Radovan Becirovic Trebjeski-Stabljike Srpstva

СТАБЉИКЕ СРПСТВА –
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Садржај
САДРЖАЈ
11 ПРКОСНИК ИСКУШЕЊУ ВРЕМЕНА – МАНИФЕСТ
( I ) СРБИНОВО РАЈ - ДРВО ЖИВОТА

(О гуслама и гусларима)
36 ГУСЛЕ
37 АКАДЕМИЈА ГУСАЛА
40 ГУСЛАР
41 СРПСКИ ГУСЛАР
43 ПЕТРУ ПЕРУНОВИЋУ – ПЕРУНУ
44 ТАНАСИЈЕ ВУЋИЋ
( II ) СТАБЉИКЕ СРПСТВА - БЕСМРТНИЦИ

(Великим јунацима)
48 МИЉАНУ ВУКОВУ
49 НА ГРОБУ НОВИЦЕ ЦЕРОВИЋА
50 НОВАКУ РАМОВУ
51 МАРКУ МИЉАНОВУ
52 ВУЛЕ НЕШКОВ
53 ЛУКА ФИЛИПОВ
3
54 ИБРУ БУЛАТОВИЋУ
55 ИСАИЛУ ТОМИЋУ
56 ВOЈИНУ ВЛАХОВИЋУ
57 ГАВРИЛУ ШИБАЛИЈИ
58 БЕГАНУ СЕРДАРУ
59 ТУЛЕ ТОДОРОВИЋ
60 ПОПОВИЋ ЋАБА
61 ШОЛУ ШЋЕПАНОВИЋУ
62 МИЛИНКУ ЈЕЛИЋУ
63 МРКОЈЕ МИЈУШКОВИЋ
65 ГАЛЕ МИРКОВ АЛЕКСИЋ
( III ) КРУНИСАЊЕ ПРОШЛОСТИ

(Великим биткама и Турским погибијама)
67 КОСОВСКА БИТКА 1389. ГОД

85 ЦАРЕВ ЛАЗ 1712. ГОД
90 КРУСЕ 1796. ГОД
92 МОЈКОВАЧКА БИТКА 1915. ГОД
113 МОЈКОВАЧКИ ВУЧЕДОЛАЦ
116 МОЈКОВАЧКИ ЛАВ
119 СПОМЕНИК НА ТАРИ РИЈЕЦИ
124 У МОЈКОВАЧКИМ ГОРАМА НА ЂУРЂЕВДАН 1917. ГОД
125 ЧАРДАК ЗИНДОВИЋА
130 СМАИЛ-АГА ЧЕНГИЋ
135 ЈЕДНА КРВАВА ДРАМА У ПЛЕМЕ ЋЕКЛИЋЕ
140 ОМЕР ПАШИНА ГОДИНА
4
145 ЧОБАНСКО ГРОБЉЕ НА ПЛАНИНИ МОКРОЈ У ШЕКУЛАРУ

149 КРИВОШИЈСКА БУНА 1869. ГОД
160 КРУНСКИ САВЈЕТ
162 КНЕЖЛАСКИ МИР
164 ЦАРЕВО КАЈАЊЕ
167 ПОХАРА ЖАБЉАКА
170 ПОХАРА КУЧА 1774. ГОД
174 ОСЛОБОЂЕЊЕ НИКШИЋА
178 ЗАУЗЕЋЕ НИКШИЋА
186 ТАЛИЈАНСКЕ РЕПРЕСАЛИЈЕ ПОГИБИЈА ЈАГОША ФЕМИЋА С ДРУШТВОМ У СЕЛУ ФЕМИЋА КРШ)
188 МОРАЧКИ ХАЈДУЦИ (ПОГИБИЈА ХАСАН-БЕГА МЕКИЋА)
196 ПОГИБИЈА ЈАФЕР-БЕГА ЧЕНГИЋА
199 ЗАР ТУЂИ СКАДАР
( IV ) ЛУЧЕ СА МРАМОРЈА
(опјевана Српска историја)
201 ГОРСКИ ПРЕСТО

211 ЛИМОВ ГРОБ
214 СЕРДАР ЈОЛЕ И ВОЈВОДА ПЕКО
218 ЂАУР-БАБА - ШУКО МИЛОВИЋ
219 СУЛЕЈМАН ПАШИНА ГОДИНА
223 ЈУНАЧКА ОСВЕТА РИСТА ПОПОВИЋА
227 КО ЈЕ БИО ШЋЕПАН МИЈУШКОВИЋ
230 ТРИ ХАЈДУКА
235 ВОЈВОДА ДРЕКАЛЕ
238 ГЛАД У ЦРНОЈ ГОРИ
5
240 ПЕТРОВАРАДИНСКА АЖДАЈА

244 КНЕЗ ИВАН ОД СЕМБЕРИЈЕ
247 НИЗ ХЕРЦЕГОВИНУ
249 ЧЕТИРИ ВЛАДАРА
251 ЦРНА ГОРА У РОПСТВУ
254 ШВАБЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
257 СРБИЈА У РОПСТВУ
262 ДРОБЊАЦИ
264 РОВЦА И РОВЧАНИ
268 (ЦРНОЈ ГОРИ КАО) ЋЕЛЕ КУЛИ
270 ЦРНОЈЕВИЋИ
272 МАРКОВ САН
274 ДВА КРАЉЕВА ПУТА
277 СМРТ КРАЉА ПЕТРА I
280 КРАЉ НИКОЛА И ЊЕГОВА ЂЕЦА
281 СКУПШТИНА У ПОДГОРИЦИ
283 ПОСЈЕТА КРАЉА АЛЕКСАНДРА ЦРНОЈ ГОРИ
( V ) ПОЛОМЉЕНА КРИЛА
(Српске погибије)
289 ВИТЕШКА СХВАТАЊА

292 ПОГИБИЈА БЛАЖА БОШКОВИЋА
299 РАДЕ БАКОВИЋ
305 ЈУНАЧКА СМРТ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ ВОЈВОДЕ ТРИПКА С. ЏАКОВИЋА 1876.ГОД
313 ПОГИБИЈА ВЕЛИКОГ ВОЖДА КАРАЂОРЂА
320 ПОГИБИЈА КРАЉА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА
6
336 ПОГИБИЈА ПЕТРА КРШИКАПЕ

341 СТЕВАН ПЕРОВИЋ – ЦУЦА
345 ПОРУЧНИК МАРКО БОЖОВИЋ НА ТОПУ
349 СИНОВАЦ
353 ПОГИБИЈА АРСА МИЛИЋА
358 МИЛОШ ЧЕЧОВИЋ - ВУКАДИНОВИЋ
361 МУЧЕНИЧКА СМРТ ЈОВА ЏАКОВИЋА 1917. ГОД
367 ПОГИБИЈА РАДОИЦЕ ВОЈИНОВИЋА
373 РОПСТВО И СМРТ РАДОЈА ЂИЛАСА 1918. ГОД
377 ЛАЗАР С. ЧЕЧОВИЋ
383 ПОГИБИЈА МАРКА ПУЛЕТИЋА
387 ВИТЕШКА ПОГИБИЈА РАДУЛА М. РАДОВИЋА
391 РАДОЈИЦА Ј. ПОПОВИЋ
395 МИЛОШ ДЕЛИЋ
399 МИРКО МАЛИШИЋ
( VI ) КЉУЧИ ЗЕМАЉСКОГА РАЈА

(Свадбарске и женске пјесме)
401 СТАРЕ ЦРНОГОРКЕ

403 ЖЕНИДБА БЕГА ЉУБОВИЋА
415 ЗИРКА КАЈОВИЋА
418 ВОЈВОДА ИЛИЈА КОСОРИЋ И МЕХМЕД-ПАША СЕЛМАНОВИЋ
421 КНЕГИЊА МИЛЕНА О РАДОЈУ КОНТИЋУ
422 ХАЈДУК ВИЛА
424 ЖЕНА ЈЕ ЖИВОТ
7
( VII ) ОТВАРАЊЕ НЕБЕСА

(Пјесме посвећене свецима)
426 СВЕТ ПРОРОК ИЛИЈА

427 РОПСТВО, ЖЕНИДБА И СМРТ ЗЕТСКОГ ВЛАДАРА ЈОВАНА ВЛАДИМИРА 1016. ГОД
431 КРСТ ЦАРА БУГАРСКОГА КАО ЛАЖНА ЗАЛОГА
432 СВЕТИ СТЕВАН ПИПЕРСКИ
433 СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ
438 ДУХОВНА РИЗНИЦА
439 ПУТ У СВЕТУ ЗЕМЉУ
( VIII ) ЛОВОРИКЕ
(Посвете)
445 ПЛАЧ ВИЛЕ РАВИЈОЈЛЕ

450 ИСТОЧНИЦИ СЛОБОДЕ
453 КЛАНАЦ ДУГА
455 ЊЕГОШУ
456 ПРИНУДНЕ МИСЛИ
459 ИЗГУБЉЕНА НАДА
463 ПОЛОМЉЕНЕ САБЉЕ
466 ПОСВЕТА ОБИЛИЋА ПОЉАНИ
468 ПОЗДРАВ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ
471 ВИЛА
472 СТОЈАНУ КОВАЧЕВИЋУ
473 НА ГРОБУ МИЛОВАНА РОЋЕНА
474 РУГОВСКА КЛИСУРА
8
474 КУПА ВИНА

477 МАЈЧИНО ПИСМО
480 ПРОПАСТ АУСТРИЈЕ
484 НА СПРОВОДУ ЈАНКА К. ПОПОВИЋА
487 МОМ УВАЖЕНОМ ПРИЈАТЕЉУ БАЈУ КАСТРАТОВИЋУ
490 РАДОМИР СЛАВКОВ ИВАНОВИЋ
IX ТРАГ ЂАВОЉЕГ СЈЕМЕНА

(Јаме у Црној Гори)
497 КРВАВА ВЕЧЕРА

503 ЂАВО У ЦРНОЈ ГОРИ
506 ЈАМЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
512 ИЗЛАЗАК УЈАМЉЕНИХ
( X ) БЕСАНЕ НОЋИ – ГРОБОСЛОВИЈАДА

(Натписи са надгробних плоча)
515 ГРОБОСЛОВИ
( XI ) ЗАБЕЛЕЖИО Р. Б. ТРЕБЈЕШКИ
(Пјесме других аутора)
536 БЛАЖО ШЋЕПАНОВИЋ

539 ОСВЕТА КЉАЈИЋА БЕЋИРА
542 ВУЛЕ БАТРИЋЕВИЋ – НЕНЕЗИЋ
9
544 НАШИ ВЛАДАРИ ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ

546 НАША ШКОЛА
547 МИЛОВАН БЕЋИРОВИЋ
549 ИСТОРИЈА ТУРСКОГ ЦАРСТВА
( XII ) ЖИВОТ БЕЗ ЖИВОТА

(Пјесникова аутобиографија)
551 СТАРОСТ ЈЕ ЧУДО

553 ЖИВОТ БЕЗ ЖИВОТА
556 РЈЕЧНИК
10
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Пјеснички манифест
ПРКОСНИК ИСКУШЕЊУ ВРЕМЕНА
(или пјеснички манифест Радована Бећировића Требјешког)
Хаџи Радован Бећировић Требјешки (1898-1986), последњи епски бард српскога народа, дјеловао је у
српској књижевности као пјесник више од шест деценија (од средине двадесетих година па све до смрти - 1986.).
За читаво то вријеме он је био, и до данас остао, највећи пјесник новије епске народске поезије у српском народу.
Као аутор великог броја десетерачких и осмерачких пјесама испјеваних "на народну", Радован Бећировић се
потврдио снагом истрајног, даровитог и надасве омиљеног ствараоца. Његове ће пјесме бити радо читане и
слушане све док не замукне јаук струне испод гудала српскога гуслара. Јер, како рече митрополит Амфилохије,
нема колибе, црногорске ни босанске, ни херцеговачке, гдје се не чују звуци гусала и гдје се не пјевају пјесме
Радована Бећировића.
Иако је књижевно-критички оцјењиван и од стране истакнутих критичара, историчара књижевности и
пјесника (Драгиша Витошевић, Новак Килибарда, Јеврем Бјелица, Амфилохије Радовић, Матија Бећковић, Момир
Војводић, Комнен Бећировић и академик Милосав Бабовић), Радован Бећировић није добио цјеловиту и
поузданију књижевно-критичку оцјену. Осим успутних и дјелимично површних импресија, књижевна критика му
није посветила неопходну пажњу; његово пјесничко дјело није аналитички ни студиозно разматрано па се о њему,
нажалост, не може стећи потпуно и синтетичко мишљење. Евидентан је, дакле, раскорак између популарности
Бећировићевог пјесничког опуса односно његове перцепције на једној, и критичких разматрања о њему, на другој
страни. Да би тај раскорак био премошћен, потребно је стваралаштву овог пјесника приступити са више
књижевно-аналитичких захвата. Ми овом приликом таквих амбиција немамо, само ћемо у најкраћим потезима
представпити пјесникове тематско-мотивске и идејне просторе и покушати да претпоставимо мјесто његове
поезије у генези књижевно-историјских и књижсвно-естетских вриједности. Зато смо овај предговор и замислили
само као прилог за будуће анализе Бећировићева пјесничког опуса.
11
Избор из његове поезије у овој књизи подијелили смо, према тематици, на неколико одјељака. Та тематика
је разноврсна, али јој је окосница сам предмет пјесникова инспиративног одушевљења — витешка
хиљадугодишња историја српског народа, бременита великим бојевима и мегданима, подвизима гласовитих
јунака и свијетлим примјерима њиховога чојства. Бећировић је такорећи опјевао читаву српску историју. Нема
владара, од краља Бодина до краља Александра Карађорђевића, нити истакнутијег српског јунака који није нашао
мјесто у Бећировићевој поезији. Исто тако, нема значајнијег догађаја у српској историји (од Косовске до
Мојковачке битке) који није био предмет његовог пјесничког интересовања. Те су теме и данас привлачне и не
само у Црној Гори, а нарочито су то биле у вријеме кад је Бећировић отварао двери српског пјесништва. Зато је он
и постао најпопуларнији пјесник у Црној Горп између два велика рата, а опстао као бард српске епике на широким
просторима које су покривала српска племена динарске струје.
II
Из тог првог периода издвајају се три пјесме које су због актуелности тема највишсе допринијеле Бећировићевом
устоличењу на пиједестал најславнијег пјесника у Црној Горп тога времена. То су: Мојковачка битка, Долазак
краља Александра у Црну Гору и Погибија краља Александра.
Мојковачка битка је једна од највећих и најзначајнијих Бећировићевих пјесама, која се по естетским квалитетима,
по снази ликова и развијености догађаја приближава пјесмама вишњићевске форме. Академик Бабовић ову
пјесму, с разлогом, и проглашава за "најдраматичнију и за најекспресивнију пјесму после Вишњића, Подруговића
и Старца Милије". У овој пјесми Бећировић опјевава велики историјски догађај у коме је и сам као добровољац
учествовао. Та је пјесма, дакле, писана на основу сопственог искуства и најнепосреднијег увида у драматику
догађаја о коме пјева, са пуном свијешћу о изузетном значају тог и таквог датума српске повјеснице. Осим тога,
пјесник је и од других учесника и команданата прикупљао податке о свим појединостима везаним за ову битку: о
плану борбе и распореду снага, о кретању појединих црногорских и аустроугарских формација, о губицима на
једној и другој страни итд. Бећировић овдје, у форми епског десетерца, описује и констатује све оно што је
егзактна историјска наука доказала: мала Црна Гора се упуштила у оружани сукоб са моћном Аустро-Угарском
царевином да би обезбиједила слободну одступницу србијанској војсци. Због тога је Мојковачка битка један од
оних историјских догађаја у мученичкој и славној повјесници црногорских Срба, који најдосљедније осликава
12
њихову високу патриотску, слободарску и етничко-политичку свијест. Завршни стихови поруке Јанка Вукотића
вовојсци "подсјећају на знамените ријечи спартанског војсковође Леонида, али су узвишеније поштовањем
слободе избора. У њима се не помиње закон, који је увијек принуда, већ завјет. Па и тада 'А ко неће, нагона му
нема'. Како то величанствено звучи" (Милосав Бабовић). Бећировић у овој пјесми у први план истиче хришћанска
етичка начела којима су се руководили Црногорци. Њихово опредјељење да уђу у рат са далеко надмоћнијим
нелријатељем представљало је израз братске саможртвене љубави засноване на Јеванђељу. Осим тога, пјесник
истовремено предочава снагу српске националне свијести код Црногораца која се огледа у њиховој одлучности да
до последњег човјека бране интересе интегралног Српства јср СУ свесрпски интереси били, како једни — тако и
недјељиви.
Бећировић у овом компетентно показује пут транспозиције историјске грађе у умјетничку форму.
Заснивајући казивање на јасним историјским чињеницама, које успјешно прелама у призми сопствене пјесничке
замисли, пјесник се уочљиво и директно приближава српском Хомеру — Филипу Вишњићу. Догађаје, ликове и сам
природни колорит Битке, Бећировић приказује веома пластично и сугестивно. Естетском руху чињеница уграђених
у пјесму и укупном умјетничком утиску знатно доприносе зналачки употријебљена бројна стилска средства:
контраст, епско понављање, поређење, епитети итд. У складу са најбољим традицијама наше класичне епике,
Бећировић не само да цијени противника, већ га и сажалијева.То је у овој пјесми видно на једном мјесту, гдје се ,
иначе, честа лирска одступања која прекидају ток описивања битке:
Ето куд се удаљих од боја

Да излијем осјећања своја,
Јер гинуше против своје воље
Па ме срце за њима забоље.
Иако су туђе народности,
Неко њине оплакује кости.
Пјесник нскрено саосјећа са оним малим, обичним људима из непријатељских редова који против своје
воље остају без гроба и мрамора, далеко од дома и порода, да би утолили амбицијске жеђи својих господара.
Овдје најбоље долази до изражаја Бећировићева хуманистичка визија човјека и његов хришћански поглед на
13
свијет. У овој пјесми пјесник помиње (скоро набраја) истакнуте јунаке и команданте свих војних формација, од
највећих до најмањих, описује њихове значајније подвиге у свијетлу њихових карактерних особина. Због оваквог
приступа пјесник је лирским пасажима разбијао устаљени композицијски слијед карактеристичан за пјесме сличне
тематике, па је композицијска мозаичност Мојковачке битке уједно, и њена мањкавост и њена врлина.
Пјесму Долазак краља Александра у Црну Гпру Бећировић је написао 1925. године када је по други лут
испиуњен аманет владике и пијесника Његоша да почива у цркви на Ловћену. Његошеву цркву и гробницу
обновио је краљ Александар који је тим поводом боравио у Црној Гори. Иако светковини на Ловћену Бећировић
посвећује свега осмину своје пјесме, он ефектно дочарава најсвечанији моменат — када краљ Александар
оставља Његошу своја најдража одличја:
То изрече, гадарију скиде,

Да га преци и потомци виде,
Па је на гроб Његошев поставља,
Да преноћи у знак поштовања:
Па Албанску скиде споменицу,
И стави је на свету гробницу
На Ловћену. највишем олтару,
Дар краљевски Вјечном господару.
У највећем броју Бећировићевих пјесама и у скоро свим његовим познатијим пјесмама појављује се вила
која је, као и у нашим народним пјесмама, увијек уз главног јунака — било да га подсјећа на догађаје из
прошлости, било да му предсказује будућност. У овој пјесми, након што му је пожељела добродошлицу, вила
говори краљу Александру кроз која ће мјеста да прође, подсјећа га на знамените догађаје који су се одиграли на
тим мјестима, на тамошње јунаке и њихове подвиге, на светиње и знаменитости које се ту налазе истичући њихов
историјски, културни и духовни значај. Кроз уста ловћенске виле пјесник сублимира најблиставије тренутке
црногорске прошлости. Тај дио пјесме је најобимнији и уједно најзначајнији са естетског становишта. Ту је
Бећировић испољио свој пјеснички дар и вјештину. можда више него у било којој другој својој пјесми. Његово
версификаторско умијеће овдје је посебно дошло до изражаја. Римовање је спонтано и скоро беспрекорно.
14
Његови складни и естетизовани стихови у овој пјесми одзвањају снажном српском националном » историјском
свијешћу, као и православном хришћанском побожношћу. Због свега тога је Долазак краља Александра у Црну
Гору једна од најбољих Бећировићевих пјесничких творевина, са обиљем успјешно, стилски градираног, лирског
колорита. Када је о стилским средствима ријеч, већ на самом почетку пјесме препознајемо употребу словенске
антитезе (карактеристичне за усмено пјесништво словенских народа) која се састоји од питања, негације тог
питања и одговора :
Или Острог Црногорци бране?

Ил' се жени Српски чар Шћепане?
Ил се Марко из Урвина креће?
Од тог бити ниједнога неће.
Јер сад тога ниједнога нема,
Но се народ Црне Горе спрема,
Да дочека свога владаоца,
Александара ослободиоца!
Долази јој војсковођа прави
Да Његоша на Ловћен постави,
Покрајину родну да обиђе
Да га браћа Црногорци виде.
И у овој пјесми налазимо бројна лирска одступања од основног епског усмјерења, нарочито у опису природе
и мјеста куда пролази краљ са својом свитом. Индивидуализација лика главног јунака (краља Александра) дата је
умјетнички увјерљиво и осмишљено. Он је приказан као прави изданак из народа који се током читавог пута тако и
опходи. Топлину односа и међусобног поштовања, Бећировић је приказао сугестивно, али ненаметљиво.
Очито је да Бећировић са посебним пијететом пјева о краљу Александру Карађорђевићу, приказујући га као
оличење доброте и храбрости. Погибија краља Александра је такође једна од умјетнички успјелијих
Бећировићевих пјесама, која има разгранату и широку композицију. У пјесми се најмање говори о самој погибији,
већ је тежиште казивања пренесено на збивања прије и послије погибије. Пјесма се састоји од неколико цјелина.
15
У уводу краљ окупљеним главарима образлаже свој пут у Француску и извјештава их о политичким приликама у
Европи и на Балкану. Затим слиједи опис краљеве бљештаве спољашности при кретању са паралелом на његове
ратничке подвиге. Значајан елеменат пјесме је опис краљевог проласка кроз Црну Гору и његови сусрети са
народом који га одушевљено поздравља. И овдје пјесник осликава краљеве симпатије за свој народ:
Све пролази села и паланке.

Срета тужне без синова .мајке,
Стиже малу ђецу без отаца,
Гледа босе старце код оваца,
Чује сестре ђе за браћом туже,
Види гладне ђе богате служе;
Па их себи зове и дарива.
Нема гаквог господара жива
Да толико сиротињу воли,
Царско срце за сваким га боли.
Затим слиједе епизоде: краљев долазак у Француску и величанствен дочек, сама погибија, одјеци његове
погибије у земљи, дирљив сусрет краљице са мртвим краљем, долазак краљевих посмртних остатака у земљу и,
на крају, спровод и сахрана. При крају пјесме налазимо један мотив који је присутан и у нашој народној поезији и у
Хомеровим еповима. Ријеч је о приказивању коња као разумних бића која саосјећају са својим господарима, а која
и сама имају способност говора:
Кад краљеве понијеше кости

Тад да видиш јада и жалости:
Стаде тутањ друма чавленика,
Док ето ти хата тавленика,
Грозне сузе низ чутуру ваља
16
То је вранац Александра краља.

Празно седло, господара није,
Зенгије му устурене двије.
Рже вранац господара тражи.
Куне земљу: "Дај ми ишта кажи,
Ко погуби мога господара ?
С ким сам дошо из рата крвава?"
И у овој пјесми појављује се вила, која главном јунаку указује на опасности уз сугестије да одустане од пута.
Експресивна снага Бећировићева стиха најбоље се у овој пјесми потврђује и опису Руговске клисуре. Од
употријебљених стилских средстава најчешћа је персонификација, хипербола, градација и епитет. Оно што у
великој мјери умањује естетску вриједност ове пјесме јесте (на моменте) насилна рима. Бећировић је, наиме,
сматрао да без риме нема поезије, те да она лредставља најбитније пјесничко својство. Зато нема ниједне његове
пјесме која није римована. Да би доследно спровео римовање пјесник за Александра каже да је "био краљ
Југословенаца", а да стари фараони "трошаху дневно милионе". Иначе, форсирано римовање, тј. рима по сваку
цијену је, за пјесму која би да буде "цела лепа" — најопаснија неизвјесност — у овом случају Бећировићева
пјесничког поступка. Осим тога што представља панегирик краљу-ослободиоцу и ујединитељу, ова пјесма уједно
показује колико је и њен аутор подлегао идеји југословенства, којом се тада заносио српски народ.
III
У пјесми Једна кобна септембарска ноћ 1912. године (или Погибија Блажа Бошковића), објављеној такође
између два свјетска рата, Бећировић опјевава један трагични догађај о коме се у то вријеме навелико
расправљало, нарочито међу учесницима чувене Битке за Скадар. Ријеч је о мучком убиству Блажа Бошковића,
команданта Друге дивизије Зетског одреда, које је, по свему судећи, наручио престолонаследник Данило,
командант Зетског одреда, уочи самог напада на Скадар. Зато пјесник, на моменат, пјеснички разголићује
тајновитост овог убиства описијући Бошковићеве убице, како:
17
Сваки бјеше господскога лица,

Ка да служе некаквога принца.
Ово убиство је деморалисало црногорску војску, изазвавши у њој панику и пометњу, тако да су Турци у
противнападу повратили Велики Бардањол, кључни положај у одбрани Скадра.
Бећировић у овој пјесми наглашава какве је трагичне последице по црногорску војску имала Бошковићева
погибија. Његов лик је осликан веома успјешно. Пјесник га приказује као непоколебљивог и одлучног патриоту који
је спреман да са својом војском дијели зло и добро, али који истовремено од ње тражи поштовање и послушање,
залажући се за хијерархијски принцип утемељен на старој српској војничкој (и хајдучкој) традицији:
Ми имамо адет од старина

С чим чувасмо Црну Гору нашу;
— Да поштује чета харамбашу,
А он с њима, зло и добро свако
да дијели. И сад ћемо тако!
Бећировић са нескривеним одушевљењем пјева о Бошковићу, дајући суд о његовом чојству и витештву
приказујући га као оличење врсног војсковође који без узмака и страха предводи своје ратнике:
Ђе се жице зубима сијеку,

Гледаћете мене на зеленку.
Складним стиховима, и са потпуном римом, опширно је описан спољашни изглед главног јунака (његова
физичка снага и љепота преко описа одјеће и оружја). Тај дио пјесме је, чини нам се, умјетнички и најуспјелији.
18
IV
Са изванредним осјећајем за значај одређених догађаја у историји српског народа Бећировић је написао
пјесму Скупштина у Подгорици, у којој прославља одлуке Велике народне скупштине у Црној Гори, од првог
новембра 1918. године, о уједињењу са Србијом. Бећировић је био пјеснички ангажован и у току Другог
свјетског рата. Међутим, од свих његових пјесама написаних у том периоду сачувана је (и то само у одломцима)
пјесма Јаме у Црној Гори. Сам наслов указује на њена тематска и инспиративна полазишта. Наиме, у овој пјесми
Бећировић је помоћу живих, пластичних и скоро натуралистички обојених слика, пуних ужаса, освијетлио сурове
комунистичке злочине над недужним народом у Црној Гори, који се по бестијалности могу мјерити само са
усташким злочинима над српским народом у овом впјеку. Судбина је хтјела да Бећировић буде људски и
пјеснички свједок материјализације Дантеових инферналних визија на нашем тлу. Ова пјесма је несумљиво
најаутентичније и најпотресније пјесничко свједочанство о комунистичким звјерствима у Другом свјетском рату,
настала као израз пјесниковог интелектуалног отпора и суда ријечи. Народ ју је прихватио као мелем на свјеже
ране и као осуду дотад невиђених злочина на сопственом огњишту. Због тога је ова пјесма (поема) штампана као
летак који је ишао од руке до руке и који је тако доспио у руке Ивана Горана Ковачића. Мало се, наиме, зна да је
управо ова пјесма била инспирација том хрватском пјеснику да напише своју чувену поему Јама. Ова
Бећировићева пјесма представља његов пјеснички тестамент и опомену да се опјевани ужаси више никада не
понове. Кроз уста ујамљеног мученика пјесник нам поручује:
Муке наше свијету кажите,

Али братске крви не тражите!
Исту мисао ће четрдесет двије године касније (1984.) изрећи и патријарх српски Герман приликом освећења
цркве у Јасеновцу: Да праштамо — морамо, да заборавимо — не смемо! И овдје Бећировића видимо као
еминентно хришћанског мислиоца који полази од идеје праштања као од основне хришћанске идеје, али се држи и
оног новозавјетног императива: Истина ће вас ослободити!. Умјетнички убједљиво, уз разноврсна пјесничка
средства и уз реалистички приступ и поступак, Бећировић заокружује суштину теме коју пјеснички
проблематизује.
19
Послије Другог свјетског рата Бећировић наставља да интензивно пише, али сада, за разлику од
предратног и ратног периода када је тематизовао и актуелне догађаје и савремене ликове, предмет његовог
(озбиљнијег) пјесничког интересовања представљају искључиво догађаји из прошлости, Бећировићево строго
окретање тој тематици, осим његовог несумњивог интересовања за њу, условила је и чињеница да је он на
савремене догађаје, као и на оне из ближе прошлости (нарочито из тек завршеног рата ) гледао дијаметрално
супротно од побједника који су били јасно (читај строго) прописали шта се, и на који начин — смије писати.
Нарочито су двије пјесме потврдиле Бећировићеву предратну популарност. То су пјесме: Горски престо и
Женидба бега Љубовића. Повод да Бећировић напише пјесму Горски престо (са поднасловом Трагом
црногорске историје) била је студија др Бранислава Ђурђева Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII вијеку
(Сарајево 1953.), у којој је доказано да је Црна Гора током та два вијека плаћала Турцима харач. Широки народни
слојеви у Црној Гори који су своју, заиста блиставу прошлост, посматрали романтичарски, максимално је
идеализујући, нијесу схватали критички научни приступ историјској проблематици, нити су марили за архивску
грађу и формално-правне аргументе, већ су поменуту студију доживјели као груб атак на историју и традицију
Црне Горе. Као народски пјесник Радован Бећировић се осјетио позваним да у форми епског десетерца оповргне
књишку, историјску аргументацију и да покаже да је Црна Гора "колијевка српских великаша" и "костурница бегова
и паша" која, под сваку цијену; никад "мира шћела није". Набрајајући све важније битке вођене са Турцима, све
државнике и истакнуте војсковође, побједе појединих племена и подвиге појединаца, као и велика остварења у
области духовности и културе (Пивски манастир, Ободска штампарија, Његошева дјела итд.), Бећировић при крају
пјесме поставља питање — реторско:
Па зар трпи понос Црне Горе

Змај ил' вила да је чим прекоре?
Кад смо били турска раја права
Окле нама Махмутова глава?
20
И у овој пјесми Бећировић испољава дар да замахне стихом и да у дистиху да изванредну и оргиналну
пјесничку слику:
Твоје горе и стијене тврде.

Још турскијем лешинама смрде:
Још лисице на брду Космашу,
Прекљувају старца Кадри пашу;
Још вранови по граду Клобуку,
Московима утробице вуку.
Полемички интонирана ова пјесма представља апотеозу витештву, храбрости и непокорности српског
народа у Црној Гори.
Бећировићева десетерачка пјесма Жевидба бега Љубовића представља препјев истоимене осмерачке
лирско-епске пјесме краља Николе. Краљ Никола је, пак, препјевао пјесму Сватовско гробље на Моринама из
збирке Косте Хермана, али за ову збирку Бећировић није знао (наиме, на насловној страни његове десетерачке
баладе, која је штампана као брошура, пише да је испјевана "по Николи I"). Женидба је, иначе, омиљена тема
епске поезије па је природно што је била предмет и Бећировићевог пјесничког интересовања.
Женидба бега Љубовића је грађена на оштрим и драматичним контрастима: племенити бег Љубовић,
његова побожна мајка и лијепа вјереница супротстављени су њиховом некадашњем слуги бегу Лакешићу,
незахвалном и осионом скоројевићу. Лакешић не само што је преотео вјереницу свом бившем господару и
добротвору бегу Љубовићу, већ жели и да га брутално понизи тражећи од њега да му пошаље коња за дјевојку
или да му изађе на мегдан. Разборита Љубовићева мајка је одвратила сина од двобоја шаљући по вјерном слуги,
потајно од сина, вранца Лакешићу. Пјесма се, завршава тријумфом правде: Лакешићеви сватови се заједно са
младожењом, враћајући се са дјевојком кући, мрзну у снијежној планини Морињу. Једино преживљавају слуга и
дјевојка.
Пјесник успјешно слика како спољашњи изглед својих јунака тако и њихова душевна стања. Изванредним
драмским средствима приказана је сцена смрзавања сватова у пустој планини коју је изненада захватило
21
незапамћено невријеме. Кроз читаву пјесму, од почетка до краја, протеже се идеја — чији је носилац мајка бега
Љубовића — да ће добро увијек побиједити зло и да се за сваки гријех, прије или касније, мора испаштати.
Косовска битка, као најзначајнији догађај у васколикој историји српскога народа, била је снажна инспирација
умјетницима различитих изражајних средстава, а нарочито епским пјесницима. Косовски завјет је уцијепљен у
српску националну свијест, прије свега кроз народну и умјетничку књижевност и јаку народну традицију која је
активно живјела у Црној Гори, као јединој непокореној српској земљи. Црна Гора је била чувар "Лазаревих
аманета" (Краљ Никола) и у којој се, његошевски речено, збјежало све оно што се није хтјело "у ланце везати".
Као што је познато, кроз цјелокупно своје стваралаштво Његош провлачи тезу, засновану на народном
предању и историјским чињеницама, да су Црногорци директни потомци преживјелих српских витезова, учесника
у Косовском боју. Краљ Никола такође варира исту идеју. У духу таквог, историјски основаног и утемељеног
схватања, и Бећировић ослободилачку борбу црногорских Срба промишља као континуитет косовске идеје и
опредјељења "за крст часни и слободу златну". Напајан на изворима такве традиције Радован Бећировић је у
Косову нашао своју праву тему коју је надахнуто опјевао у пјесми Косовска битка, насталој на основу пјесама
косовског циклуса, традиције и историјских чињеница.
Ова пјесма се одликује вишеаспектним приступом теми. Бећировић своје излагање заснива на
фактографији (онолико колико је она позната историјској науци), држећи се хронологије догађаја и покушавајући
да нам открије њихов дубљи смисао. Са доста оригиналности, широко и комплексно, приказани су главни
догађаји: Муратово убиство, изненадни напад Турака, ток саме битке, хватање цара Лазара и његово одвођење
код Мурата, погибије српских јунака. Многобројни призори у пјесми дочарани су са пуно драмског смисла и
стиховне вјештине. Пјеснички зрело, кроз драматичне дијалоге и монологе, аутор даје психолошки портрет и
карактерне особине главних актера. И у овој пјесми, као и у пјесмама косовског циклуса и нашој народној
традицији, Вук Бранковић и Милош Обилић приказани су као два симбола, као носиоци двају супротстављених
погледа на живот и свијет.
Милош је примјер патриоте-подвижника коме су част и образ изнад сопственог живота. Пјесник је у његов
лик смјестио универзалне категорије истине, правде и љубави које га мотивишу да изврши свој витешки завјет.
Вук је оличење кукавице, издајника и вјероломника у чијој издаји, злоби и зависти пјесник види разлоге српског
пораза. Лик цара Лазара је дат снажно и осликан веома емотивно. Он је приказан као еминентно хришћански
владар коме је својствена одговорност, честитост, храброст, морална узвишеност и као круна свих тих категорија
22
— светост. Српска Православна Црква га је канонизовала и уврстила у свој календар као светог великомученика,
па га као таквог види и Бећировић. Дајући, наиме, на крају пјесме веома узбудљиву и сугестивну слику његове
погибије, он каже:
Царска глава у крви се дими,

Ал' вијенац мученија прими.
У овој пјесми има довољно праве поетске љепоте, природног и логичног тока у приповиједању и описивању,
да је можемо сматрати умјетнички успјелом. Суиптилне метафоре доприносе умјетничкој вриједности ове пјесме,
будући да је метафорично проглашено правим књижевним основама (Нортроп Фрај). По многим
стилскоизражајним специфичностима ова пјесма заузима истакнуто мјесто у Бећировићевом пјесничком опусу.
VI
Теми о улози гусала и гуслара коју су обрађивали и велики српски пјесници друге половине прошлог вијека
(Лаза Костић, Ј. Ј. Змај, Војислав Илић), Радован Бећировић је поклонио велику пажњу посветивши јој шест својих
пјесама (Академија гусала, Српске гусле, Гусле, Гуслар, Петру Перуновићу Перуну и Танасије Вућић), међу
којима су, запажањима, описима и оцјенама најбогатије: Академија гусала, Српске гусле и Петру Перуновићу
Перуну. Бећировић посебно наглашава да гусле увијек говоре истину ("српске гусле не знаду да лажу"), да су оне
чувале нашу историјску свијест ("ми смо од њих упамтили доста") и да су нам током дугих вјекова ропства биле
лијек и утјеха од клонућа ("кроз велика и бурна стољећа, биле су нам утјеха највећа"). Улогу гуслара у српској
историји Бећировић скоро да кристалише:
Кад је Србин највише стрепио,

Гуслар га је надом кријепио.
Оштрио је пјесмом јатагане,
А гуслама лијечио ране.
23
Највећи број ових пјесама, које представљају апотеозу гуслама, Бећировић је написао тридесетих година
овог вијека када у Европи и Америци долази до поновног оживљавања интереса за српску и словенску усмену
традицију и када Матија Мурко, Милман Пери и Алберт Лорд, научници свјетског формата, врше обимна и
систематска теренска истраживања о нашем народном пјесништву, највише у Црној Гори и Старој Рашкој.
Двојици најбољих тадашњих српских гуслара – Петру Перуновићу из Пјешиваца и Танасију Вућићу из
Горње Бијеле (Дробњак) — Бећировић је посветио пјеснички простор. Када је ријеч о естетској вриједности ових
пјесама, треба истаћи да је пјесма о Петру Перуновићу умјетнички много успјелија. Ово је иначе једна од изузетно
ријетких Бећировићевих десетерачких пјесама састављених од катрена, гдје се римује први и трећи а други и
четврти стих. Аутор посебно наглашава чињеницу (коју помиње и Мурко у свом раду (Geografija i historija u
narodnim epskim pjesmama) да је Петар Перуновић током првог свјетског рата код наших исељеника у Америци, са
гуслама у рукама, агитовао да иду и бране отаџбину. У пјесми посвећеној Танасију Вућићу, гуслару чија је
вјештина била предмет научне анализе Романа Јакобсона, једног од највећих лингвиста XX вијека и писца
незаобилазних студија о словенском епском пјесништву и фолклору, Р. Бећировић се посебно осврће на његову
занимљиву и богату биографију. Вућић је пјевао на двору краља Николе и на бројним црногорским ратиштима;
посредством Герхарда Геземана боравио је у Берлину и Прагу, гдје су његове пјесме и снимљене; наступао је и
пред предсједником Чехословачке Т. Масариком, који га је одликовао Орденом бијелог лава. Иначе, свуда је
наступао у црногорској народној ношњи коју Бећировић са усхићењем и до детаља описује.
Пјесму Српске гусле Бећировић је написао крајем шездесетих година овог вијека поводом напада на
народну епску поезију и гусларску традицију, који су долазили од ондашњих креатора културне политике у Црној
Гори. Ријеч је о неафирмисаним књижевницима и полуинтелектуалцима комунистичко-сепаратистичке
провенијенције који су били у служби ондашње политичке гарнитуре у Црној Гори, а данас су протагонисти
екстремне антисрпске политике појединих странака и псеудокултурних и псеудонаучних удружења (тзв.
Crnogorsko društvo nezavisnih književnika, тзв. Crnogorski PEN centar, тзв. MAtica crnogorska итд. ). Разлог њихове
кампање против народне поезије био је превасходно тај, што она убједљиво говори о развијеној српској свијести у
Црној Гори и што, по природи ствари, афирмише оне категорије које представљају суштину историјског
идентитета Црне Горе, а то су Православље и српство. У вријеме комунистичког фалсификовања историје
управо су те двије категорије биле проглашене за јерес. Иза декларативног оспоравања умјетничке вриједности
24
народних епских пјесама (које су идеолози расрбљавања Црногораца проглашавали "пјесничким туморима") крио
се покушај оспоравања цјелокупне историје, традиције и меморије Црне Горе, коју је народна поезија (са)чувала и
афирмисала. Негаторски однос идеолошки острашћених културних арбитара према народној епској поезији,
подстакао је Бећировића да у пјесми Српске гусле још једном истакне значај и улогу гусала у очувању српске
националне свијести и православне духовности и да са чуђењем притврди - упитно:
Манастири и свето гудало —

То је српску вјеру сачувало.
Па тај олтар зар да се угаси,
Који име Србиново спаси,
И зар данас да се роде људи,
Да не слуша кад Србин загуди?
У великом броју Бећировићевих пјесама дати су развијени ликови истакнутих црногорских жена. Ту се
налазе свијетли примјери њихових моралних подвига и храбрости. У пјесми Старе Црногорке он набраја имена
познатих "женобаша" и "чоек- жена" које су достојне славе и адекватне пјесничке хвале.
VII
Бећировићеве религиозне теме су честе колико су честе и религиозне алузије, мисли и асоцијације давате
узгредно и фрагментарно у појединим пјесмама. Пјеснику је религиозност унутрашње пјесничко својство, језгра и
потка шире мисаоне мотивике. Она из његових пјесама зрачи и дјелује изнутра. Бог му је алфа и омега,
свеприсутан и свепрожимајући. Било да говори о себи или свијету око себе, о прошлости свога народа или о
подвизима великих јунака, о њиховом етосу и судбини, Бећировића увијек прати његов хришћански поглед на
свијет и вјерничка сигурност. Сав је окренут етичким вриједностима које произилазе из "православне филозофије
истине", тј. хришћанске догматике. Зато је етичка димензија његове поезије религиозно одређена, она емитује
православно, светосавско схватање витешке човјечности.
25
Путу Свету земљу је најзначајнија Бећировићева пјесма са религиозном тематиком. Исповиједајући своја
осјећања која су га прожимала током ходочашћа по Светој земљи, он је испјевао десетерачку пјесму несумљиве
умјетничке вриједности. Осим тога, ова пјесма више него било која друга његова пјесма, показује Бећировића као
пјесника мисаоних диспозиција. Он је у њој рефлексивно дубљи, неголи у било којој другој својој пјесми. Она
проговара дубином доживљаја божанске стварности. Импресионира пјесниково познавање старозавјетне и
новозавјетне историје. Разрађеним пјесничким сликама пјесник је читаоцу приближио догађаје описане у
Јеванђељу о Христу, као и познату причу из Старог завјета о Аврамовој спремности да жртвује сина Исака.
Набрајајући редом знаменита мјеста која је посјетио током свог боравка у Светој земљи, Бећировић опјевава
догађаје који су се одиграли на тим мјестима или су на било који начин везани за њих. Свакако је највећи утисак
на њега оставио доживљај на Велику суботу на Христовом гробу:
У суботу око неко доба

Сину огањ са Христова гроба.
Расклопише анђели небеса,
А Бог огањ од облак искреса
Да вјерују људи у чудеса.
Нек вјерују они који виде,
Да ће опет на земљу да сиде!
Радован Бећировић није опјевао само српске владаре и истакнуте јунаке, него и велике српске светитеље,
од првог српског свеца Јована Владимира до најновијег — преподобног Јустина Ћелијског. Пјесма Ропство,
женидба и смрт зетског владара Јована Владимира 1016. г., нађена је у његовој пјесничкој заоставштини.
Надахнутим стиховима Бећировић је опјевао чудесну повијест о љубави кнеза Јована Владимира и Косаре, кћери
бугарског цара Самуила, као и Владимирову мученичку смрт. Аутор у први план даје Косарин морални портрет,
њено истинско богољубље и човјекољубље. Она је оличење духовне и физичке љепоте и носилац најузвишенијих
моралних назора. У оквирима пјесме о светом Јовану Владимиру, Бећировић говори и о крсту цара Владислава
који је овај послао Светитељу као знак добре воље, а који је у ствари представљао залогу преваре и средство да
се српски кнез домами у Преспу и погуби:
26
Тај крст пуних десетак стољећа,

На срамотну превару подсјећа,
Те у њему нараштаји виде,
Докле људско ништавило иде.
Са посебним надахнућем и љубављу Бећировић је пјевао о Светом Василију Острошком Чудотворцу, чије
се мошти налазе у манастиру Острогу недалеко од Никшића, града у коме је пјесник провео велики дио свога
живота. Захваљујући томе он је веома често ишао на богослужења у ову велику српску православну светињу.
Слушао је приче острошких калуђера и многобројних вјерника о чудесним исцјељењима код ћивота Светог
Василија. Бећировићу је импоновао и борбени дух овог великог архијереја који се за вријеме свога владиковања,
енергично и успјешно, супротстављао сили агресивног ислама и римокатоличког прозелитизма:
То је српског рода дика:

Био вођа устаника,
Друг старијех бесмртника.
Носио је под мантије,
Самокресе, пушке двије.
У овој пјесми посвећеној Светом Василију поводом тристогодишњице његовог престављенија, Бећировић и
надахнуто опјевава, прије свега, његов подвижнички живот и ревновање у "острошкој хладној ст'јени" гдје је још за
вријеме свога земаљскога живота чинио чуда. Снага његове молитве је учинила да из острошке стијене потекне
вода:
По његовој благој молби.

Острошка се греда проби;
Зби се чудо једног дана,
Изби вода ко с Јордана.
27
У двјеста тридесет седам стихова у осмерцу са пуном римом, Бећировић је мајсторски опоетизовао његово
житије са посебним смислом да нагласи оно најважније, а да при том не заборави ни ситне детаље који
употпуњују слику о Светом Василију. У овој пјесми пуној оригиналности, енергије и пјесничке свјежине, Бећировић
луцидно запажа чињеницу да се св. Василије као митрополит и пожртвовани пастир бескомпромисно обрачунавао
са непријатељима православне вјере и повјеренога му стада, али да је, с друге стране, досљедно практиковао
заповијест из Јеванђеља о опраштању личним непријатељима:
Ко га вређа — он опрашта.
Ко га мрзи — он га схваћа,
Он све људе зове браћа.
О светом Петру Цетињском чудотворцу, Бећировић говори у више пјесама, али је његов лик најпотпуније и
најсугестивније дао у пјесми Морачки хајдуци (са поднасловом Погибија Хасан-бега Мекића око 1798. године).
Пјеснички надахнуто и зналачки, Бећировић је вајао његов психолошки лик, посебно истичући његову изузетну
улогу коју је као владика миротворац, државотворац и војсковођа имао у историји Црне Горе:
Сузе рони и Богу се моли,

Отоманској сили да одоли;
Домовину своју да прошири,
Завађена братства да помири.
Веома увјерљиво и реалистично, помоћу сугестивних слика и поређења, дочарана је духовна и

интелектуална снага светога Петра, као и његова спољашност:
За то му је лице као зора,

А још само непросуте кости,
Од дугога поста и старости.
28
...................................................
Пет странијех језика говори.
С јадима се великијем бори,
Те је рано изгубио здравље,
За мир Божји и за православље.
Кријепи га духовна висина,
Ка Јована Захарина сина,
Кад је спава у мртвачкој скрињи,
У далекој јорданској пустињи.
Његова наредба Црногорцима да достојно сахране Хасан-бега Мекића представља најбољи показатељ
српског витешког односа према непријатељу:
Па нареди Петровић владика:

Сахраните српскога крвника
С почастима како доликује.
Стамбол данас за њим јадикује.
У пјесми Стеван Пиперски, написаној у дванаестерцу, Бећировић је опјевао овог великог српског
светитеља који се у XVII вијеку подвизавао у једној ћелији у Пиперима. Његов лик је дат реалистички вјерно. За
разлику од светог Василија и светог Петра Цетињског, који су својим архипастирским позивом били усмјерени да
буду народни вођи у борби за одбрану вјере, слободе и отаџбине, св. Стеван Пиперски није био на тај начин
ангажован на национално-ослободилачком плану. Зато се и по својој спољашњости он разликује од ове двојице:
Нит је има копља нити буздована,

Нити о рамену бистра џефердара,
Нит за пасом пушке, ни оштра ханџара;
Не носаше људску телесину на се,
29
Нит' јуначке токе да му прси красе.

А сјетимо се само како Бећировић описује светог Василија који носаше под мантије "самокресе, пушке
двије". Међутим, пјесник истанчаног нерва ни једног тренутка не губи из вида чињеницу да се ова тројица српских
светитеља у духовном смислу ни најмање нијесу разликовала. Напротив: и свети Стеван Пиперски, једнако као и
св. Василије и св. Петар "на срцу немаше мржње ни освете", па за то као и они, бјеше "доброћудан и благ ко мало
дијете":
У пјесми Горски престо Бећировић, поред осталог говори и о Светом Сави, првом српском архиепископу и
по ријечима оца Јустина "нашем првом бјегунцу из времена у вјечност". Након што конастатује познате чињенице
његова животописа, Бећировић пјеснички успјешно осликава смисао Савиног бјекства у манастир:
Побјего је од славе и лажи

Да духовно пристаниште тражи.
Пјесму Духовна ризница Бећировић је посветоо преподобном оцу Јустину Поповићу поводом његовог
упокојења 1979. године. Овог великог теолога и духовника, кога је лично познавао, Бећировић доживљава као
духовву ризницу и као богоугодника који је живот посветио служењу Богу, истини и правди:
Служио си истини и правди,

А живио у разумној нади,
У спасење и у васкрсење.
И сад вјекуј, духовна ризнице,
На обали ријеке Бистрице,
Уз темеље од цркве Ћелије,
Поред кости Бирчанин Илије.
Осим ових пјесама посвећених великим српским светитељима, Бећировић је написао пјесму Пророк Илија у
којој је опјевао овог великог старозавјетног пророка и светитеља, иначе једног од најпоштованијих светитеља у
српском народу. Снагом свог религиозног надахнућа и несумљивог пјесничког талента Бећировић говори о
30
пламеном карактеру овог светитеља и борца за правду и вјеру, а против разврата и неморала који је владао у
јеврејском народу за вријеме владавине безбожног цара Ахава и његове жене Језавеље. У само седам катрена
испјеваних у осмерцу и девет уводних дванаестераца, аутор је мајсторски смјестио најважније догађаје из
светитељевог житија. Уводни дио пјесме је посебно значајан у погледу пуноће пјесничког доживљаја, гдје се свети
Илија показује као чудотворац и пророк:
Молитвом и постом заслужи код Бога,

Те је Јордан штапом раздвојити мога.
Васкрсава мртве. Облак га је слуша,
Да му пушти кишу, да завлада суша.
Са доста успјелог пјесничког замаха, аутор даље описује како је у пустињи гавран светитељу доносио храну
и како се жив вазнео на небо пламеним кочијама које му је послао Господ.
VIII
Радован Бећировић је био снажно везан за свој завичај и о њему је често пјевао. Завичај је за овог пјесника
био неисцрпно врело мотива и непресушни извор инспирација. Врхови Дурмитора, Војника, Лоле, Крнова, Јаворја
и Сињавине — планина које окружују његово племе и које је свакодневно гледао са кућног прага — снажно су
дјеловали на пјесника, активирали његову мисао и интезивирали му осећања и имагинацију. Нарочито се, попут
многих српских умјетника, надахњивао снагом, величином и љепотом Дурмитора и његове околине. Због тога је
скоро дурмиторски исклесана и његова најкраћа пјесма. У само једном катрену који чини пјесму Дурмитор,
Бећировић скоро беспрекорно заокружује своје инспиративно усхићење:
Страшно нешто силом украшено,

Савршенство богодавног зида.
У предјелу људског расадника
Кип стравични облаке раскида.
31
Застајање даха пред овим планинским горостасом није могло бити, ни краће, ни једноставније — ни
успјелије оријечено. Као траг разуздане лавине која за собом оставља чудне контуре по кожи дурмиторских
урвина и точила звече ови стихови звуком истинског доживљаја.
Опјевао је Бећировић и дурмиторске "крше и точила", Савину воду, љепоту Црног језера и град Пирлитор
Војводе Момчила. Током свог дугог пјесничког живота Бећировић је написао скоро цијеле циклусе на завичајне
теме: Дурмитору, Дробњаци, Витешка схватања, Смаил-ага Ченгић, Војвода Илија Косорић и Мехмед паша
Селмановић, Вуку Лопушини, Гаврилу Шибалији, Исаилу Томићу, Ћеле кули и др. Осим тога у великом броју
фрагмената расутих у више његових пјесама не могу се мимоићи дурмиторски мотиви.
***
Рођен у Љевиштима, славном ускочком збјегу и природном утврђењу, одрастао и највећи дио живота
проживио у дробњачком селу Горњој Бијелој, Бећировић се формирао у аутентичном епском амбијенту, слушајући
предања и гусларске пјесме о борби српског народа за слободу, уопште, и о војевањима Ускока, Дробњака и
Морачана, посебно. Ове околности као да су га предодредиле да његује и афирмише епску традицију, чојство и
витештво својих племеника и свијест о њиховој заједничкој прошлости и судбини. Тако је у пјесми Смаил-ага
Ченгић побједа над Турцима и погибија Смаил-аге на Мљетичку 1840. године приказана као заједнички подвиг и
успјех, дјело братске слоге и људског прегнућа. Овјековјечио је Бећировић у својим пјесмама учеснике скоро свих
крупнијих догађаја из дробњачко-ускочке повјеснице.
IX
У последњим годинама свог пјесничког рада Бећировић је написао аутобиографску пјесму Живот без
живота у којој освјетљава свој трновити животни пут и горка искуства. Детаљно хронолошки, са мноштвом
медитативних фрагмената и сентенци, суптилних запажања и коментара, пјесник набраја многобројна искушења,
муке и патње које су му биле стални животни пратилац. Опјевавајући свој "живот без живота", трагедије у
породици (губитак шесторо дјеце и брата), учешће у ратовима, робовања у миру ("робово сам код девет
владара"), жигосања и шиканирања на идеолошкој основи, материјално сиромаштво и сталну борбу за голу
32
егзистенцију, Бећировић само узгредно истиче да је, на крају, његово огромно богатство — у мирној, чистој
савјести:
Велике сам муке подносио,

Тешко бреме страдања носио.
......................................................
И куда сам земљом пролазио
Сто сам пута на смрт долазио,
Ал' сам вазда гледо и пазио,
Те нијесам ни мрава згазио.
Овим стиховима као и читавом пјесмом Живот без живота, Р. Бећировић је сугестивно исказао свој
животни кредо, своје "вјерују". Као православни вјерник, у духу новозавјетног учења о окретању другог образа и у
складу са хришћанским ставом о односу према личном непријатељу и према проблему освете, Бећировић
одлучно стоји на становишту да је боље и душекорисније бити угњетени него угњетач, бити оштећен него
оштетити, бити мученик него мучитељ. Био је јачи од искушења времена и успио да надвлада све људске мржње
и неправде.
***
И да закључимо:
Бећировић је пјесник доказане и постојане стваралачке снаге и завидних вриједносних домета. Изграђујући
преко шест деценија свој епски пјесмотвор, а остајући вјеран традиционалним вриједностима епског наслеђа,
успио је да убједљиво искаже сопствено виђење српске историје и жилу куцавицу времена у коме је живио. Дакле,
вриједност Бећировићевог епског опуса је не(о)спорна. Међутим, ваља рећи да је та вриједност истовремено
неуједначена што преусмјерава суд о њеној укупној тежини и крајњем домету.
Његова је поезија значајна не толико по својим литерарно-поетским и стриктно естетским вриједностима
већ, прије свега, по томе што она синтетизује то опште, универзално, естетско, и оно специфично духовно, које
33
карактерише искуство, менталитет, карактер, историјску судбину, тј. дух једног народа. Као српска, ова поезија је
превасходно одређена својим српским духом и у томе је садржана њена главна вриједност са аспекта историје
српске књижевности.
У основи Бећировићевог пјесничког надахнућа и расположења је српска прошлост, прије свега историја и
традиција Црне Горе. Њена специфична улога у историји српског народа, њена "борба непрестана", њена
егзистенција и њена судбина, била је основна диспозиција Бећировићевог пјесништва коју је он даље успјешно
епски уобличавао и онеобичавао. У Бећировићевој поезији, у њеним темама, мотивима и идејама, у сликама,
ријечима и метафорама, осјећа се Црна Гора као "колијевка српских великаша", као "гнијездо српскијех сила"
(Никола I); осјећа се њен српски дух и дах, њено историјско искуство и судбина. То је уједно изражено у идејама
које имају универзалну људску вриједност: (идеје живота, смрти, васкрсења, борбе, слободе, љубави и
праштања). Радован Бећировић Требјешки је у својим пјесмама успјешно васкрасавао вријеме бојева и још
успјешније оживљава.'' душевна стања српских витезова задојених "вјером Обилића". Његово пјевање је примјер
емотивне блискости пјесника и јунака. Лако је, наиме, уочљиво да Бећировићеву поезију карактерише изузетна
пјесникова присност са историјским личностима о којима пјева, тј. са својим књижевним ликовима. Он се према
њима односи са својеврсном мјешавином поштовања, љубави и дивљења. Тако је овај пјесник опстао и постао
јачи од искушења времена.
Никшић-Београд Будимир Алексић

Аранђеловдан 1997. Михаило Шћепановић
34
СРБИНОВО РАЈ - ДРВО ЖИВОТА
(О гуслама и гусларима)
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Србиново рај-дрво живота
ГУСЛЕ
Када гусле преко крила ставим И нацију јаку и велику,

На све старе муке заборавим, Оставио у вјечноме мраку,
И уморну снагу опоравим. И сваки ће тако да обрши,
И највише кад се разочарам, Који људске односе прекрши,
Узмем Гусле па се разговарам, Ето куд се у прошлости занијех,
Кад ми оне на крилу зајече, И да туђи опомињем гријех,
Од сваке ме болести лијече, Но слушајте наше гусле миле,
Кад поменем Косово и Вука, Које су нас надом кријепиле,
Задрхти ми гудало и рука, Кроз велика и бурна столећа,
На вечери како завардаше, Биле су нам утеха највећа,
Кад Милошу Лазар наздрављаше, Послушајте гусле и гуслара,
Ал Муратов случај кад повежем, Људска душа нек ви се одмара.
Глас подигнем а гусле притежем,
Па ми срце у грудима пјева,
На мукама како је зијева,
Ко да такве људе обожава,
Ко слободе туђе угрожава,
И краљ Шведски онда на Полтави,
Што Русима оружје остави!
Наполеон и Виљем су тако,
Оба пошли путем наопако,
Па и Хитлер и његова сила,
Сломио је на Балтику крила,
36
АКАДЕМИЈА ГУСАЛА
Негдје Србин сакривен у гори Историја Старога завјета,

Страшно чудо измисли и створи, Србиново рај дрво живота
Научи га сила са небеса Посађено из божије руке
Јаворово дрво те отеса. Те га спаси кроз највише муке.
Ископа га и кожом подапе, На њима је написана тема:
И низа њ, га коњску длаку запе. „Који народ историје нема
Онда дрво јаворово сави. Па ма каква и колика била
Па и на њ, га коњску длаку стави. Тај је народ ка' птица без крила.“
Па кад длаком про длаке превуче Ето тако српске гусле кажу,
То му исто као муња пуче. Српске гусле не знаду да лажу,
Цио свијет зачуди се томе Та је њина културна висина,
Шта измисли Србин роду своме, Прелазила са оца на сина.
Да то чудо има од дрвета, Па зар данас да се роде људи
Само Србин од свега свијета. Да не слуша Србин кад загуди?
То је дрво с јаворова пања, Зато слушај, мој Србине брате,
Пуно силе, истине и знања. Какво чудо твоје гусле памте,
Није шала пет стотина љета, Те не паде твога рода слава,
Суво дрво да расте и цвјета. У велики понор заборава,
Вазда гори а да не изгори – Још кад бијах на мајчину крилу
Вазда мртво а довијек збори – Ја чух од њих за змаја и вилу,
Довијек се за слободу бори, Који лете у облаке к небу,
То никаква није загонетка, И Милошев мегдан у Јастребу,
Него гусле српска петстољетка. Кад прекиде неситу аждају,
37
И кад оте крила љутом змају. Латини му свате крдисаше.

Сто сам пута од гусала чуја Ко проведе кроз морску отоку
За некаква Алију и Муја На срамоту Турцима дјевојку,
И Будалу Тала од Орашца, То су свати од Задра Тодора,
И за муке Вујадина Старца, Па кад Иван иде преко мора,
За Лазара и Косовску битку, Да дјевојку проси у Латина,
И за сабљу Милошеву бритку, За Максима несретнога сина,
За врлине Југовића мајке, Кад се отуд са сватима врну,
За љепоту Атлагића Хајке, Наопако за сву Гору Црну.
За невољу Кунине Златије, Па кад Дужде без икакве нужде,
За јунаштво Сењанин Тадије, Згази кумство да учини блудство.
За грофицу Џафер-беговицу, Па Јерина кад Србијом влада
Кад јој Новак продаде Грујицу, Те озида триста и три града,
Од велике невоље и муке, Тјерајући муке на кулуке
Те набавља храну за хајдуке; Док Новака зајми у хајдуке!
За орање Краљевића Марка, Њене куле и њене градине,
И Секула кад тражи ујака, Гробнице су српске омладине.
Од Сибиња бан-војводу Јанка, Та проклета Гркиња принцеза,
Па планине Кунар и Јадику, Смедеревца за Атину свеза,
И за Мусин гроб на Качанику, Даде Мару цару Агалару,
Па кад Марка опремаше мајка, Осрамоти династију стару...
На Косово да казује царство... Па сам чуја за воду Кораву,
Такво царство, такво свједочанство И за руску славу на Полтаву.
И толико књижевно богатство Па за црну битку ма Марицу
Нема свијет нема иностранство! И проклету Азачку тамницу,
Па сватове српског цар Шћепана, За некакво туре Ђерђелеза,
И Милоша у свате незвана, И судбину Петронија кнеза,
Ал' Милоша с њим да не б'јаше За сердаре и Влашке Котаре
38
За ханџаре, копља и гадаре,

За оклопе и за панцијере,
И Арапа троглаво звијере,
И за многе дане и мегдане...
Да је карта звијезда Даница,
А ја да сам ка' Спушка главица,
Да је перо брдо од пијеска,
А мастило Рајна и Сутјеска,
Да моћ имам пророка Аврама
И да живим више од Адама,
Па да сједем на врх од Балкана
И да пишем за милион дана
И описа, не бих по начину
Историјску њину величину.
Ви сте исток српских идеала,
Заштитнице правде и морала.
39
ГУСЛАР
Кроз вјекове и мрачна столећа,

Србина си на борбу подсјећа,
Код народа вјеру одржава,
Да ће српска васкреснут држава
Кроз највише невоље и муке,
Кроз олује и кроз карамлуке,
Дизали сте устанке и буне,
Против страшне Отоманске круне,
Кад је Србин највише стрепио,
Гуслар га је надом кријепио.
Оштрио је пјесмом јатагане,
А Гуслима лијечио ране.
Докле сину зора и свануће,
И крвника ишћера из куће.
И кад наста пјесма и весеље,
Опет гуслар сједе у прочеље.
Али им је остало у крви,

Ко ће бити потоњи ил први!?..
40
СРПСКИ ГУСЛАР
Куд ће љепша цика и музика За Косово жалосно кажују,

За Србина старог мученика, А с Милошем Србе ублажују
Од гусала и српског пјевача, Марков топуз и Рељина крила,
То нам срца у грудима јача. На гусле је урезала вила,
И ако су од јавора сува, Још и данас Азијате плаше,
Србин их је кроз вјекове чува, Да још Марко на шарину јаше!
Те му болне груди лијечише, И још да се кашље у Урвину,
И кроз црну таму свијетлише! Још му топуз виде о Шарину!
С гуслама се Србин поносио Још му шарац под пећином рже,
Кад је крвљу пољане росио, Још га виле чувају и држе,
И то су му страшне клетве биле: Поред Шарца коња Јабучила,
„У изрода гусле не висиле!“ Дурмиторског вијводе Момчила,
“Главе мушке не копа од пушке“ Гусле памте котарске сердаре
У њих србин полага, је наду, И удбинске Турке зулумћаре;
Да му никад клонути не даду Оне памте Страхињића бана,
То му бјеше свемоћни геније И војводу Љутицу Богдана,
Вођ, противу турске империје. И Милана од топлице воде,
Ми смо од њих упамтили доста, Па Новака памте у пећину,
Од кад царство Македонско поста. И проклету Ђурову Јерину,
Оне бјеху у помоћ Душану, Па како нам српски гуслар рече,
Кад задоби славу на мегдану; За Данила и за Бадњу вече,
Оне мрачне дане запазише, Потурице грдне кад исјече,
Како Турци Грке преварише, Подривање царево претече,
41
Није важно које је године, И крваве Вељкове крајине,

„Истријеби губу из торине“. „И Тимока златнога потока“,
Гусле памте Никца код оваца Манастири и свето гудало,
Па колико наших праотаца: То је српску вјеру сачувало,
Иван-бега, пивљанина Баја, Па тај олтар зар да се угаси?
И Чупића змаја од Ноћаја, Које име Србиново спаси
И Поцерца, Мутапа, Главаша, И зар данас да се роде људи,
И два змаја и витеза наша, Да не слуша кад Србин загуди!
Што падоше од сабље Фочића, Ој, Србине, дико од свијета!
Бирчанина и Ненадовића, Чувај гусле дужност ти је света
Ал' ево ти вожда Кара-Ђока, Јер то дрво са парчетом коже,
Ал' колико српских крволока, Силе нема која сломит' може,
Бритка сабља погуби његова, Два су царства најача пробала,
Све турскије, ага и бегова, Да одвоје гусле од гудала...
Те задиви цијелу Европу!
Гусле памте Рајића на топу.
Па Синђелић војвода код Ниша,
Турска сила тридесет пута виша,
На њ, га крену са Нишкога града
Турске војске дванајест хиљада,
Памти Чегар, памти Ћеле-кула,
Колико је закукало була,
Од једнога пушчанога гласа
Ту никоме није било спаса.
Гусле памте војевања стара,
Од Царева Лаза до Мишара,
Од Граховца до поља Тичара
Од Вучјега Дола и Фундине,
42
ПЕТРУ ПЕРУНОВИЋУ - ПЕРУНУ
Дал' то славуј са борове круне,

Пјева, те се сва природа смири
Да ли Орфеј на гитари струне
Дира гладног лава да умири?
Орфеј није мртав живи славно
Славуји се у прољеће буде
Снијег земљу сакрио одавно
Већ то гусле Перунове гуде,
Јече, звоне, Он грлом кликује
Као сиви соко из облака,
Мртве буди, живе довикује
Са гробнице косовских јунака!
Кори Србе због неслоге клете
Како своје изгубише царство,
Опомиње на дужности свете
Да словенско утврдимо братство!
Како не би „српском орлу крила"
Већ неслога косовска ломила!
Страшну војску стравичнијег дана
Дозвала је иза океана
За четири балканска владара
Жива ријеч Перуна Гуслара!...
43
ТАНАСИЈЕ ВУЋИЋ
(Чувени Српски гуслар)
Бијела је на извору Дрине Густи брци од уста до носа

Село иза Крнова планине, Као завид љуцкога поноса
Ту је било огњиште и кућа Могаше их под капу ставити
Старог кнеза Вукоте Вућића, Али ће га срећа прославити
Што се рањен са Косова врати И ако је славан био поста
То предање казује и памти Још са Али-Пашинога моста
И кнежеве: Јанка и Малишу Јер Њемачка посла Геземана
Ал' су личност имали највишу Те Вућића позва са Балкана
Чувенога Вућић Танасија Те овога црногорског сина
Који као звијезда засија Добравише у града Берлина
Јер овога Српског гуслара И на златне снимише га плоче
Слушало је толико владара Кроз вјекове дуге да свједоче
Кружио је понос идеала Да је ова научна мисија
Око њега и око гусала. Прогласила Вућић Танасија
Гледали му токе убојите Да је био гусларски Месија
И доламу од млетачке свите, А његове плоче да посвете
Цариградски џамадан и гаће Научнику што се звао Гете . . .
И ордење страно и домаће Да је Вућић у прошле вактове
И свилене турске тромболосе Учествова у многе ратове
Што цареви око себе носе., Са оружјем у бијеле руке
За пас ханџар с двије леденице, Храбрио је уз гусларске звуке
Што их колан држи на пређице, Одржава вИсину морала
Од војника па до ђенерала
44
Нит војводе бјеше ни сердара Те је гуслар у златноме столу

Који тога не слуша гуслара Пјева томе Словену соколу
Колико је запјевао пута За бој љути на Вучијему Долу
У Биљарди код краљева скута? За хајдучке муке у Лијевну
Па у наше дане мирнодопске И за страшну битку на Плијевну
Прошао је кроз земље Европске, Пјевао им побједе и славе
Из Берлина стиже му порука Словенима браћи са Витаве . . .
Предсједника доктора наука И великом Томи Масарику
На тај позив гуслар црногорски Што основа Чешку Републику
Подига је спомен историјски Док завика Тома Масарика
Да се пјева хпљадама љета Ђе слушаше онака публика:
Докле траје земље и свијета ,,Срета сам се са људима доста
Те ће плоче толико трајати Ал' нијесам љепшег има госта
И јуначка дјела спомињати Нит оваквог ођела од злата
Многе земље прође и Њемачку На токама одличја призната"
Докле стиже у Чехословачку Док дођоше фото апарати
И позва га Масарик у гости Сликаше их скупа у палати
Ту још бјеху велике личности Те ће слике свечане идеје
Ту предсједник Томаш и госпођа Вјековима остат у музеје
С неколико ратних војсковођа, Отоле се Вућић гуслар врну
Масарик му мушки руку стеже Поздрављаше Томаш Гору Црну
„Добро доша Србине витеже И са тога високог дочека
Изволите у нашој палати У пратњи је има Холичека
Уз јуначке Гусле запјевати Што цијени гусле изнад свега
За крваве борбе и времена И Геземан доктор поред њега
Што то друга немају племена Све велики од науке људи
Такве звуке такве величине Што Вућића зваше да им гуди
Што народе великијем чине" Ка човјека великог домета
45
Широм земље нашег континента

Тада Вућић има је прилику
Да посјети Чешку Републику
Да гост буде Томи Масарику,
Да имају заједничку слику
У Златноме Прагу на пријему
Масарик је даровао њему
Златни орден Бијелога Лава
Што људима великијем дава.
Није шала првога степена
Та велика трајна успомена
Нека му се на прсима гледа
Лично Томаш који му је преда
На сусрету на чешкоме двору
То је понос за сву Црну Гору.
46
СТАБЉИКЕ СРПСТВА - БЕСМРТНИЦИ
(Великим јунацима)
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Бесмртници
МИЉАНУ ВУКОВУ
Тај кастриот из Васојевића, А војвода мркова ошине

Сој, бре, као балчак Обилића! Не виде се брда од прашине.
Страшан као сибирска пустиња Море Турци залуд ви клањања,
Ил' таласи поврх мора сиња, Тјера Миљан аге са имања!
Груди су му тврђи од камена Одметник је с триста соколова
А лав би му лего на рамена. И с народом који нема крова,
Има љуте као зима зубе Ал' у таквој витешкој биједи
А више њих два се брка љубе. Дан им царске године вриједи.
Ту испод њих хучи врело буне,
А за тачност Ловћеном се куне,
На гробу му гудало и струне,
Под ноге му ропски ланац труне,
Не видиш му токе од бркова,
Које није у Млеткама кова,
Но скинуо са паше Селима,
А на њима скуп легије има,
Ка' влашиће с небескога свода,
Ил' кремење из химне народа.
Шта још краси тога горостаса?
Три зла што му вире иза паса!
Ал' што храни покрај кука вука,
Кад зарежи, царев логор бјежи.
48
НА ГРОБУ НОВИЦЕ ЦЕРОВИЋА
Овдје лежи великан закопат,

Мрк каурин витез и дипломат,
Историја дурмиторских гора,
Десна рука црногорског двора,
Тврди бедем племенски ослонац,
И Његошев први Црногорац,
Војсковођа, властелин и племић,
Бан-војвода Новица Церовић.
49
НОВАКУ РАМОВУ
Јунаштво ти потрошит не могу

Сви вјекови до страшнога суда.
Тебе што си с мачем крвавијем
Од јунаштва починио чуда.
0 Новаче, ријетки јуначе,
Да л' ти вила ханџар опчарава,
Те си тридес и седам турскије
На мегдану погубио глава.
Зато ти је свједок Црна Гора,
Признање те као вихор баци
Да вјековјеш с прахом уморнијем
На високој Требјешкој главици.
50
МАРКУ МИЉАНОВУ
Маленкост се моја диви Ни ко му је такво дао име,

Великоме знаку томе. Вјекови су остали за њиме,
Куд геније твој те диже То му боре на лицу говоре.
По простору бесмртноме? Ту гроб Марков, чојство лудско мјери,
Ил' промис'о божанствена Ка' звијезда кад оно трепери.
Или талих земље наше? Ту Етлава, илирска краљица,
Перо, сабљу и чојество Генцијава млада удовица
Црногорском сину даше. Заборави затворити врата
Та три поља непрегледна Те је била силом примората
И зависи трновите Удати се за римског Легата
И часови искушења Ту су пусти војводини двори,
Вијенцем ти главу ките. А у њима вјечна зубља гори,
Јер ни Бечу ни Стамболу Кучка ћеца Марковога соја
То за руком пошло није Овако каже: „То је кућа моја".
Да противу Црне Горе
Књаз постанеш Албаније.
Као Марко ко би други
Презиро си такву круну,
Ал' ти круна сама дође
С престоницом на Медуну.
Град је Медун сијед к'о из бајке,

Не зна му се ни оца ни мајке,
51
ВУЛЕ НЕШКОВ
Ка' вук гладан на пропланку,

Без имања и без куле,
Живио је у брдима
Нешков Вуле, Вуле, Вуле.
Посјеко је шесет глава
И живијех десет свеза,
То је Вуле Нешков мачем
На џевердар свој зареза.
Са Турчина мртва није
Ништа скидо нако главу.
Величина, таква, збиља,
И припада горском лаву.
И кад су му главу сјекли
Ни тада се није препа
Као да је брат Стојанов
Ил' Лазара Пецирепа.
На гроб му је написао
Кнез Никола оног дана
Да му није у јунадптву
Брђанина било равна.
52
ЛУКА ФИЛИПОВ
Вати — паша — прозва га је Свезанога роба срета

Кнез Никола оног дана Па му љуте ланце скида
Кад Османа пашу жива И слободе час честита.
Доведе му са мегдана.
„Пази само Осман пашо,
Тек опучи сабах зора,
Књаз у Турке угна хата, Часна ријеч нека важи
А Лука се на До Вучји — Све истину за До Вучји
Са Османом пашом хвата, Пред твојијем царом кажи.
На турскијем топовима А ти Лука вати паша
Заставе се српске вију Под шатор се мој одмори,
А горама и кланцима — Заиста се за довијек
Још се двије војске бију.
Ти одужи Црној Гори".
Муктара су унијели
Ту је Петар, ту је Пеко,
На носила пут Билеће,
Ту је Јоле, соко сиви,
А Селима никад више
Сви рекоше да ће Лука
Црна Гора гледат неће,
Док и Вучји До да живи.
Кнез познаде Осман пашу
Гдје га љути Пипер води,
Па представла Осмаи пашу
Хајдуцима и господи:
,,Ја и Осман у Паризу
Дружили смо као ћаци,
Па гдје данас нађосмо се
Као људи и јунаци".
Па ка' владар и побједник
53
ИБРУ БУЛАТОВИЋУ
Лелек се чује у Ровца тврда, Нема Маша барјактара,

Планине јече а плачу брда, С два морачка калуђера,
Слегло се племе до мутне Таре, Рашовића два сердара.
Над сјени једне легенде старе. Ти посљедњи бедем бјеше
У мркле ледне јесење дане, Тих старијех слободњака,
Умро је Ибро Ровачки бане, Па и тебе изгубисмо
Пао је земљи горостас стари, Друже људи и јунака.
Што за страх ничи никад не мари.
Насјекао се глава са зулумћара,
Носио ордење од пет владара;
И нема више сурога орла,
Нема витеза с Вучијег Дола,
Преста' је живот ал' није име.
С Платија вила јади за њиме:
„А збиља је сва истина
Што ми црни гавран рече
Од старије витезова
Баш ни један не утече".
Нема Мира ни Драгише,
Ни старога Вукалице,
Нема Луке ни Ненада,
Мнлисава љуте злице,
Нема Шола војеводе,
54
ИСАИЛУ ТОМИЋУ
(Поборнику за уставна права Црне Горе 1907. год)
Невине ми твоје крви

И часнога твога гроба,
Поносим се што не даде
Да те вежу као роба.
Што лавовски врат не сави
Да деспотски јарам тиче,
Нит се даде у синџире,
Узорите поборниче.
Друже правде и љубави
У част твојих идеала
Кад би могла рука моја
Златан би ти вјенац дала.
А шта могу, могу само
Да уздахнем на 'вој коси
За свијема што у борби,
Попадаше ка' ти што си?
Јест у борби но за кога?
Успавана маса дрема,
Кад градове такве ломе
Она за то појма нема.
55
ВОЈИНУ ВЛАХОВИЋУ
(Саучешће поводом смрти вашег оца барјактара ВУКА)
Абер ми је тешки доша С барјаком си крвавијем

Са обале мутне Таре, У најпрве доспијева.
Да си душу испустио Колико је кућа ваша
Гласовити барјактаре. Дала људи и јунака,
Жао ми те љуцки оине Имена ви стала неби —
Ка да ти је двадесет љета, На бедеме од Жабљака.
Тебе што си продирао Бе ти оста крсташ барјак
Кроз хиљаде бајунета. Јуначка се сломи џида
Колико је Витезова Ал витешко име твоје
Изгинуло на све стране, Умријети неће нигда.
Бе се барјак твој лепрша И мене су спријечили
Домовине легендарне. Изнемогли стари дани,
На високој Пећаршији Те нијесам праху твоме
Твој се крсташ барјак вија Мога бити на сахрани...
И на Скадру и Мојковцу
Мушки си се смрти смија.
Ко је роћен мора мријет
Ал казата ријеч живи
Споменик је твој вјечити
На крвавој Бојној Њиви.
У сто борба и мегдана
Ђе јуначки мач сијева
56
ГАВРИЛУ ШИБАЛИЈИ
Под гордијем Дурмитором, Шта ту бјеше витезова

У горама на пропланку, За барјаком који вене,
Тамо труну старе кости Али нико река није
Великоме Див-јунаку! ,,Та припада слава мене"!
У чијој се руци некад Јер он није тако лако,

Српски алај-барјак вија До толике славе доша,
А то нико други није — Но ка витез и ка јунак,
До Гаврило Шибалија! И крвави пушконоша!
Колико је устаника, А Јована брата му је

Са Тополским било онда, Погубио Туран-беже
Кад је њему Кара-Ђоко, И босанац од удара —
Својом руком барјак дода! Јованова мача леже!
,,Држи барјак војеводо, Колико ће живјет моћи

Тако му је вођа река, Та два српска великана?
Ако неко има бољи? Док је људи и гусала,
Нек се јави испријека! И Ловћена и Балкана!
57
БЕГАНУ СЕРДАРУ
Овђе труну старе кости, Као облак који муње носи

Требјешкоgа орлушине, Из Мораче с четом излијета,
То је био Беган Драгов, Главе сјека, плијен догонио,
Унук Вука Лопушине! Оста дужан хиљаде освета! .. .
Од како су турци разурили,

Крај Никшића крваву Требјесу
Никад више за живота свога
Без ђавола ручали нијесу!
Често су им Морачки хајдуци

Отварали струге и авлије
Здизале им под бедем планинке
Кад им вакат од здизања није!
Јуначки се осветише турци,

Погубише Лопушину Вука,
Ал се после сметоше грађани
Од Бегана његова унука!
58
ТУЛЕ ТОДОРОВИЋ
(Барјактар)
Тако, тако, барјактаре, Морачкога мегданџије.

Књаз Никола Тулу рече Богат новцем и јунаштвом
Кад силнога Агди-бега Ка иједан тога вакта,
Под Пресјеком посијече. Четрдесет или више
Ко ће Вука ухватити? Пројахива свога хата
Кад умакне једном-више; Све што треба он је дао
Јуначке га хитре ноге Од јунака што се иште
Кроз планину унијеше, А често је пута биво
Унесе му русу главу Сиротињско уточиште!,,
И нишане царске с врата
И бегово благо пусто
И још сабљу сву од злата.
Но када се јунак ови
У Морачу здраво врати
Ко заслуге да изброји,
За оџак му обилати
Често пута гостоваше
На мушира Божа дворе
И награде добијаше
Од владара Црне Горе.
Зато што је врат пресјека
Стамболскога харачлије
И на себе нам изведе
59
ПОПОВИЋ ЋАБА
(Код Никшића)
Двадест и два петрахиља,

У храм овај душман сложи,
Да свијетли кроз вјекове
Овај овде олтар божи!
На овоме жртвенику,
Поповића мученика
Убјена су столећима
Двадест и два свештеника!
За крст часни и слободу,

сви су редом изгинули,
И Поповић Поп Милован,
Паде херој неумрли!
Да суд части кроз вјекове

Признање му мушко даје.
Његова ће љубав роду —
Загријават нараштаје!
60
ШОЛУ ШЋЕПАНОВИЋУ
Ко на ови мрамор дође, За то му је књаз Никола,

нека знаде да су овђе, Орден дао Обилића,
кости старог крволије, Јер је био тога дана,
кога зрно шћело није! Уз сердара Миљанића!..
То је Шоле Шћепановић,
Командијер из Дробњака,
Чојества му и љепоте
Није било у јунака!
У крвави кланац Дугу,

У бој љути под Пресјеку,
Кидисали Турци бјегу,
Да Шћепана посијеку!
Код сердара тревио се

Шћепановић Шоле бјеше,
И његове хитре ноге,
Рањена га унијеше,
61
МИЛИНКУ ЈЕЛИЋУ
Под зеленом Романијом А нова ће покољења

Ђе се двије војске клаше Броити вас у суд части...
И твоја се сабља сломи
Ускочкога четобаше.
Ђе сто снага ускочкије
Пред отпонце бечке паде
Колико се копља сломи
Докле и ти главу даде.
Да се прича у вјекове
За то црно мегдан поље
У сметове од костура
Имаше ли главе боље?
Ни по пушци ни по ножу
Ни по срцу јуначкоме
Докле руса глава сину
Сабљоноши ускочкоме!
На гласинцу крвавоме
У најпрве кад си стига
Споменик си с јунацима
У облаке мутне дига.
Из вашије гробова ће
Ловорове гране расти
62
МРКОЈЕ МИЈУШКОВИЋ
1820
Књигу пише Петровић Владика Но је носи ка соко под крило,

На Цетиње и богословију До ханџара међу леденице —
А шаље је у племе Пјешивце, Здраво стиже у племе Пјешивце.
Мркојевој кули у Повију: Још ноћ дану свјетлост не утули,
"Мрки Вуче, Мркоје сердаре, Јакша бану Мркојевој кули.
Два ми врана над пећином гачу. Чита књигу Мркоје сердаре
Кажу да су ударили Турци Па опали пушке абердаре.
Да покоре крваву Морачу. То су стари од Косова знаци,
Но, Мркоје, на гласу делијо, Да се за бој спремају јунаци.
Ако си се код дома тревио Још не бјеше мјесец приша Гарчу,
Купи војску хитај про планина, А Мркоје с четом на Морачу.
Изненади Пашу Џеладина. У Рзачу гору освануше
Поздрави ми Морачке хајдуке; Код катуна Кљајића Станише.
Сигурно ће побиједит Турке, Ту се треви Станишина Мара,
Јер је јачи они који чека — Иста сестра Мркоја сердара,
По правилу људскога поретка. Те су на част били код одиве:
Ја нијесам какав крвопија, Меса, сира и морачке шљиве,
Ал' ко право слабијему руши, Но Мркоје у Љевишке стране,
Удри први, окини му главу — Изненади Турке муслимане,
Све о мени и о мојој души!" Силну војску Џеладина паше
Јакша књигу и благослов прими У морачке кланце крдисаше.
Па у зору с Цетиња задими. Куда Турци бјежаху на јата
Ал' не носи књигу како било, Од војводе Мине и Мијата.
63
Турску силу, двадес' пута јачу,

Потопише у воду Морачу.
Од ријеке Ратње до Рзаче
Пиличника жива не умаче,
Без утече паша Џеладине —
Бастало му није да погине.
У сред тога крвавога боја
Уби пушка сердара Мркоја
Код Сердара Шуше барјактара,
Погибоше Турке разгонећи —и
Не даше их Пјешивци посјећи.
И сив соко Ратко Зиндовићу,
И делија Марко Микоњићу.
Док ево ти Нова Купинаша,
Води жива бега Турунташа;
Носи царски алај барјак с боја
Те покрише сердара Мркоја.
И ту оста витеже и бане,
На зло мјесто у Љевишке стране,
У крваве кланце и богазе —
Црногорски свијетли образе!
64
ГАЛЕ МИРКОВ АЛЕКСИЋ
По Мљетичку крв се лије

И хатова стоји вриска,
А Ченгића главу носи
Горштак љути са Малинска.
Те се у тај бој прослави

Алексића нож крвави.
Гале Мирков остао је

На бедеме под Румију,
А јуначки погинуо
Ка Ускоци што умију.
Књаз Никола гледа га је

На Град барски кад излеће
И река је: "Такав Ускок
Задуго се родит неће!"
65
КРУНИСАЊЕ ПРОШЛОСТИ
(Великим биткама и Турским погибијама)
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Крунисање прошлости
КОСОВСКА БИТКА
( 1389)
Крв ће ваша докле сунце грије

Чуват' образ српске историје.
Чуј Србине, ову пјесму моју Шесту књигу храброме Маријану

О љутоме косовскоме боју, Седму посла од Пожеге Божу,
Да напојим српску душу твоју Великоме царскоме велможу,
Са најљепшим на свијету пићем, Осму посла Павлу Орловићу,
Са Косовом и са Обилићем. А девету змају Мукчевићу,
На хиљаду и треће стотине А десету Момчилову Васу,
Осамдесет девете године, Онда једну Муси Арбанасу.
Војску купи српски кнез Лазаре, Дванаесту Ђурици сердару,
Властодржац и велики царе. Тринаесту Николи Бољару,
Књиге пише зове на Косово И још једну Леки капетану,
За пресвето име Исусово. Петнаесту Шаунић Дамјану,
Прву посла краљу босанскоме, Шеснаесту Облачићу Раду,
Бану Твртку Котромановићу, Онда једну у Прилипу граду;
Другу књигу бегу скендерскоме, Цар поздравља и преклиње Марка
Зету Ђуру Стратимировићу, Да се диже противу Турака:
Трећу посла Мусићу Стевану, „Хајде, Марко, на Косово сиђи,
А четврту у Косову равну Сунце ће ти с неба да завиди,
Пашеногу Страхинићу бану, Да светимо грдну касапницу,
Пету књигу војводи Богдану, Вукашина с браћом на Марицу;
67
Хајде, Марко, преко свега пређи!“ Ко је Србин и српскога рода,

Онда пише Срђи Злопоглеђи. А од српске куће и порода;
Посла књиге и Срђи и Марку, Нека хита што се може прије,
Онда пише од Змијаља Рајку; На глас ове мрке погибије.
А двадес'ту од Хомоља Живку, Ко год мога, а не смио доћи,
Онда једну од Сријема Мирку, Клетва моја не могла га проћи,
Једну попу Кресимировићу, Из руке му пушке не пуцало,
И Новаку Гребострековићу, А из њиве сјеме не ницало,
Онда пише војводи Лаушу, Поштење му у дом погинуло;
Ал' га нешто забоље на душу Ни женио, нити удавао,
Јер се сјети Реље барјактара, Нит' из тора свога продавао.“
Па у јаду 'вако разговара: Па дозива војводу Владету:
„Аох Реља, рано моја љута, „Ове књиге шаљи по свијету!“
Што ми оста у граду берута, Кад је цере књиге оправио,
Ваља би ми сад овога пута Алај барјак на двор поставио.
Е се нешто за Косово гута!“ И под барјак силну скупи војску,
У књиге им цар Лазаре вели: Пође с њима на битку косовску.
“Чујте моји витезови смјели Док му приђе царица Милица,
Чим примите књиге шаровите, Уплакана и жалосна лица:
Ви купите војске силовите, „Ти Лазаре, на Косово крећеш,
И хитајте на Косово поље Зар никога оставити нећеш,
Рад јуначке витешке невоље. Царе Лазо, од мушкијех глава?
Велики су Турци освајачи, Један витез царство не спасава.
Куку томе од кога су јачи Но те молим, господара свога,
Па морамо бранит' царство наше, Остави ми брата бар једнога.“
Ја не сумњам у јунаштво ваше; Али цару то не бјеше мило,
А поздрављам и преклињем војску Тјешити је мора како било.
Да хитају на битку косовску. Рече Лазар Богдановој кћери:
68
„Ти једнога брата одабери. Не ватај ми за узде кулаша.“

Југовића кога ти је воља, Ту Југ виђе Бошка како виче
Да не иде пут Косова поља.“ Падората на узду повуче,
Кад Милица брата одмолила, На Милицу као муња пуче:
До земље се кнезу поклонила, „Кћери моја ти се натраг враћи,
Па похита браћу да претече, Немој твојој досађиват' браћи.“
Стиже Бошка, овако му рече: Но Милица на оца погледа —
„Оли Бошко, миле очи моје, Браћа неће, а отац им не да,
Ти за љубав драге сестре твоје Па се с пута полако помаче
У Крушевцу самном останути? Сузе лије, уздише и плаче.
Немојте ме саму оставити. У том прође војска и армада
У цара сам тебе одмолила Из Крушевца царевога града,
И дозволу кнежеву добила А пред њоме српски кнез Лазаре
Барјак подај коме ти је драго, И војводе, и младе и старе,
Ела Бошко, ела моје благо.“ А прати их госпођа Милица
Да би Бошко сестру умирио, Уплакана и жалосна лица,
Он је братске руке раширио, Јер јој срце тешке мисли гризу
Љуби сестру у господско лице: Док стигоше до Косова близу.
„Немој сестро, госпођо Милице, Код Мосана логор учинише,
Враћати ме из љутога боја, Царица се натраг врати више.
Поштеди ме мила сестро моја. Цар Милици овако нареди:
Сестро моја, сама протумачи „Богами су рђави изгледи,
То би славу моју да помрачи. Ко зна шта ће учинити Власи?
Двије жене на пут кад се сваде, Бог би само, мога да нас спаси!
И оне би да ми очи ваде. Но, Милице, вјерна љубо моја,
Да не смијем на Косово ићи После битке и љутога боја,
Ђе и моја браћа Југовићи. Ако би ти гласи допанули,
Но, Милице, мила сестро наша, У тој бици да смо пропанули,
69
Онда дођи на пусто Косово, То Милану мило не бијаше,

Те гробницу ископај наново Витез бјеше, па се не кријаше.
И сахрани наше витезове Оде турску да уходи војску,
Јер те на то царска дужност зове. У велику равницу косовску,
Моје тјело у моју гробницу, Гдје ће кости људске да се силу.
У бијелу цркву Раваницу.“ Он обуче турску ћеисију,
Цар јој тако науснице каже, Добре токе и нову доламу,
Милица се црној земљи саже, А замота око главе чалму
Те поздрави кнеза и војводе, И натури блага у ћемере
Српску војску, па Крушевцу оде. Направи се царев серашћере,
Онда Лазар окупи војводе Још прикити аламанку криву,
Савјет чине ко треба да оде, А пригрну међедину сиву.
Да уходи силу у Турака Узе топуз и копље у руке,
За то траже витеза јунака. Поја, дора и оде у Турке.
Неко вели да пошљемо Мирка, Тако Милан од Топлице воде
Неко вели не, него Маринка. Опреми се и у Турке оде,
Те најпосле господа избрана А цар Лазар с Вуком зетом крену,
Предложише Топлицу Милана. Гледа војску и опрему њену.
Да од њега нема вјештијега, Гледа пуста поља и брегове
Ни бољега, ни поштенијега; Куда чете да стави његове.
Зна зборити четири језика Но да видиш јада и несреће,
Може видјет' је л' војска велика. Вук Милоша стаде да клевеће,
Те питаше војводу Милана: Пред Лазара, од Србије кнеза,
„Оли прије битке и мегдана Мучки пањка Милоша витеза.
Поћ, у Турке на дорину твоме Вук Лазару за Милоша каже:
Да учиниш излет цару своме; „Наше су му доказале страже
Силу турску да уходиш тамо Да се Милош с Турцима састаје,
И дан седми да се вратиш амо.“ То је појам велике издаје.
70
Зли се гласи за Милоша чују, Вук постиже циљ славе жељеће:

Све му Турци нешто поручују...“ Јер далеко од села Мосана,
Но цар Вука у томе претече: Сам изађе Милош пред Милана,
„Зашто тако за Милоша рече! Онда уста Бранковићу Вуче,
А, ђаволе, Бранковићу вуче, Таста свога за руку повуче:
Ја с Милошем нијесам од јуче. „Је л' истина што ти казах јуче?
То не могу вјероват' никоме, — Ено Милош пред Милана оде,
О Милошу милом зету моме....“ Види твоје шта раде војводе.“
Вук му рече да ће вјеровати Кад кнез виде и см протумачи,
Ако бог да Милан да се врати. Тај састанак на добро не значи.
„Добро, кнеже, пази шта сам реко, Ту се Милош с Миланом састаде,
Милош ће га да срете далеко, Ал' за сплетку Вукову не знаде.
Да га учи какоће да лаже Пита Милош побратима свога:
И да нама о Турцима каже.“ „Поштења ти и јунаштва твога,
Цар и опет лаж Вукову скрати Причај право шта ће с нама бити,
И замишљен у логор се врати, Немој ништа од мене сакрити.
Међуи своју војску и господу Ја те питам као свога брата —
Да чекају Милана војводу, Је л' колико војаске у Мурата?“
Јер су њега погубили Турци. Ал' му Милан одговара брже:
Али Милан седми дан увече „Тако Турци на тефтеру држе
Турске страже прође и утече Да их има три стотин, хиљада
И у зору код Дреновца сиђе. Од Извора до Звечана града.
Српска стража далеко га виђе Тако њима на тефтеру пише,
И Лазару казаше да иде. Ал' мени се учинило више
Сви скочише да Милана виде Јер за седам дана одио сам,
И да чују шта ће им да каже, Находио крај војсци нијесам.
Но се и ту црни сплете враже Ма кад би се у со претворили,
Јер да видиш јада и несреће, Не бисмо им ручак осолили!“
71
А кад Милош Милана разуми, Цар га пита а Милан кажује,

Он га богом и свачим закуми На све како Лазар затражује:
И куми га српском славом старом: „Војске доста, али је не пиши
„Немој тако казат' пред Лазаром, Старци, дјеца, голи као миши
Немој кнеза и војску страшити, Ни девето под оружјем није,
Сам се немој Турака плашити. То ни пошло није да се бије,
Ја знам да је турска сила така, Само пошло хљебом да се храни,
Ал' су моја веровања вака. И да плате ка' на Плочник лани.
У Бога се и правду надајмо Коњи су им гори него наши
Да множенство турско савладамо. Нема Србин о, шта да се плаши.
Нас су Турци први нападнули, А турска се препала господа,
Те ће правда врат сломити сили. Биће наша рука ако Бог да.“
Него кажи у логор пред свима — Кад то Милан исприча војвода,
Доста војске у Турака има Охрабри се војска и господа.
Ал' та војска за мегдана није, Цар захвали великоме слузи,
Она пошла није да се бије, На његовој јуначкој услузи.
Ни да царствоосваја и брани Но да видиш шта ће да се случи
Само иде да се хљебом брани.“ И да славу Лазареву скучи.
Тако Милош Милану кажива Потрефи се крсно име кнезу,
Док дођоше пред врата кнежева; Па окупи госте за трпезу.
Милан уђе и цару се јави, Цар најпрви сједе за трпезу,
Поносито као јунак прави. У прочеље ђе је мјесто кнезу
Поклони се и приступи руци, И посади до себе првога
Цар га пита: — „Како бјеху Турци? С десне стране југа богатога,,
И причај ми ишта за Мурата А с лијеве Вука зета свога,
Је л' његова сила обилата, Онда редом гдје је мјесто чије,
Је ли каква колико је има, А Милоша гдје му мјесто није —
Можемо ли ратовати с њима?“ У дно софре сједе за вечеру,
72
Јер га царе сматра за невјеру, Од Милоша боји се највише,

И његова оба побратима Па у томе великом (и)једу
У њих слабо поуздања има. Нешће ову да таји биједу,
Рече неко од цара кријући Но се диже на ноге полако,
Под шатором у царевој кући: Нали пехар, наздрави овако:
„Види цара гдје сједе Милоша, „Здраво гости и господо моја,
На јаде му Амос пророк доша.“ Здраво снаго косовскога боја!
Кад посједа велика властела Ову чашу ја подижем свијем
Око пића и царева јела, Са вама мислим Турке да добијем,
Једу, пију, разговарају се, Ал' је прије не дам ниједноме,
Ал' цар нешто крупно мисли у се, Но Милошу, милу зету моме!
Јер му Вуче прошапта на уво: Здрав Милошу, зете обилићу,
„Царе Лазо, зар нијеси чуо Већ ти никад наздрављати нећу,
Ђе је Милош ишао код Мурата Нит' ћеш са мном сједјет' на вечери,
Те са њиме пријатељство 'фата. Јер ти мени радиш о невјери.
Он је тамо кријући ходио Мој Милошу, десна руко моја,
Са Муратом те се нагодио Куд се ђеде црна памет твоја,
Да он изда домовину своју, Мој Милошу, узданице јака,
А цар њему царску круну твоју. Зар ћеш мене издат' у Турака?
И ено га у дно софре доље, Зар ћеш своју славу погазити,
Но га смакни, биће за те боље Моје добро не шће попазити
Јер ако га нећеш погубити, Шта је теби код мене фалило,
Сигурно ћеш битку изгубити. Мој Милошу, просто ти не било!
Ја бих тако да власт имам твоју, Бог велики нека те одврне
Задавам ти часну ријеч моју!“ Од завјере и замисли црне
Кад је царе разумио даву И од турске лаже и обмане,
За косовску вечеру крваву, Круна моја на те да не пане
Велике га мисли освојише, Да се Српско царство не распане.“
73
То изрече и здравицу пружи, Више нема ништа да се крије

Милош чашу прими, па продужи. Овдје мјеста издајнику није!
Плану Милош, би река, полеће, Међу такве српске витезове
Чашу прими, ал' је пити не шће! Обилић се издајником зове!
Викну цару у своме бијесу: Па не смијем као издајица
„Те ријечи за мене нијесу! Више бити кнежева званица!“
Бит' не може витез издајица, То изрече и одмах изађе,
Нити оро постат кукавица, Ал' се нико у друштву не нађе
Нит' Вук може ништавило своје Да под шатор оде Обилићу,
Навалити на оружје моје. Само Иван Предимировићу.
Та је мене од Вука здравица, За Милошем из шатора оде,
Те ме царе, зовеш издајица. За њим Милан од Топлице воде.
Ја који сам прекида, аждаје, Изађоше шатору на врата
Па да ми се такво име даје! А унутра да видиш ината,
Али сјутрадан Видовдан освиће, Сви се царски узбунише гости
Дан велики и крвопролиће, Плануше им лица од жалости
Видећемо вјеру и невјеру! Та неправда у срце их боде,
Ал' ја тебе тврду давам вјеру, Зашто Милош из шатора оде,
Како сване, са помоћи Бога, Док завика бан војвода Влатко:
Ждралина ћу закрочити мога, „Није, кнеже, то требало тако!
На ждралина, мога љутог хата, Такву ријеч није рћи лако
Па ћу ићи да тражим Мурата, Пред свијема и пред обилићем,
Од ријеке Лаба до ситнице Наздравит му отровнијем пићем'!
Да му станем ногом под вилице. У трпези на царском вијећу,
Мислим тако ако Бог помаже. Створили сте јаде и несрећу.
Ето тада, па ко кога може, Зло си река, уочи Косова
Још Лазаре, од србије кнеже, Без икаква права и основа,
Ријеч једна дријеши и веже, Обилића витеза опсова!
74
Част ти бјеше кћер за њега дати, Но у томе јадовању њину

Па га ноћас издајником звати Црна зора од истока сину.
Што не виђе да није клевета, Поранише три планинска џина,
Него назва издајником зета! Тјера Иван вранца до Ждралина,
Јер ту нема мјеста ни прилике, С њима Милан од Топлице воде
За Милоша и лажи толике. И та чета низ Косово оде.
Није Мурат про свијета доша, У то доба и сунце огрија,
Да осваја круне за Милоша.“ А гледа их сва српска ордија.
Кад кнез ову створи неприлику, И јадни се Срби препадоше,
Виђе грдну пропаст и прилику, И Вуковој лажи вјероваше,
Па у јаду вако проговара: И цар Лазар грозне сузе проли
„Зле вечере ноћас у Лазара!“ Али војску храбри и соколи.
Па цијелу отпусти господу, А сад да вам причам за Милоша
Само Влатка устави војводу, Кудије је до Мурата доша,
С њима оста Бранковићу Вуче. И како је на мегдану проша.
Нити кнеже спава нит' се свуче! Кад на прву нагазише стражу,
Ноћ цијелу до пред саму зору, Отрчаше да Мурату кажу,
Препирка се чула у шатору И глас цару на Косово оде:
А да видиш јада од Милоша! „Ево иду три српске војводе,
Од како је са вечере поша, Муштулук ти, велики Падиша!
Ноћ цијелу са два побратима, Ево теби обилић Милоша
Нит' је спава нит' је сна имава! И с њим двије велике војводе,
Све зборише о кивној освети, То су главе кнежеве господе.“
И Вуковој лажи и клевети, Цар нареди да ставе параду
И завјери Милош што је река, Да им дочек и почаст одаду;
И мегдану сјутра што их чека. Па нареди сину Ејуп-бегу:
Виче Милош: „Мени је хитање! „Пустите их да к мени уљегну.“
Свићи зоро, црно ти свитање!“ Онда Турци, рад цареве воље,
75
Изађоше у Косово поље, Онда Милош цару одговара:

Те сретоше војводу Милоша. „Ја сам има код мојега цара
Свечано је до Мазгита доша! Сваке славе и царске милости,
Ту војводе коње одјахаше, Но побјегох од људске пакости,
На вјеру се Турцима предаше, Што ме злобом поћераше љутом
Али коње никоме не даше! Да се склоним под твојијем скутом.
Милош Ждрала Милану додаде, А војска је кнежева толика
И пред шатор без оружја стаде. Од Голеша до Копаоника,
На шатор се подигоше врата, Има двјеста хиљада војника,
А улеће Милош код Мурата. Оклопника, пјешца и коњика.
Без оружја и поноса свога, Свога кнеза к'о Бога слушају,
Назва цару и Турцима Бога. Дан чекају срећу да кушају.
Но се љуте хоџе и кадије Три мјесеца денија се држе
Што им турски селам назва није. Код бијеле цркве Самодреже
Ту се Милош цару поклонио. Бога моле битку да одрже.
Цар Милошу 'вако говорио: Силе нема предати се неће,
„Обилићу добро си ми доша.“ Сви су смртно примили причешће,
И ту Мурат понуди Милоша: Тридес'т дана, тридес'т калуђера
„Ишти сине срце што ти жуди, Причешћују војску без тефтера.
Што у цара има и у људи, Само мене црни ђаво сплете
Да ти даде велики Падиша Те оставих Лазареве чете,
Зато што си вјери нашој приша. Па вас молим, честити девлете,
И причај ми о влашкоме кнезу, Да приступим царској твојој руци
Нада ли се, је ли на опрезу, И да радим што и други Турци.“
Је л' му војска каква и колика, Онда Турци у својој пакости,
Што је глупост код Срба толика Колико су глупаци и прости,
Те не хоће да предају кључе? Предложише цару наопако
Но мој топуз свије да потуче.“ Да му руку не пружи никако,
76
Цар послуша Шеик-ул-ислама, Да размакну Милоша витеза.

Ил' судбина научи га сама Али Милош, зет српскога кнеза,
Те му пружи ногу да пољуби, Муратову сабљу испотеза!
Да му углед јуначки изгуби. Сви се јаду зачудише Турци
Милош кроз ту безочну увреду Царској сабљи у крвничкој руци!
У великом јуначком иједу, Ту су били Маркови вазали,
Ногу зграби и земљи се сави, Те су потље свијету казали,
Из потаје нож трже крвави, Кад је Милош цара оладио,
Те удари цара немилице, Од Турака шта је урадио
Указа му црне џигерице, И како се јуначки борио
Колико га шину неболеће, Док на шатор врата отворио,
На серџаду вас му дроб излеће. Док завика брат царева зета:
Распори га до грла бијела, „Аман Турци, шта би од Девлета
Не би боље из неба стријела, Обрете се ђаво од Милоша,
Па га свали са царске столице Те погибе велики Падиша.“
И стаде му ногом под вилице. Шутка Иван стару дервишину
„Доље слази, Милош цару виче, И једном га буздованом шину.
Мога рода највиши крвниче!“ Опет други које витез вика,
Стоји цара на серџади јека А срете га Милан од Топлице,
Јер изврши Милош што је река. Пресјече га к'а мало дијете
Још крвава Милошева рука И Милоша побратима срете.
Царску сабљу зграби с чивилука. Тако Иван и Милан Топлица,
Попадаше Турци у несвијес, Милоша су срели обојица.
Кад Милошев угледаше бијес, Крваве им до рамена руке
Једва од стра, повратише свијес. Одгонећи од шатора турке.
Учиње се вика и галама, Онда Милош закрочи Ждралина,
На њ га турци кидисаше сама. Боже мили, дину душманина!
На крвника јуре без опреза Викну Милош са сабљом у руци:
77
„Сокак брже, османлије Турци! У равници поља Косовскога,

Јер је ваша слава разорена Ал' његово срце Обилића
Кад Мурата виђех распорена.“ На да главу без крвопролића.
Сад да видиш великијех јада Ал' се Турци јаду домислише
Тривојводе у триста хиљада Те крвника свога преварише
Кидисаше Турци са свих страна, По предлогу Бабе-Алдемаре,
Салећеше војводу Милана, Који други бијаше до цара.
Да се с њиме по Косову туку Бојна копља у земљу побише,
Док му десну одсјекоше руку. Врхове им к небу окренуше
Једном викну: — „Ја погибох кнеже, Те уморна ждрала распорише,
Твој невјерни Топлица витеже.“ — Виђе Милош злу судбину црну
То изрече и одмах премину, Кад му Ждралин паде и посрну.
Прибише га копљем за ледину. Кивни Турци на Милоша лете,
Рече Милош кад му виђе ране: Хоће свога цара да освете.
„Прост да си ми, мој брате Милане, Али ко ће сили одољети,
И Милош ће брзо да ти пане.“ Ко ли грдне ране пребољети?
Али много иза тога не би, Многе ране а и умор тешки,
И копље се иваново преби! Дух Милошев свладаше витешки.
Сто сабаља, триста јатагана Копље му се сломило у руци,
Освојише војводу Ивана. Њега жива ухватише Турци.
И он сили великој подлеже, Кад Обилић паде међу Турке,
Само рече: „Сад те издах кнеже?“ Свезаше му наопако руке
Рече Милош кад му виђе ране: И вратише натраг код мурата,
„“Прост да си ми, мој брате Иване Гдје је српска рака ископата.
И Милош ће брзо да ти пане.“ Ал' га Мурат не даде посјећи
Кад је Милош изгубио крила, Док крај види великој несрећи.
Нема браће што су с њиме била, Онда сила турска раздражена,
Но остаде без икога свога Гледајући цара накажена
78
Гдје у деви лежи разбученој, Који носи царску перјаницу

И крај чека души намученој, Што крдиса Србе на Марицу,
Сила турска крену у иједу, Он бјеше на десном крилу
Ал' се војска развија у реду. А лијево даде Исмаилу;
Прво турска оклопна коњица, Али с њима Бајазита није,
У редове бојне по двојица, Он резерву од Лазара крије
Пред њом витез који чуда ради, Тако турска војска и команда
Ејуп-беже, царевићу млади. Нападоше кнеза изненад.
Око њега арапска коњица, Но их српски опазио бане,
У редове бојне по тројица, Царев сестрић, Мусићу Стеване
А за њима пјешадија љута, Који вазда бјеше на опрезу,
Опробана неколико пута. Одмах јави у ордију кнезу.
Стари борци с копљем на плећима Кнез бијаше иу сви властодршци
Што бој бише с Мрњачевићима, У бијелој цркви Грачаници.
А за њима најамничка војска, Кад кнез службу доврши божију
Све скитнице и раја приморска Он наредбу даде најстрожију
Над том војском пјешадије бојне, Да свак ступа у бој без разлике.
Управљају двије аге војне — Онда трупе разреди велике.
Шехид-Анас паша Муселиме Он најпрви стаде на сриједи,
И још један стари витез с њиме, Дуге браде а брци сиједи,
Што јурише к''о оро на крила, Мач зелени носи у десници,
Бег-Алдемар са ријеке Нила, Крст од злата у лијевој руци,
А на десно и лијево крило, Лагије му царске прси красе
Оде војска, у зли час јој било! Плашт од злата нагрнуо на се,
Вазалнијех нашијех племића Па с Кулаша главом наређује,
Краљевића и Дејановића, По Косову војску разређује.
Са свом војском у бој што маршира Око њега велика господа —
Ту Евронос паша командира, С десне стране југ Богдан војвода,
79
Он свом српском пјешадијом влада, У то доба заметне се кавга,

Од Приштине до Звечана града. Да ви'ш муке, браћо моја драга!
Југовића с њим деветорица, И крваве грдне касапнице
А с лијеве босанска коњица Кад се двије сретоше коњице
Краља твртка Котромановића, У косовске велике равнице.
Под командом Влатка Вуковића Сунце каже да гледало није
Оклопника дванаест хиљада Да се тако кољу војске двије
Што је дошло из Крушевца града Ту и коњи кољу се и хржу,
На хатима и бедевијама Један другог зубима растржу.
Да се боре са Османлијама. Пјешадије сретоше се двије.
То кнез даде Бну Стархињићу Загријане војске обадвије,
И делији Павлу Орловићу, Погоне се по дугу мегдану.
Младу момку са бијелога Дрима; Мач се сломи старом Југ Богдану
А остави планинскога џина, Којијем је три посјека паше.
Мукчевића из Македоније На Богдана Турци кидисаше;
У редове прве да се бије. Ту погибе уважени старче.
А што бјеше силе и коњице Југовићи маче не увлаче.
Од Косова поља и Дренице, Ту погибе Шихид-Анас паша
То поведе Бранковићу Вуче Десно крило паше Тимурташа,
Све то Вуче за Голеш завуче. Одлеће му глава ка' с подине,
Разреди се војска и господа Погуби га југовић Војине.
Онда Мусић, сјенички војвода, Ал' шта чини од Крушевца кнеже?
Са резервом у зачељу сађе Често пута сабљу испотеже,
Да се кнезу у невољи нађе. Те сијече аге и бегове
Кнез разреди војску да се туку Храбри војску и чете његове;
На хитање и на брзу руку, Доби девет рана за по дана.
Па је мачем прекрстио војску Боже мили, крвава покоља,
И битку им честита косовску. Док Турцима додија невоља.
80
С бојишта их Срби потискоше, Онда Турке изједе срамота,

Још Турака три пут бјеше више! Јадне Србе обузе страхота.
Косово се црвени и црни! Од издаје и Вукова смјера,
Боже један, на добро обрни, Стаде српска уступат' поћера.
Да добију Срби Азијате А бајазит кад разуми вилу,
Српске земље да Србима врате. У заштити на десноме крилу,
Али ко ће судбину видјети, Гдје је Вука мислио да срете,
Ко л' неслози српској завидјти? Крену своје одморене чете
Како Србин да их побиједи И удари на уморне Србе
Кад Милоша нема на сриједи И ту војска велика изгибе.
Са његова оба побратима; Али Срби јуначки се бране,
Нити Вука Бранковића има, Но шта чини страхињићу Бане?
Нити има Краљевића Марка, Не ставља се ни Бога ни грија
Нити има бан војводе Јанка. Сијева му сабља из саргија.
Ал' још има у кнеза јунака По тројицу на копље набија,
Много бољих него у Турака. И баца их у воду Ситницу,
Српска срећа глува и нијема И разгони арапску коњицу.
У најљепше доба задријема, Док и њега ране освојише,
Сном мртвијем заспа ко заклана Српкиња га неће рађат' више,
Усред подне и бијела дана, Ту се многа копља изломише.
Јер покликну са Голеша вила, Ту погибе дијете Лаушу,
Та је вила српског рода била. Ал' је мака многога на душу.
Кори Турке нагоркиња вила: Многоме је ћулаф одлетио,
“Не бјежите, срамота вас била! Док је и он са вранца полетио.
Па зар царска да посрне тура, Ђе погибе Срђа Злопоглеђа,
На Косову пред шаком каура. Ту су многа изломљена леђа.
Зар не знате, кукала вам мајка Таког змаја није гледа нико,
За издајство Бранковића Вука?“ С њим погибе од Хомоља Живко.
81
На Сазлију, камену ћуприју, Он погуби Шихид-Анас-Деда

Тако гину људи и јунаци, Под заставом свеца Мухамеда.
Гдје се кују и кидају ланци. Ту и Бошко поред њега паде
Мусић Стеван од Приштине града И жив барјак из руку не даде.
С резервом бану изненада Ту Орловић под ранама леже,
И ту Турке јуначки потиште, Рањен јечи на Кулашу кнеже.
И на ово грдно разбојиште. Колика је Косовска пучина,
Оштра сабља Стеванова сину Све попада Србин до Турчина!
Те, Ејупу, Муратову сину, То све пало мртво и рањено,
Русу главу са рамена скину. Под копите коњске обаљено.
Но и њега турска сабља шину Ту рањени леже по двојица
И погибе Мусић код Приштине, И смрт своју виде обојица.
И са њима Ваистина слуга, Ал' се бори и окрњке вуче,
И око њих пет хиљада друга. Ко ће кога први да притуче.
Опет Турци Србе потискоше Пануле су муке на јунаке,
И јунаци многи изгибоше. Свуд крваве остадоше влаке.
Ту да видиш лава од мегдана. „Траг по крви за коњима остане,
Дукађинца Леку капетана. Ка' по слани кад у јесен пане“,
Скиде главу са Гази-местана Да се прича док вран носи крила
И погуби Аси барјактара, За крв људску која се пролила
До цара му не бијаше пара. На Косову гдје је битка била.
Још погибе Алдемаре-Баба Од Голеша одбише заласци
На обали од ријеке Лаба Изгибоше кнежеви јунаци,
Погуби га Никола Бољаре, То што оста Турци разагнаше,
Други кажу Ђурица сердаре. Ту пропаде јадно царство наше.
Ал' још стоји Бошко барјактаре Онда турци опколише кнеза,
Крсташ му се по Косову вије, Највишега Срба и витеза.
Са њим брата ниједнога није! Сва кнежева изгибе одбрана
82
И на њему осамнаест рана. Није раја за Милоша крива

Ту убише Леку капетана. Што је мене распорио жива
И ту Турци кнеза ухватише, Од учкура до грла бијела
И битка се завршила више Војничка му срећа донијела.“
И бегови више Вучитрна! Но у доба царскога савјета,
Еј, судбино, несретна и црна! Виђе Лазар Обилића зета
Јуче кнеза двораху војводе, Под ранама, свезанијех руку,
А ноћас га пред Мурата воде, Виђе кнеже и сјети се Вука
Кад код цара цара доведоше, И хоћаше нешто да му рече,
И још Мурат у животу бјеше, Ал' га Милош ка' муња претече:
Похиташе турци да му јаве: „Знаш ли кнеже, како бјеше јуче,
„Ево круна с Лазареве главе. Камо тебе Бранковићу Вуче,
Твој је мегдан и твоја побједа.“ — Камо теби десно крило твоје,
Ал' Мурату све црно изгледа, Што ти каза за издајство моје?“
Снаге нема ал' полако рече: Цар Милошу одговара на то:
„Милош први да се посијече. „Немој мени говорити за то.
А кнез нека до најпослије траје, Кајање је изгубило мјесто
Нек зло гледа и нека се каје. А ја круну и велики престо.
Сахраните кнеза и Милоша, Мој Милошу, десно моје крило,
А и ја сам на тај свијет поша, Све је ово с' вас двојице било.
Гроб копајта, спомен подижите, Ваша свађа и моја здравица
А на њему слова изрежите: Те Косово постаде гробница,
— Овдје Милош цар Мурата уби, Српске славе и српске слободе,
Ал' ту и он свој живот изгуби. — Те све наше по ђаволу оде.
Још слушајте соколови Турци, Крв пролисмо ништа не створисмо,
Српско царство у вашој је руци. Без Мурата цара распорисмо.“
Али ваша правда нека сјаји, Па га стаде благосиљат' кнеже:
Ви немојте строги бити раји. „Мој Милошу, бане и витеже,
83
Бог велики нека те дарује, Леже триста без глава лешева,

Да ти душа на небу царује То бијаше војска Милошева.
Што те Вуче мучки убиједи Но Бајазит Лазару пријети:
А ти са мном оста на сриједи.“ „Видиш дивно да ћеш умријети.
Онда царе на кољена клече, Оца си ми убио и брата,
Гледа к небу и овако рече: Зато ће ти сабља иза врата.“
„Боже један на висини што си, Кнез му стаде говорити:
Чуј глас слуге што у теби проси, „Да сам знао 'вако да ће бити,
Обрни се ако мислиш игда Царевићу, ту би лежо и ти.
Као што си на цара Давида. Свој сам народ јуначки бранио
Божанске ти и велике власти, И сам себе на жртву принио
Спаси српски народ од пропасти; И јуначки битку изгубио!“
Нико нема за њег' да се брине То изрече па лешина сину,
Ти погледај с небеске висине, Паде глава највишем Србину;
Српску јадну сиротињу моју, Није њему но српству цијелу,
Излиј на њих свету милост твоју; Крв обоји низ браду бијелу.
Да Српкиња српско чедо роди, Царска глава у крви се дими
Да освети и да ослободи. Ал' вијенац мученија прими.
Још, господе, ја се надам у те Ето Срби како урадише
Да косовске мученике љуте И велико царство изгубише,
Који сваки за слободу гине, Све с неслоге и са себичности.
Примиш у рај свете душе њине; Витезови, Бог нека вас прости.
Још за славу и за милост твоју
Прими с њима грешну душу моју!“
Још кнез ову ријеч не изрече,
Докле неко Милоша посјече.
Турска сабља наоколо оде,
Исјекоше кнежеве војводе.
84
ЦАРЕВ ЛАЗ 1712. ГОД
На хиљду и седме стотине С њим војске стотину хиљада

Дванаестога љета и године И носимо царева фермана
колико је Зете и Ћемовска Да у року од петнаест дана
Све је турска притиснула војска Покупимо данке и хараче
Друга војска по блату на лађе Од сињега Мора до Мораче
Да се њима у невољи нађе Чуј владико калуђере црни
Отоле је књигоноша поша Харач амо натраг војску врни
Код Данила владике Његоша Данке дајте пушке одложите
Њему пишу цареви кавази: И царево цару положите
„Јесте ли нам црногорци ради Само тако никако друкчије
Да хараче царске положите Прођите се ваше хајдучије
Да на ватру себе не ложите Јер ђе нема закона и власти
Јер Данило црногорски књаже Та је народ на рубу пропасти
Никаква ви сила не помаже Ви сте као челе без улишта
Да не дате цареву мирију Нећемо ви оставити ништа
Русима смо засукали шију Без пламена и станца камена
И сад с њима живимо у миру Хоџа ће ви на Цетиње доћи
Бар тако нам пише на папиру Бог ви сами не може помоћи
А ви с царем нехоћете мира Саћи ћемо море ђе пјенуши
Па је Султан два посла везира Да Дубровник не помаља уши
Тахир пашу Махмут Беговића Немој глупе заводити масе
У кога је мач Црнојевића У племена Бртска не надај се
Махмут пашу од Мостара града Да сву имаш у помоћ Европу
85
Испустићеш душу на конопу Но бјежите не гините џабе

Само ако ствари замотате Да ви главе Црногорци грабе
И одговор повољан не дате“ Да се прича о томе кастигу
Кад је књигу добио Даниле Преко мора гдје се пашчад стригу
Од турака и велике силе Ваш цар има три хиљаде жена
Па им пише мудро и херојски Све робиње из разних племена
Књигу пише на старо словенски: Таквом цару ни пребјену пару
“Ви сте Турци чудо од народа Нит ће с вама Црногорци мира
Преваристе цара Леополда Без про пушке и про визира
Те вас пусти кроз Мореуз онда Црногорац један да претече
И доведе турке беземљаше исто ће ви овако да рече
Те нам царство раскопаше наше Него Турци и цареве паше
Поступате јадно и погански Прођите се Црне Горе наше
И зато вас мрзимо органски Да оружје не брукате ваше
Чиме харач да плаћају вуци Ви то знате колико сте пута
Јесте ли се помамили турци Врнули се грдни са по пута
Каква прича о каквом харачу И нећете да се оканите
гдје довијек гавранови гачу Но да сјутра опет заглавите
Ђе оружје никад не одмара С вама ћемо укрстити маче
Но крваву историју ствара Чим пређете про воде Мораче
Ко ће жива лава одријети Многе ли ће мајке да заплачу
Ко с Цетиња харач однијети Гавранови црни да загачу
А што Турци хвалите се правдом Биће Турци да низ греде скачу
Са Султаном и са Цариградом Од барута очи да искачу
Баш ту нема слободе и правде Без тога се разминути неће
Гдје владају они што не раде Прођите се велике несреће
Не мислите љути азијати Ми трпимо од глади и жеђе
Ми да ћемо у ропство пристати И чувамо Црној Гори међе
86
Бавимо се борбом и сточарством Под заставу части и слободе

А у савез са Рускијем царством Кад одговор од Владике стиже
Од Косова и цара Лазара С Ћемовска се турска сила диже
Нит имамо школе ни пазара Све барјаци ка мрки облаци
Чак у Боку продавамо стоку Не облаци који носе кишу
Оружје нам остављају турци Него који на барут миришу
А живимо о Которској луци Још немаше свитања и зоре
Надамо се срећи у несрећи Вук завија код Ражњика горе
Да ће Москов у Станбол уљећи То вук није који коље овце
А Балкан ће ударити с плећи Но вук који зове Црногорце
Жива ока да неће утећи Да ударе војсци по сриједи
Ту је конац ваше тираније Да се турска сила разриједи
Историја турске империје Владичине дођоше уходе
Разумијем Турке азијате У крајини код Влахиње воде
Но око шта муслимани рате Те казаше Владици Данилу
И гледају браћу попријеко За опасност и велику силу
Губало их мајчино млијеко.“ Те их чека код брда Ражњиха
Кад турцима бурунтија оде Раслапчевић Вуче и Владика
А владика оправи уходе Ђурашковић на води Влахињи
Те његове велике војводе Ту им бјеше донијела срећа
Уходише и дневи и ноћи Михаилала Милорадевића
Раслапчевић није хтио доћи Посланика Петра Великога
Но је оста турке да заводи Те нијесу били без никога
Да изгину на влахињи води Црногорци с Владиком Данилом
Као муња небом кад потресе Нађоше се пред великом силом
На све стране хабер се разнесе Навалиле двије силе царске
Црногорци у чем се задесе Против мале земље слободарске
Да свак трчи код Влахиње воде Све биринџи војска са Балкана
87
Што слијепо слушају Султана Земља дрхти а небеса ћуте“

То нијесу Турци ни Романи Од ужаса и крви просуте
Него наша браћа муслимани Док најпотље четвртога дана
Који после Косовске вечере Побјегоше Турци са мегдана
Хришћанске се одрекоше вјере Ту је сабља клала и косила
данас паша Махмут Беговићу А крв људска камења носила
Мегдан пише брату Петровићу Крв толику земља није пила
На Цареву Лазу код ријеке Ни утврде кланца Термопила
страшне јеке и битке ријетке Црњела се гора по сто пута
И велике грдне погибије Од густога дима и барута
Није било од кад сунце грије Хитало је сунце да залади
Неједнаке такве војске двије Да не гледа чудо што се ради
Шака људи силу да разбије Како расту црногорски крши
Све не бива како мисли јачи Како сила царева обрши
Сила разум људима помрачи Јер је тије крвавије дана
Не предвиђа што му се не свиђа Сам Владика допадао рана
То и данас на Цареву Лазу Направио чудо од Турака
Биће узрок турскоме поразу Изгубио толико јунака
турска сила до Влахиње стиже Међу њима Ђурашковић Јанка
Ту хоћаше шанчеве да диже Ал' у томе чувеноме боју
Црногорци њих предухитрише Турци војску изгубише своју
И на турску силу ударише Серашћеру царскоме кавазу
Јунаци се јуначки поклаше Оста глава на Цареву Лазу
И двије се војске смијешеше Са тридесет хиљада Турака
За три дана и три ноћи црне И мисирска коњица онака
Ко ће силу толику да врне, Да се прича о њином поразу
Није било таквога покоља И о боју на Цареву Лазу
Од Мурата и Косова поља“ Па погледни код Царева Лаза
88
Црногорског свијетлог образа

Ђе дочека војска Владичина
Без икакве спреме и начина
Једна шака љутијег горштака
Сто хиљада рашћера Турака
Кад су Турци код ријеке Прута
Изгубили битку из два пута
И тражили турско примирје
Црна Гора мира шћела није
89
КРУСЕ 1796
Нема љета без Ђурђева данка, Ако ћете мене послушати

Нити брата док не роди мајка. Теже бјеше Скадар и Бушати
Брат је сунце што човјека грије, Црној Гори и њеној слободи,
Брат је добро коме равна није, Но сви други Турци и изроди.
Брат је крила на шта човјек лети, Махмут везир од Скадра бијела –
Брат је сабља која брата свети, Бијаше га жеља понијела,
Брат је добро и слобода скупа, Црном Гором да загосподари,
Ал' кад братски ради и поступа. Окле су му ускочили стари.
А брат може да буде несрећа, То је унук Црнојевић Станка,
Ископање и пропаст највећа. Црн му образ, а црна му мајка,
Син Иванов Црнојевић Станко – Срцу своме не даваше мира,
Како станко смисли наопако, Би да Црну Гору окупира.
Те се прими цару за пандура, Силну војску купи од Епира,
Против вјере, против брата Ђура. Води војску Махмут-Бушатлија,
И утече с очине столице, Јунак силан али небатлија,
Код султана, међу потурице. Јер је скоро на брда ходио,
А сад даље да ме послушате: С Брђанима те борбу водио,
Цар му даде село у Бушате, И с владиком Петром Петровића
Више скадра на сред Малесије Око Спужа, па до Мартинића.
Гдје се двапут на годину сије И тога је крвавога дана
Свака мива за човјека жива. Два пут Петар допадао рана.
Поста паша и начини дворе, Ту је Махмут војску изгубио
Против браће, против Црне Горе. Куд ће опет, сам га Бог убио!
90
Иде Турчин и осветом дише, Ко му сабљу скиде и распаса

Ал' друкчије у судбини пише. И његове златке иза паса?
Петар први владар Горе Црне Зашто сабљом мушки не разману,
Војску купи да Махмута врне. Но у ропство црногорско пану?
Везир води плаћене војнике Богдан Вуков из села Залази
Петар браћу и солољебнике. На махмута везира нагази.
Махмут има Французе у рату, Ухвати га под оружјем жива
Петар правду и руску грамату. И главу му владици дарива
Хита Петар и куне везира, Те је гавран на Орлову кршу
Што му не да починка и мира. Кљува главу Махмуту Дервишу.
Ту се двије ударише војске А над Скадром црн се барјак вије,
У крваве кланце црногорске. На дворима паше Бушатлије.
Црногорци с владиком на челу, Стоји писка пашине кадуне,
На Крусима крвавоме селу, Очи вади, а владику куне,
Поломише силу агарјанску, Лице гребе, ђеисију буца,
У питому нахију Љешанску. Црногорце у камен затуца.
Црногорци на крваве Крусе А мајка му, хаџанума стара,
С јунаштвом су задивили Русе. С мртвијем се сином разговара.
Ни французи на Марсово поље „Сине, Мехо, што ме не послуша?
Нијесу се показали боље. Да се прођеш проклетијех душа,
Ту бој бјеше ка' на Маратону – И катила попа са Његуша,
Везирова слава ђе потону. Кога народ црногорски слуша,
Стиже пашу клетва владичина, Јер то није ка остала раја –
Жива му се не спаси Турчина. Јуче с тобом осветише Баја.
Све то мртво у Крусима спава. Кога твоји погубише преци
Камо Махмут, Малесији глава, На високој гори Вртијељци,
Камо сила и његова брека, Те се дому Бушатлића смрче“
Ко му оте токе и зеленка, То изрече и од јада Црче.
91
МОЈКОВАЧКА БИТКА 1915
А из ваше крви кроз времена

Сину зора Јужнијех Словена
Пошто Балкан вас тама притиште Но да силу дочекају на се,

И српско се угаси огњиште, Која шћаше Србе да претече
Сви Словениизгубише наду, Да им жива ока не утече,
Што робују Бечу и Западу. Да направе страшну костурницу,
Србин не шће ни тада да клоне У Ругову тврду качаницу.
Пред силама што га тако гоне, Сад нек чују који чути желе
Но поносно стао и пријети Српске гусле шта о томе веле.
Сили која про Европе лети. Сердар Јанко кад одступи с Дрине,
Под Мојковцем на црноме пољу Пред великом силом осовине,
Црногорци са швабом се кољу, Она за собом крвави траг оставља,
Јер их ратни интереси вуку, И централне силе зауставља.
Те се тако неболеће туку. Али шта ће Црна Гора мала
Није чудо што се Њемци бију Кад је сила толико напала,
Јер узеше Ловћен и Србију, А пред њима седам генерала.
Ни око шта Црногорци гину Није шала три мјесеца дана,
Кад су Швабе на престолу њину? Није било дана без мегдана,
И у такве страшног суда дане Ни таквијех јуначкијех мука
Црногорци град Мојловац бране. Од како је Косова и Вука.
Не бране га да се њиме спасе, Војске су се закрвиле двије
92
Ни природа мировала није. Кроз крваве кланце пресријећу.

Ледна киша ка из кабла лије,' „Земља стење и небеса ћуте“
А сунце се за облаке крије. И гледају Швабе и регруте
Освојили сњегови и зиме Како Вихру лешевима ките,
Многи не зна како му је име, Боже један битке страховите.
Но ђавола куне што га створи, Река би срна земља гори,
Да се с Богом и људима бори. Ил' планине прождиру понори.
Но кад Швабе пребродише Дрину, Услед тијех кланаца и чука,
И Вишеград шћаху да размину, Паде витез Вујисићу Лука.
Дочека их Гојинићу Лука Поред њега Томовићу Станко,
Крдиса им половину пука. Такви људи не рађу се лако.
С њим Санџачка прва дивизија Ту регрута баталион оста,
Од регрута и од Санџаклија Крв јуначка нека им је проста.
И од Куча и Братоножића, А за битке код Кокина Брода
Извиђачки одред Зрновића. Причаће се докле је народа,
Та је сила на Вишеград била За крв људску која се потроши
Под командом Матановић Мила. На вратима од Нове Вароши.
Од Рудога и града Прибоја Мићуновић Јован с Ловћенцима
Стопу земље не даде без боја. Отпор даје шваби и Њемцима.
Па ни Вихри и на Сувој гори Понови се стара историја
Кад би земља могла да говори, На шанцима Црнога Ђорђија.
Па за ове да исприча јаде Куд ће Сорсић и сила толика
Ту мртвијех колико остаде, На чевскијех триста оклопника!
Такве борбе страшне и јуначке, Црн је пламен у облаке свеза
Били су се пушкама и млатечке. Од топова и од митраљеза.
Те на Вихри и на Сувој гори Ту дочека Сорсић генерала,
Крв се проли и Косово створи. Гардашевић Спасоје са Убала.
Швапску силу двадес, пута већу Ту Чевљани гину и Бјелице
93
И он оста без руке деснице, И да држе са Србијом везу,

Паде из два катунска племена Ту морају бити на опрезу.
Сто јунака — мртва и рањена. Код високе горе Коријена
Ту погибе Вукотићу Марко, Ту је швапска војска разбијена.
Јунак такав није бити лако. Ал' је борба крвава и дуга
Он носаше барјак Југовића Код малога села Матаруга.
Ко што личи кући Вукотића. Ту погибе три стотине друга
Ту њемачку силу поломише Ковачевић Стјепан са Граховца.
И хиљаду живих заробише. Је л' бољега било Црногорца?
Ту је сердар Вукотићу Јанко Што је смјелост показао своју
Јунак био ка' Краљевић Марко, На Рудоме и граду Прибоју.
Поред њега соко сива птица А у кланцу Ругова и Пећи
Мартиновић Петар из Бајица. Србијанци и Васојевићи
С војницима иду по шанцима, И Чакору планинскоме џину
Командују са Црногорцима. Шекуларци и регрути гину.
Но им нема Гардашевић Баја,
Огњенога, катунскога змаја, Каква бјеше на Мојковцу мука,
Но је оста на врх Тарабоша Кад колоне њемачкога пука,
Зато није с њима у бој доша,. Као муња кад из неба шине
Док навали њемачка коњица Нападоше пр'о Улошевине.
Вас се Јавор тресе и Сјеница Ал' ту их је срела извидница,
Од Њемаца и Колашинаца. И пред њима Дрљевић Грујица.
Црногорци натраг пут сјевера Бојну њиву мишљаху да бране
Пут Гиљеве, Мокре и Пештера. Жута прла и Папратне стране,
Сад Сорсића ето јединице Али швапске чете одабране
Про Јавора и Укоченице. С топовима и са бацачима,
Црногорци грабе положаје, Липовцима и извиђачима,
Да Беране бране и Рожаје
94
Бојну њиву отеше на силу, Узалуду Липовци гинуше,

Сручише им шанце у гомилу. И њих Њемци с Развршја скинуше.
Ракочевић Божо са Денковца Нове шанце Црногорци зиђу
Положаје туче код Мојковца, Да им Швабе Брскову не приђу.
Дако Швабе са развршја врати, Нема нигдје крша ни потока
Док почеше њемачки солдати Што не пуца бомба и московка,
По развршју у шанце скакати, Покушава Шваба на Игришта,
И Медено гувно заузеше. Да град турски узме на Пржишта,
Али куд се Црногорци ђеше, Про Руднице и Папратне стране,
Одступају кроз горе крваве, Али тамо Морачани бране.
Туда многе остадоше главе. Пред њима су два стара племића,
Но кад Милош Меденица виђе Два рођака брата Пековића.
Да се Шваба не уставља ниђе, Баталион Влаховић Милинка
Па цијелу окупи бригаду, На главно је мјесто уризика,
У шанцима издаје команду. Да помогне Дрљевић Грујици,
Много било размицања није Ту бијаше Дожић и Липовци.
Заузеше Гувно и Развршје. И за девет дана крвавије
Рањеници о горама пиште, Страшна борба престајала није.
Бојна њива поста разбојиште, Но Корнута, војсковођа главни
А гробница аустијске војске, Кад не може више да се брани,
Заставе су на њој црногорске. Што уради грдна му је мана
Три је пута за недељу дана Те побјеже са дуга мегдана.
Бојна њива у крв окупана. Црногорци бјежат' не дадоше
На сред тога крвавога кола Но му грдне јаде зададоше,
Погибе им барјактар Никола Другога му не бијаше спаса
Лакићевић соко од сокола. Са својијех седам ордонаса
И најпосље Швабе кидисаше Утеко је и унио главу,
Те Морачку војску крдисаше. Нека прича за битку крваву.
95
Трипко Жугић пјева по разбоју Пангрец, Калзер, Рајнел и Сорсићу,

Тужну пјесму о славноме боју: Сердаре се чувај Вукотићу.
„Бојна њива што је коме крива, Заскаче те пуковник Шпидлере,
Те је данас сто топова гађе, Мисли прећи на мост на Левере,
Не ору је да им жито рађе, Под командом Крауз генерала.
Него сију зрна од олова Бјеж, сердаре, мајка ти кукала!
Гдје ће нићи хиљаде гробова Има војске ка на гори листа
И трунути јуначки костури, Одржат се не можеш одиста.
Из њих расти косовски божури.“ И коњички иду ескадрони
А храна се на колима гони.
Сердар Јанко гледа са Пржишта Ви шта ћете жалосна ви мајка,
Црна тама птирисла бојишта. Све што треба у бој за јунака
Гласа нема, не чује се ништа Доноси му жена или мајка;
Само 'абер злогласнига врана, Од парчета 'љеба до обуће
С Бјеласице из више Препрана: Из његове сиромашне куће.
„Вукотићу, глас у војску вичи, Па што да ти силна војска гине
Па отоле бјежи и омичи, Кад се нико о вама не брине.
Ето силне војске од Пљеваља Још сердаре друге јединице
Крв ће људака брда да окаља. Наступају од града Сјенице
Једна војска ето од Вранеша Пут планине Мокре и Чакора
Под командом генерала Кевеша, Па сва да се скупи Црна Гора
Генерал је Доминић са Њима, И ђедови ваши да оживе,
Право мисли уз долину Лима. Траг ви не би оста, од одиве.“
Надају се за четири дана Сердар плану па завика врану:
Да ће узет кључе од Берана. “Црни вране крила крвавије,
Трећа војска од Таре до Лима То ми ништа изненада није.
С њом четири генерала има, Та је војска германскога соја,
И прије смо с њима били боја.
96
То је силна војска кад јурише Није шала људи са бојишта

Него вране, иди па им реци На њима су ране и зрништа,
Чекаћу их на Тари ријеци, Ране крију а силом се смију
И код Лима бићемо пред њима; Да сердару морал не убију.
Не дамо им Мојковац да виде, Страшни људи ка' стари хајдуци
Па цар Јосиф да пред њима иде.“ Огољели као дрински вуци.
Још то сердар изустио није Сваки носи московку у руци,
Док ево ти сутне бурунтије Друго нема ништа што му треба
Од главара из земље Србије. Без у џепу суво парче хљеба.
Тако пишу сердару и војсци: Не долазе да примају плату,
„Наша драга браћо Црногорци, Но за савјет своме команданту;
Кад орлови пред олујом бјеже, Јер сам није ријешити мога
Шта од тога може бити теже, Шта да ради од живота свога.
Па ако вас братска љубав веже, Онда сердар поче да говори
Спасите нас, нема ви лијека О пропасти и о Црној Гори:
Да вас слави српство довијека. „Јављају ми из главнога штаба
Пуштите ли Мојковац и Чакор Да је Ловћен заузела Шваба,
Ругово ће српски бити мрамор Највишега српскога Арарата,
А Бистрица вјечита гробница.“ Кад помислим грозница ме хвата,
Кад све ово разуми сердаре, Да по гробу славнога Његоша
Он окупи код Таре главаре, Гази нога свијетскога олоша.
Војсковође с бојишта повуче, А Цетиње наша престоница,
За одсудну битку да одлуче, По њој тутњи мађарска коњица.
У Подбишћу код бијеле школе, Краљ Никола и његова влада
Ту је сердар и зове отоле. То је наша узалудна нада,
Кад се ови скупише горштаци Петар Пешић у тој истој влади
То су прави људи и јунаци, Јадно за нас смисли и уради,
Крваве им сабље и барјаци. О томе ће историја рећи,
97
Истини се не може утећи. У крв ће се своју да уклопе.

Но ја данас у овој несрећи У планине ове кад запану,
Желим чути ви што ћете рећи Ту ће њине кости да остану.“
Смијемо ли с мегдана утећи? Кад то рече војсковођа стари,
Да пуштимо Швабе преко Таре Сви викнуше из гласа главари:
И да наше обрукамо старе! „Да на швапску силу кидишемо,
Швапске снаге имају у плану, И да прошлост нашу крунишемо!“
Да нас баце као с пута грану Онда рече сердар Вукотићу:
И претеку србијанске трупе „Драги брате војвода Лакићу,
Да кроз Црну Гору не одступе, Српска војска одступа од Пећи
Али су се преварили њуто, Ками мајци да могу утећи,
Све то може бити обрнуто; Пред њима су планине и кланци
Тигар љути не боји се лаву, На оружје устали Качаци.
Ни Голијат није убро славу. Ту Чакорски одред нека чека,
Но шта ћемо, соколови сиви Јер се Кевеш генерал зарека
„Благо томе ко довијек живи.“ У Ругову Србе да претече.
Онда рече војвода Лакићу: Као што се у Бечу зарече,
„Наш сердаре Јанко Вукотићу, Бранте Чакор и Мокру планину
Ја у име овијех јунака, Србијанске трупе док размину.
Швапској сили не би се помака. То су наша браћа најмилија
Њемачке су повучене снаге Ми смо Срби једна фамилија.
Против Руса браће наше драге, И по вјери и по народности
Па зар после ловћенскога слома Зовемо се браћа од милости!
Срамота је да бјежимо дома, Можда сердар још би нешто река
Јер још нама није немогуће Но војвода нема кад да чека
Стати против силе немогуће. Кад се таква одлука донесе,
Само треба срце и прегнуће, Сердар ратни распоред поднесе.
Па све Швабе да су у оклопе, Прво зове Вујисића Павла,
98
Гдје сва слуша госпда остала, Ђе се куле Немањића виде!

Који личе на старе војводе, Ако Турци случајно навале
Њему сердар говорити оде: Да нам стару Лавру не запале.
„Вујисићу хитај пут Левера, А Пољани, ви стари хајдуци
Да не прође њемачка потјера, Останите ђе ви је на руци,
Нека твоја наредба допире Не пуштите Мојковац и поља
Докле Тара у Дрину увире. Без велике крви и покоља.“
Код Вучева и града Сокола Па оправи Мишнића Савића
Пивљани су и Делић Никола; На Сказине код Гојаковића:
А до њих је пљеваљска бригада, „А ти хајде, Грдинић Грујица,
Таром водом до Сокола града, Од ријеке Таре до Лепенца,
Ту нек ти је у шанцу команда. И чувај ми лепеначку косу,
Да те кити јунаштво и слава Гдје се много људске крви просу.“
Ка што ти је оца Милисава. Кад западне смјести дивизије
А ти лаве, Матановић Мило, Онда поглед у исток уприје.
Узданице и јуначко крило, Каква отуд опасност пријети
Хитај с војском на тарске обале Кроз велике горе и врлети.
Гдје напада Сорсић генерале. Па он мисли кога ту да стави,
Немој да те изненаде Швабе, Те наредбу у Дробњак оправи
Да им Тару не пуштимо џабе. А на руке Жижићу Јовану:
С тобом шаљем Влаховића Вука, „Одмах чете твоје нека бану
Великијех јунака унука, За двадесет четири сата
Тај не пушта ако дође мука.“ Да ми стигну Мојковцу на врата,
Михаилу Анђелићу вели: Да прославе Лепеначку косу
„Наш јуначе и витеже смјели, Ка' Чевљани на Јавору што су.“
Иди с војском на старе газове Па кад такво наређење даде
Ђе се Тара Ђурђевића зове, Град Брсково посматрати стаде,
А нек Јаков Ракочевић иде Бојну њиву и горе крваве
99
Кудије ће Швабе да преплаве. У Папратну страну да причека

Па Милошу Меденици каже: Када Швабе Брскову налете,
„Тебе кућа јуначка налаже, На рудници води да их сретне.
Нека чује војска и господа, И дајем ти Машова Новицу,
Ти ћеш бити Морачки војвода Да бригадну носи тробојницу.
Само ако под Мојковцем градом Тај му барјак у наследство дође,
Мушки Њемце сретеш са командом. Даде им га витез Карађорђе.
С тобом Божо радовић нек иде А јунака Вујисића Мата
Коме многи јунаци завиде, За регрутног стављам команданта.
Нек заузму твоје јединице Да јуначку ову јединицу
Од Мучнице па до Лепенице. Распореди уз воду Рудницу.
На Мједено гувно код Руднице, Са њим шаљем два добра јунака,
Ту је чета Дрљевић Грујице, Капетана Самарџића Марка.
Ћетковића и Симоновића И са њиме Ђурашковић Пера,
И Радула од Булатовића, Побједнике с Вихре и Пештера.
На Развршју Влаховић Милинко, Зрновића шаљем капетана,
С Ровчанима други нема нико, Из Косова из села Липљана
Па оправљам Пековића Ђура Да њемачке чека извиднице,
Лињевића другог Порт-Артура. Од Лешнице па до Лепенице;
С њим војска Горњоморачана Поред Лима па до Љубовије
На Развршје тврдо до Ровчана. И са њима Реџић Димитрије.
Дожић Васо од Липова равна Да затворе на водама скеле
Нек заузме разбојишта главна. Ђе се многи путеви дијеле.“
На Мједено гувно за Игришта, Радована Радовића шиље
Гдје су била стара упоришта, На друмове у планине дивље,
А Милајић и с њим Колашинце Гдје су звјерад на буљуке љута
Код извора ријеке Руднице. И даде му бригаду регрута.
Михаило Ракочевић нека Па дизива Кљајића Илију:
100
„Ти дијели војсци муницију А на косу код брда Препрана,

Из пећине јаме двогрлице Хацилића шиље капетана,
Код извора ријеке Руднице. Што је скоро из Србије доша,
На јунака по тридес, метака. И са њиме Вујисић Јагоша
А Стајс доктор у свакој прилици И с њим Бранка Вукосављевића
Нека буде гдје и рањеници, И делију Митра Радовића.
Да под јелом превија војнике А оправи Гардашевић Ђока
Који беру ратне ловорике.“ У клисуре Тврдога потока.
Онда сердар отправи вјештаке Нек иде на врх Боровњака
Све биране по гласу јунаке, Денбашева батерија јака.
Сто ђетића из Бјелопавлића, Да командант буде батерије
А пред њима Журића Савића. Младеновић из земље србије.
Вјешти сваком кланцу и богази, А Ашанин Митре капетане,
Кудије ће војска да пролази. Када сила њемачка напане,
Тако сердар с крвавога Чева Брани Рудник и Папратне стране.
Све разреди с Мокре до Вучева. „Ти Лабане Рајо команданте,
Али опет нема када сјести, Тешко мјесто остало је за те,
Док убојне топове намјести, Више поља на Косову главу
Па дозива Павловић Војина, Да јуначку добијете славу.“
Који учи дванаест година На висину Вагана Каљића
Како треба с топом управљати Ту Манојла шаље Вешовића
И гдје ће му граната падати, Да бригаду бране Грдинића,
Оправи га на пржишта тврда, За Мојковац под куле Макића.
Караулу међу седам брда. На ланиште брдо код Подбишћа
Па нареди брату из Србије: Ту топове и Ракочевића,
„Капетане пољске батерије, А низ Тару и лијево крило
Образа ти и поштења твога Нек разреди Матановић Мило.
Пржиште ми не дај до једнога.“ Све сердар разреди за боја,
101
Онда зове Бећковић Мркоја: Ко зна куд ће и на који правац.

„Капетане хитај пут Мојковца, А Француска не шће ил' не може,
Али немој застиђети Ровца. Јадној Црној Гори да поможе.
Све ди данас од војводе Никше А Инглишка бездушница тешка
Твоји стари војсковође бише. Не шће Црној да поможе Гори
Зато пази, Бећковић Мркоје, Ка' што некад с нама уговори,
Митраљеза под Мојковцем што је, Те у таквој свијетској галами
На главне их положаје стави Остали смо без никога, сами.
А на њима јунаке постави, Српска војска одступа од Пећи,
Који неће обрнути плећи Бугарска им ударила с плећи,
Ни на муци са шанца побјећи. А њемачке силне регементе
Предводиће ваше јединице Пр'о Санџака у претијек лете,
Петар Лекић јунак из Црмнице.“ Да прегазе на Тару ријеку
Србијанске трупе да претеку,
Сердар преста с распоредом више, Сила швапска да Мојковцем прође.
Онда војсци братски поздрав пише: Но кад смо се придесили овђе,
„Војско моја, црногорско лице, Да њемачку силу заставимо,
Поздрављам вас у све јединице И вјечити спомен оставимо;
И јављам вам и чиним на знање Да свак призна Србу-Црногорцу,
Шта се ради и какво је стање: За одсудну битку на Мојковцу.
На Цетиње код Орлова крша Ако икад буде Срба више,
Застава се њемачка лепрша, Да се српска историја пише,
По Ловћену гладни гракћу врани, Мојковац ће наш споменик бити,
Нема нико да их месом храни. Источни се одред прославити,
Сва је наша одступила војска Те ће бити понос Црногорцу,
Пут Рибнице и поља Ћемовска. Историју читат' о Мојковцу.
Наш господар, изнемогли старац, Брсково ће други Ловћен бити,
Са њега ће зора да засвити;
102
Шумадинци браћа наша драга, А с Мојковца једна чаурица,

Већ је њина изнемогла снага, Биће скупља него хаубица;
Сви имају наду и ослонце Нека ви се покољења диве,
У нас – њину браћу Црногорце, Вашој слави гдје покојни живе.
Што имамо снаге и можемо Па сад ето како ви је драго
Треба, браћо, да им поможемо. Српска надо и велика снаго,
Па тако ви Бога и Божића Ваша воља – то је ваша влада.
И двоглавог орла Немањића Ваша борба – то је српска нада.
И тако ви гроба Његошева Ко год неће нагона му нема,
И љутога мача Милошева Кога мушко срце не опрема,
И Граховца и Церева Лаза Коме општо добро није мило
И јуначке части и образа Нека бјежи и просто му било,
И мраморја с Кома до Благаја Нека каже кад код дома дође
И јунаштва Пивљанина Баја За нас што смо останули овђе,
И тако ви Никчевијех рана Нека нам се не надају кући,
И Косова и Видова дана Ми смо пали прошлост крунишући
И тако ви српскије гусала И бранећи Душаново царство
И тако вас прошлост не губала; И витешко људско достојанство!“
Не пустите Нијемце и Швабе
Да Руговску клисуру уграбе! Кад је војска добила поруку,
Немојте се плашити, јунаци, Виђеше се јунаци на муку,
Ако буду крвави бадњаци, Није шала хоће да се гине
Из ваше ће крви кроз времена, И да кости узиђују њине
Синут зора Јужније, Словена. У темеље нове домовине.
А вјекови славне ваше жртве, Црногорци шпартанске нарави
Никад неће бројати у мртве, Сваки на свој живот заборави,
Јер ми ћемо због једнога дана Укрстише пушке и барјаке
Опет постат' врата од Балкана,
103
А ставише руке на бадњаке, Црногорци под Мојковцем славе.

Па на томе ухватише вјеру Једну славе давно што је била,
Као некад Милош на вечеру Њу за душу владике Данила.
Да се неће издат' код Мојковца Ову другу славе због Мојковца,
Док једнога траје црногорца, Рад поноса сваког Црногорца;
Па сердара поздрављају Јанка Али неће ни два сата проћи
Да немају у војсци јунака Црни ће им полазници доћи!
Да га може препаднути ишта Многе ће ти закукати мајке
Да утече сјутра са бојишта. Кад им стану таркати бадњаке,
Сад ми причај нагоркињо вило Јер да видиш испред саме зоре
Шта је даље на Мојковцу било. Какав Божић осванути море.
„Причаћу ти мој Србине брате, Још не бјеху пјевали пијевци
Гледала сам војске како рате, Замумљаше Швабе и Нијемци,
Али било у свијету није А кликнуше топовски отпонци:
Загријане такве војске двије. „Зло ви јутрос јутро Црногорци!“
Кад су швапске угледале трупе, Црногорци бјеху на опрезу
Гдје се мрки Црногорци купе, И држаху на све стране везу,
Да су пуне горе и потоци, Да Мојковац не пусте без гласа,
Гдје је Јанко, гдје су Црногорци, Снијег пао момку преко паса.
Виде швабе копају се шанци Њемци иду гору да претраже,
Да се пјева и беру бадњаци, Побише се око Лима страже,
Мирбожа се и разговор води Јер Зрновић ка' старе војводе,
Ми гинемо: „Христос да се роди!“ Бој затури код Брзаве воде
Јер ће ове витлејемске ноћи, До мале воде Лепенице,
Црногорци на Голготу поћи. Изгибоше швапске извиднице.
Ноћас славе Божић и распеће, Ту се страшно Њемци ископаше,
Славе Васкрс који чамат неће, Док се Бојне њивњ докопаше,
Бадње двије вечери крваве, Ракочевић јуначки се брани
104
А гину му браћа Морачани, Но кад су се примакнули води

Ту погибе Дожић барјактаре Ту виђоше чудо у природи,
Од јуначке породице старе. Не бијаше на Тари газова,
Морачани залуду се бију, Но од љуте зиме и мразова
Ето Швабе прешле на Развршју Сва се у лед претворила бјеше,
И пређоше на зор и на силу Воду прешли пољем не би љепше.
Липовцима на десноме крилу. Но кад Тару воду пребродише
Изгибоше војске обадвије Па на двоје војску раздвојише.
У крваве кланце на Развршје Сердар посла крваве Ускоке
У ту ватру и битку највишу Кроз велике горе и потоке
Погибе им Вујисић радошу, Од Слијепча моста до Раките,
Крсташ барјак липовски носаше Нека гору главама оките.
Јунак бољи бити не могаше. И Дробњаци соколови сиви,
У тој бици на мегдану с њиме Кад се Бојној примакоше њиви,
Погибе им Вујисић Максиме, Одмах у бој ускочише љути,
И барјактар Шалев Миладине. Гдје су трипут гинули регрути.
А Милајић са колашинцима Трипут Бојну њиву отимали,
Крв јуначку проли потоцима, Три је пута Њемци повртали,
Под Мучницом у буковом гају Још је била њемачка техника
Слава Нову, колашинском змају. Заградила жицом од челика
На гувно се Мједено прослави Кад на Бојну наступише њиву
И колико гробова остави. У ватру су угазили живу,
У најжешћем боју и мегдану Ровчани се грабе и Дробњаци
Жижић Јован из Дробњака бану, И ргрути на гласу јунаци
Пр'о пустиња и смрзлије страна Ко ће први жицу раскинути
Као некад Гурко пр'о Балкана, Ранити се или погинути.
Докле ове дурмиторске чете Ту регрути, соколови сиви,
Тара вода под Мојковцем срете. Изгинуше свијет да се диви
105
То нијесу обични солдати, Онда рече Рајнел генерале:

Но јунаци у свијет познати „Црногорци збиља се не шале“,
Момчад млада од двадесет љета Сву резерву и логоре диже
Пуни мушке снаге и полета, И у помоћ Бојној њиви стиже,
Радо живот за слободу дају, И јуначки Црногорце врати,
Ал' још људску злобу не познају. Ал' крваво Бојну њиву плати.
Ту погибе Пилетић Ђорђије, По сред ње су побили међаше
Што јунаштво уступао није О обје се војске крдисаше,
Ни једноме другу Црногорцу А Полексић Љубо с Ускоцима
Тога дана у бој на Мојковцу. Крв јуначку проли потоцима,
Ту је многи допануо рана, Да се Србин довијек поноси
Међу њима три Добњака главна: Због Ускока на Челинској коси.
Арсеније Ружић и Никола, Изгибоше нико тако није
Та два брата, два сива сокола, У крваве кланце за развршје.
И трећега Јанковића Марка, Ту син оца познат мога није
Официра и храбра јунака. А полексић кличе као вила:
Ружић Јефто преузе команду „А напријед, браћо моја мила.“
И бори се на Мојковцу граду, Ту би тога дана и времена,
Момче младо али соко сиви, Сто Ускока мртва и рањена;
На Бојној се показао њиви. Но гдје сила изгибе толика
Ту крв људска до кољена леже, Немаше им Јелића Милинка,
Докле Швабе почеше да бјеже, Но је био погинуо прије
Гдје им жице бијаху и шанци На Гласинцу ниже Романије.
Црногорски вију се барјаци. Ту погибе Полексићу Јоко,
Ту је барјак Машова Новице Стари витез и познати соко,
Међу прве стига, тробојнице, Пушке су га погодиле двије
Побио га насред Бојне њиве, По сред срца, грома чуо није;
Војске му се обадвије диве. А барјак му разнесе олово
106
И његово срце соколово. С воде Дрине до Мокре планине.

Ту је ране поновио старе Морачани на Жутоме прлу
Кршикапа Јован барјактаре, Задобише славу неумрлу
А официр Жижић Радојица Под командом Пековића Ђура,
Повадио сабље из корица, Туда има и данас костура.
Па војнике швапске пресијеца Крв носаше дрвље и камење
Докле клону сабља и десница, Докле Жуто прло поцрвење.
И погибе Ускок Радојица. Ту предводи витезове старе,
Ко 'но барјак дурмиторски носи Мијатовић Мијате сердаре,
По бојишту и челинској коси? То је стари соко од сокола
То Милосав Алексић Јакова Војсковођа са Вучијег Дола –
Чи, ђед раји окове раскова. У тој бици и крвопролићу
Два Гиљена, два ближња рођака Бјеше стари Сава Драговићу,
Два ускочка носаху барјака Имаше му седамдесет љета
Мињо Савин Гиљен – Орман звани, Али то му јунаштву не смета.
Тај му барјак отац доби славни Још имаху наде да се држе
Кад ускочи из војске Ченгића Док лаф стари оштру сабљу трже.
На крвави чардак Алексића. То бијаше витез и племићу,
Други барјак Гиљен Милун носи, Од Мораче Божо Пековићу.
Док га плотун њемачки покоси; Крв се лије по Папратној страни
Милун паде а Раде допаде, И ту гину Доњоморачани.
И заставу ускочку не даде. Ту Шуковић Видак капетане
Раде паде барјак му остаде, Ломи Њемце низ Папратне стране,
Цијела га разнијеше зрна, Драгић Сава из села Љевишта,
У намету стоји џуда црна У јуначкој борби на Игришта
Тужна као самохрана мајка, Живе Њемце сабљом пресијеца,
Нема њојзи Рада ни барјака. Мртве броји од рана не стреца.
Црногорске војске што погину На олову разнијеше жива
107
Тог старога морачкога дива. Причаће се за тог Црногорца

Друга сила преко Бојне њиве И сокола Вукчевића Анта
На Ровчане соколове сиве, Што брањаху мојковачка врата.
Дочека их Влаховић Милинко, А Бошковић Миливоје паде,
Таквог лава још не гледа нико. Под Мекића куле на ливаде
Ту Ровчани јуначки се бране, А жив барјак из руку не даде.
Сјећају се из прошлости славне И тада је Ђурашковић Перо
Кланца Дуге и Петњега брад, Трипут Њемце са Развршја ћеро,
Гдје се Ровца ископаше тврда, А капетан Самарџићу Марко
Швапска војска по бојишту чује Са бојишта не одступа лако;
Меденицу како командује. Ту је име прославио своје
Крвава му сабља од пламена Капетане Јакићу Благоје.
И десница рука до рамена. А шта ради Павловић Војине
Пижурица на хату дугачку Са Пржишта крваве подине,
Мушки брани заставу ровачку. Од Мучнице па до Шаховића,
Ђед му барјак на сабљу добио, Свуд гранате стижу Павловића,
А он га је кроз борбе пронио. Грми муња с брда Боровњака,
Ту погибе Симоновић Павле Дембашева батерија јака.
Гдје су војске обадвије гл'але, Младеновић из земље Србије
Крсташ барјак носаше у руци Као муња из небеса бије,
Као некад котарски хајдуци. А Хаџилић са брда Препрана
А делија Бећковић Мркоје Са три друга млада капетана,
Често пали митраљезе своје, С Радовићем и са Вујисићем
Швапску војску туче и премеће И са Ђоком, са Гардашевићем,
Докле зрно крвничко долеће, Са препрана топовима бију
И погибе близу Липоваца Аустријску војску на Развршју.
Тај потомак Никшин из Роваца. Ракочевић Божо са Ланишта
Док је Бојне њиве и Мојковца Град Брсково брани и Пржишта,
108
А Вешовић брзом паљбом бије. У Руговске тврде сунтулије,

Са Побрђа тврде позиције. Докле прође барјак из Србије
Лабанове дугачке лубарде А најпосле генерал Плазина,
По Лепенцу касапницу граде. А Ругово крвава лазина,
А Ашанин с тврдога потока, Историјска пирамида биће
На град не да намолити ока! За Лакића и Васојевиће,
А топџије црногорске гину И регруте, соколове љуте.
Час нек им је и свакоме њину, А каква су брда од Турјака,
Земља дркће, небо се пролама, Ка' споменик незнаног јунака,
Бојиште је притиснула тама, Та је гора за двадесет дана,
Бој се бије и дневи и ноћи, Крвављена и преотимана.
Србин нема ниоткуд помоћи Њемци снаге прикупише своје,
Да му дође и да јој се нада Потискоше комовске хероје,
У бој љути код Мојковца града, Ал' Беране и после Божића
Гдје се мор људске крви лије Још су биле у Васојевића.
Гдје се војске ископаше двије. За три дана – три српска Божића,
Шта се ради код Васојевића? Такве битке и крвопролића
Под командом војводе Лакића, И под снијег војске затрпате
Са његовом војском испод Кома – Било није од кад људи памте.
За вријеме ловћенскога слома Вију вуци а лају лисице,
На Тугово и Чакор највише Свађају се око меса птице,
Аустријску војску поломише, Магла неда сунце да се гледа
Па низ Ибар и долину Лима Стоји рика лава и међеда.
Шта ту гробља њемачкога има Соколови пилад погубише
И остале друге положаје, А двије се војске изгубише.
Док су Швабе узеле Рожаје; Црногорци прешли пут Подбишћа
Ал' три пута на село Кућишта, Шваба назад преко Шаховића
Швапска војска не уради ништа, А Мојковац и горе крваве,
109
Изгледају пустарије праве. И славу ви свијетом проносе;

Гдје су битке и шанчеви били, Гледам ваше крваве пољане,
Мртви леже, рањеници цвиле, Гдје се мрки гавранови хране,
То су шанци загрнутих људи – По Брскову и по Бојној њиви
Вук би горски од стра, да излуди, Гдје су пали соколови сиви,
Срне скачу, гавранови гачу Стресала сам са горе китину
Као некад по пољу Мохачу На јунаке који туда гину,
А Мучница плаче од жалости, Од тога им покрове кројила
Људске су јој отежале кости, И лешеве њемачке бројила,
Напала је на гору китина, Не знам броја колико хиљада
Људско месо развлачи дивина, Паде с Дрине до Мојковца града.
Мање зверке у вишије краду, Је л' их било не копати гријех
Јер им јаче дијела не даду! Пошто их је загрнуо снијег,
Још тудије људске труну главе Гдје им гавран кости наћи неће
И причају за борбе крваве. Док окопни и дође пролеће,
Пуста гора Мојковачка сама А онда ће зверке да их глођу,
Цијелу је притиснула таам, А мајке се надат' да им дођу.
Вјетар дуну и маглу растјера Јадна мајко, не надај се сину,
Докле вила са Шишког језера, Ако ти је прегазио Дрину.
Паде на врх Бјеласице пусте Млада љубо, ти се у род враћи,
Ту одсјече плетенице густе, Ви се сестре не надајте браћи.
Те окити људску костурницу Дјеца нек се не надају оцу
Мојковачке горе под Мучницу. Ако им је био на Мојковцу,
То јој бјеше јуначки вијенац Из руке му неће 'љеба јести,
А на њему пјесма десетерац: Нити ће га загрлити ни срести,
„Благо вама Мујковачке горе, Већ му неће на крило сиђети,
Са вама се Црногорци зоре. Жељеће га и у сну виђети.
Сви се Срби са вама поносе Ето куд се удаљих од боја
110
Да излијем осјећања своја, Да претечеш српске јединице,

Јер гинуше против своје воље, Него сте се као кукавице
Па ме срце за њима забоље, Двадес' дана крили иза жице,
Иако су туђе народности Од некаква Вукотића Јанка
Неко њине оплакује кости!“ И његове шаке пустињака;
Није фајде хвалит Црногорце, Гладне, голе и без опанака,
А кудити Швабе и Нијемце, Са двадесет у џепу метака –
То је војска наполеоновска, Зар то нашој сили да доака!“
Али мала снага црногорска, И Макензен зборио би друго
Потуче им војничке корпусе Само да је размислио дуго,
У мрчаве мојковачке пусте, Јер цар Фрањо и његова влада,
У подножје планини Мучници, То је била зликовачка банда,
Гдје су били млетачки рудници. Гдје због једне сарајевске свађе
Ту од крви копнијаше снијег Он у томе разлог рата нађе.
Као некад на Путилов бријег, Зар цар један што вјерује Христа
Гдје три војске три велика цара На такви је акт безумни приста.
И четвртог краља од Бугара, Због Принципа да нађе повода,
Црногорац ухвати за прси Против Срба малога народа
И планове њихове помрси. Да велику силу употреби –
Примораше фона Макензена То ни луди урадио не би;
Да се стиди од бечкије жена, Да због једне пушке која пуче,
Српску војску што није претека Цио свијет у рат да увуче,
Као цару што бијаше река. Колико им изгибе бригада,
Него данас ка' лав рањен јечи С воде Саве до Мојковца града,
И на своје генерале бречи, И од воде Дрне до Чакора –
На Равела и сабљу је трза: Све је људски мрамор до мрамора,
„Кукавице, зашто си се смрза, На многоме пише Црна Гора,
Што не дође до Андријевице А под њиме лежи сури ора;
111
А швапскога гробља и мраморја

Колико је нико не зна броја.
Па с Мојковца до воде Мораве
Какви туда хероји бораве,
Који леже у подземној тмуши,
Али живе у народној души.“
Тако ова јадоваше вила
С Ловћеном је посестрима била,
Гледајући по Мојковцу кости
Препуче јој срце од жалости
И отиде с овога свијета,
Имаше јој пет стотина љета,
Орлови јој чувају гробницу,
У пећини тврду качаницу,
За Мједено гувно под Мучницу.
112
МОЈКОВАЧКИ ВУЧЕДОЛАЦ
Милутин Тодоров Булатовић
Боже један на свему ти хвала, А постави капу Црногорску,

Кад је сила Њемачка најала, Са четири слова србинова.
С воде Дрине пут Мокре планине, За пас стави љута самокреса.
Јуначки се Црногорци бране, Пошто три пут пуца у небеса,
Тутањ стоји на четири стране, Хабер даје ови соко сиви,
Од крваве борбе са Мојковца, Да још неко у Ровцима живи,
То се чуло у камена Ровца, Коме баста ићи да погине,
Како војска на Мојковцу гине, На бранику своје домовине,
То зачуо старац Милутине Па Московку с чивилука скиде,
Булатовић са Гојачевине, Зар да без ње на Мојковац иде?
Ђе су никле многе величине, Па пригрну кожух од оваца,
Имаше му деведесет љета, Све то дивно поднијело старца,
Још га старост не сломила клета, Кроз кулу се замишљено шета,
Кад је чуо пушке и плотуне, Има нешто што му срцу смета,
Поче старе године да куне. Снахе плачу а унучад пиште,
Па се свлачи те се преоблачи, Немој ђедо ићи ва бојиште,
Све облачи сукно као свиту, Ти си нама оста мјесто оца,
Црногорску робу поноситу, За чувара и за храниоца".
Обуваче на ноге притеже, Милутина пропадоше сузе,
А пасом се и коланом стеже, "Ђецу љуби а зборита узе,
Па припучи орла двоглавога, О вучади моја унучади,
За заслуге из времена свога, Ви не знате о чему се ради,
Крст Данилов и храбру Граховску Казаће ви гусле иаше драге,
113
Кад се мушке докопате снаге, Хоће зима. зимом да пролази,

Онда ће ви ово бити јасно, Старац обу крпље подапете,
Што ја идем да погинем часно" Те прегази планинске намете,
Збогом рече, оде преко прага, Тару воду на газове пређе,
У руци му дренова тојага, И у Горе Мојковачке неђе,
О рамену торба обравница, Нагазио ровачке јунаке,
У њој плеће и препеченица, Честита им Божић и бадњаке.
Испод сача бијела погача, „Амо рече три товара шљиве,
У њедрима ћеса једна новца. За Ровчане соколове сиве,
Ако дође здраво до Мојковца, Нек је срећан Божић и бадњаци,
Да набави вина и ракије, Па да у бој идемо јунаци",
'Да Ровчане јунаке напије, Но му вели Влаховић Милинко:
А све гредом своју снагу проба, „Што си доша на Мојковац Стрико?
Оће старо да окуша доба, Зар ти витез из давне прошлости,
Јел' му срце притисла тегоба? Да оставиш под Мојковац кости
Јер га чека поприпгге и борба, Ти који си на Вучијему долу;
Не смета му оружје ни роба, Борио се уз Књаза Николу,
С мјеста скочи по петнаест стопа, А још ратне носиш последице,
Каменом се баци ко из топа. Брацке ране с мутне Брегалнице,
Онда сбије у Московку стегу, Смрзле ноге са Богићевице,
Па с њом гађа у бријег биљегу, Још колико мука и терета,
Пружи пушку низ лијеву руку, Под бременом деведесет љета,
Би убио кроз прстен јабуку. Па те молим као свога оца,
Али незна што му плеће пише, Да се прођеш битке и Мојковца,
Да Роваца гледат неће више? Но се врати у камена Ровца,
Тако иде од села до села, Те то рештво доврши живота,
Докле га је Бјеласица срела, Без ратнијех мука и страхота,
Заметени друми и богази, Тако старче и добри јуначе,
114
Пушконошо из славне прошлости, Ђе су крвљу прелити бадњаци,

Дома носи изломељене кости. Ђе је камен многој био мајци,
Није ова обавезна борба, Ђе се створи крвава сказина,
За јунаке из твојега доба". Ђе се зове Ровачка Лазина,
Булатовић рече командиру: Ђе је снијег леше затрпава,
,,Витезови од стра не умиру, Ђе хиљаде остадоше глава,
Влаховићу нијеси у праву, Бе је сјевер урла од љутипе,
Зар ја стару да уклоним главу, Ту погибе старац Милутине.
Ђе Ровчани и два моја сина,
Ка Орлови кликћу из планина,
А ја који триста носим јада,
Па да умрем поред пријеклада,
Зар да жалим трошно своје тело,
За смрт часну и јуначко дјело".
Тога дана на сред Бојне Њиве,

Ђе ће мртви да довијек живе,
Милутин је са два своја сина,
Као крсташ оро из планина.
У првоме пануо јуришу,
Тако врата Мојковачка пишу,
Ђе су многа ребра изломљена,
Бајонета многа поломљена,
Ђе погибе десет барјактара,
Ђе је Србин историју ствара,
Ђе је клетва са Чева сердара,
Допирала с Таре до Варадара,
115
МОЈКОВАЧКИ ЛАВ
Бјеше зима, облаци се муте, Ал' о томе много јада има.

Двије војске под Мојковцем ћуте. Ту гинуше Црногорци млади
У најтежем вакту и земану, Но ни Шваба добро не уради,
Спремају се боју и мегдану. У велике горе и пустиње,
Црногорци мрзну у снијегу, Дављаху се ко у море сиње.
На Брскову тврдоме бријегу, Све изгибе и у ропство паде,
А Њемачка своје дивизије, Ту им жива ока не остаде.
Око Цера и Лепенца крије, Само, кажу, шест утече друга,
Од свакуд јој трупе придолазе, И пред њима командант Корнуга
Мисле Тару воду да прегазе. Свој је војсци био поглавица,
Снијег пада и гору савија, А утече обрљана лица,
А мраз пусти стеже и разбија. Пут Лепенца и планине Цера.
Чујеш вука гдје кроз гору вије, Вала, чудна јунак официра
Слути да ће гинут војске двије. Ђе му Срби војску разјагмише,
Вук престаде гором да јауче, А он здраво унесе кајише,
Докле с Цера топ њемачки пуче, И утече са дуга мегдана,
Црногорски, с планине Ланишта, Без војника и без капетана.
Глас му грђи не бијаше ништа. Но, кад тамо пред Калзера стиже,
Гору ломе сијеку намете, Коса му се покрену и диже,
Док њемачке кидисаше чете, Страх га бјеше од старога лава,
Пут Брскова, преко Бојне њиве. Па му црни абер саопштава:
Да јунаштвом Европу задиве. "Команданте царевије трупа,
Црногорци сретоше се с њима. Ја знам да је наша војска скупа,
116
Ал' од војске, коју кренух тамо, Од толике силе и војника

Седам друга довео сам само; Изабра ме као издајника.
Ја поведох дванаес хиљада Шта да кажем и шта да ме питаш,
Да пређемо про Мојковца града. Што ли мислиш, и на што ли циљаш?
Ја не знадох куд се војска ђеде, Куд те миса у бескрајност тура
Све то пуста планина поједе. Да Мојковац отмеш од Каура?
Ил' пропаде у бездане јаме, Силна га је војска утврдила —
Само тамо не би мјеста за ме, Узимат га нећеш без грдила.
Јунаштво ми не поможе ништа, А за моје да ти причам јаде,
Но се грдан вратих са бојишта. Кад ти мене наређење даде
И оставих цареве солдате Да зазумем брда и главице
У пустиње туђе непознате. До Берана и Андријевице,
Ту су горе, а теку потоци, Ја похитах да учиним тако,
Разгнаше ми војску Црногорци. Но не даше Црногорци лако.
Све изгибе, ја остадох здраво, Про Брскова града Урошева,
Сачува ме пророк или ђаво". Ту дочека војска Милошева.
Но му Калзер огорчено рече: Сретосмо се испред саме зоре
"Зашто и ти с мегдана утече. У проклете мојковачке горе.
Зар ти не би наше војске жао, Нагазисмо на горске рисове
Коју сам ти под команду дао. Који трпе муке Исусове.
Љеб те губа што код цара једе Бране своју слободу стечену
Казуј, куд ми силну војску ђеде, О овсену љебу непечену.
Те је данас изда на Мојковцу, Побисмо се са Црногорцима —
А прослави име Црногорцу". Крв се људска проли потоцима.
Корнуга му одговара на то: И у томе несретноме боју
"Мени нема оправдања за то. Ја изгубих силну војску моју
Зла судбина, да је Бог убије, И ту мене црна судба срете
Крвнички ли нагрдит умије. Те ми храбре изгибоше чете.
117
Од дванаест хиљада и више Ту сам био на то исто мјесто,

Ни једнога жива не пуштише, Кад се сурва црногорски престо.
Што кроз горе није остануло
У ропство је љуто допануло.
Ниђе не би такве касапнице
Ка кроз горе испод Бјеласице;
Нема ниђе кланца ни богазе
Што се људски леши не налазе,
Попадале пушке и торбаци,
Гавран гракће, а јече јунаци,
Покров им је са горе китина
А споменик Мучница планина.
Мене мајка у дан црни роди,
Што и мене пушка не погоди
Да погинем у љутоме боју
За јуначку домовину моју,
Да не дрхтим пред твојијем зором
Те ме трујеш смртним пријекором,
Јер официр без поноса - шта је,
Више живот нећу да ми траје."
Хитро руком до оружја стига
И сам себе уби из бровинга,
И ето му и данас гробнице
Код студене воде Лепенице.
И она ће траг крвави бити
Коме ће се потомство дивити
И славити Мојковачке горе
Докле Србин по Балкану оре.
118
СПОМЕНИК НА ТАРИ РИЈЕЦИ
(1) Не дадоше Бугарима

Да ухвате Краља Петра
Нек се овај спомен блиста И без крви не пуштише
Мојковачких леонида Своје земље пола метра.
Над свијема споменима Још се бјеше код Бугара
Што је досад Србин зида Пробудила мржња стара
Икад прије је ли било Кад их оно Црногорци
Такве битке и ризика? Поломише с Говедара.
Да изгине војска једна
За спас свога савезника? Црногорац на Мојковцу
Царске силе задржава
Да се прича док је људи А његово све пропало
И док тече мутна Тара И слобода и држава.
Да су овђе Црногорци
Борили се са три цара. Пропала је Црна Гора
Пропали су Црногорци
На споменик ови овђе Ко се бори на Мојковцу?
Историја тако пише: То се боре Добровољци
„Да се овђе смрт и живот
Два народа сударише Црни им је Гавран каза
Све што може бит најгоре
И како су Шумадинци А они се под Мојковцем
Оступили без панике Као горски вуци боре.
И свуд редом подизали
Нерушиве споменике
119
Да дрскога нападача Ту изгибе силна војска

Дочекају прсимице Генерали и обрсти
Што пред собом подизаше Кад је чуо Франци Јосиф
По дванајест реда жице. Лијевом се руком крсти.
Ђе Регрути соколови Па он кара и презире

Сваки испод двадес љета Генерала Мекензена
Заузеше Бојну Њиву “Стид те било кукавице
Кроз облаке бајунета И од људи и од жена.
Кад је могла Црна Гора,
(2) После слома и разуре
Да ви смету и забране
И на пут ви грану туре.
Шћагу с главе изгинути Од шта сте се препанули
Ове муње ови момци Од засједе једне мале
Но у помоћ стигоше им Срам те било, стид те било
Соколови Дурмиторци Неваљали генерале"
А армада Колашинска Знаш ли да су срби били
И вукови испод Кома Главни узрок овог рата
Шанце меса напунише Па те послах да их згазиш
Тога јада и полома? И ђаволе трсим с врата.
А топова стои јека Па ви ето пустисте их
Укрштена ђулад лете Да све снаге мобилишу
А сјевер се помамио Да кроз кланце и планине
Збија снијег у намете. Своју војску курталишу.
Тара вода замрзнула Осуђен си после рата
Преко тридест испод нуле Од старога владаоца
Преко ње би Хата игра Да ћемо те објесити
Под Мекића танке куле. На вратима од Мојковца,
120
Он пред царем мирно стоји Јер то царе није војска

Ка свијећа „кад догори" Него то су вуци горски
Па од цара изум тражи А пред њима соколови
Те му на то одговори: Официри Црногорски
То су људи и јунаци
(3) Мало су им који равни
Та је народ навикао
Да слободу своју брани
Па се црној земљи саже
У папуче цара љуби Цар одпушти Макензена
“Ево русе главе моје Ојади се и разбоље
И овђе ме сад погуби Ни година прошла није
Кунем ви се златна круно Цар умрије и пребоље,
Истину ћу Вама рећи Мојковачки витезови
Било нам је немогуће А Косовски осветници
Србе виђет и претећи Јел бољијех људи било
Не даше нам Црногорци Обилићу право реци:
Прегазити преко Таре Од Ругова и клисуре
И ту смо ти изгинули Па до мутне воде Дрине
Да си окле био царе Још вранови и лисице
Да се бориш на Мојковцу Туда вуку кости њине
Задевам ти јемца Бога Ко је мога у јунаштву
Никад више у Беч не би Те Хероје да претече.
Долазила твоја нога, Па о њима данас нико
Остао би под намете Ни ријечи да не рече.
У локвама љуцке крви Витезови с Вучјег Дола
И пита би Гавранове: Гледали су са небеса
„Је ли проша Петар први"? Колико је на Мојковцу
Сатрунуло љуцког меса
121
Ни крвави Термопили Да погине на Ловћену —

Нити Плочник нити Варна — Ђе пропаде Црна Гора,
Ни ма која разбоишта Но однесе старе кости
Нијесу им била равна Тамо некуд преко мора,
И да неђе у туђини
(4) У вјечноме сану спава
И да му се свака хрђа
Над костима иживљива.
Мојковац ће останути
У истори човечанства Тешка ли је туђа земља
Ђе су битку изгубила Туђе сунце слабо грије
Три велика моћна царства. А витезу онакоме
У туђини мјесто није,
Ђе је оно Црна Гора
Нечувени отпор дала Његова је жеља била
Жртвовала сама себе - И у рату и у миру
Рад општијех идеала, Да му старе кости труну
У Никшићком Манастиру
Ђе је десет Барјактара
Погинуло на јуришу Код два нака див-јунака
Да о њима људи зборе, Код Стојана и Новака
И јуначке пјесме пишу. Ни душа му могла није
Без старијех Слободњака
Краљ Никола — цар јунака,
Срећа му се оглушила
А куд му се памет ђеде?
Ил' судбина шћела није
Зашто сабљу не припаса
Те тај владар и геније
А ђогина не посједе,
На Француски праг умрије
Да га угна међу Швабе Ниђе гроба ни мрамора
Као што је на До Вучји Не видимо томе Лаву
И зашто се као Лазар? И његови Црногорци
На смрт мушку не одлучи, Не обрћу на то главу ..
122
А шта ће ви свијет рећи?

Ако вашем Господару
Атињани прах сахране
У древноме Хилендару?
А зар није заслужио
Тај велики Црногорац
Да се Његов прах одмара
На До Вучи ил Граховац
123
У МОЈКОВАЧКИМ ГОРАМА НА
ЂУРЂЕВДАН 1927. ГОД
Пјесник
Што ме неке мисли море

Ум да ми се обестрви
Кад Брсково град погледам
Што га диже Урош први
И кад видим кроз планине
Развалине тужне слике
И трагове стародревне
Дубровачке републике.
Еј, стар ли је свијет ови,
Какав ли је вакат био
Кад се овдје први перпер
Под двоглавим орлом слио?
Шта да мислим, куд да лутам
У старине непрегледне,
Но да тражим надахнуће
Из потоње битке једне.
124
ЧАРДАК ЗИНДОВИЋА
Састали се санџаклије турци, Те нам добра наша притиснуше,

Под Мојковцем на Мекића луци Турске главе на чардаке суше!
У сред љета у мјесецу јулу Видиш Хамза од Подбишћа главо,
На Мекића од камену кулу На твој чардак ђе си с кадом спаво,
Ту се тридест састануло ага И веселе проводио дане
Међу њима Мекићу Суљага Сједи Бојић Мирко капетане
Зборе Турци ту на доколици У Сабитов чардак поставише
Шта припада којој породици Тврду стражу Кругушић Малише
Ко је бољи ко ли од бољега У твој чардак хоџа Карајица
Не нађоше лоша ниједнога Морачанин Глигор Мучалица
Кад свршише причу о турцима И јузбаша Чечовић Милинко
Заузеше о Црногорцима Мирно живе не дира их нико
Који су им много јада дали У твој чардак Кајовић Тахире
Многу турску мајку заплакали Бошковићу Лазар командире
Многе сузе пред Алахом лиле. Ал Лазара никад дома није
Док завика Кајовић Алиле: Нашу браћу на друмове бије
„Шта ли турци хвалите се овђе? Те су Поља постали Котари
Кад нас наше аговање прође Бошковић се Лазар засердари
Ви причате неке беспослице И недаду више Црногорци
А гледате мрке Црногорце Да се тамо сердарају Турци
Ђе ви ваше ору поткутњице Погледните под Гојаковиће
Видите ли преко Таре ладне Нашу јадну браћу Кајовиће
Ђе пуштисмо Црногорце гладне Без среће смо останули старе
125
Ратков унук Зиндовић Лазаре И везиру на дар понијети!

Чардак нам је уграбио лани Часна ријеч Кајовић Алила,
На мој читлук влашке овце храни Поља турска као што су била
И данас се за мога живота — Тако збори аси потурица,
Направио ка Диклић Јањота А све трже сабљу из корица,
У дан ради а поноћи стражи И посматра око себе турке
Још на мегдан мисли да ме тражи! Како пуше на дуге чибуке
Ал тако ме була не родила Сви слушају шта ће који рећи,
Но најгрђа каурска кобила Смијел, ико Алила претећи,
Не постио поста рамазана, Да не ради о овој несрећи,
Ако нећу за неђељу дана, Док завика Мекићу Суљага:
Скупит војску од зелена Лима ,,Лудили сте турци браћо драга-
И на Поља удрит каурима Што слушате Кајовић Алила,
Превешћу се код Барјактар, куле Окле памет ђе још није била
Те попалит влашке карауле Да гинемо ништа није боље,
Све ћу њине похватати страже, Против мира и цареве воље,
Сва им црна гора не помаже! Књаз и Султан ставише границе,
Ухватићу Мирка и Малишу, Таром водом преко Бјеласице,
На муку их ударит највишу, Ми књажевој не приђосмо руци,
Онда ће их цареви забити Но ка вазда застранили Турци,
Обојицу на колац набити! Но по томе шест година дана,
Ако срећа послужи ме стара, Држали смо Поља без Султана,
Те ухватим Бошковић Лазара, Књаз нас као Турске подајнике,
У љуто га гвожђе заковати С правом прегна про Таре ријеке!
И Султану у Стамбол послати Да никога у Пољима није,
А курвића Зиндовић Лазара, Него љуте из присоја змије,
Који вазда границу надвара, Чувенога Стевана Дробњака,
Живу ћу му главу одријети, И другије на гласу јунака:
126
Ка Жижићу Машан и Павићу, Јер га срећа не послужи стара,

И барјактар Беле Томовићу, Да ухвати Бошковић Лазара,
И хајдука од Васојевића, Он је био с четом у хајдуке,
Око Таре и Бјелојевића, Да убија по Санџаку турке!
Но сједите шалити се није, Но удари војска Кајовића,
И рушити царско примирије", На крвави чардак Зиндовића,
Старца Суља нико не слушаше, Затвори се Зиндовић Лазаре,
Но купити војску задрмаше, И Мијовић Вуксан барјактаре,
Од Пљеваља па до Косанице, А да видиш Грдинића Мата,
До Јавора и града Сјенице, Он улеће чардаку на врата,
Окупи се војска под пренћане, У прве се на чардаку нађе,
Црногорске страже да напане, Па с прозора гасеровцом гађе,
Ту на троје војску раздвојише, А загна се Зиндовић Радуле,
И на Тару воду пребродише, Са чардака и бијеле куле,
Једну води Ибрахиме Банда, Да заклопи на капији врата,
И удари Мирку изненада. Но му пушка оба сломи лакта,
Прије зоре и бијела дана, Лазар загон да избави брата,
И ухвати Бојић Капетана, И затвори на капији врата,
Друга војска под Мојковац сиде, Освакуд су навалили турци,
Пред њом Хамза Мартиновић иде, А бране се с Чардака хајдуци,
И удари Кргушић. Малиши, Пушка пуца а турци арлачу,
Ђе су страже и шанци највиши, Од чардака ћепанице скачу,
Њему Турци стражу разагнаше, Но се загна Мумин Кајовића,
А Малиши тврду вјеру даше, Да запали чардак Зиндовића,
Ал да видиш Кајовић Алије, Но га Вуксан Мијовићу гађе,
Што је река покаја се није! И Мумин се у Обарку нађе,
Но удари про Доњија Поља, Три се пута чардак запаљује,
Ђе ће бити мука и невоља, Стари Симо шинду одваљује,
127
Неда лако чардак да запале, А то гледа Кајовић Алија,

Док и њему ране додијале, То је Турчин задрта балија,
Но се брани Зиндовићу Раде, Види да му изгинуше браћа,
Докле и он под ранама паде, И с чардака неће да се враћа,
Сви грдније рана допадоше, За два дана и за ноћи двије,
Ал запалит чардак не додаше, Бој се љути по Пољима бије,
Бој се бије око воде Таре, Докле кликну соко из планине,
А кликује Зиндовић Лазаре, Бошковићу Лазар пољанине,
Он дозива Мирка и Малишу, Он на чардак зове Зиндовића,
И витеза Перковић Драгишу, Побратима Мата Грдинића,
И сердара Бошковић Лазара, Немој те се предати турцима,
Ђе сте јутрос црногорски вуци? Ево мене са Црногорцима,
Све нас живе погореше Турци, Нањ' га Турци плотун оборише,
А завика Арслановић Авдо, Бошковићу ногу саломише,
Зиндовићу у јад се понадо, Док од свакуд срби ударише,
Заробљен је Мирко и Малиша, Под командом Перкова Драгише,
У Морачи Перковић Драгиша, У ту ватру и битку највишу,
Ту ти нема Бошковић Лазара, Избавише Кргушић Малишу,
Но је с четом до Новог Пазара! И Бојића Мирка капетана,
Не може ви нико доћи данас, Оба бјеху допанули рана,
Предајте се биће боље за вас, Код њих двадест ага ухватише,
А Зиндовић одговара Авду, И свакоме живот дароваше,
Ја не губим у Цетиње наду, Но се двјеста затвори Турака,
Док је овђе Вуксана и Мата, Све правије злица и јунака! '
Нећеш прићи Чардаку на врата, Из куле се Бошковића бране,
Надамо се у књаза индата, А увукли хране и џебане,
Мато гледа про нишана Авда, Док ево ти Дожић Калуђера,
Паде турчин ђе се није нада. Он топове црногорске ћера,
128
Топовима чардакове гађе Кроз засједе прође црногорске,

Но му Хамза на вјеру изађе, Рањена га турци унијеше,
"На мир божји и на тврду вјеру, Да на поља не удара више,
Предаде се Дожић калуђеру, Жижић Павић-Тари на обалу,
Дожић Хамзу оправио књазу, Он погуби Синана Свиралу,
Да се злочин господару плати, Зулумћара бега од Затарја,
Но књаз Хамзу и све турке врати! Кога укле сиротиња раја
Но Церовић Грубан с Ускоцима, Због његова тешкога русваја.
Доња Поља отима турцима,
Потискоше војску Кајовића,
Заузеше чардак Зиндовића,
Први дође од Црногораца,
До чардака Глигор Мучалица,
Кад Турцима невоља додија,
Затвори се Кајовић Алија,
У чардаке танке Бошковића,
Што су били Ибра Кајовића,
Но на Турке Срби навалише,
Чардакове танке запалише,
Ко најпрви пут чардака скаче,
Ђоко Бојић из Горње Мораче,.
У сретање искочи Бојићу,
Из чардака Ибро Кајовићу,
Обојица сабље повадише,
Један другог мушки скасапише,
Чардак гори а сеире власи,
Ал ноћ црна дође те их спаси!
Те Алија с половину војске,
129
СМАИЛ – АГА ЧЕНГИЋ
Залуд лава у алузи хвалит' У Волујак овце и катуне,

Кад он почне мању звјерад давит. И све Гацко поље под харачем.
Звјерка мала што и народ није, За њим пратња к'о за освајачем.
Народ може а истина смије Ченгић своје богатећи дворе,
Тога лава на нос да побије. Пушти људску савјест те изгоре.
Само кад се укаже прилика, Цијела му отупила чета
Ка Ченгића шашу из Липника, Храни седам у кавазу була
Што имаше крвава богатства, Свака му је као цвијет млада.
На сред гацка и турскога царства. Стар је паша, у што ли се нада?
Има кулу на девет тавана, Све то мало бјеше за Ченгића,
А под њоме крвава апсана, Дробњак купи у Селмановића —
Вазда пуна мука и јаука — Ка осталу стоку на пазару,
Мјесто зрака кости од јунака. Надаше се великоме ћару.
Писка, тмуша, бег расте кад слуша, Какав Дробњак купит и продати,
Под њом, веле, веле гвоздене ченгеле, И на добит толику контати.
На сред гробља хришћанскога робља. Купи кожу на живоме лаву
Ченгић рају про чибука суди. Те је за то изгубио главу.
Јунак богат, зао мимо људи. Није Дробњак згазило вријеме,
Пара има да у воду бача, Него то је устаничко племе,
И стотину крава кесимача, Што су осам погубили паша —
Што му хране Власи сиромаси. Куд ће Ченгић, јад га у дом наша,
Раја ради и крепа од глади, Да узима више но му треба,
А он има жита те му труне; Јадној раји, која нема хљеба,
130
Да отима залогај из уста, У сестрића Лопушине Вука.

Код његова пола Гацка пуста. Но поведе зулумћаре Турке
Од богатства и власти полуђе, Против јадне раје голоруке.
Те насрће на домове туђе. Преко Пиве разнијеше њиве
Докле бану на кулу Ченгића На плочама и на копитима.
Ситна књига Ђока Маловића. Ченгић с Дужи кроз Дробњак продужи,
Пише Ђоко с каменије Дужи, Превари се, уједе га гуја,
Све Дробњаке Смаил-аги тужи, Пушти к себи Караџића Шуја.
За све јаде три дробњачка кнеза, Њега Шујо учи и заводи
Због Цетиња и тајнијех веза. И ближе га Морачи доводи.
Маловић му у књизи подвлачи: Пита ага:“Што Новице нема?“
„Све послове на страну забачи, Шујо каже: „Хараче припрема.“
Па похитај Дробњак петевтиши, Док најпосле под гору Ивицу,
Ил' га више у тефтер не пиши. Чекајући харач и овицу,
Раја ће се на оружје дићи, На Мљетичку пољу дробњачкоме,
И Дробњак ће Црној Гори прићи. Ударише бегу гатачкоме
Но је мана таквоме јунаку Љути вуци, из горе хајдуци.
Вући много војске по Дробњаку, А пред њима српска поглавица
Да ти не би замјерила раја — Од Дробњака, Церовић Новица.
Нек се прође о мање белаја.“ На њ га стиже прије него ико
Мудар Ђоко забразди дубоко, Крсташ орле Алексићу Мирко.
Ђоко оре, паша нека влачи, Пред шатором Ченгића посјече,
Док му на нос ударе харачи. Ал' им звјерка крвава утече,
Виђе Турчин да се нешто мота, Од Никшића Ахмет Бауче.
Ал' у томе паметно не сконта, Но бјежећи турци из Дробњака
Да је Ђоко хајдук ка' Новица, Посјекоше старца пустињака,
Да му ћурак кроје обојица. На Крнову код чатрње старе
Гдје да држи вјеру у хајдука — Игумана из бијовске Лавре;
131
Из Краљева из земље Србије, Видиш да су с крваве пољане.

Карановић отац Макарије. Крваве им токе и доламе
Ал' ту нама ни јунаштва није, И свилене око главе чалме;
Те се хвале на хар Мушовића, И зелена чоха воденичка
Да је глава попа Головића. Са турскијех ага са Мљетичка
Ченгић оста купљећи хараче За пасом ом пушке изметнуте,
На вратима крваве Мораче. О бедрима сабље заврнуте.
А уз њега шесет и три бега На Новици токе Башагића,
На Мљетичак, на поље крваво, А на Мирка са бега Ченгића,
Бан изврши што је обећав'о. И на Шуја с Јаглачића Муја.
Шујо српство цијело задужи, Но ђе им је везена Латинка,
Мирко име бесмртно заслужи, Са Ченгића, аге из липника?
А Ускоци и племе Дробњаци, Скиде му је Страхиљића Бане —
И Брђани на гласу јунаци Кршикапа Петар капетане.
Задобише побједу војничку Бан церовић јаше на Галеша,
У крвавој бици на Мљетичку. На коме је Смаил-ага преша,
Онда с тога поља од мегдана, С Гацка равна до Мљетичка славна.
Кренуше се три дробњачка бана. Јадно кљусе нит' пије нит' пасе —
Великога ропства осветници — На познаје саибију на се.
На муштулук Петровић Владици. А Алексић Мирко на кулашу
То су Шујо, Мирко и Новица! И нешто му виси о ункашу.
Је л' три боља било Црногорца! Је л' то топуз чим се ломе снаге —
Три велика слободе гласника Не, но глава Ченгић Смаил-аге.
Носе главу тешкога грешника, Јуче харач искаше Новици,
Да дарују Његоша пјесника. А данас му глава у зобници!
Страшни људи овога свијета, Силан кулаш под хајдуком скаче,
Још им кипи у груди освета. А крв му се низ копита стаче.
Јашу турске коње оседлане; А изнад њих црни гавран гаче,
132
Надаше се да му главу баче. На бијела врата од Биљарде.

Е би ради, да је кљуном тикне, У братска се пољубише лица,
Но бијело перје да му никне. Причају му Шујо и Новица;
Кара.Шујо јаше про Крнова За Мљетичак и борбу крваву
Баукова манита Мркова. Мирко вади Смаил-аге главу.
Силан Турчин препаде се глави Натака је на врх од ханџара,
Па пред шатор коња заборави. Па с владиком радом разговара:
Сад га јашу дробњачке војводе — „Ево главе, Величанство ваше,
Кад ће такви људи да се роде? Зулумћара и царскога паше,
Гледаше их мало и велико, Који добра наша отимаше,
Ал' не може да вјерује нико Што је вама због царскијех међа,
Да су ово с Мљетичка јунаци. Ономлани забо нож у леђа.“
Кад бануше дробњачки сердари, Благородан Петровић владика
На Цетиње пред манастир стари; Прими главу братскога крвника.
Док закуца звоно Иваново, Страшну главу од страшна јунака,
Свак је знао да је нешто ново. Препала би Мусу или Марка.
Изађоше пред њих сенати, Очи паши, када рају плаши,
Није лак било дочекати; Два би мрка за врат свеза брка —
Великога бана Церовића, Убила га диљка крај потиљка,
Алексића, главосјековића, Крвава му око главе поша —
И војводу Шуја Караџића. Бег ни мртав не ферма Његоша.
Цијела се престоница сјази, Чело мршти Новицу да спршти,
Није шала, Ченгић кад долази. А на Мирка вучје зубе стиска,
Па свијема мило да га виде, Е би Ђока у том под облаке
И онога ко му главу скиде. И војводу Шуја и Дробњаке.
Његош ове људе цијенећи, Ал' Његоша, људске величине,
Он их не шће чекат сједећи, Спушти мртву главу да почине,
Но их срете Петровићу Раде Потури је на сред биљијара,
133
Гдје Ченгића кући одговара,

Па се с мртвом главом разговара:
„Дође ли ми дође Смаил-ага,
Нема тога на свијету блага
Да ми плати девет мојих брата,
Осим твога пресјечена врата.
Девет си ми погубио брата,
Та је свака глава некопата,
Окапале на стражево коље
Под Липником на Гатачко поље;
Те их вукле птице и звјериње,
Ја ћу твоји на поље Цетиње,
Сахранити , словенски крвниче,
С почастима што везиру личе,
С десне стране од градске капије,
Поред главе паше Бушатлије.
Ту су главе царскијех каваза,
Серашћера са Царева Лаза;
Бехај паше и његове гарде,
И Мекића Хасан-бега-каде,
Од Никшића Махмутбеговића,
И из Спужа царева сестрића...
И остале паше и везири
Ту и твоја глава нек се смири.“
134
ЈЕДНА КРВАВА ДРАМА У ПЛЕМЕ ЋЕКЛИЋЕ
Узeх гусле и турих у крило, Без шпијуни и вјероломници,

Да ви причам што је некад било, Види ову јадну удовицу,
Ђе је црна одиграта драма, Ресу бере копа жућеницу,
Под Ловћеном у нашим горама, Те је сина подигла јединка,
Ђе је мајка останула сама, Добра сина, добра племеника,
Из Ћеклића, Калуђеровића, Узо час га оженила мајка
Та је стара из прошлог вијека, Да наложи ватру из угарка,
Црногорка храбра и ријетка, Из њихова несретнога брака.
Остала је удовица млада, За петнајест година и више,
За вријеме скадарскијех јада, У дом чоека да не подигнуше?
Остала је без икаква нада, И од сина невиђе унуче,
Ал јој бану срећа изненада, Док јој Васу погибија пуче.
Удовици Стани те не смрче, Јср погани н безаконици,
Јер се роди очино посмрче, Изнемоглој старој удовици,
Уживања и те женске страсти, И онаквој племенитој жени,
Она презре рад среће и части. Која сина залуду ожени,
Женска глава ал Српкиња права, Убише га у његовој кући,
Сина пази муке издржава, На погански начин и кријући,
„Хранила га и отхранила га, У постељи кад је с љубом спава,
На преслици и десници руци Ту се драма одигра крвава.
Своје женске обуздала страсти, У кући му продавница бјеше,
Па за доба Швабе и пропасти, Но лупежи провалит је шћеше,
Кад од глади мрагу Црногорци, Лупежима лупеж говорашс:
135
„Ја се бојим ове ствари наше, Те крваву драму не претече?

Ту је једна претпоставка друга, Но зачама негђе за Карпате,
Јер ти није без страже задруга, Да крзмамо довијека на те
Тамо спава од присоја гуја Поможе им ђаво да се снађу,
За њега сам од другије чуја, Те дрвену потревише грађу,
Да пустити без кастига неће, Прислонише уз кулу понтове,
Своју радњу, своје предузеће, Што наћоше у селу готове,
Но ће створит јаде и несрећу, Изађоше на пенџеру кули,
Племић Васо Калућеровићу, Онда кад се свијетло утули,
Од јуначке куће и племена, Кад сломише прозор с ластавице,
Јер та кућа није без кремена, Спустише се на сред продавнице,
Наоружан од траве до зуба Свујаше се на танке конопе
Са њиме је вјереница љуба, Надаху се касу да отклопе,
Треба нам се и од ње бојати, Повадише калаузе кључе,
Јер ако се оружја дохвати, Браве иема ђе се не завуче,
Ми морамо и на то контати, То су кључи прављени за пљачке,
Могла би нас ноћас ископати, Отварају браве дубровачке,
Треба пазит кад врата отвори Мисле да су пребродили кризу,
Да оружје наше проговори, Да су дошле до шићара близу,
Али ћемо живјети у нади, Но их женска опазила глава
Кад су они обадвоје млади, Што код Васа господара спава.
Мога би их санак преварити Па је другу пришапнула Васу:
И на друго све заборавити, ,,Неко ће нам отворити касу,
Сад их ето ђаво куд их води, Прислушкујем има два минута,
Какви људи и какви изроди, Одиста су врата ошкринута,
Кроз село се пришуњаше крадом, А на сан ме закла змија љута,
А мјесец их заклањаше ладом. Црн нам гавран на шљеме долеће,
О мјесече зашто не истече, Видим ноћас добра бити неће,
136
Па те будим хоћу да полудим, Мара коло крваво заплете.

Пуцај Васо, коевитез вичи, Замаче се, зашто и због чега?
А до врата никако не тичи, Или нешће да живи без њега.
Убиће те на самоме прагу, Ил кад умре мање јој се тиче,
Јер су они дали душу врагу. Што ће народ испредати приче,
Што то причаш женска страшивице Та ће тајна имати чувара,
Какви снови, какве беспослице? Док се дигне из гробнице Мара.
Да глас сјутра пукне кроз Бјелице, Четири се сјатише племена,
Да сам бјежа од два три лупежа, Пред дом црни што нема шљемена,
И свак би ме корио и река; Оде Васо и одведе Хајку,
„Није смио опалити метка". А остави саморану мајку.
Пушти да га пљачкају цивили, Два су леша масе донијеле
Нијесу му стари такви били, Кукајући и вичући „Леле",
Па је хитно отворио врата, Ђе је црква Милошеве Јеле,
Три пут пуца из аутомата, У гробници једној до олтара,
Ал' у тмуши, левор кад протлуши, А мајка му нарицаше стара:
Викну Васо чут у село могу: „Сине Васо, велики поломе.
,.Стој, не бјеште друштвени талогу"! Задовијек ископати доме.
Друкчије се крвник његов снађе, Што похита на врата поноћи
Он се Васу иза леђа нађе Те на грлић зликовцима доћи.
Осам пута у плећи га гађе, И погину у поноћној тмуши,
Паде Васо а долеће Мара Те се мајке и куће оглуши,
Да исправи свога господара, И остави кукавицу црну,
Зликовац је испријека гађе, Мајку чавку, на црноме трну.
И она се под ранама нађе. Да свакоме досађује своме
И још Мара у животу бјеше, И на гробу да вјекујем твоме,
Кад комшије на глас долећеше, Снахо Маро горска вило моја,
Док се народ око Васа смете, Куд се ћеде црна памет твоја?,
137
Твоје ране бјеху за лијека, Ту већ нико неће да укрочи.

А ти била на пола вијека, За ње нема ништа више свето
Што намаче на грло узицу, Све је за ње црно и проклего,
А остави горску кукавицу, Од велике жалости и жеље
Шес кад би се пута удавала, Пита цвијет кад ниче из земље:
Од тебе се небих одвајала., О цвијете божије дијете
Ал судбина неумитна сила, Кад си и ти под земљом зимова
Сурова је спрема мене била, Зиаш ли да сам мајка без синова,
Те узима младе и лијепе Кажи мени мириса ти твога
А оставља кљасте и слијепе, Виђе ли ми Васа сина мога,
Као што је разминула мене, Шта ли ради што ме заборави
А узима с колијевке жене. Што ми Мару снаху не оправи,
Ја удовах шездесет година Но свакоме своме досађујем
И јединка подизала сина, Снаге немам да хљеб зарађујем,
И виђох ти ископану кућу Па ако те овце не попасу
Сине Васо Калућеровићу. , Казаћеш ми сину моме Васу,
Кука Стана од Миљановића, Ја у здравље ћеци синоваца
У дом црни Калућеровића, Не мучим се у дому стараца,
Сваког дана три пута долази Хране стрину што два носи штапа
У пустуљу кућу о тојази, Ради бога и ради севапа,
Ту ће она да јади и тужи Никола је мјесто мога Васа
Док се диже и памет је служи, Као да је испод мога паса,
Ту свакога дана догавеља, Чувају ме ка да сам им мајка,
У срушену кулу до темеља. До судбине и суђена данка,
Чини јој се да је проће жеља, Мајка сину може да досади
Плаши јадна чавке са зидина, Бог им дао што би били ради.
Да јој не би искобиле сина. Тако стара грумен земље црне,
Јер зна она кад заклопи очи, Кад је гледа човјек да утрне,
138
Нек је света рука и мотика,

Која ће јој шаком земље црне,
Стогодишње кости да загрне.
139
ОМЕР ПАШИНА ГОДИНА
На хиљаду и осме стотине Ништа не би као што је река.

А педесет и дуге године, Напали су с неколико страна,
Омер паша са седам мушира Као да су пошли на Јапана,
Ломну Црну Гору опсадира. А камоли снага Горе Црне
И око ње црни обруч Спуча Силу турску да сломи и врне.
Да прексјутра на Цетиње руча, Дервиш-паша гази од Требиња;
Јер му тако пише у ферману: Осман паша с Чева пут Цетиња;
Да је више дошло у земану А Караман-паша преко Куча;
На Цетиње коња да одјаше, Захир-паша с њим се на распуча,
Да ту сједе и сабљу отпаше, Омер-паша кад у Скадар руча.
Иванову цркву да потурчи Ђе је стига, на морске галије
И да Црну Гору учитлучи. И довео војску из Азије.
Да град, зиђе код Орлова крша С војском акну уз долину Зете,
Да на њ турска застава лепрша, А Данило хита да га срете.
А Данила да у море бачи И још јавља цијелој Европи
И да Црну Гору потхарачи. За ту силу која га оклопи.
Да по њојзи газе јаничари — Опомиње европске главаре,
Црногорци да су тамничари. Да претеку Турке зулумћаре,
Да их паша млати и љемеза Што су свијет гази' научили:
И отме им слободу и књеза. „Дабогда ви папу потурчили.“
Али паша није угонета, Ал' Европа чињаше се глува
Љепше бјеше да није ни крета, Јер свак своје интересе чува.
Са великом војском из далека Аустрија и Француска нуди
140
Црној Гори све што она жуди, И превари Даковић Јакова:

Само руску да баче грамату На свој начин и на своју руку
И да с Турском нијесу у рату. Од Данила да има поруку.
Но кад не би ниоткуд помоћи, Те им Јаков на вјеру изађе,
Како ли ће Црногорци проћи? И смрт грозну код Турака нађе.
Књаз Данило распореди војску У гредама у граду Клубуку,
Да границу бране црногорску. Да га звјерке растржу и вуку.
Пет хиљада имаше бораца Књаз Данило од града Обода
И Брђана и Црногораца, С њим Ђорђија и Мило војвода
А Турака има сто хиљада, Омер-пашу сретају и ломе
Без млетачке војске са запада. Шаље помоћ Мирку брату своме.
Ал' се мушки Црногорци боре, Од Острога Турке те проћера.
А села им у пламену горе. Него што се ради код Омера
Навикао на муке његове, Он оправи из Зете каваза.
Све збијају народ у збјегове. У Црмницу код Данила књаза.
Стоји писка дјеце и нејачи, Пише Турчин испод подгорице:
Нема нико тајин да добачи. „Предај ми се влашка поглавице.
Јадни народ од глади умире Ухваћен си ка' у мишоловци
И туђој се сили одупире. Ти и твоји глупи Црногорци.
Омер војску уз Црмницу вуче, Мои одовуд а с мора Млечићи,
А Скопљак се с Брђанима туче. Да си крилат не можеш утећи.
Петровић је Мирко у Острогу Баци руске лажи и грамате,
Прић му Турци ниоткуд не могу. Потурчи се, биће боље за те,
У гредама, у светој пећини, Цар ће тебе пашом поставити,
Одупро се сили и већини. А Црну ти Гору оставити.
С њим бијаху Крцо и Новица Да у твојој нека буде руци
Са двадесет и два Црногорца. Да живите ка' и други Турци,
Дервиш паша дође до Грахова Да се брда зову пашалуци.
141
Знаш, Данило, не знали те људи, Поздрави ми Османа Скопљака,

Још ви срце за осветом жуди. Кукавицу и потурчењака.
Да ви не би некаквог владике Рођенога Срба, Херцеговца
И његове памети велике, Његова му очинскога оца.
Ви би сами себе истражили, Шта мислите турске аветиње,
Те вас Турци не би ни тражили. Да ви нама отмете Цетиње.
Одметниче, Петровић Даниле, Лакше ви је под Беч било дићи
На тебе се туже велесиле. Него данас про Цетиња проћи,
Шта ће вама шанци и бусије, Без да ви је камен у вилице,
Од нас дрхти велика Русија Но бежите, туђе улизице!
Који броји милион војника, Је ли вама зазор и срамота
А не хадна шака разбојника. Да вас дршка Цариград и Порта,
Нападате на друме караване Да палите црногорска села,
И у јаду проводите дане. Живина вас по образу јела,
Размислите, очи отворите, Омер-ага, у што ли се надаш,
Царевој се вољи покорите. Нашом Црном Гором да завладаш.
Нећете ли ово послушати, Бог и правда на нашу су страну,
С вама ћемо срећу окушати.“ Ми смо бедем раје на балкану.
Књаз Данило са Црногорцима Ви, страшило, дјеце и нејачи,
Одговара паши и Турцима: Него бјежи и оружје бачи,
“О, Омере, мајка ти кукала, Видиш код нас како се облачи.
Што је с тобом Српство обрукала. Цар је руски мене закњажио,
Да си Турчин ни по јада мога, Од кога сам помоћ и тражио.
Но отпадник рода словенскога. То је круна мојих праотаца,
Ти си Србим Михаило Латас, Сачувана код Црногораца.
А зову те потурицом данас. Ви сте Турци на несрећу брзи
Куд си доша из јуначке Лике, Те вас зато цио свијет мрзи.
Да предводиш на браћу крвнике. Ваше срце за неправдом жуди —
142
Неће бити како султан гуди. Црну ћете заборавит' Гору,

Још је Срба великије људи, Кад вам пану скеле на Босфору.
Који неће Турчин да им суди. Ал' то људски и поштено није,
Нашег царства биле су границе Сто хиљада војске да се бије
С оне стране ријеке Марице. С једном шаком љутијех горштака,
То богатство мојијех предака И опет смо јачи од Турака.
Налази се данас у Турака. Јер нам нема другога лијека,
И већ ништа Србиново није Но се с вама клати довијека.
Без крш ови гдје нас сунце грије. Докле вама једном дозлојади,
Па нам живјет' ни обвде не дате — Балкан крене очи да вам вади.
Траг по трагу да нам ископате. Сад, чуј ли ме, лички Мустај-беже,
Какви врази овамо вас воде Кад те ништа за Српство не веже,
На орлове у царство слободе. Ако нећеш повратити војску,
Што живимо у ове главице, Ја те зовем на пољу Ћемовску.
На имању слободе — царице. Да истјераш бедевију врану,
Ми нијесмо обични хајдуци Да Данила сретеш на мегдану.
Ко што кажу и клевећу Турци. Да главама међе поставимо,
Но слободни народ и држава, И вјечити спомен оставимо.
Који с вама борбу издржава, Као Марко и покојни Муса
Није шала пет стотина љета, Ти заступај Турску, ја ћу Руса.
Само сами од свега свијета. И доведи кога хоћеш твога
Свак на живот своје право има Ја ћу само Мирка брата мога.
Или ђаво, ил' папа из рима. Нека виде ко ће да добије,
То природни закони говоре Онда нек се кољу војске двије
Па то важи и за ове горе. Турчин био ко те преварио.
Знам то вама да није по ћуди, Не смијеш ли на мегдан изаћи
Ал' чекајте док вам Рус загуди. Мож, ли за себе замјеника наћи?
И загази у Азову мору; Другога ти нећу ни једнога,
143
Већ султана супарника мога. Наша војска узалуду гине,

Ради, бих га на мегдану срести, Побједе су свеколике њине,
Но под круну Душанову сјести.“ Не помаже јунаштво ни паре
Кад му тако написа и сконта Што да радим мој честити царе?“
Па му фишек у писмо замота Цар нареди војска да се врне
Знак да нема без смрти живота. Од проклете ломне Горе Црне.
Кад Омеру таква стиже карта Оде паша сломљеније, крила
Од Данила Словенина брата Црна Гора оста где је била.
Косу чупа грозница га хвата. Да се памти докле је Србина
Још кад виђе мегдан да му нуди И докле је брда и долина,
И да вјеру пророкову куди. Црна Омер-пашина година.
Није лако на мегдан изаћи,
Јер се боји јади ће га наћи.
Застиђе се од својега рада
Пише цару преко Цариграда:
„Нек све силе у Европи знаду
Вјеру, љубав, слободу и наду,
Црногорци никоме не даду.
Њиној борби вас се свијет чуди
Дужд млетачки хоће да излуди,
Од Данила црногорског кнеза,
Кад му дозна с нама да се веза.
Црна Гора дуклијанска земља
Сав ће Балкан дрмнут' из темеља.
И словенску побунити рају,
Кнез Данило ради о белају
Мого би се ђаво оженити
И раји се крава отелити.
144
ЧОБАНСКО ГРОБЉЕ
НА ПЛАНИНИ МОКРОЈ У ШЕКУЛАРУ
Пореклом је из Васојевића. Под планином гора се зелени

Династија Караћорћевића, Куда скачу Срне и Јелени.
Из Тршића Вука Караџића, Пећина се види окомита,
И војводе Петра Бојовића, Уточиште вила и комита,
И Мусић је Стеван од Сјенице, Из те горе од памти вијека
Васојевић испод Сјекирице, Марсенића извире ријека,
Ђе се Мокра планина протеже И доље се у Лим улијева,
И за њу нас историја веже, Купалиште Вила и Змајева.
И лијепа њена панорама, Једно јутро још ни зоре нигће
И крвава нечувена драма, Горска Вила страшан призор виће,
Ту су на њој тридест и три гроба, Па кликује са Мокре планине,
Из онога несретнога доба. У Шекулар три сата даљине,
Кад су по њој крстариле чете, Зове Вила војеводу Дашу,
Ради пљачке и ради освете. Зар не знате за несрећу вашу,
Туда Марко проша је на Шарцу, Јутрос ви је силан Омер Вуча,
У сватове Петру Шекуларцу С Климентима на катуне руча,
Туда бјеху карауле царске, Чактаре ви скида са овнова,
За вријеме силе Отоманске, И ископа тридесет домова,
Ту посјече пашу Шеховића, И чобана тридесет и тројицу,
Миљан Вуков из Васојевића, Све то сручи у једну гробницу,
Тудије су Мојковачки лави, Није душе остануло живе
Оставили љуцки траг крвави, Без утече дијете Јосиве,
145
Још му нема шеснаест година, Него да се срету с Омерагом,

А Омер га ћера на дорина, Но пријеко ухватише путе,
Одиста га погубити шћаше, Да претеку Малисоре љуте.
Ал некаква сила не даваше, Засјекоше пролазе у гори,
Под Омером дорат се спотаче, Да не могу проћи Малисори,
А дијете стркну и умаче, Ни проћерат овце ни говеда,
Божија му сила омогући, Утврди се у шанце засједа,
Да утече и да доће кући", Попадаше иза засијечи
Вила преста и више је неста. Ту се живе не чује ријечи,
А глас даде Вуково дијете, У то Вуча са плијеном стаса,
Како су их поклале Клименте, С четом љутом крвавијех паса,
Како су им овце одјавили, Већ одлуку бјеху донијели,
И колибе љетње попалили, Како плијен да се подијели,
И пасји су изгорели колац, Мислили су да су у омаку,
Зар је човјек толики зликовац, И да у Плав буду на конаку,
Кад је ово разумио Даша, Пјева Вуча кукала му мајка,
Па он поја манита кулаша, Припијева Дашу и Љевака,
И за њиме седам харамбаша, Ђе си Даша јад те у дом наша?
И јунаци браћа Шекуларци, Зашто раниш у подрум кулаша?,
Пјешке иде Љевачина Вуче, Знам да ти је казало дијете
Дорат му је заплијењен јуче, Па ти не смје поћерат Клименте,
Док ево ти Комнен барјактара, Ђе је ноћас Љевачина Вуче,
Јуначине са сред Шекулара, У планину што се не извуче?
Какав каур и каквога раста, Да он овце и чобане стражи,
Бедевија под њим брњатаста, Но ће чашу млијека да тражи,
За пасом му леденце двије, Суво парче љеба да придави,
Крсташ му се у десници вије, Пушти Вучу овце те одјави.
Ал не иду за овцама трагом, Кад тридесет љешева сахрани,
146
Нека проси да се хљебом храни, И рањена човјека прибити,

Све то слуша Љевачина Вуче, А вран ће им на спроводу бити.
Из руку му Лазаринка пуче, А Мокра ће планина на гласу,
Омер паде у зелену траву, Докле по њој снтна стада пасу,
Даша стаса окиде му главу Бити свједок овога покоља,
Запуцаше пушке из ендека, Шта уради дивља самовоља,
Стаде горе и планине јека, Што нам паде Омераги Вучи,
Јаве Турци овце без чактара, И нашто га црни враг научи,
Воде голе коње без самара, У спавању ћецу да покоље,
А пси вију за празне торине, Без икакве нужде и невоље,
А дружина Омерова гине, Код оваца чобане поклати,
У крваву мјесту Приједолу, То не бишс турци Азијати,
Крвавоме Плаву на помолу, Урадили у своме бијесу,
Пуца пушка гора одлијеже, То Гусари радили нијесу,
А Клименте почеше да бјеже, Вуча с јатом крвавије паса,
Већ на браве не окрећу главе, Знадоше ли да им нема спаса,
Не познају планине и кланце, Од крвника од Шекулараца,
Свуд сретају љуте Шекуларце, А поклали ћецу код оваца,
Ћераше их до зелена Лима, Мислили су здраво да се врате,
Каква пуче погибија с њима, Заслужену казну да не плате,
Не утече ока за свједока. Што содомски направише гријех,
Да се прича док је Арбаније, У планини ће љетује снијег,
За велике погибије двије. Направише гријех вапајући,
Нарећује Комнен с бедевије, Поклаше их у сну спавајући,
Да се нико усудит не смије, Небеса су поручила земљи,
Да рањена крвника прибије, Признати су као светитељи,
Јер то љуцки ни јуначки није, А њихови јадни родитељи,
Срамота је туђу чашу пити, Тридест и три побише мрамора,
147
На планиип Мокрој код Чакора,

Ал од кад им погибија пуче,
Ту падају са небеса луче.
148
КРИВОШИЈСКА БУНА 1869. ГОД
Три рођака Самарџића Кнеза, Гусле моје од сува јавора,

Три велика Срба и витеза, Од најљепшег љуцког разговора
Петар, Ђуро и Симо Бијели, И гудало од јадиковине
Велики су дио понијели Ако мене дозволе године,
Ђе се мачем јунаштво дијели. Да поменем битке и плотуне
Па какав је Лазовић Тодоре Још из доба Кривошијске буне.
Као стари хајдуци из горе
То је витез бољи бит не море. То је била "Буна на Дахије"
Радоичић Милан из Драгуља, Против силне Бечке Монархије.
Малесијом зна би да управља. Кад су ови ковачи слободе
Јунак мудар да му нема пара Задивили Словенске народе.
С бечкијем је царом разговара. Јер хиљаду и осме стотине,
Шестог кнеза Суботић Филипа А шездесет девете године,
То је јунак војничкога типа. Бечки Ћесар и његова влада
Тај наличе на старе јунаке, Ђе запире слобода и правда,
Убит може орла под облаке. Ђе се ланци Словенима кују
А седмога Одаловић Тома Сад законе нове прописују.
Који никад не долази дома, И тамо се зло велико крије
Но низ Босну иде у хајдуке За Бокеље и за Кривошије,
Те убија залумћаре Турке. Да морају сви под закон стати
То су били јунаци и људи, И синове у солдате дати.
Челичније мишица и груди. Три године рока одслужити
И земљи се својој одужити,
149
На друге се земље угледати Но с оружјем у Котору граду,

И оружје хајдучко предати. Разагнаше војничку команду,
Од чобана па до харамбаше Знак да ништа без крви не даду.
Свак оружје мора да распаше Но се Вагнер генерал наљути
Ка у друге покрајине наше. Зло уради и закрвомути.
И даље се у закону каже: Опсадно је прогласио стање
Обичаји стари да не важе - Да од смрти нема казне мање!
Нит никакве друге повластице Те објеси пред Которска врата
Кад прелазе законске границе. Три рођака Чучковића брата:
Ми смо народ једне заједнице. Крста, Митра и трећега Мата,
Те Бокељске благонаклоности А Бороту Јова под Маине
Припадају далекој прошлости. И не смије нико да их скине!
Што немају друге народности, Мисле с тиме народ да заплаше
То су за нас смијешне глупости Док им врани очи ископаше.
То су приче дотрајале старе, А јуначке кости окапаше
Те поредак у држави кваре. И конопи главе окидоше,
То је било као неко мито И сами се с вјешала скидоше.
Неправилно и незаконито! На земљу су седмог дана пали
Ко друкчије ово протумачи И данас их Српски нарол жали,
Одговорност велику повлачи. Мало стаде, а много не прође
Свак под закон, нема друге приче, Скупише се кривошијске вође,
Царева се ријеч не пориче! У Драгаљу пред бијелом лавром
Глас одјекну колико је Боке; По њихову обичају старом.
Купи шваба оружје и момке, Савјет чине Кривошијске вође
Да сви одма на поруку дођу, Као некад витез Кара-Ђорђе.
Испод сабље Ћесареве прођу, Није лако на овакој муци
Ал' их неће наморати моћи, На крај стати Царевој поруци.
Неће Србин на биљегу доћи! Ил' на ватру народ наложити,
150
Ил' оружје мушко положити, Од чега се сила ваша плаши,

Ил' служити у дом регемента, То је наша јуначка својина
Ил' чекати плиму бајунета? Пет стотина и више година!
Најпошље се на то одлучише Не носисмо оружје од глади,
И бечкоме Цару поручише: Но чувамо стада од звјеради.
" Бечки царе и земаљска владо И кад нам је у кући весеље
Ко се од вас томе јаду надо, Опалимо пушку ка од жеље.
Да ће моћна империја ваша И важе нам за одбрану земље
Рушит древна завјештања наша? Причаће ви Турци и Млечићи,
И чувене наше повластице Како знамо убијат' и сјећи,
Још од доба Илирске Царице. И како смо брзи у несрећи.
Па ви какав завезасте уза А ти, Царе, апостолског звања
Кад узесте Боку од Француза; Боље да си на серџади клања,
Признадосте наша достојанства Но се Богу и крсту молити
Још од доба Источнога Царства. А Христово стадо разгонити!
То је исто Рукавина река Мјесто да си срца дарежљива
Давно крајем прошлога вијека. Постао си звјерка грабежљива.
И на срамном Бечкоме конгресу, А јеси ли Царе поманита?
Та нам права скраћена нијесу, Зар се народ низашто не пита,
Нашто сте се и ви сагласили Но зар живе да нас закопате,
Кад сте Боку вашом огласили. По слободи нашој да вршљате!
Не шћесте нас пуштати на миру, Не дате нам живјет у биједи,
Куд сад ваши закони задиру. Без слободе благо не вриједи.
Сад ти царе, душа ти проклета, Човјек држи човјека за роба,
Пријетиш нам силом бајунета! А оба су на ивици гроба.
С нас живије оружје да скину, Свачија је срећа напоклеку
Зашто људи кроз вјекове гину? И оније што богатства теку —
Ове пушке и ханџари наши
151
Остварење глупије замисли Па какав ви враг у главу дође?

А ти Фрањо о томе промисли; Царство ваше од многога јаче
Што је боље свијет да освојиш Да се боји наше кремењаче,
Ако душу и савјест изгубиш! Која ће ви доста јада дати,
Па што онда крунисата главо Да се дуго спомиње и памти.
Не знаш шта је поштено и право? Треба ви се добро ознојити
Те како те срце не заболи Па оружје наше поломити,
За народом што слободу воли! Ил' солдате окупити младе
Јадно ли је зулум подносити Да ви џаде и касарне граде.
Камен орат а гору косити, Не мислите да је ово шала,
А туђ јарам на врату носити. Мицаћемо из Боке вјешала.
Ал' кад сте се тако залећели Бранићемо достојанство наше,
Ми морамо шћели ил' не шћели Ако л' сила велика најаше.
Узет' пушке и бацит мотике, Ми имамо обећату земљу
Против такве бечке политике. А ви онда испуните жељу.
Што сте вучје нарави и ћуди, И ето ви Боке и Драгаља,
Ми смо од вас бољи као људи Пуста земља никоме не ваља.
А ви што сте у власти и моћи, Куд гњавите Чехе и Пољаке
И вама ће црни дани доћи. Браћу нашу од оца и мајке,
Ми нијесмо у држави вашој Куд синусте на ове Горштаке?
Но у старој домовини нашој. Али ћете добити по носу
Ви сте за нас тешки освајачи Као некад и Французи што су.
У праву сте за то што сте јачи!
Зато Царе добро протумачи Кад су тако Цара поздравили
Ђе ће гађат кад се наоблачи? Народу су проглас оправили;
Ви сте Швабе германскога рода — Чуј народе чувару слободе:
Чир на лицу Српскога народа.
Знате да сте привремено овђе,
152
Бечки Ћесар и његова влада, Да је имо војске милиона

Напали су на нас изненада. Па се грдан са Москве врнуо,
Регруте нам и оружје траже, "Пред Бечом је Бурак посрнуо"
Повластице старе да не важе, Ћесар може с Русом да се бије,
Но да нова трпимо времена. Али нама за њ'га стало није!
Па смо данас у име племена Видите ли Црне Горе наше
Бечкоме се двору обратили, Какве силе на њу ратоваше,
И њихове захтјеве вратили, И с колико снаге побиједи
Нека они протумаче тамо Сам Обилић хиљада вриједи.
Да им ништа без крви не дамо. Но напријед с Божијом помоћи,
Нама Шваба оружјем пријети, Сила правди ништа неће моћи!
Ал' од страха нећемо мријети. Оружје нас на устанак зове
На ноге се витешки народе Чујете ли старе витезове
На оружје чувари слободе! Како данас из гробова куну:
А народе, свијетли образе! Ко би изда Кривошијску буну
Не дај да нас вршљају и газе. Од њега се излегли губавци
Зар чекати скрштеније руку Крвљу му се прелили бадњаци.
И трпљети срамоту и бруку, Стидио се мајчина млијека,
Да нам Швабе оружје разграбе Црн му образ био довијека!
Хоћемо ли пред њима кукати, Ко би изда браћу Кривошије,
И јунаштво старо обрукати? Удавао снахе за комшије,
Зар јунаци смију да се плаше Манит лаја на васкрсеније!
Ако сила велика најаше. Узалуд копа и косио,
Држава је Ћесарева јака, Нико његов пушку не носио,
Ал' бој бије срце у јунака. Проклет извор с кога воде пио
Истину је давно неко река, И трпеза с које љеба ио".
Да је јачи они који чека. Пошље ове клетве и невоље
Па знамо ли за Наполеона Књигу пишу на Цетиње поље:
153
"Црногорци и Никола кнеже Но нас Босна и Санџак дијели.

Крв нас братска од Косова веже, Црна Горо, братско уточиште.
Зло нас нађе да не може теже. Црна Горо, људско пристаниште,
По вијека већ нас Швабе гњаве Ми сви знамо, браћо наша мила,
За данке нам животињу јаве, Да је два пут Омерова сила,
Пуштају нам из рала волове, Од ваше се мишице разбила!
А продају с верига котлове Ал' мислимо опет ћете моћи
И са жена бурме и канице — Нама данас у нужди помоћи.
То је прешло све људске границе! И у вас се надамо индата
И то с јадом трпљети хоћасмо Ка у свога најближега брата.
Теке само под оружјем да смо, На то њима одговара Књаже:
Али трпљет не можемо више "Сва се с вама Црна Гора слаже"
Јер зулуме турске поновише; И даље се у поруци каже:
Оружје нам и солдате траже, "То је дјело јуначко и часно,
Наша стара права да не важе, Ал' то није издржати ласно.
Никаква нам правда не помаже, И питање такво покренути
Ај, помагај, Црногорски Књаже! И на Цара пушку окренути.
Ми смо с Бечом јуче закавгали Кад би тако сви Словени смјели
А прво се у вас понадали, Какав би смо вијенац оплели.
Ко ће на нас главу да обрне Разбили би врата Истамбулу,
Осим наше братске Горе Црне. Озидали Вавилонску кулу".
Швапске флоте у Которској Луци Даље каже Црногорски књаже:
Дарданеле затворили Турци. "Ви немојте за помоћ молити,
Грци збјени у Јегејско море Дужни смо ви пажњу поклонити.
Руска помоћ доћи нам не море. Ствар је ваша опшега значаја,
А краљ Милан од земље Србије А не само тога завичаја.
У гарази са Ћесаром није, И сви Срби треба да се сјете
Ал' би с нама муке поднијели Ваше борбе јуначке и свете.
154
Мал гоните, а ђецу носите, Гром из неба - ни више ни мање.

У Ловћенске крше поносите! Ту се нешто с Црном Гором шије
Што можемо да ви поможемо Те се буни племе Кривошије.
Шиљаћу ви сабље и барјаке И то вјерска мржња потпирује
И ордење што краси јунаке, Те тај народ неће да мирује.
Дотурати праха и олова Само добро буди на опрезу
И по неку чету соколова, Те им сваку испрекидај везу.
Иза леђа Европскије сила Петровићу књазу припријети
То би наша српска жеља била. Да у ову буну не улети.
Ал' ако ви до невоље ђође Да ту не би умијеша прсте,
Ми ћемо се притијеснит овђе. Док се ове ствари не раскрсте."
Црну Гору с вама дијелити
Кривошије код нас доселити". Но кад силни Вагнер генерале,
Крену с војском са морске обале
Кад су Цару допанули гласи Против једне сеобине мале.
Да су му се одметнули Власи, Осипа се војска с пристаништа
Наљути се и накостријеши, Као љети челе из улишта.
На нешто се најгоре ријеши, Отискоше уз Рисанске стране,
Те под собом земљу огријеши. Да касарну на Драгуљу бране.
Генералу Вагнеру нареди: И прођоше тврде Леденице
"Код тебе су велики нереди, До Гркавца крваве фолтице.
Него хитај Боку те уреди. Ту да прођу, па да пале села,
Имаш силну у Дубровник војску Но ту их је зла судбина срела —
И бродове у Луку которску, У Гркавицу, тијесноме кланцу.
Кривошије с црном земљом сравни, Јер када су чуле Кривошије
То хајдучко племе потамани! Да је војска стигла да се бије,
Е је за њих наше царовање, Мушке главе остануло није,
155
Од петнаест до стотину љета, А не шаку јадније сељака.

Што не уста против бајунета, Ту су крши и тијесни кланци
Великога Цара Самодршца Пријенули за јеле облаци,
Који војску у Боку искрца. Иза јела чекају горштаци.
Пуцају му оклопнице с мора. Све јунаци мрки планинштаци,
На покорност Србе да намора. Ниједан се неће вртат мајци
Једнаке их муке намораше Докле с врата туђи јарам збаци.
Те оружје мушко докопаше, О, како им сикћу џефердани,
Завргоше пушке с чивилука; Кано љута гуја кад се брани.
У некога везена латинка А свилућу оштри јатагани
У некога дуга лазаринка, Од најљуће жежене мазије,
А највише мрке џефердаре Све с турскије ага из Азије.
Сваки има токе ил' кабаре. Поломише швапске јединице
Нијесу их у Млетке ковали На Гркавац и на Леденице,
Но с турскије ага докопали. На Пољице и равне Цркавице.
Сваки за пас оружје затака Зубима се као вуци кољу,
И по нечим личе на Спартака! Бране Срби стару богомољу.
У ћесама олова и праха Но је гађа флота из далека
Страшни људи "без мане и страха“ И погибе Црква Света Петка,
Кроз планине ватре наложише, А изнад ње небо залелека!
А уз јеле пушке прислонише. Двадес' црква и три манастира
Снијег пада облакови лете, Што их никад Турчин није дира,
Пропадају ватре у намете. Хришћани их са земљом сравнише
Док казаше са Орјена страже И сва села редом попалише.
С каквом силом Шваба располаже. Зло радише, ал' главом платише!
Шака људи заузе бусију Залуду их бране оклопнице!
Страг би било Велику Русију, Свуд се виде швапске касапнице. .
Колико је Аустрија јака, Адрес Хавер ратна морнарица
156
И Милошић морска поглавица, Оклен никад доћи неће нико!?

Допливали у Которску луку Ил' је Миљан Васојевић доша,
Те за Орјен положаје туку. Или Пеко са триста јајоша,
Од Драгаља до Херцег Новога Ал' од тога ниједнога није
Вук у јами остат' није мога. Но се саме боре Кривошије,
Ал' залуду бише и палише А противу Царске Империје.
Три пута их у Рисан згонише Кривошије као једна рођа
И цареву војску поломише. Нико неће да га зову вођа;
Залуду их бране оклопнице Ту је сваки војник војсковођа!
И топови са брда Тројице. Нико нема ни мањи ни виши
Страк пуковник збјежа да погине У великој од олова киши.
Уза саме Рисанске зидине. Нико неће да се прими чина,
Те три пута за петнаест дана, Но сви да су једна величина.
Врташе се грдни са мегдана. Нико неће име да му стрши
До крвава Рисна и Пераста Свак једнаку обавезу врши.
И Орјен им заузет не баста Једно братство у велико царство.
Ни пробити до поља Драгаља Сваки јунак има јединицу,
Ту се Вагнер генерал окаља. Нож и пушку и руку десницу.
Ђе изгуби војске два логора, Сви се један пред другога грабе
И утече у града Котора! Ко ће прије да разгони Швабе.
Ђе изгуби толико војника? Нит их води Сердар ни Војвода
И војничка опрема толика. Но идеја Српскога народа.
Шта уради племе устаника? Сваки држи до дате ријечи,
А диве се швапски официри То их спаси и овјековјечи.
Ко толики огањ да потпири; Није било људсковине више
Ил' је Лука из Русије стига Од како се историја пише.
Ил' се Јаков из гробнице дига, На Орјен је њина престолница,
Ил' је доша Петровићу Мирко Ту кнежева има седморица.
157
То је њихов Сенат и Сенати Који бјежи испред противника.

За које ће цио свијет знати, Ауесперг преузе команду
Каква чуда од јунаштва чине Пред свом војском иде у нападу,
То су биле људске величине. Преко страшних гора и главица,
И то рећи с поштовањем могу А прати их ратна морнарица.
Какву жене играше улогу Јопет Шваба узалуду гине,
У љутоме боју да помогу. А Милошић командант марине
Чувале су ђецу и збјегове, Чеврениса у заливу лађе
Прелазиле горе и брегове, Те с бродова Кривошије гађе.
И трпљеле кише и сњегове, Сто топова с мора и обале,
И стизале на четири стране У једноме часу што опале
Дотурале хране и џебане. Ђулад лете испод облакова
И којим' је кућа сагорела Као црна јата гавранова.
Ал' нијесу срца окорела. Чујеш Грбаљ и Маине јече
Ђе под јелом нађу рањеника Рекао би Орјен да лелече.
Устаника и туђег војника, Вуци вију као да се жале
Обојици братску помоћ нуде Да су им се звјерке разбјежале.
И давају храну и понуде. Ауесперг и друштво цијело
А швапски се рањеници чуде; У Дворничко заглави ждријело,
Како ове Нагоркиње могу Не даше им устаници проћи
И крвнику своме да помогу! Нападоше на њих у поноћи.
Па рањеник рањеника пита: Велику им војску поломише,
"Окле вака срца племенита?" Сву опрему ратну заробише.
Ту погибе двадес' официра
Кад се ова битка оцијени Свакога би по јунаштву бира,
Бечка влада Вагнера смијени, Сам ђенерал утече са штабом,
Као лоша и слаба војника А с осталом расшћератом Швабом
Бјежи јадан Јовановић Марко
158
Ал' још није умакнути лако. И споменик прича у Драгаљу

Кад мишљагу себе да спасише, Што подиже од Угарске краљу,
У Угљешин поток заглавише. Да се прича и приповиједа
Још их с мора оклопнице бране Ђе се један за хиљаду не да!
Благо тебе црна птицо вране, Па причају архиве и писци
Сретне ли си доживио дане. И њемачке ђеце уџбеници.
Мисли флота морем што пјенуши И цијеле европске кронике
Кривошијску Буну да угуши! Сви признају губитке толике.
Ђе зло боли, злом се не лијечи,
Само људске и меке ријечи
Та' Устанак може да спријечи!
Ко да силом склони Кривошије,
Страг у њине кости да улије,
И ђе сила не може толика
Рашћерати шаку бунтовника.
Не даду се соколови сиви
Таки народ и треба да живи.
За једнога брата устаника
Убили су хиљаду војника.
Није било такве погибије
Од Христове смрти па и прије.
Ко то чудо може предочити
И ко за то има свједочити,
То ће рећи Јама Угљешина
И дванаест хиљада љешина.
Кривошије и цијела Бока.
То се чуло до Владивостока
159
КРУНСКИ САВЈЕТ
Кад су Цару додијале даве Могло би се клупко одмотати,

За зло тако и дане крваве, И Словени пушке докопати
Кад се ћесар видио намуку И наша се кућа ископати.
Почео се вртат на окуку, За будале савјет не пријења
Како да се извуче и спаси Нит се закон без нужде мијења,
Да га свијет јадом не огласи. Сви крзмају Устаници на ме
Би да нове законе доноси, Због толике крви и галаме.
Да се тога јада отароси. Ко ће мрава у влачег свезати?
Па је Крунски окупио Савјет Кол у врећу маглу завезати?
Ка што му је више пута адет, Кол пронаћи тајне Црногорске?
И отпоче престону бесједу Кривошија и Боке Которске".
0 тешкоме у Боки нереду. Па дозива Родића Гаврила
И паметно пред свима говори: ,,Генерале узданице мила
,,Почела је кућа да нам гори Ти си Србин словенске наццје
То нијесу догађаји прости, Да командант будеш Далмације,
Но питање Српске народности. Да умириш племе Кривошије
А што живи у срцу и души Да се тамо љуцка крв не лије.
То не може сила да угуши, Сад друкчије не можемо ништа
Кривошије племе на граници Нек се враћу на огорелишта,
Постадоше љути Устаници. Кад се народ на згаришта врати
Они су нам нашли закучицу. Сва општета ратна да се плати
Да ухвате Слона на удицу. Нећемо их у солдате звати
Па и на то морамо контати Сва ћемо им стара права дати,
160
А законе нове опозвати

Ти ћеш њине кнежеве дозвати
И уготвор о миру напиши
И у име Царево потпиши.
,,Пушти нека крива тече Дрина"
Кудије је текла од старина
Ту се савјет цијели сложио
Како им је Фрањо предложио...
161
КНЕЖЛАСКИ МИР 13. I. 1870.
Ал послије Кривошијске Буне

И у Бечу велике забуне, Кнежлазе свијетли образе
И при крају боја и несреће Твој се датум чуо на далеко,
Састало се Мировно вијеће, Србинова на глави челенко
У Кнезлазу крвавоме селу Ђе је Родић генерале реко;
С генералом Родићем на челу. ,,Чујете ли Српска хајдучио
Испред бечке владе и владара Цар је Бечки вама поручио,
Да с Горштачком владом Преговара. Самодржац смилова се на вас
И да данас Овђе на Кнежлазу Зато смо се састанули данас.
Крај учини Бечкоме поразу. А и ја сам Србин од старина
Ту су дошли испред устаника Цар ме воли као свога сина,
Неколико старије ратника. Па сам доша по његовој вољи
И дошло јс све ссдам Кнежева Да се смире борбе и покољи.
Крвавије руку и ножева, Немамо се зашто препирати
Запете им леденице вире Цар је река народ да се врати
Оне не би с царем да се мире! Сву одштету ратну да ви плати.
Погледују пушке на Кремење Неће ви се узимати Лунте
Да пе иду Шваби на мирење, Нит ви ћецу звати у регруте,
Али хоће Кривошијско племе' Него сербез оружје носите
Који с мало снаге и опреме. И старом се славом поносите.
,,Прићераше Цара до дувара" Обје банде ово да потпишу
Ђе Земаљску владу да пригнаду Као доказ за сигурност вишу.
Сва њихова права да признаду. Опет Родић викну громогласно
162
Није мене потписати ласно, Ако икад доће до Балкана

Те ћу данас на Кнежевулазу Нек уплови у воде Јадрана
Ударити Цара по образу. Да преброји по Боки вјешала
Но кнез стари рече од Драгала ,,3адужбине" Вагнера маршала.
Царевићу то тако не ваља, Ђе још висе крвави конопи,
Ми нијесмо друмски разбојници Те се грози цијелој Европи.
Нит бечкога цара одметници Кад те црне споменике прође
Но за своја права Устаници. Нек у наше Кривошије доће,
А ми у бој не носимо Лунте Да домове види попаљене
Него пушке које царство муте. И бијеле цркве разваљене,
А то данас што утаначисмо Порушене школе до темеља
И потписе у Беч оправисмо, ,,Те нас мине од Турака жеља.
Те се зове Уговор о миру Тамо ће се нагледати крви
То су празна слова на папиру. Ђе велику војску обестрви.
Ми латинску познајемо нарав Нека им се робља не оглуши
Ово неће панут у заборав, Дако би му лакше било души
Беч ће ово да под ноге бачи А жамих је очине ми душе
Прије слаже они што је јачи. Што пред нашом кућом изгинуше.
Еће Швабе кад их шаке пане Ђе су дошли под силом притиска
На ове се посјетити дане. Да у брда гину Кривошијска...
Него брате Родићу Гаврило
Ако љуцко поштујеш правило
Послушај нас твојега та чина,
И ако је ћесар величина.
Поздравићеш „Бечкога Нерона"
Кога куне Срба милиона
И кажи му „Бог нека га живи"
Пострадасмо ни дужни ни криви.
163
ЦАРЕВО КАЈАЊЕ
Разбоље се Фрањци-Јосиф први Дошло му је свијес да изгуби.

На душу му љуцке пале крви, Чини му се да га неко зове
Попаљена села и катуни Питао је старе филозове
У крвавој Кривошијској Буни. Али нико не зна да му каже
Сад признаје да је био кривац Да то њега мученици траже
Као владар као Самодржац, И нико му не може помоћи
Па му нешто дунуло у главу Од зла што га снаоди по ноћи.
На сан гледа пољану крваву. Ал га сила некака намора
Пије кафе из чаше крваве Те се крену из царскога двора.
Вечерава са стола крвава С њим господа и велика свита
Слуша на сан да кукају мајке Ал не смије нико да га пита,
Нека на љеш нека на утарке. Куд да иду и на коју страну
Слуша како мала ђеца пиште Ал' га нешто тишти на Балкану.
На згариште и огорелиште Тамо ђе је потписа злочине
Гледа на сан птице и лисице Па му савјес неда да почине.
Како вуку љуцке утробице, Није лако заборавит гријех
Гледа како у његово име Док на морски изађоше бријег,
Српска села под Орјеном диме. Па отоле у Залив Которски
Снаоди га некека несрећа Под високи Ловћан Црногорски.
Све то њега на гријех подсјећа. Изађоше на морској обали
Нит умире нит му боље бива Ђе су спремни хатови чекали,
Како заспе сваке јаде снива Па отоле на коњу и пјешке
Море гази с мртвијем се љуби Своје тешке да окаје грешке.
164
Са њим пође которски Бискупе Док их срете Дворничко Ждријело

Молитвама гријех да искупе Што је и сад крваво цијело
Изађоше под село Црквице И ту Бискуп чита опијело.
Код студене јаме безданице Ту је Фрањо племенито реко:
То се зове Јама Угљешина Баш је ово од Бога далеко
А пуна је швапскије лешина, И признајем да смо били криви
Који труну у подземној тмуши Пред народом који овђе живи.
Све о цару и његовој души. Камен коси по Русији проси!
Па Угљешин Поток кад сагледа Куд нас-амо црни ђаво носи
Па се цару вјеровати неда, На овој ћу Кривошијској њиви
Ђе толика сила да се сручи Мрамор побит да довијек живи.
То је оно у сну што га мучи. С мојијем га јадом повезати
Ту је тада Фрањци-Јосиф први А на њему слова изрезати
Гледа страшне водопаде крви, „Овђе војска ћесарева труне
Та је човјек великога звања Драги камен из његове круне,
Лио топле сузе покајања. Ту су пале три хиљаде пуне,
Куми земљу и војничке кости За вријеме Кривошијске Буне"
Тешки гријех да му се опрости. Па пошто се и њима одужи
То су биле ријетке прилике Цар отоле напријед продужи.
Да цар моли за милост војнике! Тамо ђе се летурђија служи.
Онда воска и тамјана вади Ко је мога томе да се сјети
На гробове њине да прекади, Да се нада царевој посјети,
Тамјан дими а горе свијеће Да ће доћи неко бјеше река
Цар се нада да патити неће. Па је доша народ да га чека.
Онда преће на друге кланице Пред покровом Христа спаситеља
Код Гркавца крваве Фолтнце, Ради виђет Цара тлачитеља,
Па отоле преко Лупоглава И ова су забачена села
Ђе хиладу остадоше глава. Данас једно чудовиште срела.
165
Који носи три на глави круне

Па је чуо народ да га куне
Због несретне Кривошијске Буне.
Па је стига у горе Драгаља
Да опере оно што је каља
Дочекаше Цара како ваља.
Ка што личи јуначкоме соју
Да пред свету богомољу своју,
Ни крвника да не увриједе
Цар је река на челу бесједе:
,,Ја сам доша код овога храма
Да се кајем и помирим с вама,
Крв просута нека ви је проста
Ђе сам и ја кривац био доста".
А рече му поп Самарџић Трипко:
„Ти уради што то неби нико
Шта си мога урадит лошије
Но попалит племе Кривошије.
И проћерат народ про границе
На божијој правди без кривице,
И толику љуцку крв пролити
Залуд ћеш се Господу молити.
Толике си јаде замирита
Да те ђаво за грехове пита!?
166
ПОХАРА ЖАБЉАКА
1835—10—марта
Висок бедем од камена тврда, Тако славна ова чета мала

Ко мрк облак опасао куле, Под бедеме крваве је пала,
Истуривши своје хладне груди, По конопу Цеклињанке Маре,
Да заштити хареме и буле! Граде стубе двадесет аршина,
Изнад града на дугу катарку,
Уз зидине прислонише старе,
Полу-мјесец лепрша у зраку!
Да страх хвата од таквих висина!
Око њега на стражњево коље, Ал док Кењо, са врх стуба зађе,
Црногорске набијене главе, Сва се чета око њега нађе!
Да их скину са бедема доље,
Ка Орлови на бедем се пењу,
Очекује црногорце праве
Хоће сваки да је раван Кењу!?
Докле Јакуп старјешина града - Онда чета дуге стубе преби,
Сања, како вјечно ће да влада! Да за њима ишли Турци не би!
С друге стране широкога блата, Прије зоре на пола сахата,

Измеђ грмља и леденог стјења Све бегове похваташе страже,
Дванаест се састануло брата, Сваком главу скидоше са врата,
Храбра чета, Јанковића Кења! Да ниједан нема шта да каже!
Ријешише ка војводе старе, Само брата беговога жива,

Да на бедем до зоре ударе, Оставише да им пут кажива!
Поранила бегова кадуна,
Да захвати са бунара воде,
167
Кад је ведра напунила била, Бег знајући цеклинске хајдуке,

Нешто јој се погледати оде, Хита брзо да им преда града,
,,Алах, рече, данас је у руке,
Па кад виђе шта гледала није,
Хајдуцима због грешног нам рада.
Ђе се барјак црногорски вије,
Врисну „Аман! Дал је привићење,
Аман турци не пуцајте више,
И јесам ли при чистој памети?
Пропаст наша у курану пише,!"
Ко ту ноћас барјак да испење? Али турци не слушају бега,
Ил је Шејтан из зидина клети?" Већ на бедем наваљују вучки,
Није Шејтан нема привиђења, Цеклињани не силазе с њега,
То је чета Јанковића Кења. Већ се бију и бране хајдучки.
Врве турци из сваког сокака,
Баци ведра о камене хриди, Пут бегове куле и барјака!
Са папуча уздиже димије,
,,Аман беже! изиди па види, На капију навалили Турци,
Гдје се барјак црногорски вије"! Ал њу држе цеклињски хајдуци!
Ал је сила душманина злога,
Бег погледну и зграби Шешану, Навалила на дванајест друга,
Пушка плану, пред њим Кењо стану! По двадесет има ка једнога,
Док се војска појавила друга,
,Море беже, де оружје баци, На глас ове грмљаве у граду,
Предај града и кључе што брже, Црногорци помоћ да им даду!
Вид што раде цеклински јунаци, На капију већ стигоше први,
Још ти брата свезанога држе. Поцрвење камена калдрма,
Све је пало или се предало, Људско тјело на парчад се мрви,
Ти си оста, али још за мало! А бедем се из темеља дрма.
168
У тој борби побратиме мио,

Жабљак оста рушевина цио!?
Јакуп Кењу, преда кључе града,
С бритком сабљом капетан посрну,
Да му робље нејако не страда,
И да турци залуду не гину!
,.Са том сабљом мрки харамбаша,
Три су паса дичила се наша!
Па гдје ноћас на бедем у куле,
Црногорци с мене да је згуле?!
Са њом турске главе да сијеку,
Шта све може бити у вијеку!?"
Два велика турска, топа одагнаше,
Те владику Рада с њима дароваше,
Два чувена топа, Крња и Зеленка,
За њима је Султан у Стамбол лелека.
НИКШИЋ, 1969.
169
ПОХАРА КУЧА 1774. ГОД
Књигу пише Скадарски Везире, Па сидите у Ћемовско поље,

Ђе Морача у блато увире, Да цареве примите дарове,
У сред Зете земље, на Ћемовску, Главарима Ћурке и Саруке,
Ђе је паша искрцао војску, Сиротињи да напуни руке,
На крваве Куче да удара, Само часну ријеч да нам дате,
Па им Турчин бурунтлију шара, Да у туђа добра не дирате,
На кољено кучкијех главара. И оружје цару да предате,
Ситну књигу у Куче оправља, Ово пишем по Његовој жељи,
А у књизи пише и поздравља: Да живимо као пријатељи.
„Што вас Куче црни врази уче, Акол' ово не примите к знању,
Те крваво оружје носите, Надајте се јаду и поклању,
И царевој вољи пркосите, Не мислите Кучи да вас страшим,
Правите се неки Словенисти, Све ћу ваше племе да распрашим,
Какве ви је од тога користи? Онда Кучи на племенском збору,
Какви Кучи и какви јунаци Отписују српскоме злотвору:
Кад живите као пустињаци, Великоме од Скадра Везиру,
Празна дроба о кашици скроба. ,,Дај нас једном остави на миру,
Не води се са Султаном борба! Потурице одавно се знамо,
Сви носите пушке кремењаче, Зар оружје тебе да предамо,
Да не дате цареве хараче, Чим чувамо образ и слободу,
Султан који с по свијета влада, Да га дамо српскоме изроду.
Чуо како ваше племе страда, Заједно смо на Косово били,
Смилова се на такве невоље, Мрко вино уз рамазан пили,
170
И шарали ускрсова јаја, Све на силу мисле да потрче,

Па сад тебе да будемо раја, А остало, да под сабљу оде,
Заједно смо дошли са Карпата, Што је женско да у ропство воде,
Знаш имамо под Сибиром брата, Неби турци били такве среће,
Великога Московскога Риса, Да ту неби домаће несреће,
Те Словенску остварује миса, Те несрећа стара и слијепа,
Па што онда велики небрате, Јадно кучко племе поцијепа,
Пушти хрђу те почину на те', Два се силна братства разродише,
Водиш на нас турке азијате, А одсвакуд Турци навојштише,
У стару се политику надаш, Али Кучи Дрекалова соја,
Да завадиш Куче па да владаш, Бране куће и огњишта своја,
Силе нема која земљом креће, Турска сила двадес пута већа,
Што је народ надживјети деће, И домаћи јади и несрећа,
Крај ће доћи и твоме бесуђу, Изгореше хиљаду домова,
На рамена носиш главу туђу Од Ћемовска поља до Комова,
Кад те неђе сретну Црногорци, Ту погибе сто педесет Куча,
Да ти за гроб не знаду потомци, Да извуку робље из обруча,
То ће ти се најпосле десити, И бранећи куће и огњишта,
Људождере и диве несити, И рањене мичућ са бојишта,
Но се прођи крвавије брда, И турака преко пет хиљада,
Нако да се свијет с тобом спрда, Сахранише код Медуна града,
Кад везиру такви абер дође, Тако Кучи страшан отпор даше
Распореди своје војсковође Док лешеви кланце затрпаше,
Бушатлија с Ђуљом кад раскрсти, Народ збјежа у малу Ријеку,
Издајника нађе што се крсти, У пећину вучју колијевку,
Барјак прими на вратима Тузи, Све планине плачу од ужаса,
Да пред силом турском калаузи, Кличу турци „ту ви нема спаса"
Сила турска удари на Куче, За шест дана јуначки се бране,
171
Док им неста хране и џебане,

Ту су жене с бешиком у руке,
На вратима убијали турке, Данас после два пуна вијека,
Бритвама им откидале главе, Та пећина и Мала Ријека,
То су биле вукобаше праве, Вежу Куче и камена Ровца,
То су врата што немају врата, Као да су од једнога оца...
А ниоткуд нада и индата, Још Куч прича жени и дјетету,
Да им дође и на муци спаси, О Ровцима своме вилајету,
Да се људска лоза не угаси, За то племе и Мораче двије,
Војеводе Дрекалова Лала, Под слободним сунцем ђе се грије,
Но Бог посла нека му је хвала, Ту живјеше шест година близу,
Из Роваца јато соколова, Док витешку пребродише кризу,
И пред њима Мину Радулова, Три пут турци за ово вријеме,
Из пећине Куче избавише, На ровачко удараше племе,
Те вјечити спомен оставише, Да Ровчане на силу пригнаду,
Нека прича девето унуче, Кучко робље цару да предаду,
За пећину у крваве Куче, Ал' се Кучи и Ровчани бране,
Како јунак јунака помаже, И четују на четири стране,
Ђе кроз турске засједе и страже, Те се Кучи турском муком хране.
Са старцима и с рањеницима, Но везиру додијаше даве,
У зору су били у Ровцима, На Ровчане и Куче крваве,
На срамоту паши и турцима, Да све држе друме и богазе,
Умакоше кроз малу Ријеку, Турске даве у Стамбол долазе.
Да их турци живе не сијеку. Но кад Турци немогоше ништа,
Ту ноћ жена дванајест на броју Зову Куче на огорелишта,
Малу дјецу подавише своју, Да се врате и све да им плате,
Да са плачом и са јауцима, За мртве се нагодише лако:
Неби бјегство откриле турцима.
172
„Мрли бише једиом свакојако" Зборили су Малисори љути,

Те се Кучи вратише на Бесу, „Кад бих некад моро погинути,
Али Турци за бесу нијесу ... Од вакије љутије змајева,
У Кучима у ледној Пештери, Мајка на гроб нека ми запјева,
Каљени су људски карактери, Дрекаловић кога посијече,
У прегнућу и у тврдој вјери, За њим нико нека не лелече".
У живоме огњу и у крви, Тако чоек о чоеку суди,
Грабећи се ко ће гинут први, Кад су оба јунаци и људи ...
Ђе су људске важиле ријечи,
Образ био од живота пречи.
Глава, робље, кућа и имање,
Све је било од слободе мање,
Та је народ Дрекалова трага,
С високијем знањем располага,
Вјерова је у своје прегнуће,
Пошље ноћи да доди свануће.
Нијесу се у злу покајали,
И за то су мушки истрајали,
Гинули су у великој нади,
Да ће знати нараштаји млади.
Ови страшни мегдан цијенити,
Ђе не смије Оро да улети,
Ђе и данас крвав запис стоји,
„Одакле су Ровачки Хероји,
Избавили сој Дрекаловића,
Испод оштре сабље Бушатлића",
Докле љуцка величина иде,
Сами Турци Кучима завиде,
173
ОСЛОБОЂЕЊЕ НИКШИЋА
(27. Августа 1877. године)
Крвава се борба води У затвору додијала.

На све стране од Никшића. Смилова се књаз Никола
Давно бише Црногорци, Гдје на муке Турци бјеху,
Под хар дошли Мушовића. Па он ситну књигу пише
Бојном славом занесени, Миралају Скендер-бегу:
Хоће на град прсимице, „Признају вам Црногорци
Ал' без крви не дају им Да сте мушки град бранили,
Анадолске љуте злице, Као људи и јунаци,
Јер топови турски бију Витешки сте урадили!
Са крваве Чађалице, Али данас кад видите,
Сва су поља преорали Да ниодкуд нема нада
До ријеке Грачанице. Да су Руси пред вратима
Држе косе студеничке Великога Цариграда,
Све обалом воде Зете, Помоћи се не надајте
Не би крила соколова Од Стамбола и од Скадра,
У град могла да улете... Више Турска царевина,
Но кад војска црногорска Бранити се није кадра...
Око града обруч стеже, И ево је земан доша
Сва одбрана из шанаца Да злочине своје плате,
У никшићки град побјеже! Да се грдни у Азију,
Из града се Турци бране На огњишта стара врате...
Два мјесеца није шала, Ако ли се не предате,
Докле им је глад и мука Ја вам, Турци, нећу крити:
174
Сјутра ћете прије подне А страже му црногорске

Безусловно робље бити. Ка јунаку почаст даше.
Ако војска црногорска На домаку од шатора
На јуришу у град уђе, Миралај се с коња скиде,
Направиће триста јада Па на милост и немилост
И покоље и бесуђе...“ Црногорском књазу иде.
Морали су град предати, На ноге га књаз никола
Стијешњени са свих страна На шаторска врата срете,
Па Скендер-бег себи зове Он преда њ, га сабљу ставља
Мушовића капетана, И нишане и палете:
И остале окупио „Ево сабље господару,
Поглавице од Никшића, И оружје војске моје
Па им чита ултиматум И град Никшић и насеља,
Господара Петровића. Све у руке давам твоје.
„Зар грађани не видите Дозволи нам да бјежимо
Да је нама кисмет доша Без оружја пут Билеће,
Ово никад било није Више никад пушка наша
Од Косова и Милоша... На Словене пуцат неће.
Па предлажем, Мушовићу, Још те молим, господаре
И господо од Никшића, За никшићке муслимане –
Да на ријеч изађемо По мојему наређењу
Господара Петровића.“ Морали су да се бране,
Мука их је натјерала Да их нећеш спријечити
Да заставу царску скину, Да остану ил' да селе,
А бијелу истакоше Да ураде како хоће,
Више у град да не гину. Како они сами желе...“
На предају изађоше, Књаз Никола, цар јунака
Бег Скендер-бег први јаше, Ал' одвише срца мека
175
Турскијем је робовима Књаз Никола на Зеленка

Племениту ријеч река: На градска је врата приша.
„За подвиге и јунаштво Да поздрави Црногорце
И мишице ваше мушке Са његова љута хата
Царској војсци дозволићу Као што је некад знао
Да са собом носе пушке. Наполеон Бонапарта.
Ти, Скендере, коња јаши, Треба траку да прекине
У понос ти нећу таћи, Под великим славолуком,
Што је ваше све носите, Таман балчак прихватио
Без топове немој маћи! Са десницом мушком руком,
Ви, никшићки муслимани, Врати сабљу у корице
Ми смо браћа од старина, И значајну ријеч рече:
Заједно смо на Косову „Ову траку нек, најбољи
Борили се против дина. Црногорац пресијече!“
Ви код мене останите, Докле отуд јунак, ето,
На имање и код куће, Никчевога раста бјеше,
Ка' и други Црногорци На руке га Црногорци
Да живите убудуће До капије донијеше...
У ваше ви обичаје А Јововић Рамов Новак
Нико прстом неће таћи, „Црносапац“ љути трже,
Не можете ништа боље Па га опет, као муња,
Код самога цара наћи...“ У корице натраг врже!
Али они напустише „Хоћах да се осрамотим,
Своје куће и огњишта Да ми савјест не би бржа,
И одоше за Турцима Те ми моја десна рука
И не зна се за њих ништа. У корице мач задржа.“
Док застава црногорска Тако збори господару
На бедему залепрша, Ова српска орлушина:
176
„Дај позови, господаре, Кад Мушовић књазу преда

Милована Перишина! Од Никшића града кључе.
Миловану част припада Шћаше нешто Осман рећи,
Исто као и Новаку Али зло му неко не да
Да заједно нас двојица Бритка му се сабља тресе,
Прекинемо ову траку!“ А у црну земљу гледа.
Мило бјеше књаз николи Господару кључ кад пружи,
Што јунаци тако раде, Он га мало попритеже,
Што ка' људи и ка' браћа Па ка' соко сиви викну:
Један другом мјесто граде. „Нека ти је срећан, кнеже!
„Аферим ти, људски сине!“ Моји стари три вијека
Горостасна маса рече, Бранили су бедем мушки,
Кад Јововић одустаде Ту је глава окапало
Да сам траку пресијече. Више него на град спушки...
Иза ове љуцковине Ал' га дајем јунацима,
Наста покој и тишина А у руке цар јунака
Докле зовну књаз Никола Стид ме није од предака,
Милована Перишина: Ни Стамбола, ни Турака...“
„Приђи амо, харамбашо, Па у руке књаза љуби,
Из ломнијег Пјешиваца, Кључ предаде, књаз га узе,
Што си био страх и трепет А вила је на Будошу
Никшићкијех зликоваца!“ Од радости лила сузе!
Када траку прекидоше
Два витеза, два јунака,
Од Косова никад није
Светковина била така!...
Док с бедема сто топова
Из једнога гласа пуче,
177
ЗАУЗЕЋЕ НИКШИЋА
августа 1877
Кад су Руси Дунав прешли, Бојном славом занешени,

Загазили низ Бугарску , Хоће на град прсимице,
Александар Романовић Ал' без крви не даду им
Дао им је ријеч царску: Анадолске љуте злице.
Да трпјети више неће Крвава се борба води

Да Словене Турци гњаве, На све стране од Никшића,
Па древноме Цариграду Давно бише Црногорци
Држи топуз више главе. Под 'хар дошли Мушовића.
У помоћ су Цариграду Но топови турски бију

Дошли Њемци и Инглези, Са крваве Чађалице,
А с Требјесе Град никшићки Сва су поља преорана
Туку руски баљемези. До ријеке Грачанице.
Опазили Црногорци Држе Косе студеначке

Да под ноге цару дими, Све обалом воде Зете,
Па похита краљ Никола Не би крила соколова
Да на јуриш Никшић прими. У град могла да улете.
178
Турци индат очекују "Признају вам Црногорци

Од Стамбола и Султана, Да сте мушки град бранили,
Али су им Црногорци Као људи и јунаци,
Навалили са свих страна. Витешки сте урадили.
Отеше им око града Али данас кад видите

Све тврђаве и ослонац, Да ниоткуд нема нада,
Караулу на Клачини Кад су Руси пред вратима
И Видрован, и Растовац. Великога Цариграда.
Но кад војска црногорска Помоћи се не надајте

Око града обруч стеже, Од Стамбола ни од Скадра —
Сва одбрана из шанаца Више Турска царевина
У Никшићки град побјеже. Бранити се није кадра.
Из града се Турци бране То је царство дотрајало,

Два мјесеца, није шала. Утопљено у бесуђе,
Докле су им у затвору Пет вјекова што држаше
Глад и мука додијала. У ланцима робље туђе.
Смилова се књаз Никола И ево је земан доша

Ђе на муци Турци бјегу, Да злочине своје плате,
Па он ситну књигу пише Да се грдни у Азију
Миралају Скендер-Бегу: На огњишта своја врате.
179
А сад ето кад видите "Зар грађани не видите,

Да ви нема упоришта, Да је нама кисмет доша?
Ако ли се не предате Ово никад није било
Не ваља ви поса ништа. Од Косова и Милоша.
Ако војска црногорска Онда зашто да гинемо

На јурише у град уђе, Узалуду, без потребе
Направиће триста јада Кад нас ево књаз Никола
И покоље и бесуђе. На предају зове к себе?
Ако ли се не предате Можемо се ослонити

Ја ви, Турци, нећу крити, На његову ријеч дату,
Сјутра ћете, прије подне, Ка владару Црне Горе
Безусловно робље бити." И врховном команданту.
Морали су град предати, Црногорци заузели

Стијешњени са свих страна, Све друмове и бусије,
Па Скендер-Бег к себи зове А топове добавили,
Мушовића капетана. Цар им посла из Русије.
И остале окупио Зна господар у Стамболу

Поглавице од Никшића, За зло наше и биједу,
Па им чита ултиматум Да никшићки браниоци
Господара Петровића: Испод себе коње једу.
180
Спасити се не можемо На домаку од шатора,

Па да нам је Алах отац Миралај се с коња скиде
И, дина ми, рад би био Па на милост и немилост
Да сам и ја Црногорац! Црногорском књазу иде.
Отац ми је Маџар био, На ноге га књаз Никола

А ја царев слуга прави, На шаторска врата срете —
И сада ми Црногорци Он пред њега сабљу тура
Остављају мјесто глави. И нишане и палете:
Па предлажем Мушовићу "Ево сабља, Господаре,

И господи од Никшића И оружје војске моје,
Да на ријеч изађемо И град Никшић и насеља,
Господара Петровића." Све у руке давам твоје.
Мука их је наћерала Дозволи нам да бјежимо,

Да заставу царску скину, Без оружја, пут Билеће.
А бијелу да истакну, Никад више пушка наша
Више у град да не гину. На Словене пуцат неће!
На предају изађоше: Још те молим, Господаре,

Бег Скендер-бег први јаше, За никшићке муслимане,
А страже му, црногорске, По мојему наређењу,
Ка јунаку - почаст даше. Морали су да се бране.
181
Да им нећеш спријечити Ви код мене останите

Да остану ил' да селе, На имања и код куће,
Да ураде како хоће, Ка и други Црногорци
Како они сами желе." Да живите убудуће.
Књаз Никола, цар јунака, А ваше ви обичаје

Ал' одвише срца мека, Нико прстом неће таћи,
Турскијем је робовима Не можете ништа друго
Племениту ријеч река: Код самога цара наћи.
"За подвиге и јунаштва Ви можете, муслимани,

И мишице ваше мушке, Ође, као у Медину,
Царској војсци дароваћу Да постите, да клањате,
Да са собом носе пушке. Да чините измет дину.
Ти Скендере, носи сабљу, Један ће ви закон бити

У понос ти нећу таћи, Ка Дробњаку или Цуци,
Што је ваше све носите Немојте се разурати,
Без, топове, немој маћи! У памет се добро, Турци!
Ви, никшићки муслимани, Жао ми је сиротињу

Ми смо браћа од старина, Да се мучи и потуца,
Заједно смо на Косову Да тражите полу мјесец,
Борили се против дина. А бјежите испод сунца.
182
Зашто ћете да бјежите, Али они напуштише

Без разлога, без невоље? Своје куће и огњшта.
У свијету бијеломе И одоше за Турцима,
Не можете наћи боље. И не зна се за њих ништа.
Не бојте се од освете, Док застава црногорска

Тога неће бити више, На бедему залепрша,
То ће да вам ваш господар Књаз Никола на зеленку
Гарантује и потпише. На градска је врата приша.
Сад се добро размислите, Треба траку да прекине

Никшићани, љуте злице, Под великим славолуком,
Немој робље да водите Па је балчак прихватио
Са десницом мушком руком.
Кад не знате про границе!
Тамо ће вас народ звати Па поздрави Црногорце
Црногорске избјеглице. Са својега љута хата,
Као што је некад знао
Капетану Мишовића Наполеон Бонапарта.
Потврђујем капетанство,
А унуку Хаџајлину, Врати сабљу у корице,
Њему дајем барјактарство. Духовиту ријеч рече:
"Ову траку нек најбољи
Сви бегови и муфтије Црногорац пресијече!"
Нек задрже своје звање,
Ал' чипчије више нема,
Нека им је то на знање."
183
Докле отуд јунак ето, Ова њему част припада

Никчевога раста бјеше, Исто као и Новаку,
На руке га Црногорци Да заједно, обојица,
До капије донијеше. Прекинемо ову траку."
Да ту траку пресијече Мило бјеше књаз Николи

Рамовића црносапац, Што јунаци вако раде,
Посјека је више глава, Што ка људи и ка браћа
Но иједан Црногорац. Један другом мјесто граде.
Али Новак као Новак "Аферим ти људски сине!"

Црносапац љути трже, Горостаса маса рече,
Па га опет, као муња, Кад Јововић одустаде
У корице натраг врже: Да сам траку пресијече.
"Оћах да се осрамотим Иза ове људсковине

Да ми савјест не би бржа, Наста покој и тишина,
Те ми моја десна рука Докле зовну књаз Никола
У корице нож задржа." Милована Перишина:
Тако збори Господару "Приђи амо, харамбашо

Ова српска орлушина: Из ломнијех Пљешиваца.
"Дај, позови, Господаре, Шо си био страх и трепет
Милована Перишина! Никшићкијех зликоваца."
184
Када траку пресјекоше Па отоле књаз Никола

Два витеза, два јунака Пише књигу вили горској
Са два љута кремештака, На Цетиње љуби својој,
Од Косова никад није А књегињи црногорској.
Светковина била така.
Не пише јој о љубави
А Мушовић с грађанима Ка што пишу други момци,
На градска их врата чека, Него да су Град никшићки
Сви су Турци под оружјем — Заузели Црногорци:
Књаз је тако био река.
"Ми смо, моја кауркињо,
Док с бедема сто топова Заузели Никшић јуче
Из једнога гласа пуче, И отели Мушовићу
Кад Мушовић књазу преда Петвјековног ропства кључе!"
Од Никшића града кључе.
А кад Осман Господару

Од Никшића кључе даде,
Сузе му се заврћеше,
А сабља му дрхтат стаде.
А књаз, да га задовољи,
Право на 'хар Мушовића,
Око њега Црногорци
И бегови од Никшића.
185
ТАЛИЈАНСКЕ РЕПРЕСАЛИЈЕ
И ПОГИБИЈА ЈАГОША ФЕМИЋА
С ДРУШТВОМ У СЕЛУ ФЕМИЋА КРШ
Колико је на свијету људи За Шарина и за Јабучина

СВак по нешто нарочито жуди, Те му пјесма ђецу челичила
Неко воли да петља и лаже Да презиру муке и тавнице
Неко воли да истину каже, Да не смију бити издајице,
Неко паре да на банку слаже Обичаје да не забораве
Неко да се изнад људи пење Родитеље саме не оставе,
Да му свијет под ногама стење, Да се диче с петвјековном борбом
Ка што праве на врата Азије С Традицијом и самијем собом
И какве се праве инвазије Да упамте што им Отац каза
Како газе сиротињу рају Ђед да им је доша са Кавказа,
Како пиште ђеца по Синају И ту муке подносили тешке
Неко воли славу и ордење, Рад слободе љуцке и витешке.
Црногорац брда и камење — Није мога за свијет бијели
Од како је са Косова доша Са Мујагом жену да дијели
Без Лазара оста и Милоша, Од велике муке и невоље
Те у ове планине добјежа Правили су многе богомоље
Са ђецом је под пећине лежа Једна бјеше за Бијело Поље.
У колибе и у Савардаке Ђе Брзава свире из планина.
И уз Гусле пјева за јунаке,
За велике муке и Хајдуке Ту је Црква и куће зидина
И свезане Милошеве руке, Ту је с ђецом добјежала мајка
186
За вријеме ропства и турака, Дивно село Фемића на Лиму

Јест Фемија Вукобаша стара Оставише у огњу и диму
Удовица Николе сердара Све дадоше врагу и пламену
Пејовића из Братоножића., Не остаде камен на камену,
Са три сина тринајест унука Одведоше људе у таоце
Мила мајка Брђанина Вука Плијенише говеда и овце
А крш један више куће Њене Какве пљачке и отимачине
Рад заслуга и рад успомене, Каке праве нељуцке злочине
По имену Чоек жене, ове Било село а сад пепелиште
Крш Фемића оста да се зове, Пиште ђеца на огорелишта
И живјеће докле сунце грије Талијани манијаци луди
Крш и име госпође Фемије, Не знадоше да се зову људи
У полагању наше историје Каква им је корис од несреће
Но ту скоро о Илину дану Те су братство утрли Фемиће
Баталион Талијана бану
А пред њима Базјак команданте Те у томе јуначкоме селу
То Фемићи добро да упамте, Траг им гадни оста по пепелу
Док Застава црна залепрша Питам себе без ниђе никога
Више Лима на Кршу Фемића, Имаше ли икака разлога
Талијани село запалише, Да толико звјерство употребе
И велику пустош направише, И нагрде пред народом себе
Ту убише петнајес сељака Бил то други урадио неко?
У Мочила на дно Лединака Губало их Хришћанско млијеко
Све добријех људи и јунака
Пали Врани на љуцка телеса
А дим црни свеза у небеса,
Запалише школу код Брзаве
Да за собом ништа не оставе,
187
МОРАЧКИ ХАЈДУЦИ - ПОГИБИЈА

ХАСАН-БЕГА МЕКИЋА
(око 1798. године)
Књигу пише Хасан-Беже Када Ако будем старога талика!

Од бијела Колашина града, Онда нек ви поможе Владика,
А шаље је кнезу и племићу Што са Црном Гором шурујете,
У Морачу Рашку Радовићу. За Русијом земљом тугујете,
У књизи му пише Хасан-беже: А с бечкијем царем тргујете,
"Чујеш Рашко, од Мораче кнеже, А Султану данке дугујете!
Не пишем ти што ме жеља на те, Харач, море, не чекајте ништа,
Но што царски харач не предате. Ви немојте гледат на Љевишта,
Шта радите, дивљи вилајете Да вас црни јади не задесе.
Те царево цару не дајете? Ту је ђаво доша из Требјесе
Ви кнежеви узбунисте рају И код себе окупили банду,
Те хараче неће да предају. Те свој Босни живјети не даду.
Поздрави ми Реџа и Тапушка, Ал' је Шундић у Русију иша
— Моја ће их да закоље пушка! И с њим сердар Бућићу Малиша;
И Минића Коћу са Смолица, Земљу им је Катарина дала
О глави ми раде сва тројица! Одселиће - шућур Богу хвала!
Они буне Ровца до Трмања А вама је од свега најпрече:
Те не даду акче са имања! - Коња везат ђе ви ага рече".
Кастигаћу попа Драговића Књига нађе Рашка Радовића
И старога кнеза Пековића, Код бијеле лавре Немањића.
За све јаде Мину и Мијата, Скупише се Морачки главари,
А тебе ћу коноп око врата, Да се о тој договоре ствари.
188
Није лако харач сигурати, "Ти нам тражиш хараче и данке

Неће народ моћи издурати. На чечаре и на савардаке!
Да продаду и змију у трну - Ово да су луке и читлуци,
Не би глобу подмирили црну. Овуда би сердарали Турци;
Рече ђетић Мина Радовићу: Но су ово прла и потоци
Напишите Хасану Мекићу Ђе Брђани чаме и Ускоци,
Нек он дође да купи хараче, Но се прођи сиротиње раје,
Ал' жив неће изаћ' из Мораче. Окле она харач да ти даје?
Ја сам прега убит Хасан-бега, Окле онај који хљеба нема
Јарко сунце да грије из њега! Да крваве хараче припрема;
Овога ми храма Немањића. Онај који свачим отпагава,
И тако ми куће Петровића, Па да теби половину дава?
И јуначке црногорске части, Но се прођи, ил' за харач дођи
Више нећу турске трпљет власти! И доведи Турке харачлије
И чаше ми коју с вама пијем, Да ти звекну празне бакрачлије!
Мекића ћу агу да убијем! Знаш, Турчине, кукала ти мајка
Више неће по земљи газити И Једрен ће остат без Турака,
Зајсто ћу му у дин угазити; Јер још нема много да се чека
Да је као војвода Пријезда, Глас оружја за право човјека!
А да му је на челу звијезда, Јер ће Москов брзо да се крене
Међу плећи од међеда шапа, У бој љути за браћу Словене.
Да га чува тридесет арапа, Но Турчине, не шали се с главом
А да јаше коња тројанскога —Ти који се кунеш вјером правом,
Због његова рада поганскога, Не стидиш се алаха ни дина,
Зато ће му одлећети глава А знаш да смо браћа од старина!"
Па у њедра да му гуја спава!" Кад Мекићу таква стиже карта,
Онда Шундић другу књигу шара (Прочита је хиљаде берата)
Те Мекићу бегу одговара: Али такве чита књиге није,
189
Ко то тако да му писат смије? Ђе се с хљебом ништа не присмаче,

Калуђеру Шундићу пријети: Нако сува, без уља, пасуља,
"Хоћу њега жива одријети, Или перо лука, ил' јабука -
Неће више помаљати зубе, Ту је харач покупити мука!
Баш он који сиротињу скубе. Мој Хасане ко ће гола свући?
До скороје око Грачанице Туђу клетву не доноси кући!
Мамурио турске поткућнице, Ко зна раји шта у себи таји?
Сад читлуке гази Немањића, И раја је ко и други људи,
Од Дробњака до Васојевића. Она спава ал' — кад се пробуди,
Храни папаз хиљаду оваца, Онда земље и градове пали,
А служи га триста мађупаца А не тебе с хата да не свали!
И виши је ага него Турци Ту су Ровца и Мораче двије,
Па се чудим његовој поруци!" Ту покупит харач лако није.
Кад се ага с попом изинати, Нека су им куће савардаци,
Онда стаде војску окупљати Ал' ту живе људи и јунаци.
— До Сјенице аге и бегове, На тебе су Морачани љути,
У Колашин код куле његове. То се без зла неће разминути .
С њима Мекић крену за Морачу, Они тебе код владике туже,
Но га стари Селман-ага зачу, Немој им се спуштити на уже.
Имаше му сто и двадест љета Не вјеруј им од уста до носа,
Па Хасану збори са кревета: Убиће те због свога поноса.
"Мој Хасане, по љетима сине, И ту ће се црни сплести враже,
Много ти се без памети гине! Јер ти главу на Цетињу траже.
Немој тражит срећу у несрећи, Па с ким идеш да купиш хараче?
Немој дрво више себе сјећи! Ту је мало војске за Мораче!
Немој ходит да купиш хараче, Но не иди, послушај Селмана,
У крвава Ровца и Мораче, Свечева ти поста, рамазана!
И тако ти Ћабе и Медине,
190
Послушај ме мој Хасане сине." Још из ране доба и младости

Хасан-ага завика му с прага: Навика је на људске слабости:
"Мој амиџа, не слушам те стари На Мујагу брата дига руке,
Кад ти не знаш како стоје ствари: А рашћера рају и хајдуке
Јер то није раја, но хајдуци. И стару је потурнуо мајку
Они живе боље него Турци! Што не личи онаквом јунаку.
Ту не фали меса ни погаче. Не зна шта је од кашике теже,
У крвава Ровца и Мораче. Тако живи Мекић Хасан-беже.
Што по Босни отимљу и краду, Зле га мисли на свашто наводе,
Па зар нама дио да не даду? Право Мекић на Морачу оде.
Што народу дијелимо правду Оде куга про Њежина луга
У бијелу Колашину граду." У Морачу због старога дуга,
То изрече оде на алату, И доведе Турке зулумћаре
Вас у срми и руху богату. —На зелене Радовића Баре.
Упријеко ханџар одврнуо, Што је боље, кад памети нема,
А зелени ћурак пригрнуо. Те не види шта му раја спрема,
Фес од свите са четири ките, Но почину на Рајичевину.
Сабља бије коња у копите! Ту се кољу брави и говеда,
Црн му перчин по плећима бије А вади се из улишта меда.
—Ни море му до кољена није. А довлаче грошђе и јабуке
Такве су ти турске узурлије, —Хоће Срби да обману Турке.
Ока мрка, а два суче брка, Би у девет јама да сакрију
А нарави, вука да престрави. Да ће сјутра бега да убију.
Два му ока ка у крволока, Ал' се Мекић преко свега кара:
Два образа два мрка облака, " Што Шундића нема и главара?"
Вала силна коња и јунака! Да га сретну да му теменишу,
А јест јунак да му нема равна, Не зна Турчин шта му књиге пишу!
Али има несрећније мана Смишља јаде на четири стране,
191
— Јаму копа да сам у њу пане. Вас од сребра и седефа чиста,

Да Морача стара војводина, Што је био од Потурка Риста.
Плаћа харач од седам година. Истрже му леденице двије
Он би мајци што му храну дава И свуче му токе колајлије,
Осјекао руке због рукава. Узе сабљу опточену златом
Али ће му звекнути вилице И алата коња под пусатом.
" Ка лакоме лукаве лисице". Све то сврши за пола декика,
Шта уради Мекићу Хасане Докле неко из горе завика:
— Ишчека је једва докле сване: "Бјеште натраг харачлије Турци
Зором крену да купи хараче, Ударише морачки хајдуци,
Пред Турцима пушкомет одмаче. Погибе ви Мекић Хасан-беже!
Јутрос ће му мајка да заплаче Онда Турци почеше да бјеже
Јер у тврди кланац Пастирницу, Пут бијела Колашина града
На љуту је нагазио злицу, — Да глас носе великије јада.
— На ђетића Мину Радовића; Но се онда раја ускомеша,
Тек је момку деветнаест љета, Шта да раде од бегова леша?
У руци му шешана запета. Треће зоре и дана бијела
Бег налеће пушци на грлићу, Нестало је бегова тијела!
А гађа га Мина Радовићу И од дана и случаја тога
По сред прси и златније тока Ту већ турска не долази нога!
И погоди љута крволока! Мина с главом замче од прилике
Ђе вук - вуку може да побјеже На Цетиње код Петра владике,
Или Мини — Мекић Хасан-беже!? Ђе дворова нема ни палате,
Још би река пушку не опали, Са њим витез Дуловић Мијате.
А Мекић се под алатом свали Треба проћи кланце и богазе
И Радовић потеже ханџара Да на турску чету не нагазе.
Те погуби бега зулумћара, Док стигоше на Цетиње поље
И скиде му бистра џевердара,
192
Код највише српске богомоље. Златна митра Мироточивога,

Задужбине Иван-беговића, Невског орден, Петра Великога,
- Ту нађоше Петра Петровића, Златни прстен Светога Синода
Под пећином у Митрополију, И признање српскога народа!
Ђе Христову чита историју Пет страније језика говори,
И Мојсијев закон и Библију; С јадима се великијем бори;
Чува круну с Душанове главе Те је рано изгубио здравље
И петрахиљ светитеља Саве, За мир божји и за православље.
Штампарију и богословију Кријепи га духовна висина
И столицу Иван-бега Бана —Ка Јована Захарина сина
Од дрвета кедра, са Ливана! Кад је спава у мртвачкој скрињи
Бритку сабљу Вукашина краља У далекој Јорданској пустињи.
И тапију српскије земаља; Кад бануше два сокола сива
Ту ђе чува историјске списе Код овога духовнога дива,
Старе гусле јаворове висе! Одмах позна морачке хајдуке
На златну се штаку навалио, Па је старе раширио руке
А воштане луче запалио, И с њима се пољуби и грли
Сузе рони, а Богу се моли, Тај велики Србин неумрли!
Отоманској сили да одоли Па на ледне посједоше плоче,
—Домовину своју да прошири, Онда Мина говорити поче:
Завађена братства да помири "Наш велики и духовни оче,
И да онда грешну душу смири. И јуначке земље владаоче,
Исплака је код рускога двора Мучениче и преосвећени,
Да му помоћ прима Црна Гора, Апостоле Христов напаћени,
Зато му је лице као зора, Можеш ли нам казати владико,
А још само непросуте кости Има л' ово у свијету ико,
Од дугога поста и старости. У оваквој кући престонице
Старе власи људсковина краси: И државу без иђе границе,
193
А свуд по њој турске касапнице? Но трпите муку и страхоту,

И има ли ико да докаже Је ли Мекић Хасан у животу?"
Владаоца који нема страже? А веле му два мрка хајдука:
Нит' ко дава данка ни пореза "Ти што спаваш на студеној плочи,
Још од доба Иван-бега кнеза. Ми сви у те упиремо очи,
Онда њима Петар Први каже: Па смо јуче на Морачке Баре
" Што ће страже коме Бог помаже? Рашћерали Турке јаничаре!
Ја ту имам, ђе призивам Бога, Посјекли смо Мекић Хасан-бега,
Више врата од престола мога, Више трпљет не могасмо њега,
Иванова Орла двоглавога, Да цвијеља самохране мајке
То је симбол вјеровања мога. И узима порезе и данке,
Стражар ми је сваки Црногорац, На годину по четири пута,
То је моја снага и ослонац. То је била присојкиња љута!"
Сви на моју ријеч да полете, Мина главу пред владику стави
Да Лазара и Косово свете! Те ода њу руке окрвави,
Ми смо српска звијезда у тами, Па зборити оде хајдуцима:
Ал' нијесмо без никога, сами; "И ја сам се клао са Турцима.
Нас и Руса двјеста милиона Није грота окрвавит прсте
Једне вјере и једног закона! Од крвнике који се не крсте!
И нема ме ниђе сретнијега, Иако смо од старине браћа,
Сиромаха и несрећнијега! Овако се дуг крвави плаћа!
Но ви окле морачки хајдуци, Жали боже оваквог јунака
Јесу ли вас набрзили Турци? Што је био на страни Турака!.'
И шта раде мрки Колашинци Гледао сам на хиљаде глава
Доде ли вам цареви забити, Ал' не виђох оваквога лава!
Можете ли с њима доглавити? Видим да је од словенске расе
Народ јадан, је ли много гладан, —Та својштина наша попала се!
Кад немате пара ни пазара, У много је био удробио,
194
Те је своју главу искобио На зелену Чепића Главицу,

И сад доша ђе му мило није; А Мијату село Трновицу,
Ђе се вино уз рамазан пије, Под Градишта, ниже Шеничишта.
Ђе се крсти и тамјан мирише, И Мијата стави за сердара,
Ђе крв људска историју пише, Што његовој кући одговара.
Ђе је царство муке и невоље, Још владика благослови оба
—На Цетиње, црногорско поље! Страшан човјек из страшнога доба;
Па нареди Петровић владика: Војсковођа за вријеме рата,
" Сахраните српскога крвника На дивану мудри дипломата,
С почастима како доликује, Мелем што се на ране привија,
Стамбол данас за њим јадикује" Ал' га Турци зваху крвопија.
Сахранише Хасан-бега Каду, А био је чудо за Французе —
Нека Турци у Стамболу знаду Кад им Боку и Дубровник узе!
Како ови крвави горштаци
Знаду бити људи и јунаци!
Ту бијаше гробница Главњача
Костурница турских освајача,
Ту и ови Колашинац љути
Са својом ће браћом сатрунути!
И тада је свети Петар Први,
Због овакве проливене крви,
Поставио Мину за војводу
Да му живи име у народу.
И даде му успомену трајну
Око врата, од злата колајну.
И још уз то велико признање
Дарова му кулу и имање
У Морачу, тврду качаницу,
195
ПОГИБИЈА ЈАФЕР-БЕГА ЧЕНГИЋА
Састали се у гори хајдуци Имао сам овце и катуне,

У пролому, гдје агују Турци. У магазе жита да ми труне.
Пушке пуне оштре јатагане Саме земље стотину дулума,
И причају за крваве дане, Па побјегох од турског зулума;
За велике невоље и муке, Од крвника Ченгић Јафер-бега,
Сашта који оде у хајдуке. У све ногом ударих због њега.
Рече Стојан Ковачевић први: Ископа ме, сам га Бог убио;
"По турској сам загазио крви. Два је моја брата погубио.
С Турцима се грдно завадио, Тијело им на ватру наложи,
Ствар се наша брзином заплеће, Безиксаник и отпадник Божји
Сви краљеви умирит нас неће". Браћу моју он ми је посјека,
Онда рече поп Јововић Лука, А ја им се на гробу зарека,
Мрк каурин и вођа хајдука: Да ћу Бегу главу окинути,
"Неће мира с Турцима јајоши Ил' ћу и ја трећи погинути.
Док отмемо села и вароши. За браћом ме срце моје боли.
Сва ће Босна јечат од плотуна С Бегом би се потревити воли,
Док се призна Невесињска буна. Да га сретнем са ножем у руци,
Онда редом причају остали Но све благо што имају Турци.
Због чега су пушке докопали. Ил' низ пушку да погледам њега,
Рече Ћућил-Булатовић Марко: Онда да га сасијечем свега.
"Ја сам поша путем наопако. Да му главу на Цетиње носим,
Прије буне и прије устанка, Но сву Босну да орем и косим.
Судбина је моја наопака!
196
Често на сан браћу моју виђам, Докле моја не загрми на њ'га

Тако мислим и тако предвиђам: Па ви ето осталије ага!
Да им душа са земље не иде, Но ако ме мушка изда снага,
Док крвника убјена не виде". Или би ме уграбио ага,
У то доба дознаше хајдуци. Или би ме пушка преварила,
Ево иду низ дуњалук Турци, Удри који мајка ве родила!
Ето отуд Ченгић Јафер-бега Свакако се надам у побједу
И бегова двадесет уз њега. И у вашу јуначку зајседу.
И Турци ће испред саме ноћи Нама Ченгић да неће умаћи
Тврди Поток на ћуприју проћи. И ја ћу се одужит браћи".
Онда чета у засједу оде, У то доба наљегоше Турци,
Док ево ти Бега и господе. Склонише се за јеле хајдуци.
А најпрви Ченгић на алату Марко баци на сред пута грану,
Вас у срми и чистоме злату Сћућури се за њу и запану.
Све му сабља око њега скаче, Тада су га Ћућилом прозвали,
Носе Турци рајине хараче. Чека Бега на њ'га да опали,
Носе главе, ал' нијесу њине, Ал' се не шће јављати Ченгићу
Јер ће сваки данас да погине. Док му приђе пушки на грлићу.
Рече хајдук Булатовић Марко: Могаше му зубе пребројити,
"Благо мени мила моја мајко, Али не шће Бега уловити,
Три године по горама скићем Него на друм преда њ'га искочи
И тревит се не могу с Ченгићем. Те се с Бегом погледа у очи.
И данас ми испаде прилика, Да срамоту не понесе кући —
Да опалим пушку на крвника, Е је Бега убио кријући.
На Ченгића с ножем да полетим "Чекај беже, камо моја браћа?
Моје грдне ране да осветим. Зашто змију у очи доваћа?"
Но вас молим другови остали, Али, шта ћеш, док се Турчин снађе,
Немој који пушку да опали, Ћућиле га из кубура гађе.
197
Бег одлеће низ коња алата "Окле ти је таква сабља била,

Док му сину сабља иза врата. Те корице има од седефа;
Но бег друга ману по хајдуку, На балчаку љути лав зијева,
Одсјече му иза сабље руку; На сабљи су два камена драга,
Ал' га хајдук са лијевом зграби Ваља сабља небројена блага!
Од танку га оморику разби, Или ти је дошла од мираза,
Докле плотун јекну из засједе Или си је добио од књаза,
Ко да земља бегове поједе. Или си је купио за благо,
Не знадоше куд се који ђеде. Ил' некоме отео на драго"?
Ту двадесет погибоше ага "Знаш ли вило окле ми је била —
Остадоше без коња и блага, Она ми је окинула крила:
Свијем главе вире из бисага. Два је моја брата погубила,
Попадали лешеви без глава, Пошље ми је у крвника била.
Направи се пољана крвава, Ја је скидох с Ченгић Јафер-бега,
У горама у тврдом потоку, С њом сам главу откинуо с њега.
Ка 'но вуци кад покољу стоку! И откад је дошла у Ћућила,
По свој Босни настаде кукњава, Млогому је кућу раскућила".
На Цетињу пјесма и прослава.
Кука Босна, кука Невесиње,
Весели се Ловћен и Цетиње.
Но пошто се смирише устанци
Кућама се враћају јунаци.
Куд ће јадан Ћућуловић Марко.
Он у Босну не смије никако!
Од турака старије крвника
У гору се сави Буковицу,
Кућу гради, оре поткутњицу:
А пита га са Крнова вила:
198
ЗАР ТУЂИ СКАДАР
Горди Скадре, тврда качанице, И од муке Скадар предадоше.

Црногорска грдна касапнице, Есад оде с војском на кулашу,
Најгласити на крајини граде, Са сломљеном сабљом о ункашу
Црногорски узалудни наде! Па сад Скадар крај српске границе
Залуду ли за те крв пролисмо Еј, неправдо, проклета царице!
И на силу Цару освојисмо. Кад се на њ'га српска снага дала
Бог т' убио планине и кланце Европа је с Балкана гледала,
Што позоба браћу Србијанце, Па сад, ето, њени дипломати
С' њима пуни шанце и канале Кадри бише српски Скадар дати,
Док Европа пошље ка из шале, Те витешке кости и гробови
Србе врати, а Турке помами, Постадоше свијетски робови.
Те осташе Црногорци сами, Претрпјеше крваву пресуду,
Да се за те без никога боре У морскоме ђавољему суду,
Ти позоба цвијет Црне Горе; Коју онај потписао бјеше
Зубима су жицу прекидали, Те га братске ране не бољеше.
Један другог са коља скидали, Еј, Србине, што ти на то приста,
На бајонет у шанце скакали, Докле траје крста од три прста.
Живе Турке под пушком ватали.
Све отели силом на срамоту
Зачудили Цариград и Порту.
Ђе спратише Турке код Есада
У касабу Скадарскога града,
Те цареве коње поједоше
199
ЛУЧЕ СА МРАМОРЈА
(опјевана Српска историја)
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Луче са мраморја
ГОРСКИ ПРЕСТО
/Трагом црногорске историје/
Црна Горо, мила мајко наша, Ђе је ратна оставила срећа

Колијевко српских великаша; Михаила Милорадовића.
Костурницо бегова и паша, Па да видиш код Царева Лаза
Ти си наша од старине мајка, Црногорског свијетлог образа,
А расадник људи и јунака, Ђе дочека војска владичина
Огледало српске величине — Без икакве спреме и начина.
„Вјечна зубљо вјечне помрчине" Једна шака љутијег горштака
Наша дико и гласити роде. Сто хиљада рашћера Турака.
Царевино Јуначке слободе! Кад су Руси код ријеке Прута
Петар други владар црногорски Изгубили битку из два пута
Обуче те у „вијенац Горски", И тражили турско примирје.
А обасја „Лучом микрокозма", Црна Гора мира шћела није.
Те те свијет цијели упозна. Па шта српска историја каза
Не знам крша ни гудуру твоју За Грахово и Данила књаза17
Што немају историју своју. Ђе је витез Петровићу Мирко.
Не би виле што су с Марком биле, С малом Црном Гором уризико.
Избројиле твоје Термопиле. Те цареву рашћераше војску
Твоје горе и стијене тврде И чу свијет за битку граховску.
Освајачким лешинама смрде. Зато силе европске судише
Још лисице на брду Космашу И турскога цара принудише;
Прекљувају старца Кадри-пашу. Те се и он с њима обавеза —
Још вранови по граду Клобуку Признаше нам државу и кнеза.
Московима утробице вуку, Ту је Милош Кривокапић — Цуца
201
Прије зоре и јаркога сунца Што погуби Кустудију Маша,

С голом сабљом пјева низ Граховац: Црногорског алај барјактара,
„А. напријед, ко је Црногорац! Што је чуда од јунаштва ствара.
Ђе сте јутрос Цуце и Бјелице, Сломи му се на Граховцу џида
Утекоше Турци изјелице". Ал' он неће умирати нигда.
Кад су чули планинскога риса, Барјак оста Петровићу Зеку
За њим војска на Турке кидиса. За његову заслугу велику.
Тај ће мегдан на пољу Граховцу (Не могу се помирити с тиме
Бит вјечити понос Црногорцу. Што не могу свијем знати име)
Ђе дигоше ступац каменити, Те нијесу жалили да гину
Да остане спомен вјековити. За јуначку домовину њину.
Да се прича у стару земану Па. граховску да напишем химну
О Граховској бици и мегдану, Ил да скинем звијезду Даницу,
И како се витезови боре. Да граховску окитим гробницу.
Ту погибе цвијет Црне Горе:
Двије равне хиљаде војника, И док расте перје на соколу,
Што мртвије а што рањеника, Причаће се о Вучјему Долу —
А Турака седам пута више, За три паше и кнеза Николу.
Док јуначки битку изгубише. Ђе је Пипер Филиповић Лука
Крв пролише своју потоцима Осман-паше жива токе свука.
Борећи се са Црногорцима. А руке му у кајасе свеза
Кроз планине и стијење суро. И доведе пред Николу кнеза.
Ту погибе бан Кусовац Ђуро, Ту је шиба Поповића Ђока
И Јововић прото-попе Лука Осмртила љутог крволока,
Та два горска из планине вука. Злогласнога пашу-Селим пашу,
Није било два боља витеза Што кољаше јадну браћу нашу.
На вечери косовскога кнеза. Зашто тако срамота га била?
Ту погибе паша Кадри-паша
202
А тобож га Гркиња родила. Погубила оџу Кајовића:

Носи Ђоко главу Селим-паше Но што не смје Ченгићу Дедага,
И брњаша Селимова јаше Ишчекати Годоровић Драга,
А остале Турке и Муктара Да јуначки мегдан подијеле '
И сад Султан у џенету кара Но утече главом про Бијеле.
За њин кастиг на Вучјему Долу, Је л' се були у Липник хвалио
И љути се на кнеза Николу Да је Мирков чардак запалио.
И његове Црногорце љуте, Па кад стари паша Миљевина.
Што му пола царевине муте. Посла с војском у Дробњаке сина.
Па док људи код гусала сједе, Дако би му покупили данке
Причаће се за Острошке греде, На послушност нагони Дробњаке.
Ђе три паше три пут удараше Све то прште с Гацка до Никшића
Да прегазе Црногорство наше. Са бијеле куле Караџића.
С Планинице до Спушке главице Па пећина у Куче крваве
Није било такве касапнице Пуна приче и јуначке славе;
И таквијех крвавијех дана Па крвава кула Рашовића
У истори, Руса и Јапана. И пећина Вула Марковића;
Још ни данас низ Острошке греде И Милића црква у Бјелице
Ти трагови крви не блиједе; Још кроза њу вире пушкарнице
Па бијела кула Ђуришића Ту погибе осам Орловића
И крвави чардак Алексића, Од крваве сабље Ћуприлића.
Жижић Вула од зенђила Струга Па град Обод у клисуре суре
Ђе су двадес'т бираније друга, Споменик је балканске културе.
Без опреме и икакве снаге А каква је усред Пиве лавра
Силну војску Ченгић Дедаге, Гаговића задужбина стара,
Поломили низ Биовске стране — Озидана у тешка времена,
Е тако се витезови бране. За чување српскога племена.
Ту је стара Ружа Лаковића Ту је било хајдучко склониште,
203
То је било духовно жариште, Те им даде до Мостара стражу

Олтар знања, олтар вјеровања. Нека тамо у Азију кажу:
Све су ово споменици сјајни Да не живе под Ловћен дивљаци,
Црногорски понос дуготрајни. Но поштени људи и јунаци,
Па каква је Дуга крај Никшића Што пе гину за мито и пљачку
Ту је старо гробље Обилића, Но за златну слободу јуначку.
Ту је сваки крвав камен станац Па кад Дервиш крену из Билеће
То је други Термопилски кланац. Он низ Дугу не смије, ил' неће
Ту три леже српска Леонида. Нешто му се тудије не иде
Који неће умријети нигда: Него иде дако га не виде.
Докле живи Дуга и Голија Да крваву Дугу заобиђе
Неће мријет' Шћепан и Илија Но га стража црногорска виђе
И сив соко Бањанине Ћоко Не дадоше да их заобиђе.
Шта су битке на Пелопонезу, Сретоше се у Киту планину
При кад Турци низ Дугу наљезу: Салих-паша најпрви погину.
Из Азије земље из далека, У врх Ките крвавога кланца
А Пеко их с хајдуцима чека. Од крвника,од Црногораца.
Слушала је Медина и Мека И Којица Вуков га посјече.
Кад је Султан за њима лелека. А Дервиш се спаси и утече.
Ту Ровчани с главе изгинуше А Ћуприлић са ратним лукавством.
Петње брдо овјековјечише. Са сломљеном вјером и поганством.
Ту је Цуца Мика Вуковићу Обруко се, у крв загазио.
Булек-бегу Арнаутовићу. И везирску ријеч погазио;
На мегдану главу одрубио. Те ископа стравичну гробницу
Ал' му није каде пољубио На Сушицу под Ораховицу.
Но их даше прото-попу Луци. Везир један што заступа цара,
По високој моралној науци, Па, да тако лажуња и вара.
Ал те лажи нељудске његове
204
Коштале су босанске бегове.

Да питамо пашу Ћехај-пашу, Шћепан Мали, (император трећи)
Он познаје историју нашу: Кога жена нареди посјећи,
Кад ратова на Карадаглију Катарина московска царица,
Покупи ли цареву мирију; Да постане слободна блудница,
Је ли Никца од Ровина виђа, И да сама на престолу влада.
Је ли какав, како му се свиђа? Ал' ко би се томе чуду нада,
Је ли чевске Убле пролазио, Да због њена такова злочина,
Је л' у Стамбол више долазио? Шћепан поста људска величина.
Би ли Чево турско или наше, Глас је земљом и свијетом поша:
Црногорци ђе се окупљаше, Цар је руски на Цетиње доша.
Те Турцима Турке продаваше Црногорци примили су њега
И за робље робље мијењаше? И дали му круну Иван-бега.
Сва Европа пред Турцима плаче, Сједоше га на камени престо
А Никац им пише за хараче. И даше му у истори, мјесто.
Он пријети Никшићкоме граду: Кад је за то Катарина знала,
Ако харач тражени не даду, Није сама себе вјеровала
Да ће дићи листом Црногорце Да му није кости прекопала.
Бијеле им плијенити овце Па у Црну Гору поручује:
„Сврх Трепача до дно Дубочака" „Је л' истина амо што се чује?"
Тако Никац пише про балчака, Црногорце кори Катарина:
Слова шара врхом од ханџара; „Ви сте неког поганскога сина,
Но ево ти Бабића Јашара Што се туда скитуња и вара
Џефердарим, небо проломише Прогласили за рускога цара.
Они један другом крв попише. Двор је руски вама доставио
Да се Петар трећи преставио,
И ви више вјерујете њему
205
Него мене, истини и свему." Плашаху се по Стамболу Турци

Црногорци пишу јој са скупа: Да не бану морачки хајдуци
„Та замис'о наша није глупа. „Цар немаше зевка ни узура
Нас је тешка наћерала мука, Док Морача стоји у каура"
Да правимо од вука баука, Па оправља војске и везире
Ми имамо на престолу цара, Да то племе хајдучко умире,
Нит нам иште паре ни динара, Ал' им сила не помага ништа
Јер ми цара немамо трећега, Да Морачу узму и Љевишта.
С њим чувамо земље и границе. Но дар посла Асан-бега-каду
А ви знате, московска царице. Да му харач Морачани даду.
Човјек често у великој нужди, Нит покупи данка ни хараче,
Усред подне зубљу луча ужди, Нит изнесе главу из Мораче,
Да сунчаној свјетлости поможе Но му главу Мина Радовићу
Да би наша што наћи не може", На дар посла Перу Петровићу.
Зар Дробњаци турска раја бише.
Црна Гора од краља Бодина Који осам паша погубише.
Имала је седам војводина, Што хараче царске прикупљагу
Црну Гору са седморо брда — И деветог с Гацка Смаил-агу.
У то спада и Морача тврда. Је ли игдје било такве раје
Од Душана до кнеза Данила, И хараче тако да предаје?
Никад није без војводе била, А крвава гора Вртијељка
У свој Босни и староме Расу, Умријети неће довијека.
Ђе год бјеше зулумћар на гласу Вјекови ће о њојзи да зборе
Одмах су му морачки хајдуци Док је људи, док је Црне Горе.
Све плијени а њега утуци. Дјетел Бајов по њој ће да пуца
Те пред цара долазаху даве Док је земље и докле је сунца.
На морачке ускоке крваве. Па велики силни Бонапарта,
Који поји на шест мора хата,
206
Страшан јунак овога свијета, У Биљарди кући Петровића.

Са колико силе и милета, Окле Бадње вече на Цетиње?
Сваке вјере и сваке нације, Па Вијенац ко је писа горски
Бану на нас из земље Франције. Је л' то био владар црногорски;
Спотаче се у залив Которски — Окле токе Османа Пашића
Присједе му камен црногорски. У хајдука Пеја Марковића?
На мач га је дочекала Бока, Окле сабља Туран-беговића
Не даше му отворити ока. У јуначкој кући Шибалића;
Црна Гора и Приморске стране Окле глава паше Ченгијића
Јуначки се од Француза бране. У ускока Мирка Алексића:
Сагнаше их усред Дубровника И легија с мачем Обилића
Отале се вратио владика. У Милоша у Кривокапића,
Тај освајач с острва Корзике, Златне брешке паше Бушатлије
Ту претрпље губитке велике, У Пипера Пулевић Илије?
И пед наше не притиште земље, Све су ово споменици сјајни
До врат сломи под Москвом Кремље. Црногорски понос дуготрајни!
Па зар трпи понос Црне Горе
Змај ил' вила да је чим прекоре? Кад поменем за Убле камене
Кад смо били турска раја права Све оживи старе успомене
Окле нама Махмутова глава? Мислио је Ћехај-паша млади,
Окле глава Селима везира Да џамију на Цетиње гради
У витеза Дедовића Мира? Мјесто цркве и Мјесто олтара
И дванаест везира и паша Да урличе хоџа са мунара;
Што позоба Црна Гора наша. Да с гробнице владике Данила
Окле славна круна Немањића, У трн баци звона и кандила:
Крсташ барјак Бошка Југовића Црногорце у ислам преведе
И столица Иван-беговића Црној Гори име да пређеде,
207
Да се зове Халај-беговина. Од армије Никчеве пострада.

Ал' змај љути Никац од Ровина Ту је Ћехај погинуо први
Рече: „Неће преко жива мене И загажен у потоке крви.
Турци проћи низ Убле камене. И Никцу се чета преполови
Шта су они зинули толико Изгибоше сиви соколови;
То ми знамо боље него ико. Око Станка кнеза од Предиша
Црна Гора и још да је мања И Жутковић Тома са Његуша,
Њима без нас нема царовања, А рањена Никца унијеше
Зато бише да нам сломе крила Они који боље среће бише.
Пошто нема владике Данила. Ту још људско месо заудара
Ни хајдука Мићуновић Вука, А мирише љуцковина стара.
Ђурашковић Јанка и Богдана Црна Гора зват се Барутана
И с Његуша Поповић Ивана, Док је сунца и бијела дана.
Нити Драшка од Чева сердара - Још је по њој фесова и кита
Останула земља без главара. И коњскијех грива и копита
Иако смо изгинули с главе И златније пуца са долама
Не дамо им без сабље крваве И љуцкије кости по горама:
На Цетиње хоџа да завије Сломљеније копља и кундака
Без велике турске погибије. И смржене крви од јунака.
Ове горе и Дивоклетије, Земљо мала на острву смрти
И слобода што је најсветије, Још од тебе турска сила дрхти'
Зар да на то турска нога стане Би ли славу шпартанских хероја
Без крваве сабље и пољане?" Засјенила величина твоја?
То изрече и у Турке оде Становника двадесет хиљада
Као некад косовске војводе. Борило се против Цариграда;
Ту је с четом горскијех хајдука Нит имаху пара ни пазара
Турску силу до ноге потука, Куће су им орловска гњијезда —
Ту Турака тридесет хиљада А Цетиње Даница звијезда.
208
И град ови од четири куће На коме се покољења уче,

Би Турцима узет немогуће; Како треба на стијењу суром
Одакле је и Ловћен понико Разговарат' са древном културом.
То од њега виши нема нико. Па двадесет лавра до Цетиња
Ђе је Његош рођен и живио И у свакој хришћанска светиња;
Те цијели свијет задивио, И Биљарда ђе је Његош пјево
Рањеници с косовскога боја Па то нема ни свето Кијево.
Населише кршна брда твоја Па споменик пророка Илије
Те сачува косовске Јунаке У врх топле Љешанске нахије;
У пећине и у савардаке. Што му Вуксан војводе подиже
Још тудије гавранови лете Кад из ропства скадарскога стиже.
Још те горе свакоме пријете Па какав је Обод на Ријеци
Ко насрне на част Горе Црне. Ће су наши земанили преци
Пренијели из земље Млетачке
Јер је она стара као Кина Штампарију на плећи јуначке
Споменике чува од старина: У Иванов палац на Ободу
Престолницу цара Дуклијана Светилиште балканском народу.
И зидине Немање Стевана; Па бијела Радунова кула
Одакле је син Немањин Сава. За коју је сва Европа чула;
Момче младо, али мудра глава. Па бедеми на Спушкој главици
Побјегао од славе и лажи Око ње су црни споменици.
Да духовно пристаниште тражи. Као што је црква Мартинића,
Па град Жабљак Црнојевић Ива Ђе с војводом Матом Радовића
То је наша историја жива; Изгореше двадесет јунака,
Ту је барјак части и поштења Да одбране цркву од Турака!!
Див јунака Станковога Кења. У Бањане Црвена стијена
Па град Медун у крваве Куче Ђе је древна прошлост откривена;
Ту се кости и ствари наоде
209
Те причају за старе народе: Престоница краља Предимира —

Да је прије каменога доба Тркалиште паша и везира
Била туда људска несеоба. И бедеми турски обурвани
Па на мутној води Грачаници Што су наше зидале погани'
Какви ли су стари споменици: Србин паша Махмут — Беговићу
Развалине Моракова града Он подиже бедем у Никшићу.
И гробница неимара Рада. Закити му куле и капије
Ту је мрамор Угрен бега Бана Русом главом Косорић Илије:
И огњиште светога Стевана. Скиде главу дробњачкоме змају
Ту још није исплакала киша Да застраши око поља рају.
Траг куда је свети Сава иша; Ту је мрамор војводе Дракуле
И велики Бан-војвода Никша, И остаци Лековића куле.
Што храм диже апостолу Луци И трагови града Моштанице
Чували га и Срби и Турци. У пољима никшићке равнице.
Ту су фреске и мушке и женске. Па Петрова црква под Требјесу
Ту вечера тајна и Голгота Вјекови је начели нијесу.
Још из доба Христова живота. Дужд млетачки ту је долазио.
Видиш Јован у Јордану стоји, Цар је Урош у њу улазно.
Тамо Јуда сребрнике броји Па Друм главнн про Царева моста
Видиш Христа у пећини лежи Ни то није грађевина проста.
И ђавола ђе од крста бјежи. Но зданије са двадесет ока
Михаилу крила ка' у змаја про ријеке Зете и Растока.
С мачем стоји на вратима раја; На дно Сливља код кланца горскога
Видиш слику цара Симеуна Задужбина цара московскога.
Ал' на њему није царска круна.
Сад је старац монашкога чина
А на њему митра владичина.
Па Оногошт испод Уздомира
210
ЛИМОВ ГРОБ
У планини у Јаворку, Кад су турци уграбили,

Ђе костури многи труну, Јоковића кнеза ћерку,
Ђе зимују горске виле, Шутке гором пролазаху,
Образом се људи куну! Да се спасе и утеку!
Има тамо мрамор један, Нит пјевају,' нит пуцају,

И гробница једна стара, Бајове се чете плаше,
Ископата у земану, А најпрви пред сватима,
Врховима од ханџара! Младожења Хамза јаше!
Ту су Лима сахранили, А Бајо их мрко гледа,

Барјактара и јунака, Са његово тридест брата,
Бог нека му душу прости, И удари на сред Поља,
А Црна му земља лака! На турскије триста свата!
Није Бошко Југовићу, Ту је Ћетко ту је Ђурко,

Нити Комнен од Котара, Ту је Лимо соко сиви,
Погубили више глава, Сам се Бајо чуду чуди,
Од Лимуна барјактара! И јунаштву томе диви!
211
Ђе угази чета мала, И сватови и хајдуци,

У толику Турску силу, Јунаштву се њену диве,
Да им турци не одведу, Имајули друге земље,
Јоковића Горску вилу! Такве шћери и одиве?
Од како су турци зулум, Замаглило мегдан-поље,

Учинили били Кнезу, Од прашине и од дима,
На конаку и у путу, Док нагази витез Бајо,
Стално бјеху на опрезу! На рањена друга Лима!
Пуче тридест џевердана, Лијева му рука виси,

А синуше Јатагани, Преломљена десна нога,
А триста се коњаника, Сто живота кад би има,
Од хајдучке чете брани! Жив остати не би мога!
Невјеста је опазила, „Куд је Хамза, Бајо пита?"

Да јој чета помоћ пружа, „Утека је пут Јаворка"
Кад се ова горска вила, „Него Бајо, знаш ли куд су,
Као хајдук наоружа! Два ђевера и ђевојка?"
Два ђевера погибоше, „Аох Лимо, рано грдна,

Од снахине десне руке, Кад изгуби главу русу,
А млада је с јатаганом, Ти не питај за ђевојку,
Ускочила у хајдуке! Ни сватови турски куд су?"
212
„Сватови су изгинули, И сад народ споштовањем,

А многи се разбјежали, Поред тога гроба иде,
Ђевојка је избављена, Свијема је част велика,
Но ко тебе да прежали? Да то славно мјесто виде!
Видим како око тебе, Слава нек је јунацима,

Исјечени Турци леже, Што разгнаше турске свате,
Ал не могу прежалити, Да онакву Црногорку
Амза главом ђе побјеже! У харему не галате!
И ја имам побратиме,
Крвавије девет рана,
Ал ћу хитат дако стигнем,
Од Загорја капетана!
Отиште се с хајдуцима,
Капетана те претече,
Под стољетном буквом старом,
Ту га стиже и посјече!
И то мјесто и дан данас,

Амзина се буква зове,
И ту Лима сахранише,
И остале витезове!
213
СЕРДАР ЈОЛЕ И ВОЈВОДА ПЕКО
Куд су оно кренули далеко И сви други гологлави бише

Сердар Јоле и војвода Пеко? Осим тебе и старца Падише,
Да их није наљутио неко, Све ти људско и јуначко баста,
Да их није књаз Никола кара Ал' што храниш уз кољено таста,
Па другога траже господара. Који ти се из двора не миче
Два су ова Србина витеза Те велике јунаке спотиче.
Нешто љути на Николу кнеза, И мене је стио да окаља
Па се мичу изван Црне Горе Да нијесам на До Вучји ваља.
Негдје старци с миром да одморе. Ти си тога дана командова
Не трпи их црногорски кнеже, Са твојијем јатом соколова.
Међу њих се црни враг улеже. Гледао си са крвава хата
Они дигли галаму на Књаза Кад је Лука Осман пашу хвата,
Пеко му је Павловићу каза: Кад је Ђоко посјека, Селима,
„Јунак јеси црногорски Књаже Је ли Пеко какве мане има?
То ти кућа и племство налаже. Је ли који од братства Његоша
Ваша кућа два пуна вијека Тога дана мимо Пека проша,?
Дала није Турцима лијека. Ил' сердара Јола из Завале
И били сте стожер Црне Горе, Ђе се војске обадвије клале?
То ви нико оспорит' не море. Што витеза Јола разоружа,
Ти си јунак да ти нема пара Што је обруч стеза око Спужа?
Сједио си уз рускога цара, Отимао куле и фолтице
На конгресу европскијех сила Улијета, у сред Подгорице.
И држао сабљу преко крила. Ја сам данас испануо мали?!
214
Срамота је кад се јунак хвали, Ђоко Цуца и Филипов Лука?

Али су ми јади додијали...“ Забачио Стојана и Драга
Књаз Никола трпи га и слуша Не прелазе преко твога прага,
Жа, му Пека и боли га душа. Одкад си се доватио блага.
Љут је на њих Петровић Никола Мука ти је чоека познати
Ал' жао му два так'а сокола; Док власт стече ил' се обогати.
Два витеза да бјеже од Кнеза, Власт чоека диже изнад људи,
Што су понос били Црној Гори, А од новца може да полуди.
Но у томе Јоле проговори, Шест си кула начинио зна се,
Ка небеска кад сине стријела, Све из наше сиромашне касе.
Љути Пипер из Завале села, И још имаш на Босфору дворе
Викну Јоле пиперски сердаре: Који вред пола Црне Горе.
„Што уради, драги господаре, Седам поља около Никшића,
Те си твоје рашћера војводе? На свакоме двори Петровића;
Вукаловић у Русију оде, И војводе Петра Вукотића
Тамо ће му останути кости, Ниђе прошли мимо ме нијесу.
Што не нађе код тебе милости, Ти притиште Сливље и Требјесу,
ПопуМилу грдну ријеч рече И направи штале и буњишта
Те га Осман Мушовић посјече. На требјешке земље и згаришта,
Марко с главом у Медун утече, Дабогда ти не требало ништа.
Од педесет година, ил' више Још, ти, Књаже, заборавих рећи
Од невоље научи да пише; Па да ћеш ми и главу осјећи,
Би невоље људске да опише, Што уради од братства Кадића,
Кад крваве попалисте Куче Због Тодора и због Петровића?
Те тај кастиг по свијету пуче. Када Шваба Тодора објеси,
Направисте гријег вапијући, На закон се окрета, нијеси.
Што не личи Петровића кући. Што га свијет чува од Адама –
Па ђе су ти два планинска вука, Да је глава Тодорова сама
215
Подмирити могла фараона И с Вучјега Дола мало земље...“

Ил' Нерона, ил' Наполеона?! Књаз Никола ка Србин и племић,
Зашто људе не пушти да живе, Као Његош и као Петровић,
Но им нема трага од одиве. Ка' геније и пјесничка душа,
И тако се не свете јунаци, Пошто Пека и Јола саслуша
Једно село да у огањ баци. На два-три је начина покуша,
Ко зна шта ће бити у будуће Да их смири и да их савије
Шта бит' може и од твоје куће' Али то му помагало није.
Ништа нема да је немогуће, Црногорац хоће од ината,
Кад ти мене разоружа жива, Да закуца на крвничка врата.
Господаре, ни дужна ни крива. Само дату ријеч да одржи
Сад ми нудиш сабљу и кајасе, Ко је од њих у несрећу бржи?
Жив је не бих припасао на се. Наљути се Петровићу књаже,
Није сабља гвожђе ни кајаси Па сердару и војводи каже:
Него Јоле сиједије власи, „Ја никако бит' деспот не могу
Што под старост тражи да се спаси Закл'о сам се народу и Богу,
Од овакве правде и слободе; Да ћу штитит' право слабијега
Али нећу без Пека војводе, Ја од мене немам старијега,
Јер нас оба гледате у двору Ја не питам дом Романовића,
Ка' издали да смо Црну Гору. А не таста петра Вукотића.
Ја знам да је болест код владара Сви су моји били демократи
Кад се кара, он душу одмара. А што немам, то не могу дати.
И ради, сам ићи те просити, Корите ме да градим палате,
Но увреде, ваке подносити. А ви треба то добро да знате;
Ништа нећу у свијет носити, Ту се код нас праве консулате
Само један камен са Фундине, Неколика из Европе царства,
Да га ставим у џеп од гуњине, То су њини људи и посланства.
Да га у гроб понесем од жеље; Зар да морам у старе појате,
216
Да примамо старе дипломате. То нијесу два људска изрода.

Ако нешто виде да не ваља Ако су се с књазом препорекли,
Ту се образ црногорски каља. Ал' нијесу у Стамбол утекли,
Ви сте овдје живот оставили, Ђе се образ црногорски каља.
У овој се земљи прославили, Чували су образ ка' светињу,
И добили два велика звања; Ал' је Пеко умро на Цетињу,
И у вас су куће и имања. А Јоле је сахрањен у Нишу
Уживате углед код народа Као јунак, уз почаст највишу.
Ка' и један сердар и војвода; Краљ Никола неђе у Сан рему,
А право је свакога владара Част нека је и Њима и Њему.
Да милује или да накара,
Ал' у главу вама нешто дуну,
Да ви даднем Душанову круну.
Ви не бисте задовољни били!
И мрав мали што по земљи мили
Па имају некак'ога реда,
И лав свакој звјерки заповједа,
Од орла се свака тица боји,
Бор у шуми као владар стоји.
А облаци који носе кишу,
Па слушају силу неку вишу.
Бит' немојте у несрећи брзи,
Књаз Никола никога не мрзи
А камоли два моја сената,
Два јунака, у свијет позната.
Ако ћете наћи неђе боље
Па ви хајте, широко ви поље!“
Али Јоле и Пеко војвода
217
ЂАУР-БАБА - ШУКО МИЛОВИЋ
У Плеади невоља и мука Кад убише два мрка џелата

У јатима горскијех хајдука, Одвалише од тавнице врата,
Блиста име планинскога Вука
Разбјежа се тридес робијаша
Миловића Ђаур-Бабе-Шука
Но Лазара Кандића је наша,
Није има бркова ни браде
Ал Турцима задаваше јаде Јунак лежи како ће да бјежи
Те им куле и чардаке пали На њему су синџир гвожђа тешка
Зато су га Ђаур-баба звали, Он га зграби на плећа витешка
Носи гвожђе и жива костура
Слушајући у пусте главице На срамоту Кула и пандура,
Како цвиле сужњи из тавнице
У Требињу тридесет Хајдука Зора подне и два прошла сата
А спомињу Ђаурбабу Шука А Требињска млатуњају врата,
Стид је турке да то чудо виде,
Шта им Шуко може да поможе? Како Шуко са четом изиде
Не би војске стотину хиљада И стари се паша разочара
Уљећ могла у Требиња града, Куд се ђеде тридес тавничара?
Али може Ђаурбаба Шуко Но шта јечи у Требињске Горе?
Полако се бедему привуко Да. ли грми да ли Марко оре
С Њим шест друга, ал змајеви љути Или сабљу од Наковањ проба?
И право се апсани упути, Није то је давно прошло доба,
Но Шукова Ћемерлија крива
Све разагна засједе и страже ЛАЗАРЕВЕ ОКОВЕ РАСКИВА
Један оста путе да им каже
218
СУЛЕЈМАН ПАШИНА ГОДИНА
Avgusta 1877
Кад се Руси наканише Сулејмана паше ето

Са Турцима да зарате На Звиздића куле стиже
Да с Балкана и Бугарске Пред њим војска црногорска
Проћерају Азијате , Изнад Крсца шанце диже,
И пређоше на Дунаво Султан га је оправио

Цариграду да су ближе И имаје над у њега
На границу Црногорску Да Алаху Теменише
Регуларна војска стиже На гробници Иваи-Бега.
Ударише су пет страна Зареко се пред биљардом

Анадолске љуте злице Бедевију да одјаше
И да војске смијешају, Ал' Хајдуци црногорски
Код вароши Подгорице Крвави му отпор даше
Да недаду Црној Гори На Крстац их дочекаше

Да подићи главе може Црногорци као вуци
Да у такој околности Али с много погибије
Московима не поможе Вратише их натраг Турци
219
Коће сили одољети Да се снађу да се здруже

Рекао би гора иде На Цетиње да продуже
Повлаче се Црногорци
Докле бољу згоду виде Крену паша из Никшића
И широко проће Сливље,
На пресјеку крв се проли Ал то брате није војска
Али Турци продријеше Него то су Хорде дивље,
И с великом погибијом
У Град тајин унијеше. Све пред ообом попалише
Све пљачкају што докуче
Кад у Никшић уљегоше Мисле да ће амо проћи
Ту гаирет турци чине Ка низ Дугу што су јуче.
Ал' Сулејман у град неће
Ни два дана да почине, Кад почеше да се пењу
Уз клисуре Планинице
Под цијеном од живота Изненада нагазише
Нек хиљаде глава кошта Црногорске јединице
Угнати је тајин мора
Јунацима Оногошта Па када се сукобише
Двије војске двије вјере
Да цијела Брда спржи Сулејман се Паша нада
И Острошку ћабу свету На Цетиње да продере.
И три војске и три Паше
На Сушицу да се срету Пала тама од барута
Поврх греда од Острога
Ко је Србин ко је Турчин
Разузнати не би мога
220
Поломише Турску силу Ал' Сулејман још се нада

Низ Острошке греде стрме На Цетиње да одјаше
А топови Црногорски Ал' му ето Црногорци
Са Дрмића брда грме Преко Зете прећ не даше
На Њима је Књаз Никола И гледају напремасе

Он нишани и он гађе Ђе манастир Острог гори
А Сулејман не зна штаће И силна се турска војска
И како ће да се снађе? Испод Спужа улогори
Девет дана крвавије Чекају их Црногорци

Од Острога па до Спужа И шанчеве и бусије
Ту колико Црна Гора Докле црни Вран долеће
Турске војске разоружа? Са Карпата из Русије
Ту је кажу син и отац Црни Гавран глас донесе

По двадесет глава сјека Да повлаче војску царску
Што је догнат да погине Јер су Руси ударили
Из Азије из далека На Плијевну и Бугарску
И најпотље заглавише У Плијевној Осман тужи

Око села Шобајића Они Осман с Вучјег Дола
Да се прича док је луди На часну га ријеч пушти
И Мјесеца и влашића Са Цетиња Књаз Никола
221
Да не рати на словене
Он на часну ријеч сједе
И ето га у Плијевној
Ђе од глади коње једе.
И Сулејман с војском оде

На Плијевну да се бори
А крвави траг остави
У чувеној Црној Гори...
222
ЈУНАЧКА ОСВЕТА РИСТА ПОПОВИЋА
ШЕКУЛАРЦА
Тамо у крај Беранске равннце Нас шестину из једнога села,

У подножју горе Јеловице, Да гонимо храну на самару,
Спрема греда брда Јејевице, Из богате Пећи к Шекулару,
На обали зеленога Лима, На Ругову у јелову шуму,
Немањића задужбина има, Чекагу нас зликовци на друму,
Ђе су некад у стара времена, Да нам отму паре и уларе,
Купио се народ и племена, Манит ли је човјек на мукама
Те су хвале подизали Богу, Бранисмо се голијем рукама,
И чували Слободу и Слогу, Докле пушка окиде са стране,
Једном бјеху на скупу главари, Ту погибе Поповић Ристане,
Те племенске рјешаваху ствари, Ми га мртва дома однијесмо
И У пићу сташе да се хвале, Још се тамо вртали нијесмо,
За јунаштво и ствари остале, И ето му и данас мрамора,
Док Божовић Вукадин завика: У поножју планине Чакора,
,,Данас ми је испала прилика Сад му ране у гробу крваре
Да ви речем браћо Шекуларци, Опомињу браћу Шекуларе,
А ми да смо на гласу јунаци, Да је доша вакат да се свети,
Светили би Поповића Риста, Да Руговце учимо памети,
Јер је био заслужан одиста, Зато браћо кунем вам се свијем,
Убише га Турци иза плећи У Ругово сам отићи смијем,
У Ругову куд се иде к Пећи, Најбољега од њих да убијем,
С њим нас бјеше невоља повела Да осветим свога племеника,
Ал пошто му незнамо крвника,
223
Руговца ћу чекат најбољега, Није ласно у Ругово ући,

Да убијем и осветим њега, И Без Дема убити у кући,
Нећу неку да убијем шему, Ил на раду ил на царску џаду,
Но јунака што је раван њему, Јер Руговци чувати се знаду.
Кунем ви се браћо Шекуларци, Али срећа којим се окрене,
Пљували ми на ријеч јунаци, Те Руговци уграбе и мене,
Ако нећу осветити Риста, Ја се надам у Васојевиће,
На срамоту Руговаца триста, И у моје братство Јашовиће,
Па тако ми овога олтара, Ви да ће те осветити мене,
И нашега славна Шекулара, Ако ми се несрећа окрене,,.
Цетиња ми српске престонице, Али много не прође земана,
И Дашине Камене Столце, Од Бурћева до Илина дана,
И његова перна буздована, Већ се чују чете кроз планине,
И славе ми светога Јована, Одметну се Божов Вукадине,
И српскијех Великијех Пости, Да силнога тражи База Дема,
И у Скадру Васовијех кости, Што таквога зулумћара нема,
И на Мокрој гробља Чобанскога, Ни таквога турскога Катила,
И случаја тога злогласнога, Заисто га је раја запамтила,
Оружја ми Љевачине Вука, Од Велике до вароши Пећи,
И Пећина старијех Хајдука, Нико с миром није мога прећи.
И тако ми земље у коју ћу, Што му није ударио с плећи,
Некоме ћу ископати кућу, Ал га вреба Божов Вукадине,
Хоћу убит силног База Дема, Да му главу са рамена скине,
Јер Руговца онаквога нема, Али Турчин нешто предосјећа,
С њим осветит Риста Поповића, Да га чека некаква несрећа,
Рад угледа куће Божовића. Једно јутро жалио се Були,
Смрт ме само може да спријечи, На оџаку у бијелој кули:
Да не будем господар ријечи.
224
,,Ноћас на сан падох у ријеку, Један турски крвник да не прође,

Зло ме неко чека у вијеку, Шта носаше и какав бијаше?
Хајдуци ће да ме посијеку, А старац им оде да бесједи.
Највише се бојим зликоваца, „Срце ми се у грудима следи,
Величана и Шекулараца, Страшан јунак вуда кад пројури,
А дуже нас за некакве крви, Летијаше као оро сури,
Ја бих мога подмирити први, Стотину сам година присука,
Они никад не траже крвника, Још не виђех таквога хајдука,
Него с главе добра племеника. Кратка врата широкије плећи,
Но једнога у сред љета дана, Вук му горски не може утећи,
Слушала је Метохија равна, За пасом му нож и пушка мала,
Како вију у Чакору вуци, А два брка по токама пала,
А кликују по Ругову турци: Крвава му у рукама глава,
,,А напријед ко је вјере праве, Мене викну: ,,Чобане код брава,
Кидају нам Црногорци главе, Ја сам данас на крв налетио,
У сред подне и бијела дана, Поповића Риста осветио,
Нит се боје паше нит султана, Ко успита дервишино стара,
Нит закона Европскије сила, Кажи да сам са сред Шекулара,
А напријед срамота вас била, Заборавих како рече име,
Погибе нам јунак База Дема, Ја се више не гледао с њиме".
И на њему русе главе нема, Кад Руговци разумјеше старца,
Но крвавом да хитамо влаком, Да је неко од Шекулараца,
Да се стијем сретемо јунаком, Погубио данас База Дема,
Што у подне кад косимо траву, Сви рекоше други нико нема,
Однесе нам са Руговца главу, У сред подне да уљећи смије,
Старац Мујо бјеше код оваца, У Ругову неког да убије,
Кад натрча тридест Руговаца, То ће бити Божов Вукадине,
,,Од како си код оваца овђе, Уризика данас да погине,
225
Дабогда му закукала мајка.

Што он уби накога јунака,
Да се хвали пред Црногорцима,
Како кида главе Руговцима.
226
КО ЈЕ БИО ШЋЕПАН МИЈУШКОВИЋ
То је био Црногорски Горчаков, син кршних брда Црне Горе, командант јуначког Пјешивачког батаљона,
проглашени витез и војсковођа, од Мојковца до Мојковца. Трагајући за истином би убљен на звјерски начин, од
људи заврнутог мозга, који су били до такве кобне мисли дошли, да га мученичком смрти уморе и баце у
безданицу, али његову браћу Ђола и Стевана, нашли су људи на друму избачене, мртве из таванице.
О томе пјесма каже:

Шћепан бјеше на сред винограда,
Нек се нико не зарече живи,
Јер он живи од зноја и рада!
Да велике муке не доживи
И ту су их лишили слободе,
Кад дочека што се нада није,
Калабић му говорити оде:
Мијушковић Шћепан из Повије
,,Ти си онај који ствараш буну,
Без икакве његове кривице,
Који тражиш црногорску круну,
Бацише га на дно безданице,
Ви сте Гору узбунили Црну,
У Требјесу поред Грачанице!
Краљ Николу да на престо врну!
Та проклета јама у Требјесу
Калабић га терети и каже:
Ни Турци је надили нијесу
Да засебну Црну Гору траже!
Ни дивина: Вуци ни лисице
И да Шћепан црне мреже плете
Но откуд је ове улизице
Да доведу краља из Гајете,
У сред црне ноћи натуташе
Још Шћепана и браћу терете
Те оружје своје обрукаше!
Да донесе паре из Гајете,
Како Шћепан са браћом пострада?
Те по шуми хране зеленаше,
Једно јутро бану изненада,
Издајнике домовине наше!
Црна Гарда из Никшића града,
227
И на вјерност неће да се куну Са крвавом борбом не престаше

Под наш барјак и под нашу круну! И зато си дошо да ме мучиш,
Знаш Шћепане то нијесу гатке И ти да ме на поштење учиш,
Но ја имам о тебе податке, Удараш ми на руке лисице,
У дан радиш луке и читлуке, Вријеђаш ми ране с Брегалнице,
А поноћи идеш у хајдуке! Просипате на све стране новце,
То се више трпјети не може Убијате врсне Црногорце,
Нек ти ноћас јунаштво поможе, Зар се тако дуг велики враћа
Па пошто им тако подвалише, Што смо за вас дали као браћа?!
Онда на њих муке навалише! Зар да гинем од браће џелата
Виђе Шћепан грдну погибију, То ли нам је за Мојковац плата?
Да ће ноћас сва три да убију За Говедар и за Брегалницу.
Онда Шћепан говорити оде: И данас ме водиш на кланицу!
Калабићу хрђо и изроде Пешић наше, заведе војнике,
Шумадинац, Цинцар али коси, И њихове побра ловорике!
Зар су такви с' људима односи? Те вас данас туђе перје кити,
Ти све лажеш што о нама кажеш, Црна Гора народ племенити!
Због круне се непреотимамо, Зар јединство такво да спроводи,
Само прошлост, никоме не дамо, Кад се таква политика води?
Ја без краља ниједнога могу, Сад слушајте како пјесма вели,
Но тражимо једнакост и слогу, Када су их под бедем довели?
Да смо као два рођена брата, Ноћ је очи извадила дану
У држави Срба и Хрвата, А Калабић мајору Шћепану
А не да смо безусловно робље, Сунце зађе у дубине морске,
Па нек ђаво носи круне обље, И залади крше црногорске!
Ал смо против тебе и свакога, А завлада ноћ црна и тмуша,
Ко је против отачанства мога! Бог је сами са небеса слуша,
Пет вјекова ове горе наше Мучеништво три Мијушковића
228
Под бедеме од града Никшића

Од крваве руке Калабића!
Па ноћ црна кад би казат хтјела,
За велика не људска недјела
Калабића и његове гарде
За Шћепана и велике јаде,
И проклету јаму у Требјесу,
Гдје Шћепана надили нијесу!
За пуније три мјесеца дана!
Но по гласу, злогласнога врана,
Који бјеше кости намириса.
И на јаму крвнички кидиса,
Јуначкога меса да обиде,
Тамо људи пођоше да виде,
Ноћ оправи црну птицу врана,
Те он њима каза за Шћепана
Што то други знати није мога,
За Шћепана Милутиновога,
По вијању и грактању врана
Пронашли су витеза Шћепана!?
Док Шћепана по јамама траже,
Већ Калабић у прогласу каже:
,,Побјега је Шћепан из тавнице
Краљ Николу да на престо врне!
Ал ко тога убије бандита,
Или јатак ил контра-комита.
Благо њему докле му је трага,
Даће мо му два товара блага
229
ТРИ ХАЈДУКА
Завијала три планинска вука А траже их њемачке патроле.

Од велике невоље и мука. Онда Миго Кршикапа каже:
То не бјеху од планине вуци, ,,Свуд нас чете Аустријске траже,
Но то бјеху од горе хајдуци, Претурају куће и огњишта,
У Семољу гдје зимују вуци. Наме нема нигдје опоришта.
Једно ускок Кршикапа Миго Јуче смо се са Њемцима били,
Што је скоро из Санџака стиг'о, И два наша друга изгубили.
Гдје је борбе водио крваве Два хајдука добра Црногорца.
Око Таре и Борове главе. Перошевић Милош из Сировца.
А друго је Микић Радосаве. Божо Микић од малије Бука.
Мрка брка хајдучкога ока, Два ускока к'о два мртва вука.
Ол Сировца врдога потока. Снијег паде, из горе одосмо
А треће је момче од Мораче, Осветити браћу не могасмо.
Тодоровић Јанко из Љевишта Но знате ли до два побратима.
Ол јуначке куће и огњишта. Да ли игдје пријатеља има?
Три хајдука у гори Семољу У Ускоке и Мораче двије
Ако туже јес' им за невољу. Да нас хранит у потаји смије.
Снијег пао момку преко паса, Док окопни сунце и огрије.
Већ им нема у планинн спаса. А веле му до два побратима:
Снијег пада, зима стисла зубе, „Свуд' нашије пријатела има,
Хоће русе главе да погубе. Ад' немају мјеста ни' прилике
Зар толикој сили да одоле? Да услуге учине толике".
Опет Миго Кршикапа рече:
230
,,Да одавде идемо довече, М'огли би ше за вас прокопати

Код једнога добра пријатеља, И моја се кућа ископати
Да нас спаси док окопни земља. Ја не жалим што бих погинуо,
И удари у планину трава, Но би ми се образ окинуо.
И под јелу могне да се спава". Пала би ми на поштење сумња
Но кад смрче и ноћ црна дође То је теже но из неба муња".
Чета мала из Семоља пође. Ту причаше два дебела сата,
Здраво Баре Сировачке прође, Докле швапска патрола на врата
Док су дошли на Тимарско Поље Комити се надали нијесу,
Снијег пада да не може боље Томе јаду и зломе удесу.
У Тимар су дошли код Боровца А и Швабе у своме бијесу,
У Србина добра Црногорца Урадили паметно нијесу,
Ту их срећа јуначка донесе Луда их је памет занијела
Код некаква Томића Алексе. Те немаше у срећи дијела.
Томић их је дочек'о на вјеру Мислили су без крви пролите,
И дао им хајдучку вечеру. Под оружјем хватати комите.
И траже му да их зимус склони, На собна се појагмише врата,
Од швапскије чета што их гони. Ко ће први хајдуке да хвата.
Њима Томић оде говорити: Враг помаже Бошњанину Мију,
,,Браћо моја ускочки комити. На љуту је нагазио змију.
Држа' бих вас до Ђурћева дана Он је први до разбоја стиг'о
Док окопни крвава пољана. А срете га Кршикапа Миго.
Но се бојим бруке и кастига За мушка се грла похваташе,
Да ја склоним Кршикапу Мига Из руку им пушке не пуцаше.
Са његова оба побратима Микић срете Арнаута Дреша,
Ту опасност неминовна има. И перчине са њим помијеша.
Свуд су црне разапете мреже, У мушке се кости похваташе,
Да се какав ђаво не улеже И остали на врата најаше.
231
Дако своје Факмајсторе спасе. Моја дјеца остат' на улици,

Но, дочека Тодоровић на се За њих нико неће упитати,
Првим метком што је опалио И моја се дјеца поскитати,
Лешином је врата завалио. Своме јаду да траже лијека,
Остали се натраг повратише И тебе ће клети до вијека.
Ови главом у кули платише. За њин хајтар немој ме убити,
Мјесец заша, лампа се истули И свијета оба изгубити".
Стоји тутањ по бијелој кули Кршикапа говорит' му оде:
Секају се кроз поноћну тмушу, ,,Мучи хрђо и српски изроде
Ко ће коме извадити душу. Дивне Босне неваљали сине.
Није шала Швабе и хајдуци, Зар се тако на мегдану гине?
Зубима се кољу као вуци. Јунаку је љепше погинути
Сва се кула из темеља љуља, Но крвника за живот молити
Докле унук Кршикапе Суља, Мислио си босански шљивару,
Босанцу се на прси обрете. Да се хвалиш бечкоме ћесару,
Писну Мијо к'о мало дијете! Како смијеш у црно поноћи,
Зле судбине ноћас што га сплете. У хајдучка коначишта доћи.
Пишти, кука, окиде се душа Палит куће и јавити овце
Као соко птицу кад перуша. Под оружјем хватат Црногорце".
Кад Босанац виђе да се гине, Онда пушку у тмуши напипа.
Од хајдучке чете из планине. Која бјеше московскога типа,
Богом куми а призива свеце: Удари га, муња тако не би,
,,Имам жену и четворо дјеце. Докле пушку по кундаку преби.
О хајдуче не заспи се гријом. Колико га шину неболеће,
Немој дјецу раздвојити с Мијом. Сав му мозак на таван излеће.
Можеш мислит и претпоставити, Ето тако Босанац се сруши.
Може мајка дјецу оставити, Но малисор љути шта обрши.
И подлећи каквој улизици, Задуго се са Микићем бори,
232
Дрхте пусти на кули прозори. Снијег неда никуд да се мрдне.

Два се горска похватала вука, Да се народ у бјегове склони,
Ал' је боља срећа у хајдука. Од крвничке војске што их гони.
Њега Микић догна до дувара, Онда војска у Сировац пође
И срећа га послужила стара. Као облак кад од мора дође
Кад обори Микић Малисора, Траже чардак Кршикапе Мига,
Зубима га закла немилице, Кога му је шукунћед подига.
Разбоде му ножем џигерице. То је чардак Петра капетана,
Онда загон на врата комити, Још из доба историјских дана.
Ал се тешко кроз обруч пробити. За кога су у Цариград знали
Стаде тутањ ручније граната, На њега су Турци ратовалн.
Но солдати побјегоше с врата. Хајдуци га од њих одбраннше
Пут Боана бјеже на станицу, ' И данас га швабе запалише.
А комити прешли у Кравицу. И Микића кулу на врх села
А отоле к Раћенову Брду, И још многа створише недјела.
Да се склоне у Морачу тврду. Из торова одјавише овце
Но, ујутру глас кроз племе пуче. Жене, дјецу гоне у таоце.
Да су Швабе изгинуле јуче Мигову су дјецу заробили
У сред куће Томића Алексе И у Тузл с мајком затворили.
Све ће племе ђаво да понесе. А његова сина Миливоја,
Те истога несрећнога дана У Тузи му остадоше кости
Бану швапска војска са Боана. У најљепше доба од младостн.
Иду као какви освајачи, Док је ситна допанула књига,
На освету дјеце и нејачи. Од ускока.Кршикапе Мига,
И у Тимар село кад дођоше Они пишу Ахметовић Кизу
Те лешеве своје повукоше. Ми смо ви се примакнули близу.
И Томића кулу запалише, Но ако.сте људи и јунаци,
И зулуме порадише грдне, Чекајте нас сјутра на станици.
233
Ишчекај нас Мујо да нам платиш,

Што свезану сиротињу гњавиш.
Сјутра ће ви црн барјак побити,
На касарну ускочки комити.
Кад им хабер дође на станицу,
Побјегоше швабе уз Кравицу,
А отоле пут Никшића града,
Гдје је главни логор и команда,
Вала њине срамоте и бруке
Гдје не смјеше исчекат' хајдуке
Крвопије ускочке комите
Град пустише без крви пролите.
234
ВОЈВОДА ДРЕКАЛЕ
КАСТРИОТОВИЋ
Овце чува Дрекале војвода, Посла бјеше пет стотина брава,

На граници два мала народа, Код војводе свога познаника,
Арнаута и Црногораца, Побратима и сололебника,
Ту Дрекале бјеше код оваца. Да му пасу на Рикавцу брави,
На Рикавцу високој планини, А у јесен дома да их сјави,
Ту катуни бјеху војводини. Да му зиме на Рибничка врела,
Шест колиба под планинским висом, Ал' несрећа друкчије је шћела.
Покривене јеловијем клисом, Та војвода класа бјеше људи,
Ђе се кува и млијеко вари, Мека срца а тврдије груди,
Ту војвода уживаше стари, Повјерова љуте Малисорце,
И ако је гора и планина, Да изјави на Рикавац овце.
Ту бијаше: ракије и вина, На богате ливаде и паше,
Од оваца меса и млијека, Шивтари му тврду вјерудаше,
А зар има бољега лијека, Да слободно на језеро поји,
И за здрава и за рањеника? Да се иле никакве не боји.
Ту му бјеху струге и торине, Зле комшије погазише вјеру,
Од дрвета меке јеловине. Да ту бруку никад не оперу
Код торина шест мркијех паса, Окупише Хоте и Руговце,
Не би овце пуштили без гласа, На бијеле ударише овце,
Кидисаће Вуку и Хајдуку, Таман бјеше опучила зора,
Два му сина бјеху уза њега, Залајаше вашке око тора,
И снновац Лисичића бега. А удари чета Малисора,
Бег Лисичић Подгорице глава, Војводине овце да плијене,
235
Али су им високе цијене. Он Лалово одјело обуче,

Јер за браве давају се главе. Те му с тога погибија пуче.
Кад се с њима војвода суочи, Убише га Турци мјесто Лала,
Он у шанац јуначки ускочи, Шта уради грешка једна мала?
Брани себе и бијеле овце, Турци дома оправише Лала,
А кликује браћу Црногорце. И даше му половину мала,
Нема нико ђе се чути може, Јер се боје бега Лисичића
На витешкој нужди да поможе. И освете и крвопролића.
Бране овце три Дрекаловића, Лисичићу погибија пуче,
И синовац бега Лисичића. Лале овце одјави у Куче.
Малисора десет обалише, И постаде Кучима војвода,
Док бијеле овце изјавише, И данас је од њега народа,
И војводин катун запалише. Да га нико пребројит не може,
И на шанац тврди навалише. Благо томе коме Бог поможе.
Ту војводу турци погубише, Кад погибе војвода Дрекале,
И сина му Николу убише, Планине су за њим лелекале,
Ту дванаест паде Малисора, Чудила се и гора и вода,
Док им овце пуштише из тора. Куд се ћеде велики војвода?.
Ту се локва ухватила крви, Те га јутрос на језеро није,
Бег Шеховић из Гуснња први, Да дојаше хата да му пије.
Послужи га у несрећи срећа, Не купљу се по језеру виле,
Те посјече Кастриотовића, Нит пливају утве златокриле,
Посјекли га јуначки нијесу, Прић не смију срне ни јелени,
Јер су били погазили бесу. Јер се црни вода не зелени,
Погубише Лисичића бега, Не чују се вашке ни чактари,
Мјесто Лала погубише њега, Нит се кашље војевода стари.
Момче младо заметало шалу, Гавран гракће јели на огранке,
Даде рухо Дрекалову Лалу. Јадикују виле на пропланке,
236
Вуци вију у подне по горн, У гроб који зараста у траву,

А шемлуче љути Малисори Да се лако преда забораву?
Рикавац је планина на гласу, И данас му дугује потомство,
Куда овце црногорске пасу, И цијело наше Црногорство,
Арнауцки чобани н наши, Да на гробу накога јунака
Састају се на љетњој испаши. Споменик му дићи до облака,
Некад су се клали ка дивљаци, Вјешта рука слова да изрежс:
Данас као људи и јунаци, ,,Овђе кости Дрекалове леже,
Љуцки сједе љуцки егленишу, Великога кучкога војводе,
Вјерске мржње презиру н бришу Заточника витешке слободе!"
Заједно се на језеро поји, Шест пута је у Скадар ходио,
Већ се човјек човјека не боји, Те с пашама преговор водио,
То језеро од страшнога суда, Приморава зулумћаре турке,
Знаће причат ерупције чуда, Да прикупе од народа руке,
И глечерска отапања леда, Да законе царске не изврну,
И промјену земљина изгледа, Да на љуцки образ не насрћу.
Оно прича из новога доба, Сузбија је тешко самовлашће,
Историју зараслога гроба. Муслимана од старине бране,
На Краљевцу тврдоме бријегу, Те за такав подвиг племенити,
Ђе катуни Немањића бјегу. Подићи му стубац каменити,
На обали језера и воде, Да му никад име не умире,
Ту су кости Дрекала војводе, Док Бојана у море увире...
У Рикавац планинску пустињу.
А на поглед Плаву и Гусињу,
На Краљевац крај језера бријег,
Зар то није срамота и гријег,
Код толико његова порода,
Да ту лежи велики војвода.
237
ГЛАД У ЦРНОЈ ГОРИ
Послушајте, мила браћо, моја, Три године, и за то вријеме,

Кад слобода изгуби се своја. Црна земља не примаше сјеме.
Тешко ропство три године стаде, Гдје бијаше засијана њива,
Мртав народ леже на хиљаде;
Растијаше трње и коприва,
Да пас пасу прича довијека,
Као земља да бијаше љута,
Шта је било двадестог вијека,
Шта је кваси лудска крв просута.
Кило хљеба двадесет динара,
За два љеба и лубину овчу,
А немаше сиротиња пара,
Човјек дава, огњиште и плочу,
И немаше ниће да заради,
Све продаде од велике глади,
У несретној аустријској влади.
Још му нема ни пола чељади.
Смисли народ на тешке начине,
Закопа је свако у гробницу,
Поче мљети тролетне клачине.
Све једући траву жућеницу,
И глогињу са трнове гране,
И још ресу са љескове гране —
С тијем мајке малу дјецу хране.
Господа јој не нађоше мане.
Плачу дјеца додијале муке —
У то доба и црне године
Склопи мајци око врата руке,
Народ једе кору с липовине.
Па је куме: ,,Дај нам хљеба, мајко,
И мељаху кости од ајвана,
Не можемо више живјет вако."
И то бјеше сиротињи храна,
Гледа мајка, незна шта да ради,
И трулина из букова пања —
Види дјецу ђе јој мру од глади
Крвавога тога ископања.
Не може им да поможе ништа,
Многи ћаше испуштити душу,
Нит замеће ватре ни огњишта,
Да не једе траву сријемушу
Ннт нмају од брашна оброка,
То је трава што најпрва ниче,
Него пасу као друга стока.
238
Кад се снијег у пролеће миче. Нема нико да за мртвим плаче.

Има као магареће уво, Живи мртвом завићаше тада:
Благо томе ко је није куво. ,,Благо њему кад у земљу пада!
Коприва је многога спасила,
И зато се она огласила.
Без ње многи мора је нестати
Па је треба на олтар метати,
Те служити на њој летурђију,
Нека народ памти Аустрију,
Која нам је кућу ископала,
ЊЕГОШУ је кости прекопала,
Е, да бог да, у море пропала!
Какве бјеху Танталове муке,
Кад се оде гладно на кулуке.
Свијест мрчи а ноге спотичу,
А стражари млате и урличу.
Не да сјести, не да умријети.
Нити под кров главу унијети.
Глад је тада нагонила љута,
Да брат брата изда по сто иута
И да своје изгуби врлине,
Многи мртав оста у прлине,
Без укопа и самртне књиге,
За то Шваби не бијаше бриге,
Нит би цркве, нити свештеника,
Да сахране тужна самртника,
Ни да свуче ни да преобуче,
Но хитају да га прије баче,
239
ПЕТРОВАРАДИНСКА АЖДАЈА
1898
Браћо моја и дружино драга Док чу стражар јауке и писку,

Кад би мене дозволила снага У овоме староме зиндану,
И кад би ме грло послушало Шарка гуја кроз ходнике бану,
А Гудало Гусле неиздало На војника крвннчки напану.
Пјева бих ви црну попијевку Кад се кучка поче да привлачи
Шта је било у прошлом вијеку А поганске очи исколачи
Шта радише људи незналице Упријеко језик кад избачи
Да ви парам брацке џигараде. А отровне кад указа зубе
Војник један од Бачке Паланке Сучим ће му срце да искубе!
Оста бјеше код болесне мајке. Дугачка је дванајест метара
За два дана ни минута више Сто педесет кила са кантара
Него што му у објави пише, А столећа неколико стара
Кад се јави своме командиру, Љута шарка кад нападе Рајка
Он га нешће оставит на миру, Шта дочека кукала му мајка,
Но за такву незнатну кривицу Он стражара куми богоради
Капетан га баци у тамницу, Чујеш Змија шта од мене ради
То капетан није но будала Отвори ми на бедему врата
Шта уради мајка му кукала. Спаси свога Словенина брата
Што уради што не раде људи Видиш Змија да ми ломи кости
На смрт такву брата да осуди, Хрђо који немаш народности
Кукавица, зашто и збот чега? Мој гроб куми нека ти опрости
На смрт грозну да осуди њега, Нема браћо од погани спаса
У тврћаву Петроварадинску Неста момку аваза и гласа!
240
Но испусти душу иа мукама Ал' му не би користи од тога!

Бранећи се голијем рукама. Он испушти душу на мукама
Задуго се мучио и чуја Бранећи се голијем рукама.
Докле га је савдадала гуја. Докле ова гадна неспримница
Осам пута око њега спучи Уништи га са земљина лица
И мука га живијех намучи, Па му зубе под грло задубе
Три га пута стеже око врата Крв му попи и срце искубе
И удави царева солдата Оглода му изломљене кости.
Па га свали и на земљу леже Имају ли друте народности?
Да јој мртва жртва не побјеже. Ваке смрти и ваке жалости
А он пред смрт чему да прибјеже? Да се такво изврши базвлашће
Земљу куми у њу да пропане Над војником што служи без плаће
Ил светога Ђорђија да бане Сва ће срца људски и болећа
Ђе ои ноћас светитељу Ђорће Кроз вјекове на то да подсјећа.
У тамницу к мене што не дође? Клањаће се његову костуру
На твојему вилену ђогату, И пљувати на такву културу
Да поможеш словенину брату Да се може у новом вијеку
Од Аждаје љуте заштитниче Тако нешто тревити чоеку.
И велики богоугодниче, У плејади мученија свије
Јер он и ти као војник страда, Смрт његова изостала није.
У далека Палестину града. Нит је било страшне смрти ове
Боже један који си у моћи Од кад чоек на небеса зове.
Чеду своме што нешће помоћи? За смрг црну народи не знаду
Но допушти пужећему гаду, Но за ову у Новоме Саду.
Да у Петроварадину граду Да је има снагу Голијата
Халапљивост своју да зајази Није мога побјећи на врата
Моје мртво тјело да накази Ил' громови Пророка Илије,
Куми бога да би му помога Главу мога изнијети није,
241
Из тврћаве Петроварадинске Но кад ови велики злочинац,

Ђе су прије империје Римске Призна да је пред законом кривац
Ту живјеле ко зна какве вјере Па стражара поче да укара:
Кроз вјекове прије нове Ере. ,,3ашто хрђо и ништа војниче?
Но стражара погани и мрца Кад чу како које витез виче,
Ђе он нема куражи ни срца Имао си убојне меткове
А има је бојеве меткове Да прославиш себе кроз вјекове,
Да прослави себе кроз вјекове И да спасиш и мене и њега
И да помоћ своме другу пружи Него си се крио и побјега,
И цијели свијет да задужи. Ту капетан донесе одлуку,
Капетну хабер кад је стига, Да погине по кратком поступку,
Ка манит се из постеље дига! Да не чека закон да му суди,
Кад отвори од бедема врата, Да га коре и да пљују људи,
А војника наће оглодата Па му иешто дуну у памети
И Аждају да код њега лежи Уби Гују Рајка да освети
Препаде се и шћаше да бјежи! Па се онда примаче костуру
Али савјест поче да га кори: И проклиње своју Диктатуру
Чини му се костур проговори: За крв твоју ја сам кривац главни
,,Капетане твојега ти чина Опрости ми мучениче славни
Немој бјежат са мјеста злочина, Ко је знао за овога гада
Ђе си дига на вјетар ситницу Ту да живи у зидине града,
И створио јаде и кривицу Те ме на то научио ћаво,
Отиће ти глава на вјешала, Што урадих није било право,
Па сад да си у чину Маршала. Зато и ја данас морам мријет
Дворио сам мајку двије ноћи, Да заједно оставимо свијег,
Те не могах на вријеме доћи, За велико моје покајање?!
И зато ми руса глава оде, Врући метак у чело опали
Кукавицо и људски изроде". Три су леша у крв једну пали,
242
И тако се та заврши драма

Што је није било од Адама?!
Што Русима оружје остави!
Наполеон и Виљем су тако,
Оба пошли путем наопако,
Па и Хитлер и његова сила,
Сломио је на Балтику крила,
И нацију велику и јаку,
Оставио у вјечноме мраку,
И сваки ће тако да обрши,
Који људске односе прекрши!
Ето куд се у прошлост занијех,
И да тући опомињем гријех,
Но слушајте Гусле наше миле,
Које су нас надом кријепиле,
Кроз велика и бурна столећа,
Биле су нам утјеха највећа.
Послушајте Гусле и гуслара,
Људска душа нек ви се одмара.
243
КНЕЗ ИВАН ОД СЕМБЕРИЈЕ
Војску купи Кулин капетане Да јуначки образ не окаља

Против Срба браће православне Капетане грота је и мана
Од бијеса бјеше поманита Продавати робље ка ајвaна
Нити цара ни везира пита (Бити људе који се не бране)
Него ради што је њему драго Јели право турски капетане?
Српско робље продаје за благо И човјека ватат кад не бјежи
Он пороби Подриње и Јадар Рањеника прибити кад лежи
Народ што се бранит није кадар Ти улеву што од цара примаш
И наведе робље из Србије И чивчија пет хиљада имаш
Про гласите земље Семберије То ђаволу неби било мало
Ту кнежеве набија на коце Па кад ти је до новаца стало
И попове српске богомољце Продај мене робље поробљено
Јадно робље повезано пишти Капетане госпоцко кољено
То Ивана Кнежевића тишти Да не вуку по мору Галије
Сузе проли а Кулина моли До Шпаније и Португалије.
Господаре Кулин Капетане Пуштај робље дома да се врати
Ја те молим са божије стране Иво ће ти поштено да плати
Прими кумство, прими побратимство Ако имаш страха од Алаха
Ово робље то су моја браћа Помисли се и сам проесапи
Пуштај рају дома да се враћа Послушај ме те се осевапи
Знаш кулине турски капетане Пушти рају дома нека иде
Јунак неће ни кад га запане Да ти Турци и Срби завиде
Урадити оно што не ваља Откуп ишти колико ти драго
244
Заимаћу у турака благо Који вазда на распеће пљују

У Дервиша аге од Зворника Да Хришћанско робље одкупљују
И Абдула турског књижевника Да им вуку по мору галије
Мул Ахмета изнад Бијељине До Шпаније и Аустралије,
Омер аге са обала Дрине Кад Кулина убоде истина
У Авдића и у Љубовића И саслуша Кнежевића Ива
И два брата два Џулуповића Мудру главу и сокола сива
И у Муја Мухамеровића Па му турчин оде да бесједи:
У Звиздића и Реџипашића ,.Оди овђе поред мене сједи
Све су ово муслимани турци Примам кумство и божије име
Али ће ме помоћи на муци И зваћу те богом побратиме
То су људи што далеко виде Јесам чуо све како си река
Што ничијој срећи не завиде , ,3нам и земља да свакога чека
Који виде докле глупос иде Свако биће на земљи и води
Те се људи међу собом кољу Страх од смрти са њиме се роди
И стварају јаде и невољу Ни смрт није никака правица
Ти ратови, ђавољи сватови Или био пророк ил убица
Окошта се тако чудо збива Црна земља никога не пита
Кад је земља извор вода жива Ил се клања ил библију чита
Ђе свак на њој може да ужива Нека човјек на основу тога
Кад би људи са кугле цијеле Нек на земљи проживи да ваља
Што зараде љуцки да дијеле Да другоме ништа неоставља
Оружје би и њене фабрике Зато кнеже нијеси у праву
Постануле свијецке антике Зашто лупаш остарелу главу
Ово причам а ти ми опрости Који људи за свијетом плачу
Због овакве турске хуманости Дали знаду да у јаму скачу?
Кои ће ми позајмити новце Па мој побро промисли се добро
Да непуште Јевреје трговце Води робље куд је тебе драго
245
Да донесеш на вријеме благо То јуначки ни поштено није

А најдаље за неђељу дана Неј утећи с крвавијем благом
Да подмириш Кулин Капетана Милош ће те поћерати трагом
Три товара жутије млечића Неђе ће се с тобом ухватити
Или главу Ива Кнежевића И свећети на нос ударити
Ко нескуцаш паре на речену Да те пита од Поцерја влаше
Даћеш своју главу одсјечену За попове и кнежеве наше
Кад чу Кнеже чим га Кулин веже Што на оштро коље набијаше
Јадно робље напи и наједе И за благо Иван што улупи
Па их Дрини на обалу сведе Сиротињу нашу те откупи
И ту нађе орахове лађе Да не пиште у туђе окове
Пребачиј их с ону страну воде Да се за то прича кроз вјекове
Па нек бјеже куд их очи воде За Ивана и Кулина Бана ...
Скиде попа и кнеза са коља О велики Кнежевићу Иво
И сахрани ђе је њему воља Бог ти није учинио криво
Благо снађе подмири Кулина Но ти сила његова помаже
Докле Вишњић јуначка старина Те уради што други неможе
Старе гусле стави преко крила Јадну ђецу те мајкама врати
Па запјева као горска Вила: Да ти Српство довијека памти
„О Кулине капиџија царски Бог ти дао здравље и весеље
Зашто тако уради погански Смрт поштену и рајско насеље
Те пороби Подриње и Јадар Десна ти се посветила рука
Народ што се бранит није кадар Са којом си са толико мука
Те продава робље као стоку У метежу писке и јаука
Оглашени турски крволоку Крвав откуп бројио Кулину
Што с толико војске и олоша У тврдоме кланцу Огулину
Не исчека Поцерац Милоша
Но побјеже преко Семберије
246
НИЗ ХЕРЦЕГОВИНУ
одломак
Ил се Херцег из гробнице дига, Познају га и Срби и Турци,

Ил Страхинић са Косова стига, По ханџару и крвавој руци,
Или Твртко Котромановићу ? А који је оно поред њега?
Није него Пеко Павловићу! Под њим кулаш без игђе биљега.
Зарека се књазу на Цетиње, Бритку сабљу ставио на крило,
Да ће отет варош Невесиње, Оно ти је поп Јововић Мило,
Раскопати дворе Љубовића, По ођелу и крвавој ћорди,
(И у Борчу кулу Фазлагића) Не наличе попу но војводи,
То је било у прошлом вијеку, Нема крста нити петрахиља,
Глас допаде Павловићу Пеку, Него сабљом турке благосиља,
Сила турска креће од Билеће, Браду брије док бој љути бије,
Сви хајдуци Пека послушаше, Јер му вјера и црква не даду,
На сигурне коње појахаше. Турке сјећи а носити браду.
Узја Пеко претила ћогина, Ко је онај пјешке на опанке?
Страшан као Никац од Ровина, Што је многе ојадио мајке,
Поред њега соко сива птица, Вучки иде момачкијем ходом,
На дорату војвода Сочица, А бритком се подрамио ћордом,
Ко је с десне војводине стране? У Мостар би стига док залади,
То је Аџић Вуле капетане, Како му се пјешке не досади?
И Сердара Гаговића Мира, Коља нема кога Србин држи,
Султан нема три таква везира! Да се под њим може да одржи,
Ко је онај алат што му скаче? То је јунак с Крваве Пољане,
Оно ти је Рамовић Новаче, Јес Гузина Бошко капетане.
247
До њега је друга поглавица, То је Кекић Јово капетане,

Зиројевић барјактар Јовица, Поред њега Роћен Миловане,
За заслуге алај барјак доби, То је љута из присоја гуја,
Зиројевић ада други ко би? Посјека је Тановића Муја,
Па погледни онога делију, Команданта од Горанска града,
Који јаше виту бедевију, Што је раји дао много јада,
Носи главу спрема господара, И посјека Станкова Стевана,
Да заштити Продана Рупара! На Граховцу пољу од мегдана.
Поред њега Реметовић Стари, Па погледни сивога сокола,
Што у Стамбол за цара не мари. Командира Шћепановић Шола,
Па четири Гатачке војводе, Нема љепше главе црногорске,
Има ли их у друге народе?, Колико је главара и војске,
Такви људи не рађу се често, Кад погибе Шћепан на Пресјеку,
Који могу уздрмати престо, Шћаху Турци да га посијеку,
Зимоњићу и Ковачевићу, Њега Шоле унесе на плећи,
Радовићу и Љубибратићу. Те Сердара недаде посјећи.
Па погледни онога јунака, Но им нема Орла са планина,
Из Бијеле села из Дробњака, Милисава Станојева сина
Три године иде у ајоше, Но је оста с толико јунака,
И Турци му ништа не могоше. У гомиле мртвијех Турака.
Но одметну сиротињу рају, И ено му јуначке гробнице,
Да турцима хараче не дају, На високо брдо Леденице.
Нема каур браде ни бркова,
Јаше јунак манита мркова,
Златне токе носи на прсима,
Што су биле Секанића Сима,
И џефердар Златанића Авда,
Што је купљен на сред Цариграда,
248
ЧЕТИРИ ВЛАДАРА
На хиљаду девете стотине Те се дрмну цијела Европа,

Дванаесте при крају године, И државу у државу створи,
Четири се састадоше краља Да с' о томе довијека збори.
Заступници балгканских земаља. Па Данило, црногорски књаже;
Међу собом говор затурише, Турско царство на срамоту саже
Да не могу живјет ни дан дуже. Закњажи се на главу султану
Један другом на састанку рече, И Стамболу стаде на мегдану.
Да од рата нема ништа прече, Без икога у кршном прокопу.
С' тијем своја, да тражимо права И он с' тиме задиви Европу.
Европски нам закон дозвољава, А још да су наши моћни били,
Да можемо поћи на бојиште, С Босфора би њини коњи пили,
Јер нам браћа у окове пиште. Нашој браћи суде Азијати
Није славно владари се звати, Дужност нам је с њима се поклати;
А наш народ да пишти и пати, То рекоше, на ноге скочише,
Под туђином стегнутије шака, Један другом тврду вјеру даше.
А турска је царевина јака, Да ратују, да се не издаду,
Ал' ће правда бити с наше стране, А у правду да полажу наду.
Зашто Турци да нам наше бране. О вијећу и о томе раду,
Сјети мо се прошлијех јунака, Отправише абер Цариграду -
Што отеше народ од Турака, "Ил' слобода или да се гине
Кад им нужда и невоља дође. Да се оков петвјековни скине!
Како прегну витезКарађорђе, Тај састанак словенских владар
Рат објави из вишњева топа, Што народе у Европи ствара.
249
И учиње та завјера њина

Те пропаде Турска царевина!
Аустрија пропаде дугачка,
И модерна држава Њемачка.
И учиње та балканска слика
Те ратити мора Америка;
Иза доба шест година дана,
Предводи се борба непрестана
И мржња се по свијету мота.
Срб' се роди са солунског фронта.
Још бих пјева' те мушке пропасти.
Кроз цијеле словенске области,
Пјевао би македонску буну,
Пјевао би борбе на Солуну,
Пјевао би за Принципа брата
Који смаче другога Мурата;
Бројио би гробља наше браће,
Јер славније за њих нема плаће
Али нека рата и мегдана,
Но да пјевам ропство наших дана.
250
ЦРНА ГОРА У РОПСТВУ
Сад да пређем на другу страницу, За три дана и три црне ноћи

Да још швапску опишем правицу. Нико не смје код Мијата доћи.
Људи кажу, који "Ћабу" виђе, С тијем Шваба свијет застрашава,
Да те правде не наоди ниђе. Поче сила да им умножава
То су људи без срца и душе, Народ прште, А Бога не пазе
Праве људе на вјешала суше; Пале куће кудије налазе.
Један примјер, каква им је правда Дневно бију по педесет људи,
Објесише команданта града, Зато нема нико да им суди.
Јест нашега витеза крилата Но слушају пропале шпијуне,
У Колашин Реџића Мијата; Довуку се у љетне катуне,
С њим ђетића Вешовића Влајка Па плијени говеда и браве,
Какви бјеху родила их мајка. И некуд их на касарне јаве.
Своје друштво слободно соколе, Ако нађу код оваца кога,
Псују руже вахмајсторе голе. Псују њему црногорског бога;
А комесар градска поглавица, Ухвати га па му свежи руке,
Примаче им коноп до вилица, А тури га на велике муке,
А то Реџић са дружином гледа, Све му псује православну вјеру,
Па се Шваби објесити не да. Казуј левор и другу геверу.
Коноп зграби, сам на грло стави, Праве над њим жалост превелику:
Све му друштво тако опорави. Соли, гаса сипљу по језику,
Баци Шваба њега и другове. И он тако мушки живот дадне,
Поред Таре у меке лугове; На очима своје сестре јадне.
Многи виђе што чине злотвори,
251
Пушку узе да бјежи по гори, А четника све се више плоди,

Зло му гледат швапска бајунета Јер комити бјеже у планине,
И торбаке жуте од телета. Граде куће у мрачне пећине,
И много се концентриса људи, А браћа им додаваху храну,
Да му пушка и слобода суди, Све кријући по ноћи и дану.
Име носе комита шумара, Виђе Шваба да ишта не море,
Који много учињеше квара Па турише тајне подговоре:
И народу и Њемачкој војсци, Ко убије једнога комита,
То бијаху храбри црногорци. Не можему нестанути сита;
Међу њима бјеше и фукаре, Ко убије комитскога вођу,
Те купљаху сиромашке паре. Сву ће своју усрећити рођу,
Али бјеше и правијех муња, А на прси добит знаменије,
Те је од њих многи шпијун сумња. За успомен љета далекије.
На постаје швапске нападају, Но се многи преварише на то,
Туку, бију, благо отимају, Омили им аустријско злато.
Одузимљу оружје и робу, Заклеше се да ће вјерни бити,
Много Шваба оправише гробу, И потајне здоговоре шити
Зачуло се у њиноме раду, Пошто су им планине познате,
Чак у Бечу латинскоме граду. И добише шпијунарске карте,
Бечка влада јави гувернеру, А уза њих пушке и вишеке,
У комите не држите вјеру, Да слободно леже на душеке,
Него војне ставите судове, И никакве службе да не врше,
Те комитске разбијте групове, Но пред војском да иду уз крше,
А онога те им даје храну, Да ћерају браћу по торама,
Све гоните на западну страну. А без стида и никаква срама.
Кад наредбе на Цетиње дође, А многи је примит пушку мора.
Силна војска на све стране пође А на рачун комита и гора,
Ћера, туче и у ропство води, Да с' тим себе и имање спаси,
252
Многи напаст има од лупежа, И хаљина милијона пари.

И за то се приватио пушке, Све примаху швапски добротвори,
Ал' врлине чувао је мушке. Те по Црној продаваху Гори.
Али оне варљиве митише, Али шпјун само за то важи,
Што за мито на брата кидише, Док исприча истину и лажи,
И то ми се ништа не сјетише, И прелази посље у презрење,
Да то ружи Црногорце наше. Као свако ништаво створење.
Назваше се рода издајице, С тога многи гадну смрт добише,
Да предводе швапске јединице, Да многоме нам не пане више.
Зато треба награде им дати, Ал још живе неки људождери,
Како ће их цио свијет знати, Који благо метровима мјери,
Да се стиди девето унуче, Крокодилске несите аждаје,
Од те бруке, која с њима пуче, Међу људе треба да не стаје.
Ти унуци Бранковића Вука, Предсједници и кметови многи,
Што им бјеше у магази рука, И то бјеху зулумћари строги,
Јер мишљаху биће тако вазде, Али многи за народ падоше
Стога они постадоше газде, Рад чувања домовине наше.
Јер примаху у покојне власти, Али молим књижевности нове,
Без новаца и брашна и масти. Да у Србе не рачуна ове,
И стијем су зарадили новце, Јер су они од другога рода,
У прве се прозвали трговце. Нема Срба да Србина прода.
Ђе год Швабе сјеме дијељаху, Од њих Србин женити се неће,
Свуд се њине вреће бијељаху, Докле пјесма црногорска креће;
Они први добити могаху, Име ће се утријети њима,
Те је својој браћи продаваху. Као што је шареним коњима.
А највише за крв и за злато Многоме су пробили лубину,
Шпијунске је сите распродато; Бог нека им ријеши судбину.
Па дувана и другијех ствари
253
ШВАБЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
Сад ми треба споменути овђе, Било ваке војске разуздане

Шта учини Шваба када дође: Али прости сви остали јади,
На првоме мјесту у моменту Но, што Шваба смисли те удари,
Велику нам учинише штету, Скидоше нам звона с манастира,
Одузеше пушке и топове, Да гранате топе за мортира,
Сматрајући војску ка' робове, Да се с тијем одрже свијету,
И још хитре пушке митраљеза О, најгрђа вјеро, и милету!
Што немаше бољих у Инглеза; То се тешко обићи могаше,
Још да видиш аустријске вјере Кад на цркви звона не куцаше,
Ударише марку на перпере, Још нас и сад грдне ране боле,
Уништише половину коште, Они српске затворише школе,
Те штетова вас народ уопште, Да не смију писат" ћирилицу,
Ако жена ђе закоље јаре Но да само уче латиницу.
Чапру отме и неда јој паре, Ал наредбе бијаху му јаке,
Све однесе што год нађе вуне, Забранише друштва и састанке,
И ни зато не дадоше круне. Они знају шта је Црна Гора,
"За продају народ понудише, Па се боје општег здоговора
Те бакрене суде покупише, Препале се аустријске вране,
Реквизира сиротињску храну, Да им на јад једно јутро сване,
Да се преда среском капетану, Па не хтеше народ да умире,
Да би народ угњавили више Но почеше хапсит официре
Све народне млине развалише Да их гоне мађарској равници,
Није кажу у старе земане Да им труну кости у тавници,
254
Јер су они научени људи, У затвору ка заробљеници,

Па ће народ појурити луди, Ђецу, жене и старе јадове
Хватају их на вјеру и лажу У дрвене угнали градове,
Да им врата Над-Међеру кажу. Ти градови српска губилишта,
Кад су дошли у Болдогасона У пустијем нема ниђе ништа
Међу собом зборе за Лондона, Без плетене жице и бараке,
Суди ће нам као бог ђаволу, Нигђе нема погибије таке.
А све куну свог краља Николу. И сва проста погибија тешка,
У те дане трефи се несрећа, Но што Србин у лагеру чека
За чувени случај Вешовића, Команданта од Болдогасона.
Чим Радомир уби официра, Псује Бога, стотину вагона,
Црна Гора немаше мира, Љуће звјерке није нико гледа,
Него војска Ћесарова зађе. Он живјети ни умријет не да.
Преварше многога на вјеру, Носи сабљу о широку пасу,
Те скупише у своме лагеру. А Србина познаје по гласу.
Нема жива на свијету тога, Ко претече од зиме и глади.
Грдне муке што б" доказат мога"; Он му сабљу у груди засади.
Живјели су три пуне године, Броја нема колико их смаче,
У Мађарска поља и равнине, Док се стража црножута маче.
За то доба колико је био, По цртама и срамотном раду,
Није ватре очима видио, Доби назив у дрвеном граду.
Трпе зиму, добра им је храна, Сви робови који ту бијаху
Кило хљеба за неђељу дана, Именом га црни завијаху.
А мињаже само сама репа, Те су куће што живе робови
Тешко томе ко је празна џепа, Најопасни народни гробови.
Далеко им куће и племена, Ту су многе кости окапале.
А удрила велика времена, Да се отуд никад не поврате.
Ту се пати народ и војници Што су коме дужне да му плате.
255
То Бог један нека знаде с неба.

Колико их умрије без хљеба.
У мађарске жице и окопе.
Докле дође помоћ из Европе.
-И помоћ се савезника јави,
Мали дио отуд се избави.
Ал' и тамо остаде их доста.
Црна земља нека им је проста,
Јер дадоше живот на мукама.
Ухваћени у туђим рукама,
Плаче српство, плаче Црна Гора.
Што им не зна гроба ни мрамора.
256
СРБИЈА У РОПСТВУ
Узех гусле у жалосну руку, И сами се направише паше,

Да запјевам пјесму јадиковку, Да се Србу прекрстит не даду,
За срамотне бугарске злочине, И књижаре српске сагореше
Што не даше Србу да почине. Окле муња по свијету креше.
Кад Бугарску Руси избавише, Ништа части њиховој не смета,
Да не ћути под туђином више, Бију ђецу од дванаест љета;
Међу народ заведоше реда, Нити штеде попа ни трговца,
Да Словенин себе заповједа. Човјек им је заклат као овца.
Подигоше цркве и олтаре, У Врању је жалост превелика,
Поновише обичаје старе, Седамдесет неста свештеника,
Што су они, браћа не знадоше, И тај округ шеснаест хиљада
Нељудима државу дадоше, Крије мртвих у гробници глава.
Да у свом дому господаре. Што падоше од бугарске моћи;
И да своме брату благодаре. Има са чим у Србију доћи.
Ал' Бугари дивље ћуди бише, Па несрећно мјесто Сурдулица,
За добро се мржњом осветише. То је права српска костурница.
У главноме Балканском Савезу, Док је људи и докле је сунца,
Тврду братску прекидоше свезу; Причаће се мјесто Сурдулица;
И кидиса сабљом иза врата, Ту Бугари Србе доведоше,
На Србина старијега брата, По црномс губилишту томе
Предводећи туђе доконике Касапе их по закону своме,
Из свијета љуте разбојнике. Ту је Српско покопано робље
Из Србије браћу изагнаше, Осамдесет пуиијех стотина,
257
Жене, дјеце невиних жртава, Свете дојке вукли клијештима,

Све то данас мртвим саном спава, Пиште младе српкиње дјевојке,
Па остала губилишта многа, Није шала живој чупат дојке,
Што од брата добише се свога, И одвајат живац од ноката,
О свијету мож' ли вјеровати. То је била за Плијевну плата.
Да су срамни бугарски солдати Жива Срба по земљи положи;
Живу дјецу из жена вадили, А ватру му на груди наложи;
Да га коље мајку нагонили. Ватра гори живо пече тјело,
Мајка гледа а с' душом се бори, Нико грђе не учини дјело
А Бугар је с брзометком двори; Ко Бугари у село Смрдону;
Живу Србу вадили су очи, Те нам грдну зададоше рану,
Па се смију ђе неће да крочи: Жива мужа и његову жену,
Нос, и уши, и то осијеку Димитрија и тужну Јелену,
У културном двадесетом вијеку. Скуваше их живе у казану.
Сваку жртву прије но убију, Како чудо раде код Пореча,
С квашенијем конопима бију; Свака српска гробница зајеча;
За то многи испред своје смрти, Ту Бугари Србе наморају,
Од зулума мора да полуди. Сами себе раку да копају.
Бије њина зликовачка рука; Па кад себе направи гробницу,
С једним метком ђеда и унука; Онда у њу угнај по тројицу.
Живој жени раскини мишице. Браћо моја, па закопај живе,
Па проврзи коноп кроз вилице. Доћ несмију сестре ни одиве,
Ох жалосне и несретне боље, Да их жале живе у гробници.
Њена дјеца сама себе туку. Ах, пропасти српској породици,
Крв мајчина по њима се стаче. То се њима још чињаше мало,
Грдна рана још Српкиње боли, Но шта им је на ум срамно пало,
Да су ови Татаро-Монголи. То се чудо вјеровати неда,
Ђевојкама и српским женама, Вјеруј брате, то када си гледа,
258
Жива Срба свежи за вилицу, На грдноме томе мучилишту,

Па у јаму спушта безданицу, Од ње срамно задовољство ишту.
Па у томе подземноме мраку, И можели човјек вјеровати,
Не спомиње ни оца ни мајку, Да су срамни бугарски солдати,
Само моли Бога за Солунце, Српске жене мртве силовали?
Да донесе у Србију сунце. Еј, штоли су Срби дочекали,
Тело своје чупа и прождире, Јел' истина, о велики Боже,
И најпотље од глади умире; Да то човјек урадити може.
Ту умире без никога свога, То је истина у Србији било,
Неправедно од крвника злога, Кад се у њој црно коло вило;
Без понуда и никога ниђе, Је ли ико у средње вјекове,
Грдну судбу пред очима виђе. Ка њих срамно очекива' звјерове.
Смрт јаднија каква може бити, Још су ово замашни начини,
Може ли је ико измислити? Да су ови срамотни злочини,
Нађе жену с чедом у рукама, Оба српска нагонили пола,
Њу и њега муче на мукама. Око мртвих да окрећу кола.
Да би звјерство извршили боље, Гледа свога сина или брата,
Надај мајку да чедо закоље, Гдје му вири колац иза врата.
И насилно крв са ножа пије Докази су истинити јавни,
Од свог чеда горко ка' од змије. Да су њини официри срамни,
А сад браћо да вам причам јаде, У Ристовцу у кола се свукли,
Што у дио Србијанку паде. Што су српски свештеници вукли
Како тако урадити смјеше, Упрежени у коњске кочије.
А од сестре без никакве преше, Што гој Бугар више Србе коље,
Окини јој и руке и дојке, Српску душу учвршћује боље,
И издахне од те муке горке; И што ти с више Бугар љути,
Па на томе не изврше жељу, Више Србин васкрснућу слути.
Да је тужну загрне у земљу; Пошље ове велике Голготе,
259
Сам се Србин воскрснућу оте. С Маџарима у кућу нам бану,

Воскрсење то је Бугар крио, Своме брату шљеме сагоресте,
Али га је Србин осјетио. Ал' оборит темељ не могасте.
Зато Србин натачен на плоту, Но на силу неситога гада,
Шаље поздрав Солунскоме Фронту. На борби се диже нова зграда
И сад тамо настадс јецање, Из ње дуга поникоше крила,
Бога моле да буде кретање. Лепша много но су прије била.
И Бугарин пред Србином цикну. Веј се Марко зват бугаром неће,
Кано трска кад вјетрови рикну. Више за вас руске нема среће.
Док се јави свето предсказање, Стидите се срамотни изроди,
Да мијења у Србији стање. Кад се скупе Словенски Народи,
На гробове нигђе прије неће, Кад Славија царевина буде,
Сваку вече гораху свијеће Твоја дјела дивљачка осуде.
И падаху са небеса луче. Протогеров, и зликовске вође
Глас одјекну и свијетом пуче, Нек устану кад суд страшни дође,
Сињу муња од Солуна града, Нек погледну сјенима у очи,
Проговори неумитна правда; Како мозак низ образе точи.
Ударише Срби осветници, Карканџијев, нека вади сабљу,
Побјегоше божји одпадници, Да представља пред сјенама паљбу,
Али спомен оставише срамни, Братске ће је поквасити сузе,
Ка' зликовци из проишлости давни, Он сам не зна шта живота узе.
Јер хиљада сто педесет више, Браћа наша када ово чуше,
Што гробова српских направише. У рају им запјеваше душе...!
Крв се братска потоцима лила, ........ Душе братске!
Еј, Бугари срамота ве била, Нек се стиди брат од брата,
Што покољее учињесте таке, Да му гробу нема мјеста
Без невоље у домове братске; Таман да нам Марка отму,
Грдну си нам направио рану, И тамо га више неста.
260
О, Борисе, Фердинанде,
Два бугарска великаша,
А знате ли није Словен,
Од Сгамбола Фети-Паша -
----- Покајте се браћо наша!
261
ДРОБЊАЦИ
Књаз Никола с Крновске Главице, "Ђе је црква књаза Владимира,

Посматраше Дробњак до Ивице И Друм римски преко Туњомира.
Ђе џамије нема ни тавнице, Ђе су били млини Немањића
Без вјешала турска код Петнице; И бијела кула Балотића,
На Пушини дробњачкој голготи, Грађевине гркиње Марије,
Ђе су многи остали животи. А огњиште Томића Илије.
Књаз питаше Алексића Мирка: Ђе извире вода Мукавица,
"Ђе посјече старога крвника — Ђе је била лавра Јеловица,
Смаил-агу од села Липника". И бијела црква Придворица,
"Ено онђе господаре драги, Због које су Дробњаци ходили
Врат пресјекох Ченгић Смаил-аги. Те Султана за ферман молили?'
На Мљетичку пољу под Ивицом, Ал' цар њима учиње на вољу,
Ал' погибе његовом кривицом". Да градити смију богомољу,
Онда пита Петровићу књаже: Крај зелена Арапова вира
"Ко би овде знао да ми каже: Да их нико са стране не дира?
Ђе су осам погинуло паша, Књаз је даље у питања иша:
Ђе је кула Косорић Оташа? "Ђе је рођен војвода Станиша,
То је био девети војвода Ђе долази Беришина Лука
Од те српске куће и порода. И зидине Караџића Вука.
Ко му чува ферман и челенку?" Ђе су двори Ђока Маловића,
Књаз залази у прошлост далеку, И крвава кула Караџића;
И питаше дробњачке памтише Ђе је кула Церовића Бана,
Што њихови стари запамтише: И Кекића Јова капетана.
262
И ускочка стара чардачишта,

И Морача тврда и Љевишта?"
Па сердара пита Башовића
И старога попа Головића:
"Јел далеко од овијех гора,
Развалина Момчилова двора
И гробница Шибалије старца.
И костури турски под Руданца.
На граници цар Отмановића.
Славни мрамор Трипка Џаковића?“
Онда виђе на Крново равно.
Мрамор један што је побљен давно
Од Никшића Вука Николића,
Од Дробњака Ивана Чупића;
Погибоше двије поглавице
Због пасишта и древне границе.
Онда старе развезаше приче,
Кад дробњаци поломише Криче
И како су потукли Бугаре,
На обали од ријеке Таре,
Силну војску цара Самуила
Што је пошла на Млечиће била.
263
РОВЦА И РОВЧАНИ
Дај ми причај Вило са Мојковца Од зулума у Ровца побјеже

За камена на крајини Ровца, За њега се много братство веже
Какви људи и земани бише Знам Гуриша када је јуриша
Од војводе Никше па навише. Са његовом ђецом Гуришића
Да запјевам пјесму роду своме На крваве Турке од Никшића
О Ровцима, о племену моме! Те одбрани лавру Немањића.
Причаћу ти, мој брате и друже, Па знам добро витеза и бана
Све истину чим се људи служе; Влаховића попа Радована,
Једнога сам посматрала дана, Часна му је окапала брада
Три велика српска великана: На бедеме никшићкога града,
И то: Марка, Рељу и Милоша, И с њим глава Милутина кнеза
Ка уз Ровца облак да је проша. И шесдесет Ровачких витеза.
Ручали су код Никшина сина, Ту је витез Радојичин Цоле
Ту је Марко прекива Шарина, Надмашио ровачке соколе,
Гледала сам војводу Булата Ту ја куках за дуго земана
Како јаше помамна алата, Докле Мутап стаса за мегдана,
Знам Вуксана сина Булатова Кога слави српска историја
Колико је с Турцпма ратова? Ка војводу уз Карађорђија;
Бог га ропства скадарскога спаси Те јашаше Кучукова вранца
Он му Олтар диже и украси Та велика личност из Ровца,
У врх славне Љешанске нахије Који онда на Видинско поље
На срамоту турске монахрије. Арапову јунаштву одоље.
И Богдан ти од Нахије кнеже На граду је погинуо Чачку,
264
Успомену остави јуначку, За витеза Бећковића Вуја,

Сахрањен је у Вујану Лаври Из малога села Дубокога,
Што зидаше Немањићи стари. Тај марио није ни за кога,
Па каква је касапница била Би ли иђе мегдана и боја
За вријеме Петровић Данила, Ђе тај отац Бећковић Мркоја
Кад акнуше турске паликуће Не посјече главу или двије
На Миљана и Васојевиће. Некрштене крви из Азије?
Лим је крвав тека до у Дрину, Па знате ли планинског Риса
Ту тридесет Ровчана погину. Испод пусте Сиљевице виса
Ту је ханџар Биљка Шеховића На тридес' би Арапа кидиса;
Погубио Павла Вучинића, То је Ибро кључаница тврда
Другом махну Асо потурица Јуначина са Петњега брда.
И погибе Глигор Пижурица, Па што бјеше Булатовић Арсо,
Трећом махну врхом од ханџара Ко је бољи оружје припасо?
И погуби Мира Барјактара Петар Први барјак му дарова
Барјактара и два перјаника, За његова дјела соколова,
Ала силне славе за крвника! На барјаку од злата јабуку.
Знам, гуслару, планинскога џина Па капетан Радивојев Вуле,
Јест Павића Ђиканова сина, Сердар Миро с Влаховића куле;
На Петњему брду што погибе То бијаху ровачки прваци
Ђе му војска ровачка изгибе. И паметни људи и јунаци
Ту Милосав Драшковић је први С ђететом су могли преданити,
С оштром сабљом огреза у крви, А с Царом су знали диванити.
У турске се шанце умијеша, Па родила мајка мегданџију
Соко сиви испод Требијеша, Ка силнога Мићова Хаџију,
Ђе Ровачки изгибоше Вуци Цару даве идагу на њега
И њега су савладали Турци. Те у Стамбол знаваху за њега;
Па гуслару, зар нијеси чуја
265
Тјеши була сина кад га нина Па барјактар Глигорев Јокица

А помиње свога душманина: И Поп Јоксим Минић са Смолица.
"Расти сине да си мегданџија У будућност који је прорица:
Био мајци ка Мићов Хаџија!" Да ће доћи вакат и вријеме
Па бјеше ли Срба ил' Турчина Да сви мудри људи онијеме,
Ка силнога Реџа Даничина? Да бит неће поста, ни омрса,
Колашинци кукагу на њега, Ни Великог Петка ни Васкрса.
Да је стрва главу Асан-бега, Друмови ће пожељети људи,
Знам, гуслару, кућића и соја Само ђаво ако се пробуди.
Мрка вука Божова Мркоја, Слава попу док је петраиља!
Ниђе не би мегдана и боја Па да знате Вуковић Васиља,
Што не скиде главу или двије Љуту злицу, Шуњов Вукалицу,
Соко сиви из села Ибрије, Два крсташа орла из Роваца,
Од Мутапа оста био није! Шта рађаху од Колашинаца,
Па Божина Булатовић бјеше, Кад сломише Цареву границу
Људске главе не бијаше љепше, У Липову, на Мигаловицу.
Ни јунака бољега од њега, Па још памтим два сокола сива
Ал' га Турци сасјекоше свега Вукасова попа и Јосифа.
У шанцима на Метеризима. Па кога је послужила срећа
Кад је Омер Брда заузима. Ка Милина из Роваца Бећа,
Не оста му барјак у крвника — Изнад Бара са горе Румије
С њим прекрише гроб војводе Мирка Морнарицу турску да убије,
Па што бјеше понос свога рода Па шест сина старога Пулете
Коћа Минић, Ровачки Војвода; Што у Јату ка орлови лете.
На сабљу је добио војводство Да у Лозну слазе Ћоровића
Да га славе Гусле и потомство, Шест хајдука с Локве Пулетића,
За јунаштво и заслуге своје А пред њима Живка Пулетина
Ровчани га уз Мутапа броје. Па ко не зна Бећа Зулетина,
266
Командира с Горњијех Роваца, Ал' ко ће их пребројати свијег,

Међу прве од Црногораца. Њина гробља до на морски бријег;
Па јел' било бољега витеза Не би Балзак у вријеме своје
Од Пурена Тапушкова кнеза Пребројио ровачке хероје,
Што је мога далеко да види, А не рука слаба и нејака,
Да јунаштвом племе не застиди! Да преброји толико јунака.
Па четири бјеху барјактара,
Као да су родом из Котара,
Вучић Марков и Одов Илија,
И Станојев Перо сератлија,
И Павићев Зека на Зеленка,
Па јунака Мићова Новака,
И старога Радошева Иша,
И каурин Новичин Бориша,
С њим рођака Маркова Милинка —
Све то бјеху људи и јунаци
И гранитни људски споменици!
Кад Ровчани избавише Куче
Из Пећине, из Мале Ријеке —
То су људске заслуге ријетке;
Ето тако, Гуслару, витеже,
Турска сила кад од свукуд стеже
И тако су кроз тешка времена
И Ровчани ка друга племена
Бранили се од турске најезде.
А гуслари, ка с неба звијезде,
Буктиње су били кроз стољећа
Те нас спаси пјесма и свијећа;
267
(ЦРНОЈ ГОРИ КАО) ЋЕЛЕ КУЛИ
Искушење баца људе с трона

Роба диже изнад Фараона
То је облак који небо кали
Гдје посрћу на нос идеали.
Ој, Крново, планино на гласу, Гледали су три српска јунака,

Не завиди гордоме Парнасу, И то: Рељу, Милоша и Марка,
Нит' је љепши нит на боље мјесто — Кад у Тару коње ућераше
С тебе видим Цар Јунака престо; Први Реља пред њима бијаше,
Малесију до морскије страна, И ето их од лавре Мораче.
Ђедовина Кастриота бана, Низ Крново куда Марко рече,
И Комове, хајдучке домове. Да у Скадар стигну трећу вече
Видим Јавор и древну Авалу, Крновом је краљ Вукашин преша,
И Дубровник на морску обалу. Под оклопом с Момчилова леша,
Изнад тебе, лете орлушине И проведе уплакану змију,
По врх гроба Вука Лопушине, Те му роди Марка и Андрију.
По неки му на мрамор почине, То Вукашин није него ђаво,
Ка дијете на кости очине. Никад није знао шта је право;
Преко твојих брегова и поља, Тура руку преко Јевросиме,
Колико је прошло самовоља; А још двори Момчилови диме —
Пређе војска преко кланца твога, У згаришту војвоткиња млада,
Сулејмана Величанственога. И заовин перчин са врх града.
268
Видосава, малоумна глава, Да ме опет отму од Турака!"

Издаде му онаквога лава. Не шћеше га отети Дробњаци
На свој понос и поштење пљуну Лазар на њих црну клетву баци,
Да би сјела под краљевску круну, Да и данас стоји анатема,
До које је краљ Вукашин доша Те старога берићета нема.
Кад је смака Царевић Уроша. Пјева Лазар про Краљеве горе,
Закла своје у планини кумче Да се мало Турци заговоре,
Да се славом земаљском обуче. Дако ико чује од хајдука
Ал' те мрље са његова лица Да га спаси од смрти и мука:
Опрала је ријека Марица. "Исјечена горо немилице,
Јевросима за брата Момчила Ђе ће горске кукат кукавице?
Зашто није низ бедем скочила; Мрки вуче ђе ћеш завијати,
Низ велике планинске литице, Мајко моја, ој ли закукати?
Но бит љуба братскога убице — На што соко пилад да излеже,
Тако су јој српске рекле мајке Зашто Марко Шарца да привеже?
Кад је с краљем прошла кроз Дробњаке! Уза што ће Мујо да се пење,
С Крнова је Оташ Косорићу Да посматра Котаре и Сење.
Отишао крваву Никшићу, Куда ће се српске чете крити,
На састанак Махмутбеговићу, Ђе ће Новак мрко вино пити?
Грађевину царску да честита Виле горске ђе ће зимовати,
И да пашу за Илију пита. Ђе ће Србин бадњаке убрати?
Три су пута Турци од Никшића На што ће се небо облачити?
Проводили Пециреповића, Шта ће љетњу кишу привлачити?"
Уз Крново свезаније руку, Лазар тако рече и утече,
Но на равну Беришину луку, Вук се горски без ране не хвата —
Ђе бијаху на скупу Дробњаци; Ал' Лазара код планине Гата,
Пјева Лазар: "Благо мојој мајци" Уби турско у срце олово,
Ено браће, мојијех Дробњака, У зло мјесто, у село Гарево.
269
ЦРНОЈЕВИЋИ
Шупље брдо кроз Гацкове Греде Жали ђецу Вука и Лазара,

У Крновске припада легенде; Опомиње Ива господара:
Бор с гранама ту може да прође, "Црни вране с Обода Иване,
Јел' то вода могла да проглође, Што издиже ђе је смрти ближе,
Ил' је створен у доба глечера, Ђе се гине од планинске тмине,
Ил' је ђаво отоле вечера? Од љутијех гуја и олуја!"
Ту је Иван, Зете земље глава, Кука стара да не може више,
Пројавио пет хиљада брава; Нити лише Ђура ни Станише.
Те се и сад, ето кад је било — Види јадне кнежеве књегине,
Зове Иван-бегово бројило. Кукавице куми и преклиње —
Ту му близу бијаху катуни, Кад год љети тудије налете,
Сваке среће и богатства пуни; Да се ђеце Иванове сјете:
Докле тога господара Зете, "Док огрије сунце, умукните,
Једну вече зла судбина срете. Те ми ђецу зором не будите".
Довурља се змија из језера, Кука Мара престајала није,
У колиби беговој вечера, Иван-бег се од јада не брије.
И закла му, стоји у предању, У знак туге Иванова двора
Двоје мушко дјеце на спавању. Од Зете се прозва Црна Гора,
И данас је српске мајке куну, Али Иво од велике жеље,
Што и Станка тада не запуну. Копа ружу у сред Зете земље,
Кука јадна Иванова Мара, И носи је у пусте бобије
Сву планину у тугу претвара, Да културни споменик побије
Више глава два будућа лава.
270
И та ружа Ива господара, Црну Гору на душу је мака,

И дан данас расте и беара, С турском силом сама да се јака,
Опомиње на прошлост далеку, А он да се снебива кроз Млетке,
На Ивана и жалост велику. Без јуначке сабље и челенке,
Да бит неће вакта, ни вијека, Без престола и поноса свога,
Да помири змију и човјека! И очина орла двоглавога;
Но та змија и то њено клање, Те остаде Душанова круна
То је било неко предсказање, У олтару, два вијека пуна,
Да ће Иван и држава Зета До Данила, књаза Петровића —
Нестанути са карте свијета. Он под круну сједе Немањића!
Ивану се тако и догоди, Под њом срете силу Омерову,
Он у кућу црну срећу роди; Под њом доби мегдан на Грахову.
Станко оде те се поислами, Са њом поби Црној Гори међе,
Ђура жена у Млетке премами. Она после у насљедство пређе.
Не шће ова млетачка одива Кад нестаде Краљ Никола Први
Под Ловћеном останути жива, И српска се круна обестрви,
Да се зове "Балканска царица" И с њом сабља Милутина краља,
Властелинка, али незналица! Која пола Цариграда ваља.
Кад на Ђура муке навалише,
Од Стевана и брата Станише,
Иванов се Ђуро поколеба,
Те отиде тамо куд не треба —
У тазбину, у вучју јазбину,
Гдје је живјет сиромаху мана,
А не горском лаву са Балкана.
Није ишло великоме књазу,
Да са женом живи на миразу,
Код пунице, туђе баксузнице!
271
МАРКОВ САН
Давно некад у стару времену, Марко руку преко сабље бачи.

Изби јунак на коњу шарену. Мрко му се чело наоблачи.
Бојно копље носи на рамену; Смркоше му два ока у глави,
Објесио топуз на Шарина, А брци му панули по трави,
С друге стране, у мјешину вина. Покрио се кожом од међеда,
Одја Шарца на Крновско врело, А хрт режи, птици прићи не да.
Из бисага извадио јело. Тако Марко изгледаше мали,
Шарац пасе по Крнову траву, Као вјетар бедем да превали!
Марко глође од јелена главу; И ту заспа два дебела сата;
Онда сврну од угича плеће. На сан виђе змију око врата,
А око му низа њ'га полеће, Бјеше змија страшна и дугачка,
Јер је Марко знао да тумачи Прождрла му сабљу до балчака.
Сваки биљег шта на плећу значи. Од тога би други да полуди,
Зна кад нема у чашици раке Ал' се Марко из сна не пробуди,
Ни за стругом мала и наваке! Него поче опет да снијева,
Виђе Марко у плећу лешине, Ђе аждаја на њега зијева.
И да кућа нема старјешине. Виђе воду где лешеве ваља,
На крст црни најали облаци; Позна сабљу Вукашина краља
Марко голу кошчурину баци — И мач љути војводе Угљеше,
Онда леже на рудину траву, С њима Гојко, алај-барјак, бјеше.
А на топуз наслонио главу. Узела их вода на матицу,
Поред њега бојно копље лежи. Низ крваву ријеку Марицу.
Шар-планинац поред њега режи:
272
Онда виђе крваву Ситницу,

И три цара у једну гробницу;
Једна мртва глава проговори,
Куне Марка и нешто га кори.
Марко у сну ка помаман скочи,
Мисли змија да му вади очи.
Јекну Марко, планина се стресе,
Па мјешину устима принесе,
Мрке брке на страну разгрну,
А грло јој у грло обрну.
Попи Марко седам ока вина,
Прекрсти се, поја на Шарина,
Јер је Марка оправила мајка
Да он види гроб свога ујака.
273
ДВА КРАЉЕВА ПУТА
Гром стравично са Ловћена сиђе Јер уд'рише сви једногадана.

И удара у которске тврђе. Да Србина гоне са Балкана:
Други јаче са Калемегдана — Свадише се по Балкану војске,
Боже мили стравичнијег дана! Крв се стаче у потоке. морске,
Јер то муња није ни громови. Наваљују преко воде Саве,
Него српски с два краја топови — А други се око Дрине даве.
Два Србина и српска владара, Прегазише и Дрину и Саву,
Ударише на бечкога цара. Уљегоше у српску државу.
Ал' Турчина наговара Ћаба, Из облака тврда бије крупа;
Рачун му је да помаже Шваба, Српска војска поче да одступа.
Јер жељаше земље и равнице, Јадни народ оста у пламену,
Од Мојковца па до Ђаковице. Да погине на своме камену,
Жели Скопље и Једрена града А краљ Петар пјешке на опанке
Што му бјеху кључи Цариграда, Крену војску про Србије мајке:
А Њемачкој у предмету стоји. Нити гледа крша ни планина,
Да судбину Словенима кроји! Смислио је некуд про даљина.
А Бугарска кидиса на брата. Да он тражи своју ђедовину,
Затвори му од истока врата. Душанову стару царевину.
То заиста не бијаше шала Арбанашке прегази врлети,
Два-три царства велика устала, Хоће грдне ране да освети,
То би доста Америци било. Мре му војска од глади и пута —
Да је тада на њу заратило; Аох. браћо, нама по сто пута!
Војску храбре два краљева сина.
274
Два сокола сива из планина, Да наново тражимо слободу!"

(У шајкаче с мора тече вода) А регрута шест баталијона,
И та сила про свијета оде. У руке им Скадар и Бојана;
Црногорци на границу гину. Надају се да одступе мору
Док им браћа из Србије мину. Да наново траже Црну Гору.
Ту не жали сваки да погине Но врховни команданти војске,
Да му Швабо путе не прекине, Запливаше у пучине морске,
То свједоче брда и главице Не пазише на клетву, ни бруку,
Од Ловћена па до Брегалнице. Нит' народну претрпљену муку —
Крвав Божић славе на границу Побјегоше сами у Французе
Док дођоше у шер-Подгорицу Губале их сиротињске сузе.
Да одсудну употребе битку. Оста војска и народ цијели,
Да не падну у руке крвнику. Те их туђин клети уцвијели.
И још наду некакву имају. Црна Гора и слобода њена
Швапске пушке с Ловћена пуцају?! Сад постаде раја потлачена.
Ал' чим војска за те јаде знаде, Историјски косовски војници
Ловћен Шваби да у руке паде, Постадоше тужни робљеници.
Онда војска своме краљу јави: Оста барјак Бошка Југовића
"Немој чекат' да нас душман гњави, У Биљарди, кући Петровића
Но нас води преко океана, И с њим сабља Црнојевић Ива,
До граница краља Талијана, Која прије у ропству не бива!
Да идемо низ Македонију, Оста круна Великог Душана,
Да згазимо земљу Бугарију, Од трећине свијета слушана,
Која нама ископа гробницу И остале успомене наше
И заузе српску престоницу; У ропство се крвницима даше.
Брат нам сваки из Србије мину, Тешко кући кад изнутра гори —
Ми нећемо да нам сами гину — Тако дође пропаст Црној Гори!
С њима ћемо у ватру и воду, Не би Швабо дошо довијека
275
Да не букну крвава ријека,

Те опали брда и границе
Еј, Бугари - братска касапнице,
Што срамнога послушасте краља,
Те вам образ узе и окаља!
276
СМРТ КРАЉА ПЕТРА I
Разбоље се Краљу Петре Први, "Ево књиге, браћо моја мила,

Од старости, од тешке болести; Што је земља небу оправила,
Има старцу осамдесет љета, Љуб'те слогу, молите се Богу,
Не одваја главе од кревета, Нека буде као што смо рекли,
Нити може без туђе помоћи, Да чувате ово што смо стекли,
Од постеље до трпезе доћи! Крв толику зашто смо пролили,
Јер је тешко претрпио дане, Душаново царство обновили,
Проша многе борбе и мегдане, Коме опште добро није мило
Сто га јада било у животу, Све му црно и несретно било!
Преживио Албанску голготу Александре, мој милосни сине,
И побио Југослав'и међе — Бог нека те чува са висине,
Што то нико није мога пређе! Пази, народ треба да се чује,
Није шала осамдесет љета, Нека себе срећу одлучује.
Проћ' толико мука и терета, Вјерске мржње и неједнакости,
Ни панути, нити посрнути, То су старе безумне глупости!
Нит' поштење људско натрунити! Ту немојте да будете прости,
И сад ево са смртне постеље, Ми смо браћа једне народности.
Већ последње изговара жеље: То изусти - а душу испусти.
"Браћо моја и господо драга, У рају му света душа дође,
Већ је моја изнемогла снага, Ту Лазара и војводе нађе;
Ја болујем, хоћу умријети, Милош сједи до Лазара први,
Но аманет остављам вам свети; А Вук пао и лежи у крви.
277
Бошко барјак више Цара храни. Сви се љутих извидаше рана,

Под барјаком борци одабрани; Онда Лазар дозива Стевана:
Из љутога косовскога боја, "Да виш' сине, овога јунака,
Све јунаци Душанова соја. Каже нема у Призрен Турака!?
Бијаше се Марко поизмако, Краљ је ово, Петар му је име,
Сједи Марко ни бриге га није, Хајде да се изљубимо с њиме.
Марко вино уз рамазан пије. Сви се с Петром изљубише редом
Но кад Петар пред Лазара стаде Марко иде, а све пије гредом.
И нешто му из њедра даде, Пред краљем се Марко поклонио,
То бијаше књига шаровита, А он му је гријех опростио,
А Косанчић узе да је чита; Зашто није на Косово био.
Ова књига шаровита каже, И Краљевић пита за Прилепа —
На Косову Турци да не страже. "Кад је нестах ко је вино сипа?
Но су срећни наступили дани. Јел' ми Шарац вина докучива?
Признали су браћа, Муслимани. Јел ми Муса ишта поручива?
Да смо једне крви и племена, Кула моја у каквом је стању,
Но су крива проклета времена — Газе ли ми Турци по орању?"
Те смо џабе крв невину лили. Онда Реља од Пазара рече:
Сад смо браћа као што смо били, "Не будали довијек, човјече,
После много проливене крви Као што си научио вазда,
Нико нема потоњи ни први, Ој' и амо да се правиш газда!"
Свак вјерује у братство и слогу Цар се смије и војводе знане
Како хоће нек се моли Богу! Онда рече стари Југ Богдане:
Када ово витезови чуше, "Ево има пет стотина љета
Онда њине запјеваше душе: Не гледасмо бијела свијета,
"Слава Богу на небеска поља, Сада ево видимо на очи,
А на земљи мир и добра воља". Нека који од војвода скочи,
Нека узме оне гусле старе,
278
Да нас мало охрабри Лазаре!"

Да ви'ш једног војеводе млада,
Тек га брци тргнули и брада,
Згодан као нагоркиња вила,
Та је младост на Косову била.
То бијаше Орловићу Павле,
Виле су га Орловићем звале!
Гусле узе, а отрије сузе,
Кад запјева на оном свијету —
Чак су Турци чули у џенету:
"Царе Лазо и властело многа,
Да пјевамо, да славимо Бога
Који изли своју милост благу,
На нашу нам домовину драгу
Те сад неће Европу молити,
Какве ће им законе кројити!
Црна Горо, лучо нетрнута,
Хвала тебе по хиљаду пута —
С тебе нам је долазила зрака,
Те претече живот у јунака!
Кад је Павле са гуслама престо
Петар сједе с Лазарем на престо
И његова достојанства с њијем
Те га зову Петром Великијем!
279
КРАЉ НИКОЛА И ЊЕГОВА ЂЕЦА
Пошто народ Црне Горе паде Да он гријех свога оца плаћа,

У велике оковане јаде, Као сужањ струну у тамници,
Али народ више чудо виђе - Ђе и многа браћа Црногорци.
Петровића ниједнога ниђе. И на њега почину несрећа
Није шала низ великих љета, За вас гријех куће Петровића,
Од кад ова српска лоза цвјета И свој живот даде на мукама
И уз Ловћен замотава гране, За туђ' гријех - у бечким рукама.
А мркије Црногорци бране;
Од олује и од жеге вруће,
Да тај украс не пушта из куће.
Па сад ево у најтеже доба,
Краљ одведе своја сина оба.
Не погледну на Лазара брата
Како срете Султана Мурата;
Нит' погледну браниоце своје,
Како с њиме изломљени стоје;
Нит' народна да спроведе права,
Што га шесет љета одржава.
Само Мирко оста на сриједи,
Да да живот у људској биједи.
Болест му је здравље нарушила,
И дивна се младост осушила.
Остави га и отац, и браћа
280
СКУПШТИНА У ПОДГОРИЦИ
Књигу пише скупљена господа Гледасмо га у великој жељи —

Изабрана по вољи народа, Што је хтио, сви смо хтјели тако,
Из бијела Подгорице града, У рад његов нико није тако.
Ђе је негда цар Немања влада. А кад нам је окренуо плећи,
Па је шаље Карађорђевићу, У највећој аустријској срећи
Владаоцу, српскоме племићу. Од тада је изгубио мјесто,
А та књига овако му пише: Ђе је славу добијао често.
"Ми видимо нема ропства више, А ми данас, у име народа,
Данас ево у здравље војника, Црногорци —јуначнога рода,
И вас, краљу, правога ратника, У јединство ми први идемо
Слободни смо сада да речемо, Па да моћни и јачи бидемо.
Себи краља свога да стечемо. Црногорске и Србе и Турке
Од Косова до овога дана Ми у ваше предавамо руке.
Не мицасмо сабљу са мегдана, Мис'о жељна што је Црногорца,
Бисмо вјерни земљи и владару, Краља Петра ставит' владаоца.
А живјесмо ко вук у омару, Овај народ жељно јавља вама,
Без путева и без удобности — Краљем Срба проглашен си нама.
Све трписмо без самосталности. И сви вјерну клетву полажемо,
То је вама познато и јасно, Да ми Петра Краља помажемо;
Да тај живот није држат ласно. А ми у вас полажемо наду,
Ми имасмо храбра владаоца, Кад уредиш у Београд владу,
Чувенога Срба-Црногорца, Нећеш наше заборавит' крше,
Док је био вјеран овој земљи, Ђе с' отмице и прогони врше;
281
Ако буде изрода којега

Да он цара вријеђа својега,
Милост ваша то ће опростити,
Заведени сви се покорити.
Живио нам ти честити царе,
Наша надо и велики даре!
Живио нам наследник будући,
Сачува га Господ свемогући!
Црногорци - љубимо ви дјела.
Никаква их сила не отела!
Црна Гора и Санџак цијели.
Скупа ваше заслуге цијени,
И сретни смо, нико досле тако
Кад виђесмо српску земљу 'вако:
У јединство и велику слогу
Шта нам силе и душмани могу!
Јер петнаест милиона више,
Становника биће да се пише;
Све уједно и на једно мјесто,
Еј, Душане, давно ли си несто!
Сад у Петра гледамо Душана,
Брат да му је, е зар му је мана.
Добро доша нови Немањићу
Јужни царе Карађорђевићу!"
282
ПОСЈЕТА КРАЉА АЛЕКСАНДРА ЦРНОЈ ГОРИ
1925
Боже један на свему Ти хвала Што остави ђеци потурица.

Шта то ради Црна Гора мала? Или Пушка невесињска пуца?
Ево има дана неколико Ил' се Јаков из пећине брани,
Све се дигло мало и велико, Или гракћу по Грахову врани,
Сва се села у вароши крећу — Ил' на Скадар Краљ Никола креће
Чобан виче: "Ни ја остат нећу." Од тог бити ни једнога неће.
Гроб се тресе пјесника Његоша То припада далекој прошлости,
Као да је Свети Саво доша. Него хоће Његошеве кости
Шта је ово, ко то може знати, Црна гора да на Ловћен диже,
Рус и Јапан да неће да рати, Па Велики Александар стиже.
Па да буде што бити не може — На ову је светковину доша
Црна Гора Русе да поможе!? Да на Ловћен изнесе Његоша,
Или Острог Црногорци бране. И још Црну Гору да обиде,
Ил' је борба у Љевишке стране. Да га браћа Црногорци виде.
Ил' Требјесу запалише Турци.
Или Жабљак харају хајдуци, А с Ловћена црногорска вила
Ил' је Драшко из Млетака доша. Пут истока раширила крила,
Ил' Брђани лелечу Његоша, А просула перје по олтару
Ил' на Обод Иван Беговића Па овако збори Господару:
Дијеле се два Селимовића, "Добро доша нови Немањићу
Па се браћа завадила драга (Александре Карађорђевићу!)
Око пуста Селимова блага Чекају те ове Горе миле
Које су те сунцем задојиле,
283
Да посјетиш Твоје родно мјесто Пред гробницом Миљанова Марка

Ђе је био Цар Јунака Престо, Доцкан ће га српска родит мајка!
Ђе се некад краљеви купише Колашинска да видиш вјешала,
Па иако неће никад више, Крв са земљом ђе се мијешала.
Да Пољану видиш Обилића Ђе је Реџић с неколико друга
И Биљарду, кућу Петровића, С конопа се Аустрији руга,
И манастир Иван-Беговића Па да видиш ријеку Морачу;
Ђе година триста или више Шанске буле и сад на њу плачу
Велики се јунаци купише. И Морачу куну и Љевишта,
Но кад кренеш из Србије амо Ђе су била грдна разбојишта.
Једну часну молбу да Ти дамо; Ту је лавра Немањића стара,
Познаће те Руговску клисуру Ту су кости Мркоја Сердара
Ђе си страшну преживио уру И витеза Шуше Барјактара.
И провео Војску и Армаду — Па посјети једном у вијеку
За то добро Црногорци знаду, Великога Вожда колијевку,
Покољења ако им признаду?! Великога Вука Караџића,
Ту ћеш видјет' Мојковачке горе. И војводе Петра Бојовића.
Одакле су први зраци зоре И Миљана од Васојевића,
Обасјали домовину нашу И Стевана сјеничког војводе —
И спасили династију Вашу. Кад ће да се таки људи роде!
Па да прођеш кроз седморо брда. Кад у стару дођеш Подгорицу,
Што су била кључаница тврда Казаће ти Римску престоницу
Црне Горе и Њене Слободе, И зидине на Рибници води,
Да гроб видиш Дрекала Војводе, Ђе се силни Цар Немања роди.
На граници Албаније стражи, Отоле те пут у Острог води
Нити спава, нити смјену тражи! Да с помоћу великога Бога
Па град Медун у крваве Куче Пијеш Свете воде из Острога,
На коме се покољења уче, Да целиваш Старца Чудотворца
284
Великога Срба Херцеговца. То су били полутурчењаци

Он не гледа ко је каке вјере, Ал' велики људи и јунаци.
Само од зла руке ако пере! Да гроб видиш Рамова Новака
Па да видиш Никшић и равницу И Стојана на гласу јунака,
И у њему јуначку гробницу, Који страже код кланца горскога
Стару триста и више година, Задужбину Цара Московскога.
У њој глава Никца од Ровина, Па кад кренеш из града Никшића
Косорића Војводе Илије Да посјетиш кулу Шибалића,
Што их Бедем у њедрима крије. И јуначко племе и крајину,
Тај је Бедем гробница крвава, Нагазићеш Крново планину.
У њој шесет ровачкије глава, Крново је планинама лука,
И ускока Лопушине Вука, Оно памти Лопушину Вука,
И хајдука Котлице Мијата, Кад је турске торине бројио
Попа Мила, витеза крилата, И тридесет струга затворио,
И Спасоја Попа Вуловића, И ту су га посјекли грађани
И старога Бана Јеринића. Ако су га издали брђани.
Још, колико људи и јунака — Па ћеш видјет Гору Ћеранића,
Та је глава освећена свака. Ђе су некад Турци од Никшића
Зидине су крај Ншиића града, Издизали са триста буљука,
Ђе је некад Бан Угрене влада На срамоту чета и хајдука.
И велики бан, војвода Никша — Ту је близу поље Лукавица,
С девет сина на Ћабу је иша! Ђе још кука горска кукавица
Нема више Моштанице града, И нариче Турке од Никшића,
Упоришта Орловића Рада. А проклиње Радојев Савића.
Сурвао се бедем од Никшића, Па кад будеш кроз Племе дробњачко,
У коме је кућа Мушовића Кроз гнијездо људско и јуначко.
Управљала три вијека више — Ту ћеш видјет пољану крваву
Црногорци док их разурише. Ђе је Ченгић изгубио главу.
285
Ту Дурмитор облацима смета Ту Пећина Даковића има,

И издиже главу до планета, Ђе се Јаков клао са Турцима.
У његове крше и точила — Ту ћеш чути о Вучјему долу,
Ту су двори Војводе Момчила. За три паше и Књаза Николу.
Ту га изда љуба Видосава. Да починеш на крваво Чево,
Ту је некад син Немањин Сава Ђе је Никац кроз ордију пјево,
На Дурмитор закрстио воду, И под шатор погубио пашу
Те ј' остала прича у народу Да слободу не угаси нашу.
Али то је вјеровати мука, Па споменик Пророка Илије
Код те воде да чупају лука У врх топле Љешанске нахије.
Што посади Немањића рука! Шта га Вуксан Војвода подиже
Ту су кости хајдука горскога, Кад из ропства скадарскога стиже.
Барјактара Вожда Тополскога, Да с Ловћена изнад Црне Горе
Великога Шибалије старца Бациш поглед на Јадранско море.
И костури турски под Руданца. Да те жеља од Солуна мине
Ту је лоза Вука и Цвијића Александре, наших гора сине.
И Војводе Трипка Џаковића, Приђи, види гроб књегиње Зорке.
Ујчевина Марка Краљевића. Твоје мајке, дичне Црногорке —
Можеш видјет с планине Ивице Што ти поји рајским пићем душу,
И у Пиви Лазара Сочице, Па се нађи на селу Његушу,
Сјетићеш се Мирка Алексића Ђе је лоза куће Петровића
И војводе Шуја Караџића. Од старине од Ераковића,
Кад Дедага бану из Липника, Ђе је Његош рођен и живио
Тражи главу Алексића Мирка, И цијели свијет задивио.
Ускоци му војску растјераше Но, најприје, на пољу Цетињу
И о томе пјесму испјеваше. Посјетићеш велику светињу,
Па Граховске да видиш потоке, Светитеља Петра богомољца
Ђе су у бој ишле Црногорке. Што запопи Његоша синовца,
286
Он је један у свијету био

Што је клетвом народу судио.
То изрече са Ловћена Вила,

Сави своја у пештере крила.
У то доба на Ловћен планину
Александар бритку сабљу скину,
И Албанску с грла споменицу
Код Његоша стави у Гробницу,
Да преноће у знак захвалности —
Ту код Рада Томовога кости...
287
ПОЛОМЉЕНА КРИЛА
(Српске погибије)
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Поломљена крила
ВИТЕШКА СХВАТАЊА
Скупиле се виле из облака Ту су виле пјесму саставиле

На Језеро црно код Жабљака, За јунака родом из Дробњака
Ал не сједе ђе и друге жене Поручника Жугић Божидара
Но на јеле и гране зелене. Тако ова пјесма изговара:
Дивиле се језеру и води
Ђе су стари гледали народи Имал ишта љепше од поштења?
Да аждаја зобље лаке срне Ил правије од јавнога мнења?
А лав гдеда и кожа му трне! Нит прошлости ка' у Црногорца
И жедан се са језера врне. Нит од рата вишега зликовца,
Ту змај плива и крилима лупа. Од изрода нема више хрђе
Ту се некад Цар-Јунака купа, Нити ништа од лакомца грђе
Ту је утве Момчило ловио Коме није домовина мајка
Ту је Марко Шарина поио. Ту човјека нема ни јунака.
Ту је некад Краљ Вукашин први Ко се стиди мајчина млијека
Прао руке од невине крви, Он ће бити ништа довијека.
Кад запали Момчилове дворе Јел' имена љепшег од јунака?
Њега уби, љубу му сагоре! Јел' најцрња самохрана мајка?
Ту је једном код тога језера — Као она под Краљевом Гором
Краљ Тополски под јелом вечера. Која кука увече и зором
Такве горе, планине и воде Код четири синовска мрамора
Нема што је земље и природе Јадно мај'ко јадна разговора
Нити љепше рибе у Охриду Мајка Мара Жугић Бажидара
Ни харије куда људи иду. Од Жабљака из Новаковића
289
А унука Тривка Џаковића Пред вратима њемачкога тенка

Ако кука јест јој за невољу Генерал је својој пратњи река:
Јер изгуби на Бачкоме Пољу ,,Вас ће свијет Хитлер да посвоји
Четвртога сина Божидара Ни Русије више не постоји
С кукањем се стара разговара. Прегазиће западне народе
Све ће морске замутити воде
Кад је оно мјесеца априла Прегазиће у Азији Кину
Нечувена катастрофа била Док Јапанска острва размину,
Четрдесет и прве године И посједе афричко богатство
Кад је оно преко Војводине И на Нилу абисинско царство
Оступала војска са границе И Хитлер ће велики Месије
Низ велике Панонске равнице Заузети поља од Персије,
Од Барање и Батинске скеле А у руке сву Европу има
И бјеху се двије војске среле А не да се ми боримо с њима.
Код Петровца и села Гложана Но да овђе савез потпишемо
Војска силна и наоружана. Барем војску да курталишемо!"
Ђе Мађарски тенковски пукови Ал не виђе планинскога вука
Кидисаше ка гладни вукови Из десетог посаднога пука
На посадни пук Југославије Поручника Жугић Божидара
Бој крвави поче да се бије. Који ће му срце да распара.
Док ево ти изрода племића К' њему Жугић приђе и завика:
Генерала Неваљаловића ,,Ђе да љубиш у сабљу крвника
На преговор Мађарима оде Зар то раде људи и јунаци
Би за "Голеш" војску да засводе. Да се смијеш домовини мајци
Смијући се с крвницима љуби И њеноме јаду и пропасти
У част тога што државу губи. Кукавице који немаш части
Ти што много не видиш далеко,
Губало те мајчино млијеко
290
Са којим те узалуду храни А настаде грмљава и јека.

Зар се тако домовина брани? То нијесу бомбе но чудеса
Да ли игђе у Уставу пише? Кад тенкове дижу у небеса.
Ко би има право да потпише То је први поткопати лагум
Акт срамотни капитулације Под брљави мартовски споразум!?
Испред наше словенске нације Сва тенкозска посада изгоре
Окле Хитлер да буде Месија? Ту погибе витез Црне Горе
То је нека свијецка бестија, Мећу војске тридесет хиљада
Он ће на нос брзо да посрне Ка Синћелић код нишкога града
И грдан се са бојишта врне. Момче младо двадест и пет љета
А ти који ие знаш да се стидиш Обилићу оба ти свијета
И толику срамоту не видиш Одликујете овога витеза
Ђе ме с тобом црни ђаво срете, Са легијом Косовскога Кнеза!
Доле скидај сабљу и палете Но како се та крајина зове
Да непуцам у чин и у звање Која такве раћа витезове
Но издајник један да је мање То се зове Црна Гора мала
А ти Швабо што му руку стежеш Што је много витезова дала
Код њега ћеш у брлог да лежеш Тога дана у њега је била
Код овога нашега изрода Десна рука Принципа Гаврила
Издајника земља и народа". Мушко срце Никца од Ровина
Стаде писка аутоматика А љепота Југовић Војина
Ђенерала уби издајника Тврде очи Костреш Харамбаше
И маџарског жбира пуковника. Мјесто Шарца да тенкове јаше
Обојици прси изрешета Све то њему горске виле даше
И одјекну витешка освета, Оличење величине наше!
Па момачки на врх тенка скочи
Вала збиља хајдучкијех очи!
Бомбе баци под куполу тенка
291
ПОГИБИЈА БЛАЖА БОШКОВИЋА
Једна кобна септембарска ноћ 1912. год.
Послушајте, браћо моја мила. Изнијети свијету на видику,

За ноћ једну каква ли је била; Да докажу чија уби стража
За ноћ једну срамну и ријетку, Брђанина Бан-војводу Блажа.
У крвавом двадесетом вијеку.
Та ноћ и сад страшно дјело крије, Бијаше се облак диго густи
За њ'га нико одговара није. Арбанију земљу да опусти,
Кад су оно државице мале Да покаје витешке гробнице,
Као средство мегдан изабрале, Владаоца зетске престонице;
Да с оштријем гвожђем на попришту Ал' то морска облачина није,
Своја права у султана ишту. Кроз гудуре љуте Арбаније,
Црна Гора зато прва крену Нит' је тама панула толика
Но слушајте злу судбину њену: Него двадес'т хиљада војника.
На првоме ратноме конаку То је одред Зетске бановине
Враг донесе судбу наопаку, Тражи Скадар или да погине.
Јер проклета „косовска вечера" Но та сила сама не бијаше,
Свуд Србина наоди и ћера. Пред њом соко тица летијаше,
Па и ове историјске ноћи Оштру сабљу у рукама стиска,
Смје у логор црногорски доћи, Па га стоји кроз облаке писка.
Те се српска не укрца војска, Крсташ орле крила гвозденијех,
У бедеме паше Скадарскога. С војском бану накрај Арбаније,
Све се ниже двадес'то столеће, То бијаше витез и племићу,
Ал' то панут у заборав неће, С Орје Луке Блажо Бошковићу.
Но ће гусле ту крваву слику Мрк каурин што га није лако —-
292
Е Јадан ти Бан-војвода Јанко Навукао чизме с врх местава,

Мрка брка а мркога лица, Свиленим се пасом обмотава.
Страшна чела поврх трепавица. За пас меће љута самокреса
Зорна стаса широкије, леђа Што стријеља орла под небеса,
Рекао би — Срђа Злопоглеђа. Троје тока једне по другијем,
Два му ока горе ка' планета, Описат' их добро не умијем,
Зоран јунак овога свијета, Једне слите а друге су вите,
Црн му перчин бијел, врат прекрио А треће се као злато свите;
Ка' да му је црн гавран засио. Све то бјеше навалио на се
Када дија гора се савија, Па по њима од сабље кајасе.
А кад збори, модар плам избија На кајасе сабљу на гајтане
А кад зубом бијелијем шкрине Што је била цареве катане.
Би рекао да жив огањ сине. Но кад Султан ратова на Кроју
А у злато замотао тјело, Скендер-бег је задоби у боју,
На њему је војводско ођело; Но кад неста Кастриота Ђорђе
До тјела му од риса вањела Њему сабља на Цетиње дође,
Да га чува преко Бардањела Ту је виле од хрђе чуваше,
У случају студеније дана: И данас је Бошковићу даше —
Па кошуља која није ткана Да он с њоме по старински мане
Но од златне жице преплетана Као некад Скендер беже бане.
А низ бедре од чохе димије Па на грло крст рускога цара,
Ширит златни до кољена бије, Што на исток сунцу одговара,
У џамадан прси запучио, И најпотље ћурак од међеда
Из Стамбола што је поручио; Да му злату зарђати не да.
Златне гране притиснуле свега, Још на главу калпак и челенку,
Ни султан га не носи љепшега. Па пред војском бану на зеленку.
Па по њему од злата доламу Оштру сабљу баца у облаке,
И сто пуца на јелеку саму. У бијеле дочекује руке,
293
Но ево ти несретнога часа, Зато добро чујте Црногорци

Кад Бошковић под Фундину стаса, Нек послушност царује у војсци,
Ту велику војску улогори, Да не реку с мора Талијанци
А ратне им налоге отвори: Глупи ли су словенски Балканци.
„Чујте, рече, браћо Црногорци, Што ће нама војна дисциплина,
Витешкијех јунака потомци. Ми имамо адет од старина,
Ја сам срећан што м, у дио паде, С чим чувасмо Црну Гору нашу,
Те прилика вака ми се даде, Да поштује чета харамбашу,
Од остале свите црногорске, А он с њима зло и добро свако
Да сам вођа најхрабрије војске, Да дијели и сад ћемо тако.
Осим Бога и краља мојега Сви напријед с божијом помоћи,
Ја до Скадра немам старијега, И на море брзо ћемо доћи!
Те ми дужност војничка налаже У тај српски Скадар од старина,
Ратни поход да се војсци каже. Немојте се плашити планина.
Потреба је Црне Горе така Дечић, Тузи и два Бардањола,
Да отмемо Скадар у Турака, И Тарабош и Брдица гола,
Јер нас за њ, га историја веже, Биће наши за неђељу дана,
Ту се љута Арбанија леже. Моја дична војско одабрана!
Па нам тамо похитати ваља Осмог дана Скадар освојисмо
На бедеме Вукашина краља, И на море коње напојисмо,
Кога кваси из прси отока Нек вапори црногорски бану,
Вјерне љубе Мрњавчевић Гојка; Низ крваву ријеку Бојану,
Да узмемо ту крваву луку, Јер кад бисмо много двоумили,
На хитање и на брзу руку. Турци бише Скадар утврдили,
Нек Турчину изненада биде, Направили жице и окопе,
Када свезан из Скадра изиде. А тражили помоћ од Европе.
Јест, на Скадар тврди полазимо Лако бише свијет умолили
Ал' војнички углед да пазимо! И нас бише од Скадра одбили,
294
Јер Европа сва ће да се бори, За план ратни ја ћу се старати,

Да не дође Скадар Црној Гори, ја ћу знати кад ћу ударати.
Да његова не узмемо права Ко мој правац крене да развали
Јер је Скадар Арбанији глава. За мене ће бит' ситан и мали.
А Европа око ње се мучи, Ја ћу с вама у логору бити
Да у канџе своје је прикучи, Срећна зора докле нам засвити.
Која главу тврду не преклања Зато спремни за тога будимо,
Никаквоме цару од постања. Да на Дечић Турке пробудимо!"
Зато јуриш на неспремне Турке То изрече па под шатор оде,
С московкама у бијеле руке; А уз пратњу велике господе.
Ђе се жице зубима сијеку Ал' судбина није шћела тако,
Гледаћете мене на зеленку, Но преврну ћурак наопако.
Да ви служим за примјер војника, Заспа Блажо под шаторско крило,
Јер ми дужност налаже толика, Сад слушајте шта је с њиме било:
Па ако ме суђен данак стигне, Ноћ бијаше мрачне и тумала,
Те ме лагум у небеса дигне Студена је киша ударала,
Погинућу ал' умријет нећу, Бјеше сјајни мјесец потамнио,
Јер ћу дужност испунит желећу. А облак се на исток нанио,
Човјек није смрти ко се плаши, Кроза њ црни свилутаху знаци,
То су стари доказали наши. Све крваве сабље и барјаци
Црногорац у бој кад је хтио, Прелијећу с југа пут сјевера,
Живот му је најпотоњи био. А ствара се у логор завјера.
Сви су сложни за слободу били, Нит Данице бјеше ни Влашића —
Те су цио свијет задивили, То знак први од крвопролића,
За тај примјер треба да служимо, Да ће турско царство да пропане
И аманет свети продужимо. И да Србин на ноге устане.
И више ви рећи немам ништа, А под силом небескога свода,
Него да сте спремни за бојишта; Мирно спава велики војвода,
295
Око њега војска на логоре Док приђоше змије послушнице

Разапела војничке шаторе, Те му дивно нагрдише лице,
И свуд честе постављене страже И разбише чело на четворо,
Да се каква напаст не покаже. Куку теби, ноћас, Црна Горо!
Но кад ноћи половина бјеше Скупо ли те смрт његова кошта
У логору пушке загрмјеше, Под тврдијем Скадром ни око шта,
Јер уљезе зликовачка банда, Те се ноћи црна слутња крила,
У сред црне ноћи изненада, За крв праву која се пролила,
Свилуће им злато низ грбове Јер се строго наређење дава,
Као мјесец кроз гране врбове — Да свак мирно под шаторе спава.
Сваки бјеше господскога лица Док питоме запјеваше птице
Ка' да служе некаквога принца. А усташе војне јединице,
У капуте дуге запучени Свуд тишина а хатови вриште
И на грдно дјело научени; Војска чека трубе да запиште.
Те су прву преварили стражу Дан освану, а сунце огрија,
Да су пошли господину Блажу. Ал' још војна не јечи борија.
Кад пред шатор зликовци стигоше, Војска спремна па се сама чуди,
На бајонет крило подигоше, Витез Блажо зашто се не буди?
Зликовце је ухватила страва Док се загна једно Црногорче
Кад виђоше лава како спава. Па из гласа говорити поче:
Притискао сабљу под бедрицу, „Устај, Блажо, са сабљом у руци,
На самокрес турио десницу. Утекоше са Дечића Турци!
Ко је доша, да је мога, знати Знаш ли синоћ како си нам река
Не би смјели у њега гледати, Па те ево силна војска чека,
Ал' у страху изметнуше пушке, Да се Скадру бијеломе креће."
Те му прси опалише мушке. Али Блажо ни да чује неће,
Крв обоји гране од јелека Нека Турчин чека, нек не бјежи!
Ал' нит' јекну, нити залелека. Он у крви до рамена лежи.
296
Врућа су га изломила зрна, Свак се чуди ко закла витеза,

А два брка помршена црна, У логору црногорског кнеза.
У прсима срце опаљено, Ко с'усуди душа му проклета,
А јуначко чело разваљено. Те витеза кријући мушкета.
За довијек заклопио очи, Питали су у логору стражу:
А низ њега крвав мозак точи, „Шта би лаву Бошковићу Блажу?"
Десна му је рука оронула Стража каза: „Не смије се знати,
А у крви сабља потонула. Па да ћемо сви животе дати
Кад је војска за те јаде чула И не смије нико да нас пита,
Море суза залуд је просула. Авет га је заклала манита,
Сви жаљаху војсковођу свога Која ништа урадит' не знаде
И судбину Скадра бијелога. Без сокола Блажа што украде."
Но не прође ни два сата дана, Кад смакоше тог великог мужа
Нанијеше Бошковића бана С Орје Луке и бијела Спужа,
На крвава војничка носила, Заплакаше виле у пештере,
Еј, судбино, горка и немила! Киша пада гријех да опере.
Необична дана и спровода, Пита Скадар ријеку Бојану:
Што дочека велики војвода, „Ђе то војска црногорска стану?"
Да га носе ка мало дијете Онда зетска поче јадит вила:
Без челичне топовске лафете, „А ох, Блажо, узданице мила
На којој се наки јунак носи. Ко те уби мучки иза плећи?"
Смрт проклета када га покоси! „Уби онај ... не смије се рећи,
Нит' имаше часног свештеника, Али смијем судбом погодити
На немилост књаза нашљедника, Доцкан ће те Брђанка родити.
Да сахране другог Страхињића Кад шће Скадар да отмеш Европи,
Само тужно братство Бошковића. Тебе поган гурну и утопи.
Глас одјекну с мора до Дунава Ђе му мушка бјаше рукавица,
Уби неко Бошковића лава. Да ти пише мегдан кукавица,
297
Него мучки приђе изненада

Међу војске двадесет хиљада,
Усред мрака у поноћној тмуши,
Кад тијело дава живот души,
Притиште те троглава аждаја
Дични сине Бошковића Баја,
И закла те међу оба ока
У сред црне ноћи, без свједока.
Гадни отров по срцу ти кану,
Те стуб трећи Црне Горе пану.
А нека га, срамота га била,
Што поломи свој Крајини крила."
298
РАДЕ БАКОВИЋ
Добровољац из 1917. године
Који оно црногорац бјеше? Слушао је пушке и плотуне

И откуд га виле донијеше? Причали му за битке и буне,
У Француску земљу савезничку О Немањи и цару Душану
У јуначку војску америчку О Косову и Видову дану.
Да крв своју за слободу лије Кад се момче доватило снаге
Тај је јунак из Југославије Он остави родитеље драге,
Из Ускока изпод Дурмитора У врлетне крше и точила
Из вјечитог ратнога логора Да заради у свијет новаца,
То бијаше Баковићу Раде, Па да купи кућу и оваца.
Такве главе не бијаше младе Кад је поша овако је реко:
Ни таквога стаса и погледа ,,Ја оддазим у свијет далеко
У четири француска одреда, Тамо негђе да зарадим злата,
Да су токе на плећи широке Па се вратим на роћена врата".
Налица би на старе ускоке То је река и у свијет оде
Па откуд се под Фердун обрете? Кроз велике океанске воде,
У крваве Вилсонове чете Докле дође у тућем свијету
Гдје сто смрти одједном пријете На петоме земље континенту.
Кажи вило чути нам је мило У сјеверну земљу Америку
Рече внла са Фердуна града: Ђе су права пружена човјеку,
„Ја познајем Баковића Рада У бијелу Клеалуму граду
И сведок сам његовијех јада То је мјесто омилило Раду,
Он је рођен у тврде стијене Полажући у будућност наду.
Ђе јунаци поштење цијене Но Њемачка кад Европу згази
299
Америка пропас кад опази, Види Рада јуначкога сина

Примората у рат да загази Не плаши се ратних сумарина!
Те предсједник земље Америке, Док до фронта дошли Оригона
У рат позва своје подајнике. А прати их маса авиона,
Почеше се купит добровољци Ту се раде чуда од Европе
А најпрви мрки Црногорци. У крви се царске круне топе!
Но шта ради Баковићу Раде, Ту хиљаде трупа некопати
О јунаштву размишљати стаде, Историја свјецка то не памти
Ријеши се и овако рече: Бој се љути бије у ваздуку
,.Од поштења ништа нема прече Хиљаде се авиона туку
Слушао сам ка мало дијете Али соко Ђаковићу Раде
Како стари турцима пријете Од тога се чуда не препаде
И како ме проклињала мајка Но напријед јури пр'о шанаца
Да јој будем јунак од јунака То је адет код Црногораца
Па што ће ми зарада и новци Да најпрви од народа свије
Кад ме стану корит Црногорци На мегдану поштење добије
Па га ето у редове војне Као стари ускочки черкези
Ђе бијаху масе многобројне Диве му се јунаштву Инглези!
Спреман да се одупире свему У сред тога крвавога рата
Узе пушку и опрему њену Њега срете њемачка граната
Шљем иа главу од челика љута Половину његова тијела
Боже мили страховати пута. Граната је љута разнијела
Ту се вије велика застава Нема једне ноге до кољена
Од четрдест и осам држава. Лијева му трипут преломљена
Носе врани од њега комаде
Атланскијем океаном јуре А још један у животу Раде
До обале француске културе Гледа Раде сам своје комаде
Како му их црни вране краде!
300
Није шала у далеки свијет Баш у вакту и времену томе

Ко ће њега виђет и унијет? Кад хће поћи завичају своме.
Око њега хиљаде палије Кад хће сестру да загрли Станку
Нико нема да им прићи смије И да стару обрадује мајку.
Још не бјеше ватра утолила И да тури од вијенца грану
Ал стигоше војничка носила На гроб брату Баковић Јовану.
Притрчаше два Инглиза млада Који паде у љутом покољу
Свога друга исправише Рада На тврдоме граду Бјелопољу.
Питају га браћа санитети: Али кад се са душом борио
,,Друже Раде оли умријети? Он је своме друштву говорио:
Јели ти се памет твоја смела ,Не можете знати ни појмити
Камо тебе половина тјела?" Како ми се с вама раздвоити
,,Рече Раде ја још имам наде Жао ми је дана и мдадости
Врани су ми повукли комаде Најжалије што м' осташе кости
Ал се надам да ће Америка Про свијета у туђину овђе
Извидати овога рањеника Да мој нико на гроб ми не дође.
Отоле ће њега санитети Зато драга браћо црногорци
На обалу морску донијети Ваку поздрав оправићу мајци:
С њим одоше преко Океана Црна мајко не надај се сину
Видаше га три године дана Сва те срећа и нада размину
Залуду га лијече доктори Кукај црна мајко без лијека
Никад неће доћи Црној Гори Не надај се мене довијека!
Јер хи1аду девете стотине Суве јеле када се омладе
А тридесет четврте године Онда ће ви тамо доћи Раде
И октомбра дана двадестога И пањеви суви прозелене
Оста Раде без живота свога Па ни тада вићет нећеш мене
Грдне му се ране позледише Што ће суво у планини борје
А јуначке прси оледише Што ли мајци синовско мраморје?
301
Ал послушај Раде што те моли Спровод иде од града до гробља

Кад ти жеља синовска одоли А заставе пале на по копља
Пођи на гроб код Јована твога У Клеалум у граду Рослину
Пољуби ми мрамор брата мога Почас чине брату словенину.
Што погибе довијек му хвала Који муке претпље велике
Рад чувања српских идеала Под заставом земље Америке
И кажи му мила моја мајко Три су ратне организације
Да ни мени није било лако Америчке велике нације
Јер сам и ја за исту идеју Са заставом ратном и музиком
Оставио кости у музеју. И војничком почасти великом
Исплачи се и натраг се врни Испратиле тога Црногорца
Те нам на дом побиј барјак црни Ко ратнога свога добровољца.
Да се види и нека се знаде Ту је било много говорника
Да је неста Баковићу Раде Али говор Браон пуковника
И Брат његов Баковић Јоване Истаче му заслуге велике
У крваве битке и мегдане И признање земље Америке
Па нека се црни барјак вије Извршише прекаду гробници
Нек се подаљ љуте легу змије! Православни руски свјештеници
Затрните врата и прозоре Онда књигу послаше му мајци
Нико тамо да уљећ не море Стругар Машан и Лопичић Мило
Нека расте с огњишта зовина Јављају јој све како је било
Нек се црни наша имовина „Кукавице Маркова Ружице
Онда сестру поздрављаше Станку Немој имат какве двоумице
Немој нашу поскитати мајку, Види добро књига шта ти пише'
Ту умрије Баковићу Раде Сина Рада гледат нећеш више
А дођоше војничке параде Вјекови ће као дани проћи
И народа три хиљаде бјеше Ни на гроб му никад нећеш доћи
Лелечући Рада понијеше Кад оживи срце у камену
302
Кад изгори море у планину Бану књига јесењега дана

Кад се земља на Бога наљути У заставу ратну замотана
Тада ћеш се с Радом састанути Узе књигу Маркова Ружица
У бијелу Клеалуму граду Па закука као кукавица
Ту је душа испанула Раду Па је кћери додаваше Станци
Сахрањен је у граду Рослину Читај књигу црној твојој мајцн
Ал је спровод био твоме сину Чита, плаче, докле залелека
Уз учешће америчке власти Ево мајко књига из далека
Дате су му највеће почасти Из Рослина несрећнога града
А предсједник земље Америке Каже да смо изгубили Рада.
За Радове заслуге велике Кад је за то разумила стара
Мртву Раду дао је награду Па с мртвијем Радом разговара:
То је ратна војничка застава ,,Раде сине рано без лијека
Од четрдесет и осам држава Ископана кућо довијека.
Сва од свиле и чистога злата Црна Горо кршу један сами
За заслуге Раду даровата Ти ми Рада про свијета зајми
То је орден највишега лика Мога Рада од двадесет љета
Што га дати може Америка Пропала се та земља проклета
Дат је њему а послат му мајци Њено благо и златне маине
Нека виде браћа Црноторци Створиле се од њих развалине
Да Инглези црногорском сину Што на благо туђи свијет маме
Част подижу небу у висину. Остављају родитеље саме
Па два црна врана добавише Види тога ископања мога
Те по њима књигу оправише Од четири сина ниједнога
Црне птице море прелећеше Јована ми Турци ггогубише
Ни на Ловћен починут не шћеше У крваве Муминове крше
Лете птице и дневи и ноћи Али мајци осташе троица
Није лако под Дурмитар доћи Два ми закла Шпањолска грозница
303
Дјецу моју Радоја и Јова

Куку мене кито соколова
С двије шћери остала сам црне
Ал мишљасмо Раде да се врне
Ал о томе нема више збора
Сад ни њему гроба ни мрамора
Но остаде у свијет бијели
С Црном Гором жељу подијели
Дјецо моја црни моји дани
Ко ће вашу мајку да сахрани
Из камена не ниче цвијеће
Вашој мајци више свитат неће! !...
304
ЈУНАЧКА СМРТ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ ВОЈВОДЕ

ТРИПКА С. ЏАКОВИЋА 1876.ГОД
У планине слободарске, Гладан јунак и не гледа

На Цетиње, равно поље, Кудије ће да сијече,
Под Бријестом, на вратима И од своје фамилије
Иванове богомоље. На свијету шта је прече'.'
Скупили се црногорци Додијала свака мука:

Од невоље и од муке. Суша, борбе, неродице,
Није лако чекат било Да се скићу по свијету
С неколико страна Турке. Црногорске породице.
Књаз Никола говораше Само могу Црногорци

Као јунак и дипломат: Издржати такве муке;
"Видите ли, Црногорци, Остављати дим и кућу
Зло уђало свако за врат! И бјежати у хајдуке.
Туска сила од свакуда Хоће да се одупиру

Свој гвоздени обруч стеже, Турској сили и бијесу.
А од глади Црногорци Дигли су се Херцеговци
У државе друге бјеже. Да са себе јарам стресу.
305
Ми морамо Град никшићки Те нам онда попалише

Да отмемо без одлога, Сва Језера и Шаранце,
Него би нас Черкез-паша Иако су заглавили
Изненадит' отуд мога. У Гредама под Руданце".
Код њега је силна војска, Онда скочи јунак један

С ону страну воде Таре, Од четрдес' љета скоро.
Да Никшићу помоћ пруже - Кад таквијех људи имаш
Црногорци кад ударе. Благо теби, Црна Горо!
Но има ли овђе који Такве главе не бијаше

Од волико соколова У сто би га људи бира.
Да попали карауле Ниска би му врата била,
Код Вашкова и Бобова. Од Морачког манастира.
Да се диже на оружје На сабљу се налактио,

Уплашена српска раја, На балчак му гуја спава,
Но се бојим пострадаће — А коса му низ врат пала
Неће борби бити краја. Замршена ка у лава.
И страг ме је да бог рата, Намрштено мушко чело,

У Аду се крије неђе, Кратка врата црна ока,
Да ка лани турска сила Бољи јунак бит не може
На Левере-мост не пређе. Нит' га родит Херцеговка!
306
За пасом му леденице О грлу му лента виси,

Са бегова из Азије, Ка у Бана Церовића,
Међу њима црносапац. И још таква једна има
Вас од срме и мазије. У Јоксима Кнежевића.
Џевердан је прислонио А дувана домаћега

У седефу и у срми, На дугачки чибук пуши.
Кад опали из бусије То је трава чудновата
Рекао би гром да грми. Што у људској живи души.
Пригрнуо међедину Пушти ћесу са дуваном

Сврг доламе и јелека, У дружину, нека диме,
А на глави лепрша му Међу собом говораху:
Перјаница и челенка. - Нема љепше људске стиме!
А џамадан и димије То Џаковић Трипко бјеше

Различите боје двије, Са обале мутне Таре,
А звијезда на токама Па завика: "Хоћеш ли ми
Ка да из ње сунце грије. Дозволити господаре,
Добио је у земану Да ја идем да побуним

Од Стамбола и Султана, Нашу рају по Затарју.
Кад је рају заступао Да вјековне зулумћаре
У врхове Кајмакана. И касарне похарају".
307
И пуштити Турке нећу На тврдоме Белведеру

Да про Таре пређу воде Појаха је коња вранца,
Могу само преко мртва Око њега седам осам
Џаковића војеводе. Биранијех Шаранаца.
Књаз Никола похвали га За два чела доспјели су

Пред господом црногорском, На обале воде Таре
И написа одобрење И окупи Крајишнике,
Војсковођи дурмиторском. На Турћију да ударе.
Да купити војску може Окупио племенике

Од Крнова до Љубишње Дробњак, Пиву и Мораче.
И барјаке дијелити, У сред подне Тару прешли,
Постављати старјешине. Испод села Брајковаче.
Свак да му се покорава, Попалише турска села.

Да ударе ђе он рече, На оружје раја скочи.
Да свакоме образ узме Кидисаше као вуци
Са мегдана ко утече. Да Турцима ваде очи,
Џаковић је поздравио Попалише карауле

Књаз Николу и племиће. По Вашкову и Бобову,
Више никад господара. На предају Црногорци
Ни Цетиње, гледат неће. Из шанчева Турке зову.
308
Али ко ће да се преда, Горе турске карауле,

Јуначки се бране Турци. У небеса облак лиже,
То су сиви соколови, Докле војска регуларна
То су, брате, горски вуци! Са Черкезом-пашом стиже.
Чуо Султан у Стамболу Боже један шта се ради;

Да је раја дигла уши, Навалила сила турска
И да царске карауле И стигоше на Пренћане,
На четири стране руши. Ђе је Тара вода уска.
Па оправи коњанике Одступише Црногорци

Пут Пљеваља и пут Фоче, С ону страну Таре воде,
Наређује да сви Турци А на мосту ено сама
На јуначке ноге скоче. Џаковића војеводе.
Да прогнаду Црногорце То обични чоек није,

С ону страну Таре воде, Но ка тврди бедем стоји.
Да у Стамбол главу пошљу Од јуначке таке смрти —
Џаковића војеводе. То се само рђа боји!
Најстрожије наређује Кад се на то ријешио

Черкез-паши Миралају, Да се плаши, нема преше,
Да он мора, пошто пото, Од јуначке погибије -
Умирити српску рају. На свијету шта је љепше!
309
Све му лебди пред очима Под ранама жестокијем

На Цетињу шта је река, У сједећем бјеше ставу,
Те остаде сам на мосту, Кад му Турци показаше
Да велику силу чека. Ћор-Симову стару главу.
Драго му је, није стио Па кад виђе посјечена,

Да понесе клетву дома, Од стотину љета оца,
Него чека облакове Шест Каљића убио је
Великијех Крстолома. Из љутога гасеровца.
Не плаши се турске силе, Борио се ка Обилић

Ни мачева, ни олова; Док га ране освојише,
Имају ли друге земље Ђурђевићи и Каљићи
Оваквијех соколова!? На њега се окомише.
На њ'га Турци јуришају, Не би наша љуће братство

Мисле жива да ухвате, Ка Каљића из Лијеске
Ал' нијесу предвиђали ......................................
Да ће скупо да га плате. И толико мржње вјерске.
Ријетки су таки људи, Ама, Аљо Мицановић,

Витезови и јунаци. Преко мртвих седам брата,
То су били горостаси, Успио је да војводи
То су били кременштаци. Мане ножем иза врата.
310
Силан Турчин долетио, Да се прича у земане,

Неустрашив ка вук горски, Докле Тара вода тече
Те под његов ханџар паде Како гину Црногорци,
Војевода дурмиторски. Кад јуначку ријеч рече.
Ала батли потурице Друкчије је погинути

Те толику доби славу, У биткама и у боју,
Посјека је тога дана А друкчије умријети
Кнежевића Рада главу. За задату ријеч своју.
Бјеше одред црногорски То смрт није, него живот,

С ону страну Таре преша. Наново се јунак роди
Те Турцима не дадоше Кад он живот свој приложи
Про Трипкова прећн леђ Домовини и слободи!
Вратише се Турци натраг. То нијесу смртни људи,

Куд толика сила бјежи То су нека страшна бића
Кад Џаковић војевода У којима обитава
На Ћуприји мртав лежи. Дух Милоша Обилића.
Није Никац од Ровина, Такве смрти небо чува

Нити Вуче Лопушина И дава их богу рата,
Погинули отменије, Да вјекују на попришту
До Џаковић орлушина. Код Милоша и Мурата.
311
Опала ми десна рука

Ко нијесам од Баука,
Војводина млађег брата,
Ово слуша прије рата,
Што је на мост преша прије
Војводине погибије.
Сви су прешли преко моста.

Један јунак са њим оста,
Вук Вуковић из Шарана,
С њим погибе тога дана.
312
ПОГИБИЈА ВЕЛИКОГ ВОЖДА

КАРАЂОРЂА
У зору 13, јула 1817. годиие
Гусле моје, мој свети олтару, Сиви соко Петровићу Ђоко

Рода мога божанствени дару. Тревио се бјеше код Москова
Бог ве с неба Србу оправио Да би какве јаде испослова
И Србина пјеват научио. За Србију и слободу њену,
Пет вјекова гусле моје миле, Ал' се на њ'га нико не окрену.
Утјеха сте српског рода биле, Бјеху Руси на Ђорђија љути
Па зар данас да се роде људи Што он двије царевине мути.
Да не слуша Србин кад загуди Виђе да му под ногама гори
И кад мртве из гробова буди. Е се нешто о Сибиру збори.
Сад слушајте гусле и гуслара Те отоле витез Карађорђе
Да вам пјевам за времена стара; Из Русије у Србију дође,
За два српска велика владара Би јунаштво старо да настави
И за многе јаде и несрећу, Да на миру Турке не остави.
Али овдје помињати нећу И зато се боје Карађока
Да се човјек на планету пење Замутиће Запад до Истока.
И с мјесеца доноси камење, Зато им је Милош ко поручен,
И Косовске ране спомињати Од природе мудар и научен
Цар с Милошом кад се поинати. Уплеко се те везире лаже,
Но слушајте једну пјесму црну, Докле неко дође да му каже
Од жалости кости да утрну, Да су Руси послали поруку
За смрт грозну Петровића Ђока, Да се нада планинскоме вуку.
И његова кума крволока. Док ево ти врана, црне тице,
313
Ђе он носи књигу од Вујице. Ми нијесмо ни данас у стању

Дође књига код Обреновића Наша људска да тражимо права,
Од Вујице, од Вулићевића: Што нам турска сила оспорава.
Опрости ми господар Мплошу Кад Милошу такви абер дође
Што ти морам послат вијест лошу Да је, збиља, стига Карађорђе
Ево ноћас Карађорђе стиже Од кога му опасност пријети,
Да Србију на оружје диже, Од човјека што неће мријети,
Па те зове да се састанате Од кога је довијек стрепио,
И од чиста конта останете. Ал' је себе надом кријепио;
Па ако ћеш, на састанак дођи Руси ће га у Сибир прогнати
Великоме српском војсковођи: И Вождову славу закопати.
Ћуд његову ти добро познајеш Ал' се ево срећа указала
Што одлучиш немој да се кајеш''. За Милоша, турскога вазала,
У тој књизи, што Вујица шаље, Те му Ђорђе ко поручен дође!
Карађоко наставио даље; Неће Милош с њиме да се веже,
Хајде дођи Милошу војвода Но староме лукавству прибјеже.
Да тражимо изум од народа Па размишља дуго и дубоко,
И с Турцима заметнемо кавгу, Није вако ка што каже Ђоко.
Јер је наша побједа на прагу. Не зна Ђоко турске марифете,
Ако бисмо чекали и даље Без крваво коло да заплете.
Да нам султан слободу пошаље, Сад је доша да ради о звеку
Онда срећи да се не надамо, Кад је Турска у највишем јеку!
Само турске коње да водамо, Кад је наша земља под ферманом
Да нам робље на пазаре воде И ја кад се лажем са султаном
И незвани у сватове доде. И ја носим турбан око главе,
Кориће нас Црна Гора мала Само Турци мање да нас гњаве,
Што се никад рајом није звала, Док Европа знаде шта је право
Какве силе ломише се на њу И прегазе Руси на Дунаво,
314
Нећу Бога за милост молити Код тебе је Карађоко доша

Ни црноме Ђоку дозволити И код себе позива Милоша.
Да ми отме оно што сам стеко! Ал' је сила ко мутна ријека
Бог је сами властодршцу реко Нико није мога довијека!
Да све брише оно што му смета. Ништа нема чему нема краја,
Нећеш Ђоко, душа ти проклета, Нико нема што се није каја.
Да останем као турски слуга, Карађоко оде преко Саве,
Да се са мном цио свијет руга! А Србија оста ка без главе.
Бог и враг се боре око власти, Ја с Турцима остах да се секам,
А не човјек који има страсти. Да кнежеве у народ уплекам
Немањићи због власти и славе И да живим у разумној нади,
Један другом скидали су главе, Рус и Турчин дако се завади.
И данас им кажу да су свети Но, војвода, није ово шала,
Само тога кад се човјек сјети! Оправљам ти Лисовића Павла,
Каква грота и каква срамота, Моју ће ти донијет поруку,
Стварај себе срећу за живота!" Немој да ми идеш на окуку!
Све то Милош кад наједном сконта. Убиј кума у дан ил' у тмуши,
Ништа друго смислит не умије, Све о мене и мојој души!
Без љутога змаја да убије, Главу ћеш ми његову послати,
Устаничку жељу да угуши Ил' ћеш твоју за његову дати!
Која живи у народној души. Само ако пустиш да утече,
Хоће да га иза себе бачи Пази добро, шта ти Милош рече,
Да му Ђоко славу не помрачи. Јаме нема ђе можеш утећи,
И поче му запињат удицу, Од тебе ћу живо месо пећи!
Па поздравља војводу Вујицу: Ако ли му погазиш по крви,
"О Вујица, десна моја руко, Код мене ћеш вазда бити први!"
Одакле се вук горски привуко? Онда Ђоку другу књигу шара,
Још и више сумњу да завара:
315
"Добро доша огњевити змају "Сакриј ноћас сјекиру за врата,

Да дижемо на оружје рају, И пазићеш Петровића Ђока
Јер нам нема без устанка спаса, Кад зажмури два уморна ока,
Нит имамо милијега гласа; Јуначки му расијеци груди
Него кад смо чули кад си доша, Да се никад више не пробуди!
Вјеруј твога војводу Милоша! Ил' ми оба гинемо за њега,
И доћи ћу до неђеље вече, То нас чека од Милоша бега,
Зато ће ти Вујица да рече". Јер не смије Милош да му дође,
Прими писмо Петровић Ђорђије, Није шала — зове Карађорђе!"
Ал' то није писмо но мађије, После ове крваве завјере
Јер то Милош замотава мреже, И нељудске кумовске вечере.
Да му како Ђоко не побјеже. Све Ђорђије на Николу мотри.
А ту Ђоко не виђе далеко Гледа како л' пасје очи оштри.
Да ће слагат Милош што је реко. Много нешто у Николу сумња.
Но кад абер допаде Вујици Очима га коси као муња,
У каквој се нађе неприлици; Ал' се нада у кума Вујицу;
Препаде се од Милоша књаза Каква кума, какву кукавицу!
Да сачува главу без образа. Но кад доба од спавања дође,
Ријеши се, рад књажеве воље, Ал' не спава витез Карађорђе.
У спавању кума да закоље. Нешто му се ноћас не дријема,
Не промисли у овој несрећи Но све мисли што Милоша нема,
Шта ће за то историја рећи. Да он нешто друго не припрема.
Па он лаже вожду Карађорђу; Чини му се неко му шапуће,
Сви ће српски кнежеви да дођу, Бјеж' Ђорђије из поганске куће,
А пред њима Милош коџобаша, Не надај се кумство да те спаси,
Ал' да Турци не знаду и паша! Бјеж Ђорђије, погинуо ка си!
Па дозива Николу џелата: Али ко ће томе да се сјети
Да од кума опасност пријети.
316
Тешке мисли притискују Вожда, Те његова пропаде замиса,

Милош неће ни долазит можда, Да погине Вожд буне сељачке
Све ме нешто на јаде посјећа Без икакве замјене јуначке.
Ту ме наква привукла несрећа; Зора дану отвараше врата,
Још ако је сану вјеровати, У три и по, по поноћи, сата
Еј, Ђорђије, доме ископати! Лежи Ђоко страшан ко громада,
Ја знам, султан, главу да ми тражи, Крвник му се полако прикрада;
А никога немам да ме стражи Надаху се под заштитом ноћи
И јопет се маћи не умијем, До крвава обрачуна доћи.
Ја Николу требам да убијем?! Вид' Николе, види крволока
Па да бјежим гори у хајдуке Препа би се и од мртва Ђока,
Ал' не могу поганити руке, Побјега би крвави убица,
Е је оно поган и убица, Него му је за леђа Вујица,
Ал' ме неће издати Вујица Са запете двије леденице
И кумови Милош и Љубица! Да му саспе међу печенице!
Вјенча сам их и дјецу кршћава, Убица се привлачи полако,
Шта ми ово ђаво обећава Није Ђоку ударити лако.
Да о куму мислим да не ваља, Сјекира му у рукама дрхти
Зар он себе образ да окаља!? Све се боји да га не осмрти,
Прости боже и Свети Јоване Али кад га гађе оштримице
Какав гријех на ум да ми пане, Указа му црне џигерице.
Како могу бити без разума Вожду сину на оружје рука,
Да ја сумњам у два нака кума? Ал' испусти душу без јаука.
Али ноћас заспивати нећу Зоро рана, што у очи дана,
Дако ову преживим несрећу; Не пробуди Вожда великана,
Па ујутру како зора сине Да онаки витез не погине,
С оружјем ћу бјежат у планине! За вријеме твоје владавине,
Сан превари планинскога риса На граници смрти и живота
317
Од погани и од идиота!? Која им је много дала јада.

Привуче се поган из буџака Мртва глава поглед има вучки
Те осмрти онаког јунака. Прича цару да је убјен мучки.
Кад се ова угаси планета, Страшна глава ка јесење плиме,
Царевини турској да не смета Стамбол тресе кад му чује име.
И погину у сну спавајући, Цар окупи везире и паше
На вечери, у кумовској кући, Те се Ђоку јада нагледаше,
Од крвника, од богобитника! Шћагу ову турску крвопију
Убише га, лупешки, по ноћи Да сахране у Аја Софију,
Кад му Милош није смио доћи. У храм прошле српске величине,
Убили су онаквога змаја Нека земља у земљу почине.
Да градове турске не осваја. Ал' цар од стра не смије да спава
Кад убише Ђока господара Да га мртва не закоље глава.
И слугу му Наума Канара, Од страха му стара кожа трне
Онда томе великоме лаву Па нареди глава да се врне
На трупину откинуше главу. И уза њу три товара блага,
И погину српски надвојвода За Милоша и турскијег ага.
Као некад Јован од Ирода, Карађоко, од Србије главо,
Те га Милош у Цариград прода. Зна си шта је поштено и право;
Узеше му бритку сабљу с крила, Зна си мртве из гроба будити,
Што је цара Александра била, Зна си право и мудро судити,
Да се с њоме Обреновић зори, Ал' не знаде промислити дуже,
Али да га српски народ кори. Но се спушти Милошу на уже.
Ту Вождову љуту аламанку Са царем си знао говорити,
Предадоше с главом у паланку, Јуначки се на мегдан борити;
У Београд главу однијеше Па како си мога дозволити,
И у Стамбол цару понијеше, Ка велики српски надвојвода,
Нека види главу како страда Да те Милош превари и прода?
318
Ђе Милоша нађе и Вујицу

Да се њима спустиш на узицу?
Сури ора кад на јелу пане,
Гледа грану ђе смије да стане.
Па вук горски кога поноћ храни,
На ризично мјесто не задани.
А ти не зна, руко дарежљива
Да је Милош звјерка грабежљнва.
Ти му каза злато закопато
Он одрије главу твоју за то.
Ђе вуцима паде у грљупи,
Те ти султан русу главу купи.
У крвника у вјероломника!'?
Ти му благо закопато каза
Те Милоша обогати књаза.
Но како му под руку улеће
Те ти глава с рамена одлеће?
319
ПОГИБИЈА КРАЉА АЛЕКСАНДРА

КАРАЂОРЂЕВИЋА
Диван чини витез и племићу, Наша земља и њена богатства

Александре Карађорђевићу. Још су предмет њемачкога царства,
У његову стојну Београду Те се наши противници стари
Окупио велику господу. У балканске мијешају ствари,
У пространој краљевој палати Не бише ли саломили врата
Скупили се мудри дипломати; Овој земљи што је нама дата.
Девет бана од девет земаља Рим се роги и град Будимпешта;
Окружили словенскога краља, Албанија не чини се вјешта,
И остала велика господа, Јер се боји и нешто је дира
Међу њима Бојовић војвода, Да не бану Грци од Епира.
Побједитељ из свјетскога рата — Свуд од рата опасност пријети,
Краљ га воли као свога брата Враг би мого свијет понијети.
А краљ сио у златну столицу, Зато радим и дневи и ноћи
Као оро на тврду литицу, Неће ли се у споразум доћи
На столицу коју му је дода Да и Балкан велесила буде,
Унук славног великога Вожда. Да Словени сами себи суде.
Па отоле поче да бесједи Те сам зато у свијет одио
Тој господи што уза њ'га сједи И Словене за савез молио.
"Сазво сам вас, соколове моје, То примише Грци и Румуни,
Да видимо како ствари стоје; Но Европа поче да се буни.
Ми смо, браћо и господо мила, А ја стекох више пријатеље
Трн у оку европскијех сила, У негдашње Аустријске земље —
320
Нашу браћу Чешку и Пољачку. Бугарскога Бориса Првога,

То потресе Берлин и Њемачку; Из Софије сокола сивога.
Али мени и то не би доста, Чим ме чуо на ноге ме срио,
Јер Бугарска за леђима оста, Није шала - брат је брату мио.
И Турћија до Арабистана, На морску се риву састадосмо,
Која држи врата од Балкана. Један другом вјеру зададосмо
Те ја пођох кроз морску пучину Да смо браћа као што смо били.
Мом душману, под Босфор Турчину, Ту смо сузе обојица лили;
Код Мустафе Гази Кемал паше, Забацисмо старе трзавице
Да би ствари уредили наше. И крваве муке Брегалнице,
Он ме срете код грчког бријега Те споразум закључисмо тврди.
Као свога брата старијега. То централну Европу расрди
Изложих му ствари како стоје; Да се купе у древноме Риму,
Он захтјеве задовољи моје, Да цијелу вијећају зиму
Јер то није помамљено Туре, Како ће нам запети удицу
Него човјек високе културе: У ту њену стару престоницу.
Братско срце преда мном отвори Зато морам у Париз одити,
У царскоме двору у Ангори. Гдје ћу нешто за народ створити.
Обичаје старе погазисмо Са помоћи источнога риса,
И вјечити савез постависмо, Коме Јапан крвнички кидиса".
Нека један за другога пита; Па нареди маршалату двора:
И звали смо краља од Египта, "Прими к знању, путоват се мора!
Дако и он дође про Азије Моме путу одлагања нема —
На високе наше Теразије. Пратња одмах нека ми се спрема,
Онда кренух из Ангоре града, Сва велика из државе лица,
Испред врата стојна Цариграда, И са мном ће свијетла краљица".
И ту зовнух с Егејскога мора Па ушета у царске одаје,
Некадашњег нашега злотвора, Нема ништа да му недостаје
321
Одијело краљевско удеси, Па звијезда Карађорђа сјајна

Бритку сабљу о пасу објеси; И велика од злата колајна,
Па одатле низ дворове креће, Коју доби рата европскога
С њим краљица полагано шеће Од силнога цара московскога;
У великој њиховој милости, Грб се вије орла двоглавога
А прате их високе личности. На прсима сокола сивога;
Краљ у томе на капију сиђе, О бедра му гадарија љута —
Ту господу окупљену виђе, Колико је крвавио пута,
Ђе га пратња велика чекаше, С њом газећи кроз људске намете
Те му поздрав величанствен даше. За вријеме Косовске освете!
Краљ у злату и свили сијаше Тој се сабљи цио свијет диви.
Ко да сунце из њега гријаше. На глави му соко птица сиви,
Сјаје зв'језде на краљевској блузи, У кљуну му позлаћена круна,
Нек се диве господа Французи На њој драги камен са Солуна.
И народи са запада стари Краљ из своје престонице креће —
Какви ли су словенски владари. Бог зна да је више видјет неће!
На грлу му објешена лента Све се дворској окреташе свити,
Ка признање пет части свијета Жао му је земљу оставити;
За његова јунаштва велика; Никад тако у животу није,
Па крст до ње од љута челика Јесте нешто што се пред њим крије.
Што је стека на мегдану мука; Последњи се примицаху дани,
Још на прси, Вождова унука, Уз њег' иду слуге и дворани.
Албанска се споменица вије — На дворове уставио очи
Ни цар Душан носио је није. Док у аут' с краљицом ускочи.
Александар први је припучи, Оставише китне Теразије
Јер је мушки на мегдан закучи, И сиђоше низ градске капије.
Продирући кроз Албанске горе Кад су били на главну станицу,
И газећи Средоземно море;
322
Ђе воз чека краља и краљицу, Тамо ти се погибија спрема,

Ту их хитра прихвати машина; Дани су се примакнули црни,
Стаде звека гвозденијех шина, Но се натраг у Биоград врни".
Ватра гори и машину гони — Ни то краља препанути неће —
Замакоше краљеви вагони. Кроз пустињу јуначки пролеће,
Али неће куда им је прече, Па отоле про зелена Лима,
Но морају краљ кудије рече. Много с ићи Подгорици има.
Јер он жели да још једном сврне Све пролази села и паланке;
Преко своје ломне Горе Црне. Срета тужне без синова мајке,
Ето прође преко Дукађина, Стиже малу ђецу без отаца,
До Ругова, турскије планина; Гледа босе старце код оваца,
Еј, каква је та планина љута, Чује сестре ђе за братом туже
Довијек је пуна Арнаута, Види гладне ђе богате служе,
Стоји рика лава и кошута, Па их себе зове и дарива.
Сурљају се змије око пута, Нема тога господара жива,
Вуци вију, међеди се криве — Да толико сиротињу воли,
Туда виле и змајеви живе. Царско срце за сваким га боли.
Вире крши кроз облаке голи, Бјеше дана прошло половину,
Вјетар дува, жене се ђаволи. Кад је сиша у зетску долину,
Танке јеле сунце заклониле; Да још једном види у вијеку,
Око пута кости на гомиле Немањину славну колијевку.
Од добрије коња и јунака, Па отоле про Царева Лаза;
Страх би било Краљевића Марка! Ту му вила црногорска каза —
Кличе виле с планине Чакора: Ђе су биле битке и мегдани,
"Немој, краљу, ићи преко мора, Ђе погибе Махмут паша славни,
Немој ићи немој погинути, Са стотину хиљада бораца,
Немој своју главу изгубити. Од владике и Црногораца.
Туђа земља калауза нема, Краљ у томе на Цетиње дође,
323
Град му цио у сретање пође, Ту га срете поморска господа —

А пред њима — Дожићу Владика, Грме морем челични торпеди;
Тај је Србин крај Мораче ника. Много такви дан човјеку вреди!
На њему је митра и мантије, Није шала сва Европа знаде,
Лик о грлу блажене Марије, Да краљ иде кроз Јадранске воде,
За њега је Јерусалим чујо — У Француску, савезничку земљу.
Ту бијаше бан војвода Мујо, Краљ с краљицом дијељаше жељу;
Син војводе Сочице Лазара, Краљ отиде морем широкијем,
Који суди с мора до Вардара! А краљица путем пријекијем;
Кад краљ виђе бана и владику, Састаће се код Лиона близу,
И цетињску господу велику, Да заједно пристигну Паризу.
Поздрави их јуначком десницом, Ал' судбина друкчије се креће —
Са његовом свијетлом краљицом. Гледати се нигда више неће!
И ту, кажу, да је по прилици, Краљ поздрави свијетлу краљицу,
Обећао бану и владици, Па закрочи љуту морнарицу;
Кад се отуд из свијета врне, Око њега београдска свита,
Да ће наљећ' преко Горе Црне, Брод загази морем да манита —
Да умањи порезе и данке На њему се тробојница вије.
И раздужи уморне сељаке. Господара од Југославије.
Онда сиђе на Которску риву. Оклопница као муња оре,
И ту виђе историју живу: Продирући Средоземно море,
Историју покапану крви. Док убојна зарамала лађа —
Ђе погибе Књаз Данило Први — Би река је гром из неба гађа!
На вратима града Котора, Ледно гвожђе, па и оно слути,
Од крвника Кадића Тодора. Да ће данас владар погинути,
Кад у варош дође Зеленику, А чуде се свјетске морнарице,
Ту је почаст имао велику, Откле владар с далеке границе?
Од народа и од ратног брода;
324
Ето краља на морске обале, Да Вас сретем, Величанство Ваше,

Ђе су масе француске чекале; Добротворе домовине наше;
Стаде јека тешкијех топова, За Ваш долаз сви Французи знаше,
С францускијех ратнијех бродова, Зато мени ваку почаст даше
А Пијетри, министар марине, Те су мене оправили старца,
Као соко сиви са планине, Златна круно Југословенаца,
Срете краља на ратноме броду, Да дочекам најмилије гости,
Те заступи поморску господу. Са великом француском вјерности.
Краљ на морско сиђе пристаниште, И част имах ка икоме живу
Ђе га чека грдно разбојиште, Поклонит се балканскоме диву;
И педесет хиљада народа, Добро дошли, Достојанство Ваше,
И велика париска господа; Сад изволте на земљиште наше,
Кад краљ бану пјешке из вапора Јер Вас Париз чека у радости,
Међу свиту Францускога двора Вас, велике са Балкана гости!"
На високу пред Марсељем понту А краљ њему одговори на то:
Изиђоше краљу на рапорту; "Француско је јунаштво признато —
Њему пјева срце од милина, Хвала Вама на Вашој смјерности
Док Луј Барту, јуначка старина, И Француској, на њеној вјерности,
Краља срете, те се руковаше, Што одавно у заштиту стоје,
Ал' за јаде велике не знаше — Као бедем домовине моје.
Да ће прије раздвајања свога, У ауто царски уљегоше
Панут мртви један до другога. С њима Жорже, генерал бијаше.
Ал' Бартуа дипломата стари, Тај ауто постаће гробница,
Поче краљу излагати ствари, У коме ће панут сва тројица!
У погледу љубави и мира — Око њега војска у параде,
Француску му жељу рапортира: Ал' се змија из прикрајка краде
"Ја сам доша у име Француске, Што ће много учинити јада,
Пред владара од земље каурске, Ђе се томе нико није нада.
325
Томе јаду неће бити мјере, Туђу пушку на њега запети,

Докле изби крваво звијере, И убити оваквога лава,
Такве звјерке нико није гледа, Без разлога и икаква права,
Очима се погледати не да; С туђом жељом што кроза те ниче
Поганога срца у грудима Словенскога рода издајниче!
Не наличи другијем људима! Па се љута обрнула гуја,
То бијаше звјерка из далека, Пут министра францускога Луја,
Из крвава села Каменице, Са три метка и њега погоди,
Божије га не гледало лице — Кад ће такви Француз да се роди?
Из Софије бијелога града, Јединца је за Француску дао,
То бијаше Георгијев Влада, И он данас за част њену пао.
Што је много починио јада Но шта чини генерале Жорже,
И свака му пропанула нада! Умало му Боже не поможе,
Па се ова доскитала звјерка, Јер та муња и њега задеси,
Да силнога Александра чека, Али ту се добар јунак деси,
На сред пута што иде Паризу — По имену храбри Виолета,
Но кад му се примакао близу, Што је први од масе свијета,
Тад похита грдосија љута, Долетио до краљева скута,
До деснога крила од аута; С оштром сабљом од челика љута;
На ауто искочио вучки, Те с њом вучје копиле пресјече,
А револвер извадио мучки, И та љута звјерка не утече.
Па загрмље ка небеска муња, Кад погибе Александар Први,
Свакога је ухватила сумња — Ту се двије смијешаше крви,
Стаде писка љута маузера, Крв краљева и министра Луја.
Под притиском манита звијера; Као каква божанствена струја —
Уби краља ујединитеља, Два велика народа смијеша,
Војсковођу и предводитеља. Пред незнањем бугарскога леша,
Како мога, свијетска авети, Кога посла малоумни Ванча,
326
Дако нашу државу распарча — Црногорке по горама туже,

Рад хајтера западнијех сила; Стоји писка на огњишту старца,
Зашто тако, срамота их била, Плачу мала ђеца код оваца.
Нашу круну крвљу зацрнише, Глас краљицу стиже у вагону,
Ал' државу боље утврдише!? У бијелом граду Безансону;
Но да видиш жалосна призора, И ту јој је саопштена туга
Краља вида дванаест доктора; Да је свога изгубила друга.
Сви су своје уложили знање, Те краљица жалосна и бона,
Његово је безнадежно стање; Јавила се из града Лиона
Он не може да се излијечи, Министрима у граду Марсељу:
Ал' његове осташе ријечи " Краљевску ми испуните жељу,
Кад је почо с душом да се лучи Нека чека Александар Први
Он народу својему поручи: Да га видим огрезла у крви".
"Чувајте ми [е] Југославију!" — Сад болница постаде капела,
Зато слава великом генију! Стоји стража код краљева тјела,
Краљ умрије и аманет даде, А министри од двије државе,
Цио свијет тога дана знаде. Сузе лију више мртве главе.
Кроз ваздушни простор отворени; Ту не горе лампе ни летрике,
А принц Павле и Југословени, Но воштане свијеће велике,
Дознали су истога минута, А попови држе јеванђеља —
Да се жалост догодила љута, Крст на њима и света неђеља.
Да краљ неће више да се врне, Виси сабља више главе пуста,
Те заставе раширише црне. Краљ господска затворио уста,
Учитељи затворише школе, Два му ока, двије санте леда,
Попови се у црквама моле С којијем је сиротињу глада.
Пред олтаром Христа распетога, Те су очи мушкога полета,
За спас душе господара свога. Задивиле биле по свијета.
Хоџе вију калуђери служе, Мушко срце у груди бијеле
327
Разбиле су муње и стријеле. Што ће чути Петар у Енглеску,

Не мараше негда за Њемачку, Па Томислав и Андрија мали,
А сад смрзле руке на балчаку, Татом су те сви тројица звали.
Којијем је ропске ланце кида, Па сад ђеца изгубише тату,
И државу на костуре зида. И о моме остадоше врату.
Мало стаде и много не прође, Просто триста домаћије јада,
Док краљица из свијета дође; Куд ће народ што се у те нада?"
Сретоше је високе личности — Још оћаше говорити више,
Сад да видиш јада и жалости, Но је дворске даме умолише;
Кад краљица у црноме велу, Отоле се полагано маче,
Приђе мртву краљеву тијелу, А срце јој у грудима плаче,
Свијет јој се претворио тама, И у томе великоме јаду,
Па закука у одаји сама. Неће губит у судбину наду —
Сузе лије, у прси се бије, Но се врати ка Паризу граду,
А љуби му мртве очи двије. У сретање наследнику младу.
Па у јаду поче да нариче: У Београд с њиме дохиташе,
"Александре, Божји мучениче, Ђе га престо велики чекаше.
Куд отиде, јарко сунце наше, А Французи и Југословени,
Какве ли те виле савладаше? Великијем губитком сломљени,
Знаш ли да су скупи твоји дани, Понијеше ковчег позлаћени,
Што не чува себе од погани, У коме је владар напаћени.
Но ти јуче у морску отоку, Под вијенцем од златна метала,
Твоју личност сломише високу? Који му је Француска послала,
Мене мајка у дан црни роди, Про Лебрена, свога поглавице,
Што ме с тобом пушка не погоди, Знак да их је забољело срце.
Но остадох без краља краљица, И на лађу краља изнијеше;
Живот ми је без тебе тамница — Ту хиљада вијенаца бјеше
Да подносим сиротињу тешку, Што му земље оправише друге,
328
За његове велике заслуге. А ту близу овога народа,

Крену лађа заљуља се вода, Четири су усидрена брода;
Прати краља француска господа, То бијаху ратне морнарице,
Но шта чини ратна морнарица, Енглескога краља и краљице,
Кука морем као кукавица. Притјерани на морске обале,
Свак би река да и она виче: На њима је Фишер генерале.
"Куку краљу, велики војниче!" Хоће ове средоземне флоте,
Оклопница као морска вила, Што Енглеска од Њемачке оте,
По мору је раширила крила, Да поздраве витешкога краља,
У црну их боју увалила, Господара словенских земаља.
Би река се бјеше помамила; Докле вила из облака виче:
Све прсима о таласе бије, "Ето иде вапор, Дубровниче,
Кроз велике морске провалије, На њему је краљево тијело,
Хита, кука колико је кадра, Нека чује Словенство цијело".
Носи тјело краља Александра; У шест сати и двадес' минута,
Преко мора у црно поноћи, Појави се оклопница љута;
Докле сване у Сплит мора доћи! На њој гробна владаше тишина,
Док заплави јутро на Јадрану, Не чује се подводна машина,
А кнез Арсен на приморје бану, На њој ништа немаше бијело,
Са господом краљевога двора; Носи мртво краљево тијело.
Таман бјеше опучила зора, Црн се барјак више њега вије,
Кад кнез приђе и његова свита. Такве флоте прилазило није.
На обалу жалоснога Сплита — Кад је Павић, морска поглавица,
Ђе чекаху масе од поноћи, Угледао краљевога стрица,
Кад ће вапор из Француске доћи. Црне му је рапортиро гласе,
Свијет ћути ка скресана гора, Да је јутрос кроз морске таласе,
Све упрло поглед преко мора, Великога владара довеза,
А синовца Арсенија кнеза.
329
Кнез плакаше при томе рапорту, Вас се народ од жалости сруши,

Па изиђе краљу на корвету, Хрватска се у сузама гуши.
Поздрави га и ближе му приђе, Тако тужна повјесница каже,
Пољуби га и лијепо виђе, Плакале су под оружјем страже.
Да му нема ранама лијека, Дворови се по Загребу црне,
Па завика: "Куку до вијека!" Ето краља, оће да им сврне —
И ту краљев ковчег затворише, Јер је поша у наручје мајци.
Да се никад не отвара више; Сретоше га хрватски сељаци.
Док се зачу војничка команда, Прихватише кости соколове
Онда приђе убојна посада, На уморне сељачке дланове;
Изнијеше ковчег из вапора, Да почине од љутијех рана,
На обалу Јадранскога мора, Пред дворове Јелачића бана,
Свак је плака од ђака до кнеза. Великога старога Хрвата,
Стоји тутањ с мора баљемеза; И краљевог најближега брата.
Ко ће томе јаду да одоли, Онда сташе приступати масе,
Док приђоше краљеви соколи, Сто хиљада да је било, зна се,
И његово тјело понијеше Што у Загреб из Хрватске дође,
На воз дворски, ђе му мјесто бјеше. Да аманет чује свога вође,
Кад звекнуше од вагона врата, Што је преда на самрти прије,
Сва су села чула до Цавтата. Своме роду краљ Југославије!
Сад ватрена полећеше кола; Сад поздрављен од браће Хрвата,
Сплит изгуби двоглавога орла, После двадес' и четири сата,
Који често долазити знаше, Краљев ковчег крену пут сјевера,
Про Ловћена на приморје наше. За њим кука неколико вјера.
Кад је био кроз земље Хрватске, Ал' до Брода и вароши Сиска,
Ту га сузе дочекаше братске. Чујаше се Босанаца писка,
На вратима од града Загреба, Јер их прати одавно несрећа,
Ка да муња удари из неба, Још од доба Котромановића.
330
Кад су били у равне Винковце, Њега бјеше допратила војска,

Народ куне Мађарске зликовце, Сувоземна као и поморска.
Вила виче с града Осијека: Господа га Београдска срете,
"Куку нама, краљу довијека! Гарнизони и војничке чете,
Ти погибе, шта нареди нама? И остале из свијета масе,
Барања ти на крајини сама, Све пред краљем, до земље, клања се.
Обрни се, Мађарима кажи, Пренијеше кости соколове,
Да ћеш бити на вјечитој сражи, На његове високе дворове;
Да ће твоји падати вијенци, Што су Петра великога били —
По Банату и Драви ријеци". Ту су црни ковчег поставили.
Кад су били у граду Земуну, Боже мили жалоснога кола,
Ладан вјетар од Авале дуну, Докле бану пиле од сокола,
Црне гласе Београду јавља: Петар Други, краљ Југославије,
"Дај сретите Александра краља!" Краљице га допратиле двије;
Краљица је на жалосну пругу, А кад виђе очину гробницу
У сретање дошла своме другу, И на њојзи црну тробојницу,
С њом краљевић од дванаест љета, Срце дршће, 'оће да изгори,
На њ' краљевски знаци и палета, А краљевић поче да говори:
А принц Павле и велика свита, "Аох мене, мој велики оче,
И застава црна разавита. Куд ће твоје жалосно сироче'?
Чекали су код главније врата, Ја напустих школу у Лондону,
Врховнога свога команданта. И похитах краљевскоме трону,
Докле бану из равна Сријема, Те још јуче, ка мало дијете,
Жељезница глува и нијема; На врат узех владарске терете.
Нит' се јавља нит знакове дава, Куне ти се твој насљедник млади,
Краљ у њојзи вјечним саном спава. Подизаћу двоје сирочади,
Док одједном као камен стаде, Мајку слушат, поштовати стрика,
Краљев ковчег из њедара даде. И народно триста представника.
331
Свакоме ћу своје право дати, У цркви је код Калемегдана,

Ја ћу први сам пред закон стати, Владарево освануло тјело;
Ал' да смијем од мајке краљице На њ' патријарх држи опијело,
Тражио бих Маџарске равнице, Ту Варнава православна глава,
И у њима татина крвника, Свети помен господару дава.
Да свезана доведем пред стрика; С њим духовна из свијета лица,
Мога стрика кнежевића Павла, Онда приђе свијетла краљица,
Па нека би сва Европа знала, Цјелива га и почаст му даде
Која своје благо не жалише, И сва редом велика господа.
Докле твоје очи извадише! Цјеливају и Богу се моле,
Ал' крви ми, и твојијех рана, Онда спровод крену пут Тополе.
Чим дорастем јунак за мегдана, Ал' откад је Бог створио свијет,
Ја у здравље домовине моје И човјеку каза да ће мријет,
Осветићу грдне ране твоје!" С таквијем се почастима није,
То изусти, а сузе не пусти. До сад нико сахрањива прије.
Сад што, брате, да говорим више, Па ни Толстој, нити Леополда,
Историја никаква не пише, Не имаше таквога спровода,
Нити памте усмена предања Ни велике старе фараоне
Да је било икад од постања, Што трошаху дневно милионе,
Такве жалбе и таквије јада — Пирамиде до неба дигоше,
Није шала хиљаду хиљада, Ал' овакву славу не стигоше!
Држављана дође и јабане, Јер то шала није ни изрећи,
Да пред краља на кољена пане! Ђе заплака месије највећи,
За два дана и три црне ноћи, Јер владике светога Синода,
Хита народ ко ће прије доћи Бјеху у част овога спровода,
Да његовој поклони се сјени, Дохитале од Црнога мора,
У краљевски дворац отворени. На ту жалост словенскога двора.
А трећега на освиту дана, Па Ватикан, двор римскога папе,
332
Дом најстарији са свијетске мапе А генерал Крстић Радивоје,

Чи се престо веже за небеса, Стег носаше спрема главе своје.
Презирућу земаљска чудеса. Лако иде челична лафета,
Те и папа посла про свијета, Кроз редове бијелог свијета,
Заступника свога Пелгринета, Полагано крећу пут истока,
Који папу слуши као свеца. На њој личност лежаше висока.
Онда спровод крену пут Опленца, Иде Павле поред брата свога,
Прво изби јунак на алату, Дворске даме и књегиња Олга,
Вас у срми и чистоме злату. И остала браћа и рођаци,
Бритку сабљу држи поред главе; И велики из рата јунаци,
То бијаше Томић Војиславе. Чија дјела признаде Србија —
За њим војска иде у параде. Они носе лик Карађорђија,
Док ето ти краља Петра гарде; Први орден јуначке слободе,
Међу њима топовска лафета, С њима ето Бојовић војводе;
Пред њом иду знаменија света — Тај велики српски војсковођа,
Крст дрвени са голготе нове, На прси му лента Карађорђа.
На њ' вијенац од гране трнове. С њим војводе ниједнога није,
Тај вијенац од сувога трна, Он једини од њих још се вије.
Оправи му ломна Гора Црна. И с њим виђех Арсеније књаза,
Па краљевског достојанства знаци, Оба плачу, не суше образа.
Њих носаху признати јунаци; Док ето ти краљице Марије,
Златна круна у рукама сјајна, Води своје чедо најстарије,
Генерала Недића Милана, Сузе лију и полако газе,
Скиптар носи адмирале Прица, Онда свјетске личности налазе.
А јабука од златнијех жица, Ко то може да упамти, брате,
У рукама Лазић генерала, С крај свијета главе непознате,
А сабља се Јуришићу дала; Ту краљ Карол и Никола Принца,
С њима мајка румунска краљица,
333
Полагано иду за лафетом, Сва та сила низ Београд сљезе,

Сузе роне за својијем зетом. Па најпосле три грчке принцезе,
С њима бјеше посланик Фужита, Из црне се не виђаху свиле,
Јапанскога цара Хирохита. То су горске из планине виле.
Ту је Вилсон са Сјеверног пола, Кад краљеве понијеше кости,
Кога Рузвелт посла са престола; Сад да видиш јада и жалости,
Па принц Ђорђе војвода од Кента, Стаде тутањ друма чавленика,
Из Енглеске далеког свијета; Док ето ти хата тавленика,
Док ето ти храброга Геринга, Грозне сузе низ чутуру ваља -
Који бјеше из Берлина стига, То је вранац Александра краља.
У руци му од злата вијенац, Празно седло, господара није,
Да вјекује с краљем на Опленац. Зенгије му устурене двије,
Златна пера пала до балчака, Рже вранац господара тражи,
То му посла Хитлер и Њемачка, Куне земљу: "Дај ми ишта кажи,
Негдашњему своме противнику, Ко погуби мога господара,
За његову способност велику. С ким сам дошо из рата крвава!"
Ту је Лебрен Французима глава, Сад да видиш великије јада,
Ђе се судба одигра крвава. Краљ из свога оде Београда,
А Масарик посла Малипетра, И остави престоницу своју,
Са вијенцем од четири метра, Коју доби у љутоме боју.
Вас од злата и слонове кости, Он је исту ко себе волио,
У знак братске велике жалости. Ту се Богу за народ молио.
С њиме ето министра Бенеша. Куку нама, узданице врућа.
Што је амо про Француске преша; Двор сиротан ко и друга кућа;
Кемал-паша посла Ружди-бега. Млада сина осташе тројица,
Да сву Турску заступа и њега, Међу њима мајка удовица.
А кинез Кирил и бугарска свита, Ал' су краља освојиле ране,
И Шарибег од земље Египта; Па он хита дако прије бане,
334
Мајци својој на жалостно крило, Ђе ће примјер његова прегнућа

Чини му се лакше би му било. Опијати времена будућа.
Ками мајци да ће да преболи,
Он замаче великој Тополи,
А прате га звона и топови,
А сретају ђаци и попови,
И сва села до врх Шумадије,
Те његове најближе комшије.
Носе краља кроз Тополу стару,
Ђе су двори Ђорђу господару;
Ту је лоза с великога пања,
Дала стожер данашњега стања.
Краљ изађе на Опленац горди,
Пут одавде напријед не води.
Ту је српска подигнута ћаба,
Задужбина његовога баба,
И гробница витешкијех кости,
И споменик велике прошлости.
Док бануше уморни сељаци;
На ноге им горштачки опанци,
У дебело сукно запучени,
Њих чекаше владар намучени
Да га спусте у ледну гробницу,
Међу своју славну породицу;
Јер је и сам сељачкога рода,
А чуди се свијетска господа...
Ту витеза краља сахранише,
На то брдо, у свијет највише,
335
ПОГИБИЈА ПЕТРА КРШИКАПЕ
(Ускочког капетана око 1842. г.)
По Мљетичку крв се лије, Бег Јагличић рече паши

А хатова стоји вриска. "Кака било коња јаши!
А Ченгића главу носи За нама су дани наши.
Горштак љути са Малинска. Не надај се у Брњаша,
Не би ти га Шујо наша -
Ал' како је до ње доша Он је коња обестрега!"
Тај ускочки пушконоша? Кад нађоше јади Бега,
Виђе нема нада у се,
Ништа нема немогуће. На свезано поја кљусе.
Оно јутро у свануће, Па кликује браћу Турке
Акну чета Бана Нока "Јуриш, за мном, у хајдуке!''
На Ченгића крволока,
Смаил-агу старог вука. Још ни трга сабљу није,
Не боји се од хајдука, Убише га синџирлије.
А нада се у Баука. Бог ће један знати чије;
Он да му је десна рука, Дуловића ил' Јакића,
Но кад пуче пушка прва, Ил' Ускока Попа Мића,
Ал' Бауку ниђе стрва! Ил' Милије Косорића.
Но се хвали у Никшићу Бег лежаше вас у крви
Капетану Мушовићу, На њ'га Мирко стиже први
Он како је с грађанима Те Ченгићу главу скиде.
Кида главе Брђанима, Докле љуцка срећа иде,
Улијета у Черкезе, Те се у тај бој прослави,
Нека лаже, нема везе! Алексића нож крвави.
Ченгић викну на сеизе:
"Брњаша ми, амо брже!" Но ђе му је пушка диљка
Мисли да га слуге држе Са Ченгића из Липника?
336
Кршикапа с њом умаче Пише Његош преко власти

Пут Ускока и Мораче. Што немају много моћи,
И понесе пушку дома Да му мора Кршикапа
С гатачкога крстолома, На Цетиње с пушком доћи.
Која ће му главе доћи Кршикапа ни да чује
Не може му Бог помоћи! Што Петровић поручује.
Није било тога дана Још манити Кршикапа,
У ордији Нока Бана, Рекаој е, или није:
Као Петра Капетана. "Што ће пушка калуђеру?
И по ножу и по пушци Да са њоме тице бије?
Ка што знаду бит Ускоци. Она клета мене треба,
То бијаше сератлија, А панула није с неба,
Ал' велики небатлија. Нит' је мираз Петровића,
Залуду је хајдукова, Но скидена са Ченгића!
Залуду је сабљу кова, Ђе крв људску земља пије,
Залуду је главе кида, Но гледале војске двије
Залуду је пушке скида, И сад траже да је предам;
Залуду је ране вида, Без мртве је главе не дам
Залуду је чардак зида, Да у друге пређе руке,
На Ченгића Агалуке Но с њом идем у хајдуке"!
И на њему чека Турке. Кад Његошу доушници
Залуд иша сустопице, Уврћеше то у уши,
Поред Мирка и Новице Ко зна шта се дешавало
И Војводе из Петњице, У његовој младој души.
Те Ченгићу дошли главе. Потресе га прича ова,
И сад на њ'га иду даве Велики му разум смути,
Да Ченгића пушку носи, Ка обични смртник неки
Сердара се и поноси. Потресе се и наљути:
И на те је гране доша " Шта он мене да пркоси,
Да погине од Његоша. И крвницу моју носи.
И зашто ми пушку не да
У Биљарди да се гледа?
337
Иако сам мале моћи, Што је Петар не донесе?

Али ћу му главе доћи. Но се са мном подинати,
Платиће ми кад сам реко Ал' ће главом да је плати!
Да је као Хајдук Вељко!" Али људи око Мине
Шћагу да се то размине,
К.о ће томе да се сјети Да Капетан не погине.
Да све Петру осујети. Мислили су да ће бити
На све стране прича пуче Овца свака, вуци сити.
Да је дошло неко кумче, Ал' Владика, с друге стране,
У заранке једног дана, Хоће што му људи бране!
У дом Петра Капетана.
Упућено од главара, Кршикапи кад досади,
Ови ђаво да затара, Шта да чини, шта да ради.
Да Његошу пушка дође Од Владике нема мира
И тај ијед да га прође. Па од два зла — горе бира.
И то кумче ту заноћи, Неће цару за везира,
Али неђе по поноћи Неће Ускок да се турчи,
С чивилука пушку смаче На Цетиње право спучи.
И у густи мрак умаче, На вјеру га зове Раде
Сава црни из Мораче. И часну му ријеч даде,
Да су Мијат или Мина Да му неће ка јунаку
Скинули му пушку с клина, Нико скинут с главе длаку.
Платила би глава њина, Кад размину равно Чево,
Али ко ће заклат кумче!? Изгласа је Петар пјево.
И тако се то провуче. Око њега гора јечи:
"Је ли Његош од ријечи?
Дође пушка у Биљарду, И ако је и 'ко није
Ал' је криво било Раду Ко ме бољи убит смије?
Зашто пушку да украду, У несрећи има среће,
Преко кумства, соли, хљеба, Милију ми убит неће,
"Мени такви дар не треба!" Јер коме је за то стало
Од јада се сав потресе, Убит момче тек настасало,
338
Што старога стрица прати Петрови се зову доли.

Зар да и он главом плати?" Био чоек сваког дана,
Са Цетиња, из далека, Без урока и без мане,
Чула су се звона јека. И тако је завршио,
Перјанике кад упути, Кршикапа Капетане!
Размисли се и разљути. Кад се чуло у Липнику,
У њему се страс' угаси, За тај случај и Владику,
Кршикапу би да спаси, Сташе Турци да шенлуче,
За Петром га боли душа Кад су за то чули јуче.
Што га барем не саслуша. А Дедаги сузе лете
Перјаници други лете, Што му баба Власи свете!
Жив ако их Петар срете,
Да га смрти ослободе, Стеван Перков у Сенату
Код Његоша да га воде, Рекао је истог дана,
Полећели поклисари, Да је Раду била мана
И то што су могли брже, Убит' Петра Капетана.
А кад тамо гавранови Ка Петровић са Његуша
Опијело Петру држе. Што га барем не саслуша,
Убили су Капетана, Па га на смрт не осуди
Свезанога роба с плећи, Ка што раде мудри људи.
Да је био под крилима Но онаког змаја смаче
Не би мога жив утећи. Због Пашине кремењаче.
Два убише Црногорца Друга Лука Лопушине
Из Ускока, из Сировца, Због обичне гвожђушине!
И то стрица и синовца! Који му је много ваља,
Ниђе гроба ни мрамора. Свуд јуначки траг оставља.
Ко их нађе и сахрани, Пред свакијем судом части
То не може нико знати, Његош не би има власти,
Без орлови и гаврани. Петру пушку да отима
То је мјесто освјештано, Јели право на то има,
Ђе невина крв се проли. Његов трофеј са Крешева.
Са именом његовијем Ал' крвница Његошева
339
Којој пише на отпонац Ал' изгуби рано здравље.

"Ја сам била на Граховац Мозгајући о свемиру,
И убила, за два сата, Ђе духови не умиру.
Његошевих осам брата!" И постао отац Луче,
И Петар је треба знати На којој се људи уче
Да се свака дрскост плати. Да разумну наду гаје
Јер ко ведри и облачи, Што природне силе таје.
Њему сила ум помрачи. Његош поче млад да суди
А ко веже и дријеши У народу дивље ћуди,
Он не види кад гријеши! Ал' јунаци мимо људи;
Стеван таки суд донесе — Оружје им не одмара,
Његош мирно све поднесе. Ал' је њина болест стара
Ови Божји изабраник, Да се пењу спрам Владара.
А велики покајник. Ал' за данак не да пару,
Кајање је љупки цвијет, Ни Владици нити Цару.
Његош никад неће мријет. И за то је многи страда
Та велика људска душа Још из доба прије Рада.
Ка Петровић са Његуша Тај је народ собом влада
Родио се, како кажу, А навика на бесуђе,
На откосе ил на стрну. Разгонећи хорде туђе,
И мајка га замотала Није мога Петар свети
У хајдучку струку црну. Да то племе упамети
Преко пушке задојила, Од нужде је клетвом влада
А на селу одгојила. Све од Саве па до Рада.
Чува овце по планини, А Његош је био пријек
А школован у Савини. И не најђе здрављу лијек,
У Русији завладичен, Ал' ће живјет задовијек.
На Цетињу устоличен.
С три највећа људска лика
— Пјесник, владар и владика,
А најљепша људска слика.
У Европи па и даље,
340
СТЕВАН ПЕРОВИЋ - ЦУЦА
(1830-1857, сердар и сенатор црногорски и заповједник војске)
Тревила се велика несрећа Да он каже на коме је царство"

У гласитој кући Петровића, На самрти Његош шта је каза?
Пошље смрти славнога Његоша, Је ли земљи одредио Књаза?
На његово мјесто ко би доша? Кад виђоше Церовића Бана
Отимљу се браћа владичина И мудрога Перкова Стевана,
Око тога великога чина. Да Данилу приступише руци,
Ђуро, Перо и војвода Мило, Црногорци као горски вуци
Ту је дошло до покоља било. Данила су прогласили Књазом
Али не да Петровић Данило. С Перовијем јадом и поразом.
Каже да је Његош за живота Но Даниле кад дође до власти
Њега као нашљедника конта. Владичину браћу упропасти.
Да је руком написа повељу Отвори их из ледне тавнице
Да му народ оставља и земљу. И у свијет зајми про границе.
Стеван Андрин Перовић из Цуца И Побјеже Перовић Стеване
Тестаменат ради да избуца, Да Данилу у руке не пане,
Да доведе Пера или себе. Јер он важну играше улогу
Ој, Његошу, да је виђет тебе Црногорци ако га помогну,
Ђе се кољу браћа без потребе, Да би како до престола доша,
На коме ће да остане круна. Мјесто свога ујака Његоша.
Секаше се два мјесеца пуна. Слабо иде Данилу за руком,
Па позваше бана Церовића, Да се с тијем обрачуна Вуком,
Због престола и због Петровића Јер му отуд опасност пријети
Мога би га ђаво однијети.
341
И нанијет штету црногорству Ту уради попе да не ваља.

Зато што је с Његошем у сродству. Он свештеник који чува вјеру
Па он поче да тражи некога За Стеваном пође у поћеру.
У зло ово да би му помога, Обукоше калуђерску ризу
Да га плати и да га задужи Да Стевану лакше приђу близу.
Стеванова мајка да затужи. Поставише капе камилавке,
Па Данило размишљати оде; Босе ноге у кожне опанке.
Да ли има попа ил' војводе Око врата крстове од злата,
Перовићу на јаде да оде. А у руке ситне бројенице
Па он попа дозива Кусовца Под мантије пушке леденице,
И приморца, Андрију Смоковца: А у њима зрна синџирлије,
"Чујете ли вјерне моје слуге. Кроз Стевана Сунце да, огрије ,
Да идете ту ви нема друге Отидоше од мора до мора
Да у року од петнаест дана До обала мутнога Босфора.
Убијете Перовић Стевана. У Стамбол их истурише лађе,
Те напасти људске да се трсим Но и ту се Црногорац нађе
И односе наше да размрсим, Те им Цуцу Перовића каза'
Јер он мене пањка код владара, Рад ајтара црногорског књаза.
И многе ми неприлике ствара. То је Јово Митров Греговићу
Кажу да се у Стамболу крије, Што о глави ради Перовићу,
Но хитајте што можете прије У сред града и велике вреве
Да трагове своје не укрије, Успјели су да Стевана треве.
Ил' га неко други не убије, Лако им га познати бијаше,
Док је мене и од мене трага Ка да сунце из њега гријаше.
Вама неће нестанути блага". У толико сваке народности
Ово попу мило не бијаше, Не бијаше онакве личности.
Ал' "не могу" рећи не смијаше. Згодан брате ка вила бијела,
"Страг животу често образ каља' На јунаку страшна одијела;
342
Ко таквога има да обуче? Благо тебе, благо Црној Гори,

Сабља му се по калдрми вуче. Но нијесу такви људи спори,
О рамену пушка прекоморка, Ал' ми ћемо да молимо Бога
А на глави капа црногорка. Ради здравља и живота твога".
А грб на њој књажева Сената Види попа како зановета,
А црн перчин пао око врата, Страх га нешто и савјес' га смета.
За пасом му двије леденице Сашта братске очи да заклопи,
А тргле га мрке науснице. Што љепшијех нема у Европи,
На токама од паса до врата Да обрља руке свештеничке,
Шесет пуца од сувога злата. Ради глупе игре политичке.
Многи гледа и за њима чезне Све се дава крају и улици,
Ал' све то ће у крв да огрезне. Није лако ударити Цуци!
Док ево ти издајника попа Свуд око њих под оружјем Турци.
Перовићу кућу да ископа. Стеван вади три лире у злату
На сред пута и градске улице И пружа их Словенину брату:
Њему двије приђоше убице. "Ево вама ово мало пара
Поп Стевана покорно затече, Ради здравља мога господара,
Полако му испоснички рече: Што ми не да кући да се вратим,
"Виђу да си Србин Црногорац Но ме тражи главом да му платим!
А и ја сам отац светогорац, Ни сам не зна зашто, ни због чега,
Па те молим наш у Христу брате. Бог велики нек сачува њега.
Милостињу неку да нам дате, Нека јаде Турцима задаје,
Ради среће и вашега здравља, А за ропство моје да се каје".
За Храм један, народ што обнавља. Поп због ваке страшне хуманости
Ја колико обијам свијета. Оћаше му живот да опрости,
Таквог људског не виђок цвијета Ал' су чим ће натраг да се врати?
Каквог ли те Бог може створи Морао би главом да га плати?
Сгид је мене с тобом говорити
343
Па кад шћаше да прихвати новац

Од попа се обрете зликовац;
Из мантија пушке испотеза
Што су биле Петровића Кнеза.
И погибе на сред Цариграда
Стеван, сестрић Петровић Рада.
Ђе убише накога делију
Што личаше ујаку генију,
И имаше пјесничкога дара
Син Андрије Цуцкога сердара.
А мајка му Петровића Мара
Има сучим да се разговара.
Седам сина има да је служи,
Ал' довијек за Стеваном тужи.
Жали сина, жали брата Рада,
Што немаше од срца евлада.
Он је звао Мушира Дервиша
Кад је била опасност највиша,
Да се Црна Гора не прегази,
Да Стевану на мегдан излази.
Ђе год хоће на двије пољане
Ил' на Чево или на Дољане!
Али Турчин не шће да изађе
Ни да за се замјеника нађе.
344
ПОРУЧНИК МАРКО БОЖОВИЋ НА ТОПУ
Браћо моја и дружино мила! На муци се нађоше заједно,

Има нека свемогућа сила Виђе Хитлер колико је сати
Што никоме не да докле хоће Али нема пута да се врати,
У ту тајну завирити ко ће? Прије но је стига до Ламанша
Није Балзак или други неко На путу му бјеше земља наша!
По тој ствари видио далеко! Мислио је по његову плану,
Многи хтједе свијет да покори, Да нас баци као с пута грану
Ал му сила некаква оспори! ударио без објаве рата
Слабије му нечим омогући положаје главне да похвата
Да га сломи и да врати кући. Но стадоше соколови наши
То је било и за наше доба Пред ту силу која свијет плаши,
Кад је Хитлер силу своју проба Трчимице проћи мога није
Да су Њемци сој људскога рода, Про границе од Југославије
Ал не рече крвник: „ако богда" У пољима Бачке и Баната
Осилио па вјерова није Њемачка је војска крдисата!
У ту силу што се пред њим крије, На град Вршац упоришта стара
Мислио је што не може бити До Ватине и Алибунара
Својој вољи свијет покорити! Бану швапска моторизација
Раздвојен је Исток од Запада, Кроз државе толико нација
Он се у ту политику нада. Пук посадни од Југославије
Но кад бише искушења дани Стаде против њемачке армије
Политика остаде по страни! И створи се у Вршац завјера
Исток није са западом једно
345
Против туђе силе и Хитлера И без крви ропство дозволити!

Ту је један витез од Никшића Срамота се на мир ослонити
Од јуначке куће Божовића И крвника за милост молити!
Истака се и овако река: Тако збори ова сератија
,,Ја сам овђе доша из далека Не би љепше Сењанин Тадија!
Да погинем земљи на бранику Потомак је Радојев Савића
И не паднем у руке крвнику, Од јуначке куће Божовића
Ми сви знамо ошта свијет живи Сте јунака главосјековића.
Од сјемена што труне у њиви Кад се Марко пред Њемцима нађе.
А пјевање и духовна храна Топовима нишани и гађе,
То су дјела људи великана! Брани врата равнога Баната
Што су дали живот за слободу И Њемачке тенкове комата,
Да довијек живе у народу Што на Вршца јуришаше града
Па ко неће да погине овђе С пјешадије двадесет хиљада
Он полако дома нека пође Но кад неста праха и граната
Нека бјежи нека тамо каже И пропаде одбрана баната
Нека дођу да нам кости траже! Пред том силом што гази Европу
И ја мога тражио сам тату Марко чека ка Рајић на топу!
Што погибе у Балканском рату, Бацајући крагујевке бомбе
Ђе су многи панули јунаци Да га њемци жива не заробе
А ја остах у наручје мајци Он се брани с топовске лафете
Учила ме ко мало дијете Свилуће му сабља и палете
Да очине чувам аманете А шлемови по пољани лете
Ко живјети мисли довијека А борба се води у ваздуку
Смрт је онда потреба, пријека! Ђе се триста авиона туку
И ја мислим моја браћо драга Ту остаде Марко и топови
И ако је мала наша снага И лешеви људски ка снопови
Не треба се сили покориги Ту га њемци сасјекоше свега!
346
А на десно крило с према њега За мог сина Божовића Марка,

Ту помеђу Вршца и Ватине Оће ли га икад виђет мајка?'
Паде витез од Вршца војине ,,Слушај стара јуначкога соја,
Скочио је на куполу тенка Ми смо јуче из љутога боја,
Зар прсима челик да зачека!? С града Вршца с румунске границе,
Ту изгибе пук осамнајести Са велике грдне касапнице
Храбри људи високе свијести! Ђе је војска крдисата многа,
Сташе с мало снаге и технике Виђели смо Марка сина твога,
Против силе њемачке велике Оста ти је ка Рајић на топу,
Али ко ће одољети сили Па да ти је био у оклопу!
Сто су пута јачи Њемци били Да је има соколова крила,
Домовину нашу преплавише Ту је таква погибија била,
И за собом пустош оставише Не бише му помагала ништа.
Онда тога крвавога дана Нит би доша са тога бојишта
Испод Вршца из Баната равна На топу га сасјекоше свега
Полећеше два злогласна Врана Никад мајко нећеш видјет њега!"
Спустише се крај града Никшића Онда стара кроз плач проговара:
На бјелу кулу Божовића „Сине Марко, сунце моје јарко,
Загајаше два злогласна врана Како ће те мајка прежалити,
Прије Зоре и бијела дана Хоће ли ме памет оставити,
Но их стара опазила Мара Истина је стара записана
Мила мајка Божовића Марка Ништа није тврђе од иксана
Ал се јаду осјетила стара Ђаво не зна у сну да се снађе
Па с гавраном тицом разговара: Несрећнога стркотина нађе,
,,Окле врани црни гласоноши? Вуци вију од зиме и глади,
Од кога сте села ил вароши? Дан се крије сунце кад залади,
Са кога сте боја и попришта, И крокодил може да заплаче
Бисте ли ми знали казат ишта? Кад га гоне животиње јаче!
347
Облаци се од стијене ломе

Ал завидим Марку сину моме,
Који није с мегдана побјега,
Ја бих лако прежалила њега
Само јадна кад бих могла знати
Ова земља чија ће се звати?
348
СИНОВАЦ
Да ви причам случај гласовити Имао је таоца синовца

Кад се бише Швабе и комити Сирак љути који нема оца,
Недалеко од града Никшића Па јунака на срце забоље
Код Острога више Богетића Да му Шваба сироче закоље.
У јуначко племе Пјешивачко Па је Петко Породици реко:
Међу Острог и Будош планину .,Ја ћу данас ићи да погинем
Официра седам ђе погину Мога Крста да с вјешала скинем
Побише их од горе комити Мученичком смрти да обршим
Ал' ће Шваба таоце побити Родитељску дужност да извршим.
Све хајдучку браћу и рођаке Ђецо моја шта ви помоћ могу
Многе ли ће закукати мајке. Остављам вас на аманет Богу
Швабе клете хоће да се свете, Ни овако неће вазда бити
То је закон и обичај ружни Нестануће Швабе и комити
Да плаћају ни криви ни дужни Природа се својим током креће
Док гласови почеше да лете Дјела људска умирати неће."
Како Швабе кажу и пријете Па похита што је мога брже,
Да ће сјутра више Главе Зете Хита некуд да је смрти ближе
Међу Дрмић и мећу Вардиште На крваве Богетиће стиже.
Све таоце водит на стрелиште Води Шваба двадесет таоца
Док закука двадест кукавица Док ево ти мрка Црногорца
У домове двадест Пјешивака. Црном струком прекрио рамена
Кад је чуо Ускоковић Петко И то му је ознака времена,
У Ћурчиће село подалеко Она ће му црни покров бити
349
Што му даше Швабе и комити! ,,Не удари стрица код синовца

Па изађе пред свезано робље Нит ујака код добра сестрића
На крваво пјешивачко гробље Да те љута не уједе гуја"
Па он швапске официре моли Зато у смрт идем пјевајући
Да му закон ћесаров дозволи, Само њега да пустите кући.
Да ја идем у смрт за синовца Шта су ђеца за хајдуке крива
За сироче које нема оца. Штал' је крива за браћу одива,
Отац његов кад се преставио Но се швапски официри диве
Код мене је ђецу оставио, Ваки људи и треба да живе,
И мене их на аманет преда Ово нема у свијет бијели
Чини ми се он из гроба гледа. Да се љубав овако дијели!
Све зло ово које се догађе Само ово Црногорци чине
Све то мене у срце погађе, Види ове љуцке величине
Па за хајтер брата мога Сава Како у смрт за другога иде
Ево моја да полети глава, И пустише Крста нека иде:
Па зар данас његово дијете А Петко му збори са стрелишта
Да на моје очи убијете Не мој ми се препадати ништа
Но убијте стрица за синовца Него хајде у планину бјежи
И за оне који су у шуми И сјећај се стрица ђе ти лежи.
Нека мене изломе куршуми Када будеш у љутоме боју
Зато ћу вас за милост молити Да осветиш русу главу моју
Хоћете ли мене дозволити? А ви Швабе римске паликуће
Да ми брацко пуштите дијете Шта радите то је немогуће.
И да мене старца убијете! Убијате старце у кревету
Живот ми је дати као ништа Крв пијете жени у ђетету
А да Крста спасим са стрелишта, Пет вјекова наша Црна Гора
Јер је код нас остала изрека Бранила се од окупатора,
Што је давно неко мудар река: И клонули у борби нијесу
350
Крај ће доћи и вашем бијесу, У сумпорне воде запливати.

Што по туђој роварите кући Поп их тако храбри и соколи
Брзо ће ви згибеније пући. Онда поче да се Богу моли:
Ђе оу тако покварене власти „Немој да те молим узалуду
Тај ће народ доћи до пропасти. Кад будемо на страшноме суду
Ал, им Швабо забранити неће Ти се смилуј на ове хероје
Те су смртно примили причешће. Нека стану с десне стране твоје
Поп Илија Мијушковић стари Да се њине овеселе душе
Који много за Швабу не мари Што ка људи мушки изгинуше".
Причести их и исповиједи Овакве су пернате ријечи
Па им онда оде да бесједи: Мелем који од смрти лијечи
Да их надом слободи и тјеши: У души се одомаћи нада
,,Сваки човјек на земљи гријеши Да је блажен ко на правди страда.
Покајте се то је Пророк река У то доба јекнуше плотуни
Па вас вјечно спасеније чека. И ендек се лешева напуни,
Куку томе у зло ко се нада У гомили овије јунака
Благо томе ко на правди страда Бјеше глава Бошковића Марка
Вас ће чекат на небеса плата И с њим глава Бошковића Сава
Не плаште се мркије џелата И три брата три Перуновића
Они могу тјело да ви сруше И ћетића Контића Милића
Али ваше мученичке душе И старога Вучинића Ива
Милош чека на вратима раја Нађоше га пред законом крива
Вашој слави неће бити краја. Што је дига на ћесара руке
Из рајскије поља и милина Јер два сина има у хајдуке,
Гледаће те убицу Кајина Попадаше народни хероји
Гори усред ужарене пећи Ал још Петко Ускоковић сгоји
И сви што су брзи у несрећи. Швабе кори и свашто им збори:
Па ће тако и ваши џелати
351
„Видите ли љути крволоци У смрт оде те смрт побиједи.

Како мушки гину Црногорци
Разбојници и продата стоко
Зар да стрекне Црногорско око?
И њихова срца да уплаше
Нечувено безакоње ваше.
Хрђе једне и немрчи-пушке
Што ми прси не сломисте мушке
Но мучите старе моје кости
Бог велики нека ви опрости
Ал' ви неће опростити људи
Мач ће нечи и вама да суди.?
Кад им тако укреса у очи
Један крвник манито прискочи
И гађа га међу обље очи
Још с три метка савладаше Петка!
И прибише рањенога лава
Црногорче нека ти је слава
И свијема који с тобом леже
Благо теби који тако преже
Те од страшне уре не побјеже.
Није таде лако било тебе
За другога жртвовати себе
И раширит прси пред крвника
За синовца непунољетника
И имали људи у заблуди
Да га вака смјелос не побуди?
Име које никад не блиједи
352
ПОГИБИЈА АРСА МИЛИЋА
официра Црногорске стојеће војске априла 1918.
Протужјели сужњи у тамници, Кроз велике туђе народности,

У далекој маџарској равници, Ђе смрт гледаш како ти пријети
У челичној жици Црногорци! И тудије главу пронијети,
Ту је много остало живота, Про толико гора и врлети,
Великије људи патриота. Не би соко мога да прелети,
У логору у Болдогасону Ил орлови гласовите птице
На срамоту,Москви и Лондону, А не јадни сужњи из тамнице!
Али многи синуше да бјеже Да размину толико ријека,
Да очитој смрти не подлеже! Облак не би преша довијека!
Бјеже људи из логора смрти, Кад погледаш на европској карти
Није лако туђи сужањ бити? Ђе је Ловћен, а ђе су Карпати?
Арсо Милић.из ломније Куча И клисуре ломне Горе Црне
Тврду жицу ломи и распуча Има човек од стра да утрне,
И побјеже с неколико друга У дан леже а поноћи бјеже,
Од прилике пут топлога Југа, Од зоре им нема ништа теже
Да се Црне докопају Горе, Нема нико ко ће им помоћи
И избију на Јегејско Море! Без мјесеца господара ноћи!
Под Солуном градом да се боре! Он им један покажује путе
Није шала мио побратиме, ,,И чува их од засједе љуте"
У зле дане за вријеме зиме, Мјесто хљеба ,траву пасти треба!
У вртлогу европскога рата, Ал' гамбају и голи и боси,
Побјећ испод планине Карпата! Има нека сила што их носи
И пренијет распадене кости, Страх од смрти са ивице гроба,
353
И још наде у будуће доба? Ето Арса из Логора стаса,

Савладаше кланце и беспуће, И јуначко оружје припаса,
Него кад су били близу куће, И ето га у Хотска Корита
У крај Дрине код града сокола Са њим јато Кучкије комита,
Похвата их њемачка патрола! Почеше се замршиват ствари,
На домаку ломне Горе Црне Док бануше швапски поклисари,
Сваки да се у Маџарску врне, Од Цетиња и од Подгорице,
Арсо Милић у града Мостара, Да сумњиве гоне породице,
Пред војнијем судом одговара, На обалу Скадарскога блата,
И пресуда бану од маршала Да ту труну за вријеме рата!
Сјутра Милић иде на вјешала. На Милића навалише Арса
Ал он скочи са трећега спрата, На човјека великога гласа
И уграби на капију врата, Бијелу му кулу минираше
Те умаче између џелата! Старце жене све интернираше
И спаси се отворена гроба, А дјечицу слабу и нејаку,
У поноћи у најтеже доба. Оставише на туђу сокаку,
У гору је умакао Црну, Да се скићу и да траву пасу
Ту у добра црногорца сврну, Небили се ражалило Арсу!
С Чева равна Балетић Томаша Неће моћи муке да им гледа
Ту је људско почивало наша, Дако би се крвницима преда
Те га држи од Ђурђева дана. Ал јунаци за милост не моле
Док букова озелење грана, Арсо туче њемачке патроле,
Онда пређе у крваве Куче, Кад им ова не успје тактика
Те му црна погибија пуче, Онда они преко издајника,
да погине ђе се није нада, Увребаше мјесто и прилику,
Под зидине Јеринина града Да се своме освете крвнику,
Глас кроз Куче као муња пуче: Који их је са четом хајдука.
На друмове пресрета и тука,
354
Једну вече опколише Арса, Царевој се вољи покорити"

Одакле му неће бити спаса Онда Милић другу књигу шара
Те су ноћи њихови вазали, И Мартину Стеги одговара:
Ову малу чету проказали ,,Невјерујем у вашу поруку
А тешко је у такве прилике Свака лажа иде на окуку,
Сачувати јуначке одлике? Свако биће од смрти се боји
Јер зли дани и крвопролића, И највиши људи и хероји,
Много људска измијене бића. Човјек не зна шта у њему лежи
Тако ове ноћи страховите Докле почне да од смрти бјежи!
Швапска војска опколи комите, Суд о себи донијети може,
Арсо Милић с два рођака своја, Кад га људи мукама изложе.
Јуначкога племена и соја, Кад се човјек нађе у биједи,
Туку швабу с врата и прозора Тек зна онда колико вриједи,
Док с истока опучила зора! Док власт стече ил се обогати!
Кад евоти солдат ђе долази, А другога не може познати
Са бијелом крпом на тољази, Зато наме немојте контати
Да га не би убили хајдуци. Вашој сили да ћу се подати.
Носи књигу у бијелој руци, Јер нећемо себе дозволити
Тако пише књига шаровита: Да то чују у гори комити —
„Чуј Милићу гласити комита, Арсо Милић Шваби да се преда
Предајте се лудо не гините То ми понос Црногорски неда
Тврду ријеч и вјеру примите, Да ме Ђуља кори са вјешала,
Да слободно ка људи живите, Па цар да ме стави за маршала
„Наш је владар који људе схвата, На предају никад не бих приста,
И кривице велике опрашта. Вама што су разапели Христа,
На вама ће закон благовати Ја који сам доша са Карпата
А на друго немојте контати". Да ме данас свака хрђа хвата?
Јер то није срамота комити!
355
Ви што сте ми оца уморили, Два сокола Петра и Мијата

Од мајке ми ђецу одвојили, Не могаше допријет до врата,
Да се скићу, од врата до врата, Но у живи огањ угазише,
Срамна руљо бечкије џелата! И на муке душу испустише!
На вама ће клетва да почине, Сама брата, оставише Арса,
Платићете крваве злочине, Ал и њему нема више спаса,
Но Мартине швабски капетане За браћом га братско срце боли.
Промисли се нам нека ти пане Али себе храбри и соколи!
Да ти иде у прилог вријеме, Па он пјева себе да куражи
Те зло радиш у јуначко племе! Помоћ тражи али шта му важи
Но ако си официр њемачки, Припијева, Драга и Новака,
Изађи ми на мегдан јуначки, И Јакиће браћу из Дробњака,
Ђе ти твоје засједе гледају И два Вида из Бјелопавлића,
Тако ћу ви изаћ на предају". Ђуровића и Павићевића,
Но кад Швабе одговор добише. Од Пипера Вука Стојовића,
На Арса се звјерски окомише, Од Никшића Обрен Божовића,
Тешко дјело да приведу крају, Од Ускока Жижић Радосава,
Па нагоне сиротињу рају. А од Брда Распоповић Сава,
Који живе на своје имање Ђе вам црна погибија пуче,
Да нанесе сијено и грање, Те вас нема у крваве Куче!
Те Милића кулу запалише, Залуду вас кликујем од јуче,
Онда Швабе огањ потпалише, Да нам Ровца нијесу далеко
Дим се црни у облаке диже, Нас би данас избавио неко,
Солдати се примицаху ближе, Као што су у Малу Ријеку
Своју браћу оћаху да свете, У пред-прошлом страшноме вијеку
Сташе бомбе да унутра лете, Из пећипе избавили Куче,
Докле ручна улеће граната, Јер их братсво и љубав привуче!
Те ранила два Милића брата: Те у Ровца живјеше толико,
356
Ђе им прићи смио није нико, Написао крилом по пепелу,

Докле ђеца. Дрекалова соја, ,,Ови овђе пеп'о страховити,
Вратише се на огњишта своја;!? Разносиће вјетар плаховити,
Тако пјева сератлија ова, Црногорске горе нека кити.
То је унуук Ђуље Јованова! И трнут се неће ова луча,
Свијетлога Кучкога образа, Док је Кома и докле је Куча,
Који паши послушност отказа, Док по Гарчу гавранови гачу,
Презре барјак из његове руке, Докле виле кроз планине зиме,
Да на Куче не предводи Турке! Док облаци по Ловћену диме,
То урадит није било шала, И ова ће у Куче свијећа,
И скакати на турска вјешала! Кроз далека будућа столећа,
Види Арса Ђулина унука, На крваве дане да подсјећа,
Кад му огањ одоље и мука, Како су се давали животи
Он на врата јуначки излеће, На великој словенској Голготи!
Ал куршума стотину долеће Ова ће се спомињат Ломача,
И колико ручнијех граната Док у Зету увире Морача,
Те Милића сретоше на врата! Неће ово умријети дјело,
На њега се живи огањ сручи Док је воде на Рибничко врело,
И Земља га, Небу препоручи У овој ће историјској кући
Те овога планинскога Риса, Подигнут се споменик будући!
У бесмртне ликове уписа, Нит од злата нити од гранита,
Зато што је с два рођака своја Но од праха Милића комита
Улетио у јата хероја, Нањ' ће писат Његош што је река:,
Ту ђе они осташе тројица „Част и брука живе довијека".
И данас је роваш чаурица,
И петнајест швапскије мрамора
Који ћуте ка скресана гора!
Ту је гавран о овоме дјелу,
357
МИЛОШ ЧЕЧОВИЋ - ВУКАДИНОВИЋ
Од како је Бог створио свијет Ђе се језик кроз вилице веже,

И човјеку каза да ће мријет Те подиже ступац каменити
Од кад змија под каменом спава Да остане спомен вјековити,
И од кад се за јунаке знава Да се прича на овом свијету
Те се грђи од бољега крије За Милоша и његову чету
Нико љепше урадио није Зато гусле моје другарице
Нит јуначки на мегдану проша Гласовито развуците жице,
Ка што кажу Чечовић Милоша Ти гудало примакни се амо
Из Мораче крваве клисуре, Да о томе српски запјевамо:
Ђе су турске и данас чутуре, Вала Богу и његавој сили
У најтеже од Косова дане Ко' но нако у невољи цмили
Кад почеше царства да тамане Ил се виле у језеру даве,
Кад се дрмну Мадрид у Шпанији Ил се јеле од студени краве,
И Лисабон у Португалији Ил' је јелен друштво изгубио
Тијех дана момче од Мораче Ил је соко пилад погубио
Много Срба са вјешала маче, Ил се кољу по приморју змије
За то дјело сјајно и велико Но од тога ниједнога није,
Још се није заузима нико Нит су виле нит се јеле краве
Те ћу за то награде му дати Нит јелени изгубљени јаве,
Како ђе га цио свијет знати, Нит је соко нити змије миле
Који дјело уздиже ријетко Но јунаци у тамници цвиле,
Е просто му мајчино млијеко, У бедему тврдоме Никшићу
Који мушки без никога преже, То бијаше Владо Змајевићу
358
И са њиме Џаковић Млађене, ,,На цареву друму на раскршћу

Чето-баше на смрт пресуђене. ,,На вратима у граду Никшићу,
Шњима друга од стотине више ,,И са њима дружина цијела
На вјешала пресуђени бише ,,Смртна их је казна занијела."
Још 'им нема три бијела дана Кад оваку пресуду дадоше
Извешће их крај војнога стана, Сва племена зато дознадоше,
Рано јутро тридестога марта Тужан абер по свијету скиће
Вјешала ће чекат сигурата За дан црни и крвопролиће,
И конопи тврди примотани Ал што ће се Боже један мили
Под никшићски бедем обурвани, Ко ће дивљој одољети сили
Још вјешала докле буду празна Који пишу закон у поноћи
Смртна ће се прочитати казна Нема тога ко ће им помоћи,
Да се други не усуде више Но Бог даде нека му је хвала,
Та пресуда наопака пише: Једно момче српских идеала,
,,Франци Јосиф император стари Те се треви у царевој војсци
,,Дознао је како иду ствари Да се с' њиме поносе потомци,
,,Да се буни народ покорени На царевој стражи у Никшићу
,,Да су царски друми затворени, Од Мораче Милош Чечовићу
,,3акон хоће да свак знаде ђе је, Кад је момак за то припазио
,,Цар не трпи словенске идеје, Љеб је царски ногом погазио
,,Но власт дава у његаво име Као јунак и патриот прави
,,Ко год неће да се сложи с тиме, Добра своја на банду остави
,,На терену царске провннције Презре живот, кућу и родбину,
,,Решење је војне полиције Да спријечи проклету судбину,
,,Да с' објеси Змајевићу Владо Сад слушајте гусли како кажу
,,У дан црни кад се није надо За Милоша и цареву стражу:
,,И Џаковић Млађен из Шарана ,,Једне ноћи тавничка су врата
,,Један коноп а једнога дана ,,Била тврда и осигурата,
359
,,Врата тврда мандала велика ,,Да бјежимо Милош њима рече

,,У пенџере шипке од челика, ,,Да нас црна зора не затече
,,Врата једна а четири браве ,,Они мисле јели ово јава
,,Од мазије начињене здраве ,,Ко слободу на вјешала дава
,,Да удари из неба стријела, ,,Ал познаше с оружјем јунака
,,Неби браву с' врата однијела, ,,Па сви за њим загон без узмака.
,,А зидови ка бедеми стари ,,Прегазише никшићке равнине
,,Зар то љуцка рука да поквари, ,,До Товића зелене планине
,,Ноћ облачна студен ветар дува, ,,Док у гору уљегоше густу
,,Милош стражу на тавници чува, ,,А тавницу оставише пусту.
,,А све мисли и начине ствара ,,Те три зиме и два црна љета
,,Дако пушти тридес тавничара, ,,То се звала Милошева чета,
,,Оће Милош ка прве војводе, ,,Да му живи име у народу.
,,Па тавницу разваљиват оде, ,,Који даде јуначку слободу
,,И јуначку употреби снагу ,,На његово тридес тавничара,
,,Даде шипке проклетоме врагу ,,Рад поштења без мита и пара,
,,Челик ломи ка суве палице, ,,Да пас пасу прича за то смјело
,,Док отвори врата од тавнице, ,,И јуначко Милошево дјело,
,,Прије зоре на четири сата ,,Што с' одужи држави и цару.
,,Тавница је била откључата, ,,Ка Поцерац на пољу Мишару.
,,Јер Србина српска мајка роди
„Да толико брата ослободи
,,Како звекну сломјена тавница
,,А улеће соко сива тица,
,,Који с' царом ратовати смије
,,Из руку му јарко сунце грије,
,,Па он Влада и Млађена зове
,,И осталу браћу соколове
360
МУЧЕНИЧКА СМРТ ЈОВА ЏАКОВИЋА

1917. ГОД
Вран загракта у Тарске стијене, Али гавран неће ни да мрдне

Гдје јунаци поштење цијене, Но хајдуку прича јаде грдне:
Гдје су шанци Паше Миралаја, „Мени није нестануло хране,
Гдје је с царом ратовала раја. Свуд лешева на четири стране,
Ту од давно гавранови гачу, Гину Швабе, гину и комити,
Под крваву гору Бусовачу, Свуд се могу крви напојити.
У шаранско село Брајковачу Него знаш ли од горе хајдуче,
Зачу врана хајдук из омара, За зло једно што сам гледо јуче?
Па с гавраном птицом разговара: Како Јова Џаковића муче,
,,3ашто јутрос јадикујеш вране? И каква му погибије пуче?
Црни вране а у црне дане Ево има три бијела дана,
Или ти је старост додијала? Како кука удовица Стана?
Или су ти перја попадала? Црна мајка Јова Џаковића,
Ил' те болест дохватила јака? Са Грахова од Ковачевића,
Ил' си жељан меса од јунака? Поранила бјеше испред зоре,
Ако ти је нестануло хране? Отворила на кули прозоре,
Што ие тражиш битке и мегдане? Па је ватру наложила стара,
Тамо гдје се кољу војске двије, И са Јовом сином разговара:
Гдје се Москов са ћесаром бије, — Хвала богу шта се неће снити,
Тамо иди те се напој крви, Ноћас на сан дођоше комити,
С очи ми се мичи и бестрви". Ти им сине, нешће отворити,
Но бијаше на великој муци,
361
Док се од њих обретоше вуци. Но зликовци без људске културе.

И мрки се вуци помамише, Те у томе црноме сванућу,
Нашој кући врата одвалише, Џаковића претресаше кућу,
Тебе гладни растргоше вуци Једни страже, други пушке траже
А ја носах црн барјак у руци". Трећи Јова муче да откаже,
Прича стара грозница је хвата, Али поган што свршит не може,
У то Швабе и зора на врата, Њему ђаво дође да поможе.
Донесе их ђаво у свануће Кад таване кули одвалише,
Да сумњиве претурају куће И однекле метке извалише,
Дозиваху Џаковића Јова, О, како се тада помамише,
Утура се Шваба да га проба: Јер на добру нагазише грађу
,,Ми смо Јово из горе комити Да ту Јову закучицу нађу.
Хоћеш ли нам врата отворити? Ти су метци у потаји били,
Да рањена друга огријемо, Што не смију имати цивили.
И грдне му ране превијемо. Сад да видиш зликовца Венека,
Морамо га код тебе склонити, Он је Јову Џаковићу река':
Зато ће те наградит комити. ,,Кривица је твоја пронађена,
Ми смо једва умакнули довле, Ти си крио Џаковић Млађена,
Јер нас гоне њемачке патроле, И хајдука Змајевића Влада.
А три су нам погинула друга, За њих дава њемачка команда,
Међу њима један божји слуга, Златних круна стотину хиљада.
Који није треба да погине, Ти их кажи ја ћу их побити,
Поп Грбовић из Добридовине", Па ћеш благо од цара добити.
Ал' се Јово поче да колеба, Морат ћеш их свакако одати,
Не зна да ли отворити треба. Боље тих је за паре продати,
Но га Швабе чекати не шћеше Него своју кућу ископати.
Но ка' горски вуци улећеше, Нашу сумљу неможеш одбити,
Ал' не вуци животиње суре,
362
Ти знаш добро гдје живе комити. Дивно виђу шта ми припремате.

Знаш пећине гдје се зими крију; Ал' ви моћи никакве немате,
Знаш изворе гдје слазе да пију; На то дјело да ме приморате,
Знаш планине гдје се с нама бију; Ја који сам прошо кроз три рата,
Знаш јатаке гдје долазит' смију; Борио се на Скадарска врата,
Ти знаш траве чим ране лијече; У коштац се с Бугарима хвата,
Знаш кудије пролазе увече; Зар да данас издам свога брата?
Све о томе мораш нама рећи, Колико сам граната бацио,
Ил' ћемо те на ватри испећи". На вас Швабо никаква нацио".
Све то Венек збори пријетећи, Но сад швапске да видиш дрскости,
Кад Џаковић грдне виђе муке, Почеше му бребијати кости.
Звекнуше му лисице на руке, Разуздана шака сметењака,
Па говори Венеку и свијем: Навалише муке на јунака.
Бит издајник никако не смијем, Одведоше Јова ка' хајдука,
То ми кућа моја не налаже, Оста мајка да за њиме кука.
А правда ми код вас не помаже. А поред ње чавка црна птица,
Бит ћу жртва вашега бесуђа, Та Јовова сестра јединица.
Таква ти је самовоља туђа, Све га туку и за ланце вуку,
Шта ко може вашему бијесу, Док му десну извалише руку,
Гдје сви људи под закон нијесу. За два дана и за ноћи двије,
Зар поштење смије да се прода? Таквих мука нико гледа није:
И Трипко је Џаковић војвода, Од њега су живо месо сјекли
Код султана везир бити мога, Месо сјекли и на ватри пекли!
Но он брани орла двоглавога. Под нокте му клинце угонили,
Крв његова и у мене тече Сврдловима табане пробили,
„Од поштења нема ништа прече". И месо му од кости одбили,
Ја сам готов поднијети муке, На глави му косу запалише,
За свој понос и горске хајдуке,
363
А још Јово у животу бјеше. Не тражим је живот да ми спаси,

Сви му зуби поломљени тврди, Него моје ране да загаси,
Ал' нит' јекну, нити се намрди, Имадните толико милости
Но овако говори Кунешу: Ви погани моје народности.
„Кукавице у људскоме лешу, Што сте тако пакосни и груби,
Што ме мучиш кукала ти мајка, Ко У вама људску савјест уби?
Потомак си Сибињанин Јанка, Смилујте се срамота вас била,
Коме Срби пронијеше славу, Ради душе Принципа Гаврила,
Па ти незнаш изгубљени браву, Који тамо у Терезин труне,
Да се данас по свијета бори, Рад сломљене Ћесарове круне".
И твом роду да слободу створи. Онда један Турчин из Мостара,
Па зашто ме на муке мећете. Кад ЧУ Јова како разговара,
Кад се питат ни с Бечом нећете? Па се сјети Сарајева града,
И ако сте прешли про Кавказа, Гдје је царски наследник настрада,
То је датум вашега пораза". Кад су Турци с Принципом дружили,
Више снага издаваше Јова, И Швабе их пред судом тужили.
Кунеш скочи бога му опсова: Пробуди се савјест код војника,
,.Ти се рђо надаш у Мускова, А омекша срце у крвника,
То су мрави што по земљи миле, Закану га водом из ибрика.
С према наше свемогуће силе". Тако раде људи и јунаци!
Опет ријеч запанула Јова, Онда Јово поручује мајци:
Полу мртав рече из окова: ,,Мајко моја, убила те муња,
,.Луч догоре руци до ноката, На мене је обаљена сумља,
Имал' овдје Срба ил' Хрвата, Да долазе код мене комити,
Ил' иокле Словенина брата, То ја хтио нијесам откритн.
Од толико црнијех џелата. Нит' примити ћесарово благо,
Да ми смије дати чашу воде, Нећу мајко, и није ми драго,
Свезаноме робу без слободе. Јер сам ради у Тару скочити,
364
Но поштење своје уновчити. За које се вјеровати неће,

А рђа је доказала нака, Да су људи двадестог вијека,
Да сам био с вођама устанка, Жнва пекли на ватри човјека.
Зато мајко, нећеш ме познати Наћи ћеш ме јадна и жалосна,
Од мене се нема шта копати, Али опет срећна и поносна,
Јер је моје лице нагрђено, Што издржах муке за хајдуке,
А око ми десно извађено. Те ме жива пекоше на ражњу,
Пребјене ми и ноге и руке, А на закон не окрећу пажњу.
Грдне су ме савладале муке. Ал' ће мене осветит' комити,
Зуба немам да бих мога' јести; Ја се онда наново родити.
Тјела немам да бих мога' сјести; За мене ће убити Венека.
Ноггу немам да бих мога стати; Што је моје живо месо пека.
Грла немам да бих мого звати; За све јаде љутога Кунеша
Воде немам да ми ране гаси; Све границе људске што је преша.
Смрти нема да ме мука спаси; Него мајко мојиех ти мука,
Ад' вјеруј ми моја мајко мила, Ти се прођи пдача и јаука.
Има нека невидљива сила, Остала си без нигдје никога,
Као неко надземаљско биће, Али буди срца каменога.
Ил' је стигло посмртио откриће, Него што ме грдно боли рана,
Ил' Обилић поред мене сједи, Гдје ми сестра остаде Јована,
Ил' дух очин изнад мене лебди? У пустуљи кући без никога,
Те ме тјеше и те ме кријепе, Те се неће мицат с гроба мога".
Кад ме муче погани слијепе. Још јој нешто јадовати шћаше,
Ал' то није ниједно по реду, Но му мушка душа испадаше.
Него тврда вјера у победу, Кад му мајка црни абер доби,
Без које би било немогуће, Па на кућу црни барјак поби,
Трпљет' ваке муке вапијуће. То је код нас адет од старина,
И три дана живјет на распеће, Цгни барјак мајци мјесто сина.
365
А одатле одоше Шаранци А нека је и није јој чуда,

Мртва сина да донесу мајци. По горама обијала свуда,
Кад су дошли у село Златицу, Те крвави трње и цвијеће
Ту нађошс грдну касапницу. Нешто тражи али наћи неће.
Мученика Џаковића Јова, И тако је шест година јадна
Нањ немаше земље ни по.крова. Обијала, гола,боса,гладна,
Нађоше га покра друма пута, Док је ловци нагазише мртву,
Буковијем шушњем загрнута, Ту невииу благородну жртву.
Још му вире из нокти чивије, А мутно се небо наоблачи,
Ни мајка га познат могла није. Као клетву да на земљу бачи.
Кад се човјек сјети такве смрти Би река се васиона кара,
Свијест му се око главе врги. На силнога Бечкога ћесара.
Искушења Џаковића Јова, Што на земљи без закоње ствара.
Ставила је у ред соколова. То изрече гавран и одлеће",
Сахранише свога племеника, А хајдучке чете у пролеће,
Гдје је њему мјесто и прилика, На све стране ломне Црне Горе,
Код Војводе Џаковића Трипка, Потукоше швапске факмајсторе.
И хајдука Криваћевић Вука, Па најпосље код Таре Крапежа
И његова дједа Милована, Залуду се бранио и бјежа.
Што га некад с дванаест Шарана
Снлни паша Миралај посјече
На задату ријеч што им рече.
Пошто Јова земљом загрнуше,
Мајци му се мисли преврнуше,
Плачући јој очи испадоше,
Босе јој се ноге распадоше,
А од руку прсти опадоше.
И тако је ни здрава ни луда,
366
ПОГИБИЈА РАДОИЦЕ ВОЈИНОВИЋА

ОД НИКШИЋА КОМИТСКОГ ХАРАМБАШЕ
(одломак)
Подиже се чета из Никшића Замотала косе око главе

Под командом Фрање Ферјанчића. А по коси црни вео носи
То небјегу Турци агалири, За слободом и Српскијем родом
Но све љути Њемци и Маџари. Вјеђе црне, очи грахорасте
Пошла чета да комите хвата А нешто јој у њедрима расте,
Ал' не бише војничкога бата, Није вила да јој расту крила
Отидоше Никшићском равницом Него дојке педиван ћевојке.
А отоле водом грачаницом. Уз прси јој везана ошвица
На дно Жупе ђе почињу села А под грлом сребрна кошчица
Ту је чета у заклонак сјела, По кошуљ од танка ђенара
Пушке мажу ноге одмарају Црногорска ћеисија стара
О злу мисле и разговарају. Све сукнени скерлет од оваца
Разматрају шуме и потоке Од, танкије ручније конаца
Док ево ти једне Црногорке А опанци од волујске коже
Иде млада од Никшића града Сој ђевојка љепша бит неможе.
Е каква је стотину јој јада? Згодна као нагоркиња вила
Дивна стаса а бијела врата А узочас испрошена била,
Има осам у хајдуке брата! За хајдука Вујовић Благоту
А кад тражи кроз планину браћу Али све је спорно у животу!
До земље јој ноге не доваћу, Она данас за другога оде
Како краче када Срна скаче Сад ће црни свати да је воде.
Родом бјеше од куће крваве. Од швабе се бои ко од змије
367
Због хајдучке тајне коју крије, Искрај Спужа из Бјелопавлића,

Јер су код ње хајдучки превоји Која роди осам својих тића
У њедрима ће јој срце стоји, Осам сина све Војиновића,
Упућене од њина крвника И девету мене јединицу
Од доктора Мартиновић Ника. Која слушам брата Радоицу.
Док угрезну у љуту засједу А ти пази бечки најамниче
Ђе ће вуци јагње да изједу! Куд ја идем шта се тебе тиче?
Ту западе у крвничке руке Знаш ли да је ово земља наша?
Феранчић је удара на муке, Колико је позобала паша
Подноси јој пушку под вилицу И турскије бегова и ага
И нељуцки тутњи на Милицу, Докле српска побиједи снага
Окле идеш и чија си кажи? Све то прође ка црно прољеће
И исправу грађанску покажи Па ни ваше дуго бити неће.
Но каки јој помогоше врази Још ђевојка шћаше да их бручи
Нити стрекну нит се пренерази, Ферјанчић се на крају одлучи,
Но зликовцу поче да говори: Пет метака у прси јој сручи
Ка у гори кад поток жубори И ту жупску нагоркињу уби
Мене ваша не требује карта И зато ће главу да изгуби,
Док је мене осам моих брата. Јер се чета придесила тада
Мене нико не смије такнути Код старога Моракова града,
Што му неће на јаде сванути. И стигоше чету Ферјанчића
Лако ти је тутњет на Милицу Под бијеле куле Николића.
Но смијеш ли чекат Радоицу? За три сата борба се водила
Па ти њега на мегдан позови, Док се Жупа у дим претворила
Ка што раде прави витезови, И послије борбе и поклања
А крит нећу родитеља мога Заробише Ферјанчића Фрања.
Ја сам шћерка Луке Поповога. Капетан их отиде молити
Мајка ми је од Павићевића Немојте ме убити комити
368
Благо за ме можете добити И вјеша их ни дужне ни криве,

Али њему Војиновић каже: Па Марковић Божо Малоцуца
Све ти Бечко благо не помаже, Дана нема кад на нас не пуца
Што ми сестру не поштеђе моју, Још од доба Балканскога рата
Да ја спасем русу главу твоју. Нити оре нит волове хвата
Помишљају на свашто јунаци Но о Пушци и јунаштву ради
Жао ни те што си један мајцн! Каурин је убили га јади.
Ту погибе крвави убица Станко Сабак из Драговољића
Сва је Жупа његова гробница. Учесник је смрти Ферјанчића
За два дана и за ноћи двије Њега треба жива одријети
У Никшић се за то знало није И главу му у Беч понијети
Јер дохита једно Црногорче Нека виде бечки готовани
Телефонску пругу те пресјече, "Каке звјерке Црна Гора храни
То бијаше соко сива тица Па из Жупе Мушикић Јагоша
Јањушевић Божо Копривица Што је давно у хајдуке поша
С лаза села изнад Озринића У Ханове мрко вино пије
Од малога братства Головића. С нашијем се патролама бије
Кад крв жупске обоји Богазе Ал му дужни остали нијесмо
Сад почеше даве да долазе Бијеле му овце плијенисмо
У Никшића бијелога града Убисмо му брата код оваца
Са Швапскијех кула и посада: Порад њега и Црногораца
,,Пред Обрстом гологлави ћуте Па што има хајдук од Никшића
Оптужују Црногорце љуте Од јуначке куће Божовића
„Хај помагај драги господаре То је злица Божовић Обрене
Црногорци кроз нас таламаре Који држи друме затворене
Отимљу нам куле и станице Три пут нам је бјежао из руку
С нас живијег свлаче кабанице Ко шта може планинскоме Вуку?
Жижић хвата официре живе Два Јакића Јован и Матије
369
Ријетко је јунака такије Прећи не да преко Лигунара

С њима злица Чупићу Грујица А у чете иде до Мостара
Харамбаша Змајевићу Владо Па два Вида из Бјелопавлића
И Барјактар Кнежевићу Мидо Ђуровића и Павићевића
Око себе скупљају комите Све друмове држе до Никшића
Око Таре воде валовите И пипера Вука Стојовића
Побише иам војску на логору И два брата два Распоповића
У тврдоме Кланцу Пиликтору. Петар Дакић у планини Пиви
Ђоко Бурић и два Николића Ка одметник на крајини живи
Не даду нам изаћ из Никшића Харач неда цара не признаје
Затворили Дугу и пресјеку IИ јаде нам велике задаје
И мостове на Зету ријеку. Па игуман Гломазићу Јевто
Па Вујовић Благоту и Маја Свему било црно и проклето
Били смо се с њима код Благаја Под оружјем служи летурђије
И код Дрине воде гласовите Чете води против Аустрије
Куда дижу рају у комите. Никчевић Иво са Будоша
Па шта ради Дуловић Тодоре На крваву пандурицу доша
Морачанин изнад Светигоре А Никчевић Иво са Будоша
Од ријеке Лима до на море И крваво братство Никчевића
Свуд нас гони Дуловић Тодоре Држе шанце на врата Никшића
А јест јунак какав бити море. А шта да ти набрајамо више
Па из дуге Вујичић Спасоја Ко имена њина да опише
То је љута гуја из присоја Свуд их има ка на гори листа
Момче младо али соко сиви Међу њима има комуниста
Он с вуцима у пећине живи То је наша срамота и брука
Али јунак ,да се чоек диви. Да страдамо од шаке хајдука
Гардашевић Јован са Убала Ферјанчића десну нашу руку
Мајчина га храна огубала Жупска звјерад по јамама вуку
370
Ми без вашег неможемо знања Зар то раде људи и јунаци?

Осветити Ферјанчића Фрања Докле неко каза испријека
Да тражимо његова крвника Срамота га била довијека.
Ферјанчића у мајке јединка Да болује хајдук Радоица
Кад разуми Босанац сиједи На њему је Шпањолска грозница
Мудар чоек ал се наиједи Те је Крајцуг у минуту томе
Па он другу нареди Крајцугу: С војском доша мјесту жељеноме.
Чуј Крајцуже јуначе и друже Но к пећини кад је прилазио,
Видиш како Црногорце туже Клетан их је Ђогат опазио,
Три пут смо им слали амнестије Копа, вришти заклали га вуци
Ал шта знаду из горе бестије Но се јаду сјетише хајдуци.
Да се закон од нужде мијења Побише се Швабе и комити
Ал то за њих нешта не пријења Без муке се неће раздвојити,
Него прави звјерства и глупости Радоица доби ране двије
Иди тражи Феранчића кости Пребише му ноге обадвије.
Немој штеђет ни права ни крива Па подасе двије бомбе баци
Док ухватиш Радоицу жива.. . Тако раде људи и јунаци,
Онда Крајцуг силну војску диже Ал га Клете издадоше бомбе
Близу жупе прије зоре стиже. Жа им бјеше да витеза здробе.
И нагази на грдну лешину Па кликује рањен Радоица
Ферјанчића војног старјешину. Ко је овђе швапска поглавица,
Сагна с њега птице и лисице Празна ми је пушка у шакама
Што му дивно нагрдише лице. А умирем рањен на мукама.
Даље једну нагазише стару Сину Крајцуг на рањена вука
Јадну стару Војиновић Мару, Пуче пушка горскога хајдука
Те је Крајцуг на ријеци Мачку Те швапскога гађа команданта
Своју смјелост показа јуначку, С њим затвори од пећине врата.
Уби бабу и у воду баци Ту погибе витез Радоица
371
Оста пуста гора Прекорница

И још Милош Војиновић с њиме
Да им никад не умире име,
Упуштише Мушикић Јагоша
Те је рањен на Ђогину проша
У Штитово вучју постојбину
Како прође како не погину?
И Милован Ђуричковић с њиме
Јуначина и познато име
И на себи изнијеше рана
Колико је у мјесецу дана.
А колико мртвих Шваба има
Знаду они што су били с њима
Швабе стигли до Војиновића
Нањ нађоше пушку Ферјанчића.
Коју скиде са жива Ђетића
Под бијеле куле Николића.
372
РОПСТВО И СМРТ РАДОЈА ЂИЛАСА

1918. ГОД
Хајте браћо да се послушамо. Оставили ни живу ни мртву

И да ове гусле окушамо, Жупљанина Ђиласа Радоја.
Да чујемо пјесму и гуслара, Такве главе и људскога соја,
За јунаке и времена стара, И момачке виле на бијесу.
И за црне дане и земане, Моје очи гледале нијесу,
Кад су швапски џелати и војске, Таквог вучјег ода и корака,
Запосјели кланце Црногорске, И таквијех очи у јунака,
Те једноме славноме народу, А изнад њих обрвице двије,
Петвјековну отели слободу. Као соко крила кад развије,
Направили велике злочине, Вучји зуби а хајдучка уста,
Што јунаци и људи не чине. А тргла га наусница густа.
З6ог једнога њиховога леша А низ врат му густа коса пала,
Што је био све границе преша. Какав бјеше мајка му кукала?
Извршише крваву освету, Мрка чела а лица весела,
Нечувену нигђе у свијету, Крупна гласа госпоцкога стаса,
За једнога воћу зликоваца, Но што снађе тога горостаса?
Убили су сто Црногораца, На великој правди од погани,
Од Крнова до града Никшића, Ал' је за то поста витез славни.
За зликовца Фрања Ферјанчића. И ка човјек заслужан по свему,
И у томе мучкоме нападу, Да уз гусле пјевамо о њему,
У Никшићкој Жупи на Заграду, И у славна Црногорска кола,
Стравичну су направили жртву. За наквога сивога сокола.
373
Који страда зашто, и због чега? Да се прича за ваше поганство,

Шпијуни су оптужили њега И пропало Аустријско царство,
Да оружје у потаји крије, Свака сила заврши се ничим,
И да нешто с Комитима шије, Ал' ја мртав могу да се дичим
Па га муче тајну да открије, Што ми баста живот да изгубим
Ил' отрова чашу да попије, А да вашу сабљу не пољубим,
Везаше му наопако руке, А погани што немају стида,
Па вјешали на гвоздене куке, Они бити људи неће нигда.
И на сваке ударали муке, Из буњака не ниче цвијеће,
Ватра му је под ноге горела, Шпијун никад чоек бити неће,
А на глави коса изгорела, Нит ће поток постати ријека,
Под нокте му клинце угонили, Нити поган родити чоека,
На бездану јаму наводили, Никад поље није било страна,
А момачке зубе поломили, Нит издајник јунак од метдана,
Онда муку Принципову праву, Не мислите љути крволоци,
По кап воде да капље на главу, Осветиће ово Црногорци,
Некад ледне некад воде вруће, И ваше ће поганске чутуре,
То су биле муке свемогуће, Останути кроз ове гудуре",
Тврђи бјеше од камена станца, Све им њине грдне мане каза,
Ни синови Вујадина Старца, Докле може давати аваза,
У Лијевну на зломе удесу, Брдо јада на Њега се сручи,
Више муке трпјели нијесу, Ал' и даље оста да се мучи,
Кад му муке додијаше тешке, Јер некаква сила не допушти,
Говораше ријечи витешке: На мукама душу да испусти,
,,Ви нијесте јунаци ни људа, Док полуђе у окове туђе,
Док живите у таквој заблуди, А отац му на постељи лежи,
Да роб свезат, од вашег зулума, Ка срчани болесник најтежи,
Остат мора без људског разума,
374
Него мајка несрећна Радуша, Ледне слане у јесење дане,

Са откупом и митом покуша, Грдне су му покривале ране,
Велике је муке поднијела, Обија је и љети и зими,
Те за сина откуп донијела, Док вијенац мученија прими,
Сто хиљада аустринске круне, Свуд га сестре по горама траже,
Да му тамо младост не сатруне, Неко бану да му мајци каже,
И таде му дадоше слободу, „Немој више да се надаш сину,
Кад не треба Богу ни народу. Јуче ти је у Шару планину,
Мучениче Ђиласу Радоје, Твој Радоје погинуо јатко,
Ко би муке описао твоје? Твоје сунце заладило јарко,
Не би рука Караџића Вука, Убише га на граници страже,
Ни пола ти описала мука, Није знао одзив да им каже,
Ал' ће Жупа твоја колијевка, То што страже од свакога траже.
У живе те писат довијека, Ту Он нађе ранама лијека,
И заисто га уписати треба, Црн му барјак на дом довијека,
У највише мученике неба, Доста су га потуцали јади,
Његово је измучено тјело, По насеља птица и звјеради,
Припремљено за велико дјело, Он је живот завршио тако,
И по томе јаду и злочину, Ал' га нећеш препознати мајко.
Још његово тјело не почину, Ни по стасу ни момачком гласу,
Но ето му мученичке кости, Ни по лицу на сину јединцу,
Још бијаху на путу вјечности, Кога земља небу препоручи,
Болова је ране без мелема, Да се више смири и не мучи,
По горама ђе склоништа нема, У насеље рајско да почине,
За петнајест година и више, Презирући нељудске злочине" ...
Били су га вјетрови и кише, Свака сестра за браћом болећа,
Врућа љета и студене зиме, Брацку љубав гаји и осјећа,
Природа је ратовала с њиме, Па и сестра Радојева, Сава,
375
Женска глава али сестра права У њихову роду да преноћи.

Није могла срцу да одоли, Ђе Радоје никад неће доћи,
Но у зиму о светом Николи, Нит ће додит одиве ни људи
Зањ, га оде у Дукађин равни, Ђе не свиће нити зора руди,
Те кроз Чакор Пометеник главни, Кукавица мртво робље буди
У Жупу га догна и сахрани, Дуго ће се и за дуго знати,
Ђе његови леже преци славни, За Радојев оџак ископати,
Њега што је за поштење страда, За његове јаде и несрећу,
Њега што се у побједу нада, Угашену ватру и свијећу ..
Горског Вука са села Заграда,
Кога сломи зликовачка банда,
Сад дом његов као прамен таме,
И зидине опушћеле чаме,
А у њима нема нигђе ништа,
Црно трње расте из огњишта
Мјесто дима диже се прашина,
А зидине попала машина,
Радојеве сестре разудате,
Гледају му куле обурвате,
Опушћеле њиве и ливаде,
Обаљене струге и ограде,
Исјечене шуме и воћњаци,
А грозе се браћа и рођаци,
Како му је камен био мајци?
Поштен чоек кад тудије мине,
Згрози му се на пусте зидине,
Кад остане чавка иза јата,
Тражи сестре што немају брата,
376
ЛАЗАР С. ЧЕЧОВИЋ
граничар
Долетио црна птица вране, "На обору Бећирова Рада,

Са Дечића на Љевишке стране, "Тудије сам вијек оставио;
Ту је вране пао и запишта — "Давно било па заборавио.
Те забуни цијела Љевишта,
Ал' чу вр'ана Ускочко чобанче,
И сва села до доње Мораче.
Па га шуткат' стаде да не гаче
Црни вране настави да гаче:
"Муни вране црно ти грајање,
"Је ли кога у планини жива,
"Ти си баксуз и твоје падање!
"Који би ми истину кажива?
"Кога тражиш шта си захтијева,
"Да га питам и да би ми каза'
"Данас нема вила ни змајева ?
"Ђе је кула Чечовића Лаза,
"Да ти кажу о Лазовој мајци,
"Јел' му мајка у животу стара,
"Њих су љуцки прождрли облаци;
"Е бих с њоме мало разговара,
"Но ја ћу ти казат немилице,
"Ко ми за то казати умије,
"Црни вране необична птице,
"Да разминем све сунтулије,
"Ја сам твоје разумио приче.
"Јер не летим одавно 'вудије.
"Слушај вране то се мене тиче:
"Ево љета осамдесет прође,
"Јер ти лажеш што за тебе кажеш,
"Још нијесам заграјао овђе,
"Да од давно меса не залажеш;
"Нити пио крвавије чаша,
"Ти си скоро проша' са Мојковца,
"Од како је проша делибаша,
"Кад си кљува главу мога оца;
"Те се више никад враћа није.
"Те те бјеху наћерале птице.
"Ја сам свједок турске погибије.
"С говедара и са Брегалнице.
"Кад сам пошље великије зала,
"Ал' да имам пушку моју драгу,
"Кљува главу Ибричића Фазла,
"Ка што моји стари носијагу;
"Потурице из Никшића града,
377
"Ђетињу би прикупио снагу, "Од куд јутрос, божји злосретниче?

"Дао бих ти перје твоје врагу; "Одакле те виле оправише?
"Да испустиш живот на мукама, "Какви ли те врази донијеше?
"Ал' кад немам пушке у шакама; "У ту нашу врлетну Морачу!
"Казаћу ти црна птицо вране, "Ђе буљуци дивокоза скачу,
"Да не летиш низ Љевишке стране, "Ђе су вуци довијек хајдуци,
"Јер ти није потребито ништа, "Ђе барјаке погубише Турци,
"Због Лазара слазит у Љевишта. "Ђе крв љуцка землљу замијеси,
"Овђе скоро у мјесецу јулу, "Ти ту доша без јада нијеси.
"Браћа су му оставила кулу; "Па ми кажи од које си банде?
"И издигли под Лолу планину, "Какве имаш да ми кажеш јаде?
"У ту јадну постојбину њину "Да те судба донијела није?
"На Ускочка стара катуништа, "Од крваве земље Арбаније?
"Зато немој ићи у Љевишта. "Ђе су била разбојништва стара,
"Но ако те такве мисли гризу, "Дал' ми сина познајеш Лазара?
"Катуни су ниже тебе близу; "За лијепу варош Подгорицу,
"Па ти гракни то није далеко, "Чува тамо цареву границу;
"Тад ће тебе опазити неко. "Он је тамо отишао лани,
Кад је за то разумио вране, "Да нас брани и да мајку храни,
Звекну кљуном у јелове гране; "Па ме јутрос црна птица тражи
Ал' некако дрско и манито! „Но ми барем по истини кажи,
А запишта танко гласовито, "Ела вране, живота ти твога,
Те пробуди Лазареву мајку: "Знаш ли ишта за Лазара мога,
Црни вране на црну уранку! "Чини ми се по талику своме,
Кад је птицу разумјела црну, — "На сну моме и доласку твоме,
Одмах стара из постеље трну; ,,И по слутњи која ми се крије;
Виђе врана па стаде да виче: "Да ми Лазар у животу није,
"Па ми кажи немој ништа крити;
378
"Вићу вране добро неће биги? "Како скаче скока са момцима,

Кад је вране разумио стару, "Са Хотама и с Црногорцима;
Па јој поче причат о Лазару: "И бача се рамена камена,
"Црна чавко Лазарева мајко! "Као момци старога времена.
"Ја не смијем да лажем никако, "Не бјеше му мане ни зазора,
"Бог ме сами за јада створио; "Па син да је од Задра Тодора;
"Те се црним ка пањ огорио, "Ал' се зањга немој молит' свецу,
"Ево има шест стотина љета, "Он ти мртав лежи на Крушевцу.
"Дата ми је ова дужност клета, "Стегни срце гвозденијем пасом,
"Те у јаду проводим часове, "Те се бори са црнијем гласом;
"И несрећне преносим гласове. "Кога нећеш моћи поднијети;
"Ђе ја падам ту је вазда тама "Сина ће ти мртва донијети;
"За то ћеш се увјерити сама; "Кад му кости у Морачу врну.
"Видиш какво носим перје на се, "А сад слушај злу судбину црну,
"Али ћу ти црње казат гласе: "Ђе ти сина потреви несрећа;
"Ја сам јутрос са Хотских висина, "Како му се утрије свијећа.
"А познајем твог Лазара сина — "На граници земље Арбаније,
"Момка млада и црномањасга, "Нигђе крша ни бријега није;
"Црне су му вјеђе као ласта, "Што нијесу шанци нрокопати,
"Крупна ока а чела висока, "А у њима цареви солдати.
"Преко паса танак ко московка; "Подижене карауле скупе,
"Широке му плећи два аршина, "Пограничне разређене трупе;
"Кад идаше лети ка машипа; "Те на браник домовини страже,
"А бијела јуначкога лица, "Ту се момци одабрани траже;
"Тек га мало тргла наустица, "Који змију смије ухватити
"Дивна стаса подмашита врата, "На запету пушку ударити;
"Гледа сам га гладан по два сата; "У помоћ се своме другу наћи,
" Ил' Арапу на мегдан изаћи.
379
"Те у здравље овијех бораца, "Докле му се кућа не зацрни,

"Мирно спава чобан код оваца; "Једанак им пукли карабини.
"Јер су наше утврђене страже, "И срећа их послужила лоша,
"Да не пређу стране шпијунаже. "Лазар закла Ђуровић Белоша;
"Док навали тридес Арнаута; "Изломи му ребра као дрва,
"Про стијена и камена љута, "А чету му растјера безстрва,
"Све најбољег ђе су нашли Хоту, "И Ђуровић мушки отпор даде,
"Да границу пређу на срамоту; "Ни његова на празно не паде —
"Арнаути силни и бијесни, "Но погоди делију Лазара
"Ама кланци тврди и тијесни; "И прси му јуначке распара!
"А у њима Чечовић Лазаре, "Погоди га љута маузерка,
"Од ускочке породице старе. "Ал' нит' јекну нити залелека, —
"Не да лако проћи про границе, "Но још стоји на ноге јуначке,
"Без велике грдне касапнице; "Гледа влаке од крви качачке;
"Него чета на јуриш кидиса, "Но кад преста борба и пуцање,
"Да на силу пређу преко виса. "Ал се зачу лелек и кукање.
"Љуљ-Ђуровић-Белош из Селишта, "У Хотама на бијелој кули.
„И Чечовић Лазар из Љевишта; "Е јест нешто Белошевој були.
"Двије вође ископања овога, "Мора да је јади неки тиште!
"Загнаше се један на другога "Зоре нема Лазар на бојиште —
"Прије дана и зоре бијеле, "Чека црну зору дако сване,
"Да јуначки мегдан подијеле. "Али му се охладише ране.
"Бјеше сјајни мјесец на заходу, "Још лијепо зора не раздани,
"Поздрав дава земљи и народу; "Они с'њиме на Крушевац равни;
"Њих прехлади за вазда двојицу, "Ал судбину ко ће спријечити,
"И остави срећа обојицу. "Кол' човјека мртва лијечити;
"Крвав мјесец зађе за Румију, "Стаде Лазар с'душом да се бори,
"Јунаци се чуват не умију; "И потоњу ријеч изговори:
380
"Своме друштву ноћас што га двори: Хоће очи да извади своје,

"Браћо моја ја морам мријети; А нека је за невољу јој је;
"Од судбине што свијем пријети. Сузе лије у прси се бије,
"Жао ми је оставити свијег, А нека је чудит јој се није,
"Али шта ћу кад се мора мријет! Па да неће престајати нигда,
"Ја сам живот за државу дао. За наквијем сином од завида,
"И за то ми мријет није жао. Кад му браћа за то разумјеше,
"Па вас молим браћо и јунаци, Љевишана тридес окупише,
"Јавите ми тужној мојој мајци. Сад његово изнијеше тјело;
"Мртав 'нема да нареди ништа На врх Лоле ђе зимују виле,
"Само нек ме носе у Љевишта, Ђе су многе погибије биле.
"Да ми моје сахране тијело, Код катуна Ахмета Баука,
"Под Рзачу крваво ждријело; Ђе су кости Лопушине Вука;
"У гробове мојијех предака, Па одатле низ Љевишке стране,
"И ту ће ми земља бити лака". Ђе су и сад кости некопане,
"То изусти и очи заклопи, Босанскије ага и бегова,
"Живот му се скрати и утопи; Ал' га кућа не виће његова;
"Десетога мјесеца августа, Нити кућа нити нико више,
"Остаде му брзометка пуста, Ту његове кости сахранише;
"У клисуре Хотски је висина, У Љевишта ниже ,,Коњеваче"
"И ти мајко без онаквог сина!! На извору ријеке Мораче.
Кад вран црну исприча истину, А „Ћаф Миљаш" крвава флотица,
Он се диже небу у висину. Његова ће бити споменица,
Да некоме опет изненада, Држава му ратну кулу даде,
Глас донесе великије јада, У знак ове јуначке награде;
Но кад стара разумјела врана, Да се зове у времена стара:
Кука, пишти, лица уплакана;
381
,,Караула Чечовић Лазара"!

Куд ће виши ступац знаменити,
Куд ће љепши спомен вјековити;
Но урезат име у флотице,
За одбрану државне границе.
382
ПОГИБИЈА МАРКА ПУЛЕТИЋА
Ој Србине мучениче прави, Он и данас гавранове рани

Ти измисли гусле и направи. Са људскијем и коњскијем месом.
Од муке их измислио јеси Још га вуци славе урнебесом.
Поносно их у кућу објеси. Та висока крвава планина
Ито ти је светковина нека Сад изгледа ка стара лавина;
К'о да ти је Бог с Небеса река Кад му ребра укажу лисице
Јер су оне чуда запамтиле И од њега тако хаубице
Кад су землљом крстариле виле Направише стрмене литице.
И змајеви ватрене природе. Ђе су биле шуме и ливаде
То је олтар јуначке слободе; Ту су данас гробља на хиљаде.
Зато метнух гусле преко крила Гранате су од ове пданине
Да запјевам пјесму браћо мила Направиле јаме и прлине.
Што је Зетска саставила вила, Крв је људска земљу понијела
Под Ловћеном у кршне стијене Те осташе крши и ждријела.
Ђе јунаци поштење цијене Сад изгледа вис ове планине
За витеза и људску делију Као стражар битољске долине;
Који оста у Македонију Чудовиште великога типа
Ђе се и сад гавранови вију На домаку Марковог Прилипа.
Навађени на људска тјелеса Ови узор словенокога југа
Гракћу: хоће јуначкога меса. Што позоба свијет као куга,
Шћаху птице да скапљу од глади Као џин се у облаке диже
Да им не би бугарске звјеради. И по себи кости људске ниже.
Али брдо Кајмак-Чалан звани Нањ куцају Принципова звона
383
Те глас има мрачног Маратона ,,У ендеке и тврде ровове

Врх су његов утврдиле виле ,,Да чекају Србе соколове;
Да се нањ га редом ломе силе ,,На великој крвавој стијени;
Ал' иако облакове дере „Шанчеви су жицом заплетени.
Крв јуначку не може да спере, ,,Ту су врата крвавога рата.
Јер је крвца од силне већиие ,,Ту брат треба да не изда брата.
Направила јаме и пећине. ,,Пут слободи кроз крв људску води!
Кад је месо присједало врану „Ко погине наново се роди.
Пред Солуном на Кајмак-Чалану; ,,Ко утече неће да претече.
На врх тога крвавога виса „Историја своје ће да рече,
Историја овако записа: ,,Ка' о Вуку и пољу Косову;
Гроб је овђе незнаног јунака ,,Но за свету вјеру исусову;
Официра Пулетића Марка ,,3а мном браћо лави од мегдана,
Побједника са Кајмак-Чалана ,,На висове од Кајмак-Чалана,
И свједока крвавијех дана. ,,Да сломимо тврду кључаницу
У подножју од Кајмак-Чалана „Која чува Битољску равницу.
Стоји спремна војска од мегдана „Пред вама ће Пулетићу Марко,
Да Бугарске армије напада „Мријет ће се једном свакојако.
Пред вратима од Солуна града. Онда српске полећеше чете,
Ту официр Пулегаћу Марко, Али Марка вис најтврћи срете;
Чети својој говораше вако; Непрелазни крши и точила
И бритком им сабљом покажује Више двора Војводе Дојчила.
Окле Бугар Србе надражујс; Неби дивља коза искочила.
,,Тамо горе ђе је она тмина Ту су с Марком Соколови сиви
Видите ли планинскога џина Урадили да се свијет диви;
,,Вис иајвиши од Кајмак-Чалана, У те тешке и мучне часове
„Ту је туђа војска закопана Друг је друга вука' на пасове
Уз литице и тврда ждријела
384
У поноћи без дана бијела. Те с бомбама из Небеса гаће.

Прије зоре хоће да ударе Нигђе такве није било свађе,
Да кушају срећу на Бугаре Ни пред Римом у стара времена
Док избише на тврде стијене Ђе су и сад кости на бремена
Српске гусле нека процијене; Бој се бије испод облакова
Како бјеше тијем јунацима Боже мили јаднијех знакова;
Мећу греде и мећу шанцима, Техника се показала нова
Амо греде хиљаду лаката, Гину људи у киши олова.
Тамо туђа војска закопата Што се ово на земљи дешава
Уватила брда и висину Ту бајонет и бомба решава.
Би да згазе правду и истину!? Марко с четом шанцу наступаше
Иду Срби смртноме видику А оштра му сабља свилуташе
Али с тијем створише прилику; С којом стаде жицу да сијече
И прођоше ђе вук мог'о није Да на шанцу врата просијече,
Уз велике тврде сунтулије, А војници са бајонетима
Ђе се душман никад надо није Ломе жицу шанцу на вратима
Да жив човјек прићи туда смије. И падају мртви и рањени.
Сад крв људска поче да се лије. Авиони лете обаљени
Пушка пуца картеч земљу диже, И топе се у Вардар ријеку.
Марко с војском све шанцима ближе. Људи жицу зубима сијеку.
Он на оца наличаше Живка, Ал' Пулетић са четом кидиса
С тога тако јури на крвника. Да на силу пређе преко виса;
Боже мили крвавог покоља; И почеше у шанце скакати
Сва се земља тресе до Битоља, С душманом се за грла хватати
Стоји јека на четири стране Сила силу ћера и пријети
И Бугари јуначки се бране. Од ребра се ломе бајонети,
Ту се човјек у ваздушне лађе Ал' бог суди Црногоцу томе
С орловима у облаке нађе Кад већ шћаху душмана да сломе,
385
Кад шће дјело своје да заврши,

Смрт најтежу виће и обрши;
Сто куршума одједном га срете,
Разнешен је вас на бајонете,
На челик га разнијеше свега,
Ал' побјеже душман испред њега
Са бојнога поља и мегдана.
Србин узе вис Кајмак-Чалаиа.
Ал' не могу да кажем од јада
Ту погибе Срба пет хиљада.
Много више Швабе и Бугара
До обала мутнога Вардара.
У тој битци и крвопролићу
Паде витез Марко Пулетићу,
Као мирис планинскога биља
Свјестан свога високога циља.
Овако се слава заслужује,
Овако се Српство задужује,
Паде ова неуморна енага,
Ал' воскрсну домовина драга.
386
ВИТЕШКА ПОГИБИЈА РАДУЛА М. РАДОВИЋА
(Комитског ХАРАМБАШЕ) 1918.
Шта Радуле Радовићу рече? Мрка чела орловскога носа,

Кад од Швабе у гору утече, Низ врат пала замршена коса,
Заклео се оружјем и части На рамена мушка наслоњена
Да им неће жив у руке пасти, Ка соколу перје на кољена,
Па с дружином у гору побјеже Помало га наусница гари
Ко ће вука горскога да свеже? А он као Црногорци стари,
Који чуда од јунаштва ствара Кад вјешала виђе и зулуме,
Момче младо с Радовића Бара, Докопа се планине и шуме,
Од јуначке куће гласовите Те постаде онога времена
Харамбаша поста у комите, Понос свога братства и племена,
Згодно момче ка на гори вила А страшило кула и посада,
Не краси га ни злато ни свила, И бијела Колашина града,
Но сукнено ођело сељачко У комите три године дана
А на њему оружје јуначко Тешкијех је допадао рана,
Крагујевке око себе носи, Хајдучком се лијечио травом
Московка му вазда на готов си, Ране прао шљивовицом правом.
Каква носи у пасу наганта? Завијао с кошуље рукавом
У којиму осам стоји брата, Под пећине лежа на носила
Руска марка у свијет позната. . Понуде му мајка доносила,
Око врата дурбин од биљура. У зло доба уз гладне године,
А по свему међедина сура, Хљеб од траве и од липовине,
Жива слика старије Каура, И по чашу воде и млијека
Каква стаса а млад као роса, Није има другога лијека.
387
А најмање за неђељу дана, Но Радула рањена хајдука,

У бој иде завијених рана. Но пјеваше кад шћаше да гине
Док једнога дана јесењега О јунаштву Радовића Мине,
Швапска војска опсадира њега, И многије своије предака
На планински извор љековити За вријеме борбе и Турака.
Ђе долазе да пију комити, Он до своје традиције држи
Неко каза и погази вјеру Хоће дату ријеч да одржи
Да ту пију и да ране перу, Чим је вазда храбрио хајдуке
Знаде Шваба у колико сати Да Швабама не падне у руке,
Ту Радовић треба да наврати, Вешовић се сиви соко преда
Да погине и да главом плати Ал' Радовић ухватит се не да
Мало стаде а много не прође Сам се данас са швабама бије
А Радовић до извора дође Са њим друга ниједнога није,
У горама у планини ,,Доли" Неко умро а неко се преда
Ту га војска чека и опколи Неко мјесто својој глави гледа.
Прије но се сагао да пије Рањен хајдук из планине зове:
Пушке су га погодиле двије, Радовиће, браћу соколове
Пребише му ноге обадвије, И рођака Војводић Машана
Али то му не би изненада, И ускока Жижић Радосава,
Јер се вазда погибији нада Од Никшића Ђура Миковића
Мушки бомбе око себе бача И племића Божа Головића
Одлијежу Ровци и Морача Од гласита села Озринића
Ал' се Швабе надале нијесу Ђе си данас Дуловић Тодоре
Шест мртвијех дома да однесу, Што су ове опушћеле горе?
Мислили су да ће да се преда Њему Шваба иза плећи виче:
Ал' вук рањен ухватит се неда, „Предаји се стари одметниче!"
Но је лакше ухватити вука Од тих нема живи ни двојица
Све поклала шпањолска грозница
388
Неки су се под закон склонили Да причају до послије људи

А неке смо по шуми побили За његово јунаштво у гори
Но се предај и сачувај главу Ни Синђелић да га не прекори.
Да све друго дамо забораву, Нит се преда нити је побјега
Радуле им мушки одговара А кад швабе дођоше до њега
Изађите хрђе из омара Но га бомба разнијела свега.
Видите ли да немам заклона Да га ова не ухвати банда,
О ваше ми вјере и закона Којима је много дао јада.
А зашто сам поша у хајдухе
Него да ви не падам у руке, Кад се ова дознала несрећа
А кад швабе јуртисаше нањ'га На крваве Баре Радовића
Ал' јунаку малаксала снага Стасаше му браћа и рођаци
Ал' и свјестан великога чина Те комаде донијеше мајци
Као јунак, као величина Нека види остарала мајка,
Хоће себе да овјековјечи Каквога је родила јунака.
Јер је образ од живота пречи, А два брата и три сестре миле
Ријеши се мушки да погине Ту су срца јуначкога биле
Ка потомак војеводе Мине Мање им је мртва брата жао
У планини неразумној мајци Него да је жив у руке пао
Ђе аманет чувају Горштаци А да ви'ш му црне сестре Стане
Ђе се муње од стијене туле Женска глава ал' јој није мане,
Шта уради Радовић Радуле? Да је сестра Томашеве Плане,
Склон јунаштву још од колијевке Радулове кад виђе комаде
Живи огањ у бомбу унесе Па у јаду нарицати стаде:
Наслони се преко крагудевке Мој Радуле мој очињи виде,
Те му тјело јуначко разнесе, Ђе крвнику на нишан изиде
Мушке му је изломила груди Што учиње брате одабрани
Ко ће да нас од душмана брани
389
С тобом сам се по горама крила Јуначки се огањ не истули

И црну ти храну доносила Једна жишка има да свилуће
Од кунове коре и од ресе Ал' ту нема шљемена нит' куће
Да ми брата швабе не објесе. Сурвала се клета до темеља,
Ко многога Црногорца што су У њој нема среће ни весеља,
Заш ли наша дико и поносу Нит се слави нити божићкује
Још ти отац лежи у таоце Нит се пјева нити јадикује,
Ђе угледне муче Црногорце Нити плачу у повоју ђеца
Лакше ћу те прежалити брате Нити пјева у кући пијевца,
Кад не даде жива да ухвате То већ није кућа но гомила,
Но одржа оно што си река кроз камење зовина пробила
Онда кад си у шуму утека. То је дрво које нема лада
Да те неће ухватити жива Ал' је свједок великијех јада.
Ја сам црна сестра и одива
Још ме једна запунула змија
Кад изгубих брата Димитрија
Што подлеже ранама из рата
Ал' још имам у свијету брата,
Но Радуле сунце моје јарко
Умира би једном свакојако
Кад би љепше и гласовитије
Но противу змије Аустрије
На коју се грозила Европа
Да је живу у земљу закопа
Зато што је наћулила уши
Слободарске земље да угуши
Мој Радуле покој твојој души
Јер на јадној Мијатовој кули
390
РАДОЈИЦА Ј. ПОПОВИЋ
1944
Сан уснила Јанкова Петруша Зар ти није црни глас стизао?

У Љесковцу долу код Никшића. Да су Нјемци до Слапа допрли,
Спрема Лаза из Драговоља ТУ су стали и ту су запрли,
На жалосни оџак Поповића. Мислили су да пријечцем бјеже
Виђела је на сан ко на јави. Ал' их сила партизанска стеже.
Гдје је облак засио крвави, Погоне се по дугу мегдану
С обје стране до ријеке Зете, Ту мртвије на гомиле пану.
А сјевер га од Будоша срете. И Њемци су на пушку јунаци,
Побише се под Гарчем облаци, Ту је куку било многој мајци.
Све по земљи падаху угарци. Слушала сам са планине Гарча,
Црна Гора у пламену гори, Тутњавину топа и бацача
Видје змију гдје се с' лавом бори. Докле силу њемачку вратише,
На сан змија извади јој очи Али многи животом платише.
Од стра' стара из постеље скочи. Особито на Обадов Бријег,
И влашиће потледала с врата Више зете гдје не пада снијег.
Још до зоре нема ни по сата. Ту се много домова ископа,
Још сан није испричала била, Није има ко кога да копа.
Док бијела кликовала Вила. У сред тога крвавога боја,
Са Товића из више Никшића Ту се кућа ископала твоја.
А дозива Јанка Поповића, Твога сина комесара чете
Па је вила говорила Јанку: У нападе и честе налете,
,,Зло ти јутрос јутро на уранку Гледала сам гдје гази по крви
Ако спаваш главе не дизао Да ко пред њим не уграби први.
391
Док на шарац њемачки налеће Кука јадна Јанкова Петруша,

И крвник га гађа неболеће, Крвника би забољела душа,
Више мајци долазити неће. Имала је на гласу јединка,
Но примите моје саучешће. Ка' Сенића из Бјелица Живка.
За вашега сина Радојицу, Па је пао у љутоме боју,
Тај смијеше чекат' седморицу Нек је слава младоме Хероју,
Но хитајте у село Церево, Њега пита у кукању мајка:
Прихватајте тијело његово, ,,С ким остави Петрушу и Јанка?
Закопато у подземној тмуши. Зар ти жао оставити није
Кад глас дође Јанку и Петруши, Саморане твоје мајке двије.
Обоје су били срца тврда Шта си ђеду наредио Крсту
И одоше гроз горе и брда, Што је у те има' наду чврсту.
Док су нашли у селу Церову Који има осамдесет љета,
Свога сина у војничком рову Не одваја главу од кревета.
Загрнута шест чела у земљи, Нити може без туђе помоћи,
И опет је од снијега бјељи Од постеље до трпезе доћи
Као да је насмијана лица Ја ћу сине од твога ината
Јел' то земља чувала јединца? Црни барјак побит више врата,
Или неко друго провиђење, И шљеме ти пресјећи на кући,
Док му старци дођу на виђење. И сестре ти у црно обући.
Кад га отац вићеше и мајка Да кукају јутру на уранку,
Боже мили жалосног састанка. Да ти стару цвијељају мајку.
Љубе сина по крваву лицу, А да ране вријеђају Јанку.
Неће ли се ражалит јединцу, Брата, сина, оба изгубила,
Родитеље једном да погледа, Шта да радим муња ме убила?
Ал' му црна погибија неда, Све се јаду великоме чудим,
А је осам на јунаку рана Како живим како не излудим?
Што донио бјеше са мегдана. Ал' је исан од камена тврђи,
392
Челик љути па подлеже 'рђи, Кад Гркињу воду разминуше,

Бор се суши кад га муња гађе, Стаде писка Јанкове Петруше.'
Оркан ломи по пучини лађе, Одлијеже гора Пандурица,
Мраз велике океане стеже. Заплака' би Новак и Грујица
Лаф доспије мачка да га веже. Да су окле у тој гори били,
Пред олујом и орлови бјеже. Кад би чули како стара цмили.
Сунце силне изворе исцрпи, Кад пређоше преко Пандурице,
Ништа нема к'о човјек да трпи". Ђе су многе јуначке гробнице.
Јадко ћути као скресан јавор, Већ се виде никшићке улице,
Непомичан к'о синовски мрамор. И бедеми турски обурвани
Мрка брка сузом не окваси, Што су наше зидале погани.
То су људи, то су горостаси. Србин паша Махмутбеговићу.
Као што је Поповићу Јанко, Он подиже бедем у Никшићу.
Нити јекну нити је заплак'о, Закити му куле и капије,
У то ратна дохиташе кола Русом главом Косорић Илије
Да пренесу овога сокола, Смаче главу дробњачкоме змају
С Богетића до Драголовића Да устраши око поља рају.
Мртва носе ал' се сњим поносе. Па их ето пр'о Царева моста,
Док их срете крвава Стубица, Ал то није грађевина проста.
Разбацано село без улица, Но зданије на двадесет ока
Ал гнијездо јунака и Људи, Про ријеке Зете и Растока,
Чија прошлост нараштаје буди. На дно Сливља до кланца горскога
Ту је кекад паша од Пљеваља, Задужбина цара московскога.
Хтио Ружи образ да окаља, Нигдје стали отоле нијесу
И јуначкој кући Никчевића, До Петрове цркве под Требјесу
Али грдан оде пут Никшића. Дужд млетачки ту је долазио
Због његова срамотнога ћефа, Цар је Урош у њу улазио.
Оседла га Ружа Батрићева. Ту преноћи у тој светој кући,
393
С њим анђели и цар свемогући. У тој њиној блаженој гробници

А ујутру како зора сину, Уступили мјесто Радојици
Родитељи доранише сину. Ту гдје су му стари поповали
С њим кренуше из Никшића града И слободу јуначку ковали.
Што је скоро у рату пострада, То су људи и то су потомци,
Кад је био у њемачке руке, Завиде му мртву Црногорци.
Енглеске га разорише штуке.
Па их ето води Грачаници
На којој су стари споменици.
Развалине Моракова Града,
И гробница Неимара Рада.
Стари мрамор Угрен-Бега-Бана
И огњиште светога Стевана
Ту још није изапрала киша,
Траг куда је свети Сава иша.
И велики бан-војвода Никша.
Док дођоше у тврде клисуре
Пред споменик хришћанске културе
Што дигоше Апостолу Луци,
Чуваше га и Срби и Турци.
А пред овом лавром Немањића,
Костурница има Поповића,
То је Ћаба старије хероја
Што је сваком Црногорцу своја.
Где су двадесет и три попа пала,
Са турскога коља и вјешала.
И ови су наши бесмртници,
394
МИЛОШ ДЕЛИЋ
(Објешен од стране окупатора 1917. г. у Пљевљима)
Процмилио Сужањ у тавници Вазда било људи и јунака

На Мојковцу у швапској станици, И он данас запа у зиндана
Чи је Сужањ чија ли тавница Ђе невиди бијелога дана
Тавница је Ћесара Јосифа Ђе је ледна вода до кољена
А Сужањ је Соко тица сива И јуначке кости до рамена
Делић Милош из ПРОШЋЕЊА села Шта од њега Богуновић ради
Зла судбина каква га је сплела Он га мучи од жеђи и глади
Те се шваби предаде на вјеру Здраве зубе из главе му вади
Те са њега жива месо деру Врућијем га гвожђем опашује
У тавници кући безданици, Те све друге муке надмашује!
На њој нема прозора ни врата Мучио је Јовановић Сава
А мучи га толико џелата И велике муке издржава
Особито Богуновић Марко Јуначкијем мукама подлеже
А тобож је Србин наопако! И с овога свијета побјеже.
Босно наша јели ти срамота А Милоша шест мјесеци више
Да таквога родиш Идиота? Великијех мука намучише
Који нема поноса ни части Несрећну му кућу запалише
Но срамоти државу и власти. А бијеле овце одјавише,
Који мучи Делића Милоша Цијело му робље поробише
Што је рањен са Мојковца доша, И од ђеце мајку одвоише!
Његови су доселили стари Јер је неки шпијун из племена
Из Дробњака при ријеци Тари, Тешка поган онога времена
Борили се противу турака Казао је рад чуала сите
395
Мнлош крије пушке и Комите" Једно јутро објаве прибише

И стотину чуда надовеза А у њима суд пријеки пише:
На Милошу правога витеза „Милош Делић да грађани знају
А Шпијун ће за ово дознати (осуђен је на смрт за издају)
И самога себе препознати То ће бити пазарнога дана
Знат нећемо овога изрода У Долове код војнога стана
Рад његова братства и порода? Да свак дође наређују власти
Са Милошем даље шта се случи Да гледају коноп кад омасти
Богуновић пошто га намучи И да чују о чему се ради
Војноме га суду испоручи. Ту ће да се удовољи правди?
И властима њега препоручи: Дан који је од прилике зна се
,,По истрази и другоме свему Велике се прикупише масе
Да бјешала припадају њему" Доведоше сужња из тавнице
У Пљевљима у царскоме суду Свезате му руке у лисице
Бранио се Милош узалуду! Све му шкрипе изломљене кости
Воде сужња пребијених кости Великога јада и жалости
Али то су за њих формалности Каквијех је људи без милости
То су људи од знања и пера, На Милошу крвавијех рана
Ал без душе и без карактера Више но је у години дана
Још Хришћани старо-древна вјера Народ гледа и вата га језа
Али много далеко невиде. Ко онога мученика веза?
Шта све може и од њих да биде? Што не може сјести ни лежати
Шта су они и какви органи А камоли од смрти бјежати
Кад судије нема да га брани! То смрт није но васкрсеније
Нит питају Цара ни маршала Да се спаси љуцке тираније
Него одма с њиме на вјешала Руке му се и образи жуте
Сами они кидају и мјере Само суве кости не просуте!
Како чоек зна бити звијере? Очи му се од лема не виде
396
Данас ће му људи да завиде На Принца се нешто наљутисте

Како мушки на вјешала иде Те цијели свијет замутисте
Један Швабо златнијех ширита И гроб ће ви на Балкану пући
Он пресуду Милошеву чита: Због случаја у царевој кући!
Делић Милош из Прошћења села Та вјешала што овуда дубе
Кривична је починио дјела Те вјешате српске Родољубе
Учио је по селу сељаке Ништа друго немојте мислити
Да недају хараче и данке И ви ћете на њима висити!
Против нас си у комите иша Немислите дивљи Идиоти
Ту је твоја кривица највиша, Живо ће вас дријети Комити.
Кривица је утврђена на те И ми ћемо у рајско насеље
Да си царске побио солдате Слушат ваше вапаје са земље
Два војника два сина јединка! А тај шпијун мрчи-пушка мртва
И закон те сматра за крвника Биће и он обрљана жртва
И пушке си у потаји крио Те ми с вама раскопа огњиште
Што то цивил не би радит смио И данас ми ђеца моја пиште
Па си бјежа с државнога рада Гладна гола на туђу сокаку
И сијасет осталијех јада Како од њих одвојисте мајку
Због овога што сам ти прочита Шпијун Шваба, два друга најгрђа
Смрт најтежу ти си замирита Панула ви на оружје хрђа!
Ал то више радит нећеш моћи Ђецо моја љута сирочади
За мало ћеш на вјешала поћи. Ви ћете ми скапати од глади
Иза тога судија му вели Ко о вама има да се брине
Сад ти реци срце што ти жели" Данас ће ви отац да погине!
Рече Милош ал гласно иначе На вас неће погледати нико
Као црни Гавран кад загаче Чујеш ли ме драги брате Мирко
,,Ја сам чуо шта ми кажу власти Остављам ти ђецу на аманет
Ал и ви сте на рубу пропасти Послушај ме као чоек и брат
397
Моју карај с твојом разговарај

твоју шаљи да у школу уче
Моја нек се на имању муче
Кад им сване, нам нека им пане
Те им икад узастрану крене
Нек се сјете вјешала и мене
Ко небили људи и јунаци
Ниједно ми неживјело мајци!?
Но куд ће ми мајка моја стара
Мила сестра Бошковић Лазара.
А шта ће ми моја сестра Стоја
Ако неби пошла за несоја
Оће им се за здравље молити
И брацкој се ђеци наклонити
Још хоћаше нешто говорити
И таман га шћагу да објесе
Поп хришћанско причешће донесе
Причести га из глатне ожице
И поп оде пут свете Тројице
Милош ногом Џелата помаче
И сам коноп на грло намаче?!..
398
МИРКО МАЛИШИЋ
(погинуо као комита на Лукавици 1917. године)
Крнову је сестра Лукавица,

Гдје још турска кука кукавица,
И нариче аге од Никшића
А проклиње Радојев Савића!
Тудије је многа крв пролита,
За вријеме Швабе и комита,
Ту је витез Малишићу Мирко
На ордију швапску уризико.
Са двадесет друга биранија,
Ту се нико курталиса није!
Од патроле испред дивизије!
Али нема Мирка Малишића,
Из Главице из Бјелопавлића,
Да затвара друме с комитима,
Разнешен је на бајонетима!
И ено му и данас гробнице —
На врх равна поља Лукавице
Да се диве покољења нова,
Каквијех је било соколова!
399
КЉУЧИ ЗЕМАЉСКОГА РАЈА
(Свадбарске и женске пјесме)
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Кључи земаљскога раја
СТАРЕ ЦРНОГОРКЕ
Какве бјеху Црногорке наше? Од јуначке ћеце сирочади

Што кошуље у пепелу праше Пјевала им мајка удовица
Све правиле од тврдога Лана „Расти сине да осветиш Оца"
Са њинијех уморнијех длана Хранише их и васпитаваше
Од кошуље па до кабанице У бијеле цркве кршћаваше,
Све са њине натре и прешлице Јел Милена са Чева селанка
То су биле старе вукобаше Удала се за цара Јунака?
По горама ћецу што раћаше, Племенита с Чева чобаница
Ил' пластећи или копајући Постала је балканска царица
Ил' бијеле овце чувајући Њене шћери Књаза Петровића
Ил' тражећи браћу по разбоју Узела је свака царевића,
Раћале су јадну ћецу своју Онда снаха Бана Милоњића
Све велике људе и јунаке Или сестра Перовић Батрића
У колибе и у савардаке, Ил Љубица из Прогоновића
Без болница и породилишта И Фемија из Братоножића
Без љекара и без обданишга Ил Хајдана с крвавога Чева
Ал' тој ћеци не сметаше ништа О којој је Књаз Никола пјева
Што су расла уз колено мајци И чувена Ћетна Јововића
Да постану људи и јунаци Ил сељанка Ружа Лаковића
На студеној плочи спавајући Јел у Чардак била Алексића?
И бијеле овце чувајући, Јел сељанка Томашева Плана
Прирастали витезови млади Оглашени јунак од мегдана
Па Милица сестра Даичића
401
Борила се с четом од Никшића Да не иде на Ровца и Куче

Док је Мојаш стига са сједнице А да жене у Малој Ријеци
На глас њене двије Леденице Што су душе узимале ћеци
Па за љубу Косорић Илије На великој невољи и муци
Причаће се докле Сунце грије Да их неби опазили Турци
За удају Зирке Кајовића У камена Ровца док утеку
За женидбу Бега Љубовића Из пећине у Малу Ријеку,
За љепоту Бјеле Станишића Јели Манда морачанка љута
Са Његуша од Ераковића У бој била неколико пута?
Па каква је Црногорка била Јели Мара Перовић Андрије
Што изнесе главу попа Мила Мила сестра Његоша геније
Те за тако њено доброчинство Урадила што друга не може
Књаз Госпави даде Командирство Да крвнику на нужди поможе,
Па Симона са села Превиша То су била женска огледала
Што поћера у Аипник Дервиша Многа ти је у заборав пала
На дорату коњу лро самара Ка Марица Божовића стара
Да избави сина из Мостара Из крвава кланца Шекулара
И доведе чедо из тавнице Која роди код оваца сина
Преко Пиве и Муратовице Да задиви Теслу и Пупина
Каква бјеше велика Српкиња? Њена сина Божовић Неђељка
Из Пипера Гашова Крстиња Те пронађе од Рака лијека
А да стара Крушића Мируша Страшно чудо Двадестог вијека. ..
Што главаре Морачке послуша
Те понесе књигу на језера
Код пљеваљског паше Серашћера
Па имамо Прентину Главицу
Ђе је Прента побила Прешлицу
Кад јој паша нешће примит кумче
402
ЖЕНИДБА БЕГА ЉУБОВИЋА
а свадба ЛАКЕШИЋА
Вук на овцу своје право има

Ка' тиранин на слаба човјека
Његош
Запросио беже Љубовићу У којима хоџин запис крије!

Хајку булу у бега Ченгића. Да јој чије очи не науде,
Која има стотину просаца, Тој љепоти њеној кад се чуде.
Од добрије кућа и отаца! Какве су јој ноге ко у срне —
Ниједан се не допаде були, Два се ока соколова црне,
Ниједнога цура не кабули. А т'јело јој од бијеса трне,
Но се млада с љепотом поноси — Куд толико просаца да врне.
Као цвијет док се не покоси. Љубовића послужи талија,
Није цвијет овце што га пасу, Дјевојци се допаде Алија
Но Туркиња дјевојка на гласу. Те му прими прстен и јабуку
Љепоте јој на исану нема! И стотину дуката у руку.
Дорасла је цура за харема Како неће, мила браћо моја,
У њедра јој два божура расту, Љубовић је господскога соја,
Благо томе за кога дорасту. А Алија делија на гласу.
На њу ћемер од сувога злата, Бритку сабљу носи на кајасу —
Три ђердана висе око врата. Двије златне пушке у појасу,
На њој рухо од златније жица — Међу њима од срме ханџара,
А низ плећи седам плетеница, Би с бечкијем царем разговара.
Уплетене амајлије двије Сав у злату од главе до пете,
403
Лаке слуге око њега лете, А сад пиши у све кадилуке,

Коња јаше што га други нема Купи свате и Србе и Турке.
Млађи му га храни и опрема. Пред Турцима пашу Шерифлију,
Ђе би нашла сератлије таке — Пред Србима Ивковић Илију.
А Алија јединак у мајке, Не остави Осман барјактара —
Сам је оста као иза грома, Лакешића из града Мостара,
Од цијелог Љубовића дома, Јер је био слуга куће наше,
Сви падоше у бој ко, јунаци — А данас га призивају паше.
А он оста у наручју мајци! А кад немаш за ђевера брата,
Па сад цуру у Ченгића проси, Зови сине пашу од Бушата,
Бег је проси, Ченгић се поноси. То је Турчин хришћанскога соја,
И потроши седам ћеса пара, Мајка му је иста тетка твоја.
Док с Ченгићем свадбу уговара; Нек поведе љуте Малисоре,
Кроз три ефте Ченгић да га срете Да га прате преко Црне Горе.
Пред бијела од Загорја врата, Ризик му је пр'о триста кланаца,
С три стотине бираније свата, Од крвника од Црногораца".
Што ће доћи да ђевојку воде, Још хоћаше баба да набраја,
И Љубовић к Невесињу оде; Но ево ти врага и белаја:
Танкој кули стаса у заранке, Једна лака књигоноша дође
У одају сједе покрај мајке. Пита: „Ко је бег Љубовић овђе?"
Слуге носе кафу на табаци, Не назива алећи селама,
А он старој казиваше мајци Као кућа да бијаше сама.
За просидбу у Ченгића бега Бачи књигу бегу из њедара,
Оде стара благосиљат' њега: Натраг оде и не проговара.
„Е, нека си хаирли ти било Бег привати књигу са серџаде,
То је мене повољно и мило, Распучи је и читати стаде.
Кад си наша цуру у кућића, Виђ, у њој погибију црну —
Ка' што личи дому Љубовића Књигу бачи и на ноге трну,
404
Бритку сабљу с чивилука скину. С њим се срести на столачком пољу,

Сам са собом збори и пријети: Нека виде и Срби и Турци
„Сјутра ћемо један умријети." Сабља моја у каквој је руци.
А стара га погледује мајка — А дабогда сабљу не носио,
Види мајка да је мука нака. Кад би ми је султан препросио,
Па га стаде упиткиват' стара: Те му не бих главу одрубио,
„Окле књига, што ти изговара?" Ил' бих црну земљу пољубио!"
Бег објеси сабљу о дувару, Бег то збори у великој тузи
Па на мајку обрну се стару: Па говори Усеину слузи:
„Мајко моја, не могу ти крити „Прије зоре и бијела дана,
За нас нема нешта црње бити. Да је вранац спреман за мегдана.
Књига страшна од лоша јунака, Е не могу више гаисати,
Од Турчина скоровечерњака, Што крвнику нећу кидисати!"
Са Неретве од града Мостара — А кад баба саслуша Алила,
Од Турчина Осман барјактара. Па је сину говорила била:
И пише ми Турчин по улаку, „Гле зулума и гле зулумћара —
Да је моју препросио Хајку, Некадашњег нашег измећара,
А просидба моја да не важи, Који смио баукнути није
Још ме крвник у сватове тражи. Од нашега реметли спахије,
Не зове ме ка другога свата, Сад се прави сила и јунака
Но да водим под дјевојком хата, На Алију мојега сирака,
Мога вранца бега Љубовића, А тако ми поста Рамазана
У Загорје под дворе Ченгића, Дошло ми је ићи пред султана,
Да дојаше була до Мостара, Јадна, стара с тојагом у руци,
Ја да држим за крај од улара, Да му кажем како раде Турци!"
Или сјутра на поље столачко Тако сву ноћ јадикује стара
Да кушамо оружје јуначко, И Алију сина разговара.
Он ме чика и ја имам вољу
405
Моли стара, преклиње Алила: Да не слуша, од Бога грехота,

„Несрећна ти моја храна била, Да послуша, укор и срамота.
Ако ноћас не послуша мајку, Тако дјело срамно и опако,
Да му пуштиш од Загорја Хајку. Није било поднијети лако.
Послушај ме, мој Алија, сине,
Па та срећа нека те размине. Куд је стара те је дома нема,
Презри њега а умири себе, Она вранца с Усеином спрема
Ја ћу, сине, оженити тебе, Да га шаље, лијека јој није
Бољом цуром од бољега соја, Ал' кријући од сина Алије,
Послушај ме, мила срећо моја, Спрема вранца и зоби му дала,
Послушај ме, мога ти млијека, Онда стара приђе до астала,
Кајати се нећеш довијека, Да Осману књигу уређује —
Јер ту нема јунаштва ни нама, Слуга пише, баба наређује:
Што је напа, на сирака сама. „О, Османе од Мостара града,
Ђе год буде јунака и бега, Е нашли те јади изненада
Све ће сине осуђиват' њега, Шаљем вранца коња без биљега
Што је напо, на људско дијете, О, дабогда врат сломио с њега,
Могу доћи дани од освете". Што учиње од мога Алила
Тако мајка сина разговара, Дабогда ти црна свадба била.
А и слуге моле господара, Није било људскога разума,
Да се прође јунаштва и ара, Да измисли таквога зулума,
Ал' Алија неће ни да чује — Ка' ти што си, босанска балио,
На бијелој кули јадикује, На Алију мога навалио,
Нити спава нити вечерава. Камен ти се у дом увалио.
Велики га задесили јади — Дабогда те Ченгића одива
Момче младо не зна шта да ради. На оџаку не затекла жива.
Нема браће, нема братучеда, Није било страх Алију мога
Мајка куне и ићи му неда.
406
Ни од тебе ни мегдана твога Оста баба пред кулом плачући.

Смјело би ти на мегдан изаша, У одају код Алије сврну,
Но презире тебе кућа наша. И каза му погибију црну,
Јер је бегу Љубовићу мана За мегдана да се не опрема,
Таквој рђи ићи на мегдана. Јер му вранца у подруму нема:
Кад је барут пред очи горио, „Прије зоре и бијела дана,
Нит' си био, нит' си се борио. Послала сам Уса и Гаврана,
Сад Алији момчету нејаку А свака је мана за три дана".
Пишеш мегдан и цвијељаш мајку Кад Алију нови јад задеси
Што је осам изгубио брата, Скиде с врата сабљу и објеси,
У бојеве до града Багдата, Од јада се сниза на серџаду,
Отац им је Озији на врата Слуге трче шербет да му даду.
Са четири погинуо брата. Стаде мајци зборит' од невоље:
Те се мора оџак Љубовића, „Мајко моја било би ми боље
Да подноси зулум Лакешића. Да погинем на јуначко поље,
Ал' то није право ни поштено Но срамота жива да ме коље.
И неће ти бити опроштено. Е дабогда за мном закукала,
Ако има Бога и чудеса Зашто си ме јутрос обрукала?
Мој ће вапај стићи до небеса. Зашто стару душу огријеши
И моје те сузе сатријети Те крвнику коња одријеши?
Те ће твоја сила запријети! Љубав твоја за јединком сином,
Могла би ти срећа излињати, Не слаже се са људском врлином.
И с твојом се свадбом уклињати. Није, мајко, мана за три дана,
Најпотље те поздрављам Османе Но је мана брука дуготрајна.
Да ти сјутра црни дан осване". Ниђе неће бити кадилука
Кад је такву књигу направила Гдје се чути неће моја брука;
И по Усу с вранцем оправила. Да ми други заручницу оте,
Замче слуга низ поље јашући, Те цар постах највеће срамоте!
407
Зар Љубовић смије да се крије — Тако прича и мис'о га мори

Изласка му међу људе није, Каквом смрћу себе да умори,
Јер је боље главу изгубити, Дане чека свијетда га кори.
Но крвничку сабљу пољубити,
И свијетли образ изгубити. Но кад бану вранац Љубовића
И трпјети грдна безакоња, Под бијелу кулу Лакешића,
Да му пошљем под ђевојку коња Сви сватови изишли да виде
И нашега Усеина слугу, Ко на вранцу Љубовића иде.
Те остадох свијету за ругу, Но кад бану Усеине слуга,
Да ме народ по прсту кажује Згледаше се три стотине друга,
Да ме свака рђа надражује, Жале људи и вата их туга.
У свој Босни, доме, најжалосни. По два и два збораху кријући:
Мајко моја, ти си за то крива — „Дабогда је не довео кући!"
Дабогда ме не гледала жива. Кад Лакешић прими коња врана,
Како ћу се с бруком поносити Као ратни плијен за мегдана,
Више нећу оружје носити, И бабину кад виђе предику,
Нити другу ђевојку просити, Галаму је створио велику.
Нит' људима у очи гледати, Па он бабу напремасе кара:
Нит' с пашама на диван сједати. „Што не ћути аветиња стара,
Кад се Усо врати из Мостара, Но ме куне и љути се на ме,
Хоће слуга корит' господара, Њена клетва да пријене за ме!
Оће слуга мене да се руга — Ја с толико мојијех јунака;
Сва ће Босна томе да се ћоса, Не бојим се Бога ни Алаха,
Гдје Љубовић оста без поноса. А не бабске приче и лајања,
Да су мене браћа на ћеману, И њенога бога и клањања.
Не би било приче о мегдану. Па зашто јој Боже не поможе".
Нит' би могла за њина живота, Сад кренуше свати из Мостара,
На ме панут' волика срамота!"
408
Триста свата Осман барјактара. Триста коња једу на јаслима,

Но да видиш врага и белаја, За свакога зоб и подрум има.
Кад су били негдје код Благаја, Сили опет све у реду није,
На некакво Чобаново поље, Хајка сузе у кавазу лије
Без икакве нужде и невоље, Жао јој је Љубовић Алије.
Ту им црна погибија пуче! Хоћаше се була замакнути,
Триста свата кабанице свуче Ил' поноћи некуд умакнути,
Јер им данас нијесу за прешу, Да јој кости у свијет остану,
Пошто нема магле на Велешу! Да не падне у руке Осману.
Дан је лијеп зашто да их вуку, Но је браћа моле и слободе,
Сјутра ће их опет да обуку — Да за бега Лакешића оде.
Кад се отуд из Загорја врну, Плачући им сестра одговара:
Кабанице топле да пригрну. „Узет' нећу Осман барјактара,
Ал' судбина друкчије се креће, Све његово да је до Мостара.
Облачит их никад више неће. За шта ће ми дервишина стара,
Турска сила про планина креће. Какав ђаво амо га доноси,
Прегазише Травањ и Мориње — У имање туђе да закоси.
Док сиђоше поље гдје почиње, Радија сам на коноп цркннути,
Онда пољем играју хатове, Но у конак његов замркнути".
А свадбари сеире сватове, „Немој, шћери, бабо јој говори,
Чине Турци из кубура паљбу, Какав кастиг ноћас да се створи.
Док дођоше свати под касабу, Све Загорје и Ченгића дворе
Ту чинише до поноћи свадбу, Ујутру би свати да изгоре".
Триста свата оста на конаку, И тако је сву ноћ преклињаше,
У староме Ченгића оџаку. Док влашићи небом препливаше!
Још колико силе и свадбара, Него шта се код Алије збива —
Свему томе Ченгић начин ствара: Нешто баба Љубовића снива.
Па се у сну пробудила стара,
409
И с Алијом сином разговара: Ледан вјетар од планине дуну.

„Ноћас на сан, мој Алија, сине, Три стотине свата попијева,
Изби вранац из горе Трусине, А студена киша улијева.
А за њиме три стотине свата, У планине пусте угренташе,
Сваки главу изгубио с врата, Ал' за јаде велике не знаше.
Нас огрија сунце у поноћи, Да ће прије раздвајања свога,
Мого би нам вранац брзо доћи". Сви помријет један код другога.
Док се зачу ријеч од Алила: Сви су мокри, сви су нагрђени,
„Снила баба што би рада била". Ка' из воде да су извађени.
„Немој тако, МОЈ сине, Алија, Шаловима младу замотају,
Може бити нека алавија, Те јој киши на тјело не дају.
И Бог моју услишити клетву Док обрну ледна лапавица —
Те поломит' свате у Неретву. Сјетише се свати кабаница,
И Бог нам се неће оглушити, Што на путу оставише Јуче,
Који може море пресушити, Докле муња сјеверова пуче.
И премјештат' горе и планине, Магла паде небо се наљути,
А не нама вранца да не врне", Турске свате у планину смути,
Изгубише путе и богазе,
Нека прича баба Љубовића Кроз планину скићу и залазе,
Но шта раде свати Лакешића? Угазише међу три планине,
Подранили бјеху у свануће, Међу Бабу, Травањ и Мориње;
Да ниједан не гледају куће, Ђе ће сваки данас да погине,
Примили су цуру и дарове, Мориње је к'о овца без руна
Сад да видиш муке за сватове. Јер отале за три сата пуна,
Од судбине нико нема јачи, Ниђе нема села ни катуна,
Ведро бјеше па се наоблачи. Нити има горе ни сувоте,
У сред зиме о светом Трифуну — Да би могли спасити животе.
Грми, пуца, муње сијевају,
410
А планине пусте зијевају. А комади меса отпадају.

Снијег пада облаци се боре, Цркавају витке бедевије,
А планине диме к'о да горе. А умиру босанске делије.
Ђе је јутрос копна земља била - Није шала три стотине свата
Сад не бише пролећела крила; Ђе све оста мртво за два сата.
Јер се збија снијег у сметове, Три стотине бираније глава,
Да нагоди Ченгића зетове. У Мориње под намете спава,
Већ почеше коњи пропадати, Такве црне свадбе и весеља
У намете смрзле остајати. Није било откад памти земља,
А мећава сјеверова јака — Нит' је никад над људима правда,
Одвајаше коње од јунака. Толикије починила јада.
Носи месо с јуначкијег длана! Сва та сила у планину смрже,
А издире пушке из кољена, Само вранац Љубовића хрже,
И откида пуца са долама; И на њему була без ђевера,
Носи с главе косу у ћулафе. И Лакешић мрзне од сјевера,
Не чује се гласа од сватова, Ал' још јадан за Хајкуном жури,
Смрзнуле им руке до лактова. Докле и он паде и зажмури.
У намете живи пропадају, И у намет најдубљи западе,
А од муке очи испадају А була му говорити стаде:
О брцима висе леденице „Још је било и без мене жена.
А примрза језик за вилице, Још је било злата неношена,
Примрзнуле токе за јелеке, Куд шће тебе цура испрошена.
А доламе за кошуље меке, Што уради кућо ископата?
Пуца тјело под платно бијело. О души ти три стотине свата,
Јунацима муке додијаше. Што осташе данас у Мориње,
Друг за друга више не знаваше, Да се дуго прича и спомиње".
У намете живи пропадају Тако збори цура преудата,
Ал' је була великога бата,
411
И вранац је велики батлија, Позна поље и гору Трусину,

А на њему цура сератлија — Па к'о муња из небеса сину.
Ђе бегова триста помријеше, Док их вода дочека Бистрица,
А њих горске виле пронијеше, Коју не би прелећела птица,
Про смрзлије брда и главица, Придошла је вода као Дрина.
Куда не би пролећела птица. Све проноси јеле из планина:
С њима нема ни једнога друга, Виђе була да ће да погине
Без несретни Усеине слуга, Усеина куми да је скине:
Што се вранцу за реп придржава — „Усеине, по сто пута брате,
И велике муке издржава; Дај ме скини да умрем преда те,
Силан вранац кроз пустињу броди, Дошла ми је у коталац душа".
Има нека сила што га води Ал' Усеин булу не послуша,
Ил' се була у дан срећан роди, Но је Турчин слободити оде:
Да је крвник у харем не води. „Ћерај вранца про Бистрице воде,
Вранцу коњу придолази снага, Већ се двори Љубовића виде;
Прешао би про архипелага! Него вранца пушти нека иде,
Боже мили коња виловита, Баста њему воду пребродити
Све му сипље ватра из копита. И ти ћеш се наново родити,
Вришти вранац а ушима стриже, А кад будеш дошла код Алила,
Плаши звјерке да не приђу ближе. Казат ћеш му, сестро моја мила,
Змај тудије не смије да лети, Бегу кажи нека ме потражи,
Без у подне кад је ведро љети. Дако би ме затекао жива,
Није чудо како вранац гази, Не кажеш ли, бићеш Богу крива''
Но планинске путе ђе запази? Докле вранац преплива ријеку,
Како пређе три га клала вука! Ка' сто пута што је у вијеку —
Од намета и од карамлука. И пренесе од Загорја Хајку,
И прегази Травањ и Мориње, Да Алину обрадује мајку.
Док у поље сиђе Невесиње. Мало стаде, а много не прође,
412
Под дворове Алилове дође. Захваљују небу и Алаху,

Ту се стресе и булу донесе, Што им оте у Османа Хајку,
Три пут хрза под бијелу кулу, Трљају је пријепек ракијом,
Зове бега да прихвати булу. Заливају шербет медовином;
Бег познаде вранца како хрже, Док оживље була у каваза,
Па он стрча у авлију брже, И за црну погибију каза:
И познаде Ченгића одиву, „Гдје је триста пометено свата,
На Гаврану само мало живу. У Морињу пали за два сата,
Бану сама була без сватова, Није жива остануло друга,
Премрзле јој руке до лактова, Без несрећни Усеине слуга,
И господске ноге до кољена Пређе као соко птица сива,
Три ђердана с врата искидата, И ено га крај ријеке жива!
Фереџа јој смрзла к'о на плоту, Но Алија Усо ти је река,
Жива цура у слабу животу. Жив ал' мртав ту ће да те чека".
Још јој душа у костима куца, Но Алија појаха дората —
Три је не би откравила сунца! Те прихвати Усеина брата,
Примрзле јој ноге за зенђије, Изведе га на бијелу кулу,
А примрзле гаће иза терћије, Закле му се пред мајку и булу:
Низ минђуше висе леденице, „Досад си ми био моја слуга,
Разнио јој сјевер плетенице, Сад те примам за брата и друга,
А примрзо језик за вилице. Крај моје ти куле направити,
Сва је смрзла као санта леда, А пола ти очевине дати".
Од седла се одвојити неда; Док запјева баба Љубовића:
Бег пресјече на седлу каише, Припијева бега Лакешића:
Носи седло и булу навише! „Лакешићу наопако за те,
Ватру ложе булу открављују, Ђе те стиже клетва бабе Фате,
А великом Богу захваљују: Те Бог посла погибију на те.
413
Те ти јуче гроб на путу пуче,

И погину под Бабу планину;
Ни од пушке нити од јунака
Но од живе муње из облака,
Ништа нема грешније и јаче,
Но сироче туђе ко заплаче,
А ти беже то знао нијеси,
Но те твоји нагнаше бијеси,
Те се загна на мога Алију
А ја одох Богу на давију,
И добих те на страшноме суду,
Те би твоја сила узалуду;
Свак ће тако прије ил' послије,
Заслужену казну да добије.
Мислио си данас свадбовати,
Ал' је мука с правдом ратовати.
Правду нико ухапсит' не може,
Па ни тебе сила не поможе".
Тако каже Љубовића мајка,
Вала Богу је л' то била бајка?
Није него истина, човјече,
Три стотине гробова свједоче,
И зарасло у траву мраморје,
Међу Мостар и росно Загорје.
414
ЗИРКА КАЈОВИЋА
На Крнову Гора Ћеранића Како собом небо подупире

Гдје је расла Зирка кајовића, И нашто се на земљу опире,
Која није ка' остале буле Одила је откривена лица.
У никшићке тамновала куле Слушала је од Деира брата
Гдје су буле клеле Црногорце, За јунаштво Котлице Мијата,
Но чувала по Крнову овце. И хајдука Лопушину Вука.
Пила воду с Крновског врела, За џефердар Ратка Зиндовића,
Из торбице са ледине јела. И Лазара Пециреповића,
Безазлена ка' босо дијете, За господску кућу Мушовића,
Пландовала овце на намете. И љепоту Бјеле Станишића
Цвијет бере те вијенце плете, Са Његуша од Ераковића.
Облакове гледа како лете. Од сунца јој лице горијаше
А ждралове броји кад издижу И мајка је лудом зовијаше.
И јелене кад солила лижу. Једном су је и хоџи водили
Слуша како кошута лалече, Да би од ње ђавола одбили.
По Крнову кад тражи јеленче. Хоџа каже: „Неће много проћи –
И зна Зирка чему гавран слути За Зирку ће црни свати доћи
Да ће негдје чета изгинути. Јер јој пише на лијевој руци,
Завиђаше орлу на крилима Одвешће је морачки хајдуци
Што толико преимућство има, Враг јој не да да покрије главу
Кад с Крнова у облаке оде Те погани нашу вјеру праву,
И вије се по царству слободе. Али ја јој помоћи умијем,
Гледала је седмобојну дугу, Да јој нешто у поруб ушијем –
Дивила се њену полукругу,. Мало коже од живога вука
415
Дјетелину од четири струка, Да је Зирка Кајовић Алила

Тисовине и омановине У ђеурску вјеру заглибила.“
Кост од виле и зрно летеће, Онда Зирка поче да се диви:
Да је чува од сваке несреће.“ „Зар тај момак што у мени живи,
Зирка хоџу слуша па се смије: Крив је што је хришћанскога соја“ –
„Ала, хоџо, чудне лакрдије, Пробуди се црна мајко моја
Никад неће људи од вредности, Ми смо ђеца једнијех небеса,
Вјеровати у такве глупости,“ А обоје од крви и меса.
Док природни закони и чуда, Сви су људи на свијету браћа –
Открише јој жељу да се уда. То је вјера права и најкраћа.
Вребају је из горе хајдуци Тако здрави људски разум схваћа,
А просе је османлије Турци Нема вјере која гријех пере.
Мушовић је иште капетане, Они који окаљају прсте,
Ал' јој браћа Кајовићи бране, Зашто да се клањају и крсте.
Да Османа узме капетана, Знаш ли, мајко, неразумни створе,
Јер му знаду неколико мана, Да још Срби муслимане коре,
И не држи до дате ријечи – Што од браће и једнога рода,
Та се болест ничим не лијечи. Постадосмо два туђа народа.
Најпослије Кајовића Зирка, Па што онда, родитељу стари
Шћеше узет' Крајиновић мирка, Наопако изврћете ствари.
Ал' јој мајка не да без џулусе, Што ће на плот ловоров вијенац,
Не дала јој црна земља у се: Што на гробљу да пјева пијевац,
„шћер моја нећеш узет'Мирка Што ће коси поваљана трава,
Ту ти није мјесто ни прилика. Што ли кожа од живога лава,
То је Србин, то је друга вјера Што ће вили о грлу ђердани,
Њих је господ из раја ишћера. Што пролеће одсјеченој грани,
Три бих сина укопат' најрадија, Што ће коме извор кад пресуши,
Но да чује требињски кадија, Што л' молитва обрљаној души
416
То је младу знати немогуће Да су љепше прси у ђевојке.

Ако нема неко надахнуће.“ А кроз дојке два цвијета вире,
Тако Зирка с мајком разговара Гдје ће рајско пиће да извире,
Док је виђе хајдук из омара – А спуштила ђердане низ гаће,
Љути ускок Лопушина Вуче, Те јој злато у злато доваће.
Колиби се полако привуче. Гледа Зирку Лопушина Вуче
На колиби одшкринута врата – Он бијаше ка' Обилић јуче,
Виђе седам Кајовића брата. А ноћас је про јунаштва преша,
Причају се око ватре Турци: Булу гледа а срце му мекша.
„Јутрос ће нам ударит' хајдуци Не може се цуре нагледати,
Са ускоком Лопушином Вуком!“ Но је река, чети да се врати.
Слуша Вуче што му мило није, Ту се срцу зарекао своме:
У колиби женске виђе двије. Да ће бјежат у Морачу с њоме.
Виђе Зирку поред мајке свиђа „Седамдесет торина изброји“,
Је л' то вила, ил' му се привиђа? Сенту бјежи а зоре се боји
Чини му се цура спрема луча, С планином се Вуче разговара,
Султан би јој с њена крила руча. „С џефердаром сабљу уговара“,
Пио воде са њена длана Са зором се на Закосе срете
Много слађе него с Видрована, Ту да чека док му стигну чете
Нарав јој је ка' зора румена, Силан хајдук на планини сједи –
А два ока два жива пламена. Као ора, на високој греди,
Какво јој је лице кад се смије, На џефердар наслонио главу –
Ка' планину мјесец кад огрије. Зирка мисли на свадбу крваву,
Косе су јој јесењи облаци, Вук погибе тога истог дана
А на ноге горштачки опанци. На Крнову пољу од мегдана,
Онда гаће од морскога миша, Турски плијен с Крнова гонећи.
Као небо кад престане киша. Води Зирку ал' није кријући
На гајтане притегнула дојке, Ал' ни она не врта се кући.
417
ВОЈВОДА ИЛИЈА КОСОРИЋ

И
МЕХМЕД-ПАША СЕЛМАНОВИЋ
1705
На крај дивне Језерске равнице. Што не раде људи и јунаци!

Ђе извире вода из главице, Шта би даље код Пашине воде
Ђе у подне може да се смрачи, Ето турци Војвоткињу воде
Ђе планина громове привлачи, Но кад бану кауркиња млада,
Ђе Дурмитор облацима смета, Пашина се изјалови нада!
И уздиже главу до планета! Кад јој виђе лице и господство
Ђе вукови дивокозе лове Обузе га животињско својство,
Ту Пашина вода ђе се зове, Па изагна аге и бегове
Ђе кошута долази да пије, Из шатора из куће његове
Ђе врх поља буковина крије, Па прекрсти ноге на серџаду
Ту је Мрамор Косорић Илије. Да приволи кауркињу младу
Ту погибе Паша и Војвода, Покушава страсти да обузда
Да се прича докле је народа, Да је склони да се зањга уда,
Илин Мрамор и Пашина вода, Па мудрује Турчин ка умије
Ту је Мехмед-паша од Пљеваља Да вучици обуче димије
Погинуо и себе окаља, Па јој поче причати о свему,
На мир божи и на тврдој вјери, Како ће јој бити у харему
Он с војводом бјеше на вечери, Ти си досад живјела у мраку
Па намигну оком на џелата! У проклетој земљи у Дробњаку!
Те Илији оде глава с врата Илија је турске сјека главе,
И турчин је у прлину баци, Ти му прала хаљине крваве,
418
Доносила дрва у узице Да не гледам Вука ни Хајдука,

Из далеке горе Буковице Ђе Орлова нема да се вију
Чистали му оборе и стаје, Ђе овнова нема да се бију,
Сад да шеташ кроз моје сараје Да не гледам срне како пију,
Срећнија си од икакве жене, Да не чујем чактар ни свиралу,
Кад си дошла да живиш код мене! Да не гледам волове у ралу,
И кад видиш у харему буле, Да планински не миришем цвијет.
Које носе гаће и нануле, И бијели да не гледам свијет,
И ђердане ситне око врата Да не слушам гусле ни гудала,
И јелеке од чистога злата, Но како си паша ал будала,
Свилу преду, гурабије једу, Не стидиш се була ни харема,
Шербет пију од људи се крију, Што то нико у свијету нема
Па кад тебе у харему виде, Десет жена да дијеле мужа,
Од љепоте твоје да се стиде, И да свакој задовољство пружа
Ти ћеш мене зате приковати Свака жена српског поријекла
Ја ћу с тобом вијек вјековати, Такве би се срамоте одрекла!
А остале буле и госпође Љепше жена да у воду скочи,
Ишчекаће док им паша дође, Но да живи завјенијех очи,
Кад му поче одговарат Анђа, То је црно без ниђе бијела,
Пашу ка да гром из неба гађа, Ја то жива не бих поднијела,
Твоја прича срце моје пара! Око тебе да се препрежемо,
Ти превари мога господара, Која ћемо с тобом да лежемо?
Некако си почео Турчине, Па у јаду река би да неће,
Да завијаш трње у кучине, Мрк јој осмјех про лица прелеће,
Да оставим ђецу у пепелу, Силан турчин вучки јој прилеће,
У маломе Косорићу селу, Нема каде више да је слуша
И да сидем с планине Ивице, Докле оно најгоре покуша,
У прљави харем и улице, Кауркињи лице да обљуби.
419
Ал га она из кубура уби,

И скиде му русу главу с врата
Уграби му оружје и хата,
Кад доака манитоме лаву,
Она зграби војводину главу,
А пашина поја четвртака
И умаче у племе Дробњака
Донесе је дорат у свануће
Код несрећне војводине куће,
Старој баби војводиној мајци
У крило јој двије главе баци,
И пашине двије срмајлије,
Да на њима стару душу грије,
Па докопа два нејака сина,
И побјеже с њима про планина,
У родбину у Дрекаловиће,
Те подиже мале соколиће,
У село их врати Косориће,
Те посташе Дробњачке војводе,
И да чете низ Турћију воде,
Јер је ова кућа из Дробњака,
Била извор људи и јунака!
420
КНЕГИЊА МИЛЕНА О РАДОЈУ КОНТИЋУ
На хиљаду и осме стотине, Ка да збори са врата олтара!

Осамдесет и прве године, ,, Гледала сам гарду и параду
Јунаци се на Цетиње купе, Дивне момке ,у дивном граду:
Да прославе дан побједе скупе, Официре по свему делије,
Црне Горе и слободе њене, Под командом Пламенца Илије,
Окупане у крви стијене! Трепти младост оружје у срма,
Па на ово историјско мјесто, Обилића Пољана се дрма,
Веселе се и скупљају често! Ржу коњи ко тмурни облаци
Књаз Никола, стао пред Биљарду, Ка соколи кликују јунаци
Па поздравља војску и параду! Са високог Орловога крша,
Онда оде слушат са балкона Застава се Косовска лепрша!
Страшни одјек топова и звона, Силан народ у поље се слега,
Види народ плива у весеље, Дивно рухо народно на њега,
Давне му се испуниле жеље, Зетско коло и Црмничко оро,
Задовољан по свршену чину, Игра,пјева, одлијеже гора,
На пријесто оде и почину! Веселе се и млади и стари,
У разговор питаше књегињу, А пуцају бистри џевердари!
,,Кад си данас била на Цетињу Други тамо играју се пловке,
Посматрала вјежбе и параде, Трећи бију нишан из московке,
Које млади Црногорци раде Бацају се камена по страни,
Како ти се светковина свиђе? А прескачу коњи оседлани,
Шта најљепше на Цетињу виђе?" Двојенице и свирале лаке,
Но књегиња књазу одговара, Извијају мелодије сваке,
421
Његош гледа са Ловћена виса,

Како му се остварује миса,
Звона јече са свете Госпође,
Дан ми ови за час један прође!
Страни гости који код нас живе,
Сиромашном богатству се диве!
Жељели би такву традицију,
Да имају у своју нацију.
Све прекрасно погледати бјеше.
Али ништа не угледах љепше,
Црногорца ,нити каквог странца
ОД КОНТИЋА РАДОЈА НА ВРАНЦА,
Да је рођен у старе вактове,
Марко би га звао у сватове,
Као Рељу свога побратима
Да му барјак носи пред сватима!
Да га види дуждева супруга
Својега би укорила друга,
Са љепотом црногорског џина,
И горска би вила из планина,
Одрекла се крила и облака,
Рад љепоте некаквог јунака!
Побјегла би за њим из свијета
Гдје мај вјечно у природи цвјета
Гдје сурова не долази зима
Да прољећу љепоту узима!"
Никшић ,на Видовдан 1967.
По народном предању
422
ХАЈДУК ВИЛА
Шћер Јелена, попа Шаулића,

У јуначкој кући Бојовића
Зорна стаса лица јуначкога,
Латила се пута дугачкога
Не плаши се горе ни планине,
Мјесец јој се смије од милине.
Низ оружје дуге пале власи
Зна шта хоће ,идеал је краси
Кроз пећине пјева о Новаку
Кроз планине о вили и Марку,
А гдје чује швапских труба рику
Ломи врсте своме реденику!
Смјелост њену громови цијене,
С Дурмитора високе стијене
Ал смрт неће ниским да се шали—
Хајдук Вили, плаче голуб мали!? ..
423
ЖЕНА ЈЕ ЖИВОТ
У несрећи нема више среће,

Но брак који личи на прољеће,
Ту су кључи земаљскога раја,
Ће два срца једна душа спаја,
У највишој тајној у самоћи,
Сзе по некој чудотворној моћи,
Али шта се иза тога крије,
,,Шта би Земља Сунце да не грије,
Шта би Чоек да му Жене није"?
Али Жене вјерне домаћице,
Самирнице и васпитачице,
Стиманице и домодржнице,
А не жене глупе и лијене
Која купи по улици приче,
А на мужа ка манита виче.
424
ОТВАРАЊЕ НЕБЕСА
(Пјесме посвећене свецима)
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Отварање небеса
СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА
На врх Јерихона кога облак пере А царици Језавељи

Живио је Пророк прије нове Ере Пси да ће је оглодати,
И велики гласник истините вјере
На Хориву разговара
Да ће доћи Они да грехове пере
Са великим створитељом
Молитвом и постом заслужи код бога
На Тавору са Мојсијем
Те је Јордан штапом раздвојити мога
И са Христои Спасителом
Воскрсава мртве, облак га је слуша
Да му пушти кишу, да завлада суша. Небо му је слало храну
Зна је кад ће Ђаво да господа куша, По Гаврану црној тици
И тако је састарао
Од племена Аронова
На гредама у литици.
Тесвићанин из Тевида
С ирелским цар Авивом Бог ватрена кола посла
Слагао се није нигда Те привати слугу свога
Нит с проклетом Језавељом. Што никакав живи чоек
Због Идола и због лаже Заслужити није мога.
Он је смио да им свашто
И назва га над пророком
У четири ока каже.
И Илијом Громовником
Ахаву је прорекао Да управља облацима
Пси да ће му крв локати, И са силом оноликом...
426
РОПСТВО, ЖЕНИДБА И СМРТ ЗЕТСКОГ

ВЛАДАРА ЈОВАНА ВЛАДИМИРА 1016. ГОД
У Бугарског Цара Самуила Није шала шћер царева бити,

На удају шћер стасала била Почеше је властела просити,
Као горска из планине вила. Она на њих не окреће главу,
Каква бјеше принцеза бугарска; Презире им господство и славу
Црња јој је коса од угарка, И одбија цареве принчеве,
Какве женске и каквога фиса — А не пита оца ни стричеве,
Пером би јој по образу писа. Има накав ђаво те јој смета,
Не зна шта је обмана и лажа, Већ изброји осамнаест лета
Кад говори све се преобража. И било је великијех људи,
Стид је јести, непристојно сјести, За Косаром хоће да полуди.
Не видиш јој ништа нако лице, Зборили су стари Македонци:
Шћер велике Бугарске Царице. "Шта би ово Косари ђевојци,
Често шћаше из царскога двора Ил' је мудра или мало луда
Кроз пашњаке поћи до извора, Те јој ђаво не да да се уда,
Воде пити и лице умити, И шта ово срећу њену кочи
У марами и у опанцима Може ли се отићи од очи?"
И пјевати са чобаницама. Но кад Цару додијаше просци
Цвијет бере те вијенце плете, Он говори Косари ђевојци:
Облакове гледа како лете, "Удаји се или некуд бјежи,
Све се стиди славе и сујете Каква сметња на души ти лежи,
Самуила, бугарскога цара. Шта ли мислиш, у што ли се надаш,
И шта радиш те се не удаваш!
427
Цара нећеш да свијетом владаш! Но брак који личи на прољеће,

Ил' те сине оставила памет, Ту су кључи земаљскога раја
Ил' си Богу учинила завјет Ђе два срца једна душа спаја.
Да останеш у хришћанској вјери Ако ћеш ми сужња поклонити
Као што су многе царске шћери, И окове његове сломити,
Да се мучиш и да душу течеш Волим узет свезанога лава,
Шћери моја - треба да ми речеш". Но мрцину да на благу спава.
Косара му одговарат поче: Поклони ми сужња из окова
"Опрости ми мој велики оче. Да се прича докле је вјекова,
Стид је мене с тобом говорити, Да је једна словенска принцеза
Али ћу ти срце отворити. Вјерила се за сужња из веза.
Зашто ће ми дворови и царство — То ако ми нећеш дозволити
И мрав има своје достојанство, Ја ћу ти се са куле сломити,
Зашта ће ми дворови и круне Или скочит' у воду Марицу,
То понесе вјетар ако пуне! А он нека струне у тавницу".
Нема више муке за чоека, Цар се на те ријечи смилова
Но бит богат цијела вијека. И Јована пушти из окова
Ја неђељом, а на беспослици, И Косара постаде Књегиња,
Посјећам ти сужње у тамници Јован владар зетски и светиња,
Па сам срце закопала моје Да благује у вјечноме сану
У тавницу међу сужње твоје. У староме граду Елбасану.
Има тамо јунак у окове После црне битке код Румије
И рекоше Јован да се зове, Цар Симеун напречац умрије,
А однекле из државе Зете Но Владислав, царевићу млади,
И запао у окове клете; Са старијем братом у завади
Па ме даруј накоме јунаку Закла свога брата у спавању,
Да живимо у светоме браку, Око круне пукла муња на њу.
Јер у срећи нема више среће Но он има Владимира зета
428
У кога је Књажевина Зета, Срамота је жена да те учи

Па то цару Владиславу смета. Да не иде бољи код горега,
Рад би био Зету покорити, А ти ако отиђеш код њега
Ал' Јовану треба врат сломити Црна ће ти погибија пући —
Па га зове у Пријеспу града, Више нећеш долазити кући.
Кад да дође, кад да му се нада. Он у лажи самог себе тражи
Зове зета да дође у гости За њ'га веза родбинска не важи,
И да зближе двије народности, Но се прођи Бугара џелата,
Хоће с тијем сумњу да укрије А мојега рођенога брата
На вечери - зета да убије! Крвавијех руку до лаката!
Кад је Јован добио поруку Ја знам шта је уживати царски,
Шћаше поћи у грљупи вуку, Ту се ради највише погански.
Но му вели госпођа Косара: Ко не иде с владајућом кликом
"Дај се прођи бугарскога цара, Они њега зову издајником,
Он је са мном рођен и пораста — А вјера је срество и тактика
Ништа њему витешко не баста. За зликовца и вјероломника.
То цар није, но братоубица, Није тебе живот на одмету —
Тамо ти је сигурна гробница — Убиће те и посвојит Зету.
Владимир је лукава лисица. Тај крст његов од дрвета тисе
Он би Зету да присвоји себе, Што на њему свете мошти висе,
Али прво да убије тебе. Што ти шаље ради вјере тврђе,
Брат је мене, а тебе је шура, Ту ти нема ослонца ни тврђе.
Али он се у свашто утура. Крст ти шаље у Божије име,
Не Јоване, погинуо ка си, Али ће ти крв попити с њиме.
Бога нема главу да ти спаси, Ти то дрво на ватри изгори,
Само да те до руку докучи, А Бугару цару одговори:
Послушај ме и цару поручи; - Не помаже твоје политика —
Вјере нема у вјероломника!"
429
Тако ова бугарска одива,

Мучила се колико је жива
Да га спаси од сигурне смрти —
Стари људи били су задрти.
Ар му бјеше послушати жену
Но отоле за Бугарску крену
И са њиме госпођа Косара,
У Пријеспу, код лажнога цара.
Би преварен на крст и свијећу.
Дадоше му отров у Причешћу
430
КРСТ ЦАРА БУГАРСКОГА КАО ЛАЖНА ЗАЛОГА
(срамне преваре откинуте главе

Светог Јована Владимира,
господара Зете)
Тај крст пуних десетак столећа Цареви се отимаше за њ'га

На срамотну превару подсјећа, И даваше два товара блага,
Те у њему нараштаји виде Али ови горски планинштаци
Докле људско ништавило иде. Као људи и као јунаци,
Јован поста хришћанска светиња, Трпјели су и гладни и голи,
А остаде Косара књегиња Ал' им људска савјест не дозволи
Са јадима сама да се бори, Од невоље њега да продаду —
И њини су потамњели двори. Да му за стрв Словени не знаду.
Ал' остаде име да им блиста,
А види се из онога крста
Њина вјера праведна и чиста.
Крст је онај сребрен па позлаћен
У Млеткама, и Косари враћен.
Чуван испод планине Румије,
Каке јаде причати умије
Од онога доба па до данас —
То је света успомена за нас!
Окле дође са царскога двора
До сељака из овијех гора,
Ђе је био и куда се скита -
Како оста, Бог нека те пита!
431
СВЕТИ СТЕВАН ПИПЕРСКИ
Чудна је судбина,тог великог Срба Савременој мисли и хришћанској вјери.

Који није има, ни сабље, ни грба, Није знао шта је пизма и клевета,
Нит' јахао добра коња од мегдана, За њ'га није могла, свијетска сујета.
Нит' је има копља, нити буздована, Доброћудан и благ ко мало дијете.
Нити о рамену бистра џефердара, Вас је био Србин од главе до пете.
Нит' за пасом пушке, ни оштра ханџара. У Пиперској шуми поред изворића.
Не носаше људску телусину на се, Горела је ова духовна свијећа,
Нит' јуначке токе да му прси красе. Богомољац ови, тјело своје сруши.
На срцу немаше мржње ни освете, Молитва му дође до божијех уши,
Ал' је био Србин од главе до пете. И у сну му стиже са неба порука
Никад није младост пољубио дивну, Да ће бити спашен земаљскије мука.
А срећу је гледа у туђему сину. Те послије дугог мучења и поста,
Његов језик никад ништа није слага, Он велики српски преподобник поста.
Нит' је био скупљач земаљскога блага. И његове мошти нетакнуте стоје
Бројанице само носаше о пасу Од којих се дуси нечастиви боје,
И због тврде вјере био је на гласу. И Бог му је дао чудотворне моћи —
Само босе ноге и мантије црне, Ко се вјером моли може му помоћи.
Ни камиље коже нема да пригрне, Сад дух његов пјева кроз небеске дворе,
Покрива се косом, а простира браду, А тјело му спава у ловћенске горе.
А из уста пушта молитву и правду. Над њим звона јече, држе се 'денија.
Он припада није ни селу ни граду, То се мјесто зове "Пиперска Ћелија
Но пећини ледној, да људи не знаду, Да његова тјела нико није така,
Вучјему насељу и грубој пештери, А ко му је стража? Муња из облака!
432
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ
У славу тристогодишњице
његовог престављенија (1671-1971.)
Слава Тебе, о Господе! Да велики дух одмори,

Над извором Зете воде. У слободној Црној Гори;
У планини, у Острогу, Ђе слободом народ дише,
Ђе се дижу хвале Богу А за живот мање више,
Има једна шума густа, Ал' зли људи и интриге
И пећина ледна пуста, Даваху му много бриге.
А испод ње рајски врти, Он те лажи и клевете
Ту мученик један лежи, У вијенац свој уплете!
Који никад нема смрти, Највише је после с тиме
А то други нико није, Прослављао Божје Име,
Него свети Василије! Ал' и њему име Бож'е
Тај је Србин из Тврдоша, Много ваља и поможе,
У Острошке греде доша, Те чудеса стварат може!
"У тај ледни дом без врата" Све у име Христа Бога,
Због римскога конкордата. Што то други није мога.
Тамо мога остат није, У пећини ледној јами,
Од катила босанскије, У камену и у тами,
Те у овај кланац горски, Није било живјет ласно,
Митрополит црногорски, Тако мушки, тако часно.
Сједе јадан те почину, Туда љети вуци вију,
У столицу владичину, А зими се виле крију,
Туда скачу лаке срне,
433
Од страха се ватра трне, Те пећину загријава,

Ту од мраза камен пуца, И на томе душу грија,
У тој кући нема сунца. Свети отац Василија!
И у таквој дивљој страви Тај велики светац Бож'и
Духовни се отац сави У Острогу жртву ложи,
Да ту тешки живот бави, Под гредама у клисури,
И Божије име слави! И сам себе на њу, тури
И у таквој густој тмуши, И спаси га вјера јака
Нашао је спокој души! Духовнога див-јунака,
У Острогу, у пештери, Те вријеме не исплака,
Подига је олтар вјери, Дух острошког пустињака!
Не од чега што се мрви, Но се Бога удостоји,
Већ од своје чисте крви Што ријетко светац који,
Ту је српску вјеру чува Јер та вјера не би празна,
О корици хљеба сува, Но небеске тајне сазна,
Ту је вјеру проповједа, Виђе силе три небеске,
А у њега народ гледа. Из пећине витлејемске,
Ту се мучи и ту пости, При његовој благој молби
Док отпаде месо с кости, Острошка се греда проби,
Живио је како треба, Зби се чудо једног дана,
Чекајући милост с неба, Изби вода ко с Јордана!
О Причешћу и навори, И то вода љековита,
Са страстима да се бори! Али окле Бог те пита?
Нит' се жали нити једи, Љековита и планинска,
Док Сатану побиједи. Што у Бога светац иска,
У Острогу у пустињи, Те владику држа жива,
На студени камен сињи, И с њом народ причешћива.
Молитве је сузне дава, И тај извор и дањ-дањи,
434
Нит' је виши нит' је мањи. Кога вређа - он опрашћа,

Ту и данас иду масе, Ко га мрзи - он га схваћа!
Те том водом руке квасе, Он све људе зове браћа.
Моћ чудесну у њој виде, Ето један смртник шта је
Ту са страхом народ иде Па сав свијет његов да је,
Од те воде да обиде. Ту му спаса нема збиља,
Ил' су пјани ил' су луди Ако разум нема циља
Или живе у заблуди, Ал' Бог му се не оглуши,
Ил' велика сила с Неба, Већ му даде покој души.
Учи народ како треба? Једног дана, ваистину,
Ђе је овај свети отац, Оде Богу на истину,
И велики чудотворац, Те толико мука, јада,
Двадес' љета тражи спаса, Све претрпје и савлада.
И Христово стадо паса. Шест година ту је лежа
На овако мучилиште, Без задаха и трулежа;
Он од Неба милост иште, Тјело у гроб закопато
Да с његове домовине, Здраво оста као злато,
Тровјековни јарам скине! Нити му се разум просу,
Та је српског рода дика, Ка обични људи што су.
Био вођа устаника, Јер његове свете мошти,
Друг старије бесмртника! Бог сачува и овошти,
Као јунак и владика: Да су свете, да не труну,
Носио је под мантије, Да се њима људи куну.
Самокресе, пушке двије! Док глас Црном Гором пуче,
У лијевој руци Христа, Да падају с неба луче;
А у десној ханџар блиста. И чудеса да се чине,
Људску злобу не познава, Код гробнице владичине,
А свакоме милост дава — И с Небеса глас доприје
435
Да се тајна та открије, Црногорци крдисаше,

Острог сунце да огрије! И силноме Сулејману,
Док ево ти једног дана Црногорац на пут стану!
На гроб тога великана, "Крвавије двадес' дана"
Бану вјерни народ мали, Задржаше Сулејмана,
Да Божије име хвали — Под гредама од Острога,
Што толико чудо створи, Те доћ у Спуж није мога!
У слободној Црној Гори. Сломише му војску силну,
И тај народ зборит поче: Све пропаде, све изгину,
"Опрости нам, свети оче, А то војске што претече
Што ће грешне руке наше Некуд оде и утече,
Да дотичу мошти ваше"! А осташе костурнице
И та маса што приступа, Поврх тврде Планинице!
Извадише цјелокупа И Турци су себе клели,
Из прашине и из блата, Што су Острог палит хтјели?!
Здрава као грумен злата, И још данас мру од страха
Тог духовног стратилата! Од те чудне шаке праха.
То заради, то заслужи, Обични се разум диви,
Зато му се Бог одужи. Ђе да мртав чоек живи:
Те те кости, грумен воска, У Острошке дивље греде,
Чува земља црногорска Ни да пије, ни да једе,
У образу од Острога, Да му свашто очи виде,
Ка највећи дар од Бога! Да код њега народ иде,
Турско царство мре од страха, Да му своје јаде каже,
Од чудесне шаке праха, Да од њега помоћ траже,
Губили су силну војску, Да не може ватра за њ'га
На светињу Црногорску! Да не пали пушка на њ'га,
Два пут силу Омер-паше,
436
Да га тужне ране боле,

Да га друге вјере воле;
Чудесима да се бави,
Да га многи народ слави,
Да му тамјан тјело кади,
Да му восак душу слади,
Да над њиме звона јече,
Да цареви пред њим клече —
Све то може - кад Бог рече!
Тебе народ, свецом зове,
Ти, духовни филозове,
Зато што су твоја дјела,
Ка бијели дан бијела;
Добровољно што си приста,
Распет себе поред Христа —
Ђе вјечити живот блиста!
Чим бих гријех свој окупа,
Па да видим цјелокупа,
Свечанога једног дана,
Тог духовног великана!
У будућност што ли пише;
Хоће ли се икад више
У планине ове наше,
Док на Ловћен облак јаше,
Док се људи - људи плаше,
Док Дурмитор муње троше,
Родит таквог Крстоноше?!
437
ДУХОВНА РИЗНИЦА
Оцу Јустину
О Јустине, Српске Цркве сине, Да опростиш мојој маленкости.

Бог једини с небеске висине Што сам има толико смјелости.
По Његовој великој милости Мртво биће, што по земљи гмижем,
Спасио те од људске пакости, Да ја себе из прашине дижем —
Да одмараш у Његове дворе — Да ја пишем о твојему лику,
Заједнице људске - добротворе! О великом богоугодннку!
Што преживље осамдесет љета
Све пишући знаменија света.
Докле људска величина иде — Никшић,
Покољења будућа да виде. 8. мај 1979.
Све си своје мученичке дане
Привијао на Христове ране,
Служио си истини и правди
А живио у разумној нади
У спасење и у Васкрсење.
И сад вјекуј, духовна ризнице,
На обали ријеке Бистрице,
Уз темеље од цркве Ћелије
Поред кости Бирчанин Илије.
Ал' ту глава Војводина није,
Него су је оглодале тице
На бедему код цркве Ружице!
Но те молим, духовна свјетлости.
438
ПУТ У СВЕТУ ЗЕМЉУ
Вадио бих из воде мазију Пребацисмо до Јерусалима.

Да доћ нећу никад у Азију, Тамо ђе се зове "Света Земља“
Нит' Гробницу посјетити Свету Дошли на Гроб Христа Спаситеља,
На петоме земље континенту, Кад се нађох код ове светиње
Ђе је Христос рођен и живио И ту моје кајање почиње;
И створење свако задивио; Из мојијех дана и младости
И стварао на земљи чудеса, Бог велики дако ми опрости,
Из гробнице поша на небеса! Моја дјела наивна и дивља
И Бог мојој удовољи жељи Ради душе старца Израиља.
Мртвом бићу, што мили по земљи. Кад доживљех у своме животу
Те сидосмо испод облакова Грешном ногом стати на Голготу,
У државу пра-Оца Јакова, Ђе Бог страда рад нашега спаса
У бијела града Тел-Авива Ђе је оно неразумна маса
Ђе је морска средоземља рива. Сва викала из једнога гласа,
Ту нас браће четрдесет има За вријеме Понтија Пилата:
Отидосмо пут Јерусалима, "Распните Га међу два Џелата!"
Вјерујући у једнога Бога Пилат опра руке обадвије
И Његова Сина Распетога. Због невине крви што се лије,
Што живимо у разумној нади Кад су Христу угонили клинце,
Кад Бог душу из тјела извади И кад су Му пљували у лице
Да дух људски на небеса иде "Оче, рече, због ове неправде,
Што то очи тјелесне не виде, Опрости им, не знаду шта раде"
И тако се у светим мислима Онда сазух са ногу опанке
439
Да бос приђем гробу Богомајке, То највише на свијету здање

Најславније на свијету жене, И види се, у жалосно стање.
Која роди из утробе Њене Зар Соломон и Његово знање
Спаситеља наше Васељене. Није знао да му све не треба,
И тога је великога Спаса Ако нема одобрење с неба;
Осудила неразумна маса Зид га Плача у зајсенак бача —
А ми данас пред ову гробницу И то здање, свијех кућа круну,
Призивамо Њу, Богородицу Полумјесец закопа под Луну.
Да се моли великоме Сину,
Да сачува нашу домовину; Виђели смо гроб цара Ирода,
Ту велику звали Богомајку Великога људскога изрода,
Која није живјела у браку Препаде се држави и власти
Но од Духа Светога занесе, Те толики свијет упропасти,
И Сунце нам на земљи донесе — Јер му неко од пророка рече
Мајка поста - непорочна оста. За Витлејем и новорођенче,
Виђели смо мјесто жртвеника Да ће прије него друго расти
Ђе је Аврам Исака јединка, И крај бити Иродовој власти.
На жртвеник хтио да наложи; И он за то од страха и јада
Свети пророк саговорник Божи, Покла ђеце двадест хиљада.
Шће јединка сина да закоље Туда око Витлејема града
Ради вјере и Божије воље, И старога града Назарета —
Али му се кућа не угаси, Ђе цар да се боји од ђетета?
Но Аврама тврда вјера спаси — И сад тамо код царева гроба
Сама звјерка из горе дојави Коликоје царских Катакомба?
Те је Пророк на жртвеник стави. У подземне пећине и јаме,
Те гробице остале су саме,
Храм гледасмо Цара Соломона, Земља им је потрошила кости,
Развалине његовога трона, А сила им припада прошлости.
440
Створи чудо и велико дјело,

Видио сам гроб цара Давида — Кад утјеши Марију и Марту
Нијесам се томе нада нигда, Те Лазару, њиховоме брату,
Да ћу виђет од гробнице врата Сашао је у подземну тмушу,
Великога цара Азијата Дан четврти, вратио му душу.
Што је смака љутог Голијата. Води Христос из земље Лазара,
А људско му тјело заудара,
Пећину смо Витлејемску глали Прича Лазар, а људи се диве -
Ђе се зубља вјечита упали, "Сви ће мртви 'вако да оживе!"
Коју нико нема да истрне Ја пронијех осамдесет љета
Док је људи, док је земље црне. Кроз древнога града Назарета,
У древноме граду Витјелему Ђе је извор Новога Завјета,
Бог велики да је слава Њему — И поглавље књиге Еванђеља
Он то мјесто на земљи избира Ђе бијаше Јосиф дрвођеља
Син да Му се роди код пастира, Заручио Блажену Марију
Да Му јасле буду колијевка, У свијету жену најстарију.
Да се за то прича довијека. Би ђевојка у другоме стању
У Ад сиде да Демону суди Те је Јосиф помрзнуо на Њу,
Да Сатане изгони из људи, И Он грозне сузе пролијева,
Да слијепе и хроме лијечи Али Јосиф заспа и снијева
Све с Његовом божанском ријечи; То дијете, Андио му јави,
Мртве диза да говоре с Њиме Од Духа је и Бог га оправи,
Све то ради у Божије име. И доћи ће у великој слави
Па сам случај Јаирове шћери Да истину свијету објави.
Тога нема ни у једној вјери, Причаше нам, у овоме граду,
Што три дана укопата лежа За Ирода и Иродијаду,
И спаси је смрти и трулежа. Ђе Јовану духовноме лаву
Па у малу Витанију село На трупину одсјекоше главу.
441
И ова се догодила сјеча Ту је Христос ка посланик с неба

Што Ироду не да да се вјенча Са три рибе и четири хљеба
С удовицом свог брата Филипа — Нахранио масу око Себе —
Два погана неваљала типа. Боже један, да је хвала Тебе!
Па кака је Гана Галилејска
Прегледасмо цијелу Јудеју Ђе се сила догоди небеска,
Ђе је Христос ширио идеју. И ту Христос страшно чудо створи
Израелску гледали долину Ледну воду у вино претвори.
Ђе се двапут сије на годину,
И гледали с планине Тавора Виђели смо прла и амбисе
Про пустиња до Мртвога мора, Ђе је чобан нашао записе,
И гледали зелена пространства У пећини званој Вади Кумран
Негдашњега израелског царства. Архив стари нашвен је сачуван,
С Јордана смо свете воде пили Ту остављен прије нове ере —
И с нама су свештеници били, Пророчанство за хришћанске вјере.
Закршћали воду на Јордану, На Мртво се наклањасмо море
Молили се Светоме Јовану. Ђе Бог Содом и Гомор изгоре.
Гледали смо Јордан како мили, Због њихова поквареног доба
На језеро Галилејско били, Та су града сагорела оба,
Ђе је некад Апостоле наше Све сагоре у живом пламену,
Искушења могла да уплаше; Не остаде камен на камену.
На великој олуји и бури Лот праведни само што се спаси,
Да се њима лађа не претури, Јордан увре, огањ те угаси.
А Христос се међу Њима вози, Ту се мртво зајазило море
Шта су људи - Боже ми помози! Ништа живјет у њему не море;
Лежи испод површине морске
Па смо били у Капернауму, Ка Јадранско под стране Которске.
Што је туђе обичном разуму. Туда лађа пловити не море
442
И зато се Мртво зове море. Нек вјерују они који виде —

То је море прво и потоње Да ће опет да на земљу сиде!
За велико људско безакоње.
Кроз велика библијска слушања
Виђели смо града Назарета Ја сам знао за Гору Кушања,
Ђе је центар бијела свијета, Ето сам је очима видио —
Ђе је било Христово зачеће Ђе је Демон са Христом сидио,
Кад Му Мајка у Витлејем пређе. Низ греде га покуша да бачи
Зби се писмо старије пророка Као да је Враг од Бога јачи?
Ту је сина родила ђевојка;
Јосиф своју заручницу води Гледао сам и сузе росио
Те ту Сина Божијега роди. Крст страдања куда је носио,
То је мјесто сам Господ избира — И изаша са њим на Голготу —
Син да Му се роди код пастира. Крај ђе Му је земаљском животу,
Ђе Га браћа бише и псоваше
Гледали смо Пилатову собу; И жива Га на Крст приковаше.
Ђе је онда у његову добу Он још докле бјеше у животу
На смрт, права, осудио Христа Бога моли за њину греоту —
И на тако безакоње приста, Душу пушти, к небу очи бачи,
Против своме разуму и вољи Док се сунце ухвати и смрачи.
Да неправди дивљој удовољи. Један дан је у гробницу лега,
И најпосле уочи Васкрса, У неђељу на небо побјега
На крај поста, уочи омрса, Од духовне браће и отаца —
У Суботу око неко доба — Књижевника и властодржаца!
Сину огањ из Христова гроба,
Расклопише Анђели небеса,
А Бог огањ од облак искреса
Да вјерују људи у чудеса.
443
ЛОВОРИКЕ
(Посвете)
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Ловорике
ПЛАЧ ВИЛЕ РАВИЈОЈЛЕ
Тужбалица за краљем Александром
Сад ћу с тобом да говорим одступницу

краљу, сунце Мртвих Шваба напунише
Што нам грија, па нам зађе Качаницу.
за врхунце.
Од Јавора и Чакора,
Ја сам вила са Велбужда
преко гора,
и Марице,
Отпратише своју браћу
Са Косова, са Плочника
чак до мора.
и Ситнице,
Ти похита с војском твојом
Па Грахова, Вучјег Дола,
пут Јадрана,
Царев Лаза
Препун мржње и освете
Црногорских Термопила
за мегдана.
и Богаза.
Ко метеор пробиј'о си
Пратила сам одступницу
дивље хорде,
и колоне,
Све падоше под замахом
Преко брда албанскијех
твоје ђорде.
до Валоне;
Идеш с храбром твојом војском
И виђела твога оца,
триста пута
прегаоца,
С голом сабљом скакао си
Како за њим народ хрли
врх регрута.
Боже мили!
Кроз жив огањ и згаришта
Ко лав рањен кад с' одупре
коњ ти вришта,
јачој сили.
А злотвори бјежали ти
Кад брањаше Црној Гори
445
с разбојишта. форме ради,

Кајмакчалан када скрши, Само да те црна судба
битку сврши. изненади.
Отаџбини барјак ти се Црна тужба, црња дружба
залепрши. мржња стара
Љубав, пажња на све стране Од жабара, Талијана
велика ли и Мађара;
Те загрли Срб', Хрвата Који вазда кољу мучке,
и Словенца као кучке,
А на чело јарко стави А гранчицу мира држе
ловор в'јенца. објеручке.
Све утјеши, и загрли, И праве се људи часни,
и измири, душе чисте,
И државу твоју моћну А свуд шаљу непрестано
уоквири. терористе.
Твој рад моћни и врлина Зар ти наша историја
твоја воља то не каза
Подигоше Отаџбини Да нам Швабе утукоше
углед споља. оба књаза,
Душмани ти завиђеше Да се не би сјединили,
Бог их клео! то платили!
Јер си њину политику Књаз Данила у Котору,
мудро сплео. у сред лађе,
Наћера их да одступе Михаило у Кошутњак
од свог плана смрт пронађе.
К.'о што су ти одступали То су Швабе учиниле
са мегдана. и сад чине,
Тужише те у Женеву Ал' ће брзо доћи на ред
446
главе њине. сад не куца?

Мусолини, Гембеш, Кања Зар да и твој мили живот
са три пања брзо свене.
Брзо биће њина сила Па да дођеш тако рано
много мања! ти код мене
Па си требо да се чуваш, И оставиш отаџбину,
преко мора њену славу —
Од комшије и Латина Жао биће Петру, Андру,
и злотвора. Томиславу!
Да се могла подигнути И краљицу, снаху моју
мајка Зорка црно зави,
Да те види у ранама, Па ти на двор црни барјак
судбо горка. она стави.
Она би те загрлила, Зар не видиш да смрт твоја
сузе лила, сваког таче.
И до куће вјечне — сина Видиш како свуда народ
испратила; јеца, плаче.
Сва три твоја мила сина, Но те јадна мајка пита
окулила сине, змају:
И краљицу, удовицу Ко ће водит војску твоју
загрлила. у окршају?
Па би рекла: "Шта уради, Ко ће стајат на престолу,
сине мили, на висини
Зар не мога избјегнути И говорит војсци твојој
вишој сили, о врлини?
Зар да рука разбојничка Ко ће славу кроз ровове
на те пуца да нам шири
И да твоје срце мило И у народ љубав, слогу
447
да пропири? издржати.
Твој је Петар још дијете, Ал' ти данас судба дође,
мили сине краљу мили
Треба доста још времена Да одлетиш у небеса
да он мине, вишој сили;
Да научи како треба Да оставиш мили народ,
да управља отаџбину
Савез чини, преговоре И трагично да завршиш
успоставља, у туђину;
Ти си био анђел мира, Да плачемо и тужимо
анђел' с неба у црнину
Ти си сваком знао своме И душмане проклињемо,
шта му треба. злу судбину;
Ал' зла судба, мили сине Који су нас опколили
тебе узе са свих страна.
Па ти народ пролијева А пред тобом утекоше
горке сузе“, са мегдана;
Тако би те твоја мајка И сада се њима крива,
ожалила хоће наше!
Својих суза потоцима Не дамо им, хоће попит
гроб залила. отров чаше
Али боље што ти мајка Док Срб, Хрват и Словенац
жива није сабљу паше,
Да не види ове твоје Злотвори ће да нам бјеже,
трагедије. да се плаше:
Боље исто што је мртва Од Француске и Антанте
да не пати, да нас памте.
Јер смрт твоју не би могла Ти потражи мир и слогу
448
ради свију, нити шизме,

А злотвори - ревизију Да нам не би тукле ребра
да нас бију; туђе чизме.
Па кад стаде ногом за врат, Ал' душмани испунише
душманима, своју жељу,
И балканску лигу створи, Убише те нечовјечки
тешко њима! у Марсељу.
Подла средства изабраше, На праг наше савезнице,
експлозива, кукавице
Да не пуште тебе, краљу, Ђе ти пехар, смрти даше
ниђе жива. напојнице.
А ти ниси плашио се Злотвори се сада наши
љути змају луди смију
Увијек си презирао И планове нове кроје,
њину грају; па их крију;
Тежио си општем циљу, Да нам нови удар спреме
благо теби испријека,
И бесмртност заслужио Све ће платит, ако Бог да,
самом себи. нека, нека!
Кроз државу јурио си
на све стране,
Да дрвета племенскога
сложиш гране;
Да с' сломљених огранака
ћераш њије
Да нас једно са истока
сунце грије;
Да међу нас нема мржње
449
ИСТОЧНИЦИ СЛОБОДЕ
Сељанка је родила Његоша И Милића Ђуљу Ораховца

Кара-Ђока и кнеза Милоша Јел бољега било Црногорца?
Синђелића и Томановића И силнога Миљана Вукова
Павловића и Вукаловића И војводу Илију с Лукова
И војводу Мирка Петровића Два сердара Шћепана и Ђока
И Губеца и Острошког свеца И Кузмана и Гиљена Јока
И Вукове из Горског Вијенца Од Завале Пилетића Јола
И Вишњића Филипа слијепца Од Бијеле командира Шола
Па Сочицу и бана Новицу Од Пошћења Прото-Попа Гола
Командира Радовић Јовицу Два Новака и с Медуна Марка
С Чева равна Перкова Стевана Из Главице Јова Пајовога
А од Гацка Зимоњић Богдана И Лакића Мирка Токовога
И Радова Сулу из Комана Два ускочка Петра капетана
С крај Бањана Вука и Шћепана Правосуђу Церовић Грубана
Из Бањана Ћетка и Максима Из Цеклина Кења Станковога
Од Шарана Тривка и Јоксима Од Дробњака Јова Кекинога
Шибалије два ведика брата Милована сина Перишина
Од Мораче Мину и Мијата И војводу Мијајла Нишина
Барјактара Вуксановић Маша Мијаила Луковца витеза
Бећирова Рада стотинаша Перјаника Петровића Кнеза
Од Роваца Павла и Павића И сердара Радовић Јагоша
Од Пипера Радојев Савића, И Војводу Бојовић Милоша
И Мушику из Братоножића Од Црмнице Стругара Ивана
450
Од Острога Поповић Јована И да му је Његошева рука

Па Николу попа из Брскута А звијезде словенска азбука
И мудрога Рогановић Шута Па да пише за једно столеће
Од Грахова Даковић Јакова Спрема сунца небеске свијеће
И Хајдука Ђаур-Бабу Шука И не бише могли да опишу
Па од Плане Шоботу Авдића прошлост нашу у свијет највишу
А од брда Тодора Кадића, Да су Гусле по Косова Луга
Какви бјеху Ускочки Чардаци А гудало седмобојна Дуга
И на њима крвави јунаци Да су струне са Маркова Шарца
Све са села Чобани сељаци Да је кожа са Мусина Јарца
Што за цара немараху ништа Кад би Коњиц направили свеци
А имаху логор у Љевишта Ка мост нови на Малој Ријеци
Ускочили са стотине страна Кад би уз њих пјева Пелев Бријег
Код Ускока браће Требјешана Не бих мога избројити свијег
Те су тамо зимовали зиму Те Чобане што чуваше Овце
И слободни били ка у Риму А вођагу у бој Црногорце
Док окопни снијег у планину Чобани су бивали војводе
Онда чете низ Херцеговину И ковачи јуначке слободе
Па ко да им наброји имена Носили су Колајне о врату
Великијех људи и племена Са Његошем били у сенату
И ко би им јунаштва описа А примали од Русије плату
Неби брате Балзакова миса С владарима преговор водили
А не рука старца самоука И свезане паше доводили
Што је много претрпио мука Са везира главе доносили
Да је карта Ћемовска равница И јали су мисирске Хатове
А мастило ријека Рибница Царевима ишли у сватове
Да је перо више од Румије У Латина заимали благо
А да Ловћен писати умије
451
Издизали ђе је њима драго Ту су данас Папини дворови

Милош овце остави у Шару Па град Котор перјаница Боке
Незван оде у сватове цару Ту је било пландиште за стоке
И да не би њега и Кулаша Ту ђе бјегу колибе сељачке
То би била црна свадба наша Град постаде одбране јуначке.
Па велики војвода Дрекале И Бог сами на земљи је бира
За њиме су горе лелекале Син да му се роди код Пастира
Кад погибе код оваца старац Да му Јасле буду колијевка
У крваву планину Рикавац Да га свијет слави довијека.
Је ли Никац од Оваца доша Црна Гора сељачка држава
Те друг поста Обилић Милоша.? Каке страшне муке издржава
Славили су Божић и бадњаке Иду с гробља кући пјевајући
А Овнове пекли на саџаке Све у јаду добро чекајући
Доносили лова из планина Пет вјекова тешкијех столећа
Пили мрка уз рамазан вина Горела је под Ловћен свијећа
Сад нит има Чобана ни струга Ни вјетрови с ајфелове куле
Свак се томе занимању руга. Нијесу је могли да истуле
И стиде се мајчина млијека
Јел им село била колијевка?
Сви градови на свијету што су
Сељачкога поријекла то су
И Рим древни у прастаро доба
Сељачка је била насеоба
Ту је била Ромелова кућа
Оплетена од љескова прућа
Покривена сламом ржаницом
Замазата земљом црвеницом
Ђе му бјегу овце и торови
452
КЛАНАЦ ДУГА
Под планином под Голијом Тудије су Гавранови

Има тамо кланац: Дуга Подизали насеобе
То крваво разбојиште У љуцку се крв купали
У свијету нема друга Вукли главе и утробе.
Тудије су чете ишле И данас се туда виде

Да потраже Љубовића Турске Куле и Фолтице
А често су нападали Кудије су многе буле
И на Кулу Фазлагића Остајале Удовице
Туда војске налазише Одкако су Мушовићи

Од Стамбола и Ангоре Зло створили под Требјесу
Да угасе живи огањ Више никад без кастига
И слободу Црне Горе. Могли туда проћ нијесу
И туда су остајали Нит су смјели издизати

Кроз кршеве и пропланке Ни под Шишман ни Сриједе
И данас им пра-Унуци Нити стоку изјавити
Не скидају црне траке Да сијено зими једе.
453
Да нијесу Црногорци Ни Илију Ђуканова

Турчили се од ината Препознала не би вила
Не би смјели Мушовићи Кад Његова руса глава
Отворити граду врата. У Стамбол је пошла била
Али Дуга, дуга Дуга Ђе Ђулека да познаду

То је био кланац-Кута Заробљене удовице
Што имала ниће није Кад је глава однешона
У бијели евијет друта. У крваво племе Цуце.
Многе ти је позобала То припада све прошлости

Црногорске главе наше Ал' казата ријеч живи
Ка на Петње Брдо штосе Да се тијем јунацима
И на Крстац ископаше Вас бијели свијет диви
Црногорке по разбој:у Ту се нема ниђе сјести

Тражиле су свака овога На то црно разбојиште
Ал' ту не би Свети Петар Без на мрамор ил' на Змију
Познат Павла брата мога Ил на љуцко Рвлиште.
Ђе да љуба познат може

Тело свога господара
А глава му однешена —
- Пут Травника ил Мостара
454
ЊЕГОШУ
Кад Његоша читам, збиља се дивим,

И стид ме с колико памети живим!
Сва су му слова од ловорике
Прозрачна ума - славе толике,
Свака је његова ријеч ријека
Ал оно, оно „Ноћ скупља вијека"
Велики пастир Христова стада
Под шатором се Богињи нада
Ето је истече у сјају светом
И одликова га својом посјетом.
Сад ће му срце на мјесто сјести
Па нека седме заповјести
Па кад са Луне облаке скиде!?
Бесмртне зове да му завиде!
Његовој срећи немаше краја
Па макар никад не гледа раја!
Те на тај олтар испјева тропар
Његош, владика-пјесник господар.
455
ПРИНУДНЕ МИСЛИ
Шта је љепше чути и виђети? Зар ће поган да се преобрази

Но с људима пити и сиђети Ко се чува мрава да не згази
Претресати и јегленисати. Јадно живи и јадно пролази
И Кад младић мудро разговара Ратови су сметња и порази
И паметан старац кад се кара Ту би сила жвала да зајази
Кад комшија добројутро рече А то јој се хрђаво одрази
Ил у кући гусле кад зајече Шта је љепше од момка на снази
Кад кум куму кућу не пролази Све докле га старост не накази
Кад кум кума срета кад долази Снаха почне језик да му плази
Ко у цркви иде о тољази Јер је јадан остара и гадан
Кад син мајку умије да пази Рукавом се отире кад једе
Да на љуту гују не нагази Надају се дако му присједе
И ко дату ријеч не погази Нема љепше боје од бијеле
И јако се љубав не омрази И јетвре кад се не дијеле
Нема сина кога мајка мази Јер је љубав дивна и лијепа
Нит човјека који уобрази А мржња је гадна и слијепа
Нити мужа кога жена гази Ко је срећан у људској невољи
Нити жене коју узму врази Они што се с мало задовољи
У сумпорне воде кад загази Ту се шала замеће у кући
Нема вука кад у село слази А одиве долазе смијући
Примјери су најјачи докази Кајање је људски накит први
Мржња душу и срце зарази Јер се стијем умирују крви
У свашта ће лажов да загази Вјерска мржња гавранове леже
456
И дијели људе на сталеже На постељу његову га леже

Све су ово племените ствари Како ова црногорка преже
А час нек је Перовића Мари Кауркиња из ломнијег цуца
Истој сестри пјесника Његоша Стеванову кошуљу избуца
На врата јој крвник бјеше доша Те му осам замоташе рана
Рањена га носаху из рата 3ар кошуљом Перовић Стевана
Али сестра великога брата Боже мили немила састанка
Нешће пред њим затворити врата Шта то ради Стеванова мајка
Око њега јато соколова Није шала за цијелу вече
И носаху поп Кусовца Јова Уздржала се ништа да не рече
Са Граховца поља од мегдана О Стевану да не проговори
И на њему седам осам рана И Кусовца попа не прекори
Он је закла Перовић Стевана Но кад Јово мало ксебе дође
Мила сина Перовић Андрије Око себе разгледати пође
Од Његоша оста био није У поноћи без бијела дана
И проклети поп Кусовац Јово Позна слику Перовић Стевана
Разнесе му срце на олово Кога уби на сред Цариграда
Оправи га Књаз Данило први Нађоше га јади изненада
Те загази по невиној крви Кад му виђе слику о дувару
Ла не стрепи Петровић Даниле Препознаде Перовића Мару
Па га ноћас донијеше виле Виђе попе колико је сати
Баш код мајке Стеванове Маре Али му се доцкан покајати
Код велике црногорке старе Ал га мање боли осам рана
Што уради што друга неможе Него једна Перовић Стевана
Да крвнику на нужди поможе Те у зору и само свануће
Кусовца је предусрела попа Носе попа из крвничке куће
Који јој је Стевана закопа Оста да се прича у будуће
Како љуба Перовић Андрије
457
Мила сестра Његоша геније

Пред крвником врата не затвори
Нит му каза нити га прекори
Бил то друга урадила-која
Као жена Његошева соја?
458
ИЗГУБЉЕНА НАДА
1940
Шта 'но пишти у гори Семољу? Што му не зна гроба ни мрамора,

Ако пишти јес му за невољу. Нит' му чује гласа из затвора.
Или пишти у процијеп гуја? Не зна шанац у коме је био;
Или тутњи вјетар и олуја, Не зна врана који га је нио;
Ил' рањена кошута лелече, Не зна воду гдје се утопио;
Или вода из језера тече? Не зна гдје је очи заклопио;
Ил' срндаћи по горама скачу, Нит' крвника кога је убио,
Или гладни гавранови гачу- Нит' планину гдје се изгубпо.
Ил' се јеле врховима тичу, На свашта је промишљала стара,
Ил' чобани код оваца вичу, Па се јадна с јадом разговара.
Ал' од тога ниједнога није; Туда кука и ноћи и дневи,
Него нешто од свега јадније, Дако кога са боишта треви,
Јер је мајка сина изгубила, Који бјеже из ратније база
Па цијело племе узбунила. Дако би јој ико за њ га каза.
Кука јадна Јекнића Стамена, Јел' га гледа" мртва или жива?
Линуле би сузе из камена, Туда чека Кљајића одива.
Она сина Радомана тражи. Са кукањем срце своје пара,
Куми земљу дај ми ишта кажи? Гором иде с гором разговара:
О мојему сину Радоману, ,,Чарна горо твојега ти лада,
У којој је битци и мегдану, Сушиш ли се од мојијех јада?;
У бездану твоме пропануо Ил' кад неко дође изненада,
Ил' је туђег ропства допапуо. Те ви јелу посијече младу,
Земља ћути а мајка се љути, Друге јеле да ли зато знаду?
459
Дал им срце од жалости вене, Опире се на пушку крваву,

Као слабе изнемогле жене?" А кошуљом замотао главу.
Тако ова јадикује стара, Приђе јунак води иа обалу,
Звјерку срете и с њом разговара. А потеже чутурицу малу,
Јер је Семољ вучја тркалишта, Из језера воде те завати,
Гора пуста у њој нема ништа. Па под јелу полагано сврати.
Не може га прегледати око, Ране пере а ране утеже
На сред њега језеро дубоко. Ледне воде низ грло потеже.
Ту су змаја гледали да плива, Уз јелу је прислонио леђа,
Гл'али коња ђе му вири грива, Воду пије вода га вријеђа.
Зими вуци око њега вију, Од глади је заложио биља,
Љети виле долазе да пију. А језеро воду благосиља:
Ту се утве у шевару крију, „О језеро што се осевапи,
Ту су гл'али страховиту змију, Те ме уми и воде ме напи.
Ђе под јелом крај језера спава, Одморих се овде ко на свили,
А поред ње од јелена глава. О дабогда с тебе Руси пили.
Ту је кажу у стару земану, У то доба бастисала стара,
Свадба била Љутици Богдану; Похитала да с њим разговара.
Ту путници и данас свраћају. Пошто му је ране честитала,
Те с језера воде заваћају, Онда га је за сина питала:
Па и ова Морачанка стара, „Богом брате дај ми кажи ошта
С језером се често разговара. Окле идеш, из кога бојишта?
И жали се језеру и води, Овдје чекам има мјесец дана
За зло њено које је погоди. Све пролази војска са мегдана,
Скрај језера и росне ливаде, Мога сина нема са бојишта,
Нешто јој се погледати стаде, Зањ' ми казат незна нико ништа.
Рањен јунак гдје кроз гору ходи, Ти ми каже јунаштва ти твога,
Примиче се језеру и води. Окле идеш са боишта кога.
460
Да ми сина не познајеш мога? А оцу му црне гласе кажи.

Из пука је осамнајестога. Радоману нека се не нада,
Подофицир из академије, Па да му је с по свијета влада,
Који прије боја гледа' није. Ту је пука погинуло пола,
Из Мораче Јекнић Радомане, А мене су пребацила кола.
Па га нема с крваве пољане, До Мојковца града крвавога,
Од бијела града Осијека, Са мном друга нема ни једнога.
Ту ће бити, оста довијека." Ићи нећу у крваве Куче,
Рањеник јој вако проговара: Да ме тамо Талијани муче.
„Казаћу ти Црногорко стара. Но ћу ићи од села до села,
Идем сестро са ријеке Драве, Не би ли ме каква срећа срела.
Идем с борбе страшне и крваве, Да још кога нађем као мене,
Гдје се Нјемци са нама поклаше, Дако скоче и Људи и жене,
Ал' нам с леђа уд'рише усташе. Крв наново опет да лијемо,
Такве борбе страшне и јуначке И државу своју добијемо".
Били смо се пушкама млатачке. А кад стара разуми Стамена,
Ту сам твога Радомана гледа, Па торбицу скиде са рамена,
Гдјесе момак десетини не да. Те јунаку из тврдије Куча,
Но кад двадесет на њега навали, Даде хљеба и сира те руча.
Крагујевке четири опали, Он потоме оде у хајдуке,
Неда главу но скочи у Драву. Но од једне Морачанке муке.
Не знам даље шта је с њиме било Више ништа ни од кога не чу
И мене је зрно погодило. Докле дође у Доњу Морачу.
Али мислим да је има крила, Кроз тијесне кланце и богазе,
Колика је Драва вода била Све војнике пита што пролазе,
И велика ватра из небеса, Док најпосле на село Црквину,
Не би крила изнијела меса. Ту јој нека слаба нада сину.
Кући иди и сина не тражи,
461
Казао јој један пушконоша,

Један момак са нама је доша.
Јекнић бјеше из Мораче Горње
Остао је у Бијело Поље
Каза негђе тетку неку има,
У Санџаку крај зелена Лима
Свратио је да се са њом види,
Него стара хајде дома иди.
Ни три дана неће више проћи,
Чекај сина и он ће ти доћи.
Кад је стара и то разумила,
Кући оде муња је убила.
Све је племе јадом заглушила,
Би зелену гору осушила.
Чека стара толико земана,
Ал' јој сина нема са мегдана.
Чекали га и отац и браћа,
Ал' се никад више није враћа.
Вјекови ће као дани проћи,
А он више никад неће доћи.
462
ПОЛОМЉЕНЕ САБЉЕ
На хиљаду девете стотине, Слаба му се ријеч омакнула,

Дванајесте крваве године, Те Љешнане у срцу такнула,
За вријеме осутније дана, Данас на врх Широчкога виса
Кад осташе Турци без Балкана, Баталион Љешански кидиса,
Бугари им узеше Тракију, А пред њима Радуновић Марко!
Грци Епир и сву Тесалију, Јунак прави да га није лако,
Срби Битољ и Македонију, Најпрви је допануо рана,
Црногорци равну Метохију, Ту се пола ископа Љешнана
До Звечана и до Митровице, Изгибоше Љешански јунаци,
До Тулбета и до Грачанице! Ту је камен многој био мајци,
Само Скадар код ријеке Дрина, Многе љубе удовицом звате,
Због неслоге српске од старина, Сестре ишле косе одрезате!
Ту пуштише Турке и Есада, Останула ђеца без отаца,
Те дигоше куле око града, Спотица се старац код оваца.
И плотове около шанаца, На врхове виса Тарабоша,
Зло велико за Црногораца! Види попа Вукчевића Јоша,
Ђе је десет хиљада бораца Крвав јунак, гази по разбоју,
— Изгинуло због таквога рада, Те хришћанску врши дужност своју.
Око Скадра крвавога града! Међу ове Љешанске јунаке,
На шанчеве Широчкога Виса, — Три су брата од оца и мајке,
Љешанска се нахија крдиса Три ђетића три Радуновића,
Љути бјеху на Краља Николу, — Из Нахије из Прогоновића,
Што су славном Љешанскоме Колу, Погинули у овоме боју,
463
За јуначку домовину своју! Ђе падаху шанчеви и жица

Њина оца Крста Николина Погибоше брата сва тројица!
Не сметаше толико година Но ево ти јада и несреће
Те је своју ђецу соколио, Да за Крста Турско зрно неће,
И кроз борбе јуначке водио, Ал нит јекну нити залелека,
И вазда им старац говорио: Само што је синовима река:
,,О синови моји соколови"! „А ох мене Ђуро и Илија,
Нема смрти без суђена дана Ђецо моја, Бајо и Андрија,
Ни витешке славе без мегдана Погибосте, ђе гинути треба
Ко погине ђе треба гинути, Гдје је људска дужност и потреба!
Сам ће себе спомен подигнути, Још Ђурове овђе да су кости
Сјетите се свога брата Ђура Па животи ваши да су прости,
Што на града оста Портатура Клећу Турке и свашто им рећи,
У бој љути противу Јапана, Што ја остах у овој несрећи!
А на страну Руса и Балкана, Боже што си позва ђецу своју
Под командом мрка Црногорца, „Прими с њима грешну душу моју"
— Поповића Јована — Липовца! Но глас његов до неба доприје
И племића Влада Петровића; Прекрсти се старац и умрије.
И Арсена Карађорђевића, Земљи паде Богу душу даде!
И јунака Шпадијера Марка, Ту погибе ова сабља стара,
Гвозденовић Анта из Ћеклића, Од четири срчана удара,
Са зелена Лима, Саичића. Од четири ране без лијека,
Он је тамо изгубио главу Да се прича за то довијека,
Ал добио поштење и славу". Смрт је таква чудна и ријетка!
Тако отац синовима збори, Можда двије од седмог вијека!
Али ту се зло и чудо створи Бог се сами на њега смилова,
— Наврх тврда Широчкога Виса, Те испусти душу код синова.
Старчева се заврши замиса, И стиже их на вратима раја,
464
Ту нађоше Пивљанина Баја,

И јунаке с горе Вртијељке,
Из прошлости славне и далеке!
Ту чекаху скадарске хероје
Да их воде у насеље своје,
Ту Едемски поток ђе извире,
Тамо ђе се никад не умире,
Ђе су рајска поља и красота,
Тамо ђе је рај — дрво живота,
Тамо људска рука ђе не ради
Тамо ђе су божји рукосади
Тамо ђе је поезија башта
Тамо ђе је Пушкинова машта!? ..
465
ПОСВЕТА ОБИЛИЋА ПОЉАНИ
Ти Обилића Пољано, прометејско Да је на прагу дан слободе, када бих

поднебље, Ти што си достојна ја приста бити војник пред шатором
Свога славног имена, учини ми Обреновића".
срцу на вољу, да пресади ову Преко тебе је Нагоркињо, протутњио—
живу ријеч, у крвавој стопи Твоје Књаз Никола на помамном хату, са
мученичке земље, из које је поникла исуканом сабљом, кликујући
најславнија људска лоза! громогласно:
Пет вјекова Крвава Пољано, „Замном Црногорци у крвави бој, да
кадио те је, осветнички дим из помажемо браћи Херцеговцима, кидати
сјајних цијеви, џевердара и кубурлија! — ропске ланце. Како ти на баштини
Двадесет господара испод Орловог — Црнојевића? погубише „Господарев
крша, са шаком осветника, и са бријест" твоју — перјаницу, под
отетим оружјем, бранили су понос и којим су Црногорци писали —
слободу своје земље, те се и данас по мегдане највећим освајачима Европе!
тебе познају крваве стопе, Гласника са: Петнајест нараштаја крвавих,
Вртијељке, Царева Лаза, Убала, Круса, освајачких оклопника, замиритали су,
Мораче, Дуге, Мљетичка, Граховца, те труну у твојим тврдим ждријелима,
Вучјег Дола, Острога, Фундине, Скадра, под мртвачким покровом.
Брегалнице, Мојковца и безброј других Ни Ћуприлић једно велико ништа, ни
разбојишта. Омер-пашина година ни Његошева смрт,
—Са тебе је Обилића пољано, Књаз ии турски дарови ни Данилова погибија''
Данило поручива поробљеној браћи: ни сијасет осталих недаћа, немогаше
савладати витешки дух једног малог
466
али страшног народа, који је био злом

усукан, Косовко уз Твоје — велико
име, јер си му ти крваве јатагане
оштрила, вјером и надом ТИ стара
московска — вило, химно и свијетли
образе српског племена, ризницо
споменика древне насеобине, неумрла
истино и историјо великих поплава —
мутних времена. Теби Милошева
Пољано — која си гријала у њедрима
јадно избјегличко робље, постојбино
горштака и гусала, најславнија
Пољано, свих времена и свих
народа. Теби, теби што си равна себи,
Теби слава и хвала: Во вјеки вјека
— АМИН
Од разуре Требјесе Требјешки

1789—1919
467
ПОЗДРАВ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ
Не вјерујем да би било, Видио сам да чувате,

Ни имања ни новаца, Славне своје традиције,
Да ми плате што сам био, А узањих поштујете,
Код љутије Косоваца. Друге људе и нације.
У част моју скупљате се, И нема ви по ким доћи,

На сједнице и весеље, Да нијесте горостаси,
Давали ми прву чашу, Ваши стари гинули су,
И сједали у прочеље, Тамо ђе се Српство спаси.
Зашто, како и због чега, Ђе је круна Душанова,

То су Ваше личне ствари, Ђе је барјак Југовића,
Да толику стиму има, Тамо ђе је Црна Гора,
Изнемогли сужањ стари. И огњиште Петровића.
О свачему говорили, Нека ви је за све хвала,

Као људи и ка браћа, На дочеку и на свему,
Што је било у земане, Него сада да пређемо,
И шта који вијек схваћа. Да видимо другу тему.
468
Куда самном обијасте, А крваво Куманово,

Чак до Врања и Охрида, Какве оно памти битке
Ђе нијесу ноге моје, Ђе су војске изгинуле,
Долазиле прије нигда. Ломиле се сабље бритке,
Зар нијесмо долазили, То свједочи мрамор један,

На гроб Мусе Кесеџије, И под Њиме брдо глава,
Царевога одметника, Ко да вичу: „Хоће ли нас,
И турскога силеџије. Ико спасит заборава".
Што је Скеле затварао, Виђели смо Свети Наум,

Чак од Рашке па до Дебра, На извору Црног Дрима,
Док му Марков шестоперац, За Маркову душу пили,
У лубину сручи ребра. У Прилепу Купу вина.
У Призрену виђе ли смо, Прелазили више пута,

Град Душанов и гробницу, На мостове од Вардара,
И у Скопље развалине, И гледали рушевине,
И жалосну престоннцу. Македонских господара,
Ту виђесмо резбарије, Да је карта Овче Поље,

У манастир Светог Спаса, А мастило извор Дрине,
Што немају земље друге, Не бих мога описати,
Те љепоте и украса. Те љепоте и старине.
469
Но најпосле вратисмо се,

Код лијепе Самодрже,
То је наша старевина,
До Ње Срби много држе,
Гледали смо грачаницу,

Гроб Милошев код Тулбета,
То су наши споменици,
То је наша Ћаба света.
А најпосле лентрасмо се,

У бедему Вучитрну,
И онда ме допратисте,
До у ломну Гору Црну.
Сад поздрављам редом свијех,

Вашу ђецу ваше жене
Што су исто као и Ви
Учинили почаст мене ...
Сад драгога Бога молим

Васељену који створи,
Да се брзо састанемо,
И у нашој Црној Гори.
470
ВИЛА
Ко ће знати мисли тешке Па уз гусле запјевај ми

У данима искушења, Ну пјесниче, једном дела.
Али ево једне слике
Мушке части и поштења.
Кад на Божић гром удари
Те бадњаке крв угаси,
Један старац ријеши се
Да рањена сина спаси.
,,Потури ме, бабо мили" —
Тако смртан син говори,
,Па похитај пут Ловћена
Нашој старој Црној Гори,
Јер ја мислим да краљ стари
Из опсаде помоћ иште,
Па похитај минут прије
Нејли стићи на бојипгге."
Ту остави старац сина
Да се с њиме звјерад даве
И отрча пут Кемовска
Мојковачки горди лаве.
Тај је случај суд и слика,
Диван примјер славног дјела
471
СТОЈАНУ КОВАЧЕВИЋУ
(гледање у вјечност)
Није лако било, бит војвода Стојан, А већ Стојан замче, јели уз огранке.
И толике славе остати достојан, Да посматра озгор из залатка руке,
Царевине двије смио је да мути, Кудије ће срећа, нанијети Турке,
И два силна Цара на Њега су љуги. И Он тамо докле на друмове мотри,
Што кликује рају, да харач не дају, Испод јеле чета јатагане оштри,
Ту словенску миса, Гатачкога Риса, С половине јеле као Ора слеће,
На сунчаној траци, слушају Горштаци. ,,Замном, ево Турци од града Билеће".
Па глечери рикну, кроз исконско доба, Још се вита смрча из темеља гига,
И ратова дивљих, покољ и ругоба, А већ Стојан с четом у бусију стига.
Све пакости љуцке. и сва њина злоба Изметнуте лушке сеире из траве,
Сбрисат неби могле, име с твога гроба, Како оштра гвожђа, јагме се на главе.
Крокодилске сузе, што уз чело теку, Онај што је рају
И све што погани о човјеку реку, Са пртине ћушка
Пометња духова, и заблуда плиме, Сад му изби очи
Натрунит не могу Стојаново име, Невесињска пушка.
Времена ће гамбат, мимо своје моћи,, Одмарај се Змају
А крај твојој слави, никад неће доћи, На Петровој Гори
Име твоје блиста на бојноме мачу, Ђе се рајска пјесма
А на Петков колац гавранови гачу, Дневи, ноћи хори.
И причају да је твоја ћорда љута: Ђе Суд љуцке части
Тај колац светила, хиљадама пута. Са Царом јунака
Колико је данас? борова и јела, Одликова храмом
Под којим је чета. Стојанова сјела. Тебе и Новака.
Да осуше часом, Струке и опанке,
472
НА ГРОБУ МИЛОВАНА РОЋЕНА
Овђе труне десна једна рука,

Гласитога планинскога вука,
Барјактара Роћен Милована,
Што донесе славу са мегдана.
Под високом гором Леденицом
Махну ножем и руком десницом,
Те посјече Муја Тановића,
А крвника куће Петровића!
Што посјече Станкова Стевана
На Грахову пољу од мегдана.
Књаз Никола и војвода Мирко
За његово јунаштво толико,
Крсташ барјак даше му да носи
Да се с њиме потомство поноси . . !
473
РУГОВСКА КЛИСУРА
Е каква је та планина љута? А сестре им сунце заклониле

Довијек је пуна Арнаута Око пута кости на гомиле
Стоји рика лава и кошута Од добријех коња и јунака
Сурљају се змије око пута Страх би било Краљевића Марка.!?
Вуци вију међеди се криве
Туда виле и змајеви живе.
Вире крши кроз облаке голи
Вјетар дува жене се ђаволи.
Тутањ стоји ријеке Бистрице
Те сурвава брда и литице.
Букве када из облака висе,
Усред подне небо невиди се
Бор и јела гране смијешали
Ка но двоје младо кад се шали!
Ту зимују јелени и срне
Гњијезда се на јелама црне
А изањ га танка смрча стоји
Као мајка кад дијете доји.
Ту се јеле врховима љубе
А вук често окрвави зубе!
На све стране попадале кладе
И причају за велике јаде:
Како су их муње поломиле
474
КУПА ВИНА
Окле ти је била не привија криза!

та обична флаша Кућа му је тамо
и зашто је љубиш покрај Дукље града
о старино наша? И под старост живи
Ово ђецо није — од зноја и рада?!
флаша него Купа, Винограде копа
Да ви само знате и оре и коси
колико је скупа А Легију Части
Е је она виша око врата носи!?
Но Во нечи с ражња А испод ње брои
То се у њој зове осамнајест рана
Поклоњена пажња, Од куршума љутих
Ово ми је посла и од јатагана!
Друг старих војвода Руком својом сије
И низашто небих жито у Дољане
Ту здравицу прода! Слично оном старцу
Ово ђецо није Са Јасне Пољане.!
посла кому драго Ова Купа није
Него стари витез попиј па је стуци
што живи на драго! 0 њој ће те моји
Нико његов није пјевати унуци:
туђе пете лиза „Из ове је купе
То је врат којега пио вино Деда
475
и ђеци је својој
у аманет преда
Добио је некад
пуну мрка вина —
Посла му је стари
ОРО из планина —
Бенерал и витез
Са Солуна Соко:
Поглавица брцка
МИРАШЕВИБ ЂОКО
Тако ћете ђецо
ви зборити негда
О антици овој
коју сам ви преда,
Коју ми донесе
наш племеник и брат
Из Мораче тврде
Сердаревић Мијат
О они су оба
јунаци на гласу
А ја ето немам
Ни бритве о пасу
И опет ме људи
на далеко виде
Једно мртво биће
Што по земљи иде! ?
Никшић 1968.
Р. Б. Требјешки
476
МАЈЧИНО ПИСМО
Соко спусти књигу испод крила За договор и будућност бољу

Тамо ђе је и послата била Да на овој јуначкој сједници
У крајину у Васојевиће Као браћа и ка савезници
У малено село Сајичиће Да уговор потпишемо трајни
То син мајци црну књигу пише Ал' Фердинанд бечки фазал тајни
Удовици Саичић Пунише Све нам земље тражи до Охрида
Но изађе Пунишина Ружа Што то њино није било нигда
Што је лани изгубила мужа И све даље до Црнога Дрина
На тврдоме кланцу Јасиковцу, Ђедовину нашу од старина
Соко мајци црно писмо баци. Ал' Бугари ту нијесу криви
Што је била написала рука Народ који под притиском живи
Поручника из трећега пука Но Фердинанд и његова клика
Син јој пише Сајичић Милане И Њемачке земље политика
Из Бугарске с Крваве Пољане Да заваде два рођена брата
,Јављам ти се родитељу стари. Два народа у свијет позната
Како су нас поклали Бугари, И ето нас на вјеру позваше
На мир божји и на пријевари, Те нас тајно крвнички поклаше
Ђе страдају љуцки карактери, На спавању послије вечере
Краљ Фердинанд и његова клика Сто вјекова да то не опере
Издадоше брата савезника Ту срамоту бугарскога краља
На тражење краља из бугарске Који своју нацију окаља.
Ми из наше земље слободарске Никад Једрен узет не би могли
Састасмо се на Овчему Пољу Да им Срби нијесу помогли
477
Свуд им братску помоћ указали Моје ране немају лијека

А сад они њемачки вазали Ја сам више при крају вијека
Не Бугари но владина трка Ш'љем ти ово писмо и поруке
Брацко дјело велико побрка, Да ти преда Дабетић у руке
Те те ноћи на Овчему Пољу И крваву сабљу и палете
У великом брацкоме покољу Моја браћа вазда да се сјете
Утека сам ни сам не знам како? Моје смрти и несреће моје
И ево ме под ранама мајко Пријатеља вазда да се боје,
Склонио се планини у крило И нека су вазда на опрезу
Не знам мајко шта је даље било Од онога с ким имају везу
Трава ми је и вода и храна А ти гледај брзо ме пребрижи
Лишћем осам замотавам рана И сирочад пази и подижи
Слушам врана ђе на јели гаче Ти си нама била мјесто оца
Гледам вука кроз планину скаче, Што је оста на врх Јасиковца
Два се стара крвника привлаче Ту нам отац погибе Пуниша
Јер их љуцко месо заудара Најпрвога боја и јуриша.
Мисле да су леши од Котара Кад је стара јаде саслушала
Ал' не знаду у ком су вијеку Плачући је Ружа покушала
Дз се данас главе не сијеку Да задржи празне наде трунак
Но брат брату срце куком вади Да ће Милан као стари јунак
Ту шћах скапат од рана и глади Да однекле бане изненада
И Бит храна бугарске звјеради. Поред Лима и Берана града
Но Бог посла нека му је хвала Ал' јој брзо пропадоше наде
Мога друга Дабетић Мијајла, Нешто јој се погледати даде
Те ме жива у гори нагази Испред танке куле с Диванане
Свак мој ово нека му попази Види јунак, прилази да бане
Хоће да ме носи да ме вида У крвавој официрској блузи
Ал' мајко нећеш виђет нигда- У великој забуни и тузи,
478
Позна јадна Дабетић Мијајла Него банда око Фердинанда,

Ђе је Милан мајка му кукала Издајници, Срба и Бугара
Је ли оста ђе и рањеници Помири се са судбином стара,
Или му је камен био мајци? Милана сам сахранио твога
Мајко јадна немој питат зањ'га Код Љесковца града бијелога
Пет Бугара кад удрише нањ'га Да од жеље стара мајка гледа,
Ал' његово јунаштво и снага Неке ми је успомене преда
Он тројицу уби и побјеже Ствари пружи Пунишиној Ружи
Кроз гомиле мртвије што леже, Да на понос Сајичића служи
Кроз тутњаву ломљаве и сјече Као што је Сајичић Лекса
Ту Сајичић пут себе просјече, Уздигну га слава до небеса
Из логора смрти те утече, Те је био срећан у несрећи
Крв газећи љуцку као блато И Арапа на мегдан посјећи.
То је било јунаштво признато.
Мора себе путе да прокрчи
У планину Кожух да утрчи,
Под заштитом ноћи и сумрака
Великој је поћери умака
И ја рањен скапулах по ноћи
Четвртога дана испред ноћи
Ја Милана нађох рањенога
Што сам мога то сам му помога,
Писа ти је у скорој прошлости
Историју његове болести
Из кога је умакао боја
Ту је мјесто мрака и покоја
Сутон црни Бугарску прекрива
Ал' Бугарска за то није крива
479
ПРОПАСТ АУСТРИЈЕ
Кад цар Фрањо у Бечу умрије Што су дошли дако ослободе,

Насљедника Карла зацарише, Своју браћу балканске народе.
И владара земљи поставише. На Цариград и на Гали-Пољу,
Чим је Карло на престолу сио, Ту се Руси са Турцима кољу.
Цио свијет за мир понудио, С Русом иде Енглез и Француска,
Само народ да је као прије, Од њих страда царевина Турска.
Под управом моћне Аустрије. У турску су уљегли пучину,
Но европске силе не примише, Дошла пропаст под Босфор Турчину,
Већ поново рата објавише, И црно се замутило море,
На новога цара нападоше, Јер се Турци са Московом боре.
И велике војске устадоше. Руси руске нападају луке,
Бој се бије па свакоју страну, Да Цариград добију у руке.
У Европи као на Балкану. Жеља им је останула нека,
Кад краљ Петар са два своја сина, Бонапарта кад их је претека.
Скупи силну војску из даљина, На Шемислав и на Буковину,
До Француза уватише мјесто, И ту Руси без престана гину,
А у Солун направише престо. Прегоне се око Галиције,
Алексацдар војском командира, Ал нестаје Русу муниције,
Боже мили, јунак официра Издају га Жиди и Германи,
Он гријаше војску као сунце, Официри Руски генерали,
А соколи ратнике Солунце. Јер мишљаху да ће да им треба,
Храброст има, гледа добровољце, Но Бог Русе помагаше с неба,
Те признате од Косова борце, Те не оде с тога у комате,
480
Но потуче Њемце на Карпате. Потуче их и живе зароби,

А Њемачка загон на Инглезе, Вјечну славу на Париз задоби.
Са свом силом у море уљезе, Оста Париз у првоме ставу,
И уведе своје оклопнице, Слава Фошу витезу и лаву!
Да инглеске руши морнарице. Слава војсци што се храбро бори,
Сви су тада на мору ратови, Да Француско право не изгори!
Но кад јекну са мора громови, У помоћ су имали Паула
Који морска утврђења руше, За кога је сва Европа чула
Оће цио свијет да заглуше. Тог француског дичног генерала,
Сила силу често навијаше, Нека му је за довијек хвала,
Све из мора ватра убијаше. Јер се славно одужио роду.
Јер падаху из воде громови, Под командом генерала Фоша,
Те се топе војске и бродови. Паула је про Вердена проша;
Инглеска је тако ратовала, Друга му је Америка дала,
Није Њемцу своје попуштала, Јест Пешинга дична генерала,
Њемачка се на то наљутила, Те је Пешинг са два милиона
Па је морску воду замутила, По Европи Германина гоња.
Силну војску примакнула близу, На Тиролу силна борба стоји,
Престоници Француској Паризу. Њемачка се Италије боји,
И сву своју употреби снагу, Па оправи милион војника,
Они Париз одузет мишљаху, А толико морем оклопника
И Француску републику свету, Јер намјеру несуђену има,
Да не папти више на свијету, Талијане да изгна из Рима.
Бјеше Париз изгубио наду. Ал му сила не поможе ништа,
Већ се сила примакнула граду, Но се грдан врати са бојишта.
Бог помаже генералу Фошу. Тако савез побјеђени рати,
Разгиа Њемце као другу стоку; Ал на сваком положају плати.
Док Вилсону гласи допадоше,
481
Да народи многи пропадоше. Да помаже тебе на мегдану,

Онда сједе на својему трону, Но се предај црна, кукавице,.
Пише књигу Бечу и Лондону. Да на ново счављамо границе!
Нек вас свијет отворена знава, Ко помоћи данас тебе може?
Да се дижем за народска права: Руси ватру под Цариград ложе,
"Ја сам један да судбину шијем, Престо турски гром стравични туче,
И ја рећи отворено смијем, Цариград ће да предадне кључе.
Ко гој туђе држи као своје, А Бугарска исто тако страда,
Нека види страшне тачке моје; Од Солуна Дојчилова града.
Згазићу га као да га није, Аустрија с политиком ради,
Ко се мени противити смије, Њен ће Карло да побјеже млади
Ја уздравље Америке моје, Царство твоје прште на комате,
Штитим туђе право као своје Бјежи и ти биће боље за те!
А ко шћене дрско да не слуша, А ти Карло, од Беча владаре,
Своју снагу нек на ме окуша; Ти си унук политике старе;
За то у рат свјетски и устајем, Политика не помаже више,
И свакоме своја права дајем, Но с престола хоће да те лише,
И то ће ми свак признати славно, Ни сте туђа причепили права,
На темељу правде основано. Још насрћеш на много држава.
Но, Кајзере, диве из планина, Но, свакоме натраг своје врати,
Чуј наредбу слободнога сина; Ил се с војском на мене обрати.
Добро знади што ти пишем овђе, Америка тебе рећи смије,
Теби твоје царовање прође, Да те више на престолу није!
Јер ти закон у савезу склопи, Ни Кајзера твога савезника,
Да дивљате по туђој Европи! Тако вама каже Америка.
Зар се можеш већ владарем звати, Моје ће вас осудити тачке,
А туђ народ туђом земљом клати'? Да бјежите оба ич Њемачке;
Немаш наде ни на какву страну,
482
Туђе дајте за своје молите, Морам бјежат у неку државу,

А оружје сили положите". Да ми Срби не изгубе главу,
Кад стигоше у градове књиге, Као што су прије Фердинанду,
Владари се доватише бриге, У бијелу Сарајеву граду.
Кајзер сила држи се у ару, Књигу посла Швајцарској побјеже,
А цар Карло одговор поврати, Српска војска на Балкан уљеже;
Црна слова на бијелој карти: У Цариград трупе савезника,
"Ваш захтјев морам послушати, Калаузи моћна Америка.
Јер се више не могу држати, Ал војници јадни не знадоше,
А знам дивно грдна ми је мана, Док од једном оружје предаше,
Али ми је нестанула храна, Остадоше робље у туђина,
Јуначки сам бранио се доста, Као јадна царевина њина,
Сваком своја земља нек је проста. Цар им оде и одведе владу,
Молим, кумим, савезнике твоје, У Базелу бијелом граду.
Да ми земље не узмете моје, А земљама међе поставише.
А просте ви остале државе, Аустрије да не буде више.
И Русима земље код Варшава -
Ето Босна и Херцеговина,
Бачка, Банат мале покрајине;
Ето Бока и ето ви Пола,
И велике земље код Тирола,
И Хрватска Чеси и Словени,
И Маџарска свакојако жели,
Да од свога одвоји се цара,
Јер их па то прошлост наговара.
Ето Лика и равна Барања,
И све земље које сам заклања,
Оне, су ми робовале доста.
483
НА СПРОВОДУ ЈАНКА К. ПОПОВИЋА
из Драговољића код Никшића 1974
Тревило се јутрос тако Наступила зима лака

Да је умро стари Јанко Нит снијега нит облака,
У болници у Никшићу Ту на Плочу Драговољску
Добри Јанко Поповићу Остависмо Волгу руску
Сурвала га старос клета Онда пјешке до Љесковца
Деведест скоро љета До црнога црногорца,
Прошао је кроз три рата Бездом Јанка Поповића,
Изгубио два-три брата, Утреника ал кућића,
Два-три дома ископата, Ту бијаше људи маса
И јединак његов гине Црна дома црна гласа,
На бранику домовине. Ту се кука и лелече,
И све ово побуди нас Док и од нас неко рече:
Да идемо и ми данас „Леле Јанко Поповићу
Да видимо мртва Јанка Горостасе и племићу,
Обавеза то је јака, Леле Јанко утрниче
Ми отоле брже боље И велики мучениче
Уз никшићко равно поље, И гласити племениче
И вуче нас Волга брза А Косовски осветниче
Дан је ведар асфалт смрза Од Бојане и Брдице
Дан је кратак а ноћ дуга Па до мутне Брегалнице
Тек се враће Сунце с југа, Од Гласница до Мојковца
Фебруарско доба зиме Свуд си био примјер борца
Ал непамтим таке климе, Устаничка класо људи
484
Чувај сина не пробуди А невјесту воде Змију,

Е би момче да те кара За црнога младожењу
Ђе му оста мајка стара? Млада момка у камењу.
И ђе су му сестре двије Кући врата не затварај
Зар ти за њих стало није?" А Петрушу не остављај
Ту изреда жене туже Да ти кућу обдржава,
Нека брате нека друже Да се камен издржава,
Ил ђевере или стрико Да ви оре подкутњицу,
Нека куме љуцка дико Да нариче Радојицу
Двије шћери куку Тата И да у њу трње сије
Поздрави нам Рака брата Да га ложи да се грије,
Јел му теже осам рана Јер су шћери туђа кућа
Или мајка самохрана? А зетови туђа срећа,
Једна женска одвајаше Ал Радојка сина има
Она Јанка коријаше: Мора једна ићи к њима,
,,Куме Јанко пушко наша На сан јој је неко река:
На зле ли си гране доша ,,Да ће у злу смрт да чека"
Прекрштене руке двије, Куку ли је свакој кући
А мушкога гласа није, У злу добро чекајући
Црне очи заклопљене Петруша је знаш без браће
Мушке кости разглобљене, Кукавица горска штаће?
А на глави слабо косе Без браће су хладне плећи
Куд ће ово да те носе? Свак ти смије ружно рећи
Да те Јанко син не зове Нема у род куд утећи
Да му идеш у сватове? Која сестра нема браће
Немој болан ићи тамо Она у род слабо свраће
Враћати се нећеш амо Ђе остану братанићи
Ту сватови отров пију Ту се има куд отићи,
485
Но ђе црни барјак вије

Ту одиви пута није,
На огњишту гуја спава
Зет имање распродава
Брат остаје без дијела
Ту је црно без бијела,
Јер кад сестра нема брата
Па ако је и удата.
Нека мма дворе царске
А у џепу кључе рајске
Да се купље у Јордану
А да влада на Балкану,
Да јој девет сина коси
А да царску круну носи
А шћер да јој Султан проси
Да јој млађи држе скуте
Боле брацке ране љуте.
Али нема црње Чавке
Него мајке самохранке
486
МОМ УВАЖЕНОМ ПРИЈАТЕЉУ

БАЈУ КАСТРАТОВИЋУ
Поздрав
Синоћ ми је карта стигла И да Бог да да поживи

Потврђена препоруком Сто година или више
И најпосле потписана Да доживи да о њему
КАСТРАТОВИЋ БАЈА руком. Историја наша пише,
Ти се мене често сјећаш И у срећи да преживи
То познанство тебе кошта Многа Љета и године
Па ћу да ти одговорим Све на понос куће своје
Из древнога ОНОГОШТА. И јуначке Домовине,
Мислио сам да си неђе И да Бог да и сви свеци
У тазбини ил у Пећи Да од оца бољи буде
И ја бих ти давно писа И зле очи и погане
Али ћу ти зато рећи: Да му никад не науде,
Ја сам чуо прије писма Он девети син ви био
Које си ми посла јуче А ти да си сретни отац
Да у дому КАРА БАЈА И тај МИЉАН да израсте
Расте једно мало Вуче, Ка најбољи ЦРНОГОРАЦ,
Да се вишњи Бог насмија Немојте га размазити
На вратима дома твога То је ђеци грдна мана
Да имате мушко чедо Пустите га бос да скаче
Ка највећи дар од бога, Обала од Јадрана,
487
Немојте га навађати Кажујте му нек се чуди

На бомбоне и слаткише Да он има мајке двије
Качамака и млијека Домовину и ту што му
Давајте му то највише Рајским пиће груди грије,
Учите га кад дијели Учите га нек пјешачи
Нека другу дава више Са торбицом о рамену
Јер богатство срећа није Е му може то ваљати
Од Слободе шта је више, У животу и времену,
Причајте му за Косово Ви ћете ми опростити
За Граховац и До Вучи На писање и галаму
Прије него буквар узме ПОЗДРАВИ ми ђецу твоју
Да тридесет слова учи, И њихову драгу МАМУ
Причајте му за Хајдуке И нека га у част моју
За устанке и за буне Дигне сина и пољуби
Нек се пење на Комове Видим да се меморија
Гледа овце и катуне, И памћење моје губи
Гледа како сељак оре Па дозволи да захвалим
Како копа како коси На људскоме твоме дару
Како стара Васојевка Из далеке земље слику
У узици дрва носи, Да ми виси о ДУВАРУ,
И то ће га подсјетити Ти си мене као човјек
На његову традицију Више пута задужио
Пет вјекова што гинуше Како зашто и због чега?
За слободу и нацију Кад нијесам заслужио,
488
Још искрени поздрав прими

На обали од Јадрана
Са свом срећном породицом
Од твог ХАЏИ РАДОВАНА.
У СТАРОМЕ ОНОГОШТУ
21. 1. 1979. године
489
РАДОМИР СЛАВКОВ ИВАНОВИЋ
1964-1976
Чије оно овце изјавише? Још му нема тринаес година

Од Коњскога Поља па навише Рекао би да није дијете
Да Кођаку и бусику пасу Но анђео са друге планете,
По Љубишњи планини на гласу, Кад се смије када сунце грије
Е кака је та пуста планина Када гледа када те милује
Кака тога планинскога џина? А кад збори када тамљан гори,
Свуд око Ње шума јеловина, Какав бјеше ка кита цвијета
И Борови струге и торови, Шта је љепше овога свијета?
Испод гора љетна насеоба, Дан бијаше ведар као зора
Једно јутро неко бјеше доба Кад је Овце пуштио из тора
Зајечаше горе и омари Буљук паске уз планину јави
Изјавише Овце и Чактари, Док се облак од југа појави
Несретнога: Ивановић Славка С Дурмитора и Бобова кука
Бјеше сина опремила мајка, Некоме ће мајка да закука
Радомира осмољетке ђака А кроз горе вјетар зајаука.
У неђељу на светог Јована Кад изјави на врх Камењача
У сред љета и Петрова дана, Поче сјевер маглу да разбача,
Ведро бјеше суша завладала Кад прејави у Зелене Стране
Те се мајка јаду не надала
И дијете оде у мајици Поче ситна киша као с гране
Више никад да не дође мајци Разведри се па се наоблачи
Оправише за овцама сина "Црно рухо небо преоблачи,
Ал дијете мудро као чела
490
Ивановић из Слатине села Ту ђе му је најстраше животу

Из основне школе из Бобова Неће пусге да остави овце
А потомак старих соколова, Но на старе личи Црногорце
У памети нешто предосјећа Нешће бјежат без оваца мајци
Да га чека велика несрећа, Да му сјутра друштво не пребаци
А чуја је од Ђеда и Оца Али хоће прећи про бријега
Кад кидише на бусику овца Од вјетрова, кише и снијега
Кад се Ован под чактаром стреса Лапавица лије ка из кабла
Животиња ногом кад отреса Вјетар чупа петстољетна стабла,
Кад пландују овце испред зоре Тутњи грми сијевају муње
Вријеме ће да не може горе, Побјегоше Орлови у жбуње
Бојаше се провале облака Побјегоше косци са ливада
Па бијеле Овце наарлака,
Шест овнова ардакну да јаве Од велике олује и града,
На Љубишњу натраг да прејаве Орлеанка која тиће леже
Да ниједан не изнесе главе. Коју љубав родитељска веже
Најпрви је Мркаљ нагарио Са гњијезда у гору побјеже,
Скоро му је чактар набавио У планину што бјеше дивљачи
Тисов Тељег, чактар од по хрома У гору се спушти и пребачи
Да ниједан не гледају дома, Панули су по земљи облаци
За чактаром овце најавише,' А Радомир зло да му је мајци
А облаци мутни навалише, Кад прејави на брдо Љубишну
У долини магле ујавише, Жива муња од небеса шину,
Грми тутњи сијева Свјетлица Гром загрмље са брда Радана
А навали киша лапавица, У неђељу на светог Јована
А Радомир као ластавица Да побије Овце и Чобана,
Облацима силом на срамоту
Изјавио на највишу Коту
491
Нешће гађат борове ни јеле Кроз Љубишну високу главицу

Но чобана и овце бијеле И донесу топлу кабаницу
Нешће гађат Вука под омаром Иђе жива ако ме затекну
Но Мркаља овна под чактаром. Дако са мном у катун утекну.
Све то мртво у планини леже
Али рањен Радомир побјеже Дијете је однијело гласе
Пошто су му изгинули брави А Он јадан ниђе ништа насе,
Дако како нађе мјесто глави Велика му студен додијала
Однекле му нанијела срећа Клачина га не би огријала
Будимира брата стричевића Од велике кише и поплаве
Он код брата јуначки долеће И велике грмљаве и страве
Да с њим бјежи од мјесто несреће, Ранила га за плећа стријела
Али муње у своме бијесу И косу му с главе понијела
Да се спасе дали им нијесу, Освоиле Танталове муке,
Каква дана и какви облаци? Премрзле се и ноге и руке,
То стољетни не причају старци Уз ледне се прислонио плоче
Да су прије упамтили ово Па у јаду јадовати поче:
Да је било у племе Бобово „Што ми нема несретнога Тате?
Да су вака бивала чудеса Ђе си мене Велимире брате
И волико на гомиле меса Да ми видиш ране и комате
Чобан оста као иза грома Ја сам давно поручио за вас
Ками мајци да ђе виђет дома. Што вас нема не било вас данас,
Виђе да је на ивици гроба Шта ми нађе несретнога оца
Препао се да не гину оба Свака му је изгинула овца
Па говори Будимиру брату Ја тешкије допануо рана
Иди мога те пронађи тату И овога несретнога дана
Те му кажи одма да ме тражи Жив бих мајци у колибе сиша
Ал не даше громови и киша
492
Но погибог овце чувајући Кад се стану веселити свати

Да ми мајка умре кукајући Кости ће ми у гробу пјевати,
Без оваца стругу затворите И тако је на студеној плочи
А пусте ми књиге сагорите Заклопио за довијек очи.
И свак нек се од несреће боји Због Стихије што вулкане туле
Да га јади не задесе моји, И студени тридес испод нуле
Но штаћеш ми мој брате без мене И несреће старога крвника
Кат те стану стизат успомепе? И стравичне руке громовника.
Туђу браћу кад видиш у колу Кад су црни допанули гласи
Туђе ђаке кад иду у школу, Похита је отац да га спаси,
Кад чобане видиш у планину Залуд му је хитање и нада
Ил небеске муње када сину Све с кантуна трчи и сливада
Ил гром Јелу неђе кад убије Хита народ ко ће стићи прије
Ил студена киша кад улије На то црно мјесто погибије
Сјећаш се моје погибије, На Љубишну високу главицу
Како ће ми јадовати мајка Нагазише грдну касапницу,
Кад загрме муње из облака Буљук брава Ивановић Славка
А мој ђедо и болесна бака Опалила муња из облака
Чијега ће миловати ђака? Све то легло ка снопље по њиви
Без оваца стругу затворите, Шта су брави у планини криви?
А књиге ми моје сагорите. Гром ако је у нечијој руци
Ти кад станеш окупљати свате Ка што није познато науци
Неби така безакоња ствара
Оли рећи Леле мене брате И невине домове разара,
Ол ујаке у сватове звати Куд је Чобан не додио мајци
Коме ли ћеш моје мјесто дати Ту му бјеху Капа и Опанци?
Кад појаше Тата на Дората Он је рањен отоле побјега
Нећеш имат милијега свата. И сад траже по планини Њега,
493
Док глас црни чу се из далека, Уби ми те муња из облака

Брат Велимир брата залелека, Како ће те прежалити мајка
Радомир се бјеше престравио Кад у школу стану ићи ђаци
Ту ђе га је Борко оставио, Како ће ти црној бити мајци?
Преста киша а завлада туга Тебе мајка неће опремати
Појави се двобојна Дуга. Нити ћу те у школу спремати
И то чудо бива с бог нечега Мјесто школе и мјесто састанка
Успомена Нојева ковчега. На гроб ће ти долазити мајка
Отоле су понијели Њега И пусте ти књиге доносити
Са Љубишне леднога бријега, Ту их мајка сузама росити
И носе га кроз љетне катуне И више их враћат кући нећу
Тамо ђе ће младост да му труне, Када црне чавке долијећу
Нек их носе да гњијезда граде
Силан народ скупљат се поче, Ђе ће црне тиће да пиладе
Чак од Дрине и вароши Фоче, Тога јада и тога покоља
Од Пљеваља и Свете Тројице С Њим замакоше про Коњскога Поља,
До Вашкова и Ограђенице, Про пустиња и про Водовода
Тога дана тревио се светац Одакле је одведена вода
Па му мајка пошла у Мештровац Чак далеко с Босанске границе
У родбину у Млађеновиће До Мештревца и Ограђенице.
Јер се сестра ужељела браће, Неко кука а неко лелече
И ето се истог дана враће, Није така долазила вече
Ђе је црни задесише јади Од кад Драга кроз Бобово тече,
Хоће себе очи да извади Друго јутро у село Слатину
Што се није пре десила дома У ту стару постојбину њину
За вријеме несреће и грома, Радомира браћа и рођаци
Јадна мајка кука и нариче: Црној земљи предадоше мајци,
„Радомире живи мучениче
494
Ал' то није мајка него Маћа

Одакле се нико није враћа,
То је старо мјесто једнакости
Ђе не можеш разузнати кости

Ил' су Царске или су поганске.
Његов отац Ивановић Славко
Није мога живљети никако
Док споменик не подиже сину
На Љубишну високу планину,
На врх Коте поред Пирамиде
Те га двије Републике виде,
Да се прича гроз дуга столећа
Ђе се ова тревила несрећа.
495
ТРАГ ЂАВОЉЕГ СЈЕМЕНА
(Јаме у Црној Гори)
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Траг ђавољег сјемена
КРВАВА ВЕЧЕРА
Путовала два врсна Дробњака, То је стари адет и навика,

Ради посла домаћега нака. Прва људска стима и одлика.
Једно бјеше Делић Радиоца, Он им каза своје име право -
Окле тече вода Комарница. Ја сам Пипер, Миличковић Саво.
А друго је Крстајићу Живко - У то сунце за брдо замаче,
Ђе зло чека - знат не може нико! Он их зове да са њим коначе;
Већ пређоше дробњачку долину Види, воде дебела алата,
И Крново високу планину, А за пас им два руска наганта,
И зелено поље Лукавицу А висе им ланчеви са сата,
И питому жупу Грачаницу; На рукама пршћење од злата,
Уљегоше у гору Турију, Још мишљаше ненакога врага,
Куда Вуци у сред подне вију, Да имају у бисаге блага;
Лаке срне око пута скачу, Можда иду да ђевојку просе,
На јелама гавранови гачу. Мора пара да повише носе.
Починуше код Вилина гроба, Код њега се зла помисо роди,
Ђе је, кажу, у прастаро доба, Како црно коло да заводи:
Чобан момче с вилом сагријеши, "Ноћас ћу их да позовем кући,
Па је закла те се огријеши. Побићу их и неђе завући,
Кад су били низ поље Радовче, С њих залоге оволике свући,
Сунце к брду наваљиват поче, А продати оружје и коња,
Ту их срете непознато момче; Јер је ово доба безакоња.
Посједаше на сред поља равна, Талијани и управа туђа,
Запалише из ћеса дувана, Те живимо у доба бесуђа,
497
Доба пљачке и отимачине, А крвник им направи засједу,

Паљевине и преметачине. Даде ватру пушкомитраљезу
Свака чуда Талијани чине, Крв му зали плочу и трпезу!
Па ћу и ја пљачкати и бити, Два су мрка црногорца пала,
Нико ми се неће разумити". У њих сручи пола од рафала.
Па кад тако на хитање сконта, Шта уради мајка му кукала;
Он путнике превари и смота, Поби људе на соли и љебу,
Код његове куће да коначе, Сагријеши и земљи и небу,
Обојици мајка да заплаче. Замјери се двадестом вијеку,
Мпсли људе на вјеру поклати, И свакоме поштену човјеку,
Да поганску кућу обогати, Ђе у кући поби конагџије.
Шта замисли и од чега пође, Сад да видиш Саве јагмаџије;
Да му камен у дом ваљда дође?! Из' каиша "зграби јатагана"
Ђе га ђаво на сред пута роди, Осјече им прсте иза длана,
Да их срете и да дома води; Скиде с рука без икаквих мука,
А њима је кућа и требала Три прстена с лозом без јакика —
Јер ноћ црна бјеше пришкрбала И данас су негђе код крвника.
Но идући издајничкој кући, И скиде им два од злата сата
Прича Живко зету Радојици; И убојна два руска наганта,
Пут ће црни бити обојици: Ал' не виђе нешто око врата,
"Ноћас на сан бјесмо у гробници; Ђе се крије име жртве двије,
И неко нас извади из гроба - Све с два леша опљачка до веша.
И без главе видио сам оба". Залуд новац тражи и пребира,
То причају за себе, кријући, Нађе на њих пет хиљада лира,
Док стигоше неваљалој кући. Најгрђега новца од хартије,
Рече Саво: "Добродошли људи"! Од како је Римске империје.
Крваву им вечеру понуди. Ни на то их оставити неће,
Таман бјегу почели да једу, Са сјекиром у руци улеће,
498
Сасјече их и стрпа у вреће. Онда преко Каранова дола,

Но какви га научише врази Све је туда шума боровина,
Те лешеве мртве унакази. Стара можда хиљаде година,
Сад му помоћ требаше очина, Постојбина орлова и вила,
Да далеко од мјеста злочина, Ал' не памте таквије носила,
Макне своје жртве накажене Нит' таквога јада и спровода,
Кад би некад биле устражене. Од како је овога народа!
Зна је јаму да их баци у њу, У дан туда не може се проћи,
Да би сваку отклонио сумњу. А не они са коњем по ноћи,
Па одлуку нељудску донесе, И на коња два леша скресата,
На оца се Стојана натресе: И још алат не превија врата.
"Мораш са мном у Коњиц ходити, Ал' то кљусе крије јаде у се;
И коња ми за улар водити; Јер се збори одавно по селу,
Ти ћеш прије јаму погодити". Два цвијета да има на челу,
Шћаше стари да умакне крадом, И под гривом црни биљег крије,
Ал' син га је оклапио јардом, Све знакове грдне погибије.
Да му држи 'мјесто сове врећу, То су била вјеровања стара,
Куку томе ко роди несрећу! Да са себе губи господара.
Те у овој крволочној ствари, И прођоше кланце и ждријела,
Морао се умијешат стари; Не би птица перје пронијела,
Па отоле на хитање крећу, Свуд за њима крви оста влака,
Да доврше јаде и несрећу Од несрећне браће из Дробњака.
Од проклете Јекове главице, Крв невину тудије просуше,
Ђе је кућа мрачнога убице, Да се јеле од жалости суше.
До Коњица и до безданице, Кад су били испод Каменика,
Путоваше за три сата хода, Указа се мјесто и прилика,
Да сакрију дјело од народа. Потревише јаму безданицу,
Све пустињом до на Мрцка кола, У пустињи у брду Коњицу.
499
Ту бацише лешеве и вреће, И гори се и води жалили,

Ђе им гавран кости наћи неће, Долазили до самога Блата,
У подземне јаме и амбисе, На хиљаду долазили врата,
О Савиној души нека висе, Свуд скитали, свакога питали -
Окле душа у крваве псине, Залуд траже, нико да им каже,
Пржарића из села Убине; Кад Бог неће - нико не помаже.
Ђе два нака баци племеника, После сваке изгубљене наде,
У бездану испод Каменика? Абер црни ка из неба паде
Укопата стотину лаката, Глас пиперски чобани дадоше,
Без људскије руку и алата, Под Каменик јаму пронађоше.
То човјека на мисо наводи, У сред ове јаме безданице,
Те су јаме грла била води, Угледали коњске дрвенице,
Те је себи правила понора И крваву стељу од самара,
Те бјежала и тражила мора. И да људско месо заудара.
Ил' је ђаво у његово доба, А вранови око безданице,
Копао их за мајчина гроба! Скупљају се као жалбенице,
И данас их човјек употреби, Ради бише да у јаму сиду,
Што никаква животиња не би. Од људскога меса да обиду.
Ал' у мало село Комарницу, Окупи се мало и велико,
Чекали су Делић Радојицу, Ал' не смије да уљезе нико,
И јединка Крстајића Живка; Пас крвави најпрви се јави,
Чекали су да се кући врну Извади им распадено тјело,
Ал' судбину ишчекаше црну. Своје гадно да укрије дјело.
Али скоро по мјесеца паса, Ал' су леши у тешкоме стању,
Нит' их има, нити од њих гласа. Ка трулина на букову пању;
Тражише их сестре и рођаци, Момачка су нагрђена лица,
Али ће им камен бити мајци. Попадали зуби из вилица,
Два мјесеца свуда претражили, Мајка сина познат могла није,
500
Нити брата црне сестре двије. Па цијене и по ујчевини,

Ту је јадни Крстајићу Живко, Ко би тако мога да учини.
У дом црни не оста му нико. И сваке се дотакоше рође,
Ту ни љуба не познаде мужа, Шта би могло по коме да дође,
Пред амбисом од дванаест ужа; Све на ситно сито просијаше,
Окле може познат старјешину, Колико је Црне Горе наше,
Ко ће познат нагрдну лешину. Шта је коме остало у трагу,
Не би Турци са Спушкога града, Већ је била истрага на прагу.
Оволико починили јада, Сагласише с' сви Пипери стари,
Нити бише Татаро-Монголи, Што познају у племену ствари,
Тако нешто урадити могли. Да сумњиве не нађоше куће,
Ал' крвнику поткрала се грешка, Без несрећно братство Пржариће.
И то грешка велика и тешка, То слушају из горе герилци,
Јер се нађе у гомили меса, Шта говоре стари племеници,
Радоице Делића адреса. Да се може знати по прилици,
По томе су лешеве познали, Шта припада којој породици,
За крвника нијесу дознали. И по томе истрагу приводе,
Од како је кастиг ови пука, Да пронађу племенске изроде;
Почело се о томе да гутка, Што поклаше другоплеменике
Да их неко уби на вечери, Ни због каке и колике пљачке,
Па су стари почели Пипери; У сред једне крајине јуначке!
"Дај свачија прошлост да се мјери' Те Пипери, стари осветници,
И какви су коме били стари, Пронађоше кукољ у пшеници,
Претресаху кроз вјекове ствари, Те заигра ђаво и несрећа,
Све паметно полако и вјешто, Пред жалосном кућом Пржарића.
Ко би тако урадио нешто!? Ту смакоше кукавицу стару,
Претресају чак до Подгорице, Ал' умаче крвави јамару.
Историју сваке породице; Кад изврши убиства и пљачку,
501
Он побјеже у земљу Њемачку,

Да се спаси народнога суда —
Нека бјежи и није му чуда.
Крваво им умаче звијере,
Ал' му име оста у Пипере
Да се стиди девето унуче
Од те бруке која с њиме пуче.
Ђе се таква кукавица нађе,
Да отрује земљу, да не рађе;
Отрова је извор ђе је пио,
Отрова је камен ђе је сио.
Туда овце не оће да пасу,
Ту се суши шеница на класу,
Ту не може цвијет да мирише,
Ту облаци не доносе кише;
Јер је Саво створио грехоту -
Роду своме нанио срамоту.
502
ЂАВО У ЦРНОЈ ГОРИ
На хиљаду девете стотине, Ћосаше се Милошу и Марку,

Четрдесет и прве године, А псоваше Југовића мајку.
Дође ђаво у виду човјека Не знаваше за Косовску битку,
У сред Црне Горе, из далека, Ни за сабљу Милошеву бритку.
Пред свачијом кућом залелека. Црни ђаво ђаволе оправи,
Ђе се сави — ту гнијездо сави.
Дође слуга ђавољега цара, Одмах ово ђавоље месије,
Јадну Црну Гору да похара. Поче сјеме ђавоље да сије;
Чак далеко од града Содома, Чим га посиј, одмах и пониче,
Ђавољега племена и дома, Како нашој вјери не приличи.
Као баба из "Горског вијенца" -
Да Србину не пјева пијевца. Враг ђаволу има да се хвали,
Људе покла а куће попали;
Име тога проклетога гада, Брата сестри посла у ложницу,
Бјеше Мошо, Јеврејин, Пијада; Нераднику натаче зобницу,
Ђавољега лика и појаве, А раднику ископа гробницу.
Малог раста, а ђавоље главе; Још Ђавоље јаме безданице,
Црни ђаво дође из свијета, Он прогласи за српске гробнице.
Унапријед окренутих пета. Вакат дође и Бог суди сами,
Назад прсти, а напријед пете, Те се Србин у греху помами,
Има л' ико ђавола да смете? А ђаво га за собом примами!
Ругаше се посту и омрсу,
Великоме петку и Васкрсу,
503
Знам човјека јуче здрав бијаше,

Данас с Мошом људску крв пијаше; Какав закон жени право пружа,
Ил' дијете од хришћанске куће, Да је равна према свога мужа,
Већ ствараше јаде вапијуће - Ђе ће сунце мјесецу да клања,
Кад почеше да крстаре јата, Ђе човјеком да жена управља?
Крвавијех српскијех џелата. Смисла нема када ово ређам —
Осјећаје ма чије да вређам!
Је ли икад дала српска раса, Што би земља сунце да не грије,
Тако јато манитијех паса? Шта би човјек да му жене није?
Тако нешто ни Татар-Монголи
Не би никад урадити могли, Жена није за пушку рођена,
Од народа и нације туђе — Судбином је другом погођена.
Ој, Србине, зашто ти полуђе Коме жене могу да пријете,
Те постаде јеврејско оруђе, Под оружјем кад доје дијете?
Против мајке која те дожуђе? Како ће се херојкиња звати,
А пелене на потоку прати?
Историјо, висока правице,
Немој своје опрљат странице, Ил' на примјер, да ли ово важи;
Да истину пред свијетом дате, Двоје младо када су на стражи,
За наш кастиг и наше џелате; Па их нагон природни раздражи,
Да се стиди девето унуче, Ту јунаштво престаје да важи —
Од те бруке која с нама пуче. Стража пада, "јунаштво пропада"!?
Џелат Мошо кад овамо стаса, Овај ђаво у виду човјека,

У што смисли и у што закаса, Кад је амо стиго из далека,
Те женама оружје припаса; Просу лажи, без икакве мјере,
Да оружје јуначке тежине, Против Бога и хришћанске вјере.
Носе жене поврх опрежине. Каза: "Нема нико на небеса,
504
Нит' је Христос створио чудеса! Поче лупеж вући туђе ствари,

Ђе Мојсије пред Бога да стане? Поштење се и морал исквари
Откуд плоча из неба да пане Крв и сузе земљу обојише —
Пред Мојсијем на Синајској гори, Од оца се ђеца одвојише!
Откуд Господ с Мојсијем да збори?
Ал' Небески Отац Свемогући,
Мојсије је за стварање слага; Стаде на пут великој несрећи;
И за стражу код рајскога прага! Врати Србу божанствену миса',
Откуд Сара да роди Исака Са Његовог небескога виса.
После шесет и пет љета брака,
Каза наук старога Дарвина,
Против воље Божијега Сина -
Да је човјек, свих створења круна,
Син славнога праоца мајмуна!
Тако ова свијетска лашчина,

Немајући другога начина,
Поче пљуват против Бога Творца;
Да син свога не поштује оца,
Брат и сестра да нијесу своји -
Нико Бога нека се не боји!
Похулише на Свето Причешће,

Нико српске гусле слушат не шће!
Глас уграби ђаво шестопрсти,
Заборави Србин да се крсти!
Задимише куће од пожара;
505
ЈАМЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
Откад сунце Црну Гору грије, За споменик дивљачкије жеља,

И откад се крв јуначка лије; Кад је Каин убио Авеља.
Откад Србин мрко вино пије, Прва ти је јама безданица,
Откад море у брегове бије, Та пљеваљска несита гробница;
И откад се црни гавран вије Ту је ђаво зором уранио
Око Дуге и око Голије, И несрећи темељ ударио;
О овоме пјевало се није - Дође ђаво у виду човјека,
Нит' је икад човјекова машта, Пред свачију кућу залелека!
То имала посадити рашта, Пете напријед, а позади прсти,
Ђе се гаји поезије башта. Па Србину не да се крсти!
Ал' у дио пануло је нама - Ругаше се посту и омрсу,
Па морамо пјеват' о јамама, Великоме Петку и Васкрсу;
О јамама и подземној тмуши - Ругаше се Милошу и Марку,
Да одушак налазимо души. А псоваше Југовића мајку!
Нема свога порода ни дома,
Звијезде је лакше избројити, Дошао је право из Содома.
Но Србина с пјесмом раздвојити. То не био ни ђаво, ни враже,
Зато слушај, мој Србине брате, Него Моша Пијаде се каже.
Црну пјесму испјевану за те Од Сињега мора до Дунава,
И за твоје јаде и џелате, Скупи војску на Пљевља крвава.
Да ти пуца срце у комате; Ударише са четири стране,
Да ти бројим јаме безданице, Војнички се Талијани бране;
Да ти парам братске џигерице,
506
Благо теби, црна 'тицо вране, Показаће окле су и ко су!

Биће меса ко листа са гране! Зар вас краси Прекотарска буна,
Бој отпоче по поноћи црне, Кад пунисте јаме од гарбуна,
Ко да мрке Црногорце врне, Јуначкијем месом и костима,
Или ко ће мјесец обалити? Усред зиме о Часним постима;
Ко ли главом дувар провалити? На свој начин и на своју руку,
Ведро није кад је облачина - Да их 'тице и звјериње вуку,
Ко ће узет' Пљевља без начина: А главе им 'Талијани суше;
Без топова и војничке спреме, Гријех на вас и на ваше душе,
Још се ваља издајничко бреме? За крв што вам Римљани просуше!
Трипут двјеста у тој борби неста,
Талијане не макоше с мјеста, Друга јама, да је так'е није,
А њих неста шест пута по двјеста! Колике су њене провалије,
Црногорца жива што претече, Зинула је у врх Црне Горе,
Одступише други дан увече! Дно јој неђе чак у Црно море;
Кад је ова изгинула маса, Треба име да јој се помене,
Ту не бјеше господе, ни Арса, То је Дрина и притоке њене.
Што су Црну Гору ископали — Нема пера ни људскога ума,
У турске се сламе закопали: Нит' икакве главе и разума
Ђе не чују пушке, ни бацача, Да докаже и приближно, вала,
Нит' се стиде јаука ни плача. Шта је Дрина људства позобала -
Зар да ви се образ не окаља, Са њенијех крша и обала.
Побјегосте грдни са Пљеваља? Дрино, водо, бар једно стољеће,
Ђе ли бисте, ђе ли изгинусте, С тебе Србин воде пити неће,
Ђе толику војску остависте? Воде пити, нити руке прати -
Зар се тако чувају другови - Братске ће се кости призирати!
Памтиће вас пљеваљски друмови, Дрино водо, аманет ти тешки,
И крв наше браће што се просу, Сачувај нам наш понос витешки,
507
Немој причат Дунаву и Сави То је била народна својина,

За наш полом и наш нож крвави! А не Моша, Лаза и Војина.
Откуд Тито амо се доскито
С Левер Таре до Пашине воде, И нашом се имовином пито?
Људске ће се кости да наоде; Кад је народ Тарски мост правио,
Па докле ће, Бог би један каза, Он се неђе у 'ладу бавио;
Оне трунут од вјетра и мраза, Па с каквијем правом и разлогом,
Око врата од града Жабљака, У то здање ударише ногом!?
И то кости - кости од јунака. Зар у име социјалне правде,
Без погреба и без опијела, Мученици други нека граде?
У бездан их вода однијела. Мост на Тари чудеснога лика,
Ал' се моја скромна душа нада, Осудише као издајника,
Да ће дуси с Пирлитора града, И Русије земље противника!
И велики војвода Момчило, Једна глава из Дробњака наша,
Ако му је бољи Јабучило; Уби тога "петоколонаша".
Неће жалит' оставит годину,
Да обиђе своју војводину, О Лазаре, бабе Круне сине,
И покупи кости соколова Силно знаде укопати мине,
И сахрани 'спред својих дворова, Те Мост диже небу у висине!
У тврдоме Пирлитору граду Зар се бабо због тога мучио,
Благо њима, кад их виле знаду! Зар си зато школе изучио,
Да крваве правиш светковине,
У ту јаму што боли свакога, И народне рушиш тековине?
Бачена је велика залога,
Што ли други није имат' мога, Онда јама Буковача звана,
Пред очима свијета и Бога; Крај студене воде Видрована.
Тај је Брко ту јаму накрко,
И мука се људскијех насрко;
508
И умаче Брко и укрка, Ту се више причестити грота!

Ни длака му не фали из брка. Јер кад приђеш овој светој кући,
Не би пушке ни људскога ока, На обући мораш крв повући
Да претече тога крволока. Јер је путем крвава прашина,
Од Јаворја па до Колашина,
Пета јама на Радовчу вису, Од Пипера па до Прекобрђа -
Какву људи прије знали нису; Људождери, убила вас рђа:
Ова јама од дванаест ужа, Какву правду земљом говористе,
У стијење изнад града Спужа, Зашто своју браћу помористе,
Црну слику историје пружа. Зашто свету лавру скрнависте,
Ту су јаму проклети копали, Ђе се наши окупљаху стари
Ту су вукли што су докопали. Те велике рјешаваху ствари?
Ови крши и планине суре, Што сломисте Црној Гори крила,
Споменик су балканске културе, Издајници, срамота вас била!
Нек причају тужне повијести, Та ће јама причати о вама,
Кад су људи били без свијести. Кољенима што дођу за нама.
Шеста ти је крвава ломача, Седма јама крај Таре у Лугу,

Историјски манастир Морача, Страшно гробље и Богу за тугу,
Задужбина Стефана Вукана, Ђе џелати потукоше робље,
Света кућа - у крв окупана! И назваше безгроб Пасје Гробље,
Ту се у тој Божијој звијезди, Што ће кроз сву историју дугу
Штаб ђавољи једном угнијезди, Останути свијету за ругу;
Па отоле морачки џелати, Да се прича док је Црне Горе,
Сташе људе клати и ватати, Да Србина туђа ђеца коре,
И на живе муке ударати — Да се чуде свијетски мудраци,
Па лешеви труну некопати. Шта су наши радили лудаци;
Светигора, Манастир и порта,
509
Да је српска одњивила раса, У поноћа на Велики Петак.

Такав омут бијеснијех паса! Кад се држе 'денија и страсти —
То је гробље подземнога свода, Те су ноћи партизанске власти
Чир на лицу српскога народа! Повезане прваке дробњачке,
Такве грдне ране без лијека, Ударали на муке јуначке.
Није било од памтивијека. Грдили им ћутецима лице,
Причаће се за ту погибију, Протурали језик кроз вилице,
Докле људи чаше жучи пију, Живе људе клали као браве,
А за њима вапе чашу меда, Разбијали ћутецима главе!
Тај се полом описати не да; Какву човјек има грдну муку,
Нит' ће докле вуци гором вију Трн из ноге када му повуку;
И виле се кроз пештере крију — А на црну Беришину луку,
Али о том гробљу Црне Горе, Нит' ко јекну, нити ко јаукну.
Причаће се докле људи зборе, На тој Луци ти ноћни бауци,
И док бјежи испред Сунца тама; Бунар један имаху при руци;
О времену компартијских јама, Кад утуци, али не дотуци,
Говориће и траве и људи, Одмах свуци, у бунар увуци,
О њима ће Страшни суд да суди! А крв лочу к'о манити вуци!
"Откуд ноћас у Дробњаку Турци!?"
Да ви'ш осме јаме безданице, Викну неко из љутијех веза:
У Шавнику више Придворице, " Има л' ноћас Србина витеза,
Крај студене воде Буковице. Да је смио наслонити уво,
Ој Шавниче, несретни крвниче, Да је нашу погибију чуо?
Што у тебе главни џелат ниче?! За велику нашу погибију
Главни кривац јада свеколика, Да се наше муке не сакрију".
Закла своја брата неколика, Још 'оћаше нешто да поручи,
Сиђе с ума, закла свога кума, Но га неста, у бунар се сручи.
Створи гријех велики и тежак, Мртвачки га освојио дријем,
510
Али бунар не бијаше нијем,

Но се крици из бунара чују,
Мученици браћи поручују:
Муке наше свијету кажите
Али братске крви не тражите!
Ми смо ноћас имали џелате,
Недостојне нашу крв да плате;
Ми смо ноћас кроз муку највећу,
С Христом Богом били на распећу,
И гледали убицу Каина,
Како куми Божијега Сина,
Од невоље и великих мука,
Не би ли га из огња извука -
Ето шта је пред Богом добио
За крв братску коју је пролио,
Па ће тако и наши џелати,
У сумпорне воде запливати,
И пред Страшним судом заплакати"
511
ИЗЛАЗАК УЈАМЉЕНИХ
Мили Боже, шта се ово збива, Не да трулеж нанијети главе -

Је л' истина или човјек снива? Док Римљани донијеше справе;
Богом сестро, са планине вило, Кад Латини пустише мирисе,
Дај ми кажи шта је ово било: Ојађени народ задиви се,
Ил' су змају украдена крила, Па помоћу маски и мириса,
Ил' се неђе светиња приснила, Сташе вадит леше из амбиса.
Ил' се Марко уз Урвину креће? То се, брате, описати не да —
Но од тога ништа бити неће, Благо томе ко то није гледа!
Јер сад тога ниједнога није, Го је неко ко од мајке рођен,
Што сам овђе поменуо прије — Неко крампом у главу погођен,
Но четници сишли из планина, Неком лице изјеле лисице,
Да лешеве ваде из дубина, Неком гавран однио вилице,
Траже своју покрадену браћу; Неком мушко срце извађено,
Трче тамо ђе гаврани гракћу, Неком тјело није ни нађено;
Згоне са њих 'тице и звјериње, Неки нема руку до рамена —
Ђе су људе клале аветиње, Линуле би сузе из камена.
И газиле у људске светиње! Ту чоеку очи не помажу:
Над браћом се сестре пренемажу,
Хита свијет да чудеса гледа, Не познаје жена старјешину,
Али тамо нешто прићи не да: Ко ће познат' нагрдну лешину?!
То су људска струнула тјелеса, Ту син свога не познаје оца,
Загадила ваздух до небеса! Ннт' син оца, нити стриц синовца,
Нит' племеник брата Црногорца!
512
У сред тијех полома и мука,

Мили Боже, јада, што се ради! Попадале мајке про сандука:
Неко трчи да сандуке гради, "Кажи, сине, ојађеној мајци,
Неко иде јами са укопом, Ко те смаче и у јаму баци?"
Ваде леше куком и конопом; Ками да ће одговор добити,
Али натраг клижу леши голи, Кад ће мртва уста прозборити?
Као рибе кад их кувар соли!
Смијешане у бездану жртве, Гледао сам војника Алпинца
Јама гута и живе и мртве! Како сузе отире са лица,
Извадише леше из амбиса, Гледајући мајку уз јединца;
Али ко би те мука описа. Пробуђена савјест у војника,
Све бијаше људска каша грозна; Оплакује чоек противника;
Мајка сина по младежу позна, Нешто му се у души дешава,
Свештенике познају по чину, Па му људско срце омекшава.
По расутој бради и перчину; Изнад вељих народнијех јада,
Сестре браћу по ођелу траже, Које смисли Ђилас и Пијада,
Кад што нађе, свака запомаже: И учитељ њихов, звани Тито,
"Ђе си, брате, угашено Сунце, Што се као кужина доскито,
Познајем ти на рукаву пуце!" Да узмути народ и завади
Сна ђеверску бурму познаваше, И да браћу рођену ојади.
Тешко своје ико познаваше:
Отац сину, биљег на мишици,
Сестра сестри, зубе у вилици,
Мајка сину, ожиљак на нози -
Страшна суда, Боже нам помози!
Смијешани људи и хаљине,

Леже људи ко труле пањине.
513
БЕСАНЕ НОЋИ – ГРОБОСЛОВИЈАДА
(Натписи са надгробних плоча)
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Гробослови
ГРОБОСЛОВИ
РАДОВАНУ БЕЋИРОВИЋУ Кад забрује струне са гусала

ТРЕБЈЕШКОМ Сјећаће се старца Радована.
Јеромонах Георгије МИРКОВИЋ
У Знак дубоког поштовања
ОСТРОГ 26. II, 1971
Поезија то је Искра света
Осмјех сунца осмјех неба плава ТОДОР БЈЕЛИЦА
Надаахнуће надземаљског свјета (Бањанин)
Која лети изнад заборава
У Бањане у село Црквице,
Отео си санку заборава Ту су кости Тодора Бјелице,
Многе свјетле слике из давнина И Пећина ледна постојбина
Гдје је чојство поштење и слава Ђе је Тодор двадесет година
И примјери људскије врлина На студено камење ноћива,
Твоје пјесме цвјеће српских гора И молитве Богу упућива,
И Божури тужнога Косова О сувоме љебу и о води
У вијенцу прекрасних божура Великоме Богу да угоди
Са ког мири слава Србинова Ту му капље, ту му подавире
Ту му трошно тело одумире
Распламсале луче са мрамора Ал духовно заради богатство,
Из прошлости блиске и далеке Да се смири у небеско царство,
Као да су виле с Дурмитора И постаде искушеник славни,
Све сабрале у буктиње неке На великој Бањској Висоравни.
Нека прате млада поколења Неби наша у Атонској Гори
Славну прошлост из витешких дана Таква Луча Божанска да гори,
515
Као ова из Црквица села ВУК ЉЕШЕВОСТУПАЦ

Што направи три велика дјела,:
Ту је мрамор Љешевића Вука
Цркву, школу и вјечиту воду,
Великога Вође и Хајдука
Да му живи име у народу.
Што је туђе разгонио војске
Да пркоси демону и суши
И у Кланце пао Црногорске,
Благо Њему и његовој души,
Ту су Петар и барјактар Лука
Дисао је духом божанскијем
Два унука Љешевића Вука
Те властима смета земаљскијем,
Под том Плочом од камена груба
И на то их црни врази уче
Та три Српска леже Родољуба.
И Тодора одоше да муче,
У Пећини у ледној „Палати" ИЛИЈА АЛЕКСИЋ
Мучише га Књажеви Џелати 1872 — 1936
Пећину му кућу разурише
И напоље старца истурише Ко наљезе кроз гору: Кравицу
Везали га у љуте вериге Нека сврати на ову Гробницу
И свете му сагорели књиге, Ђе су кости Алексић Илије
Пребијали мученичко тело Да прочита његово житије
За његове подвиге и дјело, Ту је лега уморан од свега?
Ал Бог тога бесуднога дана Сит живота и ратних страхота
Казнио је сва три капетана Син Милошев а Мирков синовац
А Тодора одведе са земље Што је први рањен на Мојковац
Да почива у рајско насеље... За вријеме Балканскога рата
Борећи се против Азијата.
Исто тако на пољу Гласинцу — (1914)
На говедар и на Брегалницу
С Њим куршуми труну у гробницу.
Мушке прси овога племића
Китио је Орден Обилића,
516
С чим су му се стари поносили Куд та срећа да погибе

И с Бегова оружје носили. На Грахово ил Црквице
Но умрије на мукама
Породична гробница Од проклете Шпањолице
СТАНИШЕ БЕЋИРОВА КЉАЈИЋА
(Бећировића) Остаде му шћер Милица
И Божана удовица
Ови крвави Хајдучки Кланци
Ђе су живјели Аути Горштаци Да му крсно име славе
Причаће да су у тој гробници И споменик ови праве.
Пали Требјешког соја потомци Из љубави спрема њему
Од Бећирова сина Станише А на против јаду свему.
Десет љуцкијех глава ил' више
Од тијех људи и од те Куће
Још једна само Жишка свилуће. РАДОМАН ЈАЊУШЕВИЋ
1956 — 1978
МИЛИЈА Б. КЕКИЋ
У Никшићкој Жељезари
(Бијела Шавник)
Изломјене твоје кости
Унук Пиљов, син Бећиров,
Ту Милија Кекић труне Ту под овом плочом труну
А мрки му Вуци вију Дани среће и младости
На Оџаке и катуне. Омаштени црном бојом
Некад тука топовима За утреном главом твојом
Град Требиње и Билећу Што ојади браћу твоју
А Гранате Црногорске И жалосне родитеље
Про Орјена прелијећу. Како ћемо живи остат
Од велике твоје желе?
517
Овђе ће мо долазити На Медено Гувно за Брсково

На рођене твоје дане Ђе је Урош први Перпер сково
Да гркимо камеи ови
Ту погибе Бећировић Јово
Мјесто тебе Радомане..
Из Мораче из села Љевишта
Бијела — Шавник
Те му Вуци вију са огњишта
На гробу МИКЕ ЧУПИЋА (Барјактара) Какав бјеше ови Црногорац

Као ускок Маринко Леовац
Ту измећу Ивице и Таре
Лежи Чупић Мића Барјактаре Мрка ока ка плећа широка
Не би било ускочкијех Тока
Син овије кланаца и брда
Али љуцка узданица тврда Да их Јово може да обуче
Ни да му их под грло запуче
Газио је бојишта крвава
За крст часни и за љуцка права, Не би пушке Милоша Лисова
Стиђеле се Бећировић Јова
Старост му је саломила крила
Земља пошла одакле је била Да је роћен у времена стара
Слазио би с четом до Мостара
Сто година однио у глави-
Сваког дана био чоек прави. Тај потомак старијех племића
Требјешана и Мартиновића,
ЈОВО И. БЕЋИРОВИЋ
ГЛИГОР МУЧАЛИЦА
У крвавој бици на Мојковац 1840— 1918
Ђе круниса прошлост Црногорац
Ово је споменик старог Витеза
У подножју планини Мучници Турке је сјека и живе веза
Бе су били Млетачки рудници На мегдан звао Каљића Вејза
Сједио под шатор Николе Кнеза
518
Прослављен јунак из страшног доба Те им у знак захвалности

Ка Гранит оста до самог гроба,. Подигоше Храм над кости
Три унука страшног паса:
Потомак славног Угрена Бана
Саво, Миле и Алекса
Који је у доба црнијех дана, —
Нек се слави из основа
Скапао ова Легенда стара
Мач Јована Вуксанова.
У логор Смрти бечког Ћесара.
КРЊА ЈЕЛА — МОРАЧА
Споменик му дигоше захвални унуци,
Морачком Кастриоту: Глигору Мучалици
ИЛИЈА И ГЛИГОР ПЕТКУ УСКОКОВИЋУ
(Љевишта Морача) (Великом Црногорцу) (Пјешивици)
Ја с мојима синовима
ВУКСАНОВИЋА ГРОБНИЦА Родитељу неумрли
Дижемо ти мрамор ови
Ко кроз ове Горе прође
За твој мушки подвиг врли
Нека знаде да су овђе
Нек се знаде кроз вјекове
Сахрањена три првака
Мој велики мили оче
Три племића три јунака:
Да ту труну кости твоје
Вуксановић: Тривко, Ђоко
Под крваве ове плоче
И Симеун сиво соко
Захвални син ФИЛИП
Ал ту није глава стара
Симеуна барјактара Због Твојега прегалаштва
И подвига ,и јунаштва
Но за турску крв толику
У најтеже љуцко доба
Скапала је на Травнику
Мирисаће кроз вјекове
И Ђоко је пушконоша
Љуцковина с твога гроба
Три крвава рата проша
Требјешки
А Тривко се Ђоков бира
У ред првих Официра,
519
МИРАШ ЈЕЛИЋ ДРАГАН ЈЕЛИЋ

1890 — 1967 1950 — 1967
Баре Боан
Ова слика у камену
Тај Ускочки пушконоша Чува тужну успомену
Многе ти је битке проша На Драгана Матуранта
И бануо са Мојковца Што пришкрину кући врата
Без стричева и без оца, Од несреће нема спаса,
Крвав стиза из три рата Ђе да канал од Врбаса?
На његова врана Хата Превари га и занесе
Те од куће Петровића Те Вран црни глас донесе,
Доби орден Обилића,
РАДОЈИЦА ПОПОВИЋ
МАШО ЈЕЛИЋ За идеале равноправности

1910 — 1944 И за чување славне прошлости
И за све дане наше младости
Машо Јелић Херој свога доба Покупили смо његове кости
Те му ничу из његова гроба
Училишта и грацке улице, Ђе су косили Њемачки шарци
А крваве Титове Ужице Ђе су грабили славу јунаци
Споменик су његова прегнућа Ту му је смркло оцу и мајци.
Ђе га зрна изломише врућа.. Да би синули слободе зраци
Те мјесто сина и мјесто браће
Ту црни Гавран нека нам гракће
отац Јанко
мајка Петруша роћ. Матијашеви!!
520
Вукота је изгубио главу

На Гласинцу на пољу крваву — (1914)
ЛУКА ШЉУКИЋ добровољац САД из А Марко је пушконоша љути
1917 БРШНО код Никшића Триста пута има погинути
Од тврдога Скадра до Мојковца,
Да на тућој њиви дане не дијели Док најпосле тога Црногорца
Умака је некуд у свијет бијели? Савладаше у боју плотуни
Да потроши снагу и да кућу стече, У великом устанку и буни — 1942
Али нешто друго испаде му прече,
Из златнијех мина у радничкој блузи ДОБРА ВОДА — СПОМЕН ЧЕСМА
Он задими у бој ће гину Французи Палим за Слободу 1912 — 1918
Борио се мушки на тврдом Фордуну Градац код Шавннка
Ђе су многе кости остале да труну,
Ратова је тамо за године двије Историјски страшни дани
Док Немачко црство пропануло није. И бојеви и мегдани
Ал га ратна срећа сустопице прати И гробови ископати
Те се здраво својој Домовини врати, Не даду Ви умирати
Кроз стравичне Многе окршаје проће Јер прегосте не доћ кући
И донесе кости да му струну овђе.. Ропске ланце кидајући.
На истој Чесми
БРАЋА: ЈОШАНОВИЋИ
Жртвама Фашистичког терора
Милошевићи — Шавник
Из 1941—1945
Овће живе два јунака брата:
Крв просута овђе Ваша
Што падоше у два свјецка рата
Од Њемаца и Усташа,
Јошановић: Марко и Вукота
И Варвара древног Рима
И њихова стрица Милована
Величину своју има
Та су сва три дома ископана
Ваш ће понос из ње расти
521
Док је људи док је части ЈАКОВ МИРКОВ АЛЕКСИЋ

Перјаник и барјактар
Потомци ви ваши врли
Дурмиторске бригаде.
Дижу спомен неумрли
И његов син Милосав
Нек та вода тече мала
Кроз Трон ваших идеала. Споменик је ово Алексић Јакова
Чији је отац раји окове раскова
Породична гробница И погибе Јаков на врх Говедара
ВУКА М. АЛЕКСИЋА на Кара — Малинску За вријеме борбе Срба и Бугара,
1848 — 1932
Милосав Јакова не покори оца
Гробница је ово Алексића Вука
Донио је крвав барјак са Мојковца
Једнога од старих Ускочких Хајдука
Вук је прави био на Вучјему Долу Тај каурски барјак с побједничком
А перјаник пошље уз Књаза Николу славом
Сурвала га старост и овђе је лега Проносише многом Крвавом Пољаном
И син Његов Марко најпрви до њега
Погибе му Марко у лов у планину МРДЕЉА АЛЕКСИЋ
Сурва нањга сјевер снежану лавину 1859 — 1912
А Маркова сина Алексића Бранка
У Шавник је јадна изгубила мајка Мрдеља Алексић с Кара-Малинска
И погибе момак у најљепше доба Гробница му је Долина Лимска
И трагично ето завршише оба Оста је у шанцу под седам рана
Гробница ће ова причат кроз времена Пред тврда врата града Берана
Да су ту синови ускочког племена.. Пао је за част и за свој народ
Московка му је била у спровод
522
У БУЉАРИЦАМА КОД ПЕТРОВЦА На гробу Сава Вучићевића

Бранко Вучићевић обновио је један ста- Над твоијем остацима
ри ХРАМ и оградио гробље и начинио Ту брат брату спомен диже
гробницу своме брату Саву за покој ду- Нека знаду нараштаји
ше и гробницу свом оцу Раду и ставио Докле брацка љубав стиже
следеће ПОСВЕТЕ:
Ништа више твоје немам
Обновљени. Храм Осим овај дом без врата
3адужбина Сава Вучићевића И крш црни од гранита
Све је ово што ти брате Да својатам мјесто брата.
Учинити мртву могу брат Бранко
Да заштитим гроље ово Гробницу је направио
И украсим олтар Богу, И староме Раду оцу
Брат БРАНКО Великоме родолубу
Са Солуна добровољцу
Мајка сину
Сине Саво угашени доме Миомирка Михаиловић Уч. III раз.
Што саломи крила брату своме гимназије 1955—1975. бацила се под воз
А у црно сестре преобуче Нит натруни понос ћачки
Кукај мајко данас ка' и јуче Нити углед Ђевојачки
мајка ЈЕЛА роћ. МЕДИКОВИЋ Но због школског неуспјеха
Била јој је смрт утјеха.
пред будошки туњел
523
ГОЛУБОВИЋИ Ту у крило родитељско

ГОЛУБ 1902...? Ђе их брацка љубав веже
Манојде Миливоје Бијела код Шавника
1928 — 1953 1931 — 1962
Посвета Браће Зорића
У гробници овој труну
Ова ледна крије рака
И судбину црну куну
Јевта Мићу и Новака
Миливоје и Манојле Два Зорића Ту су брата
Саломљена брацка крила Учесници свјецког рата
Два огњишта угашена
Два са Скадра Црногорца
То је класа људи била
Два војника са Мојковца,
Та два брата Горостаса
С њима Јевтов Новак тује
Што порекло своје воде
За њим мајка јадикује
Од Вуксана Булатова
Ровачкога војеводе, Од двадест га и три љета
Изненади смрт проклета
Тужни њини родитељи
Ту су кости њих тројице
И жалосна браћа њина
И њихове породице
Дигоше им спомен ови
Ђе извире мутна Дрина
А сестре им јадикују
И ливаде и планина
Ту ће некад по земану
Да све њине кости леже
524
Радоје Ристов Туфегцић Драган Божов Вујачић

1951 — 1977. С.СТАБНА 1956 — 1975
У Пиви У ЗЕТИ
Овђе му је своје ожалило племе Са црном зором у школу оде

Затворена врата и сломљено шљеме, Те на обали Мораче воде,
Угашени Оџак опушћеле Њиве Осмртише га кола као гром
Радоја потомка валовите Пиве, Те се угаси наш црни дом
Те овђе У земљи славних предака
Што на послу страда код Љубљане
Подигосмо му црни Отац и Мајка
града,
Ову ледену мрачну Гробницу
А оста му Јадна заручница млада
Драгану нашем сину јединцу
И још пет сестара без брацкога нада,
Ту нека му тамнују кости
И два стара сужња поред пријеклада
Са овим данима наше радости,
И шесторо кости код једног мрамора Ово је споменик. нашег страдања
Пострадале жртве од окупатора. Ту ђе је срушено брдо надања.
Овђе ђе земља призива Рај
Овђе је свега нашега крај.
У ПРИБОЈУ на ЛИМУ А кад нам куцне потоњи час
Испод главног натписа. Овђе ће Драган загрлит нас..
Тужни родитељи:
Сине Вељко велики поломе
БОЖО ТОКОВ и Мајка:
На огњишту и у дому моме,
ПЕРСА роћ. Рашовић
Да на овом споменику твоме
Нађем мјеста тужном срцу моме.
РАДУЛЕ ОСТОЈИЋ.
525
ПЕТРАШИН МАЛОВИЋ ВЕСЕЛИН АНДЕСИЛИЋ

Дужи — Шавник 1949 — 1978
Комарница Шавник
Под овом су плочом кости
Маловића Петрашина У Оногошту ђе се подижу зграде
Ето шта је љуцки живот На црну земљу с висине паде,
Само трулеж и прашина. И ту погибе као у боју
За свој опстанак и земљу своју
Племениту прошлос своју Веселин Андесилић лик планинштака
За дату је ријеч веза Ови му споменик подиже мајка
Унук Ђока Маловића Да се на њему црн барјак вије
Дробњачкога Обор — Кнеза, Гласник угасе и погибије
Од писке је твоје ђеце Мајка му црне набраја ноћи
Опадало лишће с горе Нема јој сина неће јој доћи
А на овој костурници Но он се нада мајка да дође
Пролило се суза море, Да Страшни суд чекају овђе„
Троје твоје сирочади

Породична Гробница
О мајчину врату висе
МИХАИЛА ШЋЕПАНОВИЋА
Али кака племенита —
с Бијела Шавник
Код њих жеља пробудисе
Да ти ову праве раку Све сам овђе укопала
И за Милку милу мајку. А од рода и од дома
Само једно мало птиче
Оста као иза грома.
Ја сам сестра безбраткиња
Ја сам мајка без синова
526
Ето шта ми добра мога Супруга Радуша роћ. Караџић

Крије црна рака ова син Здравко и шћер Здравка
Правих кућу без зидова
Да вјекујем код синова ЈОВАН КАЛУЂЕРОВИЋ
И Радоша мога брата 1949 — 1977
Брацка кућа ископата ЋЕКЛИЋИ
Ту сам и ја закопата.. Тај бијаше официр поморац
САВА УДОВИЦА Из Ћеклића наки Црногорац
Од гласите куће и крајине
ВЕЛИМИР ЂЕРКОВИЋ
Ђе у кола дође да погине
1924 — 1962
ЖАБЉАК Подалеко од обале морске
У крваве Кланце црногорске
Поклекнуше под мост скеле
Ђе рађаху масе смјеле И ту му се кућа ископала
Све то згрмље све се сруши И овђе га браћа укопала
Крв Морачом запјенуши
Да је жива Милошева Јела
Из стравичног тога лома
Црни би му вијенац оплела.
Донијеше мртва дома
Ђерковића Велимира, ТРЕБЈЕШКИ
Супруга му циљ избира КОМНЕН ЖИЖИЋ
Те му ови дом направи 1927 — 1969 Код Новог Пазара
Ђе његове кости стави
Ови ће мрамор од тврда крша
Она мужу ћеца оцу
На коме ови запис лепрша
Племенитом црногорцу
Да буде свједок кроз сва времена
Ја моме мужу а ћеца Тати Да су ту кости Жижић Комнена
Овосмо само могли му дати
527
Чак из Ускока храброг племена И дијете паде с њега

Његови стари турском бијесу И овђе га сломи свега
Никад плаћали харач нијесу Вранац љути без биљега
И тај потомак каурске рође Ови му је мрамор с тога
Свој земни живот заврши овђе, Историја јада тога
Трошно му тело обави тама Јер његови родитељи
Ал он духовно живјеће с нама Увенули су у тој жељи
Споменици су од памти. вијека Да оцрне ово мјесто
За живе били утјеха нека Ту ђе им је Петар несто..
Зато смо и ми нашем Комнену
Подигли споменик за успомену МИЛОВАН РАШКОВИЋ
1955 — 1975
син МИЛУТИН сестра Сенка
Жупа Никшић
супрута Доста шћер Биљана
мајка Миггра Ту ће кукат Кукавица
И грактати црна јата
Ту ће сестра род чињети
ПЕТАР СТИЈЕПОВИЋ Код јединка свога брата
под Дурмитор Доћи ће му родитељи
Да вјекују код јединка
Но путниче хајде приђи
Да му виде грдне ране
Ови црни мрамор виђи
Да им каже за крвника.
Стијеповић Петра ћака
Из Језера из Дробњака.
Бјеше диван као слика
Води коња седленика
Несрећа му рече „јаши"
И ту му се Коњ поплаши
528
РАТКО МИЋУНОВИЋ Ил се ова књига склопи

1952—1978. Или и вас смрт приклопи.
У Никшићу
Овђе лежи племић Мићуновић Ратко ИВАНОВИЋ Љ. МИЛОРАД
Велестовац такви не рађа се лако Данилов Град
Бастало је томе да је било вакта Кад ће ти грдне пребољет ране?

Унијети Вука с Требињскијех Врата. Кад јарко Сунце на земљу пане
Шта би рад кад би могуће било?
Камена Књига, Да сједнем на топло мајчино крило
МИЛАНА МИЛОШЕВА ЖИЖИЋА
А шта те највише на души боли?
Ова књига од камена Што ме не гледа Отац у школи,
То је брацка успомена А они што ти изломи кости
Ђе Милану у дан смрче Молићу Бога да му опрости
Те му мајка за њим црче
А отац му до Покрова БРАНКО ДАЧЕВИЋ
За њим јади и тугова 1931 — 1963
Кад у школи живот даде
(с ОБЛАТНА Жупа Никшић)
Из руку му књига паде
И од ње се камен створи Погибе од прекипјеле челичне масе
Он из књиге браћи збори: Са шест другова радничке класе
Пословођа ђе се челик претапа
Немојте се надат више На живе муке јуначки скапа,
Да ви дође ил да пише Сад труне под ледним покровом земље
Ђеца га јадна зову од жеље:
Милан ваша десна рука
Кукавица докле кука
529
Зар да ти земља ране извида Дан ми је сваки тежи и тежи

Зар да нам тата не дођеш нигда Туга и јад ми на срцу лежи
Отвори врата ледноме гробу Ал нека нада ко да ми вели;
Да видиш црну на нама робу, „И црно може да побијели"
Рањавом руком отри нам сузе
отац ПАВЛЕ
Тако ти крваве радничке блузе.
Кукањем бих црну пробудила земљу,
Ал тебе не могу па ти сине вељу:
СПОМЕН ЧЕСМА
„Да ми на сан дођеш тебе мајка моли
(С Превиш Шавник) Дати виђу рану дако ти преболи"
Да путниче видиш кад си доша мајка МИРУНА

Задужбину Томића Милоша
А споменик крвавога дана
Кад је пао против Талијана МИЋО ВАРАЈИЋ
На Пљевљима страшнога земана, 1953 — 197б
Брат му Мираш син Томића Жарка техиичар
Кога нагна брацка љубав јака
Диже ови стубац каменити Дивне главе црногорске
На Луњевац извор љековити Доша бјеше тек из водске
За Милошев спомен вјековити. Љепшег сина и. унука
Нема да би камен пука
И пострада у Платије
РАНКО П. ЂУРОВИЋ
Са пет друга бираније
1964 — 1975
Ту донешен ка из рата
VI осмол.етке
Из Морачког сломоврата
Као под тмурним облаком дасам И ту су му црне кости
Ка црни Гавран без тебе јасам Угашене будућности
530
Озрнићи код Никшића

НЕВЕНА КОЗИНА — Цетиње
1958 — 1963
МИЛОВАН БЕЗМАРЕВИЋ Ово је споменик нашијег јада
1950—1964 Наше Невене нашега нада
Ово је гробница нашега брака
Овђе ми је закопата
Ми смо несретни Отац и Мајка
Кућа моја ископата
Од кад нам наше чедо настрада
Мој Милоња син јединак
Ми се топимо у мору јада,
У њ'га мајка наду имах
Она нам бјеше живот и очи
Ал дијете злу невјешто
Зато јој данас на овој плочи
Те од струје дирну нешто
Пишемо живу ријеч и слику
Сагоре га живи пламен
Нашој Невени нашем јединку
Би му мајци у дом камен
Јединци су лоше среће отац ДАНИЛО
Ту Вран често долијеће,
Ђе је танко ту се кида ЛАЗАР БЕЧИЋ
Мене свитат неће нигда 1938 — 1977
Куд остави црну мајку
Да ти чамим у залатку Трошно му тело овђе одмара
Нит да живим нит умирем Из Зете земље Бечић Лазара
У што очи да упирем Који је у саобраћају страда
У крш ови из далека Тамо код древног Париза града
Ђе и мене земља чека, "Удовица му остаде млада
Да ме мртву жеља мине Међу два сина као два града
Црне мајке црни сине Рођаци, браћа и сестре миле
МАЈКА АНЂЕЛИЈА Осташе без брата без горске виле
роћ. ЛАКЕТИЋ У овој земљи — земљи горштака
531
Загрлиће га Отац и Мајка Дигоше му спомен ови

А ови мрамор што вреди блага А Милеви мајка Ката
Подигоше му ђеца и љуба драга
Да му у свијет знаду потомци ПОНАРИ У Зети
Да су Словени и Црногорци Једног дана изненада
И Црна Гора да им је мајка, Вран загракта с Балшин Града
Да су потомци славних јунака Јер умрије тога дана
И да би вијек вијеку каза Каварића Милијана
Да су ту кости: Бечића Лаза И овђе јој младос труне
1978 Требјешки Но с чим мајка да се куне?
Кад немају друге среће
Случај на планини ЛОЛИ Престајати кукат неће
Дан бијели изгубише
Овђее двоје чобанчади Да ли ће им свитат више?
Погибоше од стријеле
Та безгрешна ћеца бјеху
Обадвоје из Бијеле
БРАЋА ПЕРОВИЋИ
Т бијаше Сретен Зорић СЛАВКО РАДЕНКО
И Милева Шћепановић 1940 — 1969 1953 — 1969
Пјешивци
Па нек прича у земане
Ови овђе мрамор камен Ко наљеже нека сврати
Ђе невину ђецу поби "Нека види и запамти
Из стихије живи пламен, Полом браће Перовића
На опасност те подсјећа
Те Радисав и Радосав
Погибоше овђе оба
Из љубави спрема брата
У најљепше своје доба
У њихова кола тешка
532
Подвуче се страшна грешка Судбино црна несреће мајко

Али срећа кад откаже Како нас за срце уједе вако
Снага љуцка не помаже, Зашто нас тугом у црно зави
Свуд комади од аута Без Жељка сина те нас остави?
Лижијаху испод пута Прикупи снагу ђетињу слабу
И делије два ђетића Загрли свога Ђеда и Бабу
Милосава Перовића, На њино крило дако оздравиш
Поломјене кости њине И нама црну поздрав оправиш.
Леже пред Храм Бороњине
НИКШИЋ
ВЕЉКО СТАНКОВИЋ
БУДИМИР (БУДО)ЂУРЂИЋ
1933 — 1977
1925 — 1977
Вељко Станков Станковићу под Дурмитором
Љуцки сине и кућићу Волио је дружељубље
Пред кућом ти крви влака Волио је кола лака
А у кући црна чавка Да се пење на планине
Самохрана твоја мајка Ближе муња и облака,
Која дневи ноћи кука И погибе возећи се

Тога јада и јаука На вратима древне Тузле
Нит синова нит унука Где судбина и несрећа
Замрсише своје узле,
Под барјаком црне боје
Плачом пере ране твоје.. И овђе му младост труне
У Понору земље црне
ЖЕЉКО ЗЕЈАК Ал варница једна оста
Да се ватра не истрне?..
1969 — 1973
533
РАДОШ (ВУКО) ЂУРЂИЋ Но прекрши закон рада

1958 —1977 Те мој црни син настрада
студент технике
И на ову страшну мину
под Дурмитором
Миливоје мој погину
Овђе је сахрањен -Вуко Ђурђић отац ВУКОТА
Од старине Дробњак и кућић
Њему се мдаду срећа оглуши
Тамо ђе сиње Море пјенуши
И ту је донешен с Јадранског мора
Кремештак љути из Дурмитора,
И та је срушена његова младост
Цијелог овог племена жалост
А за све јаде стрица му Ника
Који га за сина узе јединка..
На споменику
МИЛИВОЈА БУЛАТОВИЋА
1924 — 1966 у Штитову
Ту ђе ови мрамор стоји
Ту вјекују јади моји
Због непажње и кривице
Некаквога незналице
Који овђе мину стави
Па ни каза нит објави
534
ЗАБЕЛЕЖИО Р. Б. ТРЕБЈЕШКИ
(Пјесме других аутора)
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Забележио Р.Б.Требјешки
БЛАЖО ШЋЕПАНОВИЋ
Капетан-ађутант пограничног одсјека

бивше Југославије погинуо под Солуном
1941. године 27. маја.
Тужи га сестра Јелена У Блажову памет бистру,

У његову сабљу бритку,
и десницу руку хитру,
Ја бих јадна јадовала, Да се неће упуштити,
Но нит могу, нит умијем, Да га морске рибе једу!
Нит кукати много смијем, Но ћу питат Блажа мога,
Због остатка сиротиње, Јел ти Војин казат мога,
И у роду и у дому! За Јагоша и за Бранка,
Кад изгубих Блажа брата, Кукала ви у дом мајка,
Сад другога свјетског рата Ђеца ти се поскитала,
У њемачке руке доспје А љуба се преудала,
Пред крваву варош Скопје, Прекукала,
И Шваба га интернира, Али сам се наљутила,
С пет стотина официра! Ја на Ружу сестру моју
Тамо негдје код Солуна, Што ме саму оставила,
Била их лађа пуна, Да јој сама браћу жалим
Тад нагази брод на мину, На ђецу се не окреће
Ту ми Блажо мој погину, Већ су јој се поскитала,
Та је земља предалеко, Од немила до недрага,
А море је предубоко, Ал кад бише браћа знали
Па му сестра доћ не може, Како сестра брата жали,
Али јадна наду имам, И како је срце боли,
536
И како им ђецу воли, Да загрлим да пољубим,

Но ћу свијест да изгубим!
А да момци што несташе,
Па ђевера Милована У Бијелу село наше,
Што на Пљевља оног дана, Све момака бираника,
Ђе се море просу крви, Него кажу да је гријех
Он погибе зором први, Да поменем редом свијех
И ту паде и остаде, Ка комшије и ка браћу,
Но како ти нам не паде, Па ћу шућет, ада штаћу!?
Да ће тебе браћа тражит, Па у моју домовину,
А да ће те сестре жалит, Шта их неста и погину?
И да ће те Бећо звати, Од те мале породице
Мајци очи искапати, Нема ми их осморице
Но ћу Блага замолити, Изгибоше и осташе,
Нећеш ли се наклонити, Куће им се ископаше,
Да ми видиш ђецу моју, Није Саво вјеровао,
Није једно или двоје Да је нама Рада жао,
Но шесторо ђеце моје, Не знам зашто и због чега
Па ми јави Благо брате, Да нам није жао њега,
Оправи ми парче карте, То је био људска слика,
Јел' се Трајко оженио? Као да је књаза Мирка!
Јел' се мајке ужелио, Па како ме ране боле!
Јели сестре разудао, И крв братска на врх Лоле,
На Бору је мене жао! Ђе ми уби, дивља хајка,
Брзо ли ме заборави Мога брата од ујака,
Те се мајци још не јави Мјесто ране да превију
Да је барем на сан виђу,
Зачешљам јој косу риђу,
537
Свога брата да прибију

Окле мржња би толика
Да прибију рањеника,
Свога брата племеника,
Не би нико да га спаси,
Него тај се дом угаси.
Прибиљежио Р. Б. Требјешки
538
ОСВЕТА КЉАЈИЋА БЕЋИРА
(Требјешанина)
Чета ми се подигнула мала, Је ли мајка родила јунака,

Окле но се и прије дизала Мушкијем га опасала пасом,
Од Љевишта гњезда хајдучкога, Јуначкијем подвикнула гласом.
Мала чета, петнајест момака, Мила сека брата одгојила,
Све јунака за боја крвава, На чистоме дјевојачком крилу,
Који може стићи и утећи, И у чету ову оправила,
И рањена унијети друга, Да је добар шићар запазио,
Голим рукам сабљи кидисати, Што би ово друштво задобило".
На запету пушку ударити. Кад је Рада друштво разумјело,
Пред четом су двије харамбаше, Све је друштво ником поникнуло,
Да ти обје по имену кажем: И у црну земљу погледало,
Прво ти је Бајагићу Шундо, Неки броји пуца низ доламу,
Оно друго Бећировић Раде. Неки гледа у појас оружје,
Љућих гуја на крајину нема, Неки гледа како расте трава,
Ни већијех турских крвопија. Како трава расте на завојке.
У планину сјела, починула. Кано дојке у младе ђевојке,
Чета мала на Јаворје дође, Но не гледа Шундо Бајагићу,
Ко је гладан, љеба заложио, Него Раду међу очи црне,
Ко је јунак, ради о оружју, Па му Шундо вако одговара:
Но не ради Бећировић Раде, ,,Јесте мајка родила јунака,
Него Раде бесједити зађе: А сестрица брата одгојила,
,,Браћо моја, петнајест ускока, Ја сам добар шићар запазио,
Тамо доље води Буковици,
539
Да је поша Ибричићу Вазло, Докле му се даде погледати

Отиша је на Језера равна, Он угледа огањ ватру живу
Да он куии ситну трговину. Кад се Шундо ближе примакнуо
Но знаш Раде срамота те била, Ал код ватре Потураковићу,
Кад ти Турци баба погубише, Око, њега петнајес момака,
Твога баба Кљајића Бећира, Кад га виће Шундо Бајагићу,
Посјече га Ибричићу Вазло, Руке шире у лице се љубе
Јесил' каил осветити баба? Мијешају брке и солуфе,
Кад га зачу Бећировић Раде, Па када се дивно поздравише,
Онда скочи на ноге лагане, Тад Јакову Шундо проговара:
И овако јунак говорио: ,,О Јакове мио побратиме,
,,А на ноге, ако бога знате, Дај да наше друштво смијешамо,
Да идемо води Буковици, Да чекамо Вазла од Никшића,
Да чекамо Ибричића Вазла Кад то зачу Потураковићу,
Нећул' мога осветити баба" Одма Јаков на ноге скочио,
Отоле се чета подигнула, Они своје друштво смијешаше,
Ето чета у Тушину сиде, Ту је чета ноћцу коначила.
Сву Тушину здраво прегазише, Шундо рано бјеше уранио,
Ватише се воде Буковице, Па он гледа води Буковици,
Буковицу здраво прегазише, Докле му се даде погдедати,
Ватише се Ивице планине, Док угледа Ибричића Вазла,
Док дођоше на једну пољану, На гаврана коња од мегдана,
Туи' бијел данак оставио И за њима петстотин овнова,
А мркла их ноћца прихватила, Ћерају их несретњи Дробњаци,
И ту чета конак учинила. Кад га виђе Шундо Бајагићу,
Сви поспаше ка да су поклани, Он се натраг у дружину врну,
Ал не спава Бајагићу Шундо Па Дружини Шундо бесједио:
Већ он стражу чува од Турака
540
,,Браћо моја тридесет ускока, Долећеше до два Поповића,

Ево иде Вазло на гаврану, Једно Сава а друго Алекса,
Запаните око друма пута, Опи вичу Бећнровић Рада:
Оћемо га овђе причекати, ,,Ђе си Раде, ђе те не имаде,
Ма се немој који преварити, Да турчину посијечеш главу,
Немој прије пушку истурити, Да осветиш мила баба свога?"
Док не чује мога џефердара, Док долеће Бећировић Раде,
Ил' шешану Потураковића, Сабљом ману н десницом руком,
Да га љута не уједе гуја, Вазлу скиде с два рамена главу,
Тако рекли, па се послушали, Узеше му рухо и оружје,
Западоше око друма пута, Не хтјеше му узети еспапа,
Док ево ти Вазла н оваца, Јер су овце Петровића књаза,
Но се једно момче намјерило, Послаше их на Цетиње књазу,
По пмену Поповић Лазаре, Само Раде освети Бећира,
У момчету срце заиграло, Да му бабо није неосвећен,
(Момче младо ал' суманитасто) Оћ ускоци весела им мајка,
Па опали пушку прекоморку, Они су се тако научили,
Спусти пушку не остала пуста, За крст часни и за отаубину,
Не погоди Ибричића Вазла, Вазда лити крвцу на мегдану
Но под њиме вранца од мегдана,
Спрцаше се један на другога, У Дубровнику 1907. Из збирке Р. Шуковић —
Тад ускочке пушке запуцаше, Вујачић Бр. 16 1908. Босанска вила страна
И убише од Никшића Вазла. 252/253
Загнаше се крвави ускоци, Матица Српска, Нови Сад
С голим Ножем у десници руци, преписао Бранислав В. Јакић
Ко ће први уграбити главу, студент
Ма најпрви Потурак Јакове, дне 22. марта 1973.
Да Турчину посијече главу. У Н. Саду.
541
ВУЛЕ БАТРИЋЕВИЋ - НЕНЕЗИЋ
Питао сам нагоркиње Виле Коју скиде у шанцу крвнику

,,О Богави сестре моје миле Висок момак као бојно копље
Ви нијесте ка остале жене Преко паса тањи од конопље
Би ли нешто знале казат мене Дуга врата а бијела лица
Ђе погибе да нијесте-чуле Тек га мало тргла наусница,
Из Бијеле Батрићевић Вуле? Црн му перчин пао на рамена
Кад је чуо за буну сељачку А два ока два жива пламена,
Отиша је у чету јуначку Још у Вула момачке делије
Као некад Сењанин Тадија Око паса љуте фишеклије,
Момче младо али Сератлија, Мрко му се чело понавило
Пушку узе оде у акцију А на глави ноја тића крило
За велику словенску нацију. А кроз перје петокрака блиста
Ево доба по године паса То највеће звање комуниста
Ниђе Вула ни од њега гласа То је симбол силе пролетерске
Ви газите грдна разбоишта, У њој драги камен са Сутјеске,
Били зањ га знале казат ишта? Нањ га токе не бијагу тешке
Онда рече Јелисавка Вила: Но зелена чоха из Инглешке,
,Ја сам с Вулем посестрима била Што носаху у рату јунаци
Познајем га мојега ми вида, А на ноге сељачки опанци
Већ га мајка гледат неће нигда, Притежени на танке кајише
Згодан бјеше ка бијела вила Онда бомбе уз прси навише,
Лак на ноге ка Оро на крила Крагујевка петнајес комата
Љуту бреду носи на ремику А срчајли дурбин око врата
542
Заиста му небијаше мана Да за братом свијест не изгубе

Да је био Леке капетана. Ту је отац и браћа Вулова
Гледала сам с Јадике планине На гробу му изрезали сдова:
Кад је Вуле хтио да погине, „Ко те уби у поноћној тмуши
Хад је стигла код Берана града То о њему и његовој души
Црногорска четврта бригада Те се више не надамо Вулу
У Полмљу на Лиму ријеци Да нам бане с оружјем на кулу
Сретоше се наши и Нијемцм Док се виле у пештере крију
Ту провреше од крви потоци Докле вуци по горама вију
Гину Швабе гину Црногорци, Докле овце по планини пасу
Треће ноћи у привидној борби Докле расте пшеница на класу
Соко Вуле грдне ране доби Кад излиста осјечена грана
Од прси му не бијаше ништа Доћи ће нам Вуле са мегдана".
Без грдније рана и зрништа Крсто БЕЋИРОВИЋ
И тада је ноћ казала дану
Да је Вуле пао на мегдану
Прича ми је соко сива тица
Да је тада код села Полица
Напио се крви од јунака
Батрићевић Вула из Дробњака
Виле су му кости пренијеле
Сахраниле крај воде Бијеле,
Ђе су стари копати јунаци
Још Илири Грци и Дробњаци
Ту да му је ближе кукат мајци
Да му знаду браћа и рођаци
Ђе су Вулу посмртни остаци,
Да му сестре ледни мрамор љубе
543
НАШИ ВЛАДАРИ ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ
Велики Жупан Властимир 820 — 845

Велики Жупан Захарије 900 — 924
Велики Жупан Мутимир 891 — 945
Велики Жупан Петар 892 — 917
Велики Жупан Павле 917—920
Велики Жупан Часлав 932 — 960
Велики Жупан Стеван Војислав 1017—1051
Велики Жупан Стеван Немања 1169—1196
Краљ Стеван Првовјенчани 1196 — 1227
Краљ Стеван Радослав 1227 — 1233
Краљ Стеван Владислав 1234—1242
Краљ Стеван Урош Први велики 1242 — 1276
Краљ Стеван Драгутин 1276 — 1281
Краљ Стеван Урош Други Милутин 1282 — 1322
Цар Стеван Душан Силни 1331 — 1355
Цар Урош 1355—1371
Краљ Стеван Урош Трећи Дечански 1322—1331
Кнез Лазар 1372 — 1389
Деспот Стеван Лазаревић 1389—1427
Деспот Ђурађ Бранковић 1427 — 1456
Црнојевићи до 1499
Владике из разних племена до 1696
Владика Данило 1696
544
Владика Сава 1735—1781

I Шћепан мали 1767 — 1773
Св, Петар Петровић Његош 1782—1830
ПетарДруги Петровић Његош 1830-1851
Кнез Данило Петровић Његош 1853 — 1860
Кљаз Никола Петровмћ 1861 — 1916
Вожд Карађорђе 1804 — 1813
Милош Обреновић 1839 — 1858 — 1886
Кнез Михаило Обреновић 1839—1842
Кнез Александар Карађорђевић 1842 — 1858
Кнез Милан Обреновић. 1839
Кнез Милан Обреновић 1868—1889
Кнез Алекасандар Обреновић 1889—1903
Петар Први Карађорђевић 1903—1921
Кнез Александар Карађорђевић 1921 — 1934
545
НАША ШКОЛА
Бивши Црногорски двор У Никшићу
У овој је школи нашој

Стекло знање масе ђака, Ту пред овом школом стоје
А она је некад била, Три велика славна лика,
Двор силнога Цар јунака! Три велика учитеља,
Три велика поборника.
Ту је некад Кнез Никола,
Црногорска писа кола, Зато ова школа није,
Ту су с њиме вино пили Као што су школе друге,
Витезови с Вучјег Дола! Но споменик једне земље
И крваве борбе дуге!
Из ове је школе наше,
Излећело јато ђака, Љубинка Бећировић
Све сивије соколова уч. V раз. Осмолетке
Витезова и јунака!
Сви су пали за слободу,
Као људи и јунаци,
И част нам је што су они
Ове школе били ћаци!
Овај симбол више врата,
Из прошлости Црногорске,
О старој нам слави прича'
И представља кланце горске!
546
МИЛОВАН БЕЋИРОВИЋ
од старине — Требјешанин
(погинуо на Пљевљима као добровољац
против римских освајача) 1. XII 1941. г.
Тужи му сестра Анђелија трагајући Јосиф Божов из Дробњака,

за њим О њему ми причад стаде,
За велике каза јаде.
Миловане сунце моје, „Немој сестро питат зањ'га,
Кад је дошло друштво твоје, Да је има триста снага,
Са Пљеваља крвавије, Кудије је био поша
Тебе с њима било није, Жив с бојишта не би доша,
Нити су нам могли рећи, Кад смо били на централи
Ђе ми оста брат болећи! Ђе су многи борци пали,
Јер то није, ка отприје, Ту сам био близу њега,
Сад у брату, брата није У крви га виђох свега,
А не кума и комшије! Кроз ту кишу од олова,
Те ја пођох да те тражим Не би крила соколова,
Све војнике сретах гредом, Изнијети перје могла,
И свакога питах редом: А камо ли људска нога,
„Браћо моја се бојишта, И зато ти кажем с тога
Знате ли ми казат ишта? Ту коме је бог помога,
За Милаша, брата мога, Те на зрно не налеће,
Што никога нема свога, Он мријети никад неће,
Да би зањга казат знао, Но се сестро натраг враћи,
Ђе је оста, ђе је пао"? Те му кажи оцу браћи,
Један јунак од јунака Ни кости му неће наћи!
547
Но Милашу жељо моја, Не знам ништа куд се ђеде,

Да ми оста змија твоја, Када ми га мрак изједе.
Ја бих змију подизала,
С њом у Лолу издизала,
На катуне клете твоје, прибиљежио Р. Б. Требјешки
Рад хајтера змије моје,
Но да ти је Миле виђет
Колиба ти затворена
А торина оборена,
Ни оваца ни чактара.
Ни братскога чувадара!
А сад брате Миловане
Непричам ти грдне ране
Вуле ми је тамо поша
Знаш ли је ли Петра наша,
И нашега Миливоја
Па те моли сестра твоја
Ти ми моме Вулу кажи
И Манојла да потражи
Те их скупи око себе
Но ја брате молим тебе
Призовте ми мога Вула
Е сам јадна јаде чула
Да ми неће никад више
Ни да дође ни да пише!
Но ми моме Вулу кажи
Да га црна мајка тражи,
548
ИСТОРИЈА ТУРСКОГ ЦАРСТВА
Родословна таблица турских Султана.

(године означују кад је ко и ступио на престо)
— 1 Осман I 1299. — 2. Син Османов Оркан 1326.

— 3. Син Орканов Мурат I,1360. — 4. Син Муратов Бајазит I. 1389.
— 5. Син Бајазитов Мохамед I, 1402. — 6. Син Мохамедов, Мурат II, 1421.
— 7 Син Муратов, Мохамед П, 1451. — 8. Син Мохамедов, Бајазит II, 1481.
— 9. Син Бајазитов, Селим I, 1512. — 10. Син Селимов, Сулејман I, 1520.
— 11. Син Сулејманов, Селим II, 1566. — 12. син Селимов, Мурат Ш, 1574.
— 13. Син Муратов, Мухамед III, 1595, — 14. Амед I, 1603
— 15 Мустафа I, 1617. — (2) 1622. — 16. Осман II, 1618. — 17. Мурат IV, 1623.
— 18 Ибрахим, 1640. — 19. Мохамед IV 1648. — 20. Сулејман II, 1687.
— 21. Ахмед II, 1691. — 22. Мустафа II, 1695. — 23 Ахмед III, 1703.
— 24. Махмуд I, 1730 — 25. Осман III, 1754. — 26. Мустафа III 1757
— 27. Абд-ул-Хамид I, 1773. — 28. Селим III, 1789. — 29. Мустафа IV, 1807.
— 30. Махмуд II, 1808. — 31. Абд-ул-Меџид 1839. — 32. Абд-ул-Азис 1861.
— 33. Мурат V, 1876. — 34. Абд-ул-Хамид II, 1876.
ЛЕН ПУЛА
549
ЖИВОТ БЕЗ ЖИВОТА
(Пјесникова аутобиографија)
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Живот без живота
СТАРОСТ ЈЕ ЧУДО
Свакога је живога исана И данас га крију од сватова

На рођењу судба записана Јадна старца голије гњатова
Орочен је код свакога вијек Што је рањен доша са Мојковца
Мимо то му не помаже лијек, И стиде се од таквога оца.,
У животу и љуцкој слабосги Његовијех јада и старости
Нема ништа теже од старости Да им неби замјерили гости
Добар чоек кад доживи дане Скрајнули су старца ђе не треба
Да га на ред туће шћери хране, Да им углед неби поколеба,
Јадно ли је виђети чоека Нек се нико не зарече живи
Што је свога цијелог вијека, Да таквијех јада не доживи,
Све сједио ђе сједају људи И велике муке и неволе,
А сад сједи ђе се перу суди. Ко остара што се не закоље
Понеки је доживио друже Многи би се на то да ријеши
Да кумпијер за главњама струже, Но не може душу да гријеши
Старост га је ухватила за врат Да оставља након себе ману
Те постао од чоека пањат, Да га људи коре у земану .. .
Ал му опет синови завиде
Ђе је среће те напријед иде, ОРО који много живи љета
А неки се родитела стиде И вије се између планета
Ето докле ништавило иде Свих пернатих животиња што је
Једноме се удава унука Признају га и њега се боје,
И син га је за кревет завука Цареви се са њима поносе
Он је проша толико ратова И лик његов на крунама носе
Па га старос до тога доведе
551
С Кокошкама зиму да проведе,

И да с њима из корита једе
Он који је у скорој младости
Вата Змије и глода им кости
И доживи Вране да га кљују
А не старца ђеца да не пљују
Мудар старац сам се себе стиди
Нагрђену младост када види
Себе куне мртвијем завиди
И не може себе да опрости
У младооти што ствара глупости
И како је мушку своју снагу
Просипао и давао врагу,.
Старост није болест приљепчива
Ал јест грдна и неизљечива
Од ње нико извида се није
Од кад Сунце Васиону грије
552
ЖИВОТ БЕЗ ЖИВОТА
("Плач Јеремијин")
Ја бих пјева уз гусле полако, Три сам страшна преживио рата,

Ал' ко плаче није пјеват лако, Трљало ме свашта преко врата!
Још ме гусле храбре и соколе, Сто сам пута у сну залелека,
Но ме грдно братске ране боле, И на срцу сваке јаде пека.
Што им ниђе не нађох лијека, Ка дијете од петнаест љета,
Но боловат морам довијека. С хајдуцима по гори авета,
Ђе је главу оставио младу, Док сам запа у крвничке руке,
У Пљевљима у Таслиџи граду; Те мучише мене и хајдуке;
Умријет ћу прежалит га нећу, Живијех се намучио мука,
Јер је лакше свијет умирити, У пивару Јанковога Вука,
Него братске ране замирити. О коњскоме месу и о репи,
Па су моја малаксала плућа, А јеле ме змије и акрепи!
Немам више мушкога прегнућа. У Бедем се Никшићки распада
Стари су се дани избројили, И у Крај сам Богданов запада,
А сваки ме јади освојили; У Бечке сам казамате лежа -
Немаштина и инокоштина, Из логора њемачкије бјежа,
Сиротиња и сиромаштина, Низ велику маџарску равницу,
И зли људи - Бог нека им суди! Три пут хватат на Руску границу.
Презиру ме кад се молим Богу, И заточен у града Ледена,
Не вјерују да живјет не могу! Те радио у фабрици креча,
Из главе сам зубе погубио, И тада сам о Светоме Саву,
А шесторо ђеце изгубио. Препливао ријеку Сазову,
Како живим сам ме Бог убио; Да утечем и да спасим главу.
553
Кроз шуме сам Аустријске бјежа, Али с мене нико није страда,
Са звјеркама под пећине лежа Нит' заплака нити је закука,
И ноћива на стабла букова, Нити црну кошуљу обука.
Међу јата горскије вукова. Велике сам муке подносио,
Живио сам у Сигмунд Хербергу, Тешко бреме страдања носио,
Ђе робови савезнички бјегу, Клео сам се троном идеала —
Ту нас Шваба у жицу загради, И ту ми је мајка закукала.
Те изгибе од зиме и глади - И тада сам ка изгубљен био,
Седамдесет хиљада и више, Од браће се по горама крио!
Ту јуначке кости оставише, Распада се у подземној тмуши,
Жив из тога бездана изађох, Али ми се небо не оглуши,
И опет се на слободу нађох Бог ме сами спаси од крвника,
Да се борим за уједињење, Од комшије, од солољебника-
Те крвавих дрвље и камење Али људи од пера и знања,
И грдније допануо рана, Пошље страшне борбе и поклања.
На Крнову пољу од мегдана. Пустише ме на слободу жива,
Па умало не изгубих главу. Од прилике — ни права ни крива!
У тврдоме кланцу Лупоглаву. Сад у ову домовину нову,
После био несрећан у браку. Још ме браћа издајником зову.
Без имања на туђу сокаку! Ал' кунем се чим се људн куну
Склањао се од људске пакости. И гробова ђе ми стари труну -
И страда сам у дане младости, Од Требјесе до града Одесе,
Без искуства и од наивности, Да нијесам за свога живота
Што не знадох за људске слабости. Прут сломио из туђега плота.
И падао у многе глупости, И куда сам земљом пролазио,
Робовао код девет владара, Сто сам пута на смрт долазио,
Хранио се с куке од кантара! Ал' сам вазда гледа и пазио,
И живио од зноја и рада, Те нијесам ни мрава згазио,
554
Али свашта рекох и претекох! Већ ни пјевам, нит стихове стварам.

Нит' сам чије сироче заплака, Ал' с гуслама себе разговарам;
Нит' на душу душманина мака, Но смрт ће ме с њима раставити,
Нити у зло нечије притака; Онда ћу их сину оставити,
Али имам осталије мана, Нек прелазе из руке у руку,
Више но је у годину дана. Деветоме моме праунуку
Зато Богу одговор ћу дати,
Па нека ми грешна душа пати.
Највише сам себе гријешио,
И узлове туђе дријешио,
Па ко ми је за то река: "Хвала"
Те сад жваћем трске идеала!
Без имања и осигурања,
Без пензије и без инвалиде,
Ал' то живи не оће да виде,
Па ни мртви неће да ме чују,
Ал' ми исто често поручују,
Да у њино пређем предузеће,
Ни тамо ми боље бити неће;
Јер је лакше превалити бријег,
Но најмањи заборавит гријех,
И остадох по некој судбини
Као суво дрво у планини!
Остах сваком вјетру на помету,
И свачијој вољи на измету -
Уклањам се с пута и дјетету.
Шесет љета код државе мајке,
Не зарадих на ноге опанке.
555
Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Рјечник
РЈЕЧНИК
У изради овог Рјечника коришћене су следеће скраћенице:
аор. — аорист: ар. — арапски; ауг. — аугментатив; безл. — безлично; в. — види: в. и — види и:
војн. — војно, војнички; ген. — генитив; гл. — глагол; грч. — грчки; дем. — деминутив; ж. — женски род;
зб. — збирно; изр. — израз: имперф. — имперфекат: итал. — италијански; једн. — једнина; л. — лице;
лат. — латински; м. — мушки род; мађ. — мађарски; млет. — млетачки; мн. — множина; мусл. — муслимански;
непром. — непромјењив: несвр. — несвршени глагол: НП. — народна поезија, њем. — њемачки;
пеј. — пејоративно; пјесн. — пјеснички; предл. — предлог; прид. — придјев; прил. — прилог; ред. — редуковано;
реч. — речца; рус. — руски; с. — средњи род; свр. — свршени глагол; тур. — турски, турцизам; уп. — упитно;
фиг. —фигуративно; франц. — француски.
А
абер, — а м. (тур. haber) глас, вијест, слутња. — На све стране абер се разнесе — Кад Милошу такав
абер дође — Само абер злогласнога врана абердар. — ара м. оружје чија пуцњава износи глас, вијест, даје
(х)абер. — Па опали пушке абердаре. В. абер.
аветиња, — е ж. лакомислена, глупа особа; будала, лудак. — Шта мислите турске аветиње,/ Да ви нама
отмете Цетиње — Што не ћути аветиња стара — Ђе су људе клале аветиње
агалар, — ара м. (тур. аgаlаr, мн. од аgа) богат човјек; нижи мусл. племић. — То не бјегу Турци агалари
агарјански, — а, -о који се односи на Агарјане; невјернички, турски. — Поломише силу агарјанску
556
акнути, — нем свр. нагло, силовито кренути: јурнути. — Акну чета Бана Нока — С војском акну уз долину
Зете
акча, — е ж. ситна турска пара. — Те не даду акче са имања
алавија, — е ж. ( тал. аllа via, на пут, управо) ненадна срећа. — Може бити нека алавија
алај - барјак. — а м. свечана застава. — Алај - барјак на двор поставио — У чијој се руци некад / Српски
алај - барјак вија
аламанка, — е ж. врста њемачке сабље. — Још прикити аламанку криву
алуга, — е ж. густа шума. — Залуд лава у алузи хвалит
амо, — прил. овамо. — И дан седми да се вратиш амо
ар, — а м. (тур. аr. стид) 1. срамота. стид. — Ар му бјеше послушати жену 2. част, понос. — Да се прође
јунаштва и ара
арија, — е ж. зрак, поднебље, клима. — Ни арије куда људи иду
армада, — е ж армија, оружана сила уопште. — У то прође војска и армада
Б
бакрачлија, — е ж узенгија стремен. — Да ти звекну празне бакрачлије В. и звекну(ти)
балчак. — а м. (тур. balcak) држак у хладног оружја (сабље, јатагана. мача и сл.). — Тако Никац пише про
балчака, / Слова шара врхом од ханџара
баљемез, — а м. (тур. balymez-topu) старински топ. — Туку руски баљемези — Стоји тутањ с мора
баљемеза
банути, — нем свр. изненада доћи, одједном се појавити. — Кад бануше дробњачки сердари — Док
бануше уморни сељаци
бастати, — баста несвр. (тал. bastare, бити довољан) бити способан (за нешто). — Баста њему воду
пребродити
батли, — прид. непром. (тур. bahtli) срећан. — Ала батли потурице
безданица, — е ж. дубока јама. провалија (која се не може измјерити).— До Коњица и до безданице — А
вранови око безданице
безиксаник, — ика м. особа без .људсковине. нечовјек. — Безиксаник и отпадник божји
557
берат, — ата м. (тур. berat) султанов указ, наредба. — Прочита је хиљаде берата
бесуђе, — а с. безвлашће, безакоње. — А навика на бесуђе — Утопљено у бесуђе
биринџи, — прид. непром. (тур. birinci, први) одабран, првокласан. — Све биринџи војска са Балкана
благосиљати, — осиљам несвр. молити се за нечији спас: давати некоме благослов. — Па га стаде
благосиљат кнеже
бобија, — е ж. гола узвишења, неравни предјели уопште. — И носи је у пусте бобије В. и дивоклетије.
богобитник, — а м. немоћан. неспособан човјек (физички и духовно), богаљ. — Од крвника. од
богобитника
борија, — е ж. (тур. boru. трска) труба. — Ал још војна не јечи борија
брека, — е ж. вика, галама уз пријетњу. — Камо сила и његова брека
бровинг, — а м. (по имену америчког конструктора Browning-a) врста пиштоља. — И сам себе уби из
бровинга
буљук, — а м. (тур. boluk) стадо оваца. — Издизали са триста буљука
бурунтија, — е ж. (тур. buyrultu) порука. писмо. — Кад Турцима бурунтија оде
В
вакат, — вакта м. (тур. vakit) (одређено) вријеме. — У најтежем вакту и земану — Кад им вакат од здизања
није
вањела, — е ж. (итал. flanella) џемпер, пуловер, — До тјела му од риса вањела
вапор, — а м. (млет vapore) брод. — Кад ће вапор из Француске доћи
визир. — ира м. (франц. visiere) мушица, нишан. — Нит ће с вама Црногорци мира / Без про пушке или про
визира
вилајет, — а м. (тур. vilayet) област којом је управљао валија. провинција: свијет, народ. — Шта радите,
дивљи вилајете
витлејемски. — а, о који се односи на Витлејем (мјесто у Јордану у коме се по хришћанском учењу родио
Исус Христос); страдалнички, мученички. — Јер ће ове витлејемске ноћи / Црногорци на Голготу поћи
вјешт, — а, о који запажа, примјећује; у изр. не чинити се бити незаинтересован. — Албанија не чини се
вјешта
558
влака, — е ж. траг. — Свуд крваве остадоше влаке

врат, — у изр. сломити уништити, упропастити. — Те ће правда врат сломити сили
Г
гадара, — е ж. (тур. gaddare) старинска сабља са обостраним сјечивом. — За ханџаре, копља и гадаре
галатити, — им несвр. (тур. galat. грешка) прљати. загађивати. фиг. узимати част срамотити. — Да
онакву Црногорку, / У харему не галате
гараза. — е ж. (тур. garaz.) непријатељство. мржња, свађа. — У гарази са Ћесаром није В. и пизма.
гасеровац, — овца м. врста пиштоља. — Шест Калића убио је / Из љутога гасеровца
глоба, — е ж. порез, намет. дажбина. — Да продаду и змију у трну, / Не би глобу подмирили црну
грамата, — е ж. (рус. грамота) повеља. диплома. — Петар правду и руску грамату — Баци руске лажи и
грамате
грана, — е ж. у изр. доћи на (...) доспјети у (тежак) положај, стање. — И на те је гране доша / Да погине
од Његоша
грдило, — а с. несрећа, зло. погибија. — Узимат га нећеш без грдила
гредом, — прил. успутно, узгред. — Марко иде, а све пије гредом
грљупи. — у мн. усни отвор, чељуст, гротло. — Ђе вуцима паде у грљупи — Шћаше поћи у грљупи вуку
гром, — у изр. грома не чути — погинути. — Пушке су га погодиле двије / По сред срца, грома чуо није
гудура, — е ж. (мађ. gugyor) врлетна дубодолина, каменита вртача, увала. — Не знам крша ни гудуру
твоју
гуђети, — им несвр. 1. одавати звук (о гуслама), гуслати. — Што Вућића зваху да им гуди 2. фиг.
мислити, планирати. — Неће бити како султан гуди
гутати, — ам несвр. пјесн. ред. гуткати, говоркати, причати. — Е се нешто за Косово гута
559
Д
дава. — с ж. (тур. dava) давија. тужба, оптужба. — Кад је царе разумио даву — И сад на њга иду даве
дева. — е (тур. deve) камила у изр. ~ разбучена кожа (од стомака). — Гдје у деви лежи разбученој
девлет. — а м (тур. devlet) цар, владар — Па вас молим честити девлете— Ама Турци шта би од девлета
декик, — ика м (тур, dakika) минут — Све то сврши за пола декика
денија. — с. мн. бденија, ноћна служба у православној цркви уочи великих празника. — Три мјесеца денија
се држе — Над њим звона јече, држе се денија
дервишина. — е м. пеј. од дервиш (тур. dervis, сиромах) старац. изнемогао човјек уопште. — Шутка Иван
стару дервишину
диван, — ана м. (тур. divan) разговор: састанак. — На дивану мудри дипломата — Диван чини витез и
племићу
дивоклетија, — е ж. врлетан, неприступачан предио. — Ове горе и дивоклетије В. и бобија.
дин, — дина м. вјера (исламска). — Зајсто ћу му у дин угазити — Борили се против дина
дин-душман(ин) — м. (тур. din+dusman) љути непријатељ. — Боже мили, дину душманина
доакати, — ам свр. доскочити коме, савладати коги. — Зар то нашој сили да доака
довурљати се. — ам се свр. догмизати, домиљети, довући се. — Довурља се змија из језера
доглавити, — доглавим свр. договорити, разумјети се. — Можетели с њима доглавити
додити, — (од: доходити) додим, несвр. долазити. — Доде ли вам цареви забити — И незвани у сватове
доде
дозлојадити, — ојадим свр. постати неподношљив, досадити. — Докле вама једном дозлојади, / Балкан
крене очи да вам вади
долама, — е ж. (тур. dolama) горњи капут обично од чохе, дуг до испод кољена. — Добре токе и нову
доламу
драго, — прил. у изр. ~ ми је тако ми је воља. — Драго му је, није стио
дрвенице, — ица ж. мн. дрвени склоп самара. — Угледали коњске дрвенице
дуњалук, — а м. (тур. dunyalik) одређени крај, предио. — Ево иду низ дуњалук Турци
560
Ђ
ђаво, — у изр. ђаволи се жене — дешавају се страхоте, невоље. — Мого би се ђаво оженити / И раји се
крава отелити — Вјетар дува, жене се ђаволи — у изр. по ђаволу отићи — несрећно завршити, пропасти. — Те
све наше по ђаволу оде
ђеисија. — е ж. (тур. giysi) у НП свечано одијело, одјећа. — Он обуче турску ђеисију — Лице гребе, ђеисију
буца — Црногорска ђеисија стара
ђетел, — а м. дјетлић, фиг. глас. — Ђетел Бајов по њој ће да пуца
ђорда, — е ж. ћорда, сабља — Сви падоше под замахом твоје ђорде
Е
евлад, — ада м. (тур. еvlat) пород, потомство. — Што немаше од срца евлада
ела, — речца за изношење молбе кроз благу заповест . — Ела Бошко, ела .моје благо
ескадрон. — она м. (франц. escadron) војна јединица у коњици. — И коњички иду ескадрони
ефта, — е, ж. (тур. hafta) недеља дана, седмица. — Кроз три ефте Ченгић да га срете
З
забит, — а м. (тур. zabit) турски војни и админ. старјешина. — Доде ли вам цареви забити
завардати, — ам свр. почети препирку, посвађати се. — На вечери како завардаше
завргнути, — см свр. узети, забацити. — Завргоше пушке с чивилука
завући. — учем свр. склонити. сакрити. — Све то Вуче за Голеш завуче — Побићу их и неђе завући
561
загуђети. — им. свр. 1. загуслати — Да не слуша кад Србин загуди 2. фнг. огласити се. — Ал' чекајте док
вам Рус загуди
зазор. — а м, осјећање кривице, стид, нелагодност. — А од бога зазор и срамота
зајсто, — прил. заиста . — Зајсто ћу му у дин угазити
закрвомутити, — омутим свр. до крви завадити, закрвити. — Зло уради и закрвомути
закрочити, — закрочим свр. опкорачити коња, појахати. — Онда Милош закрочи Ждралина
залога, — е- ж. а. ствари од вриједности (накит оружје). — С њих залоге оволике свући б. вриједност,
богатство (опште). — У ту јаму што боли свакога, бачена је велика залога
зановетати, — оветам несвр. бесмислено причати, наклапати, блебетати. — Види попа како зановета,
/ Страх га нешто и савјес' га смета
заранци, — заранака м. мн. касно после подне: вријеме уочи предвечерја. — У заранке једног дана —
Танкој кули стаса у заранке
заскакати. — заскачем несвр. залазити за леђа, опкољавати. — Заскаче те пуковник Шпидлере
затарати, — ам свр. пјесн. заташкати; забашурити. — Ови ђаво да затара, / Да Његошу пушка дође / И
тај ијед да га прође
затуцати, — ам несвр. жустро клети, проклињати ударајући каменом у камен. — Црногорце у камен
затуца
званица, — е м. и ж. позвани гост (на славу, свадбу и сл). — Па не смијем као издајица, / Више бити
кнежева званица
звек, — у изр. радити о звеку изазивати скандал, несрећу. — Сад је доша да ради о звеку / Кад је Турска
у највишем јеку
звекну(ти), — празна бакрачлија. не. узјахати коња: погинути. — Да ти звекну празне бакрачлије В. п
бакрачлија.
зданије, — а здање, грађевина. — Но зданије од двадесет ока
здизати, — жем несвр. силазити са стоком у јесен са планине (катуна) у село; у изр. ~ некоме планинке
отјерати некога са катуна. — Здизали им под бедем планинке, / Кад им вакат од здизања није
зевак, — а м. з(иј)евање; фиг. одмор. — Цар немаше зевка ни узура
земан, —ана м. (тур. zeman) вријеме, доба. — Добио је у земану — У најтежем вакту и земану
зенђил, — а, о. (тур. zengil) богат — Жижић Вула од зенђила Струга
зијевати. — ам. несвр. испуштати душу, умирати — На мукама како је зијева
562
И
издурати, — ам свр. издржати. поднијети. истријети. — Неће народ моћи издурати
измет, — а м. (тур. hizmet) корист услуга — Да учиниш измет цару своме — Да чините измет дину — И
свачијој вољи на измету
изметнути. — нем свр. опалити метак. — АЛ' у страху изметнуше пушке
изум, — а м. мишљење, савјет, одобрење. — Да тражимо изум од народа / И с Турцима заметнемо кавгу
ијед, — а м. јеткост љутина, бијес. — Па у томе великом иједу — И ијед да га прође
иксан, — ана м. (тур. insan) особа, чељаде. — Љепоте јој на иксану нема
инат, — ата м. (тур. inat) вика, препирка, галама. —А унутра да видиш ината; / Сви се царски узбунише
гости
индат, — ата м. (тур. imdat) подршка, помоћ. — И у вас се надамо индата — Турци индат очекују Од
Стамбола и Султана
инокоштина, — е ж оскудица у радној снази. — Немаштина и инокоштина / Сиротиња и сиромаштина
ископање, — а с. рђава особа, зло (равно смрти). — А брат може да буде несрећа, / Ископање и пропаст
највећа
исплакати. — чем свр. тешко добити, измолити. — Исплака је код рускога двора / Да му помоћ прими
Црна Гора
исплакати. — исплачем свр. а. изапрати, опрати (о води). — Ту још није исплакала киша, / Траг којим је
Свети Сава иша б. фиг. избрисати (о времену), заборавити. — Те вријеме не исплака /
Дух острошког пустињака
истрнути, — нем свр. угасити. — Ђе се зубља вјечита упали / Коју нико нема да истрне
563
Ј
јабана, — с ж. (тур, yabana) странци, туђ свијет. — Држављана дође и јабане
јајош. — јајоша м. а. црногорски добровољац у Херцеговачком устанку (1875-1876). — Ил' је Миљан
Васојевић доша. / Или Пеко са триста јајоша б. хајдук, одметник. — Неће мира с Турцима
јајоши, / Док отмемо села и вароши
јамар, — а м. убица који је своје жртве бацао у јаму. — Ал умаче крвави јамару — В. одјељак у овој књ:
Јаме у Црној Гори.
јатаган. — а м. (тур. yatagan) а. дуги криви нож: б. ханџар. — Сто сабаља. триста јатагана фиг. у изр.
оштрити пјесмом ~ инспирисати се, храбрири се пјесмом на бојеве. — Оштрио је пјесмом јатагане , / А
гуслама лијечио ране
јек. — а м. фиг. снага, моћ. — Кад је Турска у највишем јеку
јека. — е ж. јечање, хроптање. — Стоји цара на серџади јека
К
кабаре, — ж. мн. (тур. kabara, чавлић, ексерчић) украсне металне плочице на одјећи: в. токе — Свако има
токе ил' кабаре
каваз, — аза м. (тур. kavas) стражар, пратилац. тјелохранитељ — Серашћеру, царскоме кавазу
кадуна, — е ж. (тур. kadin) дама, домаћица (о Туркињи). — Стоји писка пашине кадуне. / Очи вади, а
владику куне
кајас, — а м. (тур. kayasa) ремен, кајиш (од оружја, узде и сл) — А руке му у кајасе свеза — Бритку сабљу
носи на кајасу
каница, — е ж. женски шарени. ткани појас: тканица. — И са жена бурме и канице
карамлук, — а м. (тур. karanlik) тмина, густ мрак. — Кроз олује и кроз карамлуке... Од намета и од
карамлука
564
карати, — (се), карам (се) несвр. љутити се, галамити, корити — Ал се Мекић преко свега кара И сад
Султан у џенету кара
кастиг, — а м. (итал. kastigo) брука, сримота. — Да се прича о томе кастигу За њин кастиг на Вучјему долу
кастигати, — ам свр. свирепо кизнити. — Кастигаћу попа Драговића
катил, — а м. (тур. katil) крвник, душманин. — И катила попа са Његуша — Тако мога остат није / Од катила
босанскије
качаница, — е ж. тешко приступачан, каменит кланац, клисура: утврђење. — У Морачу. тврду качаницу
— У Ругову, тврду качаницу
кесимача, — е ж. крава (овца или коза) дата под кесим, закуп. — И стотину крава кесимача
киван, — вна, -вно а. осветољубив, огорчен (на некога). — Кивни Турци на Милоша лете б. пјесн. опак,
крвав. — Све зборише о кивној освети
кисмет, — а м. (тур. kismet) удес, судњи час. — Зар грађани не видите, / Да је нама кисмет доша
китина, — е ж. снијег који се задржи на гранама дрвећа. — Напала је на гору китина — Покров му је са
горе китина
конат, — конта м. (тал. conto) у изр. остати од чиста ~ договорити се, споразумјети се. — Па те зову
да се састанете. / И од чиста конта останете
конкордат, — ата м. (лат. concordatum) уговор између папе и одређене државе о правима катол. цркве у
тој држави. — Због римскога конкордата
контати, — ам несвр. (тал. contare) а. рачунати. — И на добит толику контати б. сматрати, убрајати
(некога за нешто). — Њега као нашљедника конта
корвета, — е ;к. (лат. corbata) брзи ратни брод. — Па изађе краљу на корвету
коџобаша, — е м. (тур. kocabasi) старјешина, одабраник. — А пред њима Милош коџобаша.
крдисати, — ишем (аор. крдиса) (тур. kirmak) свр. уништити. упропастити, разбити. — Што крдиса србе
на Марицу — Латини му свате крдисаше — Крдиса му половину пука
кремењача, — е ж. врста пушке (на кремен). —Због пашине кремењаче
крупа, — е ж. град, туча. — Из облака тврда бије крупа
кудије, — прил. којим путем, којим правцем. — Кудије је до Мурата доша
кужина, — е ж. аугм. од куга. фиг. зараза. несрећа. — И учитељ њихов, звани Тито, / Што се као кужина
доскито
курталисати, — шем свр. (тур. kurtarmak, kurtalmak) спасити, избавити. — Барем војску да курталишемо
565
Л
лазаринка, — е ж. врста старинске, дуге, танке пушке; латинка — У некога дуга лазаринка
лакат. — кта м. стара мјера за дужину (од око 70 cm). — Укопата стотину лаката; / Без људскије руку и
алата
лани. — прил. прошле године, лане. — И да плате ка на Плочник лани
леденица, — е ж. кратка, сребром окована, старинска пушка. — Са запете двије леденице — Под мантије
пушке леденице
летрика, — е ж. (н. лат. elektricus) електрично осветљење. — Ту не горе лампе и летрике, / Но воштане
свијеће велике
лише, — предл. с ген. за изузимање: сем, осим, изузев. — Кука стара да не може више. / Нити лише Ђура
ни Станише
лубарда, — с ж. (исп. тал. bombarda) врста топа. — Лабанове дугачке лубарде, / По лепенцу касапницу
граде
лука, — е ж. плодна равница у долини (ријеке или потока). — Ово да су луке и читлуци
лучити се, — им се несвр. одвајати се, дијелити се; у изр с душом — умирати — Кад је почо с душом да
се лучи
Љ
љемезати — ам свр. ударати (штапом, љемезом), тући уопште. — Да их паша млати и љемеза
људождер — а м. крвопија убица. — Људождери убила вас рђа: / Какву правду земљом говористе, / Зашто
своју браћу помористе
566
М
мађiја. — ж мн. омама, превара. — Прими писмо Петровић Ђорђије. / Ал' то није писмо но мађије мађупац,
— пца м. (лат. manceps, најамник) јак момак, момчина. — Храни папаз хиљаду оваца. / А служи га
триста мађупаца
мазија, — с ж. челик, надо. — Од најљуће жежене мазије у изр. вадити из воде ~ вјеровати у немогуће.
— Вадио бих из воде мазију / Да доћ нећу никад у Азију
мамурити, — им несвр. (тур. mamur, уређен) уређивати, обрађивати (о имању). — Мамурио турске
поткућнице
мества, — ж. у мн. (тур. mest) танка кожна обућа без пета. — Навукао чизме сврх местава
мива, — е ж. (тур. mayva) воће, плодови уопште. — Свака мива за човјека жива
мимо, — у изр. ~ људи — (другачије у односу ни друге), посебно. — Ченгић раји про чибука суди / Јунак
богат зао мимо људи
милет, — а м. (тур. millet) народ, свијет. — Са колико силе и милета / Сваке вјере и сваке нације, / Бану на
нас из земље Франције
мирија. — е ж. (тур. miri) дажбина, порез. — Да не дате цареву мирију — Покупи ли цареву мирију
митра. — е ж. (грч. митра) епископска украшена капа која се носи за вријеме богослужења. — Златна митра
мироточивога— А на њему митра владичина
множество, — а с. мноштво. маса. — У бога се и правду надајмо / Да множество турско савладамо
мрчава, — е ж. густа, мрачна и тешко проходна шума, предио. — У мрчаве мојковачке пусте. / У подножје
планини Мучници
мучки, — прил. на превару; подмукло. — Мртва глава поглед има вучки; / Прича цару да је убјен мучки
мушир. — ира м (тур. musir) војвода, заповједник. — Омер паша са седам мушира / Ломну Црну Гору
опсадира
мушкетати. — ам свр. (према тал. moschetto, пушка на фитиљ) Убити мушкетом, устијелити. — Ко с'
усуди, душа му проклета. / Те витеза кријући мушкета
муштулук. — а м. (гур. mustuluk) добар глас, радосна вијест. — Муштулук, ти велики Падиша / Ево теби
Обилић Милоша — На муштулук Петровић Владици
567
Н
навалити, — навалим свр. фиг. приписати, рећи. додати некоме нешто —Нит Вук може ништавило
своје / Навалити на оружје моје
нагазити. — им свр. случајно или нежељно наићи на некога.нешто. — Кад на прву нагазише стражу
наганат. — нта м. врста револвера (по имену белгијског конструктора Нагана). — А за пас им два руска
наганта
нагон. — а м. нагоњење, тјерање, приморавање. — Ко год неће нагона му нема
назор, — прил. на снагу силом. — И пређоше назор и на силу
нам, — а м. глас, траг, углед. — Јер ту нема јунаштва ни нама
наопако, — прил. 1. како не треба, неваљало. — Наопако за сву Црну Гору 2. на леђа, натраг. — Свезаше
му наопако руке
напоклеку, — прил. настабилно. склоно паду (опасности и сл) фиг. склоно промјени. — Свачија је срећа
напоклеку
напремасе, — прил. према себи; на даљину. — Па он бабу напремасе кара
напречац, — прил. одједном, нагло, изненада. — Цар Симеун напречац умрије
нарав. — и ж. ћуд, карактер. — А нарави, вука да престрави
науснице, — прил. усмено. — Цар јој тако науснице каже
начин, — зб. а. укупна ратна опрема и оружје. — Без икакве спреме и начина — Ко ће узет' Пљевља без
начина б. услови (за живот) распоред. — Свему томе Ченгић начин ствара
небатлија. — е м несрећник. — Јунак силан. али небатлија — Ал' велики небатлија
неболеће, — прил. немилице, немилосрдно. — Колико га шину неболеће / На серџаду вас му дроб излеће
— Те се тако неболеће туку
несит, — а, -б незасит, прождрљив. — И прекиде неситу аждају
568
О
обестрегати, — ам свр. (без трага) уништити, упропастити. — Он је коња обестрега
обиједити, — им свр. оклеветати. — Што те Вуче мучки обиједи
обилат, — а, -о моћан, бројан. — Јел' његова сила обилата
обисти, — обидем свр. (о)пробати, окусит (о јелу). — Би људскога меса да обиду
објеручке. —прил. пуним срцем. искрено. — А гранчицу мира држа. / објеручке
обрст. — а м. (њем.oberst) обрстар, пуковник. — Генерали и обрсти
обршити, — им. свр. настрадати, несрећно завршити. — И свакиће тако да обрши — Како сила царева
обрши
обурван, — а, -о разрушен, срушен. — И бедеми турски обурвани
одврнути, — одврнем свр. одвратити. — Бог велики нека те одврне / Од завјере и замисли црне
одмолити, — одмолим, свр. молбом, молитвом добити (нешто,некога). — Кад Милица брата одмолила
ођело, — а с. одијело. — Нит оваквог ођела од злата
окле, — прил. одакле. — Окле су му ускочили стари — Но ви окле морачки хајдуци
оклопити, — оклопим фиг. ставити у оклоп, опколити са свих страна — И још јавља цијелој Европи / За
ту силу која га оклопи
око, — а фиг. окно; лук моста. — Но зданије на двадесет ока
окоп, — а м. опкоп, канал, ров. — Направили жице и окопе
окрњак, — рњка м. остатак поломљеног оружја, крњетак. — Ал' се бори и окрњке вуче
оладити, — им свр. фиг. убити. — Кад је Милош Цара оладио
оли. — уп, реч. хоћел ли. — Оли Бошко, миле очи моје
ономлани, — прил. претпрошле године, прије двије године. — Ономлани забо нож у леђа
омар, — ара м. шума. — А живјесмо ко вук у омару
омут. — а гомила. чопор. — Такав омут бијесније паса
опомињати, — ем несвр. сјећати се. спомињати. — И да туђи опомињем гријех
опрежина. — е ж. доњи дио стомака. — Да оружје јуначке тежине, / Носе жене поврх опрежине
ордија, — е ж. (тур. ordu) војска, маса. — А гледа иг сва српска ордија — Одмах јави у ордију кнезу
ордонас, — а м (франц. ordonnance) ордонанс, посилни. — Са својијех седам ордонаса
отале, — прил. одатле. — Отале се вратио владика
569
отелити, — се. свр. у изр. некоме се крава ~ поћи за руком, просрећити се. — Мого би се ђаво оженити
/ И раји се крава отелити
отоле, — в. отале. — Отоле се Вућић гуслар врну — Отоле је књигоноша поша — Ту је сердар и зове
отоле — Па отоле про Царева Лаза
отпагавати, — агавам несвр. тријети, издржавати: у изр. свачим ~ бити свега жељан, живјети у
оскудици. — Онај који свачим отпагава
оџак, — ака м. (тур. ocak) фиг. кућа; братство. — Дабогда те Ченгића одива / На оџаку не затекла жива; /
Те сад мора оџак Љубовића / Да подноси зулум Лакешића
П
падиша. — е м. (тур. padisah) турски цар. — Муштулук ти велики падиша
палац, — палца м. (итал. palazzo) палас, палата, дворац. — У Иванов палац на Ободу
палошина, — е ж. двосјекли мач. — То изрече палошина сину
памтиша, — е м. особа доброг памћења. — И питаше дробњачке памтише
панцијер, — а. м. (итал. panziera) ратнички оклоп, панцир. — За оклопе и за панцијере
пањкати, — ам несвр. оговарати, клеветати. — Мучки пањка Милоша витеза
папаз, — а м. снажан, јак човјек: силесија. — Храни папаз хиљаду оваца
пасати, — ам свр. проћи. минути (о времену). — Али скоро но мјесеца паса
пел, — н ж. педаљ: мали дио простора. — И пед наше не притиште земље
петрахил, — нља м. (грч.) епитрахиљ. (дио одјеће коју православни свештеници носе сприједа о врату
за вријеме вршења обреда. — И петрахиљ светитеља Саве
петстољетка, — е, ж. пет стотина година: фиг. петвјековна историја, — Него гусле. српска
петстољетка
низма, — е ж. (грч peisma) мржња. злоба. пакост. — Није знао шта је пизма и клевета
пиличник, — а м. нико. ниједан. — Пиличника жива не умаче
писати. — пишем несвр. озбиљно схватати. цијенити. — Војска силна али је не пиши / Старци дјеца.
голи као миши
планути. — ем свр. нагло поцрвењети (о лицу) — Плануше им лица од жалости
570
поган, — и ж. и м- (лат. paganus) неваљалац, нитков, нечовјек. — Привуче се поган из буџака

погански. — прил. на погани начин. неваљало, нељудски. — Поступате јадно и погански
погански. — а. -о који има особине погани, нечасан, неваљао, — Због његова рада поганскога— Ви сте
неког поганскога сина
подапети. — подапнем, затегнути (намјестити кожу на гусле) — Ископа га и кожом подапе
подина. — е у изр- као са ~ склизнути, брзо и лако пасти. — Одлеће му глава ко с подине / Погуби га
Југовић Војине
подинатити се, — инатим се свр- одговорити инатом, заинатити се. — Но се са мном подинати / Ал' ће
главом да је плати
помет. — а м- у изр- бити вјетру на ~ бити злу на удару. — Остах сваком вјетру на помету
понта. — е ж. (итал. punta) узвишење, видно мјесто уопште. — На високу пред Марсељем понту
попазити, — им свр. запамтити, испоштовати — Моје добро не шће попазити
посрнути. — посрнем свр. спотаћи се, клецнути (о коњу). — Кад му Ждралин паде и посрну
потурнути. — ем свр. запоставити, одбацити. — А стару је потурнуо мајку
потхарачити. — арачим – им, свр. наметнути харач, поробити — И да Црну Гору потхарачи
поуздање. — а с. вјера, сигурност. — У њих слабо поуздања има
поша. — е ж- повез око главе. марама в. чалма, турбан. — Каква му је око главе поша В. и турбан. чалма.
пређе, — прил. прије. раније — Што то нико није мога пређе
претијек, — а -м. пресретање — Про Санџака у претијек лете
призирати (се), — ем (се) несвр- привиђати, причињавати се — Братске ће се кости призирати
припучити, — им свр- ставити (намјестити) на нешто. — Поред њих је Шарца припучила
присмакати — исмачем несвр- јести помало смока (мрса) уз суву храну (хљеб). — Ђе се с хљебом ништа
не присмаче
притакнути. — итакнем несвр- фиг- допринијети нечијем лошем положају (при)додати нечијем злу и сл.
– Нит на душу, душманина мака / Нити у зло нечије притака
притући. — учем свр. дотући. усмртити. — Ко ће кога први да притуче
прло, — а с. окомито земљиште (без растиња) које се осипа — Но су ово прла и потоци
прокоп. — а м- ископано мјесто за темељ неке грађевине; фиг. кућни праг . — Без икога у кршном
прокопу
прочеље. — а с. чело стола: почасно мјесто. – Опет гуслар сједе у прочеље
прсимице, — прил. храбро. на јуриш, истуреним прсима — Хоће на град прсимице — Да дрскога нападача
/ Дочекају прсимице
571
пусат, — а м (тур.) пуна коњска опрема — И алата коња под пусатом
Р
разјагмити, — им свр. брзо заузети, уграбити, освојити. — Ђе му Срби војску разјагмише
рази, — прид. нелром. (тур. razi) вољан, расположен, рад. — Јесте ли нам Црногорци рази
размакнути, — размакнем свр. растргнути, раскомадати, убити. — На крвника јуре без опреза, / Да
размакну Милоша витеза
разминути се. — разминем се свр. проћи, завршити се —Али људи око Мине / Шћагу да се то размине —
То се без зла неће разминути
разредити, — разредим свр. распоредити, размјестити, разврстати. — Разреди се војска и господа—
Кнез разреди војске да се туку
разређивати, — еђујем несвр. пјесн. распоређивати. — По Косову војску разрећује
разурати се, — ам свр. уништити се, упропастити се (имовно). — Немојте се разурати. / У памет се
добро Турци
регимента, — е ж. (франц. regiment) војн. пук. — А њемачке силне регименте
реметли, — прид. непром. рахметли, покојни. — Од нашега реметли спахије
рогити се, — рогим се несвр. фиг. љутити се, жестити се. — Рим се роги и град Будимпешта
С
с(а), — предл. због. — Све је ово с вас двојице било — И велико царство изгубише / Све с неслоге и са
себичности
савардак, — ака м. колиба купастог облика од дугачких дебала. — На чечаре и на савардаке — У пећине
и у савардаке
саибија, — е м. (тур. sahib) господар, газда. — Не познаје саибију на се
салећети. — етим свр. напасти, устремити се на некога. — Салећеше војводу Милана
самокрес, — а м. врста пиштоља. — На самокрес турио десницу
572
саргија. — с ж. (тур. sargi, завој, платно.) прекривка седла. — Сијева му сабља из саргија
својштина, — е ж. рођаштво, својатање. — Та својштина наша пропала се
сврнути, — сврнем свр. одвојити. скинути, згулити (о месу). — Онда сврну од угича плеће
сеиз, — а м. коњушар. — Ченгић викну на сеизе
секати се, — ам се несвр. борити се, препирати се. — Секаше се два мјесеца пуна
селам, — ама м. (тур. selam) поздрав. — Што им турски селам назва није — Не назива алећи селама
сератлија. — е м. (тур) серхатлија тј. крајишник, гриничар: јунак на гласу. — Ђе би нашла сератлије таке
серашћер. — а м. (тур. serasker) главни командант: силник, моћник. — Напарави се царев серашћере
Серашћеру, царскоме кавазу
сердарити, — ердарим несвр. бити главни, газдовати. — Овуда би сердарили Турци
сигурати. — ам свр. припремити. спремити. — Није лако харач сигурати
синџирлија, — ж. у мн. повезана пушчана пуњења. — Убише га синџирлије — А у њима зрна синџирлије
сирак, — ака м. сироче, сиротан . — На Алију, мојега сирака
сјазити се, — азим се свр. скупити се, окупити се (о људима). — Цијела се престоница сјази
скиптар, — тра м. (грч.) украшена владарска палица, жезло. — Скиптар носи адмирале Прица
сконтати, — ам свр. фиг. срачунати, повезати, смислити. — Све то Милош кад наједном сконта — Виђе
Турчин паметно не сконта
скоровечерњак, — а м. одскорашњи богаташ, скоростек, скоројевић. — Од Турчина скоровечерњака
скучити, — им свр. фиг. савити, снизити; умањити. — И да славу Лазареву скучи
случити се. — им свр. догодити се, десити се. — Но да видиш шта ће да се случи
снебивати се. — ебивам се несвр. срамити се, стидјети се. — А он да се снебива кроз Млетке
сокак, — ака м. фиг. пролаз, пут. — Сокак брже, османлије Турци
солољебник, — а м. онај са којим се једе со и хљеб, пријатељ. — Петар браћу и солољебнике
софра, — е ж. свечана трпеза: ручак. — И ено га у дно софре доље
спор, — а, -о дуготрајан; дуговјек. — Но нијесу такви људи спори
спрема, — е- ж. опрема. — Без икакве спреме и начина
спрштити, — им свр. фиг. уништити, убити. — Чело мршти, Новицу да спршти
спучити, — им свр. отићи (обично далеко). — Неће Ускок да се турчи, / На Цетиње право спучи
стег. — а м. застава, барјак. — Стег носаше спрема главе своје
стима, — е ж. чашћење, част. — То је стари адет и навика / Прва људска стима и одлика
стрв, — а м. и ж. фиг. траг, помен. — Ал' Бауку ниђе стрва
стрвати, — ам свр. пјесн. уништити, сатријети. — Који стрва главу Асан-бега
573
стрж, — а (бот. Quercus sessiliflora) врста храста. — Окапала на стржево коље

стрн, — и ж. стрниште, стрњика. — На откосе ил' на стрну
струга, — е. ж. врата на тору: тор. — Ни за стругом мала ни наваке у изр. пресушити ~ уништити
некоме мужну стоку (овце). — И пресуши тридес' струга отворити ~ отјерати.
плијенити овце. — Отварали струге и авлије
сурвати се, — ам се свр. фиг. пасти: нестати. — Кад се сурва црногорски престо
сурљати се, — ам свр. скотрљати се. стропоштати се. — Сурљају се змије око пута
сустопице, — прил. у стопу, у корак. — Залуд иша сустопице, / Поред Мирка и Новице
Т
тавленик, — ика м. коњ из тавле (штале), шталски коњ,. — Док ево ти хата тавленика
таин, — а (тур. tayin) (војничка) храна. — Нема нико таин да добачи
талија, — е ж. в. талик. — Љубовића послужи талија
талик, — а м. срећа. — Или талик земље наше
таркати, — аркам несвр. подстицати да боље гори (о ватри) фиг. отпочети ватру из оружја, паљбу. — Кад
им стану таркати бадњаке
тевтисати, — ем свр. насилно умирити. поробити. — Те похитај Дробњак те тевтиши
теменисати. — ишем несвр. покоравати се. клањати. клечати. — Да га сретну, да му теменишу
терћија, — е ж. теркија: коњаников прибор (покровац, кабаница и сл.). — А примрзле гаће од терћије В. и
саргија.
тефтер, — а м. (грч. diftura, тур. defter) биљежница. књига; попис — Тако Турци у тефтеру држе... — Тако
њима на тефтеру пише... — Ил га више у тефтер не пиши — Причешћују војске без тефтера
токе, — тока мн. металне плочице које су се носиле на грудима као украс и заштита. — Добре токе и нову
доламу — С Осман-паше жива токе свука В. и кабаре.
тревити се, — им се затећи се (на одрећеном мјесту). — Тревио се бјеше код Москова
трсити. — им свр. фиг. склонити, отрести, одбацити; у изр. ~ ђавола с врата завршити, свршити (са
неким). — Па те послах да их згазиш / И ђаволе трсим с врата
тумол, — а, -о таман, мутан, тмол, тмаст. — Ноћ бијаше мрачна тумола
574
турбан. — ана м. повез око главе и феса. — И ја носим турбан око главе В. и поша, чалма.
Ћ
ћаба. — е ж светилиште. — Ту је српска подигнута ћаба
ћеман, — ана м. (тур. kemal) младост. пуна снага. — Да су мени браћа на ћеману
ћемер, — а м. мушки појас са преградама за новац. — И натури блага у ћемере
ћенар, — ара м. (тур. kenar) врста танког платна. — По кошуљи од танка ћенара
ћосати се, — ам с; спрдати се. ругати се. — Сва ће Босна томе да се ћоса — Ћосаше се Милошу и
Марку
ћулаф, — афа м. (тур. kulah) турска капа: у изр. одлетио изгубио главу, погинуо. — Многоме је ћулаф
одлетио
ћурак, — рка м. (тур. kurk) огртач постављен крзном, кожух. — А зелени ћурак пригрнуо
У
уврћети, — тим свр. у изр. ~ у уши — убиједити, увјерити (у нешто). — Кад Његошу доушнци / Уврћеше
то у уши
угич, — а м. ован предводник. — Онда сврну са угича плеће
угонетати, — онећем свр. добро предвидјети, потрефити. — Али паша није угонета
угрезнути, — ем свр. фиг. случајно наићи, набасати. — Док угрезну у љуту засједу
угрентати. — ам, свр. смјело, на ризик ући, загазити — У планине пусте угренташе
удробити, — у изр. у много ~ лакомо поступити покушати немогуће. — У много је био удробио / Те је
своју главу искобио
уже, — ета с. стара мјера за дужину (око 12 м) — Пред амбисом од дванаест ужа
575
уза, — узла м. узао, (мртви) чвор; у изр. завезати узао — направити преступ, показати самовољу. —
Па ви какав завезасте уза / Кад узесте Боку од Француза
узбунити се. — узбуним се свр. узнемирити се, ускомешати се. — Сви се царски узбунише гости
Узица, — е и;. комад конопа. ужета: у изр. спустити се на узицу ~ повјеровати. — Ђе Милоша нађе и
Вујицу, / Да се њима спустиш на узицу
узочас, — прил. наопако, на несрећу. — А узочас испрошена била
узур, — ура м. безбрижност, мир. — Цар немаше зевка ни узура
узурлија, — е м. готован (обично кад се дохвати снаге) помамник, силник. — Такве су ти турске узурлије
уклињати се, уклињам се, — несвр. послужити за уклињ, бруку, срамоту. — Могла би се срећа
излињати, / И с твојом се свадбом уклињати
улак, — ака м. гласоноша, писмоноша. — И пише ми Турчин по улаку
ункаш, — а м. (тур. onkas) седло — А нешто му виси о ункашу — Са сломљеном сабљом о ункашу
уплекати, — ам (итал. implicarsi) свр. I. утиснути, угурати. — Да кнежеве у народ уплекам II.. ~ се силом
се умијешати у неки посао. — Уплеко се те везире лаже
учитлучити, — им свр. претворити у читлук. поробити. — И да Црну Гору учитлучи В. читлук.
Ф
фис, — а м. (алб. fis) сој. кољено. — Какве женске и каквога фиса
ферман, — ана м. султанова наредба. указ. — И носимо царева фермана — Кад је наша земља под
ферманом
Х
ханџар. — ара м. врста ножа (савијен и у корицама). — За ханџаре. копља и гадаре — Док ханџара стаде
звека В. и црносапац.
576
хар. — ара м. ахар, двор. — Па се хвале на 'хар Мушовића
Ц
цвијељати, — цвијељам несвр. растуживати, жалостити. — Да цвијеља самохране мајке — Пишеш
мегдан и цвијељаш мајку
црносапац, — пца м. врста ножа, в. ханџар. — Међу њима црносапац / Вас од срме и мазије — Да ту траку
пресијече / Рамовића црносапац
Ч
чавленик, — ика м. (само у НП) пут којим иду потковани коњи. — Стаде тутањ друма чавленика
чаисати, — ишем свр. дисати, живјети. — Е не могу више чаисати
чалма, — с ж. платно које се обавија око главе, феса. — А замота око главе чалму В. и поша, шурбан.
чамати, — ам несвр. каснити. — Славе Васкрс који чамат неће
чамити, — им несвр. живјети у чами. мртвилу, осами. — Ђе Брђани чаме и Ускоци
чевренисати, — енишем несвр. (и чеврмисати) фиг. заклонити, добро намјестити; — Чеврениса у
заливу лађе
чикати, — ам несвр. изазивати — Он ме чика и ја имам вољу
читлук, — а м. (тур. ciflik) беговско, богато. добро имање. — Ово да су луке и читлуци В. и учитлучити.
чечар. — ара м. закржљала шума. — На чечаре и на савардаке
577
Џ
џенет, — а м. (тур.) рај. — Гусле узе. а отрије сузе. / Кад запјева на оном свијету / Чак су Турци чули у
џенету
џида, — с ж. а. држач. барјака. — Сломи му се на Граховцу џида б. барјак, застава. — У намету стоји џида
црна
џулуса, — е ж. свађа, невоља — Ал' јој мајка не да без џулусе
Ш
шешана, — е ж. врста старинске пушке (са шест спиралних жлијебова на унутрашњем зиду цијеви). — У
руци му шешана запета
шизма, — е ж. (грч.) неслога. раскол. — Да међу нас нема мржње,/ нити шизме
шинути, — нем свр. снажно ударити. — Колико га шину неболеће — И једном га буздованом шину
шћаг, — 1. л. једн. имперф. гл. „шћети" хоћах.— Шћагу ову турску крвопију / Да сахране у Аја Софију
578
Напомена уз Рјечник:
Ово није; као што се види, само попис непознатих ријечи са њиховим одговарајућим еквивалентима у савременом
српском језику, већ уједно, и коментар појединих Бећировићевих стихова настао сагледавањем значења ријечи, израза и
реченица. Начин рјечничке израде се наметнуо као потреба аналитичког приступа овом веома богатом, и прије свега, веома
разноврсном поетско-лексичком благу. Показао се, методолошки, неопходним поступак да овај рјечник урадимо у складу са
основним лексикографским захтјевима. Наиме, за праћење свих нијанси значења у контекстуалној равни пјесме, нужно је
свакој ријечи прићи засебно из угла њене фонетске структуре. Даље, значење ријечи мора се сагледавата у односу на друге
ријечи у оквиру стиха и пјесме као цјелине, не изостављајући ни сродне тематске кругове на нивоу књиге. Тако је, и због тога
је, свака ријеч дата у фонетској дескрипцији ( изговорни опис, бар што се акцента тиче). мада је недостатак аутографа
(оригиналног рукописа) онемогућио приређиваче и аутора овог рјечника да. свуда и на сваком мјесту. испоштују
изворност пјесникове ријечи.
Иза одреднице (ријечи која се објашњава) слиједи њена граматичка дефиниција. затим семантичка одгонетка
(значењски дио дефиниције) и. на крају. илустрација као потврда. у одговарајућим стиховима. Синоними (истозначне
реченице) су повезани упућеницом в. и (види и). а хомоними (истозвучне. а разнозначне ријечи) су раздвојени семантичким
(значењским) дијелом дефиниције. Списак коришћених скраћеница је дат на почетку рјечника. Чини нам се да овако знатно
припомажемо читаоцу да спозна све оне основне .значењске нијансе у ткиву саме пјесме и да може. што успјешније,
ишчита(ва)ти ову поезију. Овдје, прије свега. мислимо на млађу генерацију читалаца која — са већином архаизама
(застарјелих ријечи). оријентализама (ријечи које су се задржа(ва)ле у српском лексичком фонду преко турских
освајања)као и са већином ријечи из војно-ратничке терминологије и локалних говора - није упозната. За правилно
разумијевање свих ових, неријетко и испреплетених лексичких кругова, неопходно је консултовати адекватне, мада често и
недоступне, рјечнике и енциклопедије. Сматрамо да ће на том (читалачком) путу овај рјечник послужити као корисна
пречица. Будућим проучаваоцима Бећировићева стиха много ће помоћи темељније сагледавање пјесникових лексичких
свјетова који могу, можда и најмјеродавније, помоћи у разоткривању тајне о пјесниковој, уз незнатне станке, веома успјешно
оствареној рими.
И на крају, да закључимо. Овај рјечник је само искорак у тумачењу Бећировићева стиха. Тумачења би требало тек да
отпочну. Истина, о неким стиховима се не може рјечничком формом у потпуности ни проговорити. То остављамо (на аманет)
будућим истраживачима Бећировићева пјесничког опуса. Наравно, то остаје и као неписана обавеза приређивачима ове
књиге за неко будуће критичко издање. А ко „неће – како рече; сам пјесник - нагона му нема".
Михаило Шћепановић
579

Radovan Becirovic Trebjeski-Stabljike Srpstva

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Radovan Becirovic Trebjeski-Stabljike Srpstva

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

СТАБЉИКЕ СРПСТВА –

Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки Садржај

11 ПРКОСНИК ИСКУШЕЊУ ВРЕМЕНА – МАНИФЕСТ

( I ) СРБИНОВО РАЈ - ДРВО ЖИВОТА

( II ) СТАБЉИКЕ СРПСТВА - БЕСМРТНИЦИ

( III ) КРУНИСАЊЕ ПРОШЛОСТИ

67 КОСОВСКА БИТКА 1389. ГОД

145 ЧОБАНСКО ГРОБЉЕ НА ПЛАНИНИ МОКРОЈ У ШЕКУЛАРУ

201 ГОРСКИ ПРЕСТО

240 ПЕТРОВАРАДИНСКА АЖДАЈА

289 ВИТЕШКА СХВАТАЊА

336 ПОГИБИЈА ПЕТРА КРШИКАПЕ

( VI ) КЉУЧИ ЗЕМАЉСКОГА РАЈА

401 СТАРЕ ЦРНОГОРКЕ

( VII ) ОТВАРАЊЕ НЕБЕСА

426 СВЕТ ПРОРОК ИЛИЈА

445 ПЛАЧ ВИЛЕ РАВИЈОЈЛЕ

474 КУПА ВИНА

IX ТРАГ ЂАВОЉЕГ СЈЕМЕНА

497 КРВАВА ВЕЧЕРА

( X ) БЕСАНЕ НОЋИ – ГРОБОСЛОВИЈАДА

536 БЛАЖО ШЋЕПАНОВИЋ

544 НАШИ ВЛАДАРИ ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ

( XII ) ЖИВОТ БЕЗ ЖИВОТА

551 СТАРОСТ ЈЕ ЧУДО

ПРКОСНИК ИСКУШЕЊУ ВРЕМЕНА

(или пјеснички манифест Радована Бећировића Требјешког)

Ето куд се удаљих од боја

То изрече, гадарију скиде,

Или Острог Црногорци бране?

Све пролази села и паланке.

Кад краљеве понијеше кости

То је вранац Александра краља.

Сваки бјеше господскога лица,

Ми имамо адет од старина

Ђе се жице зубима сијеку,

Муке наше свијету кажите,

Па зар трпи понос Црне Горе

Твоје горе и стијене тврде.

Царска глава у крви се дими,

Кад је Србин највише стрепио,

Манастири и свето гудало —

У суботу око неко доба

Тај крст пуних десетак стољећа,

То је српског рода дика:

По његовој благој молби.

Сузе рони и Богу се моли,

Веома увјерљиво и реалистично, помоћу сугестивних слика и поређења, дочарана је духовна и

За то му је лице као зора,

Па нареди Петровић владика:

Нит је има копља нити буздована,

Нит' јуначке токе да му прси красе.

Побјего је од славе и лажи

Служио си истини и правди,

Молитвом и постом заслужи код Бога,

Страшно нешто силом украшено,

Велике сам муке подносио,

Никшић-Београд Будимир Алексић

Када гусле преко крила ставим И нацију јаку и велику,

Негдје Србин сакривен у гори Историја Старога завјета,

И кад оте крила љутом змају. Латини му свате крдисаше.

За ханџаре, копља и гадаре,

Кроз вјекове и мрачна столећа,

Али им је остало у крви,