свет

српске рукописне књиге

(ХII–ХVII век)

The World of Serbian ManuScripTS

(12Th–17Th cenTurieS)
 ГА Л Е Р И Ј А С Р П С К Е А К А Д Е М И Ј Е Н А У К А И У М Е Т Н О С Т И
G A L L E R Y O F T H E S E R B I A N A C A D E M Y O F S C I E N C E S A N D A RT S
137
 The World of
Serbian Manuscripts
(12th–17th centuries)

Belgr ade 2016

 свет
српске рукописне књиге
(ХII–ХVII век)

Б ео г ра д 2 0 1 6
Публикацију издаје Publisher
СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ Serbian Academy of Sciences and Arts
Уредници Editorial Board
Душан Оташевић Dušan Otašević
Зоран Ракић Zoran Rakić
Ирена Шпадијер Irena Špadijer
Аутори Authors
Зоран Ракић Zoran Rakić
Ирена Шпадијер Irena Špadijer
Татјана Суботин-Голубовић Tatjana Subotin-Golubović
Милена Давидовић Milena Davidović
Ђорђе Бубало Đorđe Bubalo
Владан Тријић Vladan Trijić
Миланка Убипарип Milanka Ubiparip
Јована Станојловић Jovana Stanojlović
Катарина Мано-Зиси Katarina Mano-Zisi
Милош П. Живковић (1989) Miloš P. Živković (1989)
Милош П. Живковић (1984) Miloš P. Živković (1984)
Мила Гајић Mila Gajić
Марина Бунарџић Marina Bunardžić
Делфина Рајић Delfina Rajić
Рецензенти Reviewers
Миодраг Марковић Miodrag Marković
Светлана Томин Svetlana Tomin
Графички дизајн и техничко уређење Graphic Design and Prepress
Мирослав Лазић Miroslav Lazić
Преводиоци на енглески језик Translators
Марина Адамовић Marina Adamović
Иван Делач Ivan Delač
Веселин Костић Veselin Kostić
Зорица Савић-Ненадовић Zorica Savić-Nenadović
Ксенија Тодоровић Ksenija Todorović
Милица Шевкушић Milica Ševkušić
Лектор Copy Editor (Serbian)
Ивана Игњатовић Ivana Ignjatović
Порекло илустрација Photographs
Задужбина Светог манастира Хиландара Foundation of the Holy Monastery Hilandar
Одељење за археографију НБС Archeographical Department of NLS
Одељење за заштиту, конзервацију и рестаурацију НБС Department of Protection, Conservation and Restoration of NLS
Музеј Српске православне цркве Museum of Serbian Orthodox Church
Библиотека Српске патријаршије Library of the Serbian Orthodox Patriarchate
Петер Крајнц Peter Krajnc
Владимир Џамић Vladimir Džamić
Мирослав Лазић Miroslav Lazić
Фото-документација Зорана Ракића Photodocumentation of Zoran Rakić
Штампа Print
Планета принт, Београд Planeta print, Belgrade
Тираж Print run
1000 1000
ISBN 978-86-7025-695-8 ISBN 978-86-7025-695-8

Изложбу приређује Exhibition by

ГАЛЕРИЈА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ Gallery of the Serbian Academy of Scienses and Arts
Аутори изложбе Authors of the Exhibition
Зоран Ракић Zoran Rakić
Ирена Шпадијер Irena Špadijer
Стручни сарадници Coordinators
Срђан Пириватрић Srđan Pirivatrić
Рада Маљковић Rada Maljković
Јелена Межински Миловановић Jelena Mežinski Milovanović
Дизајн изложбе Visual Identity and Design of the Exhibition
Озарија Марковић Лашић Ozarija Marković Lašić
Конзервација и рестаурација Conservation
Одељење за заштиту, конзервацију и рестаурацију National Library of Serbia
Народне библиотеке Србије Department for Protection, Conservation and Restoration
Техничка реализација Tehnical Realisation
Горан Виторовић Goran Vitorović
Милан Јазић Milan Jazić
Стојан Предовић Stojan Predović
Саша Рендић Saša Rendić
Изложба се приређује поводом
23. међународног конгреса византијских студија,
који се одржава у Београду од 22. до 27. августа 2016.

The exhibition is organized on the occasion

of the 23rd International Congress of Byzantine Studies,
which is taking place in Belgrade, 22–27. August 2016
 СА ДРЖА Ј / CONTENTS

Смиља Марјановић-Душанић
„Радионице молитве“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
Smilja Marjanović-Dušanić
“Powerhouses of Prayer”. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

Ђорђе Бубало
писменост у средњовековној српској земљи. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
Đorđe Bubalo
Literacy in medieval Serbia. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35

Милена Давидовић
Српски скрипторији од xii до xvii века. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49
Milena Davidović
Serbian Scriptoria – Twelfth to Seventeenth Century. . . . . . . . . . . . . . . 69

Татјана Суботин-Голубовић
Литургијски рукописи. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89
Tatjana Subotin-Golubović
Liturgical Manuscripts . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109

Ирена Шпадијер
Стара српска књижевност и средњовековно рукописно наслеђе. . . . . . . . 131
Irena Špadijer
Old Serbian Literature and Its Mediaeval Manuscript Heritage. . . . . . . . . 153

Зоран Ракић
Сликани украс српских рукописних књига од xii до xvii века . . . . . . . . . . 175
Zoran Rakić
Illumination of the Serbian Manuscripts from 12th to the 17th Centuries. . . . 209

Каталог . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 233
Скраћенице чешће навођене литературе у каталошком делу. . . . . . . . . . . 437
catalogue. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 439
List of illustrations. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 451
Реч аутора. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 457
Ирена Шпадијер
СТАРА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ И СРЕДЊОВЕКОВНО
РУКОПИСНО НАСЛЕЂЕ

Стару српску књижевност могли бисмо – да се послужимо размишљањима Жака Ле

Гофа о дугом, врло дугом средњем веку1 – назвати феноменом дугог трајања, који поетич-
ком, језичком и тематском јединственошћу сеже све до почетка ХVIII столећа.
Реч је о стваралаштву које припада источноправославном цивилизацијском кругу
(Slavia Orthodoxa) и чије се границе доста јасно могу хронолошки одредити (XII–XVIII
век). Своје основе оно има у старословенској књижевности X и XI века и особеној ли-
терарној традицији Дукље. Књижна делатност Зете и Хума, чији врхунац представља
Мирослављево јеванђеље (осамдесете године XII века, кат. бр. 1), као и Рашке, која се
огледа у Вукановом јеванђељу (око 1202), јесте непосредан контекст сазревања нацио-
налног језичког израза – српске редакције старословенског језика (српскословенски је-
зик) и ћирилског (ћириличког) писма. Три одлучујућа чиниоца‚ по Ђорђу Трифунови-
ћу‚ одређују суштину настанка и постојања ове књижевности: православна вера‚ трај-
но духовно зрачење Византије и српскословенски језик.2 Златно доба те литературе је-
сте XIII–XV век, а њен крај долази са сменом српскословенског књижевног језика ру-
скословенским у XVIII столећу.3
Немањићи‚ пре свих Стефан Немања (потоњи монах Симеон), као оснивач српске др-
жаве, и Сава‚ као утемељитељ Српске цркве (али и први српски писац)‚ тематски уокви-
рују ову књижевност. Свети Симеон постаје први књижевни лик‚ одмах за њим и све-
ти Сава (њима је посвећено и највише књижевних дела), а у првој половини ХVII века
прославним списима посвећеним Стефану Првовенчаном (1196–1227) и цару Стефа-
ну Урошу (1355–1371) завршава се изворно књижевно стварање у традицији средњо-
вековне литературе. С Косовским бојем пак у српску књижевност улази и друга вели-
ка тема – тема мучеништва и опредељења за царство небеско. Кнез Лазар (1371–1389)
бива централни лик низа списа насталих у то време (крај XIV – почетак XV века)‚ док
1
Ž. Le Gof, Srednjovekovno imaginarno. Ogledi, Sremski Karlovci – Novi Sad 1999, 15 ( J. Le Goff,
L’imaginaire médiéval, Paris 1985).
2
Ђ. Трифуновић, Стара српска књижевност. Основи, Београд 20093, 12.
3
За стару српску књижевност, осим на наведену књигу Ђ. Трифуновића, упућујемо на једини све-
обухватaн преглед: Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980.
132 Ире н а Ш п а д и ј е р

његов син деспот Стефан Лазаревић (1389–1427) улази у литературу и као писац и као
књижевни јунак.4
Жанровски систем српске средњовековне књижевности веома је сложен и води поре-
кло од византијског. Поред главне‚ официјелне литературе, коју у највећој мери пред-
стављају хагиографија и химнографија‚ ту су и многе друге књижевне врсте‚ од којих
су неке, због особености материје, готово на граници књижевности и историографије
(хронике‚ родослови‚ летописи), а велики део тог наслеђа чини преводна (преведена)
литература, углавном византијске провенијенције.
Стара српска књижевност сачувана је првенствено као рукописно наслеђе. Стицајем
несрећних историјских околности, у време проналаска штампе, средином ХV века, по-
сле нестанка самосталне државе (1459), српски културни простор нашао се под вла-
шћу Отоманске империје, чиме је отпочело раздобље назадовања и удаљавања од уре-
ђеног европског друштва. Иако су се прве српске штампане књиге појавиле деведе-
сетих година ХV столећа, печатање је готово све до ХVIII века било реткост – осим
штампарије Божидара Вуковића у Венецији (ХVI век), постојале су и поједине мана-
стирске, загубљене у беспућима Балкана, чија се продукција најчешће сводила на јед-
но једино издање. Књига је у српским крајевима све до ХVIII столећа углавном писа-
на и украшавана руком. Она је била резултат знатног труда више појединаца и пред-
стављала је предмет велике духовне и уметничке вредности. Захваљујући томе, срп-
ску рукописну традицију можемо пратити неколикa века дуже него оне у другим де-
ловима Европе.
На овим премисама почивају темељна повезаност и особен однос „књижевне“ и „књи-
жне“ продукције српске писане речи. Писци, а нарочито монаси међу њима, бивали
су и марљиви преписивачи књига, а професионални писари, дијаци и редактори по-
стајали су аутори надахнутих аутобиографских записа и литерарних рефлексијa. Сто-
га је рукописна баштина и огледало и ризница уметничких дела настајалих у дугом
низу векова који су претходили новоме добу. То је, нажалост, у великој мери поха-
рана ризница јер је српско рукописно благо знатно уништено у ратовима,5 природ-
ним непогодама и зубом времена. Многа дела изворне књижевности остала су сачу-
вана у једном примерку, а можемо само наслућивати да ли је и колико било оних не-
трагом несталих. Ипак, сачувани остаци, од којих су неки расути по збиркама и би-
блиотекама диљем света, сведоче о сјају једнога времена – његовим уметничким и
духовним потребама и интересовањима, дометима и укусу епохе и њене елите. Овај
рад пружа кратак преглед старог српског књижевног стваралаштва у сачуваном ру-
кописном наслеђу.

4
Уп. Трифуновић, Стара српска књижевност, поглавље Оквири.
5
Само у једном немачком бомбардовању Београда 6. априла 1941. уништено је око 1500 средњо-
вековних рукописних књига Народне библиотеке, од којих је преко сто било пергаментних.
 СТА РА СР П СК А К Њ И Ж Е В Н О СТ И СР ЕД Њ О В Е КО В Н О Р У КО П И СН О Н А С Л ЕЂ Е 133

Почеци. Свети Сава (око 1175–1236), први именом познати српски писац,6 био је
најмлађи од тројице синова великог жупана Немање, оснивача династије која је неко-
лика века стајала на челу средњовековне српске државе. Крштен као Растко, он је са се-
дамнаест година побегао са очевог двора и, под изговором да иде у лов, доспео до Све-
те Горе Атонске. На Атосу је најпре боравио у руском манастиру Светог Пантелејмона,
а потом је у манастиру Ватопеду, као монах са именом свога патрона светог Саве Осве-
ћеног ( Јерусалимског), провео неколико година. Са оцем монахом Симеоном, који је
пред крај живота дошао на Свету Гору, основао је манастир Хиландар (1198) и у њему
започео своју списатељску делатност. Хиландар је с временом израстао у једно од глав-
них књижевних средишта, у којем су стварали највећи српски писци средњега века. У
њему је настала, у највећој мери Савином заслугом, Хиландарска оснивачка повеља,
украдена с групом највреднијих рукописа београдске Народне библиотеке у току Пр-
вог светског рата. У најранија Савина дела спадају и два црквеноправна списа везана
за Свету Гору – Карејски и Хиландарски типик, вероватно из 1199. године. Најстарији,
пергаментни препис Карејског типика потиче из Савиног времена и данас се чува у Хи-
ландару. Хиландарски типик, осим најстаријег преписа, с почетка ХIII века, и још неко-
лико који се такође налазе у манастиру, сачуван је и у рукопису бр. 17 Народне библи-
отеке Србије (Зборник српских житија и Хиландарски типик Таха Марка, кат. бр. 27)
из седамдесетих година ХIV столећа. Поред низа дела која је писао и састављао очи-
гледно из литургијских и практичних, законодавних потреба, а међу којима су Устав за
држање псалтира и Номоканон (Крмчија), чији је најстарији препис Иловичка крмчи-
ја из 1262. године (Загреб, ХАЗУ III с 9), познато је и једно Савино приватно писмо,
које је он пред крај живота послао с другог путовања у Свету земљу студеничком игу-
ману Спиридону. Рукопис из којег је Ђура Даничић издао ту прву посланицу српске
књижевности данас је, нажалост, изгубљен.
По повратку у Српску земљу, камо је пренео очеве мошти (око 1207), Сава је за мана-
стир Студеницу саставио Студенички типик, чију уводну главу чини ктиторско Жити-
је светог Симеона, прво хагиографско дело српске књижевности. Оно се сачувало само
у једном препису из 1619. године, као део Цароставника манастира Студенице, и данас
се налази у Шафариковој збирци Народног музеја у Прагу (IХ Н 8; Š 8). Полазећи од
Хиландарске оснивачке повеље, ово житије у широким потезима слика живот владара и
потоњег монаха, усредсређујући се на два кључна момента – његово одрицање од пре-
стола и смрт. Свети Сава је саставио и прво песничко, химнографско дело српске књи-
жевности – Службу светом Симеону, чији се најстарији препис налази у Празничном
минеју из средине ХIII века (Архив САНУ 361, кат. бр. 3). Дело настаје на византиј-
ским основама, имајући за узор Службу светом Симеону Столпнику, а Сава у устаљени

6
О светоме Сави постоји обимна литература, наведена у чланку Свети Сава – први познати сло-
венски књижевник на Атосу, у: И. Шпадијер, Светогорска баштина. Манастир Хиландар и стара
српска књижевност, Београд 2014, 13–34; најновије, двојезично издање: Свети Сава, Сабрана
дела, приредио и превео Т. Јовановић, Београд 1998.
134 Ире н а Ш п а д и ј е р

химнографски склоп и наслеђену метафорику православног црквеног песништва угра-

ђује сцене и реалије из свечевог живота које чине смисао његовог подвига на земљи.
Први српски краљ Стефан Првовенчани, Савин старији брат, бави се почетком ХIII
века књижевним радом. Поред повеље манастиру Хиландару (Друга хиландарска по-
веља),7 која се одликује аренгом са чувеном представом Свете Горе као рајске ливаде,
једном од најлепших алегорија у српској средњовековној књижевности, Стефан је на-
писао и Житије светог Симеона (завршено после 1216).8 Оно је прва права, развијена
српска хагиографија, с прологом, главним, историјским делом, похвалом и чудима све-
тога. За разлику од Савиног списа, у којем је нагласак на Симеоновом монашком жи-
воту, нарочито његовим последњим данима, ово је и житије владара, па је оно родо-
начелник специфичног српског поджанра у оквиру словенске хагиографије – владар-
ског житија. Житије светог Симеона доскора је било познато само у једном целовитом
препису, оном из рукописа париске Националне библиотеке (Slave 10), који потиче из
друге деценије ХIV столећа. У новије време откривен је још један српски препис дела
у приватној збирци Павела Панова (Панов 9) у Софији.9 Првих тринаест глава жити-
ја налазе се у Горичком зборнику из 1441/1442. године (Архив САНУ 446, кат. бр. 42).

Зрело доба. Највећи српски писци стварају средином и у другој половини ХIII века
на Светој Гори. Јеромонах Доментијан, први од њих, саставио је 1253/1254. у Ка-
рејској келији Житије светога Саве, у којем себе назива Савиним „последњим учени-
ком“. Доментијаново Житије светога Саве најобимније је дело старе српске литерату-
ре.10 Оно је сачувано у свега три преписа, од којих се ниједан не налази у матици, али
ни у Хиландару, где је житије настало. Најстарији потиче из времена између 1420. и
1435. године, данас се налази у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу

7
Издање текста с расправом: А. Соловјев, Хиландарска повеља великог жупана Стефана (Првовен-
чаног) из године 1200–1202, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор V (1925) 62–89;
ново датирање повеље, око 1207: Ђ. Бубало, Када је велики жупан Стефан Немањић издао повељу
манастиру Хиландару­?, Стари српски архив 9 (2010) 233–241.
8
Најновије, двојезично издање: Стефан Првовенчани, Сабрана дела, предговор, превод дела и
коментари Љ. Јухас-Георгиевска, издање на српскословенском Т. Јовановић, Београд 1999.
9
А. Джурова, За съдбата на славянските ръкописи. Предварителни бележки за неизвестен Котлен-
ски псалтир от ХVIII век и ръкописи и фрагменти (Житие на Стефан Неманя от Стефан Първо-
венчани и Служба на Стефан Бранкович), Археографски прилози 25 (2003) 2005, 163–195; В.
Велинова, Житието на Стефан Неманя от Стефан Първовенчани (Фототипно издание на пре-
писа от средата на ХV век), Археографски прилози 26–27 (2006) 7–107; Т. Јовановић, Житије
светог Симеона Стефана Првовенчаног према препису средине ХV века, Археографски прилози 33
(2011) 103–192 (издање текста 131–192).
10
Прво издање Доментијанових дела: Живот светога Симеуна и Светога Саве, написао Доменти-
јан, на свијет издао Ђ. Даничић. У Биограду у државној штампарији 1865; Доментијан, Житије
светога Саве, предговор, превод и коментари Љ. Јухас-Георгиевска, издање на српскословенском
Т. Јовановић, Београд 2001 (с литературом).
 СТА РА СР П СК А К Њ И Ж Е В Н О СТ И СР ЕД Њ О В Е КО В Н О Р У КО П И СН О Н А С Л ЕЂ Е 135

(Гиљфердинг 54) и познат је као Јагићев рукопис. Други препис је из друге половине
ХV века, налази се у Шафариковој збирци Народног музеја у Прагу, под сигнатуром
IХ F 7 (Š 25), и назива се Шафариковим рукописом. Трећи сачувани препис житија из
времена је око 1600–1610. године и чува се у Аустријској националној библиотeци у
Бечу (Cod. Slav. 57). Издао га је 1865. године Ђура Даничић и то је тзв. Даничићев ру-
копис. У најстаријем, Јагићевом рукопису као година писања наведена је 6762, то јест
1253/1254. У Даничићевом је исписана 6751, то јест 1242/1243, а у Шафариковом ру-
копису текст је на крају оштећен, па тако нема ни записане године.
Друго своје дело, Житије светог Симеона, написао је Доментијан као духовник мана-
стира Хиландара у пиргу Преображења на Спасовој води 1264. Животопис светог Си-
меона сачуван је у знатно већем броју преписа него Житије светога Саве. Колико нам
је познато, њих има дванаест, а потичу из времена од шездесетих година ХIV до краја
ХVIII века. Један од најстаријих преписа, ако не и најстарији, налази се у Зборнику срп-
ских житија Таха Марка. Оба ова списа – Житије светога Саве и Житије светог Симе-
она – настала су по жељи краља Уроша I (1243–1276). Доментијаново књижевно ства-
рање особена је појава у старој српској литератури. Његово дело својом сложеношћу,
специфичним изразом и стилом (разуђена синтакса, необични склопови речи, висок
панегиричан тон) наткриљује готово целу православну словенску књижевност ХIII века.
Године 1262/1263, у време када Доментијан пише своје позније дело, с њим ради и за њега
у пиргу Преображења преписује Шестоднев Јована Егзарха Теодор Граматик (Спан).
Тај се рукопис данас чува у московском Државном историјском музеју, под сигнатуром
Син. 345. У њему је Теодор оставио потресан запис о својим невољама у време рада на
књизи, будући да је као голобрад (ћосав, грчки σπανόϛ) био протеран са Свете Горе, али и
исписао дирљиво сведочанство о Доментијановој хуманости и помоћи коју му је пружао.11
Следећи велики Светогорац у српској књижевности ХIII столећа јесте Теодосије Хи-
ландарац, најплоднији стари српски писац. Док Доментијана, непосредно или по-
средно, можемо макар приближно сместити у одређене хронолошке оквире, о Теодо-
сијевом животу не зна се ништа. Може се претпоставити да је био (доста) млађи До-
ментијанов сувременик и, врло условно, његов се рад може везати за последње децени-
је ХIII века.12 Он је писац који се подједнако успешно огледао и у прозном и у песнич-
ком жанру. Написао је два житија – Житије светога Саве и Житије светога Петра Ко-
ришког – један реторски спис и шест химнографских дела (служби и канона) посвеће-
них Симеону, Сави и Петру Коришком.

11
Ђ. Трифуновић, Записи граматика Теодора Спана у Шестодневу Јована Егзарха. Издање текста,
у: исти, Са светогорских извора, Београд 2004, 89–114.
12
О Теодосију в. пре свега две студије (са исцрпном литературом до средине XX века): Ђ. Сп.
Радојичић, О старом српском књижевнику Теодосију, Историски часопис 4 (1954) 13–42, и Н. Ра-
дојчић, Два Теодосија Хиландарца, Глас САН 218 (1956) 1–27; И. Шпадијер, Хронолошки оквири
књижевног рада Теодосија Хиландарца, Прилози КЈИФ LXXVI (2010) 3–16.
136 Ире н а Ш п а д и ј е р

Теодосијево Житије светога Саве, засновано на Доментијану као извору, сматра се нај-
занимљивијим средњовековним житијем. Сем композиције, која је слична оној код ње-
говог великог претходника, Теодосијев уметнички поступак битно је другачији. Њего-
во дело, за разлику од Доментијановог, сачувано је у многобројним примерцима, од ко-
јих је најстарији био такозвани Теодулов препис, настао 1336. године у Хиландару, да-
нас изгубљен. Теодосијево Житије светога Саве налази се и у поменутом Зборнику Таха
Марка из седамдесетих година ХIV века. Посебну грану представља веома богата препи-
сивачка традиција Савиног житија у Русији, камо је оно доспело почетком ХVI столећа.
Пустињаку Петру Коришком посвећен је други Теодосијев прозни састав. То дело, јед-
но од најлепших и најнеобичнијих житија јужнословенске средњовековне књижевно-
сти, писано је по узору на Житије преподобног Антонија Великог од Атанасија Алек-
сандријског. Житије светог Петра Коришког сачувано је у осам преписа у рукописима
из времена од XV до XIX века, а најстарији, из прве четвртине ХV столећа, налазе се у
збиркама светогорских манастира Хиландара (бр. 479) и Светог Пантелејмона (бр. 22).
Поред прозних списа о светоме Сави и светоме Петру Коришком, Теодосије им је са-
ставио и црквене службе и тако их сагледао као књижевне ликове и на другачији, пе-
снички начин. И док је Служба светоме Сави позната у неколико десетина преписа (нај-
старији потиче из друге четвртине ХIV века и налази се у колекцији Хлудова у Држав-
ном историјском музеју у Москви, бр. 151), дотле је Служба светом Петру Коришком
целовито сачувана само у рукопису из Збирке Валтазара Богишића у Цавтату, кодек-
су који је исписао Христофор Рачанин 1668. године. Поред посебне Службе светоме
Симеону (најстарији препис једног њеног дела налази се у хиландарском рукопису бр.
126 из средине ХIV века), Теодосије је саставио низ заједничких канона светима Сави
и Симеону, као и Похвалу обојици, насталу на традицијама византијског енкомиона,
чији се препис налази и у Зборнику Таха Марка.
Крајем ХIII столећа хиландарски монах био је и Григорије, потоњи рашки епископ,
који је 1305. завршио у Расу преписивање Рашке крмчије. Тај рукопис, мада сачуван у
целости, подељен је на два дела и данас се налази у Москви – један је део у Државном
историјском музеју, а други у Руској државној библиотеци. Григорије Рашки, осим по
запису у Крмчији, познат је и по стиховима на сребрном крсту који је, како стоји у нат-
пису на њему, начинио с краљем Милутином (1282–1321).13
Најмонументалнији споменик ХIV века – како својом концепцијом и обимом тако и
уметничким дометима – јесте Зборник житија краљева и архиепископа српских, чији је
творац и главни аутор Данило Ii, хиландарски игуман, хумски епископ (1317) и ар-
хиепископ Српске цркве од 1224. до смрти 1337. године.14 Данило II је био личност од
поверења српских краљева Милутина и Стефана Дечанског, њихов саветник и диплома-

13
Д. Богдановић, Григорије Рашки, у: Шест писаца ХIV века, Београд 1986, 11–13, текстови 63–65.
14
О Данилу II, осим радова које наводимо на појединим местима, в. зборник Архиепископ Данило II
и његово доба, Београд 1991.
 СТА РА СР П СК А К Њ И Ж Е В Н О СТ И СР ЕД Њ О В Е КО В Н О Р У КО П И СН О Н А С Л ЕЂ Е 137

та. Сем тога, као велики покровитељ уметности и црквеног градитељства, истакао се у
грађењу манастира Бањске, Дечана и неколико цркава у Пећи (Богородице Одигитри-
је, Светог Николе, пирга Светог Данила Столпника и познате припрате). Од његових
књижевних дела, поред хагиографских списа из Зборника, позната су и два песничка
састава – Служба светом архиепископу Арсенију I и Служба светом архиепископу Јев-
статију I. Служба светом архиепископу Арсенију сачувана је у две верзије – без мале
вечерње и с њом. Прва се налази у рукописној традицији, а друга је штампана 1761. у
Римничком србљаку Синесија Живановића. Најстарији познати препис службе налазио
се у рукописном Минеју за септембар–децембар из 1342. године београдске Народне
библиотеке, који је нестао у Првом светском рату. Љубица Штављанин-Ђорђевић из-
дала је службу према препису из садашње збирке Народне библиотеке Србије, перга-
ментном Минеју за септембар–октобар (Рс 5), који је само неколико година млађи од
претходног и датира се у 1346–1350. годину.15 Служба светом архиепископу Јевстати-
ју позната је у неколико преписа, а први пут је издата, двојезично – у фонетској тран-
скрипцији и преводу на савремени језик – 1970. године (Србљак II).
Данило II је написао и већину састава Зборника житија краљева и архиепископа срп-
ских – житија краљева Драгутина и Милутина и краљице Јелене, архиепископа Арсе-
нија I, архиепископа Јоаникија I и архиепископа Јевстатија I.16 Управо у тим делима до-
шао је до изражаја његов велики списатељски таленат. Иако се Данилова прозна дела
композиционо веома разликују међу собом, у свима њима постоје свест о континуите-
ту излагања и старање о заокружености ликова. Знаменити пећки архиепископ, окарак-
терисан као „писац доментијановске инспирације и теодосијевског израза“, ујединио је
у себи монументалност претходне епохе и наративност свога доба, која је најпотпуни-
ји израз доживела у ликовној уметности Милутиновог времена.
Данилов рад имао је настављаче, а први и главни међу њима, такозвани Ученик Данила II,
вероватно је и сам био Хиландарац. Он је између 1337. и 1340. саставио три житија – Сте-
фана Дечанског, краља Душана (обрађен је период његове владавине до 1335) и архиепи-
скопа Данила II – и додао их постојећим учитељевим списима. Извесно је и да су поједи-
ни делови Житија краља Милутина, нарочито они у којима се истичу Данилов лик и ње-
гова пресудна улога у важним догађајима, резултат Ученикових интервенција. Иако ду-
ховно чедо свога учитеља, у књижевном поступку Ученик се битно разликује од њега. Ек-
спресивнији је у изразу, са смислом за вођење приче и снажне описе историјских догађаја.

15
Љ. Штављанин-Ђорђевић, Један нови (непотпуни) препис Службе српском архиепископу Арсенију,
Археографски прилози 1 (1979) 103–118.
16
Издање: Животи краљева и архиепископа српских. Написао архиепископ Данило и други. На
свијет издао Ђ. Даничић. У Загребу 1866; превод на савремени језик: Архиепископ Данило, Жи-
воти краљева и архиепископа српских, прев. Л. Мирковић, предговор Н. Радојчић (О архиепи-
скопу Данилу II и његовим настављачима, V–ХХIХ), Београд 1935. Досад најобухватније про-
учавање прозних састава Данила II и најтемељнија књижевна анализа: Ђ. Трифуновић, Проза
архиепископа Данила II, Књижевна историја IХ, 33 (1976) 3–71.
138 Ире н а Ш п а д и ј е р

Рукопис Зборника житија краљева и архиепископа српских који је 1553. године у Ми-
лешеви исписан за манастир Хиландар данас се чува у Архиву САНУ, под бр. 14509
(кат. бр. 59).

Време царства и обласних господара. Из времена највећег просперитета српске

државе у средњем веку – владавине царева Стефана Душана (1331–1355) и Стефана
Уроша – и уздизања обласних господара после смрти потоњег издваја се неколико књи-
жевних имена: осим монахиње Јефимије (серске деспотице Јелене), реч је углавном о
светогорским монасима. Атос у доба цара Душана улази у састав српске државе, у којој
цвета уметност речи и украшавања књига. Манастир Хиландар поседује готово петину
територије Свете Горе, а „србизација“ Атоса огледа се у то време пре свега у распро-
страњености српског монаштва, обнови и насељавању неких значајних манастира, као
што су Русик или Свети Павле. На Свету Гору долазе многи монаси избегли из земаља
што су се већ нашле под Османлијама, попут Бугара, који находе уточиште и делају и у
српском манастиру. Ту се преводе не само класична дела византијске философије, попут
списа Псеудо-Дионисија Ареопагита, већ и она сувремених писаца – Григорија Синаита,
Григорија Паламе, Калиста, Филотеја Кокина – а настају и оригинални књижевни списи.
У збирци манастира Хиландара сачувао се један рукопис мањег формата, очигледно на-
мењен индивидуалној употреби – Каноник (Хил. 342) – највероватније из седамдесе-
тих или осамдесетих година ХIV столећа. У њему је Димитрије Богдановић открио бо-
гато песничко дело аутора чије се име – јефрем – налази у акростиху или насловима
појединих састава. Он је сматрао да је у питању потоњи српски патријарх Јефрем,17 који
је иначе био „из области царства бугарског, из краја трновског“, како стоји у његовом
житију што га је написао Марко Пећки. У време кад се подвизавао у српским крајеви-
ма Јефрем је, по Д. Богдановићу, негде између 1355. и 1371. саставио три канона – Хри-
сту, Богородици и Канон за цара (касније у српској рукописној традицији прерађен у
Молбени канон за деспота Стефана Лазаревића – „Канон молабни о цари или деспо-
ти…“) – и 170 осмогласних стихира у четири нарочито компонована низа: Богороди-
ци (два низа), Христу и Крстобогородичне стихире.18
Димитрије Богдановић је пронашао и у рукописном Зборнику манастира Савине бр.
22, писаном око 1418. године, збирку писама под називом Епистолије кир-Силуанове.19

17
Д. Богдановић, Песничка творенија монаха Јефрема, Хиландарски зборник 4 (1978) 109–130.
18
У исто време када се Д. Богдановић бави овим рукописом амерички слависта српског порекла
Предраг Матејић такође ради на тој теми: П. Матеич, Неизвестен български сборник от края на
ХIV век, Език и литература, кн. 1 (1976) 56–58; П. Матеич, Българският химнописец Ефрем от
ХIV век. Дело и значение, София 1982. Он сматра да песник Јефрем и патријарх Јефрем никако не
могу бити иста личност и да песник нема никакве везе са српском средином.
19
Епистолије кир-Силуанове сачуване су само у једном препису, у овом рукопису. Опис рукописа,
студија и издање текста: Д. Богдановић, „Епистолије кир-Силуанове“, Зборник Филозофског фа-
култета ХIV/1 (1979) 183–209.
 СТА РА СР П СК А К Њ И Ж Е В Н О СТ И СР ЕД Њ О В Е КО В Н О Р У КО П И СН О Н А С Л ЕЂ Е 139

Он их је приписао већ познатом песнику Силуану, творцу стихова пред пролошким

(синаксарским) житијима светога Симеона и светога Саве. Рукопис чији су послани-
це део припада типичним исихастичким зборницима тзв. непостојаног састава, који су
често и радо састављани крајем ХIV и у првој половини ХV столећа на Светој Гори и
у моравској и ресавској Србији. У њему се налазе разна дела, поуке и слова, хришћан-
ских подвижника и византијских писаца и, на самом крају, и то без завршетка, Еписто-
лије кир-Силуанове. Девет посланица – које немају наслове, али су им почеци обележе-
ни киноварним иницијалима – драгоцен су пример старе епистолографије, иначе доста
фрагментарно сачуване. Силуанова писма прожета су мислима о пролазности људског
живота и вечности Божје љубави, као и конкретном бригом за онога коме су намењена.
У Британском музеју у Лондону чува се српско рукописно четворојеванђеље (MS
39626) које је по „повељенију“ митрополита Сера Јакова преписао расодер Калист
1354. године у серској саборној цркви Светих Теодора. У старој српској књижевности
митрополит Јаков остао је познат по записима у Посном и Цветном триоду које је, са
Часловцем, Псалтиром и Златоустом, поклонио манастиру Пресвете Богородице на
Синају. Идентични записи се налазе у триодима завршеним 1359. године – само што
се у Посном триоду налазе и четири Јаковљева стиха која се „одликују не само римом,
тако ретком у српском средњовековном песништву, него и симетричном версификаци-
јом“.20 Данас су оба триода део рукописне збирке манастира Свете Катарине на Синају.
Један од најзахтевнијих преводилачких подухвата у старој српској књижевности било је
превођење свих дела Псеудо-Дионисија Ареопагита са грчког на српскословенски језик.
Тог се посла подухватио светогорски монах Инок Исаија, Србин са Косова, који се прво
подвизавао у манастиру Светог Јована Сарандапорског, а потом је стигао на Атос, где је
духовно стасавао у Хиландару. Он је на Светој Гори био сувременик важних духовних по-
крета и превирања – победе и учвршћивања исихазма. Исаија је неговао пријатељске везе
с виђенијим византијским монасима који су у то време боравили на Атосу, а потом се на-
шли на најугледнијим положајима у оквиру Цариградске патријаршије. Вероватно је стога
баш он, иако је целог живота остао само обичан монах, био задужен и заслужан за сређи-
вање односа Српске и Грчке цркве, у чијем је измирењу 1375. године имао значајну улогу.
Исаија је превођење Corpus-а Areopagiticum-а, темељног дела византијског богословља
и философије, које чини основу средњовековне теорије уметности, завршио 1371. го-
дине. Уз превод је оставио драгоцен запис, у којем говори о начину превођења, али и
о историјским приликама што су га окруживале, наводећи, при томе, да је посао запо-
чео у добра времена, а завршио у најгорим од свих злих времена, кад су живи заиста за-
видели мртвима – било је то време после битке на Марици и трагичног пораза српске
војске од далеко надмоћнијих Турака.21 Исаијин превод био је веома распрострањен,

20
Д. Богдановић, Јаков Серски, у: Шест писаца ХIV века, 14.
21
Темељна студија о Исаији, са издањем и преводом записа и избором из дела Псеудо-Дионисија
Ареопагита: Ђ. Трифуновић, Писац и преводилац инок Исаија, Крушевац 1980.
140 Ире н а Ш п а д и ј е р

па се данас може говорити о великом броју српских, руских и бугарских преписа ово-
га дела.22 Најстарији препис, и то српскословенски, према воденим знацима, потиче из
1370/1371. и одговара времену превођења. Било је мишљења да је реч о Исаијином ау-
тографу, али је Ђ. Трифуновић пронашао две писарске руке у кодексу и закључио да се
у рукопису „могу пратити још свежи и живи трагови Исаијиног аутографа“, па „једна
рука може бити Исаијина“, што је касније и потврђено.23 Тај најстарији рукопис Псеудо-
-Дионисија пронашао је А. Ф. Гиљфердинг 1857. године у запустелој цркви Светих ар-
хангела близу Колашина у Црној Гори. Био је међу ретким књигама које је тај сакупљач
старина могао понети са собом. Данас се он налази у Руској националној библиотеци у
Санкт Петербургу, у Гиљфердинговој збирци, под бројем 46.24
Средином и у другој половини ХIV века у Хиландару и на Светој Гори и иначе се од-
вија жива преводилачка активност – преводе се и редигују дела не само старијих него
и сувремених византијских писаца и теолога. Некако у то доба настао је и зборник из
збирке манастира Дечана бр. 88 (кат. бр. 26), хиландарске провенијенције, који садржи
слова и полемике знаменитог Григорија Паламе и његовог противника Варлаама Ка-
лабријског. Тај је рукопис значајан и зато што прати духовна кретања у Византији и на
Атосу, али и стога што се у њему налазе и поједини списи који су важни за проучавање
исихазма, а који нису сачувани на изворном, грчком језику.25
У другој половини ХIV и почетком ХV столећа стварала је и прва позната српска књи-
жевница, серска деспотица Јелена, потоња монахиња Јефимија.26 Од ње су сачувана

22
К. Станчев, Ареопагитският корпус в превода на Исаија Серски, Археографски прилози 3 (1981)
145–152, навео је 78 преписа из времена од ХIV до ХIХ века.
23
В. В. Иткин, О некоторых особенностях структуры древнейшего славянского списка корпуса
сочинений Дионисия Ареопагита (К вопросу о формировании структуры памятника), Опыты
по источниковедению. Древнерусская книжность: археография, палеография, кодикология,
С.-Петербург 1999, 52–65; Ђ. Трифуновић, Ареопагитова символика човечјег тела у преводу ино-
ка Исаије, Зборник радова Византолошког института 45 (2008) 244.
24
Издање: Das Corpus des Dionysios Areiopagites in der slavischen Übersetzung von Starec Isaija (14.
Jahrhundert), herausgegeben unter der Leitung von H. Goltz und G. Michajlovič Prochorov, Freiburg
i. Br.; Band 1: Faksimile der Handschrift Nr. 46 aus der Sammlung A. F. Hilferding der Russischen
Nationalbibliothek, herausgegeben von S. Fahl und D. Fahl; unter Mitarbeit von Kirsten Schaper,
2010; Band 2: Textausgabe der Handschrift Nr. 46 aus der Sammlung A. F. Hilferding der Russischen
Nationalbibliothek, herausgegeben von S. Fahl, J. Harney, D. Fahl; unter Mitarbeit von G. M.
Prochorov, G. Sturm, E. V. Krušel’nickaja, D. O. Cypkin, M. A. Šibaev, 2011; Band 3: Rekonstruktion
der griechischen Übersetzungsvorlage, herausgegeben von S. Fahl, J. Harney, D. Fahl, 2011; Band 4. 1–3:
Indices, herausgegeben von S. Fahl, J. Harney, D. Fahl; unter Mitarbeit von I. V. Christov, G. Sturm,
K. Schaper, ausgebunden in drei Banden. + 1 CD (Verzeichnisse der kirchenslavischen flektierten
Formen a tergo und kirchenslavisch-griechische Frequenztabelle), 2012; Band 5: Untersuchungen,
herausgegeben von S. Fahl und D. Fahl, 2013.
25
О том рукопису детаљније у одговарајућој каталошкој одредници, с литературом.
26
О Јефимији најкомплетније, са издањем и преводом дела: Монахиња Јефимија, Књижевни радови,
прир. Ђ. Трифуновић, Крушевац 1983.
 СТА РА СР П СК А К Њ И Ж Е В Н О СТ И СР ЕД Њ О В Е КО В Н О Р У КО П И СН О Н А С Л ЕЂ Е 141

три дела примењене уметности са угравираним и извезеним необичним књижевним са-

ставима. Два су рађена наменски за манастир Хиландар и данас се чувају у њему. Јелена
је поклонила Хиландару двоструку иконицу рађену у сребру, на чијим се спољашњим
странама налази урезан текст Туге за младенцем Угљешом, кратке тужбалице коју је она
испевала за својим рано преминулим сином јединцем, сахрањеним (као и њен отац) у
српском манастиру на Атосу. Иконицу је у Хиландар однео њен муж деспот Угљеша
1371. године, када је посетио синовљев и тастов гроб и потом пошао у бој на Марици,
у којем је погинуо. Оставши врло млада без родитеља, сина и мужа, Јелена је отишла у
Србију кнеза Лазара, где се замонашила.
Друго њено сачувано дело настало је готово три деценије након првог (1399). Јефи-
мија је подарила Хиландару богато извезену завесу за царске двери главне манастир-
ске цркве. На црвеном атласу златним и сребрним нитима и разнобојним свиленим
концем извезен је, поред фигура Христа, Јована Златоустог, Василија Великог и два
анђела, текст Мољења Гоподу Исусу Христу. Инспирисана Симеоном Новим Бого-
словом и Симеоном Метафрастом, она је саставила молитву с носталгичним подсећа-
њем на своју далеку прошлост. У време битке код Ангоре 1402. године Јефимија је из-
везла на покрову за ћивот кнеза Лазара у Раваници Похвалу светом кнезу, посеченом
у Косовском боју, чију је заштиту и гостопримство уживала. Поводом битке у Малој
Азији, у којој су као вазали на турској страни учествовали Лазареви синови Стефан
и Вук, иначе њени васпитаници, Јефимија је за њих у вешто компонованом саставу за-
тражила Лазарево ходатајство (посредовање) и помоћ. Покров је сачуван до наших
дана, а сам текст Похвале ушао је, унеколико измењен, и у богослужење и рукописну
традицију као синаксар у Служби светом кнезу Лазару.
Песникиња се последњи пут у изворима помиње 1405. као монахиња Јевпраксија, што
је њено великосхимничко име и претпоставља се да је убрзо након тога преминула.

Доба Деспотовине. После боја на Косову драстично се мења политичка карта Бал-
кана – нестају самосталне државе или се налазе у вазалном односу према Турској ца-
ревини, која неумољиво надире. Након више од једне деценије у Српској земљи посте-
пено се консолидују домаће снаге, а после 1402. Србија је функционисала као деспо-
товина, у којој су, захваљујући и снажном привредном развоју, све до коначног слома
(1459) изнова цветале уметност и књижевност.
Крајем ХIV века и током првих деценија ХV столећа настаје десетак књижевних дела
посвећених кнезу Лазару. Међу њима су, осим већ наведене Јефимијине похвале, при-
годних беседа и прославних састава неколико непознатих аутора, вероватно монаха ма-
настира Раванице (где су лежале кнежеве свете мошти), и списи познатих писаца, по-
пут патријарха Данила III (Бањског), деспота Стефана Лазаревића и Андонија Рафа-
ила (Епактита).27 Најстарији сачувани препис два спојена књижевна списа – Службе
27
Ђ. Трифуновић, Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и косовском боју, Крушевац 1968.
142 Ире н а Ш п а д и ј е р

кнезу Лазару и Слова о кнезу Лазару – из треће деценије ХV века, уметнут у служаб-
ник штампан у Горажду 1519. године, пронашла је Катарина Мано-Зиси у рукописној
збирци Пећке патријаршије (Пећ 17 шт, кат. бр. 37).
Данило Iii је још пре него што је постао патријарх 1390/1391. написао синаксарска
житија светога Саве и светога Симеона, као и Службу светом краљу Милутину са си-
наксарским житијем.28 Као патријарх саставио је поводом преноса Лазаревих моштију
из Приштине у Раваницу (1392/1393) Слово светом кнезу Лазару.
Почетком ХV столећа, највероватније између 1402. и 1406. године, у српским крајеви-
ма стварао је Григорије Цамблак, знаменити јужнословенски књижевник, а касније
руски писац и кијевски митрополит (око 1364 – 1419/1420). Личност чији се ванред-
но занимљив животни пут одвијао од бугарског Трнова, преко Свете Горе, Цариграда
и целог Балкана, све до Русије задужио је својим стваралаштвом бугарску, молдавску,
српску и руску књижевност. Од његовог богатог књижевног опуса овде ћемо обратити
пажњу само на оне списе који су настали у Србији.29 Цамблак је био игуман у Дечани-
ма, манастиру у ком су почивале свете мошти и нарочито се неговао култ мученика Сте-
фана Дечанског (1321–1331), вероватно најнесрећнијег српског краља, кога је у младо-
сти отац ослепео, а доцније син погубио. Ту је он испевао Службу и саставио Житије
Стефана Дечанског. Служба, која је у основи прерада ранијег Цамблаковог химнограф-
ског дела посвећеног светом Јовану Новом, има два акростиха у канону – у тропарима
(„Новом мученику нов приносим дар – песму“) и у богородичним („Григорије“). По-
зната је у великом броју преписа (17). Житије Стефана Дечанског сачувано је такође
у бројним рукописима – има их преко двадесет. Оно је имало занимљиву судбину и у
руској рукописној традицији, где су се преписивале поједине епизоде, као што је чудо
светог Николе Мирликијског који враћа вид изгнаном Стефану. Ти се делови укључују
у циклус Чуда светог Николе, а Стефаново име полако се губи. Изостављањем или про-
меном имена књижевни јунак постаје универзалан или пак прихватљив пример у новој
средини. У овим саставима, химнографском и хагиографском, Цамблак је сав у тради-
цији исихастичке књижевне традиције, с тежњом ка психологизацији ликова и прика-
зивању њиховог унутрашњег живота. Један препис Житија и Службе из четврте деце-
није ХV века чува се у рукопису у збирци манастира Дечана (бр. 99).30
Цамблак је у Србији прерадио и ранију Службу светој Петки, којој је додао и неколико
својих стихира, а саставио је, вероватно 1404/1405, и Слово о преносу моштију свете

28
Богдановић, Историја старе српске књижевности, 191–195 (с литературом).
29
Из богате литературе о Цамблаку наводимо само: А. Давидов, Г. Данчев и др., Житие на Стефан
Дечански от Григорий Цамблак, София 1983 (с литературом); Григорије Цамблак, Књижевни
рад у Србији, Д. Петровић, Београд 1989; F. J. Thomson, Gregory Tsamblak: The Man and the Myths,
Slavica Gandensia 25 (1998) 5–149; История на българската средновековна литература, састави-
тел А. Милтенова, София 2008, 544–546 (М. Йовчева), 588–597 (А. Ангушева), с литературом.
30
Детаљан опис рукописа: Опис ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани I, прир. Н.
Синдик, Београд 2011, бр. 99.
 СТА РА СР П СК А К Њ И Ж Е В Н О СТ И СР ЕД Њ О В Е КО В Н О Р У КО П И СН О Н А С Л ЕЂ Е 143

Петке из Трнова у Видин и Србију. Он је творац и великог броја богослужбених сло-

ва – од сачуваних двадесет четири, њих осамнаест укључено је у колекцију познату под
називом Књига Григорија Цамблака, која је као целина настала у Русији. Климентина
Иванова пронашла је у рукопису Патријаршијске библиотеке у Београду бр. 68 из ХVI
века јединствен препис Цамблаковог Похвалног слова првомученику Стефану, за које
она претпоставља да је такође настало у дечанском манастиру.31
Прве деценије ХV столећа обележила је у Србији владавина Стефана Лазаревића,
сина косовског мученика кнеза Лазара. Од 1389. кнез и од 1402. деспот, он је био не
само велики ратник и витез него и талентован писац.32 Било је то време привременог
опоравка земље, у великој мери и захваљујући његовој политици и вештини баланси-
рања између моћних суседа – Угарске и Турске. С престоницом на северу, у Београду,
и богатим рудницима на југу и западу, држава је напредовала, а у условима благостања
цветале су култура и уметност. Као владар Стефан је сам, без мајке, с којом је владао
до пунолетства, издао девет црквених повеља и Рударски законик 1412. године (кат. бр.
66). Већ су сувременици сведочили о њему као о писцу, али и као о великом љубите-
љу књиге и писмености уопште. Он је окупљао врсне преписиваче, који су му исписи-
вали многобројне књиге. По својеврсним сачуваним екслибрисима данас сигурно зна-
мо за више од двадесет рукописа који су били у његовом поседу („Сија књига благоча-
стиваго деспота Стефана“),33 а из спискова књига које су нам оставили писари што су
их преписивали за Стефана сазнајемо за још више њих. Мада је ту било и богослужбе-
них списа ( Јеванђеља, Апостол) и теолошке литературе (Лествица), већину су чини-
ле старозаветне књиге.
Стефан је аутор књижевне посланице Слово љубве, која је сачувана као образац за пи-
смо. Највероватније упућена брату Вуку, с којим је Стефан неко време био у завади, она
позива на поновни сусрет и заправо је химна љубави као највишој хришћанској врлини.
Данас постоји само један препис овог дела, у рукопису из Музеја Српске православне
цркве (МСПЦ 159, кат. бр. 38).34 За Натпис на косовском мраморном стубу на осно-
ву анализе и стилистичких поређења са Словом љубве утврђено је да такође припада де-
спотовом опусу.
Један од деспотових преписивача био је и знаменити писар познат у литератури као
Инок из Далше. Крајем XIV па све до тридесетих-четрдесетих година XV века дело-
вао је Теодор, како му је било име, у Хиландару и по широким пространствима деспо-

31
К. Иванова, Похвално слово за първомъченик Стефан от Григорий Цамблак, Старобългарска ли-
тература 18 (1985) 93–106.
32
О Стефану Лазаревићу постоји обимна литература, в. посебно: Деспот Стефан Лазаревић, Књи-
жевни радови, прир. Ђ. Трифуновић, Београд 1979 (с великом студијом и литературом).
33
Деспот Стефан Лазаревић, Књижевни радови, 77–98; N. Gagova, A study of Groups of Manuscripts
Chosen by Socio-cultural Criteria (Manuscripts Belonging to Rulers Libraries from the 14th and 15th
Centuries), у: Medieval Slavic Manuscripts and SGML. Problems and Perspectives, Sofia 2000, 131–169.
34
Детаљнија анализа посланице у каталошком делу.
144 Ире н а Ш п а д и ј е р

товине. Преписивач чувеног Радослављевог јеванђеља из 1428/1429. године, оставио је у

њему аутобиографски запис велике документарне и уметничке вредности.35 Од некада
монументалног рукописа сачувало се свега дванаест листова, на којима се, поред мини-
јатура и једне раскошне заставице, налази и обиман Иноков запис. Данас су ти листови
део рукописне збирке Руске националне библиотеке у Санкт Петербургу (F. I. N 591).
С деспотом Стефаном настаје доба развијеног урбаног живота код Срба. Иако су гра-
дови постојали и раније, ипак су то махом била средњовековна утврђења, подизана
углавном на тешко приступачним узвишењима која је било лако бранити. Почетком
ХV века Стефан Лазаревић премешта своју престоницу у Београд, на обале двеју ве-
ликих и пловних река. Стефанов наследник деспот Ђурађ Бранковић подигао је своју
нову престоницу Смедерево на обали Дунава, а за све то време, па и касније, у другој
половини столећа, Ново Брдо на Косову, „град заиста сребрни и златни“, живело је ин-
тензивним привредним и културним животом.
У Београд деспота Стефана дошао је као избеглица од турског зулума Бугарин Кон-
стантин Костенечки или Константин Филозоф, како се чешће назива у срп-
ској медиевистици. Рођен вероватно у последњој деценији ХIV века, у српске крајеве
пристигао је као младић који се већ образовао код ученика бугарског патријарха Јев-
тимија. Стефан Лазаревић га је, као и многе друге прогнанике, свесрдно прихватио и
омогућио му даље школовање – „… од ричуће звери душу моју истрже и посла ме на
учење првопрестолном патријарху српскоме. Шта више, омогући ми путовање у свети
град великог цара, Јерусалим.“36 Вероватно световно лице, тај „учитељ српски“, како је
назван у изворима, и „преводник“, како он сам за себе каже, био је један од најзначајни-
јих српских и јужнословенских писаца и филолога ХV века. Највећи део свога живота
и рада везао је за Београд, из којега је, после деспотове смрти 1427. и преласка града у
угарске руке, отишао поново у емиграцију. Претпоставља се да је умро крајем триде-
сетих година ХV столећа.37
Од два његова изворна дела (колико нам је данас познато) прво је настало 1423–1426.
године. То је Сказаније изјављено о писменех, сачувано само у једном препису из пете
деценије ХVII века, такозваном Карловачком рукопису, који се налази у Библиотеци

35
Радослављево јеванђеље (фототипско издање), уредник Ђ. Трифуновић, поговор И. Шпадијер,
Београд 2001 (с литературом).
36
Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех): изводи. Житије деспота Стефа-
на Лазаревића, прир. Г. Јовановић, Београд 1989, 47–48.
37
Из богате литературе о Константину Филозофу упућујемо само на нека дела у којима је наве-
дена исцрпна библиографија: М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975,
394–423; опширна студија и издање делâ: К. Куев, Г. Петков, Събрани съчинения на Констан-
тин Костенечки. Изследване и текст, София 1986; История на българската средновековна ли-
тература, 647–656 (Н. Гагова); А. А. Турилов, Кем и с какой целью был изготовлен карловацкий
список Грамматического трактата Константина Костенеческого?, у: Словенско средњовековно
наслеђе. Зборник посвећен професору Ђорђу Трифуновићу, Београд 2001, 673–687.
 СТА РА СР П СК А К Њ И Ж Е В Н О СТ И СР ЕД Њ О В Е КО В Н О Р У КО П И СН О Н А С Л ЕЂ Е 145

Српске патријаршије у Београду (ПБ 129, кат. бр. 79). У том по садржини и структу-
ри прилично сложеном филолошком трактату, у четрдесет глава (седамдесет три руко-
писна листа), говори се о питањима језика, правописа и писмености уопште, као и о
педагошким проблемима (подучавању деце) и стању морала у Србији. Краси га акро-
стих („крајегранесије“): „Самодржавному деспоту Стефану раб Константин.“ Изводи
из Сказанија (Словеса ва кратце) познати су у рукописној традицији у петнаест потпу-
них преписа. Друго, главно Константиново дело – Житије деспота Стефана Лазареви-
ћа – написано је неколико година по смрти деспотовој.38 Иако и настаје (по жељи и за-
повести српског патријарха Никона) и пише се по устаљеним законима житијног жан-
ра, ипак је то дело весник нових струјања у српској књижевности ХV века. Оно је пуно
не само библијских него и античких реминисценција, описа историјских догађаја и ко-
ментара о њима, док се Стефан Лазаревић сагледава с више аспеката и смешта у сувре-
мени историјски контекст. И сам Константин на крају дела истиче како га није написао
(само) „као његово житије, него као летописац са свима осталим (стварима)“. Компо-
зиција житија је троделна, а свака је целина (увод, веома обиман главни део и плач на
крају) формално обележена омиљеном Константиновом фигуром – акростихом.
Житије је до нас дошло у три редакције у српским и руским преписима ХV–ХVII века.
Прва, такозвана опширна редакција позната је по четири преписа – два српска (Боги-
шићев из ХVI и Цетињски, тзв. Јагићев, из ХVI–ХVII века) и два руска (Кирилобелозер-
ски из ХVI и Волоколамски из ХV–ХVI века). Другу представљају фрагменти које је из-
дао В. И. Григорович и за њу се сматра да је поникла на српском тлу током ХV столећа.
Трећу, такозвану кратку редакцију чине руски преписи ХV–ХVI века (Троjицки, Казан-
ски, Погодинов).39
Константин Филозоф није био само изворни писац и педагог већ и зналац више јези-
ка и преводилац са грчког, а у литератури се доводи у везу и с настајањем најстаријих
српских родослова и летописа. Од несумњиво већег броја његових превода у рукопи-
сном наслеђу потврђена су неколика: Теодорита Кирског тумачење Песме над песма-
ма из зборника манастира Никољца бр. 49 из 1556. године,40 у којем се налазе и други
преводи – Смотреније васељене,41 Опис Јерусалима42 и извесни козмографско-географ-
ски одломци.43 У овом се рукопису налази и податак о томе да су списи преузимани из
38
Житије је морало настати до 1433. године, из које потиче његов најстарији препис – в. нап. 44 у
овом тексту.
39
Детаљније о свим редакцијама, са описима рукописа: Куев, Петков, Събрани съчинения на Кон-
стантин Костенечки, 314–328.
40
Ђ. Трифуновић, Тумачење Песме над песмама од Теодорита Кирског у преводу Константина Фи-
лозофа, Зборник Матице српске за славистику 2 (1971) 86–105.
41
Б. Ст. Ангелов, Из старата българска, руска и сръбска литература II, София 1967, 192–193.
42
M. Petrova, An Unknown Copy of the Description of Jerusalem by Constanitne of Kostenec, Byzantino-
slavica LIX (1998) 255–270.
43
Н. Радошевић, Византијски козмолошки чланци у словенском преводу позног средњег века, у: Бълга-
рия и Сърбия в контекста на византийската цивилизация, София 2005, 393–412.
146 Ире н а Ш п а д и ј е р

Књиге Константина Филозофа, која је, изгледа, постојала у јужнословенској традици-

ји, а чија је структура могла одговарати Зборнику мешовите садржине из светогорског
манастира Зографа (Зограф 105). Зографски рукопис, који се, по запису на фрагменту
из Руске државне библиотеке у Москви (РГБ, Муз. 3070), датира у 1433. годину и који,
између осталих списа, садржи и настарији препис Житија деспота Стефана, могао би
можда, по Анатолију Турилову, бити и аутограф Константина Филозофа.44
Преводилачка активност у деспотовини била је и иначе веома жива. Из Хиландара и
са Свете Горе долазе у Србију многобројни писари и зналци грчког језика. Не само
Стефан Лазаревић него и његов сестрић и наследник деспот Ђурађ Бранковић позива
учене монахе са Атоса да раде на превођењу грчких списа – редигују се стари и наста-
ју нови преводи византијских дела, попут знамените Браничевске лествице из 1434. го-
дине (кат. бр. 39).
Српску књижевну сцену прве половине ХV века обогатила је и једна необична књи-
жевна преписка. Вођена је између Јелене Балшић – старије сестре Стефана Лазаре-
вића, удовице зетског господара Ђурђа II Страцимировића Балшића (†1403) и босан-
ског војводе Сандаља Хранића (†1435) – и њеног духовника Никона Јерусалимца.
Овековечена је у Горичком зборнику (кат. бр. 42), који је сам Никон саставио и испи-
сао 1441/1442. године. Поред њихових посланица, Зборник садржи и низ других саста-
ва који сведоче о снажној исихастичкој оријентацији и ове књиге и читавог низа списа
што у то време настају на широком простору српских земаља.45
Горички зборник је представник оног посебног типа кодекса који настају по наруџби,
личној жељи појединца, и занимљив су пример не само белетристичких токова у сред-
њем веку него и укуса и индивидуалних интересовања наручилаца. У српском рукопи-
сном наслеђу знамо за више њих: царица Јелена, жена цара Душана, љубитељ књижевно-
сти и наручилац више српских и грчких рукописа, за време боравка на Светој Гори замо-
лила је монаха Јоаникија да јој преведе са грчког Тумачење светог јеванђеља Теофилакта
Охридског; Бдински зборник из 1359/1360. године (данас се налази у Белгији, у Универ-
зитетској библиотеци у Генту, Ms. Slav. 408) написан је, српскословенским језиком, по
жељи Ане, жене бугарског цара Јована Страцимира; по жељи и избору наручиоца наста-
је и обиман зборник који Владислав Граматик саставља 1469. за Димитрија Кантакузина.
Пред сам крај постојања српске државе – три године пре пада Смедерева под Турке
– над одром деспота Ђурђа Бранковића изговорио је Надгробну реч 1456. непознати
смедеревски беседник, вероватно представник највишег друштвеног слоја, можда

44
Препис је веома фрагментарно очуван (око 20% текста), па ипак, по А. А. Турилову „не ис-
ключено, что это беловой автограф Константина, имеющий редакционные отличия от текста
позднейших списков“, уп. А. А. Турилов, Этническое и культурное самосознание сербов в конце
ХIV–ХV веке, у: Этническое самосознание славян в ХV столетии, Москва 1995, 158, нап. 1.
45
О Горичком зборнику, Јелени Балшић и Никону Јерусалимцу в. у одговарајућој каталошкој одред-
ници (с литературом).
 СТА РА СР П СК А К Њ И Ж Е В Н О СТ И СР ЕД Њ О В Е КО В Н О Р У КО П И СН О Н А С Л ЕЂ Е 147

и високог клира. Најекспресивнији састав те врсте у старој српској књижевности, он у

потпуности дочарава туробну атмосферу тога времена. Беседникове речи, пуне очаја
и туге, подсећају окупљене на недавни пад Цариграда и присуство његових избеглица
међу грађанима Смедерева, па се тај губитак стапа с болом деспотове породице у хи-
перболизоване слике свеопште несреће. Овај се спис налази у такозваном Цетињском
зборнику из ХVI века, који се данас чува у збирци Одеске националне научне библио-
теке А. М. Горки, под сигнатуром 1/119 (132).46

Под турском влашћу. Још коју деценију после нестанка српске државе у појединим
срединама, градовима и манастирима одржава се жива преписивачка и литерарна ак-
тивност. Међу људима од пера у другој половини ХV века издвајају се тројица везана
за Ново Брдо и његову околину, сви вероватно рођени тридесетих година тога столе-
ћа – преписивач Владислав Граматик, песник Димитрије Кантакузин и бивши јаничар,
доцнији писац мемоара Константин Михаиловић.
Владислав Граматик, писар, илуминатор и редактор, био је световно лице. Он је
дијак и граматик који је нарочито развио постојећи жанр зборника мешовите садржи-
не (зборника разних састава). У кодексе које је саставио, а исписао је седам обимних
књига, махом по наруџби, уврстио је, поред житија, панегиричних текстова и пропо-
веди, и догматско-полемичку, патристичку и монашку литературу. У његовим књига-
ма могу се наћи дела од почетака старословенске епохе (Ћирило и Методије) до пи-
саца XV века (Цамблака и Константина Филозофа) и његовог сувременика Димитри-
ја Кантакузина. Од зборника које је исписао својим саставом и ликовном опремом из-
дваја се нарочито Загребачки зборник (Архив ХАЗУ, III а 47) из 1469, рађен по наруџ-
би Димитрија Кантакузина, као и Рилски панагирик (Рила 4/8), јединствен по својој
садржини. Владислав Граматик био је у правом смислу речи критичар текста, „кодифи-
катор и издавач средњовековне јужнословенске, преводне и оригиналне књижевности“
(Д. Богдановић). Поред записа које је остављао у својим кодексима, бавио се и извор-
ним стварањем – описао је пренос моштију светог Јована Рилског из Трнова у мана-
стир Рилу 1469. године.47
Новобрђанин грчког порекла Димитрије Кантакузин, најрефлексивнији стари
српски песник, творац је и најдуже песме у стиховима у средњовековној књижевно-
сти.48 Његова Молитва Богородици у 308 византијских дванаестераца (седамдесет се-

46
Ђ. Трифуновић, Надгробна реч деспоту Ђурђу Бранковићу од Смедеревског беседника, Књижевна
историја ХII, 46 (1979) 295–314 (с литературом).
47
О Владиславу Граматику в. Г. Данчев, Владислав Граматик, книжовник и писател, София­1969;
Б. Христова, Опис на ръкописите на Владислав Граматик, Велико Търново 1996.
48
О Димитрију Кантакузину, између осталог, в. Димитрије Кантакузин, прир. Ђ. Трифуновић,
Београд 1963; Димитър Кантакузин, Събрани съчинения, съст. Б. Ст. Ангелов, Г. Данчев, Ст. Ко-
жухаров, Г. Петков, София 1989; История на българската средновековна литература, 642–646
(А. Ангушева, с литературом).
148 Ире н а Ш п а д и ј е р

дам строфа), састављена у маниру исповедне молитве, бисер је старог песништва, из-
недрен у очекивањима „краја света“ и „последњих времена“. Рукописна традиција ово-
га дела броји преко четрдесет преписа. Кантакузин је написао и Житије с малом похва-
лом Јована Рилског, као и службу повратку његових моштију, похвална слова светима
Димитрију Солунском и Николи Мирликијском, један географски спис и обимну по-
сланицу свештенику и доместику кир Исаији. Божидар Рајков је у збирци словенских
рукописа Одеске националне и научне библиотеке, у зборнику с канонима Богородици
(бр. 545), открио још једно Кантакузиново дело – Канон молабан с похвалоју ка пресве-
теј Владичици нашеј Богородици, носе крајегранес сице: Богородице, хвалу и моление при-
ношу недостојни Димитрие.49 Судећи по књизи коју је наручио од Владислава Грамати-
ка (компилација веома занимљиве садржине од преко хиљаду и по страна), Димитри-
је Кантакузин је био интелектуалац широких интересовања и имао је, по свој прилици,
богату и разноврсну библиотеку. Сматра се да је један сачувани грчки зборник с Пин-
даровим и Есхиловим делима (данас у Москви, у Библиотеци Академије наука, Q No
2), преписан у Новом Брду 1474. године, њему припадао.
Последњи од тројице Новобрђана из смутних времена првих деценија турске власти
био је Константин Михаиловић из Островице (околина Новог Брда). У младо-
сти је одведен у јаничаре, а касније, као угарски заробљеник у Босни 1463, поново је
прешао хришћанима и на крају се скрасио у Пољској. Тамо је између 1497. и 1501. на-
писао мемоаре познате као Турска хроника или Јаничарове успомене, дело сасвим осо-
бено у своме времену и замишљено као приручник са обавештењима о турском начи-
ну живота и ратовања, који би и помогао хришћанској борби против Османлија. Дело
је сачувано само у чешким и пољским преписима.50
Време које је наступило обележено је великим страдањем српског и осталих балкан-
ских народа и било је изразито неповољно за било коју врсту уметничког израза. У
условима непостојања сопствених државних институција и укинуте Патријаршије у
Пећи није се могло много ни очекивати. Изворно књижевно стварање полако зами-
ре, али се традиција чува – по појединим манастирима и црквама, нарочито на Светој
Гори, и даље се исписују књиге и настају функционалне компилације прилагођене но-
вим приликама. Изворно стварање и жанровски се мења – преовлађују углавном краће
форме у виду записа и посланица, а старо литерарно наслеђе, пре свега житијна књи-
жевност, живи у новим преписима старих текстова, који неретко доспевају до далеке
православне Русије.

49
Б. Райков, Непозната химнографска творба на Димитър Кантакузин (Канон молебен с похвала
на Богородица), Зборник Матице српске за филологију и лингвистику ХХХIII (1990) 417–424;
Ђ. Трифуновић, Кантакузинов канон молебни с похвалом пресветој Богородици, у: исти, Огледи и
преводи. ХIV–ХVII век, Београд 1995, 76–112 (превод 90–100).
50
Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене, предговор, превод и напомене
Ђ. Живановић, Споменик САН 107 (1959) I–ХLVII + 170.
 СТА РА СР П СК А К Њ И Ж Е В Н О СТ И СР ЕД Њ О В Е КО В Н О Р У КО П И СН О Н А С Л ЕЂ Е 149

Као значајан део старе књижевности, уз то неопходан део богослужења, српска црквена
поезија наставиће да живи како у сувременим прерадама, саображеним текућој литур-
гијској пракси, тако и у извесном броју нових остварења. Она је од светога Саве пре-
шла дуг, вишевековни пут. После његове пионирске улоге следило је неколико химно-
графских састава посвећених самоме Сави, а најстаријем времену могла би припадати
и рана, првобитна Служба Петру Коришком. Већ крајем ХIII столећа у сложеним Тео-
досијевим службама српско црквено песништво достигло је своје зрело доба, које се на-
ставило химнографским остварењима архиепископа Данила II у првим деценијама ХIV
века и касније Јефремовим делом. Нов замах добило је богослужбено песништво крајем
тога столећа с Данилом III (Бањским) и низом химнографских састава посвећених кне-
зу Лазару, а почетком ХV века и Марко Пећки и Григорије Цамблак испевали су сво-
је службе. Средином ХV столећа настала су, поред химнографских састава Димитрија
Кантакузина, и нека дела посвећена сувременим свецима, као, на пример, Служба све-
том Јоаникију Девичком, сачувана у много каснијем препису из 1757. године, или Сме-
деревска служба преносу моштију светог апостола Луке. Крајем ХV века у Хиландару
је настало и оригинално химнографско дело посвећено светом Петру Атонском (VIII
век) из пера Генадија Светогорца, које се налази у хиландарском рукопису бр. 463. У
ХVI столећу пишу се и службе светој Ангелини и светом Јовану Бранковићу, као и За-
једничка служба светим деспотима Бранковићима.51
Најзначајнија личност у српској ликовној уметности и књижевности у време после об-
нављања Пећке патријаршије (1557) био је Лонгин Зограф. Иако првенствено сли-
кар, Лонгин се огледао и у књижевној уметности.52 То се најбоље може видети у руко-
писном Акатистнику из збирке манастира Дечана бр. 138 (кат. бр. 68), у којем је он и
главни писар. Од састава исписаних Лонгиновом руком посебну пажњу привлачи Ака-
тист светом апостолу и првомученику Стефану, који он ауторски „потписује“ беле-
шком у самом тексту. Разне исправке и преправке, прецртани делови и прелепљени ли-
стови, као и варијанте текста, показују да је реч о аутографу и пружају ретку могућ-
ност да завиримо у ауторску радионицу једног старог писца, његовог језика и стила и
ортографских карактеристика његовог писма. Димитрије Богдановић је сматрао да је
можда Акатист светом Сави такође Лонгиново дело,53 а Биљана Јовановић-Стипчевић
атрибуирала је Лонгину и химнографско дело необичне структуре – Акатистну службу
светом Стефану Дечанском, сачувану у препису из 1573. године.54

51
Дела старе српске црквене поезије најобухватније су сабрана у: Србљак. Службе, канони, акати-
сти I–III, прир. Ђ. Трифуновић, прев. Д. Богдановић, Београд 1970. О старој српској црквеној
поезији в. незаобилазну студију: Ђ. Трифуновић, Стара српска црквена поезија, у: О Србљаку.
Студије, Београд 1970, 9–93.
52
Мирјана Теодоровић-Шакота прва је научној јавности скренула пажњу на зографа Лонгина као
писца и издала Акатист, в. одговарајућу каталошку одредницу.
53
Богдановић, Историја старе српске књижевности, 266.
54
Б. Јовановић-Стипчевић, Служба Акатисту Стефана Дечанског Лонгина Зографа, Археографски
прилози 12 (1990) 93–125.
150 Ире н а Ш п а д и ј е р

Готово четири столећа после смрти краља Стефана Првовенчаног и два и по века од
смрти цара Стефана Уроша патријарх Пајсије (Пајсеј) саставља житија и службе
тим Немањићима (1628‚ 1641). Дела посвећена светом цару Урошу сачувана су у ру-
копису Библиотеке Српске патријаршије из 1641. године (ПБ 33), који је Пајсијев ау-
тограф.55 Патријарх Пајсије је био и велики љубитељ књига – обилазећи широка про-
странства Пећке патријаршије, на чијем је челу дуго био (1614–1647), он је водио по-
себну бригу о књижном фонду, а поједине оштећене кодексе оправљао је и преповези-
вао, остављајући записе у њима. Пајсијевим делом завршава се главни ток вишевеков-
ног хагиографског и химнографског стварања на српскословенском као књижевном и
богослужбеном језику.
До краја ХVII столећа (Кипријан Рачанин), па и почетком наредног, још се писало на
старом књижевном језику, који је коначно у ХVIII веку био замењен рускословенским
– и у цркви, и у литератури. Гроф Ђорђе Бранковић (1645–1711), чија несрећна суд-
бина (дводеценијско заточеништво) готово парадигматично оцртава битисање српског
народа и његових истакнутијих појединаца у времену и простору две моћне царевине,
написао је своје обимне Славеносрпске хронике (2700 страна) на српскословенском.56
У првој половини ХVIII столећа Гаврил Стефановић Венцловић, писар, илумина-
тор и редактор обимних зборника – више приређивач и преводилац, а мање изворни
писац – први је и последњи српски књижевни посленик који пише на два језика, срп-
скословенском и народном, и с њим се гаси средњовековна традиција српске литера-
туре. Он је исписао и украсио двадесетак обимних зборника (преко 20.000 страница),
који се данас већином налазе у Архиву Српске академије наука и уметности и Библио-
теци Будимске епархије у Сентандреји.57

***
Овај преглед изворног српског књижевног стварања од ХII до краја ХVII века ни из-
далека не приказује право стање у рукописној традицији старе литературе. Био је
то више покушај да се укаже макар на неке споменике – средњовековне рукописне
књиге у којима се могу наћи примерци најзначајнијих књижевних дела. Осим кор-
пуса оригиналних списа, велики део рукописног наслеђа садржи и другачије саста-
ве. Овде пре свега мислимо на богату традицију преводне књижевности, која је нај-
чешће заступљена у зборницима, а много је и радо умножавана од самих почетака
словенске писмености, када настају и први преводи апокрифа. Разноврсна је приро-

55
О патријарху Пајсију (Пајсеју) и његовом делу в. Т. Јовановић, Књижевно дело патријарха Пајсе-
ја, Београд 2001 (с литературом).
56
Н. Радојчић, О Хроникама Ђорђа Бранковића, Прилози КЈИФ VI (1926) 1–45; Ђорђе Бранко-
вић, Хронике славеносрпске, Критичка издања српских писаца VII, Београд 2008; Ђорђе Бран-
ковић, Хронике славеносрпске, књ. 2, прир. А. Кречмер, Критичка издања српских писаца VIII,
Београд 2011.
57
О Венцловићу в. Трифуновић, Стара српска књижевност, поглавље Трајање (с литературом).
 СТА РА СР П СК А К Њ И Ж Е В Н О СТ И СР ЕД Њ О В Е КО В Н О Р У КО П И СН О Н А С Л ЕЂ Е 151

да те рукописне заоставштине – од монашких зборника, попут Патерика и Добро-

тољубља (кат. бр. 30), преко слова Јована Златоустог (кат. бр. 29, 31, 32), Григори-
ја Богослова (кат. бр. 35), Исака Сирина (кат. бр. 33) и других светих отаца, теоло-
шке литературе, као што је Лествица (кат. бр. 24, 39, 84), потом философских, есте-
тичких и полемичких списа, до Физиолога, збирки приповедака, Стефанита и Ихни-
лата (кат. бр. 53), Повести о Варлааму и Јоасафу (кат. бр. 17) и особито популарних
средњовековних романа, као што је Роман о Троји (глагољски Руманац тројски, ћи-
рилска Прича о краљевима) или Александрида, особена српска обрада позноантич-
ког романа о Александру Великом (кат. бр. 43, 44, 65). Све то и још много више по-
храњено је у руком писаним књигама српског средњег века. На пергаменту и, потом,
на хартији засеченом трском и мрким мастилом, с местимице истакнутим киновар-
ним словима да би се читаоцу скренула пажња на нешто важно, утиснуто је памћење
целе једне епохе. Сваки средњовековни рукопис на известан је начин уникат, непо-
новљив, и зато, наравно, непроцењив. Не открива он само предмет писања или спе-
цифичности историјског развоја језика. Између корица рукописних кодекса налазе
се често, непосредно или посредно, важни подаци који су значајни не само за књи-
жевну већ и за целокупну културну прошлост – и сваког народа понаособ, и људског
друштва уопште.
Српска академија наука и уметности
захваљује на позајмици експоната:
СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
МАНАСТИРУ ХИЛАНДАРУ
МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ
ЕПАРХИЈИ БАНАТСКОЈ
ЕПАРХИЈИ ЖИЧКОЈ
ЕПАРХИЈИ МИЛЕШЕВСКОЈ
ЕПАРХИЈИ РАШКО-ПРИЗРЕНСКОЈ
И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКОЈ
МУЗЕЈУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
БИБЛИОТЕЦИ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ
НАРОДНОМ МУЗЕЈУ, БЕОГРАД
МУЗЕЈУ ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ, БЕОГРАД
НАРОДНОМ МУЗЕЈУ, ЧАЧАК
НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ СРБИЈЕ
УНИВЕРЗИТЕТСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ
СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ, БЕОГРАД
БИБЛИОТЕЦИ МАТИЦЕ СРПСКЕ, НОВИ САД
НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ
СВЕТИ КИРИЛ И МЕТОДИЈ, СОФИЈА
АРХИВУ СРБИЈЕ
АРХИВУ САНУ
Галерија Српске академије наука
и уметности захваљује на помоћи
у реализацији изложбе институцијама
и појединцима:
СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
ЕПИСКОПУ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКОМ
И АДМИНИСТРАТОРУ ЕПАРХИЈЕ
МИЛЕШЕВСКЕ Г. ЈОАНИКИЈУ
ЗАДУЖБИНИ СВЕТОГ МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА
ЦЕНТРУ ЗА ЗАШТИТУ СВЕТОГОРСКОГ НАСЛЕЂА
У СОЛУНУ (KEDAK)
ВЛАДИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
МИНИСТАРСТВУ КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
The Serbian Academy of Sciences and Arts
gratefully acknowledges the contributors who
loaned the exhibits:
SERBIAN ORTHODOX CHURCH
HILANDAR MONASTERY
Serbian Orthodox Metropolitanate
of Montenegro and the Littoral
Serbian Orthodox Diocese of Banat
Serbian Orthodox Diocese of Žiča
Serbian Orthodox Diocese of Mileševa
Serbian Orthodox Diocese of Raška
and Prizren, and Kosovo and Metohija
Museum of the Serbian Orthodox Church
Library of the Serbian Patriarchate
National Museum, Belgrade
Museum of Applied Art, Belgrade
National Museum, Čačak
National Library of Serbia
UNIVERSITY LIBRARY SVETOZAR MARKOVIĆ,
belgrade
Matica Srpska Library, Novi Sad
Cyril and Methodius National Library,
Sofia
Archive of Serbia
Archive of the Serbian Academy
of Sciences and Arts
The Gallery of the Serbian Academy
of Sciences and Arts gratefully acknowledges
following institutions and individuals for their
help in organising the exhibition:
Serbian Orthodox Church
Bishop of Budimlja and Nikšić and
the Administrator of the Serbian
Orthodox Diocese of Mileševa
Kyr Joanikije
Foundation of the Holy Monastery
Hilandar
Centre for the Preservation of
the Athonite Heritage (KEDAK),
Thessaloniki
РЕПУБЛИЦИ ГРЧКОЈ
НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ СРБИЈЕ
(Ласло Блашковић, Жељко Младићевић,
Владан Тријић, Славица Јанаћковић,
Тања Лошић)
ЦЕНТРАЛНОМ ИНСТИТУТУ
ЗА КОНЗЕРВАЦИЈУ
(Сузана Полић, Весна Живковић,
Вељко Џикић)
УНИВЕРЗИТЕТСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ
СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ
(Александар Јерков)
РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈИ СРБИЈЕ
САНУ
( Јасмина Јовановић, Сања Степановић
Тодоровић, Милена Ивановић,
Јелена Митрић, Марија Цветковић,
Милена Цибин, Горданa Вучуровић)
Српска академија наука и уметности
захваљује на финансијској подршци
и донацијама:
ВЛАДИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
КОМПАНИЈИ ДУНАВ ОСИГУРАЊE
ЕЛЕКТРОПРИВРЕДИ СРБИЈЕ
ТЕЛЕНОРУ Д. О. О.
УДРУЖЕЊУ БАНАКА СРБИЈЕ
АГРОСУ А. Д.
ПРИЈАТЕЉИМА И ПОРОДИЦИ
ПОЧ. ЗАГЕ И АЛЕКСЕ ГАВРИЛОВИЋА
Government of the Republic of Serbia
Ministry of Culture and Media
of the Republic of Serbia
Ministry of the Interior of the Republic
of Serbia
HELLENIC REPUBLIC
NATIONAL LIBRARY OF SERBIA
(Laslo Blašković, Željko Mladićević,
Vladan Trijić, Slavica Janaćković,
Tanja Lošić)
CENTRAL INSTITUTE FOR CONSERVATION
(Suzana Polić, Vesna Živković, Veljko Džikić)
UNIVERSITY LIBRARY SVETOZAR MARKOVIĆ
(Aleksandar Jerkov)
RADIO-TELEVISION OF SERBIA
SERBIAN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS
( Jasmina Jovanović, Sanja Stepanović
Todorović, Milena Ivanović,
Jelena Mitrić, Marija Cvetković,
Milena Cibin, Gordana Vučurović)
The Serbian Academy of Sciences and Arts
gratefully acknowledges financial support
and donations from:
Government of the Republic of Serbia
Dunav Insurance Company
Electric Power Industry of Serbia
Telenor Serbia
Association of Serbian Banks
Agros A.D.
FRIENDS AND FAMILY IN MEMORY
OF ZAGA AND ALEKSA GAVRILOVIĆ
CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд
091(=163.41)(083.824)
СВЕТ српске рукописне књиге : (XII-XVII век) / [Зоран Ракић ... [и
др.] ; преводиоци на енглески језик Марина Адамовић ... [и др.]]. - Београд
: САНУ, 2016 (Београд : Планета принт). - 455 стр. : илустр. ; 24 cm. -
(Галерија Српске академије наука и уметности = Gallery of the Serbian
Academy of Sciences and Arts ; 137)
На спор. насл. стр.: The World of Serbian Manuscripts. - Упоредо срп.
текст и енгл. превод. - Тираж 1.000. - Напомене и библиографске референце
уз текст.
ISBN 978-86-7025-695-8
a) Српски рукописи - 12в-17в - Изложбени каталози
COBISS.SR-ID 225232908