су обуставу слања младића из Словеније у

ЈНА.164 Министарство војске Словеније тражило је 23.3.1991. од ЈНА
да за три месеца напусти подручје Словеније, а Територијална
одбрана Словеније изводила је и војне вежбе припреманући се за
оружани сукоб са ЈНА.165 После набавке артиљерије и оклопљених
транспортера, Словенија, поред старијих војно оспособљених
мушкараца које је могла позвати у ТО Словеније, створила је и прве
касарне за редовну војску у мају 1991. године,166 а почетком јуна
1991. јавно је извршено полагање заклетве око 260 редовних војни-
ка Републике Словеније у Игу (који је пре био затвор) код Љубљане
и Пекрама код Марибора. 167 Пред сукоб, резервни састав милиције
Словеније позван је на дужност 20.6.1991. године, а полиција и ТО
Словеније имали су око 35.000 наоружаних људи на почетку
сукоба.168 Ипак, по бројности и наоружању ЈНА је била много јача.
Председник САД Џорџ Х. В. Буш (1989-1993) послао је у Југо-
славију Џејмса Бејкера (државни секретар САД од 1989. до 1992).
он је дошао у Београд 21.6.1991. Долазак се догодио пред прогла-
шење независности Словеније и Хрватске. Бејкер је говорио да САД
неће признати једностране одлуке одвајања у Хрватској и Слове-
нији, али насупрот томе рекао је и да САД неће допустити промену
републичких граница у СФРЈ, а владу СФРЈ упозорио је да не сме
насилно (војском) спречавати одвајање Словеније и Хрватске.169
164
Конрад Колшек, Први пуцњи у СФРЈ ..., стр. 96.
165
Политика (27826) 26.3.1991, стр. 10.
166
Конрад Колшек, Први пуцњи у СФРЈ ..., стр. 138. Министар одбране Словеније
Јанез Јанша јавно је звао официре ЈНА, који живе у Словенији да пређу у
војску Словеније. Неки Словенци официри и војници у ЈНА искористили су
Први мај – празник рада, да лакше напусте ЈНА, а пређу у војску Словеније.
167
Политика (27893) 3.6.1991, стр. 6.
168
Политика (27923) 3.7.1991, стр. 1; К. Николић и В. Петровић, Рат у Словенији :
Документа Председништва СФРЈ 1991, Том 2, (јун-јул 1991), Београд 2012, стр.
43, 45. Прекинути су и сви одласци припадника полиције и ТО Словеније на
одморе, а према изјави начелника Генералштаба оружаних снага СФРЈ генерал-
пуковника Благоја Аџића, Словенија је имала 36.000 наоружаних људи.
169
Политика (27912) 22.6.1991, стр. 1; Давид Ђ. Дашић, Неки унутрашњи и међу-
народни аспекти кризе и распада Југославије, у зборнику: 20 година од разби-
јања СФРЈ = 20 years since the breaking - up of the SFRY, Београд 2011, стр.
166-168; Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 32; Коста
Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 249-250; Božo Repe, Viri o demokra-
tizaciji in osamosvojitvi Slovenije. Del 2, Slovenci in federacija, Ljubljana 2003, str.
399-400. Џ. Бејкер се у Новом Београду у Палати федерације одвојено саста-
јао са председником владе СФРЈ Антом Марковићем и председницима
(председништава) 6 република. Бејкер је Милошевићу рекао: „ … вашу поли-
Изјава Бејкера да се САД противе употреби ЈНА против Сло-

веније и Хрватске охрабрила је Словенију и Хрватску да наставе са
одвајањем од СФРЈ. У име Словеније, Милан Кучан је рекао Бејкеру
да је проведен референдум у Словенији на коме се изјаснило 86%
грађана за самосталност и да више није питање да ли ће се Сло-
венија осамосталити, него како ће то учинити. 170 После одласка
Бејкера из Југославије, 22.6.1991. у Загребу у Банским дворима
састали су се Ф. Туђман, М. Кучан, али и председник владе Слове-
није Лојзе Петерле и председник владе Хрватске Јосип Манолић да
се договоре о истовременом проглашењу самосталности две ре-
пубике.171 После тога, Сабор Хрватске и Скупштина Словеније
прогласили су одвајање тих република од СФРЈ 25.6.1991.172
Проглашење одвајања је најављено и није превише изнена-
дило представнике средишње власти СФРЈ у Београду. Истог, 25.
јуна 1991. Савезно веће Скупштине Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије донело је одлуку којом се декларације о
одвајању Словеније и Хрватске проглашавају правно ништавним.173
Истог дана, 25.6.1991. почела је и седница савезне владе, а
завршена је у раним сатима 26.6.1991. када су донети једна одлука
тику видимо као главни узрок садашње југословенске кризе … САД и остатак
међународне заједнице одбациће територијалне захтеве Србије изван њених
граница. Србија ће постати међународни изгнаник у Европи за генерацију или
више.” Иста намера да се делује против Милошевића и Србије види се у изјави
Бејкера коју је дао у, одвојеном, разговору са М. Кучаном. Бејкер је рекао да
се САД противе одвајању Словеније од СФРЈ због тога што би у остатку Југо-
славије порастао утицај Милошевића (то јест Србије).
170
Božo Repe, Viri o demokratizaciji in osamosvojitvi Slovenije. Del 2, str. 33, 232,
241, 400. Плебисцит је одржан 23.12.1990. На њему на референдумско питање
(Да ли Словенија треба да постане самостална и независна држава?) око 88%
изашлих грађана одговорило је потврдно.
171
Политика (27913) 23.6.1991, стр. 6; Политика (27914) 24.6.1991, стр. 8. После
састанка, М. Кучан је потврдио да ће Хрватска и Словенија заједно прогласити
независност.
172
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 32; К. Николић и В.
Петровић, Рат у Словенији ..., стр. 85–87; Коста Николић, Једна изгубљена
историја ..., стр. 252-253. Према декларацији Сабора Хрватске о независности
„Република Хрватска повлачи своје представнике из Савезног вијећа Скупшти-
не СФРЈ”, а „да Вијеће република и покрајина може обављати улогу парламен-
тарног разматрања раздруживања.” Посланици из Хрватске и Словеније на-
пустили су Савезну скупштину СФРЈ.
173
К. Николић и В. Петровић, Рат у Словенији ..., стр. 38, 88-89; К. Николић и В.
Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 58 у напомени 50. У раду оба већа
Скупштине СФРЈ од 25.6.1991. нису учествовали представници из република
Словеније и Хрватске.
и једно наређење. Према њима проглашење независности Слове-

није и Хрватске је било незаконито. Усвојена је и наредба, коју је
потписао Анте Марковић. Према наредби савезна полиција и ору-
жане снаге СФРЈ морале су спречити полицију и Територијалну
одбрану Словеније у покушају да преузму граничне прелазе СФРЈ
према Италији, Аустрији и Мађарској, а морали су зауставити и
постављање нових граничних прелаза према Хрватској.174
Пред проглашење независности, полиција и ТО Словеније
распоредили су се око касарни и положаја ЈНА. Опкољавали су ЈНА
и спремали се за рат.175 После проглашења самосталности Слове-
није, 26.6.1991. њена полиција почела је да узима граничне прелазе
и царинарнице, а скидала је са њих државне симболе СФРЈ.176
У врху ЈНА, Срби су били малобројни, а један од њих начелник
Генералштаба Благоје Аџић (1932–2012) предложио је велики напад
ЈНА и насилно уклањање руководства Словеније, али министар
одбране СФРЈ Вељко Кадијевић, који се изјашњавао као Југосло-
вен, није желео да већим нападом ЈНА на Словенију одбаци упо-
зорење Џ. Бејкера, а изазове уплитање САД. Кадијевић је мислио
да само показивање наоружања ЈНА, без стварне употребе оружја,
може натерати Словенце да одбаце проглашену независност.177
Да се узме пуна контрола државне границе СФРЈ на подручју
Републике Словеније министар одбране Вељко Кадијевић наредио
је да се пошаље око 2.000 војника са око 100 тенкова и других
оклопних возила, а савезна милиција СФРЈ и управа царина посла-
174
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 32; Коста Николић,
Једна изгубљена историја ..., стр. 253; К. Николић и В. Петровић, Рат у
Словенији ..., стр. 39-41, 90–91 са напоменом 3; К. Николић и В. Петровић, Рат
у Хрватској ..., стр. 159 у напомени 110; Давид Ђ. Дашић, Неки унутрашњи
и ..., стр. 162-163. „... На дан ступања на снагу ове наредбе [један дан после
објављивања, то јест 27.6.1991] такозвани гранични прелази ... морају се
уклонити”, у наредби за њено извршење одређени су „Савезни секретаријат за
унутрашње послове и Савезни секретаријат за народну одбрану”. Анте
Марковић (1924–2011) по националности Хрват био је председник савезне
владе (СИВ) од 16.3.1989. до 20.12.1991. године, а постојали су покушаји да се
прикрије да је он дао наредбу о употреби ЈНА у Словенији 27.6.1991.
175
Политика (27928) 8.7.1991, стр. 7. Ослобођени војник Саша Костић, из Врања,
испричао је да су војници ЈНА, који су чували складиште са оружјем, у Черно-
мељу били опкољени 24.6.1991. Када је сукоб почео, војници Словенци и неки
официри су побегли Територијалној одбрани Словеније. Један од официра који
се предао Словенцима, вратио се и наговорио остале припаднике ЈНА код тог
складишта да се предају ТО Словеније.
176
К. Николић и В. Петровић, Рат у Словенији …, стр. 37-38.
177
К. Николић и В. Петровић, Рат у Словенији ..., стр. 41-42.
ли су још око 730 милиционера и службеника, али свим послатим

војницима и милиционерима издато је наређење да оружје употребе
само у случају „нужне одбране”.178
Одлуку о заузимању граничних прелаза требала је спровести
првенствено Пета армијска област ЈНА, која је имала седиште у
Загребу, а њен заповедник био је Словенац Конрад Колшек. Слично
Кадијевићу, и он је мислио да је довољно само да се тенкови ЈНА
појаве на граничним прелазима СФРЈ, а Словенци ће одустати од
независности без борбе.179 Део војника Пете армијске области, из
Илирске Бистрице (око 350 војника са 11 тенкова), почео је да
преузима без сукоба граничне прелазе СФРЈ од милиције и цари-
ника Словеније у поподневним сатима 26. јуна 1991.180 Више војника
и припадника савезне милиције СФРЈ кренуло је 27.6.1991. да
изврши наредбу Марковићеве владе. К. Колшек је у раним сатима
27.6.1991. телеграмом обавестио владу Словеније да је ЈНА крену-
ла да узме контролу на граници, али председник Милан Кучан је
сазвао проширени састанак Председништва Словеније и на том
састанку донета је одлука да се пружи оружани отпор ЈНА и са-
везној милицији.181 Да би ометали и зауставили кретање возила ЈНА,
Словенци су остављали камионе и аутомобиле на путевима, а
почели су и напади на ЈНА од јутарњи сати 27.6.1991. 182 Неке коло-
не ЈНА су заустављене, а полиција и ТО Словеније опколили су
касарне ЈНА. Војска Словеније свакако је сазнала да је војницима
ЈНА наређено да пуцају само „у нужној одбрани”, али војска Слове-
није била је спремна да прва употреби оружје приликом сусрета са
178
К. Николић и В. Петровић, Рат у Словенији ..., стр. 43.
179
К. Николић и В. Петровић, Рат у Словенији ..., стр. 41-42, 44, 49. Конрад
Колшек је после писао да је наредбу Марковићеве владе и секретара (ми-
нистра) Вељка Кадијевића схватио као да „Идемо на границу са малим снагама
да помогнемо савезној царини и милицији да преузму граничне прелазе.” Тако-
ђе је писао: „О могућем нападу на нас [ЈНА] … није било ни говора. Очито смо
потценили тренутак који је био пред нама, верујући да на обе стране постоји
толико памети и одговорности да не би смело доћи до оружаног сукоба. Преви-
ше смо веровали у одговорне појединце и занемарили суштину политичких
интереса и нападачки национализам.”
180
181
Политика (27918) 28.6.1991, стр. 2; К. Николић и В. Петровић, Рат у Словени-
ји ..., стр. 46-47.
182
К. Николић и В. Петровић, Рат у Словенији ..., стр. 47-48. Војнике ЈНА из
Карловца, у Хрватској, који су ушли у Словенију код Метлике напала је војска
Словеније. Једна колона тенкова и оклопљених транспортера ЈНА, која је ишла
из војне касарне Врхника, јужно од Љубљане, према аеродрому Брник (се-
верно од Љубљане) морала је силом уклонити цивилна возила са пута.
војницима ЈНА. Тако је почео оружани сукоб у Словенији. У ору-

жаним сукобима од 27.6.1991. дошло је и до првих убистава. У
нападу у Трзину убијена су 4 војника ЈНА, а остатак јединице ЈНА
предао се, у сукобу је погинуо и један војник Словеније. 183 Због бло-
каде путева, Команда Пете армијске области ЈНА упозорила је вла-
ду Словеније да ће користити хеликоптере да пренесе специјалне
јединице на жељене локације и храну опкољеним војницима ЈНА,
али влада Словеније одговорила је да ће хеликоптери бити обарани
и већ 27.6.1991. на подручју Љубљане војска Словеније оборила је
два хеликоптера ЈНА.184 Ипак, до поноћи 27.6.1991. око 2.700 војни-
ка, полицајаца и цариника СФРЈ узело је све прелазе дуж границе
са Италијом, скоро све прелазе на граници са Аустријом и нове
прелазе постављене између Словеније и Хрватске.185
Команду над ЈНА према уставу СФРЈ имало је Председништво,
а не СИВ и његов председник А. Марковић, који је потписао наредбу
за ЈНА. Део Председништва СФРЈ састао се 27.6.1991. и пружио
подршку одлукама СИВ-а, али на састанку нису били присутни Ј.
Дрновшек, С. Месић и В. Тупурковски. 186 Поред одсуства Дрновшека,
увече 27.6.1991. Живко Прегл (Словенац) поднео је оставку на
место потпредседника СИВ-а.187 После разговора са А. Марковићем,
В. Тупурковски је посетио после подне 28.6.1991. Загреб и прего-
варао са С. Месићем како да се прекину сукоби, а обнови рад
Председништва СФРЈ.188
После почетка оружаног сукоба у Словенији, ЕЗ је обуставила
сваку економску помоћ СФРЈ 28.6.1991. То је било кажњавање
владе СФРЈ која је покушала војно да спречи одвајање Словеније.
Истовремено, одлучено је да се пошаљу три представника ЕЗ (Жак
Пост, Ђани де Микелис и Ханс ван ден Брук) у Југославију као
„посредници” између сукобљених страна.189 Од С. Милошевића
183
184
Политика (27918) 28.6.1991, стр. 1; К. Николић и В. Петровић, Рат у Слове-
нији ..., стр. 48; Конрад Колшек, Први пуцњи у СФРЈ ..., стр. 183-184. Према
неким мишљењима обарање хеликоптера био је догађај у коме су Словенци
потпуно схватили да је њихова влада објавила рат ЈНА и Југославији.
185
К. Николић и В. Петровић, Рат у Словенији ..., стр. 48-49.
186
Политика (27918) 28.6.1991, стр. 1-3.
187
Политика (27919) 29.6.1991, стр. 1-2; Božo Repe, Jutri je novi dan: Slovenci in
razpad Jugoslavije, Ljubljana 2002, str. 28.
188
Политика (27919) 29.6.1991, стр. 4.
189
Јелена Гускова, Став Срба према мировним плaновима из прве половине 90-их
година xx века, у зборнику: 20 година од разбијања СФРЈ = 20 years since the
(Србија), Б. Јовића (Председништво СФРЈ), М. Кучана (Словенија) и

Ф. Туђмана (Хрватска), три министра ЕЗ у Београду и Загребу 28. и
29.6.1991. добила су обећање да ће: 1) С. Месић бити изабран за
председника Председништва СФРЈ, 2) да ће бити обустављени
оружани напади и 3) да ће се зауставити примена декларација о
независности Словеније и Хрватске на 3 месеца.190
Милошевић и вође Срба нису желеле насилно да спречавају
одвајање Словеније, а исто су мислили о одвајању делова Хрватске
у којим Срби нису били већина, али су мислили да Хрвати немају
право да одвоје насилно делове Републике Хрватске у којим су
Срби већина.191 На седници Савета за заштиту уставног поретка
30.6.1991. Б. Јовић је предлагао да се уведу такве мере које ће
„Словенију потпуно отцепити од Југославије у сваком погледу.”192
Припадници ЈНА на почетку сукоба у Словенији пуцали су само
у самоодбрани,193 а мало су користили артиљерију и авијацију.194
ЈНА није стварно водила грађански рат у Словенији. Она је покре-
нута од А. Марковића, то јест владе СФРЈ са мишљењем да ће
сама појава ЈНА и њених тенкова зауставити одвајање, а да ТО
Словеније неће пуцати у ЈНА.195 Полиција и ТО Словеније хапсили
су војнике и официре ЈНА у градском превозу, на улицама и њихо-
вим становима.196 Изненађени Штаб Врховне команде оружаних
снага СФРЈ издао је саопштење да се води рат „на прљав, суров и
подмукао начин” против ЈНА, која је на територији Републике Сло-
веније извршавала своје уставне обавезе у обезбеђивању границе и
breaking - up of the SFRY, Београд 2011, www.comparativelaw.info (мај 2017),
стр. 34.
190
стр. 346-347; К. Николић и В. Петровић, Рат у Словенији …, стр. 97.
191
Вељко Кадијевић, Против удар ..., стр. 116. Вељко Кадијевић је записао: „Када
су почели сукоби, најпре у Словенији, а потом у Хрватској, Милошевић је мене
неколико пута упозоравао: да ЈНА треба повући са свих територија у Југосла-
вији где јој се пуца у леђа”
192
Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ ..., стр. 344-345.
193
Политика (27919) 29.6.1991, стр. 4. Насупрот изјави да су војници у ЈНА имали
наређење да користе оружје само у самоодбрани, пуковник Милан Гверо, на
конференцији за новинаре у СИВ-у, изјавио је (28.6.1991) да су припадници ТО
Словеније имали и одобрење да први пуцају на ЈНА.
194
Политика (30489) 9.9.1998, стр. 7. Авијација ЈНА бомбардовала је колону
возила која су блокирала пут код Шентиља и убила је 4 цивила 28.6.1991.
195
Политика (27919) 29.6.1991, стр. 4. Анте Марковић 28.6.1991. рекао је: „нико у
СИВ-у није очекивао да ће се употребити сила у неопходном очувању југосло-
венског правног субјективитета.”
196
Политика (29266) 10.4.1995, стр. 12.
територијалне целовитости државе .197

У време сукоба, Телевизија Словеније слала је позиве лицима
у ЈНА, првенствено Словенцима, да пређу на страну ТО Словеније,
или се предају.198 Од почетка сукоба у Словенији било је предаја
противничкој страни, или прелазака у противничку војску. 199 Преда-
вале су се целе јединице ЈНА и број заробљених је брзо растао, а у
Скупштину Србије 2.7.1991. ушли су и родитељи војника, са захте-
вом да се врате млади војници из Србије, који су били заробљени,
или опкољени у Словенији.200 ТО Словеније није повукла своје
јединице које су опколиле војнике и касарне ЈНА, а заробљавање
опкољених војника ЈНА наставило се и после склапања споразума о
прекиду сукоба.201 Тако је код Љубљане била опкољена и касарна
„Борис Кидрич” (Шентвид). ТО Словеније касарну је окружила мина-
ма, пуцала према касарни и спречавала довожење хране. 202 Поред
тога, влада Словеније није пристајала да се на границама СФРЈ
обнови стање пре сукоба, нити да врати оно што је насилно одузела
од ЈНА и Савезног секретаријата унутрашњих послова СФРЈ.203
Неко је морао бити крив за неуспех и 29.6.1991. Вељко Кадије-
вић је потписао указ о смењивању заповедника Пете војне области
ЈНА Конрада Колшека.204
197
саопштењу Пете војне области, против војника ЈНА употребљавана су и тако-
звана дум-дум зрна. Она су била забрањена за употребу јер расипањем у телу
погођеног лица смањују могућност преживљавања. По истом саопштењу, у току
борби на Брнику и Требњу ТО Словеније спречавала је извлачење рањених
војника ЈНА, а „због тога је изгубљено и неколико младих живота.”
198
Политика (27920) 30.6.1991, стр. 10.
199
Политика (27920) 30.6.1991, стр. 7, 8; Политика (27921) 1.7.1991, стр. 6. Већ,
27.6.1991. генерал Цирил Забрет напустио је 5. војну област и прешао у војску
Словеније.
200
Политика (27923) 3.7.1991, стр. 1, 10. Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић,
Од Бриона ..., стр. 33.
201
тика (27925) 5.7.1991, стр. 1; Политика (27927) 7.7.1991, стр. 6, 10-11. Према
списку Црвеног крста Словеније 2.7.1991. у Словенији је било заробљено више
од 600 официра и војника ЈНА. После, 6.7.1991. Црвени крст Словеније имао је
списак са више од 2.300 заробљених војника ЈНА и око 130 савезних милицио-
нера. Истог, 6.7.1991. више од 400 ослобођених војника, који су били заробље-
ни у Словенији, дошло је возом, у организацији Црвеног крста, у Београд.
202
Политика (27928) 8.7.1991, стр. 11.
203
Политика (27926), 6.7.1991, стр. 1-2, 9.
204
Коста Николић, Рат у Словенији 1991, у Историја 20. века 2/2011, стр. 21.
Конраду Колшеку је одлука да је смењен саопштена у ноћи 1-2.7.1991. а нови
заповедник Пете војне области ЈНА постао је Живота Аврамовић.
Покушаји ЈНА да пошаље појачања из других република ништа

нису променили. Неке јединце ЈНА нису могле ни да уђу у Словени-
ју. У кратком сукобу убијено је између 60 и 70 личности, а око две
трећине убијених (44 лица) били су припадници ЈНА, убијено је
неколико цивила (и странаца).205 Неке од војника ЈНА изгледа је без
потребе убила полиција, или ТО Словеније док су се предавали.206
Трагикомичну слику рата у Словенији даје и изјава младог војника
(Бахрудина Калетовића) у ЈНА. На питање телевизијског новинара
шта се догађа, он је рекао: „Они као хоће да се отцепе, а ми `им као
не дамо”. Само други део изјаве је истинит, то јест ЈНА је безвољно,
„као” спречавала одвајање, али за Словенију рат је био прави.
У Србији и ЈНА није било стварне жеље да се ратом заустави
одвајање Словеније. С. Милошевић и Б. Јовић састали су се са В.
Кадијевићем 5.7.1991. и тражили да ЈНА њене главне јединице
распореди на линије Барања-Осијек-Винковци-Сава на северу,
Карловац-Плитвице на западу и на Неретву, а тако да покрије тери-
торију на којој живе Срби, а В. Кадијевић је то прихватио.207
Избор Месића за председника Председништва

СФРЈ и Брионска декларација
Почетак сукоба у Словенији пратили су нови сукоби у Републи-

ци Хрватској, али нису прерасли у општи напад на ЈНА, као у
Словенији.208 Припадници МУП-а Хрватске ушли су увече 25.6.1991.
у Глину и 26.6.1991. потиснули су милицију САО Крајине из града уз
205
К. Николић и В. Петровић, Рат у Словенији …, стр. 79. и напомена 308.
206
МКСЈ УН (IT-02-54-T), Тужилац против С. Милошевића, Сведок Милан Кучан,
21.5.2003, стр. Блиц архива (8.4.2006), Снимао сам, чуо се рафал и војници су
пали, са https://www.blic.rs/vesti/hronika/snimao-sam-cuo-se-rafal-i-vojnici-su-
pali/dyt0m4t. На граничном прелазу Холмец из Аустрије један камерман напра-
вио је видео запис на коме се види убиство војника ЈНА док су се предавали
полицији и ТО Словеније и махали белом заставом 28.6.1991. Сумња се да су
тада убијени Горан Малетић из Новог Сада, Зоран Јешић из Сакула код Опова и
Антонијо Шимуновић из Јабланице у БиХ. Пред МКСЈ УН Слободан Милошевић
је питао Милана Кучана о том убиству. Кучан је прво рекао да се то убиство
није догодило, али је после потврдио да су војници ЈНА убијени.
207
Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ ..., стр. 349.
208
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., ..., стр. 10. У то време, Ф. Туђман
је мислио да Хрватска није довољно снажна за такав сукоб. Крајем јула 1991.
М. Шпегељ предлагао је општи напад на ЈНА у Хрватској, али Туђман је одго-
ворио: „Знаш ли ти колико је ЈНА јака? ... Они нас могу ... уништити!”
погибију неколико лица.209 Драган Васиљковић је са својим борцима,

уз помоћ једног тенкисте ЈНА који је мислио да се брани од напада
Хрвата и пуцао на њих, избацио МУП Хрватске из Глине крајем јуна
1991. године, а својим борцима је дао црвене беретке као награду
за победу.210
Приликом изласка оклопних возила из касарне у Осијеку,
присталице независне државе Хрватске поставили су као препреку
аутобус и путничке аутомобиле. Војна колона је наставила да се
креће, уништавајући цивилна возила, а дошло је и до пуцњаве
између ЈНА и Хрвата који су покушали насилно зауставити кретање
тенкова ЈНА 28.6.1991.211 Влада Хрватске дала је саопштење
29.6.1991. да се регрути „не шаљу у ЈНА, него у јединице Збора
народне гарде”, а министар одбране Хрватске издао је наређење
подударног садржаја.212
Притисци ЕЗ и САД са једне стране, а са друге немогућност
Совјетског Савеза (Русије) да пружи подршку СФРЈ приморали су С.
Милошевића и присталице очувања Југославије да попусте. На
седници Председништва СФРЈ 30.6.1991. министри ЕЗ поновили су
„три захтева” које треба „истовремено испунити” а који су договоре-
ни 28. и 29.6.1991.213 Ипак, захтеви нису испуњени истовремено.
Прво су попустиле вође Србије, то јест присталице очувања СФРЈ.
На истој седници уз присуство представника ЕЗ, после поноћи, на
почетку 1.7.1991. испуњен је захтев да С. Месић буде изабран за
председника Председништва СФРЈ.214
Уз посредовање три министра ЕЗ (Ханс ван ден Брук, Жак Пос
и Жоао Пинеиро) 7.7.1991. представници Словеније (које су водили
М. Кучан и Л. Петерле), представници СФРЈ (А. Марковић и Б. Јовић
и други чланови Председништва СФРЈ) и представници Хрватске
разговарали су о испуњавању договора од 28. и 29.6.1991. године,
то јест о два још неиспуњена захтева које су министри ЕЗ поставили
на седници Председништва СФРЈ 30.6.1991.215 Тако је настала за-
209
Политика (27917) 27.6.1991, стр. 1-2. Улазак возила ЈНА у Глину пре подне
26.6.1991. прекинуо је даље оружано сукобљавање Хрвата и Срба.
210
Србија пред Међународним судом правде, књига I , Одбрана, Београд 2007,
стр. 568; МКСЈ УН (IT-02-54-T), Тужилац против Милошевића, сведок Драган
Васиљковић, 19.2.2003, www.hlc-rdc.org, стр. 647-648.
211
Политика (27919) 29.6.1991, стр. 12. Више Хрвата је рањено.
212
Политика (27920) 30.6.1991, стр. 1.
213
К. Николић и В. Петровић, Рат у Словенији ..., стр. 97, 122, 133.
214
Политика (27922), 2.7.1991, 2; Коста Николић, Рат у Словенији 1991, с. 20-21.
215
Политика (27928) 8.7.1991, стр. 1; Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ ..., стр.
једничка изјава (Словеније и СФРЈ), позната као Брионска деклара-

ција. Испред СФРЈ и СИВ-а, Председништво СФРЈ и А. Марковић
пристали су да дође посматрачка мисија из ЕЗ у Словенију „и можда
Хрватску”, а да надзире примену потписаног примирја. Договорено
је да се примени тромесечни „мораторијум” (који је предложила
Европска заједница 30.6.1991) на декларације о издвајању Слове-
није и Хрватске из СФРЈ. Према споразуму: „Контролу граничних
прелаза преузеће полиција Словеније. Она ће деловати у складу са
савезним прописима.” Даље по споразуму: „Царине … прикупљаће
их словеначки цариници. Уплаћиваће се на заједнички рачун, који ће
контролисати савезни и републички министри финансија заједно са
још једним, или двојицом спољних контролора.” Даље је договорено
да се врати гранични појас под контролу ЈНА, а њене јединице и
касарне деблокирају. Објављена је и сагласност да се ослободе
заробљеници („сва лица затворена у вези са непријатељствима од
25.6.1991.”) најкасније до 24:00, 8.7.1991. Брионска декларација је
предвидела и долазак мисије за надгледање примирја у Словенији
коју ће послати КЕБС (од 1994. ОЕБС, Организација за безбедност и
сарадњу у Европи).216
Брионску декларацију требали су ратификовати (потврдити)
Савезна скупштина СФРЈ и скупштина републике Словеније.217
Скупштина Словеније је прихватила Брионску декларацију, али
истовремено је усвојила и изјаву да након 90 дана може обновити
остваривање одлуке о суверености.218 Према тој изјави, Словенија
није одустала од једностраних и насилних поступака у одвајању од
СФРЈ.
Непосредно после споразума на Брионима, у телефонском
разговору, Вељко Кадијевић је тражио одговор од Дмитрија Т. Јазова
да ли ЈНА може добити војну помоћ у случају интервенције са запа-
да (мислио је на чланице НАТО-а), али Јазов је одговорио да је
Михаил Горбачов спреман помоћи само дипломатски СФРЈ да се
350-351; К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 156 у напомени

107. Према Б. Јовићу, Један од њих, Ханс ван ден Брук рекао је да уколико би
се сукоби поновили, није искључено да у државама ЕЗ не победи мишљење да
се самопредељења Словеније и Хрватске више не могу оспоравати.
216
Политика (27929) 9.7.1991, стр. 1-2; К. Николић и В. Петровић, Рат у Словенији
..., стр. 133-135. „Све стране су се сложиле да се следећи принципи морају
дословно поштовати да би сеобезбедило мирно решење ... преговори морају
хитно почети, а не касни је од 1.8.1991.”
217
Политика (27930) 10.7.1991, стр. 7.
218
Политика (27931), 11.7.1991, стр. 5.
брани од распарчавања, али не и војно.219

ТО Словеније је поставила контролне тачке испред сваке
касарне ЈНА и наставила проверавати ко улази, излази, и шта се
уноси у објекте ЈНА,220 средства одузета од ЈНА нису вратили, а
неке војне објекте су и даље држали под блокадом и искључивали
им електричну енергију.221 Председништво СФРЈ 18.7.1991. донело
је одлуку да се повуче ЈНА (око 3.000 лица) у року од 3 месеца из
Словеније.222 Та одлука била је признавање самосталности Слове-
није, али и кршење Устава СФРЈ. После истека тромесечног морато-
ријума, 8.10.1991. године Скупштина Словеније се састала и поново
прогласила независност.223 У другој половини октобра 1991. године
последње јединице ЈНА напустиле су луку Копар и Словенију.
Значајан део оружја ЈНА остао је у Словенији. Према једном
записнику који су у октобру 1991. потписали представници ЈНА и
Словеније, ЈНА је у Словенији оставила 161 тенк (59 тенкова М-84,
57 тенкова Т-55 и 45 тенкова Т-34) и друго.224
Оружани сукоби у Хрватској 1991. и повратак усташа
Од краја јуна 1991. влада СФРЈ потпуно је изгубила контролу

на границама и оним што се увозило и извозило преко Словеније. 225
Платни промет међу републикама био је прекинут. 226 Дешавали су
се напади на путнике и транспорте робе уз отимање имовине, а због
оружаних сукоба прекинут је саобраћај на прузи Београд-Загреб,
219
Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ ..., стр. 360, 364.
220
Политика (27931) 11.7.1991, стр. 5.
221
првој половини октобра 1991. влада Републике Словеније саопштила је да
средства која су одузета од ЈНА неће бити враћена, а да преостала лица у ЈНА
морају, преко луке Копар, напустити Словенију до 18.10.1991.
222
Политика (27940) 20.7.1991, стр. 1-2. „Председништво СФРЈ је … донело следе-
ћу Одлуку: 1. Команде, јединице и установе ЈНА престаће да стационирају на
територији Републике Словеније… Лични састав и сву покретну имовину 31.
корпуса предислоцираће на простор Републике Србије, а 14. корпуса на
простор Републике Босне и Херцеговине. Премештање извршити у року од три
месеца од доношења ове одлуке.”
223
224
Политика (29625) 12.4.1996, стр. 7. Приближно половину тих тенкова Словени-
ја је изгледа продала Хрватској до 1996.
225
Политика (27965) 14.8.1991, стр. 11.
226
Политика (27959) 8.8.1991, стр. 5.
код Окучана, средином августа 1991.227 Југославија је ушла у еконо-

мски хаос. Хрватска је зауставила проток нафте кроз нафтовод од
Крка преко Сиска према Новом Саду и Панчеву 6.9.1991. године, а
запленила је 186.000 тона нафте коју је наручила Србија од Кине, за
рафинерије у Новом Саду и Панчеву.228
Брз и лак успех Словеније који је завршен Брионским споразу-
мом у јулу 1991. охрабрио је Хрватску. Пред сукоб у Словенији,
генерал-пуковник Антон Тус, Хрват, заповедник Ратног вазду-
хопловства и противаздушне одбране, напустио је ЈНА средином
јуна 1991. године,229 а у септембру 1991. пришао је војсци Републике
У јулу 1991. године оружани сукоби ширили су се у Хрватској на
подручја где су Срби били већина, а у сукобе Хрвата против Срба
увлачена је и ЈНА.231 У тим борбама на страни полиције Хрватске
појавили су се познате усташе и убице. Један од њих био је Миро
Баришић, који је учествовао у убиству југословенског амбасадора
Владимира Роловића у априлу 1971. године у Стокхолму. Баришић
је дошао да предводи усташе у нападу на подручје Бенковца, али
после мање од две седмице, у нападу на Книнску крајину погинуо је
31.7.1991.232 Пријем усташа од нове независне државе Хрватске која
се стварала почетком 90-их година 20. века довео је до тога да су и
Хрвати јасно видели да се охрабрује ширење усташтва и злочина
према Србима.233 Хрватска држава је наставила да запошљава
227
Политика (27968) 17.8.1991, стр. 9.
228
Политика (29692) 20.6.1996, стр. 1.
229
Политика (27925) 5.7.1991, стр. 10.
230
литика (28229) 10.5.1992, стр. 10. У време напада на касарне ЈНА у Хрватској,
22.9.1991. објављено је да је А. Тус постао начелник Главног стожера војске
Хрватске. У септембру 1991. као официр у војсци Хрватске појавио се и гене-
рал Петар Стипетић, који је напустио Пету армијску област ЈНА.
231
тика (27939) 19.7.1991, стр. 1. На подручју Петриње, после сукоба МУП-а
Хрватске са милицијом САО Крајине, 15.7.1991 дошло је и до оружаног сукоба
МУП-а Хрватске са војницима ЈНА.
232
Политика (28264) 14.6.1992, стр. 8; Политика (29685) 13.6.1996, стр. 7. Следе-
ће године посмртно му је додељено одликовање Хрватске државе, а 1996.
подигнут му је споменик на подручју погибије на путу Шибеник-Бенковац.
233
тика (29339) 25.6.1995, стр. 7. Познати југословенски и хрватски режисер
Лордан Зафрановић о томе је говорио јавно 1994. У марту 1995. у Ферал
Трибјуну из Сплита, Славко Голдштајн је рекао да се „помирење свих Хрвата”
познате усташке злочинце и у следећим годинама.234

Хиљаде Срба прелазиле су из Хрватске у Војводину.235 У тим
сукобима повећавао се број погинулих. У првим данима августа
1991. дошло је до борби за Даљ и Тењу (северно од Вуковара, а
јужно од Осијека) у којима је погинуло неколико десетина лица.236
Од јула 1991. МУП Хрватске вршио је веће нападе на Србе,237 али
повећавао се и број оружаних напада МУП-а Хрватске на ЈНА.238 У
време бројнијих оружаних сукоба МУП-а Хрватске са ЈНА у источној
Славонији, Барањи и северној Далмацији,239 Председништво СФРЈ
3.8.1991. године донело је одлуку да се прекину оружани напади у
Хрватској и успостави примирје, али није било сагласности да се
посматрачка мисија ЕЗ прошири са Словеније и на Хрватску.240 У то
користи као изговор да се говори и пише о усташама само као о национа-

листима, а да се прећуткује да су они били ратни злочинци. У првој половини
1995. исте сплитске новине објавиле су изјаву, академика Бранка Хорвата у
којој је рекао да влада из Загреба пропагира усташку НДХ. Том приликом је
рекао да га је срамота да на састанцима истраживача каже да је Хрват.
234
Политика (29159) 21.12.1994, стр. 3. Јулијана Бушић, која је као присталица
усташа учествовала у отмици путничког авиона у САД 1976. године, радила је
као саветник у амбасади нове независне државе Хрватске у Вашингтону 1994.
235
Политика (27930) 10.7.1991, стр. 8. Покрајински секретаријат за информације
Војводине процењивао је да је у Војводини било око 10.000 избеглица из
Хрватске 9.6.1991.
236
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 22 у напомени 5; Политика
(27954), Београд 3.8.1991, стр. 5; Политика (27956), Београд 5.8.1991, стр. 7.
У сукобу на једној страни је био МУП Хрватске, а на другој српска ТО Славо-
није, Барање и западног Срема. У помоћ у Србима у одбрани Даља (претежно
српског насеља 1991) дошла је и ЈНА. МУП Хрватске имао је око 50 погинулих,
а у сукобу је убијено и око 20 Срба у ТО Славоније, Барање и западног Срема.
237
Посавини, 13.7.1991. Неколико стотина припадника МУП-а Хрватске ушло је у
подручје општине Петриња, коју су насељавали већином Срби. Тада је дошло
до оружаног сукоба са наоружаним Србима. Припадници ЈНА дошли су између
сукобљених Срба и Хрвата да зауставе сукоб, али 14.7.1991. МУП Хрватске је
пуцао и на ЈНА. ЈНА је узвратила пуцајући на припаднике МУП-а. Према снимку
разговора официра ЈНА, 15-16.7.1991. дошло је до сарадње ЈНА са Србима који
су бранили своја насеља (у разговору „територијалци”). Официр ЈНА није смео
да се повуче, те ноћи, јер је страховао да ће припадници МУП-а Хрватске убити
Србе цивиле. На истоку, 25.7.1991. МУП и Збор народне гарде Хрватске напали
су део Новосадског корпуса ЈНА, који је чувао мост на Дунаву код Ердута.
238
Политика (27956) 5.8.1991, стр. 6. Према саопштењу Команде Книнског корпу-
са и Милана Бабића, председника владе САО Крајине 3.8.1991. Збор народне
гарде Хрватске пуцао је на војнике који су раздвајали насеља Срба и Хрвата на
подручју Скрадина.
239
240
Политика (27955) 4.8.1991, стр. 1; Политика (27957) 6.8.1991, стр. 1. „ … Да се
време Председништво СФРЈ није пристајало да се посматрачка

мисија ЕЗ прошири са Словеније и на Хрватску, а Ханс Дитрих
Геншер, министар спољних дела Немачке, најавио је да је могуће
увођење економских казни за Србију и њене савезнике, али и
признавање независности Словеније и Хрватске.241 На седници
Председништва СФРЈ 6.8.1991. године и С. Месић се сложио да се
прогласи потпуни и безусловни прекид оружаних сукоба на тери-
торији Хрватске, који ће се примењивати од 7.8.1991.242
Срби у Хрватској нису пристајали да прегласавањем буду
одвојени из заједнице са Србијом. Мислили су да је такво гласање
озакоњење геноцида извршеног у НДХ. Због тога, бранећи се од
оптужби да Србија помаже борбу Срба против Хрватске, Слободан
Милошевић и Борисав Јовић изјављивали су да Срби нису желели
да отимају „хрватске територије”, него задрже оне на којима су
вековима били већина становништва. Они су мислили да су Срби
конститутиван народ, то јест суверен земље на којој су живели и у
делу Хрватске.243 Суверенитет у Уставу СФРЈ из 1974. и уставима
социјалистичких република из 1974. нису недвосмислено писани, а
остаје нејасно ко је по тим уставима имао суверенитет у СФРЈ (и
републикама), то јест да ли је суверенитет имала Федерација, ре-
публике (и аутономне покрајине), народи (и народности), или сви
они истовремено.244
у Републици Хрватској одмах и безусловно прекину сви оружани сукоби …
Јединице ЈНА, органи унутрашњих послова СФРЈ и Републике Хрватске ће
одредити официре (лица) за везу преко којих ће обезбеђивати међусобно
обавештавање … у служби обезбеђивања прекида ватре”.
241
Политика (27957) 6.8.1991, стр. 2-3; Политика (29007) 20.7.1994, стр. 6. Много
пре, Ханс Дитрих Геншер са 17 година 1944. постао је члан Националсоција-
листичке радничке партије Немачке, коју је водио Адолф Хитлер.
242
Политика (27958) 7.8.1991, стр. 1, 7.
243
Политика (27929) 9.7.1991, стр. 2; Устав Социјалистичке Републике Хрватске
1974, www.pravo.unizg.hr (фебруар 2018), Члан 1. „ … Социјалистичка Републи-
ка Хрватска је национална држава хрватског народа, држава српског народа у
Хрватској и држава народности које у њој живе.” Из овог садржаја, представ-
ници Срба, међу њима С. Милошевић и Б. Јовић, мислили су да је сувереност
(конститутивност) у СР Хрватској била најмање двојна. Изгледа да су сувере-
ност имали истовремено и хрватски народ и српски народ. Ако је тако, без
сагласности већине Срба у Хрватској није било уставно одлучивање о промени
устава Хрватске 1990. године, али ни одлучивање о њеном издвајању из СФРЈ.
То говори и једна изјава Б. Јовића која је пренета у Политици од 9.7.1991. Он
је рекао: „Србија не сматра да је српски народ мањина у Хрватској. Српски
народ је тамо равноправан са Хрватским. И Србија ће се борити свим средстви-
ма да српски народ има и оствари право на самоопредељење до отцепљења.”
244
Ференц Ф. Јагица, Међународно-правни аспекти ..., стр. 78.
У јулу 1991. године Председништво СФРЈ донело је одлуку да

се добровољци примају у ЈНА и шаљу у Хрватску (после и у СР
БиХ).245 ЈНА и добровољце везивао је заједнички циљ да се спречи
одвајање од Југославије територија које су насељавали Срби у
Републици Хрватској, на подручје САО Крајине долазили су добро-
вољци из Србије (Српска добровољачка гарда, Српска гарда и
други).246 Тако је умањивана предност у бројности МУП-а Хрватске и
ЗНГ у односу на полицију Срба у САО Крајини, која је према неким
проценама почетком септембра 1991. имала око 3.000 лица.247
Најпознатију специјалну јединицу САО Крајине представљале су
тзв. „книнџе” капетана Драгана (Драгана Васиљковића).248 До јуна
1991. основу одбране представљале су јединице милиције САО
Крајине, а од тада већи значај добија ТО САО Крајине у којој је у
новембру 1991. било око 30.000 лица.249
Рат није био обрачун хрватских националиста само са Србима.
Тако је 1.7.1991. године убијен Јосип Рајхл Кир, по националности
Немац, начелник полицијске управе у Осијеку. Он је преговорима са
Србима покушавао да заустави сукобе, али на контролној тачки коју
је држао МУП Хрватске између села Тења и Осијека, Антун Гудељ,
припадник МУП-а Хрватске, пуцао је на полицијско возило у коме је
био Јосип Рајхл Кир и убио њега и још два лица.250 Смењивање,
протеривање и убијање лица која су била за преговоре и мирно
245
Рамиз Дрековић, У обручу : Крајишници и Херцеговци у борби на два фронта,
Зеница 2004, стр. 27-28.
246
247
Милисав Секулић, Книн је пао у Београду, Бад Вилбел 2000, стр. 31. Према тој
процени милиција САО Крајине имала је 1.200 редовних службеника, 1.200
лица у резервни и око 500 лица у специјалним јединицама.
248
Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 38 у напомени 24. Драган Ва-
сиљковић (Београд, 12.12.1954) живео је у Аустралији и завршио је тамо шко-
ловање за официра. Добио је чин капетана, а демобилисан је 1985. Од почетка
априла 1991. обучавао је специјалну полицију САО Крајине, а заповедник
специјалне полиције Крајине био је до августа 1991.
249
Милисав Секулић, Книн је пао ..., стр. 34-35, 47; Никица Барић, Оснутак и
развој службе ..., стр. 81. У новембру 1991. ТО САО Крајине без Славоније,
Вуковара и Барање имала је око 24.000. лица. На подручју Западне Славоније,
Вуковара и Барање могло је бити 5-7.000 лица.
250
Политика (27923) 3.7.1991, стр. 15; Политика (31396) 26.3.2001, стр. 4; United
Nations, Resolutions and Decisions of the Security Council 1996, New York 1998, р.
33-34. Тешко рањени председник месне заједнице Тења Мирко Тубић је
преживео. Закон о амнестији Хрватске из 1996. искориштен је да се ослободи
А. Гудељ, који је побегао у Аустралију. Видети на страни 293.
решење олакшало је нетрпељивима да наставе са насиљима.251

Већ у мају 1991. године стотине Срба су побегле у Бенковац из
суседних насеља у којима је на њих нападе вршила хрватска већина
становника.252 Борбу против наоружаних присталица Туђманове
Хрватске Милан Мартић (и други Срби у Крајини) видели су као
борбу против усташких убица и њихове нове независне државе
Хрватске.253 Због тога, избацивали су полицију Хрватске са подручја
општина у САО Крајини. Милиција и ТО САО Крајине, уз помоћ ЈНА,
у општини Книн напала је и узела 25-26.8.1991. хрватско село
Кијево у коме је била станица МУП-а Хрватске.254
Барикаде и напади наоружаних Хрвата против Срба на подруч-
ју Вуковара почетком јула 1991. довели су до блокаде целог града, а
Хрвати су у нападима на Србе користили и минобацаче и топове.255
Према изјави министра унутрашњих дела у влади САО Крајине
Милана Мартића, једно примирје до средине августа 1991. Хрватска
је користила за премештање своје војске (специјалне јединице МУП-
а Хрватске) и припремање већег напада на САО Крајину. 256 Од
14.8.1991. хрватска војска обновила је веће нападе на САО Крајину,
али и ЈНА и њене касарне у целој Хрватској. 257 До оружаних напада
МУП-а Хрватске на ЈНА дошло је и у Загребу крајем августа 1991.258
251
Политика (31447) 21.5.2001, стр. 3. Тадашњи министар унутрашњих дела у
Хрватској Јосип Бољковац тражио је брзу истрагу, али је смењен 2.7.1991.
252
Политика (27866) 7.5.1991, стр. 5.
253
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 40 у напомени 31; Милан
Гулић, Дипломатија у предвечерје „Олује”: Записник разговора М. Мартића и А.
де Сота у Книну 8. јула 1995, у Историја 20. века 2/2017, стр. 176 напомена 13.
Милан Мартић (Жагровић код Книна, 18.11.1954-) радио је у Секретаријату
унутрашњих послова у Шибенику (1976–1981), а од 1982. био је полицијски
инспектор у Книну. Мартић је постао министар унутрашњих дела у влади САО
Крајине 29.5.1991. У августу 1991. Мартић је писао: „Нећемо дозволити ни у
једном мјесту САО Крајине ваше [хрватске] полицијске постаје - настављаче и
чуваре усташко-фашистичке политике.”
254
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 40-41 (у напомени 31) и 376
(у напомени 33).
255
256
Политика (27965) 14.8.1991, стр. 7.
257
Политика (27969) 18.8.1991, стр. 1. Нападани су Бели Манастир, Борово, Тења,
Окучани и друга насеља која су бранили Срби.
258
Политика (28069) 26.11.1991, стр. 9. Један авион, који је летео према
аеродрому (Брник) у Љубљани, Авијација ЈНА је приморала на слетање на
аеродром Плесо у Загребу 31.8.1991. Авион је превозио оружје, које су Хрвати
из Немачке и Аустрије, окупљени око Антона Кикаша, држављанина Канаде,
У Пакрацу је проглашена 14.8.1991. српска аутономна области

(САО) на подручју западне Славоније (Пакрац, Нова Градишка,
Новска).259 На том подручју почеле су оружане борбе, а као помоћ
на подручје западне Славоније и Мославине од 16.8.1991. Србима
деловао је и 5. (Бањалучки) корпус ЈНА.260 Војска Хрватске бацала
је гранате и на подручје јужно од реке Саве, а тамо је убила више
лица на подручју Босанске Градишке, Босанске Дубице, Босанске
Костајнице и Српца.261 На подручју западне Славоније, ЈНА је изба-
цила хрватску војску из Јасеновца 8.10.1991.262 Од краја октобра до
децембра 1991. војска Хрватске ушла је у српска села на подручју
Папука, Дарувара и Славонске Пожеге, а из њих је протерала неко-
лико десетина хиљада Срба.263 Од прве половине октобра 1991. до
краја марта 1992. на подручју западне Славоније, Пакрачке Пољане
припадници полиције Хрватске вршили су отмице, затварања, муче-
ња, силовања и убиства Срба.264
У деловима Хрватске у којима су Срби били мањина они су
нападани, а њихова имовина уништавана. У Загребу стотине кућа
Срба биле су миниране, обично ноћу, и уништене, а десетине хиља-
да Срба одлазиле су из дела Хрватске који је контролисала влада
из Загреба.265 Хиљаде станова које су напустили Срби дати су при-
набавили за Туђманову Хрватску. Кикаш је био ухапшен, али је после
ослобођен и размењен (25.11.1991) за генерал-мајора ЈНА Милана
Аксентијевића, кога је ухапсила војска Хрватске код Карловца 13.9.1991.
259
Политика (27966) 15.8.1991, стр. 5.
260
Рамиз Дрековић, У обручу ..., стр. 30.
261
262
Политика (28023) 11.10.1991, стр. 11.
263
Политика (28048) 5.11.1991, стр. 1; Политика (29909) 29.1.1997, стр. 7; Р.
Јовић, Некажњени злочин, Српски борац - лист бораца Републике Српске, број
112-113 (2008), стр. 51-53. За 26 српских села у Пожешкој котлини наредбу да
их становници (око 2.100 лица) напусте у року од 48 сати издао је Кризни штаб
Славонске Пожеге 29.10.1991. Нека лица, већином старија, остала су у својим
кућама, али су убијена. Тако испражњене куће, после су срушене.
264
Политика (29398) 23.8.1995, стр. 7; Политика (30073) Београд 14.7.1997, стр.
7; Политика (30123) Београд 2.9.1997, стр. 7. Према причању Мире Бајрамо-
вића, После убистава које је извршила у Госпићу, Мерчепова јединица стигла
је у Пакрачку Пољану 6.10.1991. Мерчеп је био постављен за заповедника
Пакрачке Пољане, а извршну команду на том подручју имао је Миро Бајрамо-
вић, као Мерчепов заменик. Бајрамовић и његова дружина ту су мучили и
силовали Србе и Српкиње, а после их убијали, али убијали су и Хрвате, који
нису били њихови истомишљеници. Према Бајрамовићу док је Мерчепова
јединица боравила у Пакрачкој Пољани убила је око 270 Срба и Српкиња.
265
литика (28111) 11.1.1992, стр. 9; Политика (28153) 22.2.1992, стр. 8. Према
падницима полиције и војске Хрватске.266 Неке Србе цивиле одвела

је полиција Хрватске, мучила, или убила, а други су остали живи и
после размењивани као ратни заробљеници.267 Затвореници и
криминалци лако су примани у полицију Хрватске, а као полицајци
убијали су Србе и друге противнике разарања Југославије. 268 После
предаје Вуковара, и у Загребу су се појавили униформисани људи
који су настојали убијати целе породице Срба, као што су радили у
Вуковару.269
Због тога, Срби су бежали у Србију и подручја САО (Републике
Српске) Крајине, Хрвати су бежали са подручја САО (Републике
Српске) Крајине, а трећи део избеглица бежао је у стране државе.270
Према Другој измењеној оптужници против С. Милошевића у МКСЈ
УН изнета је процена да је по попису из 1991. на подручју које је
било део РСК било око 224.000, око 168.000 Хрвата и око 56.000
изјави Милана Ђукића почетком 1992. у Загребу је намерно уништено око 300
кућа Срба. Сличну изјаву дао је Милан Пуповац, вођа Српског демократског
форума, који је рекао (у фебруару 1992) да се из само два насеља (Козарски
Бок и Козарски Пут) у Загребу иселило око 10.000 Срба. Поред тога рекао је да
је више хиљада деце Срба прекрштено у католике.
266
Политика (28122) 22.1.1992, стр. 9.
267
Политика (29607) 25.3.1996, стр. 7. Једног од Срба, Недељка Бардака ухапсила
је у септембру 1992. војна полиција Хрватске Војске уз оптужбу да „сарађује са
четницима”. Други затвореник, који је размењен као ратни заробљеник, дао је
изјаву да је видео Недељка претученог у затвору, а после се Недељко нигде
није појавио.
268
Политика (31768) 13.4.2002, стр. 2. Екрем Кадрић у августу 1991. побегао је из
затворске болнице у Љубљани. Неколико дана после одбегли затвореник
Кадрић био је полицајац у МУП-у Хрватске, а у септембру 1991. убио је ударци-
ма чекићем по глави Србислава Петрова угоститеља из Умага код Ријеке.
269
Политика (28088) 17.12.1991, стр. 8; Политика (28094) 23.12.6.1991, стр. 6;
Политика (28940) 14.5.1994, стр. 7; Политика (28962) 5.6.1994, стр. 7. Око
23:00, 7.12.1991. припадници резервног састава МУП-а Хрватске Муниб Суљић,
Синиша Римац, Игор Микола и Небојша Ходак, који су пре у Вуковару били под
командом Томислава Мерчепа (који је у време убиства био саветник у МУП-у
Хрватске), убиле су, из аутоматске пушке, Михајла Зеца у Загребу испред
његовог стана, а Михајлову жену Марију и кћерку Александру (стара 12
година) одвели су на Сљеме, на Медведници, убили су обе и закопали на
ђубришту. Мерчеп је објашњавајући шта се десило рекао да су злочин почи-
нили хрватски борци из Вуковара, јер су могли чути да је Михајло Зец „помагао
четнике”. Убице су ослобођене уз објашњење да је суд направио
„процедуралну грешку”.
270
Политика (28000) 18.9.1991, стр. 8; Политика (28030) 17.10.1991, стр. 8. Део
Хрвата побегао је из Барање у Мађарску. Приликом мирне предаје Илока
17.10.1991. војсци СФРЈ из њега је отишло не само стотине припадника ЗНГ и
МУП-а Хрватске према Винковцима, него и велики број Хрвата цивилних лица.
осталих несрба, али и да је скоро сво то несрпско становништво

побегло, или протерано из РСК.271
У Книну 30.7.1991. за начелника Штаба 9. (Книнског) корпуса
ЈНА постављен је пуковник Ратко Младић (Калиновик, 12.3.1942-).272
У градовима Далмације Срби и Југословени су се надали да
ЈНА неће напустити Далмацију и да ће моћи да заштити и цивиле. 273
У другој половини 1991. у градовима на обали Далмације било је
све мање Срба. Они су бежали на територије САО Крајине, или у
Србију, а у Задру напуштене куће Срба и имовина су рушени и
пљачкани.274 Хрватски судови одузимали су од Срба и Југословена
станове, ако су остали празни дуже од 90 дана.275 Насиље према
Србима и њиховој имовини било је присутно и у другим градовима
Далмације.276 У Сплиту, Шибенику и Задру касарне ЈНА биле су под
опсадом хрватске војске у септембру и октобру 1991. године, али
271
МКСЈ УН (IT-02-54-T), Друга измењена оптужница против С. Милошевића, са
https://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/ind/bcs/mil-2ai021023b.htm
272
Бојан Димитријевић, Командант, Београд 2018, стр. 8, 12; ICTY (IT-09-92-T),
Prosecutor v. Ratko Mladić, Judgement 22 November 2017, www.icty.org
(09.2019), р. 141-143; Политика (28427) 26.11.1992, стр. 8. Ратку Младићу
усташе су убиле оца у Другом светском рату. Ратко се школовао на Војној
академији у Београду од 1961. до 1965. а после тога постао је официр у ЈНА.
Почетком јуна 1991. Младић је био пуковник у Штабу 9. (Книнског) корпуса
ЈНА. Младић је ванредно унапређен у чин генерал-мајора почетком октобра
1991. После тога од Председништва СФРЈ Младић је стављен за команданта 9.
корпуса ЈНА, а на том месту остао је до априла 1992.
273
МКСЈ УН (IT-95-11-T), Тужилац против Милана Мартић, сведок Бранко Поповић,
08.09.2006, стр. 8026.
274
Политика (27991) 9.9.1991, стр. 9.
275
Миодраг Линта, Евидентирање уништене, отете и друге имовине избеглих и
прогнаних лица и осталих оштећених грађана која се налази у Хрватској, Босни
и Херцеговини и Словенији, Страдање Срба у последњој деценији 20. вијека -
Зборник радова ..., Бања Лука 2018, стр. 171. У Хрватској 1991-92. судови су
користили Закон о стамбеним односима СФРЈ, који је прописао да носиоцу ста-
нарског права који не борави у стану више од 90 дана стан може бити одузет.
276
Политика (28025) 13.10.1991, стр. 12. Један од Срба који је успео побећи из
Сплита био је доктор Слободан Комазец. Он је био професор на Правном
факултету у Сплиту. Видевши каква је нетрпељивост у Сплиту према Србима
удаљио се из града. У септембру 1991. вратио се да испита студенте, али ноћу
су му дошли тројица припадника ЗНГ и ухапсили га. Тукли су га, претили му
држећи уперену пушку у њега и говорећи: „Све ће мо вас потаманити … ни
један Србин неће остати у Хрватској”. Тражили су од њега да призна да је
писао Устав САО Крајине. Ипак, ректор Свеучилишта у Сплиту и неки други
запослени на свеучилишту тражили су да се Слободан Комазец ослободи. На
крају су га одвели шефу полиције Иви Стипчевићу који је тражио да Комазец
убеди Србе у Книну да се изврши замена (ослобађање) неких заробљених
војника ЗНГ Хрватске. Због тога пуштен је да напусти Сплит.
Кнински корпус ЈНА држао је и аеродром Земуник, код Задра.277 У

преговорима 7.10.1991. на аеродрому Земуник договорено је да ЈНА
извуче војнике, породице официра и опрему из Задра, али да они
напусте Хрватску.278 Код Сплита под опсадом хрватске војске од
августа до 17.10.1991. било је и пристаниште Лора са војним
објектом.279
Према споразуму ЈНА и владе Хрватске (21.11.1991), ЈНА је
извлачила људство (војнике и официрске породице) и покретну
имовину из Шибеника, Сплита и Дивуља (код Трогира) од краја
новембра 1991. а напуштала је територију Хрватске, а непокретна
имовина ЈНА и оружје ТО предавана је Хрватској.280
У августу 1991. године ЕЗ слала је министре да преговарају са
представницима СФРЈ и Слободаном Милошевићем о проширењу
посматрачке мисије ЕЗ на Хрватску, а Савет министара (Савет
Европске уније) 27.8.1991. усвојио је једну декларацију о Југосла-
вији. После тога, у СФРЈ и Београд послат је Ханс ван де Брук да
увери Председништво СФРЈ и председнике република да се потпи-
шу два документа које је донео. Уз Споразум о прекиду ватре он је
донео један меморандум о сагласности да се прошири посматрачка
мисија ЕЗ на Хрватску. После састанка Председништва СФРЈ (који
је завршен око поноћи 1-2.9.1991), у Палати фередације у Београду
око 01:40, 2.9.1991. С. Месић (као председник Председништва
СФРЈ), А. Марковић (у име СИВ-а), шест председника република
СФРЈ, али и представник ЕЗ, то јест Ханс ван ден Брук, потписали
су Споразум о прекиду ватре и Меморандум о сагласности о про-
ширењу Посматрачке мисије [ЕЗ] у Југославији.281
277
Политика (27993) 11.9.1991, стр. 1, 7; Политика (28019) 7.10.1991, стр. 6; По-
литика (28022) 10.10.1991, стр. 5; МКСЈ УН (IT-02-54-T), Тужилац против С.
Милошевића, Сведок Марко Миљанић, 14.7.2003, стр. 419. Заповедник касарне
ЈНА у Задру био је пуковник Момчило Перишић.
278
Иван Бриговић, Одлазак ЈНА из …, стр. 430-434. Извлачење ЈНА из Задра
трајало је до 26.10.1991. Из Задра Перишић је отишао према Сарајеву, а за
храброст у време опсаде у Задру добио је звање генерал-мајора 19.11.1991.
279
Политика (28049) 6.11.1991, стр. 8; Политика (28178) 18.3.1992, стр. 7. У Лори
су са опкољеним официрима били и чланови њихових породица.
280
Иван Бриговић, Одлазак ЈНА из …, стр. 438-447. Из Шибеника и Дивуља извла-
чење ЈНА завршено је пре краја децембра 1991. а из Сплита извлачење је
завршено почетком јануара 1992.
281
Политика (27985) 3.9.1991, стр. 1, 3; К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској
..., стр. 208-211 са напоменама 18-19. Седам чланова Председништва СФРЈ
подржало је Меморандум, а Бранко Костић био је уздржан. У време седнице
Председништва СФРЈ, представници ЕЗ седели су у канцеларији А. Марковића и
одбијали све предлоге да се Меморандум измени. Тражили су од представника
Потписани Споразум о прекиду сукоба није примењен, 282 али

према Меморандуму о сагласности о проширењу Посматрачке
мисије у Југославији од 11.9.1991. године у Хрватску су долазили
посматрачи ЕЗ.283
Грађански рат од августа 1991. и битка за Вуковар
На подручју општине Вуковар они који су се на попису 1991.

изјаснили као Срби и Југословени заједно били су бројнији од Хрва-
та.284 Због тога, команданти ЈНА вероватно су мислили да у Вуко-
вару бране жеље његовог становништва да остане у Југославији. За
ЈНА борба за Вуковар постала је последња већа битка за Југосла-
вију. Стање ни рата, ни мира које се ширило по Хрватској од почетка
марта 1991. захватило је и Вуковар, у јулу 1991. почели су повре-
мени минобацачки сукоби. У августу 1991. у граду су вођене уличне
борбе у којима је био велики број убијених на обе стране.285 По-
четком августа 1991. са подручја Новог Сада послат је 12. (Ново-
садски) корпус ЈНА према Вуковару и Осијеку. 286 У тим борбама
мање бројној и слабије наоружаној војсци Хрватске користила су
бројна „атомска склоништа”, која су грађена у СФРЈ да би се омогу-
ћио дужи отпор уколико дође до великог напада са истока од стране
земаља из Варшавског уговора.287
Информативне службе из Хрватске покушавале су да прикажу
Вуковар као хрватски Стаљинград и да привуку пажњу медија за-
Србије да прихвате Меморандум какав је донет из ЕЗ у СФРЈ.

282
Политика (27986) 4.9.1991, стр. 5, 7, 12; Политика (27987) 5.9.1991, стр. 7.
Представници ЈНА обавестили су јавност да МУП Хрватске и ЗНГ настављају са
нападима 2. и 3.9.1991. на мање групе ЈНА и њене касарне у Петрињи (где су
убили 4 војника), Осијеку, Загребу и другим местима.
283
Политика (28079) 8.12.1991, стр. 3.
284
Политика (28003) 21.9.1991, стр. 12; МКСЈ УН (IT-95-13/1-Т), Пресуда Милету
Мркшићу, Мирославу Радићу и Веселину Шљиванчанину, донета 27.9.2007, стр.
8. Према изјави Славка Докмановића, градоначелника Вуковара, попис у Вуко-
вару 1991. показао је да су већина становништва Срби, али су изворни подаци
из пописа у Загребу преправљани да изгледа да су Хрвати бројнији. Ипак,
пописом у општини Вуковар било је око 84.000 лица. Од тога 43,7% Хрвата, а
присталица Југославије 44.7% (37,4% Срба и 7,3% Југословена).
285
Политика (27980) 29.8.1991, стр. 10. ЈНА и локални територијалци Срби били
су на једној страни, а против њих су били ЗНГ и МУП Хрватске.
286
287
Политика (28047) 4.11.1991, стр. 9.
падних држава. Нападима са југа и севера ЈНА и српска ТО узели су

крајем августа 1991. подручје западно од града Вуковара (насеља
Мартинци и Богдановци), а у граду је остало потпуно опкољено
између 2.000 и 3.000 припадника ЗНГ и МУП-а Хрватске.288 Они су
били део хрватских јединица на ширем подручју Вуковара, које су
имале укупно од 6.000 до 8.000 војника. 289 Те јединице су имале и
око 150 топова и минобацача, око 26 тенкова и оклопних борбених
возила и један вишецевни бацач ракета.290
Стање ни рата, ни мира у Хрватској завршавало се. Крајем
августа 1991. Туђман је одлучио да је време да нареди општи напад
на ЈНА и присталице Југославије у Хрватској. 291 Цивилне власти
Хрватске од краја августа и у првој половини септембра 1991.
искључивале су електричну енергију касарнама ЈНА, а блокирале су
и довожење хране у намери да приморају на предају ЈНА.292
У Хрватској ЈНА је имала четири корпуса (Кнински, или 9.
корпус ЈНА; Загребачки, или 10. корпус ЈНА; Ријечки, или 13. корпус
ЈНА и Вараждински, или 32. корпус ЈНА) и Војнопоморску област са
седиштем у Сплиту, али у Славонији су били и делови 5. (Бања-
лучког) корпуса ЈНА и 17. (Тузланског) корпуса ЈНА.293 У Хрватској
ЈНА је имала 27 касарни и велики број станова за своје официре и
службенике, а све то ће постати циљеви напада полиције и војске
Председник Хрватске Туђман наредио је да се прекину испо-
руке струје, воде и хране касарнама ЈНА од 13.9.1991. године, али и
да се поставе препреке и спречи кретање припадника ЈНА који су у
војним објектима.295 Од тада, на подручјима где су Хрвати чинили
288
Политика (27983) 1.9.1991, стр. 8; МКСЈ УН (IT-95-13/1-Т), Пресуда Милету ...,
стр. 15. Број хрватских војника у Вуковару се смањивао (погибије и извлачење
из окружења) и на крају опсаде вероватно их је било између 1.700 и 2.000.
289
Михајло М. Вучинић, Грађански рат у Хрватској ..., стр. 68.
290
Битка за Вуковар, са www.centararhivskagradja-dubrovnik.hr стр. 4.
291
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 10. Туђман је о његовој
намери обавестио и амбасадора САД у Београду Ворена Цимермана и додао да
очекује војничку помоћ из САД.
292
Иван Бриговић, Одлазак ЈНА из Задра, Шибеника и Сплита крајем 1991. и по-
четком 1992. године, Часопис за сувремену повијест бр. 2 (2011), стр. 420-421.
293
294
Политика (29590) 8.3.1996, стр. 14. Према писању у Политици ЈНА је имала око
30.000 станова у Хрватској.
295
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 229; Иван Бриговић, Одлазак
ЈНА из …, стр. 422 у напомени 22. Наредбом Туђмана (која носи датум
12.9.1991. али је потписана 13.9.1991): „Овлашћују се заповедници бригада и
већину становништва ЈНА се нашла у потпуном рату. После тога

средином септембра 1991. почели су већи оружани напади на
касарне ЈНА у Хрватској, а ЈНА је морала покушати да разбије
опсаду око касарни и војних аеродрома.296 Због тога, донета је одлу-
ка да се изврши и веће сакупљање резервиста ЈНА у Црној Гори.297
Већину мањих касарни, али и неке веће, Хрвати су лако узе-
ли.298 Дуготрајне блокаде неких касарни, а после и јачи кратки ору-
жани напади средином септембра 1991. приморали су неке једини-
це ЈНА, као оне из Славонског Брода, да пређу на територију БиХ. 299
Из касарне у Осијеку око пола војника ЈНА пробило се 17.9.1991. до
слободне територије на истоку, а други део војника предао се војсци
Први напад, углавном пешадијским оружјем, на касарну у Ва-
раждину извршен је 15.9.1991. Заповедник Вараждинског корпуса
генерал-мајор Владимир Владо Трифуновић закључио је да је остао
изолован и без подршке остатка ЈНА, а да има недовољно официра
и младих војника да се бори против бројније хрватске војске. Упркос
наредби из команде Пете војне области да се бори, Трифуновић је
после преговора, који су почели 19.9.1991. године, 22.9.1991. наре-
дио да се Хрватској преда наоружање у касарнама и складиштима
Вараждинског корпуса. Према договору о предаји, он и војници ЈНА
(око 300 официра и војника) могли су да напусте Хрватску. Од Ва-
самосталних батаљона ЗНГ да предузму и друге радње у одређеном тренутку с
циљем пасивизирања непријатеља [ЈНА].”
296
Политика (28001) 19.9.1991, стр. 1. И у Загребу су почели оружани напади на
касарне и Команду 5. војне области. Присуство посматрачке мисије ЕЗ није
било од користи. У нападу на Команду 5. војне области 18.9.1991. рањено је и
једно лице из посматрачке мисије ЕЗ.
297
298
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 13. Касарне у Крижевцима,
Чаковцу и Вировитици предале су се 17.9.1991. Касарна у Госпићу изгубљена
је 18.9.1991. Касарна у Нашицама изгубљена је 20.9.1991.
299
Улога Републике Хрватске у догађајима који су претходили ратном злочину у
Сијековцу 26. марта 1992. године, Српски борац - лист бораца Републике
Српске, број број 118-119 (2009), стр. 20. После дводневних напада војске
Хрватске, ЈНА је напустила Славонски Брод и прешла у Босну 16.9.1991.
300
Политика (28087) 16.12.1991, стр. 9. Према причању једног резервисте (Нино
Богавац) када је око 150 војника ЈНА излазило из Осијека, потпуковник Валент
Матешић убедио је оне који су били у касарни ЈНА да се предају Хрватима, уз
обећање да неће бити повређени. Богавац је даље испричао да је он био одве-
ден са десетак лица из ЈНА, а хрватски војници су их држали данима и тукли.
Према истом причању двојицу заробљених војника ЈНА исекли су и убили. На
крају он је размењен са групом заробљеника за заробљене војнике Хрватске.
раждинског корпуса, војска Хрватске заробила је око 80 тенкова

(већином старији модели Т-55), значајан број артиљеријских оружја,
око 60 оклопних транспортних возила, много муниције и друго.301 За
војску Хрватске било је од значаја што је узела и 11 тенкова М-84
који су били у фабрици „Ђуро Ђаковић” у Славонском Броду.302
У Бјеловару касарна се предала 29.9.1991. и већи број војника
и официра ЈНА остао је заробљен до друге велике размене ратних
заробљеника 9.11.1991.303 После предаје касарне у Бјеловару, вођа
Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић издвојио је неке од заробље-
них официра ЈНА (пуковника Рајка Ковачевића, ...) и убио их.304
Неки појединци и неке касарне ЈНА у Хрватској снажно су се
брањили. Војно складиште ЈНА у Бедемику код Бјеловара опколиле
су и напале стотине полицајаца и наоружаних Хрвата. Део војника
ЈНА из тог складишта побегао је и предао се, а део после напада
Хрвата заробљен. Мајор Милан Тепић (1957-1991) и војник Стојадин
Мирковић Цоле (стар 19 година) остали су последњи браниоци Бе-
демика. Када је противоклопна ракета (зоља) уништила и оклопни
транспортер у коме је био Стојадин Мирковић, мајор Тепић дигао је
у зрак цело складиште, да спречи да оружје ЈНА узму хрватски
војници.305
У августу 1991. искључени су електрична енергија и вода ка-
сарни ЈНА на Логоришту код Карловца, а од 15.9.1991. касарну са
око 90 војника ЈНА потпуно су окружили хрватски војници и напада-
ли до 5.11.1991.306 Од почетка општих напада на касарне ЈНА у
301
литика (28132) 1.2.1992, стр. 13; Политика (29223) 26.2.1992, стр. 12. На
суђењу за издају В. Трифуновић је говорио да је предајом спасао око 300
младих војника, али су му одговарали да је вероватно више људи убијено
оружјем које је дао војсци Хрватске.
302
Бојан Б. Димитријевић, Неуспела интервенција …, стр. 92-93, 98-99. А. Тус
проценио је да је Хрватска узела укупно око 200 тенкова од ЈНА.
303
Политика (28053) 10.11.1991, стр. 8; К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској
..., стр. 13. Размена око 450 војника и официра ЈНА заробљених у Бјеловару за
око 340 заробљених припадника МУП-а и ЗНГ Хрватске (који су били чувани у
затвору на Мањачи) обављена је на мосту код Босанског Шамца.
304
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 276 у напомени 20.
305
Политика (28122) 22.1.1992, стр. 17; Иван Бриговић, Одлазак ЈНА из …, стр.
424. У експлозији је погинуо Тепић и десетак нападача Хрвата. После напада,
Хрвати су стрељали, без суђења, најмање једног заробљеног водника ЈНА.
306
Политика (28050) 7.11.1991, стр. 9; Политика (28051) 8.11.1991, стр. 10. ЈНА и
ТО Баније и Кордуна почетком новембра 1991. убациле су у касарну на
Логоришту посаде за тенкове и тенковима је извршен пробој из касарне према
Дугој Реси 5. и 6.11.1991.
Хрватској, у војсци Хрватске било је лица („усташе”) која су чинила

јавна мучења заробљеника и убиства. Хрватски војници зауставили
су возила на мосту на Корани (код Градског стадиона) у Карловцу
21.9.1991. а из возила су извели 17 Срба војника ЈНА и већину ту
убили.307 Од 5.10.1991. резервне јединице ЈНА нападале су, са
подручја Војнића (Кордун), Карловац и ослободиле из блокаде
касарну у Каменском, јужно од Карловца. 308 ЈНА је успела средином
новембра 1991. године да ослободи из опсаде и војнике у касарни
Јастребарско између Карловца и Загреба.309
Знатно другачије било је на подручјима где су Срби били
већина становништва. Покушаји Хрватске да присиле Србе на
Банији на послушност довели су до пораза МУП-а и ЗНГ Хрватске.
Само у борбама за Костајницу погинуле су десетине наоружаних
лица, а после пораза око 300 полицајаца и војника Хрватске
предало се 12.9.1991.310
Преузимањем знатног дела наоружања ЈНА у другој половини
септембра 1991. формално је створена Хрватска војска, а њен део
постао је ЗНГ. У исто време, СБ УН усвојио је 25.9.1991. Резолуцију
713, која је позвала све државе да помогну „успостављања мира” и
обуставе свако слање оружја и војне опреме у Југославију.311
Забрана није поштована, а продаја оружја зараћеним странама се
наставила.312
По масовним убиствима цивила, првенствено Срба постали су
познати Госпић и Вуковар. Касарна ЈНА у Госпићу (у Лици) опкоље-
307
Политика (28010) 28.9.1991, стр. 1, 10; Злочин на Корани, Српски борац - лист
бораца Републике Српске, број 124-125 (2009), стр. 40. Убијали су их ватреним
оружјем, али неке од заробљених тукли су, одсецали су им уши, вадили очи,
или их клали. Ипак, тројица Срба су скочили са моста и преживели, а четврти
је преживео повреде које су му нанесене, а када је пала ноћ успео је побећи са
моста. Као главни вршилац тих убистава означен је Михајло Храстов, који је
био припадник „посебне јединице полиције Полицијске управе Карловац”.
После, 1995. године Храстова „за јуначки чин у рату” одликовао је Врховни
командант оружаних снага Хрватске Фрањо Туђман.
308
Небојша Јовановић, Поход 169. моторизоване …, стр. 105-106.
309
Политика (28058, 15.11.1991, стр. 9.
310
311
Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 251-252.
312
Политика (29166) 28.12.1994, стр. 2. Само у Немачкој више десетина пре-
дузећа до краја 1994. било је умешано у кршење забране продаје оружја
(првенствено оружја које је припадало војсци бивше „Источне Немачке”, то јест
Демократске Републике Немачке) војскама на подручју бивше СФРЈ.
на је и после напада на њу предала се 18.9.1991. 313 Приближно у то

време, у септембру и октобру 1991. војска и МУП Хрватске убили су
око 100, или више цивила мушкараца и жена у Госпићу.314
У Подунављу, после преузимања већих количина оружја из ка-
сарни ЈНА, војници Хрватске покушавали су да се пробију до Вуко-
вара. Покушај војске Хрватске да са тенковима из правца Винкова-
ца и Нуштара, а преко Маринаца дође до Вуковара завршен је
неуспехом средином октобра 1991.315
Број војника ЈНА (са ТО САО Славоније, Барање и западног
Срема) на подручју општине Вуковар повећаван је до октобра 1991.
када је било најмање око 4.000, а вероватно до око 6.000 војника
ЈНА,316 али на ширем подручју Вуковара ЈНА и српска ТО имали су
још до 10.000 припадника.317
Средином октобра 1991. ЈНА је пристала да пропусти један
конвој помоћи из Хрватске (од Винковаца) за Вуковар и дозволи
извлачење хрватских рањеника из њега, а за тај уступак Хрватска је
пристала да се повуку војници и техника ЈНА из касарне Боронгај у
Загребу.318
313
Политика (27999) 17.9.1991, стр. 1; Политика (28001) 19.9.1991, стр. 16; Бојан
Б. Димитријевић, Неуспела интервенција …, стр. 93. Покушај ЈНА и добро-
вољаца да ослободе касарну ЈНА у Госпићу није успео. У борбама у Госпићу
15.9.1991. убијен је и Ђорђе Божовић Гишка командант Српске гарде, коју је
створио Српски покрет обнове.
314
Политика (28111) 11.1.1992, стр. 9;Политика (30123) 2.9.1997, стр. 7; Полити-
ка (30142) 21.9.1997, стр. 7; Крвава јесен у Госпићу, Српски борац - лист
бораца Републике Српске, број 124-125 (2009), стр. 40. Један заменик Мерче-
па, Миро Бајрамовић говорио је да су онибили мање од месец дана у Госпићу,
то јест до прве половине октобра 1991. године, а да су за то време убили од 90
до 110 лица. Добијена је наредба да се то подручје „етнички очисти”, и према
Бајрамовићу: „У Госпићу је довољно било да будете Србин, па да вас више не
буде.” После Бајрамовића, Милан Левар, био у прислушној служби 1991. у
Госпићу, и Зденко Бандо, био нижи командир у војној полицији, изјавили су
како су знали за злочине 1991. а да су команде за хапшења и убиства Срба
давали шеф кризног штаба у Госпићу Анте Карић, тајник кризног (Опера-
тивног) штаба Тихомир Орешковић, командант војне полиције Стипе Рукавина
и командат војног подручја Мирко Норац, командант 118. бригаде Хрватске
војске. После, 2003. Жупанијски суд у Ријеци за организовање и учествовање у
убиствима осудио је Тихомира Орешковића и Мирка Норца.
315
Бојан Б. Димитријевић, Неуспела интервенција …, стр. 96-97.
316
МКСЈ УН (IT-95-13/1-Т), Пресуда Милету ..., стр. 173.
317
МКСЈ УН (IT-95-13/1-Т), Пресуда Милету ..., стр. 14.
318
Политика (28033) 21.10.1991, стр. 1.
ЈНА је искористила предност у наоружању и борбеност добро-

вољаца и њену опремљеност и ослобађала је улицу по улицу у Ву-
ковару, а из подрума су излазили цивили, који су тамо боравили
данима и седмицама.319 Број убијених је растао, а од гранате ми-
нобацача, док се кретао од Бршадина према Боровом насељу,
4.11.1991. убијен је и генерал-мајор Младен Братић, командант
Новосадског корпуса.320 Хрватска војска и усташе у граду држали су
Борово насеље и Митницу, али били су пред поразом и Миле Деда-
ковић Јастреб, командант ЗНГ у Вуковару, наредио је својим војни-
цима да се предају ЈНА око 15:00, 18.11.1991.321 Приликом изласка
цивилних лица из подрума и склоништа у Вуковару примећено је да
међу њима има мало Срба, а брзо је откривено да су војници
Хрватске и усташе у делу града који су држали извршили велики
број убистава Срба (деце, жена и мушкараца).322
Вуковарска битка је најтежи период грађанског рата 1991. у
Хрватској, а завршена је победом ЈНА. Током битке за Вуковар обе
стране су имале велике губитке. Често се каже да када почне рат
прво страда истина. То важи и за утврђивање истине о броју жртава.
Нереди које рат доноси отежавају да се саставе тачни спискови.
Поред тога, творци спискова понекад умањују, или увећавају своје и
туђе губитке, у зависности да ли хоће да се прикажу као веће жртве,
или победници. Према једној листи погинулих војника из Србије и
Црне Горе на подручју Вуковара изгледа да је на подручју града
Вуковара и три суседна насеља (Борово, Богдановци и Негославци)
могло бити најмање око 500, или вероватније око 600 убијених
војника у ЈНА и српској ТО.323 У сукобима од почетка маја до краја
319
Политика (28049) 6.11.1991, стр. 8.
320
Политика (28049) 6.11.1991, стр. 8.
321
Политика (28062) 19.11.1991, стр. 1, 9. Преговори о предаји обављени су
18.11.1991. уз присуство посматрача из ЕЗ и Међународног црвеног крста.
Истог поподнева Вуковар је напустило „најмање 5.000 људи”.
322
Политика (28062) 19.11.1991, стр. 9; Политика (28065) 22.11.1991, стр. 7, 9;
Политика (28070) 27.11.1991, стр. 9. Бројна тела убијених Срба цивила, војни-
ка ЈНА, али и војника Хрватске лежала су непокопана на улицама и у дво-
риштима у Вуковару. Манда Матић, припадница хрватске војске, показала је и
место на коме је заклала и закопала једно српско дете, а снајпером је убила
више војника ЈНА. Други припадник ЗНГ Хрватске, Миладин Милковић причао
је да је заклао, по наређењу Ивице Зрнића, само у једном подруму у Вуковару,
15 мушкараца, 5 жена, а за децу није могао да се сети колико је њих заклао.
323
Фонд за хуманитарно право је објавио, Листа људских губитака Србије и Црне
Горе на подручју СФРЈ у периоду 1991-1995. објављено 27.05.2011, www.hlc-
rdc.org (јануар 2018). За Вуковар је уписано 187 убијених, а са суседним
Боровом, Богдановцима и Негославцима тај број се повећава на 260. За око
новембра 1991. године убијено је до 1.000 лица у оружаним снагама

Хрватске.324 После сукоба, од краја 1991. и у 1992. на подручју Вуко-
вара нађено је око 1.300 тела убијених лица.325 На подручју Вуко-
вара у грађанском рату 1991. укупно је убијено око 3.000 лица.326
У току битке за Вуковар и напада на опкољене касарне ЈНА у
градовима у Хрватској, у септембру 1991. дошло је до великог
смањења одазивања лица која су позивана, у ЈНА, као регрути и
резервисти.327 На седници Врховног савета одбране СФРЈ 28.9.1991.
закључено је да се око 100.000 позваних на мобилизацију није
одазвало, а око 50.000 лица која су била у ЈНА побегло је из ЈНА.328
Алија Изетбеговић позивао је јавно своје присталице да се не
одазивају на мобилизацију у ЈНА 6.10.1991.329 Поред тога хиљаде
Срба избегавале су да приме војне позиве, а неки су бежали у
иностранство. У Србији је дошло до протеста против рата. Једна
јединица резервиста скоро цела, са своја 4 официра, напустила је
14% убијених на Листи, коју је објавио Фонд, није уписано место убиства. Због
тога, Број убијених грађана СРЈ на подручју Вуковара може се повећати на око
300. Са Југословенима и Србима из Хрватске и БиХ који су били у ЈНА, или као
добровољци можда се може доћи до око 500, или до око 600 убијених лица.
324
Давор Маријан, Рат у Хрватској 1990 ..., стр. 70; Политика (28066) 23.11.1991,
стр. 8; МКСЈ УН (IT-95-13/1-Т), Пресуда Милету ..., стр. 1-3. Д. Маријан наводи
једну хрватску процену да је убијено 3.761 лице које је било у оружаним сна-
гама Хрватске, а од тога на подручју Вуковарско-сремске жупаније да је поги-
нуло 1.014 лица у оружаним снагама Хрватске. Из редова ЈНА Веселин Шљи-
ванчанин је у изјави за Политику проценио да је погинуло до 1.000 војника и
полицајаца Хрватске у Вуковару, али он је у тај број вероватно убројао и око
200 војника Хрватске, који су одведени из болнице у Вуковару 20.11.1991. и
које су стрељали припадници српске ТО и добровољци на пољопривредном
добру Овчара у ноћи 20-21.11.1991.
325
Политика (28115) 15.1.1992, стр. 9; Политика (28409) 8.11.1992, стр. 8. За око
300 тела није се могло одредити ко су биле убијене личности. Тела неких уби-
јених неће бити нађена јер су спаљена у крематоријуму болнице у Вуковару.
326
Саво Штрбац, Списак вуковарских жртава, www.politika.rs (26.10.2019. у
18:00). Недавно, 2019. у фрањевачком манастиру на подручју Вуковара
откривен је један споменик који садржи списак са 2.717 имена убијених у
грађанском рату 1991. на подручју Вуковара. Саво Штрбац је видео да списак,
који је направила организацја Веритас, са око 500 имена Срба који су убијени
на подручју Вуковара 1991. има око 200 имена која се налазе и на првопо-
менутом списку, али проценио је да око 300 имена Срба недостаје.
327
Политика (28020) 8.10.1991, стр. 12.
328
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 145. У то време међу позваним
лицима која се нису одазвала на мобилизацију Срби су чинили око 70%.
329
Политика (28019) 7.10.1991, стр. 9; Ивица Лучић, Босна и Херцеговина ..., стр.
128. Говорећи преко Телевизије Сарајево, у, најгледанијем, 2. дневнику (при-
казиван од 19:30 до 20:00), председник Председништва БиХ А. Изетбеговић
тражио је од грађана БиХ да се не одазивају на позиве у ЈНА.
борбе код Вуковара и вратила се у Аранђеловац и Тополу.330 Пораз у

битки за Вуковар учинио је да се смањи Туђманова непопустљивост
у преговорима. Било је јасно да хрватска војска није у стању да по-
беди ЈНА и Туђман је постао спреман да допусти долазак мировних
војника УН.
У позадини Крајине на граници са БиХ, Хрвати су држали
подручје Слуња до новембра 1991. када су ТО САО Крајине и ЈНА
заузеле и то подручје.331
У августу 1991. године појавиле су се озбиљне тешкоће и код
Дубровника. Хрватска полиција и ЗНГ настојали су да створе међу-
народну државну границу према Црној Гори, а обуставе свако
снабдевање Црне Горе преко територије Дубровника (нафтом и др).
Од друге половине септембра 1991. почеле су борбе ЈНА против
хрватске војске на подручју Дубровника. 332 Од почетка октобра 1991.
ЈНА, попуњена резервистима из источне Херцеговине и Црне
Горе,потискивала је МУП и ЗНГ Хрватске, прилазећи Дубровнику са
југа.333 Северно од Дубровника на граници са БиХ војска Хрватске
напала је ЈНА на подручју села Иванице (БиХ).334
Пре општег напада на касарне ЈНА у Далмацији, постојали су
покушаји да се понудом новца неки припадници ЈНА „одобровоље”
да предају касарне Хрватској.335 У првој половини новембра 1991.
ЈНА је покушала да изврши и поморску блокаду лука у Ријеци, За-
дру, Шибенику, Сплиту, Плочама и Дубровнику. 336 Пораз у Вуковару
330
Политика (28166) 6.3.1992, стр. 13.
331
Никица Барић, Оснутак и развој службе ..., стр. 81-82.
332
Политика (28006) 24.9.1991, стр. 9; Политика (28010) 28.9.1991, стр. 9; Коста
Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 326. Према извештају у Политици
краћим оружаним нападом припадника МУП-а Хрватске 22.9.1991. на касарну
ЈНА на Превлаци, нападнут је и последњи објекат ЈНА у Хрватској. Неколико
дана после споменутог напада (од 22.9.1991) године, војници ЈНА су изашли из
касарне и ушли у село Витаљина, потискујући војску Хрватске.
333
тика (28019) 7.10.1991, стр. 1; Политика (28029) 17.10.1991, стр. 13; Коста
Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 326. У првој половини октобра
1991. ЈНА је ушла у насеље Ћилипи и ослободила истоимени аеродром, а
15.10.1991. и Цавтат је био у рукама ЈНА.
334
Бојан Б. Димитријевић, Рат у Босни и Херцеговини 1991-1992, стр. 128.
335
Политика (28122) 22.1.1992, стр. 15. Један старији водник ЈНА испричао је ка-
ко су њему представници кризног штаба у Шибенику нудили 1.000.000 марака
6.9.1991. да преда складиште ЈНА. Вредност мина и експлозива у том склади-
шту у Шибенику била је већа од 1.000.000 марака, а Хрватска је од 1991.
куповала оружје. Није невероватно да је давала сличне понуде лицима у ЈНА.
336
Политика (28052) 9.11.1991, стр. 10.
18.11.1991. утицао је да влада Хрватске одустане од даље опсаде

касарни у Далмацији. Министар поморства Републике Хрватске Да-
ворин Рудолф потписао је (код Дрниша 21.11.1991) са представни-
цима ЈНА споразум да се допусти миран излазак војника и официра
ЈНА са опремом из Сплита, Дивуља и Шибеника.337 Ипак, у градови-
ма под контролом Хрвата остали су Срби, или људи из српско-
хрватских бракова који су даље прогоњени од усташа.338
Два дана после, 23.11.1991. у Женеви у палати Уједињених на-
ција, у присуству П. Карингтона и С. Венса, В. Кадијевић, Фрањо
Туђман и Слободан Милошевић потписали су споразум у коме се
Хрватска обавезала да ће уклонити блокаде око свих објеката и
касарни ЈНА, а ЈНА се обавезала да одмах повуче своје војнике и
опрему из Хрватске. Истовремено, договорено је да се обуставе сви
сукоби од почетка 24.11.1991.339 Ипак, ни тај договор није брзо
остварен.340 За разлику од Далмације, из Истре и Ријеке ЈНА је
повлачила своје људе и технику, према Црној Гори, без већих
тешкоћа и сукоба у новембру и првој половини децембра 1991.341
Почетком децембра 1991. ЈНА је потиснула последње војнике
Хрватске са Срђа, изнад Дубровника.342 Тако је почела тзв. опсада
Дубровника, али снабдевање града настављено је преко мора.
Напад и гранатирање старог дела Дубровника, који је био под
заштитом Унеска, од стране ЈНА у новембру и децембру 1991. брзо
су се нашли у вестима светских гласила. Ти извештаји о угроже-
ности светске културне баштине преплитали су се са ратном и
противсрпском пропагандом.
337
Политика (28066) 23.11.1991, стр. 1, 9. Споразум је предвидео несметани изла-
зак и цивилних лица, која су родбински повезана са припадницима ЈНА.
338
Политика (28120) 20.1.1992, стр. 11. Шпиро Лазаница, из Шибеника, испричао
је да је позван 4.1.1992. године да се јави у војску Хрватске. Покушао је да то
избегне, али је добио претње телефоном да ће бити убијен заједно са женом и
синовима. После тога, побегао је преко Сплита и Босне у Србију.
339
Политика (28067) 24.11.1991, стр. 1, 6; United Nations, Resolutions and Deci-
sions of the Security Council 1992, New York 1993, www.un.org, р. 7. Према
изјави генерал-мајора Јована Шупића у то време војска Хрватске држала је у
заробљеништву око 2.100 припадника ЈНА, а ЈНА је држала у заробљеништву
око 3.300 припадника полиције и војске Републике Хрватске.
340
Политика (28073) 2.12.1991, стр. 1. Почетком децембра 1991. Сајрус Венс је
посетио Београд и изјавио да је дошао да убрза уклањање блокаде око касарни
ЈНА, али и повлачење ЈНА из Хрватске.
341
342
Политика (28078) 7.12.1991, стр. 9.
Почетак рада Хашке конференција ЕЗ о Југославији

и проглашење независности Македоније
У време када су стизали извештаји да се воде озбиљне борбе

код Вуковара, Осијека и Госпића, 3.9.1991. министри спољних
послова ЕЗ договорили су се да сазову конференцију која ће усме-
равати решавање сукоба у Југославији.343 Испред ЕЗ, (лорд) Питер
Карингтон, бивши министар спољних послова Велике Британије и
бивши генерални секретар НАТО (1984-1988), био је одређен за
председника Конференције о Југославији.344 Пре подне, 7.9.1991.
састанком у Палати мира у Хагу почела је са радом Међународна
конференција о Југославији. На првом састанку били су представни-
ци ЕЗ, чланови Председништва СФРЈ, председник СИВ-а и
председници шест република. Први говорник био је председник
Министарског савета ЕЗ Ван ден Брук. Говорећи окупљеним, С.
Милошевић је рекао да је кризу у Југославији изазвало рушење
уставног поретка и једнострано проглашење одвајања у Словенији,
а после и Хрватској. Даље је рекао да право Хрвата, као народа који
жели да се одвоји, не може бити важније од права Срба, као народа
који жели да остане у Југославији.345
Према попису из 1991. у Македонији је било скоро 2.034.000
становника, а од тога било је Македонаца више од 1.328.000 лица,
Албанаца је било скоро 442.000 лица, а Срба скоро 43.000.346 На
референдуму 8.9.1991. од изашлих гласача око 95% гласало је за
независну Македонију. Истог месеца, Собрање Републике Маке-
доније усвојило је декларацију о независности, а делегати из Ма-
кедоније престали су долазити у Скупштину СФРЈ. 347 У Скопљу не-
343
Политика (27986) 4.9.1991, стр. 1; Јелена Гускова, Став Срба према ..., стр. 34-
35. Конференција ЕЗ за Југославију од августа 1992. радила је под именом
Међународна конференција за бившу Југославију. Конференција се назива и
Хашком, или Хашко-бриселском конференцијом.
344
Политика (27987) 5.9.1991, стр. 3; Јелена Гускова, Став Срба према ..., стр. 35;
Давид Ђ. Дашић, Неки унутрашњи и ..., стр. 171. Генерални секретар ОУН
изабрао је, као копредседника Конференције о Југославији, Сајруса Венса,
бившег државног секретара за иностране послове САД.
345
Политика (27990) 8.9.1991, стр. 1-2. Слободан Милошевић рекао је и да је
влада у Хрватској кршила основна људска права Срба, а слала је полицију
(МУП Хрватске) и да оружано напада насеља у којима живе Срби.
346
Богољуб Кочовић, Етнички и ..., стр. 464-465. Југословена је било око 16.000.
347
Тодор Чепреганов и други, Историја на македонскиот ..., стр. 330-331.
задовољни родитељи и грађани 17.9.1991. прекинули су заседање

Собрања, а тражили су да се регрути и резервни војници из Ма-
кедоније престану слати у друге републике СФРЈ.348
Од почетка рада мировне конференције о СФРЈ у Хагу, а пред
велики напад МУП-а и ЗНГ Хрватске на ЈНА и Србе, од 7.9.1991.
Стјепан Месић је престао долазити у Београд и сазивати седнице
Председништва СФРЈ.349 Почетком октобра 1991. Бранко Костић је
упоредио долазак Ф. Туђмана 25.9.1991. у Београд са супротним
поступцима С. Месића и рекао: „… ради се о свјесној намјери и
свјесном покушају очигледног блокирања рада Предсједништва.”350
Од почетка октобра 1991. на седнице Председништва СФРЈ преста-
ли су долазити представници Македоније и БиХ (Васил Тупурковски
и Богић Богићевић).351
Председник владе САО Крајине Милан Бабић послао је писмо
Питеру Карингтону средином септембра 1991. и тражио да се до-
пусти и представнику САО Крајине да учествује равноправно на
мировној конференцији, али то се није догодило.352
Милошевићево дуготрајно позивање на Устав СФРЈ и закони-
тост било је тешкоћа за оне који су желели разбијање Југославије.
Да се умањи правна снага Милошевићевих мишљења, а да се да
правно покриће Конференцији о миру у Југославији за њено разби-
јање, као део Конференције створена је тзв. Арбитражна комисија
(Бадинтерова комисија).353 Франсоа Митеран (који је био француски
председник од 1981. до маја 1995) састао се са Милошевићем да га
убеди да прихвати Арбитражну комисију и Бадинтера обећавши њи-
хову непристрасност и правичност.354 Арбитражна комисија је дава-
348
Политика (28000) 18.9.1991, стр. 10.
349
Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 218, 230, 253. На седнице
Председништва СФРЈ престао је долазити и Ј. Дрновшек.
350
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 256-257 са напоменом 8.
351
Политика (28082) 11.12.1991, стр. 5; К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској
..., стр. 62, 218, 230, 253, 260. са напоменом 52. Богић Богићевић (Угљевик,
1953-) на седници Председништва 1.10.1991. тражио је да се седнице преместе
у Сарајево, а после је престао долазити на седнице у Београд. После, у време
грађанског рата у БиХ био је члан Парламента Републике БиХ у Сарајеву.
352
Политика (28001) 19.9.1991, стр. 6.
353
Политика (27988) 6.9.1991, стр. 5; Давид Ђ. Дашић, Неки унутрашњи и ..., стр.
171. Председник те комисије био је председник Уставног суда Француске Робер
Бадинтер, који је био и министар правосуђа у Француској од 1981. до 1986.
354
Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ ..., стр. 384-385; Политика (29288)
5.5.1995, стр. 3.
ла „мишљење” (одговоре) на питања која је добијала од председни-

ка Карингтона и других учесника Конференције о миру у СФРЈ.
Остатак Председништва СФРЈ (4 члана из Србије и Црне Горе)
покушао је да представља СФРЈ и ради без чланова из Словеније,
Хрватске, Македоније и БиХ, али Министарски савет ЕЗ одржао је
састанак и 5.10.1991. објавио декларацију према којој ЕЗ четво-
рочлано Председништво СФРЈ сматра незаконитим.355 После истека
тромесечног мораторијума, 8.10.1991. Хрватски сабор поново је
прогласио независност.356 После другог проглашења независности
Хрватске и Словеније, Карингтон је сазвао нови састанак у Хагу. На
том састанку 18.10.1991. Карингтон је предложио да се прихвати
„прекид постојања” Југославије, то јест да се прихвати самосталност
6 република уместо СФРЈ. Карингтон је дао предност праву на
одвајање од СФРЈ, насупрот праву на њено очување. Милошевићу
се Карингтонова понуда чинила неправедном и незаконитом. Није је
прихватио. Супротно од С. Милошевића, приликом изјашњавања М.
Булатовић, у име Црне Горе, рекао је да је могуће прихватити Ка-
рингтонов предлог. Исто су рекли и М. Кучан ( испред Словеније), Ф.
Туђман (председник Хрватске), А. Изетбеговић (испред БиХ) и К.
Глигоров (председник Македоније).357
Момир Булатовић наишао је на осуду својих сарадника из Црне
Горе и Београда и брзо је повукао подршку Карингтоновом плану, а
после на заседањима С. Милошевић и М. Булатовић су заједнички
деловали.358 Преговори су се наставили, али Питер Карингтон није
могао да увери Слободана Милошевића и Момира Булатовића да
прихвате распадање Југославије по републичким границама.359
355
Политика (28019) 7.10.1991, стр. 1.
356
Бриона ..., стр. 40.
357
Политика (28031) 19.10.1991, стр. 1, 3; Политика (28036) 24.10.1991, стр. 6-7.
Јелена Гускова, Став Срба према ..., стр. 36. Када је потпредседник
Председништва СФРЈ Б. Костић хтео да говори, Карингтон му је рекао да он
није представник Председништва СФРЈ и одузео је Костићу право да говори
„пошто Председништво као такво не постоји ...” Поред тога, Карингтон је рекао
да је конференција сазвана „да се направи споразум између 6 република”.
358
Политика (28035) 23.10.1991, стр. 1; Момир Булатовић, Неизговорена одбра-
на: ICTY vs Slobodan Milošević,.Ниш 2006, стр. XI-XII. После повратка у СФРЈ,
потпредседник Председништва СФРЈ Бранко Костић рекао је да је изненађен
поступком М. Булатовића у Хагу. Додао је: „ … ако се ради о промени по-
литичког става Момира Булатовића, ја том ставу, као човек и представник Црне
Горе у Председништву СФРЈ нећу се повиновати и нећу га поштовати.”
359
Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 334; Борисав Јовић, Послед-
њи дани СФРЈ ..., стр. 406; Политика (28044) 1.11.1991, стр. 5. Политичке
Бадинтерова комисија и правна разградња СФРЈ
У првој половини октобра 1991. генерални секретар ОУН Перес

де Куељар одредио је Сајруса Венса, као његовог специјалног
посланика, да учествује у мировним преговорима у Југославији.360
У новембру и децембру 1991. Немачка је тражила да Словени-
ја и Хрватска буду признате као независне државе, а остале државе
ЕЗ виделе су да неће моћи да спрече Немачку да то учини, него ће
морати да је следе.361 На састанку у Риму, 8.11.1991. Савет ми-
нистара (Савет) Европске заједнице донео је одлуку да ће увести
економске казне за Југославију, али после, на састанку у Бриселу
2.12.1991. одлучено је да ће ЕЗ економско кажњавање примењи-
вати према Србији и Црној Гори, а не према остале 4 републике
СФРЈ.362 Четворочлано Председништво СФРЈ послало је писмо
9.11.1991. председнику СБ УН са захтевом да се пошаљу мировне
снаге УН (плави шлемови) у Хрватску.363 Перес де Куељар послао је
у Београд 17.11.1991. подсекретара ОУН Марка Гулдинга и Сајруса
Венса да провере да ли постоје услови за слање мировних војника у
СФРЈ.364
Убрзо, Бадинтерова комисија је у свом Мишљењу број 1, усво-
јено у новембру, а објављено 7.12.1991. године, одбацила Милоше-
вође Србије и Црне Горе су се договарале о заједничком деловању. Изгледа да

су и вође Србије и Црне Горе помишљали да прихвате републичке границе као
међудржавне. Прво, на састанку 29-30.10.1991. због великог броја дезертера
из Србије у ЈНА, представници Црне Горе говорили су да „Србија неће да рату-
је”, а да треба прихватити Карингтонове предлоге. Друго, председник владе
САО Крајине Милан Бабића рекао је новинарима у Београду крајем октобра
1991. да је њега и председника владе Српске области Славонија, Барања и
Западни Срем Горана Хаџића: „Највише погодило наговарање из врхова српске
власти [Србије]” да прихвате понуду П. Карингтона.
360
Политика (28024) 12.10.1991, стр. 2; Политика (28079) 8.12.1991, стр. 3. У САД
Сајрус Венс био је шеф Стејт департмента од 1977. до 1980.
361
Политика (28546) 31.3.1993, стр. 4. Тадашњи министар иностраних дела Грчке
Андонис Самарас рекао је како је уцена из Немачке (то јест тражење да се
признају Словенија и Хрватска) помогла разбијање Југославије.
362
тика (28111) 11.1.1992, стр. 1. Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од
Бриона ..., стр. 42. После, на састанку министара спољних дела ЕЗ, 10.1.1992.
на предлог П. Карингтона донета је одлука да се економско кажњавање не
примењује ни против Црне Горе.
363
Политика (28053) 10.11.1991, стр. 1.
364
Политика (28061) 18.11.1991, стр. 1.
вићево мишљење да Југославија постоји. Према мишљењу Коми-

сије СФРЈ се налазила у распаду, а републике које желе могле су да
створе „нову” савезну државу.365 Мишљење Бадинтерове комисије
било је једнако са мишљењем водећих политичара из ЕЗ и било је
главна тема о којој су разговарали П. Карингтон и председници 6
република СФРЈ на састанку 9.12.1991. у Хагу.366
Убрзо, у првој половини децембра 1991. влада САД донела је
одлуку да ће од 21.12.1991. такође почети примењивати економско
кажњавање Југославије.367
Савет безбедности усвојио је Резолуцију 724 а по њој у Југо-
славију је послата мала група војних и цивилних стручњака, која ће
припремити долазак веће мировне мисије (плавих шлемова)
15.12.1991.368
Пред усвајање резолуције 724 СБ УН, Немачка је најавила да
ће признати независност Словеније и Хрватске до католичког
Божића, али влада САД тражила је од владе Немачке и других
држава (првенствено Аустрија) да се уздрже од брзог признавања
Словеније и Хрватске.369 После изјава из Немачке да ће сама
признати независност Словеније и Хрватске, 16.12.1991. Министар-
ски савет ЕЗ усвојио је декларацију у којој пише: „Овим се све
југословенске републике [СФРЈ] позивају да до 23. децембра изјаве
следеће : - да ли желе да буду признате као независне државе ...”370
Скупштине Црне Горе и Србије одбациле су ту понуду. 371 Фра-
њо Туђман 19.12.1991. послао је писмо председнику Министарског
савета ЕЗ у коме је тражио да државе ЕЗ признају независност
365
Бриона ..., стр. 155; Давид Ђ. Дашић, Неки унутрашњи и ..., стр. 172; Ференц
Ф. Јагица, Међународно-правни аспекти …, стр. 111, 243-244. „Арбитражна ко-
мисија је мишљења: - да је СФРЈ у процесу распадања” даље у истом мишљењу
комисија је одбацила вањске границе СФРЈ као међудржавне, али унутрашње
границе у СФРЈ између 6 република проглашавала је међудржавним границама.
366
Политика (28081) 10.12.1991, стр. 1.
367
Политика (28079) 8.12.1991, стр. 1.
368
United Nations, Resolutions and Decisions of the Security Council 1991, New York
1993, р. 45-46.
369
Политика (28085) 14.12.1991, стр. 1-2; Политика (28086) 15.12.1991, стр. 1.
370
Политика (28091) 20.12.1991, стр. 3. Приликом разговора представник Немачке
је најупорније тражио да се призна независност Словеније и Хрватске. У
Декларацији је одређено и да ће примена признања независности република
СФРЈ, које испуњавају услове бити примењивана од 15.1.1992.
371
Хрватске.372 У Книну 19.12.1991. Скупштина је прогласила Устав Ре-

публике Српске Крајине (РСК) и државну независност, а после про-
глашења устава за председника је изабрала доктора Милана Баби-
ћа (26.2.1956-5.3.2006).373 РСК је имала око 14.000 километара
квадратних, а према попису из 1991. на том подручју живело је око
470.000 лица, од тога око 245.000 Срба и око 224.000 осталих.374
Прва чланица УН која је признала самосталност Хрватске
постао је Исланд 19.12.1991.375 Истог, 19.12.1991. године министар
иностраних дела Немачке Ханс Дитрих Геншер јавио је да Немачка
признаје Словенију и Хрватску као независне државе, али после, у
писмима урученим 23.12.1991. председницима Туђману и Кучану,
председник Немачке Рихард фон Вајцекер (1984-1994) објаснио је
да ће пуни дипломатски односи бити успостављени 15.1.1992.376
Немачка, најутицајнија држава ЕЗ, дала је пример. Поступак Не-
мачке, која се недавно ујединила, а подржавала је поделу Југосла-
вије изненадио је Србе и Југословене. Ипак, у животу често се
примењује правило „оно што желим за себе не желим за друге”.
Министар спољних дела Македоније у име Републике Македо-
није послао је писмо 20.12.1991. председнику Министарског савета
ЕЗ у коме је тражио признање независности.377 Бадинтерова коми-
сија захтеве Републике Српске Крајине и Републике Косова за
признавање њихове независности није узела у разматрање.378
Непосредно после Туђмановог захтева за признање независне
државе Хрватске и подршке Немачке тој независности, Анте Марко-
вић поднео је оставку на место председника Савезног извршног ве-
ћа СФРЈ 20.12.1991. године,379 али „крња” влада СФРЈ није преста-
372
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 159.
373
Политика (28091) 20.12.1991, стр. 11.
374
МКСЈ УН (IT-02-54-T), Друга измењена оптужница против С. Милошевића, са
https://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/ind/bcs/mil-2ai021023b.htm.
Милисав Секулић, Книн је пао ..., стр. 80-81.
375
Признање хрватске, www.sabor.hr (фебруар 2018). Пре Исланда, Хрватску су
признале Словенија, Украјина, Литванија и Летонија, које још нису имале
међународно признање да су самосталне државе.
376
Политика (28092) 21.12.1991, стр. 12; Политика (28095) 24.12.6.1991, стр. 1-2;
Бриона ..., стр. 44; Давид Ђ. Дашић, Неки унутрашњи и ..., стр. 172; Признање
хрватске, www.sabor.hr (фебруар 2018).
377
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 160-161.
378
Политика (28096) 25.12.6.1991, стр. 1.
379
Политика (28092) 21.12.1991, стр. 1; Устав Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије (1974), Чланови 349. и 359. Према Уставу СФРЈ „...
ла да постоји, а њу је водио потпредседник Александар Митровић

(1933–2012) до 28.4.1992.380 Истог, 20.12.1991. један захтев за при-
знавање независности стигао је и из БиХ (видети на страни 133).
Четворочлано Председништво СФРЈ покушало је да каже још
једном 23.12.1991. да линије раздвајања између република нису
међудржавне и да су у републикама Хрватској и БиХ неуставне све
одлуке које оспоравају да су суверен народ у њима и Срби.381
Признање независности Словеније

и Хрватске од Европске заједнице
У првој половини децембра 1991. Борисав Јовић и Слободан

Милошевић договорили су се да извуку све држављане Србије и
Црне Горе у ЈНА са територије БиХ, а тамо пошаљу све држављане
БиХ који су били у ЈНА. 382 Припремајући потпуно повлачење ЈНА са
подручја Хрватске и РСК, четворочлано Председништво СФРЈ
30.12.1991. извршило је преуређење ЈНА, која је требала имати 4
војне области са седиштима у Београду, Сарајеву, Скопљу и Ти-
тограду (Подгорици).383
Уз присуство С. Венса и Карингтона на преговорима у Женеви
23.11.1991. В. Кадијевић, Ф. Туђман и С. Милошевић договорили су
се да у Хрватској, без икаквих услова, зауставе оружане сукобе.
Примирје је требало служити да се оствари мировни план С. Венса.
По Венсовом плану требало је да у Хрватску и РСК дођу мировни
војници УН, а да се ЈНА повуче са подручја РСК. То подручје под
заштитом УН требало је разоружати, а војска УН требало је да
остане до коначног договора Републике Хрватске и Срба из РСК.
оставка, или разрешење од дужности, председника Савезног извршног већа
повлачи оставку, односно разрешење целог Већа ... Ако Савезно извршно веће
поднесе ... оставку, ... као и у другим случајевима кад Већу престане функција,
оно остаје на дужности до избора новог Већа.” Уз оставку Марковић је написао
да не може да подржи „ратни буџет” који је предложен у Скупштини СФРЈ.
380
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., ..., стр. 163 у напомени 114.
381
Политика (28102) 31.12.1991. 1. и 2.1.1992, стр. 1.
382
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 525.
383
Политика (28103) 3.1.1992, стр. 5; Политика (28104) 4.1.1992, стр. 7. Генерал-
пуковник Никола Узелац премештен је са места команданта 5. (Бањалучког)
корпуса ЈНА у Скопље за команданта 3. војне области ЈНА. За новог заповедни-
ка 5. (Бањалучког) корпуса ЈНА постављен је генерал-потпуковник Владимир
(Владо) Вуковић, до тада он је био командант Книнског корпуса. Уместо В.
Вуковића командант Книнског корпуса постао је генерал-мајор Ратко Младић.
Мировни преговори су настављени (у Београду, Загребу и Сарајеву),

а из БиХ у преговорима су учествовали А. Изетбеговић, Р. Караџић и
С. Кљујић. На крају, споразум о прекиду сукоба потписали су
2.1.1992. у Сарајеву, у присуству С. Венса, генерал-пуковник Андри-
ја Рашета испред ЈНА и Гојко Шушак министар одбране Хрватске.384
Као и претходна примирја ни ово није потпуно поштовано, а
оружани сукоби су настављени.385 Хрватска војска узела је Пакрац
2.1.1992. Тако је завршен први период грађанског рата у Хрватској.
Према списима из Главног стожера Хрватске војске у њој је било
око 155.000 лица у јануару 1992.386
Венсов план садржавао је озбиљну празнину. Није предвидео
шта ће се догодити ако после истека договореног времена за
боравак мировних снага на подручју РСК Хрватска затражи да се
оне повуку. Председник РСК, М. Бабић дао је изјаву да није вољан
да прихвати Венсов план, јер је план предвидео да ЈНА напусти
подручје РСК.387 Тада је дошло до отвореног сукоба С. Милошевића
са М. Бабићем. Милошевић је послао писмо Бабићу, а садржај
писма објављен је јавности у Политици. Милошевић је писао: „ …
присуство мировних снага УН искључује могућност да се крвопро-
лиће настави, а … омогућава грађанима Крајине да се врате ре-
довном животу и престану да спавају са пушком … Присуство
мировних снага УН у Крајини, значи њену одбрану миром, а не
ратом.”388
Авијација СФРЈ оборила је код Вараждина хеликоптер у коме је
погинуло 5 посматрача ЕЗ 7.1.1992.389 То је био повод да се објави
да је генерал армије Вељко Кадијевић „због погоршаног здравља”
поднео оставку 31.12.1991. на место савезног секретара за народну
одбрану Југославије.390
384
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 47-48, 141-142, 189;
United Nations, Resolutions and Decisions of the Security Council 1992, р. 7.
Споразумом је предвиђена обустава сукоба до 18:00, 3.1.1992. Предвиђено је
да дођу мировни војници УН који ће чувати договорено примирје.
385
Политика (28109) 9.1.1992, стр. 8.
386
387
Политика (28105) 5.1.1992, стр. 6.
388
Политика (28109) 9.1.1992, стр. 1.
389
Бриона ..., стр. 48, 150-151;United Nations, Resolutions and Decisions of the
Security Council 1992, р. 7.
390
Политика (28109) 9.1.1992, стр. 1; Политика (28458) 31. децембар 1992, 1, 2. и
3. јануар 1993, стр. 8; Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ...,
Савет безбедности УН резолуцијом 727 подржао је предлог

Бутроса Галија 8.1.1992. да се пошаље 50 официра за надгледање
прекида рата, а као претходница већих мировних снага УН.391
У Мишљењу број 3 (11.1.1992) Бадинтерова комисија писала је
да се „унутрашње линије разграничења” између република Србије,
Хрватске и БиХ „могу сматрати [међудржавним] границама”.392 Истог,
11.1.1992. објављена су: Мишљење бр. 6 (према коме Македонија
испуњава услове да буде призната као независна) и Мишљење бр.
7 (према коме Словенија испуњава услове да буде призната као
независна).393
После, 4.6.1992. године Бадинтерова комисија објавила је своје
Мишљење бр. 8. по њему је распад СФРЈ „дошао до краја” и да она
више не постоји.394 Истовремено, 4.6.1992. према Мишљењу бр. 10
СРЈ је нова држава и као таква треба да затражи да буде призната
од стране других држава.395
Бадинтерова комисија у Мишљењу 5 (датирано са 11.1.1992)
тражила је да власти Хрватске прво „допуне уставни закон од
4.12.1991.” и тако испуне услове за признање независности,396 али
без допуне Устава Хрватске (то јест проширења права мањина)
Папска држава (Ватикан) признала је самосталност Хрватске
13.1.1991.397 На састанку 15.1.1992. Представници осталих држава
ЕЗ одлучили су да признају независност Хрватске и Словеније, али
нису признали независност БиХ и Македоније.398 Македонија тада
стр. 47-48, 149.
391
Политика (28110) 10.1.1992, стр. 3; Политика (28115) 15.1.1992, стр. 1; United
Nations, Resolutions and Decisions of the Security Council 1992, р. 7. Подељени у
две дружине посматрачи ОУН стигли су у Београд и Загреб 14.1.1992.
392
МКСЈ УН (IT-96-21-T), Пресуда Зејнилу Делалићу, Здравку Муцићу званом
Паво, Хазиму Делићу и Есаду Ланџу званом Зенга, 16.11.1998, стр. 47.
393
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 164, 169; Драгослав
Илић и други, Република Српска у ..., стр. 299; МКСЈ УН (IT-96-21-T), Пресуда
Зејнилу ..., стр. 47.
394
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 65, 306-309.
395
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 65, 310-311.
396
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 299; МКСЈ УН (IT-96-21-
T), Пресуда Зејнилу ..., стр. 47; Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од
Бриона ..., стр. 159-160.
397
Признање хрватске, www.sabor.hr (фебруар 2018). Свети Архијерејски сабор
СПЦ одржао је ванредно заседање, а са њега је послато писмо и папи Ивану
Павлу II у коме је изражен протест због папиног нехришћанског односа према
историјским и народним правима Срба.
398
није призната због њеног имена коме се противила Грчка.399 Срби и

Југословени од 1990. нису веровали у „добре намере политичких
вођа Словенаца, Хрвата и Муслимана, а у јануару 1992. изгубили су
веру и у „добре намере” вођа ЕЗ (ЕУ) и САД.
У време када је ЕУ донела одлуку да призна независност
Хрватске, Милан Бабић је писао и Бутросу Галију противећи се
споразуму о РСК, који је договорен без представника из Книна, а
објаснио је да ни Председништво СФРЈ нема право да донесе
одлуку о повлачењу ЈНА са територије РСК, као дела Југославије.400
Бутрос Гали је послао свог подсекретара Марка Гулдинда да у
разговору са представницима СР Крајине добије и њихов пристанак
за долазак мировних војника УН у Крајину. 401 У почетку, слично
Милану Бабићу говорио је и Мило Паспаљ председник Скупштине
Републике Српске Крајине. Он је рекао да одлазак ЈНА из Крајине уз
признавање независности Хрватске ствара услове да ако затреба
да се ЈНА врати у Крајину то може бити описано као напад на не-
зависну државу (Хрватску).402 Ипак, после, на састанцима са четво-
рочланим Председништвом СФРЈ од 31.1. до 2.2.1992. у Београду,
М. Паспаљ је подржао Венсов план о распоређивању мировних
војника УН.403
У име Хрватске, Фрањо Туђман је послао писмо 6.2.1992.
Сајрусу Венсу у коме је писао да потпуно прихвата план о слању
мировних војника УН.404
Милан Бабић је изјавио да је у Палати федерације у Београду
прећено представницима РСК да морају потписати план,405 а убрзо
је предложио да се становништво РСК на референдуму изјасни да
ли прихвата Венсов план о доласку мировних војника ОУН. 406
Присталице Венсовог плана деловале су брже. У Глини је одржана
Скупштина РСК која је изгласала прихватање мировног плана
Бриона ..., стр. 48-49; Признање хрватске, www.sabor.hr (фебруар 2018).

399
Политика (28116) 16.1.1992, стр. 1; Тодор Чепреганов и други, Историја на
македонскиот народ (Скопје 2008), www.pollitecon.com (април 2015), стр. 332.
400
Политика (28116) 16.1.1992, стр. 8.
401
Политика (28128) 28.1.1992, стр. 1.
402
Политика (28121) 21.1.1992, стр. 8. Видети и напомену 1071.
403
Политика (28134) 3.2.1992, стр. 1-2.
404
Политика (28152) 21.2.1992, стр. 4.
405
Политика (28135) 4.2.1992, стр. 1; Политика (28139) 8.2.1992, стр. 8. На
Бабићеве оптужбе, Бранко Костић је одговорио да никоме у Председништву
СФРЈ није падало на памет да прети „полицијским методама”.
406
Политика (28139) 8.2.1992, стр. 7.
Сајруса Венса 9.2.1992.407 Неколико дана после тога, поново у

Глини, Скупштина РСК донела је одлуку да разрешава владу (са
председником Миланом Бабићем) и поништава владину одлуку да
се проведе референдум о Венсовом плану. 408 После тога, на
састанку Скупштине РСК у Борову Селу 26.2.1992. за председника
РСК изгласан је Горан Хаџић (Пачетин код Вуковара, 1958-2016).409
Милан Мартић (министар полиције РСК до почетка 1994) и Здравко
Зечевић, нови председник владе РСК, наставили су да делују
против Милана Бабића.410 Изгледа да Милошевић крајем 1991. и
почетком 1992. није подржавао идеју по којој РСК, може да постане
самостална држава, или део нове државе са Србијом.
Припреме за рат у Социјалистичкој Републици БиХ 1991.
Док је трајала неизвесност да ли ће бити испуњен захтев

Председништва Југославије да се изврши одузимање оружја у
Хрватској, Скупштина СР БиХ одржала је седницу 30. и 31.1.1991. и
изабрала владу.411 Свађе СДА и СДС-а око суверенитета БиХ и
Југославије настављене су на седници Скупштине БиХ 27.2.1991.
На њој, у име Срба Радован Караџић рекао је да је први, основни,
суверенитет Југославије, а не суверенитет БиХ. На истој седници, А.
Изетбеговић рекао је да он може без мира, ако је потребан рат да се
брани суверенитет БиХ, али не и обрнуто.412 То је значило да Срби
морају пристати без рата на суверену БиХ, или ће присталице
Изетбеговића почети рат.
Алија Изетбеговић и Радован Караџић нису могли да нађу дого-
вор, а део њихових присталица почео се наоружавати и спремати за
407
Политика (28142) 11.2.1992, стр. 10. Присутно је било 87 од 112 посланика.
408
Политика (28148) 17.2.1992, стр. 1.
409
Политика (28158) 27.2.1992, стр. 7; Политика (28835) 26.1.1994, стр. 1. Горан
Хаџић је остао на том месту до почетка 1994. а тада председник је постао
Милан Мартић, који је на изборима победио Милана Бабића.
410
Политика (28282) 2.7.1992, стр. 8; Политика (28387) 17.10.1992, стр. 8. Сре-
дином 1992. полиција РСК у Бенковцу је напала Милана Бабића и неколико
његових сарадника из СДС-а и претукла их. До јавног мирења Милана Бабића и
Милана Мартића дошло је у октобру 1992.
411
Ивица Лучић, Босна и Херцеговина ..., стр. 114-116. На истој седници Скупшти-
не, посланици СДА су тражили да се гласа о Декларацији о суверености и
недељивости Републике БиХ, али представници СДС-а нису прихватили то.
Расправа о суверености БиХ, отварала је и питање суверености Југославије.
412
Политика (27800) 28.2.1991, стр. 6.
рат у БиХ који је најављен. Према једној изјави прва полувојна дру-
жина код Муслимана окупила се у време предизборних свађа у
1990.413 Од средине 1991. део Муслимана у бих ометао је слање
младића у ЈНА, а други су бежали из ЈНА.414 У наоружавању пар-
тијских војски СДА и СДС-а значајна је била помоћ њихових чланова
и присталица у ЈНА, ТО и МУП-у СР БиХ. У другој половини 1991.
Изгледа да се СДА у наоружавању својих присталица више ослања-
ла на МУП СР БиХ, тј. првенствено резервну милицију, а СДС за
своје присталице добијао је оружје из ЈНА, то јест првенствено
оружје за резервисте ЈНА.415 У неким случајевима Муслимани су
узели контролу над фабрикама оружја (експлозива) и из њих изно-
сили експлозив и оружје.416 Муслимани старешине у МУП-у СР БиХ,
које је поставила СДА, присуствовали су састанку 10.6.1991. године
у Дому милиције у Сарајеву којим је председавао Алија Изетбего-
вић, а на том састанку проглашено је претварање Патриотске лиге у
војну организацију.417 Део Муслимана који су били официри ЈНА од
почетка 1991. прешао је у војску Хрватске а 1992. године дошао је у
Армију БиХ, а други су били на обуци у Хрватској 1991. године и
вратили су се да раде у полицији (станицама јавне безбедности) у
БиХ.418 У првој половини 1991. полувојне дружине у БиХ прерастале
413
Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево 1998, стр. 247-248. У једном
објављеном разговору Халид Ченгић Хаџија, командант Главног логистичког
центра Армије БиХ, рекао је да је он окупио прву такву јединицу у Устиколини,
код Фоче, 2.8.1990. „Нас 18 се заклело на Куран да ћемо се борити за своју
веру, за свој народ, за своју државу”.
414
Службеници из општине Тешањ од маја 1991. нису слали регруте у ЈНА.
415
Политика (28013) 1.10.1991, стр. 10; Политика (28206) 15.4.1992, стр. 9; МКСЈ
УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану Караџићу, 24.3.2016, www.icty.org (април
2019), стр. 819-820; Ивица Лучић, Босна и Херцеговина ..., стр. 118, 122, 132-
133. Од средине 1991. Алија Делимустафић, министар МУП-а СР БиХ, наоружа-
вао је првенствено Муслимане у резервном саставу МУП-а, а део аутоматских
пушака купован је у Словенији. О првенственом наоружавању Муслимана на
подручју Тузле сведочи пример да су позивани скоро само Муслимани у
септембру 1991. у резервни састав МУП-а на подручју општине Живинице.
416
МКСЈ УН (IT-00-39-T), Пресуда Момчилу Крајишнику, 27.9.2006, www.icty.org
(април 2019) стр. 19. У Горажду у фабрици експлозива „Побједа“ запошљавани
су првенствено Муслимани. Неки од њих су износили експлозив без одобрења и
чували га код њихових кућа. Тако је дошло до експлозије у једној кући у
октобру 1991.
417
Ивица Лучић, Босна и Херцеговина ..., стр. 124. Емин Швракић, касније запо-
ведник Зелених беретки, у говору на том састанку је рекао да има више од 400
„наоружаних људи” а позвао је и друге да му се придруже.
418
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 46-47.
су у национално-верске војске.419 Од августа 1991. Изетбеговић се

повезао са руководством Словеније да из ње добије оружје за своју
војску у БиХ.420 На седници Председништва СФРЈ 20-21.8.1991. А.
Изетбеговић је рекао: „У Босни и Херцеговини ако дође до тога
[мисли грађанског рата], нитко тај сукоб више неће моћи зауставити,
..., настаће читав један низ приватних ратова, јер је становништво
наоружано, неједнако наоружано, неједнако у националном смислу,
али било како, сви су наоружани ...”, а после је додао: „ … у таквом
једном сукобу, сасвим сигурно, нитко побједити не би могао.”421 У
септембру 1991. ЈНА је напустио мајор Сефер Халиловић (Пријепо-
ље, 1953-) и пришао Патриотској лиги,422 а на једном састанку у
Храсници 2.12.1991. А. Изетбеговић је прихватио план одбране
суверене БиХ, а против ЈНА, који је објаснио Сефер Халиловић
испред Патриотске лиге.423
У почетку број оних који су се спремали за рат није био велики,
али њихове нападачке изјаве и поступци ширили су страх и убрза-
вали припреме за оружани сукоб. У западну Херцеговину, на
подручје где је владала ХДЗ, дошао је и Доброслав Парага, вођа
Хрватске странке права, а у Љубушком 13.6.1991. пред окупљеним
Хрватима говорио је о „обнови” Независне Државе Хрватске, којој ће
источне границе бити у Суботици, Земуну и Боки которској. 424 Због
тога, део мирних грађана се уплашио и почео се спремати за оружа-
ну одбрану од најављених напада Парагиних усташа, а на састанку
Вељка Кадијевића са члановима Председништва СР БиХ у Сарајеву
21.6.1991. изречено је мишљење да се „сви наоружавају” у БиХ. 425
Претерујући Изетбеговић је говорио средином октобра 1991. о
419
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 47; Ивица Лучић, Босна и
Херцеговина ..., стр. 121-122 на напоменом 85. У Сарајеву 31.3.1991. створене
су Зелене беретке, које су биле зачетак Патриотске лиге. Преко Патриотске
лиге СДА је стварала своју војску, а у априлу 1991. усвојена је једна заклетва
за чланове Патриотске лиге у којој пише: „Заклињем се Алахом ... да ћу увијек,
у свако вријеме и на сваком мјесту, бранити све интересе муслиманског народа
... по цијену властитог живота! Такође се заклињем да ћу бранити слободу и
интегритет државе Босне и Херцеговине ...”
420
Политика (29001) 14.7.1994, стр. 7. По сведочењу Хасана Ченгића, у име Алије
Изетбеговића, он је преговарао са Миланом Кучаном о куповини оружја, а
Кучан га је спојио са министром унутрашњих дела Словеније Игором Бавчаром.
421
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 56-57.
422
Политика (29058) 9.9.1994, стр. 9; Шефко Хоџић, Босански ратници, 51- 52.
423
Шефко Хоџић, Босански ратници, стр. 35, 49.
424
425
200.000 људи наоружаних на разне начине у БиХ, а који су ван

ЈНА.426 Наоружавање Муслимана наставило се почетком 1992. узи-
мањем оружја из магацина резервног састава милиције и терито-
ријалне одбране (ТО).427
Општине у којима је владала СДС нису могле да успоставе
добру сарадњу са Владом СР БиХ, нити са општинама у којима су
владале СДА и ХДЗ. Због тога, од почетка 1991. у СР БиХ почеле су
припреме за стварање заједница српских општина као аутономних
области у БиХ, а представници општина са српском већином у
Босанској крајини одржали су састанак 25.4.1991. у Челинцу на коме
је проглашено стварање Заједнице општина Босанске Крајине.428 У
мају 1991. направљене су заједнице српских општина на Романији и
источној Херцеговини, а те заједнице општина са српском већином у
СР БиХ од септембра 1991. називају се српске аутономне области
(САО).429 Почетком новембра 1991. проглашена је и САО Сјеверна
Босна.430 Поред политичког организовања општина у којим је имала
власт СДС је почела стварати и наоружане дружине од јуна 1991.431
Поделе, неповерење и страх су расли, наоружане дружине су
самовољно постављале страже на путевима код насеља и у БиХ
средином 1991.432 У Хрватској оружје је дељено незаконито из скла-
дишта МУП-а, ТО Хрватске, или нелегално куповано. У јуну 1991.
426
Ивица Лучић, Босна и Херцеговина ..., стр. 131-132.
427
Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице, Српски борац - лист бораца
Републике Српске, број 126-127 (2010), стр. 27. У фебруару 1992. из магацина
ТО, Муслимани на подручју Сребренице одвукли су и један троцевни про-
тивавионски топ калибра 22 мм.
428
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 1119; Ивица Лучић, Босна и
Херцеговина ..., стр. 122.
429
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 1119, 1121. Скупштина За-
једнице општина Босанске крајине 16.9.1991. прогласила је да ствара Ауто-
номну Регију Крајине (АРК). У септембру 1991. Срби су имали САО Северо-
источну Босну (општине Бијељина, Угљевик и Лопаре), САО Романију (општи-
не Хан Пијесак, Соколац и Пале) и САО Источну и стару Херцеговину (општине
Требиње, Билећа, Гацко, Љубиње, Невесиње, Калиновик, Чајниче и Рудо).
430
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 124. Почетком новембра
1991. проглашено је стварање и САО Сјеверна Босна (општине Бановићи,
Босански Брод, Босански Шамац, Добој, Дервента, Грачаница Градачац,
Лукавац, Маглај, Модрича, Оџак, Орашје, Сребреник, Теслић, Тешањ, Завидо-
вићи, Живинице).
431
Бојан Б. Димитријевић, Рат у Босни и Херцеговини 1991-1992, стр. 131. На
подручју Нишића од 11.6.1991. вршено је наоружавање присталица СДС-а.
432
откривено је да припадници МУП-а Хрватске и лица повезана са

њима преносе део оружја из Хрватске Хрватима у западној Херце-
говини.433 У западној Херцеговини код Посушја усташе и Хрвати,
вероватно уз помоћ полиције републике Хрватске, поставили су
препреку на путу и извршили оружани напад на војну колону која је
ишла од Мостара према Дувну 18.9.1991.434
У септембру 1991. на подручју источне Херцеговине и подручја
Мостара распоређени су делови 2. (Титоградског) корпуса и 37.
(Ужичког) корпуса ЈНА.435 Крајем 1991. у источну Херцеговину пову-
као се 13. (Ријечки) корпус ЈНА.436
У Скупштини БиХ посланици Хрвати и Муслимани заједнички
су гласали против јединства Југославије и прегласавали Србе. Због
тога, у 1991. у Скупштини БиХ 84 српска посланика (Српска де-
мократска странка, Српски покрет обнове, Социјалдемократска
партија и Савеза реформских снага Југославије) покушавали су
заштити јединствену Југославију и интересе Срба.437
У Скупштини БиХ непомирљиво раздвајање изазвале су
расправе о питању суверенитета републике БиХ и суверенитета
народа у њој. О томе се расправљало и 14.10.1991. а председник
Скупштине БиХ Момчило Крајишник објавио је крај седнице и
посланици Срби су отишли из Скупштине. Без Срба, састанак је
настављен после поноћи 15.10.1991. уз присуство потпредседника
Мариофила Љубића и посланика СДА и ХДЗ-а, као и дела посла-
ника опозиције. Они су, без пристанка посланика СДС-а усвојили око
03:00, 15.10.1991. Резолуцију о суверености Босне и Херцеговине и
Меморандум (Писмо о намјерама).438
433
Политика (27902) 12.6.1991, стр. 15.
434
Ђорђе Личина, Двадесети човјек, Загреб 1979, стр. 240. Погинули су један
војник ЈНА и један нападач Лудвиг Павловић (1951–1991), код кога је нађена
легитимација (БР:79948) резервног састава полиције Хрватске, то јест био је у
МУП-у Хрватске. Као најмлађи учесник оружаног упада усташа у СФРЈ 1972.
Павловић је био осуђен на 20 година затвора, али пуштен је 20.12.1990.
435
Рамиз Дрековић, У обручу ..., стр. 30-31.
436
437
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 49, 51.
438
Политика (28135) 4.2.1992, стр. 13. Тада, Радован Караџић је рекао да СДА и
ХДЗ покушавају, противно Уставу, да усвоје одлуку о суверености којом би на
конференцији у Хагу показали да и БиХ креће путем сецесије од СФРЈ, као
Словенија и Хрватска. Према Миодрагу Симовићу, тада потпредседнику владе
СР БиХ, СДС се позивала на одредбу LXX амандмана на Устава БиХ. Он садржи
После тог гласања, посланици Срби напустили су заједничку

скупштину СР БиХ, а у Сарајеву прогласили су стварање Скупштине
српског народа у БиХ 24.10.1991.439 Скупштина Социјалистичке
Републике БиХ се распала. Од вишестраначких избора 1990. Кара-
џић је разумевање и помоћ у борби за очување Југославије очеки-
вао од Слободана Милошевића.440 Због тога, С. Милошевић и Ра-
дован Караџић разговарали су, а у таквом разговору 24.10.1991.
Караџић је рекао: „Успоставићемо Југославију у свим крајевима у
којима живимо ... ми [Срби] морамо успоставити власт и контролу
над свим нашим територијама ...”441
Према одлуци Скупштине српског народа у БиХ,442 СДС орга-
низовала је референдум за останак СР БиХ у Југославији 9. и
10.11.1991.443 Изашло је око 1.210.000 гласача, од тога Срба око
1.160.000, а од изашлих око 80% гласало је за останак у Југосла-
вији.444
И Хрвати у БиХ почели су јаче повезивати општине под својом
влашћу. Средином новембра 1991. Хрвати су прогласили прво да
стварају Хрватску заједницу Босанска Посавина, а 18.11.1991. у
Грудама објавили су да стварају и „Хрватску заједницу Херцег-
и одредбу да 20 посланика, ако мисли да неки акт из надлежности Скупштине

БиХ нарушава равноправност (неког од три суверена) народа, може тражити да
се тај акт преда Савету за националну равноправност, а на Савету се одлучује
сагласношћу сва три (суверена) народа (консензусом). Исту, одредбу о праву
20 посланика садржи и Пословник Скупштине СР БиХ у члану 53.
439
Народна скупштина Републике Српске = National Assembly of the Republic of
Srpska : 1991-2011, Бања Лука 2012, стр. 7, 13, 15, 51-53, 109. „Посланици
Клуба Српске демократске странке и Клуба Српског покрета обнове, у
Скупштини Босне и Херцеговине, као легитимни представници српског народа у
Босни и Херцеговини, на основу уставом утврђеног права на самоопредјељење,
укључујући и право на отцјепљење, на сједници од 24. октобра 1991. године,
доносе Одлуку о оснивању Скупштине српског народа у Босни и Херцего-
вини ...” За председника Скупштине српског народа у БиХ изабран је Момчило
Крајишник. Скупштина је радила у Сарајеву до марта 1992. а тада се морала
преместити на Пале. Први састав посланика Сркупштине РС остао је до после-
ратних избора, то јест септембра 1996.
440
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 1229.
441
442
443
Политика (28055) 12.11.1991, стр. 1. Гласло је укупно око 1.500.000 лица.
444
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 39; Улога Републике
Хрватске у догађајима који су претходили ратном злочину у Сијековцу 26.
марта 1992. године, Српски борац ..., број број 118-119 (2009), стр. 20.
Босну”.445 Од већих општина и градова, Хрвати су имали велики

утицај у општини Мостар, у којој је према попису из 1991. било више
од 126.000 лица.446 Од избора 1990. у Мостару највећи утицај у
општинској власти имали су представници ХДЗ-а (уз мањи утицај
њихових савезника из СДА), а држећи локалну власт ХДЗ је име-
новала и челне људе у градској милицији, то јест контролисала је
безбедност грађана у Мостару. Управо у Мостару крајем 1991. по-
казало се да постоји сарадња са војском и полицијом Републике
Хрватске. Увече 28.11.1991. у Мостару отет је пилот ЈНА капетан
Драгош Стојчиновић, а после десетак дана Стојчиновић се појавио
као заробљеник код Загреба у рукама војске Хрватске.447
Проглашење Српске Републике БиХ (после РС)
Мишљење број 1 и Мишљење број 2 Бадинтерове комисије уз

позив Савета министара ЕЗ републикама СФРЈ да се пријаве за
признавање њихове независности до 23.12.1991. довели су до
потпуне поделе у СР БиХ. Без осврта на противљење представника
Срба, Председништво СР БиХ и влада СР БиХ донели су одлуке да
траже признање независности од држава ЕЗ, а министар спољних
дела СР БиХ послао је писмо са таквим захтевом Бадинтеровој
комисији 20.12.1991.448 Истог, 20.12.1991. А. Изетбеговић је изабран
поново за председника Председништва БиХ.449 Због таквих одлука у
445
Ивица Лучић, Босна и Херцеговина ..., стр. 134-135. У одлуци о стварању
Хрватске заједнице Херцег-Босна писано је да ће она поштовати демократски
изабрану власт БиХ, али док та власт буде држала „независност ... у односу
на ... сваку Југославију”. Тако је Херцег-Босна створена прво против Југосла-
вије и њене војске (ЈНА), а председник Херцег-Босне постао је Мате Бобан.
446
Богољуб Кочовић, Етнички и ..., стр. 485. Од тога, било је скоро 44.000 Мусли-
мана, скоро 43.000 Хрвата, скоро 24.000 Срба и скоро 13.000 Југословена.
447
Политика (28084) 13.12.1991, стр. 8. Начелници службе безбедности и
милиције у Мостару били су Хрвати Ивица Лучић и Фрањо Доко. Можда је и
неко из милиције у Мостару учествовао у отмици Стојчевића, и његовом
одвођењу до затвора у Загребу. На подручју Загреба размењен је 10.12.1991.
за Весну Босанац, ранија управница болнице у Вуковару, и заробљене војнике
Хрватске из Вуковара.
448
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 156-157; МКСЈ УН (IT-
00-39-T), Пресуда Момчилу …, стр. 41-42.
449
Политика (28092) 21.12.1991, стр. 1. Приликом гласања за председника
Председништва БиХ Изетбеговић је добио 5 гласова, а против су били
представници Срба (СДС-а) Никола Кољевић (Бањалука, 9.6.1936. – Београд,
Председништву и влади СР БиХ, Скупштина српског народа у БиХ

21.12.1991. донела је одлуку да се почну припреме за стварање
„Републике Српске БиХ у саставу савезне државе Југославије.”450
Истог, 21.12.1991. Као први корак у стварању Републике Српске,
Скупштина српског народа донијела је Одлуку о образовању и
избору Министарског савјета Скупштине српског народа.451
На основу референдума и уставне суверености Срба у БиХ, у
Сарајеву у хотелу „Холидеј ин”, 9.1.1992. посланици Скупштине
српског народа у БиХ усвојили су декларацију о стварању „Ре-
публике српског народа Босне и Херцеговине”, која „се налази у
саставу савезне државе Југославије, као њена федерална једини-
ца”.452 После, 28.2.1992. Скупштина РС прогласила је Устав Српске
Републике БиХ,453 а у августу 1992. Српска Република БиХ преиме-
нована је у Република Српска.454
Непосредно после проглашења Републике Српске, Бадинте-
рова комисија наставила је да одбацује правна објашњења Срба о
савезном и републичким уставима у СФРЈ из 1974. У Мишљењу бр.
2 објављеном 11.1.1992. његова комисија писала је да Срби у
Хрватској и БиХ немају право конститутивног (сувереног) народа,
него су само етничка мањина.455 Бадинтерова комисија 11.1.1992.
године у Мишљењу бр. 4 изјавила је да је могуће признати БиХ као
независну државу ако тако гласа већина њених становника на
референдуму.456 Тако је из ЕЗ долазило охрабрење за оне који су
тражили одвајање БиХ од Југославије.
У Скупштини СР БиХ 25.1.1992. представници СДА и ХДЗ-а
тражили су да се гласа о одлуци да се одржи референдум о не-
зависности БиХ, који је споменут у Мишљењу бр. 4 Бадинтерове
комисије. Клуб посланика СДС-тражио је да се прво о томе изјасни
25.1.1997) и Биљана Плавшић.
450
Политика (28093) 22.12.6.1991, стр. 1, 6; МКСЈ УН (IT-00-39-T), Пресуда
Момчилу …, стр. 42.
451
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 55.
452
Политика (28110) 10.1.1992, стр. 1, 5; Народна скупштина Републике Српске
…, стр. 55-57. Декларација је послата и генералном секретару УН Б. Галију.
453
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 59, 62, 103. До 2012. Устав РС
мењан је са више од 120 амандмана.
454
Политика (28322) 13.8.1992, стр. 8.
455
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 153-154; Ференц Ф.
Јагица, Међународно-правни аспекти …, стр. 244-247.
456
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 156-158: Драгослав
Илић и други, Република Српска у ..., стр. 298-299; МКСЈ УН (IT-96-21-T),
Пресуда Зејнилу ..., стр. 47.
Савет за националну равноправност, али посланици СДА и ХДЗ

нису се освртали на Устав СР БиХ и Пословник Скупштине СР БиХ.
Када су српски посланици напустили Скупштину, посланици СДА и
ХДЗ-а изгласали су да се референдум одржи 29.2. и 1.3.1992. 457
Подршку таквом рефередуму почетком фебруара 1992. дао је и
министар спољних послова Италије Ђани Де Микелис.458
У западној Херцеговини и на доњем току Неретве расла је
нетрпељивост. Због напада хрватских националиста, на састанку у
Широком Бријегу (Лиштица) Стјепан Кљујић, члан Председништва
БиХ, морао је поднети оставку 3.3.1992. на место вође ХДЗ, а пре
формалног избора за председника ХДЗ-а вођа Хрвата у БиХ постао
је Мате Бобан († 1998).459
Бивши председник владе Португалије, Жозе Кутиљеро, испред
ЕЗ, водио је састанке СДА, СДС и ХДЗ-а од друге половине фебру-
ара до средине маја 1992. покушавајући да спречи рат у БиХ. 460
Први састанак се одржао у Сарајеву 13-14.2.1992. године, а тада
представници СДС-а и ХДЗ-а тражили су кантонизацију БиХ. Алија
Изетбеговић се привидно одлучио да попусти. На састанку 21-
22.2.1992. године у Лисабону, којим је председавао Жозе Кутиљеро,
Изетбеговић је пристао да потпише Изјаву о начелима за ново
уређење БиХ, која је предвиђала БиХ као државу од три целине
засноване „на националним начелима” и суверености „грађана
муслиманског, српског и хрватског народа”.461
457
Политика (28126) 26.1.1992, стр. 1, 6; Давид Ђ. Дашић, Неки унутрашњи и ...,
стр. 173; Политика (28135) 4.2.1992, стр. 13. Посланици СДС тражили су да се
тај акт преда Савету за националну равноправност, на коме се одлучује
сагласношћу сва три (суверена) народа (видети у напомени 438). Ипак, посла-
ници СДА и ХДЗ-а предвидели су да на референдуму важи правило „један
човек = један глас”. По томе, грађанима БиХ признато је право коститутивности
(суверености), али је Србима, као националној целини, одузето право да и они
буду суверени народ у БиХ, а они су то били према последњем уставу СР БиХ.
458
Политика (28134) 3.2.1992, стр. 3. Он је изјавио да ће ЕЗ брзо признати и
независност БиХ, ако то буде резултат референдума.
459
Политика (30068) Београд 9.7.1997, стр. 18. У другој половини октобра 1992.
за вршиоца дужности председника ХДЗ БиХ изабран је Мате Бобан.
460
Политика (28187) 8.3.1992, стр. 1; Политика (28243) 24.5.1992, стр. 2; Јелена
Гускова, Став Срба према ..., стр. 38-39; Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић,
Од Бриона ..., стр. 51 и 52. Састанци су одржавани прво у Сарајеву, после у
Лисабону и на крају у Бриселу.
461
тика (28163) 3.3.1992, стр. 4; Ивица Лучић, Босна и Херцеговина ..., стр. 136-
137. На састанку Главног одбора СДА 25.2.1992. Алија Изетбеговић је изјавио
У Сарајеву Ж. Кутиљеро успео је да убеди Алију Изетбегови-

ћа, Радована Караџића и Мату Бобана да парафирају око 01:00,
18.3.1992. такозвани „Лисабонски споразум”, који је предвидео
независну БиХ, али подељену на националне кантоне.462 Изгледало
је да ће БиХ избећи грађански рат.463
Ипак, Ворен Цимерман, амбасадор САД у Београду (1988-
1992), посетио је Изетбеговића у другој половини марта 1991. и
изгледа да је рекао Изетбеговићу да није требало да потпише спо-
разум, то јест да може добити више.464 Против своје жеље, Изетбе-
говић је ставио параф (иницијал на документу пре коначног потпи-
сивања) на Лисабонски споразум. После разговора са Цимерманом
Изетбеговић је обавестио Кутиљера да „повлачи” своју сагласност, а
25.3.1992. на састанку са новинарима у Сарајеву представници СДА
саопштили су да њихова странка одустаје од Лисабонског
споразума.465
Референдум Муслимана и Хрвата у БиХ 1992.
Од почетка грађанског рата у Хрватској очекивало се преноше-

ње оружаних сукоба из ње у БиХ. СДА, ХДЗ и СДС су настојали да
створе и војне јединице под својом командом. СДС се ослањала на
постојећу ЈНА и ТО БиХ у којима су већина команданата били Срби.
Од почетка 1991. Словенци, после Хрвати и на крају Македонци и
Муслимани престали су да се одазивају на позиве у ЈНА. ЈНА је од
почетка до краја 1991. постајала све више српска војска, а то се
наставило и од почетка 1992. када су се на позиве за служење ре-
да је било потребно потписати споразум којим се Хрватима обећају регије и
некаква сувереност у БиХ како би они гласали на референдуму, а без изласка
Хрвата референдум би пропао. Мислио је да без Хрвата не би било 50% гла-
сача који излазе на референдум.
462
Политика (28179) 19.3.1992, стр. 1, 5. Јелена Гускова, Став Срба према ..., стр.
39; Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 54-55. Парафира-
ни план назван је „Основни принципи уставног решења БиХ”. Према њему БиХ
је остајала у постојећим границама као јединствена држава, али с три „консти-
туционалне” јединице, свака уређена првенствено за један народ.
463
Јелена Гускова, Став Срба према ..., стр. 39-40.
464
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 300-301; Давид Ђ. Дашић,
Неки унутрашњи и ..., стр. 163; Ана Д. Петковић, САД и распад ..., стр. 97-98.
Тужба да је амбасадор САД В. Цимерман допринео да се одбаци споразум, а да
се крене у рат била је непријатна. Због тога, В. Цимерман је писао да је
Изетбеговића само питао зашто је потписао споразум који после критикује.
465
Политика (28186) 26.3.1992, стр. 6.
довног војног рока у ЈНА, или мобилизацију резервиста ЈНА одази-

вали већином само Срби.466 Присталице СДА више су се ослањале
на полицију (МУП СР БиХ), а делом и на део ТО БиХ.467 Од јуна
1991. СДА је почела да ствара себи одане паравојне јединице
(Патриотску лигу). Део њихових припадника обучаван је уз помоћ
специјалне полиције Хрватске. Према проценама из министарства
за одбрану СФРЈ у првој половини марта 1992. у муслиманским
Зеленим береткама и Патриотској лиги било је око 36.000 лица
наоружаних аутоматским пушкама.468 Убрзо, у другој половини марта
1992. представник Друге војне области ЈНА пуковник Вехбија Карић
изнео је процену да Муслимани у Патриотској лиги и Зеленим бе-
реткама имају око 60.000 људи, да Срби имају око 30.000 незако-
нито наоружаних људи у БиХ, а све наоружане јединице Хрвата у
БиХ да имају око 15.000 војника.469
Процени ЈНА слична је изјава А. Изетбеговића да је пред по-
четак сукоба Патриотска лига имала од 30.000 до 40.000 наоружа-
них припадника, Главни штаб и своје одборе у општинама БиХ,470
али сама Патриотска лига имала је веће процене о броју својих
наоружаних припадника.471
Од септембра 1991. године почело је стварање војних јединица
Хрватског вијећа одбране (ХВО) у Херцеговини.472 С. Кљујић, М.
Бобан и друге вође ХДЗ у БиХ створили су један Кризни штаб ХДЗ
Босне и Херцеговине 18.9.1991. и одредили да ће штаб „осигурати
466
467
Jens-Martin Eriksen i Frederik Stjernfelt, Scenografi ja rata : nova putovanja u
Bosnu i Srbiju, Beograd 2010, www.helsinki.org.rs (фебруар 2018), str. 224. У
Тузли градоначелник Селим Бешлагић искористио је изборну победу из 1990.
(и подршку његове социјалдемократске партије) да узме оружје ТО и наоружа
војску у којој су били претежно Муслимани.
468
Политика (28173) 13.3.1992, стр. 13; Алија Изетбеговић, Рат и мир у Босни и
Херцеговини = War and peace in Bosnia and Herzegovina, Сарајево 1998, стр. 9.
Према једној изјави Изетбеговића из 1997. „у тренутку проглашења незави-
сности” његове присталице имале су „можда 20.000 пушака рачунајући и
резервну полицију, коју смо мобилисали, Патриотску лигу, Зелене беретке ...”
469
Политика (28180) 20.3.1992, стр. 5.
470
Политика (28502) 15.2.1993, стр. 6. Поред војника које је наоружала
Патриотска лига, Изетбеговић је рекао да се наоружало самостално купујући
оружје још „преко 40.000 људи”.
471
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 51. Почетком фебруара
1992. они су процењивали да имају од 60.000 до 70.000 „наоружаних људи”, а
крајем истог месеца да имају око 120.000 људи у војним формацијама”.
472
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 67-68. ХВО је незванично
настао 4.9.1991. у Широком Бријегу, а званично 8.4.1992. у Мостару.
набавку наоружања”.473 Пре почетка рата у БиХ, 18.12.1991. године

хрватски националисти из БиХ у Љубушком створили су и Хрватске
одбрамбене снаге (ХОС), а командант ХОС-а у Херцеговини постао
је Блаж Краљевић.474 Свој Главни штаб ХОС је имао у Загребу. 475
Према проценама из ЈНА у западној Херцеговини, десетак општина
са хрватском већином, било је око 16.000 лица које је наоружала
ХДЗ, или који су били у ЗНГ Хрватске. 476 Истовремено, крајем 1991.
ЗНГ је ушао у Неум (БиХ) и од тада држао ту општину.477
У јануауру 1992. у општинама на доњој Неретви и западној
Херцеговини (као што је Чапљина) спајањем наоружаних приста-
лица ХДЗ-а и Хрвата који су били у МУП-у БиХ створене су хрватске
страже на путевима и око објеката ЈНА.478
Уз подршку из Републике Хрватске од почетка 1992. Хрвати у
БиХ ојачавали су војне јединице ХВО-а и ХОС-а. Тако се повећава-
ла подела у Херцеговини у јануару и фебруару 1992. На доњој Не-
ретви, у Чапљини вршени су напади на објекте Срба, а на подручју
Мостара у неким селима наоружани цивили Хрвати забрањивали су
приступ војницима и официрима ЈНА.479 У фебруару и почетком
марта 1992. наоружане једнонационалне страже чувале су ноћу
насеља Срба и Муслимана око Сарајева (Хаџићи, Вогошћа, ...).480
Према попису из 1991. у СР БиХ било је скоро 4.355.000 лица.
Муслимана је било око 1.905.000, Срба је било 1.350.000, Хрвата
око 752.000, Југословена је било скоро 240.000, а Црногораца је
било више од 14.000.481
У таквим околностима одржан је референдум са питањем: „Да
ли сте за суверену и независну БиХ, државу равноправних грађана,
народа БиХ, Муслимана, Срба и Хрвата?”482 Референдум је одржан
473
МКСЈ УН (IT-02-54-T), Тужилац против С. Милошевића, Сведок Стјепан Кљујић,
15.7.2003, www.hlc-rdc.org (април 2019), стр. 490-491.
474
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 71.
475
476
477
478
Бојан Б. Димитријевић, Рат у Босни и Херцеговини 1991-1992, стр. 128-129.
479
Политика (28135) 4.2.1992, стр. 8; Политика (28139) 8.2.1992, стр. 8. У првој
половини фебруара 1992. министар за одбрану СР БиХ, Хрват, Јерко Доко
признавао је да у западној Херцеговини постоје хиљаде наоружаних Хрвата
који су организовани у „паралелну” војску.
480
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 820, 935.
481
Богољуб Кочовић, Етнички и ..., стр. 464.
482
29.2. и 1.3.1992. На њему су учествовали углавном Хрвати и Мусли-

мани, а врло мало Срба, то јест око 64% лица са правом гласа, а
око 99% оних који су изашли на гласање определило се за неза-
висност БиХ и излазак из Југославије. 483 После објављивања
резултата, испред САД Џејмс Бејкер је објавио да ће се подржавати
чување јединства БиХ, а да ће САД следити ЕЗ у признавању
независности Словеније и Хрватске.484
Слободан Милошевић је желео да се избегне преношење
грађанског рата у СР БиХ и на једном састанку са представницима
УН упозоравао је да ће настати пакао (рат) ако неко (вероватно је
мислио највише на ЕЗ и САД) буде давао предност једној (мислио је
на Муслимане) страни у СР БиХ.485
У време референдума, у недељу 1.3.1992. у старом средишту
Сарајева на Башчаршији догодило се убиство које је било повод за
већи оружани сукоб у граду. Испред православне цркве на Башчар-
шији били су сватови (Милана Гардовића и Дијане Тамбур) који су
носили српску заставу. Око 16:00 сватове су напали Рамиз Делалић
Ћело (припадник Зелених беретки) и тројица његових пратилаца.
Делалић је пуцао на сватове и убио младожењиног оца Николу
Гардовића, а ранио православног свештеника Раденка Миковића.
Срби су референдум видели као незаконито прегласавање, то јест
као политичко насиље, а убиство на Башчаршији видели су као
почетак убијања Срба. Рајко Дукић (један од вођа СДС-а) наредио је
да се око поноћи постави двадесетак препрека на улицама у Са-
рајеву које ће чувати наоружани Срби и да се тако спречи слободно
кретање лица која су извршила убиство на Башчаршији, а олакша
хватање убица.486
Исте ноћи, Муслимани су почели постављати своје препреке и
стражаре на путевима у граду (код зграде Скупштине БиХ), а ста-
483
Zehrudin Isaković, Alija Izetbegović : 1925-2003 : biography, са
www.muzejalijaizetbegovic.bа (април 2019), стр. 59; Омер Ибрахимагић,
Актуелни политички захтјеви – Авети прошлости, Корак - часпопис за заштиту
тековина борбе за БиХ број 29, Сарајево 2012, стр. 31-32. Према објави
Републичке изборне комисије БиХ од 6.3.1992. од укупног броја 3.253.847
гласача у СР БиХ гласало је 2.073.568 лица.
484
Политика (28171) 11.3.1992, стр. 1-2.
485
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану ..., стр. 1230.
486
Политика (28163) 3.3.1992, стр. 1-3; МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану
…, стр. 894-895, 1325-1326; Драгослав Илић и други, Република Српска у ...,
стр. 372. Најмање једна особа убијена је код препрека које су поставили Срби
у ноћи 1.3. на 2.3.1992. у Сарајеву, али те ноћи пуцњаве и убијених било је у
граду и даље од постављених препрека на улицама.
новништво се отежано кретало и куповало храну. 487 Да би се обно-

вио ред, 3.3.1992. састали су се А. Изетбеговић, Р. Караџић и гене-
рал Милутин Кукањац (заповедник ЈНА у Сарајеву). Договорили су
се да се препреке склоне са улица, а да ред у граду надгледају
мешовите патроле, које ће се састојати од војника (ЈНА) и милиције
(МУП), а да у њима буду и Срби, и Муслимани.488 То је за неколико
недеља одгодило почетак општег оружаног сукоба у Сарајеву, али
не и припреме за рат.
После договора представника СДА са руководством Словеније,
из Словеније у марту 1992. довожено је оружје у БиХ за присталице
СДА и Алије Изетбеговића.489 Председништво СР БиХ 11.3.1992.
одлучило је да ставља ван снаге одлуку Председништва СФРЈ из
19.10.1990. којом је дато оружје ТО БиХ на чување ЈНА. 490 Наравно,
ЈНА није проводила одлуке Председништва СР БиХ, него одлуке
Председништва СФРЈ и складишта оружја није желела предати ТО
СР БиХ. Око 20.3.1992. ЈНА је почела да извлачи артиљеријска
оружја на узвишења око Сарајева, а истовремено наоружани
цивили (и Муслимани, и Срби) поново су постављали препреке на
путевима око Сарајева и улицама у граду. 491 На подручју Високог,
крајем марта 1992. наоружани Муслимани у средњој Босни почели
су затварати цивиле Србе у приватне затворе.492
После потписивања мира за подручје Хрватске, у Сарајеву
2.1.1992. почело је премештање војске Хрватске у БиХ. 493 Крајем
јануара 1992. министар Гојко Шушак и његов помоћник Иван Чермак
одобрили су да се и Хрватима у босанској Посавини хитно пошаље
оружје.494 Од јануара до марта 1992. наоружани припадници ХОС-а
(нередовна војска коју су створиле присталице Доброслава Параге)
из западне Херцеговине прелазиле су у униформама у Бугојно,
487
Политика (28164) 4.3.1992, стр. 1; МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану
…, стр. 1325.
488
…, стр. 1327. Тако су склоњене страже и препреке са улица 4.3.1992.
489
Политика (29263) 7.4.1995, стр. 7.
490
Шефко Хоџић, Босански ратници, стр. 32.
491
492
Цвјетко Савић, Ратни злочини над ..., стр. 158-159, 190. Наоружани Муслимани
са ознаком МОС (Муслиманске оружане снаге) одвели су Бранка Вујадиновића
и још неколико Срба крајем марта 1992. у подрум приватне куће Енвера Баши-
ћа у селу Срхиње, код Високог, и држали их затворене.
493
Политика (28267) 17.6.1992, стр. 4.
494
Нови Травник и Купрес. У марту 1992. у Чапљини око касарне ЈНА

постављене су препреке, а Срби су напуштали град и прелазили у
српска села.495
Средином марта 1992. резервни војници ЈНА пуцали су ноћу
према резервним полицајцима у Мостару, а наоружани Хрвати и
Муслимани поставили су препреке на улицама у граду, а између
Чапљине и Габеле заустављено је возило у коме су били поручник
ЈНА и његов познаник, који су тада отети од стране Хрвата. 496 До ве-
ћег оружаног сукоба дошло је 22.3.1992. када су припадници ХОС-а
са подручја Неума напали положаје које је држала ЈНА у општини
Љубиње, а у сукобу је убијено 6 резервиста ЈНА из Црне Горе. 497
Западно од доње Неретве, ХОС и Муслимани и Хрвати у МУП-у
Стоца преузели су ту општину у марту 1992. а већина Срба са тог
подручја побегла је.498
Захваљујући помоћи из Хрватске, у пролеће 1992. ХВО у БиХ
био је боље наоружан од Патриотске лиге, а у априлу 1992. године
министар одбране Хрватске Гојко Шушак дозволио је да војска
Хрватске издвоји неколико стотина већином Муслимана и као једну
јединицу пошаље њих у БиХ, али и да даје оружје Муслиманима у
БиХ.499 Због тога оружје за Муслимане у БиХ довожено је од априла
1992. до априла 1993. из Хрватске.500 Изгледа да је већи део оружја
из фабрике „Братство” у Новом Травнику од априла 1992. дат
495
тика (28169) 9.3.1992, стр. 5; Политика (28207) 16.4.1992, стр. 7; Политика
(28326) 17.8.1992, стр. 6; Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 601.
Војници ХОС-а носили су црне униформе, користили су усташки поздрав „За
дом спремни”, а као симбол латинично слово „U”. Тако су личили на усташе из
Другог светског рата и разумљиво је да су цивилна лица Срби бежали од њих.
Крајем јануара 1992. неки Срби из Купреса министарству одбране СФРЈ у
Београду послали су писмо у коме су тражили да ЈНА спречи да се понове
убијања Срба која су вршиле усташе у Другом светском рату. На доњој Неретви
од прве половине марта, ноћу је долазило до пуцњаве. Пуцало се, на једној
страни, из Чапљине и хрватских села, у којима су били ХОС и ЗНГ, а на другој
страни, пуцало се из српских села, у којима су били и резервисти ЈНА. Тако је
дошло до првих рањавања и једног убиства.
496
Тако је спречено кретање радника на посао и снабдевање становништва у
Мостару. Истовремено почеле су неконтролисане пуцњаве ноћу.
497
Политика (28184) 24.3.1992, стр. 5.
498
Политика (28193) 2.4.1992, стр. 5.
499
Д. Маријан, Вјештачки налаз: о ратним везама Хрватске и Босне и Херцеговине
(1991-1995), у Часопис за сувремену повијест (год. 36, бр. 2), Загреб 2004,
стр. 226-228.
500
Политика (28267) 17.6.1992, стр. 4; Д. Маријан, Вјештачки налаз …, стр. 227.
јединицама ХВО Бусоваче, Витеза и Кисељака.501 Насупрот забрани

увоза оружја, према речима А. Изетбеговића до средине 1993. за
Армију Републике БиХ унето је 30.000 пушака, 20.000.000 метака,
37.000 мина и 46.000 противтенковских ракета.502
Долазак УНПРОФОР-а у РСК и привидни мир са Хрватском
До почетка 1992. размере протеривања Срба са територије која

је била под контролом Загреба, али и Хрвата са подручја РСК биле
су велике. На обе стране, укупно је било око 508.000 избеглих. Срби
су се већином склонили на подручја Србије, БиХ, Републике Српске
Крајине и у Црну Гору (на тим подручјима било је око 293.000
избеглица), а Хрвати су се већином склонили на подручја под
контролом Загреба, мање у Словенију и Мађарску где је било око
212.000 избеглица.503 Хрвата је могло бити протерано до око 170.000
лица (видети на странама 104-105), а број протераних Срба могао је
бити између 200.00 и 290.000 лица у јануару 1992. Можда су трећи
по броју протераних били Југословени. Имовина протераних и
избеглих била је пљачкана и присвајана.
Почетак слања мисије УНПРОФОР (United Nations Protection
Forces – Заштитне снаге Уједињених нација) била је Резолуција 743
СБ УН која је усвојена 21.2.1992.504 После тога Бутрос Гали је за
заповедника УНПРОФОР-а одабрао Сатиша Намбијара, герерал-
лајтнанта из Индије, а за његовог заменика Филипа Моријона, гене-
рал-мајора из Француске.505 Предвиђено је слање 14.000 лица у
501
Политика (28255) 5.7.1992, стр. 11; Шефко Хоџић, Босански ратници, 47-48.
502
Д. Маријан, Вјештачки налаз …, стр. 228. Оружје је донето преко Хрватске.
503
Политика (28132) 1.2.1992, стр. 1. Према списковима Црвеног крста СФРЈ
31.1.1992. у Србију се склонило 161.849 избеглица, у Црну Гору 7.420
избеглица, у БиХ 89.432 избеглица, у Македонију 2.400 избеглица. Из
Словеније и Хрватске од краја октобра престали су да шаљу извештаје о броју
избеглица Црвеном крсту СФРЈ, а према последњим послатим извештајима у
Хрватској је било око 170.000 пријављени избеглих лица, а у Словенији око
22.000. Пријављена избегла лица у Хрватској су пописана на подручју под
контролом Загреба, то јест изван РСК. Црвени крст СФРЈ процењивао је да је на
подручју РСК било око 35.000 избеглица. У Мађарској је било око 20.000
избеглица.
504
Политика (28154) 23.2.1992, стр. 1; United Nations, Resolutions and Decisions of
the Security Council 1992, р. 8-9.
505
Политика (28166) 6.3.1992, стр. 2.
мировној мисији.506 Већина Срба у РСК мислила је да је одбранила

територије на којима живи, а да долазак УНПРОФОР-а означава
крај рата. За Туђманову Хрватску то је било привремено примирје
изнуђено војним поразом.
У фебруару 1992. ЈНА је имала око 160.000 војника и официра,
већином Срба.507 Хрватска је у својим наоружаним јединицама има-
ла више од 200.000 лица почетком 1992.508 Хрватска још није имала
праву авијацију, али се то мењало од прве половине 1992. Прво је
пилот Данијел Боровић напустио аеродром код Бихаћа и са авионом
„МИГ 21” прешао у Хрватску.509 Из војске која се мењала у мају 1992.
године пребегла су са аеродрома Поникве (код Ужица) два пилота
(Хрвата) са авионима („МИГ 21”) у Хрватску. 510 Резервни део оружа-
них снага Хрватске био је демобилисан у другој половини 1992. 511
Хрватска војска је преуређена уз помоћ официра САД. Од тада
имала је више од 100.000 припадника у редовном саставу и око
100.000 у резервном. Од склапања примирја и признања неза-
висности Хрватске, упркос забрани настављен је увоз оружја у њу.
Као заповедник мировних снага УН у Београд је 8.3.1992. сти-
гао генерал Сатиш Намбијар.512 У августу 1992. године, због кажња-
вања Београда и изолације СРЈ, команда УНПРОФОР-а премеште-
на је у Загреб.513 Мисија УНПРОФОР-а током априла, маја и јуна
1992. размештана је у „заштићеним” зонама РСК и у Републици
Хрватској, али рат није потпуно престао, а то су показивали повре-
мени оружани напади на граници Хрватске и Републике Српске
Крајине.514 Истовремено СРЈ је повлачила у априлу и мају 1992.
506
Политика (28199) 8.4.1992, стр. 1.
507
508
Nir Arielli, In Search of Meaning: Foreign Volunteers in the Croatian Armed Forces,
1991–95, www.leeds.academia.edu/NirArielli (јануар 2018), p. 16.
509
Политика (28139) 8.2.1992, стр. 11.
510
Политика (28236) 17.5.1992, стр. 1.
511
512
Политика (28169) 9.3.1992, стр. 1.
513
Политика (28312) 3.8.1992, стр. 2.
514
(28324) 15.8.1992, стр. 8. У источној Славонији УНПРОФОР је распоређивање
завршио крајем маја 1992. и преузео одговорност, а у јуну 1992. исто се до-
годило у Книнској крајини и Лици. Средином августа 1992. војници Хрватске,
прошли су поред положаја мировних војника ОУН и напали су Србе земљо-
раднике, из РСК, у селу Маркушица. Неке су побили, а друге заробили.
остатке ЈНА из РСК (са линија сукоба са хрватском армијом). 515 У

време тог смењивања, од 18.5.1992. Територијална одбрана РСК, са
делом припадника ЈНА, који су рођени на подручју РСК, почела се
уређивати као Српска војска Крајине (СВК).516 Хрватска војска
21.6.1992. изненада је напала Територијалну одбрану РСК на
Миљевачком платоу, код Дрниша, и убила неколико десетина лица,
а убијене су бацили у јаму и затрпали смећем.517
После потписивања примирја, јединице ЈНА обуставиле су
нападе на Дубровник, али су се задржале у близини града, који је
ваздушном линијом од границе са БиХ удаљен свега неколико кило-
метара. Зато је и са подручја Требиња био у домету артиљеријских
оружја, али је и Требиње било у домету артиљерије Хрватске.
Међусобно је долазило до повремених гранатирања и средином
1992. године,518 а почетком јула 1992. Хрватска је употребила и
авионе да бомбардује подручје Требиња.519
Међународна заједница вршила је притисак на ЈНА. Оптужили
су је да уништава цивилне циљеве у Дубровнику и тражили да се
удаљи њена артиљерија изван домета. Доласком УНПРОФОР-а у
мају 1992. ЈНА се повукла са северозападних делова општине Ду-
бровник. То повлачење је олакшало напредовање хрватске војске у
југозападни део Поповог поља средином 1992.520
Насиља и прогони мањина су настављени. Према извештају
генералног секретара УН Бутроса Б. Галија, Срби су у мају 1992.
протерали Русине и Хрвате из села Миклушевци и Товарник. Исти
извештај бележи да су Хрвати, појединачно и у дружинама, уз
учешће лица из полиције и војске, наставили да уништавају куће и
имовину Срба и тако приморавају прогоњене да се исељавају из
подручја под контролом владе из Загреба. 521 Једно од места где су
затварани, мучени и убијани Срби од 1992. до августа 1997. био је
војни затвор у Сплиту Лора.522 У грађанском рату у Хрватској било је
515
Милисав Секулић, Книн је пао ..., стр. 121.
516
Политика (28238) 19.5.1992, стр. 12.
517
Драган Пјевач, Страдање Срба у Хрватској, Страдање Срба у последњој
деценији 20. вијека - Зборник радова ..., Бања Лука 2018, стр. 198.
518
519
Политика (28282) 2.7.1992, стр. 1.
520
Политика (28311) 2.8.1992, стр. 8.
521
Политика (28269) 19.6.1992, стр. 6.
522
Билтен. Документационо информативни центар VERITAS. Јул,2002, бр. 40,
доступно на: http://www.veritas.org.rs/wp-content/bilteni/Bilten_40.pdf. Неко
око 220 затвора, логора и приватних затвора у које су затварани

Срби и Југословени.523
У августу 1992. у Хрватској су одржани избори. На њима Ф.
Туђман је добио 56,7% гласова за председника Хрватске, ХДЗ је
добила 43,7% гласова, али у Сабору она је добила већину (85 од
138) места, а 13 места за Србе додељено је Српској народној
странци Милана Ђукића.524
На подручју РСК од Територијалне одбране РСК и Посебних
јединица милиције РСК у октобру и новембру 1992. завршено је
уређивање Српске војска Крајине (СВК), а њен први командант био
је генерал Миле Новаковић.525
Преношење рата из Хрватске у БиХ у пролеће 1992.
Грађански рат у Хрватској од 1991. довео је до оружаних напа-

да и на гранично подручје у Социјалистичкој Републици БиХ. Са
територије Хрватске испаљиване су гранате које су разарале
објекте, рањавале и убијале људе. Тако су убијени Анка Зец у
Босанској Дубици 13.9.1991. и Војислав Горановић 16.9.1991.526
Рат у БиХ почео је нападом из Хрватске са југа преко Неума и
са севера преко Босанског Брода. Хрватска војска са доњег тока
Неретве ширила је подручје под контролом Хрвата. Без отпора кра-
јем 1991. успоставила је контролу над Неумом, јединим излазом
БиХ на Јадранско море. На севру, 12.11.1991. део Хрвата, предво-
ђен лицима из ХДЗ-а у Босанском Броду прогласио је стварање
време у Лори је био Гаврило Трипковић из Пребиловаца. Њега су Хрвати
заробили на почетку сукоба у БиХ 8.4.1992. године, а после су га премештали
из једног у други затвор до 14.8.1992. када је ослобођен у размени затворени-
ка код Неметина (Вуковар). Према његовим речима у Лори у мучењу затворе-
ника истицао се Тома Дујић, управник затвора. Г. Трипковић је причао да је
тучен, као и други затвореници, али и да је присуствовао када су неким затво-
реницима, у униформама ЈНА, вадили очи и одсецали главе. У логор Лора
доведено је око 1.000 затвореника.
523
Бранислав Дукић, Логори за Србе у БиХ и Хрватској, Страдање Срба у
последњој деценији 20. вијека - Зборник радова ..., Бања Лука 2018, стр. 193.
524
Политика (28321) 12.8.1992, стр. 12. У августу 1992. Туђман је сменио владу
Фрање Грегурића, а нову владу саставио је Хрвоје Шаринић.
525
Милан Гулић, Војска Крајине лист Главног штаба Српске војске Крајине, у
Грађански рат у Хрватској 1991-1995. (Зборник радова IX), Београд 2013,
www.independent.academia.edu/MilanGulić (јул 2019), стр. 258.
526
„Хрватске заједнице Посавина”.527 Од краја фебруара 1992. године

из Славонског Брода прелазили су наоружани војници Хрватске и
вршили насиља према становништву.528 Непосредно после рефе-
рендума, представници ХДЗ-а образовали су кризни штаб који је
преузео власт у општини и месним заједницама на подручју Б.
Брода, а из Хрватске 3.3.1992. године ушле су веће јединице војске
Хрватске.529 Подршку војницима који су ушли из Хрватске, али под
именом ХОС, дала су наоружана лица која су окупили ХДЗ и СДА на
подручју Босанског Брода.530 Због тога, у марту 1992. Срби су
поставили препреке на улазима у српска насеља код Босанског
Брода, а у хрватским деловима града и селима контролу су узели
војници ХОС-а.531 Срби и Хрвати оружано су се сукобили средином
марта 1992. на линијама разграничења код Босанског Брода.532
Мањи сукоби довели су до већег напада српских добровољаца и
ЈНА на положаје хрватско-муслиманске војске у Босанском Броду
24-25.3.1992. године.533 После тога, ЗНГ, редовна војска Републике
Хрватске, око 1.000 војника (Хрвата и Муслимана) са тенковима,
прешла је из Славонског Брода и заузела Босански Брод. 534 Нао-
ружани Хрвати и Муслимани у селу Сијековац (Б. Брод) у ноћи 26.
на 27.3.1992. убили су деветорицу Срба и тако започели бројна
насиља и убиства на подручју Б. Брода која су трајала до првих
дана октобра 1992.535 После доласка чланова председништва
Фикрета Абдића и Биљане Плавшић, које је пратио и министар
Јерко Доко (Хрват), представници сукобљених страна у Босанском
527
A. Врaњeш и Б. Mиoдрaгoвић, Наша исповијест …, стр. 49; Драгослав Илић и
други, Република Српска у ..., стр. 63. За седиште Заједнице одређен је
Босански Брод, а требала је обухватити и општине Босански Шамац, Брчко,
Дервента, Оџак, Орашје и делове општина Добој и Градачац.
528
Политика (30009) 11.5.1997, стр. 7. Као сведок на суђењу у Хагу пред МКСЈ УН,
С. Месић је говорио да су одлуку о слању целих јединица војске Хрватске у
БиХ донели Фрањо Туђман и Гојко Шушак, али су јавно говорили како у БиХ
нема Војске Хрватске, него су тамо само добровољци из Хрватске.
529
Улога Републике Хрватске у догађајима који су претходили ратном злочину у
Сијековцу 26. марта 1992. године, Српски борац - лист бораца Републике
Српске, број број 118-119 (2009), стр. 21.
530
A. Врaњeш и Б. Mиoдрaгoвић, Наша исповијест …, стр. 49.
531
Политика (28166) 6.3.1992, стр. 7.
532
Политика (28178, 18.3.1992, стр. 5.
533
534
Политика (28189) 29.3.1992, 1; Народна скупштина Републике Српске …, 35.
535
Политика (28188) 28.3.1992, стр. 1; Први организовани масовни злочин у БиХ,
Српски борац - лист бораца Републике Српске, број број 118-119 (2009), 12.
Броду договорили су привремени прекид сукоба 29.3.1992.536

Неколико дана после убистава у Сијековцу, у првим данима
априла 1992. већину БиХ захватили су међуверски и међунацио-
нални оружани сукоби. Хрвати (ХОС), са подручја Купреса и општи-
на западне Херцеговине, уз помоћ неких јединица МУП-а и војске
Републике Хрватске (ЗНГ), од 3.4.1991. војним нападима на Србе у
Купресу и српским насељима око Купреса покушали су узети пуну
контролу и при томе су убили неколико десетина цивила Срба.537
Живота Панић, тада заменик начелника Генералштаба ЈНА, тражио
је да се успостави контрола ЈНА на Купрешкој висоравни. Од 6.4. до
8.4.1992. на подручју Купреса, под командом пуковника Славка
Лисице ЈНА и Српски борци потиснули су хрватску војску.538 Непо-
средно после ослобођења Купреса, ХОС и муслиманска војска
заузели су Јајце.539
Даље на северу, Срби и Југословени су били већина у већем
делу Босанске крајине са центром у Бања Луци. 540 Од избора 1990.
власт у Бањалуци држале су присталице СДС-а а председник
Скупштине општине Бањалука постао је Предраг Радић (члан
главног одбора СДС-а).541 Наоружани Срби (Српске одбрамбене
снаге) без икакве борбе узели су контролу у Бањалуци и надгледали
прилазе граду и главним установама у њему од 3.4.1992.542
За разлику од Бања Луке, у општинама Босанске крајине у
којим је био већи удео Муслимана долазило је и до оружаних суко-
ба. У општини Приједор од више од 112.000 становника, Муслимани
536
Политика (28190) 30.3.1992, стр. 1.
537
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 530; Р. Јовић, Досије, Српски
борац - лист бораца Републике Српске, број број 118-119 (2009), стр. 52-54. У
септембру и новембру 1991. Хрвати на подручју Купреса створили су прво
Кризни стожер, а после и Купрешку бојну.
538
Политика (28199) 8.4.1992, стр. 5; Политика (28200) 9.4.1992, стр. 1, 7; Поли-
тика (28202) 11.4.1992, стр. 6; Политика (28210) 19.4.1992, стр. 5.
539
Политика (28203) 12.4.1992, стр. 9.
540
Богољуб Кочовић, Етнички и ..., стр. 482. Према попису из 1991. Бања Лука
(143.000 становника) била је други град по величини у БиХ, а на подручју
општине Бања Лука било је више од 195.000 становника, а од тог броја Срба са
Југословенима било је око 66,8%. Срба је било скоро 107.000 (54,8%), више од
23.000 (12%) били су Југословени, Хрвата је било више од 29.000 (14,9%), а
Муслимана мање од 29.000 (14,6%).
541
542
Политика (28195) 4.4.1992, стр. 1, 5; МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радо-
вану ..., стр. 555.
и Хрвати су чинили око 50%.543 Од избора 1990. године председник

Скупштине општине Приједор био је Мухамед Чехајић (из СДА), а
СДА поставила је своје присталице и на најважнија места у Станици
јавне безбједности Приједор и контролисала полицију.544 Крајем
1991. и почетком 1992. у општини Приједор ТО делила је оружје и
Србима и Муслиманима.545 Од 1991. Срби су тражили да се општина
Приједор подели на једну општину Приједор са српском, а другу
општину Приједор са муслиманском већином, а у јануару 1992.
представници СДС-а напустили су Скупштину општине Приједор и
створили Српску општину Приједор.546 После тога, до краја априла
1992. у Приједору Срби запослени у МУП-у одвојили су се из
заједничког МУП-а истворили су неколико тајних станица полиције
(станица јавне безбедности) са око 1.500 лица.547 Према наредби
Српске општине Приједор, око 400 полицајаца Срба узело је без
борбе све важније објекте у Приједору у првим сатима 30.4.1992.548
У таквим поделама, у Приједору у ноћи 1.5.1992. убијен је 1 поли-
цајац Србин, а када су његови рођаци убили четворо Муслимана,
направљен је муслимански ратни штаб у Хамбаринама (између
Приједора и Љубије) 3.5.1992.549 Од октобра 1991. представници
СДА на подручју Козарца од Територијалне одбране стварали су
своје наоружане јединице.550 Влада Аутономне Регије Крајина (АРК)
донела је одлуку 4.5.1992. да Муслимани и Хрвати требају предати
оружје.551 На подручју Хамбарина 22.5.1992. наоружана стража
Муслимана напала је цивилно возило у коме су били резервисти
Војске РС (двојица резервиста су убијени, а 4 лица су рањена). 552
543
Богољуб Кочовић, Етнички и ..., стр. 485. Срба је било скоро 48.000, а Југосло-
вена више од 6.000.
544
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 108-110. Почетком 1992.
на подручје Приједора резервисти ЈНА доносили су оружје са ратишта у Славо-
нији, а неки од њих су и продавали оружје. Неки чланови СДА, као Мирсад
Мирза Мујаџић, од друге половине 1991. учествовали су у набављању оружја
за Муслимане на подручју Приједора.
545
546
547
548
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 112; МКСЈ УН (IT-95-5/18-
T), Пресуда Радовану ..., стр. 649-650.
549
550
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану ..., стр. 657-658. Њима се придру-
жио и официр Сеад Чиркин, који је напустио ЈНА.
551
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану ..., стр. 652-653.
552
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 113-114; Радован Јовић,
После захтева да несрби предају оружје, Војска РС напала је

23.5.1992. Муслимане у Хамбаринама и узела насеље, а 24.5.1992.
нападнути су и наоружани Муслимани у Козарцу и поражени до
26.5.1992. године, али део поражених побегао је на подручје Љубије
и на Козару.553 Са подручја Љубије, Муслимани и Хрвати напали су
30.5.1992. Приједор, али брзо су поражени у сукобу са милицијом и
ЈНА.554 После заузимања Козарца појавио се велики број заробље-
них Муслимана и Хрвата и направљени су логори за њих Омарска,
Кератерм и Трнопоље.555 Од јуна до децембра 1992. године у војним
објектима на Мањачи постојао је логор за непријатеље РС и у
августу 1992. на Мањачу је доведено скоро 1.500 лица из Омарске
(тада затворена), а довођени су затвореници и из других затвора и
логора.556 Војска и полиција РС на Мањачи су затварали лица (већи-
ном Муслимане, мање Хрвата и мали број Срба) старости између 18
и 60 година, а од јула 1992. заробљенички логор је посећивао и
Међународни црвени крст.557
У општини Сански Мост према попису из 1991. Срби су чинили
око 42% становника, али после избора 1990. председник општине
постао је Недељко Рашула, један од вођа Срба и СДС-а.558 У другој
Трговци мртвих душа или како је општина Приједор издржала оружани напад и
ратну пропаганду, Српски борац - лист бораца Републике Српске, број 124-125
(2009), стр. 53.
553
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану ..., стр. 659-674. У нападу на Коза-
рац убијено је око 800 Муслимана.
554
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., 115-118. У оружаном сукобу
30.5.1992. убијено је око 18 лица која су била у ЈНА и милицији Приједора. Део
потиснутих Муслимана отишао је у планине на подручју Љубије, а одатле су
нападали и убијали већином цивиле до новембра 1994. када су заробљени.
555
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану ..., стр. 695-696, 699-700, 702, 706-
710, 713, 717, 723-724, 728, 732, 747; МКСЈ УН (IT-98-30/1-T), Тужилац против
Мирослава Квочке, Милојице Коса, Млађе Радића, Зорана Жигића и Драгољуба
Прцаћа, Пресуда, донета 2.11.2001, www.icty.org (април 2019), стр. 8. Логор
Омарска је постојао од 25.5. до 21.8.1992. и кроз њега је прошло око 3.300
мушкараца и око 40 жена. Логор Кератерм је постојао од 24.5.1992. до прве
половине августа 1992. и кроз њега је прошло око 4.000 лица, а затвореници
из Кератерма на крају су пребачени у Омарску и Трнопоље. Логор Трнопоље
радио је од краја маја до краја 1992. и кроз њега је прошло око 23.000 лица. У
логоре су затварани несрби умешани у сукобе, али и цивилна лица која нису
била умешана у оружане сукоб. У логорима неки затвореници били су тучени,
неке жене силоване, а неколико стотина заробљеника је убијено.
556
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану ..., стр. 556, 559-561, 573; МКСЈ УН
(IT-98-30/1-T), Тужилац против Мирослава ..., стр. 8. У време рата у Хрватској,
ЈНА је држала од септембра 1991. у борбама заробљене Хрвате на Мањачи.
557
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану ..., стр. 557-559, 564, 569.
558
Богољуб Кочовић, Етнички и ..., стр. 486; МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда
половини априла 1992. Срби су преузели и станицу полиције у

Санском Мосту, а тражили су од Муслимана да предају оружје, али
сви Муслимани нису предали оружје. Од 25.5.1992. Војска РС
нападала је муслиманска насеља, разоружавала и затварала
Муслимане, а део протеривала из општине.559
У општини Кључ Муслимани су пуцали 27.5.1992. у два напада
на полицију РС и на војнике ЈНА, који су се враћали из Книна у
Бањалуку, а у нападима је убијено неколико Срба. 560 После тих
напада, од 28.5.1992. Војска РС и добровољци напали су Пудин Хан
и друга муслиманска насеља (у Кључу и селима) у потрази за
наоружаним Муслиманима, а убијено је више од стотину лица.561
Мањи део Босанске крајине са Бихаћем и Цазином (око
250.000 становника и око 1.600 километара квадратних) држали су
муслимански војници, а на подручју Босанске Крупе дошло је до
оружаних сукоба ЈНА против ТО и МУП-а од 21.4.1992. и град је
подељен по реци Уни.562 Бихаћка крајина нашла се окружена између
РСК и РС. Муслиманско-хрватска војска из Бихаћа нападала је ЈНА
на аеродрому Жељава (делимично укопан у планину), а због напада
аеродром је онеспособљен снажним експлозијама 15.5.1992. 563
После преговора ЈНА је напустила Бихаћ, и са делом цивила Срба,
прешла је на подручје Б. Петровца. 564 Армија Републике БиХ напра-
вила је аеродром у Ћоралићима, код Цазина, и са њега успоставила
ваздушну везу са Загребом (Хрватском).565
На југу у Херцеговини, 3.4.1992. неколико хиљада Хрвата и
Муслимана у Мостару на улицама је правило неред превртали су
аутомобиле и разбијали стакла на кућама и радњама Срба, уз
псовке и претње Србима. После, истог, 3.4.1992. године усташе су
зауставиле једну цистерну са горивом поред касарне ЈНА и насеља
Залик (насеље у коме је било доста Срба) и њоме изазвали велику
Радовану ..., стр. 767. У општини Сански Мост 1991. било је више од 60.000
лица. Од тога било је више од 28.000 Муслимана, више од 25.000 Срба, више
од 4.000 Хрвата и више од 1.000 Југословена.
559
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану ..., стр. 771-775, 803.
560
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану ..., стр. 613-614.
561
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану ..., стр. 615-623, 629, .
562
Политика (28215) 24.4.1992, стр. 7; Рамиз Дрековић, У обручу ..., стр. 42.
563
Политика (28192) 1.4.1992, стр. 8; Политика (28236) 17.5.1992, стр. 1. Већ
крајем марта 1992. ноћу је пуцано на касарну ЈНА у Бихаћу.
564
565
експлозију.566 Од тада уследили су већи оружани сукоби хрватско-

муслиманских војних јединица против ЈНА на подручју Мостара уз
честа убиства.567 Неке цивиле Србе убијали су наоружани Хрвати и
Муслимани (у ХВО и ХОС), а друге су одводили у затворе и лого-
ре.568 У априлу 1992. Хрвати и Муслимани заједнички су деловали
против ЈНА и Срба, који су напустили већи део Мостара, а задржали
су се, кратко, на левој обали Неретве.569
У источној Босни и Подрињу такође су почеле борбе између
присталица државног јединства Југославије и оних који су желели
издвајање република из ње. Муслимани на подручју Фоче спремали
су се за рат стварањем војних јединица од августа 1990.570 У другој
половини марта 1992. подизане су препреке и на путевима око
Горажда, а 22.3.1992. Муслимани су узели станицу милиције у Го-
ражду и дошло је до оружаног сукоба са Србима, а после у оружа-
ном сукобу у Фочи од 7. до 15.4.1992. наоружани Срби поразили су
Муслимане и узели град.571
У Бијељини према попису из 1991. Срби су били апсолутна
већина и на изборима 1990. победио је СДС.572 У центру Бијељине
566
Политика (28196) 5.4.1992, стр. 6; Душан Зуровац, Записи из мостарске тамни-
це, 2. издање, Београд 1996, стр. 9-12.
567
Хрватска војска преузела је десну обалу Неретве, а борбе су вођене на
подручју касарне ЈНА у Мостару, али и између подручја Читлука и Лиштице
(Широки Бријег), који су били под контролом хрватске војске, и аеродрома ЈНА
јужно од Мостара, под контролом ЈНА.
568
Душан Зуровац, Записи из мостарске тамнице, 14-15, 18-31. Наравно, прогоње-
ње Срба није било само из политичких и националних разлога. Неки прогони-
тељи користили су прилику да у нередима без казне чине противзаконита дела
(отимају станове и другу имовину Срба, туку Србе, силују Српкиње, ...).
569
Политика (број 28226) 7.5.1992, стр;
570
Шефко Хоџић, Босански ратници, стр. 247-248.
571
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 331-335, 354-357, 360-363,
366-368; Политика (28184) 24.3.1992, стр. 5; Шефко Хоџић, Босански ратници,
стр. 45-46; Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 531-533. До краја
априла 1992. Срби су заузели и муслиманска села у општини Фоча. Од почетка
сукоба у Фочи део Муслимана се исељавао. То се наставило и после напада на
муслиманска села. Срби међу полицајцима и војницима који су били насилни
могли су скоро несметано да прогоне Муслимане на подручју Фоче (Србиња). У
казнено-поправном дому Фоча затворено је неколико стотина Муслимана, а
затвореници су тучени, или убијани. Неки војници ВРС и полицајци РС учество-
вали су у затварању и силовању Муслиманки на подручју Фоче. У августу 1992.
Муслимани (већином жене и деца), који су још били у Фочи, одведени су у
Црну Гору.
572
вану ..., стр. 228; Богољуб Кочовић, Етнички и ..., стр. 482. У Општини Бије-
31.3.1992. наоружани Муслимани сукобили су се са Србима (приста-

лицама Војислава Шешеља) и покушали су ставити град под своју
власт постављањем препрека на улицама, али је дошло до ору-
жаних сукоба Муслимана (које је подржавала СДА) против Срба у
граду у коме је било и убијених. 573 У Бијељину је дошао 1.4.1992.
Жељко Ражнатовић Аркан са његовим добровољцима (Тигрови) и
помогао Србима да узму власт над Бијељином, али у сукобима до
укидања „ратног стања“ до 6.5.1992. у граду убијено је око 50
лица.574 Међу добровољачким војним јединицама које су стварале
дружине и политичке партије издвајају се добровољци које је
окупљао Жељко Ражнатовић Аркан, а који је био некакав модерни
хајдук, доживљаван истовремено и као бандит-пљачкаш, али и
заштитник Срба од насиља наоружаних несрба.575
Представници Срба и СДС-а од децембра 1991. тражили су да
се општина Зворник подели на српску општину Зворник и мусли-
манску општину Зворник, али представници Муслимана (СДА) нису
пристајали на поделу.576 Почетком 1992. и Срби, и Муслимани
цивили набављали су оружје,577 а крајем марта и у првим данима
априла 1992. „и Срби и Муслимани су имали барикаде у сваком
љина 1991. било је скоро 97.000 становника. Од тога било је Срба скоро 58.000
лица, Југословена више од 4.000 лица, а Муслимана више од 30.000 лица.
573
вану …, стр. 232-233.
574
Политика (28195) 4.4.1992, стр. 1, 5-6; Политика (28198) 7.4.1992, стр. 7;
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 234-237, 241-243. Војници
ЈНА у Бијељини пуцали су само када су нападана њихова возила. После преу-
зимања Бијељине од Муслимана из Јање тражено је да дају оружје. Нека лица
везана са Арканом вршила су насиља над Муслиманима, а део Муслимана побе-
гао је из Бијељине.
575
К. Николић и В. Петровић, Рат у Хрватској ..., стр. 329 у напомени 3; МКСЈ УН
(IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 1222, 1244. Пре грађанског рата у
СФРЈ Жељко Ражнатовић (17.4.1952-15.1.2000) био је лопов и затвореник, али
сарађивао је и са Службом државне безбедности Југославије. Био је и вођа
навијача Црвене Звезде у првој половини 1990. Од октобра 1990. око себе је
окупљао добровољце за борбу против Туђманове војске, а у новембру 1990.
ухапшен је у Хрватској због ношења оружја. Ипак, ослобођен је средином
1991. Са својом добровољачком јединицом прешао је у источну Славонију у
септембру 1991. После, Биљана Плавшић и Фикрет Абдић посетили су Бијељи-
ну 4.4.1992. Тада, Б. Плавшић срела се са Арканом, коме је рекла да је спасио
Србе, али је тражила од Аркана да контролу над Бијељином преда ЈНА.
576
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 496-497; Богољуб Кочовић,
Етнички и ..., стр. 487. Према попису из 1991. у општини Зворник било је више
од 81.000 становника. Од тога било је више од 48.000 Муслимана, скоро 31.000
Срба и више од 1.000 Југословена.
577
селу” око Зворника.578 У ноћи 3/4.4.1992. начелник милиције у

Зворнику Осман Мустафић из магацина МУП-а делио је оружје
„резервном саставу милиције, али само Муслиманима”.579 Следећег
дана, 4.4.1992. наоружани Муслимани напали су колону ЈНА која је
пролазила кроз село Сапна (општина Зворник). 580 После тога, према
наређењу Момчила Мандића, 5-6.4.1992. Срби милиционери, са
својим оружјем, изашли су из града Зворника у насеље Каракај. 581
Истовремено, од 4.4.1992 у граду Зворнику препреке су поставили и
наоружани Муслимани (Патриотска лига и други) и наоружани Срби
(Срби полицајци, ТО, Аркановци, добровољци СРС и други), а после
краћег оружаног напада 8.4.1992. Срби су узели контролу над
средишњим делом града.582 Муслимански војници (ТО БиХ), под
командом бившег капетана ЈНА Самира Ништовића, утврдили су се
на Кула Граду (тврђава изнад Зворника и село западно од града) и
борили се против војника ЈНА и добровољаца до 26.4.1992. године,
али су поражени.583
После узимања Бијељине, 1.5.1992. више од 500 наоружаних
Срба са подручја Бијељине (полиција, Арканови добровољци и
други) помогли су Србе у Брчком да узму власт у граду.584
Почетком априла 1992. године наоружани Муслимани и Срби
одвојено постављали су препреке на путевима и узимали су контро-
лу над појединим деловима општине Вишеград.585 Муслимани су
били бројнији и држали су Вишеград, а од 11.4.1992. наоружани
Срби нападали су град.586 Када су Муслимани узели брану хидро-
централе изнад Вишеграда и претили да ће испуштањем воде
потопити насеља испод ње, ЈНА је узела контролу над браном
578
МКСЈ УН (IT-02-54-T), Тужилац против С. Милошевића, Сведок Б-1097,
25.7.2003, www.hlc-rdc.org (април 2019), стр. 245.
579
Миливоје Марковић, Страдање Срба у Зворнику, Страдање Срба у последњој
деценији 20. вијека - Зборник радова ..., Бања Лука 2018, стр. 223.
580
581
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 498-499, 1131.
582
…, стр. 502-507.
583
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 511-517, 529-535; Шефко
Хоџић, Босански ратници, 41-42, 44. Због сукоба код Зворника од априла 1992.
цивили су бежали према Тузли, или у Србију. Велики број Муслимана је затво-
рен, а неколико стотина затвореника је и убијено (у Каракају, Челопеку и др).
584
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 309-310.
585
586
14.4.1992. године,587 а убрзо 20.4.1992. ЈНА узела је и град Више-

град.588 Срби полицајци, ТО, добровољци и око 200 војника ЈНА
(Новосадски корпус ЈНА) 21.4.1992. узели су власт у Власеници, а
није било погинулих лица.589
У Поточарима северно од Сребренице 20.4.1992. из заседе
Муслимани су убили 5 резервиста ЈНА. 590 У мају 1992. контролу над
подручјем Сребренице узели су наоружани Муслимани, а њиховом
ТО од 20.5.1992. командовао је Насер Орић. 591 Од маја 1992. почели
су напади у којим су Срби протеривани их из мешовитих, или
српских села и убијани.592 У првој половини маја 1992. убијен је и
вођа СДС у Сребреници судија Горан Зекић, а око 1.500 Срба по-
бегло је из Сребренице.593
У Посавини, после борби у Босанском Броду, хрватско-мусли-
манска војска ширила је своју власт и средином априла 1992.
борила се за подручје Дервенте.594 Јужније у општини Добој према
попису из 1991. било је скоро 103.000 становника, а од тога Срби и
Југословени чинили су скоро 46.000 лица.595 У Добоју је дошло до
кратког оружаног сукоба од 1. до 3.5.1992. а Срби и ТО узели су
587
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 532, 648.
588
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 431-436. После одласка ЈНА
из Вишеграда 18.5.1992. град је остао у рукама Војске Републике Српске.
Муслимани су протеривани и затварани, а неки и убијени.
589
590
591
Радојка Филиповић, Страдање Срба Братунца и Сребренице (1992-1995),
Страдање Срба у последњој деценији 20. вијека - Зборник радова ..., Бања
Лука 2018, стр. 210; МКСЈ УН (IT-03-68-T), Пресуда Насеру Орићу, 30.6.2006,
стр. 1; МКСЈ УН (IT-98-33-T), Пресуда Радиславу Крстићу, 2.8.2001,
www.icty.org (април 2019), стр. 6. У августу 1991. Насер Орић је напустио МУП
Србије и почео да ради у МУП-у БиХ у Сарајеву, а одатле је премештен у
Сребреницу крајем 1991. У свом родном селу Поточарима 8.4.1992. направио је
оделење Станице јавне безбедности а окупљао је добровољце за рат.
592
Радован Јовић, Геноцид над истином, Српски борац - лист бораца Републике
Српске, број 126-127 (2010), стр. 25-26. Муслимани су протерали Србе из
Бљечева код Братунца и засеока Гниона код села Гостиљ у сребреничкој
општини на Ђурђевдан 6.5.1992. У тим нападима су убили неколико цивила
Срба, а после су нападали и друга села, пљачкали и убијали Србе.
593
Едвард С. Херман (уредник), Масакр у Сребреници: докази, контекст,
политика, Београд 2011, стр. 45.
594
Политика (28206) 15.4.1992, стр. 6; Политика (28207) 16.4.1992, стр. 5. Ста-
ницу МУП-а у Дервенти контролисали су Хрвати, а уз помоћ ХОС-а напали су
касарну ЈНА и српска села код Дервенте.
595
Богољуб Кочовић, Етнички и ..., стр. 483. Срба је било више од 40.000 лица,
Муслимана је било више од 41.000 лица, а Хрвата више од 13.000 лица.
контролу над градом, али оружани сукоби су се пренели на села око

Добоја.596 Јужније од Добоја и Озрена, у општинама Завидовићи и
Бановићи Срби су били мањина, а пред агресивним Муслиманима
морали су у априлу и мају 1992. да се селе према Возући и РС.597
У општинама Тузла и Лукавац Муслимани су чинили апсолутну
већину становништва.598 У априлу и мају 1992. у Тузли и Лукавцу
Муслимани, уз сагласност Хрвата, преузели су пуну контролу.
Председништво Републике БиХ Окружном штабу Територијалне
одбране Тузла подредило је штабове ТО општина на североистоку
СР БиХ, а Окружни штаб Тузле брзо је попуњен једним бројем
официра који су напустили ЈНА и створио је до 30.6.1992. скоро 170
војних јединица са око 37.000 припадника.599 ТО Тузле вршио је
притисак на Србе и ЈНА и на југу од Тузле у другој половини маја
1992. преузео је контролу над Калесијом, а на истоку у јуну 1992.
војска ТО Тузле ушла је у велико српско село Пожарницу. 600 Западно
од Тузле притисак на Србе довео је до окупљања око 7.000 Срба на
подручју Смолуће у јуну 1992. године, а Армија Републике БиХ
отпочела је тромесечну опсаду подручја Смолуће.601
596
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 129. Када су Срби узели
Добој, од Хрвата и Муслимана тражено је да признају да су лојални Републици
Српској, али већина Муслимана и Хрвата то није прихватила, него је прешла на
подручје под контролом Армије Републике БиХ и ХВО.
597
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 213; Ненад М. Цвјетковић,
Битка за Возућу : (1992-1995), Добој 2012, стр. 30-33. И полицајци Срби
изашли су из Завидовића у Возућу, а Срби који нису изашли док су страже
биле слабе, остали су у непријатељском окружењу од средине 1992. у
Завидовићима и Бановићима. У продавницама нису хтели да продају хлеб
неким Србима и они су гладовали. Друге Србе су хапсили без разлога, тукли и
тражили да плате ако желе да буду пуштени да оду и слободно живе у РС. Неки
су морали написати да се „добровољно одричу станова, кућа и ...”
598
Богољуб Кочовић, Етнички и ..., стр. 485, 487. Према попису из 1991. у општи-
ни Тузла било је скоро 132.000 лица. Од тога било је скоро 63.000 Муслимана,
скоро 22.000 Југословена, више од 20.000 Срба и више од 20.000 Хрвата. У
општини Лукавац било је скоро 57.000 лица, а од тога скоро 38.000 Муслимана.
599
Хазим Шадић, Други корпус Армије РБиХ ..., Корак - часпопис за заштиту
тековина борбе за БиХ број 29, Сарајево 2012, стр. 59, 61. Председништво БиХ
наредило је да се Окружном штабу ТО Тузла подреде општински штабови ТО:
Тузла, Лукавац, Калесија, Бановићи, Сребреница, Кладањ, Грачаница, Гра-
дачац, Брчко, Власеница, Бијељина и други. Министарство одбране РБиХ
29.4.1992. за команданта Окружног штаба ТО именовало је Жељка Кнеза
(Хрват), а за начелника Штаба Хазима Шадића (Муслиман). Окружни штаб ТО
Тузла преобликован је у септембру 1992. у 2. корпус Армије Републике БиХ.
600
Хазим Шадић, Други корпус Армије РБиХ ..., Корак - часпопис ..., стр. 60.
601
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 214. Војска РС успела је
да продре до Смолуће и изведе Србе из окружења према Озрену 29.8.1992.
Почетак рата у Сарајеву и признање

независности Републике БиХ
На ширем подручју Сарајева, то јест 10 сарајевских општина

(Центар, Стари Град, Нови Град, Ново Сарајево, Вогошћа, Хаџићи,
Илијаш, Илиџа, Пале и Трново) према попису из 1991. било је скоро
526.000 лица. Од тога Муслимана је било више од 259.000 (око
49%), Срба је било скоро 158.000 лица (око 30%), Југословена је
било више од 56.000 (око 11%), Хрвата скоро 35.000 (око 7%), а
осталих било је више од 18.000 (3,5%).602
Од убиства на Башчаршији и првих препрека на саобраћајни-
цама у центру Сарајева све више Срба премештало се из средишта
града (општине: Центар, Стари Град, Ново Сарајево и део општине
Нови Град), у рубне општине (Вогошћа, Хаџићи, Илијаш, Илиџа,
Пале, Трново и делове општина Нови Град Ново Сарајево). Од
првих дана априла 1992. дошло је до честих сукоба у Сарајеву, а
средишњи део остајао је под контролом следбеника СДА и Алије
Изетбеговића.603 У средишњи део Сарајева долазиле су и хиљаде
Муслимана из предграђа.604 У априлу и мају 1992. Срби су се
окупљали на делу општина Ново Сарајево (Грбавици, Врацама и
Лукавици) и Нови Град (Рајловац, Добриња) и већем делу рубних
општина Сарајева (Вогошћа, Илиџа, Хаџићи, Илијаш, Пале) у којим
је СДС створио српске општинске власти и полицијске станице, а уз
помоћ ЈНА (после ВРС) узимана је контрола над тим подручјем.605
602
603
Политика (28242) 23.5.1992, стр. 1, 5. МУП БиХ, на челу кога је био министар
Алија Делимустафић, почео је да хапси Србе у средишњим општинама у Сара-
јеву. Прво су хапшена лица повезана са СДС-ом. Према једној изјави Николе
Кољевића, А. Делимустафић је претио, Радовану Караџићу, да ће хапсити Србе
у Сарајеву и да ће бити убијана два Србина за сваког убијеног Муслимана.
Хапшењу члана САНУ и АНУБиХ Милорада Екмечића претходила су два доласка
полиције и претресања његовог стана. После тих претреса, одвођен је на
„информативне разговоре” у полицију, али је тамо и тучен у мају 1992.
604
Политика (29588) 6.3.1996, стр. 14.
605
…, стр. 821-825, 840-843, 857, 859, 862-864, 890, 892, 897-898. У фебруару
1992. од дела општине Нови Град (Рајловац, Доброшевићи, Војник и Добриња)
СДС је створио општину Рајловац. У марту 1992. одборници СДС-а у Скупштини
општине Вогошћа издвојили су се и направили Српску општину Вогошћа. У
марту 1992. Добриња је проглашена делом Српске општине Илиџа. У општини
Илиџа СДС је узео западни и источни део општине, а СДА је контролисао
Поред поделе у ЈНА и ТО СР БиХ, у марту и почетком априла 1992.

распадало се и Министарство унутрашњих послова (МУП) СР БиХ,
које је имало Службу јавне безбедности (милицију, или поли-цију) и
Службу државне безбедности (СДБ). Службеници у полицији у
Сарајеву национално су се поделили, а у општини Стари Град
почетком 1992. Срби полицајци су разоружани и избачени са радних
места.606 Скупштина РС донела је закон о стварању МУП-а РС, који
се требао применити од почетка априла 1992. у општинама у којим
је владала СДС, то јест у РС.607 Изетбеговићево председништво, без
представника Срба (Никола Кољевић и Б. Плавшић) и Ф. Абдића,
усвојило је 3.4.1992. одлуку да мобилише ТО и резервни састав
МУП-а свих општина у СР БиХ. 608 На позив Председништва БиХ
одазвали су се првенствено Муслимани, а од истог 3.4.1992. у
станицама МУП-а у Сарајеву вршено је насилно разоружавање, али
и убијање Срба милиционера.609 Тако су Муслимани преузели
полицијске станице у већем делу средишњег Сарајева. Министар
унутрашњих послова (МУП) Алија Делимустафић подржавао је СДА
и отворено претио помоћнику министра унутрашњих дела Момчилу
Мандићу, који је позвао Србе из МУП-а Сарајево да узму Школу
насеља Бутмир, Соколовић колонија и Храсница, а од марта 1992. СДС и СДА
договорили су да полицајци Срби раде у српским насељима Илиџе, а полицајци
Муслимани у муслиманским насељима. „Од априла до јуна 1992., ... на Илиџу
[су] стизале велике групе српских избеглица.” Истовремено Мусли-мани су
прелазили на подручја под контролом СДА, а напуштене куће и станови давани
су на „привремену употребу избеглим”. У марту 1992. СДС је направио Српску
општину Ново Сарајево, а после сукоба на Врацама 4.5.2992. наоружани Срби
су поставили страже на Грбавици и без много борби у мају 1992. померили
линију раздвајања на Миљацку (Врбања мост и Мост братства и јединства).
Стварање Српске општине Илиџа проглашено је 5.4.1992. У априлу 1992. СДС
је створио Српску општину Хаџиће и одвојену српску полицију у Хаџићима, а 7.
и 8.5.1992. уз помоћ војске заузели су зграду општине и изба-цили су несрбе
из важних општинских објеката у Хаџићима. Средином 1992. настало је Српско
Сарајево (Грбавица, Илијаш, Илиџа, Вогошћа, Рајловац и Хаџићи). Процењује
се да је од приближно 80.000 Срба, који су били у средишњем делу Сарајева,
око 50.000 изашло у Српско Сарајево.
606
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 914-917. Срби полицајци
који су избачени са радних места у Старом Граду прешли су на Пале и наста-
вили да раде у полицији (РС). После тога, 23.3.1992. од 35 полицајаца Мусли-
мана у општини Пале одузето је оружје, а Марко Короман, начелник полиције
Пала рекао је да ће отпуштени Муслимани бити враћени на посао када Срби
полицајци буду враћени на посао у општини Стари Град.
607
608
…, стр. 1328.
609
Политика (28198) 7.4.1992, стр. 5.
унутрашњих дела МУП-а на Врацама (Ново Сарајево) 4.4.1992.610

Убрзо, 6.4.1992. милиција у Бањалуци објавила је да престаје бити
део МУП-а СР БиХ, а постаје МУП Босанске крајине. 611 Министар
унутрашњих дела РС (од 24.3.1992. до краја 1992. и од јануара до
јула 1994) Мићо Станишић објавио је 8.4.1992. да је око 90% Срба
милиционера напустило заједнички МУП БиХ и прешло у МУП РС.612
Првих дана априла 1992. године ЈНА је успоставила контролу
на аеродрому Бутмир,613 у насељу Илиџа (5.4), а средишњи, мусли-
мански, део Сарајева нашао се у окружењу. Од тада се говори о
„опсади Сарајева”. Ипак, линије сукоба су настајале постепено
ширећи се, од контролних тачака на путевима, и до средине маја
1992. око бошњачког (Изетбеговићевог) Сарајева нису биле потпуно
утврђене линије сукоба између сукобљених војски, то јест о правој
опсади се може говорити од средине маја 1992.614
У Сарајеву 5. и 6.4.1992. велики број грађана окупљао се на
Маријин двору и широкој улици војводе Радомира Путника, то јест
испред Скупштине СР БиХ и тражио престанак оружаних сукоба,
али и оставку владе СР БиХ (која је изабрана после избора 1990).
Присталице оружаног сукоба послали су стрелце који су пуцали на
окупљене грађане и убили неколико лица.615 Противници оружаног
сукоба и владе СР БиХ морали су се повући са улица, а председник
владе СР БиХ Јуре Пеливан (Хрват, члан ХДЗ-а) понудио је оставку
Председништву СР БиХ, које је увело полицијски сат (забрану кре-
тања) од 22:00 до 06:00 у Сарајеву.616
Чланови непотпуне Владе БиХ тражили су од Европске уније и
држава света признање независности БиХ.617 После договора ми-
нистара спољних дела држава ЕЗ са министром спољних дела САД
610
Политика (28193) 2.4.1992, стр. 1, 5; Драгослав Илић и други, Република
Српска у ..., стр. 161-163; Шефко Хоџић, Босански ратници, стр. 181. Код
Школе МУП-а БиХ дошло је до оружаног сукоба Срба против полазника курса
за милиционере, а двојица Срба су погинула.
611
Политика (28198) 7.4.1992, стр. 7.
612
…, стр. 1192.
613
614
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 1335, 1860.
615
Политика (28197) 6.4.1992, стр. 1; Политика (28198) 7.4.1992, стр. 1. Теле-
визија Сарајево преносила је окупљање директно. Део грађана ушао је и у
Скупштину БиХ, а на скупу су се појавиле и неке вође Савеза комуниста.
616
Политика (28198) 7.4.1992, стр. 7.
617
Џејмсом Бејкером, Савет министара ЕЗ на састанку у Луксембургу

6.4.1992. године, усвојио је декларацију према којој од 7.4.1992.
чланице ЕЗ треба да признају Републику БиХ као независну државу,
али не и Републику Македонију.618 Ж. Кутиљеро је приметио да је
преурањено признање БиХ, као и раније преурањено признање
Хрватске само појачало непопустљивост сукобљених страна.619
Због објављивања одлуке Савета министара ЕЗ да се призна
независност БиХ,620 у Бањалуци се састала Скупштина Републике
Српске БиХ и на седници 7.4.1992. донела је одлуку о проглашењу
Републике Српске БиХ „независном”, а на истој седници Скупштина
је обавештена да су Б. Плавшић и Н. Кољевић поднели оставке на
места у Председништву СР БиХ.621
Подршку одлуци Савета министара ЕЗ брзо је дала влада
Франца Враницког из Аустрије, а после ње и влада Буша из САД ко-
је су признале независност СР БиХ 7.4.1992.622 Пишући после рата,
Карл Билт закључио је да је БиХ, као и Словенија и Хрватска,
пребрзо призната од ЕУ и САД за самосталну државу и да је то
отежало мировно споразумевање сукобљених народа у бившој
СФРЈ.623
Почетком априла 1992. у Сарајеву потпуно се поделила и ЈНА
и ТО СР БиХ. На једној страни око ЈНА окупљали су се официри
Срби и Југословени из ТО БиХ, а на другој у ТО остајали су већином
Муслимани и Хрвати и противници Југославије. Командант Ре-
публичког штаба ТО СР БиХ Драго Вукосављевић отишао је у Ко-
манду 2. војне области ЈНА на Бистрику.624 Око 5.4.1992. године
припадници МУП-а и ТО Сарајева опколили су касарне ЈНА и
команду 2. војне области ЈНА у средишту града, а 6.4.1992. дошло
је до оружаног напада на опкољене објекте ЈНА. 625 Од 6.4.1992. у
делу Сарајева који су узеле присталице Изетбеговића почела су
618
Политика (28198) 7.4.1992, стр. 1-2.
619
Политика (28608) 4.6.1993, стр. 5.
620
Политика (28199) 8.4.1992, стр. 5.
621
Политика (28198) 7.4.1992, стр. 7.
622
Политика (28199) 8.4.1992, стр. 2. Истовремено, влада САД признала је неза-
висност и Словеније и Хрватске, а одлучила је да укине економско кажњавање
према Словенији, Хрватској, БиХ и Македонији, које су САД примењивале од
6.12.1991. за целу СФРЈ.
623
Политика (30223) 13.12.1997, стр. 2, 18.
624
625
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 1328-1329. Оружани напад
Муслимана на објекте ЈНА у Сарајеву поновио се 10.4.1992.
узнемиравања, затварања и отпуштања са посла Срба.626

Председништво СР БиХ, за које је објављено да је у сталном
заседању, „примило је знању оставке” Биљане Плавшић и Николе
Кољевић 8.4.1992.627 Од тада непотпуно, Председништво БиХ
донело је уредбу 8.4.1992. о избацивању речи социјалистичка из
имена државе, то јест одлуку да се држава зове Република Босна и
Херцеговина.628
Истог, 8.4.1992. Предсједништво Републике БиХ донело је и
уредбу „о формирању Штаба Територијалне обране Републике
БиХ”, а за команданта Штаба именован је Хасан Ефендић, до тада
Ефендић је био командант Градског штаба ТО Сарајево.629 Изетбе-
говићево Председништво БиХ одредило је 15.4.1992. као крајњи
датум да се „сви наоружани састави и појединци” (Патриотска лига и
Зелене беретке, ...) ставе под команду Штаба ТО Републике БиХ.630
Тако је створена Армија Републике БиХ, али изван ње остао је
ХВО.631 У априлу 1992. највећи број бораца Армије БиХ био је у
Патриотској лиги, којом је командовао Сефер Халиловић са Би-
јелава у Сарајеву.632 У то време послато је више јавних позива
официрима ЈНА да пређу у ТО БиХ.633
626
…, стр. 1329. Станови Срба су претресани, а припадници Изетбеговићевог МУП-
а неке Србе су тукли и отимали њихову имовину у Сарајеву. МУП и наоружани
Муслимани забрањивали су Србима да излазе из Изетбеговићевог Сарајева, али
су Срби бежали у рубне општине, које су узели Срби и српски МУП.
627
Политика (28199) 8.4.1992, стр. 1, 5; Политика (28201) 10.4.1992, стр. 6. По-
литика (28200) 9.4.1992, стр. 5; Политика (28252) 2.6.1992, стр. 5; Политика
(28288) 8.7.1992, стр. 1; Политика (28337) 28.8.1992, стр. 9. Напуштање
Председништва БиХ објаснили су неуставним понашањем осталих чланова
Председништва БиХ. После усвајања Резолуције 757 Савета безбедности УН. А.
Изетбеговић је увео Мирка Пејановића и Ненада Кецмановића у Председништво
БиХ (1.6.1992), али после месец дана, 6.7.1992. Изетбеговић је допустио да
Кецмановић возилом УНПРОФОР-а оде на Пале (у Републику Српску). После
разговора на Палама и у Београду Кецмановић се није вратио у Сарајево.
628
Цвјетко Савић, Ратни злочини над Србима општине Високо : (1992-1995) Свје-
доци говоре, Бања Лука 2012, стр. 47.
629
Цвјетко Савић, Ратни злочини над ..., стр. 30, 47; Шефко Хоџић, Босански
ратници, стр. 32.
630
Цвјетко Савић, Ратни злочини над ..., стр. 38; Шефко Хоџић, Босански ратници,
стр. 24-24.
631
632
Шефко Хоџић, Босански ратници, стр. 49-50; Драгослав Илић и други, Републи-
ка Српска у ..., стр. 53.
633
Шефко Хоџић, Босански ратници, стр. 28-29. Међу официрима ЈНА који су
прешли 13.4.1992. у Армију БиХ били су пуковник Вехбија Карић и потпу-
После првих већих оружаних сукоба у Сарајеву (6.4.1992. и

10.4.1992), уз посредовање представника УН 12.4.1992. вође СДА,
СДС-а и ХДЗ-а договорили су се да зауставе оружане сукобе у
Сарајеву и БиХ.634 Ипак, сукоби су се настављали. На подручју
Сарајева војске су се бориле за делове града (и складишта оружја).
Наоружани Срби и њихова ТО прво су ушли у станицу полиције
Вогошћа, разоружали и истерали запослене, а после су ставили под
своју контролу општинску зграду и највећи део општине Вогошћа од
3.4. до 18.4.1992.635 У то време, 12.4.1994. Изетбеговићева ТО
Сарајева покушала је узети оружје из магацина у Фалетићима, али
се повукла испред војника ЈНА.636 Изетбеговићеве присталице
имале су више успеха 17.4. или 18.4.1992. када су вођени Драганом
Викићем (Хрват командант специјалних јединица МУП-а Републике
БиХ) ушли у „Претис” у Вогошћи, а из њега извезли возила са сто-
тинама ракетних граната (типа „оса” и „зоља”) и друге муниције.637
Патриотска лига напала је 22.4.1992. седиште 2. војне области ЈНА
и Илиџу,638 а крајем априла 1992. Сарајевом су се ширили сукоби
пешадије уз гранатирања (минобацачи) и деловање снајпериста.639
У априлу 1992. дошло је до потпуне Сарајева, али и СР БиХ, а
стварале су се две сукобљене државе (Република Српска и Ре-
публика БиХ), са две владе, полиције и војске. На једном састанку
са Сајрусом Венсом 16.4.1992. Момчило Крајишник је рекао да су се
он и Караџић договорили да се Сарајево подели на Српско Сарајево
и Муслиманско Сарајево јер се заједнички живот показао немогу-
ћим.640
Муслимани су желели наметнути своју вољу Србима у Сараје-
ву и СР БиХ у Скупштини гласањем (1991), а на улици полицијом.
ковник Расим Делић.
634
…, стр. 1329. Други споразум о примирју дговорен је и 1.6.1992.
635
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 937-938. До почетка маја
1992. Муслимани милиционери изашли су из Вогошће, а сместили су се у јужни
део општине у Хотоњ и Угорско.
636
Шефко Хоџић, Босански ратници, стр. 32-33
637
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 937- 938; Шефко Хоџић, Бо-
сански ратници, стр. 54. Следећег, 18. или 19.4.1992. Изетбеговићева ТО
Сарајева поново је кренула у Вогошћу да из „Претиса” изнесе оружје, али
испред њих су се појавили Српска ТО Вогошће и војници ЈНА, а у оружаном
сукобу убијено је неколико лица.
638
639
640
Срби су после стварања Скупштине РС (1991), стварали своју поли-

цију (јануар-април 1992). Муслимани нису пристајали на одвајање и
слали су своју полицију и међу Србе. Због тога, дошло је до оружа-
них сукоба, а линија сукоба постала је „ватрени зид” који је одвојио
два народа (два Сарајева и две државе).
Скупштина Српске Републике БиХ 12.5.1992. изабрала је
Предсједништво Српске Републике, које су чинили доктор Радован
Караџић, доктор Биљана Плавшић и доктор Никола Кољевић.641 За
председника Председништва Српске Републике изабран је Радован
Караџић (Шавник на Дурмитору, 1944), а после 17.12.1992. године
Председништво РС је укинуто, а за председника РС изабран је Р.
Караџић.642 Он је председник РС остао до краја јуна 1996. Прва
влада Републике Српске изабрана је 22.4.1992. године, а њен
председник био је Бранко Ђерић до 20.1.1993.643
Савет за националну безбедност РС 15.4.1992. прогласио је
стање „непосредне ратне опасности”, а 16.4.1992. министар одбра-
не РС у својој наредби општинама под контролом Срба рекао је да
Територијална одбрана представља Војску РС.644
После одлуке ЕЗ и САД да се призна независност БиХ појача-
вао се политички и економски притисак на браниоце Срба и Југосла-
вије. Као део кажњавања СРЈ, из Београда су отишли и амбасадори
чланица ЕУ.645 На састанку 15.4.1992. у Хелсинкију, КЕБС (од краја
1994. промењено је име у ОЕБС, …..) усвојио је декларацију којом је
Србију означио као кривца за сукобе у БиХ. Према тој изјави „српске
нерегуларне снаге и Југословенска армија” прекршили су неза-
висност БиХ и нарушавају људска права у њој.646 Владислав Јова-
новић сусрео се са Хансом Дитрихом Геншером 23.4.1992. у Бону и
морао је слушати сличне оптужбе.647 Убрзо, представник Аустрије у
641
642
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 59. Дотадашњи чланови
Председништва РС, Б. Плавшић и Н. Кољевић постали су потпредседници.
643
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 111-113. Председник друге владе
РС од 20.1.1992. до 18.8.1994. био је Владимир Лукић. Председник треће владе
РС од 18.8.1994. до 23.10.1995. био је Душан Козић, а председник последње
ратне владе од 23.10.1995. до 18.5.1996. био је Рајко Касагић.
644
645
Политика (29624) 11.4.1996, стр. 1.
646
Политика (28208) 17.4.1992, стр. 1-2; Политика (28222) 3.5.1992, стр. 2. На
састанку, представник САД је рекао „да је Србија та која не жели мирно
решење”. Од присутних у Хелсинкију, представници 50 држава прихватили су
декларацију, а само представници Југославије нису.
647
Политика (28215) 24.4.1992, стр. 1-2. Немачки министар спољних дела, Х. Д.
КЕБС-у, кога су подржали представници Словеније, Хрватске, Алба-

није и Мађарске, тражио је избацивање Југославије из КЕБС-а.648
САД и Европска заједница претиле су Србији и Црној Гори да
ће их казнити, то јест увести им „санкције”, ако се ЈНА брзо не пову-
че из „међународно признате” БиХ. Делови јединица ЈНА налазили
су се у опкољеним касарнама у градовима БиХ и нису могли да се
„брзо” повуку. ЈНА је желела да изађе са наоружањем и возилима из
касарни, а друга страна то није била вољна да допусти. У другој
половини априла 1992. постали су чешћи ноћни оружани напади на
ЈНА која је била опкољена у војним објектима у Сарајеву. 649 Алијино
Председништво БиХ тражило је да се ЈНА повуче из БиХ, а крајем
априла 1992. Благоје Аџић је одговорио: „ … ЈНА није у БиХ дошла
са стране. Она је ту рођена” додао је да је у јединицама ЈНА које су
тада биле у БиХ 80% војника и официра рођено у тој републици. 650
Од почетка маја 1992. ноћне борбе у Сарајеву претвориле су се у
целодневне сукобе.651
Десетинама хиљада „домаћих паравојника” брзо се придру-
жило и неколико хиљада странаца. Странци су се борили уз све три
зараћене стране у БиХ. Део странаца били су верски занесењаци
који су долазили уверени да иду да бране своју браћу по вери
православце, муслимане или католике. Други су били насилници и
убице који су могли некажњено да врше насиља у рату. Од средине
1992. у БиХ је дошло око 3.000 муслимана из арапских и других
земаља да би водило „свети рат” (џихад) против „неверника”. У
Загребу је боравио 1992. и Осама Бин Ладен. Он је формално
радио на оснивању исламских хуманитарних организација. Стварно
те организације имале су задатак да на све начине помажу ства-
рање „исламске државе” у Босни.
Према проценама, Иран је од 1992. у БиХ послао скоро 1.000
искусних војника и инструктора из своје Револуционарне гарде, а
они су помагали обуку и борбу Бошњака против Срба и Хрвата. 652
Генерал Расим Делић потписао је 13.8.1993. наређење да се
створи, на подручју 3. корпуса, одред „Ел муџахид”, чије језгро су
чинили муслимани странци, а који је постао познат по злочинима
Геншер оптуживао је Србију да је она нападач и кривац за рат у БиХ.

648
Политика (28221) 30. април, 1. и 2. мај 1992, стр. 1.
649
Политика (28215) 24.4.1992, стр. 5.
650
651
Политика (28222) 3.5.1992, стр. 7.
652
Политика (29636) 23.4.1996, стр. 14.
(одсецање главе заробљеницима и друго) на подручју Озрена.653 У

децембру 1993. Фикрет Абдић је рекао да у Армији БиХ има око
2.000 муџахедина,654 а део њих после рата је остао у Босни.655
Поред добровољаца Срба који су долазили у РСК и РС, Срби-
ма се током рата придружило неколико стотина добровољаца,
првенствено из Русије, Украјине, Грчке и Румуније.656 На почетку су-
коба добровољачке јединице су имале своју команду, али су после
уређења РСК и РС и добровољци морали признати команду војске
РСК и РС, или министарстава унутрашњих послова РСК и РС.657
Према једној изјави Савезног парламента Немачке, Бундестага,
око 100 Немаца за новац ратовало је од 1991. до 1999. првенствено
у хрватским војскама у Хрватској и БиХ.658
Стварање Савезне Републике Југославије

и повлачење ЈНА из Македоније
Када је постало јасно да ће ЕЗ подржати насилно одвајање

Словеније и Хрватске, на позив (четворочланог) Председништва
СФРЈ, у другој половини октобра 1991. у Палати федерације у Бео-
граду одржан је састанак представника „народа” који желе да се
договоре о останку у Југославији, али дошли су представници ре-
публика Србије, Црне Горе и представници Срба из БиХ и САО
Крајине.659 Средином децембра 1991. Драгутин Зеленовић дао је
653
Виктор Нуждић и други, Страдање српчана на Озренско-возућком ратишту, Ба-
ња Лука 2018, www.rcirz.org (09.2019), стр 29-39. „Муџахедин” - Алахов борац.
654
Командант Армије БиХ Расим Делић у јануару 1996. изјавио је да се
припадници јединице „Ел муџахид” враћају у државе из којих су дошли.
655
Политика (31185) 20.8.2000, стр. 7. После рата неколико десетина муџахе-
динских породица живело је у селу Бочиња код Маглаја. У Бочињи је пре рата
1992-95. живело преко 3.000 Срба. Срби нису смели да се врате у село у коме
живе муџахедини, а неки су пристајали да продају куће и имања.
656
Nir Arielli, In Search of ..., p. 1.
657
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 561. У Републици Српској њено
председништво је 13.6.1992. донело „Одлуку о забрани формирања и дело-
вања оружаних група и појединаца на територији Републике, који нису под
јединственом командом Војске, или Полиције”. Одлука није брзо извршена, а
Главни штаб Војске Републике српске направио је један извештај 28.7.1992. у
коме се процењује да у то време делује око 60 паравојних јединица са 4.000 до
5.000 лица и да њих треба ставити под команду Војске Р‘епублике Српске.
658
Политика (31500) 13.7.2001, стр. 2.
659
Политика (28036) 24.10.1991, стр. 1-2.
оставку на место председника владе Србије,660 а 23.12.1991.

председник владе постао је Радоман Божовић.661
После почетка признавања независности Словеније и
Хрватске, у другој половини јануара 1992. влада Србије позвала је
председнике влада Црне Горе, Македоније и БиХ да разговарају о
наставку постојања Југославије.662 Представници Македоније нису
се одазвали, као ни представници СДА и ХДЗ из БиХ. Због тога,
само представници Србије и Црне Горе наставили су разговоре о
стварању нове Југославије.663 Постало је јасно да Македонија неће
пристати да остане део Југославије.
Српско руководство и официри ЈНА су о независности Македо-
није имали слично мишљење као и о независности Словеније, али у
Македонији нису ни симболично покушали да ометају одвајање.
Полиција Македоније преузела је граничне прелазе, а опколила ка-
сарне ЈНА у првој половини фебруара 1992. 664 Због тога у фебруару
1992. остатак Председништва СФРЈ донео је одлуку да се ЈНА пову-
че из Македоније, а већ у фебруару почело је премештање дела
војника и опреме ЈНА из Македоније.665 Вршилац дужности савезног
секретара за народну одбрану генерал Благоје Аџић потписао је
споразум са председником Македоније Киром Глигоровим да ће ЈНА
напустити Македонију до 15.4.1992.666 Повлачење ЈНА из Македо-
није завршено је пре краја марта 1992.667 Независну Македонију
признала је, као прва, Бугарска у јануару 1992.668
После, у првој половини децембра 1992. СБ је одобрио слање
око 750 мировних војника и посматрача за Бившу Југословенску
Републику Македонију.669 Тек, у априлу 1993. Генерална скупштина
ОУН признала је Македонију, али и тада под (привременим) именом
„Бивша Југословенска Република Македонија”.670 СРЈ није признала
660
Политика (28084) 13.12.1991, стр. 1.
661
Политика (28095) 24.12.1991, стр. 1, 7.
662
Политика (28122) 22.1.1992, стр. 1.
663
Политика (28144) 13.2.1992, стр. 1.
664
Политика (28138) 7.2.1992, стр. 1, 7.
665
666
Политика (28156) 25.2.1992, стр. 10.
667
Политика (28188) 28.3.1992, стр. 5.
668
Тодор Чепреганов и други, Историја на македонскиот ..., стр. 334. У августу
1992. и Русија је признала независност Македоније.
669
Политика (28440) 12.12.1992, стр. 1.
670
Тодор Чепреганов и други, Историја на македонскиот ..., стр. 335.
независност Македоније до 8.4.1996.671

Од краја фебруара 1992. представници Србије и Црне Горе
почели су припреме за израду устава нове Југославије, а писали су
га од марта 1992. на Жабљаку у Црној Гори.672 Пре почетка писања
устава нове Југославије становници Црне Горе су гласали на рефе-
рендуму 1.3.1992. за останак у Југославији.673 Републички парла-
менти Србије и Црне Горе усвојили су тај Устав, а преостали чла-
нови Савезног већа Скупштине СФРЈ (из Србије и Црне Горе) у
Београду 27.4.1992. прогласили су Устав Савезне Републике Југо-
славије (СРЈ), то јест њено стварање.674 Према попису из 1991. СРЈ
је имала број становника у хиљадама као у табели 1.675
СЦГ Црна Гора Србија Србија без Војводина Косово и

Табела 1 покрајина Метохија
Становника 10.394 615 9.779 5.809 2.014 1.956 ?
у хиљадама км2
Километара 102.173 13.812 88.361 55.968 21.506 10.887
квадратних км2
После проглашења СРЈ, Четворочлано Председништво СФРЈ

донело је одлуку да од ЈНА почне да ствара војску нове СРЈ. Због
671
Политика (29623) 10.4.1996, стр. 7. Потписивањем Споразума о уређењу одно-
са и унапређењу сарадње између СРЈ и Македоније у Београду договорена је
пуна нормализација односа, укључујући и размену амбасадора, а Македонија је
прихватила да је СРЈ правна наследница СФРЈ.
672
673
Политика (28161) 1.3.1992, стр. 1; Политика (28163) 3.3.1992, стр. 1; Полити-
ка (28164) 4.3.1992, стр. 12. Према Републичкој изборној комисији Црне Горе,
гласало је 66,04% уписаних гласача, а од њих скоро 96% је било за останак
Црне Горе у Југославији. У Републици Србији референдум није спровођен.
„Подразумевало се” да њено становништво жели да сачува заједничку државу.
674
Политика (27932) 1.7.1991, стр. 7; Политика (28219) 28.4.1992, стр. 1, 5, 8-10;
Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 336. Скупштину СФРЈ у јуну и
јулу 1991. напустили су посланици из Хрватске и Словеније. После посланика у
Савезном вијећу, и посланици у Вијећу република и покрајина престали су
долазити на седнице у јулу 1991. На проглашењу СРЈ није било амбасадора из
земаља ЕЗ, САД, Јапана, Аустрије, Аустралије и скандинавских земаља, али су
били присутни амбасадори Кине, Русије, Мексика и Египта.
675
Статистички годишњак Србије и Црне Горе 2003 = Statistical Yearbook of Serbia
and Montenegro 2003, стр. 63, 65. На Косову и Метохији попис није извршен, а
процењено је да тамо живи (1991) око 1.956.000 лица. Просечна старост
становништва Србије (без КиМ) и Црне Горе 1990. била је 34,9 година. У
Србији без покрајина било је око 1.733.000 домаћинстава, у Војводини око
685.000 домаћинстава, а у Црној Гори је било око 163.000 домаћинстава.
тога, 4.5.1992. године издало је наредбу да се ЈНА повуче из БиХ до

20.5.1992.676 Убрзо, 8.5.1992. године Председништво СФРЈ прихва-
тило је оставку начелника Генералштаба ЈНА генерал-пуковника
Благоја Аџића, а за новог начелника Генералштаба именован је
генерал-пуковник Живота Панић, који је од марта био вршилац
дужности начелника Генералштаба.677 Живота Панић је остао на том
положају до августа 1993. године када је пензионисан, а на место
начелника Генералштаба је постављен Момчило Перишић (1944).678
Избори, у Србији и Црној Гори, за Савезну скупштину СРЈ
одржани су 31.5.1992. Део странака у Србији није изашао на изборе,
а већину места за посланике добиле су 3 странке. У Републици
Србији, Милошевићева СПС добила је 73 посланичка места, а
Српска радикална странка 30, у Црној Гори 30 места за посланике
добила је Демократска партија социјалиста Црне Горе.679
Повлачење ЈНА из БиХ и одлука УН о кажњавању СРЈ
Почетак грађанског рата на подручју БиХ довео је до повећања

броја пријављених избеглица у СРЈ. Крајем априла 1992. Црвени
крст Србије имао је 239.623 пријављених избеглица, а од тог броја
70.588 су била лица која су дошла са подручја БиХ. 680 После, у јуну
1992. генерални секретар ОУН је процењивао да је више од 750.000
лица због рата напустило своје станове и куће у БиХ.681
Алија Делимустафић, као министар унутрашњих дела Републи-
ке БиХ, издао је 29.4.1992. „хитну” наредбу полицији у Сарајеву
(Секретаријату унутрашњих послова Сарајева) да помогне изврше-
ње наредбе пуковника Хасана Ефендића команданта Штаба ТО о
постављању препрека на свим путевима на којима ЈНА покуша да
извуче своје наоружање и опрему, али и наредбу о блокирању
676
677
Политика (28228) 9.5.1992, стр. 1; Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ ..., стр.
452-453. Према Јовићу, Председништво СРЈ било је једнодушно да треба смени-
ти генерал-пуковника Милутина Кукањца због погрешних наредби у Сарајеву,
али је Аџић тврдио да је све Кукањчеве наредбе он подржао и због тога је
поднео оставку. Истовремено пензионисано је 38 генерала и адмирала ЈНА.
678
Политика (28692, 27.8.1993, стр. 1.
679
Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 336.
680
681
Политика (28269) 19.6.1992, стр. 6.
објеката ЈНА „из који се настоје изнети материјална техничка

средства”.682 Изетбеговићева војска није допуштала миран излазак
ЈНА из њиховог дела Сарајева.
Око 12:00, 2.5.1992. Зелене беретке и ХОС напали су Дом ЈНА
у центру Сарајева, а после су напали и војнике ЈНА који су послати
са Грбавице као помоћ према Дому ЈНА.683 Од помоћи послате Дому
ЈНА 2.5.1992. око 20 војника је убијено. Они су део од око 40 лица у
ЈНА која су убијена 2. и 3.5.1992. у тзв. случају Добровољачка. Око
19:00, 2.5.1992. на Сарајевском аеродрому, ЈНА је заробила Изетбе-
говића са пратњом, када се враћао из Лисабона, а држала их је у
касарни у Лукавици. Посредовањем УНПРОФОР-а, 3.5.1992. догово-
рено је ослобађање Изетбеговића, али да Муслимани у Сарајеву
престану да нападају Команду 2. војне области ЈНА и допусте изла-
зак из ње генерал-пуковнику Милутину Кукањцу са официрима и
војницима ЈНА према Лукавици. У пратњи генерал-мајора Луиса
Мекензија и УНПРОФОР-а, Кукањац и око 300 војника и официра у
око 40 возила кренули су на запад према Лукавици. Први део коло-
не ЈНА је пропуштен, то јест возила УНПРОФОР-а у којим су били
М. Кукањац и А. Изетбеговић. Када се Изетбеговић одвојио и отишао
према згради Председништва БиХ, према наређењу Ејупа Ганића,
Изетбеговићеви војници напали су други (већи) део колоне ЈНА
између Скендерије и Команде 2. војне области у Добровољачкој
улици. Припадници ЈНА се нису бранили, али 7 лица у ЈНА убијено
је, а око 200 лица је заробљено, после подне 3.5.1992.684 Истог
дана, 3.5.1992. нестало је привида о јединству Сарајева и трамваји
су престали да возе од источног до западног дела Сарајева.685
Са подручја Високог (и Брезе) почео је артиљеријски, а после и
пешадијски напад, Армије БиХ 3.5.1992. на (српску) месну заједницу
Чекрчићи, али и општину Илијаш,686 али тај покушај Муслимана из
правца Високог да топовима, минобацачима и пешадијом пробију
обруч српских општина око Изетбеговићевог Сарајева није успео.687
682
Цвјетко Савић, Ратни злочини над ..., стр. 50, 51.
683
684
Политика (28224) 5.5.1992, стр. 1, 5; Политика (28227) 8.5.1992, стр. 7; МКСЈ
УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 1333-1334; Слободан Дурмановић,
Предмет „Добровољачка” – 21 година некажњеног злочина, (04.05.2013), са
http://www.nspm.rs
685
686
Цвјетко Савић, Ратни злочини над ..., стр. 54-55, 252. Председник општине
Илијаш био је Ратко Аџић, члан СДС-а.
687
Четворочлано Председништво СРЈ 4.5.1992. издало је наредбу

да се ЈНА повуче из БиХ до 20.5.1992. 688 У априлу и почетком маја
укупно ЈНА је имала око 140.000 припадника, а око 100.000 при-
падника ЈНА налазило се у априлу 1992. године на територији СР
БиХ (од војника ЈНА у СР БиХ око 80.000 војника било је пореклом
из БиХ, или је имало њено држављанство. 689 Према процени Рамиза
Дрековића, на подручју СР БиХ до 19.5.1992. ЈНА је примила и
наоружала око 50.000 добровољаца, а СДС је наоружао још око
17.000 Срба.690
Према Хасану Ефендићу Армија БиХ имала је 24.4.1992. више
од 100.000 бораца.691 Сефер Халиловић је изнео, вероватно прете-
ране, процене да је Патриотска лига имала око 120.000 војника кра-
јем фебруара 1992. године, а у јануару 1993. око 260.000 војника.692
Десетине хиљада добровољаца у ЈНА који су били са подручја
СР БиХ одлуку четворочланог Председништва СРЈ о повлачењу
ЈНА на подручје источно од Дрине видели су као издају и Срба и
Југославије. Они су остали на територијама Републике Српске
Крајине и Републике Српске да бране Србе, или „Југославију”.
Повлачење није могло бити извршено како је тражено из САД и
ЕЗ. Поред добровољаца у ЈНА је било много официра Срба са те-
риторије БиХ, а они нису желели да оду у СРЈ, нити да ЈНА повуче
наоружање.693 СРЈ је пристала да у РС могу остати и официри који
су рођени у БиХ, а пристала је да те официре Војске РС, којих је
било око 1.800 води на списку 30. кадровског центра Генералштаба
688
689
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 481-482; Рамиз Дрековић, У
обручу ..., стр. 27-28; Политика (28225) 6.5.1992, стр. 1. Број војника који су
били пореклом из СР БиХ, или са њеним држављанством, у ЈНА био је велики
јер су од јула 1991. десетине хиљада добровољаца Срба (првенствено из СР
БиХ) примљене у ЈНА.
690
Рамиз Дрековић, У обручу ..., стр. 27-28, 37.
691
692
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 485; Новица Симић, Операција
„Коридор-92”, Бања Лука 2011., стр. 19; Сефер Халиловић, Подмукла
стратегија, Матица, Сарајево 1998, стр. 152; R. Craig Nation, War in the Balkans
1991-2002, Army War College (U.S.). Strategic Studies Institute. August 2003, р.
156. Према Јовану Дивљаку Армија БиХ имала је у мају 1992. само око 75.000
војника, а после у 1994. скоро 250.000 војника.
693
В. Б, Умро генерал Момир Талић, са www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/arhiva.347.html.
Генерал Момир Талић, (15.7.1942- 28.5.2003) који је био од 26. јула 1991. на
месту начелника штаба 5. корпуса ЈНА, упамћен је по томе што је пред ТВ
камерама у мају 1992. јавно рекао да остаје са својим народом у РС.
ВЈ у Београду и да издваја симболичне плате за њих.694 У Војсци РС

1993. изгледа је било око 2.600 официра, 695 а са подофицирима око
14.000.696
Према Р. Дрековићу, ЈНА је у мају 1992. на подручју СР БиХ
имала око 600 тенкова, око 1.100 борбених оклопних возила, око 80
борбених авиона, 40 складишта са великом количином муниције,
граната и другог, а поред тога имала је добро заштићена подземна
командна места и центре везе у Коњицу, Сарајеву и Хан Пијеску.697
Генерал-потпуковник Ратко Младић узео је 10.5.1992. команду
над 2. војном облашћу ЈНА.698 Од остатака ЈНА и ТО на подручју РС
стварана је Војска Републике Српске (ВРС), а Народна скупштина
донела је формалну одлуку о стварању ВРС 12.5.1992.699 Истом
одлуком Скупштине, генерал-потпуковник Ратко Младић постао је
командант Главног штаба Војске РС.700 До 20.5.1992. из СР БиХ се
повукло око 14.000 војника ЈНА, 701 а у Војсци РС остало је око
80.000 војника и официра, али до краја 1992. број њених војника
повећан је на око 200.000 лица.702 Повећање броја војника у ВРС
694
Србија пред Међународним судом ..., књ. II, стр. 98, 151-152; Момир Булато-
вић, Неизговорена одбрана …, стр. 192-194. Током рата те плате биле су 10 до
50 евра, то јест биле су више симболична помоћ породицама официра које су
се склониле у Југославију, а не нека стварна вредност за „плаћенике” у рату.
695
ICTY (IT-09-92-T), Prosecutor v. Ratko …, стр. 64-65. Према пресуди Ратку Мла-
дићу крајем 1992. и почетком 1993. од око 2.600 официра у Војсци Републике
Српске Срби су чинили око 84%, Југословена је било око 8% а осталих око 4%.
696
МКСЈ УН (IT-03-67-T), Пресуда Војиславу Шешељу, Хаг 31.3.2016, стр. 26-27.
697
698
ICTY (IT-09-92-T), Prosecutor v. Ratko ..., р. 142; МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пре-
суда Радовану …, стр. 1176. У априлу 1992. Ратко Младић је унапређен у чин
генерал-потпуковника и премештен је на место начелника Штаба Друге војне
области ЈНА у Сарајеву.
699
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 537; Драгослав Илић и други,
Република Српска у ..., стр. 86-88. У Црној Ријеци, испод Јавор планине, код
Хан Пијеска 11.5.1992. створен је Главни штаб ВРС.
700
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, 537; ICTY (IT-09-92-T), Prosecutor
v. Ratko ..., 142-143; МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, 1224. Радо-
ван Караџић је унаприједио Ратка Младића у чин генерал-пуковника 28.6.1994.
701
МКСЈ УН (IT-96-21-T), Пресуда Зејнилу ..., стр. 50-51; МКСЈ УН (IT-94-1-T),
Пресуда Душку Тадићу, 7.5.1997, стр. 47; Политика (28003) 21.9.1991, стр. 10.
На територији Херцеговине до септембра 1992. остао је део Титоградског
(Подгоричког) корпуса ЈНА, којим је командовао Момчило Перишић.
702
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 537, 548; Драгослав Илић и
други, Република Српска у ..., стр. 93. Према различитим изворима број војника
у ВРС од краја 1992. био је између 206.000 и 220.000 лица. Од тога око 2% су
била лица у сталном саставу ВРС, а остали су били мобилисани припадници
резервног састава.
остварен је тако што су до краја 1992. све „јединице Територијалне

одбране и паравојне формације, које су у почетку коришћене по
одлукама кризних штабова и других сличних тела, укључене у
ВРС”.703
Постоји процена да је ВРС од ЈНА остало око 300 тенкова, око
800 оклопних борбених возила и око 800 комада тешке артиљери-
је.704 ВРС имала је 6 корпуса. То су: 1. крајишки корпус са командом
у Бања Луци (који је настао 19.5.1992. преименовањем 5. корпуса
ЈНА) и под командом генерал-пуковника Момира Талића; 2. кра-
јишки корпус (основан је 25.5.1992. а његова команда била је у
Дрвару, 1995. године у Санском Мосту); Источнобосански корпус са
командом у Бијељини (настао је 16.6.1992. године од делова 17.
корпуса ЈНА); Сарајевско-романијски корпус са командом у Лукави-
ци (настао је 22.5.1992. од 4. корпуса ЈНА); Дрински корпус (настао
од новембра 1992); Херцеговачки корпус са командом у Билећи
(настао у мају 1992. од делова 13. корпуса ЈНА).705
У исто време, Изетбеговићево Председништво Републике БиХ
14.5.1992. прогласило је стварање Армије БиХ и за њеног врховног
команданта одредило је Алију Изетбеговића.
Бивши официр ЈНА пуковник Сефер Халиловић узео је место
команданта Главног штаба Територијалне одбране (Армије) Ре-
публике БиХ 23.5.1992. године,706 а после од јуна 1993. до новембра
1993. био је начелник Врховне команде Армије Републике БиХ.707
Председништво БиХ у јуну 1992. објавило је ратно стање и општу
мобилизацију.708
703
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 562; МКСЈ УН (IT-95-5/18-T),
Пресуда Радовану …, стр. 1205-1210, 1214. Од јуна 1992. команде корпуса ВРС
и Младић наређивали су да паравојне и добровољачке војне јединице буду
укључене у ВРС, распуштене, или да напусте РС. Већина паравојних јединица и
добровољаца је укључена у ВРС. Други као Аркановци су напустили РС
(средином 1992), а трећи, као неки припадници Жутих оса из Зворника били су
ухапшени. Ипак, тешкоће са паравојним јединицама нису биле решенени у
новембру 1992.
704
МКСЈ УН (IT-94-1-T), Пресуда Душку ..., стр. 45.
705
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 93-97, 191. 1. Крајишки
корпус је имао највише војника око 125.000. 2. крајишки корпус имао је
највише око 16.800 војника, а расформиран је после предаје Санског Моста
1995. Источнобосански корпус је у другој половини 1992. имао око 13.000
војника, а у децембру 1993. више од 27.000 војника.
706
Шефко Хоџић, Босански ратници, стр. 51-52.
707
МКСЈ УН (IT-98-33-T), Пресуда Радиславу ..., стр. 6.
708
Политика (28271) 21.6.1992, стр. 5.
Касарне ЈНА које су се нашле на територији под контролом

Хрвата и Муслимана биле су нападане, а намера је била да се отме
оружје и војна опрема од ЈНА, или да се убију војници.709 Један већи
напад догодио се у Тузли 15.5.1992. 710 Колону од око 200 возила и
око 600 војника ЈНА, која је према договору требала мирно изаћи из
касарне у источном делу Тузле и отићи преко Мајевице и Бијељине
у СРЈ, напале су Служба јавне безбедности Тузле, ТО Тузле и Па-
триотска Лига (из положаја у оближњим зградама, и уређених закло-
на поред пута којим је пролазила колона ЈНА) 15.5.1992. Убијен је
„најмање 51 припадник” ЈНА и неколико нападача.711
Средином маја 1992. у насељу Пофалићи (у непосредној бли-
зини средишта Сарајева) муслиманске јединице напале су око 200
српских породица, побиле велики број лица, а њихову имовину
пљачкали и уништавали.712 У то време Срби су држали већином
рубне општине Сарајева (Српско Сарајево), а Муслимани већином
средишње општине Сарајева (Изетбеговићево Сарајево). Према
наредби Главног штаба ВРС 22.5.1992. створен је Сарајевско-
романијски корпус који је имао око 13.000 војника са око 80 тенкова
и око 70 комада тешке артиљерије. Против Сарајевско-романијског
корпуса био је 1. корпус Армије БиХ, који је на почетку рата имао
око 17.000 војника, а после у децембру 1992. око 33.000 војника.
Приближно половина војника 1. корпуса Армије БиХ била је у сре-
709
Политика (28229) 10.5.1992, стр. 6; Политика (28237) 18.5.1992, стр. 7. Мала
јединица са 40 официра и војника ЈНА из касарне код Коњица морала је да се
пробије кроз обруч ХОС-а и муслиманске ТО, који су их нападали од 5.5.1992.
710
Шефко Хоџић, Босански ратници, стр. 93-94. У Тузли, Скупштина општине
позвала је 4.4.1992. све наоружане дружине и појединце да се придруже
резервној полицији МУП-а. Према речима градоначелника Тузле Селима
Бешлагића, 5.4.1992. МУП је имао око „2.500 људи под оружјем. Прикључила
се и Патриотска лига ...” У то време на Козловцу ЈНА је чувала око 10.000
пушака ТО Тузле, Лукавца и Сребреника.
711
Политика (28265) 15.6.1992, стр. 7; Злочин с предумишљајем, Српски борац -
лист бораца Републике Српске, број 120-121 (2009), стр. 22; Република Србија
Тужилаштво за ратне злочине, Тужба против Јуришић Илије из Тузле, www.hlc-
rdc.org (јануар 2018), стр. 2-4. Број убијених на Брчанској малти, у Тузли, није
поуздано утврђен, а обично се говори о око 50, или ређе до око 200 лица.
После, 18.5.1992. друга колона ЈНА која се повлачила са аеродрома Дубраве,
јужно од Тузле, није нападнута док је пролазила кроз град.
712
T), Пресуда Радовану …, стр. 890. Пофалићи су били у општини Ново Сарајево
у којој је према попису из 1991. било више од 95.000 лица, а више од 50%
лица били су Срби и Југословени, то јест присталице Југославије могле су бити
већина.
дишњим општинама Сарајева. Друга половина била је око општина

Српског Сарајева у тзв. спољном прстену, али муслимански прстен
око Српског Сарајева био је прекинут српском територијом према
Палама.713 Официри, војници и део цивила могли су напустити
касарну „Виктор Бубањ” у Сарајеву у другој половини маја 1992. али
су део оружја морали предати Армији БиХ.714 Слично се догодило са
гарнизоном ЈНА који је излазио из Зенице 18.5.1992. године, а који
је заустављен минама постављеним на путу према Илијашу (Сара-
јеву) и приморан да преда ТО и милицији Високог (Муслимани) део
артиљеријског и пешадијског оружја и других средстава.715
До 20.5.1992. у Сарајеву је била и Биљана Плавшић (Тузла,
7.7.1930-), а тада је изашла на територију под контролом Срба.716
Појачавајући притисак на Србе и друге браниоце Југославије,
Конгрес САД донео је закон који забрањује било какву помоћ
Југославији (Србији и Црној Гори) 21.5.1992.717
Повлачење ЈНА из БиХ олакшавало је да се у УН БиХ подржи
као независна држава. 22.5.1992. Генерална скупштина УН усвојила
је три резолуције. Према њима Републике Хрватска, 718 Словенија и
БиХ прихваћене су као нове чланице УН. 719 Република Македонија
није тада примљена у УН.
Неколико дана после, један неразјашњени догађај у Сарајеву
искориштен је да се у УН додатно оптуже Срби и СРЈ. У Сарајеву је
27.5.1992. у експлозији гранате у улици Васе Мискина погинуло је 16
лица.720 Представници Муслимана за гранатирање оптужили су
српске војнике, који су били на положајима око Сарајева, а то је био
повод да Изетбеговић и муслимански преговарачи, истог дана,
напусте преговоре који су вођени у Лисабону уз посредништво Ж.
Кутиљера.721 „Гранатирање” је било и повод да Савет безбедности
713
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 96, 164-165, 181. Сара-
јевско-романијски корпус је највише имао око 18.000 војника. Насупрот њему у
јуну 1995. 1. корпус Армије БиХ повећао се на око 59.000 војника. Од тога око
26.000 војника било је у средишњем делу Сарајева, а око 33.000 било је у
такозваном вањском прстену око Српског Сарајева.
714
Политика (28245) 26.5.1992, стр. 5.
715
Цвјетко Савић, Ратни злочини над …, стр. 26, 55-56.
716
Политика (31323) 12.1.2001, стр. 4.
717
718
Признање хрватске, www.sabor.hr (фебруар 2018)
719
Политика (28242) 23.5.1992, стр. 2.
720
721
Политика (28269) 19.6.1992, стр. 6. Када је П. Карингтон у писму тражио да
Уједињених нација расправља о умешаности ЈНА и СРЈ у рат у БиХ

и усвоји Резолуцију 757, 30.5.1992. 722 Према Резолуцији 757 СБ УН,
„Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора)” кажњена је
као главни кривац за грађански рат у БиХ. Од свих држава у свету
Резолуција 757 тражила је да прекину економску размену са СРЈ, а
да на поштовање те забране приморају све своје грађане. Забра-
њен је саобраћај бродовима и авионима са СРЈ. Казна није приме-
њивана само на економску и политичку сарадњу, него и на научну и
културну сарадњу чланица УН са СРЈ. Резолуција је одредила и да
се спречи учешће тимова и појединаца који представљају СРЈ у
спортским догађајима. Резолуција 757 тражила је смањење нивоа
дипломатских веза свих чланица УН са СРЈ.723
Повлачење војника ЈНА у СРЈ трајало је до почетка јуна 1992.
После вишедневних блокада, 5.6.1992. допуштено је да се из ка-
сарне „Маршал Тито” у Сарајеву уз пратњу УНПРОФОР-а и једи-
ница МУП Републике БиХ изведе колона са неколико стотина лица
(војника, жена и деце) до Лукавице (Српско Сарајево). Тиме је било
завршено извлачење припадника ЈНА из Сарајева, али Армији БиХ
у касарни остављена је артиљерија.724
„Коридор '92” и „Сарајевски тунел”
Повлачење ЈНА из БиХ искористиле су хрватска и Мусли-

манска војска у Посавини. У мају 1992. ХВО је узео подручје Бо-
санског Брода, Оџака, Дервенте, а 31.5.1992. узимањем Модриче и
спајањем са Армијом БиХ (из Градачца), пресекли су пут који је спа-
јао Србе у Крајини са Србијом. Одлуком СБ УН од 21.5.1992. године
поново учествују у преговорима, представници Председништва БиХ пристајали

су на наставак преговора „ако се промени основа за разговоре”.
722
Политика (28250) 31.5.1992, стр. 3. Председник Комисије ЕЗ Жак Делор, који је
био у посети Москви, изјавио је да је он добио пристанак председника Русије
Бориса Јељцина за Резолуцију 757 која осуђује и уводи казне за СРЈ.
723
United Nations, Resolutions and Decisions of the Security Council 1992, р. 13-16.
Приликом гласања, Кина и Зимбабве су се уздржали, а 13 чланица СБ УН
подржало је Резолуцију 757. Према Резолуцији 757. од забране размене са СРЈ
изузет је саобраћај и „материјал намењен у строго медицинске сврхе, и
намирнице”, али такав саобраћај, или размену морао је одобрити Комитет СБ,
који је установљен Резолуцијом 724 СБ УН из 1991. Комитет СБ је морао одлуке
донети једногласно, а то је отежало и хуманитарне испоруке, додатним
проверама и самовољом појединих чланица СБ (видети у напомени 726).
724
забрањивао се сваки цивилни саобраћај на ародромима у БиХ, а

19.5.1992. последњи авион полетео је са аеродрома Маховљани
(Бања Лука).725
Крајина (у РС) и РСК, то јест територија на којој је могло бити
до 1.000.000 лица, нашла се у непријатељском окружењу. У Бања
Луку нису могли долазити ни лекови из Србије. Недостатак боца са
кисеоником довео је до умирања 12 беба у инкубаторима болнице у
Бањалуци, али и других болесника.726 Због напредовања хрватске
војске са севера и Армије БиХ са истока и југа, у првој половини јуна
1992. године Добој се нашао скоро у окружењу, али ослобађањем
Которског и Јоховца (9.6.1992) град је постао сигурнији.727
Опкољеност Крајине и умирање беба покренули су велику
битку за слободни пролаз (коридор). По наредби генерала-мајора
Момира Талића средином јуна 1992. почела је операција „Коридор
'92”, а пред њен почетак мање од половине територије БиХ било је
под контролом Срба.728
Са запада напад је вршио 1. крајишки корпус, који је нападао
према подручју Дервенте и Модриче,729 а са јединицама 1. крајишког
корпуса учествовали су и борци из РСК.730 Истовремено, други део
725
Политика (28264) 14.6.1992, стр. 5; Политика (28271) 21.6.1992, стр. 7; Дра-
гослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 135-136; Новица Симић,
Операција „Коридор-92”, стр. 30; Радован Јовић, Битка свих битака, Српски
борац - лист бораца Републике Српске, број 122-123 (2009), стр. 15-16; Ненад
М. Цвјетковић, Битка за Возућу ..., стр. 22. Јужније, нападом на ЈНА и Србе у
Тузли 15.5.1992. прекинут је редовни саобраћај и из Крајине преко Тузле
према Бијељини и Србији.
726
литика (28274) 24.6.1992, стр. 2; Новица Симић, Операција „Коридор-92”, стр.
50. Председник скупштине општине Бањалука Предраг Радић рекао је да је
тражио одобрење за лет авиона на линији Бањалука-Београд који би донео
лекове, али из СБ УН добио је одговор „да се обрати Алији Изетбеговићу и
Фрањи Туђману”. СБ УН није одобрио лет који би донео кисеоник за инку-
баторе, и раствор потребан за дијализу бубрежних болесника у Бања Луци.
Због тога, поред беба, умрло је неколико лица са оболелим бубрезима. Видети
и напомену 723.
727
728
Новица Симић, Операција „Коридор-92”, стр. 133-138; Радован Јовић, Битка
свих битака, Српски борац - лист бораца Републике Српске, број 122-123
(2009), стр. 16; Политика (30288) 18.2.1998, стр. 18; Политика (30834)
26.8.1999, стр. 18. У фебруару 1998. После, Биљана Плавшић, са Врховним
саветом одбране РС, именовала је 16.2.1998. генерал-пуковника Момира
Талића на место начелника Генералштаба Војске РС, а у августу 1999. он је
ухапшен на једном семинару у Бечу и одведен у Хаг пред МКСЈ УН.
729
Новица Симић, Операција „Коридор-92”, стр. 176-177.
730
Новица Симић, Операција „Коридор-92”, стр. 53, 139.
Војске РС напредовао је према западу из правца Брчког.731 Хрватска

војска и Армија БиХ биле су потискиване и трпеле су поразе. Војни-
ци 1. крајишког корпуса спојили су се југоисточно од Модриче, код
села Чардак, око 14:00, 26.6.1992. са војницима Источнобосанског
корпуса ВРС, а „коридор живота” могао је бити успостављен.732
Борбе за проширење и осигуравање пролаза настављене су, а
до 28.6.1992. Срби су ослободили Модричу.733 То је омогућило
успостављање сталног саобраћаја од Србије према Босанској кра-
јини и РСК. Најтеже борбе водиле су се на правцу Добој-Дервента-
Босански Брод и ту су биле најјаче јединице ХВО (ХВ).734 После
тешких борби 4.7.1992. године уласком војске Републике Српске у
Дервенту она је ослобођена,735 а тако је завршена прва фаза опе-
рације „Коридор '92”, која је према Н. Симићу, трајала до 5.7.1992.736
У другој фази операције „Коридор '92”, Војска Републике
Српске ослободила је Оџак 13.7.1992.737 Борци РСК које је водио
министар М. Мартић 18.7.1992. преко Бања Луке вратили су се у
Книн, а Мартић је унапређен у чин генерал-пуковника од
председника РСК Горана Хаџића.738
Трећа фаза операције почела је 21.7.1992. године на подручју
Босанског Брода трајала је до 6.10 и 7.10.1992. када су јединице
Славка Лисице ослободиле Босански Брод.739 Према једној процени,
крајем 1992. Војска РС држала је око 63% територије БиХ.740
На почетку операције хрватско-муслиманске јединице имале су
око 25.500 војника (око 4/5 хрватске јединице), али тај број се у
средишњем делу операције смањио на око 20.000 војника, а на
крају на око 2.500 војника. За српске јединице пише да су операцију
731
Радован Јовић, Битка свих битака, Српски борац - лист бораца Републике
Српске, број 122-123 (2009), стр. 17.
732
Новица Симић, Операција „Коридор-92”, стр. 182-183.
733
734
735
Политика (28284) 4.7.1992, стр. 8; Са трибине о злочину у Сијековцу, Српски
борац - лист бораца Републике Српске, број број 118-119 (2009), стр. 18.
736
Новица Симић, Операција „Коридор-92”, стр. 171.
737
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 147; Политика (28293,
13.7.1992, стр. 8.
738
739
740
Саша Мрдуљаш, Просторно-демографски резултати српске великодржавне
агресије у Босни и Херцеговини крајем 1992, Часопис за сувремену повијест
ЧСП бр. 1. (2009), Загреб, стр. 207, 212. Према истој процени, Армија БиХ
држала је око 21% територије БиХ, а ХВО је држао око 15%.
почеле са око 40.800 људи, тај број био је повећан на скоро 55.000
војника, а у завршном делу операције је учествовало мање од
20.000 војника.741
Поред тога, српска војска имала је предност у наоружању.
Српске снаге имале су велику предност у броју тенкова и оклопних
возила, то јест Срби су имали 163 борбена возила, а њихови
противници 47.742 Упркос забрани летова у операцији „Коридор-92”
обе стране су употребиле авионе и хеликоптере,743 а оборена су три
авиона.744
Покушајем да у Посавини пресеку везу Крајине са Србијом,

Хрвати су покушавали да приморају РСК на предају. 745 Битком за
Коридор српски официри и војници показали су да су у стању да
поразе оба противника у најважним биткама. У току борби за Кори-
дор до почетка октобра 1992., према процени Новице Симића у
741
742
Новица Симић, Операција „Коридор-92”, стр. 93. Срби су имали 24 новија тенка
М-84, а њихови противници само 4.
743
Новица Симић, Операција „Коридор-92”, стр. 94.
744
Политика (28275) 25.6.1992, стр. 1; Новица Симић, Операција „Коридор-92”,
стр. 178, 409. Срби су изгубили два авиона, а један хрватски „МИГ 21” оборен
је код Дервенте и пилот је погинуо 24.6.1992
745
Политика (28286) 6.7.1992, стр. 8. Здравко Томац, једно време потпредседник
владе Хрватске, писао је: „Остану ли Срби без коридора са Србијом, морат ће
капитулирати”.
јединицама ХВО и ХВ погинуло је више од 1.260 војника, а Српска

војска и полиција имале су 413 погинулих.746
Од краја маја 1992. Изетбеговићево Сарајево се налазило у
окружењу. Почетком јуна 1992. као показивање велике војне силе
која може бити употребљена против Срба, у Јадранско море ушао је
део 6. флоте САД и стигао близу острва Ластово. 747 У преговорима
са представником ОУН, 5.6.1992. Срби су пристали начелно да дају
аеродром Бутмир снагама УН-а, ако ће он бити кориштен само за
доставу хуманитарне помоћи.748 После тога, 8.6.1992. СБ ОУН донео
је резолуцију 758 по којој се мировни задатак УНПРОФОР-а про-
ширује са још 1.000 лица која ће бити послата у БиХ. 749 Дан пре
предаје аеродрома Бутмир ОУН-у, француски председник Франсоа
Митеран, посетио је Сплит, а одатле је хеликоптером одлетео на
Бутмир 28.6.1992.750 После предаје Бутмира „плавим шлемовима”,
авиони су почели од 3.7.1992. године да доносе хуманитарну помоћ
УНХЦР-а за Сарајево, у коме је било око 380.000 лица.751
У првој половини јуна 1992. Муслимани су покушали узети зна-
чајнија узвишења на рубовима Сарајева, а трајно су преузели Мој-
мило на југозападу.752 Изетбеговићево председништво прогласило је
ратно стање 20.6.1992.753 Крајем јуна 1992. године Армија БиХ
746
747
Политика (28260) 9.6.1992, стр. 5; Политика (29626) 13.4.1996, стр. 13. Када
су Срби пристали да преговарају о напуштању аеродрома Бутмир, 4.6.1992.
бродови САД су отишли из Јадранског мора.
748
тика (28269) 19.6.1992, стр. 6.
749
Политика (28260) 10.6.1992, стр. 1; Политика (28269, 19.6.1992, стр. 6.
750
вану …, стр. 1338. На аеродрому су поред војника ОУН још били и војници
Републике Српске. Неки су Митеранову посету назвали храбрим поступком, а
други непотребним ризиком и јефтином представом. После посете Бутмиру,
Митеран је отишао у муслиманско Сарајево и сусрео се са А. Изетбеговићем.
751
тика (29531) 10.1.1996, стр. 14. У прве две године просечно је долазило 14
авиона дневно.
752
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 166, 169. Срби су задржа-
ли Враце и Видиковац на југоистоку, а до децембра 1992. држали су и Жуч на
сјеверозападу.
753
Цвјетко Савић, Ратни злочини над ..., стр. 49; МКСЈ УН (IT-96-21-T), Пресуда
Зејнилу ..., стр. 48. Као „објашњење” у Службеном листу Републике БиХ писало
је да је до тада у БиХ „убијено преко 40.000 људи, … , а њих преко 60.000
одведено у концентрационе логоре”, а за нападаче су проглашени „Република
Србија, Република Црна Гора, Југословенска [народна] армија и терористи
Српске демократске странке.”
проширила је своју контролу на делу Добриње, непосредно код

аеродрома Бутмир, а југозападно од аеродрома држали су Храсницу
и Соколовића колонију.754 До краја јула 1992. из Сарајева (од Добри-
ње) је прокопан тунел испод аеродрома до насеља Бутмир, који је
био дуг око 800 метара, висок око 1,7 метара, а широк око 0,9
метара.755 Успостављена је танка веза муслиманског дела Сарајева
са територијом јужно од њега. Пролаз људи и робе кроз тунел
одобравале су војне, полицијске и политичке вође из Сарајева. Они
су желели задржати више људи под својом влашћу у граду и ако ни-
су имали личне користи отежавали су излазак цивила из Сарајева.
У августу 1992. специјални извјестилац УН-а за људска права
обавестио је УН да се град гранатира, а снајперисти убијају недужне
цивиле, а да њему изгледа да се то ради са намером да се шири
страх међу становништвом.756
Десетине хиљада цивилних лица против своје воље боравиле
су у Сарајеву и другим насељима под контролом Председништва
БиХ, које је спречавало излазак цивила са своје територије. 757 Нека
лица плаћала су да појединачно, или у мањим групама изађу из гра-
да. Уз посредовање УНПРОФОР-а, повремено склапани су договори
да се допусти цивилним лицима да слободно изађу из града, али
Изетбеговић никада није пристао да се допусти потпуно слободан
излазак цивила из града.758 Остао је познат неуспешни покушај пара
Бошка Бркића и Адмире Исмић да изађу из Сарајева 18.5.1993.759
754
755
Политика (28598) 25.5.1993, стр. 8; Политика (29282) 26.4.1995, стр. 14; Дра-
гослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 173 са напоменом 672;
Мирсад Хећо, Преживљавање становника Сарајева током Опсаде, Корак -
часпопис за заштиту тековина борбе за БиХ број 29, Сарајево 2012, стр. 96.
756
757
марту 1993. командант УНПРОФОР-а у БиХ Филип Моријон говорио је да мусли-
манске власти у Тузли спречавају да „бар неки” од Срба изађу из Тузле. После,
у јуну 1993. изјавио је да се влада у муслиманском делу Сарајева плаши да би
се УН и велике државе престали интересовати за рат у БиХ ако цивили изађу из
Сарајева.
758
договорима са УНПРОФОР-ом, муслиманске власти у Сарајеву одобриле су да
више хиљада деце, авионима и аутобусима, буде изведено из Сарајева 1992.
759
Политика (28603) 30.5.1993, стр. 11. Тај пар од почетка рата био је у мусли-
манском Сарајеву. Покушали су да се договоре са појединцима из Армије БиХ и
Војске РС да допусте да обоје пређу на српску Грбавицу, али из снајперске
пушке Армије БиХ убијени су на Врбања мосту (близу зграде Скупштине СР
БиХ) на „ничијој земљи”. После неколико дана, њихова тела извукли су војни-
Ипак, и после излазака је било, а повремено је долазило и до

одобрених излазака већег броја цивила из Сарајева на Српску
територију, или према Далмацији.760 Покушај хрватско-муслиманских
снага да се окруже Срби у Крајини и приморају на предају, али и
покушај Срба да окруже Муслимане у Сарајеву нису успели. Мисли
о рату који ће се завршити „брзом победом” нису се оствариле.
Економско уништавање Србије од 1992.
У јануару 1992. године почела је неконтролисана инфлација

(пад вредности) динара у Југославији, а остатак Савезног извршног
већа СФРЈ одобрио је да се за једну немачку марку плаћа 65
динара од 26.1.1992.761 До маја 1992. године инфлација је била око
45% месечно.762 Због великог броја Југословена који су радили у
Немачкој и доносили немачке марке, оне су постале паралелно
средство плаћања у СРЈ. Уштеђевине становника, ако нису биле у
страном новцу, биле су обезвређиване. Индустријска производња и
трговина опали су због рата. Због инфлације и рата материјално
оштећено становништво од 30.5.1992. морало је да се суочи са еко-
номским кажњавањем од стране УН. Део Срба није могао да разуме
зашто им СБ УН Резолуцијом 757 уводи тако озбиљне казне. То је
био почетак економског рата против целог света против Србије и
Срба, а у таквом рату Србија и Срби нису могли бити победници.763
Средином 1992. године инфлација је била око 100%. У јулу
1992. у Србији влада Радомана Божовића покушала је зауставља-
њем брзог раста цена производа, то јест одређивањем највише
цене неког производа на тржишту, да заустави и инфлацију, која је
смањена на око 50% месечно.764
ци РС и сахранили у Лукавици.
760
Слични изласци догодили су се у и новембру, и децембру 1993.
761
Политика (28126) 26.1.1992, стр. 1.
762
Драгослав Аврамовић, Реконструкција монетарног система Југославије и победа
над инфлацијом, Београд 2007, www.ecpd.org.rs (децембар 2016), стр. 4.
763
Политика (29967) 28.3.1997, стр. 2. Говорећи 1997. о економском кажњавању
које САД примењују према другим државама (Србија, Ирак, …) Ремзи Кларк,
врховни државни тужилац и министар правде у време владавине председника
Џ. Ф. Кенедија, рекао је да су економске санкције смртоносније од бомбардо-
вања, а да су нарочито делотворне (уништавајуће) од када су САД стекле
потпуну превласт у свету, то јест од око 1990.
764
Политика (28282) 2.7.1992, стр. 1; Драгослав Аврамовић, Реконструкција моне-
Државне резерве и залихе робе утицале су да се потпуније

деловање санкција осетило тек после неколико месеци. Ипак, држа-
ва је пропадала и претрпела је велике штете. Само уз посебна одо-
брења могла је долазити хуманитарна помоћ у СРЈ. Контролор
помоћи био је комитет СБ УН за примену Резолуције 757. Он је
одобравао и хуманитарни увоз гаса за грејање становништва из
Русије. Од потпуне економске пропасти државу и становништво спа-
савала је способност земљорадничког становништва да произведе
довољно хране,765 али и помоћ из иностранства. Међународне
хуманитарне организације слале су помоћ становништву. Значајнија
је била помоћ коју су Срби из страних земаља слали својој родбини
и народу у СРЈ. Та помоћ Срба из дијаспоре донела је милијарде
марака приватним лицима и српским државама. Тим новцем пла-
ћано је оно што је морало бити законито, или незаконито (шверц),
увезено из страних држава.
Увоз за хуманитарне потребе становништва у СРЈ био је врло
ограничен. Дошло је до ширења незаконите трговине. Шверцери су
увозили пре свега неопходну нафту. СРЈ је на својој територији
производила безначајан део нафте коју је трошила. Председник
Председништва Црне Горе Момир Булатовић (1993-1998) средином
септембра 1993. састао се у Тирани са председником Албаније
Салијем Беришом (1992-1997) и предложио му да Албанија допусти
својим становницима на подручју Скадарског језера да нелегално
превозе нафту у Црну Гору и тако зарађују, „на сличан начин како то
ради, ..., [Северна] Македонија”.766 Слично, са истока из Румуније
нафта је стизала у Србију противно забрани Савета безбедности. 767
Начин на који је нафта увожена знатно је повећавао њену цену у
СРЈ. Према писању Момира Булатовића, у ту нелегалну трговину
тарног ..., стр. 3-5. Међу економистима који су у име Божовићеве владе Србије
радили на заустављању раста цена и инфлације радио је и Д. Аврамовић.
765
Политика (28947) 21.5.1994, стр. 1; Политика (29501) 7.12.1995, стр. 11. У де-
цембру 1995. министар пољопривреде Србије изјавио је да је прехрамбена
индустрија, упркос кажњавању од стране држава чланица УН, успела да сачува
своју технологију и производне способности, а да је пољопривредна про-
изводња са електропривредом омогућила СРЈ да преживи.
766
Политика (28705) 9.9.1993, стр. 2; Политика (30378) 21.5.1998, стр. 14; Момир
Булатовић, Правила ћутања, Ниш 2005, стр. стр. 112, 115-116. Према Була-
товићу, после тог сусрета, прави „нафтовод” је направљен преко Скадарског
језера.
767
Између кријумичара бензина и румунских граничара долазило је до сукоба уз
употребу оружја и потапања чамаца на Дунаву.
били су умешани и странци који су надзирали примену санкција. За

велике суме новца они су пропуштали забрањеној роби да уђе, или
изађе из СРЈ. Таква нелегална привреда утицала је на криминали-
зацију друштва. Момир Булатовић приметио је да је санкцијама
„земља гурнута у безакоње” и „сама држава је... морала да крши
законе”.768
Руководство Црне Горе одлучило је да допусти од 1992. да се
преко Јадранског мора нелегално пребацују велике количине цига-
рета из Црне Горе у Италију и предају Италијанској мафији.769 На
једном суђењу у Барију средином 2002. један од вођа мафије у
Италији (Ђерардо Куомо) рекао је да се лично састао са Милом
Ђукановићем и да је тражио да добије од владе Црне Горе лиценцу
за увоз цигарета у Црну Гору.770 Црногорској влади даван је део
зараде од продаје. Средином 1997. Момир Булатовић изјавио је да
Државна безбедност у Црној Гори наплаћује у страном новцу „таксу”
од трговаца цигаретама, али да се тај наплаћени новац не показује
у буџету Црне Горе, нити је јавности јасно како се он троши. 771
После писања у Националу из Загреба о незаконитим пословима са
цигаретама, изјаву да је ДБ Црне Горе наплаћивала незаконито
„таксу” на продају цигарета поновио је у јануару 2002. министар
унутрашњих послова Црне Горе Андрија Јовићевић.772
Пре тога успостављена је веза са организованим криминалом у
Италији, тј. мафијом. Кретање камиона, натоварених цигаретама, у
Црној Гори пратио је део МУП-а Црне Горе, који је добијао упутства
768
Момир Булатовић, Правила ћутања, стр. 108-110.
769
Политика (30928) 1.12.1999, стр. 17. Према истрази која је вођена у Државном
тужилаштву [Италије] при суду у Напуљу, Италијанска мафија је раније неле-
гално превозила велике количине цигарета америчких произвођача „Филип
Морис” и „Рејнолдс” преко Албаније, а 1992. потражила је сараднике повезане
са политичким руководиоцима у Црној Гори. Велике количине цигарета купо-
ване су од америчких произвођача у бесцаринским зонама у свету. Те цигарете
су превозили до Црне Горе (Зеленике, Бара и Котора), а одатле без плаћања
царине, брзим чамцима (глисерима), превожене су цигарете у јужну Италију и
продаване. Процењено је да тако италијанска мафија избегавада плати пореза
и царина у вредности од око 4.000.000.000 немачких марака годишње.
770
Политика (31818) 6.6.2002, стр. 1.
771
Политика (30033) 4.6.1997, стр. 14. Тада, Момир Булатовић је рекао да неке
„тајне транспорте” цигарета обезбеђују службеници полиције и државне
безбедности Црне Горе.
772
Политика (31689) 23.1.2002, стр. 11. Анкетном одбору Скупштине Црне Горе,
Јовићевић је послао писмени одговор. Према одговору плаћено је 636.000
немачких марака Државној безбедности Републике Црне Горе за транзит цига-
рета кроз Црну Гору у периоду од 23. априла до 17. јула 1996. од фирме МТТ.
(најкасније средином 1996) да одбије сарадњу са Финансијском

полицијом Црне Горе, ако она покуша извршити увид у то шта се
превози у камионима.773 Надзор над наплатама није био поуздан.
Нелегално су зарађивали и држава и појединци. За надзор над
шверцом цигарета убрзо је, по Булатовићу, одређен Мило Ђукано-
вић. Он је надзирао људе који су зарадили десетине, или стотине
милиона марака. Нелегално пребацивање цигарета преко Црне
Горе није остало ограничено на Италију. Цигарете су преко Црне
Горе, без плаћања царине, вожене и у Србију (1996 и 1997). 774
Појединци који су користили нелегалну трговину са иностранством
да се обогате нису могли бити судски гоњени. Цели процес размене
био је нелегалан и није се могло јавно објавити како се крше санкци-
је из Резолуције 757. Не сме се превидети да је тај шверц био
одобрен и од вођа страних, великих компанија које су продавале
повећане количине нафте за Албанију, или необично велике коли-
чине цигарета у Црну Гору.
Крајем јуна 1992. због осуда и непризнавања новопроглашене
СРЈ, њен представник амбасадор Владимир Павићевић изјавио је
да Југославија одустаје од учешћа на састанку КЕБС-а који ће се
одржати у Хелсинкију 9. и 10.7.1992.775 Пред почетак тог састанка,
Комитет високих функционера КЕБС-а 8.7.1992. суспендовао је
(замрзнуо) чланство Југославије.776 Такав поступак олакшало је
Мишљење бр. 10 Бадинтерове комисије, а које је састављено у
Паризу 4.7.1992. Према том мишљењу: „СРЈ (Србија и Црна Гора)
јавља се као нова држава, која се не би могла сматрати јединим
наследником СФРЈ”.777
Савезна скупштина СРЈ за првог председника СРЈ изабрала је
15.6.1992. Добрицу Ћосића (Велика Дренова, 29.12.1921- Београд,
18.5.2014).778 После тога, Ћосић је прихватио Милошевићев предлог
773
Политика (30078) Београд 19.7.1997, стр. 17; Политика (30337) 8.4.1998, стр.
21. Двојица возача камиона (Бедрит Динај и Фатмир Љајић), који су ухапшени
у покушају да у Србију уђу са неоцарињеним товарима страних цигарета, изја-
вили су да су цигарете преузели из републичког магацина у Подгорици, који
контролишу брат председника Мила Ђукановића и Народна странка Новака
Килибарде.
774
Политика (29961) 22.3.1997, стр. 11.
775
састанку у децембру 1994. КЕБС је променио име у Организација за Европску
безбедност и сарадњу (ОЕБС).
776
Политика (28289) 9.7.1992, стр. 1-2.
777
Политика (28290) 10.7.1992, стр. 4.
778
Политика (28266) 16.6.1992, стр. 1. Владимир Петровић, Српске политичке
да као председника владе СРЈ предложи држављанина САД Мила-

на Панића (Београд 1929).779 Као држављанин САД, Милан Панић је
морао прво да добије дозволу владе САД да може прихватити место
премијера СРЈ. Милошевић је мислио да М. Панић може изменити
мишљење да су Срби насилници на Балкану, које су створили по-
литичари и средства обавештавања у САД и ЕЗ.780 Милошевић се
надао да у САД (Вашингтону) Србе само не разумеју, а не да се
ради о потпуно супростављеним интересима две стране.
Као мандатар Милан Панић је тражио да се смени Слободан
Милошевић, а у томе га је подржао Д. Ћосић.781 Изгледа да је М.
Панић и у првом сусрету разочарао Милошевића и отишао тако
далеко да је тражио од председника Србије да поднесе оставку.782
Ипак, 14.7.1992. Милан Панић је постављен за председника Владе
СРЈ.783 Један од изненађујућих поступака његове владе било је при-
знавање независности Словеније средином августа 1992. године,784
али влада Словеније „није журила” и признала је СРЈ после потпи-
сивања мировног споразума у Дејтону.785
Непосредно после тога дошло је до јавног разилажења С.
Милошевића и Б. Јовића,786 а у октобру 1992. на 2. конференцији
СПС-а Милошевић је изабран за новог председника партије.787
Санкције су изазвале и протесте од средине јуна до средине
јула 1992. Студенти су организовали протесте у Београду и тражили
да Слободан Милошевић да оставку због међународних санкција. 788
елите и Лондонска конференција, Том 1 : стенографске белешке са седнице
Савета за усаглашавање о државној политици Савезне Републике Југославије,
Београд 2014, стр. 10.
779
Политика (28283) 3.7.1992, стр. 1; Политика (28440) 12.12.1992, стр. 7; Вла-
димир Петровић, Српске ..., стр. 11.
780
Момир Булатовић, Правила ћутања, стр. 87. Према М. Булатовићу, С. Милоше-
вић је описивао М. Панића као човека који ће моћи заштитити СРЈ и њене
представнике власти од „највеће невоље”, то јест непријатељства из САД.
781
Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ ..., стр. 480-481. Борисав Јовић је тада
рекао Добрици Ћосићу да је то недемократски захтев, а да СПС и Милошевић
имају подршку народа и већину у скупштини.
782
Владимир Петровић, Српске ..., стр. 15-16.
783
Политика (28295) 15.7.1992, стр. 1; Владимир Петровић, Српске ..., стр. 13.
Важна места у Панићевој влади добили су Милошевићу блиски људи (Вла-
дислав Јовановић, Живота Панић и Михаљ Кертес).
784
Политика (28323) 14.8.1992, стр. 1.
785
Политика (29495) 1.12.1995, стр. 7.
786
Политика (28304) 24.7.1992, стр. 5.
787
Политика (28396) 26.10.1992, стр. 6.
788
У време протеста студената, од 28. јуна до почетка јула 1992. године

одржани су велики протести испред Скупштине СРЈ, које је органи-
зовао ДЕПОС. Протестно окупљање опозиције названо је Видов-
дански сабор. На скупу је тражена оставка Милошевића, а говоре су
одржале вође опозиције. На сабору су се појавили патријарх Павле,
принц Александар Карађорђевић, Матија Бећковић и други. Према
мањим проценама било је присутно више од 100.000, а према ве-
ћим око 300.000 лица.789
Питање сарадње са ДЕПОС-ом довело је до разлаза у ДС. У
јулу 1992. издвојила се група око Војислава Коштунице (Београд,
март 1944) која је била за сарадњу са ДЕПОС-ом. Тако је Кошту-
ница створио Демократску странку Србије у јулу и августу 1992.790
Од почетка грађанских ратова на подручју Југославије 1991. го-
дине, информативне агенције у САД и Европској заједници делиле
су настојање да се браниоци Југославије, првенствено Срби покажу
као насилници.791 Претерујући Бил Клинтон је рекао да је војска
Срба у БиХ иста као Хитлерова нацистичка војска из Другог светског
рата, а новинар америчког Националног јавног радија додао је да су
Срби гори од Хитлерових нациста, јер „нацисти барем нису никада
силовали Јеврејке”.792 То се наставило током 90-их година 20.
века,793 а средином 1996. на скупу „Нордијски ТВ дани” Кај Ејде,
789
Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 282. Син краља Петра Другог
Карађорђевића, принц Александар Карађорђевић, са породицом, први пут
посетио је Србију 5.10.1991.
790
Политика (28315) 6.8.1992, стр. 7.
791
Јован Ћирић, Први ударац, у зборнику: 20 година од разбијања СФРЈ = 20
years since the breaking - up of the SFRY, Београд 2011, стр. 184. Према неким
истраживачима, у САД и Европској заједници (унији), Срби су свесно и успешно
приказани као главни насилници: „Успех демонизације Срба, која је њих
учинила јединим одговорним зa југословенске ратове …, представља највећу …
пропагандну победу нашег доба. Све је урађено тако брзо и са тако неверо-
ватним једноумљем и некритичношћу западних медија, који целе две деценије
нису дозвољавали да се појави било какво другачије мишљење и објашњење
догађаја.”
792
Милорад Којић и други, Намјерном силом на Републику Српску, стр. 36.
793
Политика (29502) 8.12.1995, стр. 14. Једна позната телевизијска агенција из
Велике Британије (BBC) је у време склапања мировног договора у Дејтону
1995. снимила пропагандно-информативну серију „Умирање Југославије”. Та
серија приказала је Србе као зле нападаче на друге народе и „државе”. Хрвати
су приказани као углавном праведни, а Бошњаци су приказани као жртве наси-
ља Срба и Хрвата. Такво приказивање, Срби, као зли, Хрвати, као углавном
праведни, а Бошњаци, као добри, било је основно правило за прављење већи-
не вести о бившој СФРЈ у информативним службама у САД и Западној Европи.
(помоћник Торвалда Столтенберга) рекао је да су западни нови-

нари, пратећи сукоб на простору некадашње СФРЈ, починили можда
највећи грех јер су оптуживали само Србе за насиља која су чиниле
све стране у сукобу.794
После именовања, премијер Милан Панић путовао је у САД и
западноевропске државе у намери да поправи односе СРЈ са њи-
ма,795 али због забрана одобрених од СБ УН није успео да ослободи
за употребу новац Југославије, који је био у страним банкама и није
могао платити неку значајнију делатност (информативних удружења
и политичара-лобиста) да се другачије говори о СРЈ и Србији у тим
државама.796 О раширености мисли да су Срби једини кривци за рат
и патње у СФРЈ 1991-92. сведочи изјава једног професора из Ита-
лије који је посетио Сарајево у новембру 1992. и рекао да се на
Србе гледа као на једине кривце.797
Тадашњи министар иностраних послова СРЈ Владислав Јова-
новић тврди да му је М. Панић показао извештаје о раду своје владе
које је слао државном секретару САД Џејмсу Бејкеру и да је из
Вашингтона примао упутства за свој рад.
Истовремено, позивајући се на резолуције 713 и 757, од сре-
дине јула 1992. бродови НАТО-а (VI флота) и ЕЗ успоставили су у
Јадранском мору контролу санкција УН.798 Видљиво је било да се не
поштује Резолуција 757, првенствено због продаје нафте СРЈ, СБ
Резолуцијом 787 (усвојена 16.11.1992) забранио је превоз нафте,
угља, других енергената и сировина преко СРЈ за „треће државе”, а
тиме је отежано да се не поштују забране из Резолуције 757, затра-
жено је да државе чланице УН појединачно, или удружене у савезе,
појачају и поморску контролу бродова који могу превозити робу у
794
Политика (29682) 10.6.1996, стр. 14.
795
Владимир Петровић, Српске ..., стр. 16.
796
797
Политика (28430) 2.12.1992, стр. 3. После посете Мањачи (логор у коме су
Срби држали затворенике) и затворима у Сарајеву (у којим су Муслимани
држали затворене Србе), Данијел Салваторе Шифер рекао је да су услови у
затворима у муслиманском делу Сарајева лошији за затворенике од услова за
затворене на Мањачи, а да када то буде показано „можда ће људи схватити да
Срби нису једини кривци”.
798
Политика (28291) 11.7.1992, стр. 5; Политика (28297) 17.7.1992, стр. 1; NATO
A-Z page, www.nato.int (април 2019), р. 162. После састанка КЕБС-а у
Хелсинкију, 10.7.1992. на састанку министара ЕЗ и НАТО-а донета је одлука да
се успостави потпуна контрола на Јадранском мору онога што се вози према
СРЈ и из ње. Немачка је послала један свој брод и три авиона. Тако је дошло до
прве употребе војске Немачке ван њених граница после Другог светског рата.
СРЈ, а неколико дана после почела је операција НАТО-а на Јадрану

названа „Морска стража”.799 Надгледање бродовима и авионима
НАТО држава вршено је (од јуна 1993) до јуна 1996. у том периоду
прегледано је око 74.000 бродова.800
Рат од средине 1992. и избацивање СРЈ из УН
После преузимања власти у градовима БиХ у априлу и мају

1992. године, дошло је до борбе да исту власт признају и села која
су окруживала те градове. Из градова, као већих средишта, тражено
је од села у којима су били припадници другог народа да они преда-
ју оружје. Тако је из Високог ТО БиХ (Армија БиХ) тражила од Срба,
то јест српских села око града да предају оружје, а нека села била
су војно нападнута.801 Велики војни напад на српска села око Висо-
ког био је 20.6.1992. године, а део Срба одведен је у затворе и лого-
ре, али већина од око 3.000 уплашених Срба са подручја Високог
прешла је, у великом збегу, 20-21.6.1992. на подручје Илијаша.802
У мају 1992. ЈНА се повлачила из СР БиХ и од делова њеног
13. корпуса настао је Херцеговачки корпус ВРС, али повлачење ЈНА
искористили су Хрвати и Муслимани и узели су источни део долине
око доњег тока Неретве у јуну 1992.803 Средином јуна 1992. Мусли-
мани (Патриотска лига) покушали су војно да узму и подручје
Гацка.804 Повлачење ЈНА користили су Хрвати који су у августу 1992.
са подручја Дубровника вршили нападе према Требињу.805
У јуну 1992. године Председништво Југославије направило је
један меморандум о војсци Хрватске у БиХ, а према тој процени од
35.000 до 40.000 војника послато је из Хрватске у БиХ (Војске
799
United Nations, Resolutions and Decisions of the Security Council 1992, р. 29-31;
Политика (29314) 31.5.1995, стр. 16. Кина и Зимбабве су се уздржали, а оста-
лих 13 чланица СБ гласали су за резолуцију.
800
Политика (29692) 20.6.1996, стр. 14.
801
Цвјетко Савић, Ратни злочини над ..., стр. 62-68.
802
Цвјетко Савић, Ратни злочини над ..., стр. 68-69, 74-76, 105, 302-303, 308. Збег
Срба прешао је, после преговора са ХВО, преко подручја Кисељака. За убиство
неколико заробљених Срба у нападу 20.6.1992. Рамић Нисет осуђен је 2007.
803
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 191-192. Херцеговачки
корпус у јесен 1992. имао је око 24.000 војника, а крајем рата 1995. број
војника се смањио на око 18.500 војника.
804
Политика (28269) 19.6.1992, стр. 14.
805
Хрватске, ЗНГ и ХОС-а).806 У јуну 1992. Хрвати су преузели и део

Мостара на левој обали Неретве, српска села Клепце, Пребиловце
и Тасовчиће код Чапљине, али и Столац.807
Хрвати, предвођени Матом Бобаном, у Грудама прогласили су
стварање Херцег-Босне, са Мостаром као главним градом 3.7.1992.
године.808 Истовремено, средином 1992. у Херцег-Босни се давала
предност Хрватском већу одбране (ХВО), као војној организацији,809
а крајем августа и у септембру 1992. године ХОС је интегрисан у
ХВО.810 ХВО је у БиХ имао око 45.000 војника крајем 1992.811 У
августу 1992. дошло је до разлаза и сукоба ХВО и муслиманске
војске на подручју Херцеговине и средње Босне, насупрот Посавини
где су и даље несметано сарађивали. У Сарајеву до мањег ору-
жаног сукоба са погинулим између Хрватског већа одбране (ХВО),
које је држало насеље Ступ, и муслиманских војника које је водио
Јусуф Јука Празина дошло је средином августа 1992.812 Мостар је
био подељен на муслимански и хрватски део.
Од почетка сукоба у БиХ нетрпељивошћу и насиљем стваране
су етнички чисте територије. Већински народи протеривали су са
територије коју су контролисали припаднике мањинских народа.
Настали су и логори у којима су затвореници мучени глађу, тучени, а
неки и убијени. Све три стране у БиХ су имале такве логоре и затво-
ре за заробљене противнике, али и цивилно становништво. У гра-
ђанском рату у БиХ постојало је око 500 затвора, приватних затво-
806
Политика (28267) 17.6.1992, стр. 4.
807
Политика (29668) 27.5.1996, стр. 14. После заузимања српских села 1992. куће
су опљачкали, а затим спаљивали и рушили. Порушили су и гробницу за жртве
усташа из Другог светског рата у Пребиловцима. Порушили су и православни
манастир Житомислић. Муслимани су остали у Стоцу, али су и они већином
протерани 1993. у време појачаних сукоба Хрвата и Бошњака.
808
Политика (28286) 6.7.1992, стр. 1.
809
Политика (28320) 11.8.1992, стр. 8; Политика (28722) 26.9.1993, стр. 8. Пред
склапање договора о уласку ХОС-а у ХВО у августу 1992. је дошло до међу-
собног оружаног сукоба и убистава. Код Мостара убијен је и Блаж Краљевић,
повратник из Аустралије, заповедник ХОС-а у Херцеговини.
810
811
Д. Маријан, Вјештачки налаз …, стр. 226.
812
тика (28818) 6, 7, 8. и 9.1.1994, стр. 7. Док је боравио у ратном Сарајеву Јусуф
Јука Празина је држао приватне затворе и јавне куће, а пљачкао је и убијао
првенствено Србе. Годину дана после, у августу 1993. Ј. Празина је напустио
Армију БиХ и отишао је у Лијеж, а тамо је убијен у децембру 1993.
ра и логора у које су затварани Срби и Југословени. 813 Хрвати и

Бошњаци направили су логоре и затворе у Посавини (Дервенти, Б.
Броду, Оџаку, Новом Граду, …),814 на подручју Тузле (Тузла, Лукавац,
Грачаница, Бановићи, Сребреник, ...),815 у Подрињу (Горажде,
Сребреница, …),816 у средњој Босни (Бугојну, Травнику, Сарајеву,
Брези, Високом, Зеници, …),817 у Херцеговини (Мостару, Коњицу,
Чапљини, Дретељу, …),818 али и у западној Босни.
Муслиманске власти и војска Армије БиХ у Високом у касарни
„Ахмет Фетагић” која је пре припадала ЈНА направили су логор за
заробљенике и од јуна 1992. у логор су довели око 500 одраслих
Срба, неколико десетина Српкиња и неколико малолетника, а та
затворена лица тукли су, мучили глађу, неколико Српкиња силовали
су, а нека лица су и убили.819
Од маја 1992. до краја јануара 1996. постојао је логор у Силосу,
Тарчин југозападно од Сарајева у коме је било затворено око 550
Срба.820 У другој половини априла 1992. Муслимани и Хрвати су
813
Бранислав Дукић, Логори за Србе ..., стр. 193.
814
A. Врaњeш и Б. Mиoдрaгoвић, Наша исповијест …, стр. 50-55; Политика (29992)
22.4.1997, стр. 18; Политика (30176) 25.10.1997, стр. 16. Један заповедник
позадине Хрватског вијећа одбране Чаушевић Ахмет издавао је и писана
одобрења у којим интервентним водовима из Загреба и Сијековца допушта да
на подручју Босанског Брода приводе жене „у корист мушког спола”, то јест да
их приводе и силују. Хрвати и Бошњаци силовали су већином Српкиње, али и
друге жене ако су биле удате за Србе, или оптужене да помажу четнике (Србе).
Фериду Халиловићу, из Оџака, који је био војни полицајац у 102. бригади
Хрватског вијећа одбране, због мучења и силовања жена затворених у лого-
рима у Б. Броду, Оџаку и Новом Граду 1992. суђено је 1997.
815
816
817
A. Врaњeш и Б. Mиoдрaгoвић, Наша исповијест …, стр. 157, 179. Само на
подручју Сарајева било је око 120 логора и затвора за Србе и Југословене.
818
A. Врaњeш и Б. Mиoдрaгoвић, Наша исповијест …, стр. 199, 201-204; Душан
Зуровац, Записи из мостарске тамнице, стр. 31; Шефко Хоџић, Босански ратни-
ци, стр. 168-169. У Дретељу код Чапљине војно складиште горива ЈНА ХОС је
претворио у логор од априла до краја октобра 1992. у коме су мучени затво-
рени (већином Срби и Српкиње из Херцеговине), али после и Бошњаци. Један
затворени Бошњак причао је да су га секли по врату и пили његову крв.
819
Цвјетко Савић, Ратни злочини над ..., стр. 137-140, 143-144, 146-147, 159, 167,
181, 183. Наоружани Муслимани Србе су одводили из њихових кућа, болница и
других места. У селу Збиљу код Високог око 20 породица Срба било је затво-
рено у три подрума од 8.8.1992. до 18.11.1992. Неке од Срба војници и поли-
цајци Армије БиХ изводили су из подрума у Збиљу, тукли и мучили на друге
начине.
820
Политика (29900) 20.1.1997, стр. 16; A. Врaњeш и Б. Mиoдрaгoвић, Наша
исповијест …, стр. 181; (Не)правда у судским ладицама, Српски борац - лист
држали власт у Коњицу, а њихова ТО, ХВО и полиција преузели су

војну фабрику „Игман“ у Коњицу и приморали ЈНА да напусти
касарну и складишта ЈНА у селу Челебићи. 821 Срби из Коњица
склањали су се у неколико српских села око града, али у мају 1992.
почели су већи напади Армије БиХ у којим је дошло до узимања
Брадине и других српских села.822 Напади на Србе у селима на
подручју Коњица водили су протеривању од 6.000 до 8.000 Срба и
Југословена, а за заробљене Србе и Југословене направљен је
логор у објекту у Челебићу који је раније припадао ЈНА.823
Од почетка оружаног сукоба у Сарајеву криминалци су ства-
рали своје наоружане дружине и преузимали делове Сарајева у
којим су несметано вршили насиља над Србима и Југословенима. 824
Убијање Срба било је бројније у 1992. и почетком 1993. на подручју
Сарајева под муслиманском контролом, а мањи број убистава био је
од средине 1993. Тачан број Срба који су убијени од 1992. до 1995. у
Сарајеву под контролом Изетбеговића није утврђен.825 Велики број
бораца Републике Српске, број 124-125 (2009), стр. 46. У априлу 1992. Мусли-
мани су узели пуну контролу над Тарчином и Пазарићем.
821
Политика (29607) 25.3.1996, 14; МКСЈ УН (IT-96-21-T), Пресуда Зејнилу ..., 58.
822
A. Врaњeш и Б. Mиoдрaгoвић, Наша исповијест …, стр. 205; МКСЈ УН (IT-96-21-
T), Пресуда Зејнилу ..., стр. 59-60.
823
Политика (29607) 25.3.1996, стр. 14; Политика (29949) 10.3.1997, стр. 16; A.
Врaњeш и Б. Mиoдрaгoвић, Наша исповијест …, стр. 205; МКСЈ УН (IT-96-21-T),
Пресуда Зејнилу ..., стр. 60, 63-65; Богољуб Кочовић, Етнички и ..., стр. 484.
Из објеката ЈНА у Челебићу у другој половини априла 1992. без оружане борбе
истерани су војници ЈНА. У тим објектима Муслимани и Хрвати направили су
логор за Србе, који је постојао од маја до децембра 1992. У њему је било
затворено више стотина лица, а силовано је око стотину Српкиња. Само Адил
Балић признао је да је силовао око 50 Српкиња. Батинањем и на друге начине
убијено је неколико десетина Срба. Први управник тог логора био је Расим
Мишуновић, а после Здравко Муцић Паво.
824
A. Врaњeш и Б. Mиoдрaгoвић, Наша исповијест …, стр. 181. Јусуф Јука Празина
организовао је насиља у општинама Нови Град и Кошево, Рамиз Делалић Ћело
био је вођа насилника у општини Центар, Исмет Бајрамовић Ћело држао је
општину Ново Сарајево, а Мушан Топаловић Цацо општину Стари Град.
825
Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих
лица, Пројекат пописа и евидентирања српских жртава у рату у БиХ,
www.rcirz.org (фебруар 2018), стр. 19; Истраживачко документациони центар
[из Сарајева], www.idc.org.ba (јун 2007), стр. 4, 11, 13, 16, 23-24. Према
Истраживачко документационом центру који је у Сарајеву водио Мирсад
Токача, укупни број убијених и несталих 1992-1995. на подручју Сарајева је
око 14.000 лица (око 8.400 војника и око 5.600 цивила). Од тога око две
трећине су Бошњаци (око 9.500), око 26% Срби (око 3.600), а око 5% Хрвати
(око 650). Ипак, Републички центар за истраживање рата Републике Српске
дошао је до броја од око 6.300 (око 4.600 војника и око 2.500 цивила) убијених
и несталих Срба на подручју Сарајева. Видети и напомену 945.
Српских жена и девојчица био је силован у Изетбеговићевом Сара-

јеву.826 Познатији логори које су направили Хрвати у БиХ били су у
Босанском Броду, Дервенти, Ливну, Хелиодром код Мостара, Дре-
тељ код Чапљине, а у њима су држали и жене. 827 Поред логора,
постојали су бројни мањи затвори, у којим су вршени злочини над
мушкарцима, женама и децом. Неки од затвора били су приватно
власништво појединих насилника.
Познатији сабирни центри (логори) у којима су Срби држали
велики број Муслимана и Хрвата (заробљених војника ТО Републи-
ке БиХ, цивила код којих је пронађено нелегално оружје, оних који
се нису одазвали на позив у војску РС и слично) били су Омарска и
Кератерм и Мањача.828
Од априла 1992. представници Муслимана оптуживали су Србе
да праве концентрационе логоре у којим муче и убијају Муслима-
не.829 Почетком августа 1992. новинари у Великој Британији, затим и
другим државама Западне Европе и САД почели су да шире лажне
вести да су Срби направили „концентрационе логоре” за мучење и
убијање Муслимана и Хрвата.830 Те оптужбе биле су довољне да, на
захтев САД, буде сазвана седница СБ УН и на њој расправља о
томе.831 После тога, на седници Врховног савета одбране СРЈ
7.8.1992. Д. Ћосић је рекао да има осећај да се праве изговори како
би се оправдао већи војни напад на Југославију, а да Ф. Туђман и
Муслимани у Босни не желе никакав мир који би се постигао прего-
ворима, него да желе искористити подршку САД и из западне Евро-
пе како би војнички поразили Србе у Хрватској и БиХ. 832 Међу
политичарима који су јавно тражили да се Србији запрети војним
нападом у првој половини августа 1992. године били су Маргарет
826
A. Врaњeш и Б. Mиoдрaгoвић, Наша исповијест …, стр. 181-185. Према једној
изјави коју је дао 1996. истражним органима Републике Српске Јасмин Шљиво
неколико војника Армије БиХ силовало је у фебруару 1993. и Српкињу стару 12
година која је током силовања умрла.
827
тика (28510) 23.2.1993, стр. 6.
828
Политика (28318) 9.8.1992, стр. 6; Шефко Хоџић, Босански ратници, стр. 273. У
првој половини августа 1992. на Мањачи је било око 3.000 заробљеника.
829
Видети напомену 753.
830
Политика (28315) 6.8.1992, стр. 1-3; Политика (28328) 19.8.1992, стр. 8; Вла-
димир Петровић, Српске ..., стр. 17.
831
Политика (28315) 6.8.1992, стр. 1.
832
Стенографске белешке са 5. седнице Врховног савета одбране, 7. август 1992,
www.sense-agency.com/upload/documents/stenografic_records/BHS/ (јануар 2018),
стр. 36-37.
Тачер, бивша премијерка Велике Британије, и Бил Клинтон, канди-

дат за председника САД, а председник Џорџ Х. В. Буш објавио је да
ће САД тражити усвајање резолуције СБ ОУН која ће одобрити
употребу војне силе за заштиту достављања хуманитарне помоћи у
БиХ.833 Дан пред усвајање резолуције у Тајму и Њузвику се појављу-
ју опширне приче о логорима за мучење које су направили Срби. 834
Говорило се о десетинама хиљада силованих женских особа, а
Тадеуш Мазовјецки направио је једну процену о 12.000 силованих
жена до априла 1993.835 У таквим околностима, СБ усвојио је резо-
луције 770 и 771 (13.8.1992), које траже да се омогући приступ
Међународном црвеном крсту „и другим релевантним хуманитарним
организацијама” свим затворима и логорима у БиХ и РС.836
Као члан Председништва Републике Српске, Биљана Плавшић,
говорила је да нема у Републици Српској концентрационих логора
какви су постојали у Другом светском рату и позвала је представни-
ке Међународног црвеног крста да обиђу затворе, које су новинари
описали као конц-логоре.837 После доласка посматрача из ЕЗ и изја-
ва Међународног црвеног крста (МКЦК) да су посећени логори са
више од 10.000 затвореника, постало је јасно да су то затворенички
833
834
Политика (29590, 8.3.1996, стр. 14. Новинари из САД су писали и да Срби
силују младе Муслиманке и Хрватице, а онда их држе да роде „српску децу”.
После је Европски парламент усвојио и једну резолуцију у којој се осуђује
притварање и силовање Муслиманки у БиХ. Такво осуђивање затварања и си-
ловања само Муслиманки, а заборављање да се то исто дешавало и Српкињама
и Хрватицама био је последица једностраних осуда Срба у јавним гласилима и
међу политичарима ЕЗ. У тим претеривањима појавиле су се оптужбе да су
војници РС силовали десетине хиљада Муслиманки.
835
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 307, 317-319. У захтеву владе
БиХ из Сарајева Међународном суду правде за покретање тужбе против СРЈ из
марта 1993. писало је да је силовано 50.000 Муслиманки. После, у марту 2006.
пред МКСЈ УН у Хагу говорило се о око 12.000 силованих жена (Бошњакиња,
Српки-ња, ...) на подручју БиХ. Ту процену направио је 1993. године Тадеуш
Мазовјецки, а на основу пријављених 119 трудноћа које су последица сило-
вања у БиХ до априла 1993. и медицинских истраживања да на 100 случајева
силовања долази једна трудноћа.
836
Политика (28323) 14.8.1992, стр. 1; Политика (28324) 15.8.1992, стр. 1-2. За
резолуцију је било 12 чланица, а уздржане су биле Кина, Индија и Зимбабве.
837
Политика (28317, 8.8.1992, стр. 8. У затворима је био велики број мушкараца
који су учествовали у рату против Републике Српске, или су починили неке
прекршаје закона. Тако су створени велики затвори у Херцеговини (у Билећи и
Фочи) у време мобилизације у Војску РС, када стотине Муслимана и Хрвата
нису хтели да иду у Војску РС.
логори у којима су били нехумани услови, али да то нису нацистички

„логори смрти”.838 У РС неки сабирни центри (логори) престали су да
постоје у другој половини августа 1992. а други су постојали дуже.839
Када је већ постало јасно да Срби нису имали конц-логоре, али
је усвојена резолуција која допушта употребу силе под покрови-
тељством УН, Турска је понудила своје војнике који ће се борити у
БиХ, а Иран је предложио да се укине забрана продаје оружја и
позвао исламске државе да пошаљу тешко наоружање у БиХ.840
Забрана није укинута, али се оружје у БиХ довозило преко Словени-
је и Хрватске,841 а у априлу 1993. код Сарајева у једном хумани-
тарном конвоју камиона УН који је ишао Муслиманима пронађена је
сакривена муниција.842
Велика Британија, као председавајућа у ЕЗ, од 26.8.1992.
организовала је мировну конференцију у Лондону. Копредседници
конференције постали су Дејвид Овен и Сајрус Венс. Њој су при-
суствовали представници СРЈ (Д. Ћосић, М. Панић, С. Милошевић и
М. Булатовић), Хрватске и Републике БиХ. На почетку рада усвојена
је Изјава о БиХ која предвиђа да се безусловно ослободе сви
заробљени цивили, а затворе сви логори за заробљенике, као и да
се то уради под „међународном контролом”. Изјава је предвидела
забрану војних летова изнад БиХ. Поред тога, Изјава коју су потпи-
сали Радован Караџић, Никола Кољевић и Даглас Хог (из Форин
838
тика (30819) 11.8.1999, стр. 2. Међу онима који су посетили логоре у РС у
августу 1992. били су члан британског парламента Џереми (Педи) Ешдаун (који
је био и вођа либералдемократа, треће по бројности партије у Парламенту Ве-
лике Британије) и Бернард Кушнер, француски министар за социјална и хума-
нитарна права. Они су говорили да нису видели логоре смрти какве је имала
Хитлерова Немачка, то јест концентрационе логоре (конц-логоре).
839
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 118. Кератерм и Омарска
су расформирани 21.8.1992. а логор Омарска постојао је до новембра 1992.
840
литика (29654) 13.5.1996, стр. 14; Политика (29655) 14.5.1996, стр. 14. Према
изјави из 1996. Клинтоновог саветника Ентонија Лејка у САД су имали снимке
авиона који су од септембра 1992. возили оружје из Ирана, преко Турске на
аеродроме у Загребу и на Крку. Део оружја задржавали су Хрвати, а део је
превожен Армији БиХ.
841
Политика (28699) 3.9.1993, стр. 10. У јулу 1993. на аеродрому код Марибора
откривена је нелегална пошиљка оружја за Армију БиХ, а министар одбране
Словеније Јанез Јанша и председник Словеније Милан Кучан су договорили
пролазак оружја преко Словеније за Армију БиХ са Фикретом Абдићем и Хаса-
ном (син Халида) Ченгићем (један од значајнијих чланова СДА).
842
литика (28581) 8.5.1993, стр. 10.
офиса САД) говорила је о сагласности да се тешко наоружање које

имају Срби око градова Сарајева, Јајца, Горажда и Бихаћа групише
и престане користити, а да надгледање врше посматрачи УН.843
После је дошло до преговора о ослобађању затвореника из
логора и склапања споразума представника три зараћене стране са
Црвеним крстом у Женеви 1.10.1992. године, а према њему ослобо-
ђено је неколико хиљада заробљеника из логора у РС. 844 Повла-
чење тешког наоружања и Срба са леве обале Дрине на подручју
Горажда довело је до уласка муслиманске војске и у српска села и
куће у граду. При томе имовина Срба је отимана и уништавана а
цивили који се нису повукли са српском војском су убијани. 845 Срби
су имали предност у тешком наоружању, а Муслимани у броју војни-
ка. Нарочито на подручју Сарајева. Због тога, Срби нису могли да
одустану од употребе тешке артиљерије против Армије БиХ ни на
подручју Сарајева. Од септембра 1993. Армија БиХ подељена је у 5
корпуса.846
У септембру 1992. у Џакарти (Индонезија) на конференцији
несврстаних земаља неке државе са муслиманском већином (Па-
кистан, Иран, Египат, Саудијска Арабија, Малезија) тражиле су да се
СРЈ избаци из чланства.847 Две године после, средином 1994. Југо-
славија је избачена из покрета несврстаних.848
843
Политика (28342) 2.9.1992, стр. 4; Политика (29506) 12.12.1995, стр. 3. Ова
мировна конференција позната је под именом Мировна конференција о бившој
Југославији, а постојала је од августа 1992. до јануара 1996. Пред почетак
конференције П. Карингтон је дао оставку. На вест да ће као његов заменик
бити постављен Дејвид Овен, бивши министар спољних дела Велике Британије
(1977-79), Р. Караџић је приговорио да Овен није добар избор јер је показао
спремност да неосновано осуђује Србе. Ипак, ЕЗ се није много обазирала и као
свог председника мировне конференције именовала је Овена. Истовремено, и
представник УН, Сајрус Венс је именован за копредседника са Овеном.
844
845
Политика (28347) 7.9.1992, стр. 1, 5.
846
Шефко Хоџић, Босански ратници, стр. 98. У септембру 1992. Председништво
БиХ донело је одлуку о стварању 5 корпуса Армије БиХ. Створени су 1. корпус
(или Сарајевски), 2. корпус (или Тузлански), 3. корпус (или Бањалучки са
„привременим седиштем у Зеници”), 4. корпус (или Мостарски) и 5. корпус (или
Бихаћки).
847
848
Политика (29252, 27.3.1995, стр. 12. Средином 1994. године СРЈ није позвана
на министарску конференцију Несврстаних у Каиру. На истој конференцији у
завршној Декларацији осуђене су Србија и Црна Гора (СРЈ није споменута, то
На захтев Бутроса Галија у септембру 1992. СБ УН Резолуци-

јом 776 одобрио је појачања за УНПРОФОР у БиХ (још 6.500
војника), а истом резолуцијом тражена је брза примена забране
војних летова изнад БиХ, која је договорена у Лондону 26.8.1992.849
Заповедник УНПРОФОР-а у БиХ постао је Филип Моријон.850
Број оних који су бежали од насиља, или били протерани пове-
ћавао се. Крајем октобра 1992. Високи комесаријат УН за избеглице
проценио је да у бившој СФРЈ има 2.117.205 избеглих лица.851
Од Резолуције 776 у септембру до Резолуције 786 (10.11.1992)
углавном је успостављено НАТО надгледање забране војних летова
над БиХ.852 У октобру 1992. године Караџић је пристао на захтев
копредседника Мировне конференције Венса и Овена да РС своје
војне авионе стави под надзор УНПРОФОР-а. Забраном летова
даље је умањена предност српске стране која је имала и мале
ваздушне снаге западно од Дрине.
На почетку рада Генералне скупштине УН средином септембра
1992. представници САД и ЕЗ (Велике Британије) тражили су да се
спрече представници СРЈ да присуствују на скупштини.853 Захтеве
за искључење СРЈ из УН подржао је део исламских држава, 854 а СБ
УН 19.9.1992. усвојио је препоруку у којој је тражио избацивање СРЈ
јест замишљена је непостојећом) за „агресију и етничко чишћење у БиХ”, поред

тога, тражено је укидање забране продаје оружја Армији БиХ.
849
850
Политика (28379) 9.10.1992, стр. 3.
851
Политика (28396) 26.10.1992, стр. 5. Према тој процени избеглице у БиХ
достигле су број од 1.494.891, а већи део од њих задржао се у БиХ. У БиХ (са
РС) било је око 810.000 пријављених избеглих лица, у Хрватској било је око
644.000 пријављених избеглих лица, у Србији било је око 425.000 пријављених
избеглих лица, у РСК било је око 87.000 пријављених избеглих лица, у Слове-
ни-ји било је око 70.000 пријављених избеглих лица, у Црној Гори било је око
61.000 избеглих лица, а у Македонији било је око 31.000 избеглих лица.
852
Политика (28445) 17.12.1992, стр. 1-2; Милорад Којић и други, Намјерном
силом на Републику Српску, стр. 49-50; NATO A-Z page, www.nato.int (април
2019), р. 162. Забрану летова преко надгледања аеродрома у СРЈ, БиХ, РСК и
Хрватској остваривао је УНПРОФОР уз помоћ ЕЗ и САД, а значајна улога од
средине октобра 1992. поверена је НАТО летелицама за електронско осматрање
типа Авакс (AWACS). У октобру 1992. операција се звала „Операција надгледа-
ње неба”, а после Резолуције 816 СБ УН, преименована је у априлу 1993. у
„Забрањени лет”.
853
Политика (28357) 17.9.1992, стр. 1. Објашњење је било да је чланство у УН
имала СФРЈ, а да се она распала. Према том мишљењу СРЈ не може аутоматски
заузимати место СФРЈ, то јест мора тражити учлањење у УН као нова држава.
854
Политика (29626) 13.4.1991, стр. 13.
из рада Генералне скупштине УН,855 а одлуком Генералне скупшти-

не УН то је и учињено 22.9.1992.856
Крајем септембра 1992. најава да ће војска СРЈ напустити
Конавле и Превлаку изазвала је незадовољство у Требињу и захтев
да се договори и обустава напада војске Хрватске са подручја
Дубровника на Попово поље.857 Војска СРЈ напустила је Конавле (са
Цавтатом) и Превлаку (ненасељено полуострво површине око
хектар на улазу у Боку которску) од 18. до 20.10.1992. године.858
После повлачења југословенске војске са подручја Конавла војска
855
Бриона ..., стр. 69; Ференц Ф. Јагица, Међународно-правни аспекти …, стр.
149-150 напомена 353. Резолуција 777 СБ УН поновила је мишљење Бадинте-
рове комисије. Према садржају Резолуције 777: „Савет безбедности, Потврђују-
ћи своју Резолуцију 713(1991) од 25. септембра 1991. и све остале релевантне
резолуције. Будући да је држава претходно позната као Социјалистичка Феде-
ративна Република Југославија престала да постоји. Позивајући се на Резолу-
цију 757(1992) која је нотирала како захтев од стране Савезне Републике Југо-
славије (Србија и Црна Гора) у погледу аутоматског континуитета чланства
претходне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у Уједињеним
нацијама не може бити генерално прихваћен. 1.Будући да Савезна Република
Југославија (Србија и Црна Гора) не може аутоматски наставити континуитет
чланства претходне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у
Уједињеним нацијама; саветује, стога, Генералну скупштину да одлучи како
Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) треба аплицирати за
чланство у Уједињеним нацијама и да, стога, неће учествовати у раду Гене-
ралне скупштине...”
856
Resolutions and Decisions adopted by the General Assembly during its Forty-
seventh Session, vol. I, United Nations: New York 1993, p. 12; Политика (28364)
24.9.1992, стр. 1; Ференц Ф. Јагица, Међународно-правни аспекти …, стр. 157
напомена 371. Одлуком 47/1: „Генерална скупштина, Усвајајући препоруку
Савета безбедности од 19. септембра према којој Савезна Република Југослави-
ја (Србија и Црна Гора) има обавезу аплицирања ради пријема у Уједињене
нације, као и да не може учествовати у раду Генералне скупштине; 1. Будући
да Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) не може аутоматски (у
континуитету) наставити чланство претходне Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије у Уједињеним нацијама; одлучује, стога, да Савезна
Република Југославија (Србија и Црна Гора) треба аплицирати у чланство
Уједињених нација и да не може учествовати у раду Генералне скупштине ...”
Представници 127 држава гласали су за искључивање СРЈ из рада Генералне
скупштине ОУН, а против су биле Кенија, Танзанија, Зимбабве, Замбија, Свази-
ленд и сама Савезна Република Југославија. Остале државе су биле уздржане.
857
Политика (28366) 26.9.1992, стр. 8.
858
Јелена Гускова, Став Срба према ..., стр. 46; Коста Николић, Једна изгубљена
историја ..., стр. 336. Споразум о повлачењу Војске Југославије потписали су
Добрица Ћосић и Ф. Туђман у Женеви 30.9.1992. Сама Превлака је предата
„плавим шлемовима”, а то је био крај повлачења последњих војника Војске
Хрватске покренула је велики напад према Требињу.859

У октобру 1992. дошло је до значајнијих сукоба Хрвата (ХВО)
против Бошњака у средњој Босни. Борбе са већим бројем убијених
и протераних вођене су око Горњег Вакуфа, Новог Травника и
Прозора, али борби је било и код Кисељака, Коњица, Јабланице и
Мостара.860 Те сукобе ХВО против муслиманског дела Армије БиХ у
средњој Босни искористили су Срби и ослободили град Јајце
29.10.1992.861 Хрвати су покушали да пресеку Републику Српску
између Брчког и Шамца у новембру 1992. али покушај није успео.862
У Сарајеву у првој половини децембра 1992. Војска РС је узела
Отес и део Ступа.863 Крајем 1992. Војска РС држала је око 63%
предратне територије СР БиХ.864
У Србији почетком септембра 1992. разлике између Милана
Панића и Слободана Милошевића биле су све веће, а М. Панић је
из владе СРЈ избацио Михаља Кертеса, човека који је уживао пове-
рење С. Милошевића.865 У првој половини септембра 1992. године
министар спољних послова Владислав Јовановић поднео је оставку
М. Панићу.866 У октобру 1992. Веће грађана Савезне скупштине се
самораспустило, а Д. Ћосић је расписао изборе за 20.12.1992. 867
Милошевић је искористио захтеве опозиције да се одрже нови
избори и прихватио распуштање скупштине Србије. Променом
изборног закона у октобру 1992. уведено је гласање за страначке
листе, а 2/3 добијених посланичких места у Скупштини одређивао је
шеф политичке странке.868 Због тога, посланици у скупштини морали
су показивати већу послушност шефу странке.
Југославије са територије Републике Хрватске. После, у децембру 2002.
посматрачи УН Превлаку су предали Хрватској.
859
860
Џемал Најетовић и Сакиб Куртић, Трећи корпус Армије РБиХ ..., Корак -
часпопис за заштиту тековина борбе за БиХ број 29, Сарајево 2012, стр. 65.
Стварање мешовитих комисија Хрвата и Муслимана привремено је умирило
сукобе у средњој Босни до почетка 1993.
861
862
863
864
Саша Мрдуљаш, Просторно-демографски ..., стр. 207, 212.
865
Политика (28338) 29.8.1992, стр. 1.
866
Политика (28351) 11.9.1992, стр. 1.
867
868
После одлуке М. Панића да се кандидује за председника Срби-

је, оставке на место у његовој влади дало је троје министара, 869 а
Републичка изборна комисија Србије покушала је да одбаци његову
кандидатуру.870 Савезни и републички избори у СРЈ одржани су
20.12.1992.871 На председничким изборима у Србији Слободан Ми-
лошевић добио је 56% гласова у првом кругу и победио. 872 Према
гласању у Скупштини Србије био је 101 посланик Социјалистичке
партије Србије, била су 73 посланика Српске радикалне странке, а
ДЕПОС је освојио 50 посланичких места.873 У Савезној скупштини
СПС је освојио 47 места, Српска радикална странка је освојила 34
места, ДЕПОС је освојио 20 места, ДПС 17 места, а Демократска
странка 5 места.874
Посланици СПС-а и СРС крајем децембра 1992. у Савезној
скупштини изгласали су неповерење М. Панићу, а одређено је да
потпредседник Радоје Контић обавља дужност председника вла-
де.875 У складу са изборним резултатима и уставом СРЈ, Ћосић је
именовао Радоја Контића, из ДПС-а Црне Горе, за новог председни-
ка владе 9.2.1993.876
Рат у првој половини 1993. и Овенови мировни планови
Од 2.1.1993. у Женеви је одржавана конференција о БиХ, као

наставак Лондонске конференције. Овен и Венс су направили један
план. План је садржавао уставно уређење БиХ и карту њене поделе
на 10 самоуправних провинција. Ипак нису могли да убеде Р. Кара-
869
Политика (28430) 2.12.1992, стр. 1. Оставкама министри Радмила Милентије-
вић, Никола Шајиновић и Оскар Ковач вероватно су настојали ослабити Милана
Панића, а ојачати Слободана Милошевића на изборима у Србији.
870
Политика (28434) 6.12.1992, стр. 1; Политика (28438, 10.12.1992, стр. 1.
871
Политика (28448) 20.12.1992, стр. 1
872
Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 284. На председничким изборима у
Црној Гори у другом изборном кругу у јануару 1993. победио је М. Булатовић.
873
Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 284. Демократска заједница
војвођанских Мађара је освојила 9 места, Демократска странка је освојила 6
места, Група грађана – Жељко Ражнатовић освојила је 5 места.
874
Политика (28454) 26.12.1992, стр. 1.
875
Политика (28458) 30.12.1992, стр. 1.
876
Радоје Контић изабран је за председника владе СРЈ 3.3.1993.
џића, М. Бобана и А. Изетбеговића да прихвате тај план. За Србе у

Крајини опасност је била карта на којој је подручје од Босанског
Брода до Брчког било ван провинција у којима су Срби већина, то
јест поново је Крајина остајала без копнене везе са Србијом и Р.
Караџић је тражио за Србе и такозвани Коридор.877
На поновном окупљању у женеви, а после захтева од стране С.
Милошевића, Д. Ћосића и М. Булатовића, Радован Караџић пристао
је да условно потпише план, али да га мора прихватити, то јест
ратификовати, Народна скупштина РС.878 Скупштина РС (укупно 81
посланик), на Палама, у дводневној седници (19-20.1.1993) прихва-
тила је само принципе мировног плана, али не карту са границама
провинција.879
У време поновног окупљања преговарача у Женеви, 22.1.1993.
хрватска војска почела је са великим нападом на РСК у Далмацији,
то јест заштићену зону УН, на подручју Масленичког моста, Зему-
ника код Задра и бране на језеру Перућац.880 У нападу хрватских
војника убијена су и 2 војника из Француске који су били део
мировних војника УН.881 На захтев Русије, 25.1.1993. СБ усвојио је
Резолуцију 802 којом је од хрватске војске затражио да заустави
напад и повуче се.882 Хрвати нису престали са нападима, заузели су
Масленички мост, Земуник и брану на језеру Перућац. 883 Тек у првој
половини фебруара 1993. српска војска зауставила је напредовање
Хрвата и ослободила мање делове територије,884 али Хрватска није
помишљала да повуче своје наоружане људе са заузетих по-
дручја.885 У време ових борби убијено је 348 војника и цивила РСК.886
У јануару и фебруару 1993. појачане су борбе између Мусли-
мана и Хрвата у средњој Босни (Горњи Вакуф, Бугојно).887
877
састанцима у Женеви били су присутни и Добрица Ћосић и Фрањо Туђман.
878
Политика (број 28469) 13.1.1993, стр. 1-3.
879
Политика (28477) 21.1.1993, стр. 1.
880
Политика (28479) 23.1.1993, стр. 1, 5-6; Политика (28480) 24.1.1993, стр. 7.
881
Политика (28484) 28.1.1993, стр. 3.
882
883
Политика (28482) 26.1.1993, стр. 7; Политика (28486) 30.1.1993, стр. 1, 7.
884
885
Политика (28654) 20.7.1993, стр. 6.
886
Драган Пјевач, Страдање Срба у Хрватској, ..., стр. 198.
887
Политика (28494) 7.2.1993, стр. 1.
Од краја 1993. Армија Републике БиХ из Сребренице ширила је

своју територију, а 7.1.1993. (православни Божић) узела је и српско
село Кравица (западно од Братунца) у коме је убила око 50 ци-
вила.888 Сличан напад Армије Републике БиХ, коју су пратили и
Бошњаци цивили (са подручја Сребренице), догодио се 16.1.1993.
(јужније) на подручју Скелана, када је убијено око 60 Срба, а за-
робљено око 30 лица, која су одведена у Сребреницу. 889 После
напада на Скелане, у јануару 1993. Бошњачка територија око
Сребренице била је највише проширена.890
Од почетка фебруара 1992. године ВРС је изводила напад у
коме је средином фебруара 1992. године узела подручје Каменице,
југозападно од Зворника.891 Напад ВРС на подручје Сребренице се
настављао,892 а у другој половини фебруара 1993. нови председник
САД Вилијам Џеферсон Бил Клинтон (1993-2001) рекао је да ће
САД из авиона, падобранима достављати хуманитарну помоћ
муслиманима окруженим у источној Босни (подручју Жепе и Сребре-
нице).893
РС је допустила да возила УНПРОФОР-а са Ф. Моријоном дођу
у Сребреницу 12.3.1993., а после преговора и да УНПРОФОР из
Сребренице изведе према Тузли (до 20.3.1993) око 670 лица (међу
њима и око 100 рањеника).894 УНХЦР је извео још од 8.000 до 9.000
Бошњака (првенствено жена и деце, али и неколико стотина рање-
ника) из Сребренице крајем марта и у априлу 1993.895
Војска РС наставила је потискивати Армију Републике БиХ и
узела је Церску и Коњевић Поље у првој половини марта 1993.896
После, у првој половини априла 1993. Војска РС нашла се на
888
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 217; Радојка Филиповић,
Страдање Срба Братунца и ..., стр. 211.
889
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 241, 425. Напад је почео
пре свитања (око 05:00), а Срби су морали бежати преко моста, или пливајући
хладном Дрином у Србију. Александар (стар 4 године) и његов брат Радисав
Димитријевић (12 година) убијени су, из пушке, док су прелазили мост.
890
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 240, 242. На северу обу-
хватала је Каменицу, а на југу Жепу. Имала је око 900 километара квадратних.
891
892
893
Политика (28509) 22.2.1993, стр. 1; Лазар Е. Марићевић, Личност политичког
лидера …, стр. 199.
894
895
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2046; МКСЈ УН (IT-98-33-T),
Пресуда Радиславу ..., стр. 7.
896
важнијим узвишењима источно и јужно од Сребренице и била је

близу да уђе у град. 897 СБ је брзо деловао. Прво 16.04.1993. Резо-
луцијом 819 прогласио је Сребреницу (исто Жепу и Горажде) за
заштићену зону УН „коју се не сме оружано нападати”.898 Следећег
дана, 17.4.1993. СБ усвојио је Резолуцију 820 која је предвидела
појачавање санкција за СРЈ од 26.4.1993. ако Срби из РС не
прихвате Венс-Овенов план.899
На аеродрому Бутмир 18.4.1993. посредовањем генерала
Ларса Ерика Валгрена (командант УНПРОФОР-а у бившој СФРЈ),
Ратко Младић и Сефер Халиловић потписали су споразум да
Армија Републике БиХ у Сребреници преда оружје УНПРОФОР-у, а
Војска РС обустави нападе на Сребреницу.900 Упркос договору, С.
Халиловић је наредио да војници Армије Републике БиХ који су у
Сребреници не предају УНПРОФОР-у оружје које се може ко-
ристити, него само неупотребљиво оружје.901 Неколико стотина
војника УНПРОФОР-а ушло је 18.4.1993. у Сребреницу, али нису
надгледали предају оружја око града, а Бошњаци су изнели велики
део лаког оружја у околину града.902 Ипак, у Сребреници број
војника Армије Републике БиХ смањен је са око 12.000 војника, на
око 6.000 наоружаних војника од јесени 1993.903
У време напада ВРС према Сребреници, састанци Караџића,
Изетбеговића и Бобана у Њујорку и Женеви су настављени, 904 а
крајем марта 1993. Овен и Венс понудили су мало измењени план
897
T), Пресуда Радовану …, стр. 2046-2047.
898
T), Пресуда Радиславу ..., стр. 7. Представници УНХЦР-а пренели су у средиште
УН-а вест да Срби прете да ће узети Сребреницу за 2 дана.
899
Политика (28565) 19.4.1993, стр. 1, 4; United Nations, Resolutions and Decisions
of the Security Council 1993, р. 7-10. Кина и Русија су се уздржале од гласања.
900
Политика (28636) 2.7.1993, стр. 2. Швеђанин Валгрен је био командант
УНПРОФОР-а од почетка марта до краја јуна 1993. године, а од почетка јула
1993. то место дато је Французу Жану Коту.
901
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 657-658; МКСЈ УН (IT-98-33-T),
Пресуда Радиславу ..., стр. 8, 10. С. Халиловић и представници УНПРОФОР-а
поступали су као да се разоружавање односи само на град Сребреницу, а Ратко
Младић и ВРС говорили су о разоружавању целог подручја Сребренице.
902
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 245-246; МКСЈ УН (IT-98-
33-T), Пресуда Радиславу ..., стр. 8.
903
T), Пресуда Радиславу ..., стр. 9 у напомени 108.
904
Политика (28541) 26.3.1993, стр. 1.
за БиХ који су потписали Изетбеговић и Бобан, а од Срба је тражено

да учине исто.905 Док се очекивало шта ће одлучити Скупштина РС у
Билећи, САД и ЕУ појачале су притисак, преко СБ УН који је усвојио
31.3.1993. Резолуцију 816, на РС да прихвати понуђени план.906
Ипак, посланици на скупштини у Билећи нису могли да прихвате
понуђене мапе, а Сајрус Венс се разочаран неуспесима повукао. 907
Овен се није повукао, него је тражио да се бомбардовањем Срби у
Републици Српској приморају да прихвате „план који смо ја и Венс
направили”.908
На састанку 25-26.4.1993. Скупштина РС у Бијељини поново је
одбацила мапе из тог плана као неприхватљиве, уз захтев да се о
томе распише референдум.909 Борис Јељцин придружио се притиску
на РС и 27.4.1993. изјавио је да „Русија неће штитити оне који се
противе међународној заједници”.910
Председник владе Грчке Константинос Мицотакис организовао
је у Атини састанак 1-2.5.1993. На састанку В. Чуркин, К. Мицотакис
и С. Милошевић објашњавали су Р. Караџићу да мора прихватити
понуђени план. Караџић је пристао да условно потпише Венс-
Овенов план поделе територија, али, поново, да би његов потпис
постао пуноважан, морала га је потврдити Народна скупштина РС.911
К. Мицотакис, Д. Ћосић, С. Милошевић и М. Булатовић отпу-
товали су на Пале и говорили на састанку Скупштине РС, али
Народна скупштина РС на заседању 5-6.5.1993. године одбацила је
мапе које је план предвидео и потврдила је одлуку да се одржи 15-
17.5.1993. референдум народа у РС о понуђеном плану.912
905
тика (28548) 2.4.1993, стр. 1, 4; Политика (28559) 13.4.1993, стр. 1.
906
the Security Council 1993, р. 4-5; Тајна акција ловаца Српске Крајине! Окршај
Јастребова и Ф-16 ..., www.kurir.rs/vesti/3213773/. Резолуција 816 допуштала је
обарање свих авиона изнад БиХ који нису добили одобрење да лете од
УНПРОФОР-а. Контрола забране летова поверена је авионима НАТО-а, а ВРС је
своје авионе типа Јастреб преместила на аеродром Удбина.
907
Политика (28550) 4.4.1993, стр. 1.
908
Политика (28563) 17.4.1993, стр. 2.
909
Политика (28573) 27.4.1993, стр. 1, 6.
910
Политика (28574) 28.4.1993, стр. 2; Р. Лукић, Вањска политика Клинтонове
администрације према ратовима у Хрватској и Босни и Херцеговини (1993-95),
Часопис за сувремену повијест год. 38. бр. 1 (2006), стр. 9.
911
Политика (28576) 3.5.1993, стр. 1; Политика (28577) 4.5.1993, стр. 2; Јелена
Гускова, Став Срба према ..., стр. 51-52.
912
Непосредно после скупштине на Палама, 6.5.1993. СБ је усво-

јио Резолуцију 824, којом се за заштићене зоне УН-а проглашавају
Сарајево, Сребреница, Жепа, Горажде, Тузла и Бихаћ уз претњу да
се против Срба, ако нападну та насеља може употребити војна сила
(мисли се на НАТО),913 али јавила се тешкоћа да се план примени,
јер Бошњаци нису желели да предају оружје.914 Само за Сарајево
постоји изјава једног команданта Армије БиХ да су они у Сарајеву
имали 45.000 војника.915 Референдум у РС 15-17.5.1993. потврдио је
одлуку Народне Скупштине РС.916
Влада Србије донела је одлуку да ће обуставити сваку помоћ
Републици Српској осим хране и лекова. 917 У време незадовољства
одлуком Срба на референдуму, СБ УН усвојио је 25.5.1993. године
Резолуцију 827, по којој је основан Међународни кривични суд за
бившу Југославију Уједињених нација (МКСЈ УН), са седиштем у
Хагу, за ратне злочине почињене на подручју бивше СФРЈ од
1.1.1991.918 МКСЈ УН је осумњичен да избегава да осуди злочинце
који су били савезници САД и Немачке (а преко ње и већег дела ЕУ)
у разбијању СФРЈ, а суди првенствено Србима и Југословенима,
који су бранили Југославију.919
тика (28588) 15.5.1993, стр. 1, 7. Пред референдум у РС покушано је органи-

зовање једног заједничког састанка скупштина из свих српских земаља у
Београду. Намера је била да се на таквом састанку добије већина која ће
надгласати посланике Народне скупштине Републике Српске. На тај састанак су
се одазвали само посланици три скупштине (СРЈ, Србије и Црне Горе), али
посланици скупштина РСК и РС нису дошли. Окупљени су усвојили једну
декларацију којом подржавају Венс-Овенов план.
913
the Security Council 1993, р. 11-12.
914
Политика (28585) 12.5.1993, 8. У Сребреници у првој половини маја 1993. Мус-
лимани су УНПРОФОР-у предали 2 тенка, неколико топова и око 100 пушака.
915
Србија пред Међународним судом ..., књ. II, стр. 130. Изјава је дата у МКСЈ УН
у предмету Галић.
916
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 71. На референдуму одржаном од
15-17.5.1993. гласало је 1.102.233 или 92% од уписаних. Против Венс-
Овеновог плана гласало је 96% од изашлих гласача.
917
918
United Nations, Resolutions and Decisions of the Security Council 1992, р. 7;
Политика (28600) 27.5.1993, стр. 1. Прва тешкоћа у достизању правде на МКСЈ
УН је била временска граница да се суди за злочине од почетка 1991. Тако је
скоро спречено оптуживање за злочин против мира, који су починиле владе
Хрватске и Словеније. Изгледа намерно, после МКСЈ УН уопште није судио за
злочин против мира, а то је био први злочин који је омогућио све друге ратне
злочине у грађанском рату на подручју СФРЈ 1991-1999.
919
Политика (30128) Београд 7.9.1997, стр. 1. Једна међународна организација у
После, у првој половини јуна 1993. СБ је донео одлуку да војни-

ци УНПРОФОР-а уђу у 6 заштићених зона и да могу употребити
оружје и помоћ авијације (НАТО-а) уколико су зоне нападнуте, 920 а
средином јуна 1993. године усвојена је резолуција која је омогућила
слање још 7.500 војника УНПРОФОР-а у заштићене зоне у БиХ.921
У 1993. дошло је до потпуног разлаза и рата Бошњака са
Хрватима. Од јануара до краја јуна 1993. ХВО се морао повући из
већег дела општине Нови Травник и дати је Бошњацима.922 У Новом
Травнику Бошњаци су од Хрвата преузели и фабрику у којој су се
правили минобацачи, топови и вишецевни ракетни бацачи.923
У марту 1993. почео је напад Муслимана на Хрвате на подручју
Коњица, а од априла до јуна 1993. вођени су већи сукоби Хрвата и
Муслимана у средњој Босни и долини Неретве. У тим сукобима
Хрвати су задржали мала подручја око Витеза (место познато по
производњи експлозива и барута), код Жепча, Вареша и Кисељак,
као и западну Херцеговину са делом Мостара на десној обали
Неретве и Прозором, али су морали напустити Коњиц, Јабланицу,
Травник, Бугојно, Фојницу и део Мостара на левој обали Неретве. 924
Потпуно узимање Коњица за Бошњаке било је важно и због значајне
фабрике оружја у том месту која је производила све врсте муниције
за пушке.925
којој је била и Маргарета Папандреу, жена бившег премијера Грчке. Послала је

писмо генералном секретару УН Кофију Анану пишући да се МКСЈ УН не бави
ратним злочинима на непристрасан начин, него да се бирају првенствено
злочини који су повезани са Србима у намери да се они прикажу као главни
злочинци, а не као главне жртве грађанских ратова на простору СФРЈ од 1991.
Према истом писму, кажњавање првенствено Срба МКСЈ УН у Хагу само је
наставак једностраних вести, у већини држава ЕУ, САД и исламских земаља од
1991. По том мишљењу, вести су биране тако да Срби буду описани као главни
кривци за сукобе и главни починиоци злочина на простору бивше СФРЈ.
920
921
Политика (28624) 20.6.1993, 2. Истовремено, СБ усвојио је резолуцију по којој
су САД могле послати 300 војника, као део УНПРОФОР-а у БЈР Македонији.
922
Џемал Најетовић и Сакиб Куртић, Трећи корпус Армије РБиХ ..., стр. 65.
923
Политика (29091) 12.10.1994, стр. 6.
924
Политика (28541) 26.3.1993, стр. 8; Политика (28568) 22.4.1993, стр. 1, 7; По-
(28614) 10.6.1993, стр. 1, 6; Политика (28636) 2.7.1993, стр. 6; Политика
(28644) 10.7.1993, стр. 6; Политика (28652) 18.7.1993, стр. 6; Политика
(28667) 2.8.1993, стр. 5. Политика (28682) 17.8.1993, стр. 8; Политика (29091)
12.10.1994, стр. 6; Шефко Хоџић, Босански ратници, стр. 146-147. Борбе
Армије БиХ против ХВО у Мостару обновљене су у првој половини маја 1993.
925
Политика (29091) 12.10.1994, стр. 6.
Пропаст Овенових мировних планова и рат

„свих против свих” у другој половини 1993.
Крајем јула 1993. у Женеви су обновљени мировни преговори и

на њима се разговарало о могућности стварања БиХ, као фере-
рације састављене од 3 републике. Разговарало се о територијама
које би биле под контролом три сукобљена народа у БиХ.926
У другој половини јула 1993. Срби су узели Суљагића сокак,
Колонију, Брку, Брод, Лучић и Липовац и тако проширили своју
територију југозападно од Брчког.927
У исто време Војска РС у операцији Лукавац-93 остварила је
значајно напредовање на Бјелашници и Игману. Јужно од Сарајева
11.7.1993. Срби су ослободили Трново,928 а последњег дана јула и
почетком августа 1993. наставили су напредовати на запад и
изашли су на Бјелашницу и Игман.929 Због тога, пролаз из Сарајева
(од Добриње) кроз тунел (испод писте аеродрома Бутмир) према
насељима Бутмир, Храсница и Соколовића Колонија, више није био
излазак из Сарајева (преко Пазарића) према Коњицу. Изетбеговић
је прекинуо учешће на преговорима у Женеви и тражио да се Војска
РС повуче са Игмана и Бјелашнице, а САД и НАТО су претили Срби-
ма да ће их бомбардовати ако се не повуку. 930 Због тога Р. Караџић и
Р. Младић договорили су се 5.8.1993. са командантом УНПРОФОР-а
у БиХ Белгијанцом Франсисом Брикмоном да дају Игман „плавим
шлемовима”,931 а 14.8.1993. године о томе је потписан споразум са
УНПРОФОР-ом.932 Срби су се повукли са Игмана и Бјелашнице
15.8.1993. а преговори у Женеви су настављени.933
У Женеви, 20.8.1993. Овен и Торвалд Столтенберг предложили
су план који је предвидео поделу БиХ на три конфедералне целине.
Скупштина РС (на Јахорини) и Хрватски представници (на свом
926
тика (28666) 1.8.1993, стр. 1-2. На преговоре су позвани поред А. Изетбегови-
ћа, Р. Караџића и М. Бобана, још С. Милошевић, М. Булатовић и Ф. Туђман.
927
928
929
930
тика (28671) 6.8.1993, стр. 1.
931
Политика (28671) 6.8.1993, стр. 1.
932
933
Политика (28681) 16.8.1993, стр. 1, 8.
сабору у Грудама) прихватили су тај план 28.8.1993. Насупрот

њима, Изетбеговић и парламент у муслиманском делу Сарајева
одбацили су понуђени план на заседању 27-28.9.1993. године, а
преговори су привремено прекинути.934
934
Политика (28550) 4.4.1993, стр. 1; Политика (28695) 30.8.1993, стр. 1, 7; По-
литика (29667) 26.5.1996, стр. 4; Јелена Гускова, Став Срба према ..., стр. 53-
54. Норвешки министар спољних дела Т. Столтенберг је од 1.5.1993. узео место
копредседника конференције за БиХ.
Између Хрватске и РСК мир није био поштован. Већим напа-

дом од 9.9.1993. на села југоисточно од Госпића у РСК, тзв. Медачки
џеп, и убијањем цивила у РСК, Хрватска војска показала је да
мировни споразум она поштује само док њој одговара.935 Средином
септембра 1993. године у Женеви склопљен је споразум Туђмана и
Изетбеговића о прекиду сукоба у средњој Босни.936
Од 1989. међу Муслиманима у СФРЈ све чешће је као народно
име употребљавана реч Бошњаци. У септембру 1993. постигнута је
сагласност њихових вођа да се изврши промена националног
имена. На тзв. Бошњачком сабору (27.9.1993) око 350 присутних
одлучило је да се употреба речи Муслимани као народног имена
замени именом Бошњаци.937
Од краја 1992. до априла 1994. оружани сукоб Хрвата и
Бошњака отежао је достављање оружја из иностранства за Армију
БиХ.938 Хрвате у БиХ помагала је и војска послата из Хрватске која
се борила са ознакама ХВО.939 У јуну 1993. Председништво БиХ (као
Врховна команда) поставило је Расима Делића за Команданта
Армије Републике БиХ, а истовремено смењен је и Јусуф Пушина
са места шефа МУП-а БиХ, а то место добио је Бакир Алиспахић.940
Уз велику подршку становника Велике Кладуше и Цазина, у
Великој Кладуши Фикрет Абдић Бабо прогласио је 27.9.1993. ства-
рање Аутономне Покрајине Западна Босна, као део уније република
БиХ, али Алија Изетбеговић је тај поступак прогласио неуставним и
затражио од 5. кокпуса Армије БиХ, којим је командовао Санџаклија
Рамиз Дрековић, да уведе војну управу на подручју Велике Кладуше
935
Драган Пјевач, Страдање Срба у Хрватској, ..., стр. 198. Хрватска војска убила
је Србе у селима РСК који нису побегли, а њихову имовину је уништавала. Уби-
јено је и нестало 88 лица, од тога 36 цивила. За учешће у тим злочинима опту-
жен је и Агим Чеку, који је тада био заповедник 9. бригаде Хрватске армије, а
Жупанијски суд у Загребу осудио је Мирка Норца на 6 година затвора.
936
937
Политика (28724) 28.9.1993, стр. 1.
938
939
Политика (29120) 10.11.1994, стр. 7. У октобру 1993. код Мостара са ознакама
војске ХВО убијен је Дражен Гвозден са подручја Загреба, припадник војске
Републике Хрватске, а породица Гвозден је због тога тужила и Републику
Хрватску и Херцег-Босну и тражила новчану одштету.
940
Шефко Хоџић, Босански ратници, стр. 135-138. У 5.6.1993. Председништво БиХ
увело је звање „команданта Армије БиХ” и на то место ставило армијског
генерала Расима Делића.
и Цазина.941 У првој половини октобра 1993. дошло је до оружаних

сукоба између присталица Абдића, председника Аутономне Покра-
јине Западна Босна, и војника Петог корпуса Армије БиХ. 942 У другој
половини октобра 1993. у Београду Фикрет Абдић је потписао мир
са Радованом Караџићем. На том састанку Слободан Милошевић се
појавио као „измиритељ”.943
У Сарајеву, у септембру 1993. године у међусобним сукобима
Бошњака убијен је Исмет Бајрамовић Ћело, један од заповедника
војне полиције Армије БиХ и човек одговоран за хапшења и убиства
многих Срба цивила у Сарајеву.944 Мирко Пејановић је у једној изјави
за новине Дани (Сарајево) рекао да је већ у мају 1992. добио жалбе
Срба да се чланови њихових породица одводе у локалне затворе,
на линију сукоба, или у непознатом правцу, а према њему највише
таквих случајева било је у мају и јуну 1992. а он је о томе обавестио
и А. Изетбеговића.945 Јединица Мушана Топаловића Цаце (Десета
брдска бригада) била је позната по одвођењу цивила Сарајлија,
већином Срба, до пећина (провалија) које се зову Казани, на левој
обали Миљацке на Требевићу, где су их мучили и убијали. На крају,
Топаловић је постао непожељни сведок и починилац злочина, Пре-
ма одобрењу Алије Изетбеговића убијен је у сукобу са полицијом у
октобру 1993.946
У другој половини 1993. дошло је до великих напада Армије
БиХ на ХВО. Највеће борбе у Мостару биле су у августу 1993. када
је срушен центар града, а Муслимани су држали и мали део сре-
941
Политика (28727) 1.10.1993, стр. 10; Рамиз Дрековић, У обручу ..., стр. 309,
312-313; МКСЈ УН (IT-02-54-T), Тужилац против С. Милошевића, Сведок Стје-
пан Кљујић, ..., стр. 477. После Б. Плавшић и Н. Кољевића, средином 1992.
Сарајево је напустио и Фикрет Абдић. У првој половини септембра 1993. Абдић
је изјавио да подржава стварање нове аутономне области на западу Босне.
942
Политика (28732) 6.10.1993, стр. 10.
943
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., 89-90; Политика (28866)
26.2.1994, стр. 7. У фебруару 1994. Абдић је сличан уговор потписао и са РСК.
944
Политика (28725) 29.9.1993, стр. 12.
945
Политика (30206) 24.11.1997, стр. 16. Према М. Пејановићу тако је убијено од
2.000 до 3.000 Срба из Сарајева, а посебно је тешко доказивање убистава која
су вршена тако што су заробљени Срби вођени на линију сукоба уз наређење
да тамо копају ровове. Тада би војници Армије БиХ почели да пуцају на Војску
РС, а нападнути би узвратили и убијали незаклоњене Србе који су копали.
946
Заменик команданта Армије БиХ Јован Дивљак говорио је да је извештај о
Топаловићевим злочинима и убиствима предао Алији Изетбеговићу у мају 1993.
дишњег Мостара западно од Неретве.947 Подела Мостара је нагла-

шена 8.11.1993. када су хрватски тенкови срушили и Стари мост на
Неретви, најпознатији симбол града.948 Почетком новембра 1993.
Армија БиХ избацила је ХВО и део Хрвата из Вареша.949 У првој
половини новембра 1993. у Сарајеву укинуто је ХВО, а његове
јединице припојене су Армији БиХ.950 Да олакшају свој положај,
Хрвати су тада склопили примирје са Србима, а испред бошњачких
напада, преко РС, са подручја Коњица и Травника склањало се
хрватско становништво.
Хиперинфлација 1993. у СРЈ и план стабилизације 1994.
Рат и економско кажњавање коју су примењивани према

Србији и Црној Гори довели су до великих економских поремећаја и
великог пада извоза и увоза све до 2000. на подручју СРЈ што се
види у табели 2 у којој су вредности увоза и извоза изражене у
милионима долара САД ($).951
Табела 2 1990. 1991. 1992. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999.

Увоз СРЈ 7.460 5.548 3.859 2.666 4.119 4.826 4.849 3.296
Ув. Србија 7.044 5.212 3.412 --- 3.826 4.503 4.475 2.881
Извоз СРЈ 5.816 4.704 2.539 1.531 2.018 2.677 2.858 1.498
Из. Србија 5.453 4.506 2.354 --- 1.918 2.531 2.723 1.369
Учешће Србије у тим вредностима је било око 94%. У СРЈ

убрзано је падала вредност динара 1993. Инфлација је смањивала
вредност зарада и уштеђевина. Становништво СФРЈ одавно није
веровало у поузданост динара. Зато је већина породица имала неку
мању уштеђевину код куће у страном новцу, већином у немачким
маркама. Када више нису могли да платама и пензијама задовоље
своје животне потребе, морали су да почну да троше те резерве.
Држава је тако добила извесну количину „пуновредног” новца.
У то време постале су привлачне нове банке које су давале
947
948
Политика (28815) 31.12.1993, 1, 2. и 3.1.1994, стр. 11.
949
950
Политика (28764) 7.11.1993, стр. 1.
951
Статистички годишњак Србије и Црне Горе 2003 ..., стр. 274, 285.
нестварно високе камате на девизне уштеђевине. Те тзв. „пирами-

далне банке” могле су да првим улагачима исплате високе камате,
јер је првих улагача било мало а они су привукли бројније улагаче
после, а са њима и велики прилив новца. Када се број улагача није
вишебрзо увећавао, нестало је прилива новца којим би се исплаћи-
вале камате. Дневне исплате постале су више од уплата. Банкрот је
био неизбежан.
Пре банкрота, оснивачи и држава могли су узети из банке део
новца, који су предали улагачи. Највеће такозване пирамидалне
банке које су давале камате од 10% и више на уложене немачке
марке биле су Дафимент (банка Дафине Милановић) и Југоскандик
(коју је 1991. основао Јездимир Васиљевић). 952 Становништво је
последње резерве страног новца носило у те банке и надало се
чуду по коме ће добити камату од 10% и више месечно. 953 Постоји и
сумња да је Милошевић био један од првих предлагача тог начина
да се од грађана извуче неколико милијарди марака. Почетком
марта 1993. пропао је Југоскандик,954 а у априлу 1993. и Дафимент
банка.955 Милиони лаковерних остали су без уштеђевине, али то је
била само једна од превара која их је снашла у тим годинама вели-
ких обећања и великих разочарења.
У току тог пропадања, 1.6.1993. Милошевићев СПС, уз помоћ
Шешељеве СРС, у Савезној скупштини сменио је председника СРЈ
Добрицу Ћосића уз објашњење да је прекршио Устав. 956 После
смењивања Ћосића, Скупштина је 25.6.1993. за председника СРЈ
изабрала Зорана Лилића.957
952
953
Драгослав Аврамовић, Реконструкција монетарног ..., стр. 7-8. Те банке нису
могле уложити новац у законите послове који би доносили 10% и више прихода
месечно. Истовремено исплаћивале су тако високе камате (10% и више) ула-
гачима и морале су брзо пропасти, или неком преваром покушати да дуже
сакупљају новац од грађана и удружења.
954
Власник Југоскандика Јездимир Васиљевић јавио је у марту 1993. године, из
Будимпеште, да напушта СРЈ јер политичари из Србије и Црне Горе од њега
„изнуђују новац”. Годинама се крио у инострансту, а када се вратио у фебруару
2001. ухапшен је на аеродрому у Београду. Суђен је због штете коју је нанео
штедишама, али због застарелости случаја ослобођен је 2013.
955
Политика (28576) 30. април 1, 2, и 3. мај 1993, стр. 8.
956
Политика (28605) 1.6.1993, стр. 1; Политика (28606) 2.6.1993, стр. 1; Славо-
љуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 85; Коста Николић, Једна
изгубљена историја ..., стр. 285.
957
Политика (28630) 26.6.1993, стр. 1, 6; Политика (30085) Београд 26.7.1997,
стр. 14; Политика (30135) Београд 14.9.1997, стр. 14. Зоран Лилић (Брза
У априлу 1993. убрзао се раст инфлације и већ у првој полови-

ни априла одштампана је и новчаница од 500.000 динара, а у другој
половини маја одштампана је и новчаница од 5.000.000 динара. 958
За куповину једног броја дневног издања Политике 22.7.1993. дава-
ло се 1.000.000 динара.959 Обични грађани постали су „милионери”,
али њихови милиони мало су вредели. У августу 1993. штампане су
новчанице од 500.000.000 динара,960 а у децембру 1993. и новчани-
це од 500.000.000.000 динара.961
Штампана је велика количина новца да се купи од пољо-
привредника око 2.300.000 тона пшенице за исхрану и семе за сле-
дећу сетву, али одређена откупна цена за пшеницу постала је недо-
вољна због убрзаног смањења вредности динара.962 У јулу је инфла-
ција била скоро 437% месечно, а у августу 1.881% месечно. 963 Због
тога је и откупна цена за пшеницу морала бити повећавана у августу
1993.
Свађе и увреде у Скупштини СРЈ довеле су и до насиља.
Један посланик СПС-а ударио је и оборио посланика СПО-а, а због
тога је дошло до протестног окупљања опозиције 1. и 2.6.1993. годи-
не испред Скупштине СРЈ.964 Полиција је претукла и затворила Вука
и Даницу Драшковић 2.7.1993. а следили су протести међународних
хуманитарних организација и протести опозиције на Тргу Републи-
ке.965 После захтева представника Б. Јељцина и писма у коме је Б.
Клинтон подржао Драшковића,966 Милошевић, као председник
Паланка, 27.8.1953-) био је посланик СПС-а у Народној скупштини Републике

Србије од 1990. године, а после две године постао је председник Народне
скупштине Србије. Лилићев четворогодишњи мандат на месту председника СРЈ
трајао је од 25.6.1993. до 25.6.1997.
958
Политика (28553) 7.4.1993, стр. 5; Политика (28599) 26.5.1993, стр. 1; Драго-
слав Аврамовић, Реконструкција монетарног ..., стр. 9-10. „Цене [производа] су
поново расле ... изнад 100 процената месечно, курс [немачке] марке је скакао
сваке недеље.” Инфлација у априлу 1993. је поново била преко 100% месечно.
959
Политика (28656) 22.7.1993, стр. 1.
960
Политика (28678) 13.8.1993, стр. 1.
961
Политика (28808) 24.12.1993, стр. 11.
962
Политика (28643) 9.7.1993, стр. 1, 9; Политика (28647) 13.7.1993, стр. 1; По-
литика (28657) 23.7.1993, стр. 7; Драгослав Аврамовић, Реконструкција моне-
тарног ..., стр. 33; Статистички годишњак Србије и Црне Горе 2003 ..., стр. 222.
У Србији је произведено више од 3.000.000 тона пшенице 1993.
963
Драгослав Аврамовић, Реконструкција монетарног ..., стр. 13.
964
Политика (28607) 3.6.1993, стр. 6-7.
965
Политика (28614) 10.6.1993, стр. 8.
966
Србије, аболирао је брачни пар Драшковић и они су ослобођени.967

Од јула до септембра 1993. влада у Југославији је покушала
првенствено прописивањем забране раста цене производа успорити
инфлацију, али то је нанело велике губитке државним (друштвеним)
трговинама.968 Вредност новца брзо је падала. Због тога трговине су
робу продавале испод цене по којој су је могле поново купити. Губи-
так је погодио све државне трговине, а добит су одтварили поје-
динци и удружења који су купили већу количину робе по малој цени,
а потом је продали по већој не обазирући се на одредбе државе. 969
Трговина у којој се нису поштовали државни закони и прописи се
брзо ширила. На пијацама, али поред улица у градовима појављи-
вале су се мале брзо направљене радње за продају свега и свачега.
Уместо великих државних трговина са мало производа, купци су
одлазили до малих, од дрвета и лима направљених „тезги”, или до
продаваца који су робу продавали из паркираних аутомобила.970
Прво значајно ширење нелегалне трговине било је повезано са
припремом за оружане сукобе на подручју СФРЈ. Пред почетак гра-
ђанског рата најјаче политичке странке нелегално су делиле оружје
својим присталицама, тј. чешће продавале. У Хрватској и БиХ неле-
гална трговина оружјем постала је прихватљива почетком деведе-
сетих година 20. века због „виших националних циљева”. Када су
уведене санкције СРЈ, и њеним властима одговарало је да се роба
незаконито увози. Нелегална трговина постала је „друштвено
прихватљива и оправдана”, тј. сматрана је „корисном” за народ и
државу. Ипак, велике зараде од такве трговине остваривала су
малобројна лица, а не држава.
На ратом захваћеним подручјима, рат је донео масовну појаву
отимања туђе имовине. Имовина оних који су поражени и протерани
била је присвајана и кориштена од дела победника. Шверц и
пљачка стварали су слој ратних профитера. У ратном подручју
дошло је до једног већег протеста војске против „ратних профи-
тера”. Богаћења ратних профитера, насупрот несташици у којој су
967
Политика (28645) 11.7.1993, стр. 1.
968
Драгослав Аврамовић, Реконструкција монетарног ..., стр. 11, 25-27.
969
Драгослав Аврамовић, Реконструкција монетарног ..., стр. 14-15. У куповину
производа по малим ценама укључили су се бројни купци из Бугарске, Маке-
доније и Мађарске.
970
Београду у Булевару револуције (Улица краља Александра) такве мале „про-
давнице” поред саобраћајнице пружале су се километрима. Постојала је про-
цена да је 10% радника у Београду радило у „сивој економији” почетком 1993.
живели војници и обични грађани, довели су до побуне 10-17.9.1993.

(Септембар 93) дела војске РС (1. крајишког корпуса) у Бања Луци
и блокирања оклопним возилима средишта града.971 Њихово про-
тестно показивање оружја и захтев да се изврши обрачун са ратним
профитерима нису могли променити опште економске процесе.
Пропадање привреде није се заустављало у Србији. Динар је
сваког дана губио своју вредност и вредео мање од папира на коме
је штампан. Почетком новембра 1993. извршено је велико смањење
вредности динара у односу на страни новац. Та девалвација није
имала позитивне последице. Инфлација је била неподношљиво
велика од новембра 1993. до јануара 1994. 972 Нико више није желео
да држи динаре, него је тражња за страним новцем била општа.
Од 1990. бележен је пад броја запослених у Србији. У 1993.
било је запослених око 2.320.000 личности и око 676.000 неза-
послених личности у Србији.973 У децембру 1993. запослени су
примали месечне плате које су имале просечну вредност око 20
немачких марака.974 Радници су плаћани у децембру 1993. за месец
дана рада мање него за један дан рада три године раније. Ратови,
хиперинфлација и сиромашење већине становништва неке су дове-
ли до безнађа. Због тога растао је и број самоубистава.975
У септембру 1993. дошло је до већих неслагања између соција-
листа и радикала у Скупштини Србије. Због тога, нестало је већине
која би могла доносити законе и председник С. Милошевић је
распустио Скупштину Србије, а председник Скупштине донео је
971
Никица Барић, Акција „Септембар 93” – Побуна Војске Републике Српске у
Бања Луци, Прилози 41, Сарајево 2012, стр. 185-196. Вођа побуне (Кризног
штаба) старији водник Остоја Зец рекао је да је направљен и списак оних који
су се незаконито обогатили у рату. Радован Караџић је рекао да је побуна
добронамерна, али да се може претворити у пропаст Бања Луке.
972
Драгослав Аврамовић, Реконструкција монетарног ..., стр. 1, 13. У новембру
1993. дневна инфлација је била скоро 18% (годишња 2,8×10 11), а у јануару
1994. дневна инфлација је била скоро 62% (годишња 5,2×1020).
973
Драган Вукмировић и други, Два века развоја Србије : статистички преглед=
Two Centuries of Serbian Development : statistical review, Београд 2008, 77, 80.
974
Младен Лазић, Чекајући капитализам: настанак нових класних односа у Србији,
Београд 2011, стр. 208 у напомени 200. У децембру 1990. просечна плата у
Србији вредела је око 750 немачких марака.
975
Статистички годишњак Србије и Црне Горе 2003 ..., стр. 77; Драган Вукмировић
и други, Два века развоја Србије …, стр. 64. Број самоубистава у Србији и
Црној Гори у 1993. повећао се на 1.693 лица у односу на 1.113 самоубистава у
1975. То повећање било је око 30% веће од повећања броја становника.
одлуку да нови избори буду одржани 19.12.1993.976 На изборима за

Скупштину Србије у децембру 1993. највише посланичких места
освојили су: СПС 123 (места), ДЕПОС 45, СРС 39 и Демократска
странка 29. Социјалистима су за већину недостајала 3 посланика.977
После избора, у јануару 1994. Зоран Ђинђић изабран је за председ-
ника Демократске странке.978
Инфлација је постала неподношљива и за државу, са падом
вредности плата, легалне трговине и производње смањили су се
порески приходи државе.979 Држава се није могла трајно издржавати
инфлацијом (штампањем новца). Због тога, економисти и политича-
ри су тражили начин да се заустави инфлација и привреди омогући
стабилност.980 Председник Србије Милошевић и Влада Николе
Шаиновића (председник владе Србије од прве половине фебруара
1993) одредили су економисте предвођене Драгославом Аврамови-
ћем да од септембра од прве половине децембра 1993. направе
план заустављања инфлације.981 Крајем децембра 1993. године на
састанку код С. Милошевића, уз присуство председника владе
Србије (Шаиновића), председника СРЈ (Лилића), председника
савезне владе (Контића) и других представљен је Аврамовићев
план, а на предлог Милошевића план је подржан. 982 На састанку са
Милошевићем и Шаиновићем, у једној вили на Дедињу 7.1.1994.
председник Црне Горе М. Булатовић и председник владе Црне Горе
М. Ђукановић су прихватили план заустављања инфлације који је
предложио Д. Аврамовић, а одлучено је да се он почне примењи-
вати од 24.1.1994. јер је Народна банка Југославије тада могла
имати одштампане нове динаре.983 Савезна влада је прихватила
976
Политика (28747) 21.10.1993, стр. 1.
977
Политика (28819) 10.1.1994, стр. 1; Коста Николић, Једна изгубљена исто-
рија ..., стр. 285-286.
978
Политика (29499) 5.12.1995, стр. 12. Зоран Ђинђић је био носилац листе
Демократске странке на изборима у децембру 1994. године, а претходни
председник Драгољуб Мићуновић у јануару 1994. морао је поднети оставку на
ванредној скупштини Демократске странке.
979
Драгослав Аврамовић, Реконструкција монетарног ..., стр. 19-20.
980
981
Политика (28497) 10.2.1993, стр. 1; Драгослав Аврамовић, Реконструкција
монетарног ..., стр. 38, 45, 51-53, 56-57, 64-66. За председника те дружине
економиста именован је Д. Аврамовић. Његов план се заснивао на увођењу
„новог динара” у јануару 1994. који ће имати непромењиву вредност у односу
(1:1) на немачку марку.
982
983
програм 16.1.1994.984 После предлога Милошевића,985 Д. Аврамовић

је постављен за гувернера Народне банке Југославије 2.3.1994.
године и њен гувернер остао је до средине маја 1996.986 Према
писању Аврамовића период од јануара до јуна 1994. је био златни
период стабилизације привреде Србије.987
Социјалисти су успели да се договоре са 5 посланика Нове
демократије (које је водио Душан Михајловић) и у Скупштини Србије
изаберу нову владу, а њен председник био је Мирко Марјановић (од
18.3.1994. до октобра 2000).988 Средином 1994. дошло је до стаби-
лизације привреде у Србији. Просечне плате у СРЈ биле су ниске,
износиле су око 100 динара. Истовремено је званични курс стаби-
лизованог динара износио марку за динар. То је било мало у односу
на 1990. године, али пет пута више од „плата” које су радници доби-
јали на крају 1993. Забележен је и мали раст индустријске про-
изводње. Велики значај имала је добра жетва пшенице 1994. Више
од половине пшенице производила је Војводина у којој је било
засејано око 420 хиљада хектара.
Култура, здравство и спорт 90-их година 20. века
У СРЈ 90-их година 20. века дошло је до значајног смањења

броја ученика у основним школама. Истовремено растао је број
монетарног ..., стр. 79, 110. Неколико дана пре пуштања у оптицај новог
динара престао се штампати стари динар.
984
Драгослав Аврамовић, Реконструкција монетарног ..., стр. 80-83. Пре тога
влада Србије је прихватила Аврамовићев план 10.1.1994. и послала предлог
савезној влади да га прихвати. Слично томе, 11.1.1994. и влада Црне Горе
послала је писмо савезној влади којим је подржала исти план.
985
Политика (28864) 24.2.1994, стр. 1.
986
Политика (29657) 16.1996, стр. 1; Драгослав Аврамовић, Реконструкција
монетарног ..., стр. V, 114 напомена 81.
987
Драгослав Аврамовић, Реконструкција монетарног ..., стр. 53, 71. Он пише:
„Цене у новим динарима су се стабилизовале брзо и ... током првих шест месе-
ци стабилизације биле не само ... стабилне него и конкурентне са иностраним
ценама. Наш спољно-трговински дефицит у јануару–јуну 1994. је износио свега
13.000.000 долара (у поређењу, током првих шест месеци 1997. дефицит је
износио око 1 милијарду долара) и наша производња се опорављала врло
брзо.” Истовремено, то је био период у коме је употребљаван у Југославији,
поред „новог динара”, и „стари динар” за плаћања, осим за мењање за страни
новац. „Стари динар” није имао непромењиву вредност према „новом динару”.
988
монетарног ..., стр. 78; Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 285-
286. На изборима Нова демократија била је у савезу са СПО-ом и ДЕПОС-ом.
ученика који су ишли у средње школе, више школе и на факултете.

Те промене се виде у табелама 3 и 4.989
Табела Основне ученици наставници Средње ученици наставници

3 школе школе
1990-91. 4.431 929.104 51.434 541 325.758 25.090
1991-92. 4.434 938.526 50.841 540 335.631 25.174
1995-96. 4.441 914.532 51.728 570 352.346 26.954
1996-97. 4.460 895.188 51.790 566 351.528 27.335
1997-98. 4.456 877.445 51.949 567 355.311 27.553
1998-99.* 4.104 817.283 49.131 512 344.834 26.379
Табела Више ученици Наставници Факултети ученици наставници

4 школе
1990-91. 63 33.197 2.228 84 124.070 10.405
1991-92. 62 26.970 2.030 83 105.844 9.599
1995-96. 53 27.352 1.701 93 131.689 10.544
1996-97. 54 31.745 1.685 93 140.095 10.567
1997-98. 54 37.445 1.567 95 151.596 9.791
1998-99. 51 42.216 1.842 83 147.981 10.998
На подручју Србије и Црне Горе 1990. издато је 4.180 књига и

брошура са укупним тиражом од око 15.000.000 примерака. Исте,
1990. на подручју Србије и Црне Горе издато је око 962 различитих
новина (дневни, седмични, … ) у укупно око 583.000.000 примерака.
На подручју Србије и Црне Горе 1990. радила су 32 професионална
позоришта и 398 биоскопа, а снимљено је 15 дугометражних фил-
мова.990
На подручју СРЈ 1990. постојало је 800 јавних библиотека (у
Србији 783) са око 13.541.000 књига, а издато је 3.513 књига и
брошура са укупним тиражом од око 9.000.000 примерака. Исте,
1990. на подручју Србије и Црне Горе издато је око 590 различитих
новина (дневни, седмични, … ) у укупно око 301.000.000 примерака.
На подручју Србије и Црне Горе 1990. радило је 37 професионалних
989
Статистички годишњак Србије и Црне Горе 2003 ..., стр. 357. Бројеви у табели
дати су за крај школских година, али су без броја основних школа на
албанском језику на Косову и Метохији, као и ученика и наставника у њима.
* За 1998-99. у броју нису ни подаци за основне и средње школе на КиМ.
990
Статистички годишњак Србије и Црне Горе 2003 ..., стр. 378.
позоришта и 146 биоскопа, а снимљено је 10 дугометражних филмо-

ва.991
У Србји и Црној Гори 1990. било је 21.235 лекара (или 1 лекар
на 493 становника) 4.702 зубних лекара и 2.698 дипломираних
фармацеута. На истом подручју 1996. било је 21.697 лекара (или 1
лекар на 491 становника) 4.146 зубних лекара и 2.005 дипломи-
раних фармацеута. Здравствено осигурање обухватало је 1990. на
подручју Србије и Црне Горе сва лица.992
Спорт је у другој половини 20. века имао важан удео у сло-
бодном времену људи, али и њиховом друштвеном животу. Нај-
гледанији спорт, фудбал је назван најомиљенијом споредном ствари
на свету. На стадионе су долазиле десетине хиљада гледалаца, а
важније фудбалске утакмице у телевизијском преносу гледали су
милиони лица. Спортске победе националних тимова и појединаца
биле су део престижа нација. Због тога, спорт је имао извесну улогу
у очувању самопоштовања Срба 90-их година 20. века. Као подручје
где су се појединци и народи скоро равноправно такмичили по
утврђеним правилима. Спорт је давао могућност да се у нечему
стекне утисак о стварној вредности појединца, или народа. Када је
санкцијама забрањено репрезентацијама СРЈ да учествују у Барсе-
лони на Олимпијади 1992. године, спортисти су били неоправдано
кажњени. У време пред санкције српски спорт доживео је велике
успехе. Године 1991. Црвена звезда постала је шампион Европе у
фудбалу, а затим и света. Следеће, 1992. београдски Партизан
постао је првак Европе у кошарци. Ватерполо и кошаркашка репре-
зентација СФРЈ биле су надмоћне у Европи.
Забраном тимовима из СРЈ да се такмиче, терет да представ-
љају „нацију” пао је на две тада готово девојчице. Јасна Шекарић је
постајала најбољи представник Србије у стрељаштву, а Моника
Селеш најбоља тенисерка света.993 Селеш је, као Мађарица рођена
у Србији, представљала СРЈ. Тужну слику света у коме су се ста-
новници СРЈ нашли, употпунио је мржњом заслепљени Немац
Гинтер Пархе. „Истина” коју су немачка средства информисања пре-
нела о Србима као злочинцима охрабрила је Пархеа да покуша уби-
991
Статистички годишњак Србије и Црне Горе 2003 ..., стр. 378, 381. Број новина
и друго на албанском језику на Косову и Метохији није урачунат.
992
993
Политика (28257) 7.6.1992, стр. 1. Када је Моника Селеш победила Немицу
Штефи Граф у финалу такмичења у Паризу у јуну 1992. вест о томе се поја-
вила, са њеном сликом на насловној страни Политике.
ти најбољу светску тенисерку Монику Селеш. На тениском терену у

Хамбургу Пархе је убо ножем у леђа Монику Селеш 30.4.1993.994
Касније на суђењу, нападач је изјавио да је напао Монику јер је
Српкиња, а он мрзи Србе, али и да омогући напредовање својој
миљеници тенисерки Штефи Граф.995
Атентат на најбољу тенисерку света био је један од врхунаца
напада из мржње на Србе и њихове установе који су делимично
последица делатности средстава информисања у Немачкој и
Аустрији, која су ширила слику о Србима као главним злочинцима
на Балкану. Неразјашњени напади на познате музичаре из Србије
Шабана Шаулића и Бору Ђорђевића, док су боравили у Аустрији у
јануару 1993. године, можда су били последица новостворене
свести да је прихватљиво нападати, или убијати Србе, али и све
који представљају Србију.996 У фебруару 1993. ноћу је нападнута и
српска православна црква у Берлину, а покушано је да се она спали
кантама са горивом.997
Када је репрезентацији Србије 1995. допуштено да се поново
такмичи у кошарци и када је она победила почетком јула 1995. на
првенству Европе, у Београду дошло је до одушевљења хиљада
становника који су дочекали победнике.998 То није била само оду-
шевљеност победом у спорту. Презрени и прогоњени, чије је само-
поуздање било пољуљано, у спорту добили су потврду да су у
нечему једнако вредни као и други, а можда и бољи.
Споразум о почетку нормализације односа Хрватске

и Србије и први напади НАТО-а на РС 1994.
Неуспели покушаји да се саставе мапе поделе у БиХ 1993.

дали су један трајни резултат. До краја 1993. дошло се до захтева,
994
Политика (28576) 3.5.1993, стр. 1.
995
Политика (29268) 12.4.1995, стр. 6. Г. Пархе је осуђен у октобру 1993. само на
условну казну за наношење тешких телесних повреда, а не за покушај убиства,
и остао је на слободи.
996
Политика (28476) 20.1.1993, стр. 11.
997
Политика (28524) 9.3.1993, стр. 1.
998
финалној утакмици СРЈ је победила Литванију 96:90, а Александар Саша Ђор-
ђевић је постигао 41 поен. Приликом доделе медаља, репрезентативци
Хрватске, који су били трећи примили су бронзане медаље, а када је требало
да слушају химну победника (СРЈ), напустили су свечаност.
да приликом унутрашње поделе БиХ, Срби добију око 50%, Бошња-

ци да добију око 33%, а Хрвати око 17% територије. Приближно о
истим процентима се говорило на преговорима до краја грађанског
рата у БиХ.
19.1.1994. министри иностраних дела СРЈ, Владислав Јовано-
вић, и Републике Хрватске, Мате Гранић, у присуству Милошевића и
Туђмана, потписали су у Женеви изјаву да ће почети нормализацију
односа. Договорено је да се без међусобног признавања као само-
сталних држава 15.2.1994. отворе службена представништва владе
СРЈ у Загребу и владе Хрватске у Београду. Такође је разговарано
да се отвори аутопут између Београда и Загреба и нафтовод, као и
да се обнове телефонске везе прекинуте 1991.999
У јануару 1994. НАТО је претио нападима авијације на Србе
уколико буду „гушили Сарајево”, спречавали да се аеродром код
Тузле отвори, за доставу хуманитарне помоћи и замену војника
УНПРОФОР-а који су били у Сребреници, а претње су имале за циљ
да се Срби приморају на попуштање, то јест да одобре употребу
аеродрома у Тузли и несметане уласке УНПРОФОР-а у Сребреницу
и Жепу.1000 Генерални секретар УН Бутрос Гали је одобрио крајем
јануара 1994. да његов представник Јасуши Акаши може тражити да
НАТО авионима бомбардује положаје Војске РС. 1001 Када је Б. Гали
овластио свог изасланика Јасушија Акашија да одобри употребу
авијације НАТО-а за напад на Србе није јасно да ли су на то утица-
ли разговори САД о продаји авиона вредних 6.000.000.000 долара
Саудијској Арабији.1002
Експлозија 5.2.1994. у Сарајеву на пијаци Маркале убила је око
68 лица, а власти у Сарајеву и део представника из ЕУ и САД опту-
жили су Војску РС да је она погодила пијацу Маркале.1003 То је био
999
Политика (28829) 20.1.1994, стр. 1.
1000
Политика (28821) 12.1.1994, стр. 2.
1001
Политика (28839) 30.1.1994, стр. 1. Караџић је говорио да ће аеродром Дубра-
ве код Тузле бити употребљен за довожење оружја Армији БиХ (напомена 1018).
1002
Политика (28879) 11.3.1994, стр. 3. Изгледа да је наследник престола у Сау-
дијској Арабији у јануару 1994. француском председнику владе Едварду
Баладиру на једном састанку рекао да је Саудијска Арабија незадовољна
понашањем ЕУ према сукобу у Босни и да због тога нове авионе неће набавити
из Европе, него од компанија из САД.
1003
Политика (28846) 6.2.1994, стр. 1; Политика (28847) 7.2.1994, стр. 1; Славо-
љуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 97; Драгослав Илић и
други, Република Српска у ..., стр. 176-177 са напоменом 693. Пред МКСЈ УН у
процесима Р. Караџићу и Р. Младићу, један заштићени сведок (GRM–116), који
је радио као обезбеђење Алије Изетбеговића, оптужио је Алију Изетбеговића
изговор за Савет НАТО-а да Србима постави захтев да се српска

артиљерија мора повући са положаја око Сарајева, или ће бити
бомбардована.1004 Тако је покренут још један талас тужби против
Срба и СРЈ, а знатно касније појавиле су се озбиљне сумње да су
Срби били криви за те погибије.1005 Оптужбе да су Бошњаци, али и
УНПРОФОР били нападани и убијани по наредби Изетбеговића и
вођа полиције и Армије БиХ, у намери да се за те нападе и убиства
оптуже Срби, долазиле су и од Бошњака и странаца службеника УН
у Сарајеву.1006
Мајкл Роуз договорио се са Радованом Караџићем и са владом
из Изетбеговићевог Сарајева 9.2.1994. да се успостави примирје од
10.2.1994. на линији сукоба у Сарајеву, а да се српска артиљерија
повуче 20 километара од средишта Сарајева и стави у складишта
под контролом УНПРОФОР-а до 21.2.1994. године, као и да се
тешка артиљерија Армије БиХ у Изетбеговићевом Сарајеву стави у
складиште под контролом УНПРОФОР-а.1007 Повлачење артиљерије
да је он осмислио напад на пијацу Маркале 5.2.1994. Према истом сведоку,

Изетбеговић је желео да великим патњама и страдањима Бошњака (у Сарајеву,
а после у Сребреници) да изговор за војни напад НАТО-а против Срба.
1004
1005
Политика (29680) 8.6.1996, стр. 1; Милорад Којић и други, Намјерном силом на
Републику Српску, стр. 63; МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр.
1702, 2553, 2557-2564. На суђењу Р. Караџићу, Јасуши Акаши, специјални
изасланик генералног секретара УН за бившу Југославију, рекао је да је
комисија балистичара закључила да је граната, која је побила цивиле на
Маркалама, могла доћи са положаја Војске РС, али и са положаја Армије БиХ.
Један од тројице судија из вијећа које је пресудило Караџићу 2016. прихватио
је мишљење да је гранату на Маркале 1994. могла испалити и Армија БиХ.
1006
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 1825-1827. Припадник тајне
полиције Републике БиХ Неџад Херенда је у разговору са СДБ у МУП-у БиХ
1996. говорио да је у рату често снајпером из зграде Извршног вијећа пуцао
према Српском Сарајеву, али и да је 1995. године убио Француза, припадника
УНПРОФОР-а, који је постављао противснајперски заклон код „Холидеј ина”, а
у намери да УН за то убиство „окриве Србе”. Херенда је признао да је из
ватреног оружја ранио и И. Бајрамовића. Један службеник УН је говорио да је
Армија БиХ гранатирала Председништво БиХ и зграду Поште, у којој су били
припадници УН, у правилу када су долазили неки значајнији посетиоци из
иностранства. Према њему Изетбеговићево председништво убијало је и Бошња-
ке у намери да се у страним медијима појаве осуде, али Срба за та убиства.
1007
(29449) 13.10.1995, стр. 2; Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр.
403; МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 1353-1355. Британски
генерал Мајкл Роуз постављен је на место заповедника УНПРОФОР-а у БиХ
5.1.1994. и на том месту остао је до 23.1.1995.
Војске РС, тражио је и Борис Јељцин писмом, које је донео Виталиј

Чуркин,1008 а Срби су морали да повуку већину своје тешке арти-
љерије.1009 Примирје у другом делу фебруара и марту 1994. године
углавном је поштовано у Сарајеву.1010 Више месеци сукоба Хрвата
против Бошњака довели су до бројнијих јавних оптужби да Хрватска
војно интервенише у БиХ, а Харис Силајџић, као председник мусли-
манске владе из Сарајева, тражио је крајем јануара 1994. године да
о томе расправља и Савет безбедности.1011
Да престане оружани сукоб између Бошњака и Хрвата, у другој
половини фебруара 1994. Ворен Кристофер, државни секретар
САД, уверио је Х. Силајџића да се преговара о стварању федера-
ције Бошњака и Хрвата у БиХ, 1012 а предлог САД брзо је прихватио и
Туђман.1013 Уз присуство Кристофера, у преговорима су учествовали
Харис Силајџић (председник владе Републике БиХ од краја 1993. до
1996), Крешимир Зубак (вођа Хрвата у БиХ) и Мате Гранић (ми-
нистар иностраних послова Хрватске), а споразума о стварању
Федерације Босне и Херцеговине (Бошњачко-хрватска Федерација)
потписан је у Вашингтону 1.3.1994.1014 Средином марта 1994. после
преговора у Бечу састављен је устав Бошњачко-хрватске федера-
ције, али границе федерације и кантона у њој нису могле бити
одређене.1015 После тога, у мају 1994. за председника Федерације
именован је Крешимир Зубак, а за председника владе Харис
Силајџић.1016 У другој половини јула 1994. у Мостару управу преузео
је Ханс Кошник, као представник ЕУ, али јединство града није
успостављено.1017
1008
Политика (28858) 18.2.1994, стр. 1.
1009
Политика (28862) 22.2.1994, стр. 1.
1010
1011
Политика (28839) 30.1.1994, стр. 1.
1012
Политика (28863) 23.2.1994, стр. 3.
1013
Политика (28866) 26.2.1994, стр. 3.
1014
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 99, 484-486; Поли-
тика (28868) 28.2.1994, стр. 1; Политика (28871) 3.3.1994, стр. 1, 3. Проблем
поделе Мостара на хрватски и бошњачки део, у споразуму решен је идејом да
се успостави заједничка управа у граду, коју ће вршити службеник ЕУ. Поред
тога потписан је и прелиминарни споразум о стварању Конфедерације
Републике Хрватске и Федерације БиХ (федерације Бошњака и Хрвата).
1015
Политика (28883) 15.3.1994, стр. 1; Политика (28887) 19.3.1994, стр. 1-2.
1016
Политика (28958) 1.7.1994, стр. 7.
1017
Политика (29538) 16.1.1996, стр. 14. Град ипак није био уједињен. У западном
делу Мостара Хрвати су имали своју општину, а у источном делу града Бошња-
Споразум Хрвата и Бошњака олакшао је снабдевање Армије

БиХ оружјем, али Хрвати су одузимали део оружја (према процена-
ма до једне трећине) које је прелазило преко њихове територије. У
априлу 1994. Туђман је питао Питера В. Галбрајта, амбасадора САД
у Загребу, и Чарлса Редмана, који је био главни мировни преговарач
за БиХ испред САД, да ли ће САД допустити превоз оружја из Ирана
за Бошњаке. Упркос званичном ставу САД да подржавају забрану
наоружавања у БиХ, Галбрајт и Редман су потврдили Туђману и
његовим сарадницима да се САД неће противити пролазку иранског
оружја за Бошњаке.1018
Почетком марта 1994. у Москви, Караџић је пристао на захтеве
Андреја Козирева да УНПРОФОР преузме контролу над аеродро-
мом код Тузле и отворио га је за доставу хуманитарне помоћи, 1019
али су тајно вршене и испоруке војне опреме за североисточну
Босну.
Крајем марта 1994. у Загребу су представници Хрватске и РСК
потписали споразум о обустави оружаних сукоба. Договорено је
повлачење војске са линије сукоба на обе стране по километар, а
артиљерије по 10 км. Од почетка јула 1994. дошло је до притиска на
УНПРОФОР у Хрватској. Прво су се Хрвати, који су избегли са
подручја РСК, окупљали и спречавали кретање возила УНПРОФОР-
а на подручју Хрватске, а после и полиција Хрватске спречавала је
кретање возила УНПРОФОР-а.1020
ци су имали своју општину. У јануару 1996. Сафет Оручевић, градоначелник
Бошњачког дела Мостара, рекао је да је за 21 месец постојања Федерације
Бошњака и Хрвата у хрватском делу Мостара убијено 19 Бошњака, а да убице
нису откривене и да „не постоји дан да неко од муслимана на путу од гра-
ничног прелаза Дољани до Мостара није претучен, или возило опљачкано од
мафије из западног, хрватског, дела Мостара.”
1018
тика (29620) 7.4.1996, стр. 1-2; Политика (29631) 18.4.1996, стр. 14; Политика
(29655) 14.5.1996, стр. 14; Политика (29673) 1.6.1996, стр. 14. Оружје за
Бошњаке није достављано само копном, преко Хрватске, него у фебруару 1995.
и транспортним авионима на подручје аеродрома Дубраве код Тузле. У Конгре-
су САД, пред Комитетом за међународне односе, у мају 1996. Галбрајт се
правдао да је испорука оружја муслиманима у БиХ 1994. била начин да они
избегну војни пораз. Његова напомена да је све рађено усмено без писаних
порука из Вашингтона амбасадору у Загреб, и обрнуто, јер се радило о „осет-
љивим дипломатским стварима” показује како ће тешко бити доказати многе
поступке влада и дипломата САД, али и других држава. Видети и напомену 1001.
1019
1020
тика (29017) 30.7.1994, стр. 7; Политика (29034) 16.8.1994, стр. 7. Средином
августа престала су ометања кретања УНПРОФОР-а у Хрватској.
28.2.1994. авиони НАТО-а извршили су први напад над БиХ,

авиони Ф-16Ц, који су полетели из Авиана (у Италији), јужно од Ба-
њалуке, оборили су 5 споријих и слабије опремљених авиона ВРС,
који су се враћали после бомбардовања фабрике оружја „Братство”
Нови Травник, коју су користили Бошњаци.1021
Убрзо, Војска РС напала је Горажде јер није било демилита-
ризовано, како је било предвиђено, а служило је као полазиште
Армије БиХ за нападе на Србе. У првој половини априла 1994.
Војска РС стигла је до улаза у Горажде, 1022 али по одобрењу Б. Б.
Галија и Ј. Акашија, 10.4.1994. НАТО је неколико пута бомбардовао
Србе да спречи њихов улазак у „заштићену зону” Горажде.1023 На-
пади авиона НАТО-а на Војску РС код Горажда наставили су се до
16.4.1994. а тог дана је оборен један авион Велике Британије.1024
Споразумом који су потписали Р. Караџић и Ј. Акаши у Београду, у
присуству Милошевића 22.4.1994. договорено је повлачење Срба на
3 километра од центра Горажда, уз повлачење тешког наоружања
Војске РС на 20 километара од Горажда и његово стављање под
надзор УНПРОФОР-а.1025
У првој половини маја 1994. мировне снаге УН допустиле су
Армији БиХ да на положаје на Игману постави и топове, 1026 а са тог
подручја Бошњаци су вршили убиства Срба војника и медицинских
радника.1027
1021
Политика (28869) 1.3.1994, стр. 1; Тајна акција ловаца Српске Крајине! Окршај
Јастребова и Ф-16 ..., www.kurir.rs/vesti/3213773/. НАТО авион за електронско
осматрање Авакс приметио је авионе РС и о томе обавестио патролу од два Ф-
16. Оборени авиони РС типа Јастреб полетели су са аеродрома Удбина У РСК, а
само један Јастреб се вратио на Удбину после напада НАТО авиона. Четири
оборена српска пилота су погинула, а један је преживео пад авиона. У исто
време два авиона типа Орао бомбардовали су фабрику оружја „Славко Родић” у
Бугојну, а оба су се успешно вратила на Удбину.
1022
Политика (28910) 11.4.1994, стр. 1.
1023
Политика (28909) 10.4.1994, стр. 1; Политика (28911) 12.4.1994, стр. 1; Сла-
вољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 100-101.
1024
Милорад Којић и други, Намјерном силом на Републику Српску, стр. 55. Један
борбени авион Велике Британије (Sea Harrier) спустио се испод облака, то јест
знатно испод 3.000 метара и постао је достижан циљ за противавионску ракету
„Стрелу-2М”, коју су имали војници РС на том подручју.
1025
1026
Политика (28937) 11.5.1994, стр. 1.
1027
Политички и економски сукоб Републике Србије

и Републике Српске у другој половини 1994.
Покушај Боба Дола да Сенат САД изгласа престанак забране

продаје оружја Бошњацима, није успео, али су се сенатори на
гласању потпуно поделили 50 према 50, почетком јула 1994.1028
Мировни посредници су припремали још један мировни план
средином 1994. Вође босанских Срба изјављивале су да су карте
поделе мировних посредника направљене тако да Срби не могу да
их прихвате. Тврдили су да је циљ тога да Срби због неприхватања
плана буду окривљени за наставак рата. Од маја 1994. године као
„посредник” у преговорима почела се издвајати такозвана Контакт
група,1029 а од јула њу су чинили министри иностраних послова САД,
Велике Британије, Француске, Немачке и Русије.1030
Да се повећају могућности за прихватање предложеног плана,
убедили су сукобљене војске да потпишу (8.6.1994) да ће приме-
њивати једномесечно примирје од 10.6.1994. године.1031 Министри
„Контакт групе” у Женеви усагласили су једну карту поделе тери-
торије некадашње СР БиХ 5.7.1994. тако да РС добије 49%, а да
Федерацији БиХ припадне 51% територије.1032 План је пратио и
ултиматум, то јест Контакт група је тражила од представника РС,
Хрвата и Бошњака у Федерацији БиХ да само са „да”, или „не”
прихвате, или одбаце план до 19.7.1994. године, а посланици
хрватског парламента у Мостару први су прихватили понуђени план
16.7.1994.1033 Исто су учинили и посланици Скупштине Федерације
БиХ у Сарајеву, али Скупштина РС изјавила је да није у стању да
донесе одлуку о прихватању плана јер њој није у довољној мери
позната његова садржина, а на мапи поделе територија је потребан
„даљи рад” 19.7.1994.1034 Министар иностраних дела Немачке, тада
председавајућа ЕУ, тражио је, испред Контакт групе, да РС промени
1028
Политика (28990) 3.7.1994, стр. 1.
1029
Политика (28940) 14.5.1994, стр. 1.
1030
Политика (29016) 29.7.1994, стр. 1.
1031
Политика (29449) 13.10.1995, стр. 2. Сукобљене војске нису поштовале при-
мирје, али договор о примирју је продужен за још један месец.
1032
1033
Политика (29005) 18.7.1994, стр. 1.
1034
Политика (29009) 22.7.1994, стр. 1-2.
одговор и прихвати план до 30.7.1994.1035 Немачки захтев подржао је

и специјални посланик председника Русије, Виталиј Чуркин.1036
У августу 1994. С. Милошевић, начелник Генералштаба ВЈ
Момчило Перишић, Јасуши Акаши и други убеђивали су Р. Младића
и Р. Караџића да прихвате план „Контакт групе”, али без успеха.
Председник Народне скупштине РС Момчило Крајишник (Нови Град
– Сарајево, 20.1.1945-) изјавио је да не постоји пролаз за Србе кроз
Посавину, тј. коридор, и да Срби не могу да прихвате тај план.
Министри иностраних дела САД, Велике Британије, Француске,
Немачке и Русије су 30.7.1994. у Женеви одржали састанак. Дого-
ворили су се да треба проширити санкције према СРЈ уколико Срби
у БиХ не прихвате понуђени план.1037
Милошевић је говорио да нико нема право да одбије мир у име
целог српског народа, то јест да вође РС поступају против интереса
целог српског народа и осталих грађана СРЈ.1038 Влада Републике
Србије писмом је од Скупштине и Владе Републике Српске тражила
да без одлагања прихвати понуђени план. Караџић је тражио да се
изврше неопходне измене мапа како би и Срби могли да прихвате
план. Руски министар спољних дела Андреј Козирев, као члан
Контакт групе, убедио је Милошевића да затвори границу на Дрини
према Републици Српској, а после да допусти и размештање
посматрача УН који су контролисали да ли се забрана превоза
примењује.1039 Милошевић и Булатовић су се сложили да изврше
економски притисак на РС. Влада СРЈ 4.8.1994. године донела је
одлуку „да прекине политичке и економске односе са РС” и забрани
представницима Председништва, владе и Скупштине РС да долазе
у СРЈ. Тако је СРЈ затворила границу за превоз робе у РС, осим за
превоз хране, одеће и лекова.1040 Три месеца биле су обустављене
плате које су делу официра Војске РС исплаћиване из СРЈ. Цивилно
становништво РС није било погођено само прекидом размене робе
и енергената. Привремено су биле прекинуте и телефонске везе
које је РС имала са Србијом, а преко ње са остатком света.
1035
Политика (29009) 22.7.1994, стр. 1.
1036
Политика (29011, 24.7.1994, стр. 3.
1037
Политика (29018) 31.7.1994, стр. 1-2.
1038
Политика (29393) 18.8.1995, стр. 14.
1039
Политика (29236) 11.3.1995, стр. 2.
1040
Политика (29023) 5.8.1994, стр. 1, 3; Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од
Бриона ..., стр. 106-107. Одлуку СРЈ да престане да шаље ратни материјал у РС
похвалиле су САД, преко представнице председника САД.
Брзо после одлуке Владе СРЈ да почне економски кажњавати

РС, УНПРОФОР је оптужио ВРС да је узела, без одобрења, 1 тенк, 2
оклопљена транспортера и један самоходни противавионски топ
пред зору 5.8.1994. године из складишта на Илиџи, а због тога
неколико авиона НАТО-а гађало је линије сукоба на земљи код
Сарајева.1041
Политичко и економско кажњавање РС увео је и СБ УН Резолу-
цијом 942 позвао је државе чланице УН да прекину политичку и
економску сарадњу са РС, док њене вође не прихвате „безусловно и
потпуно“ понуђени план.1042
У септембру 1994. СРЈ је пристала да се страни посматрачи
(око 135 личности) разместе на Дрини и да надзиру кажњавање РС.
Чланице СБ УН Резолуцијом 943, од 23.9.1994. поздравиле су пре-
кид политичке и економске сарадње који је увела СРЈ Републици
Српској, а као „награду” за СРЈ делимично су суспендоване њој
уведене санкције из 1992. године, то јест одобрен је саобраћај
(ваздушни и поморски), културна, научна и спортска сарадња члани-
ца УН са СРЈ. 1043 После повољног извештаја генералног секретара
УН Бутроса Галија о примени блокаде СРЈ на Дрини према РС,
Резолуција 943 се почела примењивати у првој половини октобра
1994.1044
Средином августа 1994. Пале је посетио Столтенберг. Он је
тражио да Срби прихвате мапе Контакт групе. Срби у РС су орга-
низовали референдум о прихватању плана 27. и 28.8.1994. на коме
је одбачен понуђени план.1045 До краја 1994. Милошевић је покуша-
вао да примора РС да прихвати план Контакт групе, али без успеха.
На почетку друге половине 1994. Лондонски институт за стра-
тешке студије направио је једну непрецизну процену армија на
подручју бивше СФРЈ, која је дата у табели 5.1046
1041
1042
1996, www.un.org, р. 30-32.
1043
Политика (29074) 25.9.1994, стр. 1.
1044
Политика (29084) 5.10.1994, стр. 1.
1045
1046
Политика (29023) 8.8.1994, стр. 2.
Табела 5 Артиљеријских Број авиона и

Број војника Број тенкова оружја хеликоптера
Војска
Војска 125.000 600 1.500 300
Југославије
Војска РСК 50.000 240 500 18
Војска РС 80.000 330 800 70
Армија БиХ 110.000 40 400 ?
ХВО 50.000 75 200 6
Хрватска 100.000 170 900 20
Поре тога, у јулу 1994. године од укупно око 36.000 својих

припадника у бившој СФРЈ, УНПРОФОР је имао око 19.000 на
подручју БиХ.1047 До краја марта 1994. године око 80 припадника
УНПРОФОР-а је убијено на подручју бивше СФРЈ.1048
Под командом Атифа Дудаковића 5. корпус Армије Републике
БиХ потиснуо је војску Фикрета Абдића у јуну и августу 1994.1049 У
другој половини августа 1994. око 40.000 цивила са подручја Кладу-
ше и неколико хиљада Абдићевих војника морали су да пребегну на
територију Топуског и Глине, то јест у РСК.1050 Абдић је добио војну
помоћ од Срба из РСК и Војске РС и настојао да обнови своју ау-
тономну област.1051 У време ових борби припадници Армије БиХ
починили су више убистава и силовања, а на једном видео снимку
забележено је како Атиф Дудаковић наређује да се убију двојица
заробљеника.1052
У борбама прорив РС, од јуна до новембра 1994. Армија БиХ
1047
Политика (29018) 31.7.1994, стр. 2. Од око 19.000 припадника УНПРОФОР-а у
БиХ око 10.000 су били из Велике Британије и Француске.
1048
Политика (28888) 20.3.1994, стр. 5; Политика (29402) 27.8.1995, стр. 2. Крајем
августа 1995. број убијених војника УН на подручју некадашње СФРЈ повећао
се на око 150.
1049
Рамиз Дрековић, У обручу ..., стр. 73. Мајор ЈНА Атиф Дудаковић је прешао
почетком маја 1992. у Армију Републике БиХ.
1050
1051
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 563-565. Према одобрењу на-
челника Главног штаба Војске РСК генерала Милета Новаковића као помоћ Ф.
Абдићу послати су и добровољци Ж. Ражнатовића Аркана.
1052
Амери штите генерала убицу, Српски борац - лист бораца Републике Српске,
број 124-125 (2009), стр. 48-49. Кратки видео - запис са Дудаковићевом
наредбом да се заробљеници убију направљен је у јулу 1994. у селу Изачић.
узела је око 30 километара територије између планине Звијезде,

Чемерске планине и Нишића.1053
У другој половини октобра 1994. Армија БиХ потиснула је
Војску РС код Бихаћа, и заузела Кулен Вакуф, али је ушла у окруже-
ње.1054 Војска РС у противнападу (Штит-94) од 4.11. до 20.11.1994.
напредовала је и дошла до југоисточног улаза у Бихаћ.1055 У нападу
на Бихаћ учествовали су и авиони Срба из РСК са Удбине, али,
према одобрењу СБ УН (Резолуцији 958, усвојеној 20.11.1994), око
30 авиона НАТО-а 21. и 23.11.1994. бомбардовали су аеродром
Удбину у РСК, а затим и положаје Војске РС код Босанске Крупе,
Отоке и Двора.1056
Хрватски и бошњачки војници узели су Купрес и Купрешка вра-
та у октобру и почетком новембра 1994. 1057 ХВО уз помоћ Хрватске
војске узео је и западни део Ливањског поља крајем новембра и у
децембру 1994.1058
Успехе Војске РС код Бихаћа користио је Фикрет Абдић. У
новембру и децембру 1994. Абдић је обновио власт у Великој Кла-
души.1059 На том подручју он се одржао до почетка августа 1995.
После војног пораза РСК, Армија БиХ заузела је Абдићеву ауто-
номну област.
Почетком децембра 1994. преко подручја Западне Херцеговине
војска Хрвата узела је Троглав, највиши врх Динаре, са кога се види
Книн.1060 Непосредно пре тога, потписан је споразум о почетку обно-
ве прекинуте економске сарадње између подручја под контролом из
Загреба и из Книна.1061 Као део споразума о сарадњи, 21.12.1994.
1053
1054
1055
1056
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 110; Драгослав Илић
и други, Република Српска у ..., стр. 222; Милорад Којић и други, Намјерном
силом на Републику Српску, стр. 57.
1057
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 222; Вељко Ђурић Миши-
на, Хроника Републике Српске Крајине, у Двери српске, бр. 46 (2010), стр. 43.
1058
1059
1060
Политика (29148) 10.12.1994, стр. 7.
1061
Политика (29139) 1.12.1994, стр. 1, 11-12; Политика (29141) 3.12.1994, стр. 1.
Споразум су потписали председник владе РСК Борислав Микелић и вођа прего-
варачке делегације Хрватске Хрвоје Шаринић, али и копредседници Међуна-
родне коференције о Југославији Д. Овен и Т. Столтенберг.
за кретање цивила и њихових возила отворен је аутопут између

Београда и Загреба за саобраћај.1062
Примирје у БиХ почетком 1995. и пад западне Славоније
23.12.1994. међународни представници, уз помоћ Џимија

Џејмса Ерл Картера (председник САД од 1977. до 1981), убедили су
Изетбеговића и Расима Делића да потпишу четворомесечно при-
мирје у бошњачком делу Сарајева. Четворомесечно примирје потпи-
сано је и на Палама са Младићем и Караџићем у присуству Ј. Ака-
шија и М. Роуза 31.12.1994. године, а почело се примењивати од
1.1.1995.1063 СБ УН усвојио је Резолуцију 970 (12.1.1995) којом је за
100 дана продужена суспензија дела санкција за СРЈ. 1064 Упркос
примирју, Армија Републике БиХ извршила је напад на Влашић у
марту 1995. и потиснула Војску РС.1065
Док је трајало примирје у БиХ, Хрватска се наоружавала и
припремала за обрачун са РСК. Министар одбране СРЈ у једном
разговору који је објављен у Политици приметио је да је војни буџет
Хрватске за 1995. годину необично велики, то јест одобрено је
5.300.000.000 долара САД ($), а војни буџет СФРЈ, која је била
приближно 5 пута већа, највише је достизао до 4.000.000.000 $. 1066
Средином јануара 1995. Фрањо Туђман је обавестио писмом
Бутроса Галија и Савет безбедности УН да Хрватска неће одобрити
продужење мировне мисије УНПРОФОР-а после 31.3.1995. 1067
Крајем јануара 1995. Овен и Столтенберг су уз подршку САД, Русије
и водећих држава Европске уније саставили тзв. План З-4 (Z-4), а
тим планом било је предвиђено да Срби у Републици Хрватској
1062
Политика (29161) 23.12.1994, стр. 7, 11; Анте Назор и Јања С. Гибач, Процес
покушаја нормализације хрватско-српских односа и мирне реинтеграције
Републике Српске Крајине 1994-1995. на окупираном подручју западне
Славоније, Часопис за сувремену повијест бр. 1 (2014), стр. 21-22. Патроле
УНПРОФОР-а, уз полицијске јединице РСК и полицију Републике Хрватске
надгледале су безбедност на аутопуту.
1063
1064
1998, www.un.org, р. 6-7.
1065
Џемал Најетовић и Сакиб Куртић, Трећи корпус Армије РБиХ ..., стр. 67.
1066
Политика (29245) 20.3.1995, стр. 12.
1067
Политика (29179) 13.1.1994, стр. 7; Политика (29180) 14.1.1994, стр. 7. Милан
Ђукић, потпредседник Сабора и председник Српске народне странке из Загреба
противио се и рекао да би то водило у рат, али Ф. Туђман се за рат спремао.
добију значајну аутономију.1068 План је уручен председницима

Фрањи Туђману и Милану Мартићу, али обе стране нису биле
спремне да га прихвате, а преговори су настављени до састанка
представника РСК и Хрватске у Женеви 3.8.1995.1069
Из Србије и из Уједињених нација изјављивано је да је одлука
Хрватске да не пристане на продужење мандата УНПРОФОР-а
после 31.3.1995. опасност за мир. У другој половини марта 1995. у
разговору са Т. Столтенбергом у Загребу, Ф. Туђман је привидно
попуштао и тражио да остане око 5.000 војника УН, а око 7.000 да
оде из заштићених подручја.1070 Пред доношење нове резолуције СБ
о РСК, М. Мартић је послао поруку СБ УН у којој је тражио да се
спречи изгласавање резолуције која би РСК третирала као део
Хрватске, јер ће то омогућити Хрватској да изврши геноцид над
Србима у РСК.1071 Бутрос Гали предложио је да се УНПРОФОР
подели на 3 одвојена дела за Хрватску, БиХ и Македонију. 1072 Три
резолуције под бројевима 981, 982 и 983 усвојене су 31.3.1995. а
УНПРОФОР је подељен и сваки од три дела (за Хрватску, БиХ и
Македонију) добио је, посебну команду и посебно име, али три
мисије добиле су мандат истог трајања до 30.11.1995.1073
На подручју бивше СФРЈ, обновљени саобраћај на аутопуту
између Хрватске и РСК довео је до сукоба. Србина Тихомира Благо-
јевића на територији Градишке, под контролом Хрвата, убио је један
Хрват 28.4.1995. године, а уследила су убиства још неколико лица
на аутопуту. Због тога, власти РСК, по одобрењу Милана Мартића
1068
Политика (29197) 31.1.1994, стр. 7.
1069
Политика (29601) 19.3.1996, стр. 7. У марту 1996. у Бенковцу, Ф. Туђман је
рекао да није прихватио план јер је мислио да он омогућава Србима државу у
Хрватској.
1070
Политика (29247) 22.3.1995, стр. 7.
1071
Политика (29249) 24.3.1995, стр. 7. М. Мартић је у поруци писао да се састао
са копредседником Т. Столтенбергом у Београду, који му је тада рекао да је
потпреседник САД, Ал Гор говорио да ће САД поништити Венсов мировни план
из 1992. а да ће у СБ изгласати резолуцију која ће укључивати РСК у Хрватску.
1072
Политика (29251) 26.3.1995, стр. 1.
1073
Политика (29256) 31.3.1995, стр. 1-2; Политика (29258) 2.4.1995, стр. 1-2;
Мисија УН за Хрватску добила је пуно име „УН операција за обнову поверења у
Хрватској” и скраћено име УНКРО (UNCRO). На тај начин, САД и Немачка (тада
нестална чланица СБ) подржале су Туђманову жељу да се нагласи да је РСК у
Хрватској. Представник САД у СБ изјавио је да само влада Републике Хрватске
има право да контролише међународне границе Хрватске. Mисија за БиХ
задржала је име УНПРОФОР, а мисија за БЈР Македонију названа је УНПРЕДЕП.
затвориле су за саобраћај аутопут. Захтеви УНПРОФОР-а и

Хрватске да се пут отвори за саобраћај нису прихваћени, али на
једном састанку УНПРОФОР је дао одобрење Хрватској да силом
отвори аутопут ако то Срби из РСК не учине до 06:00, 1.5.1995.1074
Дан пре напада, Туђман се састао са Питером Галбрајтом,
амбасадором САД.1075 Јасуши Акаши је изјавио да је хрватска војска
кренула у напад сат времена пре договореног отварања аутопута, у
05:00, 1.5.1995. хрватска полиција и војска, уз употребу тенкова и
војних авиона, напале су подручје под заштитом УН (УНПА зона
Сектор Запад), односно српску територију у Западној Славонији са
средиштем у Окучанима. На захтев представника Русије (Сергеј
Лавров) Савет безбедности је усвојио председничко саопштење
којим је позвао Хрватску да обустави напад на Сектор Запад. 1076 На
нападнутом подручју Срби су имали до 4.000 војника, то јест све
одрасле мушкарце, а Хрватска је употребила за напад („Бљесак”) 3
до 4 пута више војника и полицајаца. 1077 У време напада, 2.5.1995.
М. Мартић је наредио да се гранатира Загреб са неколико ракета,
али то није зауставило напад.1078 За 36 сати нападнута територија
била је освојена. Од око 15.000 људи који су ту живели већина је
побегла у РС, војска Хрватске убила је око 280 лица (од тога око 60
су били жене и деца), а заробила око 1.450 припадника Српске
војске Крајине.1079
Из РС и СРЈ није пружена војна помоћ нападнутој Западној
Славонији и РСК. СРЈ је само изјавама осудила напад, као и СБ, и
затражила повлачење хрватске војске. Средином маја 1995. Ф.
Туђман је био у посети Немачком канцелару Хелмуту Колу (1982-
1998), а у време те посете рекао је да пример Западне Славоније
показује да Хрватска може успешно да заузме и остатак РСК, то јест
„окупиране територије”.1080 После те посете, 17.5.1995. СБ усвојио је
1074
Политика (29308) 25.5.1995, стр. 7.
1075
1076
1077
Г. К, Злочин без казне, Српски борац - лист бораца Републике Српске, број
120-121 (2009), стр. 28.
1078
Политика (29287) 4.5.1995, стр. 12.
1079
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 225; Г. К, Злочин без
казне, ..., стр. 28.
1080
тика (30508) 28.9.1998, стр. 1; Политика (30538) 28.10.1998, стр. 1. Хелмут
Кол је био канцелар Немачке до октобра 1998.
Резолуцију 994 у којој је од Хрвата тражено да се повуку из тзв. Зоне

раздвајања и омогуће УН војницима да раде свој посао.1081
После губитка западне Славоније, отпочели су недоследни
поступци на уједињењу РСК и РС. Скупштина РСК (29.5.1995.) доне-
ла је одлуку о уједињењу са РС, али до уједињења није дошло.1082
Особље УНПРОФОР-а као таоци и Сребреница 1995.
Армија БиХ од 12.5.1995. појачала је нападе на Српско Сараје-

во у намери да пресече везе унутар њега, а направи копнену везу
Бошњачког Сарајева са подручјима Високог и Храснице.1083 Из сре-
дишта Сарајева Армија БиХ извршила је снажан напад на подручје
српске Грбавице и линију сукоба код Јеврејског гробља 16.5.1995.1084
Борбе су се појачавале и обе војске (Војска РС и Армија Републике
БиХ) узеле су тешко оружје које је у фебруару 1994. стављено у
складишта под надзором УНПРОФОР-а.1085 Последњих дана маја
1995. НАТО је формално и Србима и Бошњацима послао захтев да
повуку тешко наоружање са подручја Сарајева на коме је употреба
таквог оружја била забрањена, a после захтева од 25.5.1995.
бомбардовани су српски положаји.1086 Јељцин је само изјавио да је
Русија била против бомбардовања Срба, али није могла спречити
службу генералног секретара УН да одобри бомбардовање.1087
Да би се заштитили од напада авијације НАТО-а, српски војни-
ци узели су чланове УНПРОФОР-а као таоце. На положајима око
Сарајева Војска РС заробила је око 390 чланова УНПРОФОР-а, а
1081
Политика (29302) 19.5.1995, стр. 1.
1082
Председник владе РСК Борислав Микелић (од априла 1994. до јула 1995)
изјављивао је да би брзо уједињење и РСК ставило под санкције које се приме-
њују на РС, а то противљење постало је један разлог за његово смењивање.
1083
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 1373; Драгослав Илић и
други, Република Српска у ..., стр. 182.
1084
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 1407, 2465. Источно од
Јеврејског гробља била је Армија БиХ, а западно Војска РС. Само гробље изме-
ђу остало је „ничија земља” током целог грађанског рата у БиХ 1992-1995.
1085
1086
тика (29489) 22.11.1995, стр. 12. После бомбардовања, у Загребу 26.5.1995.
Јасуши Акаши је изјавио да је он одобрио напад авиона НАТО-а који су
уништили 6 бункера са муницијом у околини Пала.
1087
Политика (29310) 27.5.1995, стр. 2.
међу њима најбројнији су били војници из Француске.1088 Председник

Француске Жак Ширак (1995-2007), у телефонском разговору, тра-
жио је од Милошевића да употреби „сав утицај” да Срби из РС
ослободе таоце. Милошевић је послао преговараче које је водио
Јовица Станишић (шеф Службе државне безбедности Србије од
марта 1991).1089 Од 2.6. до 18.6.1995. године ослобођено је свих 388
припадника УН.1090 У време пуштања на слободу припадника УН,
Армија БиХ од 15.6.1995. почела је велики напад, истовремено из
средишњих области Босне и из Бошњачког Сарајева, на обе линије
одбране Српског Сарајева, али до краја јуна 1995. Војска РС зауста-
вила је нападе, а вратила је и већину изгубљених позиција.1091
У првој половини јуна 1995. ЕУ је именовала Карла Билта,
бивши председник владе Шведске на место Д. Овена.1092
У Подрињу Армија БиХ из „демилитаризоване” Сребренице
нападала је околна српска села.1093 При томе убијали су Србе који
нису побегли (мушкарце, жене и децу). Један од команданата УН
снага у БиХ, Филип Моријон рекао је да су „уништена и побијена”
читава села Срба око Сребренице.1094 За ратне злочине МКСЈ УН
Насера Орића прво је осудио на двогодишњи затвор, али га је друго-
степеном пресудом ослободио.1095
Од краја 1994. до маја 1995. Армија БиХ превозила је хели-
коптерима ноћу оружје за своје војнике у „демилитаризованој”
Сребреници.1096 Почетком 1995. у Сребреницу су послати Низозе-
мци као смена УНПРОФОР-а у Сребреницу, а око Сребренице
Дрински корпус ВРС имао је на линији раздвајања између 1.000 и
1088
Бриона ..., стр. 121-122. Неке су само опколили, а оставили су им њихово
оружје. Друге су разоружали и везали за камионе и слично.
1089
Политика (29318) 4.6.1995, стр. 1.
1090
Политика (29333) 19.6.1995, стр. 1, 11.
1091
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 183-184; Србија пред
Међународним судом ..., књ. I, стр. 566. Сарајевско-романијски корпус добио је
помоћ од других корпуса ВРС, а као помоћ дошли су добровољци и из Србије
(Арканови добровољци и тзв. Шкорпиони).
1092
Политика (29333) 19.6.1995, стр. 2.
1093
1094
Радио телевизија Србије - информатвни програм, Сребреничка поља смрти, јул
2010.
1095
МКСЈ УН (IT-03-68-T), Пресуда Насеру ..., стр. 249-250; МКСЈ УН (IT-03-68-A),
Пресуда Жалбеног већа Насеру Орићу, 3.7.2008, стр. 67.
1096
33-T), Пресуда Радиславу ..., стр. 11.
2.000 војника.1097 У то време на подручју Сребренице било је око

40.000 Бошњака.1098
Да смањи претње из Сребренице, у марту 1995. Р. Караџић
наредио је да војска РС „изврши потпуно физичко одвајање
Сребренице од Жепе” а живот људи на тим подручјима учини
неподношљивим.1099 Главни штаб Војске РС издао је 9.7.1995.
наређење да се заузме и град Сребреница.1100 Крајем маја 1995.
бошњачки војници из Сребренице напали су неколико Срба који су
секли дрва, неке Србе су ранили, а друге убили, а после су рањене
масакрирали.1101 Срби су одговорили узимањем једног осматрачког
места УНПРОФОР-а код Сребренице почетком јуна 1995.1102
Из команде 2. корпуса јединице Армије БиХ у Сребреници до-
биле су наређење да нападају на Републику Српску, како би примо-
рали Војску РС да држи већи број војника око Сребренице.1103 У
једном упаду у РС западно од Сребреничког подручја 26.6.1995
ушли су око 5 километара у РС и приближили се Главном штабу
ВРС у Хан Пијеску.1104 После пораза напада Армије Републике БиХ
код Сарајева, крајем јуна 1995. Р. Караџић и Крајишник дошли су у
Власеницу у Команду Дринског корпуса и наредили напад на
Сребреницу.1105 Команда Дринског корпуса (командант генерал-
мајор Миленко Живановић) 2.7.1995. наредила је припрему напада
на подручја Сребренице и Жепе (операција Криваја 95), јер није
извршена демилитаризација.1106 Насер Орић и његови сарадници
напустили су Сребреницу неколико дана пре завршног напада, 1107 а
одбраном је командовао Бећировић Рамиз, Начелник Штаба 28.
1097
МКСЈ УН (IT-98-33-T), Пресуда Радиславу ..., стр. 8-9.
1098
1099
МКСЈ УН (IT-98-33-T), Пресуда Радиславу ..., стр. 12. Наредба је издата као:
„Директива за даља дејства оп. бр. 7”.
1100
МКСЈ УН (IT-02-54-T), Тужилац против С. Милошевића, Сведок Д. Ердемовић,
25.8.2003, стр. 330-331.
1101
Политика (29312, 29.5.1995, стр. 12.
1102
1103
1104
1105
1106
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2068; Драгослав Илић и
други, Република Српска у ..., стр. 255.
1107
МКСЈ УН (IT-02-54-T), Тужилац против С. Милошевића, Сведок Д. Ердемовић, …
стр. 337.
дивизије Армије БиХ.1108

Напад према Сребреници са око 1.400 бораца РС почео је око
04:00, 6.7.1995.1109 ВРС је брзо напредовала са југа, а Низоземци
војници УНПРОФОР-а морали су напуштати посматрачке тачке, које
су биле на линији сукоба око Сребренице, то је довело до свађе са
Бошњацима, који су једног Низоземца и убили 8.7.1995.1110 Војска
РС раздвојила је 6. и 7. јула Сребреницу и Жепу.1111 Војска РС про-
била је јужну линију одбране Сребренице 8.7.1995. 1112 Брзо напре-
довање ВРС допринело је да Р. Караџић нареди 9.7.1995. да се узме
град,1113 истог 9.7.1995. генерал Р. Младић дошао је на то подручје и
преузео непосредну команду над нападом ВРС.1114
Пред завршни напад, војници Војске РС добили су наређење
да „не дирају цивиле” у Сребреници.1115 Борбе у непосредној близи-
ни Сребренице 10.7.1995. најавиле су улазак Војске РС у њу.1116
Низоземски батаљон УНПРОФОР-а (потпуковник Кареманс) тражио
је 10.7.1995. да НАТО бомбардује Војску РС, али УНПРОФОР је
послао упозорење Војсци РС да ће бити бомбардовани ако нападну
осматрачнице УНПРОФОР-а.1117 Истог, 10.7.1995. Војска РС затра-
жила је од низоземског батаљона да разоружа Бошњаке у Сребре-
ници, или ће то учинити Војска РС, а послато је одобрење ВРС да
холандски батаљон и цивили без оружја могу слободно изаћи из
Сребренице преко једног посматрачког положаја УНПРОФОР-а, који
је био северно од града.1118 У Сребреници у ноћи 10.7.1995. године
командант холандског батаљона УНПРОФОР-а одржао је састанак
са војним и цивилним вођама Бошњака и упознао их са захтевима
Војске РС, а после састанка у ноћи 10. на 11.7.1995. део војника
Бошњака изашао је из града.1119
Део 28. дивизије Армије БиХ бранио је прилазе Сребреници и
1108
1109
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 256, 258.
1110
1111
1112
1113
1114
1115
стр. 341.
1116
1117
1118
1119
пре подне 11.7.1995.1120 После подне, 11.7.1995. скоро сви цивили

Бошњаци кренули су на север према бази УНПРОФОР-а у Пото-
чарима (са њима су ишли и војници холандског батаљона),1121 а
војно способни мушкарци кренули су према Шушњару. 1122 До јутра
12.7.1995. у Поточаре је дошло око 27.500 лица (од тога око 1.000
мушкараца).1123 Због „слабе видљивости”, само два авиона НАТО-а
око 14:00, 11.7.1995. напала су Војску РС, али нису успорили њено
напредовање.1124 После 17:00, 11.7.1995. са војницима РС у Сребре-
ницу су ушли генерали Р. Младић, М. Живановић и Р. Крстић.1125
Председник Р. Караџић 11.7.1995. издао је „Одлуку о именовању
цивилног комесара за општину Српска Сребреница” са задатком да
помогне успостављање реда и спречи вршење кривичних дела.1126
Борци 28. дивизије Армије Републике БиХ, али и мушкарци
цивили, који су избегли заробљавање окупили су се у шумама код
Шушњара (западно од Поточара), а од првог сата 12.7.1995. до
поподнева 12.7.1995. они су напуштали Шушњар и ишли су у правцу
Тузле.1127 Кретање колоне дуге око 10 километара са око 12.500
Бошњака из Сребренице кроз РС, преко Нове Касабе и Снагова
(западно од Зворника), било је праћено нападима Војске РС, а
колона је разбијена и велики број Бошњака погинуо је у нападима
Војске РС од 12.7.1995.1128 У прављењу процене броја Бошњака који
1120
1121
1122
1123
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2103. Према процени у
пресуди Радовану Караџићу у Поточарима је било од 25.000 до 30.000 лица.
1124
Бриона ..., стр. 123; МКСЈ УН (IT-98-33-T), Пресуда Радиславу ..., 14; МКСЈ УН
(IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2081-2082.
1125
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2083. Пред телевизијским
камерама Младић је тада рекао и: „Напокон, дошао је тренутак да се, после
буне против дахија, Турцима осветимо на овом простору” (протеривање, или ?).
1126
стр. 332-333, 1284. Према одлуци (Мирослав Дероњић): „Комесар [општине] ће
обезбедити да цивилни и војни органи све грађане који су учествовали у борби
против Војске Републике Српске третирају као ратне заробљенике, а цивилном
становништву обезбеди[ће] слободан избор места живљења и пресељења”.
1127
33-T), Пресуда Радиславу ..., стр. 22-23; МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда
Радовану …, стр. 2085. Процењује се да је према Калесији и Тузли, отишло око
6.000 наоружаних лица, а укупно 10.000 до 15.000 лица, са врло малим бројем
жена и деце међу њима.
1128
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 265-267, 272 са напоме-
су „нестали” на подручју Сребренице у јулу 1995. у МКСЈ УН јављају

се процене да је то од 7.500 до 8.000 лица, али постоје изјаве да је
ВРС заробила око 6.000 Бошњака и разлика између та два броја је
од 1.500 до 2.000 лица.1129 Тих до 2.000 лица показује колико је при-
ближно Бошњака убијено у покушају да стигну до подручја Тузле и
пре у борбама за одбрану Сребренице.
Колона Бошњака ишла је западно од Коњевић Поља, преко
Церске и Каменице до Баљковице (Незуци) и пре подне 16.7.1995.
код Бљаковице је дошло до завршне борбе против Војске РС, а
потпуковник Винко Пандуревић наредио је војницима РС да допусте
слободан пролазак Бошњака према Калесији од око 14:00.1130
Ујутро 12.7.1995. војници РС опколили су Бошњаке који су се
окупили у Поточарима.1131 Неки војници Војске РС прилазили су
окупљеним Бошњацима у Поточарима и чинили су насиља (одво-
ђења, пребијања, силовања жена и убиства мушкараца) у ноћи 12-
13.7.1995.1132
Од око 13:00, 12.7. до око 20:00, 13.7.1995. власти РС ауто-
бусима и камионима из Поточара су одвезле око 27.000 жена и деце
(уз мали број стараца) до линије раздвајања са Армијом Републике
БиХ код Кладња, а мушкарце Бошњаке задржале су Војска РС и
нама 1029 и 1034; МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2085;

МКСЈ УН (IT-98-33-T), Пресуда Радиславу ..., стр. 23. Неки сведоци су говорили
да је Бошњачка колона била разбијена на мање групе, а оне су се у ноћи
сукобљавале и међу собом, а не само са Војском РС. Неџад Адемовић дао је
изјаву у Служби државне безбедности у Тузли да је видео у једном дану око
1.000 тела убијених, на путу којим је пролазио. У сличној изјави, у Тузли, Садо
Рамић је говорио да је видео преко 2.000 убијених у котлинама у којим су
војници ВРС поставили заседе и пуцали на колону која је ишла према Калесији
(Тузли). У наређењу ГШ Војске РС од 20.7.1995. пише и: „ … изгинули при-
падници 28. дивизије [Армије БиХ] у пробоју из окружења преко путне комуни-
кације Нова Касаба - Коњевић Поље – Сандићи, а којих је било најмање 700,
морали су бити асанирани одмах након самих борби, тј. 13,14. и 15. јула. Исто
тако, путне комуникације на зворничкој општини, гдје су борбе вођене и гдје је
изгинуло на стотине припадника 28. дивизије, су такође морале бита саниране
убрзо након престанка главних борбених дејстава.”
1129
МКСЈ УН (IT-98-33-T), Пресуда Радиславу ..., стр. 32-33; МКСЈ УН (IT-95-5/18-
T), Пресуда Радовану …, стр. 2342.
1130
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2294-2297 са напоменом
18683. Командант Зворничке бригаде Војске РС В. Пандуровић проценио је да
је пропустио око 5.000 Бошњака, други су процењивали да је прошло око 5.500
лица, али неки су проценили да је прошло чак око 10.000 Бошњака.
1131
1132
МУП РС.1133
До 700 мушкараца Бошњака старих од 17 до 70 година који су
били у Поточарима заробљено је од ВРС и одведено је на подручје
Братунца где су остали 1 до 3 дана. 1134 Из колоне која је покушала
пробити се према Тузли заробљено је више од 5.000 лица, а ВРС је
укупно заробила око 6.000 Бошњака из Сребренице.1135 Већина
Бошњака које су војници ВРС тада одвојили и заробили на подручју
Сребренице убијена је у јулу 1995.1136
Пресуђујући Р. Караџићу судије у МКСЈ УН 2016. закључиле су
да је план да се заробљени мушкарци из Сребренице „убију посто-
јао од 12.7.1995. године”.1137 Према истој пресуди: „ ...почетак спро-
вођења плана да се изврши масовно убијање” било је убијање које
је извршено у складишту у Кравици.1138
Изгледа да је масовно убијање у Кравици почело као освета
када је један заробљени Бошњак отео пушку српском стражару
Крсти Драгичевићу и убио га око 17:00, 13.7.1995.1139 После тога, од
око 18:00, 13.7.1995. стражари и војници ВРС пуцали су из ауто-
матског оружја и бацали су бомбе у складиште у Кравици у коме је
било око 900 заробљених Бошњака, а убијање се наставило, са
1133
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2110-2117, 2118. Према
пресуди МКСЈ УН Радовану Караџићу одвезено је „до 30.000” лица из Поточара.
1134
МКСЈ УН (IT-98-33-T), Пресуда Радиславу ..., стр. 2394; МКСЈ УН (IT-98-33-T),
Пресуда Радиславу ..., стр. 24-25, 55; ICTY (IT-05-88/2-A), ICTY (IT-05-88/2-A),
Prosecutor v. Zdravko Tolimir, Judgement 8 April 2015, www.icty.org, р. 40.
1135
1136
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2161-2162, 2357. Судско
„Веће је надаље закључило да су снаге босанских Срба у седмицама након
пада Сребренице 11. јула 1995. убиле најмање 5.115 мушкараца, босанских
Муслимана”. Део није стрељан, а мали број стрељаних Бошњака преживео је.
1137
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2091-2092, 2094-2096, 2098,
2408. У пресуди пише: „да је план за убијање мушкараца, босанских Муслима-
на из Сребренице, направљен у ноћи између 11. јула и 12. јула, Веће закљу-
чује да су [Ратко] Младић, [Љубиша] Беара и [Вујадин] Поповић делили про-
ширени заједнички циљ да се босански Муслимани из Сребренице елиминишу
убијањем мушкараца и дечака”. Изјава сведока Момира Николића да је потпу-
ковник Вујадин Поповић (начелник за безбједност Дринског корпуса) рекао (о
Мушкарцима заробљеним у Сребреници) у разговору 12.7.1995. године: „Све
балије треба побити” судијама је била извор за мишљење да је од тада посто-
јао план о убијању свих заробљених мушкараца Бошњака. Ипак, за сведока М.
Николића потврђено је да је давао и лажне изјаве.
1138
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Сажетак пресуде Претресног већа Радовану Караџићу,
Хаг 24.3.2016, www.icty.org (април 2019), стр. 13.
1139
прекидима, током ноћи 13-14.7.1995. и пре подне 14.7.1995.1140

Према пресуди МКСЈ УН Радовану Караџићу око 800 заробљених
Бошњака убијено је на подручју Ораховца (северозападно од
Зворника) 14.7.1995.1141 У истој пресуди процењено је да је убијено
око 1.000 Бошњака у Петковцима 14. и 15.7.1995. 1142 Масовно уби-
јање Бошњака са подручја Сребренице десило се и 16.7.1995. на
војној економији Брањњево код Пилице (северозападно од Звор-
ника), када је убијено око 1.000 заробљених Бошњака, а истог дана
у Дому културе у Пилици убијено је још око 500 Бошњака.1143 Ма-
совно убијање Бошњака заробљених на подручју Сребренице
извршено је у Роћевићу и Козлуку (око 15.7.1995), а процењује се да
је убијено више од 800 лица.1144 Од око 6.000 Бошњака које је ВРС
заробила у јулу 1995. на подручју Сребренице убијена је већина,
или око 5.500 лица.
У другој половини јула 1995. Тужилаштво МКСЈ УН подигло је
оптужницу против Караџића и Младића за убиство „више од 7.000
Бошњака” на подручју Сребренице.1145 Упркос пресудама из МКСЈ
УН постоји нејасноћа да ли се радило само о масовном убиству, или
1140
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2172-2078, 2198. „[Судско]
Веће закључује да су припадници снага босанских Срба 13. јула 1995. у скла-
дишту у Кравици убили 755 до 1.016 мушкараца, босанских Муслимана.”
1141
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2222-2223, 2236.
1142
1143
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2291; МКСЈ УН (IT-96-22-T),
Пресуда Д. Ердемовићу, 5.3.1998, www.icty.org (април 2019), стр. 8-12, 15;
стр. 299-306, 311-316, 318-319, 326, 352-255. Дражен Ердемовић (Хрват) био
је прво припадник ЈНА, из које је прешао у Армију БиХ, из ње је прешао у ХВО,
а после је прешао у 10. диверзантски одред Војске РС. Као сведок на суђењу С.
Милошевићу, Ердемовић је рекао да је ухапшен после преласка у СРЈ (Србију)
у марту 1996. и предат МКСЈ УН у Хагу, а да је осуђен пред МКСЈ УН на 5 годи-
на затвора. Пред МКСЈ УН, Ердемовић је говорио да је лично убио око 100
заробљених Бошњака. Према његовом сведочењу, он и седморица његових
саучесника добили су наредбу да пуцају у заробљенике који су извођени у
групама по 10. Стрељање је трајало од око 10:30 до око 15:00, а према
Ердемовићу, око 14:00 дошло је око 10 војника из Братунца и они су стрељали
још око 500 Бошњака у Дому културе у Пилици, а укупно је убијено 1.000 до
1.200 Бошњака. У пресуди Ердемовићу пише: „Без обзира на то колико је
нерадо донио своју почетну одлуку да учествује, он је наставио да убија већи
део тога дана.” Ипак, после тога, судије су закључиле: „ … да се он може
променити и да му треба пружити још једну шансу да започне свој живот од
почетка после пуштања на слободу, док је још увек довољно млад да то
учини.” Пуштен је на слободу пре истека 5 година.
1144
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2249, 2258, 2265.
1145
Политика (29370) 26.7.1995, стр. 2.
о геноциду. Убијено је неколико хиљада Бошњака, то јест мушкара-

ца од којих велику већину чине пунолетни, а у то време Бошњака у
БиХ било је око 1.900.000 (или око 170.000 лица само у источној Бо-
сни), и због тога неки правници мисле да је пресуда за геноцид пре-
теривање, то јест пресуда је требала да буде за масовно убиство.1146
После уласка Војске РС у Сребреницу, узета је Жепа која се
налазила близу. У нападу од 14. до 25.7.1995. заузета је и Жепа, а
према наредби генерал-мајора Р. Крстића са цивилима Бошњацима
који су превожени према Кладњу морало се поступати цивилизо-
вано: „да се не догоди ко раније што је било проблема”.1147
Хрватско освајање Републике Српске Крајине (РСК) 1995.
Почетком јула 1995. године долазак „снага за брзо деловање”

УНПРОФОР-а, Хрватска је видела као сметњу за своју војску у БиХ
и претила да неће дозволити искрцавање „снага за брзо деловање”
у Плочама.1148 У то време, преко територије БиХ, Хрватска војска је
опкољавала Книн (тзв. „сектор Југ” УНКРО) и 11.6.1995. узела је
планину Шатор, између Босанског Грахова и Гламоча.1149
Да „озакони” употребу Хрватске војске у БиХ, Ф. Туђман се
састао у Сплиту 22.7.1995. са Алијом Изетбеговићем, Харисом Си-
лајџићем и Крешимиром Зубаком (председник Хрватске републике
Херцег-Босне). Они су потписали документ којим Бошњачко-
хрватска федерација позива Хрватску да јој пружи војну помоћ у
борби против „агресије” коју врше Срби посебно код Бихаћа.1150
Средином јула 1995. Мате Гранић, министар иностраних дела
Хрватске изјавио је да Хрватска нема намеру да почне војне акције
1146
Србија пред Међународним судом ..., књ. II, стр. 442-455. Жене и деца Бошња-
ка (осим ретких изузетака) пуштени су да оду са територије коју је заузела
Војска РС и то говори против мишљења да се радило о геноциду. У случају
геноцида и они би вероватно били убијани.
1147
МКСЈ УН (IT-98-33-T), Пресуда Радиславу ..., стр. 144, 164; Политика (29370)
26.7.1995, стр. 1-2; Политика (29373) 29.7.1995, стр. 2. Уз одобрење Војске РС,
до краја јула 1995. цивили са подручја Жепе превезени су на територију коју је
држала Армија БиХ.
1148
Политика (29347) 3.7.1995, стр. 2. Вероватно су тражили обећање да те једи-
нице неће бити употребљене против војске Хрватске на подручју Б. Грахова.
1149
Миле С. Дакић, Хроника Републике Српске Крајине 1989-1995,
www.krajinaforce.com (фебруар 2018), стр. 36.
1150
Бриона ..., стр. 124; Давид Ђ. Дашић, Неки унутрашњи и ..., стр. 178.
против РСК до истека мандата мировних снага УН, то јест до краја

септембра 1995.1151 Упркос томе, Хрватска војска (по наредби Анте
Готовине команданта Зборног подручја Сплит), уз помоћ ХВО-а, у
нападу од 25.7. потиснула је Војску РС и узела је Босанско Грахово
(28.7.1995) и Гламоч (29.7.1995).1152 Тако је пресечен најкраћи пут
који је повезивао Книн, преко Босанског Грахова, са Републиком
Српском. Одатле су Хрвати вршили нападе према северу, то јест
Јајцу и Доњем Вакуфу (Србобрану).
За Србе у Книну пад Гламоча и Грахова представљао је губи-
так који је онемогућавао одбрану и самог Книна. Из РСК су тражили
од РС да се Босанско Грахово узме по сваку цену. Туђман је са
официрима хрватске војске и полиције одржао састанак на Брио-
нима 31.7.1995. На њему је донета одлука да се приликом напада
на РСК силом оствари етничко чишћење и прогон свих Срба. Ф.
Туђман је говорећи о Србима у Републици Хрватској рекао: „Да
нанесемо такве ударце да Срби практично нестану, односно оно
што остане да мора капитулирати”. Састанак је сниман и Туђман
није могао отвореније рећи да треба извршити прогон свих, или
скоро свих Срба из РСК. Договорено је да се Србима преко радија,
телевизије и летака (баченим из ваздуха) да замисао да масовно
беже. Према Туђмановим речима: „Један летак овако, значи опће
расуло, побједа Хрватске војске уз подршку свијета итд. Срби ви се
већ повлачите преко итд., а ми вас позивамо да се не требате
повлачити, ми вам јамчимо... Значи, на тај начин им дати пут, а
јамчити тобоже грађанска права итд.”1153 Брионски транскрипт пока-
зује да је хрватско руководство намеравало нападом да Србе из
РСК примора да беже из Хрватске, тј. да их протера.
Напад на Вуковар и источни део РСК Ф. Туђман је одбацио.
Према брионским транскриптима, он је изјавио да у случају напада
из Србије Хрватска неће моћи одбранити ни Осијек.1154 Фрањо
Туђман је на састанку тврдио да има обећање Клауса Кинкела
(министар спољних послова Немачке од маја 1992) да ће Берлин
1151
Политика (29360) 16.7.1995, стр. 7.
1152
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 277-279; Јакша Рагуж,
Дубровник и дубровачка бојишница 1995. године, у Часопис за сувремену
повијест бр. 3, Загреб 2015, стр. 606. Главни штаб Војске РС процењивао је да
је око 20.000 избеглица побегло према Дрвару, Петровцу и Бања Луци.
1153
Извор: Б92, Брионски транскрипт ..., https://www.b92.net/info/vesti/index.php?
yyyy=2015&mm=08&dd=04&nav_category=64&nav_id=1023167.
1154
Извор: Б92, Брионски транскрипт, са …,
подржати напад Хрватске на РСК.1155

Крајем маја 1995. Скупштина РСК сменила је владу Борислава
Микелића,1156 председник РСК М. Мартић је састављање владе по-
верио Милану Бабићу председнику СДС, најјаче странке у Парла-
менту, а он је владу саставио у јулу 1995.1157 Питер Галбрајт, аме-
рички амбасадор у Републици Хрватској, почетком августа 1995.
обавестио је премијера РСК Милана Бабића да Хрватска више не
жели да преговара и да почиње војни напад. М. Бабић је од 1992.
био без значајног утицаја на рад владе РСК, све до јула 1995.
Специјални изасланик УН за бившу Југославију, 1.8.1995. у
Загребу изјавио је: „Хрватска се, изгледа, спрема да нападне Србе у
Крајини” и неколико дана повећава број војника на граници са
РСК.1158 За припреме напада знали су и представници САД, који су
према изјави П. Галбрајта: „дали до знања да неће спречити такав
напад”.1159 Пред напад на РСК је могла имати око 30.000 војника.1160
Пред напад Војске Хрватске на Републику Српску Крајину,
авиони НАТО држава у ноћи 4-5.8.1995. напали су и уништили ра-
дарске положаје Срба код Удбине и ракетне положаје код Книна, то
је створило утисак да НАТО војно помаже хрватски напад.1161 Цели
напад назван Олуја надзирале су САД преко својих пензионисаних
официра окупљених у једној „приватној” војној фирми MPRI (Military
Professional Resources Incorporated), а који су били плаћени да по-
могну припремање Хрватске војске да уништи РСК. 1162 Без војне по-
моћи из Србије и РС, воља за отпором Срба у РСК брзо је нестала.
Око 05:00, 4.8.1995. почео је артиљеријски напад на Книн и
западни део РСК, а затим и напад оклопних јединица и пешадије у
коме је укупно учествовало око 130.000 војника и полицајаца
1155
Извор: Б92, Брионски транскрипт, са …; Политика (28238) 19.5.1992, стр. 3.
1156
литика (29370) 26.7.1995, стр. 7. Микелићева влада је наставила да ради на
подручју источне Славоније и Барање.
1157
1158
Политика (29377) 2.8.1995, стр. 7.
1159
Политика (30210) 28.11.1997, стр. 7.
1160
Саво Штрбац, Олуја - удружени злочиначки подухват, у Билтен (Веритаса) бр.
114, www.veritas.org.rs/wp-content/bilteni/Bilten_114.pdf, стр. 1.
1161
Радослав Гаћиновић и Милета Томић, Агресија НАТО-а на СРЈ …, стр. 15. у
напомени 2; Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 280.
1162
Бриона ..., стр. 125; Давид Ђ. Дашић, Неки унутрашњи и ..., стр. 178; Политика
(29453) 17.10.1995, стр. 2.
Хрватске и око 7.000 војника ХВО.1163 Број наоружаних лица која је

Хрватска припремила за напад на РСК био је приближно једнак бро-
ју пунолетних становника РСК.
Неки листови као Политика писали су да у МУП-у Хрватске
раде познате и кажњаване усташе, а Милан Мартић и друге вође
Срба од 1991. видели су МУП и војску Хрватске као полицију и
војску који подржавају усташка насиља и намеру да се униште Срби
у Хрватској.1164 Из ранијих напада видело се да усташе у војсци
Хрватске убијају заробљенике и цивиле у РСК (видети страну 208, и
напомену 935). Страх да ће доћи до масовних убистава Срба у РСК
био је оправдан и због тога, око 17:20, 4.8.1995. Милан Мартић је
потписао одлуку да се из општина Книн, Бенковац, Обровац, Дрниш
и Грачац изведу цивили према Републици Српској и Србији.1165
Истог, 4.8.1995. Милан Мартић тражио је од Савезне Републике
Југославије да заштити територију и становништво РСК, али помоћ
није дошла.1166 Линије одбране биле су пробијене, а војска Хрватске
улазила је на територију РСК. Због тога, од јутра 5.8.1995. десетине
хиљада Срба, у жељи да спасу животе, напуштали су Далмацију и
ишли су према Босанском Петровцу. Влада РСК и Главни штаб
Српске војске Крајине одлучили су да извлаче „децу жене и старце
са територије РСК”, а 5.8.1995. године одлуку су примили неки
председници општина на Банији.1167
Око 10:00, 5.8.1995. војска Хрватске ушла је у колони возила у
Книн, а до краја дана и већи део северне Далмације.1168 Сви цивили
1163
Политика (29380) 5.8.1995, стр. 1; Саво Штрбац, Олуја …, стр. 1-2 у напомена-
ма 5 -12; МКСЈ УН (IT-06-90-Т), Тужилац против Готовине, Чермака и Маркача,
Уводна реч Тужилаштва, 11.3.2008, www.hlc-rdc.org (мај 2019), стр. 12, 16-17.
Према једном извештају Ф. Туђмана из јануара 1996. у време напада Хрватска
је укупно имала „под оружјем око 200.000 људи”, а у напад је послала 138.500.
1164
Милисав Секулић, Книн је пао …, стр. -205-206. Један од команданата у Војсци
Крајине, пуковник Мирко Радаковић оставио је забелешку да му је генерал
Душан Лончар 4.8.1995. рекао да су „усташе” у предграђу Книна и да ће сутра
ући у град. Видети страну 231 и напомене 253 и 434.
1165
Политика (29398) 23.8.1995, стр. 7, 13; МКСЈ УН (IT-06-90-Т), Тужилац против
Готовине …, Сведок Михаил Ермолаев, 29.4.2008, www.hlc-rdc.org (мај 2019),
стр. 13. После пораза, у другој половини августа 1995. председник Скупштине
РСК Рајко Лежајић рекао је да је М. Мартић „самовољно донео одлуку” о повла-
чењу народа. Мартић је оверио одлуку у Главном штабу Војске РСК, а од
представника УН тражена је помоћ за извлачење око 32.000 лица.
1166
1167
Политика (29407) 1.9.1995, стр. 13. Одлука је око 18:00, 5.8.1995. објављена и
на Телевизији Републике Српске из Бањалуке.
1168
МКСЈ УН (IT-06-90-Т), Тужилац против Готовине …, Уводна реч Тужилаштва,
нису напустили Книн, а око 1.000 Срба се склонило у седиште

УНКРО-а у граду.1169 У нападу на РСК, војска Хрватске убила је и
неколико мировних војника УН, а већи број заробила заузимајући
њихове осматрачнице на граничним подручјима РСК.1170
У време напада Хрватске на Книн и РСК, генерал-пуковник
Ратко Младић био је у Дрвару и покушавао повратити Грахово, али
је одбио одлуку Радована Караџића (од 2.8.1995) да буде пре-
мештен на место „специјалног саветника врховног команданта”, то
јест председника Караџића.1171
Туђман је дошао у Книн 6.8.1995. 1172 Готово цело српско ста-
новништво РСК напуштало је своје куће и имовину и бежало од
војске независне државе Хрватске. Десетине хиљада људи, жена и
деце у избегличким колонама у тракторима и у аутомобилима са
Баније ишли су преко Двора на Уни (на северу) и Срба (на југу) пре-
ма РС, а даље према СРЈ. Други из Далмације и Лике ишли су пре-
ко Срба и Босанског Петровца према Бијељини.1173
Хрватска војска гонила је избеглице и ван Хрватске, а 7.8.1995.
авиони Хрватске напали су колону Срба на Петровачком пољу и
убили 9 лица (од тога четворо деце млађе од 14 година).1174
У РСК хрватска војска је брзо напредовала. 5. и 6.8.1995. ушла
је у Медак (у Лици), Петрињу, Глину, Костајницу (на Банији), Слуњ и
Плитвичка језера (на Кордуну).1175 У преговорима са војском
Хрватске, Српска војска Крајине 7.8.1995. пристала је да остави
војну опрему, а повуче се са цивилима, али напад војске Хрватске
се наставио.1176 Део Срба са Кордуна и Баније није успео да се
повуче довољно брзо, а заустављени су код Топуског, Војнића и
11.3.2008, www.hlc-rdc.org (мај 2019), стр. 13; Политика (29381) 6.8.1995, стр.
1. У гранатирању Книна убијено је неколико десетина лица.
1169
Политика (29401) 26.8.1995, стр. 7; МКСЈ УН (IT-06-90-Т), Тужилац против
Готовине …, Сведок Андреw Леслие, 23.4.2008, www.hlc-rdc.org (мај 2019), стр.
22-23. После уласка војске Хрватске, службеници УН-а и Срби нису могли да
слободно напусте базу УН-а у Книну.
1170
Политика (29381) 6.8.1995, стр. 2.
1171
…, стр. 1184-1185. Младића је подржало 18 генерала који су послали петицију
Народној скупштини РС, а 27.8.1995. председник Караџић је ставио ван снаге
своју одлуку донету 2.8.1995. о преуређењу Главног штаба Војске РС.
1172
Саво Штрбац, Олуја …, стр. 2 у напомени 12.
1173
Политика (29382) 7.8.1995, стр. 1.
1174
1175
1176
Политика (29383) 8.8.1995, стр. 1, 7.
Вргин Моста.1177 После позива генерала Петра Стипетића, пуковник

Чедо Булат пристао је да потпише предају, опкољеног дела војске
Републике Српске Крајине, код Глине 9.8.1995.1178 После тога, Срби
су се повлачили и аутопутем према Србији, која је отворила гра-
нични прелаз у Батровцима да их прими.1179
После повлачења Српске војске Крајине и већине цивила, ми-
ровне снаге УН (УНКРО) виделе су да се наставља са пљачкањем
имовине, убијањем стоке и рушењем објеката Срба у РСК. 1180 Према
једној изјави Садако Огате, високе представнице УН за избеглице, у
августу 1995. протерано је „више од 200.000 Срба” из Хрватске.1181
На свом путу кроз подручја отета од РСК, Туђман је рекао: „Услед
снаге Хрватске војске, наших мудрих одлука и нашег вођства, они
[Срби] су нестали у року од два до три дана.”1182
Чак и у насељима која нису брањена, то јест која су Срби
напустили без борбе, као Доњи Лапац у који је специјална полиција
1177
Политика (29385) 10.8.1995, стр. 7; Политика (29388) 13.8.1995, стр. 1. На том
подручју веће борбе су вођене и 8.8.1995. До Топуског су дошли војници 5.
корпуса Армије БиХ, који су уништавали српска села у РСК.
1178
Вељко Ђурић Мишина, Хроника Републике Српске Крајине, стр. 45.
1179
Политика (29414) 8.9.1995, стр. 14. Веће дружине Хрвата цивила нападале су
колоне Срба које су изашле из РСК и кренуле аутопутем. У нападу у Сиску
физичке повреде добило је више десетина Срба цивила 9.8.1995. Због тога,
Јасуши Акаши је протествовао, јер су представници Хрватске обећали Србима
безбедност. Према извештајима са граничног прелаза код Батроваца, из
Топуског аутопутем у Србију је стигло око 20.000 лица.
1180
Политика (29387) 12.8.1995, стр. 7; МКСЈ УН (IT-06-90-Т), Тужилац против Го-
товине …, Уводна реч Тужилаштва, 11.3.2008, www.hlc-rdc.org (мај 2019), стр.
20. Према тим извештајима службеника УН „до 27.8.1995. најмање 1.730 кућа у
Сектору Југ било [је] у потпуности уништено, а да је најмање 2.615 кућа било
делимично уништено. Као што ће Суд чути од припадника УНМО-а [војни
посматрачи УН] који су спроводили ова надгледања, постојао је стандардни
критеријум којим се утврђивало да ли је кућа делимично, или у потпуности
уништена. Конкретно, уколико је кров, или сама конструкција била оштећена,
сматрало се да је зграда у потпуности уништена, а уколико је била опљачкана,
са поломљеним прозорима и вратима, сматрало се да је делимично уништена.
Када су чланови УНМО-а добили шири приступ Сектору Југ, бројке су наставиле
да расту. Часни Суде, до 13.9.1995. године, од 18.242 куће у 240 прегледаних
села, више од 13.600 кућа, што је 73%, било је уништено после завршетка опе-
рације Олуја. Свега 650 кућа, или 5%, било је уништено пре операције Олуја.”
1181
Политика (29447) 11.10.1995, стр. 7.
1182
11.3.2008, www.hlc-rdc.org (мај 2019), стр. 15. Према једном тужиоцу МКСЈ УН
„одлуке политичког и војног руководства [Хрватске] и њихово спровођење
довеле [су] до нестанка већинског дела српске заједнице у Крајини”
Хрватске ушла 7.8.1995. године већина српских кућа је опљачкана,

спаљена, или срушена.1183 Уредба хрватске владе, донета почетком
септембра, којом се сва имовина избеглих Срба ставља под контро-
лу Републике Хрватске према речима М. Ђукића личила је на једну
уредбу НДХ из 1941.1184 Према тој уредби Србима се оставља 30
дана за повратак, а после тога њихову имовину Хрватска може
давати на кориштење избеглим Хрватима (првенствено из БиХ). 1185
Представници Срба у Сабору покушали су да покажу да су усвајање
„Закона о привременом преузимању и управљању одређеном
имовином” и касније усвајање његове измене препрека Србима да
се врате, а да су даља уништавања имовине Срба и насиља према
њима крајем 1995. и почетком 1996. слање поруке Србима да за
њих нема правне заштите и места у Хрватској.1186
У другој половини августа 1995. један од посланика у Сабору
Хрватске, Анте Ђапић, вођа Хрватске странке права, јавно је го-
ворио да повратак Срба није пожељан и да треба забранити рад
Српске православне цркве у Хрватској, а створити Хрватску пра-
вославну цркву, као што је то чинио Анте Павелић у Независној
Држави Хрватској.1187 Посматрачи УН обавестили су да месец дана
после операције Олуја војска Хрватске и цивили и даље пљачкају и
пале куће Срба у РСК.1188 Око 30.000 кућа Срба и Југословена
оштећено је, или уништено на подручју РСК. 1189 Насиља над Србима
1183
11.3.2008, www.hlc-rdc.org (мај 2019), стр. 38-39. Тако је министар одбране
Хрватске у септембру рекао Туђману: „Председниче, Доњи Лапац као такав ви-
ше не постоји. Остало је још само његово име на карти. Све је уништено, све.”
1184
тика (29427) 21.9.1995, стр. 7. Спаљена је и кућа потпредседника Сабора
Милана Ђукића у селу Дренопољу.
1185
Политика (29427) 21.9.1995, стр. 7; Политика (30154) 3.10.1997, стр. 7. Милан
Ђукић је после сукоба посетио подручје РСК и изјавио да се мора одобрити
несметани повратак Срба који су из страха побегли. У септембру 1995.
„Законом о привременом преузимању и управљању одређеном имовином” рок
за повратак Срба је продужен на 90 дана. Уставни суд Републике Хрватске у
септембру 1997. донео је одлуку којом се власнику даје право да располаже
својом имовином а укида се део одредби „Закона о привременом ...”
1186
1187
Политика (29396) 21.8.1995, стр. 7.
1188
једном извештају приказаном на мање гледаној телевизији из Лондона, већина
српских кућа је уништена на подручју Книна од када је хрватска војска заузела
РСК.
1189
Миодраг Линта, Евидентирање уништене, отете ..., стр. 170-171. На подручју
и њихово избацивање из станова наставили су се и далеко од РСК у

Загребу.1190 Према неким проценама, у Хрватској одузето је од Срба
и Југословена на незаконит начин, или „судским” поступцима око
40.000 станова.1191 Рушење је било таквих размера да се појавило
мишљење: „Пљачкање, спаљивање, или минирање српске имовине
било је у функцији присилног протеривања Срба и спречавања
њиховог повратка у Хрватску.”1192
С. Милошевић посетио је Москву и састао се са Б. Јељцином
10.8.1995. а оба председника осудила су протеривање Срба из РСК,
које је извршила Хрватска.1193 САД и Немачка су ублажиле осуду
Хрватске у СБ, а усвојена је резолуција која је тражила да Хрватска
обустави војне акције, али не и да се повуче из РСК, а без тога није
био могућ повратак значајнијег броја протераних Срба. 1194 Влада
СРЈ тражила је од СБ УН да нареди и осигура повлачење хрватске
војске, али се то није догодило.
Десетине хиљада кућа уништене су већином после заузимања
територије РСК. Највећи део Републике Српске Крајине освојен је и
она је престала да постоји. Уништавање РСК пратило је и уништа-
вање Срба као народа у Хрватској. У РСК је остало неколико хи-
љада Срба.1195 Неки Срби који нису могли, или желели, да напусте
своје куће, били су убијани у августу,1196 али и после августа 1995.1197
Хрватске, без РСК, срушено је око 10.000 кућа и локала Срба и Југословена у
време грађанског рата 1991-1995.
1190
Политика (29446) 10.10.1995, стр. 7. У присуству полиције, неколико војника
вређало је и избацило је Српкињу Зорицу Перић и њено двоје деце из једног
стана у Загребу, који је раније припадао ЈНА, а над којим је станарско право
имао Зорицин отац.
1191
Миодраг Линта, Евидентирање уништене, отете ..., стр. 170. Према процени М.
Линте, на подручју Хрватске, без РСК одузето је око 30.000 станова, а на
подручју РСК отето је још око 10.000 станова.
1192
Миодраг Линта, Евидентирање уништене, отете ..., стр. 170.
1193
Политика (29386) 11.8.1995, стр. 1.
1194
Политика (29387) 12.8.1995, стр. 3.
1195
Политика (29439) 3.10.1995, стр. 7. Извештај једне анкетне комисије ЕУ
говорио је да је до почетка октобра 1995. на нападнутом подручју РСК остало
око 5.000 Срба.
1196
Политика (29454) 18.10.1995, стр. 7. На подручју Книна остало је око 3.000
становника, а у селу Перићи једна жена је војницима УН изјавила да је један
хрватски војник ишао кроз село, после заузимања почетком августа 1995. и
убијао старце који су остали у селу. У селима Гошћу и Вариводе код Кистања
убијено је 16 стараца, а најмање један (Душан Шарић, 84 године) убијен је
после средине септембра 1995.
1197
Политика (31094) 21.5.2000, стр. 7. Србин Ђуро Рњак је остао у Буковићу код
По евиденцији Документационо информационог центра Веритас, у

војном нападу „Олуја” и после ње у 1995. на подручју некадашње
РСК убијено је око 1.680 Срба (од тога убијено је више од 1.000 ци-
вила и око 640 униформисаних лица, то јест војника и милиционера
РСК).1198 Са уобичајеном склоношћу умањивања непријатних исти-
на, влада Хрватске послала је УН (почетком 1996) процену да је у
нападу на РСК у августу 1995. убијено око 911 Срба.1199
Током целог рата 1991-1995. на подручју Републике Хрватске
изгледа да је убијено (и нестало) 23.000 до 25.000 личности.1200 У
једној процени броја Срба из РСК и Хрватске који су убијени (и
нестали) у ратним годинама од 1991. до 1995. дошло се до броја од
најмање 7.188 убијених лица, али постоји могућност да ће број бити
увећан на око 7.580 лица.1201 Број Срба убијених у рату у Хрватској
од 1991. до 1995. вероватно треба увећати на око 8.000, или до око
8.500 лица јер је према једном извештају са почетка марта 1992.
ЈНА до тада имала 1.279 погинулих лица у Хрватској (у броју су
Бенковца. Док је пешачио из Бенковца 7.9.1995. зауставило се возило са два

лица у униформама Војске Хрватске. Они су Рњака позвали да уђе у возило и
да га повезу. Док су га возили питали су га да није случајно Србин? Када је то
потврдио, извели су га из возила, а из пиштоља су испалили метак у чело
Рњака и оставили га, али метак је прошао кроз предњи део главе и врата и
застао у грудима. Ђуро Рњак је некако преживео и успео је да оде до болнице.
Једне ноћи 1997. непозната лица минирала су његову кућу, а он је једва
побегао из пожара који је тада настао.
1198
Саво Штрбац, Жртве акције „Олуја” на српској страни, узето са
http://www.veritas.org.rs/srpske-zrtve-rata-i-poraca-na-podrucju-hrvatske-i-bivse-
rsk-1990-1998-godine/zrtve-akcije-oluja-na-srpskoj-strani-2014/ (октобар 2019).
Према истом извору, од 1.1.1996. до почетка 2014. убијено је око 70 Срба на
подручју (нестале) РСК, вероватно због припадности Србима, а догодило се и
13 „самоубистава” Срба, која могу бити и убиства приказана као самоубиства.
1199
Саво Штрбац, Олуја …, стр. 3. Према тој процени убијено је 462 цивила, 404
војника и 45 лица неодређеног статуса.
1200
Политика (31372) 2.3.2001, стр. 4. У тужби за геноцид коју је поднела Хрватска
у јулу 1999. Међународном суду у Хагу изнета је процена да је у Хрватској
убијено око 20.000 лица, а да се још око 3.000 лица воде као нестала. Та два
броја збирно дају око 23.000 убијених, али вероватно у том броју није један
број лица првенствено из БиХ и СРЈ која су као војници ЈНА убијена у рату у
Хрватској, то јест вероватно је у Хрватској у рату 1991-95. убијено још од
1.000 до 2.000 лица.
1201
Саво Штрбац, Погинули, нестали и избјегли/протјерани Срби са поручја
Републике Хрватске и бивше Републике Српске Крајине у рату (1991-1995),
Страдање Срба у последњој деценији 20. вијека - Зборник радова ..., Бања
Лука 2018, стр. 97-99. Међу тим убијеним лицима Србима око 85% су
мушкарци, а око 15% жене. Највише убијених било је у 1991. (2.789, или
више) и 1995. (2.361, или више).
припадници ЈНА, ТО и добровољци у ЈНА).1202

Број Срба, прецизније првенствено Срба, који су избегли из
Хрватске у августу 1995. треба увећати за око 215.000 лица која су
од 1991. до краја 1994. из Хрватске побегла у СРЈ, као и око 15.000
лица која су у мају 1995. побегла у СРЈ из западне Славоније. Тако
је број протераних из Хрватске ОД 1991. до краја 1995. био већи од
430.000 лица, великом већином Срба.1203
За „удружени злочиначки потхват” коме је „циљ трајно укла-
њање српских цивила из [Републике Српске] Крајине силом, или
пријетњом силома током Олује и у седмицама после ње”, МКСЈ УН
у априлу 2011. осудио је (на 24 године затвора) Анту Готовину,
команданта Зборног подручја Сплит, и Младена Маркача (на 18
година затвора), а као главни организатор у пресуди означен је
Туђман.1204 Другостепеном пресудом, судије Жалбеног већа су гла-
сањем 3:2 одбацили постојање „удруженог злочиначког потхвата”, а
Готовина и Маркач су ослобођени 2012.1205
За хрватске националисте Олуја је била крај „Домовинског
рата”, а установљен је и празник Дан домовинске захвалности (5.
август).1206 На другој страни, Срби, 1207 али и неки несрби, приметили
су да је то било довршење уништавања Срба који је почела, Паве-
лићева Независна Држава Хрватска.1208
1202
1203
Политика (29466) 30.10.1995, стр. 7.
1204
Саво Штрбац, Погинули, нестали и избјегли ..., Бања Лука 2018, стр. 111;
Драган Пјевач, Страдање Срба у Хрватској, ..., стр. 201.
1205
Саво Штрбац, Погинули, нестали и избјегли ..., Бања Лука 2018, стр. 112-113;
Драган Пјевач, Страдање Срба у Хрватској, ..., стр. 201-202. Председавајући
Жалбеног већа Теодор Мерон (држављанин САД и бивши дипломата Израела),
Гунеy и Патрик Робинсон надгласали су судије Фауста Покара и Кармел Агиус.
Судија Покар, навео је у издвојеном мишљењу да је образложење остале
тројице судија „противно било каквом осећању за правду”. Дански судија
Трибунала Фредерик Хархоф послао је на педесетак адреса писмо у коме је
писао да МКСЈ УН не дели правду, већ проводи политичке одлуке, а да је
Мерон вршио притисак на своје колеге да ослободе Готовину и Маркача.
1206
Политика (30099) Београд 9.8.1997, стр. 7.
1207
Савезно министарство иностраних послова послало је крајем октобра 1995.
меморандум у УН у коме је Хрватска оптужена за „највеће етничко чишћење у
Европи после Другог светског рата … успела је да спроведе оно што раније није
пошло за руком … НДХ и њеном поглавнику Павелићу.” Милан Ђукић,
председник Српске народне странке и посланик у Сабору Хрватске рекао је
(1996) да је над Србима у Хрватској извршен геноцид 1995. а да за бројна
убиства Срба „нико није одговарао”.
1208
Политика (29436) 30.9.1995, стр. 7. Словенац Зденко Костањевац у септембру
Ослобађајуће пресуде МКСЈ УН ратним вођама Хрвата, сличне

пресуде вођама Бошњака и косовских Албанаца, али и Србима за
које је утврђено да су сарађивали са САД као Момчило Перишић
(ослобођен другостепеном одлуком у фебруару 2013) утицале су да
ојача мишљење да је тај суд био политички (неправедан), а не
правни суд. По том мишљењу МКСЈ УН више је судио према жељи
„победника”, то јест власти из САД и команде НАТО-а, а мање по
правичности, а кажњавао је првенствено Србе за стварне и из-
мишљене злочине, али пропуштао да казни злочине које су почини-
ли злочинци несрби над Србима.1209 Остаје сумња да је МКСЈ УН
затварао и осуђивао првенствено оне који су се супроставили
политици САД и НАТО-а, а ослобађао оне који су сарађивали са
њима. Због тога, већину казни за злочине (стварне, или измишље-
не) МКСЈ УН је изрекао лицима која су бранила Југославију (већи-
ном Срби), насупрот томе лица која су учинила злочине док су
уништавала Југославију и Србе већином нису осуђена (или су
добијала мале казне) у МКСЈ УН.1210
После прогона Срба и уништења западног дела РСК, у октобру
1995. у Хрватској одржани су избори, на њима је ХДЗ освојио рела-
тивну већину у Сабору, а као представници Срба изабрани су Милан
Ђукић, Веселин Пејновић (потпредседник Српске народне странке)
и Милорад Пуповац.1211
Напад НАТО-а на Републику Српску

у августу и септембру 1995.
У време ослобађања службеника УНПРОФОР-а које је држала

Војска РС, а пред завршне борбе у БиХ, 16.6.1995. СБ УН усвојио је
резолуцију 998 којом су створене, као део УНПРОФОР-а, „снаге за
брзо деловање”, са 12.500 војника.1212 Почетком јула 1995. у Кини и
1995. писао је да је Туђман довршио убијање и протеривање Срба, које је

започео Анте Павелић са усташама.
1209
Политика (30881) 12.10.1999, стр. 17. Правник и председник Демократске
странке Србије, Војислав Коштуница, пре него што је постао председник СРЈ, у
октобру 1999. приметио је да је МКСЈ УН само по облику судска установа и да
је првенствено под утицајем САД, а да га интересују само злочини које су
починили Срби, али не и злочини који су почињени над Србима.
1210
Јован Ћирић, Први ударац, стр. 186-188; Списак пресуда, www.icty.org.
1211
Политика (29468) 1.11.1995, стр. 7.
1212
Русији јавно се говорило да УНПРОФОР са „Снагама за брзо дело-

вање” постаје страна која ратује у БиХ.1213 Снаге за брзо деловање
21.7.1995. дошле су у Сарајево и почеле да се распоређују на
Игману.1214
У јуну 1995. појачани су напади Армије БиХ и Војске Хрватске
на Србе код Сарајева и Гламоча.1215 Изјава Б. Јељцина из друге
половине јуна 1995. да је бомбардовање Срба у БиХ које је извршио
НАТО било груба грешка и да Русија и СБ више неће дозволити
бомбардовање није имала стварни значај.1216 После уласка војске
РС у Сребреницу, крајем јула 1995. Сенат САД (69:29) изгласао је
укидање закона о забрани извоза оружја Бошњацима.1217
Према мемоарима М. Олбрајт, Б. Клинтон је у првој половини
августа 1995. рекао: „Морамо да се заложимо за јединствену Босну.
Уколико то не можемо да добијемо за преговарачким столом, треба
да помогнемо Бошњацима на бојном пољу.”1218
Из неког разлога, у време напада Хрватске на РСК, Радован
Караџић покушао је да смени Ратка Младића са места команданта
војске РС, а именује га за свог саветника. На састанку у Бањалуци
5. и 6.8.1995. генерали Главног штаба војске РС подржали су Ратка
Младића, који је одбио да буде премештен. 1219 После одбијања
Генералштаба Војске РС да прихвати смењивање Младића, али и
брзог пораза Српске војске Крајине, Р. Караџић је поништио одлуку о
премештању Р. Младића.1220 После пада РСК, Војска РС покушавала
Политика (29331) 17.6.1995, стр. 2. Говорило се да Снаге за брзо деловање

треба да заштите службенике УН, али на гласању 16.6.1995. Кина и Русија биле
су уздржане.
1213
Политика (29349) 5.7.1995, стр. 1. Женминжибао, новине владајуће КП Кине,
писале су да у БиХ, као у Сомалији војници УН могу бити доведени у околности
да нападну локалне војне јединице. Андреј Козирев, министар спољних дела
Русије, рекао је да снаге за брзо деловање могу ући и у оружане сукобе на
страни једне од војски у БиХ, а против друге стране.
1214
1215
разговорима са министром иностраних дела владе из бошњачког дела Сарајева
Мухамедом Шаћирбејом, француски министар Ерве де Шарет тражио је да
Армија Републике БиХ заустави нападе.
1216
Политика (29334) 20.6.1995, стр. 1-2.
1217
Политика (29372) 28.7.1995, стр. 1.
1218
Мемоари Медлин Олбрајт 5, са www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/arhiva.347.html,
(23.9.2003).
1219
Политика (29382) 7.8.1995, стр. 1, 13.
1220
је ослободити Грахово средином августа 1995.1221

Брзо одустајање Срба од одбране РСК, охрабрило је Хрватску
да појача нападе са подручја општине Дубровник и према Требињу
у августу 1995.1222 На југу у другој половини августа 1995. Хрватска
је пребацивала преко границе појачања за своју војску која је
нападала подручје Дрвара.1223
Око 11:00, 28.8.1995. догодила се нова експлозија на пијаци
Маркале (Сарајево), а у њој је убијено око 35 цивила.1224 Командант
УНРОФОР-а, Руперт Смит, брзо је рекао да нема сумње да је
граната дошла са положаја „босанских Срба”, увече 28.8.1995. он је
тражио од НАТО-а да бомбардује РС.1225 А. Изетбеговић је био у
Паризу, у посети председнику Француске Жаку Шираку 29.8.1995. и
тражио је да НАТО казни Србе за погибију на Маркалама.1226
После тога, генерал Бернар Жанвије (из Француске) командант
мировних снага УН за Југославију и адмирал Лејтон Смит (из САД)
комадант НАТО-а за јужну Европу договорили су се о нападу на
Србе.1227 Од око 02:00, 30.8.1995. НАТО је почео нападе (Операција
намерном силом – Operation Deliberation Force) са око 60 војних
авиона на војне положаје и јединице Војске РС на подручју Српског
Сарајева, а после нападани су Срби код Србиња (Фоча), Калинови-
ка, Горажда, радио-релејне станице на Мајевици, на Озрену, код
Бања Луке и други положаји.1228 Гранатирања Српског Сарајева од
око 05:00, 30.8.1995. вршиле су и Снаге за брзо деловање (Бри-
танци, Французи и Низоземци) са Игмана.1229 На почетку напада,
1221
1222
Политика (29388) 13.8.1995, стр. 7.
1223
Политика (29394) 19.8.1995, стр. 7.
1224
Политика (29404) 29.8.1995, стр. 1; Милорад Којић и други, Намјерном силом
на Републику Српску, стр. 62.
1225
…, стр. 1727.
1226
Политика (29405) 30.8.1995, стр. 2.
1227
Бриона ..., стр. 129; Милорад Којић и други, Намјерном силом на Републику
Српску, Бања Лука 2017, стр. 68. Пре, 10.8.1995. њих двојица потписали су
Меморандум о узвратној акцији, који је предвидео да заједнички донесу одлуке
о одговору ако су нападнуте од УН заштићене зоне у БиХ.
1228
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 282; Политика (29406 )
31.8.1995, стр. 1; Политика (29440) 4.10.1995, стр. 14; Милорад Којић и други,
Намјерном силом на Републику Српску, стр. 89, 95.
1229
Политика (29406) 31.8.1995, стр. 1-2.
Срби су оборили један француски авион (мираж) на подручју

Пала.1230
Напади на релејне станице и положаје Војске РС, али и ци-
вилне објекте (водоводе, мостове, болнице, ...), настављани су из
дана у дан, а 10.9.1995. са 13 крстарећих ракета Томахавк рушен је
РТВ релеј Лисина на Козари.1231 Из команде у Напуљу изјављено је
12.9.1995. да су претходне ноћи и тог јутра извршили највећа
бомбардовања Срба.1232
Уз објашњење да Срби нису повукли довољан број тешког
наоружања са положаја око Сарајева, унутар 20 километара, напади
су настављани до 13.9.1995. године, а Р. Младић је изјавио да се од
Срба тражи да повуку оружје којим бране свој народ и да се врши
бомбардовање Срба, јер Бошњаци нису били способни да сами
остваре своје ратне циљеве.1233 Због тога, операција Намерна сила
НАТО-а била је „део сложене подршке муслиманским и хрватским
снагама … [а] активности нису изражене само кроз ваздухопловна
ватрена дејства, већ и кроз праћење ситуације на терену прикупља-
ње података и њихово прослеђивање муслиманским и хрватским
снагама.”1234 После првих већих успеха Армије БиХ и Војске Хр-
ватске, и покретања десетина хиљада Срба у избеглиштво испред
војске Хрватске са југозапада РС према Бањалуци, генерални
секретар НАТО-а Вили Клас изјавио је да је наредио прекид напада
који ће трајати од 12 сати 14.9.1995.1235 Потребе да се напади
наставе није било, а сам Клас смењен је брзо са места генералног
секретара НАТО-а.1236
1230
Политика (29507) 13.12.1995, стр. 1; Политика (31970) 5.11.2002, стр. А2.
Борбени авион Француске спустио се испод 3.000 метара и постао је достижан
циљ за противавионску ракету војске РС на том подручју. Два преживела
пилота држана су као заробљеници до склапања мира, то јест децембра 1995.
1231
Милорад Којић и други, Намјерном силом на Републику Српску, стр. 71, 127-
130, 169, 173-176. У октобру 1995. у изјави за немачки недељник Шпигл, Џон
Џувејн, командант снага НАТО, рекао је: „Томахавк је око Бањалуке направио
добар посао”. Ракете Томахавк, које су испаљене са америчког војног брода, на
Јадранском мору, а навођене су са сателита, имале су домет од 1.300 километа-
ра и носиле су око 900 килограма експлозива.
1232
Политика (29419) 13.9.1995, стр. 1.
1233
Политика (29412) 6.9.1995, стр. 1-2. Видети и изјаву Клинтона на страни 252.
1234
1235
Политика (29421) 15.9.1995, стр. 1-2.
1236
(30592) 24.12.1998, стр. 1. Од јула 1988. Клас је био на месту генералног
У нападу Намјерна сила убијено је око 50 војника Војске РС.1237

На конференцији за новинаре 26.9.1995. у Бања Луци, Р. Младић је
рекао да је убијено око 150 цивила у РС у нападима НАТО-а, и
Снага за брза дејства.1238 У нападу Намерна сила учествовало је
више од 200 борбених авиона, а укупно око 400 летелица, које су
већином полетале са аеродрома у Италији (Авиано и други), носача
авиона у Јадранском мору (2 носача авиона САД, 1 носач авиона
Велике Британије и 1 носач авиона Француске), а извршено је око
3.500 летова.1239 У нападу је испаљено око 700 ласерски вођених
авио-бомби и вођених ракета на РС.1240 НАТО је у нападу на РС
користио муницију са осиромашеним уранијумом, а штета коју је
нанела та муниција здрављу људи тешко је мерљива.1241
С. Милошевић и Р. Холбрук, помоћник државног секретара САД
за Европу, договорили су да бомбардовање престане ако Срби по-
вуку тешко оружје са положаја око Сарајева. После тога, у присуству
Милошевића, 14.9.1995. Младић и Караџић, у Добановцима код
Београда, потписали су документ о повлачењу тешког наоружања
(мислило се на сва оружја чија су зрна већег пречника од 82 мили-
метра) у кругу 20 километара око Сарајева, изузимајући Пале. 1242
Повлачење тешког оружја завршено је, а 20.9.1995. председник Бил
Клинтон рекао је да је задовољан због тога и позвао је три сукобље-
не стране да се врате преговорима о миру.1243
После 5 месеци прекида поново је почело и слетање авиона на
Сарајевски аеродром од 15.9.1995. године.1244 Средином септембра
1995. отворен је и пут за доставу хуманитарне помоћи преко Хаџи-
ћа.1245 Такозвани ваздушни мост којим је стизала помоћ, преко
секретара НАТО-а. У Белгији је оптужен за учешће у фалсификовању и превар и

прилком куповине хеликоптера 1988. када је био министар финансија и морао
поднети оставку, а у децембру 1995. изабран је нови генерални секретар Хави-
јер Солана. У децембру 1998. Клас је осуђен на 3 године затвора због „пасивне
корупције”.
1237
Милорад Којић и други, Намјерном силом на Републику Српску, стр. 146-150.
1238
Политика (29433) 27.9.1995, стр. 14.
1239
Милорад Којић и други, Намјерном силом на Републику Српску, стр. 69, 72.
Мањи број летелица долетао је из Француске, Немачке и Грчке.
1240
1241
Милорад Којић и други, Намјерном силом на Републику Српску, стр. 187-191.
1242
1243
1244
Политика (29422) 16.9.1995, стр. 2.
1245
Политика (29424) 18.9.1995, стр. 2.
Бутмира, за Сарајево постојао је до прве половине јануара 1996.1246

Истовремено са бомбардовањем које је вршио НАТО, у првим
данима септембра, хрватска и бошњачка војска појачале су нападе
на Србе.1247 Војска Хрватске појачала је нападе на Дрвар и Петро-
вац.1248 Армија БиХ ушла је у Возућу 10.9.1995. и протерала Србе из
ње и неколико десетина насеља на Озрену до 24.9.1995.1249
Потврда да су Бошњаци заузели Доњи Вакуф (Србобран) и
значајне територије у средњој, западној Босни и подручју Озрена
стигла је 13.9.1995. то јест, непосредно после најјачих напада НАТО-
а на Србе.1250 На југозападу Републике Српске до 15.9.1995. Хрвати
су узели Шипово, Јајце и Дрвар.1251 5. корпус Армије Републике БиХ
14.9.1995. узео је Б. Петровац, а Кључ и Босанску Крупу узео је 16. и
17.9.1995.1252 Око 100.000 Срба побегло је са подручја Дрвара, Б.
Петровца, Кључа, Мркоњић Града, Шипова, Јајца и Србобрана пре-
ма Приједору и Бањалуци.1253 Пре тога, у РС је било пријављено око
350.000 избеглих лица, већином Срба, који су се склонили у Ре-
публику Српску из Бошњачко-хрватске федерације (1992-94).1254
На северозападу, војска Хрватске извршила је напад (Уна 95)
18. и 19.9.1995. године на подручје Новог Града, Козарске Дубице и
Костајнице и убила око 100 лица, већином војника и полицајаца, а
мањи број цивила и деце.1255
Строб Талбот, заменик државног секретара САД, тражио је
1246
целом периоду постојања ваздушног моста за Сарајево, на аеродрому Бутмир
обављено је око 12.950 слетања авиона из 20 држава и 5 међународних
организација (УНХЦР, …). Највише слетања обавили су авиони из САД око
5.000, Француске око 2.130 и Велике Британије око 1.900. У том периоду
оборен је један авион војске Италије (3.9.1992).
1247
Политика (29411) 5.9.1995, стр. 7.
1248
Политика (29415) 9.9.1995, стр. 7.
1249
Озрен: Поход путевима егзодуса, Српски борац - лист бораца Републике
Српске, број 124-125 (2009), стр. 36.
1250
1251
1252
1253
Политика (29428) 22.9.1995, стр. 14. Поред њих око 14.000 Срба протерано је
са подручја Озрена у Добој.
1254
Политика (29485) 18.11.1995, стр. 12. Десетине хиљада лица која су раније
живела на самој линији сукоба у РС, а склонила су се дубље у РС уписивана су
као „расељени”, а не избеглице.
1255
Р. Јовић, Тринаест година од слома хрватске агресије на западнокраишке
општине, Српски борац - лист бораца Републике Српске, број 112-113 (2008),
стр. 24-25.
20.9.1995. од Туђмана да заустави даље нападе према Бања Луци

да не би „изазвао хуманитарну катастрофу и потпуно уништио
мировне преговоре”.1256 САД нису желеле да се догоди прогон Срба
из РС сличан оном из РСК. Прелазак тако великог броја Срба у
Србију отежао би остваривање планова САД за Космет. На предлог
Русије, 21.9.1995. СБ усвојио је резолуцију 1016 у којој се прихвата
уверавање владе Хрватске и владе БиХ из Сарајева да ће обуста-
вити нападе у западној Босни, а тражено је од зараћених страна да
одмах потпишу договор о прекиду сукоба.1257
У време напада НАТО-а на РС, у Женеви су вођени преговори
представника Контакт групе са министрима иностраних дела СРЈ
(Милан Милутиновић), Хрватске (Мате Гранић) и Бошњачке владе
из Сарајева (Мухамед Шаћирбеј), а преговоре је водио испред САД
Ричард Холбрук. На тим разговорима 8.9.1995. прихваћен је спора-
зум о основним принципима за поделу БиХ на два дела (ентитета),
при чему ће РС добити 49% некадашње СР БиХ.1258 Алија Изетбе-
говић је признао да је нерадо прихватио ентитет који се зове Ре-
публика Српска, и додао: „али нисам хтио да се свађам са Амери-
канцима око имена и ризикујем да обуставе акције НАТО. 1259 Прего-
вори министара СРЈ, Хрватске и Бошњака из БиХ настављени су уз
присуство Ричарда Холбрука и Карла Билта, а 26.9.1995. године у
Њујорку договорена су „основна начела” за устав будуће државе
БиХ и одржавање „слободних избора”.1260
У септембру и октобру 1995. Срби су изгубили велики део
територије у Босанској крајини и до 20.9.1995. прогнано је око
100.000 Срба.1261
Посредовањем команде УНПРОФОР-а, министар иностраних
дела РС Алекса Буха и представници бошњачке владе потписали су
1256
Политика (29426) 20.9.1995, стр. 1.
1257
United Nations, Resolutions and Decisions of the Security Council 1995, р. 16;
Политика (29429) 23.9.1995, стр. 1.
1258
Политика (29434), 28.9.1995, стр. 2.
1259
Политика (29417) 11.9.1995, стр. 3.
1260
Политика (29434) 28.9.1995, стр. 1-2. Према договору предвиђено је да
заједнички органи будуће државе буду парламент (или скупштина) и
председништво. Према договору 1/3 чланова председништва и парламента
бираће Република Српска, а 2/3 Федерација. Такође је договорено да за
доношење одлуке парламента, поред већине гласова присутних посланика,
мора гласати и најмање једна трећина посланика из сваког ентитета. Због тога,
без 1/3 посланика који су из РС није се могла донети важећа одлука.
1261
Политика (29428) 22.9.1995, стр. 14.
5.10.1995. Споразум о обустави ватре у Босни и Херцеговини, који

се требао примењивати од 12.10.1995.1262 Хрватска војска и ХВО
извршили су снажне нападе од почетка октобра 1995. на Мркоњић
Град, који се предао 10.10.1995. године и протерано је још око
30.000 Срба према Приједору.1263 У исто време, 5. корпус Армије
БиХ ушао је у Сански Мост. 1264 Војска Хрватске и Армија БиХ,
наставиле су нападе и после 12.10.1995. године, покушавајући да се
приближе Приједору, а примирје се примењивало од 14.10.1995.1265
Сукоби нису престали ни између Хрвата и Бошњака, а Ханс Кошник,
који је на предлог канцелара Х. Кола послат у Мостар, у време пре-
говора у Дејтону (новембар 1995), говорио је да Хрвати спречавају
Бошњаке да улазе у западни део Мостара.1266 У нападу „Маестрал”,
у БиХ војска Хрвата и 5. корпус Армије БиХ убили су више стотина
лица.
Мировни споразум у Дејтону 1995.
Пре преговора у Дејтону, Срби из РС морали су пристати

29.8.1995. да буду у заједничкој делегацији са СРЈ. У тој делегацији
нису могли бити Р. Караџић и Р. Младић, а вођа заједничке делега-
ције био је С. Милошевић. У случају неслагања, он је био овлаштен
да донесе главне одлуке (имао је такозвани „златни глас”). Тако је
1262
Драгослав Илић и други, Република Српска у ..., стр. 285; Политика (29448)
12.10.1995, стр. 1; Политика (29449) 13.10.1995, стр. 1-2; Шефко Хоџић,
Босански ратници, стр. 274-276. То је било тридесетшесто примирје на
подручју БиХ, а до тада само 4 су довела до приметног смањења сукоба.
1263
Политика (29900) 20.1.1997, стр. 16; Јанко Велимировић и други, Агресија
Републике Хрватске на Републику Српску : окупација општине Мркоњић Град :
септембар 1995. - фебруар 1996. године, 2. измјењено издање, Бања Лука
2012, стр. 22-30, 127, 147. У нападу у септембру и октобру 1995. хрватска
војска убила је око 220 Војника РС на подручју Мркоњић Града, а после уласка
у град затварали су и убијали цивиле Србе. После повратка Срба 1996. у
највећој заједничкој гробници на Православном гробљу нађено је 181 тело (од
тога више од 40 су тела лица која су убијена као цивили).
1264
1265
Политика (29451) 15.10.1995, стр. 1; Шефко Хоџић, Босански ратници, стр.
274-276. Изетбеговић је тражио одлагање почетка примирја да освоји Приједор
и Омарску, али је добио само два дана и Армија Републике БиХ није успела.
1266
Политика (29473) 6.11.1995, стр. 2. Одговарајући на Кошникове оптужбе,
градоначелник хрватског дела Мостара говорио је да су Хрвати морали да се
бране од „прљавог рата” који су против њих водили Бошњаци, а да је у тим
сукобима убијено око 2.000 лица.
делегација СРЈ овлаштена да представља РС. Радован Караџић

покушао је да тражи изјашњавање Скупштине РС, али је одустао
после захтева патријарха Павла (патријарх од децембра 1990. до
новембра 2009) да се споразум потпише без одлагања.1267
Договорено је да преговоре воде Ричард Холбрук и Карл Билт,
а да три делегације предводе Милошевић, Туђман и Изетбеговић и
да 1.11.1995. почну преговори у војној бази Рајт Патерсон, у Дејтону
(Охајо, САД).1268 Пред почетак преговора у Дејтону, Туђман је дошао
у Њујорк на прославу 50 година постојања УН и ту посету иско-
ристио да запрети како ће „силом повратити” у Хрватску Вуковар и
Барању, ако се то брзо не постигне преговорима.1269
Преговорима је руководио Ворен М. Кристофер (државни
секретар САД од 1993. до јануара 1997), а главни посредник у прего-
ворима био је његов помоћник Ричард Ч. Холбрук. 1270 Преговори су
трајали од 1. до 21.11.1995. Са Милошевићем у српској делегацији
били су председник Црне Горе Момир Булатовић, министар ино-
страних дела СРЈ Милан Милутиновић, председник Скупштине РС
Момчило Крајишник, потпредседник РС Никола Кољевић, и ми-
нистар иностраних дела РС Алекса Буха.1271 Преговарачи из САД
обилазили су три делегације из бивше СФРЈ и настојали доћи до
уговора који ће сви прихватити.1272
Као полазиште у преговорима служили су принципи усаглаше-
ни на преговорима у Женеви 8.9.1995. и Њујорку 26.9.1995. 1273 а из
њих је сачињен Општи оквирни споразум за мир у БиХ, а своје ини-
цијале као знак пристанка на Споразум, уз договор да се он потпи-
ше у Паризу, ставили су А. Изетбеговић (за Републику БиХ), С. Ми-
лошевић (за Савезну Републику Југославију, а као гаранти за Ре-
1267
МКСЈ УН (IT-02-54-T), Тужилац против С. Милошевића, Сведок Зоран Лилић,
9.7.2003, стр. 203-205; Политика (29491) 24.11.1995, стр. 14; Ђорђе Радељ,
Патријарх Павле ..., стр. 5-8. Када се замонашио 1948. Гојко Стојчевић
(11.9.1914-15.11.2009) добио је име Павле.
1268
Милошевић и Изетбеговић су пристали да остану у Дејтону до краја преговора,
а Туђману је допуштено да може отићи из Дејтона и да га мења министар
иностраних дела Хрватске Мате Гранић.
1269
Политика (29460) 24.10.1995, стр. 7.
1270
Давид Ђ. Дашић, Неки унутрашњи и ..., стр. 179.
1271
Политика (29907) 27.1.1997, стр. 16. У јануару 1997. Никола Кољевић је
извршио самоубиство на Палама, у свом кабинету у Скупштини РС.
1272
Политика (29470) 3.11.1995, стр. 1-2.
1273
публику Српску), Ф. Туђман (за Републику Хрватску) 21.11.1995.1274

Чланом 10 Општег оквирног споразума Савезна Република
Југославија и Република Босна и Херцеговина признале су једна
другу, као суверене, независне државе.1275
По питању државног уређења БиХ, Милошевић и Туђман су се
слагали да средишње установе буду што слабије, насупрот жељи А.
Изетбеговића и бошњачке делегације за јаком средишњом владом.
Пре почетка споразумевања у Дејтону прихваћено је да РС добије
49%, а Федерација Босне и Херцеговине да добије 51% територије
бивше Социјалистичке Републике БиХ, а у Дејтону је направљена
карта разграничења.1276 Према тој карти Републици Српској враћени
су Мркоњић Град и Шипово.1277 Република Српска има око 24.000
километара квадратних. Пре рата, на том подручју 1991. живело је
око 1.624.000 лица, а 1996. до 1.390.000 лица.1278 Република Српска
држала је контролу над коридором кроз Посавину и Брчко, али дого-
ворено је да се за подручје Брчког именује арбитражна комисија са
три члана, а да она донесе пресуду у року од годину дана о међу-
ентитетској линији разграничења на том подручју.1279
А. Изетбеговић је тражио да Сарајево остане неподељено у
Федерацији БиХ, а његов захтев подржали су организатори прегово-
ра.1280 На крају, Републици Српској прописано је да преда Грбавицу,
1274
General Framework Agreement for Peace in Bosnia and Herzegovina, узето са
https://peacemaker.un.org/sites/peacemaker.un.org/files/BA_951121_DaytonAgre
ement.pdf (09.2019), р. 2, 4-5, 33, 121, 124, 148; Политика (29489, 22.11.1995,
стр. 1-2. Анексе Општег оквирног споразума за мир у БиХ потписивали су и М.
Милутиновић, као гарант за Републику Српску, и Јадранко Прлић, за
Федерацију Босне и Херцеговине.
1275
General Framework Agreement for Peace …, р. 4.
1276
General Framework Agreement for Peace …, р. 47. Анексом 2 Општег оквирног
споразума за мир у БиХ, прописано је: „Унутрашње границе између Федерације
БиХ и Републике Српске (међуентитетска линија разграничења) ће бити као
што је повучено на карти у Додатку” на Анекс 1-А.
1277
1278
Стево Пашалић, Антропогеографска стварност Срба у БиХ (1992-2000), Бања
Лука 2002, стр. 167. Према попису из 1991. на подручју РС живело је скоро
919.000 Срба, скоро 78.000 Југословена, више од 435.000 Бошњака
(Муслимана), скоро 156.000 Хрвата и преко 36.000 осталих.
1279
General Framework Agreement for Peace …, р. 49. Једног арбитра је требала
изабрати Република Српска, другог арбитра требала је изабрати Федерација
БиХ. Тако изабрани арбитри требали су изабрати трећег арбитра у року од 30
дана, или да га именује Председник Међународног суда правде. Одређено је да
„трећи арбитар” буде „председавајући официр Арбитражног трибунала”.
1280
Хаџиће, већи део Илиџе, Рајловац, Илијаш, Вогошћу, то јест скоро

цело Сарајево је препуштено Федерацији Босне и Херцеговине.1281
С. Милошевић је договорио линије раздвајања РС са Федерацијом
БиХ, а када је то рекао Момчилу Крајишнику, Крајишник се противио
предаји 6 општина у Сарајеву, али Милошевић се није освртао на
мишљење представника РС и на завршној свечаности, у име РС,
парафирао је Општи оквирни споразум за мир у БиХ.1282
Општине и линије раздвајања 1995.
Као део Споразума написан је и Устав БиХ (Анекс 4), а према

њему име државе је „Босна и Херцеговина” и она је „јединствена
држава”, али у њој постоје „два ентитета”, а то су Република Српска
и Федерација Босне и Херцеговине.1283 Договорено је да ентитети
имају своје уставе, законе, народне скупштине, владе и војске. 1284
1281
1282
1283
General Framework Agreement for Peace …, р. 60. „Босна и Херцеговина ће се
састојати од два ентитета: Федерације Босне и Херцеговине и Републике
Српске”, а неће бити ентитетских контрола на међуентитетској граници.
1284
General Framework Agreement for Peace …, р. 64, 65, 70. „ … Војне снаге једног
ентитета неће ући нити остати на територији другог ентитета без сагласности
владе другог [ентитета] и председништва Босне и Херцеговине.”
Прописано је да постоји заједничка Парламентарна Скупштина БиХ

са два дома: Дом народа и Представнички дом.1285 Чланом 5 Устава
БиХ одређено је да постоји заједничко Председништво БиХ.1286
Поред тога предвиђени су један заједнички Министарски савет,
Уставни суд и Централна банка БиХ.1287
Анексом 1-А, чланом 1, предвиђено је да СБ УН усвоји резолу-
цију којом позива државе чланице УН и регионалне организације да
учествују у стварању вишенационалних војних снага „ИФОР” (које ће
надгледати, помагати и приморавати потписнике да спроведу Спо-
разум), а посебно је наглашено да ће НАТО бити главни организатор
ИФОР-а (Implementation Force).1288 Прописано је да ће ИФОР имати
„неограничену слободу кретања копненим, ваздушним и воденим
путевима, кроз читаву БиХ”, али да „ИФОР и његово особље неће
бити одговорно за било која оштећења цивилне, или државне имо-
вине изазвано борбом, или сродним активностима”.1289 Такође је
прописано да особље у служби НАТО-а неће бити хапшено и да ће
одговарати само својим државним службама за кривичне, или
дисциплинске прекршаје које почини у Републици Босни и Херце-
1285
General Framework Agreement for Peace …, р. 65-66. Према члану 4. Дом народа
има 15 делегата. Од тога из Федерације по 5 Хрвата и 5 Бошњака (које бирају
одвојено Хрвати и Бошњаци у Дому народа Федерације БиХ), а из Републике
Српске 5 Срба (које бира Народна скупштина РС). Представнички дом ће
сачињавати 42 члана, двије трећине се бирају са територије Федерације, а
једна трећина са територије Републике Српске. Све законодавне одлуке морају
бити одобрене од стране оба дома. „Предложена одлука парламентарне
скупштине може бити проглашена деструктивном по витални интерес” српског
(бошњачког, или хрватског) народа. Таква одлука мора бити одобрена у Дому
народа од стране већине српских (бошњачких, или хрватских) делегата, који су
присутни и гласају.
1286
General Framework Agreement for Peace …, р. 67-68. „Председништво Босне и
Херцеговине ће се састојати од три члана; један Бошњак, један Хрват од којих
се сваки бира директно са територије Федерације, те један Србин који се бира
директно са територије Републике Српске.” Приликом доношења одлука
Председништва, ако два члана гласају за одлуку, а трећи члан исту прогласи (у
року од три дана) „ деструктивном по витални интерес ентитета из којег је он
изабран”, о тој одлуци ће се изјашњавати Народна скупштина РС, или Бошња-
ци, односно Хрвати у Дому народа Федерације). Ако Скупштина РС, или посла-
ници у дому народа Федерације, у року од 10 дана, двотрећинском већином
потврде став свог члана Председништва деструктивна „председничка одлука
која је доведена у питање неће ступити на снагу”.
1287
General Framework Agreement for Peace …, р. 69-71. „Постојаће Централна
банка Босне и Херцеговине која ће бити једина одговорна за издавање новца и
монетарну политику у цијелој Босни и Херцеговини.”
1288
General Framework Agreement for Peace …, р. 7, 17.
1289
говини1290
Споразум је предвидео да се сукобљене војске „после преноса
овлаштења” у року од 30 дана повуку „приближно 2 километра” са
обе стране од линије сукоба, која је уцртана на картама које су биле
„Додатак А” за „Анекс 1-А”.1291 У року од 120 дана „после преноса
овлаштења” тешко наоружање и војска сукобљених страна морали
су се повући у касарне „или друге локације, које одреди командант
ИФОР-а”.1292 Према 12 члану анекса 1-А : „Командант ИФОР-а је
крајња инстанца на терену за тумачење овог Споразума о војним
аспектима.”1293
Прописано је да: „ у року од тридесет (30) дана по преносу
овлаштења Стране [потписнице] ће ослободити и предати све
заробљенике које држе”.1294 Стране потписнице договориле су
(анексом 7) да ће омогућити „без одлагања” свим избеглицама и
расељеним лицима право да се врате у своје домове,1295 а про-
писано је да се уведе амнестија за сва лица која нису извршила
„озбиљна кршења међународног хуманитарног права”.1296
Анексом 1-Б договорено је да се изврши разоружавање и сма-
њење војске у СРЈ, Хрватској и БиХ, а да у БиХ буде успостављена
размера војске и наоружања 2 у Федерацији БиХ према 1 у Републи-
ци Српској.1297
Анексом 10 : „ ...стране [потписнице] захтевају именовање
високог представника”, који ће: „а) надзирати примену мировног
1290
1291
General Framework Agreement for Peace …, р. 10-11, 13. За Сарајево је пропи-
сано да зона из које се мора повући војска буде приближно по 1 (један) кило-
метар са сваке стране од линије сукоба. Поред тога, тамо где је предвиђено да
се нека територија предаје од једног ентитета (нпр. Република Српска) другом
ентитету (нпр. Федерација) предвиђено је повлачење војске и полиције првог
ентитета у року од 45 дана. После тога, сам ИФОР (Implementation Force) ће
обезбеђивати то подручје, а тек после 90 дана „после преноса овлаштења” у
подручје ће ући снаге ентитета коме се то подручје Споразумом предаје.
1292
General Framework Agreement for Peace …, р. 15. Као тешко оружје одређена су
оклопна возила, артиљерија калибра од 75 мм и више, а противавионско
оружје од 20 мм и више .
1293
1294
General Framework Agreement for Peace …, р. 22. „ Стране ће без одлагања
ослободити и предати све борце и цивиле које држе у вези са сукобом …”
1295
1296
1297
General Framework Agreement for Peace …, р. 42-45.
споразума”,1298 а он ће бити и „коначни орган на терену везано за

тумачење овог Споразума о примени мировног решења”.1299
Анексом 11 предвиђено је стварање Међународне полиције УН
(ИПТФ) које ће „ добивати упутства од Високог представника”.1300
Конференција о бившој Југославији одржала је састанак 8. и
9.12.1995. у Лондону уз присуство представника више од 50 зема-
ља. Тада је одлучено да се створи Савет за примену мира и његов
извршни Комитет за примену споразума потписаног у Дејтону, а
Карл Билт је изабран за „високог представника” Савета. 1301 На-
јављено је да ће Конференција о бившој Југославији престати са
радом у јануару 1996.1302
Коначни мировни уговор за БиХ три председника република,
које су настале од језгра бивше СФРЈ, потписала су у Јелисејској
палати у Паризу 14.12.1995.1303 Као сведоци уговор су потписали
представници Контакт групе, то јест председник САД Бил Клинтон,
канцелар Немачке Хелмут Кол, председник Француске Жак Ширак
(мај 1995 - мај 2007), премијер Велике Британије Џон Мејџор
(новембар 1990 - мај 1997), председник владе Руске Федерације
Виктор Степанович Черномирдин (децембар 1992 - март 1998) и
представник Европске Уније Фелипе Гонзалес.1304
Жртве грађанског рата у БиХ и РС
После почетка грађанског рата у БиХ 1992. објављиване су и

претеране процене о 250.000 убијених, као што је то Бил Клинтон
1298
1299
1300
General Framework Agreement for Peace …, р. 116-118. ИПТФ је добио право за:
а) надгледање, посматрање и инспекција објеката и активности спровођења
закона, укључујући и удружене судске организације, структуре и поступке; б)
саветовање особља и снага које спроводе закон; ц) обучавање особља за
спровођење закона; ... помагање са придруживањем особљу за спровођење
закона Страна [потписница] приликом извршавања њихових активности, а како
ИПТФ снаге сматрају одговарајућим”.
1301
Политика (29506) 12.12.1995, стр. 3.
1302
Политика (29504) 10.12.1995, стр. 1.
1303
Политика (29509) 15.12.1995, стр. 1, 5.
1304
Политика (29509) 15.12.1995, стр. 1; Политика (30000) 30. април, 1. и 2. мај
1997, стр. 2. Џ. Мејџор је на месту председника владе ВБ наследио Маргарет
Тачер, која је била председник владе ВБ од марта 1979. до новембра 1990.
говорио у Дејтону у новембру 1995.1305 У децембру 1995. у Паризу,

приликом потписивања мира, Жак Ширак обраћајући се окупљени-
ма рекао је: „ … сви народи некадашње Југославије неће никада
прежалити оних 200.000 и више мртвих …”1306 У једној пресуди МКСЈ
УН из новембра 1998. пише: „Процјењује се да је током сукоба [у
БиХ] животе изгубило између 150.000 и 200.000 људи.” 1307 Тако је од
краја 1995. почело постепено смањивање претераних бројева који
су били део ратне пропаганде од 1992. до 1995.
После рата, Информациони документациони центар из Сара-
јева, којим је руководио Мирсад Токача, сачинио је списак на коме је
око 96.000 убијених у рату у БиХ од почетка 1992. до краја 1995.
Према том истраживању убијено је око 62.000 Бошњака, око 25.000
Срба, око 8.400 Хрвата и мање од 600 осталих.1308 По истом
истраживању, већина убијених били су припадници оружаних снага.
Ово истраживање сигурно није дало потпуно тачне бројеве.1309
Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење
несталих лица Републике Српске направио је процену да је смртно
страдало око 28.000 лица српске националности у грађанском рату
у СР БиХ од 1991. до 1995.1310 Истраживање у РС показује да је број
убијених Срба већи за око 3.000 лица. Због тога, полазном броју у
истраживању из Сарајева од 96.000 убијених лица може бити
додато око 3.000 Срба.
Заокружено на хиљаде, број убијених у рату у СР БиХ од 1991.
до краја 1995. је око 99.000, а унутар тог броја убијено је око 62.000
1305
Политика (29489) 22.11.1995, стр. 1-2. Председник Бил Клинтон се обратио
јавности поводом потписивања споразума у Дејтону, а тада је поновио и
претерану процену о 250.00 убијених у грађанском рату у БиХ (1992-1995).
1306
Политика (29509) 15.12.1995, стр. 1.
1307
МКСЈ УН (IT-96-21-T), Пресуда Зејнилу ..., стр. 47
1308
лица, Пројекат пописа и евидентирања …, стр. 21.
1309
Један број људи погинуо је после 1995. од мина које су постављене у време
рата на линијама сукоба. У октобру 1996. процењено је да има око 3.000.000
мина које су постављене у време рата. Према извештају Међународног коми-
тета Црвеног крста, у Федерацији и РС 1996. од мина је погинуло, или рањено
неколико стотина лица.
1310
лица, Пројекат пописа и евидентирања ..., стр. 8, 14-15, 17, 20. Према истом
истраживању, у 1991. убијено је 664 Срба; у 1992. убијено је 12.981 Срба; у
1993. убијено је 4.496; у 1994. убијено је 3.749, у 1995. убијено је 5.975 Срба,
а за више од 546 Срба није познато време убиства. Деца до 18 година чине око
450 убијених Срба. Мушкарци чине око 92%, а војници око 78% убијених Срба.
Бошњака, око 28.000 Срба, више од 8.000 Хрвата и око 1.000 оста-
лих (укључујући Југословене, који се можда у истраживањима по-
јављују на списковима Бошњака, Срба и Хрвата).
Постоје процене о великом броју силованих женских лица у
грађанском рату у БиХ. Процена Т. Мазовјецког да је било око
12.000 силованих жена у БиХ и РС до априла 1993. године говори
да је број силованих могао бити велики.1311 Према једном истра-
живању „муслиманске снаге” силовале су у време грађанског рата у
БиХ више од 800 Српкиња,1312 али друга комисија сакупила је до
фебруара 1994. само од здравствених организација на територији
Републике Србије податке о 11 трудноћа које су настале као после-
дица силовања од стране Хрвата и Муслимана у БиХ а према
методологији коју је применио Мазовјецки (100 силованих жена = 1
трудноћа) то говори о око 1.100 силованих жена.1313 Према трећој
процени број силованих Српкиња у грађанском рату у БиХ је већи
од 2.000.1314
У РС 1996. било је пријављено око 419.000 избеглих и расеље-
них лица, а од тог броја мање од 40.000 лица било је из Хрватске и
других република СФРЈ.1315 Према једној процени, у време гра-
ђанског рата 1992-1995. из Републике Српске избегло је скоро
400.000 Бошњака, око 200.000 Срба и више од 100.000 Хрвата.1316
Укупно од 550.00 до 600.000 Срба који су живели у БиХ (и РС) било
је протерано, или је избегло. На подручју Федерације БиХ 1996.
могло је бити око 350.000 избеглих лица. У СРЈ 1996. било је око
297.000 избеглица из Хрватске и око 251.000 избеглица из БиХ. У
Хрватској 1996. било је око 159.000 избеглица из БиХ и око 7.000
избеглица из СРЈ. У Немачкој 1996. било је око 330.000 избеглица
из БиХ (и РС). У Аустрији је било око 74.000 избеглица из БиХ (и
избеглица
1311
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 307, 317-319.
1312
1313
A. Врaњeш и Б. Mиoдрaгoвић, Наша исповијест …, стр. 38-40. У датом списку
једна жена је уписана као Муслиманка удата за војника Војске Републике
Српске, а силовали су је Муслимани и трудноћа је прекинута „између 5. и 6.
месеца”. Према Мазовјецком, да ли то говори и о око 100 жена несрпкиња
удатих за Србе које су силовали Хрвати и Бошњаци до почетка 1994. године?
1314
1315
Стево Пашалић, Антропогеографска стварност ..., стр. 163, 167. Избеглица у РС
из Федерације БиХ у 1996. било је око 330.000, а око 51.000 су била лица
расељена унутар РС.
1316
Стево Пашалић, Антропогеографска стварност ..., стр. 168.
РС). У Шведској 1996. било је око 49.000 избеглица из БиХ (и РС). У

САД је било око 31.000 избеглица из БиХ (и РС).1317
Ердутско-загребачки споразум
Док су трајали мировни преговори у Дејтону у новембру 1995.

стигла је вест да је МКСЈ УН оптужио, за ратни злочин извршен над
Бошњацима, Хрвате Дарија Кордића, председник ХДЗ у БиХ, Тихо-
фила, кога зову Тихомир, Блашкић, командант хрватске војске у
Витезу, Златка Алексовског, шеф затвора у Мостару и још тројицу.
Непосредно после тога, Туђман је именовао Тихомира Блашкића за
инспектора у главној инспекцији хрватске војске.1318
У Дејтону, Туђман се са Милошевићем договорио о „реинтегра-
цији” подручја Вуковара и Барање у Хрватску. Као последица тог
договора, 12.11.1995. потписан је Ердутско-загребачки споразум. У
име Хрватске, у Загребу споразум је потписао шеф председникове
канцеларије Хрвоје Шаринић, а у Ердуту је исти потписао вођа
преговарача Срба из Сремско-барањске области Милан Милано-
вић.1319 По Ердутско-загребачком споразуму међународна заштита
за преостали источни део Републике Српске Крајине настављала се
у „прелазном периоду”, а после истека прелазне управе имали су се
организовати избори и област Вуковара (са Барањом) потпуно вра-
тити државно-правно у Хрватску.1320 Тако је договорено да се исто-
чна Славонија, западни Срем и Барања мирно припоје Хрватској.
1317
Миграције, кризе и ратни сукоби на Балкану с краја 20. века, Београд.2011.
стр. 17, 39, 44.
1318
Политика (29483) 16.11.1995, стр. 7.
1319
Политика (29480) 13.11.1995, стр. 1. Ердутско-загребачки споразум потписали
су и представници УН Питер Галбрајт и Торвалд Столтенберг.
1320
Политика (29480) 13.11.1995, стр. 7. Према Споразуму: „Постојаће прелазни
период од 12 месеци, који се може продужити највише на још један период
истог трајања, уколико то захтева једна од страна... Споразум ће ступити на
снагу када савет безбедности усвоји резолуцију која позитивно одговара на
захтеве изнете у овом Споразуму.”
2.
Кратки мир 1996-97. и рат на Косову 1998-99.
Суспензије санкција УН и јачање самосталности Црне Горе
Многа лица која су побегла из Словеније, Хрватске и БиХ у СРЈ

од 1991. до 1996. нису се задржала дуго у СРЈ него су отишла у ЕУ,
САД и треће земље. Број избеглица у Србији био је највећи 1996.
године када их је пописано око 620.000. Највише их је било из
Хрватске више од 330.000, а из БиХ је било више од 266.000 ли-
ца.1321 После потписивања споразума у Дејтону, 22.11.1995. усвојена
је Резолуција 1022 СБ УН о суспензији санкција за СРЈ које су уве-
дене од резолуција 757 и 820.1322 Министри спољних послова ЕУ
донеле су одлуку 4.12.1995. да се суспендују санкције које су уве-
дене 8.12.1991. за СФРЈ, а које су после примењиване на СРЈ. 1323
Неколико месеци после у априлу 1996. снабдевање нафтом и њена
прерада толико су нормализовани да су управе градова могле
донети одлуке о забрани нелегалне продаје бензина и дизела из
канистера на улицама.1324 У УН СРЈ је била под суспензијом и даље
није решаван њен статус, али економски рат целог света против СРЈ
и Србије заустављао се, или је тако изгледало. Тек, после избора у
БиХ (16.9.1996), Резолуцијом 1074 СБ (1.10.1996) укинуте су
санкције за СРЈ које су уведене од маја 1992.1325 Ипак, остао је тзв.
1321
Политика (29715) 13.7.1996, стр. 14; Весна Лукић, Две деценије избеглиштва у
Србији : попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици
Србији, www.stat.gov.rs (јун 2015), стр. 15-16; Human Rights Watch, По
наређењу : ратни злочини на Косову, Београд 2003, стр. 56. Мали део од
избеглица из Хрватске и БиХ, око 16.000 лица, пристао је да оде да живи на
несигурном Косову.
1322
1998, www.un.org, р. 42-43.
1323
Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 286; Политика (29499)
5.12.1995, стр. 1.
1324
Политика (29618) 5.4.1996, стр. 9.
1325
„спољни зид санкција” које су САД наставиле примењивати уз

захтев да се нађе решење које ће задовољити Албанце на Косо-
ву.1326
Почетком јануара 1996. Петер Хандке (Грифен, 6.12.1942-)
покушао је другачије да опише сукоб у Југославији, у путописном
есеју Правда за Србију објављеном као додатак Зидојче цајтунга. У
том приказу Хандке је изоставио уобичајено оптуживање Срба и
Србије, али уследили су напади на Хандкеа и његово писање у
јавности и штампи у Немачкој.1327 Нетрпељивост оних који су мисли-
ли да је Србија оправдано кажњавана био је незадржив. Нису
мислили да су можда погрешили, или претерали у осуди Србије и
да „ни ђаво није баш толико црн” као што су то политичари и медији
годинама тврдили. Слика о Србима створена на Западу била је
трајнија него што су то Срби и њихови пријатељи очекивали.
У априлу 1996. чланице ЕУ Француска, Велика Британија, Не-
мачка, Аустрија, Данска и Низоземска признале су СРЈ и одлучиле
да врате амбасадоре у Београд.1328 Влада Јапана се договорила са
владом СРЈ да се успоставе пуни односи и пошаље амбасадор у
Београд.1329 У првој половини маја 1996. године представници СРЈ,
Хрватске и Жак Пол Клајн свечано су отворили аутопут на гранич-
ном прелазу Батровци-Бајаково.1330 Пред изборе у БиХ, 23.8.1996.
министри спољних послова СРЈ и Хрватске, М. Милутиновић М.
Гранић потписали су у Београду споразум о међусобном призна-
вању и нормализацији односа.1331 Прихваћено је да се прогласи
амнестија, а избеглицама врати имовина и обезбеди пуна си-
1326
Human Rights Watch, По наређењу ..., стр. 63, 70. У марту 1998. гласноговорник
владе САД (State Department) Џејмс Рубин рекао је да ће „спољни зид санкци-
ја” остати док се не побољша стање на Косову. Првенствено је спречаван
улазак СРЈ у најважније међународне новчане установе Међународни моне-
тарни фонд (International Monetary Fund) и Светску банку (World Bank).
1327
Политика (29528) 6.1.1996, стр. 2; Политика (29567) 14.2.1996, стр. 12. Петер
Хандке је под истим насловом објавио и књигу у фебруару 1996. године. У њој
написао је да су претеране оптужбе Срба и Србије у новинама у Немачкој
(„Шпигл” и „Франкфуртер алгемане цајтунг”) биле „нека врста ратног злочина”.
1328
Политика (29626) 13.4.1991, стр. 1; Политика (29882) 30. и 31.12.1996, 1. и
2.1.1997, стр. 23.
1329
Политика (30213) 3.12.1997, стр. 2.
1330
Политика (29649) 8.5.1991, стр. 1.
1331
Политика (29757) 24.8.1996, стр. 1-2. Хрватска је признала да је „државни
континуитет” Србије, Црне Горе и СФРЈ пренет на СРЈ, а договорена је размена
амбасадора.
Кратки мир 1996-97. и рат на Косову 1998-99. 271
гурност.1332 Споразум о међусобном признавању ратификовале су

скупштине, а разменом нота о потврди признавања споразум је
постао важећи од друге половине октобра 1996.1333
После избора у БиХ, у октобру 1996. и Алија Изетбеговић је
пристао да призна државни континуитет СРЈ, а да БиХ успостави
дипломатске односе са Београдом.1334 У признавању СРЈ остао је
нејасан њен положај у УН. Она није потврђена као чланица УН, али
је у неким телима УН поступано као да је СРЈ једна од признатих
чланица. Тако је Комитет Уједињених нација за права човека у
време октобарског заседања 1996. објавио листу својих чланица, а
међу њима је било и име Савезне Републике Југославије.1335
Дуготрајне санкције и ратови претворили су Србију у државу у
којој владају нелегална трговина (шверц) и кршење закона. Еконо-
мија Србије била је уништена, а више од пола милиона избеглица
из отцепљених република отежавало је економски опоравак. После
Дејтонског споразума, Милошевић је приказиван у јавности СРЈ као
учврститељ мира у региону.1336 Уверен у своју омиљеност у Србији,
Милошевић се спремао за савезне изборе у новембру 1996.
Опозиција окупљена око изборне листе „Заједно” надала се да
је нашла правог противкандидата у Драгославу Аврамовићу (1919-
2001), али изненада, Аврамовић се средином октобра 1996. из
„здравствених разлога” повукао из изборног такмичења.1337
У новембру 1996. одржани су избори за 138 посланика у Са-
везној скупштини СРЈ, избори за скупштину Војводине, као и избори
за скупштине градова и општина у Србији.1338 На савезним изборима
у СРЈ Милошевићева коалиција СПС-ЈУЛ-НД добила је највише
посланичких места 64, а коалиција Заједно добила је 22 посланичка
1332
Политика (29757) 24.8.1996, стр. 1; Закон о потврђивању Споразума о
нормализацији односа између Републике Хрватске и Савезне Републике
Југославије, www.hnv.org.rs (октобар 2015).
1333
Политика (29816) 22.10.1996, стр. 7; Политика (29917) 6.2.1997, стр. 7. Први
амбасадор Хрватске у Београду именован је у фебруару 1997.
1334
Политика (29799) 5.10.1996, стр. 1.
1335
Политика (29817) 23.10.1996, стр. 1.
1336
тика (30000) 30. април, 1. и 2. мај 1997, стр. 1.
1337
Политика (31369) 27.2.2001, стр. 12.
1338
тика (29842) 17.11.1996, стр. 1. Први изборни круг за локалне изборе у Србији
одржан је 3. новембра, а други изборни круг одржан је 17. новембра.
места.1339 Председник СРЈ Зоран Лилић у фебруару 1997. предло-

жио је Савезној скупштини да и нову владу СРЈ састави Радоје
Контић.1340
После другог круга локалних избора у Србији 17.11.1996. опо-
зиција је добила више гласова у већим градовима: Београду, Новом
Саду, Нишу, Крагујевцу, Шабцу, Зрењанину и другим. 1341 Једини већи
град у коме су социјалисти задржали већину места у скупштини
остала је Приштина.1342 Милошевић и СПС нису били спремни да
предају локалну власт. Општинске и градске изборне комисије у
Београду, Нишу и другим местима објављивале су победе коалиције
СПС-ЈУЛ-НД, или поништавале изборе на изборним местима на
којим је победила коалиција Заједно.1343 После изборних комисија
судови су додатно повећали број поништених мандата које је доби-
ла коалиција Заједно.1344 Такво насиље покренуло је протесте
противника Милошевићеве коалиције у градовима Србије.1345
Покушај Милошевићевих присталица да одрже трећи изборни круг
крајем новембра и почетком децембра 1996. у Бeoграду и другим
градовима коалиција Заједно није прихватила.1346
Десетине хиљада грађана, од друге половине новембра 1996.
године излазиле су на улице градова и свакодневно шетале уз звук
1339
МКСЈ УН (IT-02-54-T), Тужилац против С. Милошевића, Сведок Зоран Лилић,
17.6.2003, стр. 10, 13. ДПС Црне Горе добила је 20 места. У Милошевићевој
коалицији он је био вођа СПС, а његова жена Мира Марковић била је вођа
(председник Дирекције) ЈУЛ-а. Према изјави на суђењу пред МКСЈ УН Зоран
Лилић је мислио да Слободан Милошевић и његова жена Мира Марковић
заједнички управљају државом и СПС-ом, а да на важна места у СПС-у и
држави постављају људе који њих слушају, а уклањају оне који се противе
жељама брачног пара Милошевић-Марковић.
1340
Политика (29927) 16.2.1997, стр. 1.
1341
1342
1343
Политика (29889) 9.1.1997, стр. 1; Коста Николић, Једна изгубљена истори-
ја ..., стр. 287.
1344
Политика (29918) 7.2.1997, стр. 14. У Београду Градска изборна комисија
признала је коалицији Заједно 60 добијених места у градској скупштини, а
тражила је понављање избора за 10 места. СПС, са ЈУЛ-ом је освојила 23 места
према Градској изборној комисији, од укупно 110 места. СПС се жалио Првом
општинском суду у Београду који је поништио 33 места коалицији Заједно и
тражио понављање избора за та места. Жалбе коалиције Заједно Врховном
суду Србије нису прихваћене. Он је потврдио одлуку Првог општинског суда.
1345
Политика (29899) 19.1.1997, стр. 14; Коста Николић, Једна изгубљена историја
..., стр. 287.
1346
Политика (29853) 28, 29, 30.11. и 1.12.1996, стр. 1.
пиштаљки, добоше, трубе и повике „лопови”.1347 На позив министра

иностраних дела М. Милутиновића, у Београду 20-22.12.1996. бора-
вила је делегација ОЕБС-а (Организација за европску безбедност и
сарадњу) коју је предводио Фелипе Гонзалес Маркес. 1348 После
ОЕБС-ове посете, присталице Слободана Милошевића одржале су
своје скупове подршке председнику.1349 Гонзалес је у писаном
извештају, датом председавајућем ОЕБС-а 27.12.1996. у Женеви,
потврдио да је Коалиција Заједно победила у градовима Београду,
Крагујевцу, Нишу и више општина.1350
После протеста опозиције, од 21.11.1996. почео је протест и
студената Београдског универзитета,1351 а у ноћи 2.2. на 3.2.1997.
полиција је покушала да заустави протесте пребијањем окупљених
студената на Бранковом мосту.1352 Покушај је само појачао протесте
и грађанску непослушност, а већ 5.2.1997. у Политици је објављено
писмо председника С. Милошевића који тражи од Владе Србије да
поднесе на усвајање Народној скупштини предлог посебног закона
„(lex specialis), којим ће бити проглашени за коначне резултати дела
локалних избора у Србији, према налазу мисије ОЕБС-а.”1353 Влада
и Скупштина Србије су послушали Милошевића. „Специјални закон“
је усвојен 11.2.1997. године, а постао је важећи од 12.2.1997.1354
1347
Политика (29917) 6.2.1997, стр. 16.
1348
(298739 21.12.1996, стр. 1; Политика (29880) 28.12.1996, стр. 1. Пре, Ф.
Гонзалес био је премијер Шпаније (1982-1996), а пред пораз на изборима у
марту 1996. године, оптуживан је да је један од организатора „прљавих” обра-
чуна са сепаратистима у Баскији 1983-1987. У тим отмицама и бомбашким на-
падима убијено је скоро 30 лица. Поред тога био је оптуживан и за корупцију.
1349
1350
28.12.1996, стр. 1-2; Политика (29927) 16.2.1997, стр. 15.
1351
Политика (29943) 4.3.1997, стр. 16.
1352
Политика (29915) 4.2.1997, стр. 14. Убрзо после почетка протеста коалиције
Заједно, у Београду су почели вишедневни протести студената. После 76 дана
протеста студената, пред поноћ 2.2. на 3.2.1997. дошло је до физичког сукоба
полиције, која је употребила палице и млазеве хладне воде, са студентима,
који су покушавали проћи преко Бранковог моста у средиште града. На тргу
републике било је окупљено више присталица коалиције Заједно (са Зораном
Ђинђићем), а и они су кренули према Бранковом мосту и сукобили се са поли-
цијом. У сукобу је повређено неколико десетина лица.
1353
Политика (29916) 5.2.1997, стр. 1.
1354
Политика (29924) 13.2.1997, стр. 1.
Представници неких факултета (Филозофски факултет, Ве-

теринарски факултет, ...) у Београду одлучили су да обуставе рад
27.2.1997. године,1355 Народно позориште престало је да изводи
представе. Опозиција је могла да преузме у другој половини
фебруара 1997. скупштине у градовима и општинама у којима је
победила.1356 На првом састанку нове градске скупштине Београда
за градоначелника је изабран председник ДС Зоран Ђинђић (Бо-
сански Шамац, 1.8.1952- Београд, 12.3.2003).1357 После тога странке
из коалиције Заједно преузеле су контролу над локалним средстви-
ма информисања.1358 У априлу 1997. јавно су се обновила неслага-
ња З. Ђинђића и В. Драшковића,1359 а у јуну 1997. политички савез
„Заједно” се распао.1360 После, у време избора у септембру 1997.
СПО се договорио са Милошевићевим социјалистима у скупштини
Београда и заједнички су сменили З. Ђинђића са места градона-
челника 30.9.1997.1361
У време завршетка четворогодишњег мандата председника
Зорана Лилића, Савезна скупштина (Веће грађана и Веће републи-
ка) тајним гласањем изабрали су Милошевића за председника СРЈ
15.7.1997.1362 После преласка Милошевића на место председника
СРЈ, председник Скупштине Републике Србије Драган Томић, врши-
лац дужности председника Србије (23. јул – 29. дец. 1997), расписао
1355
Политика (29940) 1.3.1997, стр. 16.
1356
Политика (29995) 25.4.1997, стр. 15. У Београду од 110 места у скупштини
града коалиција Заједно добила је 67 места, СПС-ЈУЛ 24 места, СРС 17 места, а
Демократска странка Србије 2 места. У градској скупштини Ниша коалиција
Заједно добила је 48 места од укупно 70 места. У градској скупштини Новог
Сада од 70 места коалиција Заједно добила је већину, а Српска Радикална
Странка и Социјалистичка партија Србије укупно су освојиле 15 места.
1357
Политика (29933) 22.2.1997, стр. 14; Јован Радојчић, Срби западно од Дунава и
Дрине : биографије, Том 1, А-З, Нови Сад 2009, стр. 1104-1105.
1358
Политика (29977) 7.4.1997, стр. 14.
1359
Политика (29979) 9.4.1997, стр. 14. Зоран Ђинђић је одбијао да подржи В.
Драшковића као будућег кандидата на изборима за председника Србије.
1360
1361
15. Члан СПО-а и председник Скупштине општине Чачак Велимир Илић проти-
вио се сарадњи са присталицама Милошевића и Шешеља у смењивању Ђинђи-
ћа. Почетком новембра 1997. Илић је избачен из СПО-а, а тада је изјавио да су
се Драшковић и вође СПО-а задовољили тиме да имају „одрешене руке у
Београду” и слободно се богате управљајући главним градом.
1362
1. Слободан Милошевић је преузео место председника СРЈ полагањем заклетве
у Скупштини СРЈ 23.7.1997.
је изборе за председника и Скупштину Србије.1363 Демократска

странка и већина опозиционих странака нису пристале на изборе за
Скупштину Србије 21.9.1997. године,1364 а поред Шешељевих ради-
кала, на изборе је изашао и СПО Вука Драшковића.1365 Највише
посланичких места 110 освојила је коалиција у којој су били СПС,
ЈУЛ и Нова демократија. СРС је добила 82 посланичка места. СПО
је био трећа по снази странка у парламенту са 45 посланика. 1366 У
поновљеним изборима за председника Србије у децембру 1997.
године, Милан Милутиновић победио је вођу радикала Војислава
Шешеља (Сарајево, 11.10.1954).1367 Између СПС-а и СРС договоре-
но је стварање заједничке владе. Социјалисти су добили подршку
радикала и републичка влада изабрана је 24.3.1998.1368 Председник
владе остао је Мирко Марјановић, а од пет потпредседника два су
била из СРС (Војислав Шешељ и Томислав Николић).1369
У то време, у Црној Гори постојала је непомирљива мањина
која је била за одвајање од Србије и СПЦ, којој је политички вођа
био Славко Перовић, а Цетиње је постало једно средиште напада
на Србе и средишњу власт СРЈ.1370 На Цетињу 31.10.1993. одржан је
један скуп на коме је проглашено да се ствара и аутокефална црно-
горска црква, то јест да се одвајају од СПЦ, а за поглавара те нове
цркве извикали су бившег свештеника Антонија Абрамовича. 1371
Цетиње је постало средиште захтеваза одвајање од Срба и Србије.
Према писању М. Булатовића, у септембру 1996. приликом
разговора са саветником Б. Клинтона и другим политичарима у
Вашингтону, њему је речено да Милошевићева политика смета
интересима САД. Такође, он пише да му је тада понуђено да раски-
не сарадњу Црне Горе и Србије, а да ће га САД подржати као новог
1363
1364
1365
1366
Политика (30148) Београд 27.9.1997, стр. 14. Остале странке добиле су по 4,
или мање места у Скупштини.
1367
Политика (30233) 23.12.1997, стр. 1; Војислав Шешељ, Српска радикална
странка, стр. 795.
1368
1369
Политика (30323) 25.3.1998, стр. 1, 15. У владу је ушао и Александар Вучић
(СРС) као министар информисања.
1370
Политика (29185) 19.1.1994, стр. 14. На Цетињу у септембру 1993. 16 лица је
насилно спречило председника Булатовића и чланове Академије Црне Горе да
одрже свечану седницу, јер су мислили да ће на тој седници бити негирано
постојање црногорске нације.
1371
Политика (28758) 1.11.1993, стр. 1 и 9.
„демократског вођу у региону”.1372 Булатовић ту понуду није прихва-

тио.
После избора за скупштину у Црној Гори крајем 1996. дошло је
до поделе Демократске партије социјалиста Црне Горе на пристали-
це премијера Мила Ђукановића и присталице председника Црне
Горе Момира Булатовића, који је остао у добрим односима са Ми-
лошевићем. М. Ђукановић је у децембру 1996. јавно подржао поли-
тичке противнике С. Милошевића изјавом да Милошевићеви соци-
јалисти требају признати победу својих противника на локалним
изборима који су одржани у новембру 1996. године у Србији, а у
фебруару је изјавио да је „Милошевић човјек превазиђене поли-
тичке мисли”.1373 У писму двојици конгресмена САД, а после и
приликом посете помоћнику државног секретара САД у Вашингтону
у марту 1997. М. Ђукановић је најавио да је Црна Гора близу тога да
се државно одвоји од Србије.1374
У децембру 1996. почео је отворени сукоб М. Ђукановића и М.
Булатовића за власт над ДПС-ом и Црном Гором.1375 Пред појачава-
ње поделе у Црној Гори на присталице и противнике заједничке
државе са Србијом, државни секретар САД Мадлен Олбрајт састала
се у Београду са С. Милошевићем 31.5.1997.1376 У Главном одбору
ДПС-а који се састао 11.7.1997. бројније су биле присталице Мила
1372
Момир Булатовић, Правила ћутања, Ниш 2005, стр. 217, 220-221.
1373
1374
писму конгресменима САД, М. Ђукановић је писао: „ … ја сам снажно осудио
српску владу због потпуног одсуства њихове сарадње са МКСЈ УН у Хагу, …
због грубог кршења људских права на Косову …”
1375
тика (29996) 26.4.1997, стр. 17; Политика (30033) 4.6.1997, стр. 14. Булатовић
је тражио од Ђукановића да смени Вукашина Мараша, који је био шеф Службе
државне безбедности Црне Горе од друге половине 1995. године, али је Ђука-
новић одбио да то учини у децембру 1996. Главни одбор ДПС-а на састанку
24.3.1997. стао је на страну Булатовића и тражио од Ђукановића да смени
Мараша. Важну подршку Ђукановићу дао је Филип Вујановић, министар
полиције Црне Горе.
1376
Политика (29904) 24.1.1997, стр. 1; Политика (30030) 1.6.1997, стр. 1, 7, 15;
Политика (30031) 2.6.1997, стр. 1, 16. Мадлен Олбрајт у детињству живела је у
Београду у амбасади Чехословачке, као кћерка амбасадора Јошке Корбела.
Државни секретар САД постала је у јануару 1997. а остала је на тој дужности
до 2001. Пре посете Србији, Олбрајт је посетила Хрватску, а у Загребу се
састала са Туђманом. У то време објављено је да су Хрвати претукли до смрти
20.5.1997. код Суње, на Банији, свог сународника Мирка Кнежевића, који је
покушао да брани суседу Српкињу стару 65 година. М. Олбрајт је после Србије
посетила Сарајево, Брчко и Бањалуку.
Ђукановића и донели су одлуке да се из ДПС-а искључи председник

Момир Булатовић, да се за новог председника именује Милица
Пејановић Ђуришић, а да се за председника Црне Горе предложи
Мило Ђукановић.1377
У другој половини јула 1997. председник Скупштине Црне Горе
Светозар Маровић расписао је изборе за председника Црне Горе
који ће бити 5.10.1997.1378 Већ крајем јула 1997. у Црној Гори су
почели отворени физички напади сепаратиста на представнике
СПС-а, то јест власти СРЈ и Србије.1379 Ђукановићеве присталице
оспоравале су право М. Булатовићу да се кандидује за председника
као члан ДПС-а.1380 На председничким изборима 5. и 19.10.1997. у
Црној Гори у другом изборном кругу изабран је за председника Мило
Ђукановић, који је добио око 173.000 гласова, а поражени Момир
Булатовић имао је више од 166.000 гласова.1381 За други изборни
круг било је уписано око 13.000 нових гласача, а неколико хиљада
лица, која су гласала у првом изборном кругу, било је избрисано са
гласачких спискова и нису могли гласати.1382 На неким биралиштима
гласало се по неколико сати дуже од предвиђеног времена, због
тога, Момир Булатовић је сумњао да се гласало док његов про-
тивник није добио довољан број гласова за победу.1383 Седмицама
су трајале расправе у Скупштини Црне Горе о регуларности избора,
али већина је прихватила да прогласи Ђукановића за победника и
председника Црне Горе.1384
Приликом проглашења победе Ђукановића, његове пристали-
це су изазивале Војску Југославије у Подгорици, Пљевљима и Пла-
1377
1378
Светозар Маровић био је председник Скупштине Црне Горе од 1994.
1379
позив М. Булатовића у Подгорицу је дошла делегација СПС-а 28.7.1997. годи-
не, али је на њих напала дружина противника Срба и Србије. У нападу су
изгледа била и нека лица која су напала Булатовића и академике Црне Горе на
Цетињу у септембру 1993. Видети напомену 1370.
1380
Уставни суд Црне Горе одбацио је Булатовићеву кандидатуру, јер једна партија
може предложити само једно лице. Ипак, Уставни Суд СРЈ одбацио је тај део из
Закона Црне Горе као неусклађен са Уставом СРЈ.
1381
1382
Политика (30173) 22.10.1997, стр. 15.
1383
1384
Политика (30208) 26.11.1997, стр. 17.
ву.1385 М. Ђукановић (од јануара 1998. до новембра 2002) је свечано

преузимао место председника Црне Горе на Цетињу 15.1.1998. а
пред Скупштином Црне Горе у Подгорици присталице Булатовића
организовале су протесте.1386 Ипак, М. Ђукановић имао је подршку
полиције Црне Горе. Уз подршку владе и полиције Ђукановић је
наставио да потискује присталице Булатовића и учвршћује своју
власт у Црној Гори,1387 али то је довело то тешкоћа у остваривању
сарадње владе и полиције Црне Горе са представницима СРЈ и
Војском Југославије од 1998.1388 У фебруару 1998. Филип Вујановић,
као најближи сарадник Ђукановића, постао је председник владе.1389
Момир Булатовић је са својим делом ДПС-а створио нову
Социјалистичку народну партију Црне Горе у фебруару и марту
1998.1390 Пред изборе за Скупштину Црне Горе, на предлог посла-
ника Социјалистичке народне партије Црне Горе, Радоје Контић
смењен је са места председника савезне владе СРЈ 18.5.1998. 1391
После предлога Милошевића, Савезна скупштина изабрала је
Момира Булатовића за новог председника Савезне владе СРЈ
(20.5.1998-новембар 2000).1392 На изборима у Црној Гори 31.5.1998.
године победила је коалиција око Мила Ђукановића, која је освојила
око 49% гласова, a Булатовићева новостворена Социјалистичка
1385
Политика (30192) 10.11.1997, стр. 15.
1386
Политика (30255) 16.1.1998, стр. 15. М. Ђукановић је добио мандат на 5 годи-
на, али у новембру 2002. он је себе предложио за председника владе.
1387
Смењивани су руководиоци у општинама и предузећима који су били против
Ђукановићеве политике одвајања од Србије. Директор Комбината алуминијума
у Подгорици Данило Вуксановић поднео је оставку у марту 1998. уз изјаву да
влада непотребно омета рад њега и Комбината тако што стално шаље разне
инспекције, полицију за привредни криминал и друге службе.
1388
Владан Влајковић, Војна тајна, II, 9-10, 25-26. На састанку код Начелника
Генералштаба Војске Југославије генерал-пуковника Небојше Павковића
25.5.2000. адмирал Милан Зец, командант Ратне морнарице, рекао је да
полиција Црне Горе две године одбија да сарађује са официрима ВЈ, као и
лицима која су сродници официра ВЈ, а тако се стварају безбедоносне тешкоће
за официре ВЈ и њихове сроднике.
1389
Политика (30275) 5.2.1998, стр. 14; Политика (30419) 1.7.1998, стр. 16. Пре
тога, Филип Вујановић је био министар полиције у Црној Гори од маја 1995. до
фебруара 1998. Вујановић је за министра полиције (унутрашњих послова)
именовао Вукашина Мараша. Крајем јуна 1998. за председника владе
Ђукановић је поново именовао Ф. Вујановића.
1390
1391
Политика (30376) 19.5.1998, стр. 1.
1392
Политика (30378) 21.5.1998, стр. 1.
народна партија освојила је око 36% гласова. 1393 После тога, Ђука-
новићеве присталице су измениле закон о избору посланика Црне
Горе у Веће република Скупштине СРЈ, тако су они слали све
представнике, а не и опозиционе партије из Скупштине Црне Го-
ре.1394 Влада Црне Горе доносила је и одлуке којим је преузимала
улогу Владе СРЈ.1395
БиХ под управом „високих представника” од 1996. до 1999.
Од 4.12.1995. у Сарајево и Тузлу, авионима су почеле долазити

прве јединице из држава НАТО-а као део будућег ИФОР-а у БиХ.1396
Трошкови за 17 мировних мисија УН (са укупно око 60.000 војника)
били су 3,5 милијарди долара у 1995. УН су имале тешкоће у плаћа-
њу јер чланице нису редовно уплаћивале своје обавезне доприносе
за рад УН.1397 У таквим околностима, после потписивања мира у
Паризу (14.12.1995), СБ УН усвојио је 15.12.1995. Резолуцију 1031,
по којој су се у децембру 1995. године у БиХ требали заменити
УНПРОФОР и ИФОР (IFOR), који ће бити првенствено под контро-
лом НАТО-а, а имати први мандат од СБ на 12 месеци. 1398 У првој
фази, значајан део ИФОР-а чиниле су раније јединице (Велике Бри-
таније, Француске и других држава) из састава УНПРОФОР-а, а
Французи у ИФОР-у су пре краја децембра 1995. преузели контролу
на линијама сукоба у Сарајеву, које су напустили војници Војске РС
и Армије БиХ.1399 Задатак ИФОР-а био је да се омогући потпуна
примена Дејтонског споразума и осигура повратак избеглица.
Према плану, пре 4.2.1996. Војска РС напустила је пет предгра-
ђа Сарајева.1400 У другој половини фебруара 1996. говорило се о
1393
Политика (30401) 13.6.1998, стр. 17.
1394
Политика (30405) 17.6.1998, стр. 16.
1395
јулу 1998. влада Црне Горе донела је одлуку по којој Црна Гора без дозвола
Владе СРЈ може да увози и извози робу, а у августу 1999. Влада Црне Горе
уредбом је уредила начин рада своје Управе царина у Црној Гори.
1396
1397
Политика (29884) 4.1.1997, стр. 8. На крају 1995. године појавио се мањак од
1,7 милијарди долара у УН, а дуговања САД према УН износила су приближно
половину тог мањка.
1398
1399
Политика (29523) 29.12.1995, стр. 1.
1400
Политика (29557) 4.2.1996, стр. 1
распоређивању 60.000 војника ИФОР-а у БиХ, 1401 али изгледа да је

број распоређених био око 50.000 лица.1402 У то време, 18.2.1996.
године у Риму је одржан проширени састанак Контакт групе, коме су
присуствовали председници Србије; Хрватске и А. Изетбеговић, а на
састанку је договорено и да се укину санкције које су у августу и
септембру 1994. уведене за Републику Српску. 1403 Влада СРЈ укину-
ла је санкције за Републику Српску 27.2.1996.1404
После вести да ће морати напустити Мркоњић Град и Шипово,
војска Хрватске и полиција наставили су уништавати и пљачкати то
подручје крајем 1995. и почетком 1996.1405 Срби су најављивали да
ће се супроставити примени договореног у Дејтону о стварању
јединственог Сарајева, или иселити из Српског Сарајева, а после
потписивања мира у Паризу, високи представник Савета за примену
мира, Карл Билт послао је своје службенике у Сарајево да провере
расположење становништва.1406 Тако је од децембра 1995. преко
Билта и администрације УН почео надзор УН и Савета за примену
мира у БиХ.
У другој половини марта 1996. ИФОР је извршио раздвајање
противничких војски, то јест успостављен је појас раздвајања дуг
преко 1.000 километара на граници Федерације и Републике Српске,
а кроз њега су пролазиле патроле ИФОР-а. 1407 После је сакупљено
тешко наоружање на посебне локације у БиХ.
Долазак ИФОР-а није означио крај етничког чишћења. Напро-
тив, у Сарајеву је дошло до великог исељавања Срба. Према спо-
разуму из Дејтона све три стране су до поноћи 3.2.1996. требале
1401
Политика (29569) 16.2.1996, стр. 14.
1402
Према изјави из команде ИФОР-а у мају 1995. у БиХ је било око 50.000 војника
у тој мисији. Највише их је било из САД 16.000, из Велике Британије било је
8.700, а из Француске 7.000 војника. Повећавањем броја својих војника
Немачка је у ИФОР-у у јулу имала око 3.700 лица.
1403
Политика (29569) 16.2.1996, стр. 14; Политика (29572) 19.2.1996, стр. 1-2. На
састанку је усвојен документ „Договорене мере”. Према њему Федерација БиХ и
Република Српска су пристале да омогуће пуну слободу кретања и да неће
постављати контроле на границама ентитета, а да ће становници једног енти-
тета имати право да раде у другом ентитету. Да ће брзо извршити ослобађање
војних и цивилних лица затворених током сукоба 1992-1995.
1404
Политика (29581) 28.2.1996, стр. 1. Одлука се имала применити од 28.2.1996.
1405
Политика (29916) 5.2.1997, стр. 18. За 5 месеци хрватске окупације уништено
је око 3.500 кућа.
1406
Политика (29510) 16.12.1995, стр. 3.
1407
Политика (29601) 19.3.1996, стр. 14.
повући своју војску и полицију са територија које су одређене да се

предају другој страни. Карл Билт је донео одлуку да се крајњи рок за
повлачење полиције РС из општина у Сарајеву продужи за 45 дана,
то јест одредио је да полиција Федерације преузме послове у
предграђима Сарајева 20.3.1996.1408 Исељавања Срба из тих
предграђа почела су у јануару 1996.1409 Од друге половине фебруара
до 20. марта 1996. већина од око 80.000 Срба из Вогошће, Рајловца,
Илијаша, Илиџе и Грбавице напустила је своје домове, пред одлазак
полиције РС из тих насеља, а улазак полиције Федерације у њих.1410
Страх Срба није био безразложан. Када је Илиџа прешла под власт
Федерације 12.3.1996. на то подручје упале су дружине насилника
Бошњака и за један дан извршиле око 100 пљачки и насиља над
преосталим Србима.1411 Насиље према Србима се наставило у сле-
дећим месецима, а заменик високог представника Михаел Штајнер у
јуну 1996. изјавио је: „Стид ме је лично, јер сам Сарајлијама српске
националности, докторима на пример, обећао да ће остати на сво-
јим пословима, а сада њих отпуштају.”1412 Протеривање Срба, али и
Хрвата из Сарајева се наставило, а од пописа 1991. до средине
1997. у Сарајеву је „нестало” од 90.000 до 100.000 Срба, до 70.000
Хрвата, а изгледа и око 50.000 Југословена.1413
Договорена слобода кретања није се могла успоставити, а оче-
кивање да ће стотине хиљада избеглица моћи да се врате својим
1408
1409
Политика (29536) 14.1.1996, стр. 14.
1410
исељавању десетина хиљада лица и њихове покретне имовине учествовали су
Војска РС, са својим камионима, а употребљено је око 11.000 транспортних
возила. Према изјави Радована Караџића од 23.2. до 19.3.1996. из српских
предграђа изашло је више од 80.000 Срба. Последња је напуштена Грбавица.
1411
После неколико дана гласноговорник УН Александар Иванко рекао је да се на-
сиља муслимана према Србима на Илиџи настављају, а да полиција Федерације
не показује вољу да заустави насиља и када се дешавају у њеном присуству.
1412
Политика (29692) 20.6.1996, стр. 14. Штајнер је рекао да се куће Срба пљачка-
ју, да се пред куће Срба у Вогошћи, Илијашу и Илиџи постављају мине, а поли-
ција Федерације БиХ само обилази и пише извештаје. Рекао је да је разговарао
са А. Изетбеговићем и владом Федерације БиХ, али се насиља према Србима
настављају месецима, а то показује да нема жеље да се заустави прогон Срба.
1413
Политика (30034) Београд 5.6.1997, стр. 18; Богољуб Кочовић, Етнички и ...,
стр. 488. Према попису из 1991. на Палама је било више од 11.000 Срба. Још
20.000 до 30.000 Срба остало је 1995. у деловима општина Сарајева који су
припали РС. Према процени кантоналног министарства за рад и расељена лица
Федерације БиХ 1997. у Сарајеву је било око 27.000 Срба, а око 20.000 Хрвата.
кућама нису могла постати стварност.1414 На неким путевима и

подручјима раздвајања ентитета, наоружани цивили пресретали су
путнике отимали их, а неке и убијали. 1415 Код Милића почетком маја
1996. године наоружана дружина од 7 Бошњака (из Сребренице)
напала је и убила четворицу дрвосеча Срба.1416 На другим деловима
раздвајања наоружане дружине муслимана су са подручја Мостара
и Благаја улазиле у Републику Српску и отимале стоку од Срба.1417
У Мостару, Ханс Кошник је изнео план о стварању јединственог
града са 7 општина, али 7.2.1996. Хрвати су напали зграду у којој он
борави, као управник ЕУ за Мостар.1418 У западном Мостару, у де-
цембру 1996. године настављано је минирање кућа у које су на-
меравали да се врате Бошњаци.1419 До већих сукоба у Мостару
дошло је у фебруару 1997.1420 У мају 1997. у Неуму је поново било
проглашено стварање Хрватске Заједнице Херцег Босне.1421
Покушај неколико стотина Срба да обиђу своје куће у Дрвару уз
помоћ УНХЦР-а у октобру 1996. спречиле су локалне власти које су
створили Хрвати.1422 Нетрпељивост није значајно смањена ни у сле-
дећим годинама.1423 а повратак протераних кућама после Дејтонског
1414
Политика (29752) 19.8.1996, стр. 14. До друге половине августа 1996. вратило
се око 10.000 избеглих лица у БиХ.
1415
Политика (29771) 7.9.1996, стр. 16. На путу од Трнова до Сарајева, који је про-
лазио кроз Федерацију БиХ, у јулу и септембру 1996. отета су 4 Србина.
1416
Политика (29996) 26.4.1997, стр. 18. Тела убијених су исекли, палили, а на
крају су их закопали.
1417
селу Јасена на подручју Невесиња било је седам таквих пљачки у само два
месеца, а међународни мировни војници (ИФОР, СФОР) и Међународне поли-
цијске снаге (ИПТФ) нису спречили такво поступање. Међународне полицијске
снаге имале су око 1.900 лица.
1418
Политика (29561) 8.2.1996, стр. 14.
1419
Политика (29878) 26.12.1996, стр. 18.
1420
Политика (29969) 30.3.1997, стр. 18. На муслимане који су ишли у посету
гробљу 10.2.1997. у западном Мостару пуцали су полицајци Хрвати. Један
муслиман је убијен, а после тога уведен је полицијски сат са забраном кретања
од 21:00 до 07:00. Крајем фебруара 1997. у Мостару је дошло и до два напада
гранатама на возила СФОР-а.
1421
Политика (30023) 25.5.1997, стр. 18.
1422
Политика (29810) 16.10.1995, стр. 16.
1423
Политика (29953) 14.3.1997, стр. 18; Политика (29975) 5.4.1997, стр. 18. Стар-
ца Славка Суботића, који се вратио да живи у његовој кући код Високог,
напало је почетком марта 1997. неколико десетина муслимана и муслиманки, а
тукли су га моткама и другим предметима тако да је старац од повреда умро.
споразума изазивао је отпор. Тако је повратак од марта 1998. дела

Срба у Дрвар, Б. Петровац и Б. Грахово изазвао насиље Хрвата. Је-
дан брачни пар (Трнинић) Срба повратника убијен је,1424 а 24.4.1998.
око 1.500 Хрвата (досељених у Дрвар од 1995. године) извели су
већи напад на штаб међународне полиције УН (ИПТФ) и малобројне
Србе повратнике.1425 Избегла лица су се нерадо враћала у насеља и
подручја где су били верска, то јест етничка мањина. Настојали су
да продају или замене имовину и живе у насељима и подручјима где
је њихова националност била већинска. БиХ је остала верски и
национално подељена.
Као помоћ подручју које је разорено ратом одржане су конфе-
ренције на којима је договорено да се обнова БиХ помогне са 1,8
милијарди долара у 1996. години,1426 али од тога је остварено око 1,1
милијарда долара.1427
Припремајући се за деловање после укидања забране продаје
оружја државама бивше СФРЈ, САД су планирале да наоружају
бошњачко-хрватску армију са планом названим „Обука и опрема”, а
потпредседник Федерације Крешимир Зубак објавио је крајем маја
1996. да ће главни сарадник Федерације у остваривању тог посла
бити „Милитари профешенел ресорсис” из Александрије (Вирџинија,
САД).1428 За финансирање тог наоружавања и обуке војске Федера-
ције Конгрес САД одобрио је 100 милиона долара, а још 147 мили-
она дале су исламске државе.1429
Стварање заједничке армије у Федерацији наишло је на отпор,
а САД су претиле обуставом слања оружја и почетком октобра 1996.
именовани су заповедник војске Федерације БиХ генерал Расим Де-
лић и његов заменик генерал-пуковник Живко Будимир.1430 Претња
да ће главна испорука оружја (45 тенкова, 15 хеликоптера, 45.000
пушака и друго) у луци Плоче за армију Федерације бити прекинута
поновила се крајем октобра 1996. када је из САД тражено да се
смени заменик министра одбране у Федерацији БиХ Хасан Ченгић
(који је оптуживан за блиску сарадњу са Ираном).1431
1424
Политика (30346) 17.4.1998, стр. 20.
1425
Политика (30354) 25.4.1998, 18. Повређен је и градоначелник Миле Марчета.
1426
Политика (29627) 14.4.1991, стр. 1-2.
1427
Политика (30084) 25.7.1997, стр. 18. Већи део помоћи послат је у Федерацију.
1428
Политика (29672) 31.5.1996, стр. 14.
1429
Политика (29911) 31.1.1997, стр. 16.
1430
Политика (29798) 4.10.1996, стр. 16.
1431
Од јануара 1996. у Бечу су под вођством ОЕБС-а Савезна

Република Југославија, Хрватска, Федерација БиХ и Република
Српска преговарале о разоружању, а споразум је потписан у Фи-
ренци 14.6.1996. Према том споразуму до 1.11.1997. потписници су
требали смањити оружје и бити у оквиру табеле 6.1432
Табела 6 СРЈ Република Федерација БиХ Хрватска

Српска (укупно)
Тенкови 1025 137 273 410 410
Авиони 155 21 41 62 62
Хеликоптери 53 7 14 21 21
Артиљерија 3.750 500 1.000 1.500 1.500
Остала оклопна 850 113 227 340 340
возила
Под притиском држава које су контролисале ИФОР, то јест

чланица НАТО-а, Радован Караџић је морао да донесе одлуку да
овлашћења председника РС преноси на потпреседника Биљану
Плавшић 19.5.1996.1433 После тога, на састанку Комитета за примену
мира у Паризу у другој половини маја 1996. Карл Билт је рекао да
све три стране крше одредбе Дејтонског споразума, али да то више
неће бити толерисано, а као следећи задаци постављени су органи-
зовање избора и уклањање Караџића из политичког живота у РС. 1434
На крају састанка седам привредно најразвијених држава света и
Русије у Лиону 29.6.1996. усвојен је посебан документ којим је тра-
жено да се Караџић потпуно повуче са свих јавних функција и из
политичког живота до 1.7.1996. године, а ако се то не испуни пре-
ћено је санкцијама Републици Српској. 1435 Р. Караџић се одрекао
свих јавних функција у РС и потписао је документ према коме њега
на месту председника РС од 30.6.1996. године наслеђује Биљана
Политика (29831) 6.11.1996, стр. 16. Х. Ченгић је смењен у новембру 1996.
1432
Политика (29687) 15.6.1996, стр. 1; Политика (29694) 22.6.1996, стр. 14. Спо-
разум су потписали министри спољних дела СРЈ, Хрватске, БиХ, Федерације и
Републике Српске, а као сведоци и представници 5 држава Контакт групе и
представник ОЕБС-а.
1433
Политика (29661) 20.5.1996, стр. 1.
1434
Политика (29668) 27.5.1996, стр. 14.
1435
Политика (29702) 30.6.1996, стр. 1, 14; Политика (29703) 1.7.1996, стр. 1-2.
Карл Билт је био у Лиону и изјавио је да ће тражити поновно увођење казнених
мера УН за Републику Српску, ако Караџић не испуни захтев да се повуче.
Плавшић.1436 Ипак, утицај Караџића се и даље осећао, а у другој

половини јула 1996. у Београд је дошао Ричард Холбрук да потпуно
уклони Караџића из политичког живота у РС. У преговорима је
договорено да Р. Караџић напусти дужност председника РС, повуче
се са места председника СДС-а и престане појављивати на радију,
телевизији и слично, а да Б. Плавшић од 19.7.1996. године до
избора у БиХ (и РС) делује као „привремени вршилац дужности
председника Републике Српске”.1437 Биљана Плавшић је ту дужност
вршила до 1998.
Највишу инстанцу за контролу примене Дејтонског споразума у
БиХ представља „Канцеларија високог представника” (ОХР). Она је
створена на основу Дејтонског споразума, као представник УН и зе-
маља које преко „Савета за имплементацију мира” надзиру примену
Дејтонског споразума. Високог представника именује СБ УН, а он
надгледа провођење мировног споразума потписаног у Паризу
14.12.1995. и извјештава УН, ЕУ, САД, Руску Федерацију и друге
заинтересоване организације о провођењу мировног споразума.
Високи представници су наметали важне одлуке Републици
Српској, ређе Бошњачко-хрватској Федерацији, а непослушне поли-
тичаре и друге су смењивали. Тако је демократија у БиХ ограничена
широким правима Високог представника. Он је стављен изнад де-
мократске воље народа, народних скупштина (Републике Српске и
Федерације БиХ) и трочланог Председништва БиХ, које је шеф БиХ
по Дејтонском уговору.1438
Високи представник није био одговоран судовима у БиХ. Он је
имао положај својеврсног врховног судије, али и недемократски
постављеног владара у БиХ. Први високи представници за БиХ би-
ли су Карл Билт (од децембра 1995. до средине 1997). Крајем маја
1997. на састанку у Синтри (Португал) Надзорни комитет Савета за
примену мира именовао је Карлоса Вестендорпа, амбасадор Шпа-
није у УН, за високог представника међународне заједнице за ци-
вилна питања у БиХ уместо Билта (од средине 1997. до 1999). 1439 У
замисли, високи представници одговорни су ОУН и генералном
1436
Политика (29703) 1.7.1996, стр. 1-2.
1437
Политика (29722) 20.7.1996, стр. 1. Изјаву о повлачењу Караџића потписали су
Р. Караџић, М. Крајишник, Б. Плавшић, А. Буха, а као сведоци С. Милошевић и
М. Милутиновић.
1438
General Framework Agreement for Peace …, р. 67-68.
1439
састанку су били присутни министри спољних дела, а међу њима и Милан
Милутиновић. К. Вестендорп је дужност преузео 18.6.1997.
секретару ОУН, коме подносе извештаје.

САД и НАТО, као предводник ИФОР-а, у новембру 1996. доне-
ли су одлуку да смање број мировних војника у БиХ, али да мировна
мисија буде продужена.1440 Према Резолуцији 1088 СБ, ИФОР је
замењен новим међународним снагама СФОР-ом, са мандатом од
18 месеци и почетним бројем од око 30.000 војника. 1441 Број војника
у његовом саставу прво је повећан на око 34.000,1442 а после је сма-
њиван, а мисија је продужавана.
Крајем јуна 1996. из седишта ОЕБС-а у Бечу саопштено је да
ће се избори у БиХ одржати 14.9.1996. 1443 Пре избора у целој БиХ,
одржани су локални избори у Мостару 30.6.1996. године.1444 На њи-
ма Бошњаци су добили већину, али Хрвати су одбијали да допусте
рад градског већа у Мостару са бошњачком већином.1445 Тешкоће у
Мостару и немогућност да се успостави слобода кретања лица на
подручју БиХ утицали су да се локални избори одложе.1446
Под надзором и у организацији ОЕБС-а, а преко Привремене
изборне комисије (ПИК) Босне и Херцеговине,1447 14.9.1996. године
спроведени су први послератни избори у БиХ. Одвојене целине за
гласање биле су Република Српска и Федерација БиХ.1448 ОЕБС је
саопштио званичне резултате гласања 30.9.1996.1449 За председника
РС изабрана је Биљана Плавшић, а за члана председништва БиХ из
1440
На састанку министара иностраних дела држава чланица НАТО-а у Бриселу
10.12.1996. одобрен је план за слање око 30.000 војника у БиХ, а име мисије
промењено је у СФОР.
1441
Политика (30237) 27.12.1997, стр. 18. Најбројнији у СФОР-у били су војници из
САД. Приликом посете БиХ 21-22.12.1997. војнике САД смештене код Тузле
посетио је председник Б. Клинтон.
1442
Политика (30408) 20.6.1998, стр. 20.
1443
Политика (29698) 26.6.1996, стр. 1.
1444
Политика (29703) 1.7.1996, стр. 1.
1445
Политика (29746) 13.7.1996, стр. 1.
1446
Политика (29761) 28.8.1996, стр. 14.
1447
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 113; General Framework Agre-
ement for Peace …, р. 53-54. Одржавање општих избора у БиХ под надзором
ОЕБС-а, а најкасније 9 месеци од ступања на снагу Општег оквирног мировног
споразума за БиХ прописао је његов Анекс 3. Споразум је предвидео да ОЕБС
успостави и једну Привремену изборну комисију, која ће усвојити изборна
правила и прописе.
1448
Политика (29778) 14.9.1996, стр. 1; Народна скупштина Републике Српске …,
стр. 113. У Републици Српској гласало је 1.132.818 лица.
1449
Политика (29795) 1.10.1996, стр. 16.
РС изанран је Момчило Крајишник. У Скупштини у Републици

Српској, од 83 места, СДС је добио 45 места, коалиција Народни
савез за мир и прогрес добила је 10 места, Српска радикална
странка РС добила је 6 места, још 4 места добиле су три мање
странке из РС, а СДА је добио 14 посланичких места, а преостала 4
места добиле су две странке које су имале главно седиште у Феде-
рацији БиХ.1450
У изборима за председништво БиХ изабрани су Алија Изетбе-
говић и Крешимир Зубак из Федерације. Скупштина БиХ састојала
се од Представничког већа и Већа народа. У Веће народа послани-
ци се бирају посредно, а на изборима су изабрани посланици у
Представничко веће БиХ. У Представничко веће БиХ бирано је 28
представника из Федерације, а највише места су добиле СДА 17 и
ХДЗ 7. У Представничко веће БиХ бирано је 14 посланика из РС, а
највише представника добио је СДС 9.1451
До краја 1996. Б. Плавшић сменила је истакнуте ратне вође
Војске РС. Њеним указом, као врховног команданта, у новембру
1997. са места начелника Главног штаба Војске РС смењен је Р.
Младић, а на новостворено место начелника Генералштаба Војске
РС стављен је генерал-мајор Перо Чолић.1452 У децембру 1996. гене-
рал-пуковник Манојло Миловановић, последњи начелник Главног
штаба, у Бањалуци свечано је предао место начелника Гене-
ралштаба Чолићу.1453 Првих месеци 1997. дошло је до политичког
сукоба Биљане Плавшић са преосталим истакнутим вођама СДС-а
из времена рата, а главни политички противник Биљане Плавшић
био је Момчило Крајишник (од 1996. до 1998. члан у трочланом
Председништву Босне и Херцеговине из РС).1454
Момчила Крајишника подржавали су Драган Калинић, који је
био од октобра 1996. председник Скупштине РС, и Гојко Кличковић,
који је био председник Владе РС од 27.11.1996. године, то јест
1450
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 111, 113, 115. Уставним амандма-
нима из 1996. одређено је да Народну скупштину РС чини 83 посланика.
1451
Политика (29795) 1.10.1996, стр. 16.
1452
Политика (29835) 10.11.1996, стр. 16. Главни штаб Војске РС, којим је ко-
мандовао Ратко Младић, преименован је у Генералштаб одлуком Народне
скупштине РС 12.9.1996.
1453
Политика (29888) 8.1.1997, стр. 16. У то време, Перо Чолић је говорио о потре-
би да се Војска РС смањи са 70.000 на 4.000 људи.
1454
Политика (29978) 8.4.1997, стр. 18; Политика (30072) 13.7.1997, стр. 18. Би-
љана Плавшић имала је подршку у западном делу РС и Бања Луци, у којој је
имала своју канцеларију у Банском двору.
такозвано руководство са Пала.1455 Те руководиоце са Пала, Биљана

Плавшић оптуживала је да помажу шверцере и криминалце, а тако
се богате.
Почетком децембра 1996. у Лондону је одржана конференција
о остваривању мира у БиХ на којој су били министри спољних дела,
или шефови делегација 56 држава и међународних организација, а
примећено је да није остварена слобода кретања, нити повратак
већине прогнаних.1456 Високи представник К. Билт у фебруару 1997.
предао је 10 законских предлога Савету министара БиХ тражећи да
се њиховим усвајањем омогући рад централне банке, уреди буџет
заједничких тела БиХ и друга питања, али закони нису брзо прихва-
ћени и одложен је састанак донаторске конференције за обнову
БиХ, који је био планиран за средину априла 1997. 1457 Крајем маја
1997. чланови председништва БиХ договорили су се о Нацрту За-
кона о Централној банци и јединственој валути (конвертибилна
марка).1458 После више одлагања, Европска унија и Светска банка у
Бриселу организовале су дводневну донаторску конференцију за
обнову БиХ у јулу 1997.1459 Као високи представник Вестендорп је
тешко приморао Изетбеговића да преко Савета министара БиХ буде
усвојена подела амбасадора тако да Бошњаци дају 13 амбасадора
БиХ, Срби 11, а Хрвати 9.1460 Следеће године Скупштина БиХ није
могла да одабере како ће изгледати застава БиХ, а то је учинио
Вестендорп.1461
У време почетка сукоба Вођа са Пала и Биљане Плавшић у РС,
1455
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 115, 117. Приликом једне посете
Бањалуци у септембру 1997. Крајишник, Калинић, Кличковић и њихова пратња
у хотелу Босна били су опкољени присталицама Б. Плавшић, а из хотела су
изашли уз заштиту СФОР-а.
1456
Политика (29857) 5.12.1996, стр. 1-2, 16.
1457
1458
Политика (30028) 30.5.1997, стр. 18. Да утичу на договарање састанку су
присуствовали посланик САД за примену Дејтонског споразума Роберт Гелбард,
помоћник министра финансија САД Дејвид Липтон и Серж Робен, који је био
одређен за гувернера Централне Банке БиХ.
1459
конференцији је обећана помоћ од 1,2 милијарде долара за БиХ.
1460
тика (30100) 10.8.1997, стр. 18. Да се одлука усвоји, САД и више држава ЕУ
наредили су да се прекину контакти са раније постављеним амбасадорима БиХ.
1461
General Framework Agreement for Peace …, р. 60; Политика (30275) 5.2.1998,
стр. 17. Према члану 6. Устава БиХ симболе државе требала је одредити
Парламентарна скупштина БиХ, а одобрити их Председништво БиХ.
28.2.1997. Зоран Лилић и Момчило Крајишник потписали су Спора-

зум о специјалним паралелним односима између СРЈ и РС. 1462 Кра-
јем јуна 1997. Б. Плавшић је покушала указом председника да сме-
ни министра полиције РС Драгана Кијца. 1463 Биљана Плавшић
распустила је 3.7.1997. Скупштину РС, а расписала изборе за
нову.1464 У првој половини јула 1997. одлуку Биљане Плавшић да
распусти Скупштину подржали су високи представник К. Вестендорп
и државни секретар САД М. Олбрајт.1465
У то време, 10.7.1997. године, тражећи осумњичене за ратни
злочин, британски војници у СФОР-у напали су и убили код Приједо-
ра Симу Дрљачу, бившег начелника полиције у Приједору, а у бол-
ници у Приједору ухапшен је њен директор др Милан Ковачевић.1466
Сукоб Биљане Плавшић са Крајишником и остатком СДС-а
довео је до састанка Главног одбора СДС-а на Палама. На њему је
одлучено да се Б. Плавшић избаци из СДС-а и да се тражи да она
поднесе оставку на место председника РС.1467
У другој половини јула 1997. Клаус Кинкел је рекао да Немачка
жели да у борби за власт у РС победи Б. Плавшић. 1468 На захтев
Владе РС,1469 Уставни суд РС одлуку о распуштању Скупштине про-
гласио је неуставном средином 15.8.1997. године, али гласноговор-
ник владе САД изјавио је да САД подржавају Б. Плавшић, а да је
одлука Уставног суда РС незаконита и дело Караџићевих приста-
лица.1470 У другој половини августа 1997. део команданата полиције
1462
Политика (29940) 1.3.1997, стр. 1. Као најважније тело за остваривање те са-
радње Споразум је предвидео (5. члан) стварање Савета за сарадњу. За
председника Савета за сарадњу одређен је председник СРЈ, а за потпредседни-
ка је одређен члан Председништва БиХ из Републике Српске. Преостале
чланове Савета именовали су 3 председник Савета, а 2 потпредседник.
1463
литика (30061) 2.7.1997, стр. 18. Плавшић је тужила МУП РС и Д. Кијца да су
допустили незаконит превоз и продају цигарета, алкохола, кафе и других про-
извода, а тако није плаћен порез у РС, него су се богатили појединци.
1464
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 115; Политика (30064) 5.7.1997,
стр. 16; Политика (30070) 11.7.1997, стр. 18.
1465
Политика (30071) 12.7.1997, стр. 18.
1466
Политика (30451) 2.8.1998, стр. 1. Убрзо, др Ковачевић је умро у Хагу 1.8.1998.
1467
Политика (30080) 21.7.1997, стр. 17.
1468
Политика (30085) 26.7.1997, стр. 18. Министар спољних послова Немачке
Клаус Кинкел посетио је БиХ и разговарао са А. Изетбеговићен о повратку око
300.000 избеглица из Немачке у БиХ.
1469
Политика (30064) 5.7.1997, стр. 16.
1470
Политика (30105) 17.8.1997, стр. 18.
који је подржавао председницу Биљану Плавшић преузео је поли-

цију и безбедносне службе у Бања Луци.1471 Она је издала и указ о
постављању Марка Павића за вршиоца дужности министра унутра-
шњих дела.1472 У Бањалуци, 28.8.1997. Биљана Плавшић основала
је Српски народни савез.1473 СФОР је помогао да присталице Б.
Плавшић узму и неке предајнике Српске Радио Телевизије и после
тога емитују вести из Бањалуке, уместо оних са Пала.1474
ОЕБС је организовао 13. и 14.9.1997. општинске изборе у оба
ентитета на подручју БиХ.1475 На изборима у већини општина најви-
ше посланичких места добиле су странке које су и пре биле водеће
у Федерацији то су биле СДА и ХДЗ, а у Републици Српској већину
општина задржала је СДС.1476 После тога, посредовањем Милоше-
вића у Београду 24.9.1997. Биљана Плавшић и Момчило Крајишник
потписали су договор да се у РС у новембру одрже избори за
посланике у Скупштини, а 7.12.1997. и за председника РС.1477
На изборима за Скупштину 22. и 23.11.1997. СДС је освојио
највише места, али недовољно да састави владу.1478 Б. Плавшић за
премијера одредила је Милорада Додика (Бања Лука, март 1959), а
он је владу саставио 18.1.1998. на Народној скупштини РС у Бије-
љини.1479 Присталице Б. Плавшић уз подршку Бошњака, средином
1471
Политика (30120) 30.8.1997, стр. 18. На тражење Б. Плавшић, у преузимању
Станице јавне безбедности у Бањалуци учествовали су војници СФОР-а са
оклопним возилима и међународни полицајци (ИПТФ). Крајем августа 1997.
СФОР и Међународне полицијске снаге покушали су помоћи присталицама Б.
Плавшић да преузму контролу у станицама полиције у Брчком и Бијељини, уз
званично објашњење да су дошли само да изврше преглед наоружања
полиције. Присталице руководства са Пала и СДС-а окупиле су се испред
станица полиције и дошло је до сукоба у коме су преврнута нека возила
међународне полиције и повређено неколико лица.
1472
Политика (30114) 24.8.1997, стр. 18.
1473
Политика (30119) 29.8.1997, стр. 18
1474
Политика (30175) 24.10.1997, стр. 18.
1475
Политика (30135) 14.9.1997, стр. 1; Политика (30137) 16.9.1997, стр. 19. Срби
су успели освојити већину и у три општине из који су протерани 1995. у Дрва-
ру, Босанском Петровцу и Б. Грахову.
1476
Политика (30167) 16.10.1997, стр. 18.
1477
Политика (30146) 25.9.1997, стр. 1.
1478
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 115. СДС је добила 24 места,
Коалиција за целовиту и демократску БиХ 16 места, Српски народни савез
Биљана Плавшић и Српска радикална странка РС добиле су по 15 места,
Социјалистичка партија РС 9 места, Странка независних социјалдемократа и
Социјалдемократска партија БиХ добиле су по 2 места.
1479
јуна 1998. смениле су Драгана Калинића, а за председника Народне

скупштине изабран је Петар Ђокић.1480
На изборима за председника РС 12. и 13.9.1998. Биљана
Плавшић изгубила је од Николе Поплашена (из СРС), кога је
подржавао и СДС, а у Председништво БиХ изабрани су Живко
Радишић (социјалиста из РС), Алија Изетбеговић (као представник
Бошњака) и Анте Јелавић (као представник Хрвата ХДЗ) из Феде-
рације БиХ.1481 У Народној скупштини РС, СДС је добио 19 места,
Коалиција за цјеловиту и демократску Босну и Херцеговину добила
је 15 места, Српски народни савез добио је 12 места, Српска ра-
дикална странка Републике Српске добила је 11 места, Соција-
листичка партија Републике Српске добила је 10 места.1482
Председник РС Никола Поплашен се сукобио са Милорадом
Додиком и настојао да га смени са места председника владе, али
високи представник Карлос Вестендорп сменио је 5.3.1999. Попла-
шена уз објашњење да је „злоупотребио овлаштења председника
РС, игнорисао вољу народа Републике Српске коју изражавају
изабрани посланици у Народној скупштини... радио на стварању
нестабилности у РС”.1483 Поплашен је одбијао да прихвати ту одлуку,
али је влада РС подржала смењивање и донела одлуку да полиција
спречи Поплашена и његове сараднике да уђу у њихове радне
просторије у Банском двору у Бањалуци.1484
У Риму 14.2.1997. Робертс Овен, као председник комисије за
Политика (30283) 13.2.1998, стр. 20. Историјат Владе Републике Српске са
www.vladars.net/sr-SP-Cyrl/Vlada/Aktivnosti/Pages/Istorijat.aspx (јануар 2019).
Милораду Додику подршку нису дали СДС и СРС, а он је морао саставити
мањинску владу уз подршку Српског народног савеза и Социјалистичке парти-
је. Тој влади подршку је дала и Коалиција за цјеловиту и демократску БиХ.
1480
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 116-117.
1481
Политика (30514) 4.10.1998, стр. 18. У Народној скупштини РС места је добило
12 странака. СДС је добио 19 места, Коалиција за целовиту БиХ добила је 15
места, Српски народни савез добио је 12 места, Српска радикална странка
добила је 11 места, а Социјалистичка партија добила је 10 места. У Парламенту
Федерације највише места освојиле су Коалиција за целовиту БиХ (у којој је
водећа била СДА) 68, ХДЗ је освојио 28 места, а СДП БиХ 19 места.
1482
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 117. Странка независних социјал-
демократа добила је 6 места, Радикална странка Републике Српске добила је 3
места, Српска коалиција за Републику Српску добила је 2 места, Социјалдемо-
кратска партија Босне и Херцеговине добила је 2 места, Коалиција за краља и
отаџбину, Нова хрватска иницијатива и Хрватска демократска заједница добиле
су по једно место у Народној скупштини РС.
1483
Политика (30661) 6.3.1999, стр. 1.
1484
арбитражу о Брчком, саопштио је да ће коначна одлука бити донета

15.3.1998. а да ће до тада бити именован „супервизор за Брчко”, ко-
ји ће првенствено бринути о људским правима и повратку избегли-
ца, а да ће он имати право да створи и вишенационалну полицију у
Брчком.1485 У марту 1997. у Бечу је одржана међународна конфе-
ренција о Брчком, а на њој је именован супервизор за Брчко Роберт
Фаранд, политичар из САД, са задатком да створи „неку врсту фе-
дералне територије у том граду”.1486 У првој половини фебруара
1998. у Бечу је одржано вишедневно саслушање представника РС и
Федерације БиХ пред судијом Робертом Б. Овеном,1487 али је он
доношење одлуке коме треба да припадне Брчко одложио.1488 Нова
саслушања обављена су у фебруару 1999. а пред своје саслушање
А. Изетбеговић је рекао: „Мислим да је рјешење према којем би
Брчко припало Републици Српској апсолутно неприхватљиво.”1489
Неколико сати после Вестендорпове одлуке да смени Николу
Поплашена, Р. Овен је прогласио да Дистрикт Брчко даје у
надлежности заједничких институција БиХ 6.3.1999.1490 Ти поступци
међународних представника изазвали су кризу у РС, а влада СРЈ,
као потписник и гарант Дејтонско-париског мировног споразума,
тражила је од Надзорног одбора Савета за примену мира у БиХ да
се одлуке Вестендорпа и Овена ставе ван снаге као кршење потпи-
саних споразума у Дејтону и Паризу 1995.1491
У јуну 1998. као заједничко средство плаћања у Федерацији
БиХ и Републици Српској уведена је конвертибилна марка, која је
мењана без провизије 1:1 за немачку марку.1492 У новембру 1999.
влада Републике Српске донела је одлуку да се динар СРЈ престане
користити као средство плаћања у РС. То кидање монетарног је-
динства СРЈ и РС омогућило је увођење тзв. конвертибилне марке
као јединственог средства плаћања у Федерацији и РС и стварање
јединственог економског простора у БиХ.
1485
Политика (29926) 15.2.1997, стр. 1.
1486
Политика (29947) 8.3.1997, стр. 1.
1487
Политика (30275) 5.2.1998, стр. 17.
1488
Политика (30314) 16.3.1998, стр. 18.
1489
Политика (30629) 2.2.1999, стр. 18.
1490
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 117. Председник владе РС до
почетка 2001. године, Милорад Додик изненађен одлуком о Брчком која је
личила на пресецање територијалног јединства РС најавио је и оставку владе.
1491
Политика (30667) 12.3.1999, стр. 2.
1492
Срби у независној држави Хрватској од 1996. до 1999.
После доношења нове резолуције СБ 22.11.1995. године,1493

УНКРО је средином јануара 1996. сменио УНТАЕС са око 5.000
војника и прелазном управом УН са средиштем у Вуковару, а СБ је
као администратора УН за ту област поставио Жак Пол Клајна,
пензионисаног генерала из САД.1494 После, мандат УНТАЕС-а проду-
жен је до 15.1.1998.1495
Према процени од средине јануара 1996. до априла 1997. годи-
не на том подручју било је око 150.000 становника.1496 Горан Хаџић
је сведен на председника Сремско-барањске области. Да се олакша
мирно припајање области Вуковара и Барање, у мају 1996. године
Сабор је усвојио Закон о амнестији за лица (првенствено Србе) која
су учествовала у побуни против власти из Загреба од августа 1990.
и рату 1991-1995.1497 После, у октобру 1996. усвојен је и „Закон о
опћем опросту“.1498
Уништавања имовине Срба у западним деловима освојене РСК
била су велика. Ако Срби затраже одштету за имовину која је
уништена терористичким и сличним делима Хрватска држава била
би на рубу економске пропасти. То би ублажило штете које су нане-
те Србима и омогућило њихов значајнији повратак. Због тога Сабор
Републике Хрватске у јануару 1996. године по убрзаном поступку
изменио је Закон о облигацијама и поништио обавезу државе да
надокнади штете које су терористичка дела нанела грађанима.1499
1493
Политика (29491) 24.11.1995, стр. 4.
1494
Политика (29541) 19.1.1996, стр. 7.
1495
Политика (29842) 17.11.1996, стр. 7; Политика (30076) Београд 17.7.1997, стр.
7. На предлог Б. Галија Савет безбедности УН усвојио је резолуцију 1079. у
новембру 1996. о продужењу мисије за 6 месеци. Друга резолуција 1120 о
продужењу мандата УНТАЕС-а усвојена је у јулу 1997.
1496
Политика (30019) 21.5.1997, стр. 7. Велику већину становника области чинили
су Срби, а на том подручју живео је значајан број Хрвата, али и Мађара (до
8.000). Око 60.000 лица чинили су Срби који су на то подручје дошли из других
делова Хрватске (већином 1995), а Хрватска је имала око 80.000 избеглица
које су се требале вратити у ту област.
1497
Политика (29660) 19.5.1996, стр. 7.
1498
Саво Штрбац, Погинули, нестали и избјегли ..., стр. 109.
1499
Туђман је радио на ширењу усташтва као облика понашања

који Хрватска држава прихвата и награђује. Тако је предлагао да се
посмртни остаци усташа покопају у заједничку гробницу са остацима
лица које су усташе убиле у Јасеновцу 1941-1945.1500 Уништавање
имовине Срба и застрашивање државном подршком усташама
обесхрабрило је већину Срба да се врате у домове из којих су
протерани 1991-95. Почетком јануара 1997. УНХЦР је објавио да се
вратило из СРЈ око 420 Срба у западни део РСК.1501 Малобројни
који су се вратили били су жртве напада насилника и усташа.1502
Већини није допуштано да уђу у своје куће, које су „Законом о
привременом преузимању и управљању одређеном имовином” биле
дате Хрватима.1503
Законом о власништву од 1997. у земљишним књигама за сто-
тине хиљада катастарских јединица Хрватска је мењала уписаног
власника, то јест брисала је раније власнике Србе и Југословене, а
уписивала Републику Хрватску као власника.1504 Тако је отимала
имовину многих лица. Истовремено у подручја из којих су протерани
Срби насељавани су Хрвати из БиХ. 1505 Од 13. до 15.5.1997. године
Хрвати из БиХ, који су насељени на подручје Костајнице, нападали
су и тукли неколико десетина Срба повратника и најмање једног
Хрвата.1506
1500
Политика (29619) 6.4.1996, стр. 7. То је било превише за значајну заједницу
Јевреја у САД и америчке новине као „Вол стрит џурнал“ у коме је писано да
хрватски народ мора зауставити свог председника пре него што обешчасти
његово име, скрнавећи историју.
1501
Политика (29899) 19.1.1997, стр. 7. Према УНХЦР-у у то време у СРЈ је било
око 298.000 избеглица из западних делова РСК.
1502
Политика (29837) 12.11.1996, стр. 7. Двоје старијих људи који су се вратили у
Буковић, код Бенковца били су нападнути крајем октобра 1996. а Стану Јокић
(стару 60 година) тукли су и силовали.
1503
1504
Миодраг Линта, Евидентирање уништене, отете ..., стр. 173.
1505
Политика (29881) 29.12.1996, стр. 16. Према изјави уреда за избеглице
Хрватске у њој је било у децембру 1996. око 160.000 избеглица из БиХ, а од
тога 122.000 Хрвата. Према истом извештају 17.000 Хрвата из БиХ насељено је
у подручја која су узета од Срба 1995. а највише у Лику (Кореницу, Доњи
Лапац, Удбину).
1506
Хрватске власти су покушале да окриве Србе. Американцима су причали да су
Срби изазвали сукоб јер су пуцали из пиштоља у ваздух за православни Васкрс
и „поздрављали са три прста”. Амбасадор САД, Питер Галбрајт одбацио је то
као бесмислице. Православни Васкрс је био две седмице пре напада на Србе.
Поред тога, није вероватно да неколико десетина Срба изазива стотине Хрвата
из БиХ, које подржава држава Хрватска, код Костајнице.
Почетком 1997. повећало се исељавање српских породица са

подручја источног дела РСК, а Ж. Пол Клајн је процењивао да ће до
20.000 лица, од укупно око 120.000 Срба, напустити то подручје због
обнове власт из Загреба.1507 Унтаес и хрватске државне службе
организовали су 13-15.4.1997. гласање за нове општинске власти у
Сремско-барањској области, а истовремено и општинске и жупа-
нијске изборе у остатку Хрватске.1508 Самостална демократска
српска странка (СДСС) освојила је већину у Белом Манастиру и 10
мањих општина, али у Вуковару имала је 12 чланова општинског ве-
ћа, а хрватске странке 14. 1509 Према споразумима, десетине хиљада
Хрвата могле су се вратити у области Вуковара и Барање, а Туђман
је пристао да Срби избеглице из западних делова РСК, који су били
у области Барање и Вуковара могу да се врате у своје домове. 1510
Повратак избеглица је био спор, а у јуну 1997. Ж. П. Клајн је за новог
команданта Прелазних полицијских снага именовао Хрвата Инава
Бабића.1511 Од јула 1997. цариници Републике Хрватске преузели су
контролу границе Сремско-барањске области са СРЈ, а у августу
1997. нови шеф Прелазне управе УН за источну Славонију, Барању
и западни Срем постао је Вилијем Вокер.1512 После истека прелазне
међународне управе, 15.1.1998. завршено је мирно припајање за-
падног Срема и Барање Хрватској.1513 Ускоро су почели притисци
националиста и власти Хрватске на Србе у области Вуковара и
Барање, а у неким случајевима притисци и насиља довели су до
убистава Срба.1514
1507
Политика (29928) 17.2.1997, стр. 7.
1508
Политика (29984) 14.4.1997, стр. 1. На списковима гласача, који су састављени
у Загребу, недостајао је један број Срба и то је створило тешкоће.
1509
Сремско-барањска област подељена је у две жупаније. Због тога су Срби имали
мањи број посланика у жупанијским већима. Значајнији је био њихов број у
Вуковарско-сремској жупанији у којој је СДСС добила 10 места, али је ХДЗ
освојио 24 места, а остале хрватске листе још 6 места.
1510
1511
Политика (30061) Београд 2.7.1997, стр. 7. Почетком јула 1997. у Прелазним
полицијским снагама било је око 1.100 Срба, више од 800 Хрвата и мање од
100 припадника осталих националности.
1512
1513
Политика (30243) 4.1.1998, стр. 7; Политика (30255) 16.1.1998, стр. 7. Пре
тога првих дана јануара 1998. у Загребу, Питера Галбрајта је сменио нови
амбасадор САД Вилијем Монтгомери.
1514
Политика (30820) 12.8.1999, стр. 7. Дружина Хрвата ушла је у кућу Ђуре
Мутића у Берку, он је покушао побећи, али убили су га у дворишту 9.8.1999.
Према једној изјави његовог блиског сарадника С. Месића,

Туђман је у Хрватској настојао узети „потпуну власт за себе и своју
партију”,1515 а са хрватским националистима и злочинцима од 1990.
до 1998. СР Хрватску је претворио у независну државу Хрватску,
али је створио друштво нетрпељивих у коме су штићени разни почи-
ниоци злочина.1516 Јавно су физички нападани политички противни-
ци како Стипе Шувар, председник Социјалистичке радничке партије,
кога су тукли у Загребу у гостионици Пургер 15.10.1998.1517
Нетрпељивост у Хрватској испољавала се првенствено према
Србима и свему што је српско. 1518 Протерано је око две трећине
Срба који су живели у СР Хрватској. Велики број избеглих Срба
годинама се није усуђивао вратити у Хрватску да посети, или прода
куће и поседе. Томе су доприносиле тајне оптужнице, и пресуде
против Срба за „ратне злочине”, али и насиља Хрвата према Срби-
ма који су се вратили у Хрватску.1519 Наравно нетрпељивост се није
зауставила на Србима, око половине Рома напустило је Хрватску од
1991. до почетка 1996.1520 Туђман је грубо оптуживао и угледне
Хрвате који су имали храбрости да се супроставе његовој само-
1515
Политика (29460) 24.10.1995, стр. 6.
1516
Политика (30541) 31.10.1998, стр. 7. Бивши саветник Туђмана, Славен Летица
за „Младину” из Љубљане 1998. рекао је: „Туђман осећа ... наклоност ... према
криминалцима, различитим паравојним злочинцима ...”
1517
Политика (30530) 20.10.1998, стр. 7. Један од нападача на брачни пар Шувар
био је Тихомир Орешковић, познат као саучесник у злочинима у Госпићу 1991.
1518
тика (29302) 19.5.1995, стр. 6; Политика (29449) 13.10.1995, стр. 7. Почетком
1995. Политика је пренела једно истраживање које је у престоници Хрватске,
Загребу, објавио Глобус. Према том истраживању 57,9% испитиваних грађана
Хрватске рекло је да Срби немају добрих особина (врлина), а 49,6% је рекло
да би се противило одлуци свог детета да склопи брак са Србином/Српкињом.
Када је крајем јануара 1995. у Загребу у дворани Просвјете оснивана Само-
стална српска странка (ССС) националисти Хрвати су ушли у дворану и фи-
зички напали Милана Пуповца, који је постао председник нове странке, а
полиција Хрватске је то само гледала. Странка је покушала да се региструје са
логотипом, службеним знаком, који је имао три ћирилична слова „ССС”, али
није јој одобрена регистрација док није променила службени знак у три
латинична „SSS” у октобру 1995.
1519
Политика (31190) 25.8.2000, стр. 7; Политика (31472) 15.6.2001, стр. 6. Срби
који су се враћали у Хрватску тражили су од УНХЦР-а проверу да ли против
њих постоје тужбе, али се дешавало да представници државних служби
Хрватске кажу да против неког Србина нема никакве тужбе, а када тај Србин
дође да обиђе своју имовину затварали су га, уз објашњење да постоји пресу-
да, или оптужба да је починио ратни злочин.
1520
Политика (29609) 27.3.1996, стр. 7.
вољи.1521 Ипак, Ф. Туђман је прихватан у међународној заједници као

угледни представник Хрвата и Хрватске.1522 После свега што је
учинио, на изборима 15.6.1997. године Фрањо Туђман је изабран за
председника Хрватске,1523 а умро је 10.12.1999.1524
После мирног припајања источних остатака РСК Хрватској
(почетком 1998) и протеривања већине Срба из Хрватске, Хрватска
је спремала тужбу против Срба у СРЈ. Изгледа да је желела да се
становницима СРЈ наметне плаћање велике одштете, то јест еко-
номско ропство према Хрватској. После напада НАТО-а на СРЈ,
Међународном суду правде у Хагу у јулу 1999. Хрватска је дала
тужбу против СРЈ (касније њене наследнице Србије) за геноцид (у
периоду 1991-1995).1525 После десет година и Србија је поднела
тужбу против Хрватске за геноцид над Србима у РСК 1995. године, а
Међународни суд правде одбацио је обе тужбе 3.2.2015.1526
Две „државе” на Космету и припреме за рат
У Социјалистичкој Аутономној Покрајини (САП) Косово дошло

је до потпуног раздвајања политичких представника Албанаца и
Срба 1990. Албанци посланици у Скупштини САП Косово 2.7.1990.
године усвојили су Декларацију о стварању Републике Косово у
СФРЈ, али Скупштина Србије распустила је Скупштину САП Косова
5.7.1990.1527
Од пролећа 1991. Албанци су стварали упоредну албанску
власт на Космету а водио их је Ибрахим Ругова (1944-2006), који је
проглашен за председника председништва албанске републике
1521
Политика (30054) 25.6.1997, стр. 7. Председника Хрватске академије знаности
и уметности Ивана Супека средином 1997. Туђман је оптужио да позива да се
убије председник Хрватске. После Туђманове оптужбе, уследиле су анонимне
претње академику Ивану Супеку да ће бити убијен.
1522
Политика (29845) 20.11.1996, стр. 7. У новембру 1996. Туђману је у амбасади
Русије у Загребу додељена Медаља Жукова, којом га је украсио председник
Русије Борис Јељцин.
1523
Политика (30046) 17.6.1997, стр. 7; Политика (30096) 6.8.1997, стр. 7. Побе-
дио је у првом гласању освојивши око 61% гласова.
1524
Политика (30939) 12.12.1999, стр. 7.
1525
Политика (31372) 2.3.2001, стр. 4.
1526
Јелена Церовина, Хашки суд окончао рат Срба и Хрвата, http://www.politika.rs.
1527
Human Rights Watch, По наређењу ..., стр. 54. После, Албанци из распуштене
Скупштине САП Косова на тајном састанку у Качанику 7.9.1990. донели су
Устав такозване Републике Косово.
Косово, а за председника владе исте проглашен је Јусуф Зејнулаху.

Већина Албанаца подржавала је Ругову, а показивала непослушност
према установе Републике Србије, то јест према њеним покра-
јинским и општинским властима на Космету.1528 Десетине хиљада
Албанаца одбијали су да упишу ученике у школе, јер су оне биле
део установа Србије.1529 Албанци са Космета су за своје паралелне
установе такозване Републике Косово добијали значајна средства
од неколико стотина хиљада исељеника који су радили у државама
западне Европе и САД.1530 Албанци који су се бавили незаконитом
продајом дроге и проституцијом,1531 такође су давали део новца за
поткупљивање политичара на Западу који ће подржати политичке
захтеве Албанаца са Космета.1532
Крајем септембру 1991. године Албанци су одржали нелегални
референдум и на основу тог гласања прогласили своју независну
републику.1533 Тада је само влада републике Албаније признала
„Републику Косово” као самосталну државу.1534 На албанским не-
легалним изборима на Космету у мају 1992. изабрани су Скупштина
Републике Косово и председник И. Ругова, који је био једини за кога
се могло гласати.1535 Ругова и Албанци су имали, помоћ из суседне
1528
Политика (27848) 17.4.1991, стр. 16; Политика (27864) 5.5.1991, стр. 14. Неле-
гална скупштина Албанаца састајала се углавном ван Србије, а и председник
владе Зејнулаху боравио је у Загребу у априлу 1991.
1529
литика (28341) 1.9.1992, стр. 6; Human Rights Watch, По наређењу ..., стр. 55-
56. Албански учитељи одбијали су да прихвате нови наставни програм и због
тога су масовно отпуштани из државних школа 1991.
1530
Политика (30010) 12.5.1997, стр. 2; Human Rights Watch, По наређењу ..., стр.
56. Због сукоба већине Албанаца са државним установама Србије повећао се
број Албанаца који су одлазили у ЕУ да тамо траже посао и живе. Према писа-
њу Њујорк Тајмса, које је пренела политика Албанци запослени у Немачкој и
Швајцарској одвајали су око 3% од својих зарада за помагање самопроглашене
албанске владе Косова.
1531
Политика (31195) 30.8.2000, стр. 1. Јиржи Динстбир, специјални известилац УН
за људска права на Балкану, у августу 2000. рекао је како су у финансирању
ратова у Босни и на Космету учествовале криминалне дружине, а посебно
Албанци који држе значајан део незаконите продаје дроге у Европи.
1532
Смиља Аврамовић, Међународноправни вид Косовскометохијске кризе,
www.sanu.ac.rs (мај 2017), стр. 21. Покушаји Србије да изврши редовни попис
становништва на Космету нису успели, јер Албанци нису желели да приме
пописиваче и дају основне податке о себи.
1533
Политика (28013) 1.10.1991, стр. 16; Смиља Аврамовић, Међународно-
правни ..., стр. 20.
1534
Human Rights Watch, По наређењу ..., стр. 54-55.
1535
Албаније.1536 Значајнију помоћ Албаци су очекивали од САД. По-

четком марта 1993. Бил Клинтон послао је писмо Милошевићу. У
том писму претио је да ће, САД ако дође до оружаних сукоба на
Косову, бити спремне да пошаљу „војне снаге” против Србије.1537
Од 1991. део присталица албанске независности нападао је
Србе, српску полицију и Албанце који су сарађивали са властима
Србије.1538 Од краја 1994. МУП Србије покушао је да спречи ства-
рање нелегалне полиције коју су стварали Албанци на Космету. 1539
Пре тога, већ 1993. настала је наоружана организација Албанаца
UÇK/УЧК (Ushtria Çririmtare e Kosovës), или ОВК ( Ослободилачка
војска Косова), а за њеног команданта одређен је Адем Јашари.1540
Када је завршен рат у БиХ и почело примењивање мировног
споразума, који је потписан у Паризу, од краја марта 1996. повећао
се број оружаних напада УЧК на Космету.1541 Према једној процени
1996. УЧК је имала око 600 лица,1542 а по правилу „удари и бежи”
нападала је Србе, Роме, али и Албанце који су подржавали државну
Скупштина се није могла конституисати.

1536
Политика (28291) 11.7.1992, стр. 2. Председник Албаније, Сали Бериша, на
састанку КЕБС-а 10.7.1992. године, тражио је да се пошаљу мировне снаге на
Косово, јер може доћи до оружаних сукоба.
1537
Славољуб Б. Шушић и Златоје Терзић, Од Бриона ..., стр. 77, 392-393; Human
Rights Watch, По наређењу ..., стр. 57. Неколико месеци пре, у децембру 1992.
председник Џ. Х. В. Буш послао је слично писмо за С. Милошевића, то јест
претио је да ће употребити војску САД против Србије.
1538
Албанске вође покушавале су да убиства милиционера Србије објасне као
„инциденте”, а потрагу за убицама су називали насиљен државе (Србије). Тако
је о убиству милиционера говорио и И. Ругова у јулу 1992. Од 1994. до средине
марта 1998. Албански побуњеници су напали неколико десетина својих
сународника који су радили у предузећима, или државним службама Србије, а
убили су око 20 лица.
1539
1540
Бојан Ђокић, Злочин ОВК: Гранатирање српске пијаце у селу Бресје,
www.independent.academia.edu/DjokicBojan (април 2019), стр. 334; МКСЈ УН
(IT-03-66-T), Пресуда Фатмиру Љимају, Харадину Баљи и Исаку Муслију, Хаг
30.11.2005, www.icty.org (април 2019), стр. 17-18.
1541
Политика (30306) 8.3.1998, стр. 1; Human Rights Watch, По наређењу ..., стр.
60. У пет напада само 22.4.1996. код К. Митровице, Приштине, Штимља, Пећи и
Дечана убијено је 5 лица, а неколико рањено. Према изјави Рустем Мустафе
Ремија, која је објављена у Зерију из Приштине 21.4. и 4.5.2000. нападе
изведене 22.4.1999. УЧК је планирала раније, то јест нису били спонтано
насиље. У 1996. извршено је око 30 напада на Космету.
1542
Марко П. Атлагић: Тзв. Ослободилачка ..., стр. 75, 77. У језгру УЧК били су и
бивши официри ЈНА који су се борили на страни Хрвата и Муслимана од 1991.
управу и полицију Србије, или радили у њима.1543

После неколико година нереда у образовању на Космету,
Милошевић и Ругова потписали су споразум о повратку учитеља и
ученика Албанаца у школе државе Србије 1.9.1996.1544 Потписани
споразум није могао да лако примени. 1545 Средином 1997. дошло је
до сукоба „председника Косова” Ругове са председником његове
„владе у избеглиштву” Бујаром Букошијем.1546
Милошевићево неприхватање изборних резултата у Србији
крајем 1996. олакшало је притиске САД и ЕУ. Под утицајем оба-
вештајних агенција, анализа „стручњака” и медија у САД и ЕУ у
јавности годинама је стварано уверење да у Београду владају
недемократе и ратни злочинци. Од 1997. појачало се приказивање
стања на Космету као примера насиља Милошевићеве власти.
Када је полиција Србије растерала студенте Албанце који су
протестовали у Приштини против Србије, К. Кинкел је изјавио да је
то „кршење основних људских права” и да „није унутрашња ствар
Југославије, него се дотиче целе Европе”.1547 У Бону је била ми-
нистарска конференција о спровођењу Дејтонског мировног спора-
зума 9-10.1997. године, а на њој је председник конференције, Клаус
Кинкел, министар иностраних дела Немачке, наметнуо расправу и о
Космету.1548
Контакт група, која је основана због сукоба у БиХ, средином
1997. почела је да поставља захтеве према Србији да се промени
стање на Косову. Расправе о Косову постале су и једна од честих
1543
Политика (29896) 16.1.1997, стр. 19. У јануару 1996. убијен је Малић Шехоли,
члан СПС, у Подујеву, а УЧК је преузела одговорност за то убиство.
1544
Политика (29767) 3.9.1996, стр. 1.
1545
Политика (30162) 11.10.1997, стр. 14.
1546
Политика (30083, Београд 24.7.1997, стр. 16; Политика (30421) 3.7.1998, стр.
1-2; Политика (30427) 9.7.1998, стр. 1. Ругова је објавио да смењује Букошија,
а Букоши је обуставио давање новца за Руговине потребе. Тај новац је са-
купљен од Албанаца запослених у страним земљама. Ричард Холбрук је рекао
средином 1998. да су по уплатама новца и слању бораца у УЧК посебно били
значајни Албанци који су радили у Немачкој, Швајцарској и Данској. Убрзо
после тога представници тзв. Контакт групе са састанка у Бону 8.7.1998. тра-
жили су да владе спрече насилно прикупљање новца за УЧК од Албанаца који
раде у њиховим државама.
1547
Политика (30154) 3.10.1997, стр. 2.
1548
Политика (30221) 11.12.1997, стр. 1-2. Због тога, представници СРЈ и РС су
напустили конференцију. Ипак, Савет за примену мира у БиХ 10.12.1997.
усвојио је изјаву да „са повећаном забринутошћу прати пораст етничких напе-
тости у другим деловима региона, укључујући Косово ... позива заинтересоване
да одустану од активности које би могле да повећају постојеће тешкоће ...”
тема на састанцима СБ УН. Покушаји Србије да то спречи пози-

вајући се на суверенитет, то јест да је Косово њено унутрашње
питање, ништа нису мењали. Тако је стварана пракса да СБ може
да расправља и о „унутрашњим питањима” неке суверене државе
ако се ради о „угрожености” људских права.
Од друге половине јануара 1997. у Албанији су почели нереди
и протести против председника Салија Берише, а повод за побуну
биле су такозване пирамидалне штедионице које су опљачкале
становништво.1549 Последњег дана у фебруару 1997. протестанти су
упали у војне касарне у Валони и однели оружје, а југ Албаније
постао је у првој половини марта 1997. подручје оружаних сукоба
војске Албаније и побуњеника са неколико десетина убијених. 1550 Уз
сагласност Берише и опозиционих вођа у Албанију су средином
априла 1997. дошле и међународне војне снаге (око 6.000 војника из
Италије, Француске, Шпаније и других земаља) са задатком да
штите аеродроме и саобраћајнице, тако да омогуће доставу помоћи
из иностранства за становништво Албаније.1551 Бериша је пристао
да се одрже ванредни избори, а на изборима у јуну и јулу 1997.
Социјалистичка партија, коју је водио Фатос Нано, и њихови са-
везници добили су више од две трећине места у парламенту.1552
Ови сукоби у Албанији имали су последице и на Косову, а
пљачкање војних магацина (март-мај 1997) омогућило је да се про-
да део тог оружја терористима на Косову (УЧК, или ОВК).1553 Наору-
жање из Албаније и потицаји са Запада охрабрили су УЧК да од
августа 1997. чешће врши нападе на Србе и полицију. 1554 После, од
1549
1550
Политика (29946) 7.3.1997, стр. 1; Политика (29951) 12.3.1997, стр. 1. Велики
део војника Албаније није желео да се бори против побуњеника и они су
заузели и војни аеродром са авионима.
1551
Политика (29986) 16.4.1997, стр. 1.
1552
тика (30091) 1.8.1997, стр. 1. Председник нове владе Албаније у јулу постао је
Фатос Нано. Влада је донела одлуку да се укине ванредно стање које је уве-
дено 1.3.1997. у Албанији. У време тог ванредног стања убијено је око 1.800
лица, али се оружани сукоби и убиства нису зауставили. Нови председник
Албаније постао је Реџеп Мејдани.
1553
Human Rights Watch, По наређењу …, стр. 66. Због велике количине незаконито
узетог оружја из војних складишта, постоје процене да су аутоматске пушке
(калашњиков) продаване за око 50 немачких марака (око 25 евра).
1554
Политика (30134) Београд 13.9.1997, стр. 17. У једној ноћи 11. на 12.9.1997.
Извршено је више напада на полицијске станице (Ризнић код Дечана, Кијево,
Сува Река, Поношевац код Ђаковице, Рудник код Србице, ...) на Космету.
почетка 1998. када је почео оружани сукоб на Косову чешћи су били

и незаконити преласци наоружаних Албанаца преко границе и
оружани сукоби са граничарима СРЈ.
Рат УЧК (ОВК) против Србије и СРЈ

од фебруара 1998. до марта 1999.
Од краја 1997. у селима средишње Дренице стално је била

присутна УЧК, а полиција Србије пролазила је само дању кроз та
села.1555 На почетку напада УЧК у фебруару 1998. представници
САД су изјављивали да је УЧК терористичка организација, али су
оптуживали и полицију Србије да врши претерана насиља.1556 Од
почетка 1998. дошло је до повећаног броја отмица и нестанака
целих дружина, а не само појединих лица.1557 До 28.2.1998. УЧК је
вршила мање нападе на полицију и цивиле, а тада су почели већи
напади на полицију Србије у селу Ликошане, северно од Глоговца, а
југоисточно од Србице (Скендерај) и тај сукоб се може узети као
почетак рата на Косову.1558 Повећано насиље УЧК према полицији и
цивилима који су били ослонац власти Србије и СРЈ било је права
оружана побуна која је рушила легалну државну власт, а стварала је
општу несигурност за становништво.
Према неким проценама направљеним у Југословенској
Војсци, од почетка 1998. до марта 1998. УЧК је имала око 3.000
наоружаних и војно организованих побуњеника, а укупно наоружани
присталицах око 7.000.1559 Послато је више полицајаца и војника да
1555
Human Rights Watch, По наређењу …, стр. 66.
1556
Human Rights Watch, Under Orders: War Crimes in Kosovo, New York 2001,
www.hrw.org (јануар 2018), стр. 37-38. У Приштини 22.2.1998. посланик Б.
Клинтона, Роберт Гелбард новинарима је рекао: „the UCK [KLA] is a terrorist
group by its actions.” Следећег, 23.2.1998. у Београду пред новинарима Р. Гел-
бард је рекао: „The great majority of this violence we attribute to the police, but
we are tremendously disturbed and also condemn very strongly the unacceptable
violence done by terrorist groups in Kosovo and particularly the UCK—the Kosovo
Liberation Army. This is without any question a terrorist group.”
1557
Бојан Ђокић, Масовне отмице и нестанци на Косову и Метохији 1998‒1999,
Бањалучки новембарски сусрети 2016, стр. 343-344. Неки од отетих после су
пронађени као мртви, други су ослобођени, а трећи више нису нигде виђени,
ни живи, ни мртви.
1558
Политика (30300) 2.3.1998, стр. 1, 17. У нападима УЧК 28.2.1998. убијена су 4
полицајца Србије, али и око 15 нападача Албанаца.
1559
МКСЈ УН (IT-04-84bis-T), Пресуда Рамушу Харадинају, Идризу Баљају и Љахију
Брахимају, Хаг 29.12.2012, www.icty.org (април 2019), стр. 8.
успоставе ред на том подручју (Дреница) и у дводневном сукобу 5-

6.3.1998. у селу Доње Преказе, источно од Србице, убијена су два
полицајца Србије, а око 50 Албанаца, међу њима и Адем Јашари.1560
Београд је наредио употребу више полицајаца Србије, али и дела
Приштинског корпуса ВЈ да се успостави ред и мир, а Министарство
спољних послова СРЈ за стране дипломатске представнике орга-
низовало је посету подручју сукоба (Доње Преказе) да се покаже
наоружање УЧК и објасни да употребљена полицијска и војна сила
није била претерана.1561
У исто време, са састанка у Лондону 9.3.1998. „Контакт група за
Балкан” (САД, Немачка, Француска, Велика Британија, Италија и Ру-
сија) тражила је од државних власти из Београда да допусте дола-
зак сталног посланства ОЕБС-а на Косово (али и у Санџак и Војво-
дину), али и да престане употребљавати специјалну полицију и
„претерану силу” на Косову, а најавила је да ће СРЈ и Србија бити
политички и економски кажњене ако се то настави.1562 Најутицајније
државе одлучиле су да „уреде” и односе на Косову. Због тога на
састанку у Лондону проширена је намена „Контакт групе за Балкан”.
Ругова и његове присталице организовали су у марту 1998.
године изборе за самопроглашену Скупштину Републике Косово и
председника, а победио је Ругова.1563
Редовне јединице полиције Србије (МУП) на Косову нису могле
зауставити нападе и убиства, које је изводила све бројнија и све бо-
ље наоружана УЧК.1564 Србија није могла са Космета повући специ-
јалну полицију. Због тога није могла избећи најављене казне већине
из Контакт групе. Београдске власти су од марта 1998. покушавале
да организују разговор са вођама Албанаца о смиривању стања на
1560
Политика (30310) 12.3.1998, стр. 18; Коста Николић, Једна изгубљена историја
..., стр. 294; Дамјан Павлица, Савремена историја Косова, www.pescanik.net
(април 2019); МКСЈ УН (IT-03-66-T), Пресуда Фатмиру ..., стр. 18. Куће Адема
Јашарија и његових сродника, које су биле претворене у војна упоришта УЧК
разорене су. Адем Јашари је убијен а са њим је убијено око 20 наоружаних
Албанаца, али и око 30 жена, деце и стараца, који су били у тим кућама. После
погибије Адема Јашарија командант УЧК постао је Азем Суља.
1561
Политика (30307) 9.3.1998, стр. 1, 16.
1562
Политика (30308) 10.3.1998, стр. 1; Human Rights Watch, По наређењу …, стр.
70-71; Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 294. Од Београда је
тражено и да повуче специјалне јединице МУП-а и ВЈ са Косова, изузимајући
мали број граничара.
1563
1564
Политика (30336) 7.4.1998, 1, 17; Политика (30346) 17.4.1998, 1. ВЈ је
заустављала на граници Албаније и Србије само део шверцованог оружја.
Косову.1565 САД и њене савезнице су притисак према СРЈ наставиле

вршити и преко СБ УН. Резолуциом 1160 (31.3.1998) СБ УН осуђене
су „обе стране” у сукобу на Косову и тражени су мировни преговори,
а забрањена је продаја оружја за СРЈ.1566
Албанска влада Пандели Мајка подржавала је УЧК. На северу
Албаније у Тропоји, Куксу, Бајрам Цурију и другим местима радила
су средишта за војну обуку Албанаца са Косова.1567 Из Швајцарске и
других европских земаља, преко Албаније долазили су Албанци на
Косово, који су желели да се боре против Србије и СРЈ. 1568 200 до
300 Албанаца који су три дана били на обуци у Тропоји покушали су
са оружјем да уђу на Космет, али на подручју Кошара разбили су их
граничари ВЈ 22.4.1998.1569
Као део притиска на Милошевића, од марта 1998. Европска
унија одлучила је да не издаје визе за путовања службеницима СРЈ.
Уз оптужбу да Београд није почео дијалог са Албанцима о положају
Косова, у Лондону 9.5.1998. већина држава у Контакт групи догово-
рила се да забрани свако инвестирање у СРЈ и употребу средстава
СРЈ, која су у банкама на територији чланица Контакт групе, али је
Русија била против тога да се економски кажњава СРЈ.1570 Про-
тивљење Русије није зауставило САД и њихове савезнике. У првој
половини јуна 1998. министри иностраних дела држава ЕУ прихва-
тили су да забране инвестирање у СРЈ, или употребу новца СРЈ,
који је био у банкама на територији ЕУ.1571
Почетком јуна 1998. председник САД Бил Клинтон потписао је
указ којим је забрањено лицима која су повезана са Слободаном
Милошевићем да улазе у САД, или имају новчане послове на тери-
торији САД.1572 У истом месецу забрањено је да авиони компанија из
1565
Политика (30346) 17.4.1998, стр. 1.
1566
2000, www.un.org, р. 10-12; Политика (31236) 10.10.2000, стр. 4; Human Rights
Watch, По наређењу …, стр. 71-72. Кина се уздржала приликом гласања.
1567
Политика (30361) 4.5.1998, стр. 15.
1568
МКСЈ УН (IT-03-66-T), Пресуда Фатмиру ..., МКСЈ УН (IT-03-66-T), Пресуда Фат-
миру ..., стр. 17.стр. 19-20. У једној дружини од око 15 лица у марту 1998. са
муницијом преко границе у Србију су ушли Хашим Тачи, Фатмир Љимај и други.
1569
1570
Политика (30367) 10.5.1998, стр. 2.
1571
Политика (30397) 9.6.1998, стр. 1.
1572
Политика (31816) 4.6.2002, стр. 1-2. Министарство финансија мењало је списак
лица из СРЈ, за које је важила забрана уласка и блокада имовине у САД, а
председници САД нови списак потписивали су сваке године.
СРЈ слећу у САД, Немачку, Италију, Француску и Велику Брита-

нију.1573
Притисци САД и ЕУ од почетка марта 1998. на СРЈ приморали
су власти из Београда да избегавају употребу специјалне полиције и
ВЈ у сукобу са УЧК. Охрабрена УЧК нападима на саобраћајнице
покушавала је да створи већи сукоб, а тако је дала изговор Контакт
групи и САД за даље мешање. МУП Србије постављао је препреке
и вршио контроле на путевима. Крајем априла и у мају 1998. УЧК је
заузела подручје између Дечана и Ђаковице, а Срби су морали
напуштати своја села и склонити се у Дечане, које је опкољавала
УЧК.1574 Према проценама направљеним у ВЈ, почетком маја 1998.
УЧК је имала око 5.000 наоружаних и војно организованих
побуњеника, а укупно око 15.000 наоружаних присталица,1575 а сре-
дином маја 1998. у команди Приштинског корпуса ВЈ постојала је
процена да УЧК контролише око 30% територије Косова.1576
Од маја до јула 1998. УЧК је онемогућила употребу путева од
Приштине према Пећи, а у јуну и јулу 1998. није се могло пролазити
ни путем од Приштине до Призрена.1577 Истовремено, у јулу 1998.
УЧК је увећала своју бројност на 20.000 до 25.000 наоружаних лица,
а контролисала је већи део албанских села, то јест око 40% тери-
торије на Косову и Метохији.1578
Део Срба у месту Дечани био је средином 1998. у потпуном
окружењу од УЧК. У Београду било је видљиво да се неће моћи
избећи већа употреба специјалне полиције и ВЈ против УЧК. Да се
ослободе из окружења Срби у Дечанима у јуну 1998. употребљена
је Војска Југославије, а од тада до септембра 1998. се повећала
употреба специјалне полиције и Војске Југославије против УЧК.1579
У јуну 1998. ЕУ је забранила лицима и друштвима из ЕУ да
улажу новац у СРЈ, а за СРЈ је забрањено да користи своју имовину
1573
Политика (30401) 13.6.1998, стр. 1.
1574
1575
МКСЈ УН (IT-04-84bis-T), Пресуда Рамушу ..., стр. 8.
1576
МКСЈ УН (IT-04-84bis-T), Пресуда Милану ..., стр. 308.
1577
1578
МКСЈ УН (IT-04-84bis-T), Пресуда Милану ..., стр. 309; Human Rights Watch, По
наређењу …, стр. 72; R. Craig Nation, War in …, р. 227.
1579
Политика (30391) 3.6.1998, стр. 15; По наређењу …, стр. 72; R. Craig Nation,
War in …, р. 227. Према проценама у лето 1998. СРЈ и Србија употребиле су око
40.000 полицајаца и војника на Косову.
и новац, које је имала у државама ЕУ.1580 Средином јуна 1998. војни

министри чланица НАТО-а затражили су да се „обустави насиље” на
Космету, а у противном, запретили су војним нападом. 1581 Због тога
Слободан Милошевић сусрео се са председником Б. Јељцином у
Москви, али није добио подршку. Напротив, у Москви од Јељцина је
добио потврду да мора да попусти и потписао је пристанак да ОЕБС
може на Космет послати своје посматраче 16.6.1998. године.1582
Представник САД у УН Ричард Холбрук је потврдио да су САД,
преко Роберта Гелбарда у Вашингтону одржали прве званичне
разговоре са представницима УЧК.1583
НАТО је користио сукобе на Косову као изговор да размести
део војске у Македонију и Албанију и организује војну вежбу ави-
јације на подручју те две државе средином јуна 1998.1584 На предлог
генералног секретара УН Кофи Анана, СБ је усвојио резолуцију о
повећању броја војника у УНПРЕДЕП-у на 1.050 лица у јулу 1998.1585
Испуњавајући споразум са Јељцином Србија је допустила да у
првој половини јула 1998. на Косово дођу први посматрачи ОЕБС-
а.1586
Убрзо, 17.7.1998 УЧК је напала и једно веће насеље Ораховац
(Раховец) и држала већи део града до 19.7.1998.1587 Из оближњих
села Ретимље и Оптеруше 17-18.7.1998. УЧК је отела 24 мушкарца,
1580
Политика (31236) 10.10.2000, стр. 4; Human Rights Watch, По наређењу …, 76.
1581
1582
Политика (30405) 17.6.1998, стр. 1; Политика (30840) 1.9.1999, стр. 9. Беџет
Пацоли, Албанац са подручја Приштине, оптужен је од јавног тужиоца
Швајцарске Карле дел Понте 1999. да је уплатио 1.000.000 долара благајнику
Јељцинове породице, Павелу Бородину, то јест да је корумпирао Јељцина.
1583
Политика (30417) 29.6.1998, стр. 1.
1584
1585
Политика (30442) 24.7.1998, стр. 7.
1586
1587
Бојан Ђокић, Злочини ОВК: масовна гробница „Малишево”, Безбедност 3/2015,
www.independent.academia.edu/DjokicBojan (април 2019), стр. 126-127, 129-
135; Политика (30437) 19.7.1998, стр. 15; Политика (30438) 20.7.1998, стр. 15;
Human Rights Watch, По наређењу …, стр. 78. УЧК је од 17. до 19.7.1998.
држала већи део Ораховца (са поштом и Домом здравља). Тада је отела око
100 лица (већином Срба). Око 60 отетих лица је ослобођено, а око 40 је
нестало. Тела неких несталих пронађена су 2005. у заједничким гробницама
Малишево (13 тела) и Волујак. Браћа Беким и Љуна Мазреку из Налишева
осуђени су у Нишу у априлу 2001. јер су силовали неколико отетих Српкиња
(међу њима и једну девојчицу стару 12 до 15 година), а више лица мучили
(међу њима и дечака од око 8 година), или убили. ВЈ ослободила је Ораховац,
а у сукобу са полицијом Србије и ВЈ убијено је и неколико десетина Албанаца.
који су убијени, а остало српско становништво морало је побећи из

тих села.1588
Од јула до октобра 1998. око 15.000 припадника МУП-а Србије
уз помоћ Приштинског корпуса ВЈ потиснули су УЧК из неколико
десетина села, Дренице, али и главног упоришта УЧК у Малишеву
(око 5 километара северно од Ораховца).1589 Стотине терориста уби-
јене су, а са делом припадника УЧК, који су побегли, и око 100.000
цивила напустило је куће и прешло у Црну Гору и Албанију, или се
склонило у збегове у шумовите пределе на самом Косову.1590 СРЈ је
током августа 1998. обновила власт над скоро целим Косметом, а
откривено је да су у селу Клечка убијани Срби, жене и деца које је
отела УЧК под командом Фатмира Љимаја, Гани Краснићија и Хисни
Киљаја.1591 У време успешног деловања ВЈ, С. Милошевић унапре-
дио је, ванредно, команданта Приштинског корпуса 3. армије ВЈ
Небојшу Павковића у чин генерал-потпуковника у јулу 1998.1592
Пуковника Владимира Лазаревића, начелника Штаба Приштинског
корпуса 3. армије ВЈ, у чин генерал-мајора у августу 1998.1593
У току борби МУП-а и ВЈ против УЧК у јулу и августу 1998.
неколико десетина хиљада Албанаца склонило се у збегове. 1594 То је
било довољно за САД и ЕУ да оптуже Србију да врши етничко
чишћење и ствара хуманитарну катастрофу. У другој половини
септембра 1998. министар одбране Немачке Фолкер Рије, а после и
1588
Бојан Ђокић, Масовне отмице и нестанци ..., стр. 345; Бојан Ђокић, Злочини
ОВК: масовна …, стр. 127.
1589
литика (30509) 29.9.1998, стр. 14; МКСЈ УН (IT-04-84bis-T), Пресуда Милану ...,
стр. 145; Бојан Ђокић, Злочини ОВК: масовна …, стр. 128-129. Главни
командант УЧК на том подручју био је Рамуш Харадинај.
1590
Политика (30516) 6.10.1998, стр. 14; МКСЈ УН (IT-05-87-А), Пресуда Жалбеног
већа Николи Шаиновићу и другим, донета 23.1.2014, www.icty.org (април
2019), стр. 1, 394. На састанцима Заједничке команде, која је усклађивала
деловање ВЈ и МУП-а Србије на Косову, у августу 1998. Никола Шаиновић
(потпредседник владе СРЈ од фебруара 1994. до 4.12.2000) знао је да је
побегло у Црну Гору око 40.000 избеглица са Косова, а још 16.000, или 17.000
избеглица са Косова побегло је у Албанију.
1591
Заробљени Беким Мазреку рекао је да су његови команданти говорили да ће
Република Косово бити најбоља држава ако сви Срби у њој буду убијени.
1592
Политика (30440) 22.7.1998, стр. 1.
1593
сусрет дану војске 16.6.1999. командант Приштинског корпуса В. Лазаревић је
унапређен у чин генерал-пуковника.
1594
Политика (30473) 24.8.1998, стр. 15.
влада Хелмута Кола најавили су да ако се ситуација и даље буде

погоршавала на Косову може бити употребљена војна авијација
НАТО-а (Немачке) на Косову.1595
У то време, средином септембра, око 1.300 војника из НАТО
армија и држава у споразуму „Партнерство за мир” са НАТО-м
изводило је војну вежбу у Републици Северној Македонији (Него-
тино).1596 После, почетком децембра 1998. влада Љупча Георги-
јевског дала је дозволу да НАТО у Северној Македонији распореди
своју војску за брзо деловање на Косову.1597
Због употребе ВЈ против УЧК, највеће државе ЕУ забраниле су
7.9.1998. авионима ЈАТ-а да слећу на аеродроме у ЕУ.1598 СБ УН
23.9.1998. усвојио је Резолуцију 1199 у којој се од Срба и Албанаца
тражио прекид сукоба, али тражено је повлачење сигурносних је-
диница Србије са Космета. У истој резолуцији изјављено је да због
„прекомерне и неселективне примене силе од стране српских снага
безбедности и Војске Југославије” које су довеле до „премештања
преко 230.000 лица из њихових домова”, а да због тога СРЈ постаје
претња по „мир и сигурност у региону” уз позивање на главу VII
Повеље УН.1599 То је значило да се према глави VII Повеље УН може
разговарати и о војном нападу на Југославију. Да се нагласи мо-
гућност војног напада, Хавијер Солана дао је 24.9.1998. упозорење
да је могућ напад авијације НАТО-а на СРЈ.1600
У Београду 4.10.1998. на састанку Врховни савет одбране
(ВСО) СРЈ, Ђукановић је тражио да се свакако избегне сукоб са
НАТО-ом, а Милошевић је говорио да се држава мора и војно брани-
ти ако је нападнута.1601 Влада Републике Србије објавила је да
престају оружане акције на Косову и почиње повлачење специјалне
1595
1596
Политика (30500) 20.9.1998, стр. 7.
1597
Изговор је био да војници НАТО-а (око 2.000) долазе ако затреба помоћ у
извлачењу посматрача ОЕБС-а са Косова.
1598
Политика (31236) 10.10.2000, стр. 4.
1599
2000, www.un.org, стр. 13-15; Human Rights Watch, По наређењу …, стр. 87..
Кина се уздржала и када је СБ УН усвајао Резолуцију 1199.
1600
Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 295; Human Rights Watch, По
наређењу …, стр. 88.
1601
полиције у њихове сталне базе.1602 Министар спољних послова

Русије Игор Иванов почетком октобра 1998. рекао је да је Русија
спремна да ветом у СБ УН спречи усвајање одлуке о војној акцији
против СРЈ.1603
После тога, (12.10.1998) у договору са Ричардом Холбруком
Савет НАТО-а издао је наредбу која је давала овлаштење Гене-
ралном секретару НАТО-а Хавијеру Солани да нареди војни напад
на СРЈ.1604 Да уклони опасност од војног напада НАТО-а, Милоше-
вић је пристао да преговара са Ричардом Холбруком, изаслаником
САД, а договорили су се о прекиду сукоба на Космету 13.10.1998. и
према договору на Косову је требало остати војника ВЈ колико их је
било почетком 1998. а за надгледање примене договореног одређен
је ОЕБС.1605 Већ, 15.10.1998. Х. Солана (у чијој пратњи је био и
Весли Кларк) посетио је С. Милошевића и упозорио да СРЈ може
бити бомбардована ако не повуче део припадника МУП-а и ВЈ са
Косова.1606
После тога, влада СРЈ (министар спољних послова Живадин
Јовановић) 16.10.1998. потписала је споразум са председавајућим
ОЕБС-а Брониславом Геремеком да буде примљено 2.000 при-
падника тзв. Косовске верификационе мисије (КВМ) ОЕБС-а,који ће
моћи несметано да се крећу по Косову и Метохији и надгледају „да
ли се сви придржавају прекида сукоба”.1607 „Посматрачи” КВМ су
долазили на Косово од 17.10.1998. године,1608 али до почетка напада
на СРЈ није дошло свих 2.000 посматрача.1609
Специјална полиција и ВЈ повлачење које су почеле од краја
септембра 1998. нису завршиле јер је УЧК појачала нападе на поли-
цију, граничаре и цивиле у октобру 1998.1610 Од почетка 1998. до
1602
Политика (30516) 6.10.1998, стр. 14.
1603
Политика (30517) 7.10.1998, стр. 1.
1604
МКСЈ УН (IT-04-84bis-T), Пресуда Милану Милутиновићу, Николи Шаиновићу,
Драгољубу Ојданићу, Небојши Павковићу, Владимиру Лазаревићу и Сретену
Лукићу, Хаг 26.2.2009, www.icty.org (април 2019), стр. 137.
1605
1606
МКСЈ УН (IT-04-84bis-T), Пресуда Милану ..., стр. 143. Састанку је присуство-
вао и Момчило Перишић.
1607
Политика (30527) 17.10.1998, стр. 1, 16.
1608
Политика (30528) 18.10.1998, стр. 1.
1609
Политика (30648) 21.2.1999, стр. 1.
1610
Политика (30530) 20.10.1998, стр. 16; Коста Николић, Једна изгубљена
историја ..., стр. 296; Human Rights Watch, По наређењу …, стр. 90.
1999. на Косову УЧК је убила око 167 лица у МУП-у Србије и ВЈ (151
полицајац и 16 војника), али и око 270 цивила (око 129 Срба, око
100 Албанаца и око 40 осталих), а МУП Србије и ВЈ исте 1998.
убили су око 700 припадника УЧК и око 900 цивила Албанаца.1611
Покушавајући да ућутка опозицију, већина у Скупштини Србије
усвојила је Закон о јавном информисању 20.10.1998.1612 После, судо-
ви су новчано казнили више опозиционих и независних новинара,
листова и информативних кућа (Европљанин, Политика, Монитор,
Време, Б 92, Студио Б ...). Несташица папира за штампу додатно је
отежала излажење листова који су критиковали владу Србије.
Од новембра УЧК је поново увећала своје бројно стање на око
17.000 наоружаних припадника.1613 УЧК је појачала нападе и зато је
Милошевић у новембру 1998. морао да врати део војске на Космет.
У време све чешћих претњи НАТО-а, Милошевић је изгубио пове-
рење у Момчила Перишића и Јовицу Станишића. Станишића је сме-
нио крајем октобра 1998. године, а на његово место је поставио
генерал-потпуковника Радомира Марковића.1614 Војском Југославије
командовао је председник СРЈ у складу са одлукама Врховног
савета одбране (ВСО).1615 Под председништвом Милошевића ВСО,
на седници у Београду, донео је одлуку да смени генерал-пуковника
Перишића са места начелника Главног штаба ВЈ у другој половини
новембра 1998. године, а на то место поставио је генерал-пуковника
Драгољуба Ојданића.1616 Истовремено, у другој половини новембра
1611
Косовска књига памћења, са www.kosovskaknjigapamcenja.org?page_id=46
(јануар 2018). Највише убијених 1998. било је у периоду јун-септембар.
1612
Политика (30532) 22.10.1998, стр. 21-22.
1613
1614
2.12.1998, стр. 1. Председник Србије М. Милутиновић је у новембру унапредио
Радомира Марковића, помоћника министра унутрашњих послова Србије и на-
челника Ресора државне безбедности Србије у чин генерал-пуковника.
1615
МКСЈ УН (IT-04-84bis-T), Пресуда Милану ..., стр. 180-181. Председник ВСО-а
био је председник СРЈ, а поред њега чланови ВСО-а били су председник Србије
и Председник Црне Горе.
1616
Владан Влајковић, Војна тајна, I, Београд 2004, стр. 7-9; Коста Николић, Једна
изгубљена историја ..., стр. 292; www.vreme.co.rs/arhiva_html/449/8.html. Пре-
ма Николићу, изгледа да је поверење у Перишића нестало у другој половини
октобра 1998. када је он рекао у Горњем Милановцу: „да се не иде у рат
против целог света” и да „наде у Русију нема”. На седници ВСО-а 24.11.1998.
Милошевић је предложио смењивање уз објашњење да је Перишић „неуобича-
јено дуго” на месту начелника Генералштаба ВЈ. Милутиновић је подржао
Милошевићев предлог, али М. Ђукановић је тражио да се унесе у записник да
је он против смењивања Перишића.
1998. године у Трећој армији ВЈ која је имала команду у Нишу за

команданта је стављен генерал-потпуковник Небојша Павковић.1617
Сусрети у Рамбујеу и догађаји пред напад НАТО-а
Поред државних интереса САД, можда је и жеља Б. Клинтона

да скрене пажњу јавности САД са његове сексуалне афере са Мо-
ником Левински утицала на одлуку када да почне рат против СРЈ.1618
Већи отпор нападу САД и НАТО на Србију могао се очекивати
из Москве, али у Управи безбедности Војске Југославије у јануару
1999. постојало је мишљење да су влада Русије и Јељцин продали
САД Косово.1619
У селу Рачак, општина Штимље, 15.1.1999. у сукобу посебних
јединица полиције Србије и наоружаних Албанаца убијено је око 40
одраслих Албанаца, а пре подне 16.1.1999. Вилијам Вокер, шеф
Верификационе мисије ОЕБС-а, посетио је Рачак и пред страним
новинарима, код тела убијених, рекао је да су „полиција Србије и
Војска Југославије” извршили злочин убијајући цивиле.1620 Слике
1617
Human Rights Watch, По наређењу …, стр. 107. Милошевић је крајем 1998. за
команданта Приштинског корпуса Треће армије ВЈ именовао генерал-мајора
Владимира Лазаревића.
1618
Политика (30599) 31.12.1998, 1, 2. и 3.1.1999. стр. 15; Политика (30604)
8.1.1999, стр. 1; Политика (30640) 13.2.1999, стр. 3. Од јануара 1998. године
председник Клинтон је говорио да није имао сексуалне односе са младом
стажисткињом у Белој кући Моником Левински, али у августу и септембру 1998.
признао је да је раније лагао под заклетвом. У јануару и фебруару 1999.
против њега је вођен поступак у Конгресу, али није било двотрећинске већине
против њега која би га сменила са места председника САД. Већином од 55
према 45 сенатори су гласали да се Клинтон није лажно заклео.
1619
Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 9-11. Као начелник Управе безбедности
Војске Југославије (познате и под именом Контраобавештајна служба, КОС),
генерал-пуковник Александар Аца Димитријевић на једном састанку изјавио је
да је М. Олбрајт, државни секретар САД, посетила Русију и разговарала са
Јевгенијем Примаковом, председником владе Русије. Према Димитријевићевој
изјави Олбрајт и Примаков договорили су да се одложи на 20 година плаћање
Руског дуга од 380 милијарди долара, а да је тиме поткупљена Русија да
одустане од војне заштите Србије, ако је САД нападну. Према В. Влајковићу,
Албанци су деловали и приватно-пословним везама на Јељцина да он буде
мање заинтересован за одбрану Србије и попустљивији према Албанцима. У то
време, Албанац Беџет Пацоли пословно је сарађивао са Јељцином, а под
сумњом да та пословна сарадња Пацолију и Јељцину омогућава незаконито
богаћење у Швајцарској је покренута и једна истрага државног тужиоца (тада
је на том месту била Карла дел Понте). Видети и напомену 1582.
1620
мртвих уз Вокеров „извештај о масакру” одмах су послате широм ЕУ

и САД.1621
Југословенски званичници покушали су стварањем мешовитог
тима југословенских и финских форензичара да докажу да нису
убијени цивили, него припадници УЧК. Вођа патолога из Финске,
Хелен Ранта самостално је објавила свој извештај на конференцији
за новинаре у Приштини 17.3.1999. а у њему је изнела мишљење да
убијени Албанци у Рачку нису били наоружани, него су били веро-
ватно цивили, то јест да нису пуцали и учествовали у оружаном
сукобу.1622
Крајем јануара 1999. Контакт група одржала је састанак у
Лондону и позвала је представнике Србије и Албанаца на договор
6.2.1999. у француски дворац Рамбује.1623 Како би се Србија прину-
дила на попуштање, истовремено Савет НАТО-а је поново дао
генералном секретару Хавијеру Солани одобрење да нареди
ваздушни напад на СРЈ ако преговори пропадну, а влада СРЈ је
сматрала да је то противно међународном праву и тражила је
заштиту од СБ УН, То јест да НАТО престане да јој прети војним
нападима.1624 Ипак, СБ УН био је под пресудним утицајем САД.
Преговоре је отворио председник Жак Ширак говором 6.2.1999.
у дворцу Рамбује код Париза.1625 Делегацију СРЈ и Србије водио је
потпредседник Владе Србије Ратко Марковић, а у делегацији ко-
совских Албанаца САД (то јест Мадлен Олбрајт) су изабрале за
Политика (30618) 22.1.1999, стр. 1-2; Политика (31050) 4.4.2000, стр. 16. Рано
ујутро 15.1.1999. полиција Србије покушала је да ухапси припаднике УЧК у
Рачку, који су имали укопане ровове, аутоматске пушке и митраљез. Дошло је
до већег оружаног сукоба. Убијено је око 45 лица, а међу њима једна жена,
која је могла бити припадница УЧК. После сукоба 15. јануара истражни судија
из Приштине није могао извршити увиђај. То су спречили припадници УЧК, са
оближњих узвишења, који су пуцали према месту на коме су била убијена лица
у Рачку. Ноћу 15. на 16. јануар неко је померао нека од тела убијених
Албанаца, а 16. јануара у Рачак је дошао В. Вокер са страним новинарима.
1621
Политика (30617) 21.1.1999, стр. 1.
1622
Политика (30673) 18.3.1999, стр. 16; Оливера Поповић, Ранта прећутала
доказе из Рачка, Политика, 24.10.2008, www.politika.rs (мај 2017). У истом
тексту се указује да су убијени Албанци имали трагове барута на рукама, то
јест као да су пуцали из ватреног оружја. Поред тога, Тужилаштво МКСЈ УН у
Хагу је повукло оптужбу за убиство „цивила” у Рачку из оптужнице против
Милана Милутиновића и других оптужених Срба из Србије и СРЈ.
1623
Политика (30627) 31.1.1999, стр. 1-2. Робин Кук је послат у Београд и Пришти-
ну да лично пренесе позив за састанак у Рамбујеу.
1624
Политика (30629) 2.2.1999, стр. 1.
1625
Политика (30634) 7.2.1999, стр. 1.
главног саговорника Хашима Тачија Змију, који је био политички

представник УЧК.1626 После делегацији СРЈ се придружио и Милан
Милутиновић (председник Србије 29.12.1997-29.12.2002).1627 Делега-
ција Србије и албанска делегација сусреле су се само једном, а пре-
говори су се водили преко Кристофера Хила, главног представника
Контакт групе, а он је тражио од СРЈ да прихвати долазак војника
НАТО-а на Косово (који ће бити гаранција примене споразума). 1628
Ни Милутиновић, ни Тачи нису тада могли да прихвате понуђени
споразум и долазак војника НАТО у СРЈ и 23.2.1999. преговори су
завршени неуспехом, и заказан је наставак 15. марта.1629
У време преговора у Рамбујеу, црногорска влада објавила је
одлуку „да ће предузети све законске мере да спречи употребу тери-
торије Црне Горе у могућем сукобу [Војске Југославије] са војним
снагама међународне заједнице [НАТО-ом].”1630 У Северној Македо-
нији УНПРЕДЕП се морао спремати за одлазак, јер је Кина у Савету
безбедности УН ставила вето на продужење боравка „плавих шле-
мова”.1631 Крајем фебруара и у марту 1999. уз сагласност владе
Северне Македоније НАТО је доводио хиљаде својих војника у ту
државу.1632
Милошевић је говорио да је сукоб на Космету само изговор да у
СРЈ уђе војска НАТО-а. Сличну тврдњу износи и М. Булатовић. Он је
писао да од СРЈ није био тражен неки посебан уступак, него је циљ
био да се она војнички порази, а покаже способност и „право” НАТО-
а да то учини. Према М. Булатовићу то је био део „новог светског по-
ретка” који су стварале САД.1633 Према таквом виђењу догађаја, САД
су желеле да покажу да имају право да одреде силом како ће се
1626
Политика (30633) 6.2.1999, стр. 1; Политика (30653) 26.2.1999, стр. 2; Human
Rights Watch, По наређењу …, стр. 148.
1627
Политика (30639) 12.2.1999, стр. 1.
1628
Политика (30648) 21.2.1999, стр. 1; МКСЈ УН (IT-04-84bis-T), Пресуда Мила-
ну ..., стр. 153.
1629
Политика (30651) 24.2.1999, стр. 1; Политика (30653), 26.2.1999, стр. 2.
1630
Политика (30648) 21.2.1999, стр. 16.
1631
Политика (30654) 27.2.1999, стр. 7; Политика (306879 1.4.1999, стр. 7.
Северна Македонија је признала Тајван као самосталну државу и тиме изазвала
незадовољство у Кини. Повлачење војника УНПРЕДЕП-а није остварено до
априла 1999. а око 350 војника САД из тог састава остали су у Северној
Македонији и придружили се војницима НАТО-а под командом Мајкла Џексона.
1632
Политика (306769 21.3.1999, стр. 7. Пред напад НАТО на СРЈ у Македонији је
било око 10.000 војника НАТО-а.
1633
Момир Булатовић, Правила ћутања, Ниш 2005.
владати и живети у мањим државама. Због тога подршка из САД

побуни Албанаца била је само начин да се створи изговор за наси-
лно рушење са власти „непослушног” Милошевића у Србији и СРЈ.
Сукоби ВЈ и УЧК на Космету су се наставили, а од 15.3.1999. у
Паризу су поново били представници СРЈ, Србије и Албанаца са
Космета и разговарали са К. Хилом (САД), В. Петричем (ЕУ) и Бо-
рисом Мајорским (Русија), као посредницима, али правих преговора
није било, као ни разговора представника СРЈ и Србије са Албанци-
ма.1634 Једини „споразум”, који су понудили посредници, предвидео
је долазак војника НАТО-а на Космет и референдум становника
Косова за 3 године, а албански представници (Хашим Тачи, Ибра-
хим Ругова и Ветон Суроји) потписали су тај текст 18.3.1999.1635 За
СРЈ то није био споразум, него ултиматум којим се тражи долазак
28.000 војника НАТО-а у Србију (на Косово).1636 Зато су се „прегово-
ри” преко посредника у дворцу Рамбује завршили 19.3.1999. без
потписа представника СРЈ и без споразума.
Средином марта 1999. Скупштина Црне Горе усвојила је изјаву
у којој је тражила да ВЈ ако дође у сукоб са НАТО-ом не користи
територију Црне Горе, али и да се врате у Црну Гору резервни
војници из Црне Горе који су позвани у ВЈ.1637
После неуспеха састанка у Рамбујеу, ОЕБС је наредио већини
чланова КВМ да се повуку из СРЈ преко Македоније.1638 Непосредно
после боравка у Рамбујеу, Тачи и представници УЧК састали су се
са генералом Веслијем Кларком у Белгији а добили су обећање да
ће НАТО почети са нападом на СРЈ.1639
Председник Клинтон је, уз потпуну подршку најважнијих влада
из држава ЕУ, донео одлуку да напад на Србију отпочне. Чланице
НАТО-а одлучиле су да делују без одобрења СБ УН јер би Кина или
Русија вероватно ставиле вето. САД и њихови савезници оптужили
1634
Политика (30672) 17.3.1999, стр. 1.
1635
Политика (306739 18.3.1999, стр. 1-2; Политика (30697) 11.4.1999, стр. 3.
Споразум није потписао ни посредник из Русије Б. Мајорски, то јест Русија није
подржала такав поступак САД и ЕУ. У априлу 1999. један од вођа владајуће
партије у Немачкој Херман Шер објаснио је да је понуђени споразум у Рамбујеу
имао тајни, необјављени, додатак, а према њему СРЈ је требала допустити
несметано кретање НАТО-а на целој својој територији, то јест скоро окупацију.
1636
Benjamin S. Lambeth, NATO’s air war for Kosovo : a strategic and operational
assessment, Published 2001, www.rand.org/pubs/monograph_reports/MR1365.html
(април 2019), (Chapter Two: PRELUDE TO COMBAT).
1637
1638
1639
Политика (30677) 22.3.1999, стр. 1.
су Србију и СРЈ да су одбациле „мировни план” из Рамбујеа и да

изазива „хуманитарну катастрофу” прогоном и убијањем Албанаца.
Информативне куће у САД и ЕУ (CNN, BBC...) наставиле су да
описују Србе као насилнике и реметиоце светског мира. Срби су
мислили да су их „издали” савезници из два светска рата, али
велике државе „немају сталне савезнике, него сталне интересе”.
Почетак напада НАТО-а на Србију
Још једном, 22.3.1999. Р. Холбрук донео је у Београд ултима-

тум од Клинтона и тражио да Србија прихвати долазак војске НАТО
на Косово.1640 Ипак, одлука С. Милошевића и владе Србије да се не
прихвате НАТО војници у СРЈ, подржана је на гласању у Народној
скупштини Републике Србије 23.3.1999.1641 Истог, 23.3.1999. нападе
на СРЈ одобрио је генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.
Главнокомандујући НАТО војске у Европи од јула 1997. до маја
1999. био је генерал из САД Весли Кларк.1642 То је био напад НАТО-а
на државу која није напала неку другу државу, иако је према НАТО
формално био одбрамбени савез. САД су употребљавале своју
војску да реше унутрашња питања у некој држави по својим жеља-
ма и пре, али до тада без учешћа целог НАТО-а.
Врховни командант Војске Југославије и председник ВСО-а био
је председник СРЈ Слободан Милошевић, али од 23.3.1999. на
састанке ВСО-а није долазио Мило Ђукановић. 1643 Председник СРЈ
издавао је наредбе Генералштабу ВЈ, а даље су команде преноше-
не у три армије ВЈ (1. армија имала је седиште у Београду, 2. армија
имала је седиште у Подгорици, а 3. амија имала је седиште у Ни-
шу).1644 У редовном саставу ВЈ 1999. могла је имати око 100.000
војника, а од тога 40% су били регрути.1645 Од средине јануара до
1640
Benjamin S. Lambeth, NATO’s air war ..., (Chapter Two: PRELUDE TO COMBAT).
Према писању у Тајму (Time) од 5.4.1999. на претње Холбрука, Милошевић је
одговорио: „Да, бомбардоваћете нас. Ви сте велика и моћна нација. Ви можете
да нас бомбардујете ако то желите”.
1641
Политика (30679) 24.3.1999, стр. 1.
1642
Политика (30963) 8.1.2000. стр. 2.
1643
1644
МКСЈ УН (IT-04-84bis-T), Пресуда Милану ..., стр. 175, 197. Трећа армија ВЈ
имала је два корпуса (Нишки и Приштински).
1645
Human Rights Watch, По наређењу …, стр. 102. Према проценама ОЕБС-а,
почетком 1999. ВЈ је имала укупно од 85.000 до 114.000 војника.
почетка напада НАТО-а, ВЈ позивала је резервисте и са њима уве-

ћала број војника за око 150.000 лица. 1646 У Приштинском корпусу 3.
армије ВЈ било је око 12.000 до 15.000 војника у мирнодопском
саставу, али, у мају 1999. године, после пријема резервиста, дода-
вања неких јединица Нишког корпуса, „цивилне одбране” и поли-
ције, Приштински корпус имао је око 70.000 наоружаних лица.1647
Авијација и противваздушна одбрана били су малобројни и
технолошки застарели. СРЈ је имала око 238 борбених авиона, али
само 15, или 16 летелица били су Мигови 29 (на Батајници), који су
могли пружити значајнији отпор авионима НАТО-а, а противва-
здушна одбрана могла је успешно деловати до око 3.000 метара
изнад тла.1648 Копнена војска је имала више од 1.000 тенкова, од
чега су око 300 били модерни тенкови М-84 и Т-72.
Пре напада на Србију, Хрватска је морала отворити свој
ваздушни простор за авионе из базе Авиано, на северу Италије, који
су нападали Србију.1649 У среду 24.3.1999. око 19:40 НАТО је почео
нападе авијацијом и крстарећим ракетама на СРЈ.1650 Напад је почео
испаљивањем крстарећих ракета са бродова и подморница САД и
Велике Британије, које су биле у Јадранском мору, а после су напад
вршили и авиони, а прво су погођени циљеви код Приштине и
Батајница.1651 Ти напади су трајали 78 дана. У почетку напади су
војни циљеви, то јест војне јединице и фабрике оружја, али нису
1646
1647
МКСЈ УН (IT-04-84bis-T), Пресуда Милану ..., стр. 235, 239-340, 293, 295-297.
„Снаге МУП-а и цивилне одбране у време извођења операције стављају се под
Команду 3.A[рмије]”. Војска Југославије и МУП Србије наоружали су неколико
десетина хиљада цивила (Срба и неалбанаца) који су чинили јединице ре-
зервне ВЈ и МУП-а, а њихове јединице су имале главни задатак да чувају
њихова села и градове. Скоро сви војно способни Срби били су наоружани.
1648
Benjamin S. Lambeth, NATO’s air war ..., (Chapter Three, THE AIR WAR UNFOLDS).
Авиони НАТО-а изнад 3.000 метара били су мало угрожени, а изнад 5.000
метара скоро безбедни.
1649
Политика (30723) 7.5.1999, стр. 5. После, и други суседи Југославије, као
Бугарска 5. маја 1999. одобрили су да НАТО користи њихов ваздушни простор
за нападе на СРЈ
1650
Радослав Гаћиновић и Милета Томић, Агресија НАТО-а на СРЈ …, стр. 16.
1651
Радослав Гаћиновић и Милета Томић, Агресија НАТО-а на СРЈ …, стр. 17, 22;
Benjamin S. Lambeth, NATO’s air war ..., (Chapter Three, Initial Аttacks and Тheir
Еffects); R. Craig Nation, War in …, р. 251. У нападу НАТО-а на СРЈ (првенствено
Србију) на почетку је било употребљено око 200 авиона САД и више од 100
авиона осталих чланица НАТО-а. После је употребљено око 700 борбених
авиона и неколико стотина неборбених авиона. Изведено је око 14.000 летова
авиона у којим је вршено гађање циљева, а око 26.000 летова укупно.
успели онеспособити ВЈ и уништити њене објекте и средства. Због

тога, у другој фази напада НАТО-а нападани су инфраструктура
(мостови) и комуникације (телевизијске станице и друго) који су
имали првенствено, или искључиво цивилну намену.
Да би се смањила могућност да противваздушна одбрана ВЈ
нанесе значајније губитке НАТО авијацији, авиони НАТО-а летели су
на висинама око 5.000 метара и изнад тога и са велике висине гађа-
ли су и рушили бројне привредне и цивилне објекте, а на сигурној
удаљености били су и бродови са којих су испаљиване ракете на
СРЈ.1652
Пред напад, Влада СРЈ објавила је стање непосредне ратне
опасности,1653 али црногорска влада није признавала њене одлуке.
Мило Ђукановић потпуно се удаљио од Милошевића и оптужио је
Милошевића да је главни кривац за рат. Иако су САД биле једини
хегемон у свету, ипак нису сви ћутке гледали на напад. Председник,
тада још увек неопорављене, Русије Јељцин изјавио је да је то
отворени напад на суверену државу. Представник НАТО-а протеран
је из Москве,1654 а потом су прекинути контакти Русије и НАТО-а.1655
На предлог Русије сазван је састанак СБ УН 24.3.1999. и Русија
је поднела СБ УН предлог резолуције у коме се тражило да се
напади обуставе, као кршење Повеље УН, а наставе преговори.1656
СБ био је највише тело УН од кога се очекивало да може да
тражи прекид напада и обуставу рата. Узалуд је југословенски војни
министар тражио војну помоћ и од Русије. Највише што је Русија
тада могла да учини било је да, са Заједницом Независних Држава,
изјавом осуди напад НАТО-а и затражи његову обуставу. Због
напада НАТО-а на СРЈ, председник НР Кине Ђијанг Цемин (1989-
2003) војску Кине упозорио је да мора бити спремна за рат. 1657 Кина
1652
Политика (30964) 9.1.2000. стр. 4; Политика (31070) 24.4.2000, стр. 18. Крста-
реће ракете испаљиване су са бродова НАТО-а и бомбардера Б 52. Поред
аеродрома у Европи, НАТО је користио и аеродроме у САД (база Вајтмен у
Мисурију) одакле су долетали „невидљиви” авиони Б-2 до Србије.
1653
Политика (30679) 24.3.1999, стр. 1.
1654
Политика (30682) 27.3.1999, стр. 1.
1655
Политика (30685) 30.3.1999, стр. 1.
1656
Политика (30681) 26.3.1999, стр. 3. Резолуција је одбијена. Подржале су је,
поред Русије, Кина и Намибија, а напад на СРЈ подржавале су САД, Велика
Британија, Француска, Немачка, Канада, Албанија, БиХ, Словенија, Малезија,
Гамбија и Бахреин. Остале чланице су биле неопредељене.
1657
Политика (30694) 8.4.1999, стр. 1; Политика (31981) 16.11.2002, стр. А5.
Ђијанг Цемин од марта 1993. био је и генерални секретар КП Кине, а то место
је тражила од САД и НАТО-а да обуставе напад,1658 али САД се нису

обазирале на протест Кине. „Случајно” рушење из НАТО авиона
кинеске амбасаде на Новом Београду (7.5.1999) у којој су убијена 3
држављанина Народне Републике Кине, према речима Ђ. Цемина
било је намерно изазивање Кине.1659 У јуну 1999. Ђијанг Цемин ре-
као је: „САД које предводе НАТО у бомбардовању Југославије и
кинеске амбасаде у Београду објасниле су свету слику о америчкој
демократији и људским правима.”1660 После, када је усвајана резо-
луција СБ УН о прекиду напада на СРЈ, у јуну 1999. Ђијанг је рекао:
„САД водећи НАТО користе политику хегемонизма и силе да муче
слабије државе.”1661 Сличне захтеве да се обустави напад на СРЈ
објавили су и представници Индије, и других држава.1662
Мањи отпори нападу на СРЈ јавили су се и у главним државама
НАТО-а. У Немачкој дошло је до протеста у априлу 1999. против
војног министра Рудолфа Шарпинга због напада на СРЈ.1663 Неки
конгресмени покушали су тужити председника Била Клинтона, али
Федерални суд САД одбацио је тужбу.1664 У суседној Хрватској Стипе
Шувар у априлу 1999. говорио је да САД силом стварају у свету по-
редак који се неће моћи одржати, али после тога 4.5.1999. Шувар је
нападнут на улици у средишту Загреба тучен је и пиштољем му је
прећено да ће бити убијен.1665 Мало одјека имали су гласови светски
признатих ствараоца као што су Александар Солжењицин, Петер
Хандке, Микис Теодоракис, Габријел Гарсија Маркес, Жозе Сарама-
го и других, а који су осуђивали војни напад НАТО-а на СРЈ.1666
дао је Ху Ђинтау у новембру 2002.

1658
Политика (30730) 14.5.1999, стр. 1.
1659
1660
Политика (30750) 3.6.1999, стр. 1.
1661
Политика (30756) 9.6.1999, стр. 1.
1662
Политика (30733) 17.5.1999, стр. 1.
1663
После победе Социјалдемократске партије на изборима у септембру 1998. њен
вођа Герхард Шредер постао је нови председник владе Немачке у октобру
1998. и на том месту је остао до 2005.
1664
Политика (30757) 10.6.1999, стр. 3.
1665
1666
тика (30693) 9.4.1999, стр. 24. У првим данима напада Петер Хандке је посетио
Србију. Писац и историчар, Александар Солжењицин (1918-2008) 8. априла у
Москви рекао је: „Одбацивши ОУН, згазивши њену повељу, НАТО је читавом
свету и у следећем веку наметнуо стари закон – закон џунгле: онај ко је силан
у праву је у свему ... И нама наређују да у таквом свету живимо од сада”.
Генералштаб Војске Југославије после бомбардовања 1999.

(грађен 1959-62, архитекта Никола Добровић)
Пад „невидљивог” (Ф-117) и „колатерална” штета
Од летелица НАТО-а које је одбрана ВЈ успела да обори сва-

како је било најзначајније обарање „поноса америчке авијације” Ф-
117, тзв. „невидљивог”. Одбрана ВЈ имала је време од око 20
секунди да претражује небо својим радарима пре него што би их
открили авиони НАТО-а и гађали. Ипак, један Ф-117 оборен је ра-
кетним системом НЕВА 250, 27.3.1999. на подручје села Буђановци,
у Срему, а то је било прво обарање Ф-117 у рату уопште.1667 Тај тип
авиона је грађен специјалном технологијом и материјалима, тзв.
стелт, да би био тешко приметан за радаре. 1668 До тада, ту техно-
1667
Политика (30684) 29.3.1999, стр. 5.
1668
Мичио Каку, Физика немогућег: научно истраживање времеплова, телепатије,
психокинезе, робота и путовања бржег од светлости, (Смедерево 2011),
www.heliks.rs (мај 2017), стр. 18. Стелт авиони су прављени тако да уместо
логију имале су само САД. Скупоцени материјал од кога је био

направљен Ф-117 лежао је у равници на северозападу Србије.
Претпоставља се да је неки део стигао и до Народне Републике
Кине и олакшао да она развије свој тип „невидљивих” авиона.1669
Поред два добро опремљена авиона, противваздушна одбрана
Војске Југо-славије својим радарима и ракетним системима успела
је да обори и више нисколетећих крстарећих ракета НАТО-а.1670
Отпор нападу имао је значајну моралну снагу. У Београду на
Тргу републике 28.3.1999. одржан је први од противратних конце-
рата под називом „Песма нас је одржала”.1671 Београд је посетио
премијер Руске Федерације Јевгениј Максимович Примаков (1998-
1999) 31.3.1999.1672 У време његове посете напади са бродова у
Јадранском мору и војних база у Италији имали су краткотрајни
прекид, али по одласку руске делегације су појачани.
Мостови су били проглашени за оправдане циљеве. У Грде-
личкој клисури 12.4.1999. пилот САД погодио је воз на мосту и убио
је око 10 лица у њему. 1673 Слично се догодило приликом рушења
моста на реци Лаб у селу Лужане (око 15 километара северно од
Приштине) 1.5.1999.1674 Од 1. до 26.4.1999. срушени су мостови у
Новом Саду.1675 Очајни грађани у Београду прихватили су мисао да
стално бораве на мостовима и својим телима их бране од неприја-
тељског бомбардовања. Можда је „људски штит” имао мало дејства.
Мостови у Београду нису били порушени, али су остали по Србији
систематски рушени.
Једна колона избеглица Албанаца, који су се враћали кућама,
погођена је из авиона НАТО-а 14.4.1999. на путу Ђаковица-Призрен,
челика користе и пластику и смоле. Поред тога вањска површина авиона је

прављена тако да расипа радарске таласе у разним правцима, а на радару се
појављује мали траг, који личи на птице, а не авион.
1669
М. Галовић, Тајна Ф-117А откривена у – часопису, http://www.politika.rs.
1670
Политика (31070) 24.4.2000, стр. 18.
1671
Политика (30685) 30.3.1999, стр. 21.
1672
Примаков је од 1996. био министар спољних дела Русије, а у септембру 1998.
је именован за премијера.
1673
Политика (30703) 17.4.1999, стр. 2.
1674
Политика (30717) 1.5.1999, стр. 13. Из авиона је погођен аутобус „Ниш експре-
са” који је прелазио мост и убијено је око 40 лица.
1675
Политика (30713) 27.4.1999, стр. 15. У Дунав су срушени Варадински мост,
Мост слободе и Жежељев мост.
а убијено је више од 60 лица.1676 СРЈ је тражила да СБ УН одржи

седницу и осуди убиство десетина цивила Албанаца на путу Ђако-
вица-Призрен, али СБ није осудио тај злочин НАТО-а.1677
СФОР је подржао напад на СРЈ уништавањем једног дела пру-
ге Београд-Бар у Штрпцу, на подручју Републике Српске и убиством
тамошњег чувара пруге Видоја Томића.1678
По градовима Србије одржавани су мировни скупови и музички
концерти. На њима су грађани на својој одећи носили нацртане мете
и натписе „target” (мета).1679 Покушај да се светској јавности покаже
да су мете напада обични људи, а не некакви злочинци није имао
никакве последице. Јавност у САД и ЕУ и већини исламских земаља
одавно је видела већином оно што су јој показивали политичари и
велике информативне службе, а они су подржавали „кажњавање
српских злочина” још од 1991.1680
У време прекида грађанских ратова на подручју некадашње
СФРЈ 1996-97. ометало се слободно истраживање и оспоравање
изјава које су настале против Срба и Србије у периоду 1991-1995.1681
То се наставило и у време сукоба на Космету. Групе које су про-
тестовале против напада на Србију у западним државама нису
тамошњој јавности биле значајне.
Почетак напада НАТО-а на СРЈ довео је до пораста насиља
Срба према Албанцима на Косову. Насиља су вршили појединци и
дружине, који су мислили да су Албанци главни разлог због кога
1676
Убиства цивила гласноговорник НАТО-а у Бриселу објашњавао је као „грешке”.
1677
Политика (30702) 16.4.1999, стр. 2.
1678
Политика (30690) 4.4.1999, стр. 15.
1679
Политика (30685) 30.3.1999, стр. 21
1680
Политика (30032) 3.6.1997, стр. 16. Према једном мишљењу, Добриле Станко-
вић, политика је имала пресудан утицај и на науку у такозваном Западном
свету и исламским државама. Научници су већином писали слично ономе што
су говорили и писали политичари и информативне куће. У већини „научних”
радова налазе се произвољна мишљења која су настала из политичког мишље-
ња, или (не)наклоности, а не на основу стварног истраживања. Највише таквих
произвољних дела која су понављала мишљења политичара настало је у
Великој Британији, Француској, САД и Немачкој.
1681
Политика (30039) 10.6.1997, стр. 18. Пренето је писање из мањетиражног
француског листа да је ометано 1997. у Француској објављивање књиге, Дејви-
да Овена, Балканска одисеја у којој је изнео и неке „непожељне” мисли. У
књизи је писао да је граната која је побила цивиле на Маркалама испаљена са
муслиманских положаја, а истовремено је приказао како су средства информи-
сања у Француској окривила Србе и позвала на војни напад на њих. Према
Овену, Изетбеговић је успео да НАТО увуче у рат против Срба.
НАТО уништава Србију. Зато су их прогонили, или убијали. Непо-

средно после првих напада НАТО-а, у општини Сува Река, наоружа-
ни Срби убили су око 24 члана породице Бериша 25. и 26.3.1999. 1682
Према изјавама Албанаца, крајем марта 1999. у Приштини полица-
јци Србије и добровољци ишли су од врата до врата и Албанцима
наређивали да одмах напусте станове и оду на жељезничку стани-
цу, то јест напусте Косово, или ће бити убијени. 1683 Стотине хиљада
Албанаца напуштале су своје куће и другу имовину, а неки Срби
(цивили, војници и полицајци) присвајали су албанску напуштену
имовину, или су вршили силовања неких Албанки.1684
Испред насиља МУП-а и ВЈ, али и њихових сукоба са УЧК и
бомбардовања НАТО-а, Албанци су бежали у Албанију, Македонију
и Црну Гору. Према извештају УНХЦР-а до 13.4.1999. са Косова је
избегло око 525.000 лица.1685 У прве три седмице напада НАТО-а,
брзо се повећао број избеглица, а представници СРЈ говорили су да
људи беже због насиља НАТО-а.1686 Представници НАТО-а слагали
су се да се број избеглица брзо повећао после 24.3.1999. године,
али они су говорили да је то последица повећаних насиља ВЈ и
полиције Србије.1687 Исто су говорили тужиоци МКСЈ УН, а то су
прихватиле и судије 2014. у пресуди Н. Шаиновићу и другима.1688
САД и НАТО почели су напад оптужујући Србију за прекомерно
насиље према цивилима а исто су користили и за наставак напада.
1682
Human Rights Watch, По наређењу …, стр. 184. Берише су изнајмљивале
станове за ОЕБС. Када је злочин извршен, убијено је и једанаесторо деце.
1683
Human Rights Watch, По наређењу …, стр. 192-193. Са жељезничке станице у
Приштини, око које је била наоружана полиција Србије, препуни возови су
ишли према Македонији.
1684
Игор М. Ђурић, Вечити рат Метохија и Косово, 306-312; Human Rights Watch,
По наређењу …, 186. „… живимо у Истоку у којем нема нити једног Албанца.”
1685
1686
Политика (30694) 8.4.1999, стр. 1; Политика (30711) 25.4.1999, стр. 1; Полити-
ка (30722) 6.5.1999, стр. 4. Амбасадор Русије у Женеви, то јест у седишту УН за
Европу, у првој половини априла 1999. рекао је да је масовно бежање
становништва са Косова и Метохије почело после напада НАТО-а 24.3.1999.
Исто мишљење изнето је на састанку Милошевића и руководства СРЈ 24.4.1999.
У мају 1999. то мишљење поновио је и Јиржи Динстбир, специјални известилац
УН за људска права. Динстбир је тражио и да се обустави напад на СРЈ.
1687
Политика (30694) 8.4.1999, стр. 4. У Бриселу 7.4.1999. Џејми Шеј гласно-
говорник НАТО-а рекао је да је побегло око 900.000 Албанаца са Космета због
насиља полиције Србије и Војске Југославије.
1688
МКСЈ УН (IT-05-87-А), Пресуда Жалбеног већа Николи ..., стр. 169, 239-241.
„Почевши од 24.3.1999. постојала [је] кампања насиља усмерена против
косовских Албанаца због које је најмање 700.000 Албанаца отишло са Косова.”
Појачавање напада и осећај усамљености у априлу 1999.
Милошевић је покушао да охрабри ВЈ унапређењима.1689 Да се

обесмисле напади НАТО-а, Ибрахиму Ругови наређено је, од стране
шефа СДБ у Приштини да оде у Београд и састане се са Милошеви-
ћем.1690 У Београду 1.4.1999. С. Милошевић и И. Ругова потписали
су изјаву о Косову „да се проблеми могу успешно и трајно решити
само политичким средствима.”1691 После неколико седмица Ругова и
председник Србије Милан Милутиновић потписали су у Приштини
једну Заједничку изјаву 28.4.1999.1692 Убрзо, 4.5.1999. Милошевић и
Ругова су разговарали у Београду о условима под којим Ругова мо-
же да оде у Италију.1693 У то време десило се неразјашњено убиство
Руговиног помоћника Фехми Аганија 6.5.1999.1694 После одласка
полиције Србије и војске СРЈ, убиства сарадника Ругове су се
наставила а због тога постоји вероватноћада је и Агани убијен од
стране Албанаца који су били политички противници Ругове и
ДСК.1695 Да би спречила споразумевање Милошевића и Ругове, ита-
лијанска дипломатија убедила је Милошевића да допусти да се
Ругова и његова породица специјалним летом пребаце у Италију.
Насиље српских власти према онима који нису подржавали
политику Милошевића расло је у Београду. Власник листа „Дневни
телеграф” и недељника „Европљанин”, Славко Ћурувија убијен је на
1689
Политика (30687) 1.4.1999, стр. 1. Као председник Републике и Врховни
командант оружаних снага СРЈ, Милошевић је указом ванредно унапредио у
звање генерал-пуковника Светозара Марјановића, заменика начелника Штаба
Врховне команде, и Небојшу Павковића, команданта 3. армије ВЈ.
1690
Политика (31787) 4, 5. и .6.5.2002, стр. 2.
1691
Политика (30688) 2.4.1999, стр. 1.
1692
Политика (30715) 29.4.1999, стр. 1. Према њој требало је „одмах” обновити
преговоре Владе Србије и вођа политичких партија Албанаца на Косову о
аутономији те покрајине у Србији.
1693
Политика (31787) 4, 5. и .6.5.2002, стр. 2.
1694
Human Rights Watch, По наређењу …, стр. 181-182, 184. Ф. Агани је био близак
сарадник Ибрахима Ругове. Са породицом је покушао прећи у Македонију
возом 6.5.1999. али воз је враћен са границе. Полиција Србије путнике је
скинула са воза, а Агани је сутра нађен мртав код Липљана. Према извештају
МУП-а Србије, УЧК је узела Аганија како би тражили од Ругове прекид прегово-
ра са владом Србије. Када је Ругова отишао у Италију, УЧК више није требала
Аганија и убила га је.
1695
Политика (31685) 19.1.2002, стр. 1. У Витомирици, североисточно од Пећи, у
јануару 2002. на улици је убијен Смајил Хајдарај, а он је био само један од
двадесетак до тада убијених политичких сарадника и телохранитеља И. Ругове.
улици 11.4.1999. године, вероватно по наређењу Р. Марковића

шефа Службе државне безбедности.1696
На Космету је од почетка бомбардовања Србије порасло наси-
ље Срба према Албанцима. Према једној процени генерала Обрада
Стевановића у сукобима на Космету у време напада НАТО-а убијено
је око 2.000 припадника УЧК, а око 1.000 је остало на Космету. 1697
Ухапшено је око 2.000 Албанаца и одведено у затворе у ужој Србији.
Наоружани појединци, или групе као „Шакали” (око 100 припадника)
вршиле су пљачкања и убиства Албанаца. Део тела убијених тајно
је однет у ужу Србију. Када је почело бомбардовање СРЈ, вођа
албанских терориста Хашим Тачи, из Албаније, је позвао припадни-
ке УЧК да почну општи напад на војску и полицију СРЈ. Хиљаде
наоружаних Албанаца покушавало је да са територије Албаније уђе
на подручје Космета. Тачи је имао подршку владе у Тирани и НАТО-
а, који је у Албанији у мају 1999. имао око 7.000 војника.1698
Усамљени Милошевић и СРЈ покушали су да нађу „заштиту” од
напада. Савезна скупштина СРЈ 12.4.1999. донела је одлуку да уђе
у Савез Русије и Белорусије.1699 Међутим, председници те две држа-
ве нису могли да прихвате стварање савеза јер би то била објава
рата НАТО-у.
Убрзо после посете Београду патријарха Московског и целе
Русије Алексеја II (20.4.1999),1700 НАТО је бомбардовао 21.4.1999.
пословни центар Ушће, у коме је била и телевизијска станица „Ко-
шава”.1701 Гађана је и резиденција председника С. Милошевића у
Ужичкој улици 15. на Дедињу 22.4.1999.1702 Поред цивилних уништа-
вани су и војни објекти у Београду.1703 Телевизијске станице прогла-
1696
Политика (31258) 1.11.2000, стр. 12. Према документима СДБ, према наређењу
Р. Марковића радници СДБ пратили су Ћурувију 11.4.1999. а наређено им је да
се повуку само неколико минута пре убиства.
1697
Дамјан Павлица, Савремена историја Косова, www.pescanik.net (април 2019).
1698
Политика (30734) 18.5.1999, стр. 4.
1699
Политика (30699) 13.4.1999, стр. 1. Према тој Одлуци: „Савезна Република
Југославија изјављује да приступа Савезу Русије и Белорусије.”
1700
Политика (30707) 21.4.1999, стр. 1. Патријарх Алексеј II разговарао је са
патријархом СПЦ Павлом и са председником С. Милошевићем.
1701
Политика (30708) 22.4.1999, стр. 15.
1702
Политика (30709) 23.4.1999, стр. 1. Боравиште председника Милошевића
бомбардовано је око 04:00, 22.4.1999. а једна бомба погодила је спаваћу собу,
али Милошевић и његова породица, због могућности напада, нису били у својој
резиденцији те ноћи.
1703
Политика (30717) 1.5.1999, стр. 13. Зграде Генералштаба Војске Југославије и
стара зграда Министарства унутрашњих послова Србије у Улици кнеза Милоша
шене су за „легитимне мете”, а према одобрењу председника Била

Клинтона бомбардована је зграда Радио-телевизије Србије у центру
Београда и убијено 16 новинара 23.4.1999.1704 Међу командантима
напада на СРЈ постојало је мишљење да треба уништи могућност
нормалног живота за становништво у Србији.1705 Због тога, постоји
мишљење да НАТО није бирао своје жртве, него су и цивили били
мета НАТО-а.1706
Напади су се појачавали, а јавно мњење земаља нападача
подржавало је напад. Нада у Србији да ће добити већу подршку из
света и да ће напади престати, нестајала је полако. Морал нападну-
тих почео је да слаби. Крајем априла 1999. потпредседник владе
Вук Драшковић (Село Међа код Сечња, новембар 1946-), у једном
разговору за телевизију, рекао је да народу треба рећи истину, тј. да
НАТО не трпи никакве значајне губитке, а да светско јавно мнење не
подржава Србију, него НАТО и да Русија не може да пошаље војну
помоћ СРЈ. Због ове изјаве Драшковић је избачен из владе.1707
СРЈ је предала захтев Међународном суду правде у Хагу
29.4.1999. да се покрене поступак против 10 држава (САД, Велика
Британија, Француска, Немачка, Италија, Низоземска, Канада, Шпа-
нија, Белгија и Португалија) које су нападом на СРЈ, без сагласности
погођене су 30.4.1999.
1704
Политика (30710) 24.4.1999, стр. 1; Политика (31109) 5.6.2000, стр. 2. Ми-
нистар за информисање СРЈ Горан Матић у једном писму амбасадорима држава
чланица СБ УН написао је: „Ваше екселенције, Обраћам се Вама поводом
иступања тужиоца Хашког трибунала Карле дел Понте на последњој седници
Савета безбедности Уједињених нација. Запрепашћен сам изјавом госпође Дел
Понте да НАТО приликом прошлогодишње агресије на Југославију није намерно
гађао цивилне објекте и да није починио ратне злочине... Предлажем да се
хашки тужилац Карла дел Понте одмах смени, а Трибунал као нелегално,
нелегитимно и осведочено пристрасно судско тело распусти... у Београду 23.
априла 1999. када је у два сата после поноћи, за време емитовања вести, ...,
бомбардовао симбол југословенског журнализма - Радио-телевизију Србије,
која се налази у самом центру главног града Србије и Југославије и није
никакав војни објекат... Том приликом погинуло је 16 цивила – југословенских
новинара и других ТВ стваралаца националне Радио-телевизије Србије... То је
НАТО урадио да би спречио да снимци страшних злочина допру до гледалаца
широм света... Не дозволите да НАТО, Хашки трибунал и Карла дел Понте
[лажима] жртве претварају у злочинце, а злочинце у жртве.”
1705
Радослав Гаћиновић и Милета Томић, Агресија НАТО-а на СРЈ …, стр. 16. Гене-
рал САД Мајкл Шорт командант ваздушних напада на СРЈ 1999. рекао је: „Не
може се добити рат ако не уништимо могућности нормалног живота за већину
становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну, па чак и здрав ваздух.”
1706
Радослав Гаћиновић и Милета Томић, Агресија НАТО-а на СРЈ …, стр. 22.
1707
Политика (30616) 20.1.1999, стр. 14. Драшковић је постао потпреседник владе
СРЈ у јануару 1999.
СБ УН, прекршиле повељу УН и норме међународног права и

тражила је од Међународног суда правде у Хагу да нареди НАТО-у
да обустави напад, а тако престане кршити Повељу УН. 1708 Међуна-
родни суд којим је председавао Кристофер Верамантри, донео је
2.6.1999. одлуку да се при нападу НАТО-а на СРЈ није поштовала
Повеља УН, али исти суд, већином гласова, одбио је захтев СРЈ да
се нареди обустава напада НАТО-а.1709
После, Савезно министарство за иностране послове СРЈ
4.1.2000. дало је тужбу Међународном суду правде против држава
НАТО-а уз захтев да те државе надокнаде штету коју је војно раза-
рање СРЈ оставило.1710 Међународни суд правде 15.13.2004. изјавио
је да није надлежан да поступи по тужби СЦГ против 8 држава
НАТО-а (Белгија, Канада, Италија, Француска, Немачка, Низоземска,
Португалија и Велика Британија).1711
Сламање воље за отпор у СРЈ у мају 1999.
Повремени успеси одбране, као што је било рушење бомбар-

дера Ф-117, ловца Ф-16,1712 или заробљавање три војника САД нису
могли утицати на исход рата.1713 Српска противваздушна одбрана
није могла нанети озбиљне губитке НАТО авијацији. То се посебно
показало када су неки српски пилоти полетали. Авиони југосло-
венске војске били су застарели и нису се могли борити против
бројније и савременије авијације НАТО-а. Најбољи авиони ВЈ типа
МИГ-29 нису могли приметити авионе НАТО-а на једнакој удаље-
ности, нити их гађати ракетама. Ипак, пилоти ВЈ добили су наре-
ђење да полете, и били су обарани, али већина пилота ВЈ успела је
1708
тика (30960) 5.1.2000. стр. 1. Судије су изјавиле да могу водити поступке про-
тив 8 тужених држава, а за САД и Шпанију је речено да суд нема надлежности
над њима.
1709
Политика (30750) 3.6.1999, стр. 11.
1710
Политика (30960) 5.1.2000. стр. 1.
1711
Србија пред Међународним судом правде, књ. II, Пресуда, Београд 2007, 10.
1712
Политика (30719) 3.5.1999, стр. 11. Ловац Ф-16 САД оборен је 2.5.1999. док је
нападао подручје Мачве.
1713
Политика (30688) 2.4.1999, стр. 1; Политика (30718) 2.5.1999, стр. 1. Крајем
марта 1999. Приштински корпус је заробио три војника САД, али када је Србију
посетила једна дружина верских вођа из САД коју је довео Џеси Џексон, С.
Милошевић је разговарао са њим и одлучио да тројицу војника САД ослободи.
да се катапултира и преживи.1714 Нападачи су у бомбардовањима ко-

ристили и авионе А-10, који су гађали СРЈ са радиоактивним зрни-
ма, то јест зрнима прављеним од осиромашеног уранијума.1715 ВЈ је
била приморана да време проводи у премештању и скривању како
би умањила своје губитке. Приштински корпус са око 70.000 људи
на Косову углавном је потиснуо УЧК, али у Албанији било је још
10.000 до 15.000 припадника УЧК. Из Албаније уз подршку НАТО
авијације и албанске војске, УЧК је нападала ВЈ на граници.
За начелника Генералштаба УЧК у априлу 1999. постављен је
Агим Чеку.1716 Први већи пешадијски напад из Албаније вршен је од
9.4.1999. до половине маја 1999. на подручју карауле Кошаре, коју је
бранило око 130 војника и официра 53. граничног батаљона ВЈ.
Официри ВЈ проценили су да их је напало 1.500 војника. Поред
минобацача, које је носила пешадија нападача, нападе је помагала
артиљерија из дубине територије Албаније. УЧК привремено је
заузела и караулу Кошаре 11.4.1999. и врх Раса Кошарес, који је био
дубље у СРЈ (око 1.500 метара од границе). Из унутрашњости Косо-
ва и са југа из карауле Морина, ВЈ успела је послати појачања од
11.4.1999. године, а напала је врхове Раса Кошарес и Маја Глава.
Послате су и најбоље специјалне јединице (63. падобранска брига-
да и друге). До 19.4.1999. на подручју Кошара било је око 1.500
војника ВЈ. У првим данима маја 1999. године напредовање УЧК је
заустављено. Од првих сати 11.5.1999. авијација НАТО-а бацала је
ноћу и касетне бомбе на положаје ВЈ на подручју карауле Кошаре. У
борбама на подручју Кошара убијено је 108 војника и официра
ВЈ.1717 Према УЧК она је употребила на почетку напада 156 војника,
а на крају око 2.600 војника, а убијено је 117 њених војника.1718
После тога извршен је други већи пешадијски напад из Алба-
није од 26.5.1999. из правца Кукеша, из села Бинај Албанци су напа-
1714
Политика (30938) 11.12.1999, стр. 13; Јунаци отаџбине: спомен књига, 2. допу-
њено издање, Београд 2000, стр. 250. Изнад подручја Ваљева, авиони НАТО-а
оборили су авион ВЈ у коме је погинуо пилот потпуковник Миленко Павловић
(Осечина, 5.10.1959- Ваљево, 4.5.1999).
1715
Политика (31318) 5.1.2001, стр. 12. Употребљено је неколико десетина хиљада
зрна са осиромашеним уранијумом, а већином у нападима на Косову.
1716
1717
Слађана Зарић, Ратне приче са Кошара, Информативни програм Радио телеви-
зије Србије 2019.
1718
Фатон Дева и други, Просторни план Заштићена Зона од Посебног интереса
„Битка на Кошарама”, Приштина 2013, стр. 9. Од тога 114 Албанаца и 3 страна
добровољца.
ли ЈВ на подручју планине Паштрик и карауле Горожуп, уз Бели

Дрим. Напад је помагала Војска Албаније, то јест једна тенковска
чета, али артиљерија Војске Југославије погодила је три тенка напа-
дача и тенкови Албаније су се повукли. Када је почео напад грани-
чари ВЈ повукли су се са врха планине Паштрик (1.986 метара), а
привремено су се повукли и са борбених положаја око карауле Горо-
жуп, сама зграда карауле пре пешадијског напада била је уништена
бомбардовањем НАТО-а. Авијација НАТО-а (авиони Б 52) 30.5.1999.
применила је такозвано тепих бомбардовање на село Планеје у
коме су били војници СРЈ, а 31.5.1999. бомбардован је заселак Шех
Махала у коме је била команда 549. моторизоване бригаде ВЈ. Пре-
ма процени српске стране у нападима на подручју Паштрика и
Горожупа учествовало је око 6.000 припадника УЧК, погинуло их је
до 400. На почетку напада на том подручју ВЈ имала је око 450
људи, али брзо су долазила појачања из правца Призрена и до јутра
27.5.1999. на Паштрику је било око 1.200 војника СРЈ. У нападу на
Паштрику убијено је око 30 лица на служби у Војсци Југославије.1719
НАТО је више пута бомбардовао цивилне циљеве, а у тим
бомбардовањима убијен је велики број цивила. У 5.4.1999. бомбе су
погодиле више кућа цивила у Алексинцу и убиле 12 лица. 1720 Сре-
диште Приштине бомбардовано је 6. априла, а њена околина више
пута.1721 Од 9.4.1999. разарана је и „Застава” у Крагујевцу.1722 Око
11:30, 7.5.1999. НАТО авиони бацили су касетне бомбе на паркинг
поред Клиничког центра и улице које се налазе поред највеће пијаце
у Нишу и убијено је око 15 лица.1723 Становништво је све јасније ви-
дело да је изложено насиљу и да нема никакве заштите. Све мање
се обазирало на „снагу” режима и ратно стање. Јасан знак тога било
је окупљање грађана у Крушевцу средином маја 1999. и њихов
захтев да се са Космета врате припадници ратних јединица. Више
од 80 лица убијено је у нападу авијације НАТО-а, која је бацила
касетне бомбе, на избегличко боравиште Албанаца у Кориши код
1719
Слађана Зарић, Ратне приче са Паштрика, Радио телевизије Србије и Вој-
нофилмски центар Застава филм 2019. На страни ВЈ у борбама је учествовало и
неколико добровољаца Руса. У борбама на Паштрику, авиони НАТО-а напра-
вили су грешку и бомбардовали и положаје УЧК.
1720
1721
Политика (30709) 23.4.1999, стр. 17.
1722
1723
Призрена 13.5.1999.1724 Влада Србије издала је саопштење да су та

убиства избеглица, које су се враћале кућама, била намерна, то јест
НАТО је желео спречити повратак Албанаца избеглица.1725
Гласноговорници НАТО-а и западне телевизијске и новинарске
куће обавештавали су да су стотине хиљада Албанаца избегли, то
јест да се догађа „хуманитарна катастрофа”. Неке од избеглица су
изјавиле да су им лични документи одузети и да су протерани из
својих домова од представника СРЈ. У Женеви у Комесаријату УН за
избеглице се средином маја 1999. године процењивало да се скоро
900.000 лица нашло у избеглиштву ван покрајине.1726 Мањи број,
„око 740.000 косовски Албанаца” који су протерани се спомиње у
оптужби (27.5.1999), коју је потписала Луиз Арбур у име Тужи-
лаштва МКСЈ УН, а против Слободана Милошевића, Милана
Милутиновића, Николе Шаиновића (потпредседник владе СРЈ од
фебруара 1994 до 4.11.2000), Драгољуба Ојданића (начелник
Генерал-штаба ВЈ) и Влајка Стојиљковића (министар унутрашњих
послова Србије), који су оптужени и за ратне злочине (Рачак и
друге) и убиство „преко 340 личности” од јануара до маја 1999.1727
Међу Албанцима у мају 1999. порастао је политички значај
Хашима Тачија у односу на Ибрахима Ругову. Западна штампа
оптуживала је Ругову да је „изгубио легитимитет” код сопственог
народа јер је данима обилазио министре спољних послова на
западу, а није посетио избегличке кампове у Албанији и Македонији.
ЕУ је примењивала казнене мере за целу државу, тј. забранила
је продају нафте из ЕУ у СРЈ (од 23.4.1999) и забранила је авиони-
ма из држава ЕУ да лете у СРЈ (од 21.5.1999).1728 Поред тога, ЕУ је
саставила у априлу 1999. списак лица (политичара и пословних
људи) којима је забранила издавање виза за улазак у државе ЕУ уз
објашњење да та лица помажу С. Милошевића.1729 Сличан списак
1724
Политика (31098) 25.5.2000, стр. 20.
1725
Политика (30728) 12.5.1999, стр. 1.
1726
Дамјан Павлица, Савремена историја Косова, www.pescanik.net (април 2019).
УНХЦР је регистровао 862.979 избеглих Албанаца са Космета.
1727
МКСЈ УН Против председника Милошевића и четворице високих функционера
СРЈ подигнута оптужница за убиство, прогон и депортацију на Косову,
www.icty.org/bcs/sid/7765 (април 2019); Политика (29796) 2.10.1996, стр. 16.
Од 1996. Л. Арбур била је на месту тужиоца Међународног суда за ратне
злочине почињене на простору претходне Југославије.
1728
Политика (31236) 10.10.2000, стр. 4.
1729
Политика (31236) 10.10.2000, стр. 4. Списак је прошириван.
сачиниле су и САД.
Приликом бомбардовања НАТО је настојао да онеспособи и
уништи и енергетски систем. Бомбардоване су рафинерије и скла-
дишта нафте у Панчеву (средином априла и у јуну),1730 Новом Саду
(у другој половини априла, мају и јуну),1731 Сомбору, Смедереву и др.
У мају 1999. изнад термоелектрана, трансформаторских станица и
далековода за пренос електричне енергије у Србији НАТО је избаци-
вао бомбе са графитним влакнима, која добро проводе електричну
енергију, а доводила су до кратких спојева и систем за пренос
електричне енергије се распадао.1732
Кумановски споразум и Резолуција 1244
Министри Г-8 (САД, Велика Британија, Немачка, Француска,

Италија, Јапан, Канада и Русија) усвојили су „општа начела поли-
тичког решавања косовске кризе” 6.5.1999. Предвиђало се повла-
чење војних и полицијских снага СРЈ и Републике Србије са Косова,
као и размештање међународних снага које ће одобрити УН. Такође
предвиђено је да се створи привремена управа УН која ће омогући-
ти „нормалан живот за све становнике Косова”.1733
Јељцин је послао В. Черномирдина да разговара са Милоше-
вићем и политичким вођама СРЈ и Србије 30.4.1999. у Београду
како би се наставили разговори о решавању проблема на Косову. 1734
Немачка је као посредника ЕУ у преговорима са СРЈ одредила
Мартија Ахтисарија (фински председник).1735 У Београд дошли су
2.6.1999. В. Черномирдин и М. Ахтисари, који су донели план који је
Милошевић могао да прихвати, или да НАТО настави да руши и
убија по Србији.1736 План је предвидео повлачење војске и полиције
СРЈ са Космета и долазак међународних управника под надзором
УН. Међународна управа требало је да створи „суштинску аутономи-
ју” за Космет. Предвиђен је долазак међународних војних снага
1730
1731
1732
Политика (30722) 6.5.1999, стр. 9.
1733
2001, www.un.org, р. 36.
1734
Политика (30717) 1.5.1999, стр. 1.
1735
Политика (30734) 18.5.1999, стр. 2.
1736
Политика (30750) 3.6.1999, стр. 1.
(већином из НАТО-а) под „јединственом командом” а под покрови-

тељством УН. То је било објашњено потребом да се омогући повра-
так избеглих. За одобрење снага под покровитељством УН, СБ УН
морао је да усвоји посебну резолуцију. После разговора са њима а
посебно са Виктором Черномирдином, С. Милошевић је мислио да
бољу понуду неће добити.1737
Слободан Милошевић је прихватио понуђено, а истог дана,
3.6.1999. Народна скупштина Србије и влада СРЈ прихватиле су тај
предлог.1738 Тако је дат пристанак на повлачење ВЈ и полиције Срби-
је са Космета. Да би било обустављено бомбардовање САД и НАТО,
преко генерала Веслија Кларка у телефонским разговорима са
Драгољубом Ојданићем и пуковником Негованом Миловановићем,
тражили су да се потпише „војно-технички споразум” према коме је
С. Милошевић прихватао да „мировни” војници који ће доћи, по
одобрењу СБ УН, буду под командом НАТО-а, то јест да призна
пораз.1739
Представници ВЈ и МУП-а Србије на преговорима од 6.6.1999.
године прихватили су Војно-технички споразум (Кумановски
споразум) који је потписан 9. јуна 1999. У име НАТО-а преговоре је
водио и споразум потписао британски генерал Мајкл Џексон. Као
представник Војске Југославије потписао га је генерал-пуковник
Светозар Марјановић, заменик начелника Генералштаба ВЈ, а као
представник МУП-а Србије генерал Обрад Стевановић.1740
На територију Космета одобрен је улазак међународних снага
за Косово (Кosovo Force, то јест КФОР). КФОР су биле формално
јединице УН. У ствари то су биле скоро само јединице из НАТО-а.
Споразум је предвидео да без одобрења команданта КФОР-а „било
какве снаге СРЈ” не могу улазити на Косово и Метохију и зоне
безбедности. Копнена зона безбедности је био појас ширине 5
километара, а зона ваздушне безбедности је био ваздушни простор
ширине 25 километара од Косова према ужој Србији. Предвиђено је
разоружање УЧК, као и да се једним додатним договором одреди
начин и време повратка мањег броја припадника војске СРЈ и
1737
Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 46.
1738
Политика (30751) 4.6.1999, стр. 1.
1739
Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 28-31, 33-35, 37-38, 46. Захтеве Веслија
Кларка подржао је и М. Ахтисари у разговору са Милошевићем.
1740
Никола Милентијевић и Марија Станковић, Значај Кумановског …, стр. 86-88;
Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 83; Кумановски споразум, www.vostok.rs,
(фебруар 2018); Политика (31112) 8.6.2000, стр. 15.
полиције Србије на Космет.1741

Државе окупљене у групу Г-8 договориле су се о нацрту резо-
луције о Космету, а расправа о њој почела је 8.6.1999. у СБ УН, али
Кина је тражила да се прво прекине бомбардовање, па да се онда
гласа о Резолуцији 1244.1742 Када је почело повлачење ВЈ, у складу
са Кумановским споразумом, Весли В. Кларк је наредио да се
зауставе ваздушни напади истог 10.6.1999. године, а СБ УН усвојио
је Резолуцију (о Косову број) 1244.1743 Основу Резолуције 1244 чини
Војно-технички споразум из Куманова. По Резолуцији 1244 СРЈ, тј.
Србија, је формално задржала суверенитет над Косовом и Мето-
хијом. Оно је стављено под међународну управу, то јест Привреме-
ну управу мисије УН (United Nations Mission in Kosovо), или УНМИК и
војни надзор КФОР-а.1744 Док је усвајана Резолуција 1244, министри
„Г-8” (најразвијеније државе света и Русија) договорили су се да се
створи Пакт за стабилност Југоисточне Европе.
У време напада НАТО-а убијено је најмање око 830 лица у ВЈ и
полицији Србије, а 3. армија, то јест њен Приштински корпус имао је
највише погинулих војника.1745 Према процени направљеној од
Human Rights Watch НАТО је убио и око 500 цивила у СРЈ, а најви-
ше на Косову.1746 Службено представници Србије као председик
владе Мирко Цветковић 24.3.2009. говорили су да је убијено око
1.000 лица у ЈНА и МУП-у и око 2.500 цивила, али и да је рањено
око 12.500 лица у СРЈ у нападима НАТО-а. 1747 Број од око 1.000
лица у МУП-у Србије и ВЈ која су убијена изгледа се односи на цео
период од 1.1.1998. до 31.12.2000.1748
1741
Кумановски споразум, www.vostok.rs, (фебруар 2018).
1742
1743
Никола Милентијевић и Марија Станковић, Значај Кумановског …, стр. 88;
2001, www.un.org, р. 32-36.; Политика (30758) 11.6.1999, стр. 1-2. Четрнаест
држава гласало је за Резолуцију 1244, а Кина је била уздржана.
1744
Security Council UN, Resolution 1244, http://www.un.org/press/en/1999/html; Ре-
золуција 1244, www.tuzilastvorz.org.rs › upload › 2016-05 › rezolucija_1244_cir.
1745
Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 379; Јунаци отаџбине ..., стр.
79-365. Према Јунаци отаџбине: спомен књига око 830 лица у полицији Србије
и ВЈ убијено је и нестало у време напада НАТО-а од 24.3. до 20.6.1999.
1746
1747
Цветковић, Трагедија која не сме да се понови, http://www.politika.rs.
1748
J. Krüger and P. Ball, Evaluation of the Database of the Kosovo Memory Book,
www.hrdag.org/wp-content/uploads/2015/04/Evaluation_of_the_Database_KMB-
2014.pdf. (04.2019), p. 5, 12. Према процени од 1.1.1998. до 31.12.2000.
убијено је 364 припадника МУП-а Србије, 719 лица у ВЈ и 2.123 лица у УЧК.
У време напада ВЈ морала се разбити у мање јединице, сакри-

вати се дању, а деловати ноћу и избегавати веће губитке. Ратно
ваздухопловство и противваздушна одбрана нису могли нанети
никакве значајније ударе нападачима, који су користили могућност
да пре уоче противничке циљеве и нападну са знатно веће, често
безбедне удаљености.1749 Да би смањили губитке војници и поли-
цајци СРЈ и Србије правили су макете авиона МИГ-29 и лажне
тенкове-мете које су гађали авиони и ракете НАТО-а.1750
ВЈ, полиција Србије, али и НАТО и УЧК убили су и неколико
хиљада Албанаца на Косову. Вероватно у намери да оправда наси-
ље према Србима, Вилијам Коен, секретар за одбрану САД, говорио
је 16.5.1999. године да је нестало око 100.000 Албанаца са Косова
способних за војску и да су вероватно убијени.1751 Цивилни управник
УН за Косово Б. Кушнер изнео је процену даје на Космету убијено
11.000 Албанаца, али после је умањио ту процену на око 7.000.1752
Бомбардовањем уништено је око 60 мостова, више фабрика,
кућа и станова, а „према грубим проценама [владе М. Цветковића]
причињена је материјална штета од 30 милијарди долара”.1753
Губици у Северноатланском савезу били су незнатни, а у време
напада, СРЈ је одустала од суђења тројици заробљених америчких
војника и пустила их.
Долазак КФОР-а на Космет и прогон Срба
Мало изненађење представљао је долазак око 200 војника

Руске Федерације, који су били у саставу СФОР-а код Угљевика у
Републици Српској (БиХ), у Приштину пред поноћ 11.6.1999.1754 Око
1749
1750
1751
Политика (30909) 9.11.1999, стр. 6; Политика (30912) 12.11.1999, стр. 3; Hu-
man Rights Watch, По наређењу …, стр. 174. Изгледа да су у то време према
изјавама избеглих Албанаца у САД (и НАТО-у) могли доћи само до процене да
је убијено између 3.000 и 4.000 Албанаца. В. Коен је знао да говори неистине,
али то је био део уобичајењи „оцрњивања” Срба и Србије од 1991. до 2000.
1752
Политика (30814) 6.8.1999, стр. 16; Бојан Ђокић, Нумеричка анализа списка
отетих и несталих Срба и припадника других мањинских заједница на Косову и
Метохији, Токови историје (1) 2015, стр. 127.
1753
Цветковић, Трагедија која не сме да се понови, http://www.politika.rs.
1754
Хиљаде Срба на улицама Приштине дочекало је Русе са цвећем и мислило да су
они гаранција сигурности, то јест да неће бити насиља УЧК и Албанаца.
01:30, 12.6.1999. из града Руси су прешли на аеродром Слатина.1755

На тражење С. Милошевића, Борис Јељцин допустио је да та руска
јединица дође на Космет пре осталих јединица КФОР-а, које су биле
под командом НАТО-а.1756 У почетку, В. Кларк тражио је од Мајкла
Џексона да војно спречи распоређивање Руса на Слатини, али
Џексон је одбио да изврши ту наредбу јер је мислио да то може
бити пут у светски рат.1757 После је НАТО пристао да на Косову буде
присутно око 3.000 војника из Русије.1758
НАТО је створио КФОР под командом Мајкла Џексона и његови
војници почели су да улазе 12.6.1999. на Космет, преко Качаника, из
Македоније.1759 13.6.1999. године војници Велике Британије дошли
су у Приштину и тражили су од грађана да престану са пуцњавом,
пљачком и другим насиљима.1760 После распоређивања британских
војника на подручју Приштине и Косова Поља, генерал Џексон је
пред неколико стотина Срба у Косову Пољу рекао да ће КФОР за
неколико следећих дана преузети одговорност за безбедност на це-
лом Косову, а позвао је окупљене да остану на Косову. 1761 Немачки
војници (КФОР), али и наоружани Албанци (УЧК) ушли су у Призрен
13.6.1999.1762 Према једном саопштењу гласноговорника КФОР-а, у
првој половини јула 1999. на Косову је било око 29.000 војника
КФОР-а,1763 али је после број повећан на око 50.000.1764 После
КФОР-а на Косово су долазили и представници „цивилне мисије УН”
они су почели стварати прелазну цивилну управу на Косову, 1765 а за
шефа цивилне мисије УН на Косову одређен је Бернар Кушнер.1766
Милошевић је узалуд у преговорима са Ахтисаријем тражио да
1755
Политика (30760) 13.6.1999, стр. 1; Политика (30958) 31.12.1999, 1,
2 .3.1.2000. стр. 15.
1756
Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 84-85, 96-100, 102. Мађарска и Бугарска
нису дале сагласност Русији да њена војска ваздушним путем дође до Србије.
1757
Политика (30964) 9.1.2000. стр. 4; R. Craig Nation, War in …, р. 262. Michael
Jackson told Clark “I’m not starting World War III for you.“
1758
Политика (30766) 19.6.1999, стр. 1.
1759
Политика (30760) 13.6.1999, стр. 1, 13; Владан Влајковић, Војна тајна, I, 101.
1760
Политика (30762) 15.6.1999, стр. 13. У Приштини Британци су се распоредили
по важним раскрсницама и оклопним транспортерима пролазили су улицама.
1761
Политика (30764) 17.6.1999, стр. 15.
1762
Политика (31021) 6.3.2000, стр. 16.
1763
Политика (30784) 7.7.1999, стр. 15.
1764
NATO A-Z page, www.nato.int (април 2019), р. 153.
1765
Политика (30771) 24.6.1999, стр. 13.
1766
Политика (30788) 11.7.1999, стр. 2.
смена војника СРЈ са војницима КФОР-а буде усклађена да би се

избегла „безбедоносна празнина (вакум)”, то јест већа подручја
између ВЈ и КФОР-а на којима насилници и УЧК могу несметано
вршити насиља над Србима и Југословенима који остају на Косо-
ву.1767 Ипак, испред КФОР-а, из Албаније на Космет улазили су при-
падници албанске УЧК,1768 а из Албаније и из Македоније улазило је
између 700.000 и 860.000 избеглих Албанаца.1769 Са повратницима,
на Косово је ушло и неколико десетина хиљада држављана Алба-
није и Северне Македоније.1770 При томе неки Албанци и припадни-
ци УЧК пљачкали су и прогонили Србе (и друго неалбанско) ста-
новништво из њихових станова,1771 али и са радних места.1772 Срби
су престајали долазити на посао, али и напуштали своје станове.1773
Од 10.6.1999. око 70.000 војника ВЈ и полицајаца са возилима
и оружјем почело је да се повлачи са Космета, а са њима је кренуо и
велики број цивила, већином Срба.1774 Из Призрена 14.6.1999.
1767
Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 43-44, 57, 71. Према Влајковићу, Мило-
шевић је рекао: „Па добро то је логично, … и њима не одговара да неко поубија
људе у вакуму.”
1768
Политика (30762) 15.6.1999, стр. 13.
1769
Политика (30783) 6.7.1999, стр. 2; МКСЈ УН (IT-05-87-А), Пресуда Жалбеног
већа Николи …., стр. 169, 239-241; Human Rights Watch, По наређењу …, стр.
189-190. Братислава Морина као министар СРЈ за избеглице, расељена лица и
хуманитарну помоћ у писму Садако Огати, високом комесару УН за избеглице, у
првој половини јула 1999. жалила се да је неконтролисани повратак 700.000
Албанаца довео до прогона више од 100.000 Срба, Црногораца и Рома са
Косова. Процена да је побегло најмање 700.000 Албанаца са Косова од краја
марта до почетка јуна 1999. износи се и у пресуди МКСЈ УН Николи Шаиновићу
и другима. Према већим проценама УНХЦР-а са Косова је избегло око 860.000
лица, а највише избеглих Албанаца било је у Албанији око 400.000 и Северној
Македонији око 300.000.
1770
1771
литика (30781) 4.7.1999, стр. 15. У Приштини, КФОР је покушавао да врати
Србе које су Албанци насилно избацили из станова. Због тога у јуну и јулу
1999. дошло је и до сукоба наоружаних Албанаца против КФОР-а у којима је
убијено неколико Албанаца.
1772
Политика (30778) 1.7.1999, стр. 15. Наоружани Албанци истерали су лекаре
Србе из Клиничко-болничког центра у Приштини, а истерани Срби прешли су у
Грачаницу и ту основали болницу. Протерани су и Срби професори, асистенти и
студенти Универзитета у Приштини (из учионица, али и из станова).
1773
Политика (30791) 14.7.1999, стр. 15. После покушаја десетак Албанаца да отму
потпредседника Скупштине града Приштине Живорада Игића испред његовог
стана у Приштини, 13.7.1999. престала је, привремено, са радом Скупштина
града Приштине. Отмицу Игића спречио је долазак војника КФОР-а.
1774
Политика (30759) 12.6.1999, стр. 15; Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 90.
повлачила се колона војних возила ВЈ, са тенковима, али и ци-

вилним аутомобилима. КФОР је само посматрао када су се Албанци
окупили и камењем гађали цивилна возила. Војска Југославије,
полиција и велики део Срба напустили су Космет до 20.6.1999.1775
Ипак, око 100.000 Срба остало је да живи на Косову, окупљени
у десетак општина у којима су претежно живели Срби и неалбанци
(Горанци, Роми и др) и неким градовима (Приштина). Њихову ло-
калну управу, здравство и школство наставила је да финансира
влада из Београда. Део Срба остао је да живи у градовима и
селима по општинама са албанском већином и са албанском ло-
калном управом, али у седмицама после повлачења ЈНА и полиције
Србије, Срби су били изложени сталним нападима УЧК и насилника.
Дружине Албанаца су и у центрима градова, недалеко од патрола
КФОР-а, нападале Србе. Некима је само прећено, други су били
претучени, а неке су албански насилници отимали и држали у затво-
рима УЧК.1776 Отмице, првенствено Срба, а мање Албанаца, биле су
нарочито бројна појава на Косову од 12.6. до 1.9.1999.1777 Од Срба
су отете хиљаде аутомобила, запаљене су десетине хиљада кућа и
станова неалбанаца, а у велики број станова и кућа су насилно
улазили Албанци и избацили Србе из њих.1778 Срби у Приштини и
другим градовима морали су да напусте своје станове у градовима,
а у њих су ушли Албанци.1779 Поред радника у градовима, ни сеља-
ци нису могли да обрађују своју земљу. Четрнаест Срба из села
1775
Политика (30806) 29.7.1999, стр. 17; Н. Антонијевић и Б. Ђокић, Страдање
српског и осталог ..., стр. 3.
1776
Политика (30793) 16.7.1999, стр. 15. Професору на грађевинском факултету у
Приштини, Петру Чолићу 14.7.1999. насилно су ушли у стан Албанци који су се
представили као полиција УЧК и одвели су Чолића у један приватни затвор,
али следећег дана су га ослободили.
1777
Бојан Ђокић, Нумеричка анализа списка отетих и несталих ..., стр. 126-128.
Већину тих отмица учинили су злочинци из редова УЧК. „Отмице су вршене на
путевима (превозним средствима), њивама, у породичним кућама, угости-
тељским објектима, нарадним местима итд. Отимани су мушкарци и жене, деца,
стари људи, у шталама, подрумима, помоћним зградама, приватним кућама.
Били су испитивани, мучени, сексуално злостављани, погубљени на сурове
начине. Затвори и логори за отета лица налазили су се на територији Косова и
Метохије, али и у Албанији.”
1778
1779
Политика (30812) 4.8.1999, стр. 16.; Политика (30826) 18.8.1999, стр. 18. У
ноћи 16-17.8.1999. Албански насилници запалили су у Призрену кућу у којој су
изгореле Лепа Димић и њена шестомесечна беба. Пре тога њој су месец дана
претили да мора да се исели из своје куће. Другу Српкињу су ухватили на
улициса братом. Српкињу су силовали и пустили, а њеног брата отели.
Старо Грацко (у општини Липљан), који су сакупљали пшеницу на

њиви Станимира Ђекића на граници албанског села Бујанце, уби-
јени су између 20:00 и 21:30, 23.7.1999.1780 Већ у августу 1999. Карл
Билт је као представник УН на Косову саставио писмо у коме је
написао „да је у току намерно организована кампања са циљем да
се Косово етнички очисти од преосталих Срба. Убиства и злочини
седешавају свакодневно. Уколико се посматра ситуација [на Косову]
у последњих неколико година, онда је стање у области људских
права сада горе у сваком погледу.”1781 Слично мишљење поновио је
Јиржи Динстбир, специјални известилац УН за људска права у
марту 2000.1782 Разоружавање припадника УЧК није извршено. 1783
Енглески генерал Мајкл Џексон и КФОР нису зауставили насиље.1784
Седница СБ одржана на захтев СРЈ осудила је злочин и затражила
брзу истрагу. „Истраге” злочина према Србима, као истрага убиства
у Старом Грацку нису давале резултате и обустављане су.
Годину дана после повлачења ВЈ са Косова, влада СРЈ је
направила меморандум у коме је приказано стање које је настало
од 10.6.1999. до 4.6.2000. Према том документу на Косову од
10.6.1999. до 4.6.2000. убијено је око 1.000 лица, а отето је око 900
лица. Већина отетих и убијених у том временском периоду били су
Срби и Црногорци.1785 Један део њих су постали жртве трговине
1780
Политика (30802) 25.7.1999, стр. 1, 14; Бојан Ђокић, Убиство жетелаца из
Старог Грацка и околине, Токови историје (1) 2016, стр. 167-177, 187-188.
Убице су употребиле аутоматско оружје, а два убијена Србина имали су лако
оружје које нису стигли да употребе. Због тога, процењује се да је напад
изведен брзо. За убиство су били сумњичени Албанци из суседних села и
припадници ОВК, али „истраге” нису давале резултате и обустављене су.
1781
Политика (30822) 14.8.1999, стр. 16.
1782
Политика (31046) 31.3.2000, стр. 18. Из његовог извештаја види се да УЧК,
није стварно распуштена, него да неки њени делови, и даље наоружани, врше
прогоне и убиства Срба и неалбанаца на Косову, а да КФОР и УНМИК нису
извршили задатке које је поставила Резолуција 1244 СБ УН.
1783
Бојан Ђокић, Злочин ОВК: Гранатирање српске пијаце у селу Бресје,
www.independent.academia.edu/DjokicBojan (април 2019), стр. 346. Према
споразуму КФОР-а и УЧК од 20.6.1999. УЧК је требала предати оружје КФОР-у
до 20.9.1999. године, али се то није догодило. У септембру и марту 2000. Влада
СРЈ писмима и меморандумима, који су послати СБ УН, опомињала је да разору-
жавање припадника УЧК није извршено.
1784
Политика (29554) 1.2.1996, стр. 14. Пре, почетком 1996. Мајкл Џексон био је
заповедник једног од три подручја ИФОР-а у БиХ.
1785
Политика (31117) 13.6.2000, стр. 17. Отети су држани у приватним затворима
на Космету и у Албанији. Неки отети су убијени, други су ослобођени (после
плаћања откупа за њих, или без откупа), а неколико отетих успело је побећи.
људским органима. Осуда насиља Албанаца над неалбанцима на

Космету, коју је крајем августа 1999. изрекао СБ, није утицала да се
оно заустави. Није довела ни до кажњавања оних који су морали да
спрече насиље, тј. КФОР-а и „владе” коју је на Космету створио Ха-
шим Тачи. Албанци су у нападима на српска села користили и мино-
бацаче као 28.9.1999. у нападу на пијацу у селу Бресје код Косова
Поља када су убили 2 лица, а ранили око 40 лица (Срба и Рома). 1786
Према једном извештају Савеза друштва Рома Републике Србије у
насиљима 1999. и 2000. убијено је више стотина Рома.1787
У то време и неки Албанци као Шкељзен Малићи приметили су
да од мултиетничности на Космету није остало ништа, а да су Срби
„изложени линчу” (изјава из октобра 1999. дата за сплитски Ферал
трибјун ). Албански националисти који су подржавали терор над
Србима сматрали су да спроводе освету, а у прогону Срба су виде-
ли и начин да преотму нешто од њихове имовине уз стварање Вели-
ке Албаније. Према неким проценама за Војском Југославије и
полицијом Србије са Космета у Србију у јуну, јулу и августу 1999.
избегло је до 200.000 Срба и око 50.000 других неалбанаца.1788
Неколико десетина лица убијено је у експлозијама касетних и
других бомби које је бацио НАТО, али су експлодирале знатно после
бацања.1789 Процењује се да је убијено око 13.500 лица од 1.1.1998.
до 31.12.2000. у рату и етничким сукобима за власт на Косову и
Метохији.1790 Изгледа да је само у 1999. убијено око 9.000 лица.
Питање карактера ратова на подручју СФРЈ 1991-1999.
Данас за међународно признате државе узимају се оне које су

признате од стране Уједињених нација. Када је почео рат средином
1991. на подручју СФРЈ међународно призната држава је била само
СФРЈ, а УН су тек 22.5.1992. као независне државе признале Сло-
1786
Политика (30868) 29.9.1999, стр. 17; Бојан Ђокић, Злочин ОВК: Гранатирање
српске пијаце у селу Бресје, www.independent.academia.edu/DjokicBojan (април
2019), стр. 348-349.
1787
Политика (31329) 18.1.2001, стр. 7.
1788
Бојан Ђокић, Нумеричка анализа списка отетих и несталих ..., стр. 125.
1789
Политика (31097) 24.5.2000, стр. 17. Касетне бомбе се расипају у око 200
делова приликом пада на тло.
1790
J. Krüger and P. Ball, Evaluation of the Database …, p. 13, 16. Међу убијеним око
10.300 су цивили, а око 3.200 војници. Према истој процени убијено је скоро
10.800 Албанаца, а око 2.200 Срба. Око 86% убијених лица били су мушкарци.
венију, Хрватску и БиХ. Ратове који се воде унутар једне државе зо-
вемо грађанским ратовима. Због тога, рат који је почео на терито-
рији СФРЈ од средине 1991. године најмање до друге половине маја
1992. био је грађански рат. Мора се приметити да су ратови, који су
вођени од средине 1992. у Хрватској (до 1995), БиХ (1992-1995) и
Србији (1998-1999) задржали обележје грађанских ратова.
У време припрема за грађански рат у Хрватској (од 1991. до
1995), у другој половини 1990. вође Хрвата и њихови следбеници
који су припремали рат јасно су га назвали „грађанским ратом”,1791
али после Хрвати су се предомислили и одлучили да грађански рат
у Хрватској зову првенствено „домовинским ратом”.1792
Постојало је мешање појединаца, дружина и држава у те рато-
ве. У том мешању у унутрашње сукобе у СФРЈ до маја 1992), а од
маја 1992. у унутрашње сукобе у Хрватској, БиХ и Србији већи ути-
цај могло је имати мешање других држава. Приметно је било меша-
ње Хрватске и Србије у грађански рат у БиХ. 1793 Најзначајније било
је мешање САД и држава из НАТО-а. То је очекивано. Најмоћније
државе имају највише средстава да своје жеље остваре. Те жеље
остварују се споразумевањем, преварама и, на крају, насиљем.
Ратови које почињу „мале” државе остају само њихови ако њихови
резултати нису противни жељама најмоћнијих држава. Ако су ре-
зултати локалних ратова противни жељама највећих држава, оне се
уплићу и утичу на њихов крај, то јест довршавају их. Ипак, чак ни
највеће силе не могу потпуно да остваре своје жеље. Понешто увек
остане изван контроле као мало и небитно, или као „неконтроли-
сани” резултат историјских процеса.
Насупрот грађанским ратовима у Словенији, Хрватској и БиХ
стоји мирно (споразумно) одвајање две републике које су се грани-
чиле са Републиком Србијом. Македонија се одвојила споразумом
са Београдом почетком 1992. године, а Црна Гора 2006. Можда је
1791
Видети стр. 68. У другој половини 1990. министар одбране Хрватске генерал-
пуковник Мартин Шпегељ је говорио: „Организоваћемо убијање војника и
старешина [ЈНА] … То ће бити грађански рат без милости...” Генерал Мартин
Шпегељ (1927-2014) у последњој деценији постојања СФРЈ био је на месту
команданта Територијалне одбране СР Хрватске, а после је био командант 5.
војне области ЈНА.
1792
Радоје Арсенић, Грађански рат или агресија на Хрватску, http://www.politika.rs.
1793
МКСЈ УН (IT-02-54-T), Тужилац против С. Милошевића, Изјава Дејвида Овена,
септембар 2003, http://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/proswitness/bcs/
mil-wit-owen.htm (април 2019). Због тога, Дејвид Овен описао је рат у БиХ од
1992. до 1995. истовремено и као грађански рат између народа који су живели
у њој, али и као освајачки рат Хрватске и Србије против БиХ. Видети напом. 528.
преговорима могло доћи до мирног одвајања Словеније, Хрватске и

БиХ, али су најбројнији народи у њима (Словенци, Хрвати и Бошња-
ци) мислили да оружаним сукобом могу добити више.
На почетку рата 1991-92. браниоци Југославије (првенствено
Срби и Југословени), уз помоћ ЈНА, војним победама одбранили су
територије на којима су били већина Срби и Југословени. Ипак,
Државе ЕЗ (ЕУ) и САД одлучиле су да Југославија треба да нестане,
али и да Срби немају право да територије на којима су већина у
Хрватској и БиХ припоје Србији.
Од 1991. ЕЗ и САД су уводиле економске казне за Србију и
тражиле да престане помагати Србе у Хрватској и БиХ. Србија је
попуштала, смањивала помоћ и у мају 1992. одустала од права да
војно брани право Срба у Хрватској и БиХ да остану у заједничкој
држави Југославији, или Србији са осталим Србима. Због тога, Срби
у Хрватској и БиХ створили су две државе Републику Српску Крајину
и Републику Српску. Ипак, ни Србија није се усудила да призна
независност тих држава.
Тако су од признавања независности Хрватске и БиХ 22.5.1992.
Срби у Републици Српској Крајини, то јест Хрватској, морали да се
боре првенствено сопственим снагама. Слично томе, Срби у Ре-
публици Српској, то јест БиХ од маја 1992. године морали су да се
бране првенствено својим снагама. Тако су настављена два грађа-
нска рата један у Хрватској и други у БиХ од средине 1992. до 1995.
Скоро истовремено, САД, ЕУ и неке друге државе успеле су да уве-
ре све државе у УН да се од 30.5.1992. поведе економски рат против
СРЈ (Србије и Црне Горе)
Под притиском САД и ЕЗ грађански рат на подручју Југославије
од маја 1992. године подељен је на два локална грађанска рата. На
подручја ратом захваћена стизала је хуманитарна, економска, али
војна помоћ. Упркос забранама УН увожено је оружје, а стизали су и
„добровољци” (Југословени који су живели у дугим државама, али и
странци).
Уплитања у грађанске ратове на подручју република СФРЈ
било је из других република СФРЈ, али и држава Европе и света. То
уплитање са стране понекад је било у „добрим намерама” да се
помогне сукобљеним странама да окончају сукоб. Ипак, свет није
место где владају добре намере и правда. Деловање политичара
често одређују интереси, а не правичност. Било је оних који су
„помагали” да се убијања и пљачкања наставе. Распад СФРЈ био је
прилика и за велику пљачку малих народа. Ако се занемари мањи
део људи вољан да увек нанесе зло другима, поставља се питање:

Како је могуће да људи који су до јуче живели као „добри суседи”
крену у рат једни против других и сурово се обрачунавају ?
Славко Лисица у Командант по потреби (Бездан - Сомбор
1995), на странама 34 и 35 описао је разговор са официром који је
прешао из ЈНА у војску Хрватске. На Лисицине речи да је чуо да се
у Хрватској убијају и целе породице, његов суговорник, хрватски
официр, је одговорио: „То ради власт”, а Лисица је закључио и ре-
као: „Па и ти си нека власт. Видим да си одлучио да будеш усташа.”
Држава која је штитила законима појединце од насиља се промени-
ла од 1990. Неке владе у републикама СФРЈ, које су се одвајале,
одлучиле су да користе страх и похлепу, а тако удруже своје приста-
лице (народе), али и појачају своју контролу над њима. Када држа-
ва жели да покрене пљачку и убијање она има довољно средстава
да то и учини, а једном покренуто насиље, уз некажњавање, водило
је у даља убијања из страха, освете и похлепе.
Од 1992. Србија у економском рату против целог света, то јест
УН није могла победити. Срби су се могли предати, или бити вра-
ћени у дивљаштво и сиромаштво. После 3 године кажњавања, ско-
ро је нестала воља за одбраном РСК. Тада уз малу подршку из САД
и НАТО-а, Хрватска је протерала скоро све Србе са подручја РСК
1995. Тако је најзападнија Српска држава, која је брањена 4 године,
уништена од стране новонастале независне државе Хрватске 1995.
У сукобу БиХ и Републике Српске предсеник САД Б. Клинтон
донео одлуку да војном силом постигне оно што његови штићеници
(Бошњаци и Хрвати) нису могли. Према писању Мадлен Олбрајт
НАТО је покренуо 30.8.1995. године до тада највећи војни напад. 1794
Напад НАТО-а, био је одобрен од УН и приморао је Србе у Републи-
ци Српској да одустану од независности (21.11.1995), али су призна-
тикао посебан „ентитет” са именом Република Српска у БиХ. Ре-
публика Српска у БиХ проглашена је три месеца пре почетка гра-
ђанског рата у СР БиХ, то јест она није настала грађанским ратом,
него је само одбрањена у њему.
На крају, без одобрења УН, САД и НАТО повели су још већи рат
против Србије 24.3.1999. и приморали је да преда управу на Косову
УН-у и Албанцима. Срби су били поражени, али предаја Србије није
била безусловна. Војска НАТО-а није могла да уђе у остатак СРЈ,
нити да постави послушну власт у Београду. За САД и највеће
1794
Мемоари Медлин Олбрајт 5, са www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/arhiva.347.html,
(23.9.2003).
западноевропске државе сукоб се настављао и после 1999. године,

али политичким и економским средствима, а тиме и за Србију.
Понекад се говорило да је ЈНА изгубила низ ратова од 1991. У
суштини, рат у Словенији она није ни водила, а у рату у Хрватској и
у БиХ остварила је војне циљеве које је поставила њена команда до
споразума о повлачењу.
Често је постављано питање да ли је Милошевић могао учи-
нити више да стекне савезнике у некој великој држави на Западу.
Борисав Јовић је на то одговорио да су Срби и Србија били жртве
„недодирљивих великих сила које су своје интересе спроводиле
апсолутно не хајући за интересе Србије и српског народа.” Према
њему, жеље Срба су једноставно биле супротне жељама САД,
Немачке, Велике Британије. Свако ко би то покушао, као и Мило-
шевић, био би оптужен за стварне и измишљене злочине и војно
нападнут.
Непристајање Милошевића и вођа Србије на „конфедерацију”,
то јест пресудни утицај Словенаца и Хрвата на владавину Југосла-
вијом, а посредно и Србијом, завршено је поразом.
СФРЈ је престала да постоји у априлу 1992. а проглашена је
Савезна Република Југославија 1992. која је била савез српских
земаља Србије и Црне Горе, а само по имену Југославија.
Када је Југославија нестала, требало би указати на то да је она
током постојања била Југославија више по имену, а мање по сушти-
ни. Ретко се јављао захтев да Бугарска постане део Југославије, а
Бугари су друга по величини заједница унутар Јужних Словена.
Покушај уједињења Јужних Словена у једну савезну државу у XX
веку био је непотпун и завршио се неуспехом.
Нестанак Југославије довео је у питање и постојање Југосло-
вена. Према попису из 1981. на подручју Југославије било је око
1.219.000 лица који су се изјаснили да су Југословени. 1795 Буђење
старијин национализама довело је до наглог смањења броја Југо-
словена и њих је према попису из 1991. било скоро 724.000 лица.1796
1795
1796
Богољуб Кочовић, Етнички и ..., стр. 464. Према попису из 1991. у СФРЈ је било
више од 23.473.000 лица. Од тога Срба је било више од 8.526.000 лица, Хрвата
је било више од 4.567.000 лица, Муслимана је било скоро 2.343.000 лица,
Албанаца према процени било је око 2.178.000 лица (Албанци на Косову нису
пописани), Словенаца је било скоро 1.762.000 лица, Македонаца је било више
од 1.388.000 лица, Југословена је било скоро 724.000 лица, Црногораца је било
више од 551.000 лица, Мађара је било више од 378.000 лица, Рома је било
скоро 217.000 лица, више од 119.000 лица није се национално изјаснило.
3.
Од повлачења са Косова до рецесије 2009-12.
Период од 1999. до 2008. чини целину са грађанским ратовима

од 1991. до 1999. на подручју Југославије. Од 1999. све до 2012.
победници из времена грађанских ратова у Југославији 1991-1999.
(првенствено САД и водеће државе НАТО-а) наставили су уситња-
вање језгра Југославије, то јест Србије, али без ратних сукоба. Тај
процес врхунац је достигао између 2008. (када је на Косову прогла-
шена независност) и 2012.
Истовремено, наставило се ширење утицаја САД и ЕУ у свету.
У јануару и фебруару 2002. уведен је заједнички новац (евро) у 12
земаља ЕУ као заједничко средство плаћања.1790 Естонија, Летонија,
Литванија, Чешка, Словачка, Словенија, Кипар, Малта, Мађарска и
Пољска примљене су у ЕУ 1.5.2004. године, а у јануару 2007. у ЕУ
су примљене и Бугарска и Румунија.1791
Укидање ратног стања у Србији и убиства у „име државе”
Жртвовање за националне циљеве и економско пропадање све

већем броју Срба изгледали су узалудни после низа пораза. Реални
друштвени производ 2000. у Србији био је по вредности приближно
47% од друштвеног производа из 1990. години, у Хрватској је за исти
период друштвени производ опао на око 87%, а у Словенији је
порастао на око 105%.1792 Просечна плата у Србији у децембру 2000.
1790
Политика (31670) 3.1.2002, стр. 1; Политика (31724) 28.2.2002, стр. 1. Евро је
уведен у Аустрији, Белгији, Финској, Француској, Немачкој, Грчкој, Ирској,
Италији, Луксембургу, Холандији, Португалији и Шпанији.
1791
Данијела М. Лакић, Утицај проширења …, стр. 113, 135, 141. Република
Хрватска је примљена у ЕУ 1.7.2013. Убрзо, ширење ЕУ престало је, а Велика
Британија је од 2016. до 2020. излазила из ЕУ.
1792
Младен Лазић, Чекајући капитализам: ..., стр. 208 у напомени 199.
била је око 70 немачких марака, то јест 35 евра.1793 После предаје

Космета, било је очигледно да је периоду владавине Слободана
Милошевића дошао крај. Он је добио власт обећавши да ће зашти-
тити Србе на Космету, али то, упркос великим жртвама, није успео.
После одлуке Савезне скупштине да се укида ратно стање
24.6.1999.1794 опозиција је могла да одржи више протестних окупља-
ња, а тражена је оставка Слободана Милошевића и превремени
избори. Вук Драшковић није могао да се договори са остатком
опозиције која је основала Савез за промене. Средином 1997.
представници републичких власти у Србији и Црној Гори почели су
преговоре о преуређењу СРЈ. Република Србија остала је под
санкцијама, али је у септембру 1999. укинута забрана увоза нафте и
забранa ваздушног саобраћаја за Црну Гору. Парламент ЕУ у
Стразбуру је донео одлуку у септембру 1999. да се СБ препоручи
укидање забране увоза енергената у Србију. Циљ те мере је био да
се помогну градови у којима је победила опозиција. У октобру 1999.
ЕУ је одлучила да Ниш и Пирот буду први градови којима ће бити
послат мазут за грејање. Та помоћ, тзв. програм „Енергија за демо-
кратију”, стигла је крајем 1999. Пројекат „Енергија за демократију” је
касније проширен и на друге градове које су држали противници
СПС-а и Милошевића. Крајем 1999. и почетком 2000. долазило је до
обуставе испоруке електричне енергије грађанима у Србији.
Разлаз са Црном Гором био је све већи. Почетком новембра
1999. влада Филипа Вујановића у Црној Гори донела је одлуку да се
користи и немачка марка, упоредо са динаром као средство плаћа-
ња.1795 Сагласност за увођење марке у Црној Гори, непротивљењем,
дала је Немачка. Основана је Народна банка Црне Горе. Зато је
дошло и до прекида платног промета између Србије и Црне Горе.
Крајем јануара 2000. Уставни суд СРЈ прогласио је неуставном
одлуку о увођењу немачке марке као средства плаћања у Црној
Гори, али црногорска влада наставила је да је примењује.1796
Од напада НАТО-а, насилност Милошевићевог режима према
опозицији достизала је крајње границе. Непријатна истина је да
државе нису постојале само да штите интересе својих становника,
него појединаца и група на власти. Кроз целу историју државе су
1793
Младен Лазић, Чекајући капитализам: ..., стр. 208 у напомени 200.
1794
Политика (30772) 25.6.1999, стр. 1, 11.
1795
Политика (30903) 3.11.1999, стр. 17. Према одлуци владе, цене су морале бити
истакнуте и у немачким маркама и динарима СРЈ.
1796
Политика (30982) 27.1.2000. стр. 13.
Од повлачења са Косова до рецесије 2009-2012. 345
преко судских пресуда (оправдано, или не) уклањале своје „про-

тивнике”. Поред легалног убиства по пресуди суда, владе многих
држава вршиле су и убиства без судске пресуде. Таква убиства су
вршена у држави, али и ван државе којом управља наручилац
убиства.1797
Државне безбедносне службе које чувају поредак у држави у
борби против „непријатеља државе” и саме крше законе. Када се
процени да је корисно, полиција и безбедносне службе настоје да
ометају и застраше „противнике државе”. Убиство је тада крајње
средство, а извршиоци настоје да оно изгледа као несретан случај.
Државе убиства поверавају и криминалцима. Они том „услугом
држави” стичу извесну заштиту и привилегије.
Изгледа да се Милошевић одлучио да 1999. и 2000. убиствима
уклони део политичких противника и својих људи који су „превише
знали”. Милошевић је по свој прилици дао одобрење Радомиру
Марковићу, шефу Државне безбедности (од 1998), да се убије Вук
Драшковић. На магистралном путу (Ибарска магистрала) код
Лазаревца камионом покушано је убиство Вука Драшковића око
13:00, 3.10.1999. године.1798
Драшковић се склонио у Црну Гору, али према непосредном
наређењу Милорада Луковића Улемека, уз подршку неколико
чланова “Земунског клана” и СДБ, то јест Радомира Марковића,
Бранко Берчек покушао је да убије Вука Драшковића у његовом
стану у Будви око 23:45, 15.6.2000.1799
Следећу, 2001. обележило је неколико убистава, која су већи-
ном повезана са службама безбедности и МУП-ом Србије. Око
17:00, 15.1.2000. у хотелу Интерконтинентал у Београду убијен је
1797
Никша Никодиновић, Америчка национална стратегија за борбу против теро-
ризма на почетку XXИ века, Факултет политичких наука : докторска дисерта-
ција, Београд 2017, стр. 196. САД су организовале нека од најпознатијих
убистава ван своје територије. Међу њих спада и убиство Осаме бин Ладена у
Пакистану 2.5.2011.
1798
Политика (30873) 4.10.1999, стр. 19. Владан Влајковић, Војна тајна, II, стр.
111-112; Специјално тужилаштво за организовани криминал : првих шест
година, Београд 2009, www.osce.org (април 2019), стр. 20. У селу Петка, возач
аутомобила, у коме је био Вук Драшковић са супругом Даницом, скренуо је са
пута да избегне возило за превоз терета, које је возио убица, али то теретно
возило ударило је у други аутомобил који је пратио Драшковића. У судару су
погинула четворица Драшковићевих сапутника, а он је био лакше повређен.
1799
Политика (31121) 17.6.2000. стр. 19; Специјално тужилаштво за организова-
ни ..., стр. 20-22. Наређења Милораду Луковићу Улемеку и Радомиру
Марковићу за убиство дао је С. Милошевић.
Жељко Ражнатовић Аркан.1800 У то време он је био председник мале

парламентарне странке (Странка српског јединства) и власник ФК
Обилића, клуба који је неочекивано постао први у држави 1997-
98.1801 Извршилац убистав био је и припадник полиције Србије.1802
У ресторану фудбалског клуба „Рад”, поред Војномедицинске
академије, око 19:00, 7.2.2000. из аутоматског оружја убијен је
министар одбране Павле Булатовић.1803 На Новосадском сајму око
12:00, 13.5.2000. убијен је председник владе Војводине Бошко
Перошевић, члан СПС-а.1804
После склапања мира у Дејтону, део некадашњих бораца из
ратова у Хрватској 1991-95. и БиХ 1992-95. ушао је у Јединицу за
специјалне операције (ЈСО), која је створена 1996.1805 а која је била
део Ресора државне безбедности Србије, то јест МУП-а Србије.
Милорад Улемек Легија средином 2000. године прихватио је предлог
председника Савезне Републике Југославије С. Милошевића да се
убије Иван Стамболић. Припадници Јединице за специјалне опе-
рације пресрели су 25.8.2000. Ивана Стамболића у Београду на
Кошутњаку. Показали су Стамболићу исправе МУП-а Србије и
тражили да пође са њима на информативни разговор. Стамболића
су одвезли комбијем на Фрушку гору, а тамо је Бранко Берчек убио
Стамболића, а тело су закопали.1806
1800
Политика (30971) 16.1.2000. стр. 20. Са Ражнатовићем су убијена и двојица
његових пратилаца.
1801
В. Н. Фатаморгана на Врачару, са www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html.
Фудбал у коме је од свих спортова било највише новца, значајно је био кри-
минализован, а Аркан је сматран за шефа београдског подземља, али и са-
радника Државне безбедности.
1802
Н. Бијелић, Арканове убице на слободи, preuzeto sa
www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html.
1803
Политика (30994) 8.2.2000, стр. 15; Политика (30995) 9.2.2000, стр. 20. Павле
Булатовић је био министар одбране СРЈ од 1993.
1804
Политика (31087) 14.5.2000, стр. 1; Политика (31088) 15.5.2000, стр. 1. То
убиство је починио острашћени политички противник СПС-а.
1805
Србија пред Међународним судом ..., књ. I, стр. 569. МКСЈ УН (IT-02-54-T),
Тужилац против Милошевића, сведочење З. Лилића, 9.7.2003, стр. 24013.
1806
Специјално тужилаштво за организовани ..., www.osce.org (април 2019), стр.
21-22; Политика (32052) 29.1.2003, стр. А15; Владан Влајковић, Војна тајна, I,
стр. 185-189, 191-192, 195, 200. Првооптужени за убиство И. Стамболића,
Милорад Луковић Улемек Легија (1965) провео је у легији странаца 7 година.
Од 1992. помагао је Жељку Ражнатовићу Аркану у обуци Арканових доброво-
љаца (такозваних Тигрова). После тога, као командант ЈСО Милорад Улемек
створио је злочиначко удружење са Душаном Спасојевићем 2000. а у то удру-
жење увео је део лица из ЈСО.
Космет од септембра 1999. до 2003.
Кофи Анан је у јулу 1999. за шефа цивилне мисије УН (УНМИК)

одредио Бернара Кушнера. Кушнер је донео одлуку према којој је
одредио да се на Косову користи немачка марка, а забранио је
употребу динара СРЈ.1807 Тако је економски издвајао Косово из
Србије и Југославије. Б. Кушнер и Мајкл Џексон у другој половини
септембра 1999. са Х. Тачијем и Агимом Чекуом потписали су уговор
о претварању дела УЧК у Косовски заштитни корпус, за који је
предвиђено да има 5.000 лица.1808 Званично Косовски заштитни
корпус (зачетак оружаних снага Косова) формиран је почетком 2000.
Оно што је Резолуција 1244 предвидела као разоружавање, претва-
рало се у преобликовање. Кушнер је својим поступцима уклањао
остатке суверенитета СРЈ и Србије на Космету.
Средином јула 1999. после више од два месеца на Косово се
вратио Ибрахим Ругова.1809 Насиље на Космету није се зауставило
само на Србима. Припадници Руговиног Демократског савеза Косо-
ва постали су такође жртве напада и убистава од стране приста-
лица Тачија, али у циљевима борбе против Србије Ругова и Тачи се
нису разликовали.
Као својеврсни заповедник победничке војске у новембру 1999.
Косово је посетио Бил Клинтон.1810 Истог месеца, према подацима
београдске канцеларије Високог комесаријата УН-а за избеглице, са
Космета у Србији у избеглиштву било је око 240.000 неалбанаца
(Срба, Црногораца, Рома и др). Напади мањих и већих дружина
Албанаца у септембру на северни део Косовске Митровице и
болницу у њој нису довели до избацивања Срба лекара и радника
из болнице, нити Срба из станова и кућа у том делу града. 1811 Тако
1807
Политика (30845) 6.9.1999, стр. 14.
1808
Политика (30861) 22.9.1999, стр. 1. За главнокомандујућег Косовског
заштитног корпуса именован је Агим Чеку, један од команданата УЧК.
1809
Политика (30793) 16.7.1999, стр. 15.
1810
Војислав Шешељ, Српска радикална странка, стр. 981.
1811
литика (30851) 12.9.1999, стр. 1; Политика (30852) 13.9.1999, стр. 15; Поли-
тика (30921) 21.11.1999, стр. 17. Више Албанаца покушало је да растера Србе
који су бранили излаз на леву обалу реке Ибар и улазак у северни део К.
Митровице од 9.9. до 12.9.1999. У нападу УЧК и Албанци употребљавали су
ватрено оружје (пиштоље, пушке, минобацаче и бомбе) а рањено је неколико
десетина Срба, Албанаца, али и војника КФОР-а, Француза, који су спречавали
напад Албанаца на Србе. До новог насилног покушаја око 200 Албанаца, са
су преостали Срби живели на Космету у 4 општине северно од Ибра

(Северна Косовска Митровица, Звечан, Лепосавић и Зубин Поток),
где су били велика већина, и на неколико изолованих територија
јужно од реке Ибар. Број Срба и неалбанаца наставио се
смањивати, а према једној процени службеника СРЈ почетком маја
2001. јужно од Ибра највеће заједнице Срба биле су у Прилужју
(3.821), Грачаници (3.571), Доњој Гуштерици (2.885), Липљану
(2.336) и Племетини (1.697), али у другим местима Срба је скоро
нестало1812 ОЕБС је извршио попис гласача који су имали право да
гласају за Скупштину Косова и пописао око 178.000 Срба са правом
гласа (око 14%), а Албанаца, са правом гласа пописано је око
910.000 (око 73%).1813
У децембру 1999. Б. Кушнер је са представницима Албанаца
потписао споразум о стварању заједничког Прелазног управног већа
Косова.1814 Скоро истовремено Кушнер је издао уредбу којом је
вратио на снагу законе који су важили на Косову пре уставних
промена из 1989. Прелазно управно веће је требало да управља
Косовом до избора. Срби неколико месеци нису пристајали да
учествују у његовом раду.
У децембру 1999. Кушнер је одобрио на Космету увођење за
моторна возила нових регистарских таблица, које су се разликовале
од оних у Србији, а тако је поништавано државно јединство Косова
са Србијом и СРЈ.1815
У фебруару 2000. године Албанци су се окупљали и насилно
покушавали прећи у Северну Косовску Митровицу, а неколико
личности је убијено у сукобима.1816 КФОР је довео више војника на
подручју моста на Ибру, који раздваја северни (претежно српски) од
јужног (албанског) дела Косовске Митровице, и зауставио покушаје
камењем и моткама, да уђу у Северну Митровицу дошло је 20.11.1999.
1812
Политика (31476) 19.6.2001, стр. 7. У Приштини је остало само око 240 Срба, у
Ораховцу преостало је око 356 Срба који су могли да се крећу у само једној
улици, скоро као у затвору.
1813
Већина од око 102.000 Срба са правом гласа за Скупштину Косова била је у
избеглиштву у Ужој Србији и Војводини, око 6.000 било је у Црној Гори, а око
69.000 било је на Косову. Укупно за гласање је пописано око 1.250.000 лица.
1814
Политика (30943) 16.12.1999, стр. 16.
1815
Политика (30930) 3.12.1999, стр. 17.
1816
Политика (30991) 5.2.2000, стр. 1; Политика (30992) 6.2.2000, стр. 1, 16. У
првој половини фебруара 2000. поново је дошло до покушаја Албанаца да у
већим дружинама насилно уђу у Северну К. Митровицу, а КФОР је увео и
забрану окупљања и кретања („полицијски сат”) ноћу од 20:00 до 05:00.
насилних дружина да пређу преко моста.1817 У марту 2000. дошло је

до оружаних напада Албанаца (УЧК) на припаднике КФОР-а и Србе
у Северној К. Митровици, то јест у Бошњачкој махали.1818 Око 1.000
Албанаца покушало је насилно прећи у Северну К. Митровицу код
средишњег моста и после подне 9.4.2000.1819 До напада великог
броја Албанаца, уз насиља дошло је и почетком 2001.1820
Незадовољна понашањем КФОР-а и УНМИК-а, влада СРЈ ви-
ше пута писмено се обраћала СБ УН и тражила да УНМИК престане
да нарушава суверенитет СРЈ на Косову, а да КФОР треба да спре-
чи прогоне и уништавање Срба и неалбанаца на Косову. 1821 Кушнер
је расписао локалне изборе на Косову, који су одржани 28.10.2000. у
организацији УНМИК-а и КФОР-а, али Срби нису учествовали у
гласању.1822 Почетком марта 2000. новоизабрана Скупштина Косова
за председника изабрала је Ибрахима Ругову, а за премијера Бајра-
ма Реџепија (из Тачијеве Демократске партије Косова).
У децембру 2000. УНМИК је користећи заокупљеност српских
политичара изборима почео да издаје и нове личне карте на
Космету. Кушнер је у децембру 2000. тражио од Анана да именује
новог шефа УНМИК-а, а Анан је одлучио да на то место 15.1.2001.
дође Ханс Хекеруп, дански министар одбране.1823
Средином априла 2001. на административној граници Косова
према ужој Србији поставио је царинске контроле, а хиљаде Срба
на северу Митровице окупљале су се и постављале препреке на
путевима, као протест против постављања царинских контрола, у
априлу и мају 2001.1824 Цивилни управник УН Ханс Хекеруп и шеф
1817
Политика (31008) 22.2.2000, стр. 1.
1818
Политика (31023) 8.3.2000, стр. 17.
1819
Политика (31056) 10.4.2000, стр. 16. Неколико стотина Срба зауставило је
Албанце и дошло је до туче код моста. Француски војници бацали су сузавце и
шок-бомбе према Албанцима и потиснули их јужно од моста.
1820
Политика (31343) 1.2.2001, стр. 1, 7.
1821
Политика (31019) 4.3.2000, стр. 1, 19.
1822
1823
1824
тика (31446) 20.5.2001, стр. 7; Политика (31464) 7.6.2001, стр. 1. Гласного-
ворник Унмика рекао је да се роба из Србије неће царинити када улази на
Косово. Председник В. Коштуница послао је писмо Хекерупу у коме се
противио постављању таквих царина које се могу схватити као стварање
независне државе на Косову. Ипак, влада СРЈ средином маја 2001. тражила је
од Срба да уклоне препреке које су постављали, а наплата царина, осим на
робу која је произведена у остатку Србије, почео је 6.6.2001.
ОЕБС-а за Косово Дан Евертс завршили су један Устав Косова, али

је он објављен 15.5.2001. као Хекерупова Уредба о уставним окви-
рима за привремену управу на Косову.1825 Крајем маја 2001. године
постигнут је договор да УНМИК неће наплаћивати царине на робу
која преко контролних тачака из уже Србије улази на Космет.
У јануару 2001. СРЈ и Албанија су обновиле дипломатске одно-
се прекинуте 17.4.1999.1826 Албански националисти, код Мердара,
мином постављеном на путу разнели су аутобус у коме су били
Срби, а погинуло је десетак путника 15.2.2001.1827 Албанци убице
Срба нису били „заштићени” само на Космету. Браћа Љуан и Беким
Мазреку у априлу 2001. осуђени су на по 20 година затвора, али
Србија је пристала да и њих преда управи на Косову са око 2.100
других Албанаца са Косова, који су били у затворима у ужој Срби-
ји.1828
На изборима за Скупштину Косова у новембру 2001. Руговин
Демократски савез Косова добио је највише гласова и 47 места,
Тачијева Демократска партија Косова била је друга по снази са 26
посланичких места, а на трећем месту, захваљујући унапред
обезбеђеним местима, била је српска коалиција Повратак са 22
места у Скупштини, која је укупно имала 120 посланика.1829
После избора, Хекеруп је поднео оставку на место шефа
УНМИК-а у децембру 2001.1830 Полицијске снаге УНМИК-а од 2002.
почеле су препуштати полицијске послове новоформираном КПС-
у.1831 ОЕБС је предвиђао да ће до краја 2003. обуку у КПС-у проћи
око 6.000 лица.1832
Број војника КФОР-а значајно је смањен 2002. на око 39.000
лица.1833 САД су тако повећале расположиви број војника за напад
1825
Политика (31695) 29.1.2002, стр. 6. У Београду и код Срба на Косову јавиле су
се изјаве да се тако ствара независно Косово, а одбацује Резолуција 1244.
1826
Политика (31324) 13.1.2001, стр. 2.
1827
Политика (31359) 17.2.2001, стр. 1.
1828
Олгица Божанић, Страдање Срба на Косову и Метохији, Страдање Срба у
последњој деценији 20. вијека - Зборник радова ..., Бања Лука 2018, стр. 186.
1829
Политика (31635) 25.11.2001, стр. 1.
1830
Политика (31688) 22.1.2002, стр. 3. У јануару 2002. генерални секретар ОУН
Кофи Анан за новог шефа УНМИК-а поставио је Михаила Штајнера.
1831
Политика (31928) 24.9.2002, стр. А6. Шеф полицијских снага у северном делу
К. Митровице Данкан Патело јавности је рекао 23.9.2002. да је доведено
неколико припадника КПС-а и у станици полиције у Северној К. Митровици.
1832
Политика (32039) 16.1.2003, стр. А1.
1833
NATO A-Z page, www.nato.int (април 2019), р. 153.
на Ирак, који су тада спремале, а када је напад почео у 2003. КФОР

је смањен на 17.500 лица.1834 Незадовољна стањем на Космету и
ометана од Бугарске да доставља материјал својим војницима,
Русија је одустала од сарадње са КФОР-ом и у јулу 2003. повукла је
своје војнике са Косова.1835 САД су јачале своју контролу над тим
подручјем, а од октобра 1999. у Сојеву код Урошевца изградиле су
велику војну базу „Бондстил”.1836
Пораз Милошевића на изборима 2000.
Почетком септембра 1999. министри спољних послова ЕУ

донели су одлуку да укидају забрану продаје нафтних производа и
комерцијалних летова за Косово и Црну Гору. 1837 У октобру 1999. на
састанку у Луксембургу министри спољних послова ЕУ договорили
су се да задрже забрану продаје нафтних производа Србији.1838 У
децембру 1999. представници САД и ЕУ понудили су Србији
укидање санкција у замену за одржавање превремених избора.
Из САД и десетине милиона долара слате су опозиционим
партијама и информативним кућама у Србији са циљем да се по-
могне смењивање Милошевића са власти.1839 Та подршка је олакша-
ла повезивање опозиције у Србији и стварање савеза названог
Демократска опозиција Србије (ДОС) у јануару 2000. У оснивању
ДОС-а учествовали су СПО, ДС, ДСС и др. Главни захтев ДОС-а
били су превремени избори.
Почетком 2000. проширена је листа личности којима се забра-
њује улазак у САД и ЕУ јер подржавају Милошевића, а одобрени су
летови авиона за Србију.1840 У то време власти у Србији одлучиле су
да изврше економски притисак на Црну Гору. Зато је дошло до
обуставе размене робе с њом.
1834
NATO A-Z page, www.nato.int (април 2019), р. 153. После, смањивање броја
војника КФОР-а се наставило.
1835
Драган Дамјановић, И дошли и отишли први, преузето са
www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html. За 4 године на Космету је
убијено око 20 Руса.
1836
Политика (31511) 24.7.2001, стр. 5; Политика (31512) 25.7.2001, стр. 1. Базу
су посећивали високи представници САД као председник Џ. Буш у јулу 2001.
1837
Политика (30848) 9.9.1999, стр. 18.
1838
Политика (30882) 13.10.1999, стр. 2.
1839
Политика (31226) 30.9.2000, стр. 1.
1840
Политика (31333) 22.1.2001, стр. 1.
Европска унија и САД су наставили да према Србији воде

политику кажњавања и обећавања помоћи. Крајем марта 2000.
комесар ЕУ за спољне послове Кристофер Патен обећавао је да ће
Пакт за стабилност Југоисточне Европе после збацивања Милоше-
вића у Србију уложити 3 милијарде евра. Затим је ЕУ усвојила
одлуку да од маја 2000. забрањује свим европским предузећима и
владама да улажу у Србију, али да могу то чинити на Косову. У мају
2000. САД су продужиле санкције за СРЈ.
У Београду 14.4.2000. године опозиција је заједнички одржала
протестни скупу на коме је тражила слободне изборе. Током проле-
ћа 2000. опозиција је заједничким протестним скуповима по градо-
вима појачавала притисак на Милошевића. Учестале су и акције
покрета Отпор у којима се позивало на смењивање власти.
Власти су покушале да казнама ућуткају опозиционе медије. 1841
Средином маја 2000. према одлуци владе Србије, полиција је
насилно преузела контролу над радио и ТВ станицом „Студио Б”,
једином опозиционом телевизијом у Београду.1842 После тога, и
Свети архијерејски сабор СПЦ тражио је од државних власти да
„одустану од насилног укидања” независних медија. Опозиција је
позвала на општу непослушност и масовне протесте.
Непослушност према председнику СРЈ Слободану Милошеви-
ћу и влади СРЈ Момира Булатовића била је очигледна у Црној Гори.
Изузетак је била ВЈ на подручју Црне Горе, али председник СРЈ
Милошевић изгледа није имао намеру да употреби Војску Југосла-
вије против присталица М. Ђукановића.1843 Незадовољство Мило-
шевићевом владавином и редовније плате у полицији Црне Горе
водили су њеном јачању и она је била главни ослонац власти М.
1841
Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 180-181. На састанку … са министром
Унутрашњих послова Србије један од генерала је рекао да треба стално тужити
противнике ВЈ, МУП-а и Милошевића „по Закону о ширењу неистина, лажи,
узнемиравања грађана”, али новчано кажњавати и приватне телевизијске
станице и новине које преносе такве изјаве. Циљ је био да се затвори „прилаз
медијима непрекидним кажњавањем” за противнике постојеће власти.
1842
Политика (31091) 18.5.2000, стр. 14. Преузимање контроле на „Студију Б”
објашњено је да се чини због учесталих позива са те станице да се насилно
руши уставни поредак у Србији.
1843
Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 127. На једном састанку са генералима
ВЈ, 2000. о Црној Гори Милошевић је рекао: „мислим да је добра наша одлука,
да се то решава искључиво политичким средствима, никако да не дозволимо да
се на том терену где живи један народ [мислио је Срби] било шта решава
силом, јер ти органи [државне управе] како год избори буду покрадени
сматрају се законитим и у том смислу нећемо ми то да доводимо у питање”.
Ђукановића, али на другој страни присталице С. Милошевића и М.

Булатовића имали су неку врсту своје полиције у новоствореном 7.
батаљону Војне полиције Војске Југославије у Црној Гори, који је био
без регрута, а размештен у више градова у Црној Гори.1844 Поред
полиције важан ослонац власти Мила Ђукановића била је његова
способност да стави под своју контролу главна средства обавешта-
вања (новине и телевизијске станице) у Црној Гори.1845
Командант Треће армије ВЈ генерал-пуковник Небојша Павко-
вић именован је за начелника Генералштаба ВЈ 15.2.2000. године, а
претходни начелник Генералштаба генерал армије Драгољуб Ојда-
нић именован је за министра одбране у влади СРЈ.1846
На једном састанку са генералима ВЈ, средином 2000. С.
Милошевић је говорио да ће победити поново и на новим изборима
В. Драшковића и друге опозиционе вође, али данас знамо да је
тражио и да се убију његови истакнути политички противници. 1847
Милошевићеве присталице у Скупштини СРЈ изгласале су 6.7.2000.
године промену (амандманима) Устава СРЈ. Амандман 5. прописује:
„Председник Републике [СРЈ] бира се на непосредним изборима,
тајним гласањем”, а Амандман 3. прописује: „Веће република са-
чињава по 20 савезних посланика из сваке републике чланице,
изабраних на непосредним изборима”.1848 Због непосредних избора
у Скупштину СРЈ, присталице Мила Ђукановића нису хтеле да
прихвате амандмане и као већина у Скупштини Црне Горе усвојили
су изјаву да Скупштина Црне Горе не признаје ниједан правни акт
који је усвојен без њених „легитимних представника”.1849 Већ, у
1844
Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 129-130, 137, 149, 170. После напада
НАТО-а на СРЈ, 1999-2000. део официра и војника напуштао је Војску
Југославије, а прелазио у службу полиције Црне Горе.
1845
Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 216; Владан Влајковић, Војна тајна, II,
стр. 42-43, 46-47. Да би се умањила предност у информативном простору Црне
Горе створена је телевизијска станица ЈУ-ИНФО, али она није покривала цели
простор Црне Горе.
1846
Политика (31002) 16.2.2000, стр. 1.
1847
1848
Политика (31141) 7.7.2000, стр. 1, 14; Владан Влајковић, Војна тајна, II,
Beograd, 2004, 38-39. Милошевићу је требао и пристанак једног посланика
ДПС-а из Црне Горе у Већу република Савезне скупштине СРЈ, а тај глас је
успео да обезбеди после тајних преговора са послаником Миланом Гајовићем.
1849
Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 343. Влада Црне Горе
престала је слати и новац за заједничке органе СРЈ. Влада Црне Горе преузела
је финансијске, спољнотрговинске, царинске и безбедоносне надлежности од
министарстава СРЈ на подручју Црне Горе.
августу 2000. влада Црне Горе наредила је да полиција постави

тачке за царинску контролу на путевима који спајају Србију и Црну
Гору.1850 У фебруару 2001. Влада СРЈ одобрила је Савезној управа
царина да постави контролне тачке на путевима из Црне Горе и са
Космета, а у намери да спречи превоз робе на коју није плаћена
царина према савезним прописима СРЈ.1851
После промене Устава СРЈ, 27.7.2000. расписани су избори за
Скупштину СРЈ, председника СРЈ и локалне органе власти у Ре-
публици Србији (Скупштину АП Војводине, скупштине општина и
градова) за 24.9.2000.1852 У предизборним свађама августа 2000.
СПО је изашао из ДОС-а.
У јулу 2000. на састанку Начелник Генералштаба ВЈ Небојша
Павковић, шеф СДБ Радомир Марковић и савезни министар за
информисање Горан Матић тражили су начин да се средства Војске
Југославије употребе за ометање рада радио и телевизијских
станица које су подржавале противнике Милошевића.1853
У Црној Гори, СНП Момира Булатовића одлучио је да ће
учествовати у савезним изборима. Насупрот њима М. Ђукановић и
његова ДПС одлучили су да не учествују у изборима, а наставили су
да делују против личности које су биле за ближу сарадњу са Срби-
јом.1854 На уједињавању опозиције у Србији лично је радила и
Мадлен Олбрајт. Опозиција у Србији (без СПО-а) одлучила је да на
изборе изађе са једном листом, а 5.8.2000. одлучено је да њен
кандидат за председника СРЈ буде Војислав Коштуница.1855
24.9.2000. одржани су избори на које је посматраче послало
неколико страних држава (Немачка, Индија, ...).1856 Гласање у Црној
Гори отежао је став њене владе, то јест одбијање М. Ђукановића и
партија које су га подржавале да учествују у изборима.1857 Због тога,
1850
Политика (31188) 23.8.2000, стр. 18.
1851
Политика (31354) 12.2.2001, стр. 1.
1852
Политика (31162) 28.7.2000, стр. 1.
1853
Владан Влајковић, Војна тајна, II, стр. 41-42.
1854
Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 167. У првој половини 2000. Војска
Југославије имала је вести да су у МУП-у Црне Горе створене дружине које
застрашују и премлаћују лица која су се одазвала на позив да служе у ВЈ.
1855
Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 193. До 4.8.2000. део опозиције предла-
гао је да противкандидат Милошевићу на изборима буде Иван Стамболић.
1856
1857
Политика (31220) 24.9.2000, стр. 1; Владан Влајковић, Војна тајна, II, стр. 61-
62. Пред изборе у септембру 2000. Генералштаб ВЈ је разговарао да употребом
у Црној Гори се гласало углавном у приватним објектима и просто-

рима предузећа која су седишта имала у Србији. Коштуница је у
првом кругу добио више од 50% гласова. Опозициони представници
на изборним местима имали су увид у те резултате. Ипак, Савезна
изборна комисија је покушала да прикаже лажне резултате, а према
њеном званичном саопштењу нико није имао натполовичну већину у
гласању за председника СРЈ, то јест Милошевић и Коштуница тре-
бало је да иду у други круг гласања. 1858 После саопштења Савезне
изборне комисије, 28.9.2000. у Генералштабу ВЈ разговарало се о
„изненађујућим изборним резултатима”, генерал-потпуковник Бранко
Крга, начелник Обавештајне управе ВЈ, тада је рекао: „У САД је
присутно инсистирање да се други круг [избора] не прихвати и да се
инсистира на томе да се припадници МУП-а и Војске [Југославије]
придобију на страну Демократске опозиције [Србије], у супротном се
сугерише да се приступи масовним протестима.”1859
ОЕБС је тражио да се призна воља народа. Дошло је до про-
теста народа у Србији, а 29.9.2000. штрајк су почели и рудари
Колубаре, који су престали испоручивати угаљ термоелектрани и
довели до смањења производње електричне енергије.1860 Долазак
полиције на коп „Тамнава” 4.10.2000. у намери да прекину обуставу
рада рудара довео је до уласка хиљада грађана на копове Колуба-
ре, који су подржали рударе.1861 Одлука Савезног уставног суда од
4.10.2000. да поништи изборе одржане 24.9.2000. била је повод за
општи народни бунт.
Део оних који су се обогатили сарађујући са Милошевићем
одлучио је да пронађе нове политичаре са којима ће сарађивати.
Опозиционе вође су раније упозоравале полицију и њене старешине
да је крај Милошевићеве владавине, а да употреба силе од стране
Војне полиције (7. батаљон и друге јединице) обезбеди гласачка места у Црној
Гори, јер су имали обавештење „да ће снаге МУП-а Републике Црне Горе
разним методама ометати излазак грађана на гласачка места, сам ток гласања,
као и да се припремају за крађу гласачког материјала.” Договорено је да војно
обезбеђење буде 100 метара од гласачких места.
1858
Политика (31225) 29.9.2000, стр. 1; Владан Влајковић, Војна тајна, II, стр. 67.
1859
Владан Влајковић, Војна тајна, II, стр. 68-70, 77. Крга је даље рекао да у три
случаја може доћи до војне интервенције (САД, НАТО) против СРЈ. Први случај
је ако дође до напада Војске Југославије против КФОР-а, или СФОР-а. Други
случај је ако дође до сукоба Војске Југославије против МУП-а Црне Горе, а
трећи случај је ако се Војска Југославије употреби против присталица ДОС-а.
1860
Политика (31226) 30.9.2000, стр. 1; Политика (31233) 7.10.2000, 7. У органи-
зовању обуставе вађења угља учествовали су и Небојша Човић и Борис Тадић.
1861
МУП-а то неће спречити. Према једној изјави министра Влајка Сто-

јиљковића (1937-2002) МУП Србије имао је 35.000 запослених, а од
тога 21.000 у униформама, у априлу 2000.1862
Изгледа да је већ на гласању 24.9.2000. велики део запослених
у МУП-у и ВЈ гласао за Коштуницу и ДПС. 1863 У септембру 2000. део
„Милошевићевих водећих људи” у МУП-у одлучио је да промени
страну. Уочи 5.10.2000. неки од вођа опозиције преговарали су са
делом команданата полиције (тадашњим као и смењеним Ј. Ста-
нишићем) и командантом ЈСО Милорадом Луковићем Легијом о
успостављању нове власти.
4.10.2000. на Белом Двору у Београду, Милошевић је одржао
један састанак са већим бројем генерала и разговарано је да ли ВЈ
да се употреби да заустави на путевима присталице ДОС-а које ће
5.10.2000. кренути према Београду из осталих насеља у Србији.1864
Из Ниша, Ваљева, Чачка, Ужица и других насеља су долазиле
колоне возила са присталицама ДОС-а у Београд 5.10.2000.1865 Они
су имали и нешто оружја. Малобројне групе полицајаца и војника на
путевима који су водили у престоницу нису могле да зауставе десе-
тине хиљада које су долазиле. Ускоро су се улицама престонице
кретале „стотине хиљада” побуњених грађана, а у 15:00 говорима
ДОС-ових вођа почео је протестни скуп.1866 Дошло је и до сукоба са
малобројном милицијом испред Скупштине СРЈ. Димне бомбе и
сузавци нису растерали окупљене. Напротив, недовољан број поли-
цајаца није их спречио да упадну у Савезну скупштину. Скупштина је
опљачкана и запаљена око 17:00.1867 Војна јединица која је послата
да брани зграду Радио-телевизије Србије повукла се када је видела
1862
Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 176-177; Политика (29986, 16.4.1997,
стр. 1. Влајко Стојиљковић именован је 15.4.1997. за потпредседника владе
Србије и министра Унутрашњих послова.
1863
Владан Влајковић, Војна тајна, II, стр. 84.
1864
Владан Влајковић, Војна тајна, II, стр. 72-73. Изгледа да је тада Влајко
Стојиљковић изјавио да ће, без употребе ВЈ, МУП Србије моћи зауставити
долазак присталица ДОС-а у Београд.
1865
1866
Политика (31232) 6.10.2000, стр. 12.
1867
78. Командант Јединице за специјалне операције (ЈСО), која је била део Ресора
државне безбедности МУП-а Србије, пуковник Милорад Луковић Улемек познат
као Легија изашао је са ЈСО на улицу, али, када је видео број присталица ДОС-
а који су се окупили на улицама Београда, није наредио сукоб са њима. Део
полуоклопљених возила ЈСО распоредио је око Генералштаба ВЈ.
да је број људи на улицама превелики. 1868 Полиција није успела

спречити улазак побуњених грађана у зграду Радио-телевизије
Србије и она је такође запаљена.1869
Наређења која је издавао министар полиције Србије Влајко
Стојиљковић нису била извршавана. Протестанти су запалили и део
полицијске станице Стари град, а већина полицајаца се повукла,
други су били разоружани од цивила, присталица ДОС-а.1870
Вође ДОС-а ушле су у Скупштину града и ту сместиле своје
седиште,1871 а увече 5.10.2000. године позвали су своје присталице
да престану да руше и пљачкају. У нередима скоро да није било
изгубљених живота.
САД су већ биле признале победу Коштунице и ДОС-а. Међу
генералима Војске Југославије постојао је страх да сукоб ВЈ против
присталица ДОС-а може бити изговор за САД да покрену нови војни
напад на СРЈ.1872 Војни врх и Павковић видели су да није могуће
војском одржати Милошевића на власти. Милошевић је звао Павко-
вића и очекивао помоћ ВЈ, али видео је да ни генерал Павковић није
у стању да пошаље војску против побуњеног народа. 1873 Цео систем
државне присиле у Милошевићевој Србији распао се.
Следећег јутра, 6.10.2000. Војислав Коштуница је ушао у каби-
нет председника Србије на Новом Београду. Пре подне 6.10.2000. ту
је дошао и Н. Павковић и признао Коштуницу као новог председника
СРЈ.1874 Руски амбасадор Иванов посредовао је и посетио Коштуни-
цу, а затим и Милошевића. Увече, 6.10.2000. Милошевић је признао
јавно пред телевизијским камерама РТС свој пораз, а честитао је
победу Коштуници.1875 „Кризни штабови” састављени од присталица
ДОС-а улазили су у Савезну скупштину СРЈ, државне установе,
предузећа и друго и узимали управу у њима.1876
1868
1869
Политика (31232) 6.10.2000, стр. 12.
1870
1871
1872
Владан Влајковић, Војна тајна, I, стр. 134-137.
1873
1874
1875
1876
Политика (31243) 17.10.2000, стр. 10; Е. В. Н, Пљачка дуга 24 дана, са
www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html. Под притиском побуњених
радника противника СПС-а од 5.10.2000. у предузећима неки директори, које
су поставили СПС и ЈУЛ, поднели су оставке. Млађан Динкић је са својим
Пошто је Дом Народне скупштине СРЈ био запаљен, увече

7.10.2000. у центру „Сава” одржана је конститутивна седница нове
Савезне скупштине Југославије, а Војислав Коштуница, на тој за-
једничкој седници оба дома Скупштине СРЈ, положио је заклетву. 1877
У октобру 2000. и председник владе СРЈ М. Булатовић поднео је
оставку, али његова влада је наставила радити до избора нове.1878
Истог, 7.10.2000. син Слободана Милошевића, Марко је побе-
гао у Москву.1879 Део представника ДОС-а и самом Милошевићу
нудио је да оде у иностранство, али Милошевић је то одбио. Он је
мислио да га је Русија издала и није желео да тражи склониште у
њој. После смењивања Милошевић је наставио да живи у вили
„Мир”, која је после 22.4.1999. постала резиденција председника
СРЈ, уз војне објекте и Музеј „25 мај” на Дедињу, али у скоро добро-
вољном кућном притвору до хапшења 2001.1880
Двовлашће и избори за скупштину Србије 2000.
У Србији је настало својеврсно двовлашће. Власт на нивоу

Републике и даље је имала коалиција социјалиста, јуловаца и ради-
кала. М. Милутиновић и Зоран Анђелковић, као представници СПС-
а потписали су споразум са Зораном Ђинђићем, као представником
ДОС-а, и Вуком Драшковићем, као представником СПО-а, да се
створи једна прелазна влада Србије и да се одрже ванредни избори
у Србији (16.10.2000).1881 После оставке владе М. Марјановића, у
наоружаним пратиоцима („кризни штаб”) ушао 6.10.2000. у Народну банку
Југославије. Динкић је држао ту институцију до 31.10.2000. када је бивши
гувернер народне банке Влаховић предао званично институцију Динкићу.
1877
Политика (31234) 8.10.2000, стр. 1.
1878
јануару 2001. Момир Булатовић је дошао у сукоб са осталим вођама СНП и
поднео је оставку на место председника СНП, а у фебруару 2001. године за
председника СНП иабран је Предраг Булатовић.
1879
Политика (31234) 8.10.2000, стр. 3.
1880
Коштуница није прешао у резиденцију председника СРЈ. Него је тај објекат,
оставио на кориштење С. Милошевићу, кога је обезбеђивала јединица МУП-а
Србије под командом генерал-мајора Сенте Миленковића. С. Милошевић са
телохранитељима је посетио ванредни конгрес СПС-а 25.11.2000. у Сава
центру на коме је поново изабран за председника СПС.
1881
Политика (31243) 17.10.2000, стр. 1.
Народној скупштини Србије, 23.10.2000. нова Прелазна влада

Миломира Минића створена је тако да председник и сваки министар
има по два заменика.1882
Милошевићеви људи у полицији и државној безбедности
задржали су своје положаје, а нису само М. Минић и представници
СПС-а подржавали Р. Марковића.1883 Око Р. Марковића су се и
јавиле велике разлике у ДОС-у. Захтеве вођа СПО-а да се смени Р.
Марковић, подржао је Зоран Ђинђић (председник Демократске
странке од почетка 1994). С друге стране председник В. Коштуница
није журио да смени Радомира Марковића са врха Службе државне
безбедности, нити Небојшу Павковића са места начелника Гене-
ралштаба ВЈ.1884
После преузимања власти од стране ДОС-а, Шефови диплома-
тија ЕУ укинули су нафтни ембарго и забрана ваздушног саобраћаја
за Србији 9.10.2000.1885 Југославија се враћала у међународне
институције из којих је била избачена. Крајем октобра 2000. Пакт за
стабилност Југоисточне Европе примио је СРЈ за пуноправног чла-
на. После порука из УН и САД,1886 председник Војислав Коштуница
тражио је пријем СРЈ у УН, а, после препоруке СБ, Генерална
скупштина УН једногласно је прихватила тај захтев 1.11.2000.1887
1882
Политика (31251) 25.10.2000, стр. 1. Председник владе био је из СПС-а, а
потпредседници владе били су Небојша Човић (ДОС) и Спасоје Кунић (СПО).
Све одлуке председника и министара доношене су само уз сагласност
представника три уговорне стране, СПС-а, ДОС-а и СПО-а.
1883
Радомир Марковић је изгледа од Слободана Милошевића добио „дозволу да
убија у име државе”. Такав утисак оставила је и једна његова претња коју је
почетком новембра 2000. године упутио ДОС-овим коминистрима унутрашњих
послова када се разговарало о потреби смене шефа СДБ. Према потпредседни-
ку Спасоју Крунићу, у разговору са коминистрима из Прелазне владе Србије, Р.
Марковић је претио својим „бројним познаницима у подземљу”, који су њему
тобоже рекли: „Шефе, само реци коме треба да јебемо мајку ...”
1884
Политика (31262) 5.11.2000, стр. 1; Владан Влајковић, Војна тајна, II, стр. 82.
Изгледа да су обојица прво убедили Коштуницу да њихово смењивање може
довести до тешкоћа у раду СДБ-а и ВЈ, а после су лажно нудили оставке истом.
1885
Остале су на снази само казне за лица повезана са Милошевићем, то јест њима
је било забрањено да се издају визе за улазак у ЕУ и нису могли користити
новац који је био на њиховим рачунима у ЕУ.
1886
Политика (31237) 11.10.2000, стр. 1. После 5.10.2000. Генерални секретар УН
Кофи Анан и Ричард Холбрук, амбасадор САД у УН, говорили су да ће подржати
пријем СРЈ у УН ако она преда захтев да буде примљена као нова држава.
1887
Давид Ђ. Дашић, Неки унутрашњи и ..., стр. 176; Resolutions and Decisions
adopted by General Assembly during its fifthy-fifth session 5 September 23
Председник ОЕБС-а Бенита Фереро Валднер писала је Коштуници

да у име СРЈ тражи примање у ОЕБС,1888 а 10.11.2000. Стални савет
ОЕБС-а одлучио је да СРЈ постаје члан ОЕБС-а.1889 Савезна влада
је одлучила да обнови дипломатске односе са САД, Великом Бри-
танијом, Немачком, Француском и Северном Ирском 16.11.2000.1890
Војислав Коштуница је за председника савезне владе предло-
жио Зорана Жижића из СНП,1891 а Савезна скупштина изабрала је
владу 4.11.2000.1892 Крајем новембра 2000. Савезна скупштина за
гувернера Народне банке Југославије изабрала је М. Динкића, који
је од Октобарског преврата био вршилац дужности гувернера.1893
Према договору (из октобра) ДОС-а, СПС-а и СПО-а заказани
су избори за Скупштину Србије за 23.12.2000. СПС су напуштали и
гласачи и чланови. Међу њима је био и Милорад Мишковић, ути-
цајни члан социјалистичке владе Републике Србије и један од најбо-
гатијих људи у Србији.1894 На изборима 23.12.2000. ДОС је добио 176
места у Народној скупштини Србије, СПС је добио 37 посланичких
места, Српска радикална странка је добила 23 посланичка места, а
Странка српског јединства је добила 14 места.1895
У Црној Гори и на Космету настављен је процес одвајања од
Србије. У Црној Гори средином новембра 2000. из платног промета
потпуно је избачен динар, а једина званична валута коју су примале
државне установе, трговине и друга јавна предузећа остала је
немачка марка.1896
December 2000, Volume I, New York 2001, p. 28.
1888
Политика (31246) 20.10.2000, стр. 1.
1889
Политика (31268) 11.11.2000, стр. 1.
1890
Политика (31274) 17.11.2000, стр. 1.
1891
Политика (31254) 28.10.2000, стр. 1. Због одбијања ДПС-а и М. Ђукановића да
учествују на савезним изборима, Црну Гору је у савезној скупштини СРЈ
представљала Булатовићева СНП, која је била изван власти у Црној Гори.
1892
Политика (31263) 6.11.2000, стр. 7.
1893
Политика (31286) 1.12.2000, стр. 1; Дубрвка Вујановић, Нови гувернер до
краја јула; Г. Б, Отишао Динкић дошла Кори, www.novosti.rs/додатни_садржај/
архива.539.html. Млађан Динкић је после стварања СЦГ и претварања Народне
банке Југославије у Народну банку Србије остао на месту гувернера до јула
2003. када је усвојен Закон о народној Банци Србије, а на место гувернера
изабрана Кори Удовички.
1894
Политика (29961) 22.3.1997, стр. 13. У марту 1997. Радоје Контић је Мирослава
Мишковића поставио на место министра трговине СРЈ.
1895
Политика (31324) 13.1.2001, стр. 8; Republic of Serbia – Federal Republic of
Yugoslavia, Parliamentary elections 23 December 2000, OSCE/ODIHR Final Report,
Warsaw 20 February 2001, www.osce.org (април 2019), 16.
1896
Политика (31270) 13.11.2000, стр. 11.
Разговор В. Коштунице и М. Ђукановића 25.12.2000. показао је

да Ђукановић жели независност, то јест одвајање од Србије, али
Коштуница је то тражење независности за Црну Гору назвао наси-
љем које се противи Уставу СРЈ.1897
Пред Милошевићево изручење МКСЈ УН, показала се већа
заинтересованост Русије за Србију и Балкан. Дошло је до прве
посете председника Русије Владимира В. Путина 16. и 17.6.2001.
Београду и Приштини (то јест војницима Русије на Слатини).1898
Изручење Милошевића МКСЈ УН и његова смрт
Поштујући договор склопљен у ДОС-у, у другој половини јануа-

ра 2001. председник Србије Милан Милутиновић састављање владе
поверио је Зорану Ђинђићу.1899 У Скупштини Србије, влада Зорана
Ђинђића изабрана је 25.1.2001.1900 Истог, 25.1.2001. Радомир Раде
Марковић поднео је оставку, а за новог шефа СДБ одређен је Горан
Петровић.1901 Представници САД од Ђинђића су тражили да поша-
ље Слободана Милошевића у МКСЈ УН до 31.3.2001.1902 МУП
Србије наредио је да се ухапси Милошевић 30.3.2001. године,1903
али хапшење је завршено тек око 04:40, 1.4.2001. године, а МУП је
1897
1898
Политика (31474) 17.6.2001, стр. 1; Политика (31475) 18.6.2001, стр. 1. Са
Путином је дошао поново и Игор Иванов, министар спољних послова Русије.
1899
Политика (31334) 23.1.2001, стр. 7; Политика (32044), 21.1.2003, стр. А1. У
јануару 2003. Милутиновић је отишао да се брани пред МКСЈ УН.
1900
Политика (31337) 26.1.2001, стр. 8-9. У тој влади било је 7 потпредседника
(Небојша Човић, генерал-пуковник Момчило Перишић, ...) и 17 министарстава.
Један од потпредседника Душан Михајловић био је и министар унутрашњих
послова (2001-2004). Важна министарства у влади добили су Божидар Ђелић
(министар за финансије и економију) и Александар Влаховић (министар за
реструктуирање привреде и приватизацију).
1901
Политика (31337) 26.1.2001, стр. 13; Политика (31367) 25.2.2001, стр. 1. Р.
Марковић је ухапшен у фебруару 2001. уз оптужбу да је организовао атентат
на Вука Драшковића код Лазаревца 1999.
1902
Политика (31347) 5.2.2001, стр. 1. Преносећи претње из САД Ђинђић је рекао
да ако се тај захтев не испуни, „америчке делегације [САД] у међународним
организацијама као што су Међународни монетарни фонд и Светска банка
гласаће после 31. марта [2000.] против наших интереса.”
1903
Политика (31402) 1.4.2001, стр. 1, 7, 9. Да се изведе хапшење Министарство
унутрашњих послова Србије послало је нову јединицу, која је требала пре
хапшења да „замени” претходну јединицу МУП-а за чување С. Милошевића,
којом је командовао генерал-мајор Сента Миленковић. После подне и у ноћи
30.3.2001. Сентина јединица није допустила замену обезбеђења и хапшење.
Милошевића одвео у Централни затвор.1904 Хапшење није могло

спречити ни око 1.000 Милошевићевих присталица који су дошли до
виле „Мир” да подрже бившег председника.1905
Било је јасно да је хапшење везано за захтеве да се суди
Милошевићу у Хагу (МКСЈ УН) за убиства Албанаца на Косову 1999.
Од маја 2001. у медијима у Србији објављене су вести да су лица из
МУП-а Србије део тела Албанаца убијених на Космету тајно возила
до Дунава и Батајнице и покушали их сакрити.1906
Из Вашингтона је дошло упозорење да САД траже усвајање
закона о сарадњи са МКСЈ УН до 29. јуна, као услов да учествују у
донаторској конференцији за СРЈ.1907 У Скупштини СРЈ представни-
ци ДОС-а и СНП нису могли да се договоре ко треба да одобри пре-
дају оптужених лица суду МКСЈ УН у Хагу.1908 Министри из ДОС-а у
Влади СРЈ на седници 23.6.2001. усвојили су Уредбу о поступку у
сарадњи са Међународним кривичним трибуналом.1909 Та уредба би-
ла је суспендована 28.6.2001. од Уставног суда СРЈ али, око 16:00,
28.6.2001. Влада Србије донела је Одлуку да ће поступитипрема
Статуту и Правилнику МКСЈ УН и истог дана Милошевић је одвезен
хеликоптером до Дубрава, код Тузле, а одатле авионом у Хаг.1910
Због тога, председник владе СРЈ Зоран Жижић поднео је оставку
29.6.2001.1911 Присталице Слободана Милошевића одржале су
протестна окупљања у Београду 29.6.2001.
У фебруару 2002. почело је суђење Милошевићу у Хагу. Више
Срба којима се судило у МКСЈ УН умрло је у време суђења. Међу
њима био је и Милошевић. Непосредно пред смрт, Милошевић је
изнео тврдњу да га неко трује у МКСЈ УН. Са друге стране, из Три-
бунала су тврдили да је он сам тајно набавио и узимао један лек.
1904
Политика (31403) 2.4.2001, стр. 1. Милошевић је био оптужен за злоупотребу
председничке дужности и проневеру новца у СРЈ.
1905
Политика (31401) 31.3.2001, стр. 1; Владан Влајковић, Војна тајна, II, 126-130.
1906
Политика (31435) 9.5.2001, стр. 1, 17. Због сумње да су знали за сакривање
тела са Косова, пензионисани су у мају 2001. генерал-пуковник МУП-а
Властимир Рођа Ђорђевић и генерал потпуковник МУП-а Обрад Стевановић.
1907
Политика (31457) 31.5.2001, стр. 1.
1908
Политика (31479) 22.6.2001, стр. 1, 9.
1909
Политика (31481) 24.6.2001, стр. 1, 7.
1910
Политика (31486) 29.6.2001, стр. 1; Политика (31488) 1.7.2001, стр. 1. Устав
није допуштао изручење грађана СРЈ страним судовима.
1911
Политика (31487) 30.6.2001, стр. 1; Политика (31505) 18.7.2001, стр. 1. Жижић
је рекао да је такво изручење „кршење основних људских права, која гарантује
Устав.” Коштуница је за новог председника владе СРЈ именовао Драгишу
Пешића.
Званично, из МКСЈ УН саопштено је да је Милошевић умро при-

родном смрћу 11.3.2006.1912 Милошевићево тело превезено је у
Београд, а 18.3.2006. сахрањен је у Пожаревцу (у коме је и рођен
20.8.1941).1913
Насловна страна НИН-а од 16.3.2006.

1912
Момир Булатовић, Неизговорена ..., стр. XVIII-XXV, 311-315; Војислав Шешељ,
Завршна реч у Хашком процесу, Београд 2012, стр. 51. Милошевић je објавио
9.3.2006. да га трују леком рифампицин, који поништава дејство других леко-
ва, које је морао да узима због нормализовања крвног притиска. Остаје сумња
да су лекари и запослени у затвору немаром, ако не са намером, допринели да
се Милошевићево здравствено стање погорша и убрза његова смрт.
1913
Политика (28440) 12.12.1992, стр. 7.
Смрћу Милошевића остало је упражњено место вође СПС-а.

За новог председника СПС 3.12.2006. изабран је Ивица Дачић
(Призрен, јануар 1966-).1914
Време распадања ДОС-а
Период насиља за Србију није прошао са сменом власти

5.10.2000.1915 Насиље се наставило. Већ у новембру 2000. дошло је
до отмица богатих личности, или њихових сродника.1916 За део отми-
ца осуђен је тзв. „земунски клан”.1917 На Новом Београду 9.4.2001.
године на важној саобраћајници наоружана лица отела су Миросла-
ва Мишковића (председник и власник Делта холдинга).1918 У Бео-
граду 3.8.2001. убијен је помоћник начелника Државне безбедности
Момир Гавриловић.1919 То је довело до оптужби из ДСС-а да је део
владе, првенствено Министарство унутрашњих дела, повезано са
незаконитом продајом цигарета и криминалом, а представници ДСС
напустили су владу Србије средином августа 2001.1920
Због личног насилништва на јавним местима, средином јуна
2001. командант Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорад
Луковић Улемек Легија морао је поднети оставку и напустити Ресор
државне безбедности Србије.1921 Убрзо, од 10. до 17.11.2001. дошло
је до побуне ЈСО, а наоружани припадници ЈСО привремено бло-
кирали су аутопут Нови Сад – Суботица и једну траку аутопута у
Београду, код Сава центра.1922 В. Коштуница је оптужен да је изја-
1914
Биљана Баковић, Година осамостаљења Србије, са http://www.politika.rs.
1915
Прекршиоци закона учествовали су у збацивању Милошевића 5.10.2000. а
однели су и део оружја из полицијске станице.
1916
Политика (31287) 2.12.2000, стр. 14. У новембру 2000. отет је био Стефан
Живојиновић осмогодишњи син познатог тенисера Слободана Живојиновића
Бобе и још познатије певачице Фахрете (Јахић) Живојиновић Лепе Брене. За
ослобађање родитељи су морали платити 2.500.000 немачких марака.
1917
Специјално тужилаштво за организовани ..., стр. 25, 29.
1918
Политика (31411) 10.4.2001, стр. 1, 13; Политика (31412, 11.4.2001, стр. 1.
Брзо, отмичари су добили од породице Мишковић неколико милиона немачких
марака и ослободили Мирослава.
1919
Политика (31528) 10.8.2001, стр. 11.
1920
1921
Политика (31478) 21.6.2001, стр. 14.
1922
Политика (31623) 13.11.2001, стр. 1 Политика (31628) 18.11.2001, стр. 13.
Побуну је организовао нови командант ЈСО Душан Маричић Гумар.
вом да је протест наоружаних специјалаца у униформама сличан

штрајку лекара у белим мантилима умањивао свест о озбиљности
побуне. Влада Србије преместила је ЈСО из Ресора државне
безбедности у Ресор јавне безбедности, али захтев побуњених да
се смени начелник Ресора државне безбедности Душан Петровић је
испуњен.1923
Насиља Албанаца пренела су се изван Косова. Крећући се у
пет километара дубокој „зони безбедности” у ужој Србији, неколико
стотина припадника УЧК узело је села Кончуљ и Лучани (општина
Бујановци), а почели су нападати на службенике МУП-а Србије од
19.11.2000.1924 Проширили су своју контролу на још нека албанска
села и почетком 2001. наставили нападати полицију и војнике ВЈ на
подручју Бујановца и Прешева.1925 Према одобрењу, Савета НАТО-а
командант КФОР-а Карло Кабиђозу са потпредседником владе
Србије Небојшом Човићем потписао је споразум о уласку полиције и
ВЈ у део тзв. Копнене зоне безбедности Ц-исток (то јест подручје код
тромеђе Србије, Македоније и Косова).1926 Улазак ВЈ и МУП-а Србије
у Копнену зону безбедности Ц 14.3.2001. повећао је сигурност. 1927
После до 31.5.2001. припадници ВЈ и МУП-а ушли су у остале дело-
ве Копнене зоне безбедности.1928 На прелазу Мердаре КФОР је
потписао споразум са представницима СРЈ о почетку повратка
полиције Србије у зону безбедности Ц (југозападни од Прешева)
12.3.2001.1929 Завршетак уласка МУП-а Србије и ВЈ у Копнену зону
безбедности на југу Србије 31.5.2001. пратило је и разоружавање
побуњених Албанаца.1930
Албанска оружана насиља добила су масован карактер и у
суседној Македонији 2001. Од краја фебруара до јуна 2001. у
1923
Вође побуне нису кажњене.
1924
1925
тика (31378) 8.3.2001, стр. 1.
1926
Политика (31379) 9.3.2001, стр. 1; Политика (31383) 13.3.2001, стр. 1, 9. На
захтев Питера Фејта, кога је послао генерални секретар НАТО-а, 12.3.2001.
одвојено побуњени Албанци и Н. Човић потписали су споразум да ће престати
са оружаним сукобима, али да ће се задржати у местима која држе.
1927
Политика (31385) 15.3.2001, стр. 1, 7.
1928
1929
1930
Арменд Берљајоли и др, Фонд са хуманитарно право, Албанци у Србији : Пре-
шево, Бујановац, Медвеђа, www.hlc-rdc.org (мај 2019), стр. 37-38. Истовреме-
но неколико хиљада Албанаца напустило је Копнену зону безбедности.
Северној Македонији северно и западно од Скопља трајао је сукоб

побуњених Албанаца и македонских полицајаца и војника. 1931 У јуну
2001. побуњени Албанци стигли су до Скопља, то јест села Арачи-
ново, а посредовањем НАТО-а и ЕУ потписан је мировни споразум
13.8.2001.1932
Војна полиција ухапсила је М. Перишића у мотелу „Шарић” на
Ибарској магистрали док је давао тајне документе Војске Југослави-
је Џону Дејвиду Нејбору, службенику амбасаде САД 14.3.2002.1933
Председник СРЈ Војислав Коштуница рекао је да је то „шпијунска
афера невиђених размера која потреса темеље државе”, а Перишић
је морао да поднесе оставку у влади Србије 19.3.2002.1934
Несугласице између ДСС и остатка ДОС-а су се стално повећа-
вале. Непосредно после изручивања Милошевића ДСС је одлучио
да се издвоји из заједничког клуба посланика ДОС-а у Скупштини
Србије.1935 ДС подржан од осталих странака које су чиниле коали-
цију ДОС имао је већину у Скупштини Србије и приморао је Драгана
Маршићанина, који је био један од вођа ДСС-а, да поднесе оставку
на место председника Скупштине 5.12.2001. 1936 Расправа око пита-
ња да ли треба одобрити предају грађана СРЈ МКСЈ УН завршена је
11.4.2002. Скупштина СРЈ усвојила је закон о сарадњи са МКСЈ УН,
а после усвајања закона око 19:00 испред Скупштине СРЈ посланик
Влајко Стојиљковић, оптужени у МКСЈ УН за ратне злочине 1999.
године на Космету, пуцао је себи у главу.1937 а 13. априла је умро у
1931
1932
литика (31532) 14.8.2001, стр. 1; Политика (31538) 20.8.2001, стр. 3;Политика
(31554) 5.9.2001, стр. 2. Министарство одбране Северне Македоније проце-
њивало је у августу 2001. да је у побуни 2001. учествовало око 8.000 наору-
жаних Албанаца. Као посредници у преговорима између Македонаца и Албана-
ца средином 2001. у Скопље су долазили генерални секретар НАТО-а Џорџ
Робертсон и представник ЕУ Хавијер Солана. Према споразуму измењен је и
устав Македоније да би се дала већа права Албанцима и они умирили. Да
надгледа споразум, НАТО је послао 4.800 војника првенствено да сакупе
оружје од Албанаца.
1933
181, 191. Амбасадор САД у СРЈ Вилијам Монтгомери дао је усмени протест
Савезном министарству иностраних послова СРЈ због хапшења Џ. Д. Нејбора.
1934
1935
Политика (31513) 26.7.2001, стр. 1. Истовремено одлуку о издвајању својих
посланичких клубова донели су Нова Србија и ПДС.
1936
Политика (31645) 7.12.2001, стр. 1. На истој седници, за новог председника
Скупштине Србије изабрана је Наташа Мићић.
1937
Политика (31767) 12.4.2002, стр. 1, 7.
болници.1938 Закон о сарадњи са МКСЈ УН довео је до значајних про-

мена у понашању према свим лицима оптуженим за ратне злочине
извршене од 1991. до 1999. Оптужени су изгубили подршку држа-
вних установа у СРЈ, а неки су пристали да разговарају о предаји
МКСЈ УН.1939 У мају 2002. неки од оптужених (Никола Шаиновић,
Милан Мартић и други) добровољно су се предали МКСЈ УН.1940
Пре Стојиљковића, 6.2.2001. самоубиство је извршио и његов
претходник на месту министра унутрашњих послова Србије Зоран
Соколовић.1941
Председништво ДОС-а, без представника ДСС, 24.5.2002.
одлучило је да, због недолазака на седнице Скупштине Србије,
искључи неке од посланике са своје листе, а најбројнији су били
чланови ДСС.1942 Одлука је била кажњавање ДСС, а појачала је
сукоб између Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице. Већина
ДОС-а у Народној скупштини Србије изгласала је измене Пословни-
ка, а после Административни одбор Скупштине донео је одлуку о
искључивању двадесет једног посланика из ДСС.1943 У јулу 2002.
Уставни суд СРЈ донео је одлуку да такво одузимање посланичких
мандата није законито.1944 Председништво ДОС-а наставило је
кажњавати ДСС, који је избачен из ДОС-а а сви мандати у Скупшти-
ни Србије одузети су од ДСС-а.1945 ДОС није успео да траје ни пола
мандата који је добио од народа. Распао се уз велике свађе.
Председник Војислав Коштуница сменио је генерал-пуковника
Небојшу Павковића са места начелника Генералштаба ВЈ, а на исто
место је поставио генерал-пуковника Бранка Кргу 24.6.2002.1946
1938
Политика (31769) 14.4.2002, стр. 1.
1939
другој половини априла 2002. Ратку Младићу укинута је заштита састављена од
лица из Војске Југославије. Истовремено у Министарству правде СРЈ са
генералом Драгољубом Ојданићем, Миланом Мартићем, Милетом Мркшићем,
Николом Шаиновићем и другим почели су разговори да се они добровољно
предају МКСЈ УН у Хагу.
1940
1941
Политика (31350) 8.2.2001, стр. 14.
1942
Политика (31807) 26.5.2002, стр. 1.
1943
1944
Политика (31869) 27.7.2002, стр. А1.
1945
Политика (31873)31.7.2002, стр. А1.
1946
Политика (31837) 25.6.2002, стр. 1.
Од транзиције социјалистичке
привреде до рецесије 2009-2012
У Европи социјалистичка друштва претварана су у грађанска

(капиталистичка) од краја осамдесетих година XX века. Државно и
друштвено власништво над средствима за производњу из соција-
лизма напуштано је, а мењало га је приватно власништво над
средствима за производњу и привредним удружењима.1947 Устав
Србије из 2006. формално је укинуо друштвену својину коју је
задржао Устав из 1990.1948
Зачеци стварања нове капиталистичке класе у СФРЈ су се
појавили у другој половини осамдесетих година XX века. Тада је
дошло до стварања већег броја малих приватних предузећа (у за-
натству, угоститељству и трговини). Мали део тих приватника је
успео да створи знатнији капитал. Капиталистичка класа је наста-
јала и од личности које су донеле капитал зарађен у иностранству.
Ипак, нова капиталистичка класа (првенствено економска елита) у
периоду од 1989. до 2003. настајала је већином тако што су влада-
јући слојеви присвајали до тада постојећу друштвену имовину.1949
Један део капиталиста настао је и од ратних профитера.
Укидање санкција Југославији омогућило је мање оживљавање
привреде нарочито у 1997.1950 Те 1997. од око 2.507.000 укупно
запослених лица у СРЈ у друштвеним предузећима радило је око
2.188.000 радника (од тога око 912.000 жена), а у приватним преду-
зећима радило је око 318.000 лица (од тога око 112.000 жена).1951
1947
„Социјалистичко друштвено-економско уређење Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије заснива се на ... средствима за производњу у
друштвеној својини ...”
1948
Устав Републике Србије, Службени гласник РС бр. 98/2006, www.ustavni.sud.rs
(децембар 2019), Члан 82. и Члан 86. „Економско уређење у Републици Србији
почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту, слободи
предузетништва … Постојећа друштвена својина претвара се у приватну својину
под условима, на начин и у роковима предвиђеним законом ...”
1949
Младен Лазић, Чекајући капитализам: ..., стр. 169, 171-173. То је период „бло-
киране трансформације” у коме је владајућа СПС невољно вршила промене.
1950
Статистички годишњак Србије и Црне Горе 2003 ..., стр. 118, 128. Укупни на-
ционални доходак је забележио мањи раст у 1996. а нешто већи раст у 1997.
Доходак по становнику у СРЈ 1997. био је око 1.549 $. То је било више у односу
на 1.449 $ доходка по становнику у 1995. години, али и 1.459 $ по становнику
у 1998.
1951
До првог значајнијег улагања страног капитала у СРЈ дошло је

средином 1997. године када је министарство Милана Бека (1961-)
завршавало израду Закона о својинској трансформацији у Срби-
ји.1952 У то врме, у јуну 1997. АД Телеком Србије је делимично прива-
тизован и потписан је уговор о продаји 49% Телекома Србије итали-
јанској СТЕТ (29%) и грчкој ОТЕ (20%) компанији, а оне су за то
платиле 1.568.000.000 немачких марака.1953
Закон о својинској трансформацији усвојен је 21.7.1997. годи-
1954
не. После тога, од друге половине 1997. предузећа су вршила
процену своје вредности са Дирекцијом за верификацију процене
капитала предузећа.1955 Део предузећа поделио је акције запосле-
нима. Друштвени капитал у предузећима тако је претваран у акције
приватних лица. Део акција предузећа био је предвиђен за продају
капиталистима. Руководећа елита имала је бољу прилику да стекне
контролу над материјалним богатствима у време приватизације.
Често су осниване мале фирме у које су руководиоци великих
државних предузећа пребацили део њиховог капитала. Остатак
државног предузећа настојали су обезвредити, односно приказати
мање вредним и онда откупити. Они који су раније имали привиле-
гије у управљању и располагању друштвеном својином, постали су
власници приватизоване имовине. Нови власници капитала великим
делом постали су бивши политичари и директори из периода
социјалистичке владавине.1956
Тако је језгро нове капиталистичке класе била владајућа елита
из окружења С. Милошевића. Према једној процени 2012. у Србији
је било 90 лица која су имала имовину у вредности од 30.000.000 и
више долара САД, а укупна вредност имовине тих 90 лица проце-
њена је на око 10.000.000.000 долара САД. 1957 О транзицији у Срби-
ји говори и појава Србина М. Мишковића на Форбсовом списку ми-
1952
фебруару 1997. Милан Беко је изабран за министра за економску и власничку
трансформацију у влади Републике Србије.
1953
Политика (30039) 10.6.1997, стр. 1, Влада Србије остала је власник 51%
Телекома Србије, који је постао други, а после највећи оператор мобилне
телефоније у СРЈ.
1954
Политика (30081) 22.7.1997, стр. 1.
1955
Политика (31002) 16.2.2000, стр. 11. У фебруару 2000. процену вредности
направила је приближно 1/3 предузећа, то јест 2.277 од око 7.500 предузећа.
1956
Политика (31985) 20.11.2002, стр. А1, А12.
1957
Танјуг, Србија прошле године имала 100 мултимилионера, www.politika.rs.
лијардера света који је објављен 2007.1958 После, у децембру 2012.

Мишковић је ухапшен, са сином и неколико пословних сарадника,
под оптужбом да се незаконито богатио у приватизацији.1959
Део приватизација вршен је и „прањем” незаконито зарађеног
новца. У марту 2013. у емисији Некад било Радио телевизије Ре-
публике Српске, бивши члан Ђинђићеве владе Миодраг Исаков
рекао је да провера новца којим је вршена приватизација намерно
није рађена. Зато су се касније јавили проблеми везани за куповину
више предузећа иза које је био „сумњиво” стечени новац тзв. Ша-
рићевог клана и друго.1960 Корупција није била ограничена само на
државну управу. Део судија за материјалну награду доносио је
неправедне пресуде. Слично се дешавало у раду полиције и про-
светних радника.1961 Политичке партије су настојале „на све начине”
да своје чланове запосле у јавним предузећима, а Млађан Динкић у
августу 2011. рекао је да су партије претерале са запошљавањем
присталица.1962
Пред убрзавање процеса приватизације 2000. у СРЈ било је
2.238.000 запослених лица (око 950.000 жена, или око 42% запосле-
них), а у друштвеним, или државним предузећима радило је око
1.916.000 лица.1963 У Србији је било 2.970.000 запослених лица, а у
друштвеним, или државним предузећима радило је око 1.786.000
1958
Р. Г, Мишковић први Србин на „Форбсовој” листи милијардера, www.politika.rs.
Мишковић је био на дну листе 946 светских милијардера, то јест међу лицима
која имају око 1 милијарду долара САД.
1959
Агенције, Притворен Мирослав Мишковић, са http://www.politika.rs.
1960
Доротеа Чарнић, Шарић: Сакрио сам паре, са http://www.politika.rs. Дружина
око Дарка Шарића оптужена је да је зарадила новац незаконитом продајом
дроге, а затим да га је легализовала куповином предузећа у приватизацији.
1961
Политика (31765) 10.4.2002, стр. 9. Према једној анкети из фебруара 2002.
Највећи број корумпираних био је међу цариницима и полицајцима. Иза њих су
били лекари, а код просветних радника, службеника у општинама и судија било
је приближно дупло мање лица која су тражила за себе неки недозвољени
„поклон” (услугу, новац и слично).
1962
Биљана Баковић, Странке су постале агенције за запошљавање, са
http://www.politika.rs. „Народ оправдано мрзи партије због чињенице да су
монополизована места у јавном сектору и да нико не може да се запосли
уколико није члан неке странке.”
1963
Статистички годишњак Србије и Црне Горе 2003 ..., стр. 93, 95. У пољопривре-
ди (са шумарством и водопривредом) било је запослено око 94.000 лица; у гра-
ђевинарству, индустрији и рударству 876.000 лица; у трговини, хотелијерству и
ресторанима радило је око 279.000 лица; у банкарству и пословању некретни-
нама радило је око 99.000 лица; у државним службама (здравство и социјалне
службе – 170.000 лица; у школству – 129.000 лица; у државној управи –
70.000 лица) укупно 369.000 лица; у комуналним и личним услугама око 55.000.
лица.1964 Пријављених незапослених лица 2000. године у СРЈ било

је 806.000 лица (од тога 460.000 жена), у Србији било је око 722.000
незапослених лица (од тога 411.000 жена).1965
Просечни доходак по становнику 2000. години у СРЈ био је око
1.035 $, или око 2,6 пута мањи у односу на 2.696 $ по становнику у
предратној 1990. на истом подручју.1966
Део пољопривредне земље који је био одузет од сељака, на
почетку изградње социјализма после Другог светског рата, враћен је
потомцима власника Законом о враћању земљишта (из 1992), а
многи од тих потомака нису живели од пољопривреде и земљопо-
седе које су добили убрзо су продали.1967 У време транзиције омогу-
ћен је повратак имовине потомству протеране владарске породице
Карађорђевић. Крајем фебруара 2001. у Скупштини СРЈ усвојен је
закон којим је укинут указ Народне скупштине из 1947. о одузимању
држављанства и имовине краљевској породици Карађорђевић.1968
Принцу Александру Карађорђевићу (Лондон, 1945) враћен је Бели
двор на Дедињу.1969 Неколико година касније 2006. донет је Закон о
враћању имовине црквама и верским заједницама.
После доношења законских измена 2001. године, започела је
главна фаза приватизације у Србији. Предузећа су продавана стра-
ним и домаћим капиталистима на јавним аукцијама (тендерима).
Почетком 2002. извршено је укидање (ликвидација) највећих банака
у Србији које су биле под контролом државе (Београдска банка,
Југобанка, Инвестбанка и Беобанка).1970 Мање банке су приватизо-
ване, а већину банкарских послова у Србији преузеле су стране
банке, односно њихове филијале.
У априлу 2001. усвојен је Закон о екстрапрофиту, а њиме је
предвиђено да се додатно опорезују они који су од 1989. остварили
екстрапрофит захваљујући повлаштеним условима пословања, то
јест условима који нису били доступни свим грађанима. Главна на
списку оптужених за екстра профит постала је компанија БК, у
власништву Богољуба Карића.1971 Појавиле су се и тужбе да влада
1964
1965
1966
1967
Политика (30004) 6.5.1997, стр. 13.
1968
Политика (31370) 28.2.2001, стр. 9.
1969
Политика (31503) 16.7.2001, стр. 1.
1970
Бисерка Думић, Стечај дуг седам година, са http://www.politika.rs.
1971
Политика (30531) 21.10.1998, стр. 14. Богољуб Карић (1954) био је стављен и
наплатом екстрапрофита покушава отети Мобтел, већинском

власнику (Компанија „Систем браћа Карић – БК трејд”) , а у марту
2002. преко одлуке Трговинског суда Карићима је одузета контрола
над Мобтелом. Због неплаћених дугова, почетком 2006. држава је
преко Јавног предузећа ПТТ завршила преузимање власништва над
Мобтелом, а 2006. продала га је норвешком Теленору за више од
1.500.000.000 евра.1972 Богољуб Карић је напустио Србију уз оптужбу
да је побегао испред пореских органа.1973
Од 1.1.2005. уведен је нови облик сакупљања пореза у Србији
порез на додату вредност (ПДВ).1974
Током 2003. и 2004. приватизована су нека велика државна
предузећа. У марту 2003. америчка компанија купила је железару у
Смедереву, која је била у стечају.1975 Влада Србије је 2012. морала
поново да преузме железару у Смедереву због светске економске
рецесије (кризе) и немогућности Американаца да остваре профит од
продаје челика на светском тржишту.
У септембру 2003. Мирко Цветковић, директор Републичке
агенције за приватизацију, са председником „Филипа Мориса” (најве-
ћег светског произвођача цигарета) потписао је уговор о продаји
66,5% друштвеног капитала „Дуванске индустрије Ниш” за 518
милиона евра.1976 После те продаје у Србији је, по узору на ЕУ,
уведена забрана пушења у државним и јавним просторијама, осим
оних које су за то посебно намењене. У Москви 24.12.2008. је
потписан уговор о продаји 51% Нафтне индустрије Србије (НИС)
Гаспром-њефту за 400 милиона евра.
Подела имовине СФРЈ међу шест држава које су настале
после грађанских ратова у Југославији (1991-1995) договорена је
споразумом о сукцесији, који је потписан у Бечу (у замку Хофбург)
29.6.2001.1977 У новембру 2001. тзв. Паришки клуб поверилаца
за министра без ресора у влади Мирка Марјановића у октобру 1998.
1972
Марко Лакић, Клецав пут од пејџера до Теленора; Миша Бркић, Телеком и
Мобтел, са http://www.politika.rs.
1973
Д. Чарнић, Богољуб Карић још на потерници, са http://www.politika.rs.
1974
Политика (30937) 10.12.1999, стр. 19; Предлог закона о порезу на додату
вредност, www.srbija.gov.rs (новембар 2013), стр. 23-24. Савезна влада СРЈ у
децембру 1999. усвојила је Предлог закона о порезу на додату вредност, али
до увођења пореза на додату вредност прошло је неколико година.
1975
Спорна продаја „Сартида“ (25.6.2003)www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html.
1976
Г. Булатовић, Слиле се велике паре, www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html.
1977
Политика (31487) 30.6.2001, стр. 5; Ференц Ф. Јагица, Међународно-правни
аспекти …, стр. 129-130, 335, 337, 340-341. Споразум су парафирали
представници: Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, БЈР Македоније и СР
опростио је део дуга који је из СФРЈ пренет на СРЈ. 1978 Средином

2004. склопљен је сличан споразум и са Лондонским клубом по-
верилаца. Од 2000. до краја 2011. дошло је до приметног раста
спољног дуга са око 11 милијарди евра на око 26 милијарди евра.1979
У трговинској размени са иностранством од 2001. стално се
бележио значајно мањи извоз од увоза то је представљено у табе-
лама 7 и 8 (вредности су у милијардама долара).1980
Табела 7 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007.

Бруто домаћи 11,81 15,84 20,34 24,52 26,23 30,41 40,80
производ
Увоз 4,26 5,61 7,48 10,75 10,46 12,71 17,69
Извоз 1,72 2,08 2,76 3,52 4,48 6,44 8,86
Више од половине трговинске размене (извоза и увоза) од

2001. до 2007. Србија је остваривала са државама ЕУ. Гледано по
државама у укупној вредности увоза (13,35 милијарди евра) 2007. на
првом месту је био увоз из Русије (1,91 милијарда евра), на другом
месту увоз из Немачке (1,58 милијарди евра), а на трећем месту по
вредности био је увоз из Италије (1,29 милијарди евра). Истовре-
мено 2007. највећа је била вредност извоза у Италију (780 милиона
евра). На другом месту био је извоз у БиХ (759 милиона евра), а на
трећем месту извоз у Црну Гору (692 милиона евра).1981 Просечне
плате у Србији средином 2009. биле су скоро 350 евра.1982
Југославије, уз супервизију представника Генералног секретара УН-а, а у
својству депозитара овог међународног уговора. После ратификације у 6
република, споразум је постао пуноважан од јуна 2004. Предвидео је да СРЈ
(од 2003. СЦГ) добије 36,5% златних и других резерви СФРЈ које су биле
остављене у светским банкама. Од дипломатско-конзуларних представништава
СФРЈ, СРЈ (после СЦГ) требала је добити 39,5%.
1978
Политика (31628)18.11.2001, стр. 1. Пред отпис, спољни дуг СРЈ био је око
12,2 милјарде долара САД. Отписано је 2/3 од око 4,5 милијарди долара дуга.
1979
Танјуг, Спољни дуг порастао 2,4 пута у односу на 2000; Танјуг, Спољни дуг
Србије на крају 2012. био 85,6 одсто БДП-а, са http://www.politika.rs.
1980
Влада Републике Србије, Стратегија повећања извоза Републике Србије за
период од 2008. до 2011. године, www.srbija.gov.rs (мај 2008), стр. 5.
1981
Влада Републике Србије, Стратегија повећања ..., стр. 8, 12-14. Од укупног
извоза 2003. на прехрамбене производе и пића отпадало је 18,6%, а 12% је
чинила вредност извезених основних метала. Удео вредности основних метала
у извозу се до 2007. повећао на 23,3%, а вредност хране и пића у извозу се
смањила на 15,9%.
1982
Танјуг – Екос, Српске плате најниже у региону, са http://www.politika.rs. У исто
време просечне плате у БиХ биле су око 400 евра, а у Хрватској око 730 евра.
Према подацима из Енциклопедије српског народа 2007. у

пољопривреди је радило око 30% запослених и остваривали су
12,3% од укупног домаћег дохотка. Истовремено, у индустрији
радило је 46% од укупног броја запослених и остваривали су 24,2%
од укупног домаћег дохотка. У сектору услуга радило је 24% од
укупног броја запослених а остваривали су 63,5% од укупног дома-
ћег дохотка. Укупни број радно способних био је око 3 милиона, а
четвртина њих била је незапослена. Значајан део незапослених
радио је у тзв. „сивој зони економије”, тј. без пријаве запослења и
плаћања пореза држави.
Стални мањак извоза у односу на увоз ублажавао је велики
прилив новца који су сродници и познаници запослени ван државе
уплаћивали становницима Србије. По једној процени (из Светске
банке) око 4.000.000 људи пореклом из Србије у Србију је послало
из иностранства од 2000. до 2010. укупно 42,96 милијарди долара
САД.1983 Народна банка Србије проценила је да је у 2011. и 2012. из
иностранства по истом основу дошло 5.395.000.000 евра.1984
У време замене немачких марака за евро у првој половини
2003. у СРЈ је замењено око 7 милијарди марака.1985 После ства-
рања СЦГ Народна банка Југославије претворена је у Народну
банку Србије, а до друге половине јула 2003. и усвајања Закона о
народној Банци Србије њен гувернер био је Млађан Динкић.1986
1983
Александар Микавица , Од наших из света 3,1 милијарда евра, www.politika.rs.
1984
А. Микавица, Од наших из света 1,27 милијарди евра, www.politika.rs. У
периоду 2007. до 2012. највише уплата слали су Срби из Немачке (између 31%
до 37%), на другом месту биле су дознаке из Аустрије, а за њима су биле
дознаке из Швајцарске, Француске и Шведске. Процењено је да је више од
20% становника Србије имало најмање једног члана породице у иностранству.
1985
Политика (31823) 11.6.2002, стр. 12.
1986
Е. В. Н, Тражим одлазак свих; Е. В. Н, Избегли питања новинара, Дубрвка
Вујановић, Нови гувернер до краја јула; Г. Б, Отишао Динкић дошла Кори; Р.
Огњановић, На споствени захтев; M. Б. и С. П, Неда „гласала” из Турске, са
www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html. Пред избор новог гувернера
Народне банке Србије Кори Удовички, Млађан Динкић је оптужио Немању
Колесара, бившег шефа кабинета председника владе Србије, и Зорана
Јањушевића, тадашњег саветника за безбедност председника владе Зорана
Живковића, да су учествовали у „прању новца” и избегавању плаћања пореза.
После тих оптужби, Јањушевић и Колесар оптужили су М. Динкића и Мирољуба
Лабуса да су злоупотребили своје политичке положаје и омогућили богаћење
њима блиских лица. У августу 2003. Колесар и Јањушевић су смењени са свих
функција у влади Србије. Ипак, то није био крај оптужби. Представници Г17 +
оптужили су представнике ДС да су када је бирана Кори Удовички за гувернера
Народне банке гласали у име одсутних посланика. Гласали су и за познату
глумицу Неду Арнерић, која је била на одмору у Турској.
Године 2007. у САД је почела дужничка криза. Банке су морале

да одузму стотине хиљада станова који су били под хипотекама, јер
дужници који су их користили нису могли да исплаћују рате за дуг.
Хипотекарна криза 2008. постала је још тежа. Око 860.000 станова у
САД било је заплењено. Те заплењене станове банке нису могле
даље да продају. Криза је захватила банкарски систем, а даље целу
економију САД.
Из највеће економије света криза се прелила на ЕУ и државе
које су биле економски зависне од њих.1987 Међу којима је била и
Србија. Према проценама у УН бруто друштвени производ БДП
Србије растао је у 2007. око 7,5%, а у 2008. око 5,4%, али од 2009.
дошло је до пада БДП као у табели 8 (у милијардама долара).1988
Табела 8 2006. 2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012.

Бруто домаћи 35,88 40,034 50,946 41,654 37,713 41,057 38,491
производ
Увоз 13,172 18,554 22,875 16,047 16,735 19,862 19,013
Извоз 6,428 8,825 10,972 8,345 9,795 11,78 11,353
Од 2009. до 2012. порасла је и незапосленост у Србији.1989

Криза није једнако потресла све економије у свету. У неким важним
светским економијама, пре свих у кинеској, дошло је само до
успоравања раста.
Деведесетих година XX века са Запада су у Србију увожени
лични рачунари, а извршено је и повезивање рачунара у интернет.
Приближно четвртина домаћинстава у Србији на прелазу 2006-07.
имала је личне рачунаре. Велика промена била је и општа рашире-
ност мобилних телефона. Од када су крајем осамдесетих година XX
века направљени бежични телефони који су могли да се носе у
џепу, они су брзо постали свеприсутни. Од средине деведесетих
година XX века и у Србији је створена мрежа мобилне телефоније.
1987
Т. Вујић, Најтежа европска рецесија од 1945,
1988
World Statistics Pocketbook, 2007 edition, p. 174; World Statistics Pocketbook,
2008 edition, p. 175; World Statistics Pocketbook, 2009 edition, p. 175; World
Statistics Pocketbook, 2010 edition, p. 175; World Statistics Pocketbook, 2011
edition, p. 175; World Statistics Pocketbook, 2013 edition, p. 174; World Statistics
Pocketbook, 2014 edition, www.unstats.un.org (мај 2016), p. 174.
1989
Аница Телесковић,Три економска зла Србије, www.politika.rs. Средином 2012.
направљена је процена да је око 400.000 радника изгубило посао у Србији од
2008.
Проглашење државе Србије и Црне Горе 2003.
Без сагласности владе СРЈ, то јест против Устава СРЈ и зако-

на, влада Црне Горе у договору са владом Албаније отворила је
гранични прелаз Божај у фебруару 2000.1990 ДПС Црне Горе добио је
релативну већину на изборима у априлу 2001.1991 Уз помоћ Ли-
берала, Филип Вујановић саставио је мањинску владу ДПС-а, а
настављено је потискивање присталица СНП-а.1992 М. Ђукановић је
дао једну изјаву даје за девет година (1992-2001) број присталица
независности у Црној Гори порастао са око 10% на више од 55%. 1993
ДПС у октобру 2001. у свом програму истакла је да је њен циљ
„међународно призната и независна држава Црна Гора”.1994
Амбасадор САД Вилијем Монтгомери и представник ЕУ за
спољну политику и безбедност Хавијер Солана саветовали су да
Србија и Црна Гора остану у заједничкој држави.1995 Ипак, преговори
представника Србије и Црне Горе о преуређењу СРЈ били су преки-
нути у октобру 2001. године, а обновљени су уз помоћ ЕУ, која је
учествовала у преговорима и непосредно преко својих представника
од средине децембра 2001.1996 Представик ЕУ Хавијер Солана био је
присутан у Београду 14.3.2002. када су В. Коштуница, З. Ђинђић и
М. Ђукановић потписали документ под називом Полазне основе за
преуређење односа Србије и Црне Горе. 1997 После тога, уставна ко-
мисија усвојила је 6.12.2002. Уставну повељу Србије и Црне Горе. 1998
1990
Политика (31016) 1.3.2000, стр. 18.
1991
Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 344-345. Коалиција „Побједа
је Црне Горе – Мило Ђукановић” добила је 42,36% гласова (то јест 36 места у
Скупштини Црне Горе). Присталице заједничке државе са Србијом добиле су
40,87% гласова, то јест 33 места у скупштини. Либерални савез Црне Горе
добио је око 8% гласова (6 места у скупштини).
1992
Политика (31867) 25.7.2002, стр. А6. Од М. Ђукановића Либерали су тражили
новац да подрже стварање мањинске владе савеза Победа је Црне Горе – Мило
Ђукановић. Либерали нису добили новац и престали суда подржавају владу Ф.
Вујановића, који је у априлу 2002. дао писану оставку Скупштини Црне Горе.
1993
Политика (31510) 23.7.2001, стр. 9.
1994
1995
Политика (31578) 29.9.2001, стр. 4; Политика (31638) 28, 29. и 30.11.2001, 1.
1996
Политика (31656) 18.12.2001, стр. 1.
1997
Уставна повеља [из 2003], www.gov.me (фебруар 2018); Коста Николић, Једна
изгубљена историја ..., стр. 347-348.
1998
Политика (32002) 7.12.2002, стр. А1.
Према њој Србија и Црна Гора је савезна држава која се састоји из

две чланице. Београд је проглашен за административно средиште,
али не и за главни град. За тело које бира председника одређена је
заједничка Скупштина Србије и Црне Горе.1999
У другој половини 2002. два пута неуспешно одржани су избори
за председника Србије.2000 Милану Милутиновићу истекао је мандат,
а 30.12.2002. вршилац дужности председника Србије постала је
председница Народне скупштине Србије Наташа Мићић.2001
Убрзо, у Црној Гори су одржани превремени избори 20.1.2002.
а Ђукановићев савез „За европску Црну Гору” добио је 39 од 75
места у скупштини.2002 После избора председник Црне Горе Мило
Ђукановић предложио је себе за новог председника владе, 2003 а
8.1.2003. његову владу прихватила је скупштина Црне Горе.2004
Крајем јануара 2003. Скупштина Србије усвојила је Уставну по-
вељу, а затим је то учинила и Скупштина Црне Горе. 2005 Усвајањем
Уставне повеље у Савезној скупштини 4.2.2003. престала је да
постоји СР Југославија, а створена је државна заједница под име-
ном „Србија и Црна Гора” (СЦГ).2006
Према Уставној повељи, СЦГ је била слабо повезана конфе-
дерација са правом држава чланица да после три године распишу
референдум о издвајању и стварању независне државе. Према
Уставној повељи свака чланица могла је имати три министра, или
два министра и председника у Савету министара СЦГ. Заједничко је
остало министарство за војску, али није било заједничког министра
за полицију. Уставном повељом шеф Савета министара био је и
председник СЦГ. Једнодомна Скупштина СЦГ имала је 126 посла-
ника, од тога 91 је био из Србије, а 35 из Црне Горе.2007
1999
Уставна повеља [из 2003]. Мандат председника одређен је на 4 године
2000
Политика (31935) 1.10.2002, стр. А1, А7; Политика (31949) 15.10.2002, стр.
А1; Политика (32005)10.12.2002, стр. А1. На првим изборима у октобру 2002. и
на другим изборима у децембру 2002. није изашло више од 50% гласача. Закон
о избору председника Републике Србије предвидео је да избори могу бити
успешни само ако изађе више од 50% уписаних гласача.
2001
Политика (32026) 31.12.2002. 1. и 2.1.2003, стр. А1.
2002
Политика (31955) 21.10.2002, стр. А1.
2003
Политика (31971) 6.11.2002, стр. А8.
2004
Политика (32032) 9.1.2003, стр. А1.
2005
Политика (32051) 28.1.2003, стр. А1; Политика (32053) 30.1.2003, стр. А1.
2006
Политика (32059) 5.2.2003, стр. А1.
2007
Уставна повеља [из 2003], www.gov.me (фебруар 2018). Уставна повеља
чланом 25 предвидела је да републике после 3 године могу организовати
референдум о независности, који се проводи према закону републике у којој се
Према договору Зорана Ђинђића и М. Ђукановића,2008 Савезна

скупштина изабрала је за председника СЦГ Светозара Маровића из
ДПС-а Црне Горе 7.3.2003.2009 После изабрани су и остали чланови
Савета министара СЦГ. Од маја 2003. на граници између Србије и
Црне Горе успостављена је права граница са цариницима.2010
Демографске промене према пописима 2002. и 2013.
Према проценама средином 2000. године на Земљи је било око

6.071.000.000 лица, а од тога у Европи било је око 728.000.000
лица.2011 Укупна површина Србије (са Косметом) је 88.361 киломе-
тар квадратни. Површина АП Војводине је 21.506 километара
квадратних, а површина АП Косова и Метохије је 10.887 километара
квадратних, aли у попису из 2002. на Косову нису учествовали
Албанци и према попису Србија (без Космета) имала је скоро око
7.498.000 лица (од тога 3.852.071 жена) у 2.614.847 домаћинстава
(или 2,87 лица по домаћинству), а заокружено у хиљаде по нај-
бројним нацијама било је као у табели 9.2012
Табела 9 Срба Мађара Бошњака2013 Рома Југословена Румуна2014

Ужа Србија 4.891 3 136 79 31 4
Војводина 1.322 290 0 29 50 30
Заједно 6.213 293 136 (до 156) 108 81 34 (до 74)
Укупно у Србији, Срба је било око 6.213.000 лица, или 82,9%

без Албанаца. У Војводини се значајно повећао проценат Срба у
гласа о издвајању из заједничке државе. За М. Ђукановића и његов ДПС члан

25 био је најважнији део Уставне повеље.
2008
Политика (32042) 19.1.2003, стр. А1.
2009
Политика (32090) 8.3.2003, стр. А1.
2010
Е. В. Н. Ни писмо да прође, www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html.
2011
Demographic yearbook 2002, New York 2005, р. 51.
2012
Статистички годишњак Србије и Црне Горе 2003 ..., стр. 16, 63; Република
Србија Републички завод за статистику, Саопштење: Коначни резултати пописа
2002, стр. 2.
2013
Трећи по бројности били су Бошњаци са око 136.000 или 1,8%, али број
Бошњака можда треба увећати за око 20.000 лица која су се изјаснила као
Муслимани.
2014
Број Румуна можда треба увећати за око 40.000 лица која су се изјаснила као
Власи у ужој Србији.
односу на попис из 1991. на скоро 65,05% лица, а други по уделу у

Војводини остали су Мађари са око 14,3%. На подручју београдских
општина било је око 1.576.000 лица (око 1.417.000 Срба, око 22.000
Југословена, око 21.000 Црногораца, око 19.000 Рома, …) у око
567.000 домаћинстава, а други град по величини Нови Сад је имао
око 299.000 лица. Просечна старост становника у Србији 2002. била
је 40,2 године.2015
Број становника у Србији без Космета био је 2002. мањи за око
300.000 у односу на попис из 1991. Великим делом то је било после-
дица исељавања од почетка деведесетих година XX века у ЕУ, Се-
верну Америку итд. Долазак избеглица из република бивше СФРЈ у
Србију умањио је велики демографски губитак.2016 Само у Канаду од
1991. до 2001. године из СЦГ усељено је око 33.000 лица, из БиХ
око 23.000 лица и скоро 10.000 лица из Хрватске. Међу њима, око
три четвртине имало је више и високо образовање. Број Срба у
Канади 2010. године био је око 100.000 Срба. У САД их је било око
200.000 Срба. Према проценама најбројнија заједница Срба 2010.
била је у Немачкој (од 400.000 до 500.000 лица), а у њој живи и око
50.000 тзв. Лужичких Срба. Око 2010. у Аустрији је било око 200.000
Срба, у Швајцарској око 120.000, а у Француској још око 100.000.
Према попису из 2011. у Србији (без АП КиМ) живело је скоро
7.187.000 лица (од тога скоро 3.688.000 жена) у скоро 2.488.000
домаћинстава. У Војводини је било скоро 1.932.000 лица у више од
696.000 домаћинстава. Заокружено на хиљаде према најбројним
нацијама било је као у табели 10.2017
Табела 10 Срба Мађара Бошњака2018 Рома Југословена Румуна2019

Ужа Србија 4.698 2 145 106 11 4 (до 39)
Војводина 1.290 251 0 42 12 25
Заједно 5.988 254 145 (до 167) 148 23 29 (до 64)
2015
Република Србија Републички завод за статистику, Саопштење: …, стр. 2, 6-8;
Статистички годишњак Београда 2015, Београд 2016, стр. 73, 76, 90; Ста-
тистички годишњак Србије 2014, ..., стр. 36.
2016
Марек Куписзеwски и други, Утицај демографских и миграционих токова на
Србију, Београд 2012, стр. 36, 40-41. Од око 620.000 избеглица у Србији 1996.
до 2010. њихов број се смањио на око 86.000. Само од 2002. до 2010. више од
200.000 избеглица добило је држављанство Србије, а око 150.000 избеглица се
вратило у државе из којих је дошло. Још око 50.000 отишло је у треће земље.
2017
Статистички годишњак Србије 2014, ..., стр. 38-40.
2018
Бошњаке можда треба увећати за око 22.000 лица уписаних као „Муслимани”.
2019
Румуне можда треба увећати за део лица уписаних као „Власи” (око 35.000).
Највеће градско насеље, Београд 2011. имао је 1.285.000

лица.2020 У Србији болести срца и крвних судова на почетку прве
деценије XXI века биле су узрок више од 53% смртних случајева, а
тумори су били узрок око 21,6% смртних случајева.2021 Просечна
старост становника у Србији била је 42,1 годину. По верској при-
падности највише лица 6.079.000 изјаснило се као православци,
католика је било 357.000, муслимана 223.000, око 80.000 се изјасни-
ло као атеисти.2022
На Космету под управом УНМИК-а извршен је један попис у
априлу 2011. године, али попис није извршен у општинама: Северна
Косовска Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток. Према
попису било је 1.739.825 становника на Космету.2023 У Приштинском
статистичком уреду настале су процене да је живело више од
40.000 становника у четири северне, непописане, општине.2024
Изјашњавање становника у Црној Гори на пописима од 1991.до
2011. било је као у табели 11 (бројеви су у хиљадама лица).2025
Табела Муслимана Алба- Југосло-

11 Укупно Црногораца Срба + Бошњака наца вена
1991. 615 380 (61,8%) 57 (9,3%) 90 40 26
2003. 620 268 (43,2%) 198 (31,9%) 73 31 2
2011. 625 279 (44,6%) 178 (28,5%) 75 30 1
Очигледно, велики број становника Црне Горе, не мање од

једне четвртине, двоумио се да ли да се изјасни као Срби, или као
Црногорци. Слично говори и попис 2011. када се скоро 4.000 лица
изјаснило као „Срби-Црногорци”, или „Црногорци-Срби”.2026
2020
Статистички годишњак Београда 2015, Београд 2016, стр. 73.
2021
Здравствено – статистички годишњак Републике Србије ..., стр. 44.
2022
Статистички годишњак Србије 2014, ..., стр. 36, 40.
2023
Estimation of Kosovo population 2011, (Приштина фебруар 2013), www.esk-
rsk.net-eng (децембар 2013), стр. 12.
2024
Estimation of Kosovo population 2011, стр. 18-20. По тој процени у 4 северне
општине било је 10.679 домаћинстава Срба и осталих, а више од 443
домаћинства Албанаца. Иста процена каже да је било просечно 6 лица у
домаћинствима Албанаца, а приближно 3,6 лица у домаћинствима Срба .
2025
Богољуб Кочовић, Етнички и ..., стр. 464-465; Република Црна Гора Завод за
статистику, Попис становништва, домаћинстава и станова у 2003 ..., Подгорица
2004, стр. 12-13; Статистички годишњак 2011 = Statistical Yearbook 2011,
Подгорица 2011, стр. 9.
2026
Статистички годишњак 2011 = Statistical Yearbook 2011, Подгорица 2011, стр.
46. На попису 2011. више од 30.000 лица није се национално изјаснило.
Убиство председника владе Зорана Ђинђића
Пред убиство Ђинђића трајале су припреме за полицијски

обрачун са тзв. земунским кланом. После истраге убиства генерал-
мајора Бошка Бухе, помоћника начелника Ресора јавне безбедности
Србије,2027 у новембру 2002. Зоран Ђинђић рекао је да део људи
који се баве незаконитом трговином цигаретама, нафтом и дрогом
покушава убиствима значајних службеника полиције (и државе) да
створи „слабу власт” која ће трпети кршења закона.2028 Можда је део
тог сукоба био и убиство.
Истовремено, заоштравао се и сукоб Ђинђића са ДСС-ом у
Србији и владама чланица НАТО-а. Неки српски политичари као
Небојша Човић говорили су да на Косову „настаје једна независна
држава”, а у првој половини јануара 2003. председник владе Ђинђић
је рекао да треба сазвати нову конференцију за одређивање грани-
ца на западном Балкану.2029 Убрзо, шеф УНМИК-а Михаил Штајнер
јавно је рекао да неће бити разговора о статусу Косова у 2003.2030
Почетком фебруара 2003. Ђинђић је тражио, писмом, од
заповедника снага НАТО за југоисточну Европу да се у складу са
Резолуцијом 1244. омогући повратак до 1.000 припадника снага
безбедности СРЈ на Космет.2031 Брзо је уследила изјава гласного-
ворнице НАТО-а да је прерано да се говори о томе. 2032 После тога
Ђинђић је послао писмо СБ УН и тражио да се одреди датум
повратка полицијских снага Србије на Косово према Резолуцији
1244.2033 Михаел Штајнер одбацио је тај захтев за повратак тврдећи
да су на Космету за безбедност одговорни УНМИК и КФОР. Двадесет
дана касније у лондонском Тајмсу појавила се оптужба Зорана
Ђинђића да УНМИК неовлаштено преноси државна овлаштења на
албанске установе и ствара независну државу на Косову. Зато је
Ђинђић упозорио да ће подржати стварање „српске мини државе”
2027
Политика (31823) 11.6.2002, стр. 1. Б. Буха је убијен у Београду у јуну 2002.
2028
Политика (31966) 1.11.2002, стр. А1.
2029
Политика (32032) 9.1.2003, стр. А1; Политика (32040) 17.1.2003, стр. А7. У
првој половини јануара 2003. Ђинђић је рекао за немачки недељник „Шпигл”
да ће Србија тражити нову (дејтонску) конференцију за одређивање граница на
Балкану, ако Албанци са Косова наставе да траже одвајање од Србије.
2030
Политика (32044) 21.1.2003, стр. А8.
2031
Политика (32056) 2.2.2003, стр. А1, А7.
2032
Политика (32057) 3.2.2003, стр. А7.
2033
Политика (32062) 8.2.2003, стр. А1-А2.
на Космету, ако се не допусти повратак српских снага на Косово. Он

је тражио да се прекине са „двоструким стандардима”. Изјавио је да
је једнако легитиман захтев Србије да се врати њених 1.000 војника
и полицајаца на Космет, као и захтев НАТО држава Србији да сара-
ђује са МКСЈ УН. Оба захтева су се заснивала на резолуцијама СБ.
Код Арене на Новом Београду 21.2.2003. покушан је атентат на
Ђинђића, али покушај убиства је описиван и као случајни догађај у
коме је возач камиона, познати криминалац, само покушао пресећи
колону возила у којој је био председник владе Србије.2034
Неколико дана пред атентат на Зорана Ђинђића, именован је
специјални тужилац и почело је да ради специјално тужилаштво за
обрачун са организованим криминалом.2035
Насловна страна Политике од 13.3.2003.

2034
Пресуда оптуженим за убиство председника владе Зорана Ђинђића (из 2007),
са www.zavrsnarec.rs/dokumenti.html, стр 9; Политика (32096) 14.3.2003, стр.
А8; Дејан Миленковић Багзи је требао камионом зауставити возило у коме је
био Ђинђић, а из заседе поред ауто-пута Звездан Јовановић и друге убице
хтеле су гађати возило предесдника владе ручним ракетним бацачем.
2035
Специјално тужилаштво за организовани ..., стр. 22.
Око 12:25, 12.3.2003. на улазу у зграду Владе Србије у Београ-

ду, метком из снајперске пушке у срце је погођен Зоран Ђинђић,
другим метком је рањен његов чувар, а убиство су организовали
Милорад Луковић и вође тзв. Земунског клана Душан Спасојевић
Шиптар и Миле Луковић Кум. У влади убијеног председика заменио
је Зоран Живковић и на предлог владе, Наташа Мићић као вршилац
дужности председника Србије прогласила је ванредно стање.2036
У време ванредног стања полиција је привела неколико хиља-
да лица.2037 Извршена су затварања осумњичених за атентат и
учешће у организованом криминалу (акција Сабља).2038 Убица је био
помоћник команданта ЈСО Звездан Јовановић, 2039 а у време његовог
хапшења 25.3.2003. влада Србије донела је одлуку да се распусти
ЈСО.2040 У време акције Сабља крајем марта 2003. пронађено је и
тело Ивана Стамболића на Фрушкој гори. 2041 Полицијске снаге убиле
су у покушају хапшења Душана Спасојевића и Милета Луковића у
Барајеву крајем марта 2003.2042
Већи део оптужених за убиство премијера ухапшен је, или се
предао после акције Сабља. Тако се предао 2.5.2004. испред своје
куће и Легија.2043 Он је осуђен за учешће у организовању убистава И.
Стамболића, З. Ђинђића и покушај убиства В. Драшковића.
У 2003. влада СЦГ се одлучила да смањи број официра и
војника.2044 У Војсци Србије од 1.1.2011. престала је обавезна обука
и редовно служење у војсци за младиће, а уведено је добровољно
служење војног рока.2045
2036
Политика (32095) 13.3.2003, стр. А1-А5; Д. Димитровска-Ловрић, Премијер
Живковић најавио нови устав, www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html;
Пресуда оптуженим … стр. 10-11. Скупштина Србије Живковића је изабрала за
председника владе 18.3.2003. Ванредно стање је трајало до 22.4.2003.
2037
Е. В. Н, Приведено 7.000, www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html.
2038
Политика (32096) 14.3.2003, стр. А1.
2039
Специјално тужилаштво за организовани ..., стр. 23.
2040
Ухваћен убица Зорана Ђинђића; Расформиране „беретке”; Одоше беретке,
www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html. Већина од око 300 лица у
активном саставу ЈСО прешла је у Жандармерију (део полиције Србије).
2041
У. Д. Н, Легија исплатио 100.000 дм за убиство Ивана, преузето са
2042
У. Д. Н, Касно било за бежање, www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html.
2043
Д. Чарнић, Како се предао Легија, са http://www.politika.rs.
2044
Е. В. Н, Чистка, или реформе, www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html.
Министар одбране СЦГ Борис Тадић говорио је да не може СЦГ имати 9.700
официра и 62.000 војника.
2045
Одлука о обустави обавезе служења војног рока, са www.vs.rs (април 2019).
Срби у Републици Српској и БиХ од 1999.
За примену мировног споразума основано је веће од око 50

држава и организација, али стварно надзор врши 10 држава које су
у Управном одбору за имплементацију Дејтонског споразума. Тај
одбор, са више декларација, настојао је да прошири овлашћења
високих представника.2046 То је кориштено да се насилно праве „за-
једничке” установе у БиХ као што су Државна гранична служба, Суд
и Тужилаштво БиХ, Високи судски и тужилачки савет БиХ и друго.2047
Убеђивањима и притисцима ентитетске владе су приморане да
се одрекну својих права, а створе заједничке оружане снаге и за-
једничку службу за прикупљање пореза на додату вредност (од
2005).2048 Тако је у односу на Дејтонски споразум БиХ од конфеде-
ралног прелазила у федерални облик уређења.
Додикова влада изгубила је подршку већине у Скупштини РС у
фебруару 2000. када је Социјалистичка партија РС напустила
коалицију Слога, а министри из Социјалистичке партије РС напусти-
ли су владу РС.2049 Високи представник Волфганг Петрич (од 1999.
до 2002) 8.3.2000. основао је Брчко дистрикт као део БИХ, са
посебним Статутом и супервизором.2050
После смењивања Н. Поплашена, Привремена изборна коми-
сија БиХ донела је одлуку да забрањује учешће и Српској ради-
2046
Политика (30221) 11.12.1997, стр. 1-2; Народна скупштина Републике Српске
…, стр. 98. Према декларацији коју је усвојио Савет за примену мира у БиХ на
састанку у Бону 10.12.1997. Високом представнику је дата могућност да
„пресуђује” када представници три конститутивна народа у БиХ нису у стању
да се договоре око неког решења.
2047
Политика (30969) 14.1.2000, стр. 17; Народна скупштина Републике Српске …,
стр. 89. Скупштина РС 25.2.2004. донела је одлуку да преноси део својих
судских послова на Високи судски и тужилачки савјет.
2048
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 91. После одлуке од 30.8.2005.
Скупштине РС да преноси надлежности из области одбране Републике Српске
на заједничке органе и институције Босне и Херцеговине, у јануару 2006.
војска Федерације БиХ и војска Републике Српске уједињене су у Оружане
снаге Босне и Херцеговине.
2049
Политика (31205) 9.9.2000, стр. 18. Неки чланови Социјалистичке партије РС,
као Небојша Радмановић и Игор Радојичић дошли су у сукоб са својом партијом
због Додика и прешли су у СНСД. Формално, Скупштина РС изгласала је непо-
верење Додиковој влади у септембру 2000.
2050
калној странци на локалним изборима.2051 Локални избори у Ре-

публици Српској и Федерацији БиХ одржани су 8.4.2000. године, а у
Ре-публици Српској у највећем броју општина већину је добила
СДС.2052
Представник Бошњака Изетбеговић није остао до краја
мандата, то јест због болести морао је дати оставку у октобру
2000.2053 У Федерацији политичку кризу је изазвао ХДЗ, чије вође
(Анте Јелавић) су у фебруару 2001. у Мостару прогласиле да
стварају хрватску самоуправу у кантонима у којим су Хрвати
већина.2054 То је било супротно споразуму из Дејтона и Волфганг
Петрич сменио је вођу ХДЗ-а Анту Јелавића са места члана
Председништва БиХ.2055
На изборима 11.11.2000. показало се да СДС има највећу
подршку гласача у РС, то јест од 83 места у Народној скупштину РС,
Српска демократска странка добила је 31 место, а представници
исте странке Мирко Шаровић и Драган Чавић изабрани су за
председника и потпредседника РС.2056 Шаровић је мандат за
састављање владе дао Младену Иванићу, а Скупштина је изабрала
Иванићеву владу 12.1.2001.2057
Хашки суд наставио је да суди „ратним вођама” Срба, а у
хапшењима се ослањао на плаћенике, СФОР и државне службе-
нике.2058 У око 03:30, 3.4.2000. године на Палама војници СФОР-а
упали су у кућу у којој је био Момчило Крајишник (Нови Град –
2051
Политика (30899) 30.10.1999, стр. 18.
2052
2053
2054
Политика (31374) 4.3.2001, стр. 3.
2055
Политика (31398) 28.3.2001, стр. 6. Представнички дом Скупштине БиХ за нове
чланове Председништва БиХ именовао је Бериза Белкића и Јозу Крижановића
27.3.2001.
2056
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 120-122. У Народној скупштини
РС по 11 места добиле су Партија демократског прогреса и Странка независних
социјалдемократа. СДА је добила 6 места, а остале странке су имале мањи број
места. До новембра 2000. Шаровић је био потпреседник РС. Народна скупштина
РС у децембру 2000. за председника изабрала је Драгана Калинића.
2057
2058
септембру 1998. у Србији на Златибору ловци на уцењене личности отели су
Стеву Тодоровића, бившег начелника полицијске станице у Б. Шамцу, њега су
одвели преко Дрине и предали СФОР-у. Слично се догодило приликом отмице
Драгана Николића Јенкија, који је отет у Смедереву, пребачен преко Дрине и
предат СФОР-у у априлу 2000.
Сарајево, 20.1.1945-), ухапсили га, а после је послат у Хаг.2059 Биља-

на Плавшић добровољно се предала МКСЈ УН у Хагу 10.1.2001.
године и у октобру 2002. признала је кривицу за „прогон и злочин
против човечности”, а у 27.2.2003 осуђена је на 11 година затво-
ра.2060 У августу 2001. МКСЈ УН осудио је генерал-мајора Радисава
Крстића за ратни злочин у Сребреници, у тој пресуди масовно
убијање Бошњака названо је геноцидом.2061
В. Петрич и Војислав Коштуница усагласили су текст Споразу-
ма о успостављању специјалних паралелних односа између СРЈ и
РС, а Споразум су потписали председници В. Коштуница и Мирко
Шаровић у Бањалуци 5.3.2001.2062 В. Петрича заменио је 2002.
Џереми Џ. Д. Ешдаун, познати као Педи Ешдаун, а СФОР у БиХ у
октобру 2002. имао је око 12.000 војника НАТО-а.2063 Од почетка
2003. САД су премештале своје војнике на подручје Ирака, а смањи-
вале су број војника на подручјима која су „умирена”, то јест ставље-
на под контролу.2064 Међународну полицију УН (ИПТФ) у БиХ у 2003.
заменила је полицијска мисија послата од ЕУ (ЕУПМ). 2065 У 2003. и
2004. СФОР је заменила мисија Европске уније ЕУФОР.
У БиХ на општим изборима у октобру 2002. победу су оствари-
ле СДС, СДА и ХДЗ, а чланови Председништва БиХ постали су
Мирко Шаровић (СДС), Сулејман Тихић (СДА) и Драган Човић
(ХДЗ).2066
2059
Политика (31050) 4.4.2000, стр. 19; МКСЈ УН (IT-00-39-T), Пресуда Момчилу …,
стр. 1, 423; МКСЈ УН (IT-00-39-T), Пресуда Жалбеног већа Момчилу
Крајишнику, 17.3.2009, стр. 287. Другостепеном пресудом Жалбеног већа 2009.
осуђен је на 20 година затвора, ослобођен је 2013.
2060
Политика (31937) 3.10.2002, стр. А1-А2; МКСЈ УН (IT-00-39&40/1-S), Пресуда
Биљани Плавшић, 27.2.2003, www.icty.org (април 2019), стр. 1-2, 54. После две
трећине казне које је провела у затвору, Б. Плавшић ослобођена је 2009.
2061
Политика (30571) 3.12.1998, стр. 18; Политика (31521) 3.8.2001, стр. 4; МКСЈ
УН (IT-98-33-T), Пресуда Радиславу ..., стр. 149, 264-265. Генерал-мајор
Радислав Крстић до 15.7.1995. био је начелник штаба 5. (Дринског) корпуса
ВРС, а од тада био је командант истог. Ухапшен је на путу од Бијељине према
Брчком у децембру 1998.
2062
Политика (31376) 6.3.2001, стр. 1-2. Споразум је предвидео сарадњу у
привреди, законодавству, образовању, науци, технологији, информисању,
сузбијању криминала, одбрани и другим областима.
2063
Политика (31943) 9.10.2002, стр. А2.
2064
Политика (32029) 5.1.2003, стр. А3; Политика (32087) 5.3.2003, стр. А1.
2065
Политика (32027) 3.1.2003, стр. А1. Одређено је да ЕУПМ има око 900 лица
која ће надгледати рад домаћих полицајаца у Федерацији БиХ и Републици
Српској, којих је укупно било око 16.000.
2066
Статистички годишњак Републике Српске 2009, стр. 54.
На захтев високог представника УН, извршене су промене

Устава РС (2002) и уведено је Веће народа (други дом) у Народној
скупштини РС, а Скупштина је усвојила и нови Изборни закон
Републике Српске 30.5.2002.2067 На изборима 5.10.2002. највише
гласова у РС добили су СДС (26 места) и СНСД (19 места), нови
председник РС постао је Драган Чавић (СДС), а М. Шаровић је
изабран за члана председништва БиХ.2068 Ешдаун је распустио
врховни савет одбране РС, а Мирка Шаровића наговорио да да
оставку на место члана Председништва БиХ почетком априла
2003.2069 Влада РС коју је саставио 17.1.2003. Драган Микеревић
радила је до почетка 2005.2070
Обично се сваке деценије врши попис становника, али бо-
шњачке партије су ометале усвајање закона о попису. Постоји
процена да је у Републици Српској 2002. и 2003. било више од
1.452.000 лица, а запослених је било више од 236.000 лица.2071
После доношења закона, попис је извршен од 1. до 15.10.2013.
године, али резултати пописа различито су објашњавани у РС и Фе-
дерацији БиХ. Према Републичком заводу за статистику РС 2013. у
њој је било више од 1.170.000 лица (од тога више од 598.000 жена),
у више од 409.000 домаћинстава. Запослених у РС било је скоро
351.000 (од тога око 144.000 жена). Пензионера је било око 216.000.
На подручју РС било је скоро 971.000 Срба (скоро 93%), а други по
бројности били су Бошњаци са скоро 149.000 лица(скоро 13%).2072
2067
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 79, 89.
2068
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 122, 124. У Народној скупштини
РС Партија демократског прогреса Републике Српске (ПДП) добила је 9 места,
Странка демократске акције (СДА) добила је 6 места, Српска радикална
странка Републике Српске добила је 4 места, Социјалистичка партија Републи-
ке Српске добила је 3 места, Демократски народни савез Републике Српске
добио је 3 места, Странка за Босну и Херцеговину добила је 4 места, Социјал-
демократска партија Босне и Херцеговине (СДП) добила је 3 места. Остале
странке добиле су по једно место. За председника Скупштине у новембру 2002.
изабран је Д. Калинић, али 29.6.2004. њега је сменио Џереми Педи Ешдаун.
2069
Д. Стојаковић, Ешдаун „преполовио” Републику Српску, узето са
2070
Политика (32042) 19.1.2003, стр. А2; Историјат Владе Републике Српске ...;
Устав Републике Српске, www.narodnaskuppstinars.net. После измене 92. члана
Устава РС Амандманом LXXXIV, то је била прва влада РС у којој је, поред
председника владе морао бити именован једнак број министара Срба и несрба.
2071
Статистички годишњак Републике Српске 2015. = Statistical Yearbook of Re-
publika Srpska 2015, Бања Лука 2015, стр. 74, 103.
2072
Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013. годи-
не : Резултати пописа, Бања Лука 2016, стр. 9, 19, 25, 63, 68, 79. Највише ста-
Према обради података у Федерацији БиХ на подручју БиХ уку-

пно било је више од 3.531.000 лица (Срба скоро 1.087.000, Бошњака
скоро 1.770.000 и Хрвата скоро 545.000) у скоро 1.156.000 дома-
ћинстава. У РС било је више од 1.228.000 лица (Срба више од
1.001.000, Бошњака скоро 172.000 и Хрвата скоро 30.000) у више од
413.000 домаћинстава. У Дистрикту Брчко било је мање од 84.000
лица (Срба скоро 29.000, Бошњака више од 35.000 и Хрвата више
од 17.000) у скоро 27.000 домаћинстава. У Федерацији БиХ било је
више од 2.219.000 лица (Срба скоро 57.000, Бошњака више од
1.562.000 и Хрвата скоро 498.000) у скоро 716.000 домаћинстава.2073
У јануару 2006. промењена је већина у Народној скупштини РС
и изгласано је неповерење влади Пере Букејловића (СДС). За
председника Скупштине изабран је 28.2.2006. Игор Радојичић, а
Председник РС Драган Чавић за премијера одредио је Милорада
Додика (СНСД) у фебруару.2074 Додикова влада договорила се са С.
Тихићем, као представником Бошњачко-хрватске Федерације и СДА,
да се приватизују Електропривреда и Телеком.
На изборима 1.10.2006. Савез независних социјалдемократа
(СНСД) добио је 41 место, а СДС је добио 17 места у Народној
скупштини РС, за председника РС изабран је Милан Јелић, а за
члана председништва БиХ изабран је Небојша Радмановић. 2075
После победе СНСД-а на изборима Додик је трећи пут постао
председник владе РС 30.11.2006.2076 На изборима 3.10.2010. СНСД
је добио 37 места, а СДС је добио 18 места у Народној скупштини
РС. За председника РС изабран је Милорад Додик, а за члана
Председништва БиХ изабран је Небојша Радмановић.2077
новника пописано је на подручју Бањалуке више од 180.000 лица (од тога
више од 93.000 жена).
2073
Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини, 2013.
резултати пописа, Сарајево 2016, стр. 23-25, 54, 57-58, 132. У четири општине
у Федерацији БиХ Босански Петровац (око 7.000 лица), Дрвар (око 7.000 лица),
Гламоч (око 4.000 лица) и Босанско Грахово (око 2.500 лица) Срби су били
већина 2013.
2074
2075
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 125. Партија демократског
прогреса Републике Српске добила је 8 места, Демократски народни савез
добио је 4 места, као и Странка за Босну и Херцеговину, а остале странке су
имале мање посланика.
2076
2077
Народна скупштина Републике Српске …, стр. 127, 129. Партија демократског
прогреса добила је 7 места, Демократски народни савез добио је 6 места,
Социјалистичка партија и Партија уједињених пензионера добила је 4 места, а
остале партије су имале мањи број места.
Од 2007. до марта 2009. високи представник био је Мирослав

Лајчак.2078 У јуну 2008. БиХ са ЕУ потписала је Споразум о стабили-
зацији и придруживању. У марту 2009. место високог представника
преузео је Аустријанац Валентин Инцко, који је пре био амбасадор
Аустрије у Сарајеву и Словенији.2079
Односе Београда са суседима оптерећивале су и оптужбе за
геноцид. Према одобрењу Изетбеговићеве владе БиХ (такозване
Владе Републике БиХ), амерички професор међународног права
Френсис А. Бојл поднео је 20.3.1993. Међународном суду правде у
Хагу претходну тужбу против СР Југославије за злочин геноцида у
БиХ.2080 Тужбу су накнадно подржали бошњачки и хрватски члан
председништва БиХ, а она је тражила да Србија буде осуђена за
геноцид над Бошњацима и плати одштету. Живко Радишић, српски
члан председништва БиХ, и Народна Скупштина РС покушали су
1999. да обуставе тужбу БиХ против Србије, али то није успело.2081
Према пресудама (првој из 2007. и коначној из 2010) „Србија није
намеравала да изврши нити је извршила геноцид” на подручју БиХ,
а за Републику Српску, Суд је пресудио да она није унапред пла-
нирала злочин геноцида у Сребреници.2082 Према тој пресуди
одлука да се изврши „геноцид” у Сребреници настала је
непосредно пред извршење злочина, а после заузимања града.
Срби у Хрватској од 1999.
После смрти Туђмана, привремени председник Републике

Хрватске постао је Влатко Павлетић (ХДЗ), који је именовао Ивицу
Рачана, из СДП-а, за новог председника владе.2083 Владу ХДЗ-а
2078
Танјуг, Лајчак: БиХ је протекторат, са http://www.politika.rs. У фебруару 2009.
пред одлазак Лајчак је рекао: „Све док земља [БиХ] има високог представника
с овлашћењима која никако и ничим нису ограничена, то значи да је она нека
врста протектората.”
2079
Д. Ковачевић,Валентин Инцко преузео дужност од Мирослава Лајчака; Слобо-
дан Стајић, Када ће „вечни“ Инцко напустити кормило ОХР-а, www.politika.rs.
2080
Србија пред ..., књига I , Одбрана, Београд 2007, стр. 11-13, 479; Србија пред
Међународним судом ..., књ. II, стр. 19-21. Образложена Тужба БиХ поднета је
15.4.1994. Међународном суду Правде. Оптужба је додатно проширена у Одго-
вору који је предат 23.4.1998. Међународном суду правде.
2081
Србија пред Међународним судом ..., књ. II, стр. 22-23.
2082
Србија пред Међународним судом ..., књ. II, стр. 12-13, 162-172, 182-184.
2083
Политика (30983) 28.1.2000. стр. 7. У коалиционој влади Ивице Рачана лица из
његове СДП добила су највише места.
сменила је коалициона влада Ивице Рачана (СДП) која није зна-

чајније променила однос према прогону и пљачки Срба који су
вршени од 1991.
На изборима у фебруару 2000. за председника Хрватске
изабран је Стјепан Стипе Месић (од фебруара 2000. до фебруара
2010).2084 Уставни суд Хрватске 2001. прогласио је незаконитом
одлуку ХДЗ-ове власти да се одузме неколико десетина хиљада
станова од Срба који су их напустили током рата, а да се станови не
одузму Хрватима који су учинили исто. Ипак, ни влада СДП-а није
хтела да врати станарска права Србима.
На изборима у новембру 2003. већину места у Сабору добио је
ХДЗ, а Иво Санадер је саставио владу у децембру 2003.2085
У послератним годинама повратак Срба у Хрватску је отежа-
вало неколико хиљада пресуда хрватских судова којима су Срби
осуђени за учешће у побуни и ратним злочинима, али и необјав-
љене потернице по којима су малобројни повратници били хапшени
и затварани.2086 О понашању власти и знатног дела Хрвата према
Србима говоре испитивања и настојање дела Срба који су се врати-
ли да продају имовину и заувек оду из Хрватске.2087 Према попису из
2001. у Хрватској је било укупно око 4.437.000 пописаних лица (у
1.477.000 домаћинстава). Број Хрвата порастао је на око 3.977.00
лица, Срба се смањио на око 202.000, Бошњака је било око 21.000,
а Југословени су нестали из пописа.2088
У 2010. влада Хрватске имала је податке о 130.220 Срба који су
пријављени као повратници, али већина тих „повратника” наставила
је да живи у Србији (око 58.000), знатан део повратника је умро (око
22.000), а око 50.000 живело је у Хрватској у фебруару 2012. 2089
Према попису из 2011. у Хрватској је било скоро 4.285.000 лица, а
2084
Политика (30995) 9.2.2000, стр. 7.
2085
Ј. Кнежевић, Санадер премијер, Рачан губитник; Ј. Кнежевић, Срби бојкотују
Сабор, са www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html.
2086
Саво Штрбац, Погинули, нестали и избјегли ..., стр. 106-107. До 2013. у
Хрватској је покренут кривични поступак (истраге, тужбе, суђења, пресуде)
против око 3.500 лица. Од тога против око 3.000 лица поступак је покренут у
одсуству. У Хрватској је велика разлика у броју оптужених Срба и Југословена,
насупрот броју Хрвата (којих је оптужено само око 110 лица).
2087
Политика (31969) 4.11.2002, стр. А2. Према једном испитивању из 2002. око
25% пунолетних Хрвата говорило је да би протерало све Србе из Хрватске.
2088
Статистички љетопис Републике Хрватске 2011, Загреб 2011, стр. 107; Ста-
тистички љетопис Републике Хрватске 2012, Загреб 2012, стр. 104. Број ста-
новника 2001. у односу на попис из 1991. био је мањи за око 350.000 лица.
2089
Саво Штрбац, Погинули, нестали и избјегли ..., стр. 104-105.
од тога било је више од 3.874.000 Хрвата, мање од 187.000 Срба, а

Бошњака је било више од 31.000.2090
После победе на изборима, вођа ХДЗ Иво Санадер у јануару
2008. саставио је владу, а једно место у влади дао је Самосталној
српској демократској странци и њеном вођи Милораду Пуповцу.2091
Непосредно после позива НАТО-а Хрватској да постане део тог са-
веза, 4-5.4.2008. Загреб је посетио Џорџ В. Буш Млађи (председник
САД 2001-2009) и обавестио је Хрватску да је позвана у НАТО. 2092
Следеће 2009. Хрватска је примљена у НАТО.
На изборима у јануару 2010. за председника победио је СДП-ов
представник Иво Јосиповић.2093 Он је био председник Хрватске од
фебруара 2010. до фебруара 2015. На парламентарним изборима
2011. победила је коалиција око СДП-а и председник владе у
децембру 2011. постао је Зоран Милановић (председник СДП-а).
Процењујући положај Срба у Хрватској С. Штрбац је написао:
„Туђманов режим је Србе, од конститутивног [сувереног] народа,
свео на минорну, обесправљену, прогањану и уплашену мањину.”2094
Прогањање Срба у Хрватској се наставило и после 2012.2095
Одвајање Црне Горе и доношење устава Србије 2006.
Превремени избори у Србији одржани су 28.12.2003. и на њима

гласало је око 3.825.000 лица (58,75% од уписаних бирача). Српска
радикална странка добила је 82 места у Народној скупштини, Демо-
кратска Странка Србије добила је 53 места, Демократска странка
добила је 37 места, Г17 + добила је 34 места, а коалиција Српски
2090
Статистички љетопис Републике Хрватске 2012, стр. 104, 107.
2091
Р. Арсенић, Санадер саставио нову владу; Агенције, Санадер поднео оставку,
са http://www.politika.rs. Наследник Туђмана на месту вође ХДЗ-а Санадер је
поднео оставку 1.7.2009. на место председника владе, без јасног објашњења, а
после је осуђен због корумпираности и незаконитог трошења државног новца.
2092
Р. Арсенић, Прво „данке Дојчланд”, а сада „тенкју” Америка, са www.politika.rs;
Политика (31300) 15.12.2000, стр. 1.
2093
Бета, Јосиповић и Бандић у другом кругу избора у Хрватској; Јосиповић на
Пантовчаку, са http://www.politika.rs.
2094
Саво Штрбац, Погинули, нестали и избјегли ..., стр. 106.
2095
У јулу 2013. Хрватска је примљена у ЕУ, али када је влада покушала да пока-
же трпељивост и истакне ћириличне табле на јавним зградама у општинама где
су Срби чинили више од трећине становништва, дошло је до насиља хрватских
националиста. Од септембра 2013. табле са ћирилицом у Вуковару и у другим
местима упорно су разбијане.
покрет обнове – Нова Србија и Социјалистичка партија Србије до-

били су по 22 места у скупштини Србије.2096 Почетком марта 2004.
Војислав Коштуница је, са Г17 + и СПО, створио коалициону владу.
Та влада није имала већину у скупштини. Подршку мањинској влади
у Народној скупштини Србије дала је СПС. Половину места у влади
добили су представници ДСС, а место министра спољних послова
Вук Драшковић.
Да би се избегло да избори за председника поново пропадну,
укинута је одредба да за успешност избора мора изаћи више од
половине гласача уписаних у бирачке спискове. На изборима за
председника Србије 13. и 27.6.2004. представник Демократске
странке Борис Тадић са скоро 1.682.000 гласова победио је Томи-
слава Николића (Крагујевац, 1952), који је добио 1.434.000 гласо-
ва.2097 Борис Тадић (Сарајево, јануар 1958) био је председник Србије
од 11.7.2004. до 5.4.2012.2098
Коштуничина влада настојала је да се споразумно испуне
захтеви из ЕУ да се изруче оптужени пред МКСЈ УН. Од краја јану-
ара 2005. године предајом генерала Владимира Лазаревића (ко-
мандант Приштинског корпуса) почело је више „добровољних” пре-
даја МКСЈ УН највиших официра и државних функционера Србије и
СРЈ. Међу онима који су се 2005. предали био је и Момчило Пери-
шић. Из МКСЈ УН и даље су оцењивали сарадњу као недовољну.
У марту 2005. истекао је двогодишњи мандат посланицима
Скупштине Србије и Црне Горе. Црна Гора је одбила да се одрже
непосредни избори за нове посланике. Мило Ђукановић је тражио
да се прво спроведе референдум о самосталности Црне Горе. ЕУ је
послала Хавијера Солану да „посредује”. Србија је пристала да се
измени уставна повеља и да се избори за Скупштину СЦГ одрже
одвојено.
Процењујући какву понуду могу прихватити присталице
независности Црне Горе, али и њихови противници, 17.12.2005.
Комисија за демократију путем права (Венецијанска комисија), која
је део Савета Европе,2099 предложила је да референдум буде важе-
2096
Статистички годишњак Србије 2007, Београд 2007, стр. 49, 53.
2097
Статистички годишњак Србије 2007, Београд 2007, стр. 49-50, 55-56.
2098
Владари Србије, https://www.predsednik.rs/predsednik/na-celu-srbije.
2099
Политика (30318) 20.3.1998, стр. 4. Савет Европе је основан 5.5.1949. и прво
је окупљао државе Европе. Од 1989. проширен је државама средње и источне
Европе и постао је најважнија организација за успостављање сарадње држава
западне Европе са државама средње и источне Европе. Као своје циљеве Савет
Европе је одредио развој демократије, људских права и владавине права.
ћи ако на њега изађе најмање 50% уписаних бирача, а важност

одлуке о независности да се прихвати ако за њу гласа више од 55%
од изашлих бирача, али је предложено да на референдуму немају
право гласа држављани Црне Горе који живе у Србији.2100 У де-
цембру 2005. Хавијер Солана, повереник за спољне послове ЕУ,
одредио је Мирослава Лајчака (из Словачке) да надзире припреме
референдума о одвајању Црне Горе. Пред референдум у Црној
Гори, почетком маја 2006. ЕУ је обуставила преговоре са Србијом и
Црном Гором о „стабилизацији и придруживању”, уз објашњење да
је то учињено јер МКСЈ УН није предат генерал Ратко Младић.2101
Референдум о независности Црне Горе одржан је 21.5.2006.
Гласало је више од 419.000 (86,5% од уписаних бирача), а од
изашлих гласача око 55,5% је гласало за независност, тј. више од
230 хиљада гласача. Скупштина Црне Горе прогласила је неза-
висност 3.6.2006. Скупштина Србије 5.6.2006. прогласила је суве-
реном Србију државом и наследником СЦГ.2102
У ОУН је прихваћено писмо председника Србије од 3.6.2006.
којим је упознао ОУН да, после проглашења независности Црне
Горе, Република Србија постаје наследник места СЦГ у ОУН. 2103
После препоруке Савета безбедности ОУН, Генерална скупштина
ОУН усвојила је 28.6.2006. резолуцију којом признаје Црну Гору као
нову чланицу.2104 Први устав самосталне Црне Горе усвојен је
19.10.2007.2105
Република Србија службено има површину од 88.361 киломе-
тара квадратних, али 10.887 километара квадратних је Космет на
коме је суверенитет Србије „суспендован” Резолуцијом 1244.
После одвајања Црне Горе, Србија је морала брзо да донесе
нови устав. Без јавне расправе, влада и председник су сачинили
Главни орган Савета Европе је Комитет министара иностраних дела, а има и
своју Парламентарну скупштину.
2100
2101
Б. Чпајак, Услови за преговоре изручење Младића, са http://www.politika.rs.
2102
Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 349; Влада Републике Срби-
је, Одлука о признавању Републике Црне Горе, www.srbija.gov.rs (јун 2006).
Коштуницина влада признала је независност Црне Горе 15.6.2006.
2103
Чланице ОУН, www.un.org/en/member-states/ (мај 2018); Уставна повеља [из
2003], www.gov.me (фебруар 2018). Уставна повеља чланом 25 предвидела је
да наследник СРЈ, то јест СЦГ, постаје Република Србија, ако Црна Гора
искористи право да се одвоји после референдума.
2104
Чланице ОУН, www.un.org/en/member-states/ (мај 2018).
2105
Коста Николић, Једна изгубљена историја ..., стр. 350. Уставом је за службени
језик у Црној Гори проглашен „црногорски језик”.
устав. Тај предложени устав прихватила је Скупштина Србије

30.9.2006. године, а после на референдуму 28. и 29. октобра и
већина грађана и устав је свечано проглашен у Народној скупштини,
на Митровдан, 8.11.2006.2106
Према уставном тексту, територија Републике Србије је је-
динствена са аутономним покрајинама (Аутономна покрајина Војво-
дина и Аутономна покрајина Косово и Метохија) и локалним само-
управама (општине и градови). Као највиши правни акти покрајина
одређени су статути. Средином октобра 2008. Скупштина АП
Војводине је усвојила Статут Аутономне Покрајине Војводине.2107
Избори 2008. и Космет као „препрека” приближавању ЕУ
На састанку у Риги 29.11.2006. НАТО је одлучио да Србија

постане члан „Партнерства за мир”.2108 Ипак, отпор да Србија
постане чланица НАТО није нестао, а на парламентарним изборима
21.1.2007. у Србији Српска радикална странка добила је 81 место у
Народној скупштини, друга по снази била је Демократска странка са
64 мандата, а трећа је била Народњачка коалиција (Демократска
странка Србије и Нова Србија) са 47 места.2109 Скупштинска већина
крајем 26.12.2007. донела је Одлуку о војној неутралности са 220
гласова народних посланика.2110
Тек уз наговарања политичара из ЕУ, средином маја 2007.
створена је друга Коштуничина влада. Њу су чинили ДСС, ДС, Г17 +
и Нова Србија. У Влади више од половине места имала је ДС и
2106
Биљана Баковић, Година осамостаљења Србије, са http://www.politika.rs; Устав
Републике Србије, Службени гласник РС» бр. 98/2006. Првим чланом Устава:
„Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе,
заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демо-
кратије”. Трећим чланом: „Владавина права се остварује слободним и непосре-
дним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом
власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону.”
2107
Усвојен Статут АП Војводине, са http://www.politika.rs.
2108
Биљана Баковић, са http://www.politika.rs. Председник Борис Тадић потписао је
документ о приступању Партнерству за мир у Бриселу 14.12.2006.
2109
Статистички годишњак Србије 2009, Београд 2009, стр. 47, 51. Г17 + добила је
19 места, Социјалистичка партија Србије добила је 16 места, коалиција
Либерално демократска партија – Грађански савез Србије –
Социјалдемократска унија – Лига социјалдемократа Војводине добила је 15
места. Остале изборне листе добиле су од 1 до 3 места у Народној скупштини.
2110
М. Ч, Како је утврђена војна неутралност, са http://www.politika.rs.
потпреседник владе Божидар Ђелић (из Демократске странке) имао

је скоро положај другог председника владе, тј. копредседника.
Слично патријарху Герману, и његов наследник патријарх
Павле тешко се разболео, а од новембра 2007. лечио се на ВМА до
смрти 15.11.2009. године, али није биран нови патријарх, него је па-
тријарха замењивао митрополит црногорско-приморски Амфило-
хије.2111
У Саборној цркви у Београду 23.1.2010. извршено је „устоли-
чење” патријарха СПЦ Иринеја, који је изабран на Сабору СПЦ
22.1.2010.2112
После проглашења Косова за независну државу, дошло је до
потпуног разилажења министара из ДС и Г17 + са министрима из
тзв. „народњачке коалиције”. Војислав Коштуница је тврдио да је
признавање независности покрајине Косова које су извршиле 22 од
27 држава ЕУ непријатељско дело према држави Србији. У првој
половини марта 2008. Коштуница је поднео оставку и предложио
председнику Тадићу да распусти Народну скупштину и распише
нове изборе. Његова влада наставила је да ради као техничка до
избора Цветковићеве владе у Скупштини почетком јула 2008.
Пред изборе крајем априла 2008., позивајући се на ранију
одлуку владе (са краја 2007), потпреседник владе Б. Ђелић је са
председавајућим ЕУ Димитријем Рупелом потписао Споразум о
стабилизацији и придруживању и Прелазни трговински споразум.
Када га је у мају 2008. усвајала Влада Србије, премијер Коштуница
и министри из ДСС напустили су седницу препустивши већини
министара из ДС да усвоје потписани документ. После, (21.1.2011)
за Политику Ивица Дачић, тада министар унутрашњих послова и
заменик председника владе, изјавио је да неке државе ЕУ за рати-
фикацију ССП-а траже од Србије да призна независност Косова. Тек
2012. ССП су ратификовале Немачка и Француска, а последња је то
учинила Литванија у јуну 2013. Коначно у септембру 2013. ССП је
постао пуноважан.
На изборима 11.5.2008. године листа „За европску Србију” (коју
је водила Демократска Странка) освојила је 102 места у Народној
скупштини, Српска радикална странка добила је 78 места, Демо-
2111
Бета/Танјуг, Преминуо патријарх Павле, са http://www.politika.rs.
2112
Г. К, Иринеј на трону Светог Саве, Српски борац - лист бораца Републике
Српске, број 126-127 (2010), стр. 8. Мирослав Гавриловић (Видова код Чачка,
1930). Приликом замонашења 1959. узео је име Иринеј, а 1975. постао је
нишки епископ.
кратска странка Србије – Нова Србија добила је 30 места, листа,

четврта је била коалиција Социјалистичка партија Србије – Партија
уједињених пензионера Србије – Јединствена Србија (СПС-ПУПС-
ЈС) која је добила 20 места.2113 После извесног оклевања и нагова-
рања од стране политичара из ЕУ Дачић и коалиција СПС-ПУПС-ЈС
су одлучили да владу створе са коалицијом окупљеном око ДС и
Г17 +. Крајем јуна 2008. Тадић је за премијера именовао министра
финансија из Коштуничине владе Мирка Цветковића. Он је у јулу
2008. од ДС, Г17 + и СПС-ПУПС-ЈС створио прозападну владу која
је успела да влада цео мандат.
У Београду 21.7.2008. ухапшен је доктор Радован Караџић и
предат је МКСЈ УН (30.7.2008).2114 После, У мају 2011. у селу Лаза-
рево код Зрењанина ухапшен је генерал Ратко Младић.2115
Ипак, влада и председник Тадић нису успевали да испуне
захтеве из САД, Немачке, Енглеске и Француске да „поштују
интегритет Косова”. Косово је постало главна препрека да се
допусти Србији брже приближавање ЕУ. Тадић није могао учинити
тражене уступке, то јест није могао признати потпуно одвајање
Косова. Тиме би задовољио захтеве из САД и ЕУ, али би изгубио
подршку гласача у Србији. Већ крајем 2009. он је признао да се од
њега тражи признање одвајања Косова. У децембру 2009. године у
Шведској, која је тада председавала ЕУ, Тадић је предао захтев
Србије да постане пуноправни члан ЕУ, али у августу 2011. канце-
лар Немачке Ангела Меркел посетила је Београд и тражила од Б.
Тадића и М. Цветковића да Србија омогући деловање ЕУЛЕКС-а на
северу Косова и да се укину такозване „паралелне институције на
северу Косова” које су под утицајем из Београда.2116
Претерана условљавања и одбијања из ЕУ довела су до
одбојности код дела становништва Србије да се уђе у ЕУ и 2012.
2113
Статистички годишњак Србије 2009, Београд 2007, стр. 47, 51. Либерално
демократска партија добила је 13 места, Мађарска коалиција 4 места,
Бошњачка листа за европски Санџак добила је 2 места, а Коалиција Албанаца
Прешевске долине добила је једно место.
2114
МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану …, стр. 2535, 2545-2546, 2551-2553,
2566. Караџић је осуђен 24.3.2016. на 40 година затвора за ратне злочине
(„геноцид” у Сребреници, узимање талаца службеници УН, убиства и друго).
2115
ICTY (IT-09-92-T), Prosecutor v. Ratko ..., p. 17, 2474. Генерал Ратко Младић
послат је у МКСЈ УН, који га је осудио на доживотни затвор 22.11.2017.
2116
Танјуг, Тадић: Србија неће напустити свој народ на КиМ и неће одустати од
евроинтеграција, са http://www.politika.rs. После разговора, председник Борис
Тадић је рекао да Србија до краја 2011. неће добити датум почетка преговора
за прикључење ЕУ, а можда ни статус кандидата за прикључење ЕУ.
једно истраживање показало је да мање од 50% испитаника у

Србији жели да се она учлани у ЕУ. 2117 Ипак, пред изборе у Србији,
1.3.2012. Србија је добила статус кандидата за ЕУ.2118
У септембру 2011. године у Београд је дошло око 100 делега-
ција држава које чине Покрет несврстаних да обележе педесет
година од Прве конференције несврстаних земаља. Мање окупља-
ње несврстаних, а више подршка Русије и Кине помогли су да Срби-
ја добије значајнију препознатљивост у међународним односима.
Велики успех у спољној политици Србије био је избор Вука Јереми-
ћа (Београд, јул 1975) за председника Генералне скупштине УН. Он
је на том месту био од септембра 2012. до септембра 2013.
Проглашење независности Косова 2008.
Пре великих напада средином марта 2004. појавиле су се

оптужбе да су Срби гонили са псима троје албанске деце која су се
несрећним случајем удавила у реци Ибар на подручју Зубиног По-
тока 16.3.2004. Бројни напади Албанаца на Србе на Космету почели
су 17.3.2004. нападом из јужне Митровице на северну. Нападнуто је
више српских насеља (у Призрену, Обилићу, Липљану, Косово Поље
и друга) и зграда ЈУ програма у Приштини у којој су били станови
Срба. У нападима српска имовина и верски објекти су паљени, а
Срби протеривани и убијани. У неким случајевима и припадници
КПС-а помагали су уништавање имовине Срба. Уништено је око 800
кућа Срба и око 100 кућа других мањинских нација, као и неколико
десетина цркава. Тако је нестало неколико српских насеља из којих
је протерано око 4.000 лица. У нередима је убијено око 20 лица, а
повређено око 950 лица.2119 На насиља Албанаца Србија није одго-
ворила насиљем. Свеже сећање на пораз од НАТО-а и војна база
САД на Космету одвраћали су их од такве помисли.
У децембру 2004. године Скупштина Косова је за председника
изабрала Ругову. Он је за премијера именовао Рамуша Харадинаја.
У марту 2005. у МКСЈ УН објављена је оптужба против Харадинаја
за учествовање у ратним злочинима, али му је допуштено да се
брани са слободе. Са слободе могао је лакше да застраши, или
поткупи сведоке против њега. МКСЈ УН је ослободио Р. Харадинаја.
2117
Радослав Гаћиновић, Спречити потапање Србије у „Атлантику” …, стр. 81-82.
2118
Бојан С. Марић, Утицај Савезне Републике Немачке ..., стр. 66.
2119
Март 2004. етничко насиље на Косову, са www.hlc-rdc.org, стр. 4-30, 55-56.
У новембру 2005. СБ УН именовао је Мартија Ахтисарија за

посредника у преговорима о будућем статусу Космета,2120 а од
фебруара 2006. он је водио преговаре са представницима Србије и
Албанаца из Приштине о будућности Космета.2121
После смрти Ругове, у јануару 2006. на месту председника Ко-
сова наследио га је Фатмир Сејдију (ДСК), а у марту 2006. премијер
косовских Албанаца постао је Агим Чеку.
У јануару и почетком фебруара 2007. године Ахтисари је изнео
свој предлог Контакт групи, а затим и политичарима у Београду и
Приштини. У Београду Народна скупштина је одбацила тај план као
давање независности Космету. У марту 2007. Ахтисари је дао
завршни облик свог предлога. Он је предвидео давање устава и
независности Космету уз „међународни надзор”, али без икаквог
утицаја власти из Београда на установе на Космету. Углавном то је
било задржавање постојећег стања. У априлу 2007. Русија и неке
друге чланице СБ, одбили су да подрже Ахтисаријев план. За
неуспех Ахтисаријевог плана у СБ министар спољних послова
Русије Сергеј Лавров рекао је да је он пропао јер је уважио интересе
само „једне стране”. У јуну 2007. приликом посете Тирани, Џ. В. Буш
Млађи је изјавио да САД верују да Косово треба да буде независно
и да раде на остварењу тог циља.
У јануару 2008. најава да ЕУ спрема слање своје мисије на
Космет уместо УНМИК-а изазвала је додатне проблеме. Коштуница
је ту намеру назвао насиљем над правом. Пред проглашење неза-
висности Косова, Савет Европске уније донео је одлуку (15.2.2008)
да мисија ЕУЛЕКС замени УНМИК. Коштуничин ДСС је тврдио да је
то насилно отимање Космета и да је даља сарадња са ЕУ немогућа.
Скупштина косовских Албанаца прогласила је независност Косова
од Србије 17.2.2008.2122 У понедељак 18.2.2008. године гласањем у
Скупштини Србије потврђена је одлука владе В. Коштунице којом је
проглашена ништавном Декларација о независности Косова.2123
САД, Немачка и друге водеће државе ЕУ и НАТО-а признале су
2120
United Nations, Resolutions and Decisions of the Security Council 1 August 2006 –
31 July 2007,New York 2007, р. 188-190.
2121
Биљана Митриновић, Оштар руски корак; Биљана Баковић, Година осамоста-
љења Србије, са http://www.politika.rs.
2122
Kosovo Declaration of Independence, www.assembly-kosova.org (јануар 2018).
„Ми, ... , путем ове декларације проглашавамо Косово независном и сувереном
државом.”
2123
Скупштина Србије прогласила ништавом одлуку о независности Косова, са
http://www.politika.rs.
Косово као посебну државу, а пратило их је још неколико десетина

држава. Због тога у Београду је дошло до протеста који су се
претворили у нереде 21.2.2008. Запаљене су амбасаде Хрватске и
САД, а један од учесника протеста је погинуо. Према раније усвоје-
ном плану, Министарство спољних дела Србије повукло је амбаса-
доре из САД, Турске, Албаније и земаља ЕУ, које су признале
независност Косова, али амбасадори су враћени у јулу 2008.
Проглашење независности у Приштини утицало је на Србе
полицајце да крајем фебруара 2008. привремено напусте косовску
полицију (КПС). У првој половини марта 2008. у Приштини је усвојен
устав Косова. Средином марта 2008. Срби су покушали заузети
зграду Основног суда у северној Косовској Митровици. Специјалне
јединице УНМИК-а и КФОР-а 17.3.2008. избациле су, уз употребу
оружја, Србе и српске судије из зграде суда.
Без сагласности из Београда и СБ, али уз одобрење Бан Ки
Муна (генерални секретар УН од 2007), ЕУЛЕКС је припремао преу-
зимање послова полиције, правосуђа и царина од УНМИК-а. Као
део те припреме, али и притиска на Србе, смањиван је број поли-
цајаца УНМИК-а а тако је појачаван осећај незаштићености Срба на
Косову. Влада Србије попустила је пред захтевима ЕУ и САД. Уз
формални споразум са УН и обећање да ће ЕУЛЕКС бити неутра-
лан по питању да ли је Косово самостално или део Србије, Србија је
пристала да подржи размештање ЕУЛЕКС-а. Мисију ЕУЛЕКС СБ је
прихватио и легализовао резолуцијом крајем новембра 2008. Усвоје-
ни документ је предвидео стварање полицијских станица у српским
насељима и међународни надзор над полицијом на Космету.
Почетком децембра 2008. званично је размештен ЕУЛЕКС на
Космету. Припадници ЕУЛЕКС-а (полицајци, тужиоци и судије) ушли
су и у зграду суда у северном делу Косовске Митровице и дошли на
контролне прелазе према Ужој Србији. Присуство ЕУЛЕКС-ове
пограничне полиције и цариника учвршћивало је границу на северу
Косова према ужој Србији.
Међу признањима Косова, за Србију је посебно било непри-
јатно признање из Црне Горе. Крајем јуна 2008. представник ЕУ за
Косово Питер Фејт изјавио је да очекује да Црна Гора призна Косово
јер би то „допринело стабилности у региону”. После тога у октобру
2008. Црна Гора признала је Косово као државу. Зато је дошло до
привременог протеривања њеног амбасадора из Београда. До краја
2008. више од 50 земаља признало је независност Косова.
У мају 2009. потпредседник САД Џозеф Бајден дошао је у посе-

ту БиХ, Србији и Косову да нагласи заинтересованост политичара
из Вашингтона за БиХ и Косово.2124
На захтев Србије у септембру 2009. Генерална скупштина УН
послала је питање Међународном суд правде у Хагу, за саветодавно
мишљење, да ли је Декларација о независности „привремених
институција самоуправе на Косову у складу са међународним пра-
вом”. Међународни суд правде у Хагу је у јулу 2010. објавио мишље-
ње по коме декларација о независности Косова није у супротности
са међународним правом. Пресуда је нагласила оно што се видело
од 1991. и 1999. да међународно право обликују политичка мишље-
ња из најмоћнијих држава (првенствено САД). Признавање неза-
висности Косова је охрабрено и до краја 2012. то је учинило 95
држава.
Протерани Срби и други са Косова нису могли да се врате, а
снажна подршка из САД и ЕУ није мотивисала вође косовских
Албанаца на преговоре са Београдом. Они су сматрали да њихови
захтеви просто морају бити испуњени без преговора. Попуштање се
приметило тек 2010. када је у Савету Европе усвојен извештај, Дика
Мартија, којим је Хашим Тачи осумњичен да је шеф „организације
налик мафији” а која се бавила и трговином људским органима. У
извештају су биле оптужбе да су неки Албанци током сукоба на
Космету из отетих Срба вадили органе у медицинске сврхе, а потом
их убијали. То је показало вођама Албанаца да могу пасти у неми-
лост ЕУ и утицало је да пристану на преговоре са Београдом. У
преговорима вође Албанаца настојале су да власт из Приштине
наметну у српским општинама на северу Космета, а потисну
непосредни утицај владе Србије на том подручју. Нарочито спорно
било је да ли су контролне тачке на путевима према ужој Србији
гранични прелази. У другој половини 2011. КФОР је на те прелазе са
ЕУЛЕКС-ом довео и албанске царинике послате из Приштине. Због
тога Срби цивили постављали су препреке на путевима да онемогу-
ће стварање царинарница, а КФОР је уклањао постављене препре-
ке. Политика је пренела у новембру 2011. изјаву немачког амбаса-
дора (Ернст Рајхел) у Приштини да Србија мора до 9.12.2011. пока-
зати спремност да се одрекне власти на северу Космета ако жели
да добије „статус кандидата” за ЕУ. Представник владе Србије
Борислав (Борко) Стефановић и представница Приштине Едита
2124
Р. М. и Г. К, Актуелно, Српски борац - лист бораца Републике Српске, број 120-
121 (2009), стр. 8-9.
Тахири договорили су се почетком децембра 2011. да се барикаде

уклоне, а на „административним прелазима” Брњак и Јариње (Јери-
ње) успостави заједничка контрола КФОР-а, полиције Србије и
полиције Косова.
Спорови су настављени уз понављање представника ЕУ да се
односи Београда и Приштине морају „нормализовати”. Нова влада
напредњака и социјалиста од 2012. морала је да преговара уз
посредовање Кетрин Ештон, која је била висока представница ЕУ за
спољну политику и безбедност од 2009. до 2014. У Бриселу су у
јануару 2013. премијери Ивица Дачић и Хашим Тачи направили
договор да се царине и дажбине на робу која из уже Србије улази на
север Космета одвајају на посебан рачун за развој севера Косова. У
јуну 2013. размењени су „официри за везу” Београда и Приштине.
Такође, јуна 2013. постигнут је споразум о локалним изборима у
општинама на северу Космета. У септембру 2013. влада Србије
распустила је општинска руководства у 4 српске општине на северу
Космета, а у новембру и почетком децембра 2013. одржани су
локални избори на Космету на којима су, према споразуму учество-
вали и Срби са севера Космета. Српски представници су освојили
већину у 10 општина, али Приштина није допуштала да се створи
„заједница српских општина” како је договорено у Бриселу.
Стварање Српске напредне странке и избори 2012.
На председничким изборима 3.2.2008. Борис Тадић поново је

победио Томислава Николића,2125 а после тога дошло је до разлаза у
врху Српске радикалне странке. Томислав Николић се у то време
удаљио од, затвореног председника СРС, Војислава Шешеља.
Војислав Шешељ се крајем фебруара 2003. добровољно пре-
дао МКСЈ УН у Хагу у коме је покушао да Шешељу оспори право да
се сам брани, али после његовог штрајка глађу у децембру 2006.
одобрено је да се Шешељ сам брани.2126 Ипак, суђење је почело тек
у новембру 2007. а завршено у марту 2012. Дуго држање у затвору
некима је личило на застрашивање и угрожавање здравља поје-
2125
Статистички годишњак Србије 2009, Београд 2007, стр. 52-53. У другом кругу
на изборима Тадић је добио више од 2.304.000 гласова, или 50,31%.
2126
Политика (32079) 25.2.2003, стр. 1А; Љ. Милисављевић, Шешељ: Реаговаћу
смрћу, са http://www.politika.rs.
динца, а Шешељ је ослобођен „привремено” 2014.2127

Разлаз Т. Николића и В. Шешеља се посебно видео у ставу
према потврђивању Споразума о стабилизацији и придруживању у
Народној скупштини Србије. У септембру 2008. Николић је дао
оставку на место потпредседника СРС, а са делом радикалних
посланика створио је клуб „Напред Србијо”. Николићу се прикључио
Александар Вучић (Београд, 5.3.1970), до тада трећи човек СРС, и у
октобру 2008. основали су Српску напредну странку (СНС).2128
Издвајање је брзо дало резултате а Томислав Николић је као
председник СНС победио на изборима 6.5. и 20.5.2012. када је у
другом изборном кругу имао више од 1.552.000 гласова, а Тадић
скоро 1.482.000 гласова.2129 На изборима за народне посланике у
Народној скупштини 6.5.2012. листа Покренимо Србију – Томислав
Николић добила је 73 посланичка места, листа Избор за бољи
живот - Борис Тадић добила је 67 посланичких места, коалиција
Ивица Дачић – СПС, ПУПС, ЈС добила је 44 посланичка места, а
Демократска странка Србије добила је 21 место.2130 Свестан да две
највеће коалиције неће моћи да се договоре о стварању владе без
њега, Дачић је јавно рекао да „зна ко ће бити премијер”, а мислио је
на себе.
2127
Јелена Церовина, Војислав Шешељ слободан човек, са http://www.politika.rs. У
новембру 2014. МКСЈ УН донео је одлуку да га „привремено” пусти на слободу,
а у марту 2016. донета је првостепена пресуда да се Шешељ ослобађа оптужби.
Када је саопштена пресуда Министарство спољних дела Русије изјавило је да је
Шешељ невин провео у затвору више од 12 година. Потпредседник руске владе
Дмитриј Рогозин питао је ко ће Шешељу вратити здравље „нарушено у затвору
и иживљавањима”. После, Шешељ је осуђен другостепеном пресудом на казну
затвора која је скоро једнака времену које је провео „неоправдано” у затвору
пре прве пресуде.
2128
Александар Вучић, са https://www.predsednik.rs/predsednik/biografija. Томислав
Николић постао је председник, а Вучић заменик председника странке. После
оставке Томислава Николића је због избора за председника Србије дао оставку
на место вође Српске напредне странке, а на 2. конгресу странке одржаном
29.9.2012. Вучић је изабран за председника странке. После победе СНС на
изборима одржаним 16.5.2014. Вучић је изабран за председника Владе Србије,
а 2.4.2017. изабран је за председника Републике Србије.
2129
Статистички годишњак Србије 2014, Београд 2007, стр. 410-411; Владари
Србије, https://www.predsednik.rs/predsednik/na-celu-srbije. Томислав Николић
био је председник Србије од 31.5.2012. до 31.5.2017.
2130
Статистички годишњак Србије 2014, Београд 2007, стр. 409. Листа Чедомир
Јовановић – Преокрет добила је 19 места, листа Уједињени региони Србије –
Млађан Динкић добила је 16 места, Савез војвођанских Мађара добио је 5
места, а остале листе добиле су по 1, или 2 мандата.
Како су у ЕУ и САД схватили да Борис Тадић и ДС неће моћи

испунити њихове захтеве одлучили су да подрже стварање владе од
напредњака и социјалиста. Исту је подржала и Русија па је у јулу
2012. створена влада са Ивицом Дачићем као премијером (истовре-
мено је био и министар унутрашњих послова) и Александром Вучи-
ћем као потпреседником. Она је у том облику владала до априла
2014.
Србија између евроатлантских интеграција и Истока
После напада Ал каиде на цивиле у Њујорку и Пентагон у

Вашингтону (11.9.2001), САД су напале Авганистан 7.10.2001.2131
После тога, ширећи свој утицај у свету, САД, уз подршку дела
савезника из НАТО-а, напале су Ирак 20.3.2003.2132 После „војне
победе” САД су поставиле у Ираку и Авганистану владе које су
постале савезници Вашингтона. Слично томе САД и њихови са-
везници Велика Британија и Француска су искористиле тзв. Арапско
пролеће 2011. да подрже стварање влада које ће примати „савете”
из САД и ЕУ, али је тај покушај наишао на снажан отпор у Сирији.
Ако се неки закони кретања физичких тела могу пренети на
историјске процесе, онда се може рећи да и у њима свака акција
изазива одговарајућу реакцију. Ширење моћи и силе из Вашингтона
и Берлина довело је до повезивања Пекинга и Москве. 2133 Тако је
почело повезивање супротних сила које су деловале из Пекинга и
2131
Никша Никодиновић, Америчка национална …, стр. 129-130, 207-209. Осама
бин Ладен и Ал Каида организовали су отмицу 4 цивилна авиона, а њима су
напали 11.9.2001. зграде Светског трговинског центра у Њујорку и Пентагон у
Вашингтону у којима је убијено око 3.000 лица.
2132
Политика (32065) 11.2.2003, стр. А1; Бета, Шредерово „не” нападу на Ирак;
Дубравка Савић, Само дани до рата; Дубравка Савић, Буш наредио удар,
www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html. Француска и Немачка одбиле
су да подрже напад НАТО-а на Ирак у фебруару 2003. У марту 2003. Француска
је претила да ће подржати вето Русије у СБ УН на резолуцију којом су САД и
Велика Британија тражиле војни напад на Ирак, а канцелар Немачке Герхард
Шредер (18.3.2003) говорио је јавно да нема разлога за рат против Ирака.
2133
Зачетак снажног повезивања Русије и Кине била је посета кинеског министра
спољних дела Ћијен Ћичена Москви у новембру 1992. Председник Русије Борис
Јељцин кинеском министру тада је рекао да су за Русију односи са Кином на
првом месту у целој спољној политици. Већ у децембру 1992. Б. Јељцин је
посетио Кину и изразио спремност да Кини да најсавременије наоружање, које
има Русија.
Москве (Кине и Русије). Кина и Русија су у августу 2007. одржале

заједничку војну вежбу на подручју Урала.2134
После Јељцина вођа Русије постао је Владимир Владимировић
Путин. Путин је од јула 1999. био на месту шефа Федералне службе
безбедности Русије,2135 а 9.8.1999. Јељцин је именовао Путина за
вршиоца дужности председника владе Русије.2136 На крају, у подне
31.12.1999. председник Борис Николајевич Јељцин на државној
телевизији рекао је да подноси оставку на место председника
Русије, а вршилац дужности председника Русије постао је Путин.2137
После избора 25.3.2000. године Путин је био на месту председника
Русије до почетка маја 2008.2138 После, на том месту Путина је
заменио у једном мандату Димитриј Анатољевич Медведев (2008-
2012), а Путин је био председник владе од маја 2008. до маја 2012.
када је поново дошао на место председника Руске Федерације. 2139 У
време Путинове владавине Русијом постало је видљиво обнавља-
ње моћи Москве. Обнова моћи власти из Москве показана је у
августу 2008. када је Грузија покушала да војно порази Јужну
Осетију и Абхазију (које су одвојене од ње 1992), али војска Руске
Федерације умешала се и брзо поразила Грузију, а НАТО и САД
нису војно помогле Грузију.2140 Тај рат је јасно показао да се период
такозваног једнополарног света у коме је о свему коначна одлука
доношена у Вашингтону завршавао. Мени изгледа да су вође САД и
ЕУ закључиле да морају препустити Русији подручје утицаја.
У Русији у Јекатеринбургу 16.6.2009. одржан је састанак на ко-
ме је створена група названа БРИК (Федерална Република Бразил,
Руска Федерација, Република Индија и Народна Република Кина).2141
Тако је почело економско повезивање које се може видети као
2134
Драгослав Ранчић, Зближавање Кине и Русије, http://www.politika.rs.
2135
Политика (30446) 28.7.1998, стр. 3. Постављен је указом Бориса Јељцина.
2136
Политика (30818) 10.8.1999, стр. 1; Политика (30825) 17.8.1999, стр. 1. Тако је
заменио Сергеја Степашина, а већином гласова Државна дума (доњи дом
народног представништва Русије) већином гласова потврдила је избор Путина
за председника владе 16.8.1999.
2137
Политика (30959) 4.1.2000. стр. 1; Политика (30981) 26.1.2000. стр. 1. У
Москви, 25.1.2000. Путин је изабран за председника Заједнице Независних
Држава.
2138
изборима за председника у Русији 25.3.2000. победио је Путин.
2139
Љубинка Милинчић, Љубинка Милинчић, Медведев на челу Русије; С. Са-
марџија, Медведеву премијерска палица, http://www.politika.rs.
2140
Бета и Н. Р, Русија прекинула војну акцију, http://www.politika.rs.
2141
Љубинка Милинчић, ШОС и БРИК – противтежа Западу, http://www.politika.rs.
реакција већине света на наредбе, економски и војни притисак из

САД и ЕУ који је постојао од око 1990. После, БРИК је проширен
Јужноафричком Републиком и настао је БРИКС.2142
У првој деценији XXI века Кина је доживела брз економски
развој и престигла је Немачку и Јапан, а постала друга светска еко-
номска сила у свету, иза САД.2143 Моћ из неких удаљених главних
градова осећа се и у Србији. То су средишта мноштва људи и њихо-
вин економија. Те велике економије делују на Србију, али и друге
мање народе, силом која се може упоредити са силом гравитације
међу небеским телима. Силе из великих средишта померају из
„равнотеже” и усмеравају мале државе. Тако велика еконокска и
војна средишта одређују правац којим ће у политици и економији
ићи нека мала држава. Наравно, и мали народи њихове економије
стварају одређену силу која мало утиче на велика средишта моћи.
Од четири главна средишта моћи Србији је најближи Берлин.
Он је често вршио пресудан утицај на Словенију и Хрватску, а мање
на Србију. Међутим, почетком XXI века Берлин као главно средиште
моћи у ЕУ пресудно утиче на Србију. Одвајањем Црне Горе, Србија
је изгубила слободан приступ светским морима. Од јануара 2007.
уласком Румуније и Бугарске у ЕУ, источна граница Србије је поста-
ла граница са ЕУ као раније северна. Када је Црна Гора у октобру
2007. потписала Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ,
Србија се нашла у својеврсном окружењу држава које су у ЕУ и
НАТО, или ће то ускоро постати. По правилу, улазак у ЕУ
подразумева и чланство у НАТО. После одвајања Црне Горе и њеног
уласка у НАТО, Република Србија нашла се окружена чланицама
НАТО-а.2144 Изгледало је да Србија нема избор да ли жели да уђе у
ЕУ, или не. Она је окружена и премала, политички и економски, да
би могла остати изван, или насупрот, ЕУ и НАТО. За Србију, као и
друге мале државе и народе који су били на границама ЕУ, 2012.
изгледало је да није питање да ли ће, него када ће постати део ЕУ и
НАТО-а.
2142
Према извештајима агенција, Договорено оснивање развојне банке БРИКС-а,
http://www.politika.rs.
2143
World Statistics Pocketbook 2013 edition, www.unstats.un.org (мај 2016).
2144
Драган Павловић, Прво Правда (Будућност Косова и Метохије је у праведној
држави - „Праведна држава” је Српски Национални Програм), са
www.dal.academia.edu/DraganPavlovic, стр. 15. Према Павловићу, Србија се
налази у неком виду „меке” окупације од НАТО-а (то јест САД), а Косово и
Метохија су под стварном окупацијом НАТО-а.
СКРАЋЕНИЦЕ И СИМБОЛИ
АД Акционарско друштво
АП Аутономна покрајина
БиХ Босна и Херцеговина
ВЈ Војска Југославије
БК Браћа Карић
ВМРО-ДПМНЕ Внатрашња македонска револуционарна организација -
Демократска партија за македонско национално јединство
ВБ Велика Британија
БДП Бруто друштвени производ
БРИК Бразил, Русија, Индија и Кина
БРИКС Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република
ВРС Војска Републике Српске
ВСО Врховни савет одбране
ДЕПОС Демократски покрет Србије
ДОС Демократска опозиција Србије
ДПС Демократска партија социјалиста
ДС Демократска странка
ДСК Демократски савез Косова
ДСС Демократска странка Србије
ЕЗ (ЕЕЗ) Европска заједница (Европска економска заједница)
ЕУ Европска унија
ЕУФОР Европске снаге
ИФОР (IFOR) Имплементационе снаге (Implementation Force)
ЈНА Југословенска народна армија
ЈС Јединствена Србија
ЈСО Јединица за специјалне операције
ЈУЛ Југословенска удружена левица
КВМ Косовска верификациона мисија
КЕБС Конференција о европској безбедности и сарадњи видети
КиМ Косово и Метохија
КОС Контраобавештајна служба
КП Комунистичка партија
КПС Косовска полицијска служба
КФОР Косовске снаге
МКСЈ УН Међународни кривични суд за бившу Југославију УН
ММФ Међународни монетарни фонд
МУП Министарство унутрашњих послова

НАТО Северноатлантски војни савез
(North Atlantic Treaty organization)
НДХ Независна Држава Хрватска
НИС Нафтна индустрија Србије
НР Народна Република
ОВК (УЧК) Ослободилачка војска Косова
ОЕБС Организација за европску безбедност и сарадњу
ОУН (УН) Организација уједињених нација (Уједињене нације)
ОХР Канцеларија високог представника
ПК Покрајински комитет
ПУПС Партија уједињених пензионера Србије
РС Република Српска
РСК Република Српска Крајина
РТС Радио телевизија Србије
САД Сједињене Америчке Државе
САНУ Српска академија наука и уметности
САО Српска аутономна област
СБ Савет безбедности
СВК Српска војска Крајине
СДА Странка демократске акције
СДБ Служба државне безбедности
СДП Странка демократских промена
oд 1992. Социјал демократска партија (Хрватске)
СДС Српска демократска странка
СДСС Самостална демократска српска странка
СК Савез комуниста
СКЈ Савез комуниста Југославије
СНС Српска напредна странка
СНСД Савез независних социјалдемократа (Република Српска)
СПО Српски покрет обнове
СПС Социјалистичка партија Србије
СПЦ Српска православна црква
СР Социјалистичка република
СРЈ Савезна Република Југославија
СРС Српска радикална странка
ССП Споразум о стабилизацији и придруживању
ССПЦ Слободна српска православна црква
СССР Савез Совјетских Социјалистичких Република
СУП Секретаријат унутрашњих послова
СФОР Стабилизационе снаге
СФРЈ Социјалистичка Федеративна Република Југославија
СЦГ Србија и Црна Гора
ТВ Телевизија
Скраћенице и симболи 409
ТО Територијална одбрана
УН Уједињене нације
УНКРО (UNCRO) Заштитне снаге Уједињених нација
УНМИК Привремена управа УН за Косово
УНПРОФОР Заштитне снаге Уједињених нација
(United Nations Protection Forces)
УНХЦР Високи комесаријат за избеглице УН
ФК Фудбалски клуб
ХВ Хрватска војска
ХВО Хрватско вијеће одбране
ХДЗ Хрватска демократска заједница
ХОС Хрватске оружане снаге
BBC British Broadcasting Corporation
ICTY (United Nations) International Criminal Tribunal for the former
Yugoslavia
CIA (ЦИА) Central Intelligence Agency
CNN Cable News Network
UCK Ushtria Clirimtare e Kosoves (видети ОВК)
$ Долар Сједињених Амерчких Држава
Абстракт
ИСТОРИЯ СЕРБОВ 5
После смерти Тито (1980) Югославия плохо функционировала. С 1990

новые руководства Хорватии и Словении решительно искали разделение
с Югославией. Этим началась война в СФРЮ 1991 года. В Словении
сербов было мало и в ней почти не было войны. Она в середине 1991
года отделилась от СФРЮ. По данным переписи из 1991 года в СФРЮ
было около 23,5 миллионов жителей. Сербов было около 8,5 миллионов
(36%), а югославов около 0,7 миллионов (3%). В 1991 году в столице
Белграде жили 1,2 миллионов людей.
В Хорватии было иначе. Там война продолжалась с 1991 до 1995
года, в которой Хорватия с помощью США и НАТО поразили сербов и
большинство их изгнали из страны. В марте 1992 года война началась и в
Боснии и Герцеговине. Чтобы запретить Сербии помогать сербам в БиГ,
Организация Обединённых Наций в мае 1992 года ввела эмбарго на
экономическое и другое сотрудничество Сербии с миром. В БиГ НАТО
существенно оказывал военную помощь боснийцам (мусульманам –
мусульмане) и хорватам, чтобы принуждить сербов подписать мир в
ноябре 1995 года в Дейтоне (США). Этим миром БиГ разделили на
Федерацию Боснии и Герцеговины и Республику Сербскую. В течение
войны в БиГ погибло около 100 тысяч людей, а в Хорватии 23-25 тысяч.
Во время войны и распада СФРЮ сербы и черногорцы пытались
сохранить общее государство. Они в 1999 году провозгласили Союзную
Республику Югославию, но ООН не хотела её признать наследницей
СФРЮ.
Попытка Милошевича армией подавить восстание албанцев на
Косово, привела к атаке НАТО на Сербию (1999 года). Правительство
Черногории не согласилось с Милошевичем в этом конфликте.
Милошевича поразили и принудили передать Косово под контроль
международными силами. После того на выборах в октябре 2000 года он
потерял власть. Образовано правительство прозападных партий, которые
закончили восстановление гражданского общества и рыйночной
экономики. 2006 года Черногория, на референдуме, отделилась от
Сербии, а албанцы Косово 2008 года провозгласили своё
самостоятельное государство.
Summary
HISTORY OF THE SERBS 5
Right after Tito’s death Yugoslavia barely functioned as a unitary state.

From 1990. New leaderships of Croatia and Slovenia were determined in their
pursuit for separation from Yugoslavia. The civil war started in Socialist
Federal Republic of Yugoslavia in 1991. The Census from 1991 recorded 23.5
million inhabitants on the territory of Socialist Federal Republic of Yugoslavia.
Serbs comprised 36 % (8.5 million) and Yugoslavs comprised 3 % (0,7
million) of that number. The capital city, Belgrade, had 1.2 million people in
1991.
Serbs were a minority in Slovenia, so the war actually never took place in
that republic. Slovenia was allowed to separate from Yugoslavia in mid 1991,
and that was followed by minor conflict. Different scenario took place in
Croatia. The war in that republic was going on from May of 1991 through
August 1995. Croatia, supported by the USA and NATO forces, defeated the
Serbian minority and banished most of them. In March of 1992 the war
moved over to Bosnia and Herzegovina. In order to keep Serbia from helping
Serbs in Bosnia and Herzegovina, the United Nations imposed the economic
sanctions on Serbia in 1992. The sanctions also included all other aspects
determining Serbian collaboration with the rest of the world. At the same
time, in Bosnia and Herzegovina, NATO used its military means to
significantly help Bošnjaci (Muslims) and Croats with forcing Serbs to sign the
peace agreement in Dayton, USA (November 1995). This agreement divided
Bosnia and Herzegovina into Federation of Bosnia and Hercegovina and
Republic of Srpska.
During this war, 100 thousand people were killed on the Bosnian
territory, 23-25 thousand people lost their lives on the territory of Croatia.
During the war time and the country’s dissolution, Serbia and Montenegro
tried to save the unitary state. In 1992 they declared creation of Federal
Republic of Yugoslavia, but the United Nations refused to acknowledge it as
Socialist Federal Republic of Yugoslavia’s successor. Milošević’s military
attempt to put the Albanian rebellion down in Kosovo (1998-1999) resulted in
NATO’s military attack on Serbia in 1999. Montenegro’s government refused
to back up Milošević in this conflict. Milošević was defeated, and he had to
give his consent for Kosovo going under international forces’ control. After
that, in October of 2000, he finally lost the elections. The government that
was created after that was pro-Western oriented and comprised of parties
that finalized reforms of civil society and market economy. Montenegro
separated from Serbia after the 2006 referendum, and Albanians from
Kosovo declared their independent state in 2008.
Zusammenfassung
GESCHICHTE DER SERBEN 5
Nach Titos Tod funktionierte Jugoslawien kaum wie ein einheitlicher

Staat. Ab 1990. Die neuen Führer in den kroatischen und slowenischen
Reihen wollten sich kategorisch von Jugoslawien abtrennen. So fi ng 1991 der
Krieg in SFRJ an. Laut Statistik gab es 1991 in SFRJ circa 23,5 Millionen
Bewohner-circa 8,5 Millionen Serben (36%) und etwa 0,7 Millionen
Jugoslowenen (3%). Die Hauptstadt Belgrad hatte im Jahr 1991 ungefähr 1,2
Millionen Einwohner.
Da die Anzahl der Serben in Slowenien ziemlich klein war, wurde der
wahre Krieg in diesem Staat vermieden. Slowenien war es gestattet, sich
durch einen kleineren Kampf 1991 von SFRJ abzutrennen. Ganz anders war
die Situation in Kroatien, wo der Krieg vom Mai 1991 bis zum August 1995
gedauert hat. Mithilfe von USA und NATO hat Kroatien die serbische
Minderheit besiegt und die Mehrheit der Serben verfolgt. Im März 1992
verbreitete sich der Krieg auch in Bosnien und Herzegowina. Um Serbien
davon abzuhalten, den Serben in Bosnien und Herzegowina zu helfen, legten
die Vereinigten Nationen im Mai 1992 das Veto auf die wirtschaftliche und
ähnliche Zusammenarbeit Serbiens mit der Welt ein. In Bosnien und
Herzegowina hat NATO Bosniaken (Moslems) und Kroaten viel geholfen,
damit sie die Serben zu dem Friedensanschluss in November 1995 in Dayton
(USA) zwingen könnten. Durch diesen Frieden blieb Bosnien und Herzegowina
auf Föderation von Bosnien und Herzegowina und Republik von Serbien
aufgeteilt. Während des Krieges wurden in Bosnien und Herzegowina circa
100 Tausend Menschen umgebracht, in Kroatien etwa 23-25 Tausend.
Zu der Zeit der Kriegskämpfe und des SFRJ Zerfalls versuchten Serbien
und Montenegro den einheitlichen Staat zu bewahren. Sie haben 1992
Bundesrepublik Jugoslawien (SRJ) ernannt, doch die UN lehnten ab, diese als
legitime SFRJ Nachfolgerin zu bekennen.
Miloševićs Versuch, mit der Militärarmee den Aufstand von Albaner auf
Kosovo niederzuschlagen, resultierte 1999 mit dem NATO Angriff auf Serbien.
Die Regierung von Montenegro bot Milošević keine Unterstützung dabei an. Er
wurde besiegt und musste Kosovo unter die Kontrolle von Internationen
Mächten übergeben. Danach hat er die Wahlen im Oktober 2000 verloren. Es
wurde eine Regierung der prowestlichen Parteien gegründet, die den
Wiederaufbau der Zivilgesellschaft und Marktwirtschaft beendet hat. Durch
das Referendum 2006 trennte sich Montenegro von Serbien ab und die
Albaner auf Kosovo haben 2008 die Gründung ihres einheitlichen Staats
proklamiert.
Извори и литература 415
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
1) Драгослав Аврамовић, Реконструкција монетарног система Југославије

и победа над инфлацијом, Београд 2007, са www.ecpd.org.rs (де-
цембар 2016).
2) Смиља Аврамовић, Међународноправни вид Косовскометохијске кризе,
са www.sanu.ac.rs (мај 2017).
3) Владимир М. Атељевић, Међународно организовање и безбедносна
институционализација Европске Уније (докторска дисертација, Београд
2016), са www.nardus.mpn.gov.rs (јун 2017).
4) Марко П. Атлагић: Тзв. Ослободилачка војска Косова као сепара-
тистичка и терористичка организација, у КОСОВО и Метохија 1912-
2012. : међународни тематски зборник = Kosovo and Metohija 1912-
2012 : Thematic Collection of Papers of Internationl Significance,
Косовска Митровица 2012.
5) Никица Барић, Оснутак и развој службе унутрашњих послова српских
аутономних области у Хрватској 1991 , у Историја 20. века 2/2011.
6) Арменд Берљајоли и др, Фонд са хуманитарно право, Албанци у Србији
: Прешево, Бујановац, Медвеђа, www.hlc-rdc.org (мај 2019).
7) Билтен. Документационо информативни центар VERITAS. Јул 2002,
бр.40, http://www.veritas.org.rs/wp-content/bilteni/Bilten_40.pdf.
8) Миле Бјелајац и Озрен Жунец, Рат у Хрватској 1991-1995, са
www.pescanik.net1, стр. 16-17.
9) Олгица Божанић, Страдање Срба на Косову и Метохији, Страдање Срба
у последњој деценији 20. вијека - Зборник радова ..., Бања Лука 2018.
10) Б92, Брионски транскрипт ..., са www.b92.net/info/vesti/index.php?
....yyyy=2015&mm=08&dd=04&nav_category=64&nav_id=1023167.
11) Брионски транскрипти, www.крајinaforce.com (април 2013).
12) Момир Булатовић, Неизговорена одбрана: ICTY vs Slobodan Milošević,
Ниш 2006.
13) Момир Булатовић, Правила ћутања, Ниш 2005.
14) Алекса Буха, Српска у контексту: расправе, огледи, документи,
интервјуи, Источно Сарајево 2008.
15) Вечерње новости online, www.novosti.rs/додатни_садржај/архива.539.html.
16) Владан Влајковић, Војна тајна, I-II, Београд 2004.
17) Војно-технички споразум, www.srbija.gov.rs (мај 2013).
18) A. Врaњeш и Б. Mиoдрaгoвић, НАША исповијест : жене жртве рата из
Републике Српске : 1992-1995 = Our testimony : Women Victims of War
from The Republic of Srpska : 1992-1995, Бања Лука – Београд 2016.
416 ИСТОРИЈА СРБА V
19) Драган Вукмировић и други, Два века развоја Србије : статистички

преглед = Two Centuries of Serbian Development : statistical review,
20) Михајло М. Вучинић, Грађански рат у Хрватској 1991-1995, Београд
2005, са са www.krajinaforce.com (фебруар 2019).
21) Јанко Велимировић и други, Агресија Републике Хрватске на Ре-
публику Српску : окупација општине Мркоњић Град : септембар 1995.
- фебруар 1996. године, 2. измјењено издање, Бања Лука 2012,
www.rcirz.org (02.2018).
22) Влада Републике Србије, Одлука о признавању Републике Црне Горе,
www.srbija.govБад Вилбел.rs (јун 2006).
23) Влада Републике Србије, Предлог закона о порезу на додату
вредност, www.srbija.gov.rs (новемнар 2013).
24) Влада Републике Србије, Стратегија повећања извоза Републике
Србије за период од 2008. до 2011. године, www.srbija.gov.rs (мај
2008).
25) Радослав Гаћиновић, Спречити потапање Србије у „Атлантику” (Еко-
номске интеграције и војна неутралност национални је интерес
Србије), у Геополитички положај Србије и Балкана између евро-
атлантизма и евроазијства, Нови Сад 2015.
26) Радослав Гаћиновић и Милета Томић, Агресија НАТО-а на СРЈ је
злочин који се не заборавља, у Култура полиса: часопис за неговање
демократске политичке културе (2019) бр. 38.
27) Иво Голдштајн, Хрватска повијест, Загреб 2003.
28) Јелена Гускова, Историја Југословенске кризе (1990-2000), Београд
2003.
29) Јелена Гускова, Став Срба према мировним плановима из прве поло-
вине 90-их год. XX века (Институт за упоредно право, 20 година од
разбијања СФРЈ, Београд 2011).
30) Милан Гулић, Војска Крајине лист Главног штаба Српске војске
Крајине, у Грађански рат у Хрватској 1991-1995. (Зборник радова IX),
Београд 2013, са www.independent.academia.edu/MilanGulić (јул 2019).
31) Милан Гулић, Дипломатија у предвечерје „Олује”. Записник разговора
М. Мартића и А. де Сота у Книну 8. јула 1995, у Историја 20. века
2/2017, стр. 176 напомена 13.
32) Миле С. Дакић, Хроника Републике Српске Крајине 1989-1995,
www.krajinaforce.com (фебруар 2018).
33) Давид Ђ. Дашић, Неки унутрашњи и међународни аспекти кризе и
распада Југославије, у зборнику: 20 година од разбијања СФРЈ = 20
years since the breaking - up of the SFRY, Београд 2011.
34) Два века развоја Србије: статистички преглед, Београд 2008.
35) Фатон Дева и други, Просторни план Заштићена Зона од Посебног
интереса „Битка на Кошарама”, Приштина 2013, са 2019. са
www.mmph.rks-gov.net/repository/docs/1113_-
_PH_Beteja_e_Koshares_-_serb._869111.pdf.
36) Датуми признавања БиХ, www.mvp.gov.ba (октобар 2015).
37) Бојан Б. Димитријевић, Командант, Београд 2018.

38) Бојан Б. Димитријевић, Неуспела интервенција : Употреба оклопних
јединица ЈНА у рату у Хрватској 1991, Историја 20. века, 2/2011
39) Бојан Б. Димитријевић, Рат у Босни и Херцеговини 1991-1992, у
Историја 20. века 2/2000.
40) Дејтонски мировни споразум са www.oscebih.org (октобар 2015).
41) Рамиз Дрековић, У обручу : Крајишници и Херцеговци у борби на два
фронта, Зеница 2004.
42) Бранислав Дукић, Логори за Србе у БиХ и Хрватској, Страдање Срба у
последњој деценији 20. вијека - Зборник радова ..., Бања Лука 2018.
43) Бојан Ђокић, Масовне отмице и нестанци на Косову и Метохији 1998‒
1999, Бањалучки новембарски сусрети 2016, узето са
www.independent.academia.edu/DjokicBojan (април 2019).
44) Бојан Ђокић, Убиство жетелаца из Старог Грацка и околине, Токови
историје (1) 2016.
45) Бојан Ђокић, Нумеричка анализа списка отетих и несталих Срба и
припадника других мањинских заједница на Косову и Метохији,Токови
историје (1) 2015.
46) Бојан Ђокић, Злочин ОВК: Гранатирање српске пијаце у селу Бресје,
са www.independent.academia.edu/DjokicBojan (април 2019).
47) Ненад Антонијевић и Бојан Ђокић, Страдање српског и осталог ..., са
www.independent.academia.edu/DjokicBojan (април 2019).
48) Мило Ђукановић, www.predsjednik.gov.me (октобар 2015).
49) Вељко Ђурић Мишина, Хроника Републике Српске Крајине, у Двери
српске, бр. 46 (2010).
50) Игор М. Ђурић, Вечити рат Метохија и Косово, са www.academia.edu.
51) Ердутски споразум, www.snv.hr (мај 2013).
52) Ђуро Загорац, Битка љутог генерала, Београд 1999.
53) Закон о потврђивању Споразума о нормализацији односа између Ре-
публике Хрватске и Савезне Републике Југославије, са www.hnv.org.rs
(октобар 2015).
54) Закон о ратификацији Споразума о успостављању специјалних пара-
лелних односа између Републике Српске и Републике Србије, Број: 01-
1109/07, www.narodnaskupstinars.net (новембар 2013).
55) Слађана Зарић, Ратне приче са Паштрика, Радио телевизије Србије и
Војнофилмски центар Застава филм 2019.
56) Слађана Зарић, Ратне приче са Кошара, Информативни програм Радио
телевизије Србије 2019.
57) Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачли посао: Свједо-
чанства геноцида, Загреб 2005.
58) Здравствено – статистички годишњак Републике Србије ... = Health
Statistical Yearbook of Republic Serbia, Београд 2013, www.batur.org.rs
(децембар 2013).
59) Душан Зуровац, Записи из мостарске тамнице, 2. издање, Београд
1996.
60) Омер Ибрахимагић, Актуелни политички захтјеви – Авети прошлости,

Корак - часпопис за заштиту тековина борбе за БиХ број 29, Сарајево 2012.
61) Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице, Српски борац - лист
бораца Републике Српске, број 126-127 (2010).
62) Драгослав Илић и други, Република Српска у одбрамбено-
отаџбинском рату : историјски преглед, 2. измјењено издање, Бања
Лука 2018, http://www.rcirz.org/index.php/lat/publikacije (09.2019).
63) Истраживачко документациони центар [из Сарајева], www.idc.org.ba
(јун 2007).
64) Историјат Владе Републике Српске са www.vladars.net (јануар 2019).
65) Алија Изетбеговић, Рат и мир у Босни и Херцеговини = War and peace
in Bosnia and Herzegovina, Сарајево 1998.
66) Триво Инђић, Глобалне последице агресије НАТО на Југославију, у
Историја 20. века 1999.
67) Владислав Јовановић, Рат који се могао избећи: у вртлогу југосло-
венске кризе, Београд 2008.
68) Јадранка Јовановић, Југославија и Савет безбедности Организације
уједињених нација 1945-1985, Београд 1990.
69) Небојша Јовановић, Поход 169. моторизоване бригаде ЈНА у
Хрватској 1991, у Историја 20. века 2/2011.
70) Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ: изводи из дневника, Београд
1996.
71) Ференц Ф. Јагица, Међународно-правни аспекти југословенске кризе,
докторска дисертација, Правни факултет у Београду 2016.
72) Јунаци отаџбине, спомен-књига, одг. уредник Родољуб Матовић,
73) Вељко Кадијевић, Против удар: моје виђење распада Југославије,
74) Мичио Каку, Физика немогућег: научно истраживање времеплова,
телепатије, психокинезе, робота и путовања бржег од светлости,
(Смедерево 2011), са www.heliks.rs (мај 2017).
75) Здравка Карлица, Страдали српски војници и полицајци у нападу
муслиманко-хрватских оружаних формација на Приједор 1992. године,
Страдање Срба у последњој деценији 20. вијека - Зборник радова ...,
Бања Лука 2018.
76) Милорад Којић и други, Намјерном силом на Републику Српску, Бања
Лука 2017.
77) Конрад Колшек, Први пуцњи у СФРЈ: сећање на почетак оружаних
сукоба у Словенији и Хрватској, Београд 2005.
78) Никола Кољевић, Стварање Републике Српске: дневник 1993-1995:.
сећања сведочења, I-II, Београд 2008.
79) Коначни резултати пописа 2002. Становништво према националној
или етничкој припадности и према полу и старости у Републици Срби-
ји, по општинама, www.monstat.org (децембар 2013).
80) Коначни резултати Пописа становништва, домаћинстава и станова у
2002. са www.stat.gov.rs (новембар 2013).
81) Богољуб Кочовић, Етнички и демографски развој Југославије од 1921.

до 1991, Париз 1998.
82) Краљевска породица Србије, www.rsroyalfamily.net (мај 2015).
83) Кумановски споразум, са www.vostok.rs, (фебруар 2018).
84) Мирослав Лазански, Истина о Српској, Београд 2001.
85) Младен Лазић, Чекајући капитализам: настанак нових класних односа
у Србији, Београд 2011.
86) Данијела М. Лакић, Утицај проширења Европске уније на процес
европских интеграција, Филозофски факултет, докторска дисертација,
Београду 2013, www.nardus.mpn.gov.rs (јун 2017).
87) Миодраг Линта, Евидентирање уништене, отете и друге имовине
избеглих и прогнаних лица и осталих оштећених грађана која се
налази у Хрватској, Босни и Херцеговини и Словенији, Страдање Срба
у последњој деценији 20. вијека - Зборник радова ..., Бања Лука 2018.
88) Славко Лисица, Командант по потреби, Бездан - Сомбор 1995.
89) Ђорђе Личина, Двадесети човјек, Загреб 1979.
90) Весна Лукић, Две деценије избеглиштва у Србији : попис ста-
новништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији,
Београд 2015, www.stat.gov.rs ( јун 2015).
91) Р. Лукић, Вањска политика Клинтонове администрације према рато-
вима у Хрватској и Босни и Херцеговини (1993-95), Часопис за
сувремену повијест год. 38. бр. 1 (2006).
92) Ивица Лучић, Босна и Херцеговина од првих избора до међународног
признања, Часопис за сувремену повијест, бр. 1 (2008).
93) Миливоје Марковић, Страдање Срба у Зворнику, Страдање Срба у
94) Даворин Маријан, Вјештачки налаз: о ратним везама Хрватске и
Босне и Херцеговине (1991-1995), у Часопис за сувремену повијест
(год. 36, бр. 2), Загреб 2004.
95) Давор Маријан, Рат у Хрватској 1990–1991. Судионици и значајке, у
Историја 20. века 2/2011
96) Саша Мрдуљаш, Просторно-демографски резултати српске велико-
државне агресије у Босни и Херцеговини крајем 1992, Часопис за
сувремену повијест ЧСП бр. 1. (2009) Загреб.
97) Давор Маријан, Рат у Хрватској 1990-1991. судионици и значајке,
Историја 20. века 2/2011.
98) Рој Медведев, Путин: повратак Русије, Београд 2007.
99) Миграције, кризе и ратни сукоби на Балкану с краја 20. века, Београд
2011.
100) Бојан С. Марић, Утицај Савезне Републике Немачке на процес
европских интеграција Републике Србије, у Култура полиса: часопис
за неговање демократске политичке културе (2018) бр. 35
101) Лазар Е. Марићевић, Личност политичког лидера - Студија случаја:
Амерички председници 1933–2001. Антрополошко-психолошки и
политиколошки приступ, (докторска дисертација, Београд 2013), са
www.nardus.mpn.gov.rs (јун 2017).
102) Миливоје Марковић, Страдање Срба у Зворнику, Страдање Срба у

103) Милан Мијалковски и Весела Радовић, Истине и заблуде о Југосло-
венској народној армији и распаду Југославије, у Култура полиса:
часопис за неговање демократске политичке културе (2011) бр. 15, са
http://kpolisa.com/KP15/kp15-I-1-Mijakolvski-Radovic.pdf
104) Никола Милентијевић и Марија Станковић, Значај Кумановског спо-
разума у решавању сукоба на Косову и Метохији, у Култура полиса:
часопис за неговање демократске политичке културе (2017), бр. 34.
105) МКСЈ УН (IT-06-90-Т), Тужилац против Готовине, Чермака и Марка-
ча, Уводна реч Тужилаштва, 11.3.2008, са www.hlc-rdc.org (мај 2019).
106) МКСЈ УН (IT-96-21-T), Пресуда Зејнилу Делалићу, Здравку Муцићу
званом Паво, Хазиму Делићу и Есаду Ланџу званом Зенга, 16.11.1998,
са www.hlc-rdc.org (мај 2019).
107) МКСЈ УН (IT-96-22-T), Пресуда Д. Ердемовићу, 5.3.1998, узето са
www.icty.org (април 2019).
108) МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Пресуда Радовану Караџићу, 24.3.2016, са
109) МКСЈ УН (IT-95-5/18-T), Сажетак пресуде Претресног већа Радовану
Караџићу, Хаг 24.3.2016, са www.icty.org (април 2019).
110) МКСЈ УН (IT-98-30/1-T), Тужилац против Мирослава Квочке,
Милојице Коса, Млађе Радића, Зорана Жигића и Драгољуба Прцаћа,
Пресуда 2.11.2001, са www.icty.org (април 2019).
111) МКСЈ УН (IT-00-39-T), Пресуда Момчилу Крајишнику, 27.9.2006, са
112) МКСЈ УН (IT-98-33-T), Пресуда Радиславу Крстићу, 2.8.2001, са
113) МКСЈ УН (IT-03-66-T), Пресуда Фатмиру Љимају, Харадину Баљи и
Исаку Муслију, Хаг 30.11.2005, www.icty.org (април 2019).
114) МКСЈ УН (IT-95-11-T), Тужилац против Милана Мартић, сведок
Бранко Поповић, 08.09.2006.
115) МКСЈ УН (IT-02-54-T), Тужилац против Слободана Милошевића, Све-
док Д. Ердемовић, 25.8.2003, са www.hlc-rdc.org (април 2019).
док Зоран Лилић, 9.7.2003, са www.hlc-rdc.org (април 2019).
док Д. Ердемовић, 25.8.2003, са www.hlc-rdc.org (април 2019).
док Б-1097, 25.7.2003, са www.hlc-rdc.org (април 2019).
док Стјепан Кљујић, 15.7.2003, са www.hlc-rdc.org (април 2019).
док Марко Миљанић, 14.7.2003, са www.hlc-rdc.org (април 2019).
док Емил Чакалић, 16.7.2003, са www.hlc-rdc.org (април 2019).
122) МКСЈ УН (IT-04-84bis-T), Пресуда Милану Милутиновићу, Николи

Шаиновићу, Драгољубу Ојданићу, Небојши Павковићу, Владимиру
Лазаревићу и Сретену Лукићу, Хаг 26.2.2009, www.icty.org (април 2019).
123) МКСЈ УН (IT-09-92-T), Пресуда Ратку Младићу, 22.11.2017, са
www.hlc-rdc.org (април 2019).
124) МКСЈ УН (IT-95-13/1-Т), Пресуда Милету Мркшићу, Мирославу
Радићу и Веселину Шљиванчанину, донета 27.9.2007.
125) МКСЈ УН (IT-00-39&40/1-S), Пресуда Биљани Плавшић, 27.2.2003,
126) МКСЈ УН (IT-94-1-T), Пресуда Душку Тадићу, 7.5.1997, узето са
127) МКСЈ УН (IT-04-84bis-T), Пресуда Рамушу Харадинају, Идризу Баља-
ју и Љахију Брахимају, Хаг 29.12.2012, www.icty.org (април 2019).
128) МКСЈ УН (IT-05-87-А), Пресуда Жалбеног већа Николи Шаиновићу и
другим, донета 23.1.2014, са www.icty.org (април 2019).
129) МКСЈ УН (IT-03-67-T), Пресуда Војиславу Шешељу, Хаг 31.3.2016,
130) Народна скупштина Републике Српске = National Assembly of the
Republic of Srpska : 1991-2011, Бања Лука 2012.
www.narodnaskupstinars.net/sites/default/files/upload/dokumenti/fotomo
nografija/cir/NSRS_1991-2011.pdf (јул 2019).
131) Анте Назор и Јања С. Гибач, Процес покушаја нормализације
хрватско-српских односа и мирне реинтеграције Републике Српске
Крајине 1994./1995. на окупираном подручју западне Славоније,
Часопис за сувремену повијест бр. 1 (2014).
132) Џемал Најетовић и Сакиб Куртић, Трећи корпус Армије РБиХ ...,
133) Никша Никодиновић, Америчка национална стратегија за борбу
против тероризма на почетку XXИ века, Факултет политичких наука :
докторска дисертација, Београд 2017.
134) Коста Николић, Једна изгубљена историја – Србија у 20. веку, друго
допуњено издање, Београд 2017.
135) Коста Николић, Рат у Словенији 1991., Историја 20. века 2/2011.
136) Коста Николић и Владимир Петровић, Од мира до рата: Документа
Председништва СФРЈ 1991, Том 1, (јануар-март 1991), Београд 2011.
137) Коста Николић и Владимир Петровић, Рат у Словенији – Документа
Председништва СФРЈ, Том 2, Београд 2012.
138) Коста Николић и Владимир Петровић, Рат у Хрватској : документа
Председништва СФРЈ, Том 3 : (август-октобар 1991), Београд 2018.
139) Виктор Нуждић и други, Страдање српчана на Озренско-возућком
ратишту, Бања Лука 2018, www.rcirz.org (09.2019).
140) Одлука о признавању Републике Црне Горе, www.srbija.gov.rs (окто-
бар 2013).
141) Стево Пашалић, Антропогеографска стварност Срба у БиХ (1992-
2000), Бања Лука 2002.
142) Ана Д. Петковић, САД и распад Југославије Америчка дипломатија и

балкански конфликт 1989-1995, Филозофски факултет, докторска
дисертација, Београду 2013, www.nardus.mpn.gov.rs (јун 2017).
143) Владимир Петровић, Српске политичке елите и Лондонска конфе-
ренција, Том 1 : стенографске белешке са седнице Савета за усаглашавање о
државној политици Савезне Републике Југославије, Београд 2014.
144) Политика, Београд 1990-2014.
145) Политика online, са http://www.politika.rs.
146) Оливера Поповић, Ранта прећутала доказе из Рачка, Политика,
24.10.2008, са www.politika.rs (мај 2017).
147) Пресуда оптуженим за убиство председника владе Зорана Ђинђића
(2007), са http://www.zavrsnarec.rs/dokumenti.html, стр 9.
148) Јакша Рагуж, Дубровник и дубровачка бојишница 1995. године , у
Часопис за сувремену повијест бр. 3, Загреб 2015.
149) Ђорђе Радељ, Патријарх Павле : светац којег смо познавали,
150) Јован Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине : биографије, Том
1, А-З, Нови Сад 2009.
151) Република Србија Тужилаштво за ратне злочине, Тужба против
Јуришић Илије из Тузле, са са www.hlc-rdc.org (јануар 2018).
152) Република Српска – петнаест година постојања и развоја, зборник
радова, Бања Лука 2007.
153) Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење
несталих лица, Пројекат пописа и евидентирања српских жртава у
рату у БиХ, www.rcirz.org (фебруар 2018).
154) Дамјан Павлица, Савремена историја Косова, са www.pescanik.net
(април 2019).
155) Драган Пјевач, Страдање Срба у Хрватској, Страдање Срба у
156) Подаци о жртвама рата 1992-95. у БиХ, www.idc.org.ba (јун 2011).
157) Република Црна Гора Завод за статистику, Попис становништва,
домаћинстава и станова у 2003. Становништво национална, или
етничка припадност подаци по насељима и општинама = Census of
Population, Households and Dwellings 2003, Population, national or ethnic
affiliation Data by settlements and municipalities Подгорица 2004,
Подгорица 2004, www.monstat.org (децембар 2013).
158) Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској
2013. године : Резултати пописа, Бања Лука 2016, www.rzs.rs.ba
159) Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херце-
говини, 2013. резултати пописа, Сарајево 2016, www.www.fzs.ba
160) Природно кретање становништва у Републици Србији 1961-2010.,
Београд 2012, www.stat.gov.rs (новембар 2013).
161) Признање хрватске, са www.sabor.hr (фебруар 2018).
162) Против председника Милошевића и четворице високих функционера

СРЈ подигнута оптужница за убиство, прогон и депортацију на Косову,
са www.icty.org/bcs/sid/7765 (април 2019).
163) Ђорђе Радељ, Патријарх Павле : светац којег смо познавали,
164)www.tuzilastvorz.org.rs/upload/Regulation/Document__sr/2016-05/
rezolucija_1244_cir.pd; United Nations Security Council Resolution 1244,
http://www.un.org/press/en/1999/html.
165) Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење
несталих лица, Пројекат пописа и евидентирања српских жртава у
рату у БиХ, www.rcirz.org (фебруар 2018).
166) Цвјетко Савић, Ратни злочини над Србима општине Високо : (1992-
1995). Свједоци говоре, Бања Лука 2012, www.rs-itcy.org (02.2018).
167) Милисав Секулић, Книн је пао у Београду, Бад Вилбел 2000,
168) Новица Симић, Операција „Коридор-92”, Бања Лука 2011.
169) Специјално тужилаштво за организовани криминал : првих шест го-
дина, Београд 2009, са www.osce.org (април 2019).
170) Списак земаља које су признале независност Косова, узето са
www.kimenovine.wordpress.com (октобар 2015).
171) Србија пред Међународним судом правде, књ. I, Одбрана, Београд
2007.
172) Србија пред Међународним судом правде, књ. II, Пресуда, Београд
2007.
173) Српски борац - лист бораца Републике Српске, број 112-113 (2008),
www.borackars.org/wp-content/uploads/bsk-pdf-manager/2_BORAC_112-
113.PDF (јул 2019).
121.PDF (јул 2019).
119.PDF (јул 2019).
123.PDF (јул 2019).
125.PDF (јул 2019).
127.PDF (јул 2019).
179) Статистички годишњак 2011. = Statistical Yearbook 2011. преузето са
www.monstat.org (децембар 2014).
180) Статистички годишњак Београда 2012, са www.zis.beograd.gov.rs
181) Статистички годишњак Републике Српске 2015. = Statistical Year-

book of Republika Srpska 2015, Бања Лука 2015.
182) Старистички календар Републике Србије 2013, са www.stat.gov.rs
183) Статистички календар Србије 2012, www.stat.gov.rs (децембар 2013).
184) Статистички љетопис Републике Хрватске 2011, Загреб 2011.
185) Статистички љетопис Републике Хрватске 2012, Загреб 2012.
186) Стенографске белешке са 5. седнице Врховног савета одбране, 7.
август 1992, са www.sense-agency.com/upload/documents/stenografic_records/
BHS/ (јануар 2018).
187) Тајна акција ловаца Српске Крајине! Окршај Јастребова и Ф-16 у
првој борбеној НАТО акцији у историји: како су амерички пилоти
напали српске без упозорења! Ово је прво сведочење преживелог
пилота! Вести 01.03.2019. 21:43h са www.kurir.rs/vesti/3213773/tajna-
akcija-lovaca-srpske-krajine-okrsaj-jastrebova-i-f-16-u-prvoj-borbenoj-
nato-akciji-u-istoriji-kako-su-americki-piloti-napali-srpske-bez-
upozorenja-ovo-je-prvo-svedocenje-prezivelog-pilota.
188) Чланице ОУН, са www.un.org/en/member-states/ (мај 2018).
189) Јован Ћирић, Први ударац, у зборнику: 20 година од разбијања
СФРЈ = 20 years since the breaking - up of the SFRY, Београд 2011.
190) Улога Републике Хрватске у догађајима који су претходили ратном
злочину у Сијековцу 26. марта 1992. године, Српски борац - лист
бораца Републике Српске, број број 118-119 (2009).
191) Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1974), са
www.sr.wikisource.org/wiki/Устав_Социјалистичке_Федеративне_
Републике_Југославије_(1974).
192) Устав Социјалистичке Републике Хрватске 1974, са www.pravo.unizg.hr
(фебруар 2018).
193) Уставна повеља државне заједнице Србије и Црне Горе, узето са
www.rastko.rs (мај 2013).
194) Уставна повеља [из 2003], са www.gov.me (фебруар 2018).
195) Устав Републике Србије 2006, www.ustavni.sud.rs (април 2013).
196) Радојка Филиповић, Страдање Срба Братунца и Сребренице (1992-
1995), Страдање Срба у последњој деценији 20. вијека - Зборник
радова ..., Бања Лука 2018.
197) Фонд за хуманитарно право је објавио, Листа људских губитака
Србије и Црне Горе на подручју СФРЈ у периоду 1991-1995. објављено
27.05.2011, са www.hlc-rdc.org (јануар 2018).
198) Луис Ф. Френклин, Европа у доба револуције: 1780-1830, Београд
2005.
199) Сефер Халиловић, Подмукла стратегија, Матица, Сарајево 1998.
200) Едвард С. Херман (уредник), Масакр у Сребреници: докази,
контекст, политика, Београд 2011.
201) Мирсад Хећо, Преживљавање становника Сарајева током Опсаде,
202) Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево 1998.
203) Ненад М. Цвјетковић, Битка за Возућу : (1992-1995), Добој 2012.

204) Тодор Чепреганов и други, Историја на македонскиот народ (Скопје
2008), са www.pollitecon.com (април 2015).
205) Хазим Шадић, Други корпус Армије РБиХ ..., Корак - часпопис за
заштиту тековина борбе за БиХ број 29, Сарајево 2012.
206) Војислав Шешељ, Српска радикална странка, Београд 2004.
207) Војислав Шешељ, Сведок одбране Слободана Милошевића у хашком
процесу, www.vseselj.com (април 2013).
208) Саво Штрбац, Погинули, нестали и избјегли/протјерани Срби са
поручја Републике Хрватске и бивше Републике Српске Крајине у рату
(1991-1995), Страдање Срба у последњој деценији 20. вијека -
Зборник радова ..., Бања Лука 2018.
209) Nir Arielli, In Search of Meaning: Foreign Volunteers in the Croatian
Armed Forces, 1991–95 , са www.leeds.academia.edu/NirArielli (јануар
2018).
210) John M. Blum et al, The National Expierece: a History of the United
States, Fourth edition, New York – Chicago – San Fracisco – Atlanta 1977.
211) Demographic changes of the Kosovo population 1948-2006, преузето
са www.esk.rks-gov.net (децембар 2013).
212) Demographic yearbook 1989, www.unstats.un.org (децембар 2013).
213) Demographic yearbook 1994, www.unstats.un.org (децембар 2013).
214) Estimation of Kosovo population 2011, (Приштина фебруар 2013), са
www.esk-rsk.net-eng (децембар 2013).
215) General Framework Agreement for Peace in Bosnia and Herzegovina,
узето са https://peacemaker.un.org/sites/peacemaker.un.org (09.2019).
216) Human Rights Watch, Under Orders: War Crimes in Kosovo, New York
2001, са www.hrw.org (јануар 2018).
217) Human Rights Watch, По наређењу : ратни злочини на Косову,
Београд 2003, са www.hrw.org (април 2019).
218) ICTY (IT-09-92-T), Prosecutor v. Ratko Mladić, Judgement 22 November
2017, www.icty.org (09.2019).
219) Zehrudin Isaković, Alija Izetbegović : 1925-2003 : biography, узето са
www.muzejalijaizetbegovic.bа (април 2019).
220) J. Krüger and P. Ball, Evaluation of the Database of the Kosovo Memory
Book,www.hrdag.org/wp-content/uploads/2015/04/Evaluation_of_the_Dat
abase_KMB-2014.pdf (04.2019).
221) Kosovo Declaration of Independence, са www.assembly-kosova.org (ја-
нуар 2018).
222) Jens-Martin Eriksen i Frederik Stjernfelt, Scenografi ja rata : nova
putovanja u Bosnu i Srbiju, Beograd 2010, са www.helsinki.org.rs
(фебруар 2018).
223) Benjamin S. Lambeth, NATO’s air war for Kosovo : a strategic and
operational assessment, Published 2001 by, са
www.rand.org/pubs/monograph_reports/MR1365.html (април 2019).
224) R. Craig Nation, War in the Balkans 1991-2002, Army War College
(U.S.). Strategic Studies Institute. August 2003.
225) NATO A-Z page, са www.nato.int (април 2019).

226) The North Atlantic Treaty, Washington D.C. - 4 April 1949, са
www.nato.int (април 2019).
227) NATO A-Z page, са www.nato.int (април 2019).
228) Božo Repe, Jutri je novi dan: Slovenci in razpad Jugoslavije, Ljubljana
2002.
229) Božo Repe, Viri o demokratizaciji in osamosvojitvi Slovenije. Del 2,
Slovenci in federacija, Ljubljana 2003.
230) Republic of Serbia – Federal Republic of Yugoslavia, Parliamentary
elections 23 December 2000, OSCE/ODIHR Final Report, Warsaw 20
February 2001, са www.osce.org (април 2019).
231) Resolutions and Decisions adopted by the General Assembly during its
Forty-seventh Session, vol. I, United Nations: New York 1993,
www.un.org.
232) Resolutions and Decisions adopted by General Assembly during its
fifthy-fifth session 5 September 23 December 2000, Volume I, New York
2001.
233) Statistički ljetopis Republike Hrvatske 2012, www.dzs.hr (децембар
2013).
234) World Statistics Pocketbook 2013 edition, www.unstats.un.org.
235) United Nations, Resolutions and Decisions of the Security Council 1991,
New York 1993, www.un.org.
236) United Nations, Resolutions and Deci-sions of the Security Council 1992,
New York 1993.
237) United Nations, Resolutions and Decisions of the Security Council 1993.
238) United Nations, Resolutions and Decisions of the Security Council 199 4,
New York 1996.
New York 1998.
240) United Nations, Resolutions and Decisions of the Security Council 1996,
New York 2000.
Белешка о аутору
Александар Андрић Логос рођен је 22.11.1967. у Тузли, где је

завршио основно и средње образовање. У Тузли је живео до
1992. Историју је почео да студира на Филозофском фа-
култету у Сарајеву, а дипломирао је 1996. на Филозофском
факултету у Београду. Од 1996. живи у Бијељини где је за-
послен као професор историје. Прво дело о историји Срба
објавио је 2012. године, a израду новог и оригиналног
научног приказа историје Срба наговестило је објављивање
дела Историја Срба, II измењено издање 2016. Поред тога
објавио је и кратак преглед историје науке и филозофије
природе под насловом Путовање мисли – увод у потрагу за
истином, 2. измењено издање, (2017). То дело садржи неке
неочекиване замисли. Таква је замисао да се појављивање
света (Велики прасак) може замислити као Прва грешка у
односу на савршено ништавило пре тога. Из тога су изведене
мисли да се кретање и постојање свега дешава кроз правило
понављања грешке, али и да свет истовремено постоји и не
постоји, то јест кроз кретање стално настаје и нестаје.
Објављена дела:
Историја Срба, Београд 2012;
Историја Срба: 1918-2008, Београд 2013;
Историја Срба: нови век до 1918, Београд 2014;
Историја Срба: средњи век, Београд 2014;
Историја Срба од 1918. до 2012, Београд 2015;
Увод у филозофско-научну потрагу за истином, Београд 2015;
Путовање мисли: увод у потрагу за истином, Београд 2015;
Историја Срба: до средине XV века, Београд. 2016;
Историја Срба, 2. измењено издање, Београд 2016;
Путовање мисли: увод у потрагу за истином, 2. измењено
издање, Београд 2017.
Историја Срба I, Београд 2017.
www.independent.academia.edu/AleksandarLogos
САДРЖАЈ:
1. De administrando imperio : Време стварања и неке

исправке преводa 7
САЖЕТАК – 7; АBSTRACT – 8; De administrando imperio:

Време стварања и неке исправке преводa – 9; Србија и
њена војска од 924. до 927. године – 30; Прилог 1 :
Границе Србије и Хрватске 924-927. – 38; Прилог 2 :
Границе Србије око 820. – 41; Прилог 3 : Савремени
хеленски алфабет – 42; Прилог 4 : Процена броја ста-
новника на Балкану и у Европи око 900. године – 43;
Списак извора – 47; Списак литературе – 48
Увод у грађанске ратове 53
1. Грађански ратови на подручју Југославије од 1991. до 1995. 55
Ширење утицаја САД и ЕУ у време распада СФРЈ – 55;

Потпуни нестанак средишње власти СФРЈ и припрема
грађанског рата у Хрватској и Словенији – 62; Ни рат, ни
мир у марту 1991. и Председништво СФРЈ – 73; Јачање
присталица Југославије у Председништву СФРЈ и оружани
сукуоби у периоду март-мај 1991. – 78; Кратки рат у Сло-
венији јун-јул 1991. – 86; Избор Месића за председника
Председништва СФРЈ и Брионска декларација – 94; Ору-
жани сукоби у Хрватској 1991. и повратак усташа – 97;
Грађански рат од августа 1991. и битка за Вуковар – 107;
Почетак рада Хашке конференција ЕЗ о Југославији и
проглашење независности Македоније – 117; Бадинте-

рова комисија и правна разградња СФРЈ – 120; Признање
независности Словеније и Хрватске од Европске заједни-
це – 123; Припреме за рат у Социјалистичкој Републици
БиХ 1991. – 127; Проглашење Српске Републике БиХ
(после РС) – 133; Референдум Муслимана и Хрвата у БиХ
1992. – 136; Долазак УНПРОФОР-а у РСК и привидни мир
са Хрватској – 142; Преношење рата из Хрватске у БиХ у
пролеће 1992. – 145; Почетак рата у Сарајеву и призна-
ње независности Републике БиХ – 157; Стварање Са-
везне Републике Југославије (СРЈ) и повлачење ЈНА из
Македоније – 165; Повлачење ЈНА из БиХ и одлука УН о
кажњавању СРЈ – 168; „Коридор-92” и „Сарајевски
тунел” – 175; Економско уништавање Србије од 1992. –
181; Рат од средине 1992. и избацивање СРЈ из УН – 188;
Рат у првој половини 1993. и Овенови мировни планови –
200; Пропаст Овенових мировних планова и рат „свих
против свих” у другој половини 1993. – 206; Хипер-
инфлација 1993. у СРЈ и план стабилизације 1994. – 210;
Култура, здравство и спорт 90-их година 20. века – 216;
Споразум о почетку нормализације односа Хрватске и
Србије и први напади НАТО-а на РС 1994. – 219; Поли-
тички и економски сукоб Републике Србије и Републике
Српске у другој половини 1994. – 225; Примирје у БиХ
почетком 1995. и пад западне Славоније – 230; Особље
УНПРОФОР-а као таоци и Сребреница 1995. – 233;
Хрватско освајање Републике Српске Крајине (РСК) 1995.
– 241; Напад НАТО-а на Републику Српску у августу и
септембру 1995. – 251; Мировни споразум у Дејтону
1995. – 258; Жртве грађанског рата у БиХ и РС – 264;
Ердутско-загребачки споразум – 267
2. Кратки мир 1996-97. и рат на Косову 1998-99. 269
Суспензије санкција УН и јачање самосталности Црне

Горе – 269; БиХ под управом „високих представника” од
1996. до 1999. – 279; Срби у независној држави
Хрватској од 1996. до 1999. – 293; Две „државе” на
Космету и припреме за рат – 297; Рат УЧК (ОВК) против
Србије и СРЈ од фебруара 1998. до марта 1999. – 302;
Сусрети у Рамбујеу и догађаји пред напад НАТО-а – 311;
Садржај 431
Почетак напада НАТО-а на Србију – 315; Пад „невидљи-

вог” (Ф-117) и „колатерална” штета –319; Појачавање
напада и осећај усамљености у априлу 1999. – 323; Сла-
мање воље за отпор СРЈ у мају 1999. – 326; Кумановски
споразум и Резолуција 1244 – 330; Долазак КФОР-а на
Космет и прогон Срба – 333; Питање карактера ратова
1991-99. и контроле над њима – 338.
3. Од повлачења са Косова до рецесије 2009-2012. 343
Укидање ратног стања у Србији и убиства у „име државе”

– 343; Космет од краја 1999. до 2003. – 347; Пораз Ми-
лошевића на изборима 2000. – 351; Двовлашће и избори
за скупштину Србије 2000. – 359; Изручење Милошевића
МКСЈ УН и његова смрт – 361; Време распадања ДОС-а –
364; Од транзиције социјалистичке привреде до рецесије
2009-2012 – 368; Проглашење државе Србије и Црне
Горе – 375; Демографске промене према пописима 2002.
и 2013. – 378; Убиство председника владе Зорана
Ђинђића – 381; Срби у Републици Српској и БиХ од 1999.
– 384; Срби у Хрватској од 1999. – 389; Одвајање Црне
Горе и доношење устава Србије 2006.– 391; Избори
2008. и Космет као „препрека” приближавању ЕУ – 394;
Проглашење независности Косова 2008. – 397; Стварање
Српске напредне странке и избори 2012. – 401; Србија
између евроатлантских интеграција и Истока – 402.
Скраћенице и симболи 407
Абстракт 411
Summary 412
Zusammenfassung 413
Одабрани извори и литература 415
Белешка о аутору 427

Александар А. Логос
Издавач:
АТЦ, Београд
Уредник:
Петар Андрић
Корице
Мирослав Крстић
Абстракт
Анђа Савић
Summary
Зорица Николић
Zusammenfassung:
Драгана Јовановић
ISBN 978-86-85117-46-6
Тираж:
300
Штампа:
АТЦ, Београд 2019.
CIP - Каталогизација у публикацијама
Народна библиотека Србије, Београд
94(=163.41)
94(497.11)
АНДРИЋ, Александар 1967-

Историја Срба. 1, Допуна 4 ; Историја Срба. 5 / Александар А. [Андрић]
Логос - Београд : АТЦ, 2019 (Београд : АТЦ). - стр. 431: илустр. : 24 cm
Тираж 300. - Белешка о аутору: стр. 427. - Напомене и библиографске
референце уз текст. - Библиографија: стр. 47-49 и 415-426. - Абстракт:
История Сербов 5; Summary: History of the Serbs 5; Zusammenfassung:
Geschichte der Serben 5.
ISBN 978-86-85117-46-6
a) Срби – Историја
б) Србија –Историја

Istorija Srba 1 Dopuna 4 Istorija Srba 5

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Istorija Srba 1 Dopuna 4 Istorija Srba 5

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Александар А.

ИСТОРИЈА СРБА 1 : Допуна 4

ИСТОРИЈА СРБА 1: Допуна 4

У штампаном издању све

САЖЕТАК: Данас, као време када је написана цела књига

КЉУЧНЕ РЕЧИ: De administrando imperio, Константин VII

ABSTRACT: Today, as the time of writing the whole book

KEY WORDS: De administrando imperio, Constantine VII

Од 920. Константин VII постајао је све даљи од царске власти,

уз помоћ својих присталица затворио синове Романа I. Константин VII

Оригинал DAI је изгубљен. У Паризу се чува најстарији препис

пише: „до 60 × 50 коњаника (то јест до 3.000)”.32

ки синови (Ιωάννή и Μηχαήλ) цара Симеона.39 За реч «Ἀλογοβότουρ»

Када се Хрватском ширила и уливала (εκβάλλω) та велика

силу и множину војске имала je (εἶχεν) Хрватска до архонта Креши-

најмање два Трпимирова сина. Прво је краткотрајно владао Здеслав (Седеслав)

је могао почети да влада најраније после Првог сабора у Сплиту. Из

Под претпоставком да се глаголом «εκβάλλω» (уливати и ширити

заокруживањем, писац DAI могао је увећати војску Срба и Хрвата за

до 100 „хиљада” = од 95 до 100 пута 400 = од 38.000 до 40.000 пешадинаца.

Према замисли о општенародној војсци, Србија би требала имати

је нашао само 50 људи.61 Опис оставља могућност да се замисли да

мали на када се пореди са бројем војних бродова Византије, али

су Бугари освајали Србију 924. а кнез Захарије напустио државу,

Захарија пратила и копнена војска Србије. Колико је у спојеној

подручју Западног Балкана у Х веку. Из тога следи, иза војске од

Мени изгледа да је писац у DAI намерно увећавао војску. Због

у данашњој Хрватској) и доњег Врбаса (у Босни). 75 Ако је коњицу

На почетку владавине Крешимира I, вероватно око 926. настао

Два изгубљена извештаја о војсци Србије око 924. и војсци

Хрватској у време пропасти Српске државе (924).

Србија и њена војска од 924. до 927. године

После првог пораза у сукобу са Захаријем, цар Симеон послао

побегао је према Хрватској. Кнеза је пратио вероватно део његових

Мљет у области Неретљана, или у Хрватску. 90 Бугари до острва нису

Претходно је писано да је Хрватска око 926. могла имати око

Симеон је желео да се врати у Цариград и тамо буде признат за

дошао је у пусту Србију и почео обнављати државу, а онда су почели

Шта је било са Захаријем није јасно. Могао је бити већ мртав

га је цар Петар да престигне непријатеље Бугара и тако је поставио

рогенит писао као средњовековни хроничар и да писање „после седам година”

О границама Хрватске, једну анализу дала је Нада Клаић.105 У

била на подручју данашњег Босанског Петровца, а не подручју

Србија допирала до Врбаса, хрватска жупа Цетина је жупама Плива

према северу, а не према ушћу Западне Мораве, то јест рубу долине

На простору између Бугарске и Србије, негде уз Јужну Мораву,

Неки изузетци у читању спојених слова

За број становника који је живео по километру квадратном око

Процена становништва Европе око 900. године према

Све процене на основу понуђених табела су грубе, а број ста-

целих бројева (1,5 и слично). Следи, процена густине становништва

Предлог исправљене процене становништва у Европи око 900.

1) Византијски извори за историју народа Југославије, I, Београд 1955.

22) Aleksandar Uzelac, Prince Michael of Zahumlje – a Serbian ally of Tsar

Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ)

подржавали а јединство СР Србије. После тога СР Србија је добила

Ширење утицаја САД и ЕУ у време распада СФРЈ

На догађаје у СФРЈ око 1990. значајан утицај вршиле су војно и

У то време Слободан Милошевић и Вељко Кадијевић (Имотски

војске са тенковима да узме седишта председника, владе и скупштину Русије

(СССР). Обе водеће државе, СССР и САД, имале су довољно

Европска унија одлучила је да обележава 9. мај као Дан Европе.14

Ономе што су власти из Вашингтона (САД) желеле да ураде, или да